Katedra za psihologiju

SEMINARSKI RAD IZ FIZIOLOGIJE

Teme: 1.Sinapsa

2.LTP

3.Krvno-moždana barijera

Profesor: Siniša Ristić Student: Elena Bratić

Decembar 2019, Pale

 Sinapsa

Već ina komunikacije između neurona odvija se u specijalizovanoj strukturi koja se zove
sinapsa. Sinapsa je oblast u kojoj se dva neurona dovoljno približe jedan drugom da
mogu prenijeti hemijske signale iz jedne ć elije u drugu. Neuroni zapravo nisu povezani,
ali su razdvojeni mikroskopski malim prostorom koji se naziva sinaptički prorez. Prorez
je širok manje od 40 nanometara; u poređenju, ljudska kosa je oko 75 000 nanometra.
Neuron na kome se signal pokreć e naziva se presinaptički neuron, dok se neuron koji
prima signal naziva postsinaptički neuron. U presinaptičkom neuronu postoje hemijski
signali zvani neurotransmiteri koji su upakovani u male vreć ice koje se nazivaju
vezikule. Svaka vezikula može da sadrži hiljade molekula neurotransmitera. Kada se
presinaptički neuron pobudi električnim signalom zvanim akcioni potencijal, on
uzrokuje da se te vezikule stapaju s presinaptičkom membranom i ispuštaju njihov
sadržaj u sinaptičku pukotinu.
Jednom kada se nađu u sinaptičkoj pukotini, neurotransmiteri stupaju u interakciju sa
receptorima na postsinaptičkoj membrani. Vežu se na ove receptore i kao rezultat toga
mogu se delovati u postsinaptičkoj ć eliji. Ova akcija može podrazumevati poveć anje
verovatnoć e da ć e se postinaptička ć elija aktivirati i sama aktivirati akcioni potencijal, ili
ga smanjiti (inhibiciju).
Na kraju se molekuli neurotransmitera moraju očistiti od sinaptičke pukotine. Neki od
njih ć e se jednostavno odliti u procesu koji se zove difuzija. U nekim slučajevima,
neurotransmiter se vrać a nazad u presinaptički neuron u procesu koji se naziva
ponovnim unosom. Jednom kada se nađe unutar presinaptičkog neurona,
neurotransmiter se može reciklirati i ponovo koristiti. U drugim slučajevima, enzimi
razgrađuju neurotransmiter unutar sinapse. Tada se delovi mogu vratiti u presinaptički
neuron kako bi se napravio više neurotransmitera.
 LTP

LTP je proces kojim sinaptičke veze između neurona jačaju sa čestom aktivacijom.
Smatra se da je LTP način na koji se mozak menja kao odgovor na iskustvo, i samim tim
može biti mehanizam koji stoji u osnovi učenja i pamć enja.
Postoji više načina na koje se LTP može pojaviti. Najpoznatiji mehanizam uključuje
receptor glutamata poznat kao NMDA receptor. U LTP zavisnom od NMDA receptora,
oslobađanje glutamata prvo aktivira podtipu recepta glutamata poznatog kao AMPA
receptor. NMDA receptori se nalaze u blizini ovih AMPA receptora, ali nisu aktivirani
niskim nivoom oslobađanja glutamata jer je jonski kanal NMDA receptora blokiran
jonom magnezijuma. Međutim, ako česti akcioni potencijali uzrokuju već u stimulaciju
AMPA receptora, to ć e uzrokovati da se postsinaptički neuron depolarizira,
što na kraju uzrokuje uklanjanje blokade magnezijuma zavisnog od napona,
omoguć avajuć i protok jona kalcijuma kroz NMDA receptor. Ovaj priliv kalcijuma
pokreć e ć elijske mehanizme koji uzrokuju da se više AMPA receptora ubaci u neuronsku
membranu. Novi AMPA receptori su takođe podložniji reakciji na glutamat i
omoguć avaju pozitivno nabijenim ionima da uđu u ć eliju kada se aktiviraju.
Sada, postsinaptička ć elija je osetljivija na glutamat jer ima više receptora na koje može
da odgovori. Pored toga, smatra se da postoje signali koji putuju natrag kroz sinapsu
kako bi stimulisali već e nivoe oslobađanja glutamata. Sve ovo čini sinapsu snažnijom i
verovatnijom da se aktivira u buduć nosti.
Ovaj proces je takođe povezan sa promenama u transkripciji gena u neuronu, što može
dovesti do proizvodnje novih receptora ili modifikacija u ć eliji. Čini se da su ove
promene važne za dugoročno poveć ano reagovanje LTP-a.
 Krvno-moždana barijera

Krvno-moždana barijera je kompleks koji okružuje već inu krvnih sudova u mozgu.
Deluje kao barijera između krvotoka i vanć elijskog prostora mozga, omoguć avajuć i
samo određene supstance poput vode, kiseonika i malih supstanci rastvorljivih u
lipidima da lako pređu iz krvi u mozak. Ovo sprečava prelazak toksina, patogena i drugih
potencijalno opasnih materija iz cirkulacionog sistema u mozak.
Smatra se da su centralne komponente strukture krvno-moždane barijere uski spojevi
endotelnih ć elija, ć elija koja čine unutrašnju površinu krvnih sudova. U ostalim krvnim
sudovima širom tela postoje mali razmaci između ovih endotelnih ć elija; male supstance
koje prenose krv mogu proć i kroz te prostore i u okolna tkiva.
Međutim, endotelne ć elije koje čine krvno-moždanu barijeru spojene su čvrsto da
formiraju uske spojeve koji ograničavaju difuziju preko krvnih žila. Glijalne ć elije zvane
astrociti takođe imaju projekcije nazvane astrocitne krajnje noge koje se protežu na
zidove krvnih sudova koji su deo krvno-moždane barijere. Astrocitna krajnja stopala
često u potpunosti okružuju krvne sudove u mozgu i smatra se da igraju kritičnu ulogu u
stvaranju krvno-moždane barijere. Na primer, čini se da su umešani u signalizaciju koja
potiče endotelne ć elije da formiraju uske spojeve potrebne za stvaranje krvno-moždane
barijere, a veruje se da imaju više funkcija koje uključuju održavanje i regulaciju krvno-
moždane barijere.
Krvno-moždana barijera štiti već inu krvnih sudova u mozgu, ali postoje određena
područja kojima nedostaje krvno-moždana barijera, omoguć avajuć i supstanci da prođu
iz krvožilnog sistema u mozak i nazad. Na primer, cirkventrikularni organi su grupa
struktura bez nedostatka krvno-moždane barijere koja je centrirana oko ventrikula
mozga. Smatra se da ovim strukturama nedostaje krvno-moždana barijera jer njihove
funkcije zahtevaju pristup krvotoku. Na primjer, zadnja hipofiza mora biti u moguć nosti
da oslobađa hormone direktno u krvotok.