ВУЛКАНИЗАМ

► Под вулканизмом се подразумева свеукупност појава проузрокованих изливањем усијаних

маса и избацивањем различитих чврстих и гасовитих маса из Земљине унутрашњости на
површину. Уколико се ове појаве јављају на дну океанских и морских басена, тада се
називају подморским вулканизмом.
► Иако се дешавају на ужим, локалним просторима, вулканске непогоде остављају
последице на глобалном нивоу.
► Вулканске појаве су генетски везане за изливање усијане лаве, избијање гасова и
избацивање пирокластичног материјала на Земљину површину. Као последица вулканског
рада јављају се на Земљиној површини вулкански облици рељефа.
► Непосредна последица процеса вулканизма на Земљиној површини је појава вулкана,
специфичних и својеврсних облика у рељефу, створених на местима избијања лаве,
чврстих и гасовитих маса.
► Главни узрок појаве вулкана на Земљиној површини је унутрашња топлотна енергија
Земље.
► Магма, усијано-течна маса у Земљиној унутрашњости, крећући се ка површини под
огромним притиском, пробија чврсте слојеве Земљине коре, дуж великих разлома и
пукотина, избија на површину и излива се у виду лаве.
► Кретање магме из унутрашњости ка површини изазвано је експанзијом гасова садржаних
у магми. Обим и интензитет магматских кретања у зависности је од претходних
тектонских покрета и поремећаја, који разламају Земљину кору и стварају дубоке
пукотине, дуж којих се магма креће ка површини. Дакле, вулканске појаве су у тесној вези
са диференцираним тектонским покретима у лабилним деловима Земљине коре. Нарочито
је упадљива подударност пружања вулканских зона са Средоземном и Пацифичком зоном
веначних планина.
► Вулканске ерупције су одраз активног вулканизма. Карактеришу се бурним избацивањем
течних, чврстих и гасовитих маса.
► Течне масе представљене су усијаном лавом.
► Чврсте масе су представљене пирокластичним материјалом који потиче од матичних стена
или охлађене лаве. Растресити продукти вулканских ерупција су: вулканска прашина,
вулк. пепео, вулк. песак, лапили и вулканске бомбе.
► Гасовите масе су заступљене највише са воденом паром, сумпорводоником, SO2, CO,
CO2, метаном и водоником
► Ова два последња гаса су запаљиви и горе, због чега се и јавља пламен при вулканским
ерупцијама.
► 1947. Хекла избацила 3 мил. м3 водене паре
► Зависно од карактера избаченог вулканског материјала при ерупцијама, разликују се три
основна типа вулкана:
• Лавични вулкани: вулкани Курилских и Хавајских острва
• Гасни: Мон Пеле на Мартинику
• Мешовити – највећи број вулкана на Земљи
► Типови вулканских ерупција:
• Стромболски тип
• Волканолошки
• Хавајски
• Везувски
• Пелешки
• Бандајсански
► Вулкани на Земљи се деле на
• активне и
• угашене.
► Елементарни облик вулканског рељефа је вулканска купа. На врху вулканске купе налази
се зјапећи, левкасти отвор – кратер. Идући у дубину, левак кратера се сужава у вертикални
цилиндрични канал – гротло. Кроз гротло, као кроз џиновску цев, креће се магма из
унутрашњости ка површини и излива кроз кратер као лава. Дакле, вулканска купа заједно
са кратером и гротлом, обухваћена је општим именом вулкан.
► Димензије вулканских купа зависи од различитих фактора од којих су најзначајнији
карактер вулканских ерупција, интензитет и трајање активног вулканског рада.
► Релат. висина, апсол. висина, слојевитост, просте, сл.
► Најактивније вулканске области на Земљиној површини налазе се дуж обода басена Тихог
океана. То је Ватрени појас Пацифика. Од укупно 624 активна вулкана на Земљиној
површини, ватреном појасу Пацифика припада 418, односно скоро 70%.
► Друга вулканска област обухвата упореднички појас од Средоземног мора до Сундских
острва, а то је Средоземна вулканска област.
► Трећа вулканска област се пружа у меридијанском правцу, средишним делом Атлантског
океана, од острва Јан Мајен до јужног Атлантика, а поклапа се са пружањем Централног
Атлантског прага.

► Ватрени појас Пацифика на западном ободу басена Тихог океана почиње полуострвом
Камчатком, а наставља се Курилских, Јапанских, Филипинских острва, Целебеса, Нове
Гвинеје, Новог Зеланда до Антарктика. Најпознатији вулкани у овој области су:
Кључевскаја Сопка на Камчатки, Фуџијама и Бандај-сан у Јапану, Мајон на Филипинима.
Источни обод почиње са Алеутским острвима, Аљаском, а наставља се дуж Анда и
Кордиљера. Најпознатији вулкани су: Катмај на Аљасци, Попокатепетл у Мексику,
Котопакси у Јужној Америци, Мауна Кеа и Мауна Лоа на Хавајима.
► Средоземна вулканска зона обухвата 17 вулкана који су радили у историјско време.
Најпознатији су Везув и Етна, Стробмоли. У Африци су Нирагонго и угашени вулкан
Килиманџаро. Најактивнија су Сундска острва са Мерапијем на Јави, Тамбором на
Сумбави и Кракатауом.
► Атлантска вулканска област почиње Исландом на коме су вулкани Хекла и Лаки, а на
Мартинику је Мон Пеле.
Негативне последице вулканизма
► Вулканизам изазива фаталне последице по становништво на неколико начина:
• Изливањем лаве
• Избацивањем отровних гасова
• Избацивањем пирокластичних бомби
• Земљотреси и цунами
• Поплавама
• Лахаром
• Лавинама
► Вулканске ерупције представљају природне катастрофе које могу довести до великих
разарања и људских жртава. Због тога постоји велика потреба прогнозе времена њиховог
јављања, као и последица манифестације, како би се дефинисале могућности
правовременог обавештавања и заштите локалног становништва, превенција и санација
последица.
► Дугорочне прогнозе и утврђивање ризика од вулканске активности
• Сезимичка истраживања и посматрања
• Промене у магнетном пољу
• Промене у електропроводљивости
• Деформације тла
• Промене топлотних струја
• Промена структуре гасова
► Осим превентивних мера, далеко више се разрађују оперативне мере. Оне се примењују
током и након вулканских ерупција, а имају за циљ смањење негативних последица ове
природне непогоде.
НАЈВЕЋЕ ВУЛКАНСКЕ KATAСТРОФЕ
► Везув (79 г.) – 20.000 становника Помпеје и Херкуланума остало затрпано врелим блатом,
или спржено и отровано гасовима.
► Етна (1669 г.) – разорио град Катанију и изазвао смрт 20.000 људи.
► Лаки (1783 г.) – 20 % становништва Исланда (10.000) је изгубило живот или као
последица ерупције или због глади након тога. Услед вулканског гаса и недостатка хране
угинуло је око 75% коња и оваца, 50 % говеда.
► Тамборо (1815 г.) – ерупција овог вулкана је одговорна за смрт 117.000 људи. Око 10 % је
погинуло услед ерупције, а 90 % услед накнадних утицаја.
► Кракатау (1883 г.) – пепелом покривена површина од 827 км2, а накнадним цунамијем
усмрћено 36.000 људи.
► Мон Пеле (1902) – облак ужареног гаса и пепела усмртио 34.000 становника, при чему
ерупцију преживела 2 становника.
► Руиз (1985 г.) – 23.000 становника изгубило живот у граду Армеро.
Volcano Location Year Deaths*
Santa María Guatemala 1902 1,500
Pelée Martinique 1902 29,000
Taal Philippines 1911 1,335
Kelut, Java Indonesia 1919 5,110
Merapi Indonesia 1930 1,369
Rabaul Caldera Papua New Guinea 1937 507
Lamington Papua New Guinea 1951 2,942
Hibok Hibok Philippines 1951 >500
Agung Indonesia 1963 1,148
St. Helens United States 1980 57
El Chichón Mexico 1982 >2,000
Nevado del Ruiz Colombia 1985 23,000
Lake Nyos Cameroon 1986 1,700
Pinatubo Luzon, Philippines 1991- 1996 800
Unzen Japan 1991 39
Mayon Philippines 1993 70
*All death tolls are estimates.

Source: United States Geological Survey.