Jelena Lengold

Lift

Beograd
1999.
 Na koricama:

Edvard Barn-Džons: Preteća glava, 1885-1887.

 Sadržaj
TREĆI PRAVAC
PROZORI
LIFT
STRAH
1.
2.
3.
4.
5.
6.
NE VOLIM TE
1.
2.
3.
4.
5.
6.
KATARZA
OKLEVANJE
1.
2.
3.
4.
5.
POSLEDNJE REČI
WAITING FOR A BREEZE
UKUS ŠUMSKIH JAGODA
ODGOVOR NA JEDNO NOVINARSKO PITANjE
TREĆI PRAVAC
Maja se izvrnula na stomak i, preko ramena, posmatrala svoje stopalo.
A ja sam posmatrao Maju. Onda mi se nasmešila. Upravo onim
osmehom. Hermafroditskim, smrtonosnim osmehom anđela Tada.
Upitah je:
– Jesi li čitala „Smrt u Veneciji“?
– Nisam – odgovori Maja. – Toga do sada nije bilo u lektiri.
– Smešiš se kao Tađo. Ima tamo, u tom romanu, jedan čovek, jedan
stariji čovek, kome se lepi, mladi Tađo tako nasmeši. Čovek od ovog
osmeha oseti nepodnošljiv bol. Ode iza nekog zida i prostenje: „Ne smeš
se tako smešiti. Nikom se ne smeš tako smešiti.“
– Taj čovek je neki matori peder?
– Ne bi se baš moglo tako reči. Uopšte nije važno što je Tađo dečak.
Mogao se isto tako zvati i Lolita.
– Lolita?
– Pretpostavljam da nisi čitala ni Nabokovar
– Dobro pretpostavljaš.
Ugrizoh Maju za ono stopalo kojim je mlatila levo-dcsno iznad svoje
gole zadnjice.
– Hej, ne ujedaj se, to me boli!
– Vidiš, ti si i Tađo i Lolita. Jedan drugi stariji čovek stisne Lolitu za
nogu. Ona mu kaže: „Grubijanu, povredio si mi članak.“
– A on? Taj stariji čovek, šta on kaže?
– On kaže: „Strašno mi je žao, dušo, moja ultraljubičasta dušo.“
– E, ovo ti je dobro – kaže Maja. – A kako se zove taj stari čovek?
– Koji, Tađov ili Lolitin?
– Zar to nije jedan isti?
– Nije. To su dva čoveka, fon Ašenbah i Hambert. Dva čoveka koji
neprestano stare.
– Svi stare – pokušava Maja da bude razumna, gole zadnjice.
– Možda. A možda i ne. Ili bar ne uvek.
– Kako to misliš?
 – Ima jedan momenat u životu, u mladosti, kad je čovek privremeno
večan.
– E, sad sam te ulovila u nelogičnosti, profesore. Privremeno večan!
To ne postoji, to se međusobno isključuje. Ili je privremen, ili je večan.
Ne može nikako da se bude privremeno večan.
– Može. Ti si upravo u tim godinama. Trenutno ti niko ništa ne može.
Lepa si kao anđeo. Lepa si kao lepi dečak. Ne opada ti kosa. Imaš glatko i
nesalomivo telo. Ti si upravo sad privremeno večna, a da toga nisi ni
svesna.
Maja se ponovo baci na leđa i pruži ka meni svoje tanke i neverovatno
dugačke ruke. Nikad mi ovo nije bilo jasno. Ta čežnja za zagrljajem koji
joj je, zatim, potpuno neshvatljiv. Ona me pušta da činim sa njom i
njenim telom šta mi je volja. I posmatra me uvek širom otvorenih očiju.
Nikada do sada, ma koliko sam se trudio, nisam uspeo da joj izmamim ni
jedan uzdah, ni jednu isprekidanu reč, ni jedno slatko grčenje uz mene.
Ona se jednostavno igra. Premlada da bi zaista učestvovala. Nema toga
što nisam radio. Ljubio i milovao svaki delić njene kože. Ispitivao sva
skrivena mesta. Maju, ponekad, nešto zagolica. Drugi put, opet, samo ćuti
zagledana u moju strast. Tu je i nije tu. Pažljiva i sasvim odsutna,
istovremeno.
Na času me posmatra baš kao da se nikada ništa nije dogodilo.
Pređem očima preko svih, i onda se opet vratim na nju, tražeći tajni znak.
Ali njega nema. Tajna je samo moja. Maja je u tom trenutku tačno ono
što jeste: učenica u klupi. I ništa izvan toga. Ne ume da postoji u dva
obličja istovremeno. Kao da i nije žena.
Ponekad đacima ispričam neku zanimljivu priču. Ponajviše zbog toga
da bih zabavio Maju. Pričam im, recimo, priču o Empedoklu.
– …svi su mu verovali da je zaista izaslanik bogova. A on je dobro
znao da će jednom umreti i da će toga dana svi shvatiti da je i on bio
samo običan smrtnik. Šta da uradim, pitao se Empedokle, da bi, posle
moje smrti, i dalje verovali u sve čemu sam ih naučio? Jednoga dana,
Empedokle je nestao sa gozbe. Tražili su ga, tražili, a zatim i prestali.
Govorili su: Empedokle se vratio među bogove. Ali onda, kada je mnogo
kasnije proradio vulkan Etna, jer čitava priča se i događa na Siciliji,
zajedno sa vrelom, usijanom lavom, izletela je i jedna Empedokleova
sandala. I tako, ipak su svi saznali da je i on, mudrac nad mudracima, bio
samo običan čovek. Ali možda ne baš sasvim običan. Razlikovalo ga je to
što je bio spreman da založi život za svoju misiju.
Tek tada, Maja podiže pogled sa sveske, u koju je sve vreme zapisivala
moju priču, i upita me, laganim, odsutnim tonom:
– Da li se vi to, profesore, zalažete za samoubistvo?
– To svakako ne – odgovorih Maji, pred još tridesetak pari očiju – ali
se zalažem za to da svako svoj zadatak, ono zbog čega je na zemlji, mora
da obavi do kraja. Uprkos teškoćama.

Drugom prilikom, stojim u haustoru preko puta njene zgrade. Da mi

je samo jedna misao, jedna jaka, pokretljiva misao, ali sposobna da je
raskomada. Ona to nije znala, i ničim je ne bih mogao naterati da razume,
ali ja sam se, zapravo, polako pretvarao u krčag na gvozdenom, zvečećem,
ljigavom užetu. Krčag koji se lagano, namotaj po namotaj, spušta ka dnu
bunara. Mogao sam da osetim tamu, hladnoću i vodu sa dna. Znao sam
tačno šta sledi i mučio sam se dvostruko – pre i za vreme nesreće. A ona
je sedela iza onog prozora, pošteđena strahote predznanja. Ništa je nije
doticalo osim suštinskih stvari: vazduha, spavanja, neba, žeđi, zvukova.
Satima stojim, prisećajući se momenata, dobrih, ugodnih, sramnih,
razarajućih, neshvatljivih momenata koji su mi ulivali nadu, i momenata
ponižavajućih, momenata koji su me vraćali tačno tamo odakle sam i
pošao: na dno onog bunara. Za nekoliko godina, ako doživim, biću starac.
Maja će još uvek moći da obuče haljinu sa maturskog bala. Ovde u mraku
nisu se videle, ali ja sam znao da su tu, moje staračke fleke po
nadlanicama. Prvi put počeo sam da ih prebrojavam onoga dana kada
sam ugledao Maju. I od onda ih je sve više.
Ako se pojavi, utegnuta, užljebljena u svoje najnovije farmerke, šta
mogu da učinim? Da se bacim pod autobus kojim ona krene u nekom,
meni nepoznatom, pravcu? Da je pratim, sakriven senkom, kragnom, i
prirodnom neupadljivošću? Da prosto ostanem tu, sve dok u vazduhu
bude lelujao i poslednji tračak njenog parfema?
Bližila se ponoć. Bilo je prilično izvesno da Maja te večeri neće izlaziti.
Uputih se kući peške, preko mosta, osvrćući se, ipak, još koji put, sve dok
mi mrak više nije ni dozvoljavao da jasno vidim figure ljudi sa one strane.
Negde na polovini mosta zastadoh. Da se ipak vratim? Nije bilo ničeg
užasnijeg za ono što pristojan svet naziva samopoštovanjem, od stajanja
pred njenom zgradom, od skrivanja u mraku i vrebanja njenih pokreta.
Pa ipak, kad god bih bio daleko odatle, daleko od jasnog pogleda na taj
prozor, i ulaz, i deo stepeništa kojim je svakodnevno prolazila, obuzimao
bi me još gori nemir, i mogao sam dati sve, samo da se ponovo nađem
tamo.
Na polovini mosta bilo je najteže. Svake noći. Biće, valjda, da je to u
prirodi mostova. Možeš i ovamo i onamo. Neodlučni, poput mene, pre ili
kasnije, stojeći tako na polovini mosta, neizbežno počnu da razmatraju i
mogućnost alternativnog, trećeg pravca.
Sutradan, dok se tuširala, upitah je, sluteći unapred šta će mi
odgovoriti:
– Na koliko strana možeš poći sa jednog mosta?
– Glupo pitanje. Je li to još jedna od tvojih igara inteligencije?
– Ti si sasvim dovoljno inteligentna i zato mi odgovori: koliko pravaca
nudi jedan most?
– Običan most? Nije neki most-raskrsnica?
– Ne postoje mostovi-raskrsnice. Običan. Kao onaj ispod tvoje zgrade.
– Pa valjda dva. Jesam li u pravu?
Odmakla je zavesu na kadi i ukazala se.
Njene jedva naglašene grudi, naježene od vode. Njeni dečački, mršavi
bokovi. Sitne i vrlo svetle dlačice koje kreću ka pupku.
– Obriši mi leđa.
– Razmišljam o tome da iznajmim kuću na periferiji, na rubu šume.
Kuću sa velikim podrumom i debelim zidovima.
– Zašto?
– Mogao bih da te namamim u taj podrum i zaključam tamo. Zauvek.
Bila bi moj zarobljenik.
– Grozno, to je kao neki horor-film – kaže Maja bez i malo straha u
glasu. – Ne bi mogao to da uradiš. To rade manijaci. Znaš, oni koji su
imali neke traume, ili su kao deca pali na glavu, ili tako nešto. Ti si
potpuno normalan.
– Za tebe je normalno da profesor vodi ljubav sa svojom učenicom,
koja je maloletna i uz to je preko trideset godina mlađa od njega! Tebi je
takav čovek normalan?
– Oh, ne počinji opet sa tom svojom tužbalicom, molim te. Ne bih te
menjala ni za jednog od tih klinaca.
 – I dokle će to da traje?
– Profesore, ovu smo lekciju prešli otprilike osam miliona puta. I
debil bi je naučio napamet.
Stavljala je svoje stvarčice u tašnu. Oblačila se.
– Kuda ćeš? – upitah. – Još je rano.
– Idem – odgovori ona, ne gledajući me – idem pre no što me zatvoriš
u podrum. Ili me privezeš za radijator. Ili mi strpaš glavu u rernu. Znaš –
podiže Maja ka meni svoje besne oči – ima bezbroj ideja o tome šta bi sve
mogao da mi uradiš. Sve su to ljudi već smislili. U filmovima.
– A šta ću ja? Sada kad ti odeš. I gde uopšte ideš?
Maja je, začudo, u tom času delovala potpuno zrelo. Iz njenog malog,
prćastog lica odjednom proviri žena i reče mi tiho:
– Ti pođi napolje, takođe. Prošetaj se, a onda, kad se umoriš, ti se baci
sa mosta. I onako si to već isplanirao.
Tup! Lupila je vratima i nestala.

Za njen rođendan poklonih joj knjigu Tomasa Mana „Smrt u

Veneciji“. Poželeo sam da je gledam kako sedi, podvijenih nogu, na mom
kauču i čita. Za to vreme, ja sam joj donosio čaj, spremao kokice, obuvao
joj čarape, podmetao jastuk pod njena leđa. Kada se smrklo i hladnoća
ušla u sobu, stavio sam ćebe preko nje, skuvao zatim i drugi čaj, napravio
dvopek i namazao ga tanko njenim omiljenim sirom. Maja je, za sve to
vreme, čitala; samo povremeno bi digla glavu i rekla ponešto. Trudio sam
se da upamtim svaku njenu rečenicu, znajući da ću tek mnogo kasnije,
kad Maja ode, biti sposoban o njima da razmišljam.
Na samom početku:
– On je tako neodlučan, taj tvoj Ašenbah! Ni sam ne zna gde bi želeo
da ide.
I zatim:
– Užasavaju me ljudi koji putuju samo iz zdravstvenih razloga! Nikad
se nicemu neće obradovati, samo misle da li im to prija kostima.
Više puta je ponovila:
– E, kako mrzim knjige bez dijaloga! Samo slova, slova, slova! Čudi
me da uopšte stavlja novi red, tu i tamo.
Blažena mladost bez dlake na jeziku – pomislih ja.
– Vidiš, ovaj Ašenbali liči na tebe. Evo, ima veliku glavu, sed je oko
slepoočnica, nosi naočare sa zlatnim okvirima, obrazi su mu mršavi. Ha –
smejala se, citirajući – „značajni udesi prešli su preko ove glave“!
– Značajan udes će tek da mu se dogodi.
Nešto kasnije, duvajući u šolju čaja, ona reče:
– Pored tri devojke, on se zagledao u klinca! Normalno, njih su obukli
kao neke babe, a klincu ostavili lokne, mornarsko odelo, lakovane cipele,
sve po redu. Čoveče, ta deca su kao roboti! I kada izlaze iz restorana, idu
po redu, po godinama. Prvo najstarije, pa sve tako. Užas!
– Kakve su to – upita potom – „sutonski sive oči“?
– To su – ogovorih – oči koje već u ranoj mladosti nose u sebi zrelost
jednog kasnog popodneva. Večno mlade oči imale bi, prema tome, boju
jutarnjeg neba. Od jutra do sutona ponekad se promeni čitav svet.
Ogromna je razlika između jutarnjih i sutonskih očiju!
– Kakve su moje oči? – upita moj Tađo, vragolasto nakrivivši glavu.
– One su boje kore drveta. Drveta koje stotinama godina stoji u
najmračnijem delu šume.
– E baš si našao poređenje! Znači, i ja sam sutonska?
– Tamo odakle su tvoje oči ne dopire ni jutro ni suton. Suma je suviše
gusta i samo ponekad uspe da se probije neki sunčev zrak.
– A kiša? Da li kiša prolazi kroz lišće?
– Kiša prolazi svuda. Kako bi inače ponekad mogla da plačeš?

Dugo je zaneto čitala, a onda, najednom, upita me:

– Da li bi voleo da budeš sa mnom na plaži?
– Ništa mi ne bi bilo milije od toga – rekoh iskreno. – Ipak, bojim se
da bi tek na plazi spoznala koliko sam, zapravo, star.
– Pa ja znam tvoje telo. Zašto misliš da bi se na plaži nešto
promenilo?
– Sunce koje sija na plažama nije ono isto koje sija na ulicama, a još
manje ono koje ulazi u sobu. Bog je svim plažama sveta namenio jedno
posebno okrutno, neuviđavno i drsko sunce. I tako se izgleda osvetio
ljudima za sav taj hedonizam. Uživanje u vodi, leskarenje na toploti,
gnjuranje, sunčanje, sve se to plaća time. Okrutno sunce sa plaže je
istovremeno i jedina prirodna pojava sa neskrivenim odlikama čistog
rasizma. A još tvrde da je priroda mudra i pravedna! Šta je tu mudro,
dovraga!
 Maja je malo promislila o tome, a onda reče:
– A jesi li o tome razmišljao ovako: priroda je, recimo, uobražena.
Neko joj je nekad rekao da je savršena i ona sad u to veruje. A reke, mora
i jezera smatra svojim naročitim ukrasima. E sad, ta priroda, pošto je već
tako fantastična, namerno ohrabruje samo isto tako savršene ljude da joj
se približe na njenim najlepšim mestima. One manje lepe, ona
obeshrabri putem neuviđavnog sunca.
– To ti i ja kažem. Priroda je sujetna i zbog svoje sujete poigrava se sa
ljudskim sujetama. Ponekad mislim da bi priroda volela da po zemlji
hodaju samo mladi, lepi i zanosni ljudi. Smrt je zato i izmišljena. Smrt je
konačni čin sujete prirode.
– Evo vidiš – reče Maja – Ašenbah ovde, na jednom mestu, gleda
Tađa i vidi kako je Tađo nežan i nekako bolešljivog izgleda. I znaš šta on
pomisli, zadovoljan? Pomisli kako Tađo nikada neće ni uspeti da ostari!
Prosto je srećan zbog toga!
– Ašenbah je, još pre tebe i mene, znao da je priroda sujetna. Ona
nikada ne dozvoli da se anđeli promene, da ostare i da im se krila ofucaju.
Negde na sredini knjige, Maja još jednom podiže oči:
– Evo, našla sam još jednu sličnost sa tobom. Ašenbah ne voli
uživanje. Svaki užitak u njemu budi nemir i odvratnost.
– Da, tako je bilo sve dok užitak u posmatranju tog dečaka nije postao
toliko jak da ga više nije mogao suzbiti, ni sprečiti.
-I šta će se desiti? – upita Maja. – On, koji ne podnosi užitak, biće, zar
ne, prinuđen da uživa?
– Prinudni užitak je samo drugo ime za patnju. Čitaj i videćeš.
Čitala je. Čitala je satima, puštajući da je gledam kako mrda nožnim
prstima, kako liže svoj prst svaki put kada okreće stranicu, kako ponekad
podigne obrve, ili cokće, ili se skoro neprimetno nasmeši. Trajalo je to
veoma dugo i ja sam mogao videti kako, kap po kap, u njenu mladu dušu
prodire zarazna manovska patnja, sposobna da se zakači bilo gde, za
svaku obalu kojoj se približi. Ono što Maji sâm nikada ne bih mogao ni
smeo da kažem, puštao sam da joj saopšti fon Ašenbah, moj dvojnik u
lutanju po kužnim ulicama izvesnog ishodišta.
Gledao sam je kako se, iz retka u redak, iz stranice u stranicu, skuplja,
sažima, kako svoja kolena sve više pribija ka bradi, kao da pokušava da
istisne ono što joj se u grudima nepopravljivo nadimalo. Sve manje je bila
svesna mene, a sve više tamo, u onoj nesreći začaranog i prepuštenog
sudbini, Ašenbaha. Više je nije zasmejavalo to što on, skoro već starac,
luta po gradu za tim dečakom. Disala je njegovim kratkim, isprekidanim
dahom, kao da se i sama, sa njim, penjala stepenicama, kao da je i sama
promicala uskim ulicama, preko mostova, kroz ćorsokake, pijace, kroz
mnoštvo mirisa, od kojih se miris smrti lagano izdvajao uvis, ostavljajući
sve druge mirise duboko ispod sebe.
Jednom, skoro ljutita, Maja reče, kao za sebe:
– Zašto je morao da stavi tu koleru? Dovoljno je mučno i bez toga!
Ovo njeno pitanje nije ni očekivalo odgovor, ali ja sam razmišljao o
smrti kao jedinom istinskom takmacu ljubavi. „Što ne može ljubav, može
smrt“, gotovo da sam čuo kako mi dovikuje Ašenbah koji ne voli da uživa,
ali zato ne uspeva čestito da misli ni na šta drugo osim na svoju kob, njen
profil, njene mišice, njenu kosu spram zida.
U mislima sam prelazio redove zajedno sa njom, mada joj, naravno,
nikada ne bih priznao da gotovo napamet znam knjigu koja se upravo
otvarala pred njom. Kada sam je, veoma davno, imajući godina koliko i
Maja sada, čitao prvi put, pamtim da sam, nakon poslednje stranice,
ostao neobično sleđen i potresen, baš kao čovek koji je pročitao
sopstvenu presudu. Razumeo sam je tada sa onom nesvesnom
ozbiljnošču kojom poneki mlad čovek razume ono što će tek mnogo
godina kasnije istinski dopreti do njegove duše. I sada, gledajući Maju
kako se primiče poslednjim stranicama, onim, dakle, kad Ašenbah,
ofarbana, našminkana groteska, hrli ka svom kraju, gledajući je, ja sam
izvesno znao zbog čega sam, svih ovih godina, toliko puta, ponovo i
ponovo, čitao ovu knjigu. I tu me je, konačno, sačekao odgovor na ono
pitanje, upravo ono pitanje koje mi je bolesni, potpuno iznureni Ašenbah
večito postavljao: može li se mudrost i pravo muško dostojanstvo uopšte
postići, ako taj put ka mudrosti vodi kroz čula? U istom onom času kada
je on spoznao, spoznao sam i ja: neki ljudi nikada ne mogu postići ni
mudrost, ni dostojanstvo, ma koliko se trudili, a njihovo uzorno držanje,
njihova slava i položaj, samo su laž i gluma. „Jer kako bi mogao biti dobar
vaspitač onaj čiji je duh nepopravno i prirodno upravljen prema ponoru?“
Zaista, kako? Dok je ona, potpuno nesvesna mene, sklapala korice knjige,
ja sam se igrao rubom njenih gaćica. Sasvim lagano, prelazio sam prstom
čas po koži, a čas po tkanini, odlažući onaj momenat kada ću konačno
čitavom rukom krenuti ka onom jedinom mestu kosmosa koje je u ovom
času imalo za mene neki značaj.
– Od čega je, zapravo, umro? – upita Maja, svlačeći haljinu i izdižući
se u kukovima kako bih joj pomogao da svuče gaćice.
Nisam to mogao nikako da izgovorim. Danas se to više ne dešava, da
glava prosto klone u stolici onda kada ono postane prejako i prenaporno
za srce. Mislio sam, ako bih sada, ovde, umro zadihan nad Majom, ako
bih umro ležeći između njenih nogu, bila bi to vrhunska senzacija za sve
koji me poznaju, pa i za one koji bi o tome samo slušali od nekog trećeg. I
činilo mi se, budem li, evo upravo ovog časa, otvorio oči, i budem li samo
jednom pogledao luk koji njena malena dojka stvara na mojoj ruci, biće
to lepota dovoljno jaka da završi posao za mene. Čitav moj život ostao bi
tako u senci nečasne smrti i sve što sam ikada učinio, izgovorio, merilo bi
se samo ovim smešnim, patetičnim krajem. A opet, u izvesnom smislu,
taj kraj bi, po svemu, govorio mnogo više o meni od čitavog mog života.
I ja krenuh da guram i guram u nju čitav svoj život, bez i malo
dvoumljenja, spreman baš na sve što bi mi se moglo dogoditi. Sad, ili
nekog sličnog dana.
PROZORI
Jedna od onih noći: izbuljim se u mraku, iznenada, prateći kako
drveće iz bašte pravi sablasnu igru na prozora. Pokušavajući da umirim
srce. Barem da ga vratim na mesto predviđeno za srce, u grudni koš. Srce,
međutim, sasvim ozbiljno stremi ka grlu. I zato ustanem – klang! – srce
se vrati dole. Ali nastavlja da lupa još neko vreme. Kao ludo. Kao da kaže:
„Odustani od spavanja ili si mrtva pre jutra!“ I onda odustanem. Srce, kao
svako srce, nastavi da lupa ćutke. U sebi. Dok ja sedim za stolom u
kuhinji, u mraku, nadajući se da mi bubašvabe ne prelaze preko bosih
prstiju. Zatim pipam po stolu. Nađem cigarete, upaljač. Klik! Za trenutak
se osvetli kalendar koji smo dobili od fabrike lekova. April ima na slici
bočice sa inekcijama. Divno. Čitav april gledamo inekcije. I nadamo se
maju. Njemu je pripala mast protiv reume. To će biti mnogo lakše za
gledanje, uz kuvanje ručka, uz premeštanje sudova, uz duvanje u vruću
supu.
Taj san sam prvi put sanjala veoma davno. Nisam valjda imala ni
deset godina. Ali je san već tada pripadao nekoj odrasloj osobi. Ovoj,
valjda, koja sedi u mraku i izduvava u prazno dim cigarete. Kao, svuda
oko mene je ogromna kružna zgrada. A ja sam u centru te poljane, na
kojoj nema nikoga osim mene. Zgrada je, kud god da pogledaš, daleko i
nema nikoga baš ni na jednom prozoru. Milion praznih prozora.
Pokušavam da vičem, kao što to već ljudi u snu pokušavaju, a nikad im
ne uspeva. Glas koji ispuštam je, naravno, slab. A kružna zgrada je
daleko. Onda padnem na travu. I gledam u nebo. Vedro je. Preleću ptice.
Potpuno ravnodušne ptice i prazni prozori. Tu se negde uvek probudim,
užasnuta samoćom i naporom.
– Prestaće kad sretneš pravu osobu – rekao je jedan prijatelj. –
Dogodiće ti se da će se u tom snu odjednom neko pojaviti na prozoru i
daće ti znak da stiže u pomoć.
– Hajde baš da vidimo hoće li.
Nije prestalo. Naravno. Prava osoba spava u sobi. Mogla bih da ga
probudim i on se ne bi ljutio. Pozvao bi me u zagrljaj. Pričao bi. Upalio bi
svetlo. Skuvao bi čaj od lipe. Učinio bi bilo šta. Pustio bi muziku. Uključio
bi TV. Zviždao bi „Marseljezu“. Čitao bi mi neki smešan odlomak iz „Tri
čoveka u čamcu“. Otvorio bi vrata od terase i pozvao bi mačku. Mačka bi
se, takođe, probudila i došla bi. Ni ona se ne bi ljutila.
Ali nisam ništa od toga uradila, jer ne bi imalo smisla. Neke sledeće
noći sve bi se ponovilo, baš kao da se ništa nije promenilo, baš kao da
sam i dalje sama na onoj savršeno okrugloj livadi. Čovečanstvo, uopšte,
preteruje sa delotvornošću pravih osoba.

Bilo mi je, tako nekako, oko deset godina, kada sam izmislila jednu
priču. Moja najbolja drugarica bila je šokirana njome. Rekoh joj da sam
imala sestru bliznakinju koja je poginula.
– Kako? – upita ona, dok su joj se oči širile.
– Pregazio je kamion – odvratih ledeno. – Moja mama je sve to
gledala. Stajala je tu, kraj ulice, sa mojom sestrom i samo što se za tren
okrenula da popriča sa nekim, odjednom je čula škripu kočnica i videla
kako se sestrina glava, odvojena od tela, kotrlja po pločniku, sva krvava i
blatnjava.
– Užas – promuca moja drugarica. – Mora da ti je grozno zbog toga.
Čula sam da su blizanci jezivo bliski.
– Da, to je kao da je jedan deo mene umro – rekoh. – Ja ću uvek biti
sama, na neki način.
Mnogo godina kasnije, ispričala sam ovu priču jednom strašno
pametnom mudroseronji. Slušao me pažljivo i uvrtao brk. A onda je
presudio:
– Agresija prema majci.
Ma hajde, pomislih, i potapšah mudroseronju po ruci.
– Mnogo je komplikovanije od toga – poručih mu na rastanku.
U sebi, naravno.

Biti sam. To nije stvar odluke. Još manje sudbina. To je nešto kao
pečat. Neopozivo kao gadan ožiljak na licu. Kao veliki dlakavi mladež. Ili
zečija usna. Prosto, to se dešava od početka. I onda se navikneš. Utisak da
se svi okolo dobro zabavljaju. Sem tebe. Ima dana kada ih prezireš. I dana
kada im zavidiš. Ili, i jedno i drugo. Ima dana kada ih gledaš ravnodušno,
pomiren sa sudbinom. Oni prave roštilj. Peku paprike na otvorenom, da
ne zadime kuću. Oni igraju košarku ili navijaju pored terena. Raznobojni
džemperi prebačeni su im preko ramena. Oni se prskaju u plićaku.
Kupuju viršle na kiosku. Ližu senf, da se ne isprljaju i smeju se oblizujući
jedni drugima kiselkasto-gorke prste. Oni naručuju svoje vizit-karte.
Isključuju alarm daljinskim upravljačem. Taj nonšalantni pokret – piiip
– i kola su ponovo njihova. Oni lako isparkiravaju. Spuštaju tamne
naočare sa čela na oči. Vrrrrum – i nema ih. Ostaneš samo da bleneš u
prašinu za njima.
U stvari, telefon preko dana zvoni prilično često. Lagala bih ako bih
rekla da ne zvoni. Ali ne zvoni kao njima. Njih verovatno zovu na garden-
parti. Mene samo pitaju:
– Šta radiš?
Imam nemaštovite prijatelje. To je to.
– Evo, pišem – bubnem istinu, za promenu.
– E jebi ga – kaže moj prijatelj – što onda ne isključiš telefon.
– Neću – kažem ja. – Volim da me nervirate. Sve ću da vas stavim u
priču i svi ćete biti ružni.
Smeje se. Sad će da se nabaci da dođe, sto posto.
– Ja mislio da navratim na piće.
– Šta ćeš mi?
– Da odmoriš oči na mojoj faci.
– E, ti si mi baš neki prizor za oči. Ko pregažena žaba.
Moj prijatelj se ne da.
– Ti si roda-nekrofil. Voliš da gledaš pregažene žabe. Evo dolazim.
I tako će ipak da dođe. Da tresne u sred teme „Biti sam“. Dobro, ne
kažem da okolnosti ponekad ne mogu da vas demantuju, ali suština
ostaje.

Kada je u moj život ušao onaj čijem sam se isceliteljskom dejstvu

nekada naivno nadala, usledio je kratak period u kome se činilo da više
nisam sama. Kupovali smo fotelje. Lepili tapete. Planirali letovanja.
Uramljivali fotografije. Bio je baš kao nova tableta, na čije delovanje
organizam još nije navikao. Pa reaguje.
Ali onda, prilično brzo, čudotvornog delovanja više nema. Gutam tu
tabletu svaki dan, ali džabe. Čak je i gore. Sve dobro što on uradi, čini da
se ona tupost povećava. Gledam ga kako se češlja i mislim: jednom ćemo
se rastati. Neko od nas dvoje će se razboleti i umreti. To je to. Uvek se
desi. Ili ćemo ostariti i to će biti kraj. Doći će strašno brzo. Znam. Još juće
su me vodili za ruku i evo me sad, dovoljno matore za svaki smrdljivi
ishod.
Ponekad ne slušam ono što on govori. Reći se, jednostavno, gube.
Samo posmatram kako pomera prste – on je od onih sa lepim, dugim
prstima – i onda ga puštam da govori, da pomera usne, obrve, da se
osmehuje ili mršti, da trlja rukom po kolenu, što čini uvek kada se
koncentriše. Ima malu tamnu tačku na gornjoj usni. I različite oči. Jedno
je plavo, a drugo šareno. Kad sam ga upoznala, nije imao ni jednu jedinu
sedu vlas u bradi. Danas ih ima nekoliko. To je to. Neminovni ishod.
Nekad sam barem žalila apstraktno, zbog svog rastanka od sveta. Otkad
se on pojavio, moje žaljenje je sasvim određeno. Niz srećnih dana –
sasvim dovoljno da me dotuče.
Jedne noći mu se, valjda, pričinilo da sam srećna. Upitao me jesam li.
– Jesam – rekoh, ali sam mislila da sreća može postojati samo negde
gde su pojave večne. Negde gde život ne prolazi tako brzo i tako
sumanuto.
Gledaš, recimo, svoje dete kako hvata sve veći i veći zalet na ljuljašci i
mlati nogama. Male crvene cipele. Jedna pertla se razvezala. I misliš:
gospode bože, ovo će dete jednom da odraste, da ostari i da umre. I to ako
bude imalo sreće da ostari. Kraj svih tih ozonskih rupa i sličnih sranja.
Stvarno, ne znam kako ljudi uspevaju da budu srećni.
– Sunce u osmoj kući – kaže moja poznanica. – Opsednuta si smrću.
To je. Au! – uzvikuje zatim. – Mesec u Škorpiji! Užas!
Ona me gleda kao da su mi izrasli rogovi i kopita. Izvinjavam se zbog
svog Meseca u Škorpiji i odlazim. Ne smem dalje ni da slušam.
Izmišljala sam i mnoge druge strašne priče kao dete. I sanjala sam još
više strašnih snova. Priče sam prepričavala dovoljno ubedljivo da su mi
sva druga deca verovala.
– Jednom sam – rekoh – zaspala u nekoj kartonskoj kutiji. Bilo je to
kad smo se selili. Došli su ljudi sa kamionom i natovarili kutiju, zajedno
sa gomilom druge starudije za bacanje.
– Odneli su te kamionom! – cikala su deca. – Gde? Gde su te odvezli?
– Nisam imala pojma – rekoh. – Probudila sam se, izašla iz kutije i
vidim, u kamionu sam. Bio je priličan mrak. Dignem malo ciradu i vidim
da je noć, a kamion negde juri.
– Oh! – čulo se kako deca uzdišu.
– A onda, iznenada, kamion je stao kod neke kafane na putu. Odlučim
da iskočim iz kamiona. Svuda mrkli mrak. Nigde žive duše. Krenem tako
kroz polje. Samo se čuju sove i zrikavci.
– Joj! – neka deca su već plakala. Neka su poklopila uši, ali su ostala
da sede i da, možda, čuju nešto manje strašno.
– Naiđem tako na jednu pećinu. I odlučim da uđem i da živim u njoj.
Pronađem dva oblutka i upalim vatru. Namestim neko lišće i suvu travu i
napravim sebi krevet. I, da vidite, nije bilo loše.
– Zar ti nije bilo hladno? – pitala su deca.
– Nije, bilo je vrlo toplo u toj pećini. Otišla sam malo dublje, tamo gde
nema promaje i vetra. Mogla sam zauvek tamo da ostanem. Nikada me
ne bi pronašli.
– Čime si se hranila?
– Bila je tu blizu jedna reka. Vrlo bistra. Tu sam uzimala vodu. Našla
sam i jedan stari lonac. Onda sam hvatala puževe i brala kukuruze u
polju. To sam kuvala i jela.
– Bljak – reče devojčica. – Nikada ne bih mogla da jedem puževe.
Znala sam da će me pre ili kasnije pitati kako sam se ipak vratila. I
odlagala sam taj momenat koliko god sam umela. Mnogo strašnih
detalja. Stalaktiti. Čovečije ribice. Crteži na zidovima pećine. Noćna
šuškanja u travi. Jedan pripitomljeni jež. Zavijanje vukova u daljini.
Pomračenje Meseca. Jednom su me čak tražili uz pomoć helikoptera. Far
svetlosti rešeta livadu. Ali ja sam ostala sakrivena. Veoma, veoma duga
priča. Ali onda, ipak, neko reče:
– Pa dobro, kako su te našli?
Poćutah malo. To je bio taj trenutak. Nije imalo smisla dalje
izmišijati.
– Nisu me ni našli – rekoh. – Ostala sam tamo. Zauvek.
Decu su već majke zvale sa prozora. Padalo je veče. Otegnuti zvuci
njihovih imena sa prozora. Bili su to neki drugačiji prozori, prozori na
kojima su se stalno pojavljivale glave i gledale levo i desno, tražeći nekog.
Bili su to sasvim obični prozori. Pa ipak, ovako, dok je padalo veče i dok je
polako svaki prozor pronalazio svog vlasnika, dok su se spuštale roletne i
zveckali tanjiri, prozori su počinjali pomalo da liče na one prozore iz sna,
one do kojih se ne može dopreti ni jednim jedinim uzvikom.
Mene još nisu pozvali, ali se to moglo dogoditi svakog trenutka.
Pojaviće se majčina glava sa mnogo plavih lokni i viknuće moje ime. I
onda ću morati da idem kući. Zato sam brzo legla na travu i osluškivala
zemlju. Jasno se čulo: kap, kap, kap. Topio se stalaktit u pećini.
Praćaknula se čovečija ribica, sasvim nalik na punoglavca. U pećinu više
nije prodirao ni jedan sunčev zrak. Noć. Odlučila sam da ove noći ne
zapalim vatru. Nakon toliko godina, napamet sam znala zidove svoje
pećine. Toliko toga nacrtala sam na njima, grebući oštrim kamenom.
– Zašto ne upališ svetlo? – upita me on, ulazeći u kuhinju.
– Nisam htela da te probudim.
– Hajde, smrznućeš se tu. Hajde u krevet.
Suva trava u pećini ugodno je šuškala ispod mene i mirisala je na
vatru i na šumu.
On je već ponovo spavao, zagrlivši jednom rukom jastuk, a drugom
mene. Svanuće, pomislih, svanuće, svanuće, svanuće.
Okrugla poljana je, kao i obično, bila potpuno pusta i nikog, baš nikog,
ni na jednom od prozora.
LIFT
„Što bliže priđeš tom čudu, to mu više pripadaš.“

Lift se zaustavio na devetom spratu i ja pođoh za Lilom koja je već u

ruci držala ključ od stana. Obična, bela vrata. I na njima neupadljiva
mesingana pločica. Ksenija Cvajg – pisalo je. Setih se novinskog članka
koji sam davno pročitao, u kome su, ženama koje žive same, davani saveti
kako da se odbrane od potencijalnih razbojnika. ,,Nikada“, pisalo je,
„nemojte na vrata staviti samo jedno žensko ime. Ovo je za lopove pravi
mamac.“ Ksenija Cvajg, očito, nikada nije pročitala ovaj članak. Ili se nije
plašila, ko će znati.
Tek, vrata njenog stana se bešumno otvoriše pred nama i mi uđosmo
u sumračno predsoblje u kome se osećala laka mešavina nekoliko mirisa.
Mogao sam osetiti: Ksenijin parfem koji ju je toga dana ispratio na posao,
imalin kojim je očistila cipele, bio je tu još uvek i miris kafe i, u
tragovima, miris zagorelog mleka. Stajao sam tako, u tom predsoblju, i
njušio oko sebe, odjednom sveden na zverku koja je dopremljena vozom
u neki novi rezervat, dok je Lila, koja je dobro poznavala raspored u
stanu, već krenula ka jednoj sobi i uključila radio.
Te jeseni, Lila i ja, zaverenici lakog, preljubničkog stila, sastajali smo
se ponekad u parkovima, u zadnjim redovima škripavih bioskopskih
dvorana, u periferijskim kafanama, nekoliko puta čak i u hotelima, koji
su nam svi odreda bili preskupi. I uvek, u svakoj noćnoj sceni na
bioskopskom platnu, u svakom zabačenom uglu kafane, jednom čak i na
stepenicama koje su neki parking povezivale sa podrumom, mogao sam
osetiti kako njene male, špicaste dojke kreću ka mojim dlanovima i kako
mi njene usne prekidaju rečenicu, misao, zalogaj, dah, kao da hoće da
saopšte, vrlo jasno, gotovo brutalno jasno, da smo nas dvoje, Lila i ja, tu,
u tom podrumu, u tom hotelu, u toj šumi, zbog vrlo određene stvari,
stvari koja mora biti obavljena što pre. Ako bih stajao oslonjen na drvo,
Lila bi se stisla uz mene i podizala jednu nogu, obuhvatajući me, čekajući
da je podignem, da je privežem uz sebe. Mislio bih tada na one
kosmonaute koji, jezivo daleko, u vasioni, izlaze iz brodova i plutaju po
kosmosu, privezani za svoj brod samo tim jednim, spasonosnim užetom.
Čvrsto sam držao Lilinu zadnjicu, ne dopuštajući joj da odleti u
beskonaćno.
U tami bioskopa, ona je uvek prva pronalazila moju ruku, prebacivši
pre toga nehajno mantil preko nas, i onda bi se približila do mog uha,
šapćući mi svoje male, lascivne želje. U tih nekoliko nedelja, Lila i mrak,
mrak i Lila, dobili su isto ime. Bila je to gusta frenetična magla koja nas
je terala da ponovo i ponovo, u mraku, jedno drugom ispitujemo ušne
školjke, pregibe ruku, kolena, da istežemo stopala pokušavajući da
dosegnemo kakvu-takvu slobodu za vrisak. Ali nje, te slobode, nigde nije
bilo. Rastajali bismo se oznojeni i pomalo svadljivi, sa pulsiranjem u
slepoočnicama i nagoveštajem glavobolje.
A onda je Lila jednog popodneva došla sa rešenjem. Imala je tu
prijateljicu koja je svake druge nedelje radila popodne. Lila je mahnula
ključem ispred mojih očiju i – već smo bili u taksiju. Eto, tako se desilo
da smo se onoga dana iznenada obreli u stanu Ksenije Cvajg.
– Hajde da se istuširamo – reče Lila i povede me za ruku prema
kupatilu.
Usput je za sobom sejala po podu delove svoje i moje odeće. Moja
kravata sada je ležala, nalik mrtvoj zmiji, na telefonu Ksenije Cvajg.
Njena ogromna ukrasna biljka, kojoj nisam znao naziv, povijala se blago
pod teretom Lilinih gaćica. Moje čarape ležale su na podu. Šta bi,
pomislih, Ksenija Cvajg rekla da može da vidi ovakvo nešto? Ovo se
nikako nije uklapalo u tihi sklad tih soba u kojima smo se našli, u njihov
besprekorni red. Učinilo mi se da za sobom ostavljam previše tragova.
Moja kosa opada i Ksenija Cvajg će kasnije pronalaziti moje vlasi na
glatkim i sjajnim pločicama svog kupatila. Kakvu, uostalom, ona ima
kosu? Ko bi to mogao znati? Nisam to nipošto mogao da upitam Lilu,
koja je sada, sasvim povijena preko kade, tražila da joj se približim.
Pomilovao sam malu, okruglu Lilinu zadnjicu, a moja druga ruka
potražila je oslonac negde sa strane. I onda, odjednom, kao odgovor na
ono pitanje, shvatih da se moja ruka spustila na Ksenijinu četku za kosu.
Lila je tražila da nastavim i ja je, snažnim zamahom tela, prikucah uz
kadu. Ali tamo, iza njenih leđa, odjednom nisam mogao da čekam. Morao
sam da pogledam tu četku za kosu. Morao sam da vidim postoji li na njoj
neki trag, neki znak koji bi mi približio lice koje se svakog jutra ogleda u
ovom ogledalu.
Bio je tu. Taj trag. Jedna jedina, dugačka i veoma svetla vlas, koja se
presijavala između mojih prstiju i koju sam zatim nežno, veoma nežno,
spustio na Lilina ieđa. Mogao se videti svaki Lilin pršljen. A zlatna nit iz
kose Ksenije Cvajg mogla je biti njena kosa. Vertikala koja se njihala
onako kako su se njihala i Lilina leđa, i koja je zatim nestala negde na
podu, zajedno sa svim oblicima koji nestaju onoga časa kada se čovek
probudi.
Kada smo polazili, Lila reče da će ružu koju sam joj doneo ostaviti tu,
u Ksenijinom stanu. Ako bi je ponela, reče, to bi u njenom domu moglo
izazvati pitanja na koja ona ne želi da odgovara. I tako je ruža ostala.
Pronađosmo malu, duguljastu vazu. Tamo, kraj ogledala, izgledalo je kao
da onamo stoje dve ruže, jedna prava, kupljena na uglu kod tramvajske
stanice i namenjena Lili, i njena dvojnica iz ogledala, ruža koja će
dočekati zlatokosu Kseniju Cvajg kada se te večeri, kasno, bude vratila u
svoj stan.
Narednih dana i nedelja često smo se sastajali u Ksenijinom stanu.
Prepoznavao sam miris njenog jastuka i jednom mi se učinilo da sam na
njemu našao bledi trag ruža za usne. Baš kao tajni znak, kao poljubac koji
mi je ostavila i koji uvek može da bude osporen nekim od pravila razuma.
Počeh tih dana polako da razmišijam čak i o mogućnosti da Ksenija Cvajg
namerno ostavlja te svoje male tajne upravo na onim mestima za koja
zna, ili sluti, da ću u njih, u nekom času, uroniti glavu, spustiti telo,
usmeriti pogled. Mogao sam, još uvek, izabrati da ih ne primećujem, te
skoro nevidljive znakove, ili se posvetiti njihovom traženju, tumačenju,
otkrivanju tajne. Mogao sam nastaviti da budem ono zbog čega sam se i
našao u njenom stanu, popodnevni ljubavnik male, nepresušne Lile, ili
prihvatiti mogućnost da je od sada sa nama tu još neko, neko koga Lila
nije ni svesna, a ko polako oduzima od mene slobodu mojih pokreta,
preuzima moje misli i vlada svakom izgovorenom rečenicom.
Iskušenje je bivalo najjače u onim trenucima kada bi se Lila tuširala, a
ja, posle ljubavi, ostajao sam u sobi sa duhom Ksenije Cvajg. Tu su bili
njeni ormani u koje sam želeo da zavirim, tu su bile njene knjige na
policama, jedna fascikla uvezana bledozelenom trakom, mali kofer od
pruća podignut na plakar, bočica parfema koja bi nekad ostajala u sobi, a
nekada bila na svom mestu u kupatilu. Činilo mi se da znam dane kada je
Ksenija bila rasejana i odlazila na posao ostavljajući poluotvorene fijoke i
česme da kaplju. Jednom je na stolu stajala razglednica iz nekog veoma
dalekog grada i ja sam dugo gledao u fotografiju ogromnih solitera i
zelenkasto nebo koje je bilo presecano njihovim vrhovima. Ako je
okrenem, pomislio sam, i ako pročitam njen sadržaj, više nikada neću
moći da prenebregnem ono što o Kseniji Cvajg neopozivo znam. A činilo
mi se da znam o njoj sve, i nikakve činjenice, ništa što bi mi otkrila kakva
karta sa drugog kontinenta, nikakva spoznaja spolja, ne bi mi mogla
kazati više od onoga što sam osetio sam, ležeći u njenom krevetu,
spuštajući bosa stopala na hladni pod njene kuhinje, dodirujući predmete
koje i ona dodiruje i sa kojih, znao sam to, dva puta nedeljno pažijivo
prebriše prašinu.
Nije bilo mesta u stanu koje Lila i ja nismo obeležili svojim
dahtanjem, stenjanjem, tihim kricima. Ona bi sela naga u fotelju i pustila
da je prvo gledam kako prelazi prstima preko svojih bradavica i tera ih da
se iz tame tela prenu i nakostreše ka svetlosti. Dani su bivali sve kraći i
svaki put, sve ranije, posezali smo za lampom boje ćilibara, koja je stajala
na jednom stočiću. Nikada i nigde nisam se osetio onoliko usamljen i
onoliko rascepijen kao u časovima pre no što bi Lila pustila među nas to
ćilibarsko svetlo. U mešavini dana i večeri oblici predmeta bi se gubili i ja
bih počinjao da stiskam u grudima nekakvu sasvim detinjastu
razneženost za svaki predmet koji me je okruživao. Tu je bila ona, u tom
teškom slončiću od žada, u presavijenim novinama, u papučama koje su
dopola bile sakrivene ispod ormarića, u čvoru koji je držao zavesu i, više
od svega, bila je tu u kalendaru na zidu kuhinje, kalendaru koji je, sasvim
neobjašnjivo, uporno stajao na avgustu iako je već davno bio novembar.
Nisam to mogao da shvatim. Šta tera Kseniju Cvajg da ne pocepa još i ta
tri lista na kalendaru? Do avgusta, vreme je, dakie, teklo. U avgustu je
stalo. Da sam imao priliku da joj postavim samo jedno jedino pitanje,
pitao bih je to. Razmišnjao sam i pomišnjao da sam okrenem kalendar na
novembar. Ponekad bi mi se činilo da mi vreme provedeno u njenom
stanu daje pravo da učinim nešto takvo. A onda, opet, neka druga misao o
vanvremenom proticanju sprečila bi me da se umešam. Bila bi to, mislio
sam, nerazumna važnost koju bih sebi podario u životu Ksenije Cvajg. Za
koju, mislio sam ponekad, kada bi me obuzela malodušnost, uopšte i ne
postojim. Možda samo kao dodatna nelagoda. Okolnost kojoj se ona na
novi način prilagodila, čineći uslugu Lili, i ne osećajući mene drugačije
osim kao apstrakciju za kojom verovatno svaki put obriše kupatilo.
A onda sam je jedne noći sanjao. Sedela je u onoj fotelji i bio je onaj
isti rani sumrak. Duga, plava kosa sprečavala me je da naslutim njen lik,
ali sam bio uveren da sedi tamo i čeka. Mislio sam: ona i ne zna da sam ja
u sobi. Ako se samo pokrenem, mogla bi užasno da se uplaši i zauvek da
nestane. I tako sam sedeo, sklupčan kraj fotelje, sabran kao na javi,
osećajući na svakom deliću svoje kože napor samokroćenja. Probudilo
me je osećanje da sam prestao da dišem.
– Danas ne možemo ići tamo – reče jednog popodneva Lila. – Ksenija
je bolesna.
– Šta joj je? – izlete iz mojih usta, više dah nego pitanje, i već sam bio
svestan besmislenosn svoje brige.
Ali me Lila nije ni čula jer je već prelistavala novine, zadržavajući se
na onoj strani gde se nalazio raspored bioskopskih predstava.
U mraku bioskopa ona, po običaju, posegnu za mojom rukom. Bilo je
to prvi put, posle dugo vremena, da smo se dodirivali bilo gde van
Ksenijinog stana. Odjednom, ja sa neopozivom jasnoćom spoznah
činjenicu da se Lilini dlanovi neprijatno znoje. Ta iznenadna
nezaštićenost ličila je na trenutak klonulosti, na blagu nesvesticu onih
koji žive u vlažnim sobama i neredovno se hrane. Dugo nagomilavano
gađenje odjednom je nahrupilo iz tog poslednjeg reda i meni se učinilo da
njen dah, koji se približavao, zateže moj okovratnik i pritiska me uz
stolicu, bez nade za spas. Za trenutak sam pomislio da se gušim, a onda, u
sledećem času, ščepah obe njene ruke i otresoh ih od sebe gestom za koji
sam mislio da nisam sposoban. Bilo je u tom gestu i paničnog straha, i
užasa od toga da ću se zakašljati i da će to trajati sve dok ne iskašljem svu
utrobu, ispustio sam glas koji nije bio ni malo ljudski, više je ličio na
kratki, odlučni lavež, i ona se prenu u stolici onoga časa kada sam skočio i
izjurio iz bioskopa.
Lila me je prestizala, ali joj ja pobegoh u sporednu ulicu, nesposoban,
nevoljan da objasnim bilo šta.
Smirivanje je potrajalo neko vreme, ali onaj bol u grlu nije sasvim
iščezao. Sa njim, sa tim bolom koji je činio da pomalo krkljam, uđoh u
telefonsku govornicu i okrenuh broj Ksenije Cvajg. Dok je njen telefon
zvonio, gledao sam kroz staklo kako vetar prebacuje preko reke prašinu i
lišće.
– Halo?
Bol se pritajio u korenu vilice, u dnu grla, pulsirao je i širio se na
ramena, i ja sam nejasno postao svestan obaveze da progovorim.
– Halo – reče ona još jednom, a zatim poćuta malo i spusti slušalicu.
Žestoko i besciljno lutao sam nekoliko sati, čitavo popodne i veče.
Moje je samovanje na trenutke prelazilo u neki maloumni polet, a onda
bih opet sebi davao obilje neodređenih obećanja o menjanju pravca.
Kasno uveče, opet sam bio tu, pred njenom zgradom. Nekoliko puta sam
brojao prozore i svaki put učinilo bi mi se nešto drugo. Ponekad bi mi se
pričinio njen lik iza stakla, ponekad bih izbrojao odozdo do gore i bio bi
mrak, ponekad su sva svetla u stanu bila upaljena, ponekad sam mislio
da je pravi čas da se krene na put, ponekad sam bio uveren da je život
sazdan na principu spojenih sudova i da ništa od onoga u šta sam uronjen
više nikada ne može da istekne iz mene. Može se prelivati na jednu ili na
drugu stranu, mogu premeštati taj teret iz razuma u nerazum, i zatim
ponovo u razum, ali to će i dalje biti tu. Ne može biti, govorio sam sebi,
već promrzao pod njenim prozorom, ne može biti da ona nije osetila tu
vezu koja se nedeljama unazad uspostavijala kroz male znakove koje sam
joj ostavljao. Ne može biti da nije pronašla obeleženu stranu u knjizi i
onih nekoliko rečenica koje sam želeo da pročita, o čudu kome pripadaš
utoliko više koliko bliže se usudiš da mu priđeš. Knjiga je sutradan
ponovo bila na svome mestu i ja sam znao da je Ksenija Cvajg pročitala i
da mi ne sudi strogo.
Krenuo sam, prvi put sam u tom liftu, pritisnuo broj devet i pojurio na
gore, pre no što se predomisli čudovišni mehanizam koji me odiže od tla i
čini da, eto, visim negde na pola puta između zemlje i onog prostora u
kome živi Ksenija Cvajg.
STRAH
1.
– Podilazi me jeza od ovog tornja – reče žena i uhvati za ruku čoveka
kraj sebe. On je gledao kroz durbin, pokušavajući da pronađe neko
određeno mesto.
Novčić koji su ubacili u durbin omogućavao im je samo dva minuta
razgledanja. Taman toliko vremena da se izoštri slika.
– Misliš da je malo ćaknut? – upita ona.
– Ne brini, on je samo bezopasan gradski ludak – reče čovek. –
Godinama je čuvar na tornju. Evo ga, nosi nam kafu.
– Otrovna je, sto posto. Uspavaće nas i niko nas više neće pronaći.
Visoki mladić, smešnog, klatećeg hoda i širokog osmeha, došao je do
njih noseći termos sa kafom i dve plastične čaše.
– Pusto je ovde – reče on. – Sve manje turista dolazi. Više i ne
naplaćujemo ulazak u toranj. Samo se durbin naplaćuje. Možete i kafu
dobiti besplatno. Da vam sipam?
Žena je pokušala da stegne muškarčevu ruku u džepu, ali on se istrgao
i prihvatio čaše.
– Naravno – reče on mladiću – to je vrlo ljubazno od tebe. Kafa će
nam baš prijati na ovoj hladnoći.
Bila je gorka i bezukusna. Svuda oko njih, kroz ogromni stakleni vidik,
pružale su se šume pokrivene snegom. Jezero je bilo zaleđeno, a u daljini
su se nazirale kuće, poput malih tamnih tačaka u nepreglednoj belini.
Žena je preko volje srkutala onu bljutavu kafu. Čulo se samo kako
vetar udara u prozore. Učinilo joj se da može da čuje sopstveno srce.
„Umreću ovde“, pomisli ona. „Umreću i ne popivši kafu do kraja.
Odvući će nas u neku prostoriju i sakriti, zauvek. Niko nas ovde neće
tražiti.“
Prinela je ustima čašu i ispila kafu do kraja.
„Ako mora da se desi, nek se desi što pre.“ Pogledala je dno čaše.
Učinilo joj se da vidi neki čudan talog.
– Hajdemo – reče ona čoveku. – Hajdemo dok još možemo.
– Čekajte – reče onaj mladić. – Niste se upisali u knjigu utisaka. Ona
je na donjem spratu.
– On čeka da otrov poćne da deluje – šapnu žena.
– Ne budi smešna – reče on. – Ovo nije Hičkokov film. Ovo je samo
stari napušteni toranj. Hajde da se upišemo u tu knjigu.
Dok su stajali iznad velike knjige, žena se najednom seti svog
venčanja. Ista takva velika knjiga. Isto takvo penkalo. Crno mastilo.
Napisala je strah me je i ispod toga dodala svoje ime i datum.
Muškarac kraj nje se nasmešio i upisao ne volim zimu. Njegov potpis bio
je nečitak i zaobljen.
Osećala je kako mladić gleda za njima dok su ulazili u lift. Okrenula se
još jednom i pogledala ga dok su se vrata zatvarala. Ruke su mu bile
stegnute. U grču. Pogled mu je, međutim, i dalje bio blag. I onaj osmeh
na licu.
Vrata lifta su se bešumno zatvorila i ona ugleda svoje lice u ogledalu.
,,Starim“, pomisli ona. „Sve više ličim na svoju majku.“

2.
Držala je ruku na njegovom kolenu dok je vozio. On je već dugo ćutao
i samo ponekad okrenuo bi se i uputio joj nešto poput osmeha. Nije bio
vešt u osmehivanju. Njegovo lice bilo je mnogo prirodnije kada je bio
ozbiljan.
– Koliko još kilometara? – upita ona.
– Stižemo uskoro. Ono tamo je crkva. I groblje. Tu je sahranjen moj
otac.
– Hoću li i ja biti tu sahranjena? Jednom?
– Možda. Ako dovoljno dugo ostaneš sa mnom u ovoj nedođiji.
– Zaista ima mnogo šume okolo.
– Rekao sam ti, moja kuća je sasvim duboko u šumi. To te plaši?
– Ne, ne – reče žena, neubedljivo – samo je sasvim drugačije od svega
na šta sam navikla.
– Znam. Rekla si mi na samom početku da voliš velike gradove.
 – Volela sam ih. Sad volim tebe.
Skrenuli su sa glavnog puta na šumski puteljak i pod točkovima se
čulo kako škripi sneg.
– Koliko puta godišnje dolazi poštar ovde? Samo za Božić?
Muškarac nije bio sklon humoru:
– Dolazi svaki dan – reče on.
– Entuzijasta – odvrati žena.
Činilo joj se da nema ničeg prirodnijeg od toga da sedi kraj njega, tu, u
kolima. Kad bi barem mogli zauvek tako da nastave da putuju!
Već je bilo palo veče. Naziralo se ogromno drveće, svuda kraj puta. I
jedno udaljeno svetlo.
– Ono je moja kuća – reče čovek. – Kad budeš ponovo kod svoje kuće,
kad budeš mislila o svemu ovome, barem ćeš znati o čemu razmišljaš.
,,Ne mogu da zamislim da ću uskoro ponovo biti kod svoje kuće“,
pomisli žena i nekoliko brzih slika prolete joj kroz glavu, pre no što je
uspela da ih zaustavi u tom iznenadnom pohodu na njen um. Terasa.
Saksije sa hrizantemama. Plava plastična zavesa u kupatilu. Bicikl u
ostavi. Njen muž kako, pognut, popravlja lanac na biciklu. Nestani!
povika ona, u sebi, ovoj slici – i slika nestade. Ponovo se nalazila tu,
usred neke nepoznate šume. Svetlo se približavalo. Razaznavali su se
obrisi kuće.
– …kad budeš tamo, pokušaj da zamisliš kako živiš ovde i svakoga
dana voziš ovim putem. Zna da bude vrlo zaleđeno ponekad. Moraš biti
vešta.
Neki pas je radosno zalajao i dotrčao do automobila. Izlazeći iz kola,
čovek mu se obraćao:
– Emile, zdravo, Emile! Jesi li dobar? Šta ima novo, Emile?
Pas je cvileo od sreće i pokušavao da skoči na čoveka. Žena je polako,
neodlučno otvorila vrata automobila i izašla. Pomirisala vazduh. Nije
mirisalo ni na šta. ,,Sever“, pomisli ona. „Nema nikakvih mirisa. Sterilno
čisti sever.“
Pas dotrča do nje. Onjušio je njene čizme. Ona mu polako pruži ruku.
Onjušio je i ruku.
– Zdravo, Emile – reče ona. – Mi se ne poznajemo.
Njen glas je, ipak, odavao izvestan strah. Pseći zubi sijali su se u
mraku. „Ne bih volela da ovde ostanem sama sa tim psom“, pomisli ona.
 – Emil je dobar pas. Izgleda zastrašujuće, ali je sasvim miroljubiv.
– Za razliku od tebe.
Čovek je pogleda začuđeno.
– Ne shvataš nijednu moju šalu – reče mu žena. – Ne znam zbog čega
sam se, dođavola, zaljubila u tebe.
Čovek je uze za ruku.
– Strah me je – reče on.
– Zašto?
– Sada ćemo ući u kuću. Ako ti se sada ne dopadne, nikada ti se neće
dopasti. Već si užasnuta svim ovim okolo, znam.
– Nisam. Samo mi je čudno. Nepoznato je, to je sve.
– Sinoć si rekla da će ti sve biti poznato, ako je ovo mesto tvoja
sudbina.
– Možda nije trebalo da stignemo uveče.
– Ti si želela da pogledaš okolinu sa tornja. Tu smo izgubili čitavo
popodne.
– Morala sam da vidim kako izgleda predeo u kome ću živeti. Molim
te, poljubi me ovde, pre no što uđemo.
Čovek je privi uz sebe. Emil je njuškao oko njih. Žena se nasloni na
jedno drvo.
– Čekaj – reče – ne moramo još ulaziti u kuću. Lepo je ovde. Pusti me
da se polako priviknem na mesto.
– Nije ti hladno?
– Ne. Kad si bio mlad, jesi li često vodio ljubav u šumi?
– Jesam, ponekad.
– A u automobilu?
– Jesam.
– Skrenuo bi auto negde sa puta i otišao sa devojkom u mrak.
On klimnu glavom.
– To je bilo dobro vreme, zar ne? – upita žena, ali više kao da pita
samu sebe.
Ljubili su se oslonjeni na ono hladno drvo. Čulo se samo kako Emil
dahće u mraku.

3.
 Žena se prva probudila. Istog časa je znala gde se nalazi. „Kako se
osećam?“, upita ona samu sebe. Ali jasnog odgovora nije bilo. Osećala je
žeđ, to je bilo sigurno. Popili su dosta vina prethodne noći. Ona ustade iz
kreveta, polako, da ga ne probudi i onda se, u čudu, okrenu oko sebe. Gde
beše kupatilo?
Pogled joj pade na ono što se moglo videti kroz prozor. Nije
poverovala svojim očima: čitav čopor jelena na samo nekoliko metara od
prozora. Ona polako odmaknu zavesu. Zaista su bili tu. Jedan sa velikim
rogovima. I nekoliko manjih. Videlo se kako ispuštaju vazduh kroz
ogromne nozdrve. „Bože“, pomisli ona, „gde sam ja to? U jebenom
zoološkom vrtu?“ „Ovo je“, reče ona sebi „verovatno lep jutarnji prizor.“
Ali iz nekog razloga nije uspevala da uhvati ni delić te lepote. Samo
sleđenost nad savršeno nepoznatim prizorom.
Na prstima je izašla iz sobe, osvrnula se okolo i onda se setila.
Kupatilo je bilo sa leve strane. Popila je vodu iz ruke i vratila se.
Muškarac je i dalje spavao, glave pokrivene jastukom. Njegove naočare
stajale su na stočiću pored kreveta. Poželela je, kao i obično kada bi se
našla na nepoznatom mestu, da počne da otvara fijoke. Poželela je da zna
šta on drži u pisaćem stolu. Pogledala je i uverila se da on i dalje čvrsto
spava. Malo je odškrinula jednu fijoku. Uobičajeni sadržaj. Lepljiva traka,
nekoliko flomastera, adresar, turpija za nokte. „Običan čovek“, reče ona
sebi, „sasvim običan čovek. Svi normalni ljudi na svetu drže takve sitnice
u fijoci svog pisaćeg stola. I moj muž. Neću da mislim na njega.“ Ali nije
vredelo. Videla je, jasno je mogla videti, pisaći sto svog muža. Znala je
svaku sitnicu na njemu. Imao je tamo jednu njenu fotografiju, crno-belu.
„Zašto ovo radim?“, upita ona samu sebe. Pitala se kako bi čitavu stvar
objasnila svojoj najboijoj prijateljici. Nedostajalo mi je malo ludila – tako
bi rekla. Skok u vodu, sa visoke stene. Prosto, pustiš se i skočiš. Zaboraviš
na opreznost. Zaboraviš na kontrolisanje svog života.
Jeleni su i dalje bili tu. Posmatrali su je i ona je posmatrala njih kroz
prozor.
Pomislila je šta će se dogoditi kad on nekada ode na put. Svako
ponekad mora da ode sam na put. Ostaviće je tu, u toj kući, sa Emilom i
jelenima. „Probudiću se jednom ovde sama i sići ću da skuvam kafu.
Nema razloga za strah. Otvoriću vrata. Prići ću jelenima. Emil će mi se
obradovati. Daću mu da jede. Ispržiću, zatim, za sebe jaja. Kuća će
mirisati na doručak. Radiću sve što rade svi obični ljudi. Samo na drugom
mestu od onog na kome sam to do sada radila. Nema neke velike razlike.
To su naduvali ljudi. To je sve isto. Čovek mora imati hrabrosti da uradi i
nešto drugo u životu. Čak i kad nema određeni razlog za to. Prosto, tako,
radi vežbe. Do sada sam živela na jednom mestu, a od sada ću živeti na
drugom. Uskoro će sve biti isto. Zaboraviću. Boleće me, pa će prestati.
Možda ću moći da se dopisujem sa svojim mužem, kad mu jednom
oprosti to što sam uradila. Govoriću ponekad: „Stiglo mi je pismo od
bivšeg muža!“ Želeću da znam šta radi. To ću sigurno uvek želeti. Kad bih
samo imala jedan dobar razlog da ga ostavim…“
Muškarac u krevetu počeo je da se budi. Skinuo je jastuk sa glave.
Protrljao oči. Znala je da će se sad zakašljati. I krenuti rukom ka
cigaretama.
Ona se baci na krevet, srećna što može da prekine one misli. Dopadao
joj se njegov profil. I mnogo razbarušene pepeljasto plave kose. Sve je
bilo drugačije.
Spavao je nag.
Pušio je, od ujutru, neprestano. Njen muž je mrzeo cigarete.
„Zašto stalno upoređujem? Besmisleno je upoređivati.“ Njegove ruke
bile su grublje, a njegovo lice sa nešto više bora. Bio je nekoliko godina
stariji od njenog muža.
– Jesam li ti već priznala da sam hipohondar?
– Dobro jutro i tebi – reče muškarac.
– Zaista, ponekad me hvata jeziv strah od smrti.
– To se svakome dešava.
– Ne, ne dešava se svakome. U svakom slučaju, ne sme da ti se dešava
onda kad se meni dešava. Moraš mi pomoći tada.
– Ja ne mogu pomoći ni sebi. Ali – reče on, pridižući se u krevetu –
nisi li noćas odlučila da budeš neverovatno hrabrar Odsad pa zauvek?
– To je drugo. Mogu biti hrabra i osećati strah od smrti. Uostalom, ne
znam ni da li zaista mogu da budem hrabra. Jesi li ti hrabar?
– Nisam – reče on jednostavno.
Ona je gledala u njega neko vreme. Onda ga je ljubila po obrazu.
Osećala se brada koja je narasla preko noći.
,,Ne može biti da je ovo moje poslednje jutro u ovoj kući“, pomisli
ona. „Umreću ako ovo nestane. Umreću ako ne budem mogla da ga
dotaknem.“
– Hajde da spremimo doručak – reče čovek.

4.
Sunce je iz sve snage udaralo u prozor automobila kada su polazili.
Tuklo ih je sa leve strane i nije mogla da gleda kako se tamo kuća
udaljava. Još neko vreme truckali su se po šumskom puteljku, a onda su
sa njega izašli na onaj glavni put. „Već mi je sve poznato“, pomisli žena.
„Evo, sada odlazim odavde, ali to je samo privremeno. Uskoro ću se
vratiti, i onda ću stalno ići ovim putem. Tamo i natrag. Ovuda ću prolaziti
kad odlazim u nabavku. Ovim putem ću voziti decu u školu. Imaćemo
decu, barem dvoje dece. Deca će se igrati sa psom po šumi. Sve je u redu.
„
Sunce je sad bilo ispred njih i ona se osvrnula da pogleda iza sebe.
Kuća u kojoj se tog jutra probudila, više se nije videla. Samo proplanak
prekriven šumom. „Tamo sam ja“, reče ona sebi. „Tamo je moj pas Emil.
Tamo je moj krevet. Moja kuhinja. Pisaći sto.“
– Na ovoj farmi žive moji prijatelji – reče čovek, pokazujući joj kuću
pored koje su upravo prolazili.
„Tu ćemo dolaziti u posete“, pomisli žena.
Groblje i crkva ostali su za njima.
Toranj je ostao za njima. Još neko vreme mogao se videti, a onda je,
iza jedne okuke, nestao. „Ovo je samo privremeno. Taj toranj će biti tu i
kada se vratim. Uskoro.“
– Slušaj – progovori žena konačno – to neće biti dugo. Neće mi biti
potrebno više od mesec dana da sve to obavim.
On je ćutao neko vreme, i onda reče:
– Dobro. Sad, kad se vratiš kući, šta ćeš prvo da uradiš?
– Moram mu reći. Nekako.
– Mislim da to nećeš uraditi. Mislim da je to mnogo teže nego što ti se
sad čini.
– Ja znam da će to biti teško. Znam to mnogo bolje od tebe. Ali, šta mi
drugo preostaje?
– Kad ga budeš ponovo videla, izgubićeš hrabrost.
 Žena je upalila cigaretu. Gledala je pažljivo oko sebe. Pokušavala da
upamti svako drvo, svaki saobraćajni znak, svako od stotine malih jezera
kraj kojih su prolazili. Nije tačno znala od čega se oprašta. „Nešto od
svega toga moram da napustim“, reče ona sebi. „Ili ovo ovde, ili ono
tamo. Postoji li način da izmerim bez čega će, od te dve stvari, patnja biti
manja?“
– Moraš mi pomoći u tome. Ja to ne mogu sama da uradim.
– Bojim se da ja tu ne mogu da ti pomognem. Tek ako odlučiš i kažeš
mu, tek onda ima smisla da ja radim bilo šta. Nema svrhe da te
nagovaram. To je tvoj život.
– Ali, ako se budeš držao sasvim po strani…
– Držaću se po strani – prekinu je on – u to budi sasvim sigurna.
Držaću se po strani sve dok ne odlučiš i ne vratiš se ovamo. Zauvek. A ja
znam da ti to nećeš uraditi. Ma šta sad mislila.
– Kako možeš biti tako siguran u to? Zašto me obeshrabruješ?
– Ne, ne obeshrabrujem te. Samo sam realan. Te stvari se obično tako
završe.
– Ali, zar ti ne želiš…?
– Želim. Ali to nije važno. Još manje, presudno. Ja sam navikao da se
moje želje ne ispunjavaju. Ja sam navikao da živim sa time. Ja nisam
neki borac, znaš. Ne mogu doći tamo i oteti te od tvog muža. Možda bi to
bilo najbolje, ono što žene očekuju od muškaraca, ali ja to ne mogu. To
nisam ja. Znam kako bi to trebalo uraditi, ali ja to nikada neću uraditi.
Bilo je mnogo takvih stvari u životu, kada sam znao da odlazim
pogrešnim putem, ali sam otišao.

5.
„Ovaj će se avion srušiti“, mislila je žena, ispijajući već treći viski i
gledajući kroz prozor jednoličnu masu oblaka ispod sebe. „Mislim da
neću osećati preveliki strah kada to počne da se dešava. Prekrstiću se, to
je sve. Verovatno ću se brzo onesvestiti, pašće pritisak u avionu, ili već
nešto takvo. Ne verujem da čovek može svestan da dočeka da avion
tresne o zemlju. Biću vesela kad to počne. To je, uostalom, najbolje
rešenje. Sve drugo će me boleti previše.“
 Avion je, međutim, savršeno mirno klizio iznad oblaka i uskoro je
gong označio da putnici treba ponovo da vežu svoje pojaseve. Avion je
zaronio u onu paperjastu belu masu i ukazala se zemlja.
,,Ne može biti da ćemo sleteti. Ne može biti. Uostalom, sletanje je
najopasnije. To je statistički dokazano. Sad će se desiti. Neće se izvući
točkovi. Razlupaćemo se o zemlju. Možda je i bolje da se to dogodi kad
smo malo niže. Kraće će trajati. Bože, samo da se ne zapali dok sam još
pri svesti! To ne bih volela. A i zašto bi se zapalio pre nego što tresne o
zemlju? Prvo će se razlupati, a tek onda će se zapaliti. I to će biti kraj svih
briga. Trebalo je da uzmem još jedan viski pre sletanja.“
Avion je lagano dotakao pistu i posle nekoliko trenutaka, zaustavio se.
Ostanite na svojim sedištima do potpunog prestanka rada motora –
čulo se iz zvučnika.
„Tu sam“, pomisli žena. „Dođavola, tu sam. Na zemlji.“

6.
Nekoliko meseci kasnije, ona je sedela za stolom u kuhinji i
pokušavala, čitavo jutro, da napiše pismo. Iza nje, na šporetu, kuvala se
supa. Prežvrljala je još jedan red i onda ustala da proba supu. Bila je
neslana. Dodala je soli i vratila se pismu.
„Uostalom“, mislila je, ,,ko zna da li poštari tamo stvarno odlaze svaki
dan.“
Zažmurila je i gotovo da je mogla da oseti vlažnu Emilovu njušku na
svojoj ruci. Prešla je dlanom preko stolnjaka i učinilo joj se da je to onaj
neizbrijani obraz.
„Kao da sam sve to sanjala“, pomisli ona. „Nekada su snovi tako
stvarni. Upamtiš svaki detalj. Pitam se da li je onaj ludak sa tornja i dalje
tamo. Njegove jezive nervozne ruke. Miris duvana u onom automobilu.
Ono hladno drvo na koje sam se naslonila. Nikad to nećeš uraditi, rekao
je. Nije ni želeo da uradim. Njemu je dovoljna ta šuma oko kuće i taj pas.
Rekao je da je navikao na to. Samoća. Samoća. Samoća. Nije ni trebalo da
počinjem sve to. Ova supa se sigurno već skuvala. Trebalo bi da je
sklonim sa vatre, raskuvaće se šargarepe. Dokle ću se ovako bedno
osećati? Sve što bih mu napisala on već zna. Rekao mi je da će biti tako.
Ionako je prošlo već toliko vremena, on više i ne očekuje bilo kakvo
pismo.“ Ustala je i pogledala kroz prozor. Dole je bio park; ljuljaške i
deca. Nekoliko parkiranih automobila.
Jedan kosi zrak sunca odjednom se probio kroz krošnju i ustremio se
pravo na njene oči. Ona pokri lice rukama. Zrak je i dalje bio tu. Osećala
ga je na prstima. Bio je topao i prelazio je lagano preko njene ruke.
„Kad otvorim oči, sve će ponovo biti tu. Jutro. Jeleni će gledati u
mene. Zabljesnuće me belina snega. Još samo nekoliko trenutaka i sve će
se vratiti. Onda ću da se okrenem i videću ga kako se budi. Ova kuhinja i
ova supa samo su san. Ja sam tamo. Otvoriću oči kad izbrojim do tri. Evo
sad. Jedan. Dva…“
NE VOLIM TE
1.
– U pravu si. Verovatno te ne volim. To je nešto drugo. Skoro kao
ljubav, ali opet nije baš prava ljubav.
Zatim je nastavio da gleda u svoju čašu.
Dobro, pomisli ona. Šta je tu strašno? Ne volim ni ja tebe. Nikad nije
ni bilo planirano da se volimo.
– Jesi li siguran da bi umeo da prepoznaš? – upita ona ipak.
– Da prepoznam, šta?
– Ljubav.
Gledao je neko vreme u nju, kao da uopšte ne shvata šta ga pita. Taj
pogled potpuno napuštenog deteta. Koje se probudilo u mraku i
osluškuje.
Onda je klimnuo glavom.
– Znao bih – reče.
Zvučao je neubedljivo.
– Po čemu bi znao?
Nešto kao osmeh pređe preko njegovog lica.
– Dođavola, kako to misliš? Valjda bih nekako znao.
– U redu, reci mi, šta bi učinio za svoju ljubav?
– Ništa, valjda. Šta čovek uopšte može da uradi za drugoga?
– Da li bi oženio tu koju voliš?
– To bi bilo nešto najgore što bih mogao da joj učinim. Zamisli, živeti
sa mnom…
– Ne želim ni da zamišljam.
Pružio je ruku preko stola i dotakao njene prste. Zatim krenuo rukom
naviše, ka nadlanici. Okrenuo njenu ruku i prešao prstom, lagano, od
dlana do udubljenja lakta.
– Po nečemu bi se ljubav valjda morala razlikovati od svega što joj je
slicno – reče ona.
 Podigao je njenu ruku i uronio usne u dlan. Zagrizao jedan prst.
Pustio da mu ona nekoliko trenutaka prelazi prstima po usnama. Onda se
ispravio i ponovo otpio malo svog pića.
– Ko bi ga znao – reče on – možda ja to i ne umem. Možda bi trebalo
da idem kod psihijatra.
– Možda. Ipak, ne bih volela da ideš kod psihijatra samo zato što me
ne voliš.
– Mislio sam, možda ja ne volim samog sebe. Možda je u tome stvar.
Ne znam koliko sam uopšte sposoban da volim bilo koga ako ne volim
sebe.
– Ne verujem u tu teoriju – reče ona. – Znam mnoge koji se gade sebe
i istovremeno crkavaju od ljubavi.
Ćutao je neko vreme, a onda nastavio:
– Ali ne volim da budem sam. Mrsko mi je da budem sam. Bolje se
osećam kad sam sa tobom.
– Ali, ipak me ne voliš.
– Ponekad mi se čini i da te volim. Možda je to zbog ovog stola, ne
znam.
– Šta je sa tim stolom?
– Znaš…
– Ne, ne znam, reci mi?
– Kad god ovde sedimo, posle nekog vremena, čini mi se kao da te
ipak volim…
Strpala je u usta punu šaku kikirikija. Bili su slani i činilo joj se da
nema dovoljno volje da ih sažvaće. Progutala ih je onako cele i rekla:
– Nije to ništa, proći će te brzo.
On klimnu glavom, ličeći na čoveka koji upravo prima izraze saučešća:
– Hoće.
Zatim je ustao da im donese još po jedno piće. Gledala je za njim.
Njegov mačkasti hod između stolova. Baš kao kakav lenji, uspavani
mačak, koji svakog trenutka može iznenada skočiti na vrh drveta. Tako je
hodao. Obožavala je taj hod i dešavalo se da ga prati po gradu, kradom,
samo da bi posmatrala kako on hoda.
Več se vraćao, noseći dve pune čaše u rakama.
Gledali su se i pili. Ništa se pametmje nije moglo uraditi. Ispod stola,
njegova je ruka ponovo milovala njeno koleno. Uvek je to radio. Morali
su se dodirivati, barem pomalo.
– Mislim da ni ja tebe ne volim – reče ona.
– Mada, nekada mi se činilo da te volim. Posle sam videla da to nije
to. U pravu si, to je nešto drugo među nama.
– Šta bi to moglo biti, ako nije ljubav? Seks?
– Valjda.
– Kad sam bio sasvim mlad, mislio sam da su ljubav i seks potpuno
nerazdvojni. Onda sam, sledećih dvadeset godina, verovao da su to dve
stvari koje se gotovo nikada ne sretnu na istom mestu. Danas ne znam
više ništa o tome.
Nije se moglo čekati. Brzo, brzo, sručili su u sebe ostatak pića i izašli
na ulicu. Prijateijski i sasvim gust mrak bio je svuda oko njih. Mogla je
osetiti kako kugla u njoj treperi, iščekujući.
Nije je voleo, i nije ga volela. Njena je ruka stezala njegovu u džepu, a
led je, poput tankog stakla, pucao ispod njihovih nogu. Bio je to sasvim
neobičan zvuk, ni nalik na zvuk pucanja leda. Išli su ka njenoj kući
oprezno, drhteći od hladnoće i vetra, umireni saznanjem da se ne vole.
Gotovo da nisu ni pričali usput. Bilo je suviše hladno za razgovor.
Prosto su gledali kuda hodaju i pokušavali da se ne okliznu. Nekoliko
puta zastao je i poljubio je potpuno ledenim usnama. Negde na pola puta,
zavukao je ruku u njen kaput i dotakao joj grudi, preko džempera. A onda
rekao:
– Grozno je hladno. Hajdemo.
Ponekad bi je samo pogledao kada bi prolazili kraj uličnih lampi.
Podigao bi pogled i upiljio se u njeno lice. Nekakav pogled bolesnog psa.
Pogled pomirenog sa sudbinom.

2.
– A da se rastanemo? – upita ona, donoseći mu čaj.
I dalje je bio u krevetu, pokriven do pojasa. Prošao je rukom kroz
kosu i otkrio čelo. Volela je taj pokret. Bio je to jedan od stotine njegovih
pokreta koje je lako mogla prizvati u sećanje kad god poželi.
– Kakva korist od toga? Šta bi u našem slučaju uopšte značilo da se
rastanemo?
 Zaista, pomisli ona. Pre ili kasnije, ponovo bi se sreli i ponovo bi vodili
ljubav. Nikada, uostalom, nisu jedno dugome ništa ni obećavali. Nijedna
od onih zauvek-rečenica nije nikada bila izgovorena između njih.
Svi ljubavnici ovoga sveta, mislila je, veruju da je upravo njihova priča
počela na neki naročito neobičan način. Svi podjednako veruju da se od
prvog časa znalo šta se među njima mora dogoditi. Lakoća kojom joj je
dolivao piće te prve noći. Pogledi u polumraku. Nestrpljivo iščekivanje da
svi drugi shvate i ostave ih u onome što je tada već bilo sasvim neizbežno.
Njihov prvi trenutak u praznoj sobi, pred zoru, kada su im se lica već
menjala. Njegova brada počinjala je ponovo da raste. Njena se šminka
rastapala oko očiju. Poluspušteni kapci, od umora, pića i pomirenosti
pred onim što ih očekuje. Savršeno prepoznavanje tela. Varljivo i sasvim
nepouzdano osećanje da su se konačno ponovo pronašli.
Dok je napolju svitalo, ona je, lica uronjenog u njegov vrat, rekla:
– Mrzim sve te igre. Pretvaranja. Ko će koga prvi pozvati. Ko će biti
jači.
– Nisam ni ja u tome vešt – rekao je on.
I ona je dobro znala, od samog početka, da od njega nikada neće čuti
nijednu ugodnu laž.

3.
Zatekla ga je jedne večeri kako sedi u kolima ispred njene kuće. Prišla
je. Kucnula po prozoru. On je otvorio vrata. I gledao u nju ćutke neko
vreme. Uhvatio je između prstiju dugme njenog kaputa.
– Ovoga sam se uvek plašila – reče ona. Napravio je neku gorku
grimasu:
– Ti se ne moraš plašiti. Ti barem znaš gde si.
– Na koliko dugo odlaziš ovaj put?
– Mislio sam… ima li smisla da se vraćam? Sve te obične stvari koje
drugi ljudi čine sa lakoćom, meni su, iz nekog razloga, savršeno
nedostupne. Ne umem to da objasnim.
I dalje je sedeo u automobilu, a ona stajala kraj otvorenih vrata, samo
delimično svesna vetra koji joj je ledio prste.
– Ponovo će pasti sneg – reče ona i gurnu ruke u džepove. Uglovi
njenih očiju bili su vlažni i pekli su je. U jednom trenutku imala je
sasvim sumanutu želju da se spusti na zaleđeni pločnik i zaspi, tu, kraj
njegovog automobila. Ujutru bi sve nestalo, pomisli ona. To je samo
jedna od loših noći.
Ali je njegova oborena glava govorila drugačije.
– Molim te, ne otežavaj mi. Sada ću jednostavno pokrenuti kola i
otići. A ti ćeš otključati svoja vrata, skinuti kaput, skuvati čaj, popiti ga u
krevetu i zaspati. I zauvek, zauvek zaboraviti na mene. Obećaj mi.
Zaista, pomisli ona, nigde nijedne zvezde. Zavejaće preko noći. Putevi
će biti prepuni snežnih smetova. Niko ove noci ne može otputovati iz
grada.
– Čaj je dobra ideja – reče ona.
Zatim se okrenula i izvukla ključeve iz džepa.
Kada je ulazila u kuću, njega više nije bilo.

4.
Nekoliko godina kasnije, zatičemo je kako pije jutarnju kafu u kuhinji
i prelistava jučerašnje novine. Njen muž se brije u kupatilu. Ona ga čuje
kako zviždi ariju iz „Travijate“. Prelazeći nemarno preko naslova, ona,
zapravo, misli kako je subotnje jutro jedna od najboijih stvari koje čovek
može izvući od života. Bolje je od putovanja oko sveta, misli ona.
Putovanje oko sveta je nestvarno, nešto za šta pouzdano znaš da će proći.
Putovanje oko sveta nije deo ničijeg stvarnog života. Ali ovo jutro jeste
moj život, misli ona, ustajući da otvori prozor. Jutro je upravo onakvo
kakvo jutro treba da izgleda. Sunčano je. Vazduh je svež, ali ne hladan.
Oblaci ne izgkdaju nimalo preteći.
Ona se vraća novinama. Okreće stranu. Gleda taj naslov. „Vanzemaljci
sleteli na benzinsku pumpu.“ Tu je ta fotografija. Vlasnik benzinske
pumpe, u svojoj kariranoj košulji, pokazuje rukom neobične tragove u
travi. Oči joj lete po tekstu. „Čuli smo pred zoru čudan pišteći zvuk. Naš
pas je počeo besomučno da laje. Nismo mnogo videli od svetlu. Veliko
svetlo udaralo nam je u oči. Zatekli smo samo ove tragove, ravnomerno
raspoređene…“
Odjednom shvata da muž stoji pored nje.
 – Šta se dogodilo? – pita on.
Ona ga gleda. Njegovo sveže obrijano lice sija se pod jutarnjim
svetlom.
– Šta se dogodilo? – pita on nešto glasnije, spuštajući ruku na njeno
rame. – Šta je, pobogu? Zašto plačeš?
Ona podiže ruku do svog lica i oseti da je obliveno suzama. I kao iz
daljine, počinje da shvata da zvuk koji čuje nije daleki misteriozni jecaj
svemirskog broda, već njen sopstveni glas.
Muž seda na stolicu pored nje. Uzima njene šake u svoje. Kaže:
– Molim te, reci mi šta ti je. Šta te je uznemirilo?
– Nešto što sam zaboravila – kaže ona. –I sada sam se toga ponovo
setila.

5.
Na benzinskoj pumpi ona se zaustavlja i izlazi iz svojih kola. Nema
nigde nikoga. Odjednom, iza kuće, pojavijuje se dečak. Kaže:
– Tata će odmah. Otišao je da nahrani psa.
– Hvala – kaže ona. – Pomažeš tati?
– Smem samo da brišem prozore – kaže dečak – ako mogu da ih
dohvatim. Tata mi ne dozvoljava da sipam benzin. Kaže da mogu da
prospem. Ali ja umem da sipam benzin. Pokazao bih ti, ali tata može da
naiđe i onda ću dobiti batine.
– Nema veze. Sačekaćemo tvog tatu. Kaži mi, čitala sam u novinama
da su kod vas sleteli vanzemaljci?
– Da – kaže dečak. – Ja ih nisam video. Spavao sam. Niko ih nije
video. Ali sleteli su, merili su nešto oko kuće i otišli. Misliš da će da se
vrate?
– Sigurno – kaže ona.
– Ja znam zašto su sleteli baš kod nas.
– Zašto?
– Hteli su da zamene Blekija, mog psa, sa psom iz kosmosa. Ali Bleki
je zalajao i mi smo se probudili i nisu uspeli. Sad Bleki noću spava u kući.
– Koliko imaš godina? – pita ona.
– Uskoro ću imati šest – kaže dečak.
 Potom se okreće i viče:
– Tata, tata, požuri!
… i onda ga ona vidi kako izlazi odande, briše ruke nekakvom
zamazanom krpom, uvlači košulju u pantalone i zatim, baš kao da je to
juče bilo, provlači prste kroz kosu i podiže naočare. Na nekoliko koraka
od nje, on je pogleda i zastane. Prinosi ruku licu, kao čovek koga je nešto
iznenada zabolelo. Dečak stoji između njih i posmatra ih. Kaže:
– Tata, rekao sam joj za vanzemaljce.
Mršaviji je nego ranije i njegova kosa je nešto duža no što je ona
pamti, ali, sve u svemu, to je on. Čuje ga kako kaže:
– Ovo je Luka, moj sin.
– Da. Upoznali smo se.
– Šta te je dovelo ovamo? – pita on.
– Videla sam tvoju sliku u novinama. Morala sam se uveriti da si to
zaista ti.
Luka vuče oca za rukav. Šapuće:
– Tata, ona čeka da joj sipaš benzin. Čeka te već pola sata.
– Odmah ću – kaže otac.
Ali se ne pomera.
– Rekao si da nikad ne bi umeo da živiš kao drugi obični ljudi.
– Izgleda da sam naučio.
– I rekao si da nikad ne bi mogao da živiš na jednom mestu. Da bi te
to činilo nespokojnim i potpuno sputanim.
– Navikao sam.
Luidne oči su širom otvorene. Kaže tiho:
– Tata, ti je poznaješ?
On uzima sina za ruku. Kaže mu:
– Luka, idi u kuću. Vidi da li je Bleki sve pojeo.
Ali dečak i dalje stoji tu, posmatrajući čas nju, čas njega.
– Hoćeš da ti sipam benzin? – kaže čovek.
Ona konačno pronalazi iza sebe bravu, otvara vrata svog automobila, i
odlazi, zakačivši točkom gomilu praznih konzervi koje stoje u jednom
uglu. Grozan zveket konzervi koje se ruše i kotrljaju. Pogleda za trenutak
u retrovizor. Otac i sin stoje, drže se za ruke i gledaju za njom.

6.
 Mrak je već odavno pao i pumpa je bila zatvorena. Prošla je okolo i
pogledala kuću. Čula je kako Luka viče sa vrata:
– Bleeeekiiiii! Bleki, ulazi u kuću!
Pas je dotrčao do vrata i ušao. Dečak je zatvorio za njim. Ona je stajala
neko vreme tamo posmatrajući svetla u kući. Zatim je poželela da priđe
još bliže. Šta ako se sad vrate oni vanzemaljci i zateknu me kako se
šunjam oko kuće, pomisli ona.
U sobi, on je rastavljao stari budilnik. Videla je kako njegovi prsti
pažljivo odvajaju jedan po jedan delić, pincetom, i odlažu ih na sto. Nikad
mi nije rekao da ume da popravlja satove, pomisli ona. Ko zna šta sve o
njemu nikada nisam saznala.
Zatim se pojavila jedna mlada žena sa tacnom punom uštipaka.
Stavila ih je na onaj isti sto. On je podigao pogled, nasmešio se ženi i
rekao nešto. Žena je odmahnula rukom. Uzela jedan uštipak, zagrizla ga i
zatim uključila televizor. Sela je u fotelju i podvila noge ispod sebe. Zatim
se pojavio dečak i krenuo da uzme uštipke. Čula je kako mu otac kaže:
„Pazi“, i pokazuje na deliće budilnika. Dečak je otkidao komadiće uštipka
i davao ih psu. Ona je stajala s one strane prozora, bez daha, osećajući
kako se večernja vlaga podiže iz trave i polako joj puzi ka kolenima. Zatim
je čula kako pas počinje da laje. Dečak je pokušavao da ga umiri. Pas nije
prestajao. Majka se okrenula i kazala nešto dečaku. Videla je kako dečak i
pas izlaze iz sobe. Oni prsti su sada izvadili jednu majušnu spiralu iz sata,
podigli je do svetla. Odjednom, setila se kako je voleo da joj tim prstima
prelazi po usnama dok su vodili ljubav. Ponekad bi je gotovo grubo stezao
prstima za usne, a ponekad je samo lagano prelazio po njenim zubima i
preplitao se sa njenim jezikom.
Prvo se pojavio pas. Njegova njuška bila je sasvim uz njenu nogu.
Onda je ugledala dečaka. Stajao je tu, kraj nje, i posmatrao je. Ko zna
otkad je tu stajao. Konačno, dečak prošaputa:
– Nećeš odvesti Blekija? Morao sam da ga izvedem ponovo napolje,
mama se ljuti kad laje.
Ona je gledala u dečaka i psa, ne uspevajući da progovori.
– Znao sam da si ti vanzemaijac, čim sam te video danas na pumpi –
nastavio je dečak. – Vidiš li u boji ili crno-belo?
– Crno-belo – reče ona, takođe šapćući.
 – Šta ćeš sada da radiš? – upita dečak. – Koliko dugo ostaješ na
Zemlji?
– Upravo odlazim. Došla sam samo da se oprostim od tebe. Laku noć,
Luka.
– Mogu li da te dotaknem? – upita dečak. Ona pruži ruku i dečak
polako, pomalo bojažljivo, pruži prste ka njoj. Videla je da će, kad odraste,
imati iste ruke kao i njegov otac. Dečak je svojim prstom dotakao njen
prst.
– Niko mi ovo neće verovati – reče on.
– To nije ni važno. Ti ćeš znati da se dogodilo.
KATARZA
Bila je to sasvim drugačija pruga od one kojom smo, mnogo godina
ranije, prolazili, taj čovek i ja. I ja sam sada već mnogo starija nego onda.
Danas bi se teško moglo dogoditi da se oči nekog neznanca, sasvim bez
razloga, zadrže na meni duže nego što je neophodno. Pa ipak, kada su se
četinari primakli prozoru toliko da mi se učinilo kako ih mogu dotaći, i
kada se polako počeo spuštati mrak, učinivši da obrise svojih lica
naziremo u staklu – iz nekog sasvim neobjašnjivog razloga ja sam
poverovaia da sam ponovo tamo i da će se, evo baš sada, vrata mog kupea
otvoriti i da ću uljudno spustiti svoju knjigu za trenutak, dok on bude
skidao mantil, podizao torbu, zatim je ponovo spustio, vadio iz nje
novine, onda je ponovo podizao, i, napokon, seo preko puta mene,
nasmešivši se suzdržano.
Nastavila sam da čitam. Ali je prošlo mnogo vremena, a ja sam i dalje
bila na istoj strani.
Irving. Čitala sam Irvingov „Svet po Garpu“. Upravo onaj deo u kojem
Garp priča kako je ranije osećao svoj život kao epilog. A onda je došlo
nešto što ga je još više zbunilo: to je onaj osećaj, govorio je Garp, da život
protiče prema nekom planu. Samo, kakav je taj plan?
Tu, na tom pitanju, moje su se oči zaustavile i nadalje sam se
naprosto pretvarala da čitam.
Onaj je čovek, međutim, listao svoje novine. Nisam mu mogla videti
lice, ali zato su tu bile njegove ruke, zatim crne pantalone, i cipele koje su
se sasvim pristojno sijale.
Neko vreme smo tako sedeli, ja – pretvarajući se da čitam, a on –
čitajući valjda, jer strane su se u njegovim rukama okretale u nekim
pravilnim razmacima. Povremeno bi se i nakašljao, onim nekim
nesvesnim tonom, kako to obično čine ljudi čija je pažnja zaokupljena
nečim drugim.
Zatim sam ga čula kako spušta novine. I podigla svoju knjigu još
malo, tako da mi nije mogao videti oči. Pitala sam se da li me sada
posmatra. I prekrstila sam noge, vodeći računa da mi haljina ni u jednom
trenutku ne ode iznad kolena. Njegov se lakat naslonio na prozor. Izgleda
da je gledao kroz prozor. Ali tamo se više ništa nije moglo videti, jer je već
bilo palo veče. Ako je gledao kroz prozor, mogao je videti samo svoje lice
u staklu. Kakvo je, zapravo, bilo njegovo lice? Skoro da ga, iz nekog
razioga, nisam ni pogledala kada je ušao. Sve čega sam ostala svesna, iz
onog jednog kratkog pogleda, bile su neke sasvim svetle oči, sa puno
sitnih bora okolo. Ali čovek nije bio star. To verovatno znači, mislila sam,
da se često i puno smeje. Inače ne bi imao sve one sitne bore. Ali sada je
samo ćutao, i zurio u ono crnilo prozora. Da li mu je to teško padalo, to
ćutanje? Neko ko voli puno i glasno da se smeje, verovatno ne može
uživati u tome da samo tako sedi i ćuti. Bog zna gde putuje. Pogledala
sam na sat. Najmanje još dva sata. Toliko je, naime, trebalo putovati do
prvog sledećeg većeg grada. Jer ovaj je čovek svakako putovao u neki
veliki grad. Izgledao je kao čovek iz velikog grada.
Ja, naravno, nisam znala imena svih tih gradova kroz koje smo
prolazili, i ona mi nisu značila ništa osim neodređenog uobličavanja
zvukova u glavi. Bio je to, u ono vreme, samo delić misterije koja se
događala svaki put kada bih putovala po dalekim, nepoznatim zemljama.
Prazan prostor uma. Nepostojanje uspomena. Niko sa kim sam ikada
pričala nije se rodio, niti umro u ovom kraju. Niko tu nije boiovao. Niko
me ovde nije ostavljao. Niko mi se ovde nije obratio ni na koji drugi
način, osim uljudnim osmehom u vozu. Ili pažljivim prebrojavanjem
kusura. I to je bilo sve što sam znala o tom tamo crnilu, iza prozora.
Iznenada, postadoh, sred onih misli, svesna činjenice da je čovek
nešto rekao, i zatim ućutao, očekujući odgovor. Nisam imala pojma šta je
rekao. U kupeu je, kao miris koji se lagano gubi, i dalje stajao zvuk tog
glasa, ali ne i smisao onih reči. Takva je stvar sa stranim jezicima,
ponekad. Reči su lake, bestežinske, jer ih nije izgovarao niko, učeći nas da
hodamo, plivamo, vezujemo pertle…
Spustih knjigu na krilo. Čovek se smešio, a u njegovoj ruci stajala je
kutija čokoladnih bombona, ispružena ka meni. On me je ponudio
čokoladom. To je bilo to. Imao je zaista vrlo svetle i vrlo nasmejane oči. A
čokoladna bombona bila je taman takve veličine da se ugodno rastapala u
ustima, i da ne morate činiti nikakve velike, neprijatne pokrete vilicom da
biste je savladali.
Mislila sam o tome šta da učinim ako mi ponudi još jednu bombonu,
što će svakako učiniti. Ako ga odbijem, izgledaću kao neko ko je krut i ko
želi da prekine bilo kakavu komunikaciju. Odbijanje druge bombone
moglo bi se shvatiti kao da ne osećam ni mrvu zahvalnosti za onu prvu
bombonu, već, naprotiv, želim pokazati da mi je takvo zbližavanje u vozu
neprijatno i strano. Ali, ako pak uzmem drugu bombonu, onda je stvar
već otišla predaleko? Nema razloga da ne uzmem onu kutiju iz njegove
ruke i ne pojedem sve. Posle druge bombone, neminovno ćemo početi da
razgovaramo. Jedna bombona samo je znak da je čovek lepo vaspitan, i da
ja to shvatam. Druga je već kontakt.
– Hoćete li još jednu? – reče utom čovek. – Ako već satima ne mogu
zapaliti cigaretu u ovom vozu, onda mi je nekako najdraže da svoje muke
prekratim čokoladama.
I nastavio je da se smeši na mene, onako, samo očima.
– Potpuno vas razumem – rekoh, uzimajući još jednu čokoladicu. -I ja
bih sada najradije zapalila cigaretu, ali to, nažalost, nije moguće.
– To vam je tako – nastavi on. – Da se u ovom vozu, kojim čudom,
sme pušiti, ja možda ne bih ni tri cigarete zapalio tokom celog puta. Ali,
ovako, kad ne smem, verujte mi, ja samo na to mislim.
I zatim smo razmenili taj urotnički pogled. Tačno sam znala šta on od
mene očekuje. Ili sam samo ja verovala da on to od mene očekuje. A opet,
ako to ne kažem, izgledaću zaista kao neko ko nema ni najmanje
razumevanja.
– Gospodine – rekoh, spuštajući glas do granice tajnovitosti i
povučena iznenadnim napadom hrabrosti – možemo zaključati kupe,
otvoriti prozor i zapaliti po cigaretu. Kondukter je već prolazio, voz se
uskoro neće zaustavljati, niko neće saznati za naš mali greh…
Izgovorivši ovu rečenicu, shvatih da tako nešto, na sopstvenom jeziku
nikada ne bih mogla da kažem neznancu. Zvučalo bi previše tegobno,
gotovo izazovno reći nešto takvo… „niko neće saznati za naš mali greh“.
No, činilo se da njega ove finese ne zanimaju previše. Radosno je
dočekao moju zamisao, gotovo kao da je samo to čekao. Ustao je,
zaključao kupe, navukao zavese i raširio ruke ka meni, sa gestom koji je
trebalo da znači nešto kao: Šou može početi!
Kako je život čudan, pomislih. Još malopre ga nisam smela ni
pogledati u oči, a sada, evo nas, zaključani smo i skriveni u onome što
sam sama nazvala našim malim zajedničkim grehom.
 I tako je počelo nešto što će, samo nekoliko sati kasnije, učiniti da ne
izađem na svojoj stanici, već produžim dalje, do nekog mesta u koje
nikada nisam nameravala da odem, a koje se – to nikada neću zaboraviti
– zvalo Venesla. U satima koji su usledili nakon zaključavanja našeg
kupea, a pre moje odluke da ne izađem u gradu u koji sam putovala, on
mi je ispričao o sebi više nego što bih mogla i pomisliti da se u tako
kratkom vremenu može ispričati. Popušili smo mnogo cigareta i pojeli
sve njegove čokolade. Garp je ostao tamo gde je i bio, pitajući se kakav je
to plan po kome njegov život iznenada počinje da teče. Ispostavilo se da
čovek sa svetlim očima uopšte nije iz velikog grada. Venesla je, rekao je
on, sasvim malo mesto, ali ima predivnu riblju pijacu koju svakako
moram videti. U Venesli je najbolje to što se, pred zoru, oseća čaroban
miris mora, dodao je.
On je živeo u jednoj od onih malih kuća na brdu, pomalo iznad čitavog
grada, i ako bih izašla ispred njegovih vrata, izgledalo je kao da stojim na
terasi sa koje se pruža vidik na čitavu Veneslu. Nije to baš bio neki vidik
od koga zastaje dah, ali u sumrak, valjda, svi gradovi izgledaju lepo. A mi
smo tamo stigli nekako u to vreme.
Bio je veoma vešt u spremanju hrane i činio je to brzim i spremim
pokretima nekoga ko uživa da kuva za druge. Kuhinja je mirisala na
neobične začine i na jesen.
Nešto kasnije, dok smo, onako siti, sedeli jedno preko puta drugog, i
šarali prstima po stolu, čovek poče da mi priča o svojoj majci.
– Bila je vrlo neobična i tvrdogiava – otpoče on. – Sećam se, još kada
sam bio dete, sa njom uopšte nije bilo mogućno napraviti bilo kakav
kompromis. Ako bi se ljutila zbog nečega što sam uradio, samo bi mi
rekia: „Idi! Skloni mi se s očiju!“ A ja sam želeo da se prepirem, i želeo
sam da je ubeđujem. I tako je ostalo tokom celog njenog života. U starosti
je postala opsednuta smrću, sopstvenom smrću i pogrebom. Stotinu puta
mi je davala sve instrukcije o tome kako želi da bude sahranjena. Sela bi
preko puta mene, pogledala me ozbiljno i rekla: „Dobro, da čujem, kako
će izgledati moja sahrana?“ Nije vredelo da kažem kako smo to prošli već
stotinu puta. Želela je da bude sigurna da sam sve zapamtio.
– I, kakvu je to sahranu želela?
– Pa, neuobičajenu, u izvesnom smislu – nastavi čovek. – Želela je,
pre svega, vrlo skroman kovčeg. Nikakav pogrebni zavod, ništa takvo. Sve
sam morao da uradim sam. Da je obučem u haljinu koju je za tu priliku
izabrala, tamno plavu haljinu sa sitnim belim cvetovima, da je odvezem u
grad u kome je rođena i tamo je sahranim. Do tamo je, međutim, nisu
smela voziti pogrebna kola. Morao sam da obećam da ću to uraditi sam.
Zatim, nije želela nikoga na sahrani, samo najužu porodicu. I nije želela
mnogo cveća. Ali, najteži od svih zahteva bio je taj da nikakav stranac ne
sme nositi njen kovčeg. Niko ko je za to plaćen.
Čovek je svoju priču govorio lagano, a na njegovom licu, za to vreme,
mogla se videti neobična mešavina svakojakih osećanja. Na trenutak bi
izgledalo kao da mi priča neku dobru šalu, a odmah potom, oči bi mu se
ispunile suzama i bilo je jasno da govori nešto što ga duboko pogađa.
Pomislih da su prave, najteže stvari uvek takve: kasnije, kad ih
prepričavamo, one imaju onu crnohumornu notu koja ih i čini onim što
jesu.
– Jednog dana su mi javili da je umrla. Otišao sam tamo i video je
kako leži, pogleda čvrsto usmerenog ka plafonu. Niko nije zatvorio njene
oči dok ja nisam došao. Zapravo, vrlo je teško razumeti da nečije otvorene
oči ne vide. Sve dok nisam spustio njene kapke, činilo mi se da može
videti kako prilazim i gledam je. Tačno sam znao gde je njena tamno
plava haljina, i sve ostalo u šta ju je trebaio obući. Najgore je bilo sa
čovekom iz pogrebnog zavoda. Uopšte nije bilo lako objasniti mu da ne
želim nikakvu pomoć od njega. Kupio sam sanduk, dovukao ga u kuću,
podigao majku i stavio je u sanduk. Nisam znao šta da činim sa njenim
rukama. Da li da ih stavim pored tela ili da ih prekrstim na grudima.
Nisam imao nikakvu određenu instrukciju u vezi sa time. Pomislio sam
da ruke na grudima deluju previše ceremonijalno i da joj se to verovatno
ne bi dopalo. Stavio sam njene ruke kraj tela. Tako je izgledalo prirodnije.
Zatim sam morao da iznajmim kombi. Kovčeg ne bi mogao da stane u
moja kola, nikako. Uneo sam kovčeg u kombi. U tome mi je pomogao
čovek koji se poslednjih godina brinuo o njenoj bašti, verovao sam da je
to u redu. Bili su bliski, ona mu je često spremaia kolače i dopuštala mu
da uđe u kuću i popije čaj sa njom. Vozio sam nekoliko sati do mesta u
kome je rođena moja majka. Negde pred kraj puta bio sam već jako
umoran i mislio sam, ako sada sletim sa ovog puta i poginem, šta li će
pisati u policijskom izveštaju, da li je u nesreći stradala jedna ili dve
osobe. Jer, bila bi tu dva mrtva tela, zar ne? Prenoćio sam, posle mnogo
godina, u kući u kojoj sam rođen. Majku sam prvo nameravao da ostavim
u kombiju, a onda mi se, tokom noći, učinilo da to nije u redu. Ali nisam
znao kako da je sam iznesem iz kombija i unesem u kuću. Nisam mogao
sam da unesem kovčeg u kuću, a nije dolazilou obzir da bilo koga iz
okolnih kuća budim radi toga. Napokon sam odlučio, otvorio kovčeg,
podigao majku i preneo je u kuću. Stavio sam je na krevet u drugoj sobi.
Poravnao njenu haljinu. Pokrio sam je jorganom, kao da je to imalo
nekog smisla. Čak sam joj i cipele izuo pre no što sam je stavio u krevet.
Mrtvoj ili ne, sigurno joj se ne bi dopalo da leži u krevetu sa cipelama na
nogama. Nakon toga, uspeo sam čak i da spavam neko vreme. Bio sam
zadovoljan, činilo mi se da sam sve do tada uradio kako je trebalo. Ujutru
sam je opet vratio u kovčeg. Da, moram ti reći i ovo, bio sam na neiti
smešan način iznenađen da se ona u toku noći uopšte nije pomerila.
Ležala je ujutru tačno onako kako sam je ostavio. Sve u svemu, sahranio
sam je na malom groblju u tom gradu. Cveće sam nabrao na obližnjim
livadama i napravio jedan sasvim lep buket. Ne znam šta bih radio da je
bila zima. Verovamo bih poneo samo suve, promrzle grane do njenog
groba. Kovčeg smo nosili ja i još tri čoveka iz naše ulice, ljudi koje je ona
dobro poznavala i čije joj prisustvo nije smetalo ni kad je bila živa. Mada
joj je toliko mnogo ljudi bilo mrsko. Verujem, ipak, da bi bila zadovoljna
kako sam sve to obavio. Sveštenik, onaj isti sveštenik koji se na početku
na mene ljutio kada sam mu rekao da sve moram obaviti sam, na kraju je
izgleda promenio mišljenje. Jer, dok smo se vraćali sa groblja, pogledao
me je onako blatnjavog od kopanja groba i rekao: „Svako bi trebalo ovako
da sahrani svoju majku.“
Jasno sam videla – dok je ovo govorio, njegove su oči bile prepune
suza. Nije se naročito trudio da ih prikrije. Pustio ih je da se polako
spuštaju niz obraze, ka usnama, i kada je prva suza stigla do usne, on ju
je naprosto liznuo.
– Slano, zar ne?
– Da, slano – nasmeši se on, očima sada još svetlijim, od onih suza.
Neke stvari uzaludno je naknadno objašnjavati. Razmišijati o tome
odakle smo izvuidi osećanje koje smo izvuku. I šta nas je na to navelo.
Neke stvari nemaju objašnjenje, osim onda, i samo onda, kada se
događaju. To je bila jedna od takvih stvari. Ustala sam i obišla oko stola.
Prišla mu, krenula ka njemu prvo rukama, a zatim i čitavim telom,
zagrlila ga svime što sam imala. I vrlo polako pila sa njegovog lica suze.
Bili su to prvo sasvim sitni jecaji koji su drhtali negde po sredini moje
bluze, zatim se čitavo njegovo telo treslo od plača kakav se u životu
događa samo nekoliko puta, da bi se polako sve smirivalo i osetila sam
kako postaje svestan mojih prstiju u svojoj kosi, na vratu, na licu.
Naredna dva dana i noći proveli smo uglavnom u krevetu. Njegovu
majku više nijednom nismo pomenuli, niti bilo šta drugo što bi moglo
biti mučno. Smejali smo se i prepričavali jedno drugom smešne i zabavne
događaje iz naših života. Pričao mi je o tri žene sa kojima je živeo i od
kojih je svaku, pre ili kasnije, ostavio. O tome da dugo nije mogao
odlučiti čime će se baviti u životu, što je molitve njegovog oca dovodilo u
konfuziju. Skuvao je sledećeg dana još jedan lep ručak i otpevao mi
nekoliko pesama koje voli. Stigli smo još da pomenemo nekoliko knjiga,
da jedno drugom ispričamo o svojim najboljim prijateljima, onima
kojima ćemo čitavu ovu epizodu jedino smeti da poverimo, pokazali smo
čak jedno drugom po nekoliko fotografija iz svojih života sa one strane
sna, trudili smo se da ne gledamo previše često na sat, ponašali smo se
kao ljudi koji su u prostoru zaštićenom od svega, pa i od proticanja
vremena.
Ali moja dva dana su prošla i trećeg jutra ja sam polako počela da
sakupljam svoje stvari koje su se volšebno razmilele svuda po njegovoj
kući. On je stajao u kuhinji i ćutke mi pravio nekoliko sendviča za put.
Onda se okrenuo i kazao:
– Upravo sam razmišljao o tome kako je šteta što moraš da odeš.
Ali ovo nije bio poziv da ostanem. Ovo je bilo upravo to što je rekao –
jedna misao koja je u času izgovaranja bila pomalo bolna, ali sa kojom se
mirio.
Još smo se neko vreme ljubili u kuhinji, pre polaska, a onda je već
bilo kasno za bilo šta, osim da se pođe. Nekoliko trenutka pre no što smo
pošli imao je neku sumanutu ideju o tome da ponovo odemo u krevet, ali
smo oboje znali da je to bila samo šala.
Nad Veneslom je sijalo hiadno jesenje sunce i nije bilo mnogo ljudi na
ulicama kojima smo prolazili. Shvatih, hodajući prema železničkoj
stanici, da nisam ni stigla da vidim taj grad, ni onu riblju pijacu, ni bilo
šta po čemu bih ga pamtila. Sve što ću uvek znati o Venesli biće kuća
onog čoveka i pogled na grad sa njegove terase.
 – Idi sad – rekoh mu u vozu.
Činilo mi se besmislenim da čeka još tih deset minuta do polaska
voza. Što se moralo dogoditi, neka se barem dogodi što pre, tako sam
jedino mogla da razmišljam. Klimnuo je glavom, poljubio me još jednom,
kratko, stisnutih usana, pomalo oborene glave i izašao. Duboko sam
udahnula vazduh. Širom otvorila oči. I još jednom. I još jednom. Onda
sam ga videla kroz prozor, samo još za tren, osvrnuo se, pogledao me i
mogla bih se zakleti da je u njegovom pogledu bila neka čudna mešavina
topline i straha. Ne znam jesam li uspela da mu se nasmešim. Ne
verujem.
Bilo je jasno od samog početka da se tu ništa drugo ne može dogoditi.
Naši su životi, po mnogo čemu, bili definitivno razdvojeni i nespojivi.
„Dobili ste ono najbolje što ljudi mogu dati jedno drugom“, govorio je
kasnije jedan moj prijatelj, pa ipak, to nije moglo smanjiti moju želju, u
prvo vreme zastrašujuće jaku, da ponovo budem tamo, u onoj kući, i
gledam ga kako sprema večeru za nas. Napisala sam mu tih dana
nekoliko pisama koja neko ko drži do sebe nikada ne bi napisao. Ali ja
sam uvek verovala da ponos u ovim stvarima ne igra naročitu ulogu.
Napisaia sam mu koliko mi nedostaje i kako je dovoljno da pomislim na
njegov glasni, zarazni smeh, pa da me obuzme silna čežnja za njim.
Napisaia sam da i tako daleko od njega mogu jasno osetiti miris njegove
kože._ Napisala sam mu da sanjam sve one stvari koje smo jedno
drugom grozničavo šaputali u mraku.
Od njega je, posle nekog vremena, stiglo samo jedno pismo. Prilično
kratko i prilično nejasno za mene, u ono doba. Danas, međutim, tačno
znam šta je želeo da mi poruči. U pismu je stajalo ovo:
„Probudio sam se pre dve noći, u mraku, i shvatio da je moj jastuk
mokar od suza. S naporom sam pribrao sva osećanja, sve ono što je želelo
da se rasprši, pobegne, da ponovo potone u san… Polako sam prikupio
deliće tog sna. Učinilo mi se da sam u snu video neke slike iz svog
detinjstva, neka mesta i neke događaje, i sve je to, na neobičan način, bilo
obojeno emotivnim prisustvom moje majke. Sećam se da sam u snu
rekao sebi: ’Ovo je sada gotovo’. Sve scene iz tog sna prikazivale su samo
lepe momente sa njom. Nije bilo više nikakvih drugih osećanja osim
najobičnije i najčistije ljubavi. Bio sam očišćen od ljutnje. Sa nekom
konačnom tugom prihvatio sam da moje majke više nema. Ali sam znao
da sada ove slike imam zauvek u sebi. One su od tog trenutka postale
moje vlasništvo. Deo mene. I to je bilo dobro.“
OKLEVANJE
1.
Draga Lu,
Noćima mislim na staru gospođu Horovic i na to kako je stajala kraj
naših kreveta sa šoljom mleka u jednoj ruci i sirupom za kašalj u drugoj.
„Oklevanje je smrt“ – tako je govorila, terajući te da popiješ sirup. Ali ti
Lu, ti si se i dalje krila ispod jorgana i odbijaia da popiješ lek. Bilo je malo
preozbiljno, zar ne, tako nešto reći detetu? Ali, evo, danas mi se sve to
vraća i zaista mislim da je bila u pravu. Lu, draga moja lepa Lu, oklevanje
je zaista smrt.
Mora biti da su i tebi već javili za oca. Pokušavam da zamislim kako
stojiš kraj telefona u nekoj od svojih staromodnih kućnih haljina,
verovatno bosa, dok ti upravnica Doma govori sve ono što je rekla i meni.
Vidim te kako potom vadiš cigarete iz džepa i odupireš se želji da mi
telefoniraš. Lu, danima buljim u telefon i razgovaram sa tobom.
Ana je odvela decu na planinu. Moj život se sveo na otvaranje
konzervi i čekanje da se nešto dogodi.
Mogao bih sada da kažem da mi je žao što si se razvela, ali to bi bila
laž. Uvek sam mrzeo tog jajolikog dosadnog unjkavca, koji je za vreme
Božićmh ručkova tako spokojno spuštao svoje zamašćene prste na tvoje
rame. Verujem, Lu, da su tvoje svilene košuije, sve odreda, nepovratno
uništene. Nekome bi samo to bio dovoljan razlog da ga ostavi. I zbilja,
budimo iskreni, ti ga nikada nisi ni mogla voleti, zar ne, Lu ? Mogao bih ti
navesti bezbroj razloga za to. Jedan od njih je i taj što mislim da i dalje
voliš mene. Jajoglavac je to znao, Lu. Sve vreme je znao. Najglupiji
obično imaju najbolju intuiciju. Ali, ne brini se, jer ko bi uopšte
poverovao njihovoj intuiciji? Ipak, oduvek sam znao da on zna. Još na
vašem venčanju prišao mi je, sa čašom martinija u onoj svojoj žutoj
ručerdi, i promrmljao: „ Od sva tri brata, ti nekako najmanje ličiš na Lu.“
Bila je to i konstatacija i pitanje i pretnja. Lu, hoćeš li ikada moći da mi
oprostiš to što sam mu tada odgovorio? Pogledao sam kučkinog sina
pravo u oči i rekao: ,,U našoj porodici se o ovome mnogo ne govori, ali ja
sam, zapravo, usvojen.“ Ruka mu je pomalo drhtala i nije shvatao da mu
martini uništava najbolje antilopske cipele. Verujem da ti ovo nikada nije
pomenuo, ali, evo, posle toliko godina, mislim da treba da znaš zbog čega
me je mrzeo. Plašio me se, Lu. Plašio se svake proklete noći tokom vaših
sedam godina. Siguran sam kako je sanjao da dolazim i odvodim te, pravo
iz vašeg bračnog kreveta. Ipak, bio je to dobar štos, to sa usvajanjem. Da
je bar istina…
Lu, uskoro ću morati da odem u Dom po očeve stvari. Neko to mora
da uradi, a taj neko sam, bezobzirnošću ironije, upravo ja. Vi ste svi tako
daleko. Osim ako ne želimo da očeve stvari budu prodate na nekoj aukciji
za sakupljanje dobrovoljnih priloga.
Pitam se šta je otac uopšte sačuvao od svih onih stvari koje smo mu
donosili. Sećaš se pozorišnog dvogleda koji smo Ana i ja kupili u
Holandiji? Možda je još uvek tamo. Ili nekoliko pari kariranih papuča
koje je za svaki očev rođendan donosio Filip? Ne bi me čudilo da ih
pronađem neraspakovanc. Otac je mrzeo nove svari. Govorio je kako od
nove odeće dobija osip po koži. Sećaš se kako mi je gospođa Horovic
nekada davala u zadatak da po nedelju dana nosim očeve nove košulje,
pre no što bi ih on obukao. Bio sam najstariji i najkrupniji od nas četvoro
i uvek je baš meni zapadao taj odgovorni zadatak. Pa ipak, toliko toga je
ostajalo neraspakovano. Gospođa Horovic bi krpila rukave i kragne na
očevim starim košuljama i gunđala za sebe o uzaludnosti svega toga. Otac
bi sedeo pokraj nje, čitajući novine, ali je ne bi ni slušao. Mogla je gunđati
danima, a da mu ne odvrati pažnju ni na trenutak.
Ali ti Lu sve ovo znaš i smešno je što ti o tome pišem. Trebalo je da
ovo bude praktično pismo, dogovor o odlasku u Dom. Hteo sam da te
pitam da li bi želela da doputuješ, pa da odemo po očeve stvari zajedno.
Ne verujem da ćeš doći, ipak, kajao bih se da te nisam ni pitao. Ako ti ne
želiš da dođeš, moraću da sačekam Anin povratak. Ne usuđujem se da
odem sam. Nisam bio u očevoj sobi od one noći. Pa ipak, Lu, kao da sve
ovo vreme nisam odande ni odlazio. Moja duša je ostala tamo. Šta je sa
tvojom dušom, Lu? Da li je i tvoja duša zarobljena u sobi periferijskog
staračkog doma? Ili si uspela da pobegneš? Ko bi, uostalom, mogao da
poveruje, onda, kad smo još bili deca, u to da će šamar biti poslednje što
ću dobiti od oca? Ti nisi videla taj pogled, ti si jednostavno nabila lice u
jastuk, ali ja ga i sada osećam na sebi, čitave ove tri godine osećam taj
pogled i taj šamar i plašim se da su me slagali, plašim se da otac, zapravo,
nije mrtav, da ću otići po stvari, a on će se iznenada pojaviti na vratima
kao i one noći i pogledaće me onim pogledom. Na neki tužan način, Lu,
za tebe i mene potpuno je nevažno je li on umro prošle nedelje, prošlog
meseca ili bilo kog dana u protekle tri godine. Ipak, stalno sam se nadao
da ću jednom imati priliku da barem pokušam da mu objasnim nešto što
ne umem objasniti ni sebi. Teško da bi on to ikada mogao da prihvati, taj
naš kruti otac koji je odbijao čak i nove košulje. Smrt je tako konačna
činjenica, da napokon u meni rađa sumnju. Ponekad zaista uopšte ne
verujem da je mrtav.
Ipak, znam da su sve to ludosti. Kremiran je poslednjeg dana
septembra. Dom je čak objavio i dirljivu umrlicu u očevim omiljenim
novinama. Ali, uprkos tome, sačekaću da se vrati Ana. Njen racionaini
duh je toliko razoran da je na kilometre oko nje bilo kakva fantazija
nemoguća. Eto, jednom će i to biti od koristi.
Javiću ti se kada uradim bilo šta od ovoga. Ako ikada uradim. Moli se
za mene, draga moja Lu, ako se uopšte usuđuješ da se obraćaš Bogu. Ja to
već odavno ne činim.
Kao i uvek, šaljem ti svoju beskorisnu ljubav.
M.

2.
Draga Lu,
Još uvek ne mogu da poverujem da sam to uradio! Možeš li ti ? Zaista,
možeš li da me zamisliš kako otvaram ona ista vrata, sedam na onu istu
stolicu, u onom istom ogledalu vidi se onaj isti krevet. I, moram to reći,
učinilo mi se čak da te još uvek mogu videti na njemu. Upravo onakvu
kakva si tada bila: zadihana, bleđa no inače, sa haljinom raskopčanom do
struka, sa grudima koje su se gotovo cele mogle nazreti kroz taj providni
kombinezon… Morao sam da spustim glavu na sto da bih prestao da
zurim u ogledalo, a Ana je zaštitnički stavila ruke na moja ramena.
Mislila je valjda da je to zbog oca.
 Bili su tako ljubazni u Domu! To je zaista lepo od njih, zar ne, što
nikome nisu izdali očevu sobu i što su sačekali da prvo dođe neko od
porodice i pokupi stvari. U sobi je, pretpostavljam, sve bilo kao i onoga
dana kada je otac umro. Isto kao i one večeri, pre tri godine, kada smo ti i
ja poslednji put videli oca. Knjige su uredno naslagane na policama. Sećaš
se, uglavnom rečnici i enciklopedije. Tu su i očeva stara kamera, domine,
špil karata, zatim sveska u koju je lepio isečke iz novina, i album sa
fotografijama. Još uvek ga nisam otvorio. Šta ako ustanovim da su iz
njega izbačene tvoje i moje fotografije? Ili samo moje? Kako se objasniti
sa ocem koji je već mrtav? Da li i ti, Lu, to pokušavaš? Ili si odustala od
objašnjavanja? Kao dečak, maštao sam o nekom takvom izgonstvu, čudu,
o tome da se jednoga dana probudim u nekoj drugoj ulici u kojoj on više
nije moj otac i u kojoj ti više nisi moja sestra. I da onda takav dođem po
tebe. Ali to je nemoguće, Lu. Ti i ja smo vezani i u izgonstvu.
Sedeo sam u očevoj sobi potpuno nesposoban da praznim fijoke i
ormane. Uostalom, Ana je već sve pažljivo slagala u kutije. Imao sam
pravo da budem potresen zbog očeve smrti i da tako stojim kraj prozora i
zurim u park u kome sede starci i greju se na poznom jesenjem suncu.
Jesi li ikada uspela da objasniš sebi zašto nam se to dogodilo baš
tamo? U toj sobi asketski jednostavnog nameštaja. I sa svešću o tome da
se otac svakog trenutka može vratiti sa večere. Toliko puta sam sedeo
kraj tebe Lu i posmatrao kako držiš ruke prekrštene u krilu. Još kad smo
bili deca, vazduh bi se zgušnjavao onoga časa kada bismo ti i ja ostali
sami u sobi. Jedino meni nisi dopuštala da te češijam i jedino sa mnom
se mkada nisi šalila. Mislim da sam oduvek znao da ćemo jednom morati
da pređemo tu granicu i da ću jednom jednostavno posegnuti za tvojim
prstima. Priznajem da smo se oboje svojski potrudili da to odložimo. Sve
ove moje godine sa Anom, tvoj jajoglavi muž koji je od svih ljudi na svetu
najmanje sličan meni, porodične proslave, deca, rođendani u bašti,
novogodišnje čestitke… Hoćeš li ikada prihvatiti da je sve to bila samo
priprema? Kada si zažmurila i spustila se na jastuk, izgledalo je kao da
odavno već i ti znaš. Ta svest o neminovnom, to nam je porodično, zar
ne? A onda su se vrata naglo otvorila, kao i one večeri, ali je ovaj put ušla
uštogljena i mršava upravnica Doma i upitala da li nam je potrebna neka
pomoć. Zatim je odvela Anu dole na čaj i ostavila me samog u toj sobi.
Kunem ti se, Lu, mogao sam osetiti očev dah, miris jeftine večere iz
njegovih usta, kada mi se po ko zna koji put uneo u lice, zamahnuo
svojom starom, pegavom rukom i prošištao: „Uvek sam znao da si
nenormalni, bolesni gad! Uvek sam to znao! Gubi se odavde! Gubite mi
se oboje s očiju!“ I zatim ti posrćeš hodnikom, zakopčavaš haljinu, tašna
ti je otvorena, trčiš niz stepenice, trčim i ja za tobom, neki od staraca se
osvrću za nama, ti ulećeš u svoj automobil, brišeš suze i izgleda kao da
me i ne čuješ. Samo zvuk šljunka na parkingu. Gledam za tvojim
automobilom. Zatim gore u očev prozor. Naivna, detinjasta pomisao da se
on već pokajao, da će nam mahnuti odozgo i pozvati nas da se vratimo. I
kada onda ponovo pogledam na drum, tebe već nema, krivina, drvored,
šijunak, toliko toga je već između nas.
Odšetao sam onih nekoliko kilometara do stanice, govoreći sebi da je
to konačno dobro. Nikada više neću videti ni tebe ni oca. Možda je u tome
rešenje. Njega zaista više nikada nisam video, čak ni krišom. Šta će biti sa
tobom, Lu? Hoću li tebe više ikada videti? Ponekad, u proleće i leto,
poželeo sam da dođem do ograde Doma i barem vidim oca kako se u
parku karta sa nekim. Nikada to nisam učinio. Zaista, šta će biti sa
tobom, Lu?
Ana je najzad popila taj čaj sa upravnicom i mogli smo da odnesemo
kutije u kola i da krenemo. Verujem da sada već neko živi u toj sobi,
verujem da je tamo neki novi česalj, noćni ogrtač, možda veštačka vilica u
čaši.
Dobro je, Lu, gotovo je, više nikada neću morati tamo da odem. Ne bih
to ni mogao. Kao što više ne mogu ni ovde da ostanem. Nešto treba
učiniti. Treba zaploviti, Lu, kao što mrtva stabla plove niz reku. Ne mogu
naprosto da sedim i čekam da jednom neko dođe i sakupi čitav moj život
u tri kartonske kutije. Ne želim više da sedim kraj tvojih ruku skrštenih u
krilu.
Lu, nemoj nikome govoriti o tome, ali zaista mislim da ću otputovati.
Smatraj da od ovog trenutka nemam adresu. Sada prekidam ovo pismo.
Deca su budna i Ana zove na doručak. Stvarnost, Lu, stvarnost. Postoji li
ona i u tvom gradu?
M.

3.
 Draga Lu,
Da je gospođa Horovic živa i da može da vidi ovo što ja vidim, siguran
sam da ne bi odobrila stanovanje u ovakvom hotelu. Za nju bi ovo mesto
bilo sumnjivo. Pre bi umrla no što bi nekim od ovih peškira obrisala lice.
Gospođa Horovic bi, da može, podigla pokrivač sa dva prsta i s gađenjem
bi odmerila posteljinu. Tek toliko. I nikada ne bi legla u taj krevet. Ali ja,
Lu, ja u njemu ipak ležim, danima i danima, čak i poneku noć provedem
u njemu. Retko izlazim na prozor jer je vidik monoton. Ništa bolje nije ni
sa druge strane hotela. Ovde pruga, tamo otpad automobila. Meni je
pripao zalazak sunca, a njima sa one strane izlazak. Ja svoj zalazak
uglavnom prespavam.
Lu, čekam da dođeš i odvedeš me odavde. Zašto to već jednom ne
učiniš? Konačno, ti si moja sestra, Lu! Zar ti to baš ništa ne znači? Ti me
voliš, zar ne?
Postalo je nemoguće u onom stanu, odmah posle očeve smrti.
Napokon sam priznao sebi da nemam nikakav odnos prema sopstvenoj
deci, prema Ani… Ili, još tačnije, imam gotovo isti odnos prema njima kao
i prema sofi u dnevnoj sobi. Slažem se da je to užasno, ali je konačno
istina.
Jednom drugom prilikom ispričaću ti šta mi je sve Ana rekla kada sam
polazio. To njeno lice na smrt preplašene kokoši. Ta njena sitna ramena
koja se tresu. Još uvek mogu da osetim krivicu, ali sve manje, sve manje.
Svega je sve manje.
Ti ćeš doći? Uskoro? Voleo bih da me zatekneš dok spavam.
Jednostavno ćeš se ušunjati u sobu i stajaćeš kraj mene. Prvo što ću
ugledati kada se probudim bićeš ti.
Lu, ponekad se pitam, ta čežnja, ta strašna čežnja za tobom, tvojim
trbuhom, tvojim grudima, možda je to zato što smo tako rano ostali bez
majke? Nije ni važno. Važno je jedino to da dođeš i odvedeš me odavde.
Otići ćemo zatim u neki grad u kome nas niko ne poznaje. Ili, još bolje,
stalno ćemo menjati gradove i bežati. Zamisli, Lu, tako putujući uvek
možemo biti tamo gde je leto!
Čekam te, draga. Toliko toga moram da ti ispričam.
M.

4.
 Draga Lu,
Sećam se da je nekada neko govorio nešto o oklevanju koje je smrt.
Sam Bog zna koliko sam ja u životu oklevao.
Noćas sam sanjao oca. Imao je na sebi svoj stari kaput i šešir. Žurio je
da se ukrca na neki brod. Isprva, gotovo da ga nisam prepoznao jer se oko
njega tiskala gomila istih takvih staraca koji su žurili ka palubi. Svi oni
bili su u pohabanim kaputima. Onda se odjednom okrenuo i ja sam
shvatio da je to on. Nije bilo vremena da bilo šta kažemo jedan drugome.
Samo me je pomilovao po obrazu i već je nestao. Brod je tulio i pozivao
ih. Onda sam se probudio i čuo kako pod prozorom tutnji voz. I sada, eto,
najednom više nema tog strašnog tereta koji je godinama spavao na
mojim grudima. Taj mali, jednostavni dodir po obrazu odneo ga je sa
sobom. Napokon sam tako srećan, Lu, .srećan i spokojan! I tako siguran
da neki deo ovog spokoja dopire konačno i do tebe.
M.

5.
Lucijini koraci ostavijali su tragove u snegu i inspektor je neko vreme
hodao po njima, odlučujući se da li da je ipak oslovi. Bila je to kratka
sahrana jer je dan bio jedan od najledenijih te zime. Uz to, znao je da
sahrane samoubica protiču u nekoj dodatnoj nelagodi i tišini. Njegova
ruka kao da je odlučila pre njega. Ona se podiže i mahnu, a za njom i
inspektor uzviknu:
– Gospođo Lucija, stanite!
Lucijine oči bile su potpuno suve, a usne stisnute. Njena bleda pojava,
pomisli inspektor, savršeno je pristajala krajoliku. Lu je ličila na kakav
spomenik od belog mermera, koji ostaje tu da materijalizuje tugu čak i
onda kada ona iz duša zauvek iščili.
– Mislim da je ovo za vas. Ova četiri pisma našli smo u hotelskoj sobi
vašeg brata.
Samo za trenutak Lu je izgledala iznenađena, ali onda bez reči stavi
pisma u tašnu i, iako klimnuvši glavom, krenu dalje. Iz njenih leđa i
koraka izbijao je spokoj i inspektor pomisli kako pisma ponekad i ne
moraju biti poslata da bi poruka bila prenesena.
Sneg je ponovo počinjao da pada i inspektor požuri kući drugom
stazom, između grobova, nekako čudno zadovoljan, kao posle dobro
obavljenog posla.
POSLEDNJE REČI
Nekakav Entler iz Milvokija napisao je tu pesmu „Poslednje reči“. Bila
je izuzetno duga, čitavih osam stranica u knjizi! Za Zeldu sam iz te pesme
izdvajao najboije delove, i slao joj ih u pismima.
U prvom pismu poslah joj ove odlomke: Poslednje što je Sokrat rekao
bilo je: „Kritija, dugujem Asklepiju jednog petla, hoćeš li se setiti da mu
vratiš taj dug?“ Leonardo da Vinči je kazao: „Uvredio sam Boga i čoveka,
jer moj rad nije dovoljno dobar.“ Ili Emili Dikinson: „Moram da uđem,
magla se diže.“ Ili Marija Antoaneta, kojoj su poslednje reči bile:
„Izvinjavam se“, jer je nagazila dželatovu nogu. Ili Šopen: „Obećajte da
ćete ih prisiliti da me otvore, da ne budem živ sahranjen“
Očekivao sam sutradan na njoj neki znak, ali kučka se držala kao i
obično. Sela je za pisaći sto, ponudila me je cigaretom i gledala je u mene
preko okvira naočara dok mi je prinosila upaljač. Ako je i sumnjala na
mene, ničim to nije pokazivala. Đavo bi ga znao, možda su joj fioke
prepune pisama ljudi koji je mrze.
Pre ili kasnije morao si poželeti da zgužvaš nešto na njoj, da
poremetiš savršeni poredak koji je vladao između njene kragne i marame,
pre ili kasnije morao si se zapitati da li se iza te ,,ništa-me-ne-može-
iznenaditi“ maske krije ljudsko biće kao i svako drugo, podložno strahu,
panici i očaju.
Ali put do nje bio je komplikovan. Tapkao sam okolo, tražeći.
Naravno, sedeo sam mirno, kao i obično, u fotelji preko puta nje i čekao
da počne da mi postavlja ona svoja pitanja, ali sam, u stvari sve vreme
tražio nešto po čemu bih prepoznao njen strah.
Minuti su prolazili, ali Zelda nije progovarala. Bila je to neka njena
nova taktika na našim poslednjim sastancima. Naprosto bi pušila svoju
cigaretu, gledala kroz prozor, držala laktove na pisaćem stolu i – čekala.
Spokojna kao lešinar na vrhu stene.
– Zelda – progovorih konačno – imate danas vrlo zanimljiv broš.
Uputila mi je, preko naočara, jedan od onih svojih pogleda iz kojih,
prema zakonima njene profesije, ne bi smelo da se pročita ništa. Nikakav
prezir. Ni ironija. Ni neverica. I svakako ne podsmešljivost. Uputila mi je
jedan takav prazan i, stoga, savršeno lažan pogled. Ali ja sam znao šta je
ona odista mislila: „Šta ova spodoba truća o mom brošu?“ To je mislila. A
rekla je:
– Nalazite da je zanimljiv?
Pitanja. Sva njena odbrana sastojala se oduvek samo od pitanja.
– To je grifon, zar ne, Zelda?
– Da, mislim da je grifon.
– Zašto ste danas stavili grifona?
– Kako mislite: zašto sam stavila grifona? To je broš. Stavila sam broš.
Nema razloga da gubimo vreme na to.
I bacila je pogled na časovnik na stolu. Mojih sat vremena već je bilo
umanjeno za tačno šest minuta. Ali to nije bilo važno. Vreme je, u ovom
slučaju, samo njoj nešto značilo. Ili se barem pretvarala da joj znači.
Grifon je, mislio sam, dobar način da barem pokušam da je odvedem
u nekom drugom pravcu. Rekoh:
– Grifon je mitološka životinja orlovskog kljuna i krila, i lavljeg tela.
Nekada je predstavljao dvostruki simbol snage i mudrosti. U sebi spaja
zemaljsku snagu lava i nebesku energiju orla. Treba biti jako
prepotentan, pa to staviti na svoj rever.
– Žao mi je što moram da vas podsetim da ovde nismo zbog mene –
reče Zelda.
O, da, lutko. Zbog tebe smo ovde. Ti si ta koja uživa da bude moćna
kao grifon. Ti si ta koja je odabrala da o sebi ne otkriva ništa, ali da zato
kopa po tuđim umovima. Tražeći u njima najskrovirija i najbolnija mesta.
– Oprostite, Zelda. Vaš broš je tako upadijiv.
Prekrstila je noge ispod stola. I ukljucila kasetofon. Tako odvratno
profesiona,na. Mogao sam biti bubašvaba ispod skalpela, ili fetus u tegli
sa formalinom. Ili ljudsko biće koje je umalo ubilo sebe. Njen pokret bi u
svakom od tih slučajeva bio potpuno isti. Uključila bi kasetofon, jer
jedino što je zaista za nju važno to su neke buduće beleške koje treba da
napravi.
– Dobro – pogleda me ona – jeste li razmislili o onome o čemu smo
prošli put razgovarali?
– Bože moj, jesam li razmislio! Ja samo o tome i razmišljam!
– I, gde smo sada stigli ?
 – Bojim se, Zelda, da nemam više ništa novo o tome da vam kažem.
Mesecima mi postavljate ista pitanja. I ja vam dajem iste odgovore.
– Ne brinite za to.
– I ne brinem. Ali ne vidim zašto bismo ponavljali isto.
– Slobodno ponovite.
Uživala je u toj ulozi boga i sveštenika istovremeno.
– Rekao sam vam hiljadu puta, Zelda. Mučna mi je ljudska potreba da
pred sebe stalno postavljaju nove ciljeve. Ne vidim kraja tome. Po meni,
granica bi morala biti postavljena tamo gde se dobije sve ono što mi je
neophodno. Ali ne! Oni postavljaju granice mnogo dalje, ako ih uopšte
igde i postavljaju! Vuku me napred, kao psa koji juri za električnim
zecom. Postavljaju pred mene staklo neki novi cilj. A smisao toga je da
čovek nikad ne sme da oseti spokojstvo. Ponekad mi stvarno bude muka
od posmatranja svih tih ljudi koji samo jure, rukovođeni ciljevima. Uvek
postoji neka zemlja u kojoj još nisu bili. Uvek neki hirurg nudi bolji
lifting lica i tela. Uvek neki Japanac izmisli još savremeniji kompjuter.
Uvek protutnji neki još brži voz od onog kojim su već putovali. I toliko
stranih jezika koje još ne govore. Gomilanje kućne biblioteke, recepata
koje nikada neće stići da isprobaju na svojim nepcima. Zelda, zamislite
samo koliko ljubavnih poza postoji koje bi valjalo isprobati, a polovina od
njih bila bi, oprostite, neudobna. Nedavno, jedan od tih ljudi, reče mi:
„Ništa nisi probao u životu, ako se nisi kupao na Crnom jezeru“. „Kakvo
je to jezero?“, upitah ga. „Ledeno. Na vrhu planine i ledeno. Čak i u sred
leta.“ „Pa šta je onda tu lepo?“, upitah. „Svežina koju osećaš posle toga“,
kaže on. Zelda, zar ne mislite da je to strašno?
– Šta je strašno?
– Strašno je to što on želi da ja osećam da nisam ništa uradio u životu,
ako se nisam okupao u njegovom prokletom Crnom jezeru! To je ono što
je strašno! Podlegli su, svi su podlegli, a nisu toga svesni. Ali ja neću
dozvoliti da podlegnem tom nezadovoljstvu. Ma koliko me na to navodili.
– Ko vas navodi?
– Znate vi dobro ko! Svi vi! Svi vi koji mislite da je normalan samo
onaj čovek koji stalno želi više od onoga što ima. To je đavolova rabota.
Pakleno smišljena da čoveku oduzme spokojstvo. Počinje od školskih
dana i ne prekida se do smrti. Ne, Zelda, neću im dozvoliti da mi to urade.
Boriću se.
 – Kako zamišljate tu borbur
– Ima mnogo načina. Možda ih treba oslabiti. Naći njihove
najopasnije predstavnike. Koncentrisati se na njih.
– I, šta onda? Šta će biti kad pronađete njihove najopasnije
predstavnike?
– Zna se: oni ili mi. Mi smo mirno živeli, a onda su oni počeli da se
razračunavaju sa nama. Oni su nametnuli svoja pravila. Oni nas
ugrožavaju svojim pravilima. Mi nemamo gde da pobegnemo. Ovo je i
naš svet.
Kučka me je samo gledala. Možda je shvatila. A možda i nije. Morao
sam joj na neki način reći da sam prozreo njenu igru u svemu tome:
– Ni vi me, Zelda, neće amnestirati od bilo čega, zar ne? Vi ste i
postavljeni tu da biste me stalno podsećali na vaše bratstvo ambicioznih,
nezadovoljnih i zavidnih. Vas su odredili da me večno krivite što neću da
se poistovetim sa svima vama.
– Ja nisam tu da bih vas zbog bilo čega krivila. Pre bi se moglo reći da
sam tu da vam pomognem da razumete zbog čega krivite sami sebe.
– Ja ne krivim sebe! Ja nikad nisam krivio sebe!
– Pokušali ste sebe da spalite, sećate se? Onda, dok ste ležali u
bolnici, sa telom prepunim zavoja, pitala sam vas zašto ste se odlučili
upravo za taj način. Rekli ste mi: „Zato što je najbolniji.“
Kučka. Kučka. Stalno se vraćala na to.
– To nije bilo zato što sam krivio sebe.
– Već?
Zaista, kako to objasniti fanatičnom verniku ovakvog sveta? Njihova
pravila joj nalažu da nikada ne sme čak ni pokušati da me razume. Jer,
samo razumevanje značilo bi izvesno približavanje našem svetu. A u
njihovom svetu, to je najveći greh. Treba joj, u stvari, reći nešto što ona
želi da čuje:
– Nije bila posredi nikakva krivica. Samo sam želeo da pobegnem iz
ovakvog sveta.
– Šta sada mislite? Da li biste to mogli ponovo da uradite?
Znam kučko da bi ti to želela. Ako ne možete da nas preobratite, onda
biste barem hteli sve da nas uklonite. Ali neću vam to ponovo priuštiti.
– Ne, nikada to više ne bih uradio. To je pogrešan put.
– Šta je, po vama, ispravan put?
 – Treba se boriti. Poštovati sebe, i boriti se protiv onih koji nas
ugrožavaju.
Za trenutak, učinilo mi se da je u njenim očima zaiskrilo zrnce straha.
Kao da je htela da nastavi da čačka po tome, a onda se naglo predomislila:
– Naravno – reče ona – treba se boriti. I zato morate redovno uzimati
svoje lekove i dolaziti ovamo na razgovore.
Lekovi. Samo ne o lekovima. Bože, učini da ne počne ponovo o
lekovima…
– Uzimate redovno lekove, zar ne?
…jer ako počnem da govorim o lekovima, moraću da joj kažem da od
njih nestaju boje i da tlo ispod stopala postaje nekako mekše i nestvarno.
Postajem lak kao skakač po Mesecu. Hop! Hop! Moje blaženo
bestežinsko stanje, koje su smislili da bi mi oduzeli sposobnost da ih
mrzim. Svi koji nisu kao oni, trebalo bi da se pretvore u biljke i da onda,
polako, neprimetno, uvenu. Da bi svet bio potpuno njihov!
Kučka je bila njihova više no što je toga bila i svesna. Ona je bila ta
koja je nastojala nas da pretvori u njih. Ona je bila njihov najsnažniji
predstavnik. I najopasniji. Protiv nje, upravo protiv nje, morao sam da se
borim.
– Da, Zelda, uzimam lekove. Redovno.

U drugom pismu ponovo izabrali za nju neke odlomke iz „Poslednjih

reči“. Poslednje Džojsove reči bile su: „Zar niko ne razume? A Bajronove:
„Želim da spavam.“ Bakteriolog Mečnikov bio je precizan: „Pogledajte
pažljivo u moju utrobu, jer mislim da sada u njoj ima nečega“ Ili Karl
Pancram, ubica dvadeset i tri osobe: „Voleo bih da celo čovečanstvo ima
jedan vrat, sa mojim rukama oko njega.“ Ili Skrjabin, lica uništenog
gangrenom, koji izgovara: „Patnja je neophodna.“
Otkucao sam i ovo pismo, baš kao i prvo, na svojoj pisaćoj mašini i
potom odšetao do Zeldinog poštanskog sandučeta. Ne verujem poštama i
poštarima. Ovo je suviše važno da bi moglo da bude prepušteno na volju
službeniku koji udara pečate. U pitanju je moj život. Koji zahteva da bude
odbranjen. Ako bude imala razuma, shvatiće da sam prozreo njihove
namere i da sa mnom ne mogu lako. Ja nisam jedan od slučajeva iz
njihovih knjiga. Ne podležem njihovim smrdljivim testovima. Ne
dopuštam da se neovlašćeno i nepozvano ulazi u moju podsvest i da se
onda tamo održavaju redovni sastanci konzilijuma. Ne dopuštam. Ne
dopuštam da bilo ko nasilno menja moj život. Hoću da me ostave na
miru. Hoću da me puste da budem onakav kakav sam. Hoću da ne čujem
nikoga na ovoj ulici. Hoću da zapečatim svoje uši za sve njih. Oni
otvaraju svoja groteskna usta, ali ih više ne čujem. Ulica postaje
bešumna. Njene tablete su me sprečavale u tome da ulicu učinim
bešumnom i zato ona i želi da ih pijem. Da bih morao sve da čujem. Čak i
ono što ne želim da slušam, vrištanje, automobile, avione, zvonjavu
tramvaja, reči, reči, prepirke na ulici, udarce čekićem po krovu neke
zgrade, bušilicu u asfaltu… Dobro je kada se uspavam sopstvenom
tišinom, a ne uz pomoć njihove alhemije. Spavaću onda kada ja to hoću.
Spavaću, ako treba, i na ovoj klupi. Spavaću.
– Bilo je to vrlo nesmotreno od vas – reče Zelda na našem sledećem
susretu. – Provesti noć u parku, samo nekoliko ulica udaljen od kuće!
Zašto ste tamo legli da spavate?
– Vi to ne možete razumeti.
– Hladno je za spavanje napolju.
– Zelda – unesoh joj se u lice – meni nikada nije hladno. I da vas vaši
nisu o tome obavestili, ne bi bilo nikakve potrebe da pričamo o tome.
Nije imala grifona na sebi. Jasno, uplašila se da sam je prozreo.
Krijući se iza snage grifona, zapravo je priznavala da preko puta nje sedi
nešto isto tako snažno. Ona to sebi nikada ne bi priznala, ali njena
podsvest mi je poručivala da sam upravo ja taj grifon! Ja sam imao snagu
lava i snagu orla, i kučka je toga polako postajala svesna. Pitam se, da li
su joj, makar i na tren, ruke zadrhtale kada je tog jutra otvarala pismor
Poslednje reči. Morala je, makar i na tren, zamisliti svoje poslednje reči.
Ona svakako ne bi želela da to budu ove koje upravo izgovara:
– Dobro, nadajmo se da se to neće ponoviti. Budu li vas često skupljali
noću po parkovima, moraćemo ponovo da vas hospitalizujemo. Vi to
znate.
– Znam. A znate li vi da je Đordano Brano spaljen na lomači jer je
tvrdio da se Zemlja okreće oko Suncar I da je Ezop bačen u provaliju, sa
stena u Delfima, optužen da je lopov? Znate li da je Mocart sahranjen u
zajedničkoj grobnici za siromahe, do koje ga je ispratio samo jedan pas?
To je taj razum o kome mi govorite! To je ta svest! Oni isti ljudi koji su
Sokrata naterali da popije otrov, danas me ubeđuju da znaju šta je za
mene dobro. Molim vas Zelda, poštedite me toga. Molim vas, Zelda, vi i ja
se razlikujemo.
– U čemu je ta razlika?
– Vi pristajete na svoju ulogu. Ja na svoju ne pristajem.
– Koju su ulogu hteli da vam daju?
– Ovu istu u koju i vi hoćete da me smestite, praveći se da vam to nije
namera. Uprosečeni činovnik. Ispravni građanin. Sa stalnim mestom
prebivališta. Socijalizovan. Ne spava u parku. Ne pokušava da se
razlikuje. Plaća porez. Pristaje na igru. Prijemčiv za manipulaciju.
Sakuplja reklamne kupone. Srećan je kad kupuje sa popustom. Štedi
novac. Ulaže ga u isplative investicije. Doprinosi društvu. Zelda, društvo
je zlo! Društvo je zli organizam, koji otruje sve čega se dotakne. Društvo
je smrtonosna meduza sa milionima pipaka.
– Ali i vi ste deo tog društva.
– Ne, Zelda, nisam deo vašeg društva. A vama su dali u zadatak da me
učinite njegovim delom. Zanima me, kako to mislite da uradite?
Nije uspela u svom zadatku. Ali, jaka je i opasna. Sigurno bi pokušala
ponovo. To je to: ona ili ja.
Čujem kako Zelda prilazi vratima.
Kučka je pribrana. Odaje je samo lagano bledilo usana. Njen stan
miriše na vanilu. Kaže:
– Ne bi trebalo da ste ovde. Videćemo se sutra u podne u ordinaciji.
Kako prozaične poslednje reči.
– Ne, Zelda. Nećemo se videti sutra u podne.
WAITING FOR A BREEZE
– Šta misliš – upitah – ima li smisla da pokradem sopstvene pesme i
od njih napravim priču? Ionako ih odavno već niko ne čita. Ponekad mi
se čini kako je šteta da sve te rečenice ostanu zarobljene u poeziji.
– Šta fali poeziji?
– Isuviše me podseća na mladost.
– A u mladosti je valjala? – nasmeja se Sergej, izgovarajući reč
,,mladost“ na onaj savršeno nehajan način. Onako, kako to mladi ljudi
čine.
– U mladosti je jedino poezija i postojala. Zapravo, da nije bilo nekih
pesama, nikada ne bih ni upamtila neke ljude. A onda se činilo da su tako
značajni u mom životu… Ponekad čak i nezamenljivi.
Sergej najednom skoči sa klupe.
– Pacov! – reče on.
– Gde je?
– Eno ga! Penje se uz obalu, vidiš?
– Zašto je tako crn?
– Mokar je.
Zaista, pacov se muvao po ivici reke. I on je, valjda, čekao povetarac ili
neko slično osveženje u vreloj avgustovskoj noci. Nekako mi se nije dalo
da se uplašim. Niti da se baš suviše zgadim. U nekoj drugačijoj noći,
možda i bih. Ali, tada, dok smo posmatrali kako splavovi lelujaju u mraku
i šleperi sa peskom bešumno promiču sredinom reke, pacov se nekako
prirodno uklapao u čitavu sliku.
Uostalom, mislila sam, ako je te noći morao još neko da bude u našoj
blizini, onda mi je nekako bilo draže da to bude pacov, nego treće ljudsko
biće. Hoću da kažem, bili smo sasvim dovoljni jedno drugom, tamo, na
toj obali.
Rekoh Sergeju:
– Pacova ima mnogo više nego ljudi. Možda smo mi uljezi u njihovom
svetu.
– Ipak – nastavi Sergej, i dalje prateći neurotičnu putanju onog
pacova – poezija nije nužno vezana za mladost. Nek ljudi pišu je čitavog
života. Misliš da su to ljudi koji nikada ne odrastu?
– Za pesnike ovo bi bilo uvredljivo i suviše jednostavno objašnjenje.
Nek ljudi naprosto ostanu odani poeziji. Žive sa njom do smrti. Nešto kao
verni muževi. Retka pojava, ali dešava se.
Sergej se nasmešio. Setila sam se jednog stiha iz pesme Oktavija Paza.
„Lep kao papiga.“ Mrzelo me je da to naglas kažem. Uostalom, pomislih,
neko bi to mogao da shvati i kao uvredu. Ne vide svi papige onako kao ih
je video Oktavio Paz. Valjda.
– Mrzim da listam svoje stare knjige pesama.
Sergej ponovo sede na klupu. Pacov je već bio otišao nekim svojim
poslom.
– Zašto?
– Pre svega, na njima su moje fotografije od pre deset, dvadeset, ko
zna koliko godina. Ja tačno znam kad su te fotografije napravljene, ko me
je slikao, zašto, u kom gradu, šta smo potom ručali i o čemu smo
razgovarali. Sve u vezi sa fotografijama pamtim jako dobro. Na jednoj
knjizi je fotografija sa mog prvog bračnog putovanja. Restoran… valjda se
zvao „Domeniko“, ili tako nešto. Pečeni krompiri, rasečeni na pola, sa
kajmakom u sredini. To smo jeli svake večeri. Soba koju smo iznajmili
bila je daleko od svega. Pešačili smo dugo svakodnevno, tamo i natrag.
Sećam se visokih kreveta i ogromnih starinskih jastuka. Po dva u svakom
krevetu. Kruta i uštirkana posteljina.
– Mora da si bila srećna? Prvo bračno putovanje…
Htedoh da kažem: „Sad sam srećna. Iz nekog nerazumnog razloga sad
sam savršeno srećna, sedeći ovako kraj tebe i posmatrajući kako se
majica klatara na tvom mršavom telu.“ Ali znala sam da bi to bilo sasvim
neprikladno, pa umesto toga rekoh:
– Ne sećam se, zaista. Pre mi se čini da nisam. Znam samo da sam tih
godina čitala Rafaela Albertija i Bertolda Brehta. Nisu ni u kakvoj vezi,
zar ne?
– Zaista.
– Alberti je pisao o anđelima. Posle sam i sama morala da napišem
čitavu jednu knjigu o anđelima. Zamisli kako jc to grozno! Ko zna koliko
pesnika je pisalo pesme o anđelima.
– Sećam se Albertijevog „Pepelnog anđela“ – reče Sergej.
 To je bilo najgore u vezi sa njim. Podsećao me je na stvari koje bi
valjalo zaboraviti.
– Zaista, kako čovek da se probudi spokojan ako voli takav neki stih?
– „Prolomivši se, svet pade mrtav i otkotrlja se u nigdinu“ – recitovao
je Sergej.
– Sergej! Gurnuću te u reku ako ne prestaneš! Kome uopšte treba
Rafael Alberti na ovoj vrućini?
– A Breht? – nastavljao je on – Šta je bilo sa Brehtom?
– Breht je imao junakinje na koje sam jedno vreme pokušavala da
ličim. Ponekad sam bivala odana Hana Kaš. Ponekad Dženi Piratuša, koja
čeka da brod sa osam jedara i s pedeset topova dođe i odvede je. Ponekad,
pak, čedomorka Marija Farar. Breht je, u svakom slučaju, barem bio
duhovit. A ja sam bila neko vreme zaljubljena u jednog pesnika koji je
umeo sjajno da čita ove stihove, stojeći nag u onom mom malom stanu.
Znaš, mislim da je on najviše voleo Dženi Piratušu. Pa sam je tako i ja
najviše volela. U tim godinama nemaš baš uvek svoj stav o stvarima.
Ponajmanje o Brehtovim likovima. Ali dobro je što tada toga nisi svestan.
Misliš, onako naivan i opsednut svojom zaljubljenošću, kako si to ti
odlučio da upravo Dženi voliš najviše od svih Brehtovih junakinja…
Setih se kako me je pesnik, u jednom napadu strašne pesničke
ljubomore, izveo na sneg, zapretivši da će zauvek da ode. Udario me je po
licu. Gledala sam kako nekoliko kapi krvi sa moje usne kaplje na sneg.
– Ponekad pročitaš toliko toga, i onda od svega ostane samo jedan
nevažan detalj. Takva je stvar bila sa Bajronom.
– Ah – reće Sergej – žene su ludovale za Bajronom! On je stvarno
umeo sa njima…
– Baš tako. Negde sam pročitala da je jednu odvalio cipelom u lice.
Bajron je sedeo, a ona je došla sva uplakana i bacila mu se pred noge.
Oholi Bajron je samo zavalio nogom. Misliš da žene to vole?
– Ne znam, ti mi reci – lukavo je izbegavao Sergej.
– Ko će znati? Znam samo da sam jedno vreme sve svoje ljubavi
poistovećivala sa Bajronom, a sebe sa onom ženom koja mu se baca pred
noge i čeka da dobije udarac u lice.
– Teško mogu da poverujem u to. Ipak, nazvaćemo ovaj period
neemancipovanom mladalačkom fazom, može?
– Problem sa emancipacijom je u tome što jednom kad je ostvariš
najčešće više nisi mlad. Najbolje što sam tada umela bilo je da napišem
pesmu „Ubijte Bajrona“. Kao da nisam mogla da ga ubijem i sama. U
mladosti se naprosto stidiš.
– A stid te uvek podseća… na koga?
– Na Belu Ahmaduljinu. Na njenu „Groznicu“. Ona se stidela pred
lekarom, pa ipak, rekla je da je gorda i da više ne želi da podnosi
„neposlušnost tela“.
– Konačno jedna prava tema. Neposlušnost tela. I kako je savladati.
– Uopšte nisam ni pokušavala da je savladam. Pisala sam u to vreme
nekakav odgovor Ahmaduljinovoj. Napisala sam, zapravo, da rado
podnosim neposlušnost tela.
Sergej mi postavi najgluplje od svih glupih pitanja:
– Jesi li ti hedonista?
U trenutku mi je palo na pamet barem desetak načina na koje bi se
moglo odgovoriti.
Htedoh reći: „Pogledaj u moj frižider.“
Umalo mi ipak ne izlete i ono „lep kao papiga.“ Htedoh da ga pozovem
da se sa klupe spustimo na travu.
Htedoh da mu ispričam kako bi se čitav esej dao napisati o samo
jednom trenutku kada mi je u bioskopu dodavao bombonu, a njegova se
ruka zadržala na mom dlanu sekund duže. Dovoljno da poželim da
napišem taj esej.
Htedoh, u vezi sa hedonizmom, da mu ispričam sve o jednoj devojci
koja je jela čokoladu u krevetu, pred zoru, ali se onda setih da sam to već
napisala u nekoj staroj priči.
Htedoh da ga podsetim na moju kolekciju skupih parfema.
Htedoh da ga pogledam šaljivo i kažem: „Upitaj to moje susede, one
čija se soba naslanja na moju spavaću sobu.“
Htedoh da mu ispričam o mom drugom bračnom putovanju i jednoj
hotelskoj sobi u nekoj banji.
Htedoh da otvorim svoje izlaganje o moralu kao lažnoj i nametnutoj
kategoriji.
Htedoh da ga pozovem na noćno plivanje.
Umesto svega toga, rekoh:
– Svi smo valjda rođeni da nam bude lepo. Ja to tako shvatam.
– Je li tebi sada lepo? – upita Sergej.
 Nekada vam neki ljudi postave pitanje takvim glasom kao da im od
vašeg odgovora zavisi život. Najčešće, međutim, oni ni sami nisu toga
svesni, i kada biste im rekli kako zvuče, oni bi vam se smejali. Zato i ne
pokušavajte.
– Apsolutno. Osećam se savršeno blaženo! Mogla bili da napišem
priču o tome. Kao parafrazu one pesme, pojma nemam čije, kako ih je
jedne noći bilo troje u krevetu: ona, on i Mesec. U mojoj priči takođe bi
nas bilo troje: ti, ja i pacov.
– Nije baš romantično – smatrao je Sergej.
– To ti se sad tako čini. Jednom ćeš se i ovog pacova sećati sa
nostalgijom. Ponekad ne treba da prođe mnogo vremena da se to dogodi.
Evo, već sledeće zime, kada se budemo sećali leta, govorićemo: ,,Eh, kako
smo onda noću odlazili na reku i čekali povetarac…“ A zamisli kroz
nekoliko godina! Pacov će postati lep kao paun u nekom versajskom vrtu!
Mogla sam dodati da sam već tada sa apsolutnom izvesnošću znala
kako će mi i u budućnosti biti krivo što razgovor o hedonizmu nismo
nastavili na neki primereniji način. Sa više slikovitih primera. Ali, to je
tako u živom.
Da smo se stvarno sa klupe spustili na travu, ova bi priča izgledala
sasvim drugačije. Isti bi u njoj ostao samo tanki obris mladog Meseca,
kakav je Apdajk voleo da naziva malim ,,kao bebin noktić“.
Imalo bi smisla, naravno, citirati još možda samo Himenesa. Pozvad
se na stih ,,Ja nisam ja…“ i reći da u svima nama žive i neki drugi, zbog
kojili se geometrija stvari ponekad menja. Imalo bi smisla ispričati kako
se, u jednoj verziji, rađam kao tetovirani mornar sa po jednom zaraženom
devojkom u svakoj luci. A u drugoj verziji kao ukleti motorciklista, zbog
čije sam neuhvatljive senke čitavu jednu godinu provela čitajući Ešberija,
sve dok se nisam toliko naljutila da sam ga u nekoj pesmi nazvala
impotentnim. Ešberi, na sreću, ovo nikada neće pročitati, a kada bi i
pročitao, verujem da bi umeo da shvati zašto smo se on i ja u toj pesmi
toliko mrzeli. Ešberi valjda i sam ponešto zna o hedonizmu.
– Kako će se zvati tvoja priča? -upita Sergej.
– Nazvaćemo je „Čekajući povetarac“, ali će naslov biti na engleskom.
– Zašto?
– Onako. Za slučaj da naiđe Džon Ešberi, na motora. Nazvaćemo je
„Waiting for a breeze“. Kako ti zvuči?
 – Zvuči super – rekao je Sergej, vrteći ključ oko prsta, savršeno
nesvestan lepote svojih pokreta.
Ja sam mislila da to zvuči potpuno bezveze, ali isto tako znala sam da
ako ne napišem „Waiting for a breeze“ postoji realna opasnost da Sergej i
njegovi dugački prsti (koji se, avaj, nikada neće zadržati na pravom
mestu, barem što se mene tiče) jednog dana nestanu u prostoru
rezervisanom za one ljude o kojima nikada ništa nisam napisala. Ponekad
ih ugledam, te ljude, na nekom semaforu kako, proređene kose, i
uglavljeni u neko pretesno odelo, čekaju da se upali zeleno. I pokušavam
da se setim šta je među nama nekada bilo, ali to ide veoma teško.
U nekim slučajevima, unapred znam, bila bi šteta ništa ne napisati.
Postoji, međutim, nekoliko razumnih razloga zašto u četrdesetoj ne treba
napisati suviše eksplicitnu priču o nekome ko je tek nedavno prestao da
bude dečak. Ali, nešto se uvek može napisati, nemušto zamaskirano
gomilom besmislenih citata. Pažljiviji čitalac shvatiće, bez sumnje, da je i
ova intelektualizacija samo zaludni pokušaj da se prikrije vrlo banalna
želja, koja nas je tih noći gušila i odvodila na usamljena i mračna mesta.
Dobro, dok sam pisala, muve su bile užasno dosadne, kakve već
umeju da budu za vreme velikih vrućina, povetarac se uprkos svemu
niotkud nije pojavljivao, majka je zvala sa aerodroma javijajući kroz plač
da upravo odlazi na put jer je ujak na samrti, razmišijala sam zatim hoću
li uspeti da završim priču pre vesti o smrti, popodne je odmicalo savršeno
glatko i ja sam žurila da obavim taj posao pre nego što popušim sve
cigarete, znajući još pre kraja da ovu priču neću pokazati Sergeju, barem
ne dok se ne pojavi u nekoj knjizi, sa svom potrebnom patinom, vremena,
tvrdog poveza, takvih nekih gluposti, a dotle će ionako sve da legne na
svoje mesto.
UKUS ŠUMSKIH JAGODA

Petak, rano popodne

David ne skida nogu sa gasa. Mima i Sonja sede pozadi i ponekad, u

krivinama, pomalo zavrište. Kako napreduju ka planini, put je sve uži i
sve krivudaviji. A David sve bešnji. Mima i Sonja misle da je on lud. Već
dugo to misle. Pa ipak odlaze sa njim na vikende.
Što se Davida tiče, on voli lujke. Tačnije, više se ne trudi da utekne od
njih. Duboko u sebi, on veruje da će mu lujke jednom doći glave. David
misli da su Sonja i Mima lujke prve kategorije. Leti, one skaču u fontane i
odbijaju da nose donji veš. Tokom zime, ne rade ništa drugo osim što
telefoniraju ili čekaju telefonske pozive. Ako, na primer, Mimi ili Sonji
naručite taksi oko dva iza ponoći, one garantovano dolaze na piće. Mima
za svaki slučaj uvek sa sobom nosi i svoje piće. Ona zna iz iskustva da,
tamo gde odlaze, piće obično nestaje pred zoru. A pred zoru je najgore.
Neka siva, buđava, teška kugla skuplja se i čuči u dnu Miminog stomaka,
pred svitanje, i tada mora da bude još pića. Zato, ona uvek nosi svoje piće
sa sobom, zlu ne trebalo.
Sonja, opet, nikud ne polazi bez svog nesesera sa šminkom i
spavaćice. Prošlo je nekoliko godina otkad je poslednji put neko Sonji
rekao da je lepa, ali ona se još uvek toga seća. Bilo je to tako dobro – biti
lepa! Neke su iglice bockale čitavu površinu njene kože dok se njihala na
žurevima. Nešto kao dobar parfem, takva neka lepota. Ali to je bilo davno.
A sada je tu samo taj opaučeni David, sa svojom nogom na gasu, sa
svojim osećanjem krivice, sa svojom fotografijom ćerke, koju nosi u
novčaniku, i tu je ta Mima sa termosom punim domaće jabukovače.
Tepisi žutog i ljubičastog cveća znače im vrlo malo. Za njih je to
pretposlednja stanica iza koje se pojavljuju krovovi hotela. Lepota prirode
je ovde, u ovom automobilu, konačno svedena na svoje razumno
značenje. Na orijentir. Mima i Sonja su kao dve zverke koje ne osećaju
lepom stogodišnjeg platana, ali ipak tačno znaju da se iza tog stabla krije
njihova jazbina. David ponekad misli da je Bog prirodi i želeo da nameni
upravo takvo, jednostavno značenje. Sve dalje, iskomplikovali su ljudi.
Uživanje u krajolicima! Pasteli! Zelenilo, odmor za vaše oči! I slična
sranja. Mima i Sonja ne haju za te stvari i zato ih David ipak voli. Ako se
uopšte može voleti neko koga se pomalo gadiš. Ali se David pomalo gadi i
samog sebe. Gađenje je nešto kao sastavni deo svakog njegovog osećanja.
Ipak, jedno je sigurno: kada se iza neke od okuka odjednom ukaže sav taj
žuto-ljubičasti pejsaž, ne može se dogoditi da Mima i Sonja uskliknu
nekakvo žensko ,,Oh!“ ili ,,Ah!“ili da, ne daj bože, traže od njega da
zaustavi pa da odskakuću da prave buketiće. Mima i Sonja nisu od te
vrste i on im je zbog toga beskrajno zahvalan.
One imaju sasvim jasan cilj, i zato čitave ove kvadratne kilometre
prekrivene cvećem dočekuju svaki put samo tišinom. Njih zanima tačno
određena stvar. Mima žuri da se okači na hotelski šank. Sonja će izjuriti
na terasu, a zatim će, utegnutog stomaka, šetati po holu hotela i, kao
nemarno, razgledati naokolo. Svaki vikend je nova šansa. Možda je on tu
negde. Ona ga ne zna, ali ima maglovitu predstavu o tome kako će se sve
dogoditi. Sonja zamišlja da će on nositi somotski sako sa kožnim
zakrpama na laktovima, verovatno će imati naočare i kariranu košulju.
Sedeće u holu ili na terasi i čitaće novine. Kada ona prođe, on će spustiti
novine. Ugledaće je i – to će biti to.
Mima i Sonja, dakle, žure. I ovog petka. A David, on žuri najviše. Malo
je reći da žuri. On beži.

Petak, veče

Zaista je sedeo tamo. Nije, doduše, bilo karirane košulje niti kožnih
zakrpa na laktovima, ali je zato nosio naočare i čitao novine u holu. Sonja
je od ovog prizora gotovo ispustila svoj koferčič sa šminkom. Onda je za
trenutak stala, uhvatila vazduh i – krenula.
David je pomislio kako su Sonjine štikle preglasne. I kako je njena
suknja previše tesna. Kada se naslonila na pult recepcije, onaj čovek je
već spuštao novine. Gledajući je otpozadi, Sonja je najboije izgledala. I
ona je to uvek koristila za prvi udar. Njene su noge bile još uvek dobro
zategnute u listovima. David je ponekad voleo da nađe utehu u tim
kukovima, naročito nakon svog razvoda, obuhvatao bi Sonjino telo
jednom jedinom rukom, a drugom bi joj češkao ušne školjke. Bila je ovo
drugarska usluga koju bi jedno drugom činili onda kada stvari krenu loše.
A stvari su, više-manje, uvek bile loše.
Mima je napamet znala sadržaj sobnog bifea. Pa ipak, nikada nije bila
načisto čime želi da počne. Konjak ili pivo? Sonja je preteče:
– Mima, budi srce, otvori nam svima po pivo.
David je legao na krevet, još uvek sa cipelama, i posmatrao devojke
kako obavljaju svoje najhitnije poslove. Sonja se brzo svukla i odjurila u
kupatilo. Mima je sela na krevet kraj Davida i dodala mu flašu piva.
Kucnuše se, po tradiciji. Mimi je uvek trebalo beskrajno mnogo vremena
dok progovori. Prvo bi nekoliko puta pokrenula usne, ali se ništa ne bi
čulo. Kao da je nešto u njoj oklevalo da se oglasi.
– Jesi li ga video? Izgleda kao očajnik.
– Dakle, Sonjin tip.
– Ne budi ironičan. Ono dole je sto posto neki desperados. Uopšte
nam ne treba još jedan takav.
– Onda, šta? Da je zaključamo u kupatilo? Da je ne pustimo da izađe?
– Dobra ideja – reče Mirna i dopusti sebi jedan škrt, vragolast osmeh.
Pili su pivo i slušali kako se Sonja tušira. David je spustio glavu na
Mimina kolena, ali se činilo da ona toga uopšte nije svesna. Najednom,
uz psovanje, Sonja izlete iz kupatila, potpuno gola, dok je voda još uvek
kapala sa nje:
– Užas! Zaboravila sam žilete! Davide, ja naprosto moram da
depiliram noge!
– Ti znaš, Sonja, da imam jedan jedini princip u životu: nikada ne
dajem ženama svoje žilete da njima obrađuju ko zna koje sve delove svog
rela. Nikad. Predlažem ti da siđeš dole do hotelskog brice i zamoliš ga da
te sredi. Gde god treba. Možda ti bude i zanimijivo.
– Ti si đubre – reče Sonja. – Stvarno ne znam, Mima, šta radimo
stalno sa ovim skotom.
– Tešimo ga – reče Mima i ustade naglo, pustivši da Davidova glava
padne na krevet.
Sonja se istog časa bacila na njegovo mesto na postelji i počela, s
mukom, koprcajući se, da navlači tesne bele pantalone.
– Probaj sa kašikom za cipele – doviknu David, koji je već izlazio.
 – Kuda ćeš? – viknu Sonja za njim.
– Idem dole da ispitam teren. Kad siđete, onaj tip i ja već ćemo biti
najbolji prijatelji.
– Samo probaj – dreknu Sonja – samo probaj da mu napričaš
kojekakve laži!

Petak, noć

– Kvržica? Kakva kvržica?

Pre no što je odgovorio, tip je dugo zurio u mrak preko terase. Stizao
je hladan noćni vazduh s vrha planine. David i Mima su pratili ovaj
razgovor naslonjeni na ogradu, dok se Sonja već uveliko udubljivala u
problem.
– Lepo. Kvržica u mojim jajima. Ne uspevam da je isteram već tri
godine.
– Da li se oseća? – upita Mima. – Mislim, pod prstima, možeš li da je
napipaš?
– Kako kad – reče tip. – Ne baš najbolje. Ali znam da je tamo. To me
izbezumljuje. Ne mogu da mislim ni na šta drugo. Zbog toga sam i
prestao da pišem. Shvataš, to mi je razorilo koncentraciju! Sedim, zurim
u pisaću mašinu, ali – ništa. Neprestano mislim na tu kvržicu.
– A kako se to dogodilo? Nisi je imao oduvek?
– To je užasno duga priča. Ne želim da vas zamaram time.
– Ma ne zamaraš nas – reče Sonja, glasom punim razumevanja, dok je
pogledom tražila pomoć od Davida i Mime.
Mima podiže čašu, nazdravljajući piščevoj kvržici. David nije rekao
ništa, ali se nekako oslonio udobnije, kao da se sprema da sluša dugačku
priču.
– Eto – reče Sonja – vidiš da nas uopšte ne gnjaviš. Ispričaj nam!
– Imao sam jednu žensku, bila je dvanaest godina starija od mene.
Mislim da je želela da je oženim, ali to, razumete, nije dolazilo u obzir. U
stvari, mislim da je bila pomalo veštica. Posle sam to shvatio. U svakom
slučaju, ja sam je ostavio. Ispričao sam joj nekakvu bljuzgu o tome kako
sa mnom ne bi nikada imaia nomlalan život, jer su pisci pomalo uvrnuti, i
tome slično. Otišia je i nije se pojavijivala nedelju dana. Taman sam
mislio da sam je se otarasio, kad, eto ti nje jedne večeri…
– Znao sam! – reče David.
Sonja ga preseče pogledom:
– Nastavi, dragi – reče tipu materinski.
– Došla je, dakle, i ponašala se vrlo pribrano. Rekla je da je o svemu
dobro razmislila i da sam ja potpuno u pravu. Naša veza, reče ona, ne bi
imala nikakvu budućnost.
David je izgledao kao da ga je priča konačno istinski zainteresovala.
Sede za sto i reče:
– Ali?
– Šta ,,ali“?
– Sve je shvatala, ali nešto je ipak želela, zar ne?
– Da, da, u pravu si, prijatelju, nešto je želela.
– Šta? – upitaše svi uglas.
– Želela je da je kresnem još jednom, za rastanak. Kao, nikada do tada
nije uspela da kontroliše stvari u svom životu i nikada, kada bi se sa
nekim tucala, nije mogla znati da je to poslednji put. To bi tek kasnije
shvatala. Ovo bi, reče, bilo prvi put da tačno zna da je određeno tucanje
baš poslednje tucanje sa jednom osobom. I rekla je da bi joj to konačno
pomoglo da počne da upravlja sopstvenim životom. Kao, ja bih joj
pomogao u tome. Eto, samo još to i onda će otići puna zahvalnosti.
– I šta je onda bilo?
– Eh, šta je bilo! Tu sledi najgori deo priče, zbog koga i mislim da je
bila veštica. Tucali smo se i sve je bilo OK, do pred kraj. Došao je
momenat kada sam mislio da ću da svršim i onda – odjednom –
bljesnulo je to svetlo u meni, kao da je neko na trenutak upalio ogromnu
sijalicu, nešto kao munja, i mogao bih se zakleti da me je gledala pravo u
oči i da su joj zenice za trenutak bile duguljaste, kao mačje. Elem, ništa
nije iscurilo iz mene. Svršio sam, ali bez ikakvog zadovoljstva. Samo je
bljesnulo i rasplinuio se. I odmah zatim, osetio sam tu napetost, tu
grudvu između svojih nogu. I ona je još uvek tu, sve ove godine.
Sonja je palila cigaretu na cigaretu i klimala glavom. Upitala je:
– Šta je bilo posle? Mislim, kad si se tucao, kako je bilo? Jesi li mogao
da svršiš?
– Pa, kako da ti kažem, i jesam i nisam. Nešto bi izlazilo, ali to nije
bilo to. Ne kao ranije. Grudva je sad stalno tu. Postoji nešto što treba da
izađe, ali ne izlazi.
– Jadniče – uzdahnu Sonja i spusti svoju ruku na njegovu.
Mima je ćutala i nalivala svima još po jednu čašu vina. Bili su sasvim
sami na hotelskoj terasi. Pisac upita Davida:
– Zar ne misliš i ti da je morala biti veštica?
– Sve žene su veštice kad to požele – reče David. – Ili dobre vile. To je
samo stvar njihove odluke.

Subota, veče

Voda je u bazenu već bila hladna, ali oni nisu odustajali. Sonja je malo
plivala, a onda se vraćala do pisca i obuhvatala ga nogama. Puštao je da ga
tako odvuče u dublji deo bazena i da ga čitavog zaroni u vodu. Onda je
naglo izbacivao glavu na površinu i vikao:
– Davide, i ona je veštica, zar ne?
– Nema sumnje, nema sumnje, ali treba to iskoristiti. Garantujem da
će ti isterati tu tvoju kvržicu. Glavu dajem da hoće!
– Eh, kad bi bar mogla – reče pisac setno i dopusti da ga Sonja još
jednom potopi u vodu.
Mima je bila zadovoljna time da prosto pluta po površini i, ponekad
samo, pokrenula bi ruke. David je sedeo na ivici i mlatio nogama po vodi.
Znao je tačno sve što će se dalje dešavati. Sonja će dopustiti da je ovaj tip
odvuče u svoju sobu. Mima će se još jednom zverski napiti. On će biti tu
da je ponovo sluša. Ta njena priča o detetu koje ne može da rodi. To glupo
opravdanje za bezvoljnost. Kao da je uopšte potrebno opravdanje da se
bude očajan.
Odjednom je shvatio da mora da telefonira. Baš tako, morao je, to je
bilo jače od njega. Iako je tačno znao šta će se dogoditi. Život je, uopšte,
bio tako sumorno predvidljiv.
– Halo? – reče muški glas sa one strane žice.
– Zajebi ,,halo“, daj mi moju ćerku.
– Tvoja ćerka spava. Ako nisi znao, sada je pola jedanaest, a tvoja
ćerka ima sedam godina. Sedmogodišnje devojčice u ovo vreme obično
spavaju.
David se osećao glupavo. Mudonja ga je učio pameti. Nema blesavije
situacije, nego kad ti neki mudonja u pola jedanaest uveče objašnjava šta
je dobro za tvoju ćerku. Poželeo je da odjuri tamo i da ga tresne o zid. Da
napravi od njega fleku. Da ga razmaže po zidu. Da ga šamara do smrti.
Umesto toga, samo je spustio slušalicu, osećajući se kao govno koje hoda.
Pomisli kako je Mima možda ipak u pravu. Ništa lepše od dobrog razloga
za očajanje.

Subota, noć

Sonja je stajala gola uz prozor, pokazujući piscu svoju bajnu

stražnjicu. Nešto ranije, egzaltiran, probudio je pola hotela dok nije uspeo
da naruči da im se u sobu donese kasna večera. Sada je stajala pred njim,
držeći u rukama činiju punu šumskih jagoda. Ovde, na planini, sazrevale
su upravo u avgustu, a svaki mali plod, svaki pojedinačno, činilo se Sonji,
nosio je u sebi ukus svih jagoda sveta. Čudilo ju je kako to nikada ranije
nije shvatila. Tu potpunost ukusa. To savršenstvo. Nije, zapravo, više ni
bila sigurna da li je ikada ranije razmišljala o ukusu bilo čega. Bilo čega
što oseća. I da li je uopšte razmišijala, zaista razmišljala, o onome što
oseća? lli je provela čitav taj život brinući se o tome šta drugi osećaju i
osećaju li uopšte išta? Za nju, pre svega. Kao da je, pomisli ona, svih tih
godina bilo jedino važno navesti druge da počnu nešto da osećaju. A to je
bilo tako pakleno mučno i naporno.
Sonja se okrenu ka njemu:
– Veruješ li da je ovo prva jagoda koju jedem u životu?
Pisac je ležao, umotan u izgužvane čaršave i posmatrao Sonju
zaljubljeno. Još uvek nije mogao da poveruje u čudo. Opipavao je ono
mesto, ali tamo više nije bilo ničega. Samo lakoća i mir, koji su se, negde
duboko iz stomaka, širili po njegovom telu. Bilo je toliko toga što je
morao da joj kaže, sada, kada su konačno tu. Bio je svestan da zvuči
nepovezano, ali, zaboga, ona će razumeti, ona naprosto mora sve da
razume! Ako je čarobnica. A jeste. Uverio se da jeste. Sutra ujutru, rekao
je, njih dvoje će poći odatle i useliće se u njegov stan. Sasvim pristojan
stan u potkrovlju. Ona će kuvati čaj i donosiće na njegov pisaći sto. On će
joj posvetiti svoj budući roman. O, da, bio je potpuno siguran da će
zajedno sa njom moći da napravi čudo!
 – Kakva je to sreća da sam te našao – reče on i pruži ruku da je
privuče ka sebi, u krevet.
Sonja ga pogleda u čudu, osećajući još uvek na nepcima onaj
jedinstven, tek otkriven ukus šumskih jagoda. Bio je toliko jak, toliko
opčinjavajući taj ukus, da ju je sprečavao da misli jasno o bilo čemu
drugom.
– Ne budi lud – reče mu ona i ode u kupatilo.
U ogledalu, ona stade da posmatra svoje lice, nešto malo bora oko
očiju, pređe prstima preko vrata, pa preko ramena… I, to je takođe bilo tu.
To osećanje svesti o sebi. Baš kao kad je bila sasvim mlada devojka i kada
je još uvek tačno znala da u svom sopstvenom telu postoji, kao neki
vlastiti centar kosmosa. To zaboravljeno osećanje nežne brige za samu
sebe. Tako dirljivo, pomisli Sonja. Kao da sam sopstvena majka, ili tako
nešto. Moji tabani na hladnim pločicama. Moje trepavice, sasvim
dovoljno duge. Moji prsti koji ispisuju vlastito ime na ogledalu. Gde sam,
dođavola, bila sve ovo vreme?
– Ne smeš da odeš, molim te, ne smeš da odeš – govorio je pisac dok
se Sonja oblačila.
– Slušaj – reče mu ona na vratima – pokušaj da ovo prihvatiš kao još
jedno literarno iskustvo. Važi?
Bila je to patetična scena: umotan u čaršav, stajao je na vratima i
posmatrao kako Sonja niz hodnik odnosi svoje dobre noge, svoj iznova
stečeni ukus šumskih jagoda, svoje osećanje same sebe, rečju, sve ono o
čemu on nikada neće uspeti da napiše roman.

Nedelja, pred zoru

Probudilo ih je jedno jednostavno i glasno: TUP! Kao kada se vraćate

sa pijace i ispadne vam lubenica iz ruke. Kao kada teška, prezrela voćka
padne sa grane. Sonja i David u isti mah skočiše. Mime nije bilo u sobi,
samo je zavesa na vratima terase lepršala i propuštala jutro. Sedeli su u
svojim krevetima, nesposobni za bilo kakav pokret. Jer sve se, i bez njih,
počelo pokretati. Njih dvoje bili su u tome sasvim suvišni.
Prvo je neka žena vrisnula. Onda je počela da doziva druge ljude.
Onda ih je bilo sve više i više pod njihovom terasom. Neko je vikao da
treba pozvati lekara. Neko drugi je rekao da je već kasno i da je lekar
suvišan. Neko treći je govorio da treba skloniti decu sa prozora.
– Znao sam da će se ta pijana ženska jednom skljokati sa terase –
govorio je portir – znao sam.

Nedelja, oko podne

… A mogao sam sve to da završim i drugačije, pomisli pisac, oblačeći

svoju kariranu košulju, a zatim sako sa kožnim zakrpama na laktovima.
Mogli su da odu odavde srećni. David je mogao da shvati da je
besmisleno praviti budalu od sebe. Sonja je mogla da pronađe svoje
izgubljeno samopouzdanje. Bilo bi to baš kao u priči. U životu, da, u
životu uvek postoji neki dobar razlog za očajanje, ali ko je uopšte ikada
tvrdio da literatura ima ikakve veze sa životom?
Neko vreme, pisac je stajao kraj prozora i posmatrao ih kako se
kupaju u bazenu. Te dve devojke, ne više sasvim mlade, za koje je voleo
da veruje da se zovu Sonja i Mima. I njihov rezignirani pratilac, koji se
nikada ne osmehuje i koji često telefonira sa recepcije. Zaista, pomisli
pisac, zašto ne bismo, odavde bar, svi otišli srećni?
I tako, on ponovo vrati svoj sako na stolicu, zavrnu rukave svoje
karirane košulje i sede za pisaći sto. Prvo što je uradio bilo je da iscepa
poslednje dve stranice. Ovaj lagani pokret rukom izbrisao je u trenu
jedan rastanak i jednu smrt. Idemo, pomisli pisac, ponovo od onog
momenta kada Sonja stoji naga kraj prozora i jede šumske jagode…
ODGOVOR NA JEDNO
NOVINARSKO PITANjE
Jedna, ponešto zbunjena, novinarka kulturne rubrike pitala me je pre
neki dan zašto još uvek nisam napravila promociju svoje knjige priča, a
prošlo je, evo, već šest meseci od njenog pojavljivanja. Odgovorila sam joj
da sam bila prezauzata. I da je to moj bunt protiv tretmana pisca u
društvu. I da, uostalom, u ovom gradu ne postoji zaista, ali zaista ugodno
mesto na kome biste poželeli da održite svoje književno veče. Mlada
novinarka je sve zapisala i zatim zatvorila svoju beležnicu. Punu mojih
laži. Naravno da ćete lagati novinare. I naravno da nikada nećete lagati u
pričama. I zato, evo pravog odgovora na ono pitanje: ta knjiga priča, o
kojoj smo govorile, ta knjiga mi se, zapravo, zgadila. A evo i kako se to
dogodilo.
Upravo sam pekla palačinke kada je telefon zazvonio, tako da sam
mogla biti sigurna da to zove moj otac. On uvek zove kad pečem
palačinke. Kao što moja majka zove uvek dok stavljam kontaktna sočiva.
Baš u onom trenutku kad se koncentrišem na kretnju svog kažiprsta, od
stola ka oku, baš u tom trenutku, možete biti sigurni da će da zazvoni
telefon. Ponekad samo psujem u sebi i ne ustajem. Ponekad trčim ka
telefonu, sa sočivom na prstu. Ponekad mi ispadne iz ruke i posle toga
moj muž sa lupom istražuje tepih. A tepih je pun mačijih dlaka. Onda
moram sve iznova da dezinfikujem, zbog čega kasnim na posao. I tako u
nedogled.
Ipak, ponekad pomislim, kad jednom umre ta moja majka, niko me
više neće zvati rano ujutru dok stavljam kontaktna sočiva. Radiću to
spokojno i biću tužna. Prosto mogu da osetim tu svoju tugu. Uživim se u
nju i – desi se da se zaplačem. I onda se ipak javim na telefon, potaknuta
tom budućom tugom.
Ima dana kad mislim da ću ja umreti pre svih njih. I žalim jedino
sebe. Tih dana se ne javljam na telefon. Bar ne sa kontaktnim sočivom na
vrhu prsta.
 A otac, on zove popodne. I zatiče me pored šporeta. Mi se nikad,
naravno, nismo modernizovali i naš telefon, užasno staromodno, još
uvek ima gajtan, brojčanik i sve ono što je imao i onoga dana kada su
telefoni izmišljeni. Dobro, dovukla sam sve to u kuhinju, gde je palačinka
upravo zagorevala. Palačmke, po pravilu, ne trpe improvizaciju. Otac reče
da će za pola sata doći da nam popravi televizor. Divno, rekoh, ali sam
znala da je to samo opravdanje. On ne ume da popravlja televizore.
Nešto kasnije, palačinke su stajale na stolu, ja sam, glumeći spokoj,
seckala šarene hartije i ukrašavala novogodišnju jelku, moj muž je,
zamotan u ćebe, sedeo na kauču, a otac je bio okrenut leđima i posvećen
zastrašujućoj unutrašnjosti našeg televizora. Odložio je svoj sako preko
stolice. Nije baš izgledao čist taj sako, naročito oko kragne, ali to nije bilo
ništa novo. Ponekad noću, dok je moj muž spavao, mene bi mučila neka
praktična religiozna pitanja. Na primer: šta Bog misli o tom gađenju koje
osećam prema ocu? Posle njegovih poseta dobro oribam čaše, kupatilo,
sve što je dodirivao. Ponekad noću razmišljam da li je to greh. I ne
nalazim odgovor. Moja majka ume da kaže kako ju je to izluđivalo, te
njegove fleke, dok su bili u braku. Nije bilo mogućno dovesti ga u red.
Takav je čovek. Masne mrlje jednostavno izbijaju iz njega. Ona mu je,
kaže, svakog jutra davala čistu košulju, a on bi se vraćao sa ostacima
užine na kravati i manžetnama. Slažem se, to nije bilo lako voleti. Moja
majka je volela ove fleke pernaestak godina, a onda je odustala. Prodala
je veš-mašinu i platila advokata. To je sve bilo davno. Već dvadeset
godina o očevim flekama brinula je jedna druga dobra duša.
Držao je u ruci čitav snop raznobojnih žica i, koliko sam shvatila,
trebalo je od svake boje po jednu ugurati ispod nekog šrafa. A šraf je bio
mali i migoljio se. Otac se znojio. Zatim je skinuo i košulju. Ponekad bi
skidao naočare i brisao ih o majicu, pa ih je vraćao na lice. Otac nas nije
gledao. Ćutao je, i izgledalo je kao da je veoma posvećen tom poslu oko
televizora. Ali ja sam znala: progovoriće kad-tad. I on, napokon, reče,
gledajući i dalje u onaj mehanizam:
– Čita ti se knjiga, čita ti se…
– Ko je čita? – upitah.
– Pa, listali smo je svi.
– Knjiga nije da se lista, već da se čita.
Novogodišnji ukrasi bili su tako krhki. Bilo bi lako slomiti ih. Jedan
nepažljiv pokret i – krc!
Znali smo dobro o čemu otac govori. Bila je u toj knjizi i jedna priča o
njemu. O njemu i meni. O njemu, o meni i o majci. Mora biti da su je u
očevoj kući pročitali i nosili iz ruke u ruku. Mogu da zamislim kako je
sedeo za stolom i osećao nelagodu. Neki su drugi ljudi možda verovali da
je sve izmišljeno, ali on je znao da nije. I bio je ljut. Jer, da nije bio ljut,
onda bi on bio sasvim drugačiji čovek i jedna takva priča ne bi nikada
mogla ni da nastane. Da nije bio ljut, ja možda nikada ne bih ni poželela
da pišem priče. Neki su drugi ljudi možda mislili kako je to interesantno:
sedeti bezbedno u svojoj sobi, na svojoj stolici, ispod svoje lampe, i tako,
iz te bezbednosti, pomerati konce tuđeg straha, tuđeg bola i tuđe nevolje.
I zatim – tu su zapleti! Zapleti koji me se ne dotiču, baš kao ni erupcija
vulkana na drugom kontinentu. Ali, stvar je u tome da takva bezbednost
ne postoji. Kao što ne postoji ni priča u kojoj bar neki pogled kroz prozor
nije stvarni pogled kroz prozor. Ponekad je to tek žiganje u desnom
ramenu. Ili strah od paukova. Blizina smrti. Miris neke bolnice. Vrelina
koja izbija iz auto-puta. Bilo šta. Ali nešto doživljeno uvek postoji, nešto
što će zauvek staviti zid između pisca i njegove lične bezbednosti od priče.
I što je više tih priča, to je bezbednost manja. Sve je više ljudi koji će
misliti da znaju sve o onome čiju su priču pročitali. A tu će biti samo
delimično u pravu, jer znaće, pod uslovom da umeju da pročitaju, znaće
samo onoliko koliko o sebi zna i pisac sam.
I kako onda, mislila sam, jedan tako pristrasan čitalac, pritom još i
moj otac, može o meni znati više no što ja to znam sama? Možda ga
upravo ta pristrasnost sprečava da mene, stvarnu mene, ovu koja
pokušava da ukrasi novogodišnju jelku, odvoji od onih nekoliko redova
koji su nastali dvadeset godina nakon što smo, otac i ja, poslednji put pod
istim krovom proveli noć. I zatim, ako me odvoji od tih redova, šta će
zaista od mene ostati? Nekoliko istinski dobrih recepata, nežnost prema
životinjama, glancanje kuhinje, sećanje na dva-tri luksuzna putovanja, i
tu je otprilike kraj. Odlučih, stoga, da ostanem tamo, u onim redovima.
Pa šta košta – da košta. Cela. Ili ništa.
Nastavila sam da vezujem čvoriće od konca i da, vrlo pažljivo, kačim
kugle na jelku. Upitah:
– Šta ti se nije svidelo?
Moj muž je ćutao. Znala sam da se neće umešati. Ipak, on je bio
prisutan. Mogla sam čuti kako diše i kako me svojim disanjem miluje na
daljinu. Iako je bio na sasvim drugom kraju sobe, mogla sam osetiti kako
mi njegovo disanje umiruje prste i odmiče kosu sa čela. Bilo je to dobro
osećanje.
– Ništa mi se nije svidelo – reče otac. – To nije moj stil.
– Stil! – vrisnuh ja, konačno pogubivši konce, i strpljenja i onih
novogodišnjih ukrasa. – Šta ti uopšte znaš o stilu? Baš si mi ti neki
stilista!
Otac se i dalje bavio zavrtnjima, ali nije odustajao od borbe.
– Sve si napisala zlonamerno – reče on.
Ja sam već vikala, osećajući da sam na ivici suza:
– Ali, to je knjiga! Knjiga, a ne prijava sudu! Ko te je terao da se
prepoznaješ u tome!
Oboje smo znali da je ovo laž. To jeste bila prijava. Nekakvom sudu.
Ovo je upravo bio taj sud. Baš tu smo sedeli, u toj sudnici, kiteći jelku i
popravljajući televizor. Ali nas je sudija odavno napustio, digavši ruke od
svega. Mogli smo tako do beskraja kopati po prošlosti, iznositi svako
svoje dokaze, mogli smo vrištati u pravcu neba kako su svi drugi bili krivi
što se dogodilo baš sve na onaj način, mogli smo tvrditi da je naša
mladost uništena tuđom krivicom, mogli smo sve to u nedogled, i ništa se
ne bi promenilo. On mi ne bi poverovao, kao ni ja njemu. Niti bih ikada
mogla da se sažalim nad njime. Kao što ni on, valjda, više nikada ne bi
mogao da pogleda u mene i da tamo ugleda ono dete koje je nekada
satima sedelo kraj njega, ćutke, dok je igrao šah u dvorištu jedne
poslastičarnice. I znala sam još i to da se niko neće pojaviti sa strane, da
presudi. Takav je to bio sud. Najgore vrste.
Konačno je pukao jedan srebrnasti Deda Mraz. Komadići su se
razleteli po podu, po stolu, po mojoj haljini. To je bilo to, sasvim
dovoljno. Bacila sam one makaze, konac, sve sam to bacila na pod,
zgrabila kaput i izletela iz stana. Padao je sneg. Tek u kolima shvatila sam
da su mi na nogama papuče. A oko vrata šal. I ispod svega toga, kućna
haljina. Luda kombinacija. Takva sam uletela u majčin stan. I, normalno,
rasplakala sam se još u predsoblju. Mada, bilo je sasvim dovoljno osnova
da me i ona ispraši. Jer u toj knjizi bila je i jedna priča protiv nje. Ali nije
to uradila. Skuvala je kakao i ponudila mi cigaretu. Bio je to njen
momenat i ona ga tu za živu glavu ne bi propustila. Momenat kada može
da bude bolja od njega. Vredelo je živeti za to. Tako smo sedele neko
vreme i ogovarale. A kakao se pušio i neki su Cigani ispod prozora duvali
u svoje limene instrumente i javljali da se bliži Nova godina.
Malo kasnije zazvonio je telefon.
– Otišao je – reče moj muž. – Možeš da se vratiš.
Posle smo on i ja počistili krhotine Deda Mraza i odneli rastavljeni
televizor u drugu sobu. Slušali smo radio i pričali o tome kako je
Bukovski napisao čak tri verzije sahrane svog oca. Mora da je bio užasno
ljut na njega, pomislih.
Eto, to bi bio odgovor na novinarsko pitanje zašto nije bilo promocije.
U stvari, bila je to dobra promocija, prava, samo sa malobrojnom
publikom.
Naravno, primećujete da je ova priča veoma obzirna prema
sporednom liku u njoj, mom mužu. Ne možete naljutiti baš sve svoje
čitaoce. Neko mora i da vam ostane.
Beleška o autoru

Jelena Lengold objavila je knjige Raspad botanike (poezija, 1982),

Vreteno (poezija, 1984), Podneblje maka (poezija, 1986), Polazak anđela
(poezija, 1989), Sličice iz života kapelmajstora (poezija, 1991; Nagrada
“Đura Jakšić”) i Pokisli lavovi (priče,1994).
Živi u Beogradu.
Od februara 1999. godine autor je “Stubova kulture”.