ОКВИРНА ПИТАЊА ЗА ИСПИТ ИЗ УПРАВЉАЧКОГ РАЧУНОВОДСТВА

ПОГЛАВЉЕ 1
1. Дефинишите појам и садржај управљачког рачуноводства и образложите најмање
три основа по којима се разликује од финансијског рачуноводства.
Управљачко рачуноводство је дио рачуноводственог информационог система
који се бави: идентификовањем, мјерењем, акумулацијом, анализом, припремом,
интерпретацијом финансијских и нефинансијских информација које менаџмент користи да
би планирао, вриједновао и контролисао послове који се одвијају у оквиру организације те
доноси одлуке којима ће испунити њене циљеве.

Управљачко рачуноводство се разликује од финансијског по томе што:

обезбјеђује податке за интерне кориснике,
није обавезан по закону,
наглашава релативност и флексибилност у односу на тачност,
нагласак је на будућности
и то је средство за достизање крајњег резултата

2. Наведите и образложите три основне групе активности (одговорности)

менаџмента, те објасните рачуноводствену подршку његовим активностима.
Постоје три основне групе активности (одговорности) менаџмента:
 Полагање рачуна о стању и успјеху предузећа,
 Доношење пословно-финансијских одлука
 Систематска управљачка контрола

Полагање рачуна о стању и успјеху предузећа усмјерено је ка задовољавању потреба

екстерних корисника рачуноводствених информација, док је доношење пословно-
финансијских одлука и систематска управљачка контрола усмјерена према задовољавању
потреба интерних корисника рачуноводствених информација. Све ово не би било могуће
без рачуноводственог информационог система. Рачуноводствени системи омогућавају
књижење трансакција и класификацију истих на рачуне, као и сакупљање извјештаја који
омогућавају поређење планираних и остварених резултата.

3. Наведите и образложите појам и извјештаје рачуноводства трошкова, те

информационе циљеве калкулације.

Рачуноводство трошкова извјештава о финансијским и другим информацијама повезаним

са набавком и коришћењем ресурса организације, а обезбјеђује информације и за
финансијско и за управљачко рачуноводство.

1
Извјештаји рачуноводства трошкова су:
 Калкулација цијене коштања учинака (Задатак калкулације је да обухвати све
трошкове и распореди све трошкове.)
 Трошковна остварења менаџера различитих нивоа одговорности
 Интерни извјештаји о степену завршености производње
 Трошковна остварења непосредних извршилаца
 Коришћење производних капацитета
Информациони циљеви калкулације су: обухватање података
 О цијени коштања
 Обезбјеђује податке за доношење појединачних пословних одлука
 Обезбјеђује податке за планирање и контролу трошкова
 Обезбјеђује податке за мотивацију управљачких и извршних структура запослених
у предузећу

4. Наведите и укратко опишите основне активности управљачког рачуноводства,

односно садржај извјештаја који се припремају у оквиру овог сегмента
рачуноводственог информационог система.
Основне активности савременог управљачког рачуноводства:
 Анализа и интерпретација финансијских извјештаја (хоризонтална,
вертикална, графичка и рацио анализа) (Под вертикалном анализом најчешће се
подразумијева упоређивање фин. извјештаја у једној години. Хоризонтална
анализа прати промјене вриједности финансијских извјештаја током више
обрачунских периода.)
 Обрачун трошкова са калкулацијом (обрачун трошкова у времену и по
јединици производа, услуге) (Његов основни задатак је да прати трошкове
основних чинилаца у оквиру процеса производње)
 Рачуноводствена cost-benefit анализа за потребе доношења одлука (концепт
релебантности)
 Рачуноводствено планирање (Процес превођења општих и специфичних
циљева, стратегија и политика у формално квантитативне пројекције у циљу
пружања помоћи менаџмента)
 Рачуноводствена контрола (Подразумијева све оне поступке који имају сврху
директног испитивања операција у току пословања).

5. Наведите три основне улоге рачуновође и три основне сврхе рачуноводственог

система и укратко их опишите.
Основне улоге рачуновође су:
 Рјешавање проблема (Ова улога пита, од неколико расположивих алтернатива, која
је најбоља? )
 Усмјеравање пажње менаџмента (Помагање менаџерима да на одговарајући начин
фокусирају своју пажњу).
 Чување резултата (Прикупљање података и извјештавање поузданих резултата).

2
Основне сврхе рачуноводственог система:
 Екстерно извјештавање (Екстерним корисницима; потенцијалним инвеститорима)
 Рутинско (уобичајено) интерно извјешштавање (Преглед седмичног извјештаја о
трошковима за сваку појединачну продавницу).
 Нерутинско (неуобичајено) интерно извјештавање (Анализа података о трошковима
који су посебно одабрани за ту одлуку).
6. Наведите и образложите принципе израде рачуноводствених извјештаја за
менаџере.
Принципи израде рачуноводствених извјештаја за менаџере:
 Релевантност (Извјештај мора да буде језгровит, истакнут)
 Потпуност (Извјештај мора да буде без „рупа“)
 Различите информације за различите кориснике (Напримјер топ менаџмент занима
трошкови лошег квалитета, средњи менаџмент занима и трошак и број производа
лошег квалитета, а оперативни менаџмент занима колики је број лошег квалитета).
 Прилагодљивост
 Идентификовање и мјерење одговорности
 Међузависност (Узајамна зависност више различитих извјештаја).
 Контолабилност
 Економичност

7. Наведите и укратко опишите три кључне смјернице за рад управљачког

рачуновође.
Три су важне смјернице које помажу рачуновођама управљачког рачуноводства да пруже
највише вриједности у обављању улоге: уврдити однос трошак-корист, потпуна пажња на
етчка и техничка размишљања, и кориштење различитих трошкова за различите сврхе.

Рачуновође управљачког рачуноводства се стално суочавају са одлукама избора расподјеле,

као што је да ли купити нови пакет софтвера или упослити новог сарадника. Приступ односу
трошак-корист треба бити кориштен у овим одлукама- извори требају бити утрошени ако
одлучивање води добијању бољих организационих циљева у вези са трошковима ових
извора.

Управљање је првенствено људска активност која се треба усмјерити на помоћ појединцима

да раде свој посао боље. Напримјер, често је боље за менаџера да лично разматра како
побољшати пословање са радницима него само слањем извјештаја тим радницима
наглашавајући њихов рад.

Концепт трошка који се користи за екстерно извјештавање не мора бити одговарајући за

интерно извјештавања менаџерима. Нпр. размотримо трошкове рекламирања поводом
новог производа Микрософта. За овај производ је предвиђен радни вијек у трајању 2 године.
За ектерно извјештавање акционарима трошкови рекламирања на телевизији су у
потпуности расходовани у билансу успјеха у години у којој су се појавили. Такође
Микрософ ове трошкове може капитализирати ако вјерује да овај третман боље приказује
пословање менаџера.
3
8. Наведите разлику између планског и контролног карактера одлука уз
представљање одговарајућих примјера (врсте одлука на бази рачуноводствених
извјештаја).
Планске одлуке су усмјерене на утврђивање циљева организације, предвиђање резултата у
случају употребе алтернативних начина достизања циљева. (Нпр. повећање оперативног
прихода. Да би се постигао овај циљ разматра се промјена продајне цијене).

Контролне одлуке су оне којима се одлучује о предузимању акција у вези са

имплементацијом планских одлука и о вредновању повратне спреге која ће помоћи
доношењу одлука у будућности. (Контрола подразумијева процјењивање мјесечних
достигнућа менаџера).

9. Наведите и објасните кључне претпоставке успјешног савременог менаџмента.

Кључне претпоставке успјешног менаџмента:
 Купац у фокусу (Купци су важни за успјех организације. Број организација које
желе да буду „по вољи купца“ је огроман и увећава се. Изазов са којим се менаџери
суочавају је да наставе довољно улагати у изворе због задовољства купаца тако да
профитабилни купци буду привучени и задржани).

 Идентификација кључних фактора успјеха (То су: трошак, квалитет, вријеме

иновација. Менаџери требају стално пратити њихово пословање у одабраним
кључним факторима успјеха у односу на конкуренцију. Ово праћење упозорава
менаџере на промјене у вањском окружењу које њихови купци, такође посматрају и
процјењују).

 Континуирано побољшање (Наредне фазе су неизоставне у овој теми: 1. путовање

без краја, 2. Више радимо како бисмо добро пословали, 3. Ако не идете напријед,
идете уназад. Да би била конкурентна многа предузећа се концентришу на стално
усавршавање различитих аспеката њиховог пословања.

 Анализа ланца вриједности и ланца добављача (Појам ланца добављача описује

ток робе, услуга или информација од почетка па до краја, без обзира да ли се те
активности обављају у истој или другим организацијама. Напримјер, предузећа за
флаширање сокова могу радити са њиховим добављачима како би умањили
трошкове материјалима).

10. Наведите пословне функције у оквиру ланца вриједности, те укратко објасните

задатак сваке од њих.
Пословне функције ланца вриједности су:
 Истаживање и развој (Подразумијева експериментисање са идејама које се односе на
нове производе, услуге или процес).
 Дизајн (Детаљно планирање и креирање производа, услуга или процеса).

4
  Производња (Набавка, координација и прикупљање извора како би се произвео
производ или дала услуга.)
 Маркетинг (Начин на који предузећа промовишу и продају своје производе или
услуге купцима или потенцијалним купцима.)
 Дистрибуција (Испорука производа или услуга купцима.)
 Поспродајни сервис (Активности након продаје које се пружају купцима.)

11. Објасните појам ланца добављача и његову важност у управљању трошковима.

Појам ланца добављача описује ток робе, услуга или информација од почетка па до краја,
без обзира да ли се те активности обављају у истој или другим организацијама. Управљање
трошковима промовише интегрисање и координацију ових активности кроз сва предузећа
у ланцу добављача као и кроз сваку пословну функцију у ланцу вриједности појединих
предузећа. Напримјер, предузећа за флаширање сокова могу радити са њиховим
добављачима (као што су компаније за производњу флаша и лименки) како би умањили
трошкове управљања материјалима).

12. Наведите и укратко образложите стандарде етичког понашања за управљачке

рачуновође.
Етички стандарди понашања за управљачке рачуновође:

1. Компетентност
Рачуновођа је дужан да одржава одговарајући ниво професионалне способности
сталним развојем његовог знања и вјештине.
Рачуновођа је дужан да припреми комплетне и јасне извјештаје и препоруке након
одговарајуће анализе.

2. Повјерљивост
Рачуновођа је дужан да се уздржава од објављивања повјерљивих информација
добијених током рада осим ако није овлашћен за то.
Рачуновођа је дужан да информише сараднике на одговарајући начин како би се
осигурало одржавање те повјерљивости.

3. Интегритет
Рачуновођа је дужан да одбије било какав дар који би могао у потпуности утицати
на његову активност.
Рачуновођа је дужан да се уздржава од обављања било које активности која може
дискредитовати професију.

4. Објективност (Кредибилитет)
Рачуновођа је дужан да прослијеђује информације фер и објективно.
Рачуновођа је дужан да објави потпуно све релевантне информације за које би се
могло очекивати да утичу на корисниково разумјевање извјештаја.

5
 ПОГЛАВЉЕ 2
13. Дефинишите појам трошкова и укратко објасните шта је то носилац трошкова и
изазивач (узрочник) трошкова, уз навођење одговарајућих примјера и за носиоце
и за изазиваче.
Трошкови су вриједносни израз утрошака ресурса којих се треба одрећи или које
треба жртвовати да би се постигли циљеви задовољења потреба или било који
специфични циљеви у вези са тим.
Носилац трошкова је све оно за што има смисла посебно мјерити утрошке ресурса
(трошкове) попут: производа, услуга, купаца, бренда, канала дистрибуције.
Трошкови су фиксни у кратком року и немају носиоца трошка у кратком интервалу,
али могу имати носиоца трошка у дужем периоду. (Носилац трошка варијабилних
трошкова је обим активности.)
Узрочник трошка је све оно што утиче на настанак трошка: организационо-
погонска спремност, учинци и други носиоци трошкова, осим учинака.
На примјер, број састављених возила је носилац трошка за трошак волана.
У оквиру пословне функције маркетинга, узрочник трошка може бити: број
рекламних порука, број продајног особља, износ прихода.

14. Објасните разлику између појмова трошак и расход.

Трошкови су у новцу изражена количина рада, материјалних и нематеријалних
добара и свих других средстава утрошених за производњу финалног производа.
Вриједност рада, материјалних и нематеријалних добара сматрају се трошком ако су
испуњени услови да се утрошак ресурса догодио током и у сврху процеса
производње, и да се вриједност утрошених ресурса укључује у продајну цијену
производа. У основи трошка мора да стоји количински изражена потрошња
економских добара.
Расход је бесповратно издавање новца, а да то издавање није непосредно условљено
остваривањем пословних учинака. “Расход“ је шири појам од појма трошак. Разлика
између ова два појма је видљива ако се зна да трошак представља онај дио расхода
који може бити укалкулисан у продајну цијену производа.
Расходи се разликују од трошкова преко неутралних расхода. То су они расходи који
настају изван редовне дјелатности предузећа.

15. Објасните разлику између појмова учинак и приход.

Приход подразумијева фактичку реализацију, док учинци подразумијевају
произведене залихе завршене производње. Ова два појма преклапају се у контексту
завршених и продатих производа.

Учинак се разликује од прихода када су производи завршени, али не и продати. Ово

се не сматра истинским приходом ако се придржавамо принципа реализације.
Са друге стране приходи се разликују од учинака преко неутралних прихода и
смањења учинака. Неутрални приходи су они који нису настали обављањем циљне

6
 дјелатности, односно иза таквих прихода не стоје директни расходи. Нпр. иза
продаје опреме не стоји трошење ресурса.
Смањење залиха учинака се сматра приходом будући да је у датом обрачунском
периоду дошло до реализације из почетног стања, што значи да ти завршени
производи нису завршени у датом обрачунском периоду него у неком претходоном.

16. Објасните подјелу трошкова према њиховој улози у билансима (трошкови

производа и трошкови периода), те посебно могућности подјеле производних
трошкова. Наведите примјере за сваку категорију.
Трошкови производа су они трошкови који се у фази производње алоцирају на
произведене учинке, тј. као такви се укључују у цијену коштања недовршене
произодње, полупроизвода и готових производа. Преостали износ трошкова
насталих у току обрачунског периода представља трошак периода.

Само трошак производа има шансу да путем залиха недовршене производње,

готових производа или полупроизвода буде пренесен у биланс стања у
наредни обрачунски период, односно они не утичу на пословни резултат.

Дакле, трошкови производа су трошкови који су непосредно везани за карику

производње у ланцу вриједности. То су: тр. директног материјала, тр. директног
производног рада, производни индиректни трошкови.
Производне трошкове можемо подијелити на:
 Примарне трошкове (директни материјал + директни рад)
 Секундарне трошкове (производни инд. трошкови)
 Трошкови конверзије (директни рад + производни инд. трошкови)

Трошкови периода су трошкови који су везани за остале карике ланца вриједности,

као такви они се не преносе у наредни обрачунски период, тј. они утичу на висину
пословног резултата. То су: трошкови маркетинга, истраживања и развоја,
дистрибуције, дизајна и ппс.

17. Ако се бавите вредновањем залиха и билансирањем, наведите и образложите

могућности и разлоге за одговарајућу подјелу трошкова.
Ако се бавимо вриједновањем залиха и билансирањем, трошкове дијелимо према:
 Природним својствима- трошкове ресурса. То су они трошкови који настају да би
се процес производње успоставио.
 Улозима у билансима: 1) трошкови периода и 2) трошкови производа
Трошкови периода су трошкови који су везани за остале карике ланца вриједности,
као такви они се не преносе у наредни обрачунски период, тј. они утичу на висину
пословног резултата. Трошкови производа су они трошкови који се у фази
производње алоцирају на произведене учинке, тј. као такви се укључују у цијену
коштања недовршене произодње, полупроизвода и готових производа.
 Према носиоцима: 1) директни и индиректни трошкови, 2) трошкови материјала и
трошкови конверзије, 3) заједнички и одвојени трошкови.

7
 Подијела трошкова на директне и индиректне заснива се на могућности
везивања трошкова за производе или услуге.
Директни трошкови су они трошкови који се директно могу везати за производ (без
употребе било какве базе или кључа.) Односно јасно се може разграничити ради
којег производа односно услуге су трошкови настали. То су трошкови директног
материјала, плате.
Индиректни трошкови су они трошкови код којих се не може јасно уочити ради ког
производа су ти трошкови настали. Најчешће настају за групу производа, па се на
бази одређених кључева за алокацију распоређују на носиоце. То су: индиректни
трошкови материјала, трошкови индиректног рада (надзор, инспекција), остали
индиректни трошкови (закуп, осигурање, струја, вода.)
Трошкови материјала обухватају директан материјал који је било потребно
утрошити да би се произвео дати производ (нпр. за израду ормар, трошкови
материјала су даске, шарафи..)
Трошкови конверзије су трошкови који обухватају трошкове директног рада и
производне индиректне трошкове.
 Према калкулативном обухвату: превише алоцирани и недовољно алоцирани
Превише алоцирани трошкови представљају разлику између алоцираних трошкова и
мањих стварно насталих трошкова.

 Према мјесту настанка: 1) примарни и секундарни 2) производни и непроизводни

Подијела трошкова на примарне и секундарне везана је за то да ли процес производње
може отпочети ако ти трошкови не настану, или може.
Примарни трошкови су трошкови директног материјала и рада, и без њих процес
производње не би могао отпочети јер немамо од чега направити производ, а са друге стране
немамо ни раднике који ће прерадити тај материјал.
Секундарни трошкови настају у току процеса производње.

18. Ако се бавите подршком пословном одлучивању, наведите и образложите подјеле

трошкова које би у том смислу биле сврсисходне.
Ако се бавимо подршком пословном одлучивању, трошкове дијелимо:
 Према начину понашања: фиксне, варијабилне, мјешовите и дискерионе
трошкове.
Фиксни трошкови су они трошкови који не зависе од обима активности предузећа.
Они постоје и када предузеће ништа не производи и када производи 1000 јединица
производа. Дакле то су трошкови који нису везани за искориштеност производног
капацитета, већ су везани за величину капацитета. То су трошкови амортизације по
временском обрачуну, трошкови осигурања.
Варијабилни трошкови су они који се са промјеном обима активности предузећа
повећавају или смањују. То је трошак материјала.
Мјешовити трошкови су они који могу да имају карактер и фиксних и варијабилних
трошкова. То је трошак електричне енергије или воде.
Дискрецијски трошкови су они трошкови који настају као посљедица дискрецијских
менаџерских одлука, када су једном утврђени, дискрецијски трошкови најчешће се
проматрају као фиксни мада између њих и чистих фиксних трошкова постоје
одређене разлике. Наиме, на повећање или смањење дискрецијских трошкова
8
 менаџери могу лакше утицати него на чисте фиксне трошкове. Примјер
дискрецијских трошкова су трошкови оглашавања, рекламе, пропаганде.
Дискрецијски трошкови често имају велики индиректан утицај на пословни резултат
предузећа, па менаџери морају бити врло опрезни при доношењу одлука о њиховој
елиминацији.
 Релевантни и ирелевантни трошкови: (диференцијални и инкрементални)
Релевантни трошкови су очекивани будући трошкови који се разликују избором
различитих алтернатива. Показатељи који се не мјењају избором различитих
алтернатива нису релевантни за одлучивање.
 Избјеживи и неизбјеживи трошкови. Ова подјела је извршена на основу тога да ли
се настајање трошкова може избјећи или не.
 Потонули (sunk) трошкови
Потонули трошкови су већ настали, односно настали су прије неке активности и као
такве их не можемо надокнадити. Нпр. ако смо закупили пословни простор и
платили за 3 мјесеца унапријед 300 КМ, а у међувремену смо неки други пословни
простор купили. Ми у том случају не можемо повратити оних 200 КМ, јер је то
потонули трошак.
 Опортунитетни трошак
Опортунитетни трошак је трошак изгубљене могућности. Јављају се сваки пут када
пред нама постоји више алтернатива у које може да се инвестира. Наиме када не
постоје алтернативне могућности за ангажовање капацитета већ се они могу
искористити само за једну функцију, тада нема опортунитетних трошкова. Ако
алтернативна активност остварује већу добит, исплати се капацитете ангажовати у
алтернативној могућности.
 Оправдани и неоправдани трошак
Оправдани трошкови су они који су предвиђени буџетом и сви трошкови изнад тог
износа су настали као посљедица повећања производње изнад планиране или
околности на које менаџер није могао да утиче. Непланирани трошкови су они који
су настали као посљедица погрешних планских одлука.
 Трансакцијски трошкови
Трансакцијски трошкови су трошкови тржишне размјене који обухваћају:
-трошкове налажења потенцијалних партнера
-трошкове преговарања и израде уговора
-трошкове који настају раскидом уговора
 Интерне цијене у улози трошкова
Интернне цијене у улози трошкова представљају специфичне трошкове одређеног
центра одговорности који се терети за интерно набављене инпуте. Њихова
специфичност састоји се у томе што су интерне цијене уједно и интерни приходи и
интерни трошкови истог предузећа, али и различитих организационих дијелова тог
предузећа.

9
19. Ако се бавите управљачком контролом, наведите и образложите подјеле трошкова
које би у том смислу биле сврсисходне.
 Према начину понашања: фиксне, варијабилне и мјешовите
 Фиксни трошкови су они трошкови који не зависе од обима активности предузећа.
Они постоје и када предузеће ништа не производи и када производи 1000 јединица
производа. Дакле то су трошкови који нису везани за искориштеност производног
капацитета, већ су везани за величину капацитета.
 Варијабилни трошкови су они који се са промјеном обима активности предузећа
повећавају или смањују. То је трошак материјала.
 Мјешовити трошкови су они који могу да имају карактер и фиксних и варијабилних
трошкова. То је трошак електричне енергије или воде.
 Према могућностима контроле: контролабилни и неконтролабилни трошкови
Контролабилни трошкови су они трошкови на које менаџер може директно утицати
и контролисати их. Нпр. шеф производње на трошкове материјала не може утицати,
међутим он може индиректно утицати на висину трошкова. Наиме ако раднике није
обучио како треба они ће да праве већи шкарт и на тај начин трошкови набавке
материјала ће бити већи.
Неконтролабилни трошкови су они на које менаџер датог одјељења не може да
утиче.
 За упоређивање и предвиђање: стварни, плански, нормални, стандардни.

20. Објасните информациони значај краткорочног обрачуна успјеха, поступак

билансирања резултата према методу трошкова продатих учинака, као и
предности овог метода у односу на метод укупних трошкова, а са становишта
интерних информационих потреба.
Циљ краткорочног обрачуна успјеха је добијање благовремених, релевантних и
поузданих информација прије него што истекне анализирани обрачунски период, јер
онда у том случају добијене информације немају никакав значај за менаџера будући
да су то онда ирелевантне информације, односно не постоји одлука која ће
промјенити прошлост.
Значај краткорочног обрачуна успјеха огледа се у томе што омогућава:
-идентификацију одступања од планираних вриједности
-могућност превентивног дјеловања
-адекватну стимулацију одговорних по сегментим
Поступак билансирања разултата је следећи:

I ПРИХОД
II ТРОШКОВИ ПРОДАТИХ ПРОИЗВОДА
1. Почетна вриједност готових производа
2. Трошкови произведених производа
3. Вриједност готових производа на располагању
4. Крајња вриједност готових производа
III БРУТО РЕЗУЛТАТ (МАРЖА)
IV ТРОШКОВИ ПЕРИОДА (Маркетинга, дистрибуције..)
V ПОСЛОВНИ РЕЗУЛТАТ

10
 ПОГЛАВЉЕ 10
21. Објасните појам „функција трошкова“, двије претпоставке које се користе када се
предвиђа функција трошкова са рачуноводственог становишта, те начин на који
се та функција изражава? Објасните зашто.
Функција трошкова је математички израз којим се описује како се трошкови мјењају
у складу са промјенама у нивоу активности.
Општи облик функције трошкова је: Y = a + Bx
Y- укупан трошак
a- укупан фиксни трошак
b- јединични варијабилни трошак
X- обим активности
Двије основне претпоставке код предвиђања функције трошкова су:
 Промјене у укупним трошковима се објашњавају промјенама у нивоу једне
активности, јер ако би се користиле двије или више активности не би било могуће
адекватно приказати укупне трошкове помоћу функције
 Понашање трошкова је представљено линеарном функцијом у оквиру релевантног
обима активности.

22. Дефинишите појам „релевантан обим” активности. Наведите кораке у предвиђању

функције трошкова, те је представите графички у оквиру релевантног обима
активности. (grafikon)
Релевантни обим активности је онај у оквиру којег вриједи посебан однос између
нивоа активности и анализираног трошка. У оквиру тог обима укупни фиксни
трошкови и јединични варијабилни трошкови се не мјењају. То је обим активности
у оквиру којег је предузеће пословало у прошлости или за који су трошковне
информације расположиве. То је обим активности у оквиру којег се очекује будуће
пословање.

РЕЛЕВАНТАН ОБИМ АКТИВНОСТИ

Постоји 6 корака у предвиђању трошкова на бази квалитативне анализе:
1. Избор зависне варијабле. Избор зависне варијабле (трошак који се
предвиђа) зависиће од сврхе за коју се врши процјена функције
трошка.
2. Избор независне варијабле- носиоца трошка. Приликом
утврђивања носиоца трошка важна су два аспекта: Носиоц трошка би
требао имати економско погодну везу са зависном варијаблом и то би
требало бити мјерљиво.
11
 (Економска погодност значи да повезаност између трошкова и
носилаца трошкова има економски смисао и да је предвидива за
менаџера посла и за рачуновођу. Све појединачне ставке укључене у
зависну варијабу би требале имати истог носиоца трошка.)
3. Сакупљање података о зависној варијабили и узроцима
трошкова. Овај корак је обично најтежи у анализи трошкова. Подаци
се прикупљају из докумената компаније, разговора са менаџерима.
Ти подаци могу бити: периодични и подаци из одјела.
4. Цртање података. Главна веза између зависне варијабле и носиоца
трошка може бити лакше представљена у графичком приказу. На
основу графичког приказа можемо утврдити да ли постоји грешка
при евиденцији података.
5. Израчунавање функције трошкова
6. Процјена узрочника трошкова за процјењену функцију
трошкова

23. Наведите и објасните три фактора од којих зависи како ће се трошкови

окарактерисати, приликом њихове подјеле са становишта утицаја промјена у
нивоу активности?

Класификација трошкова према начину њиховог понашања у односу на промјене у нивоу

активности заснива се на:
 Избору носиоца трошка
На примјер, ако је група камиона носилац трошкова, тада je трошак регистрације за те
камионе варијабилан у односу на број камиона. С друге стране ако је одређени камион
носилац трошка тада ће трошкови регистрације за исти бити фиксни у односу на број
пређених километара.
 Времену посматрања
Да ли је трошак варијабилан или фиксан у односу на дату активност зависи од тога на који
временски период се посматра. Наиме на дужи временски период већа је вјероватноћа да ће
трошак бити већи у односу на краћи временски период. На примје, трошкови инспекцијске
фирме су увијек фиксни у односу на сате пословне активности, али на дужи временски
период ће варирати у односно на захтјевано вријеме инспекције.
 Релативном обиму
Релевантни обим активности је онај у оквиру којег вриједи посебан однос између нивоа
активности и анализираног трошка. У оквиру тог обима укупни фиксни трошкови и
јединични варијабилни трошкови се не мјењају. То је обим активности у оквиру којег је
предузеће пословало у прошлости или за који су трошковне информације расположиве.

12
24. Дефинишите фиксне, варијабилне и мјешовите трошкове. Наведите по један
примјер за сваку од ових категорија. Наведите и опишите три алтернативне
линеарне функције трошкова.
Фиксни трошкови су они трошкови који не зависе од промјена у обиму активности. Износ
фиксног трошка условљен је величином капацитета, а не степеном искориштености
капацитета, па самим тим ови трошкови постоје и кад предузеће не производи нити једну
јединицу производа али и кад производи 1000 јединица производа. Примјер фиксних
трошкова јесте трошак амортизације по временском принципу, трошкови закупнине.

Разликујемо појам релативно фиксни трошак. То су трошкови који су унутар

дате зоне пословања фиксни, али услијед промјене зоне пословања они се
мијењају, па унутар те зоне они поново остају фиксни. Напримјер, када
послујемо у двије смјене тада су нам трошкови амортизације фиксни, и када
желимо да уведемо трећу смјену али због недостатка капацитета набављамо
нову опрему и тада долази до промјене трошкова амортизације, али фиксни
трошак по јединици производа се смањује.
Варијабилни трошкови су они трошкови који зависе од обима активности. Када је обим
активности једнак нули и ВТ су једнаки нули, са повећањем обима активности они се
повећавају. У зависности од тога како се мијењају разликујемо: пропорционалне,
прогресивен и дегресивне варијабилне трошкове.
Пропорционални ВТ су они који се мјењају сразмјерно промјени у обиму
активности, прогресивни су они који се са растом обима активности
повећавају али у већем износу од раста обима активности и дегресивни су они
који се спорије повећавају од обима активности.
Примјер варијабилног трошка јесте трошак материјала. ВТ по јединици производа су
константни, што значи без обзира колико јединица производа производили, јединични
варијабилни трошкови су исти. Нпр. ако нам је за производ потребно 3м платна, тада без
обзира колико ћемо производити, при чему је 1КМ/м, наши ЈВТ бити 3 КМ.

Мјешовити трошкови су они који имају елеменатаи фиксних и варијабилних. То су

трошкови ел. Енергије. Без обзира да ли трошимо или не електричну енергију морамо да
платимо одређен износ на име одржавања, а са сваким потрошеним kw/h плаћамо додатни
износ.

Постоје 3 алтернативне линеатне функције трошкова: (grafikon)

Претпоставимо да нека компаније наплаћује 5 н.ј. по минуту коришћења телефонских

услуга. Тада ће функција трошкова бити y=5x и видимо да са повећањем минута долази и
до повећања трошкова. Дакле укупни трошкови су функција варијабилних трошкова.
(grafikon)

13
Ако претпоставимо да иста компанија сада наплаћује 1000 н.ј. мјесечно без обзира на
минуте коришћења телефонских услуга тада је функција трошкова y=1000, што значи да су
трошкови константни без обзира колико минута потрошили. Овдје су укупни трошкови
функција фиксних трошкова. (grafikon)

Ако сада претпоставимо да компанија наплаћује 3000 н.ј. мјесечно и 2 н.ј. за сваку минуту
коришћења телефонских услуга, онда у овом случау функција трошкова је функција и
фиксних и варијабилних трошкова, односну ради се о мјешовитом трошку.

25. Наведите и опишите четири приступа за утврђивање (предвиђање) функције

трошкова, те наведите који је метод најпрецизнији.
Постоје 4 приступа за утврђивање функције трошкова:
Метод индустријског инжињеринга. Овај метод подразумијева да се
функција трошкова предвиђа на основу упоређивања инпута и аутпута у физичким
јединицама мјере. Нпр. производња тепиха као инпут користи вуну, памук, машине, струју
а аутпут је тепих. Анализом је утврђено да се 10 квадратних метара тепиха произведе за 1
сат. Стандарди и буџети трансформишу ове физичке мјере у трошкове и на тај начин се
добија процјењена функција трошкова. Ова метода одузима много времена.
Метод конференције. Функција трошкова процјењује се на основу анализе и
мишљења запослених о трошковима и њиховим узроцима. Овај метод побољшава сарадњу
између одјељења у предузећу. Користан је када се обављају нестандардне активности како
би се процјенио утрошак ресурса, а тиме и трошак
Метод анализе рачуна. Овај метод функцију трошкова процјењује на основу
класификације аналитичких рачуна у главној књизи. Класификација се врши на фиксне,
варијабилне и мјешовите трошкове.
Метод квантитативне анализе се заснива на квантитативним промјенама у
трошковима који су проузроковани промјенама обима активности. Овај метод обухвата:
метод мајвишег и најнижег обима активности и метод регресионе анализе.

14
26. Укратко наведите разлику између два метода квантитативне анализе приликом
предвиђања начина понашања трошкова: метода највишег – најнижег нивоа
активности и метода регресионе анализе.
Метода највишег-најнижег нивоа активности је најједноставнији метод квантитативне
анализе. Заснива се на два пара података, односно обухвата коришћење само највиших и
најнижих посматраних носилаца трошкова. Линија која повезује ова два пара података је
процјењена функција трошкова, међутим то је управо и недостатак јер укључује само два
пара података. Ymax - Ymin
b=----------------------
Xmax – Xmin

a=Ymax – bXmax или a=Ymin – bXmin

Y= a + Bx
Регресиона анализа за разлику од метода највишег-најнижег обима активности користи
све достпне податке за процјену функције трошкова.
 Регресиона анализа је статистички метод који мјери просјечан износ
промјене у зависној варијабли, узрокован јединицом промјене у једној или
више независних варијабли. С обзиром на то разликујемо: једноструку и
двоструку регресиону анализу.

27. Објасните појам мјешовитих трошкова, те разлоге због којих се препоручује да се

просјечни (укупни) трошкови користе опрезно приликом планирања трошкова?
Мјешовити трошкови су трошкови који представљају хомогени трошак али који садрже и
фиксну и варијабилну компоненту. То је трошак електричне енергије.

Просјечни трошкови се требају са опрезом користити приликом планирања трошкова из

разлога што се они састоје од јединичних фиксних трошкова и јединичних варијабилних
трошкова. Према претпоставкама функције трошкова јединични варијабилни трошак (ЈВТ)
је константан и са промјеном обима активнсти се мјења, за разлику од јединичних фиксних
трошкова (ЈФТ) који се са повећањем обима активности смањују. Управо због наведеног не
можемо да приликом планирања трошкова, усљед значајне промјене активности, користимо
просјечни трошак као поуздану категорију.

15
28. Објасните појмове „крива учења“, односно „крива искуства“, те наведите и
објасните два основна концепта за израчунавање нелинеарне функције трошкова
(модели учења).
Крива учења је везана за производњу као карику у ланцу вриједности, док је крива
искуства везана за остале карике у ланцу вриједности.
 Крива учења је функција која показује до којег степена ће се смањивати потребан
број сати рада по јединици производа, док кумулативни обим производње расте.
Крива учења је примјер нелинеарне функције трошка. Крива учења полази од тога
да радници како повећавају број производа стичу више искуства у тој производњи,
постају ефикаснији, док менаџери имају више информација о самим факторима
производње који се користе. На овај начин предузеће смањује производне
трошкове.
 Крива искуства је функција која показује како трошкови по јединици опадају у
различитим карикама ланца вриједности, осим производне функције, када се
повећава број производа.

Постоје два модела криве учења:

 Модел учења са кумулативним просјечним временом
 Модел учења са инкременталном јединицом времена

Модел учења са кумулативним просјечним временом подразумјева да кумулативно

просјечно вријеме по јединици опада у константном проценту сваки пут када се
кумулативна количина производа удвостручи. Модел учења са кумулативним просјечним
временом се заснива на стопи учења.
(Напримјер, ако је за производњу неког модела било потребно 3000 сати, тада укупне
трошкове производње можемо израчунати на бази кумулативног просјечног времена
заснованог на стопи учења која за свако удвостручавање обима производње подразумијевва
употребу 90% вриједности почетног износа потребног времена.)

Модел учења са инкременталном јединицом времена подразумјева да инкрементално

јединично вријеме (вријеме потребно да се произведе посљедња јединица) опада у
константним процентима сваки пут када се кумулативна количина произведених јединица
удвостручи. Карактеристично је за појединачну производњу.

Оба модела се заснивају на једначини y=axb

y- кумулативно просјечно вријеме рада
x- просјечан број кумулативних произведених јединица
а- вријеме потребно за производњу прве јединице производа
b- стопа учења; b= ln%учења/ ln2

16
 ПОГЛАВЉЕ 4
29. Дефинишите појам „систем обрачуна трошкова“, наведите могућности подјеле
система обрачуна трошковна, те наведите и објасните разлоге за обрачун
трошкова.
Систем обрачуна трошкова представља скуп начела, метода и поступака идентификовања
утрошака ресурса по предмету обрачуна с циљем задовољења информационих потреба.
Подјела система обрачуна трошкова:
 По временском критеријуму на накнадне и претходне калкулације (стварни,
нормални, плански и стандардни обрачун).
 По методологији обрачуна, у зависности од врсте производње (додатна, дивизиона
и комбинована).
 По критеријуму садржине цијене коштања учинака- на обрачун по пуним
(апсорпционим) трошковима и обрачун по непотпуним (варијабилним)
трошковима).
Разлози за обрачун трошкова су:
 Билансирање залиха и резултата. Да би предузеће имало увид у кретање својих
залиха, као и да би могло прецизно да утврдио свој финансијски резултат.
 Краткорочни обрачун резултата. Да би се могао одредити пословни резултат
пословања на краћи временски период
 Периодично планирање и контрола. На бази трошкова предузеће може извести
одређене планове пословања, да уведе неке промјене у оним сегментима који су до
тада стварали велике трошкове. На основу обрачуна трошкова могуће је вршити и
контролу да ли су промјене које су уведене уродиле плодом и смањиле дотадашње
трошкове или нису.
 Утврђивање политике цијена. Наиме потребно је да се одреде трошкови како би се
могла формирати доња граница продајне цијене испод које се не може ићи или ће у
супротном предузеће остварити губитак.
 Алтернативно пословно одлучивање. Да би предузеће имало увид у то да ли су
досадашње пословне одлуке имале позитиван карактер или се треба окренути неким
алтернативним одлукама.
 Стимулативно награђивање. Да би се могао утврдити напредак у пословању а самим
тим и наградити запослени који су таквој ситуацији допринијели, и дати им мотива
да се и даље труде у том правцу.

17
30. Дефинишите и образложите појмове директни трошкови, индиректни трошкови,
мјесто трошкова и база за алокацију трошкова, те наведите примјере за наведене
појмове. Због чега менаџери сматрају да су рачуноводствени подаци о директним
трошковима прецизнији у односу на податке које добијају о индиректним
трошковима?

Подјела трошкова на директне и индиректне заснива се на могућности везивања трошкова

за производе или услуге предузећа. Директни трошкови су они који се директно могу везати
за производе без употребе било какве условне базе или кључа. Односно јасно се може
разграничити ради којег производа или услуге су трошкови настали. То су трошкови
директног материјала, плате израде.

Индиректни трошкови су они трошкови код којих се не може јасно уочити ради ког
производа су ти трошкови настали. Најчешће настају за групу производа, односно на нивоу
цијелог предузећа па се на бази одређених база за алокацију распоређују на носиоце. То су
индиректни трошкови материјала, индиректног рада (надзор, инспекција), остали
индиректни трошкови (закуп, осигурање, одржавање).

Под мјестом трошка подразумијевамо ужи организациони дио предузећа у оквиру кога се
обављају одређени сродни (хомогени послови). Мјеста трошка су битна јер се индиректни
трошкови распоређују на њих па тек у коначном обрачуну на производе односно услуге
као крајње носиоце.

Опис укупно Мјесто трошка 1 Мјесто трошка 2

УК ИТ 1 450 000 6 500 000 800 000
Број часова рада 2 000 1 000 1 000
Трош. по једном часу 725 650 800

PC= 1750 n.j./kom;

ако не користимо мјесто трошкова

DT=(MT1,MT2) 1000n.j./kom
CK= DT + IT
CK= 1000 + 725
CK=1725

Ако користимо мјесто трошкова:

CK1= 1000 + 625
CK1=1625
PC>CK1

CK2= 1000+ 800

CK2= 1800
PC<CK2; губитак код производа 2.

18
Како се код индиректних трошкова не може јасно распознати ради ког производа су тачно
настали будући да настају за групу производа, да би се они алоцирали на носиоце користе
се одговарајуће базе за алокацију односно кључеви.
База за алокацију је заједнички садржилац (деноминатор), обично узрочник трошкова за
систематско повезивање индиректних трошкова, који су предмет распореда са носиоцима
трошкова.
БзА може да буде: финансијска, као напримјер трошкови директног рада
нефинансијска, као напримјер број пређених километара.
Из свега наведеног можемо да видимо да су ДТ прецизнији у односу на податке које
менаџери добијају о ИТ управо из разлога што су ДТ везани за носиоца, односно јасно се
може утврдити ради ког производа су настали у односу на ИТ који се распоређују на
носиоце на основу БзА. Такође у случајевима када БзА није адекватно одређена то може
довести до тога да се ИТ погрешно алоцирају на носиоце и тиме добију погрешне
информације.

31. Наведите четири опште фазе обрачуна трошкова и образложите због чега се у том
процесу користе мјеста трошкова.
Четри опште фазе обрачуна трошкова су:
 Обухватање трошкова по врстама за предузеће унутар класе 5
 Везивање трошкова који су евидентирани по врстама за рачуне мјеста трошкова и
рачуне носилаца трошкова
 Интерни обрачун између мјеста трошкова
 Коначан обрачун носилаца трошкова (пренос на рачуне 950=>960; нед пр=>гор пр).

Због прецизности обрачуна трошкова нисмо могли да прескочимо фазе два и три. У процесу
обрачуна трошкова користимо мјесто трошкова како би предузеће имало увид у то колики
су трошкови настали на одређеним мјестима за која се они вежу.

За сваку врсту примарних трошкова отвара се посебан рачун за њихово обухватање. Рачун
примарних трошкова, за шта је предвиђена класа 5, треба да покажу шта и колико се троши
у предузећу. Подаци о трошковима садржани на класи 5 не приказују висину трошкова по
организационим дјеловима у којима су настали, нити по производима који су их изазвали.
Колико од укупних примарних трошкова отпада на поједине производе као коначне
носиоце трошкова најчешће је немогуће директно утврдити. Да би дошли до тачне цијене
коштања појединих производа што лакше и брже, потребно је да се у оквиру класе 9 отворе
рачуни мјеста и носилаца трошкова.
 Класа 9 је обавезна код производних предузећа јер требају „доказати“ цијену
коштања.
900- рачун преноса залиха 902- рачун за пренос трошкова
95- рачун недовршене производње 96- рачун готових производа
980- рачун трошкова продатих производа
982- рачун расходи периода
983- рачун мањкова и других расхода ове три посљедње синтетике су расходи.

19
32. Укратко наведите по чему се разликују системи обрачуна по наруџби и системи
обрачуна по процесима уз навођење примјера, те објасните утицај врсте
дјелатности на методологију обрачуна трошкова (врсте калкулације).
Разликујемо два система обрачуна трошкова:
 Систем обрачуна по наруџби, послу или налогу
 Систем обрачуна трошкова по процесима
Систем обрачуна по наруџби
Код овог система обрачуна трошкова носилац трошка је засебна јединица, група или много
засебних производа или услуга, али у сваком од ових случајева они се називају наруџбом.
Производ је често рађен по жељи купца. Овај систем обрачуна трошкова је карактеристичан
за појединачну производњу, због чега се за израчунавање цијене коштања користи додатна
калкулација.
ЦК=ДТ + ИТ
ЦК=(ТДР + ТДМ) + ИТ
ЦК=(УТРОШАК РЕСУРСА* НАБАВНА ЦИЈЕНА) + (УТРОШЕНА БзА*САИТ)
Систем обрачуна по процесима
Овај систем карактеристичан је за серијску производњу. Носилац трошка је маса
индентичних производа односно услуга. За израчунавање цијене коштања користи се
дивизиона калкулација, што значи да се ЦК израчунава за цјелокупну серију на начин да се
укупни трошкови подјеле са бројем јединица.
ЦК=УТ/бр Јед
Примјери метода обрачуна трошкова:
 Према наруџби: ревизијске услуге, правне услуге, превоз авионом, бродом.
 Према процесу: стандардне поштанске пошиљке, претплата за часописе, нафтне
прерађевине, пластичне масе.
Наиме уколико је ријеч о масовној производњи наравно да ће предузеће користити систем
обрачуна по процесима, са друге стране уколико се предузеће бави таквим послом гдје се
производи доста разликују примјењиваће се систем обрачуна по наруџби.

33. Наведите и образложите фазе (кораке) при имплементацији обрачуна трошкова по

наруџби (посла, односно обрачуна по радном налогу).
Фазе у обрачуну трошкова по наруџби су:
 Идентификовање носилаца трошкова (утврдити за шта мјеримо трошак).
 Идентификовање директних трошкова наруџбе (посла, налога).
 Одабир БзА индиректних трошкова наруџбе. Индиректни трошкови се не могу
прецизно одредити за дати посао.
 Идентификовање ИТ повезаних са сваком БзА трошкова
 Израчунавање стопе за алокацију индиректних трошкова наруџбе.
(САИТ=УИТ/УУБзА).
 Израчунавање индиректних трошкова алоцираних на наруџбу
 Израчунавање укупних трошкова наруџбе додавањем свих ДТ и ИТ који су му
додјељени.

20
34. Објасните разлику између обрачуна по стварним трошковима и обрачуна по
нормалним трошковима, те потребу за коришћењем обрачуна по нормалним,
планским и стандардним трошковима.
Обрачун по стварним вриједностима подразумијева да се вриједност трошкова утврђује на
начин да се ДТ добијају као производ стварно утрошеног ресурса и стварне набавне цијене,а
ИТ као производ стварногУБзА и стварне САИТ.
ЦК=ДТ + ИТ
ЦК=(СУР * СНЦ) + (СУБзА * ССАИТ)

Обрачун по нормалним трошковима подразумијева да се вриједност трошкова утврђује на

начин да се ДТ добију као производ стварно утрошеног ресурса и стварне набавне цијене,
а ИТ као производ стварногУБзА и планске САИТ.
ЦК=ДТ + ИТ
ЦК=(СУР * СНЦ) + (СУБзА * ПСАИТ)

Дакле видимо да је основна разлика између ова два обрачуна у стопи за алокацију
индиректних трошкова.
Потреба за коришћењем обрачуна по нормалним, планским и стандардним трошковима
појављује се због тога што је годишњи обрачунски период предуг за потребе доношења
пословних одлука. Менаџери не могу чекати крај пословне године да би утврдили стопу
индиректних трошкова. Њима је та информација потребна одмах. Због тога је практичније
користити буџетирану стопу као базу за алокацију индиректних трошкова. Обрачун може
бити нешто мање прецизнији, али се располаже информацијама када се доносе пословне
одлуке.

35. Објасните како се рачуна стопа за алокацију индиректних трошкова и због чега се
то израчунавање уобичајено обавља на бази података идентификованих на
годишњем нивоу.
Стопа за алокацију се уобичајено рачуна на годишњем нивоу из два разлога:
 Разлог бројника (величина индиректних производних трошкова); што је краћи
период то су већи утицаји сезонских промјена на ниво трошкова ( нпр. када би се
стопа ИТ рачунала сваки мјесец трошкови гријања би се третирали само за зимски
период). Коришћењем годишње стопе укључујемо сва 4 годишња доба у
израчунавање ИТ.
Сличан је случај са трошковима који се могу тешко предвидјети (трошкови одржавања
који се појављују у једном мјесецу а корист доносе у више мјесеци).
 Разлог називника (величина носиоца трошка тј. број производа); ради се о покрићу
фиксних трошкова, дужи временски период равномјерније распоређује фиксне
трошкове него да се то ради у краћим временским интервалима.
 Календарске разлике. Различит број радних дана у појединим мјесецима у току
године доводи до тога да, уколико би се САИТ рачунала на мјесечном нивоу, тада
би посао предузећа у фебруару сносио највећи дио трошкова.

21
Обрачун по стварним вриједностима подразумијева да се вриједност трошкова утврђује на
начин да се ДТ добијају као производ стварно утрошеног ресурса и стварне набавне цијене,а
ИТ као производ стварногУБзА и стварнеСАИТ.
ЦК=ДТ + ИТ
ЦК=(СУР * СНЦ) + (СУБзА * ССАИТ)

Обрачун по нормалним трошковима подразумијева да се вриједност трошкова утврђује на

начин да се ДТ добију као производ стварно утрошеног ресурса и стварне набавне цијене,
а ИТ као производ стварногУБзА и планскеСАИТ.
ЦК=ДТ + ИТ
ЦК=(СУР * СНЦ) + (СУБзА * ПСАИТ)
Дакле видимо да је основна разлика између ова два обрачуна у стопи за алокацију
индиректних трошкова.

САИТ= Стварни УИТ/Ук стварни износ базе за алокацију

ССИТ=УСИТ/СУБзА

Планска (буџетска) стопа заАИТ= Планирани УИТ/Ук планирани износ базе за алокацију
ПСИТ=УПИТ/ПУБзА

36. Укратко објасните појмове преапсорбовани и недовољно апсорбовани индиректни

трошкови. Наведите и опишите начине за усклађивање алоцираних индиректних
трошкова са стварним износом ових трошкова утврђених на крају обрачунског
периода.
Коришћење ПСАИТ увијек доводи до неједнакости између предвиђених и стварно насталих
трошкова. При томе се издвајају два случаја:
 СИТ>АИТ => недевољно алоцирани индиректни трошкови. У овом случају имамо
потцјењене индиректне трошкове, цијена коштања је потцјењена а као посљедица тога
пословни резултат је прецјењен
 СИТ<АИТ => превише алоцирани индиректни трошкови. У овом случају
индиректни трошкови су прецјењени, цијена коштања је прецјењена и као посљедица тога
пословни резултат је потцјењен.
Разликујемо 3 приступа приликом анулирања разлике која се појавила при алоцирању:
 Прилагођавање стопе за алокацију. Овај приступ је најпрецизнији и подразумијева
да се у сваком појединачном обрачуну посла, гдје смо користили ПСАИТ користи
ССАИТ, односно захтјева да се за сваки производ уради нова калкулација.
 Приступ сразмјерног распореда. Врши се пропорционално распоређивање на
поједине врсте залиха (ПУТ, ГП и ТПП). Ако имамо недовољно АИТ тада је
потребно повећати вриједност сваког од тих рачуна у пропорцији са којом учествује
у њиховој збирној вриједности. С друге стране ако имамо превише АИТ тада је
потребно смањити вриједност сваког од тих рачуна у пропорцији са којом у збирној
вриједности.
Разликујемо двије методе овог приступа:
 Према прората систему на основу вриједности крајњих залиха ПУТ,ГП и ТПП
 Према прората систему на основу вриједности ИТ у вриједностима крајњег стања
ПУТ,ГП и ТПП.
22
  Корекција вриједности трошкова продатих производа. Подразумијева да се за
разлику која се појавила коригује само крајње стање рачуна ТПП. У том случају
ако постоји превише АИТ крајње стање трошкова продатих пр. се смањује и
обрнуто. Ова варијанта је најједноставнија.

37. Наведите који метод за анулирање разлике између стварних и алоцираних

индиректних трошкова се користи (препоручује) у случају да се ради о предузећу
које послује са занемаривим залихама готових производа, који уколико предузеће
жели прецизно да идентификује стопе профитабилности по појединачним
производима / услугама у оквиру асортимана, те који у случају да предузеће жели
да се у извјештајима налазе најпрецизнији подаци о залихама и трошковима
продатих производа и зашто.
Уколико предузеће послује са занемарљивим залихама најбоља варијанта је да се
примјени метод корекције вриједноти ТПП, јер овај метод је најједноставнији а будући да
предузеће нема залиха даће реални резултат.
С друге стране уколико предузеће жели да прецизно идентификује стопе
профитабилности по појединачним производима у асортиману најбоље је да користи метод
сразмјетног распореда, будући да се код овог метода утврђује стопа учешћа у крајњем стању
ПУТ,ГП и ТПП.
Уколико предузеће жели да се у извјештајима налазе прецизни подаци треба да
користи метод прилагођавања стопе за алокацију будући да је овај метод најпрецизнији.

ПОГЛАВЉЕ 5
38. Објасните појам „уједначавање трошкова”, у вези са традиционалним системом
обрачуна трошкова, те проблеме које ова појава узрокује (због чега би менаџери
требали бити забринути уколико је систем обрачуна трошкова непрецизан (цијена
коштања производа / услуге прецијењена, односно потцијењена, у односу на реалну
(стварну) вриједност)?).
Појам уједначавање трошкова или „кикирики путер“ обрачун представља обрачунски
приступ који користи широко обухватни просјек за расподјелу трошкова једнообразно на
носиоце трошкова (као што су производи или услуге).
Уједначавање трошкова може довести до мањег или већег обрачуна трошкова од стварних
трошкова производа:
 Потцјењивање трошкова производа- производ употребљава релативно висок ниво
средстава али је пријављено да има релативно ниске укупне трошкове
 Прецјењивање трошкова производа- производ употребљава релативно низак ниво
средстава али је пријављено да има релативно високе укупне трошкове.
Предузећа која врше обрачун по мањим трошковима од стварних трошкова могу заправо
вршити продају која резултира губицима под погрешним закључком да је продаја
профитабилна. Под тим се мисли да те продаје доносе мање прихода него што коштају
употребљена средства. Предузећа која врше обрачун по већим трошковима од стварних
трошкова могу прецијенити своје производе и изгубити тржиште које дијеле са постојећим
или новим конкурентима.

23
39. Које су три кључне смјернице за побољшање традиционалног система обрачуна
трошкова (система обрачуна по наруџби или послу)? Објасните.
Три смјернице за побољшање традиционалног система обрачуна трошкова су:
 Већи број трошкова по врстама идентификован као директни трошак. Означи
онолико укупних трошкова као директне колико је економски изводљиво. Ова
смјерница смањује износ индиректних трошкова.
 Већи број мјеста индиректних трошкова. Повећавај број индиректних трошкова све
док су хомогени. У хомогеном збирном трошку сви ови трошкови имају исти или
сличан узрочно-посљедични однос са базом за алокацију.
 Већи број база за алокацију трошкова. Одреди базу за алокацију за сваки индиректни
трошак. У поглављу 5 фокус је био на узрочно-посљедичним критеријима одабира
база за алокацију.
40. Објасните концепт обрачуна трошкова на бази активности (енг. ABC), те разлике
у дефинисању циљева обрачуна у односу на традиционалне системе.
Један од најбољих алата за побољшање система за обрачун је обрачун заснован на
активностима. Обрачун заснован на активностима (activity based costing- ABC) побољшава
системе обрачуна фокусирањем на појединачну активност као основног носиоца трошка.
Активност је догађај, производ, подешавање машине.
Смисао ABC система је у томе што сложенији збирни трошкови са базом за алокацију
трошка специфичној активности доведе до тачнијег обрачуна трошкова активности.
Обрачун заснован на активностима се разликује од традиционалног приступа по
погледу на активности. Коришћењем ABC система имамо више збирних индиректних
трошкова него код традиционалног приступу, више носилаца трошкова кориштених као
база за алокацију који нису носиоци трошкова на нивоу излазних јединица и чешћа
употреба нефинансијских промјењивих као базе за алокацију трошкова.

41. Наведите и објасните двије претпоставке за примјену обрачуна трошкова на бази

активности, те најмање двије врсте одлука за које су информације из обрачуна
трошкова по активностима нарочито корисне.
Двије претпоставке за примјену обрачуна на бази активности су:
 Знатно учешће индиректних трошкова у укупним
 Производња широког асортимана производа
Управљање засновано на активностима (Activity-based management- ABM) описује одлуке
менаџмента који користи информације обрачуна заснованих на активностима како би
задовољили купце и повећали профитабилност. Иако ABC систем има много дефиниција
ми га дефинишемо широко како би у дефиницију укључили доношење одлука о цијени и
производном миксу, доношење одлука о смањењу трошкова и побољшању процеса и
доношењу одлука о производном дизајну.

24
Одлучивање о цијени и производном миксу. ABC системи дају менаџменту увид у
структуру трошкова за производњу и продају различитих производа. Погрешан закључак
би могао узроковати смањење пословања са једном врстом производа и умјесто тога
фокусирање на другу врсту производа.
Доношење одлука о смањењу трошкова и усавршавању процеса. Особље у
производњи и дистрибуцији користе ABC системе усмјерене на смањивање трошкова.
Менаџери постављају циљеве смањења трошкова у смислу смањења јединичног трошка
базе за алокацију различитих активности. Анализа трошка важних активности и фактори
који узрокују појаву ових трошкова показују могућности за побољшање ефикасности.
Доношење одлука о дизајну. Менаџмент може препознати и оцијенити нови дизајн као
средство за побољшање успјешности. Предузећа могу радити са својим купцима на
оцјењивању трошкова и цијене алтернативног дизајна. Нпр. креативне дизајнерске одлуке
које смањују сложеност калупа смањују трошкове дизајна, материјала, рада, одржавања и
чишћења калупа.
42. Наведите и објасните четири нивоа хијерархије трошкова коју користи систем
обрачуна на бази активности.
Хијерархија трошкова врши категоризацију трошкова у различите збирне трошкове на бази
различитих носилаца трошкова (или база за расподјелу). ABC системи разликују
хијерархију трошкова на 4 нивоа: 1) трошкове излаза на нивоу јединице, 2) трошкове на
нивоу серије, 3) трошкове које носи производ, и 4) трошкове које носи средство.
Трошкови излаза на нивоу јединице су средства кориштена за активности извршене за сваки
појединачни производ или услугу. Трошкови редовних производних активности који су
повезани са активношћу рада аутоматске машине за обликовање су трошкови излаза на
нивоу јединице. Зашто ? Зато што се трошкови ове активности повећавају са сваком
додатном јединицом произведеног излаза.
Трошкови на нивоу серије су средства искориштена за активности које су повезане са
групом производа или услуга прије него са сваком појединачном јединицом производа или
услуге. Трошкови набавке укључују трошкове пријема материјала и плаћање добављачима.
Ови трошкови су трошкови на нивоу серије јер су повезани са бројем посла за набавку прије
него за количину.
Трошкови одржавања производа представљају средства кориштена за активности које су
продузете ради појединачног производа или услуге. Напримјер, трошкови дизајна за сваки
тип производа увелико зависе о времену које су дизајнери провели у дизајнирању и
прилагођавању производа, калупа, и процеса. Трошкови дизајна се не могу ни на који начин
узрочно-посљедично везати за појединачне производе или серије.
Трошкови одржавања опреме представљају трошкове средстава искориштених на
активности, а који не могу бити додијељени појединачном производу или услузи, али
подржавају организацију у цјелини. Распоређивање свих трошкова на производе и услуге
је посебно важно када менаџмент жели подесити продајну цијену на бази трошка који
укључује све трошкове.

25
43. Наведите и објасните најмање три ситуације у којима би примјена система
обрачуна трошкова по активностима омогућила више користи од традиционалног
система (индикатори потребе промјене постојећег система обрачуна трошкова).
Постоје „пратећи“ знакови који показују када ABC системи доносе највише користи. Неки
су:
 Највећи износ индиректних трошкова је алоциран користећи само један или два
мјеста трошка
 Већина индиректних трошкова идентификован је као трошак јединице производње
 Производи које предузеће лако производи и продаје показују мале добитке, док
производи које предузеће теже производи и продаје обезбјеђује велике добитке
 Оперативно особље има значајна неслагања са рачуноводственим особљем о
трошковима производње и маркетинга производа
Предузеће је некада принуђено да користи замјенску базу за алокацију за коју су подаци
доступни умјесто за жељену базу. Нпр. предузеће може бити приморано да користи број
испорука као базу за алокацију, умјесто удаљености различитих испорука јер је она лакша
за вредновање. Када су грешке у вредновању велике, информације о трошковима могу
заварати. Нпр. ако се трошак по испоруци смањио, предузеће може закључити да је постало
ефикасније у руковању материјалом.

44. Објасните појам и употребну вриједност концепта „управљање на бази

активности“.
Предузећа користе ABC информације за одређивање цијена, производног микса,
доношење одлука о трошковима. Управљање засновано на активностима (Activity-based
management- ABM) описује одлуке менаџмента који користи информације обрачуна
заснованих на активностима како би задовољили купце и повећали профитабилност.
Иако ABC има много дефиниција ми га дефинишемо широко како би у дефиницију
укључили доношење одлука о цијени и производном миксу, доношење одлука о
смањењу трошкова и побољшању процеса и доношењу одлука о производном дизајну.
Одлучивање о цијени и производном миксу. ABC системи дају менаџменту увид у
структуру трошкова за производњу и продају различитих производа. Погрешан
закључак би могао узроковати смањење пословања са једном врстом производа и
умјесто тога фокусирање на другу врсту производа.
Доношење одлука о смањењу трошкова и усавршавању процеса. Особље у
производњи и дистрибуцији користе ABC системе усмјерене на смањивање трошкова.
Менаџери постављају циљеве смањења трошкова у смислу смањења јединичног трошка
базе за расподјелу код различитих активности. Анализа трошка важних активности и
фактори који узрокују појаву ових трошкова показују могућности за побољшање
ефикасности.
Доношење одлука о дизајну. Менаџмент може препознати и оцијенити нови дизајн као
средство за побољшање успјешности оцјењивањем како дизајн производа и процеса
утиче на активности и трошкове. Предузећа могу радити са својим купцима на
оцјењивању трошкова и цијене алтернативног дизајна. Нпр. креативне дизајнерске

26
 одлуке које смањују сложеност калупа редукују трошкове дизајна, материјала, рада,
одржавања и чишћења калупа.
Планирање и управљање активностима. Већина предузећа уводи ABC системе када први
пут врше анализу стварних трошкова да идентификују збирне трошкове активности и
збирне стопе активности. Многа предузећа користе ABC системе за планирање и
управљање трошковима. Они одређују планиране трошкове за активности и користе
планске стопе трошкова за обрачун производа, и користећи нормални обрачун
трошкова. На крају године, планирани и стварни трошкови се пореде да се осигура
повратна информација о успјешности управљања активностима. Коришћењем модела
се врши усклађивање потцјењених и прецјењених индиректних трошкова за сваку
активност.

ПОГЛАВЉЕ 17
45. Наведите у којим случајевима користимо обрачун трошкова по процесима, коју
класификацију трошкова користимо у том случају и због чега. Наведите примјере
предузећа која користе овај облик обрачуна трошкова.
У многим индустријама (хемијској обради, фармацеутској производњи)
производи се раде на бази масовне производње. У овим индустријама се релативно
хомогени производи обрађују на сличан начин. Предузећа у овим индустријама користе
систем обрачуна трошкова по процесима.
Главна разлика између обрачуна трошкова по процесима и обрачуна на
бази радних налога је у степену упросјечавања јединичног трошка производа или услуге. У
систему обрачуна по радним налозима индивиднуални послови користе различите
количине производних ресурса, па према томе било би неисправно обрачунати трошак
сваког налога по истом просјечном трошку. А са друге стране када се масовно производе
сличне јединице производа, обрачун трошкова упросјечава производне трошкове за све
произведене јединице.
Обрачун трошкова по процесима раздваја трошкове у категорије с
обзиром на вријеме увођења трошка у процес. Често су потребне само двије класификације
(директни материјал и трошкови конверзије) за додавање трошкова производима. Зашто ?
Зато што су сви директни материјали додати у процес у једном тренутку, а сви трошкови
конверзије (трошкови директног рада и производни индиректни трошкови) се уопштено
додају у процес равномјерно током времена. Међутим ако би се два различита директна
материјала додала у процес у различита времена, биле би потребне двије различите
категорије директних материјала. Обрачун трошкова по процесима примјењује пивара,
предузећа за производњу хране, текстила, такође рафинерије.

46. Наведите и образложите три различита случаја приликом обрачуна трошкова

процеса, а у вези са евидентираним залихама производње у току, те фазе у примјени
обрачуна трошкова процеса.
Постоје три различита случаја приликом обрачуна трошкова по процесима:

27
Случај 1- Обрачун трошкова по процесима са нултим салдом за почетне и крајње залихе
производње у току, то јесте, све јединице су започете и завршене до краја рачуноводственог
периода. Овај случај представља најчешћи концепт обрачуна трошкова по процесима и
представља кључну претпоставку упросјечавања трошкова.
Овај случај указује да се приликом обрачуна трошкова по процесима да се јединични
трошкови могу упросјечити дјељењем укупних трошкова у датом рачуноводственом
периоду са укупним произведеним јединицама у том периоду. Пошто је свака јединица
идентична претпостављамо да су примиле исти износ трошкова директних материјала. Овај
приступ може да користи било које предузеће које производи хомоген производ или услугу.
Напримјер, банка може да користи овакав обрачун трошкова.
Случај 2- Обрачун трошкова по процесима са нултим салдом на почетним залихама, али са
извјесним салдом крајњих залиха производње у току, то јесте, неке јединице започете током
рачуноводственог периода су некомплетиране на крају тог периода. Овај случај се заснива
концепту еквивалентних јединица.
Процјена степена завршености је обично лакша за директне материјале него за трошкове
конверзије. Зато што се количина директног материјала потребних за комплетирану
јединицу и количина директног материјала за дјелимично комплетирану јединицу може
лакше измјерити. Напротив, конверзија се обично састоји од већег броја базних операција
за одређен број сати. Ову процјену је још теже направити. Због тешкоћа у процјени
процента завршености надзорници сектора често праве ове процјене. У текстилној
индустрији сва производња у току у свим секторима се претпоставља довршеном до
одређеног степена (једна трећина, једна половина..)
Кључна тачка коју треба примјетити у случају 2 је та да дјелимично довршена јединица
није иста као потпуно довршена јединица.
Случај 3- Обрачун трошкова по процесима са извјесним салдом и за почетне и за крајње
залихе производње у току. Сада имамо недовршене јединице и у почетним и у крајњим
залихама производње у току. Да би придружили трошкове свакој од ових категорија
требамо изабрати метод прећења тока трошкова на залихама. Разликујемо метод
пондерисаног просјека и ФИФО метод. Различите полазне претпоставке ће произвести
различите цифре за трошкове завршених јединица.
Фазе у примјени обрачуна трошкова по процесима су:
 Сумирање тока физичких јединица аутпута
 Израчунавање аутпута у облику еквивалентних јединица
 Израчунавање укупних трошкова по еквивалентним јединицама
 Израчунавање укупних трошкова за распоред
 Распоред укупних трошкова на завршене производе и незавршену производњу.

47. Објасните појам “еквивалентне јединице”, њихову употребну вриједност при

примјени система обрачуна трошкова по процесима, као и начин њиховог
израчунавања у случају употребе метода пондерисаног просјека, те ФИФО метода.
Еквивалентне јединице показују колико условних, завршених јединица
готових произода је могуће створити на основу потрошених инпута (ресурса). „колико се
28
инпута потрошило да би се недовршена производња довела у стање завршености“
Еквивалентне јединице се израчунавају одвојено за сваки инпут. Примјер концепта
еквивалентних јединица можемо наћи у непроизводној области (универзитети често
претварају своје вандредне студенте у „еквивалент редовног студента“.

Метода пондерисаног просјека у обрачуну трошкова по процесима израчунава трошак

еквивалентне јединице за производњу извршену до одређеног датума, и тај трошак
приписује еквивалентиним јединицама завршеним и пренесених из процеса.
Корак 1: сумирање тока физичких јединица аутпута. Колона физичких јединица
показује одакле јединице долазе и куда оне одлазе.
Корак 2: израчунавње аутпута у облику еквивалентних јединица. Дјелимично завршене
јединице се сматрају довршеним са становишта директних трошкова, јер су директни
материјали уведени у процес на његовом почетку. Колона еквивалентних јединица показује
еквивалентне јединице произведене до тог датума. Такође еквивалентне јединице
произведене до тог датума једнаке су збиру еквивалентних јединица у почетним залихама
и еквивалентних јединица произведених у текућем периоду. Метод пондерисаног просјека
спаја еквивалентне јединице у почетним залихама са еквивалентним јединицама
произведених у текућем периоду. Према томе степен довршености производње у текућем
периоду је небитан и не користи се у обрачуну.
Корак 3: израчунавање укупних трошкова по еквивалентним јединицама. Показује
обрачун трошкова еквивалентних јединица посебно за директне материјале, а посебно за
трошкове производње. Просјечан пондерисани трошак по еквивалентној јединици се добије
дијељењем збира трошкова почетне производње у току и трошкова за производњу у
текућем периоду са укупним бројем еквивалентних јединица произведених до тог датума.
Корак 4: израчунавање укупних трошкова за распоред: Овде долази до збрајања
трошкова напримјер по мјесецима.
Корак 5: Распоред укупних трошкова на завршене производе и незавршену
производњу. Корак 5 узима довршене и недовршене јединице и еквивалентне јединице у
завршним залихама и додаје им вриједност- новчани износ.

Насупрот методу пондерисаног просјека, метод прва улазна- прва излазна цијена. Овај
метод у систему обрачуна трошкова по процесима претпоставља да су најраније
еквивалентне јединице у производњи у току довршене прве. Карактеристика ФИФО метода
је да се производња у почетним залихама прије текућег периода посматра одвојено од
производње у текућем периоду.
Корак 1: збрајање тока физичких јединица аутпута. Претпоставка је да ће током периода
прве бити завршене и пребачене физичке јединице из почетних залиха производње у току.

29
Корак 2: израчунавање аутпута у облику еквивалентних јединица. Израчунавање
еквивалентних јединица односи се само на производњу извршену у текућем периоду
(мјесецу).
Корак 3. израчунавање укупних трошкова по еквивалентним јединицама. Корак 3
показује израчунавање трошкова еквивалентних јединица за производњу извршену само у
текућем периоду за директне материјале и трошкове конверзије.
Корак 4: израчунавање укупних трошкова за распоред. На почетне залихе производње
у току додају се трошкови у текућем периоду.
Корак 5: Распоред укупних трошкова на завршене производе и незавршену
производњу. Најлакши начин да се прати корак 5 је узети сваку од еквивалентних јединица
и додати јој новчани износ.

48. Објасните разлике (по фазама) у примјени обрачуна трошкова процеса, у случају
примјене метода пондерисаног просјека и ФИФО метода.

Метода пондерисаног просјека у обрачуну трошкова по процесима израчунава трошак

еквивалентне јединице за производњу извршену до одређеног датума, и тај трошак
приписује еквивалентиним јединицама завршеним и пренесених из процеса.
Корак 1: сумирање тока физичких јединица. Колона физичких јединица показује одакле
јединице долазе и куда оне одлазе.
Корак 2: израчунавње аутпута у облику еквивалентних јединица. Дјелимично завршене
јединице се сматрају довршеним са становишта директних трошкова, јер су директни
материјали уведени у процес на његовом почетку. Колона еквивалентних јединица показује
еквивалентне јединице произведене до тог датума. Такође еквивалентне јединице
произведене до тог датума једнаке су збиру еквивалентних јединица у почетним залихама
и еквивалентних јединица произведених у текућем периоду. Метод пондерисаног просјека
спаја еквивалентне јединице у почетним залихама са еквивалентним јединицама
30
произведених у текућем периоду. Према томе степен довршености производње у текућем
периоду је небитан и не користи се у обрачуну.
Корак 3: израчунавање укупних трошкова по еквивалентним јединицама. Показује
обрачун трошкова еквивалентних јединица посебно за директне материјале, а посебно за
трошкове производње. Просјечан пондерисани трошак по еквивалентној јединици се добије
дијељењем збира трошкова почетне производње у току и трошкова за производњу у
текућем периоду са укупним бројем еквивалентних јединица произведених до тог датума.
Корак 4: израчунавање укупних трошкова за распоред: Овде долази до збрајања
трошкова напримјер по мјесецима.
Корак 5: Распоред укупних трошкова на завршене производе и незавршену
производњу. Корак 5 узима довршене и недовршене јединице и еквивалентне јединице у
завршним залихама и додаје им вриједност- новчани износ.

Насупрот методу пондерисаног просјека, метод прва улазна- прва излазна цијена у
обрачуну трошкова по процесима, приписује трошак еквивалентних јединица из
претходног периода, јединицама које су прве довршене и избачене ван процеса. Овај метод
претпоставља да су најраније еквивалентне јединице у производњи у току довршене прве.
Карактеристика ФИФО метода је да се производња у почетним залихама прије текућег
периода посматра одвојено од производње у текућем периоду.
Корак 1: збрајање тока физичких јединица. Претпоставка је да ће током периода прве
бити завршене и пребачене физичке јединице из почетних залиха производње у току.
Корак 2: израчунавање аутпута у облику еквивалентних јединица. Израчунавање
еквивалентних јединица односи се само на производњу извршену у текућем периоду
(мјесецу).
Корак 3. израчунавање укупних трошкова по еквивалентним јединицама. Корак 3
показује израчунавање трошкова еквивалентних јединица за производњу извршену само у
текућем периоду за директне материјале и трошкове конверзије.
Корак 4: израчунавање укупних трошкова за распоред. На почетне залихе производње
у току додају се трошкови у текућем периоду.
Корак 5: Распоред укупних трошкова на завршене производе и незавршену
производњу. Најлакши начин да се прати корак 5 је узети сваку од еквивалентних јединица
и додати јој новчани износ.

49. Образложите одговор на питање да ли је за метод пондерисаног просјека битан

степен завршености крајњих залиха недовршене производње када се утврђује
вриједност завршених и незавршених производа у процесној производњи, као и
одговор на питање да ли је за ФИФО метод битан степен завршености почетних
залиха недовршене производње када се утврђује вриједност завршених и
незавршених производа у процесној производњи.
Обрачун еквивалентних јединица по методу пондерисаног просјека узима у обзир
укупне еквивалентне јединице произведене одређеног датума без обзира да ли су
31
произведене у претходном периоду и дио су почетних залиха или су произведене током
текућег периода. То јесте, метод пондерисаног просјека спаја еквивалентне јединице у
почетним залихама са еквивалентним јединицама произведеним у текућем периоду. Према
томе степен довршености производње започете у текућем периоду сам по себи је небитан
и не користи се у обрачуну.
Карактеристика ФИФО метода је да се производња у почетним залихама прије
текућег периода чува одвојено од производње у текућем периоду. Трошкови који се десе у
текућем периоду и јединице произведене у текућем периоду се користе за обрачун
трошкова еквивалентних јединица производње у текућем периоду. Претпоставка од које
ФИФО метод полази јесте да ће током периода прве бити довршене и избачене, физичке
јединице из почетних залиха производње у току.

50. Образложите појам „пренесених трошкова“, те њихов утицај на обрачун трошкова

по процесима. Наведите кључну предност ФИФО метода у односу на метод
пондерисаног просјека приликом обрачуна трошкова процеса и обрнуто.
Историјски трошкови су трошкови који су се десили у претходном сектроу, а који су
пренесени унапријед као трошкови производа. Историјски трошкови се третирају као
посебан облик директног материјала додат на почетку периода. Другим ријечима, када се
укључи следећи сектор, јединице претходног сектора постају дио директног материјала
следећег сектора, међутим они се ипак зову историјски трошкови а не трошкови директног
материјала.
Главна предност ФИФО метода је та да менаџерима пружа информацију о промјени
јединичног трошка из периода у период. Менаџер може да користи ове информације за
процјену своје успјешности у текућем периоду и да упореди са претходним периодом.
Фокусирањем на производњу и трошкове производње извршене у текућем периоду, ФИФО
метод осигурава корисне информације за планске и контролне сврхе. Метод пондерисаног
просјека спаја јединичне трошкове из различитих периода и тако замагљује поређење из
периода у период. Главна предност метода пондерисаног просјека је, међутим, његова
једноставност за обрачун и његово извјештавање о више репрезентативном просјеку
јединичног трошка кад цијене инпута примјенто флуктуирају из мјесеца у мјесец.

ПОГЛАВЉЕ 15
51. Објаснити појам купловане производње, те појмове: заједнички трошкови, тачка
подјеле (одвајања) и одвојиви (додатни) трошкови. Наведите два примјера
производње у којој настају заједнички трошкови, те најмање два појединачна
производа у оквиру такве производње, које је могуће идентификовати у тачки
раздвајања.
Заједнички трошкови су трошкови једног производног процеса који за
резултат има вишеструке производе. Посматрајмо поступак производње угља којим се
производи кокс, природни гас и други производи. Трошкови ове производње се називају
заједничким трошковима. Тачка раздвајања је тачка спајања у процесу заједничке

32
производње од које се један или више производа могу посебно идентификовати. Примјер је
тачка у којој угаљ постаје кокс, природни гас и други производи. Додатни (одвојиви)
трошкови су сви трошкови (производња, маркетинг) који се појављују иза тачке раздвајања,
а који се могу приписати једном или више производа. У сваком од ових примјера, ни један
индивидуални производ не може бити произведен без појављивања нуспроизвода. Фарма
перади не може убити само крило ћурке, мора да убије цијелу ћурку што доноси прса,
батаке, месо од бута. Циљ обрачуна заједничких трошкова је на приписивању трошкова
индивидуалним производима када дође до раздвајања. Ово фокусирање је супротно ономе
из претходних поглавља који наглашавају пренос трошкова индивидуалним производима
када дође до спајања.
52. Наведите и образложите најмање три разлога за алокацију заједничких трошкова.
Распоред заједничких трошкова на индивидуалне производе или услуге би се требао
обавити због:
 Обрачун трошкова залиха и трошкова продатих производа за сврхе финансијског
рачуноводства и извјештаја за пореске власти
 Обрачун трошкова залиха и трошкова продатих производа за сврхе интерног
извјештавања, за анализу профитабилности одјељења
 Надокнаду трошкова у случају рада по уговору када се само дио производа или
услуге предузећа продаје појединачном купцу

53. Наведите четири метода за алокацију заједничких трошкова и образложите метод

продајне вриједности у тачки подјеле. Објаснити у којем случају је овај метод
префериран када се врши алокација заједничких трошкова.
Два основна приступа се користе за алокацију заједничких трошкова:
Приступ 1: Распоред трошкова кориштењем тржишно заснованих података као што су
приходи. У оквиру овог одјељка имамо три метода:
 Метод продајне вриједности у тачки подјеле
 Метод претпостављене нето оствариве вриједности са различитим стопама
профитабилности по носиоцима
 Метод претпостављене нето оствариве вриједности са истим стопама
профитабилности по носиоцима
Приступ 2: На бази података о физичким јединицама мјере.
Метод продајне вриједности у тачки подјеле распоређује заједничке трошкове на
заједничке производе на бази релативне продајне вриједности у тачки раздвајања укупне
производње. Овај метод користи продајну вриједности цјелокупне производње у
обрачунском периоду. Разлог је тај што се заједнички трошкови појављују на свим
произведеним јединицама, а не само на оним које су продате у текућем периоду. Трошкови
су распоређени на производе у сразмјери са својим потенцијалним приходима. Овај метод
је уједно и праволинијски.
33
54. Наведите четири метода за алокацију заједничких трошкова и образложите метод
физичких јединица. Објасните ограничења у примјени овог метода.
Два основна приступа се користе за распоред заједничких трошкова:
Приступ 1: Распоред трошкова кориштењем тржишно заснованих података као што су
приходи. У оквиру овог одјељка имамо три метода:
 Метод продајне вриједности у тачки подјеле
 Метод претпостављене нето оствариве вриједности са различитим стопама
профитабилности по носиоцима
 Метод претпостављене нето оствариве вриједности са истим стопама
профитабилности по носиоцима
Приступ 2: На бази података о физичким јединицама мјере.
Метод физичких јединица распоређује заједничке трошкове на бази релативне тежине,
обима или друге физичке мјере у тачки раздвајања укупне производње. Метод физичких
јединица је мање пожељан него метод продајне вриједности у тачки раздвајања. Зашто ?
Зато што нема односа индивидуалних производа према приходима. Посматрајмо рудник
који ископава руду која садржи злато, сребро и олово. Коришћење заједничких физичких
мјера би довело до тога да би скоро сви трошкови били распоређени на производ чија
тежина је највећа (олово), који има најнижи приход (производну моћ). Као други примјер,
ако су заједнички трошкови свиње били приписани на разне трошкове по основу тежине,
централни свињски одресци би имали исте трошкове по новчаној јединици као свињски
папци, сланина, шунка. У билансу успјеха, свињски производи који имају високу продајну
вриједност би показали невјероватан профит, а производи који имају ниску продајну
вриједност би показали сталне губитке.

55. Наведите четири метода за алокацију заједничких трошкова и образложите метод

нето оствариве вриједности са различитим стопама профитабилности носилаца
који су предмет обрачуна.
Два основна приступа се користе за распоред заједничких трошкова:
Приступ 1: Распоред трошкова кориштењем тржишно заснованих података као што су
приходи. У оквиру овог одјељка имамо три метода:
 Метод продајне вриједности у тачки подјеле
 Метод претпостављене нето оствариве вриједности са различитим стопама
профитабилности по носиоцима
 Метод претпостављене нето оствариве вриједности са истим стопама
профитабилности по носиоцима
Приступ 2: На бази података о физичким јединицама мјере.
У многим случајевима производи се производе иза тачке раздвајања у циљу њиховог
превођења у тржишно препознатљиву форму или због повећаваља њихове вриједности
изнад продајне цијене у тачки раздвајања. Метод нето оствариве вриједности се користи
као алтернативни метод продајне вриједности у тачки раздвајања, само онда када тржишна
цијена за један или више производа у тачки раздвајања није расположива. Метод нето
34
оствариве вриједности распоређује заједничке трошкове на основу очекиване продајне
вриједности минус очекивани трошкови од укупне производње. Овај метод се чето
примјењује коришћењем једноставних претпоставки. Напримјер, компаније
претпостављају стандардни сет узастопних корака.

56. Наведите четири метода за алокацију заједничких трошкова и образложите метод

нето оствариве вриједности са истим стопама профитабилности носилаца који су
предмет обрачуна. Наведите и образложите у чему је посебна специфичност
примјене овог метода.
Два основна приступа се користе за распоред заједничких трошкова:
Приступ 1: Распоред трошкова кориштењем тржишно заснованих података као што су
приходи. У оквиру овог одјељка имамо три метода:
 Метод продајне вриједности у тачки подјеле
 Метод претпостављене нето оствариве вриједности са различитим стопама
профитабилности по носиоцима
 Метод претпостављене нето оствариве вриједности са истим стопама
профитабилности по носиоцима
Приступ 2: На бази података о физичким јединицама мјере.
Метод НОВ са истим стопама профитабилности по носиоцима распоређује заједничке
трошкове на заједничке производе на такав начин да је укупан проценат бруто марже
идентичан за индивидуалне производе. Овај метод захтјева 3 корака:
 Корак 1: Израчунати укупан проценат бруто марже
 Корак 2: Искористити укупан проценат бруто марже и одузети бруто маржу од
коначне продајне вриједности да би се добили укупни трошкови које носи сваки
производ
 Корак 3: одузети очекиване одвојене трошкове од укупних трошкова да би се добили
заједнички трошкови распореда
Да би смо распоредили заједничке трошкове, користимо очекивану продајну вриједности
укупне производње, а не укупну продају у том периоду. Заједнички трошкови по сваком
производу неће бити увијек позитивни по овом методу. Претпоставка коју наглашава овај
метод је да сви производи имају исту стопу трошкова у односу на продајну вриједност.
Константна стопа трошкова у односу на продајну вриједност у производима је ријеђе виђена
у компанијама које производе вишеструке производе, али немају заједничких производа.
Продајна вриједност у тачки раздвајања и метод НОВ са различитим стопама
профитабилности распоређују само заједничке трошкове на индивидуалне производе. Не
узима се у обзир профит зарађен прије или послије тачке раздвајања када се распоређују
заједнички трошкови. Супротно томе, овај метод распоређује и заједничке трошкове и
профит. Укупна разлика између продајне вриједности производње свих производа и
одвојених трошкова свих производа укључује и заједничке трошкове и укупну бруто маржу.

35
 ПОГЛАВЉЕ 14
57. Наведите и образложите најмање три разлога за алокацију трошкова, те
образложите нека од релевантних питања у вези са алокацијом трошкова (начин
подјеле трошкова, које врсте трошкова алоцирати, колико мјеста трошкова
користити, које базе за алокацију користити, колико стопа за алокацију користити
и слично).
Индиректни трошкови су трошкови који су повезани са конкрентим носиоцем трошка, али
му се не могу додјелити на трошковно изводљив начин.
Разлог за алокацију трошкова може бити:
 Обезбједити информацију за економске сврхе; одлучити да ли да се дода још једна
линија у аутопревозу, одлучити о томе да ли да се производи дио производа или да
се набавља од добављача
 Мотивисати менаџере и друге запослене; охрабрити продајно особље да форсира
производе са већим контрибуционим добитком
 Да би се оправдали трошкови или обрачунала вриједност накнада; да би се
производи вриједновали по „фер“ цијени у случају уговора са владом или
министарствима
 За мјерење прихода и извјештавање екстерних корисника; за финансијско
извјештавање акционара, повјерилаца

Различити трошкови су прикладни за различите сврхе. Посматрајмо трошкове производа у

смислу пословних функција у ланцу вриједности: (итраживање и развој, дизајн,
производња, маркетинг, дистрибуција, услуге купцима). За неке економске одлуке,
потребно је користити трошкове из свих 6 пословних функција. Из мотивационих разлога,
менаџери често нагласе да су трошкови различитих функција повезани једни са другима.
Напримјер, једно јапанско предузеће у процјени трошкова укључје трошкове дизајна у
ланац вриједности након дизајна. Циљ је да се обрати пажња на то како се различита
дизајнерска рјешења производа одражавају на укупне трошкове.
58. Наведите и образложите четири критеријума која се користе (као путоказ) при
одлучивању о алокацији трошкова.
Постоје 4 основна критеријума која се користе при одлучивању о алокацији:
 Критеријум узрока и посљедице (оно што је проузроковало трошак треба да буде
и БзА)
 Критеријум остварнеих користи
 Критеријум фер вредновања (вриједновање производа по „фер“ цијенама у
уговорима са владом)
 Критеријум могућности носилаца трошкова (уколико носилац трошка не може да
поднесе свој алоцирани дио трошка, тај се дио трошка пребацује на друге носиоце)
Менаџери морају прво одредити сврху конкретне алокације трошкова, а затим одабрати
прикладан критериумј за алокацију трошкова по мјестима. Истинитост и могућност
шпекулације је рјеђе кориштен критеријум него узрок и посљедица и остварена корист.

36
Истинитост је посебно тежак критеријум за постизање споразума. Оно што једна страна
сматра за фер, друга страна може сматрати да је нефер. Критеријум могућности
шпекулације је повезан са субвенцијом између корисника ресурса у организацији.
Критеријум узрока и посљедице је примаран у примјерни обрачуна заснованог на
активностима. АБЦ систем користи концепт хијерархије трошкова да идентификују
носиоце трошкова.

59. Наведите методе за израчунавање секундарних трошкова - методе за алокацију

трошкова одјељења за подршку (помоћног одјељења). Образложите начин
примјене директног метода за алокацију трошкова одјељења за подршку.
Постоје три метода за алокацију трошкова одјељења за подршку:
 Метод директне алокације
 Распоред трошкова методом „корак наниже“ (секвенцијални метод алокације, метод
постепеног распореда)
 Реципрочни метод алокације
Директан метод алокације је најшире кориштен метод алокације трошкова помоћног
одјељења. Овај метод распоређује трошкове сваког помоћног одјељења директно у главно
одјељење. Предност директног метода је његова једноставност. Овдје не треба бити
предвиђено да једна помоћна одјељења пружају помоћ другим одјељењима. Недостатак
директног метода је његов приступ да призна реципрочне услуге које помоћна одјељења
дају једни другима.
60. Наведите методе за израчунавање секундарних трошкова - методе за алокацију
трошкова одјељења за подршку (помоћног одјељења). Образложите начин
примјене секвенцијалног метода (метод “корак ниже”) за алокацију трошкова
одјељења за подршку.
Постоје три метода за алокацију трошкова одјељења за подршку:
 Метод директне алокације
 Распоред трошкова методом „корак наниже“ (секвенцијални метод алокацијје, метод
постепеног распореда)
 Реципрочни метод алокације
Неке организације користе метод распореда трошкова корак-ниже, који дозвољава
дјелимично признавање услуга које обављају помоћна одјељења да би били рангирани.
Различити рангови ће бити резултат различитог распореда трошкова помоћних одјељења на
главно одјељење. Популарни метод корак-ниже почиње помоћним одјељењем који прави
највећи проценат услуга за друге помоћне одјељење. Рангирање се наставља са одјељењем
који даје следећи највећи проценат услуга другим помоћним одјељењима, и тако,
завршавајући са помоћним одјељењем који даје најнижи проценат својих услуга другим
помоћним одјељењима.
Према методу корак-ниже, једном када су трошкови помоћних одјељења распоређени нема
даљих повратних распоређивања помоћним одјељењима. Резултат је да метод корак-ниже
не признаје услуге које једно помоћно одјељење пружа другом.

37
61. Наведите методе за израчунавање секундарних трошкова - методе за алокацију
трошкова одјељења за подршку (помоћног одјељења). Образложите начин
примјене метода реципрочне алокације трошкова одјељења за подршку (метода
линеарних једначина).
Метод реципрочне алокације распоређује трошкове експлицитно укључујући заједничке
услуге које помоћна одјељења међусобно пружају. Директни метод и метод корак-ниже
мање су тачни од реципрочног метода када помоћна одјељења пружају услуге једни
другома. Напримјер Одјељење за одржавање постројења одржава сву компјутерску опрему
у Одјељењу информационог система. Имплементација метода реципрочне алокације
захтјева 3 корака:
Корак 1: изразити трошкове помоћног одјељења у форми линеарне једначине.
Корак 2: ријешити систем линеарних једначина тако да се добију укупни трошкови за
свако помоћно одјељење. Ако постоје више од два одјељења са реципрочним односима,
Ексел може бити користан за израчунавање реципрочних трошкова за свако помоћно
одјељење.
Корак 3: распоредити укупне трошкове сваког помоћног одјељења на сва друга
одјељења на бази коришћења процента.

62. Наведите и објасните методе за алокацију општих трошкова.

Заједнички трошак је трошак рада опреме, активности или трошковни објекат који дјеле два
или више корисника. Посматрајмо напримјер, студента Давида из Сијетла, који је био
позван на интервју за посао код послодавца у Бостон. Трошкови пута Сијетл-Бостон су
1.200 долара. Седмицу раније Давид је такође био позван на интервју за посао код
послодавца у Чикаго. Трошкови пута Сијетл-Чикаго су 800 долара. Давид је одлучио да
искомбинује ова два пута у један Сијетл-Бостон-Чикаго-Сијетл који ће га коштати 1.500
долара. 1.500 долара је заједнички трошак од којег имају корист оба будућа послодавца.
Сада размотримо два метода распоређивања заједничких трошкова између будућих
послодаваца- пропорционалан метод и инкрементални метод.
Пропорционалан метод распореда трошка користи информације које се односе на сваког
корисника трошковног одјељења као посебног ентитета за одређивање тежине распореда
трошка. За износ заједничких трошкова пута од 1.500 долара, информације о одвојеним
(самосталним) трошковима пута користе се да одреде тежину распореда:
.
Послодавац из Бостона: ___1.200 долара_ x 1.500= 0.60 x 1.500= 900 долара
1.200 + 800
Послодавац из Чикага:___800 долара x 1.500= 0.40 x 1.500= 600 долара
1.200 + 800
Заступници овог метода често наглашавају фер критериј или критериј описан удјелима.

38
Инкрементални метод распореда трошка рангира индивидуална мјеста трошкова и тада
тај ранг користи за распоред трошкова међу корисницима. Прворангирани корисник
трошковног објекта представља примарну странку и распоређени трошкови до трошкова
примарне странке представљају самосталне трошкове корисника. Другорангирани
корисник представља инкраменталну странку и има распоређене додатне трошкове који
произилазе из тога да постоје два корисинка умјесто једног примарног корисника. Поново
посматрајмо Давида и његове трошкове пута од 1.500 долара. Претпоставимо да послодавац
из Бостона представља примарну странку, па према томе распоред трошкова би био:
Мјесто трошка распоређени трошкови преостали трошкови који ће се расподјелити на друго мјесто
Бостон 1.200 долара 300 долара (1.500-1.300)
Чикаго 300 0
На послодавца из Бостона су распоређени пуни трошкови пута Сијетл-Бостон.
Нераспоређени дио укупних трошкова пута је распоређен на послодавца из Чикага. Ако
постоје више од двије странке, овај метод захтјева да оне буду рангиране од прве до
посљедње (нпр, базирано на основу датума када је послодавац позвао кандидата на
интервју).
По инкременталном методу, примарна странка типично прима највећи распоред
заједничких трошкова, што није изненађујуће јер већина корисника у ситуацијама
заједничких трошкова себе предлажу као инкременталну странку. Међутим када се обје
странке сматрају примарном странком, тада инкрементални метод нема концептуалног
просуђивања и може изазвати велико неслагање међу странкама.

ПОГЛАВЉЕ 9
63. Објасните разлике између апсорпционог и варијабилног обрачуна трошкова
залиха.
Метод апсорпционих трошкова је метод обрачуна трошкова који подразумијева
класификацију трошкова по мјесту настанка. Трошкове према мјесту настанка дијелимо на
производне и непроизводне.
Производни трошкови (како фиксни тако и варијаблини) су они који улазе у производну
цијену коштања учинака и као такви бивају пренесени у следећи обрачунски период, а
трошкови периода (непроизводни) су они који нису резултат производње као такве него се
јављају као послљедица одржавања производа „у животу“, као што су трошкови
маркетинга, продаје, административни трошкови.
Трошкови периода се супростављају приходима текућег периода, односну периода у коме
су настали, што значи дасе као такви не преносе у следећи обрачунски период. Потреба да
се фиксни трошкови , конкретно фиксни производни трошкови укључе у производну цијену
коштања јавља се са развојем производних снага што условљава да људски рад све више
уступа мјесто машинском раду, тј предузећа постају капитално интезивна.

Варијабилни обрачун трошкова за потребе билансирања пословног резултата, трошкове

дијели на фиксне и варијабилне.
Фиксни трошкови (и прозводни и непроизводни), како настају независно од обима
пословних активности предузећа, се не алоцирају на производе него се третирају искључиво
као трошкови периода, односно не улазе у цијену коштања учинка.

39
Варијабилни трошкови су ипак везани за пословну активност предузећа и зависе од ње,
пропорционални су са обимом производње, те као такви улазе у производну цијену
коштања.
Суштинска разлика између ова два метода обрачуна трошкова је у томе што је производну
цијену костања по АО чини јединични фиксни производни трошкови (JFPT) и (JVPT ) док
по ВО чине јединични варијабилни производни трошкови (JVPT).
Питање:
ВО АО

Да ли фиксни производни НЕ ДА
трошкови улазе у ЦК ?

Да ли постоје одступања у НЕ ДА (ако не користимо

обиму производње ? стварне вриједности)

Да ли се класификација ДА НЕ УВИЈЕК (Апсорпциони

трошкова на фиксне и обрачун не користи
варијабилне одвија класификацију трошкова на
рутински ? Ф и В, већ на производне и
непроизводне)
Како промјене у јединици
нивоа залиха утичу на посл
рез ?
Производња=продаја Пословни резултат == Пословни резултат АО
Производња> продаја Пословни резултат < Пословни резултат АО
Производња<продаја Пословни резултат > пословни резултат АО

64. Под којим условима ће апсорпциони систем обрачуна вриједности залиха

омогућити веће резултате пословања у односу на варијабилни систем обрачуна
вриједности залиха и због чега. Наведите и објасните начин утврђивања промјена
у пословном резултату узастопних обрачунских периода, рачунатом по
варијабилном обрачуну вриједности залиха учинака.
Суштинска разлика између ова два система обрачуна трошкова је у томе што производну
цијену коштања по АО чини (JFPT и JVPT), док по ВО производну цијену коштања чине
(JVPT).
По апсорпционом обрачуну трошкови не зависи само од обима продаје него и од обима
производње. Тако у периоду повећања залиха уз непромјењен обим продаје и продајних
цијена, овај систем обрачуна трошкова условљава пораст периодичног резултата из разлога
што се смањује ниво фиксних трошкова који оптерећују текући приход. Обим производње
код апсорпционог система обрачуна трошкова неће утицати на периодични резултат по
основу општих фиксних трошкова, САМО АКО СЕ из периода у период поклапа са обимом
продаје тј. ако нема залиха.

40
Пословни резултат по варијабилном обрачуну зависи од обима продаје, због чега се каже
да је овај систем обрачуна трошкова погоднији за интерне потребе. У обрачуну по
варијабилним трошковима периодични резултат је нижи, односно виши, у односу на
обрачун по пуним трошковима (због различитог третмана фиксних трошкова). Систем
обрачуна трошкова по варијабилном методу чини периодични резултат потпуно
независним од степена искоришћења капацитета, не појављују се одступања у обиму
производње.
Дакле, метод апсорпционих трошкова омогућава менаџеру да повећа периодични резултат
у одређеном периоду повећањем производње. Ова чињеница представља основни
недостатак овог обрачуна трошкова.
Апсорпциони обрачун трошкова је обавезан по закону за билансирање периодичног
резултата. Примјена методе варијабилног обрачуна трошкова на дуги рок није
препоручљива с обзиром да су за будуће одлуке релевантни укупни, а не само варијабилни
трошкови. Сматра се да она „замагљује“ рачуноводствену логику повезивања трошкова и
прихода. Економски је оправдано и теоријски исправно третирати и фиксне трошкове
трошковима производа.

65. Наведите разлог за појаву разлика у обрачуну резултата обрачунатог по

апсорпционом и варијабилном обрачуну вриједности залиха учинака, те
образложите два начина за израчунавање ове разлике.
Кад год се појави крајње стање залиха тада долази до разлика у пословном резултату. Та
разлика је посљедица чињенице да се фиксни производни трошкови различито третирају.
Наиме код система обрачуна трошкова залиха по пуним трошковима, фиксни производни
трошкови су укључени у продајну цијену, док код система обрачуна залиха по непотпуним
трошковима, фиксни производни трошкови нису укључени у производну цијену коштања.
Као посљедица тога доћиће до различите вриједности крајњих залиха, што ће
проузроковати и разлику у пословном резултату.
Постоје два начина да се образложи та разлика:
Први начин подразумјева да се упореде фиксни трошкови у крајњим залихама са фиксним
трошковима у почетним залихама.

Периодични резултат по АО --- периодични резултат по ВО == фиксни произ. тр. у крајњим

залихама ----- фиксни производни тр. у поч. залихама

Други начин подразумјева да се упореде фиксни трошкови у производњи са фиксним

трошковима у продатим производима.
Периодични рез. по АО ---- пер. рез. по ВО == фиксни производни тр. у произвед. јед. ----
фиксни произ. тр. у прод. јединицама.

41
66. Наведите и објасните могућности које су на располагању управљачком
рачуновођи када дефинише базу за алокацију фиксних индиректних трошкова
(капацитет као ниво деноминације).
Одређивање правог нивоа капацитета је један од највећих задатака са којим се сусрећу
менаџери. Посједовање превише капацитета у односу на тражњу значи настајање великих
трошкова који су везани за неискориштени капацитет. Са друге стране посједовање мањег
капацитета значи да неки клијенти неће моћи да задовоље своје потребе.
Када менаџер дефинише базу за алокацију ФИТ тада му на располагању стоје четри опције:
 Теоријски капацитет подразумјева максималну могућу производњу, односно, онај
обим производње који дата опрема може да оствари уколико би радила под пуним
оптерећењем 24 сата дневно 360 дана у години. Теоријски капацитет је теоријски у
том смислу јер не дозвољава никакво одржавање опреме, никакав прекид
производње.
10 000 ком * 3 смјене * 360 дана = 10 800 000 ком
 Практични капацитет је концепт који умањује теоријски капацитет за неизвјежне
прекиде у производњи, као што је одржавање опреме, празници. Теоријски и
практични капацитети говоре о дефинисању капацитета према могућностима
понуде.
8000 ком * 3 смјене * 360 дана = 7 200 000 ком
 Нормални и плански капацитет. За разлику од претходна два капацитета која
показују колико дата опрема може да производе, нормални и плански капацитет
одређују ниво капацитета у односу на тражњу за појединим производима датог
предузећа. Нормални капацитет заснован на нивоу капацитета који задовољава
просјечну тражњу купаца у одређеном временском периоду и укључује сезонске,
цикличне и трендовске факторе.
6000 ком * 2 смјене * 300 дана = 3 600 000 ком
Плански капацитет је заснован на очекованом капацитету за следећи период за који
се врши планирање. Ова два нивоа се могу разликовати, напримјер када индустрија има
цикличне периоде велике и ниске тражње.

ПОГЛАВЉЕ 3
67. Објасните појам и употребну вриједност анализе односа трошак – обим активности
– добитак (CVP анализе).
Анализа трошак-укупан приход-профит испитује понашање укупних прихода, укупних
трошкова и добити од пословања како се дешавају промјене у нивоу количине производње,
продајне цијене. Менаџери обично користе CVP анализу као средство које ће им помоћи да
нађу одговор на питања као што су: какви ће приходи и трошкови бити ако продамо 1000
јединица више ? Ако увећамо или умањимо наше продајне цијене ? Испитивањем
различитих могућности и алтернатива CVP анализа служи као помоћ у процесу планирања.

42
Употребна вриједност CVP анализе огледа се у томе што даје одговор на следећа питања:
 Колики обим продаје је потребан да би се достигла преломна тачка (тачка у којој је
укупан приход једнак укупном трошку)
 Колики обим продаје је потребан да би се достигао жељени резултат
 Који резултат се може очекивати за дати ниво продаје
 Како ће се промјена продајне цијене, варијабилних трошкова, фиксних трошкова
одразити на добитак
 Како ће се промјене у продајном миксу одразити на преломну тачку, те потенцијални
добитак
68. Наведите и објасните најмање три претпоставке употребе анализе односа трошак
– обим активности – добитак (CVP анализе).
Анализа трошак-укупан приход-профит заснива се на неколико претпоставки:
a) Промјене у нивоу прихода и трошкова појављују се само због промјена у броју
произведених или проданих јединица. Број јединица производње је само приход и
носилац трошка. Као појединачни трошак је било који фактор који утиче на
трошкове, појединачни приход је било који фактор који утиче на приходе.
b) Укупни трошкови могу бити подјељени на фиксну и варијабилну компоненту која је
промјенљива у односу на ниво производње. На подјелу трошкова на фиксне и
варијабилне значајан ефекат има вријеме (у дужем временском року већина
трошкова је варијабилна, а у краћем реку већина је фиксна).
c) Приликом графичког приказивања понашање укупних прихода и укупних трошкова
је линеарно (праволинијски) у односу на јединице производње у релевантном обиму.
d) Јединица продајне цијене, јединица варијабилног трошка и фиксних трошкова је
позната и константа.
Многе предузећа користе CVP анализу за доношење пословних одлука без обзира на многа
ограничења која су посљедица претходних претпоставки. Међутим многа предузећа су
одустала од примјене CVP анализе управо због тога што поједностављења која произилазе
из наведених претпоставки не дају праве информације за пословно одлучивање. Таква
предузећа траже друге методе за потребе пословног одлучивања. Руководиоци требају
процјенити да ли могу користити ову анализу или требају тражити комплекснији модел за
пословно одлучивање. Ти вишеструки модели, нпр, укључују вишеструке носиоце прихода.

69. Дефинишите појам преломне тачке и наведите начине за њено израчунавање

(укључујући и графички метод).
Преломна тачка је количина производње гдје је укупни приход једнак укупним
трошковима, а то је гдје је пословни добитак једнак нули. Зашто би менаџери били
заинтересовани за тачку покрића ? Углавном јер желе избјећи губитак од пословања, а
преломна тачка им говори који ниво продаје морају имати да би избјегли губитак.
Постоје три метода за израчунавање преломне тачке:
 Метод једначине полази од тога да се преломна тачка добије као разлика између
укупних прихода и укупних трошкова, а затим сваку компоненту ове једначине
разложи на њене саставне дијелове (укупан приход записујемо као производ

43
 продајне цијене и продане количине, а укупне трошкове као збир варијабилних и
фиксних трошкова, а затим варијабилне трошкове као производ ЈВТ и броја
јединица).
PR= TR - TC
PR= TR – (TVC+TFC)
PR= (PC*K) – (JVT*K) – FT
Из ове једначине добијамо пословни резутат у количини, коју када помножимо са
продајном цијеном добијемо преломну тачку у вриједности.
 Метод контрибуционог добитка полази од метода једначина
(PC*K) – (JVT*K) – FT = PR
(PC*K) – (JVT*K) = FT + PR
Како је пословни резултат у преломној тачки једнак нули
(PC*K) – (JVT*K) = FT
K(PC – JVT) = FT
FT
K=--------------------
(PC – JVT)  јединични контрибуциони добитак
Ријешавањем једначине добијамо преломну тачку (у количини) која представља
однос фиксних трошкова и јединичног контрибуционог добитка. Када добијену
количину помножимо са продајном цијеном добијамо вриједност пословног
резултата.

FT
PT (v) = ------------- * PC
(PC – JVT)
PT (v) = FT / %JKR; %JKR = JKR / PC

 Метод графичког приказа подразумјева да се графички представе укупни

трошкови и укупни приходи. Тамо гдје се сијеку крива TC и TR налази се преломна
тачка. На x оси очитавамо количину која је потреебна да се произведе и прода како
би се остварила преломна тачка, а на y оси очитавамо вриједност преломне тачке.
Како фиксни трошкови не зависе од обима активности они се представљају као равна
линија која је паралелна са x осом, што значи да који год обим производње предузеће
одлучи да производи они ће бити константни. Управо због тога крива укупног трошка је
помјерена за износ фиксних трошкова и представља се као растућа функција са позитивним
нагибом због дјеловања варијабилних трошкова који зависе од обима активности. Крива TR
креће из координатног почетка будући да је приход посљедица продајне цијене и количине.
Кад предузеће не производи ништа онда је TR = 0 (слиједи графикон)

44
У случају да имамо више различитих производа (продајни микс) преломна тачка се
израчунава путем пондерисаног просјека контрибуционог резултата. За разлику од
ситуације када имамо само један производ, код микса производа не постоји једна тачка
покрића.
kontr. rez. od “a” * količina “a” + … + kontr. rez. “n” * količina “n”
Pon. prosjek = ------------------------------------------------------------------------------------
količina “a” + … + količina “n”

70. Објасните појмове и начин израчунавања „циљног пословног резултата“ и

„циљног нето резултата“, у контексту анализе односа трошкова – обима
активности – добитка, те објасните важност овог показатеља.
Израчунавање циљаног пословног резултата подразумјева израчунавање преломне тачке с
циљем да се утврди која количина продаје је потребна да би се остварио циљани резултат.
При израчунавању полази се од метода једначине
(PC * K) – (JVT * K) – FT = ciljani PR
(PC * K) – (JVT * K) = FT + CPR
K(PC – JVT) = FT + CPR
FT + CPR
K = ----------------
(PC – JVT)
Када желимо да утврдимо ефекат одлука на резултат послије опорезивања тада говоримо о
циљаном нето резултату. Нето резултат представља разлику између пословног резултата и
пореза на добит.
CPR = CNR / 1 – STOPA POREZA
Потребно је да утврдимо колико је потребно да се произведе (прода) јединица производа да
би се остварио циљани нето резултат. Израчунавање се врши путем метода једначина:
(PC * K) – (JVT * K) – FT = CNR / 1 – STOPA POREZA
K( PC – JVT) = FT + CNR / 1 – STOPA POREZA
FT + CNR / 1 – STOPA POREZA
K=------------------------------------------
(PC – JVT)

45
71. Дефинишите појам „маржа сигурности”. Представите различите начине
израчунавања овог показатеља (количински, вриједносно и графички) и објасните
његову важност.
Маржа сигурности нам говори о дозвољеном прекорачењу изнад преломне тачке до нивоа
инсталираног (максималног) капацитета. Она је један од инструмената анализе
осјетљивости.
o Анализа осјетљивости одговара на питања као што су: колико ће изностити добит од
пословања ако се продајна цијена смањи за 5%, ако се варијабилни трошкови по
јединици повећају за 10%. Поред марже сигуности, инструмент анализе
осјетљивости је оперативни левериџ.
Разликујемо: маржу сигурности у количини, вриједносно и маржу сигурности графички
представљну.
Матжа сигурности у количини нам даје одговор на питање колико можемо да смањимо
обим активности а да не дођемо у зону губитка. Израчунава се као разлика између
тренутне/планиране количине продаје и продаје у тачки обима .
MS(k) = K” – prelomna tačka (k)
Маржа сигурности у приходима, односно маржа сигурности вриједносно изражена нам даје
одговор на питање колико можемо да смањимо приходе а да не дођемо у зону губитка.
Израчунава се као разлика између планираних прихода и прихода остварених у тачки
прелома.
MS(v) = V” – prelomna tačka (v)
У графичком смислу маржу сигурности одређујемо десно од преломне тачке, односно изнад
преломне тачке ако говоримо о маржи сигурности вриједносно израженој. Графички приказ
марже сигурности нам омогућава да визуелно утврдимо како разлике утичу на преломну
тачку. Маржа сигурности је важан инструмент планирања управо из разлога што даје
одговор на питање „шта ако ?“. Ако смањимо цијену колико морамо произвести да бисмо
достигли преломну тачку, тј даје нам одговор на питање колико можемо смањити продајну
цијену. Ово јесте битна информација за менаџере јер када је конкурентски производ
јефтинији од нашег.

72. Дефинишите појам оперативног левериџа (полуге) и његову употребну вриједност

приликом пословног одлучивања.
Оперативна полуга описује ефекте фиксних трошкова на промјену пословни резултат у
зависности од обима продаје.
o Ако је високо учешће фиксних трошкова онда је оперативна полуга висока. Ако је
оперативни левериџ висок то значи да мале промјене у продају доводе до великих
промјена у пословном резултату и обрнуто. Као посљедица, ако продаја расте добит
од пословања је релативно већа, добијамо веће поврате.
Оперативни левериџ се израчунава као однос контрибуционог резултата и пословног
резултата.

46
Дакле оперативни левериџ се јавља сваки пут када имамо фиксне трошкове, без обзира на
количину производње или пружених услуга. Како су у дугом року сви трошкови
варијабилни то значи да говоримо о кратком року. Када нема фиксних трошкова свака
јединица продаје омогућава позитиван резултат.

73. Навести и описати најмање три ограничавајућа фактора која треба имати на уму
када се користи анализа односа трошак – обим активности – добитак (CVP
анализа).
a) Линеарно понашање прихода и трошкова није у потпуности реално. Коришћење ове
анализе захтјева поједностављење претпоставки, укључујући претпоставку да
трошкови, фиксни или варијабилни, зависе од броја излазних јединица и да је однос
укупног прихода и укупних трошкова линеаран.
b) Вриједност новчане јединице може бити нестабилна у дужем периоду.
c) Укупни трошкови се могу подијелити на фиксне и варијабилне. на ту подјелу
трошкова веома значајан ефекат има вријеме. У дужем временском периоду већина
трошкова је варијабилна, а у краћем фиксна.
d) У пракси је тешко остварљиво да се само један од поменутих фактора анализе
мијења, а да се сви остали држе константним.
Многа предузећа су одустала од примјене CVP анализе управо због тога што
поједностављења која произилазе из претпоставки не дају праве информације за пословно
одлучивање. Руководиоци требају процјенити да ли могу користити ову анализу или требају
тражити комплекснији модел за пословно одлучивање. Ти вишеструки модели, нпр,
укључују вишеструке носиоце прихода.
ПОГЛАВЉЕ 11
74. Дефинишите и објасните концепт релевантних вриједности за пословно
одлучивање, те наведите двије основне карактеристике трошкова и прихода на
основу којих се могу сматрати релевантним за пословно одлучивање.
Менаџери настоје да донесу такви пословну одлуку која ће бити од највеће користи
власницима, а рачуновође анализирају податке са циљем доношења најбоље пословне
одлуке.
Избор алтернативе се заснива на концепту релевантних информација односно релевантних
укупних прихода и укупних трошкова. Релевантни приходи и трошкови су очекиване
будуће вриједности које се по правилу разликују приликом разматрања различитих
алтернатива. Дакле релевантни приходи и трошкови:
 Морају да се десе у будућности јер не постоје одлуке које могу да промјене прошлост
 Морају се разликовати по алтернативама, јер ако су исти тада је свеједно коју ћемо
алтернативу изабрати
Помоћни концепт за дефинисање релевантних информација су:
Потонули трошкови (sunk) су сви историјски трошкови јер се не могу мијењати, то су сви
они трошкови који су већ настали и као такви се не могу промијенити. Нпр. када платимо

47
закуп за три мјесеца, а у међувремену нађемо други стан. Тада ми паре које смо дали не
моземо вратити будући да смо их већ дали закупцу.
Избјеживи трошкови су они трошкови чије се настајање може избјећи, они су као такви
релевантни, док су неизбјеживи трошкови ирелевантни управо из разлога што је њихово
постојање неупитно.
Опортунитетни трошкови су трошкови изгубљене прилике, могућности. Јављају се увијек
када избор једне алтернативе значи напуштање друге. Изгубљена корист може
представљати изгубљени приход, добитак, уштеду. Везује се за ситуацију када постоје
ограничења у капацитету.
75. Наведите и образложите уобичајене фазе у процесу пословног одлучивања.
Процес пословног одлучивања је формална метода за доношење пословне одлуке која
укључује квантитативне и квалитативне анализе. У овом процесу рачуновође такође
учествују и то у фази прикупљања података и анализи података на основу којих се доноси
пословна одлука. Менаџери настоје да донесу такви пословну одлуку која ће бити од највеће
користи власницима.
Постоји 5 корака у процесу доношења пословних одлука:
I. Први корак у процесу доношења пословних одлука јесте прикупљање адекватних
информација о трошковима. Првенствено се мисли на историјске инф. о трошковима
II. Након што смо прикупили потребне информације слиједи фаза предвиђања. Ова
фаза подразумијева да на основу прикупљених информација претпостави шта ће се
дешавати са приходима и трошковима у будућем периоду.
III. Након што смо утврдили шта можемо да очекујемо у скоријој будућности у погледу
кретања прихода и трошкова, потребно је да изаберемо неку од алтернатива за
доношење пословних одлука.
IV. Након што смо изабрали одређену алтернативу слиједи примјена саме одлуке.
V. У задњој фази је потребно да утврдимо да ли на основу претходних корака треба
ишта да промјенимо или не.
76. Образложите појмове диференцијални трошак и приход и инкрементални трошак
и приход. Наведите примјере.
Диференцијални трошак представља трошак разлике извеђу двије алтернативе. Није их
једноставно идентификовати у пракси. Диференцијални трошкови могу бити и варијабилни
и фиксни. Најчешће јесу варијабилни диференцијални, а фиксни нису диференцијални.
Могу се користити краткорочно и дугорочно.
Инкрементални трошак је додатни трошак за неку активност или одлуку. Примјер
инкременталног трошка јесте специјална наруџба, код које усљед прихватања настаје
додатни трошак.
Диференцијални приход је разлика прихода између двије алтернативе. Примјер
диференцијалног прихода јесте доношење одлуке о затварању (отварању) продавнице.
Инкрементални приход је додатни приход за неку активност или одлуку. Примјер
инкременталног прихода је специјална наруџба али у овом случају је то разлика прихода у
случају када нема додатне наруџбе и када је има.

48
77. Дефинишите појам опортунитетних трошкова и појам ненадокнадивих
(потонулих, енг. „sunk“) трошкова, те њихов значај за процес пословног
одлучивања.
Релевантни приходи и трошкови су очекиване будуће вриједности које се по правилу
разликују приликом разматрања различитих алтернатива. Дакле релевантни приходи и
трошкови:
 Морају да се десе у будућности јер не постоје одлуке које могу да промјене прошлост
 Морају се разликовати по алтернативама, јер ако су исти тада је свеједно коју ћемо
алтернативу изабрати
Помоћни концепт за дефинисање релевантних информација су:
Потонули трошкови (sunk) су сви историјски трошкови јер се не могу мијењати, то су сви
они трошкови који су већ настали и као такви се не могу промијенити. Нпр. када платимо
закуп за три мјесеца, а у међувремену нађемо други стан. Тада ми паре које смо дали не
моземо вратити будући да смо их већ дали закупцу.
Опортунитетни трошкови су трошкови изгубљене прилике, могућности. Јављају се увијек
када избор једне алтернативе значи напуштање друге. Изгубљена корист може
представљати изгубљени приход, добитак, уштеду. Везује се за ситуацију када постоје
ограничења у капацитету.
78. Посљедице одлуке о употреби ресурса могу бити квантитативне и квалитативне.
Објасните шта то значи и наведите конкретне примјере.
Факторе за одређивање релевантних информација дијелимо у двије категорије:
 Квантитативни фактори- који се могу мјерити и изразати у бројчаним изразима
(утрошак материјала)
 Квалитативни фактори- који се не могу мјерити и изразити у бројчаним изразима
(морал запослених, друштвена одговорности предузећа)
Квантитативне факторе можемо подијелити на оне који се могу изразити у финансијским
терминима, и на оне који се не могу изразити тим терминима.
Квантитативни фактори који се могу изразити у финансијским терминима су трошкови
материјала, трошкови рада, маркетинга, а они који се не могу изразити у тим терминима су
нпр. проценат тачности слијетања авиона у случају неке авио компаније, или вријеме
потребно за развој новог производа.
Иако анализа релевантних трошкова у први план истиче квантитативне факторе и то оне
које се могу изразити у финансијским терминима, то не значи да квалитативни фактори као
и они квантитативни који се не могу изразити финансијским терминима нису битни
приликом доношења пословних одлука. Напротив они имају такође значајну улогу у
доношењу пословних одлука јер неки квантитативни показатељ може да покаже да је добро
што се испушта отпадна вода у ријеку јер ће то снизити трошак предузећу, међутим то ће
са друге стране створити лош углед предузећу што може да доведе ди тога да изгуби своје
купце.

49
79. На примјеру алтернативног пословног одлучивања у случају одлучивања о томе
да ли самостално производити или куповати дио, компоненту, и слично, наведите
и објасните (квантитативне и квалитативне) релевантне информације.
Понекад предузеће разматра алтернативу да ли да неки материјал набави од добављача или
да га произведе у властитом погону. Том приликом се користе два термина:
 OUTSOURCING- процес куповине производа од добављача
 INSOURCING- осигуравање исте услуге или робе унутар предузећа
Предузеће се понекад одлучује на куповину од добављача чак и у случају да може одређени
материјал произвести, ако процијени да не може произвести тако квалитетан материјал као
што то може добављач. Дакле видимо да код доношења пословних одлука о томе да ли
производити или куповати на послону одлуку велики утицај имају и квалитативне
информације.
При доношењу одлуке о томе да ли производити или куповати предузеће разматра
трошкове производње и трошкове набавке, при томе ако је:
ТРОШАК НАБАВКЕ < ТРОШКА ПРОИЗВОДЊЕ => НАБАВЉАТИ
ТРОШАК НАБАВКЕ > ТРОШКА ПРОИЗВОДЊЕ => ПРОИЗВОДИТИ
Квалитативне информације које предузеће узима у обзир приликом доношења одлука да ли
производити или набављати су:
 Квалитет производа- уколико је квалитет од добављача бољи предузеће ће се
одлучити за набавку
 Расположивост капацитета
 Расположивост радне снаге- у случају да се одлучи да набави дати производ, тада
један дио радне снаге би остао без посла што би утицало на морал осталих
запослених. Зато се некад предузеће одлучује да производи производ чак и ако му је
то скупље него да га набави.
 Друштвена одговорност предузећа
Да предузеће треба да уважава и квалитативне информације приликом доношења
пословних одлука говори следећи сценарио. Претпоставимо да је наша анализа показала да
је производња исплативија од набавке, али да је добављач који би нам тај производ
испоручио уједно и наш дугогодишњи добављач од кога набављамо неки други материјал.
Тада би тај наш добављач под утицајем наше одлуке да произведемо умјесто да набавимо
од њега могао да повећа цијену материјала којег набављамо од њега или још у горем случају
да прекине сарадњу са нама.
80. На примјеру алтернативног пословног одлучивања: „прихватити или не
специјалну наруџбу” објасните (квантитативне и квалитативне) релевантне
информације. Објасните због чега би менаџмент предузећа одбио прихватање
наруџбе од купца који је ван редовних канала дистрибуције, иако би обрачун
релевантних прихода и расхода показао вјероватно повећање резултата по том
основу.

50
У оваквој ситуацији одлуку о прихватању (одбијању) специјалне наруџбе доносимо на
основу поређења додатних прихода и додатног трошка који настаје усљед прихватања дате
наруџбе.
Дакле релевантна информација у овом случају јесте додатни приход односно додатни
трошак.
Уколико је гранични приход > граничног трошка => прихватитит специјалну наруџбу
Гранични приход < граничног трошка => одбити специјалну наруџбу
Прије доношења саме одлуке потребно је да утврдимо да ли постоји расположиви капацитет
за прихватање наруџбе, према томе постоје следеће ситуације:
a) Уколико утврдимо да постоји расположиви капацитет тада је релевантна
информација за пословну одлуку информација о ЈВТ будући да у том случају долази
само до промјене варијабилног трошка.
b) Уколико утврдимо да не постоји расположиви капацитет тада имамо више
варијанти: -одбити понуду,
-одустати од неке тренутне производње, ако је то могуће, и прихватити
специјалну наруџбу. Релевантне информације у овом случају би био опортунитетни
трошак који се појављује у форми изгубљеног резултата, односно резултата који би
се остварио прихватањем наруџбе и резултата који смо изгубили
-набавити нову опрему (проширити капацитет). У овом случају
релевантна информација ће бити ЈВТ.
Посебно за ову врсту одлука потребно је утврдити како ће реаговати постојећи купци
уколико прихватимо специјалну наруџбу. Наиме предузеће може да прихвати
наруџбу по цијени која је нижа од редовне цијене, у том случају уколико остали
купци сазнају за то могу донијети одлуку о прекидању сарадње. Ово је разлог зашто
менаџмент и поред тога што обрачун показује позитиван резултат по основу
прихватања специјалне наруџбе не прихвата исту. Видимо да квалитативне
информације имају понекад већи значај од квантитативних.

82. На примјеру алтернативног пословног одлучивања о изостављању производа

или услуге из асортимана или изостављања профитног центра, објасните
(квантитативне и квалитативне) релевантне информације.
Предузећа често морају донијети одлуке о томе да ли затворити постојећу линију,
изоставити одређени производ или услугу из асортимана. Слично је ако је објект анализе
купац, уколико одбијемо одређеног купца.
При доношењу оваквих одлука предузеће пореди изгубљени приход са уштедама у
трошковима. Према томе вриједи ако је:
ИЗГУБЉЕНИ ПРИХОД > УШТЕДЕ У ТРОШКОВИМА => Предузеће не треба затворити
производну линију, одбити купца, изоставити производ (услугу) из асортимана
ИЗГУБЉЕНИ ПРИХОД < УЂТЕДЕ У ТРОШКОВИМА => Предузеће треба да затвори
производну линију, одбије купца, изостави производ (услугу) из асортимана.
Предузеће приликом доношења одлуке треба да узме у обзир и квалитативне информације:

51
  Гудвил- понекад и када утврдимо да је боље да прекинемо сарадњу са неким купцем,
а уколико је то предузеће познато, ми нећемо одустати од тог предузећа управо због
његовог имиџа
 Запослени- уколико утврдимо да је боље да затворимо неко одјељење ми ћемо
морати да отпустимо раднике који су радили у том одјељењу. То се може лоше
одразити на морал осталих запослених
 Дугорочни односи са одређеним купцем
При доношењу оваквих одлука пажња се треба усмјерити на то да ли су све ставке које се
анализирају релевантне, јер укполико доносимо одлуку да затворимо одређено одјељење у
коме постоји опрема тада уколико је опрема у потпуности отписана, она неће бити предмет
анализе (није релевантна за доношење пословне одлуке).
83.На примјеру алтернативног пословног одлучивања о додавању производа или
услуге у асортиман или о додавању профитног центра, објасните (квантитативне
и квалитативне) релевантне информације.
Предузећа често морају донијети одлуке да ли отворити нову линију производње, отворити
профитни центар, додати нови канал дистрибуције. Слично је ако је објекат анализе купац
(да ли прихватити или одбити одређеног купца).
При доношењу оваквих одлука предузеће пореди додатни приход са додатним трошком
који настаје усљед такве активности. Према томе вриједи ако је:
ГРАНИЧАН ПРИХОД > ГРАНИЧНОГ ТРОШКА => Предузеће треба да отвори нову
линију производње, профитни центар, додати нови канал дистрибуције, прихватити купца
ГРАНИЧНИ ПРИХОД < ГРАНИЧНОГ ТРОШКА => Предузеће не треба да отвори нову
линију производње, профитни центар, не терба додати нови канал дистрибуције.
При доношењу оваквих одлука пажња се треба усмјерити на то да ли су све ставке које се
анализирају релевантне, јер уколико доносимо одлуку да отворимо одређено производно
одјељење, тада трошак администрације неће бити релевантан. Трошкови закупа су
потонули трошкови те као такви нису релевантни за послону одлуку, са друге стране
трошак администрације ће постојати без обзира да ли ми отворили још једно одјељење или
не, па према томе као такви нису релевантни за пословно одлучивање.
84.На примјеру алтернативног пословног одлучивања о избору производног микса
наведите и објасните (квантитативне и квалитативне) релевантне информације.

Производни микс је избор производа и количине производа који ће се производити у

ограниченим капацитетима.
Код производног микса јавља се проблем како у условима неких ограничења (капацитета)
одабрати колико којег производа производити. Ово је обично краткорочна одлука јер се у
кратком року не могу тако лако мијењати капацитети.
Циљ који се жели постићи овим доношењем одлуке о производном миксу је обично
максимирање пословног резултата у условима датог ограничења.
Ограничени ресурс је ресурс који ограничава производњу (продају) и може бити:

52
  Број сати директног рада
 Број сати машинског рада
 Број сати индиректног рада
Релевантне информације приликом доношења одлуке о производном миксу јесте
информација и односу ЈКР (јединичном контрибуционом резултату) / јединици ограниченог
ресурса
Опште начело је да предузеће треба да усмјери сав ограничени ресурс у онај производ који
има највећи контрибуциони резултат по јединици ограниченог ресурса.
Врло често предузеће мора да задржи оне производе који немају висок
ЈКР/ОГРАНИЧЕНОМ РЕСУРСУ и поред тога што је анализа показала да је боље да тај
производ избаци из асортимана оно га задржава зато што је циљ предузећа максимизација
укупне контрибуционе марже. Нпр. ако се утврди да је хљеб непрофитабилан производ
предузеће га неће избацити из асортимана будући да је већини купаца он основна
прехрамбена намирница коју купци купују уз остале производе, и ако предузеће избаци
хљеб то му може смањити промет осталих производа и на тај начин смањити укупну
контрибуциону маржу.

ПОГЛАВЉЕ 12
85. Наведите и образложите кључне факторе који утичу на одлуке о продајним
цијенама, те образложите разлику приликом дефинисања продајних цијена
примјенљивих у дугом и у кратком року.
Цијена производа или услуге је резултат интеркације између тражње за производом и
његове понуде. Три основна фактора утичу на одлуку о продајним цијенама, то су: купци,
конкуренти и трошкови.
Купци утичу на цијену кроз тражњу. Предузећа увијек морају размотрити одлуку о
цијенама гледано очима својих купаца. Превисока цијена може довести до тога да купац
одустане од производа тог предузећа и одабере супститут.
Конкуренти: ниједан бизнис се не одвија у вакууму. Предузећа увијек морају имати на уму
своје конкуренте. У неким случајевима супститут може присилити компанију да снизи своје
цијене. Предузеће које има сазнања о технологијама свог ривала способна је да процијени
трошкове свог конкурента, што је вриједна информација у одређивању цијена. У другом
случају предузећа без конкурента могу да одреде вишу цијену. Конкуренција прелази
међународне границе. Према томе на одлуке о цијенама има утицај и девизни курс валута
различитих земаља. Нпр ако је вриједност јена слаби у односу на долар, јапански производи
постају јефтинији у доларима.
Трошкови утичу на одлуке о цијени зато што утичу на тражњу. Што је нижи трошак везан
цијену, предузеће ће бити спремно да понуди већу количину производа. Mенаџер мора
узети у обзир све трошкове у ланцу вриједности пословних функција.
Одлуке о цијенама могу бити краткорочне или дугорочне. Краткорочне одлуке обично
имају временски период мањи од једне године, и укључују одлуке као што су одређивање
53
цијена специјалне наруџбе. Дугорочне одлуке обухватају временски период од годину дана
и дуже, и укључују одређивање цијена на главном тржишту гдје постоји значајна слобода у
одређивању цијена. Двије кључне разлике везују дугорочно одлучивање цијена за
краткорочне:
 Трошкови који су ирелевантни у краткорочним одлукама, као што су фиксни
трошкови који се не могу мијењати, су релевантни дугорочно гледано.
 Профитне марже у дугорочним одлукама о цијенама су често одређене да зараде
поврат инвестиције.
Краткорочне одлуке о цијенама смањују се када је тражња слаба и повећавају када је
тражња већа.
86.Наведите и укратко објасните два основна приступа приликом доношења одлука о
(дугорочним) продајним цијенама.
Одлуке о цијенама на кратак рок одговарају на краткорочну тражњу али они не могу
креирати основу за дугорочне односе са купцима. Стабилна цијена смањује потребу сталног
проматрања цијена добављача. Већа стабилност цијена унапријеђује и дугорочне односе
између купаца и продавача.
Постоје да основна приступа за доношење одлука о цијенама:
 Тржишно заснована
 Трошковно заснована (називају се и трошкови плус)
Приступ одређивању цијена заснован на тржишту почиње питањем „узимајући у обзир шта
купци желе и како ће наши конкуренти реаговати на наше акције, коју цијену би требали
наплаћивати ?“. Приступ заснован на трошковима почиње са питањем „колико ће нас
коштати да направимо овај производ и коју цијену ћемо наплаћивати да би надокнадили
трошкове и остварили поврат инвестиције ?“. Предузећа које раде на конкурентном
тржишту користе тржишни приступ. Произведене ствари или услуге пружене од једног
предузећа су врло сличне другим предузећима, тако да предузећа немају утицаја на цијене
које наплаћују. У другим индустријама гдје постоји диференцијација производа предузећа
користе приступе који су засновани или на тржишту или на трошковима. Оне бирају цијене
и производе на основу очекивања купаца и реакције конкурената и трошкова производње и
продаје производа. То је, они сматрају, уједно и тржишни и трошковни приступ.
Нека предузећа прво сагледавају трошкове, а онда купце и конкуренте. Други почињу
сагледавањем купаца и конкурената па онда тек разматрају о трошковима. Оба приступа
разматрају купце, конкуренте и трошкове. Различита су само њихова полазишта. Веома
важно је запамтити да су тржишне снаге важне независно од тога који приступ користимо.

87.Наведите и образложите предности и недостатке приступа дефинисању продајних

цијена по концепту трошкови плус – метод пуних трошкова.
Предности метода пуних трошкова:
 Једноставност и брзина израчунавања, укупни трошкови су познати

54
  Осјећај сигурности, свака продаја доноси позитиван резултат. Ако ће пуни трошкови
бити основица за обрачун продајне цијене и свака продаја ће остварити позитиван
резултат.
 Стабилност, лакше планирање. По овој методологији нећемо прихватити специјалне
наруџбе.
 Етички аспект, разумно и за купце. Очекујемо да ако нам неко испоручује производе
да он покрива трошкове и да остварује неки позитиван резултат.
Недостаци метода пуних трошкова:
 Занемарује тржишне елементе, нарочито тражњу и конкуренцију. Може бити опасно
када већ такви производи постоје на тржишту, а нисмо информисани о њиховим
цијенама.
 Контраверзна узрочно посљедична веза. Не зна се шта од чега зависи (трошкови
утичу на продајну цијену, продајна цијена утиче на количину продаје, висина
продаје утиче на трошкове).
 Упитна логика концепта, промјене у трошковима углавном не доводе до промјене у
продајним цијенама
 Погрешан концепт трошкова, будуће вриједности

Менаџери наводе следеће предности укључивања фиксних трошкова по јединици у

трошковну основицу ради доношења одлука о цијенама:

 Пуно покриће свих трошкова производа. За доношење дугорочних одлука о

цијенама, пуни трошкови производа информишу менаџере о минималним
трошковима које треба покрити да би наставило са послом. Коришћење
варијабилних трошкова као основнице не пружа ову информацију менаџеру.
 Стабилност цијена. Менаџери вјерују да заснивање цијене на пуним трошковима
промовише стабилност цијене. Менаџери више воле стабилност цијена зато што оне
омогућавају планирање.
 Једноставност. Примјена пуних трошкова за одређивање цијена не захтјева детаљну
анализу понашања трошкова како би се они подијелили на варијабилне и фиксне.
Обрачун варилабилних трошкова за сваки производ је често скуп поступак и склон
грешкама.
Укључивање фиксних трошкова по јединици у трошковну основицу за одређивање цијена
ствара неке проблеме. Распоређивање фиксних трошкова на производе може бити
произвољно. Такође обрачун фиксних трошкова по јединици захтјева дефинисање
заједничког имениоца, који је често процјена капацитета.

88.Наведите и образложите предности и недостатке приступа дефинисању продајних

цијена по концепту трошкови плус – метод непотпуних трошкова.
Предности метода непотпуних трошкова:
 Онемогућено боље коришћење расположивих капацитета. У ситуацији смо да
прихватимо специјалну наруџбу јер су трошкови подјељени на фиксне и
варијабилне.
55
  Лако идентификовати везу са носиоцем трошка, зато што су фиксни трошкови
третирани као трошак периода (не врши се алокација).
 Једноставност
 Флексибилна политика продајних цијена (можемо прилагођавати цијене купцима)
Недостаци метода непотпуних трошкова:
 Проблем надокнаде свих насталих трошкова
 Недостатак стабилности цијена
 Недостатак тржишних информација
 Проблем ликвидности. Ако наплаћујемо продају која покрива само варијабилне
трошкове постоји могућност да се појави проблем измирења обавеза.
89.Објасните предности концепта циљне продајне цијене приликом дефинисања
продајних цијена за учинке предузећа, те потенцијалне проблеме приликом његове
примјене.
Базна форма тржишног одређивања цијене је одређивање циљане цијене. Циљана цијена
је процијењена цијена производа или услуге коју ће потенцијални купац бити спреман да
плати. Процјена је заснована на познавању уочене вриједности производа за купце и
одговора конкурената. Маркетинг у копманији је обично најбоља позиција за
идентификацију те уочене вриједности производа. Да би дошли до сазнања копманије често
спроводе студије о истраживању тржишта о карактеристикама производа које купци желе
и цијенама које су за њих спремни платити.
Циљана цијена, обрачуната коришћењем улазних информација о купцима и конкурентима,
формира основицу за обрачун циљних трошкова. Циљни трошак по јединици је циљна
цијена минус циљана добит по јединици. Циљана добит по јединици је оперативна добит
коју компанија жели да заради по јединици продатог производа. Циљани трошак по
јединици је процијењени трошак по јединици производа који омогућава компанији да
постигне своју циљану добит по јединици.
Релевантни трошкови су и фиксни и варијабилни, зато што у дугом року цијене и приходи
компаније морају покрити све трошкове. Циљани трошкови по јединици често су нижи од
постојећих пуних трошкова по јединици производа. Циљни трошак по јединци је стварни
циљ (нешто зашто се предузеће мора борити). Обрачун циљних трошкова се користи у
разним индустријама широм свијета укључујуци Форд, Џенерал Моторс.
Кораци у примјени метода циљних продајних цијена:
a) Анализирати потребе потрошача и понуду конкуренције
b) Креирати производ који задовољава потребе потенцијалних купаца
c) Изабрати циљну цијену
d) Утврдити циљни трошак по једници- одузети пословни добитак од циљне продајне
цијене
e) Анализирати трошкове и идентификовати начин за њихово смањење
Предности метода циљане продајне цијене:
 Заснован на тржишним величинама. Морамо да уважавамо тржишне цијене
 Примјена знатно умањује неефикасно трошење ресурса

56
  Тражи се контрола и фиксних трошкова и рационализација производних
индиректних трошкова
Недостатци методе циљане продајне цијене:
 Конфликт између запослених. Јавља се проблем гдје „спустити“ трошкове у случају
да постоји разлика у циљним трошковима.
 Притисак на запослене од дизајнера. Јавља се неко „универзално“ дизајнирање
производа да би се постигли нижи циљни трошкови.
 Кашњење производа на тржиште (превелик број карактеристика).

90.Објасните појмове: цјеновна дискриминација, предаторске цијене, дампиншке
цијене и договорене цијене. Наведите примјере.
Дискриминација цијена је пракса наплаћивања неким купцима веће цијене за исти
производ или услугу него што је наплаћена од другог купца. Посматрајмо то на примјеру
авиокомпаније. Тражња за авионским картама долази из два извора: пословни путници и
путници из задовољства. Пословни путници морају путовати да би обављали посао за своја
предузећа, па према томе тражња пословних путника за авиопутовањима је релативно
неосјетљива на цијене. Неосјетљивост тражње на промјене цијена назова се нееластичност
тражње. Авиокопманије могу зарадити већу пословну добит кроз наплаћивање већих цијена
пословним купцима. Такође пословни путници путују на своја одредишта и враћају се кући
одмах по завршетку посла.
Као додатак дискриминацији цијена, приликом доношења одлука о одређивању цијена,
можемо додати и ограничење капацитета. Одређивање надуваних цијена настаје када
тражња достигне физичко ограничење. То је цијена која се наплаћује у току оптерећеног
периода. Ове цијене су веће него цијене које се наплаћују када је сезона мртва. Одређивање
надуваних цијена се појављује у индустрији телефона, телекомуникација, хотелских услуга.
Дампинг је повезан са одређивањем пљачкашких цијена. По америчком закону дампинг се
појављује када нека неамеричка компанија продаје производе у Америци по цијени која је
испод тржишне вриједности.
Договорене цијене појављују се када предузећа у једној индустрији раде заједно на
одређивања цијена и одређивања количине производње да би постигли цијену изнад
конкурентске.
Такође три кључне карактеристике закона о дискриминацији цијенама су:
 Они се односе на произвођаче, не на оне који пружају услуге
 Дискриминација цијена је дозвољена ако разлика у цијенама може бити оправдана
разликом у трошковима
 Дискриминација цијена је незаконита само ако је њена намјера да уништи
конкуренцију

57
91.Објасните могући утицај опортунитетних трошкова и ненадокнадивих (потонулих,
енг. „sunk“) трошкова на дефинисање продајних цијена.
Менаџери налазе разлику између активности које додају вриједност и оних који не додају
вриједност. Трошкови додате вриједности су трошкови који, ако су елиминисани,
смањују корисности које купци стичу коришћењем производа или услуге. Примјери за
овакву врсту трошкова су карактеристике које купац жели (брз софтвер, јасна слика на
монитору, адекватна меморија). Трошкови који не додају вриједност су трошкови који,
ако су елиминисани, неће смањити вриједност коју купци стичу коришћењем производа или
услуге. То је трошак који купац није спреман да плати предузећу.
Метод стварања вриједности захтјева смањивање активности које не додају вриједност.
Фиксирани трошкови су они трошкови који још нису настали, али који су већ направљени
на основу одлука и настаће у будућности. Важно је да разликујемо када су трошкови
фиксирани и када трошкови настају, зато што је тешко промијенити или смањити трошкове
који су већ фиксирани. Слично, у индустрији софтвера трошкови производње софтвера
често су фиксирани у дизајну и на нивоу анализе. Скупе грешке су често фиксиране због
лошег дизајна.

ПОГЛАВЉЕ 6
92.Дефинишите и образложите процес буџетирања, појам буџет, приступе буџетирању,
те појам и садржај „главног буџета“.
Буџетирање је најраширеније рачуноводствено оруђе за планирање и контролу унутар
организације. Гледањем у будућност и планирањем менаџери су у стању да уоче проблеме
и на тај начин да спријечи њихово настајање.
Буџет представља квантитативни израз предложеног плана акције коју менаџмент
предузима у будућем временском период. Процесом планирања се настоји смањити
неизвјеснот у пословању.
Буџет може да покрије финансијске и нефинансијске аспекте плана. Буџет који покрива
финансијске аспекте плана квантифицира менаџерова очекивања која се односе на будуће
зараде. Извјештаји су окренути према прошлости, буџет ка будућности.
Уобичајени буџетски циклус обухвата:
 Планирање пословања за организацију као цијелине и њених организационих
дијелова
 Утврђивање планова којима ће бити могуће поредити остварене резултате
 Утврђивање одступања од плана, те уколико је неопходно предузимање корака за
отклањање уочених девијација
 Поновно планирање имајући у виду повратну спрегу и промјењене услове

58
Постоје два приступа у планирању:
 Планирање на бази претходних остварења
Овај приступ планирања се заснива на континуитету у пословању. Подразумијева примјену
претходно стечених сазнања у процесу планирања. Недостатак је у томе што у будућем
периоду можемо да уведемо неку нову активност, производ у асортиман. У том случају
сазнања из претходних периода не можемо да користимо за планирање. Нпр желимо да
уведемо сладолед у асортиман, ми не можемо користити наша претходна сазнања о купцима
будући да нисмо имали сладолед у асортиману. Други недостатак је тај што и када бисмо
могли да користимо сазнања из прошлости, та сазнања могу да садрже неке грешке, па би у
том случају кориштење тих сазнања донијело лоше очекивање.
 Буџетирање од нуле
Подразумијева да се занемаре претходна остварења и да се планира на претпоставкама шта
ће се десити у будућности, а не шта се десило у прошлости. Менаџмент је одговоран за
буџетирање, менаџери морају стално провјеравати извршавање буџета и припремити
ребаланс када је то потребно. Буџет треба да буде флексибилан због сталних промјена које
се дешавају у организацији.
Главни буџет представља свеобухватни израз оперативних и финансијских планова
менаџмента за будући временски период, сажет у сету буџетских финансијских извјештаја.
Дакле главни буџет се састоји из:
-оперативног буџета на основу ког се доносе оперативне одлуке које за циљ имају
пружање подршке менаџменту у томе како на основу расположивих ресурса доћи до
жељеног резултата.
-финансијског буџета на основу ког се доносе финансијске одлуке које за циљ имају
пружање подршке менаџменту у томе како доћи до нових средстава неопходних за
остваривање жељеног резултата. Овај дио главног буџета обухвата: -план капиталних
издатака, -израда буџета, -плански биланс стања, -плански извјештај о новчаним токовима.

93.Наведите и образложите кораке у припреми планског биланса успјеха.

Кораци у састављању главног буџета обухватају:
ПРИПРЕМА БУЏЕТА ПРИХОДА је полазни корак за састављање буџета, јер висина
прихода директно зависи од висине произведених и продатих производа. Неки менаџери
намјерно прецјењују приходе у буџету да би мотивисали запослене на што већи рад, а други
потцјењују да би осигурали да буџет буде остварен.
ПРИПРЕМА БУЏЕТА ПРОИЗВОДЊЕ. Након што смо утврдили жељене приходе
потребно је да утврдимо колико обим производње је потребан да бисмо остварили исте.
Приликом утврђивања потребног обима производње полазимо од тога колико је потребно
продати производа да бисмо остварили жељене приходе. Након што утврдимо потребан
обим продаје потребно је да га увећамо за количину готових производа коју желимо да
имамо као крајње залихе готових производа. Од потребне количине готових производа
потребно је одузети количину готових производа која је пренијета из претходног периода,

59
будући да ту количину ГП нећемо морати производити и на тај начин добијамо потребну
произбодњу.
3, 4 и 5 корак је ПРИПРЕМА БУЏЕТА ТДМ, ТДР, ПИТ
Припрема буџета ТДМ подразумијева израду:
a) Плана набавки директног материјала који добијемо на начин да потребну количину
директног материјала саберемо са циљним крајњим залихама и добијемо укупну
количину потребног директног материјала од које евентуално одузимамо количину
материјала из претходног периода и добијамо план набавке директног материјала.
b) Након што смо израдили план набавке ДМ, приступамо изради буџета набавки
директног материјала на начин да утвђену количину помножимо са планском
набавном цијеном.
c) ТДМ добијемо на начин да саберемо ТДМ из почетног стања и ТДМ из текућег
периода и једне и друге добијамо на начин да количине помножимо са одговарајућом
цијеном ТДМ из почетног стања (то је стварна цијена), а код ТДМ из пекућег
периода то је планска цијена.
Припрема буџета ТДМ подразумијева да се утврди колико је сати рада потребно за утврђен
обим производње, и њега добијемо тако што утврђен обим производње помножимо са
сатима директног рада.
Припрема буџета ПИТ подразумијева припрему података о ВПИТ и ФПИТ

ПРИПРЕМА БУЏЕТА КРАЈЊИХ ЗАЛИХА се састоји од: (не треба за биланс успјеха)
a) Израчунавања пласке цијене коштања која се састоји од ТДМ,ТДР и ПИТ
b) Планске вриједности крајњих залиха. Након што смо утврдили планску цијену
коштања вршимо израчунавање крајњих залиха на начин да количину крајњих
залиха помножимо са планском цијеном коштања.
ПРИПРЕМА БУЏЕТА ТРОШКОВА ПРОДАТИХ ПРОИЗВОДА подразумијева да
почетно стање готових производа које добијемо на начин да количину помножимо са
одговарајућом цијеном, а то је цијена из претходног обрачунског периода, саберемо са
вриједности произведених производа коју чине ТДМ, ТДР и ПИТ и добијамо вриједности
расположивих готових производа од које одузимамо вриједност крајњег стања готових
произовда и добијамо трошкове продатих производа.
ПРИПРЕМА БУЏЕТА ТРОШКОВА ПЕРИОДА подразумијева да се утврде варијабилни
непроизводни трошкови и фиксни непроизводни трошкови
ПРИПРЕМА БИЛАНСА УСПЈЕХА подразумјева следећу „табелу“

Приходи- ТПП= бруто рез- трошкови периода= пословни резултат

60
94.Наведите и образложите три основна разлога због којих се користе буџети (у чему
се огледа њихова важност), те због чега се користе стандардне вриједности трошкова
у припреми буџета.
Важност буџета је у томе што:
 Он усмјерава планирање и омогућава примјену планова на бази корака у припреми
планског биланса успјеха
 Обезбјеђује критеријуме за мјерење остварења. Наиме имплементацијом плана се
остварају одређени резултати које поредимо са планoм и утврђујемо да ли постоје
девијације или не
 Промовише координацију у оквиру организације. Координација уравнотежава све
факторе производње или услуга, као и све организационе дијелове неког предузећа.
Комуницирање је разумијевање и прихватање циљева предузећа од стране свих
запослених. Уколико постоји координација у комуницирању унутар предузећа,
предузеће ће бити успјешније.
Буџет помаже менаџменту али буџет такође тражи и помоћ од тог истог менаџмента.
Менаџмент је примарно одговоран за буџетирање. Управо због тога менаџмент мора
разумијети и подржати буџет, а истовремено тражити сагласност и од управе и од
власника компаније као и од свих запослених. Менаџери морају стално пратити услове
извршења и приступити ребалансу увијек када је то потребно. Буџет не смије бити
постављен ригидно, боље је ако је постављен нешто флексибилније, са честим
измјенама које треба да прате догађаје у организацији.
95.Објасните појам рачуноводство одговорности и однос стратегије, планирања и
буџета.
Буџетирање је најкорисније ако се спроводи као дио стратегије. Стратегија описује како
нека организација користи своје ресурсе да би остварила постављене циљеве. Она обухвата
мисију, визију, циљеве и планове предузећа. Дакле са њом морају бити усклађени планови
и буџети, што подразумијева одговоре на следећа питања:
 Који су свеукупни циљеви организације
 Да ли је тржиште за наш производ локално, регионално или свјестко, који су то
трендови присутни на тржишшту, како економија земље утиче на организацију
 Који облици организовања пословања најбоље одговарају предузећу
 Који су ризици алтернативних стратегија, и да ли постоји резервни план ако
постојећи не успије
Стратегија покрива и дугорочне и краткорочне планове и планирање. Стратегије,
планирање и буџетирање су међусобно повезани.
Можемо уочити да су везе обостране јер су ове три категорије међусобно повезане и утичу
једна на другу. Буџет осигурава повратну информацију за кориговање стратегије, донешена
стратегија утиче и на промјену буџета.
Рачуноводство одговорности је систем планирања, буџетирања и мјерења остварења за
сваки центар одговорности. Дакле, рачуноводство одговорности показује планове и акције
сваког центра одговорности. У том случају менаџери преузимају одговорност за
остваривање циљаних финансијских резултата пословних сегмената којима управљају у

61
складу са хијерархијским положајем. Систем рачуноводства одговорности се темељи на
повезивању организације, менаџмента и рачуноводства.

96.Дефинишите појам „центар одговорности”, те набројте и објасните четири основна

типа центара одговорности, те разлоге за њиховог постојања.
Центар одговорности је дио организације чији менаџер има одговорност за специфичан сет
активности.
Центри одговорности, као саставни дијелови предузећа у оквиру кога су формирани,
директно утичу на успјех предузећа, будући да предузеће можемо представити као збир
резултата пословања сваког центра одговорности. Центри одговорности су неопходни ради
потребе за валоризацијом успјешности датог центра одговорности, и мотивационе
политике.
Потоје четри типа центара одговорности:
 Трошковни центар је центар одговорности у којем је менаџер одговоран само за
трошкове. Нпр служба одржавања. Циљ менаџера овог центра одговорности је у
томе да трошкови буду што мањи. Буџет ових центара одговорности темељи се на
процијени колико ће коштати услуге које пружају те јединице производним
дијеловима предузећа.
 Приходни центар је центар одговорности у којем је менаџер одговоран само за
приходе. Нпр служба продаје
 Профитни центар је центар одговорности у којем је менаџер одговоран и за
трошкове и за приходе. Нпр менаџмер хотела
 Инвестициони центри су центри одговорности у којима су менаџери одговорни за
инвестиције, приходе и трошкове. Нпр регионални менаџер када отварамо хорел у
некој држави, одговоран је за инвестицију, приходе и трошкове.

97.Дефинишите појам „контролабилни трошкови“, те објасните разлоге због којих се

контролабилност трошкова и прихода тешко утврђује.
Могућност контролисања је степен утицаја који неки менаџер има над трошковима,
приходима. Трошак који се може контролисати је трошак на који менаџмент може утицати
у датом временском периоду. Такве трошкове називамо контролабилним трошковима.
Рачуноводство одговорности се према томе мора посветити трошковима али и приходима
који се могу контролисати, а занематири оне категорије на које не може утицати (нпр
директор рудника је одговоран за висину прихода рудника али директор не може утицати
на висину цијене злата). Према томе, руководилац центра одговорности треба да разликује
ове типове прихода и трошкова те да из разматрања искључи приходе и трошкове које не
може контролисати.
Трошкови који се не могу контролисати могу се искључити из анализе и издвојити од
трошкова који се могу контролисати.
Постоје два основна проблема у идентификацији контролабилних трошкова:
62
  Проблем објективно подјељене одговорности. Нпр у ситуацији када се менаџер
набавке који је одговоран за набавку консултује са менаџером производње о томе
гдје, односно од кога да набавља материјал. Поставља се питање ко је одговоран у
случају да набављен материјал није адекватног квалитета
 Проблем временски подјељене одговорности. У довољно дугом року сви
трошкови ће кад тад доћи под нечију контролу. У случају када наслиједимо нпр
менаџера набавке који је претходно склопио уговор са датим добављачем о испоруци
материјала за производњу, испоставља се да смо ми одговорни за лош квалитет
материјала или високу цијену материјала иако стварно нисмо склопили тај уговор.

ПОГЛАВЉЕ 7
98.Шта је циљ и употребну вриједност утврђених одступања од планираних
вриједности расхода, прихода и резултата. Објасните разлику између појмова
флексибилни буџет и флексибилно буџетирање.
Циљ утврђивања одступања планских вриједности прихода, расхода и резултата је да се
утврди износ, карактер и узрок одступања. Циљ је идентификовати одговорна лица и узроке
одступања, а не санкционисати одговорна лица. Подразумијева се промјене чланови
менаџмента код којих је присутно значајно одступање, а да се занемаре позиције код којих
нема одступања или је незнатно.
До буџетираних величина се може доћи:
 На основу искустава из претходних периода
 Или на основу студија инжињеринга
Флексибилни буџет је онај буџет који би предузеће користило као плански да је знало да ће
обим активности бити такав какав је заиста био. Дакле он мора да нам показује које смо
резултате могли остварити на основу стварног обима активности. Флексибилни буџет се
разликује од статичког по обиму активности, будући да и један и други користе планску
цијену. Флексибилни буџет користи стварни ниво активности, статички се зазнива на
планском нивоу.
Поред појма флексибилног буџета разликујемо и појам флексибилно буџетирање или
вишеваријантно планирање, које подразумијева да израдимо више различитих сценарија
будућности.

99.Која је кључна разлика између статичког и флексибилног буџета? Опишите кораке

у развоју флексибилног буџета, те његову употребну вриједност.
Кључна разлика између планског и флексибилног буџета је у обиму активности. Плански
буџет је плански биланс успјеха и као такав заснива се на планским величинама, односно
на планском обиму активности и планској цијени. За разлику од њега флексибилни буџет је
онај који би предузеће користило да је знало да ће обим активности бити заиста толики
колики је и био, дакле као такав он се заснива на стварном обиму активности и планској
цијени.
63
Основни кораци у развоју флексибилног буџета су:
a) Одређивање планске продајне цијене, планских варијабилних трошкова по јединици,
планских фиксних трошкова
b) Одређивање стварног обима аутпута
c) Одређивање флексибилног буџета за приходе који се заснива на планској продајној
цијени и стварној количини аутпута
d) Одређивање флексибилног буџета за трошкове заснованог на планским ЈВТ и
стварној количини аутпута, и укупним планским фиксним трошковима будући да
они не зависе од обима производње, односно између ова два буџета не постоји
разлика у погледу фиксних трошкова
Употребна вриједност флексибилног буџета огледа се у томе што на основу њега можемо
да утврдимо одступање у цијенама директних трошкова материјала и рада, као и одступање
у ефикасности коришћења директног материјала и рада.
100.Дефинишите појмове „одступање у цијенама инпута” и „одступање у ефикасности
коришћења инпута” приликом анализе одступања код директних врста трошкова.
Објасните њихов значај.
Одступања од вриједности у флексибилном буџету можемо разложити на:
 Одступања у цијенама инпута
 Одступања у ефикасности коришћења инпута
Одступања у цијенама инпута представњају одступање на директним трошковима.
Добије се као разлика узмеђу стварне цијене инпута и планске цијене инпута. Износ
одступања се добије када утврђену разлику помножимо са стварном количином.
Уколико је:
Стварна ЦК > планске ЦК  негатнвно
Стварна ЦК < планске ЦК  позитивно одступање
Постоје бројни разлози за могуће одступања цијена:
 Менаџер набавке је био успјешан, односно мање успјешан у преговорима око висине
цијене
 Набављена је много већа количина од буџетиране тако да је остварен попуст на
количину
 Цијена на тржишту се смањила, односно повећала услијед тржишних колебања
 Буџетирана цијена је одређене без пажљивог анализирања стварних токова на
тржишту
Одступања у ефикасности коришћења инпута представљају одступања на директним
трошковима. Добије се као разлика између стварно коришћеног инпута и инпута који се
требао користити да је предузеће знало да ће обим активности бити заиста колики је био.
Добијена разлика се помножи са планском цијеном и добије се износ одступања.
Уколико је:
Стварно коришћен инпут > инпута који се требао користити  тада је негативно
Стварно коришћен инпут < инпута који се требао користити  тада је позитивно одступање
64
Постоје бројни разлози за могуће одступање у ефикасности коришћења инпута:
 Запослени су нестручни радници па користе више инпута него што је предвиђено
 Машине се слабо одржавају што доводи до тога да се троши већи број сати директног
рада
 Неодговарајући распоред задатака радне снаге
 Повећан број грешака због потребе да се задовољи већи број наруџби купаца у
кратком времену
 Квалитет инпута

101.Објасните због којих би разлога одступање од вриједности у флексибилном буџету

могло да буде негативно.
Одступање у вриједности у флексибилном буџету би могло да буде негативно због следећих
разлога:
 Наиме како је флексибилни буџет посљедица стварне количине*продајне цијене,
уколико дође до смањења стварне продајне цијене то значи да ће предузеће исту
количину производње продавати по нижој цијени у односу на ону по којој је
планирао. Као посљедица тога долази до појаве негативног одступања од
вриједности у флексибилном буџету.
 Други разлог који може да доведе до негативног одступања од вриједности у
флексибилном буџету јесте повећање цијена инпута (било директног материјала или
рада), што ће довести до тога да ће вриједности варијабилног трошка бити већа од
планиране.
 Повећање фиксних трошкова такође може довести до негативног одступања од
вриједности у флексибилном буџету
 Следећи разлог негативног одступања од вриједности у флексибилном буџету може
да буде неефикасно коришћењење инпута што ће да доведе до тога да је стварно
коришћен инпут за јединицу био већи од инпута који се требао користити
 Пети разлог може да буде комбинација наведених

ПОГЛАВЉЕ 8
102.Објасните у чему се огледа специфичност планирања и контроле индиректних
трошкова, те како се израчунава стопа за алокацију индиректних трошкова.
Прије самог планирања потребно је одредити који од индиректних трошкова су
варијабилни а који фиксни. Примјери варијабилних трошкова су: одржавање машина,
индиректни рад. Примјери фиксних трошкова су: трошкови закупа, административни
трошкови, амортизација по временском методу.

Планирање варијабилних трошкова- треба да укључи само оне варијабилне трошкове

који додају вриједност производу, тј купцу, и треба елиминисати оне варијабилне трошкове
65
који не додају вриједност, тако да наше напоре можемо усмјерити само на активности које
додају вриједност. На примјер трошкови одржавања машина су веома важни за успјешно
пословање предузећа. Управо због тога би ове трошкове требало планирати на
систематичан начин а не чекати да се машина поквари да би је поправљали.
Планирање фиксних индиректних трошкова- је слично планирању варијабилних
трошкова. Пошто су ови трошкови директно повезани са капацитетом онда је јасно да је
битно да се планирају капацитети потребни за активности које повећавају вриједност
производа. Посебно је важно утврдити за који ниво активности су одређени трошкови
проглашени фиксним.

За разлику од директних трошкова чија висина зависи од утрошка и цијене инпута, висина
индиректног трошка зависи од утрошка БзА и стопе за алокацију. Дакле, специфичност
планирања индиректних трошкова огледа се у томе што се умјесто утрошка користи БзА, а
умјесто НЦ користимо стопу за алокацију.
Утврђивање стопе за алокацију ВТ и ФТ подразумијева следеће кораке:
-изабрати временски период за који се буџет планира
-изабрати БзА трошкова која ће се користити за алокацију ФТ и ВТ на носиоце трошкова
-идентификовати ВТ и ФТ повезане са сваком БзА
-израчунати стопу за алокацију

103.Наведите и објасните начин рачунања одступања која постоје за фиксне

индиректне трошкове (на сва три нивоа анализе).
Укупно одступање од алоцираних инд. трошкова

Одступање од вриједности у флексибилном буџету----------одступање у обиму производње

(јер се ради на бази произведених а не на бази проданих јединица)
Одступање у потрошњи------одступање у ефикасности кориштења БзА
Укупно одступање на ФИТ се састоји од:
-одступања од вриједности у флексибилном буџету и одступање у обиму произ. (2 ниво)
-одступања у потрошњи
Укупно одступање на ФИТ представља разлику између стварних вриједности ФИТ и
АФИТ. Стварне вриједности ФИТ представљају производ СУБзА*ССАФИТ, а АФИТ су
посљедица ПУБзАДзА*ПСАФИТ. При томе вриједи ако су:
АФИТ > СФИТ => превише АФИТ
АФИТ < СФИТ => недовољно АФИТ
Укупно одступање на ФИТ даље разлажемо на одступања од вриједности у флексибилном
буџету, и одступање у обиму производње.
66
Одступање од вриједности у флексибилном буџету представља разлику између СФИТ и
износа ФИТ у флексибилном буџету. При томе ако вриједи:
СФИТ > флек. буџет ФИТ => негативно одступање
СФИТ < флек. буџет ФИТ => позитивно одступање
Одступање у обиму производње је разлика између ФИТ у флексибилном буџету (планских
ФИТ), будући да је износ исти као у планском буџету, и ФИТ алоцираних кориштењем
планског инпута дозвољеног за стварни аутпут производње. При томе вриједи ако је:

-флекс. буџет ФИТ > АФИТ => негативно одступање

-флекс. буџет ФИТ < АФИТ => позитивно одступање
Одступање у обиму производње се јавља као резултат исказивања фиксних трошкова по
јединици. Појава одступања значи да смо превише (или премало) алоцирали фиксне
трошкове на јединицу аутпута.
Одступања од вриједности у флексибилном буџету даље разлажемо:
a) Одступање у потрошњи представља разлику између СФИТ и планске вриједности
ФИТ. При томе вриједи ако је:
-СФИТ > планскихФИТ => негативно одступање
-СФИТ < планскихФИТ => позитивно одступање
b) Одступање у ефикасности кориштења БзА не постоји код ФИТ будући да ФТ не
зависе од тога колико ефикасно користимо дати ресурс (БзА).
Питање: због чега је укупно одступање у флексибилном буџету идентично одступању у
потрошњи ? ФИТ не зависе од ефикасности кориштења БзА

102.Наведите и објасните начин рачунања одступања која постоје за варијабилне

индиректне трошкове (на сва три нивоа анализе).
Укупно одступање на ВИТ представља разлику између стварних вриједности ВИТ и
АВИТ. Стварне вриједности ВИТ представљају производ СУБзА*ССАВИТ, а АВИТ су
посљедица ПУБзАДзСА*ПСАВИТ. При томе вриједи ако су:
-АВИТ > СВИТ => превише алоцирани ВИТ
-АВИТ < СВИТТ => недовољно алоцирани ВИТ
Укупно одступање на ВИТ даље разлажемо на одступање од вриједности у флексибилном
буџету и одступање у обиму производње.
Одступање од вриједности у флексибилном буџету представља разлику између СВИТ и
износа ВИТ у флексибилном буџету. При томе вриједи ако је:
-СВИТ > ВИТ у флек. буџету => негативно одступање
-СВИТ < ВИТ у флек. буџету => позитивно одступање

67
Одступање у обиму производње код ВИТ је једнако нули јер су ИТ алоцирани на бази
текућег обима активности (на бази стварних активности), односно варијабилни трошкови
су једнаки варијабилним трошковима који су дозвољени за стварни аутпут. Самим тим
одступање од вриједности у флек. буџету једнако је укупном одступању на ВИТ.
Одступање од вриједности у флексибилном буџету даље разлажемо:
а) Одступања у потрошњи представља разлику између СВИТ и СУБзА*ПСАВИТ.
Како и један и други производ садрже СУБзА то се одступање базира на различитој
стопи за алокацију. При томе вриједи ако је:

-ССАВИТ > ПСАВИТ => негативно одступање

-ССАВИТ < ПСАВИТ => позитивно одступање
б) Одступања у ефикасности кориштења БзА представља разлику између производа
СУБзА*ПСАВИТ и вриједности ВИТ по флексибилном буџету гдје је у флекс. буџету
посљедица производа ПУБзАДзСА*ПСАВИТ.
Могући узроци насталог одступања су:
-радници који су запослени у производњи нису довољно обучени
-опрема није одржавана на адекватан начин
Руководство треба наћи прави одговор на сваки од наведених узрока одступања, као на
примјер:
-промијенити начин едукације радника
-анализирати ресурсе да би се утврдили прави стандарди за утрошак материјала или рада
Када говоримо шта би могло проузроковати одступање у обиму потрошње тада најчешће
наводимо као разлог раст цијене индиректних трошкова или промјена ефикасности
коришћења рада.
ВИТ= ПСАТ*СУБзА УВИТ
САВИТ=-------------
УБЗА

105.Објаснити због чега је износ одступања од вриједности у флексибилном буџету

исти као и износ укупног одступања за варијабилне индиректне трошкове, а износ
одступања од вриједности у флексибилном буџету исти као и износ одступања у
потрошњи за фиксне индиректне трошкове.
Износ одступања од вриједности у флексибилном буџету је исти као и износ укупног
одступања за ВИТ јер је одступање у обиму производње код ВИТ једнако нули, будући да
су ИТ алоцирани на бази текућег обима активности, јер су ВТ једнаки ВТ који су дозвољени
за стварни аутпут. Самим тим одступање од вриједности у флексибилном буџету је једнако
укупном одступању на ВИТ.

68
Износ одступања од вриједности у флексибилном буџету је исти као износ одступања у
потрошњи јер одступање у ефикасности кориштења БзА не постоји код ФИТ, будући да ФТ
не зависе од тога колико ефикасно користимо дати ресурс (БзА).

106.Објаснити појам: „четворостепена анализа одступања“ (анализа 4 нивоа

одступања) на индиректним трошковима.
Четверостепена анализа одступања се састоји од два одступања потрошње (за варијабилне
и фиксне трошкове), те по једног одступања у ефикасности (варијабилни трошкови) и
одступање у обиму производње (фиксни трошкови).
Четверостепена анализа одступања

Одступање Одступање Одступање у обиму

потрошње ефикасности производње
Индиректни ВТ 4500 (П) 15 000 (Н) Нема одступања

Идниректни ФТ 9000 (Н) Нема одступања 46000 (Н)

Када спојимо одступања у потрошњи добијамо анализу са три нивоа

Трећи ниво анализе Одсупање у Одступање у Одступање у обиму

потрошњи ефикасности произвоње
Укупни индиректни тр 4500 (Н) 15000 (Н) 46000 (Н)

Код анализе три одступања имамо по једно одступање потрошње, ефикасности и обима
производње за укупне индиректне трошкове.
Када спојимо одступања у потрошњи и одступање у ефикасности добијамо одступање од
вриједности у флексибилном буџету (анализу другог нивоа).

Други ниво анализе Одступања од вриједности у Одступање у обиму

флексибилном буџету производње
Укупни индиректни тр 19500 (Н) 46000 (Н)

И када спојимо одступање од вриједности у флексибилном буџету и одступање у обиму

производње добијемо анализу првог нивоа.

Први ниво анализе Укупно одступање индиректних трошкова

Укупни индиректни трошкови 65500 (Н)

69
107.Објасните разлику између одступања у ефикасности за трошкове директног
материјала и одступање у ефикасности за варијабилне индиректне трошкове.
Код одступања у ефикасности кориштења директног материјала поредимо стварно
кориштену количину директног материјала, односно количину инпута и количину инпута
коју бисмо користили да смо знали да ће обим активности бити толики колики је био. Док
код одступања у ефикасности ВИТ поредимо СУБзА и ПУБзАДзСА. Дакле код материјала
се пореди утрошак, а код ВИТ база за алокацију.

ПОГЛАВЉЕ 16
108.Објасните у којим случајевима је неопходна алокација прихода, те опишите зашто
се компаније у све већој мјери суочавају са одлукама о алокацији прихода од продаје.
Алокација прихода је једнако важна као и алокација трошкова. Алокација прихода се
појављује у случају да се остварени приходи не могу директно повезати са појединачинм
производима који су реализовани. У том случају не постоји директна веза настанка прихода
и продаје неког производа. Пошто нема директне повезаности те се онда мора извршити
алокација прихода. Предмет алокације су заједнички приходи.

Компаније се све више суочавају са одлукама о алокацији прихода од продаје

из разлога што се све већи број корпорација одлучује да продаје пакете
производа (гратис пакет, купиш један добијеш два) као дио маркетиншке
кампање, а све у циљу повећања конкурентности предузећа
Предузећа одлучују да нуде пакете производа и гратис пакете из више разлога. Неки од њих
су:
-настоје да повећају продају слабо продаваног производа
-истражују како би прошао нови производ код купаца
Пакет (bundle) производи су слични производи који се продају заједно у пакету чија је
цијена обично нешто нижа од збира појединачних цијена. На примјер, цијена комплетног
пакета MS Office нешто је мања него збир појединачних цијена производа у пакету (Word,
Excel).

109.Наведите и опишите два метода која се користе приликом алокације прихода.

Двије методе које се користе при алокацији прихода су:

1. Метод пропорционалног распореда на бази одабране појединачне вриједности

по носиоцима (самостални метод алокације)

Овај метод алокације прихода користи специфичне информације о производу као основицу
за алокацију прихода. Полази од тога да ће сваки носилац трошка (производ) остварити
одређену вриједност (приход).
Као БзА код овог метода се могу користити:
-појединачне продајне цијене
-јединични трошкови
-физичке јединице
-приход појединачног производа

70
По правилу нешто боље методе су оне које користе информације о приходима, то су
продајна цијена и стварни приходи, а нешто слабије су методе које немају директне везе са
приходима, то су јединични трошкови и физички број јединица. Алокација прихода на
основу броја јединица се користи само у случају да се преферира једноставност обрачуна у
односу на остале критерије.
У специјалном случају гдје сви производи у пакету имају исте самосталне цијене мјерење
по физичким јединицама и мјерење по продајној цијени ће имати идентичан распоред
прихода.
Главни недостатак овог метода је тај што се не може уочити који је главни односно
примарни производ.

2. Инкрементални метод распореда прихода

Према овој методи производи у пакету се рангирају. Прворангирани производ је примарни

производ, другорангирани је први инкрементални производ, трећерангирани други
инкрементални производ. Методе за рангирање производа могу бити:
 Истраживање тржишта што подразумијева да питамо купца који је њихов најважнији
производ у пакету ради којег купују цијели пакет
 На основу продатих количина производа када се они продају засебно
 Одлуке менаџмента засповане на искустви
Главни недостатак овог метода је тај што неки производ/услуга или продајна цијена могу
да остану без дијела заједничког прихода или могу да добију неки занемарљив износ
прихода.

110.Наведите и објасните предности и недостатке примјене метода распореда прихода

на бази одабраних појединачних вриједности.
Предности методе распореда прихода на бази одабраних појединачних вриједности су:
-сваки елемент групе производа добија позитивну вриједност учешћа у укупним приходима
-користи тржишне индикаторе при одлучивању о распореду прихода
-једностан за употребу- рачунамо учешће
Недостатци су:
-игнорише релативни значај индикатора компонената за купце
-игнорише опортунитетни трошак индикатора компонената у оквиру групе
-база за алокацију може бити вјештачки смањена или повећана
-база за алокацију се може мијењати

111.Наведите и објасните предности и недостатке примјене инкременталног метода

распореда прихода.
Предности су:
o Постоји могућност да се неки производ у оквиру групе производа више вреднује у
односу на друге што нам омогућава да утврдимо у чему смо најбољи, односно који
произод нам доноси највише прихода
o Након што се одреди редосљед, метод је једноставан за употребну

71
Недостатци су:
 Утврђивање редосљеда може бити веома компликовано и довести менаџмент у
ситуацију да имају ситуацију без побједника, односно да су два производа примарна
 Неки производи (услуге) могу да остану без дијела заједничког прихода будући да
прворангирани производ добија онолико колико му припада, односно колико би
добио када би се сам продавао

111.Наведите и објасните начин рачунања одступања на приходима.

Разликујемо 4 нивоа одступања у приходима:
Први ниво одступања јесте одступање од вриједности у статичком буџету

Одступање од вриједности у статичком буџету представља разлику између стварног

конрибуционог резултата и планског контрибуционог резултата. Гдје је СКР посљедица
производа стварне количине производа и стварног јединичног контрибуционог резултата, а
ПКР посљедица планске количине производа и планског јединичног контрибуционог
резултата.
Одступање од вриједности у статичком буџету= СКР – ПКР
(СЈКР*СК) – (ПЈКР*ПК)
((СПЦ – ЈВТ)*СК) – ((ППЦ – ЈВТ)*ПК))
При томе вриједи ако је:
СКР > ПКР => позитивно одступање
СКР < ПКР => негативно одступање
Одступање у статичком буџету се даље разлаже на:
А) Одступање од вриједности у флексибилном буџету представља разлику између
стварног контрибуционог резултата и контрибуционог резултата по флексибилном
буџету, гдје је КР по флексибилном буџету посљедица производа планског јединичног
контрибуционог резултата и стварне количине продаје појединачних производа
СКР – СКРфб
(СЈКР*СКппп) – (ПЈКР*СКппп)
((СПЦ – ЈВТ)*СКпп) – ((ППЦ – ПЈВТ)*СКппп))
При томе вриједи ако је:
СКР > КРфб => позитивно одступање
СКР < КРфб => негативно одступање
Б) Одступање у обиму продаје говори нам да ли смо продавали више или мање у односу
на план. Добије се као производ различите стварне количине продаје појединачних
производа и планске количине продаје појединачних производа и ПЈКР.
(СКппп – ПКппп)* ПЈКР

При томе вриједи ако је:

СКппп > ПКппп => позитивно одступање
СКппп < ПКппп => негативно одступање

Одступање у обиму продаје се даље разлаже на:

72
А) Одступање у продајном миксу представља разлику између стварног процента
продајног микса и планског процента продајног микса поможену са ПЈКР и стварном
количином продаје на нивоу предузећа.
(С%ПМ – П%ПМ)* ПЈКР*СКнп
При томе вриједи ако је:
С%ПМ > П%ПМ => позитивно одступање
С%ПМ < П%ПМ => негативно одступање
Овдје треба нагласити то да за онолико процената за колико је ПМ растао на једном
производу на другом се мора смањити јер је немогуће да се проценат ПМ на свим
производима повећава. Циљ је да имамо веће учешће оних производа који имају већи ЈКР.
Без обзира на карактер одступања менаџер би требао да испита разлог
одступања од П%ПМ, да ли више продавати јефитинијег производа, што ваш
није тако добро или смо мање продавали јефтинијег производа а више
скупљег или је неки други ратлог посљедица тог одступања.
Б) Одступање у количини продаје представља разлику између стварне количине продаје
на нивоу предузећа и планске количине продаје на нивоу предузећа помножену са ПЈКР и
П%ПМ.
(СКнп – ПКнп)* ПЈКР*П%ПМ
При томе вриједи ако је:
СКнп > ПКнп => позитивно одступање
СКнп < ПКнп => негативно одступање
Одступање у количини продаје даље разлажемо на:
А) Одступање у величини тржишта представља разлику између стварне количине
продаје на нивоу укупног тржишта и планске количине продаје на нивоу укупног тржишта
помножену са ПЈКР, П%ПМ и планским процентом тржишног учешћа који представља
однос наше укупне планске продаје и укупне планске продаје на нивоу цијелог тржишта.
До овог податка је тешко доћи па ово одступање се најчешће не рачуна
(СКпут – ПКпут)* ПЈКР*П%ПМ*П%ТУ
При томе вриједи ако је:
СКпут > ПКпут => позитивно одступање
СКпут < ПКпут => негативно одступање
Б) одступање у тржишном учешћу представља разлику између стварног процента
тржишног учешћа и планског процента тржишног учешћа помножену саСК на нивоу
укупног тржишта П%ПМ и ПЈКР
(С%ТУ – П%ТУ)* ПЈКР*П%ПМ*СКпнп
При томе вриједи ако је:
С%ТУ > П%ТУ => позитивно одступање
С%ТУ < П%ТУ => негативно одступање

73
Ова два нивоа нам говоре о томе да ли је одступање у величини тржишта резултат
смањења величине читавог тржишта, или да се наше учешће у укупном тржишту смањило
(повећало).

74