Сликовница: Први структуирани читалачки материјал намењен детету

САЖЕТАК

Циљ је рада на основу постојеће литературе објединити релевантне спознаје о

историјском развоју издаваштва сликовница, карактеристикама сликовница, функцијама
које развија, примењених у односу на узраст и квалитет сликовница. У раду се износе
резултати истраживања до којих се дошло анализом документације Хрватског центра за
дечју књигу и који говоре о издаваштву савремене сликовнице, као и спознаје о језику
сликовница.
Сликовница представља први сусрет детета с књижевношћу и писаном речју
уопштено, а остварује се у човекову најосетљивијем периоду, детињству, па је стога нужно
водити бригу о квалитету сликовнице ради дететове добробити. Хрватске сликовнице
објављене у прошлости, од самих почетака појаве сликовница па до почетка 80-их година
20. века, систематски су истражене до одређеног нивоа. Но сликовнице које су на
хрватском тржишту и у библиотекама присутне у последњих тридесет година ретко су
предмет истраживања.
Сврха је овог рада ажурирати тематику сликовница, продубити свест о важности
постојања квалитетне сликовнице због потенцијала које поседује и подстаћи
континуирана истраживања сликовнице у различитим научним и уметничким областима.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: сликовница, рана писменост, историјски развој сликовница,

издаваштво, језик.
 УВОД

Важност коју књига има у различитим сегментима живота појединца неупитна је, а
посебно важну улогу она има у развоју писмености. Свест о тој чињеници води према
одговорности коју одрасли појединци имају у односу на начине, средства и време у
којем дете уводе у свет писмености. Неопходно је да дете у додир с писменошћу дође
много раније него што је спремно самостално читати и писати. Иако дете прву писану
реч можда сусреће на кутији од играчке, неком одевном предмету, натпису на светлећој
реклами или друго, сликовница је, ако не први, онда сигурно најбогатији извор
писане речи са којим се дете може сусрести у раном детињству. Једно од најуопштенијих
тумачења сликовнице јесте да је она књига за децу која се састоји претежно од слика или
само од слика или цртежа. Међутим због различитих облика и материјала од којих може
бити направљена те због функција које ју карактеришу, примереније ју је одредити као
први структурирани читатељски материјал намењен деци.
Пре пола века почињу да се напуштати схватања да је писменост везана искључиво
уз почетак школовања. До краја шездесетих година двадесетог века сматрало
се да је дете способно за учење читања и писања у менталној доби од 6 година и 6
месеци (Морпхетт 1928, Васхбурне 1931, Долче и Блоомстер 1937 према Гиллен и Халл
2003) те да се у погледу писмености ништа не догађа пре формалног поучавања читања
и писања, дакле, у првом разреду основне школе. Уз то, на дете се, у складу са
поставкама Скиннер бихевиоризма, гледало као на објекат на којем се врши писменост
те се сматрало да је његова улога у развоју писмености занемарљива.
Међутим чињеница да нека деца читају и пишу пре поласка у школу дуго је
изазивала пажњу истраживача и у њој је могуће уочити почетак промена схватања о
положају, активности и улози детета у писмености.
На писменост се почиње гледати као на чињеницу
неодвојиву од језика у целини и његова ширег контекста (Гиллен и Халл 2003). Занимање
за понашања деце укључене у писменост први су показали Цлаи (1969), Реад (1970) и
Гоодман (1976) и то је био приступ који је водио до значајнијих помака у
концептуализацији раног детињства и писмености (Гиллен и Халл 2003). Повезивањем
много ширег опсега понашања у односу на конвенционално схватање писмености долази
до редефинисања писмености и њен се почетак током седамдесетих и осамдесетих
година двадесетог века почиње смештати ван оквира школовања (Гиллен и Халл
2003) односно премештати у најранију фазу, ону која почиње готово од самог рођења
детета. Рана писменост подразумева све оно што дете зна и може у подручју
читања и графомоторике пре него што самостално чита и пише (Стричевић 2007). С
обзиром на узраст у којој се развија, а то је рано детињство у којем породица има
незамењиво место, улога породице у подстицању развоја ране писмености и утемељењу
каснијег учења вишеструка је, неизоставна и готово ненадокнадива (Стричевић 2007,
Цаирнеи 2003). У данашње време готово је у потпуности прихваћен став да се писменост
развија од рођења детета, јер се аудитивна осетљивост која је битна за развој говора
и читања развија од првих дана живота. Надаље, способности разумевања и говора
те вештине читања и писања више се не гледају као одвојене способности, а процес
њиховог усвајања као узастопан процес, тј. тако да усвајање следеће способности
зависи о развоју претходне, већ се сматра да се наведене способности и вештине током
развоја прожимају.
Као кључни фактори у развоју ране писмености наводе се следећи: модел одраслог,
подстицаји одраслог те доступност и количина изложености одговарајућим материјалима
за читање (Стричевић 20061). Полазиште за сва три фактора јесте материјал за читање.
Најчешће посредовани материјал у активностима читања су сликовнице, с којима дете
у додир долази посредством родитеља и других одраслих особа које о њему брину. Чини
се да су сликовнице одувек служиле као први читатељски материјал са којим су се деца
сусретала. Поставља се питање колико се зна о том читатељском материјалу, посебно
које су новије генералне спознаје о сликовницама те што се зна о сликовницама које су
присутне на домаћем тржишту и у библиотекама.
Посиловић (1983) 2 истиче да је године 1968. започела, а 1982. године довршена
анализа тржишта сликовница и илустрованих књига за децу која се спроводила на
загребачком тржишту, али су провере рађене и у другим деловима ондашње Републике. На
тему сликовнице 1971. године у Загребу је одржан симпозијум након којег је изашао
зборник радова под насловом Сликовница: прва књига детета уредника Јоже
Скока. Сликовницом се бавило на Савјетовању поводом Међународног дана дечје књиге,
након којег је објављен зборник радова Каква је књига сликовница који је приредила Ранка
Јавор. Године 2001. као резултат дугогодишњег истраживачког рада на хрватским
сликовницама објављеним до 1945. године организована је изложба Од сликовњака до
врагобе: хрватске сликовнице до 1945. године аутора Стефка Батинић и Берислава
Мајхута, након које је објављен каталог под истим насловом.
Неколико стручних и научних радова у којима се писало
о сликовници могуће је пронаћи у часописима "Предшколско дете", затим "Уметност
и дете", понеки у часопису "Живот и школа" те у зборницима радова са скупова које
организују учитељски факултети у Хрватској, публикацијама из подручја психологије и
педагогије те кратко у прегледима историји књижевности. Чињеница је да се више зна о
сликовницама насталим кроз историју него о данашњим сликовницама, јер се у данашње
време оне ретко појављује као предмет истраживања. Сликовнице се издају готово
свакодневно, издавачко тржиште обилује њима. Намеће се питање који је ниво
њиховог квалитета. Будући да је литература која се бави сликовницама старијег датума,
уз наведено намећу се и нека друга питања: да ли постоје промене у данашњим сазнањима
сликовнице у односу на спознаје стечене у прошлости те какви су данашњи ставови
и схватања у односу на сликовницу као читатељски материјал у подручју књижевности,
издаваштва, уметности, библиотекарства, психологије и педагогије .
О издаваштву сликовнице кроз историју претражујући информације о појави првих
сликовница долази се до спознаје да се о првим сликовницама најпре писало у контексту
штампарства и издаваштва. У том подручју најистакнутији су радови Стефка Батинић и
Берислава Мајхута. Свој дугогодишњи истраживачки рад заокружили су 2001. године
изложбом Од сликовњака до врагобе: хрватске сликовнице до 1945. године за коју је издат
и опсежнији каталог у којем се детаљно износе чињенице о историјском развоју
издаваштва хрватских сликовница.
На основу доступне литературе о сликовници у контексту тискарства и издаваштва
може се истаћи да се штампане сликовнице не појављују паралелно са појавом штампане
литературе намењене одраслим читаоцима. Разлог је тому пре свега техничке природе
- непостојање технологије која би омогућила штампу у боји. Иако су се сликовнице
штампале техником дрвореза који су се потом бојили руком, заправо тек појава штампе у
боји омогућава раширену појаву сликовница. Оне се у првом реду појављују у Немачкој,
а истовремено и у Великој Британији.
 Може се рећи да је врло рано освештена потреба за читатељским материјалом
намењеним у првом реду деци јер се илустрована издања за децу појављују одмах након
што су остварени споменути технички предуслови. Та свест потиче из верских оквира,
будући да су се најраније почели илустровати односно прилагођавати дечјој рецепцији
катекизма и библијске књиге, а потом словарице и почетнице те басне. Наведени
читатељски материјали у данашње време се сматрају претходницама сликовница. Првом
сликовницом сматра се Орбис сенсуалиум пицтус Јана Амоса Коменског, књига која је
штампана 1658. године у Нирнбергу (Чичко 2000, Николајева 2003), иако се увидом у њен
дигитални облик и садржај који је намењен образовању деце, али и одраслих, може
закључити да се, према данашњим критеријумима категоризације литературе за децу, ту
заправо ради о илустрованој књизи. Након појаве Орбис шири се и систематује
објављивање сликовница, а њихова је цена приступачна како би биле што доступније
сваком детету јер се врло рано развија свест о томе да поучавање детета треба започети
сликовницом.
Аутори Батинић и Мајхут (2001) у каталогу споменуте изложбе доносе детаљан
преглед историјског развоја издаваштва сликовница и илустрованих књига у
Хрватској. Анализирали су историју штампарства и издаваштва књига за децу у Хрватској,
али и дали преглед историје штампарства и издаваштва књига за децу у оквиру европског
издавачког оквира. Истраживали су на корпусу од 150 сликовница објављених у периоду
од 1880. до 1945. године те дошли до важних спознаја о сликовници. Сликовнице су
анализирали с обзиром на текст, ликовну компоненту, однос слике и текста, тему те
педагошки аспект.
Њихове спознаје о историји тискарства и издаваштва сликовница доводе до
закључка да се у Хрватској сликовница појављује знатно касније него у Немачкој и
Великој Британији. Занимљиво је и опажање да у почетку није постојао ни хрватски
термин којим би се означавале осликане књиге намењене деци, него се тек 1869. године
појављује реч сликовњак која у Филиповићеву Хрватско-немачком речнику стоји уз
немачку одредницу Билдербуцх. У то је време термин заправо био потребнији да би
покрио немачке и француске дечје књиге, јер су се хрватске тада тек почеле
појављивати. Иако у то време на подручју дечје књиге делују и други издавачи, Лавослава
Хартмана сматрало се највећим и најзначајнијим.
 У почецима издаваштва књига за децу, знатно чешће од сликовница појављују се
илустроване књиге, романи и приповетке, бајке и приче. Чињеница да прва хрватска
сликовница није сачувана представља потешкоћу при смештању појаве сликовница у
Хрватској у временски оквир. Тако Мајхут наводи да је прва сликовница на хрватском
језику објављена 1863. Године у издању Хартмана, док касније (2001) наводи да је прва
хрватска сликовница настала пре 1880. године јер су у попису књига из 1880. године
књижаре Мучњак и Сенфтлебен набројане књиге међу којима у наслову стоји термин
"сликовница". Сматра се да је прва хрватска сликовница настала око 1880. године, док је
најстарија хрватска сачувана сликовница Домаће животиње издавача Драгутина
Албрецхта објављена 1885. (Батинић и Мајхут 2001).
Прецизно датирање појаве прве сликовнице, дакле, остаје на нивоу
претпоставке. До почетка 20. века у Хрватској је издато свега двадесетак
сликовница. Хрватски педагошки књижевни збор у својој издавачкој целини Библиотека за
омладину у временском периоду од 67 година (1878. - 1945.) објавио је више од 130
публикација међу којима нема ниједне сликовнице. Врхунац у хрватском издаваштву
сликовница Батинић и Мајхут (2001) смештају у период између два рата, када их је
објављено највише.
Наведене чињенице упућују на закључак да је сликовница у контексту издаваштва у
историји прилично незанимљива и на маргинама односно да је издавачко тржиште било
више на страни литературе намењене старијој деци и младежи неголи млађој деци.
Не постоје прецизни статистички подаци који би говорили о томе колико се издавача на
хрватском тржишту у периоду до 1945. године бавило издавањем сликовница, будући
да се већина њих бавила издавањем различитих врста књига за децу. Као истакнутије
издаваче сликовница у периоду 1900. - 1918.год наведени аутори наводе Куглија и
Марголд.
С обзиром на облик и намену, сликовнице у прошлости не одступају од класичних
узуса.
С обзиром на улогу текста, најстарије хрватске сликовнице могуће је сврстати међу
сликовнице без текста, сликовнице са текстом у стиховима и наративне сликовнице – са
више кратких прича или причом која се протеже кроз цео текст. Потоње су најчешће
прераде бајки. За слике у сликовници могуће је истакнути да су оне ретко изворно
хрватске. Слике се наиме купују од иностраних илустратора или их сликају хрватски
аутори па се потом штампају у иностранству, или се пак сликају у иностранству, а затим
преко купљених клишеа штампају у Хрватској. Разлог томе јест касна појава илустратора
сликовница 30-их година 20. века, али и добро уходано онодобно пословање на описани
начин. Издавачи углавном не наводе имена и презимена аутора и илустратора, те је већина
сликовница у прошлости анонимна. По уметничком је стилу слике у сликовници у
прошлости могуће одредити као реалистичне или сецесијске. У односу на тематику могуће
је рећи да је она врло разнолика. Превладавају теме везане уз дечји свет, прераде бајки,
теме о животињама, превозним средствима, фантастици, спорту те абецеди. У погледу
педагошког аспекта сликовница могуће је рећи да оне у прошлости обилују стереотипима
о родним улогама, васпитним стереотипима и предрасудама, садрже рекламе производа,
често су привржене политичким идеологијама те укључују за децу непримерене садржаје
(Батинић и Мајхут 2001).
О сликовницама објављеним у Хрватској након 1945. године мало се зна. Један од
могућих разлога недостатка истраживања сликовница јест непостојање библиографије
која би омогућила систематски истраживачки рад. Последња опсежнија анализа тржишта
сликовница проводила се у периоду од 1968. До 1982. године и водила ју је Антонија
Посиловић. Та анализа настоји сагледати стање издаваштва, али мањи нагласак ставља на
саму појавност сликовница, а већи на целокупну квалитет сликовница (језичку, литерарну,
педагошку и естетску вредност, уметнички домет илустрација, ликовно-техничку
опремљеност и усклађеност књиге с обзиром на облик, величину и примереност увеза у
односу на садржај и узраст деце којој је књига намењена).
Резултати наведене анализе показују да је у периоду од 1968. до 1982. године
објављено око 230 сликовница, од којих је тек једна трећина домаћих, док су остале
преводи страних сликовница. За период од 1982. до 1997. године нема забележених
података о издаваштву сликовница.
Водитељка Хрватскога центра за дечју књигу доноси податке о издаваштву дечје
књиге (који, дакако, укључују продукцију сликовница, али подаци о продукцији
сликовница нису издвојени) у периоду између 1997. и 2008. године како је приказано у
графикону те истиче да број издавача књига за децу и омладину у Хрватској има
тенденцију пада.
 Неопходно је истаћи да је о издаваштву специјалних врста књижевности намењених
појединим старосним групама деце тешко говорити на основу збирних података о броју
издавача за децу и омладину. Све док недостају исцрпни подаци о броју наслова по свакој
књижевној врсти дечје књижевности засебно, као резултат исцрпног научноистраживачког
рада (овде се на пример намеће питање што је с увозним сликовницама и колики је њихов
број и бележи ли се тенденција пада или раста увоза сликовница и књига за децу итд.),
може се једино на основу логике претпоставити да ће мањи број издавача објавити и мањи
број књига.
За период од 2007. до 2009. године направљена је анализа документације Хрватског
центра за дечју књигу (Мартиновић 2011) за две категорије: сликовнице за најмлађе и
књиге за децу млађе доби. Начињен је списак свих сликовница за најмлађе и књига за децу
млађе доби издатих у наведеном периоду, на основу којег се закључује да је издата укупно
481 сликовница за најмлађе и књига за децу млађе доби у издању укупно 51 издавача.
Међу тим су издавачима, дакако, они који се баве искључиво објављивањем књига
за децу и они код којих један део укупног издаваштва отпада на књиге за децу.
Надаље, 2007. године издато је 180 наслова књига за најмлађе, 2008. године поновно
180, док је 121 наслов издат у 2009. години, што је приказано у графикону.
Најзначајнији су издавачи по броју објављених наслова Егмонт који је у наведеном
периоду објавио 104 наслова и Наша деца са 90 наслова, затим следи Форум с 44
наслова, Мозаик књига са 32 те ВБЗ са 24 објављена наслова. Остали су издавачи у
периоду 2007. - 2009. године објавили мање од 20 наслова у категоријама сликовница
за најмлађе и књига за децу млађе доби. Од укупне продукције у наведеном периоду
око 25% 11 чине наслови које потписују домаћи аутори и илустратори. Знатно већи део
односи се на преводе страних сликовница. У том контексту незаобилазно је споменути
важност мањих издавача који се баве искључиво издаваштву за децу и објављују
искључиво наслове хрватских аутора и илустратора, а то су Кашмир промет и Ауторска
кућа.
Свакако је могуће прихватити премису да је продукција сликовница тренутно у
лошем положају те да је могући узрок тому глобална економска криза или мањак интереса
за саму сликовницу (Јавор 2008). Међутим та је чињеница прихватљивија уколико се
поређење продукције сликовница темељи на поређењу са продукцијом осталих књижних
и књижевних врста јер недостају подаци о издаваштву дечје књижевности од почетка
80-их до краја 90-их година 20. века, па је тешко повлачити упоредницу с обзиром
на период. Упоређујући период од 1968. до 1982. године и период од 1982.
до данас, тешко је са сигурношћу тврдити да ли је ситуација у издаваштву књига за децу
данас лошија или боља, посебно ако се узму у обзир битно другачији технички и
друштвени услови који увелико утичу на књижну продукцију. Будући да недостају
истраживања о продукцији сликовница и илустрованих књига у Хрватској, о стварном
стању савременог издаваштва тог дела дечје књижевности може се тек претпостављати. На
основу доступне литературе у којој се говори о савременом српском издаваштву дечје
књиге може се рећи да је то подручје веома слабо истражено, а прегледом медија у којима
би издавачи говорили о својој делатности могуће је констатовати да се они о њој
ретко изјашњавају.
Подаци о издаваштву сликовница на светском нивоу, према Боок Сцану, говоре да
су сликовнице у 2009. чиниле 10,8% укупне продаје књига за децу, док је 2005. године
то било 10,7%. Дакле није забележен раст продаје, али ни њен пад (Спринген 2010), иако
се стално тврди да је издаваштво дечје књиге у лошем положају, а сликовници се
предвиђа и лоша будућност због пада интересовања за њу као врсту литературе (Босман
2010) .12 С лошим прогнозама опстанка сликовнице не слажу се сви, те их неки (Спринген
многим аргументима који уједно сведоче о свевремености и "посвудашњости" сликовнице,
па чак у неку руку ио њеној бесмртности. Сликовницу "бране" такође износећи своје,
позитивне резултате продаје, која чини 20 - 30% укупне продаје књига. У статистикама
Еуростата, Канцеларије за статистику Европске комисије, о издаваштву књига, новина и
часописа у Европи, не издвајају се статистички подаци о тиражима дечје књиге, тако да
није могуће упоредити стање савременог издаваштва у Хрватској с оним у Европи.
У стварању сликовница издавачи уско сарађују са ауторима и
илустраторима. Темељни је саставни део сликовнице, дакако, слика, без које сликовница
не може постојати, што се не може рећи за текст који, иако није неизоставан, није мање
важан. Управо из природе односа слике и текста у сликовници те њена физичког облика
произлазе многе недоумице и дискусије које почињу у самом одређивању сликовнице као
књижевне - или књижне - врсте.
 ТРАДИЦИОНАЛНА И САВРЕМЕНА СХВАТАЊА СЛИКОВНИЦЕ

Већина дефиниција сликовница врло често остаје на најосновнијем нивоу и даје

врло уопштена и недоречена објашњења, на пример да је сликовница прва књига детета
или дечја књига пар екцелленце (Црнковић и Тежак 2002; Храњец 2006; Посиловић
1986). Чињеница је да је сликовница посебан читатељски материјал и да ју је врло тешко
дефинисати. У самом термину сликовница истиче се сликовни део, а постоје сликовнице
које формално не садрже текст, но како дете редовно има посредника код читања
сликовница, за сликовницу без текста ипак се не може апсолутно искључити његово
постојање. Родитељ односно неко други ко детету говори, прича или тумачи ствара текст
на основу онога што слика приказује. Неоспорна је дакле чињеница да се свака сликовница
користи двема видовима комуникације, сликовним и текстуалним (Црнковић и Тежак
2002).
Она стварност представља ликовним и језичким могућностима, и то чини другачије
него на пример илустрована књига, која такође садржи слике и текст. Однос који се
остварује кроз прожимање просторне (слика) и временске (текст) димензије сликовнице
огледа се већ на формалној, а посебно до изражаја долази на њеној садржајем нивоу,
односно у свим потенцијалима које поседује (Чачко 2000). Слике у сликовници настају
према визијама аутора текста (Чачко 2000), иако је у историји стваралаштва сликовнице у
Хрватској било обрнуто због тога што су се преузимале готове илустрације из
иностранства па се додавао текст на хрватском језику. Стварајући слике за сликовницу,
ликовни уметник има мање могућности слободног уношења слика, за разлику од
илустроване књиге у којој он текст илуструје на основу властите интерпретације. "У
сликовници је илустрација информативно преобликована за текст и нужно ће садржати
информације које више нису изведиве из текста" (Батинић и Мајхут 2001: 14). Из тога се
заиста може закључити да је слика важнија од текста, да је доминантна у односу на текст,
као што истичу пример Црнковић (1980) и Чачко (2000).

Због специфичности свог израза сликовница се као предмет истраживања појављује

у оквиру историје уметности и књижевности. Тек од 1980-их надаље у студијама се у
обзир почела узимати интеракција слике и текста у креирању значења (Николајева 2003).
Историчари уметности који се баве сликовницом пажњу посвећују сликовној страни,
а занемарују текстуалну. У оквиру историје уметности истраживачи се концентришу
на линију, боју, облик, светлост и таму, простор, игноришући не само текстуалну
компоненту него и доследну природу наративности сликовнице (Николајева 2003). Врло је
вероватно да већина деце сликовницом отвара свет књижевности. Због те чињенице
потребно је нагласити важност сликовнице, али и подстаћи свест о томе да се у
проучавању дечје књижевности крене од ње. Тиме што се истражује у оквиру дечје
књижевности наглашава се вредност текста у сликовници.
У истраживањима у области дечје књижевности сликовници се приступа као
целини састављеној од текстуалних и сликовних елемента и гледа се као
дводимензионалан материјал. То значи да се у земљама у којима се сликовница сврстава у
литературу за децу (неке земље сликовницу не укључују у литературу за децу) према њој
односи као према свакој другој дечјој књизи, примењујући литерарне или образовне
принципе. Постоје дакле разлике у схватању бити сликовнице у односу на различите
културе и земље. Тако се у неким земљама сликовница најчешће користи у сврху забаве,
док у другима служи углавном у идеолошке и образовне сврхе (Николајева 2003). У
Републици Хрватској сликовница је уврштена у дечју књижевност.
Занимљиво је посматрати одређење њеног места у оквиру дечје књижевности према
некима од хрватских теоретичара дечје књижевности. Црнковић (1980) сликовницу
одређује посебним књижевним жанром и одваја ју од осталих књижевних жанрова
(бајке, басне, приче, романа, лирске поезије, књиге за децу - илустроване књиге) који
према дефиницији жанра можда то и нису, барем не на начин на који је то сликовница.
Црнковић и Тежак (2002) у класификацији дечје књижевности сликовницу смештају у
прву групу, тзв. праву дечју књижевност која још обухвата дечју поезију, причу, дечји
роман или роман о детињству. У опису сликовнице као књижевне врсте истичу њену
дводимензионалност: "сликовница није чиста књижевна врста, него комбинација ликовног
и књижевног израза" (Црнковић и Тежак, 2002: 15). Храњец (2006) при одређивању
припадности одређене литературе дечјој књижевности узима у обзир критеријума, узраст
читаоца и структуру.
Стога сликовницу одређује врстом типичном за дечју књижевност,
за разлику од приповетке и романа који су типични представници "недечје" књижевности,
али су структуром прилагођени дечјој рецепцији. На основу онога што сликовница
представља и у односу на изнесене класификацијске оквире унутар којих се смешта,
могуће је закључити да је сликовница типичан пример жанра. С обзиром на вишезначност
термина жанр, којим се сликовница одређује у дечјој књижевности с једне стране, те
узимајући у обзир све њене функције које је чине атипичним представником књиге с
друге стране, сликовницу је најкоректније означити синтагмом неутралног значења
као структуриран материјал за читање, намењен деци која још не читају самостално.
Потешкоће при описивању, дефинисању и тумачењу сликовнице те њену смештању у
класификационе оквире дечје књижевности наводе на закључак да критеријуми који се
обично примењују у проучавању дечје књижевности нису довољни да би објаснили,
сликовницу те да за истраживање тога комплексног читатељског материјала треба
осмислити нове критеријуме у оквиру дечје књижевности или их пак преузети из других
грана уметничких, али и научних подручја.
У расправама и истраживањима о сложености сликовнице, посебно
савремене, наилази се на недостатак метајезика којим би се она описала. Такав језик
интензивније се почео развијати тек у првој деценији 21. века (Николајева 2003).
На основу спроведеног истраживања на корпусу сликовница намењених деци у трећој
години живота (Мартиновић 2011) дошло се, међу осталим, и до спознаје да у данашњим
сликовницама, као и у сликовницама у прошлости, доминирају различите врсте лирске
поезије и кратке приче. За илустрације у савременим сликовницама не може се рећи да
припадају неком одређеном правцу ликовне уметности, али се може рећи да се до данас
илустрација у сликовницама развила до те мере и толико је препознатљива да се
може сматрати посебном врстом ликовне уметности. Прегледом литературе у тражењу
одговора на питање каква су савремена схватања сликовнице могуће је рећи да се
савремена схватања сликовнице не задовољавају објашњењима сликовнице као
синкретизма слике и текста, него настоје открити природу тога односа.
Питање повезаности између речи и слика, али у креативном интеракцијску процесу,
повлачи Баумгартнер 1968. године, но у том процесу даје предност текстуалној димензији,
док 20-ак година касније исти аутор наглашава потпуну једнакост текста и слике
(Николајева 2003). Може се истаћи да њихове назнаке постоје раније, но тек у новије
време долази се до конкретних спознаја о важности интеракције слике и текста те се
проучавају начини на које се она остварује (Николајева 2003). Истраживања интеракција
слике и текста заступљенија су у свету него код нас. Панталео (2005) извештава о томе
како различити аутори од 1990. године наовамо поимају те интеракције. Најуопштеније
схватање састоји се у томе да у основи свих односа између слике и текста постоји
паралелност и међузависност приповедања. Паралелност подразумева истовременост и
једнакост. Слика и текст говоре о истом у исто време. Међузависност приповедања
подразумева истовременост и различитост.
Слика и текст говоре истовремено о различитом. Потребно
их је истовремено узимати у обзир да би се могло схватити оно о чему говоре. Односе
између слике и текста у сликовницама аутори описују као врло динамичне. Неки основни
односи између текстуалне и сликовне стране описују се следећим речима: конгруентност,
комплементарност, контрадикторност, контрапункт, појачавање и проширивање
(Николајева 2003, Панталео 2005), док највећи број аутора интеракцију између слике и
текста у сликовницама описује само једним појмом - синергија ( Панталео 2005).

АУТОРСТВО СЛИКОВНИЦА

Двоструки израз у сликовници, сликовни и текстуални (или чак у новије време

мултидимензионални уколико обједињује слику и текст, звук и анимацију), као и физички
облик у којем се остварује (осим од папира, сликовница може бити начињена и од других
материјала, на пример различитих врста платна, пластике, картона и сл.), у основи изискује
примену најмање 2 вештине при њеном стварању - из подручја ликовне уметности и из
подручја књижевног стваралаштва. Иако креирање сликовнице у великом броју случајева
почиње од замисли уредника у издавачкој кући, будући да сликовнице врло често настају
по наруџби на основу дугорочне осмишљене концепције (Чачко 2000), општепозната је
чињеница да су ствараоци сликовница текстописац и илустратор (понекад у једној особи).
Као такви, дакле, аутори текста и илустрације специјализовани за сликовнице у
Хрватској појављују се тек 30-их година 20. века. До тада су аутори сликовница били
углавном учитељи који су по наруџби писали сликовнице (Батинић и Мајхут 2000). Кад се
говори о ауторству текста раног периода, постоји свега неколико домаћих аутора: Исо
Великановић, Милан Огризовић, Рикард Каталинић Јеретов, Милка Погачић, Динко
Цхудоба (често је користио псеудоним ДТ Врагоба), Јосип Милаковић, Јосип Витановић,
Мира Преислер, Владимир Пребег и Златко Шпољар. Ретки су били домаћи илустратори,
међу којима је најистакнутији Андрија Мауровић. Хрватске сликовнице дуго су
осликавали страни илустратори.
Прва у целости хрватска сликовница, ауторице Иване Брлић-Мажуранић и
илустратора Владимира Кирина, Дечја читанка о здрављу, објављена је 1927. године.
У данашње време се такође много чешће купују лиценце страних сликовница него
што се подржава стварање домаћих, иако у Хрватској постоји много успешних аутора
и илустратора сликовница. Неки од њих познати су и награђивани на међународном нивоу.
На основу анализе документације, топ-лествица Комисије за библиотекарске услуге
за децу и омладину Хрватског библиотекарског друштва објављених од 2005. до 2009.
године, могуће је истаћи да су најзаступљенији домаћи аутори сликовница објављених
у наведеном периоду Желимир Херцигоња, Розалија Овчар, Сања Ловренчић, Кашмир
Хусеиновић, Мелита Рундек и Ана Ђокић-Понграшић, а илустратори Свјетлан Јунаковић,
Мануела Владић-Маштруко, Пика Вончина, Андреа Петрлик-Хусеиновић, Ивана
Гуљашевић, Марсела Хајдињак-Креч и Дражен Јерабек (неки су илустратори и
текстописци). Будући да се сврха сликовница остварује кроз различите функције, у свету је
уобичајена пракса да се у настанак сликовнице осим текстописца и илустратора укључују
и други стручњаци као што су лингвисти, педагози, логопеди и психолози, што је у
Хрватској врло ретко.

ПОДЕЛА И ФУНКЦИЈЕ СЛИКОВНИЦА

Сликовнице се деле на основу различитих критеријума. Широку поделу доносе Б.

Мајхут и Д. Залар (2008), који деле сликовнице с обзиром на облик, структуру излагања,
садржај, ликовну технику и учешће реципијента. Сликовнице по облику су Лепорелло,
поп-уп, неподериве, сликовница играчка те мултимедијска сликовница која укључује
слику, текст и звук. У свету је све чешћа и електронска сликовница. С обзиром да њена
израда, уз ликовну и текстуалну компоненту, укључује и примену нових технологија, а та
чињеница уједно подразумева и њихову примену при коришћењу сликовнице, као таква
постаје предметом специјалних истраживања. У Хрватској су се електронске сликовнице
тек почеле појављивати. Прва сликовница за иПад и иПхоне јест Слонић Оскар Андрее
Петрлик Хусеиновић.
По структури излагања сликовнице могу бити наративне и тематске. Према
садржају могу бити врло разнолике и готово је немогуће навести све групе тема којима
сликовнице припадају. Међу најзаступљенијим су темама животиње, свакодневни живот,
абецеда, игре, фантастика. С обзиром на врсту технике која је употребљена при
обликовању ликовне димензије могу бити фотографске, луткарске, сликовнице стварних
дечјих цртежа и цртежа уметника, стрип-сликовнице те интерактивне сликовнице. У
односу на учешће реципијента постоје сликовнице којима се дете самостално служи и оне
за које је потребно посредовање родитеља.
У прошлости су прве књиге за децу служиле пре свега као средство за проучавање
те морално, духовно и верско васпитање деце. Једна је од првих таквих књига Спиритуал
Милк фор Бостон Бабес енглескога свештеника Џона Цоттона, објављена 1646. године,
која садржи верске поуке у стиховима. Управо с намером поучавања тада у дечју
књижевност улазе ПЕРРАУЛТ бајке и Ла Фонтаинеом басне, а после и бајке браће Грим те
приче о Гулливер и Робинсону Џонатана Свифта и Даниела Дефоеа, иако изворно нису
биле писане за најмлађе. Врло је рано развијена и свијест о томе да књига за децу садржи
различите потенцијале за деловање на своје реципијенте односно схватање књиге за
децу као средства које може утицати на развој детета. Схватање да такве потенцијале
поседује и сликовница, врста књига за децу намењена најмлађој деци, могуће
је уочити већ код Бертуцха (крај 18. века).
Она је дакле од самих својих почетака настајала с одређеном сврхом и циљевима те
из различитих мотива чији се спектар с временом мења и проширује. Сликовница каква
је у данашње време присутна на тржишту располаже дакле педагошким, психолошким,
уметничким и језичким потенцијалима утицаја на дете те као таква треба бити у
кореспонденцији с потребама онога кому је намењена. "Сврха је сликовнице помоћи
детету открити свет и медиј писане речи; развија спознајни свет детета; изазива
емоције; развија говор и богати фонд речи; задовољава потребу за новим. Показује
односе у људској околини, помаже способности памћења и запамћивања логичких
односа. Предочава појаве које дете не сусреће, техничка достигнућа, саобраћајна
средства. Навикава на употребу књиге, развија потребу за њом, пружа деци да виде
очима уметника. "(Залар, Д., Ковач-Пруговечки и Залар, З. 2009: 5).
Наведено тумачење указује на присуство различитих функција у сликовници кроз
које се остварују сви потенцијали које она поседује. Зато ју је могуће одредити као
мултифункционалан читатељски материјал. Функције сликовнице често одређују и њену
припадност некој врсти. Сликовнице се тако деле на спознајно-појмовне, информативне,
уметничке (Црнковић и Тежак 2002) и проблемске. У литератури се наводи да сликовница
може имати следеће функције: забавну, информацијско - васпитну, спознајну, искуствену,
естетску, а могуће је додати и говорно-језичку функцију. Забавна функција често је
предуслов за остваривање осталих. Да би остале функције могле бити испуњене,
сликовница мора детету пружити забаву (Чачко 2000).
Информационо-васпитна функција сликовница омогућава да дете развија мишљење
– способности анализе, синтезе, поређења, уопћавања; помаже детету разумети каузалне
везе међу стварима и појавама те доћи до потребних информација, као и освијестити и
решити проблеме којих није било свесно или их није знало изразити (Чачко 2000), а уједно
осигурава детету приступ садржајима везаним уз његове осећаје, здравље, особине
личности и понашање те уз односе у породици и друштву.
Спознајна функција има задатак детету омогућити провере његових спознаја и
знања о стварима, односима и појавама те тиме пружити повратну информацију о њиховој
исправности (Чачко 2000, Црнковић и Тежак 2002). Искуствена функција сликовнице
састоји се од пружања посреднога искуства детету. Много тога што дете не може да
доживи непосредним искуством оно може научити и спознати кроз
сликовницу. Сликовница пример омогућава детету учење о мултикултуралности и
мултиетничности, трауматичном искуству рата или насиља, о посебним потребама
појединаца те другим друштвеним темама (Николајева 2003), старим занатима, далеким
земљама и сл. У сликовницама се такве теме обрађују на занимљив, духовит начин,
ненаметљиво и у пренесеном значењу.
Естетска функција сликовнице има задатак код детета изазвати различите емоције и
доживљаје. Кроз естетску функцију омогућава се развијање осећаја за лепо те изграђивање
укуса (Чачко 2000), утицај на обликовање ставова и занимање за књигу те развој љубави
према читању из ужитка или забаве. Говорно-језичка функција сликовница подстиче и
подржава развој фонемске и фонолошке освешћености, дететов морфолошки и
синтактички развој, усвајање и богаћење речника,
упознавање карактеристика текста и начина његова функционирања те других
предчитачких вештина.
Наведене се функције међусобно преплићу, ретко се једна остварује независно о
другој, а посебно је то изражено код говорно-језичке функције. Она се остварује паралелно
са осталим функцијама, а често и као њихова последица. Будући да је сликовница
најчешће први писани текст са којим се дете сусреће (Николајева 2003), њену је улогу
уопштено, а посебно у оквиру општег развоја детета и улоге у развоју његова језика,
могуће означити као веома важну.

СЛИКОВНИЦА КАО ПОДСТИЦАЈНИ МАТЕРИЈАЛ ЗА ЛЕКСИЧКИ РАЗВОЈ

ДЕТЕТА

Подстицање лексичког развоја само је један сегмент у оквиру говорно-језичке

функционалности сликовница, али је итекако значајан будући да о развоју речника
увелико зависи развој других језичких саставница (Столт ет ал., 2009; Батес и Гоодман
1997; 1999). Савремене спознаје о развоју детета на трагу су захтева о нужности склада
између карактеристика текста у сликовницама и језичнога развоја детета које је истицао
Фурлан, али узимају у обзир и Виготскијеву дефиницију зоне проксималног развоја те
говоре да ће развој говора подстицати сликовнице правописно и граматички тачних
текстова који нисуни презахтевни нити потцењују развој језика код детета, него су језично
мало напреднији од његовог тренутног језичног степена (Арнолд ет ал. 1994). "Текстови
који одговарају дечјим могућностима схватања, који су у сагласју са дечјим потребама
и интересима, могу утицати на развој речника. То указује на важност избора прозних и
поетских садржаја и упућује на важност методичке обраде текстова за рад са децом при
усвајању семантичке стране језика "(Бабић 1980: 257). Бабић такође истиче да је
за богаћење дечјег речника важно органско повезивање искуствених ситуација и
различитих контекста, док се њиховим мењањем и повезивањем, систематизирањем
и стављањем у различите односе омогућава усвајање различитих значења. За развој
речника важна је присутност понављања на нивоу фонема, речи и фраза. Понављањима
се у дечјем памћењу лако фиксирају одређене фразе, изрази, реченични обрати и сл., што
олакшава усвајање речника (Фурлан 1963). Текст мора бити састављен од оних речи које
су типичне за дечје изражавање, приказивати предмете који су већ ушли у круг дететових
интереса, који су од виталне важности (храна, одећа и др.), Припадају најближој околини
(сто, столица, креветић) или их пак дете употребљава у игри (лопта, лутка, играчке за
повлачење) (Глиха Селан 1971).
У усвајању речника снажно се очитују индивидуалне разлике међу децом. Тако
нека деца прву реч изговоре с 10 месеци, друга с 12, а нека с 18. Код неке деце речнички
се брзац појављује у узрасту од 18 месеци, код неких апсолутно изостаје, док се код
неких појави прилично касно, око 23. месеца живота . Разноликост речника у тексту не
сме бити много већа од разноликости дететовог речника. Реченица у тексту сликовнице
мора бити кратка, тј. мора се састојати у просеку од четири до пет речи. Број речи у
реченици, дакако, зависи од узраста детета коме је сликовница намењена. Реченица по
структури треба бити једноставна или једноставно проширена. Уколико се уводе сложене
реченице, оне морају бити независносложене и само најједноставније зависносложене уз
строго избегавање инверзије (Фурлан 1963).
Под утицајем промена у схватању усвајања писмености те у оквиру језика и
речника као њених битних саставница мењају се и ставови о почетку укључивања детета
у писменост те померају старосне границе када му је што потребно да чита. Крајем 80-их
година 20. века тако се најмлађом децом којој се читају сликовнице сматрају она
у доби од године и по до две.
Њима се намењују сликовнице које не садрже текст, него само слике које родитељ
речима описује и објашњава следећи неку логику и на тај начин ствара причу. Уз такве
сликовнице дете учи на који се начин поступа са књигом, оне га подстичу на комуникацију
иу њему буде занимање за књигу (Роллер Халачев 1986). Према савременим схватањима
сликовнице је детету потребно да чита од најраније доби. Оне сликовнице које
садрже текст који чини причу добро је да чита детету већ у првој половини прве године
живота, док слуша гласове, те поново на крају друге године, кад већ почиње да схвата
једноставне радње и проблемске ситуације. За децу узраста између 6 и 12 месеци те у
2. години одговарајуће су сликовнице без текста, појмовне сликовнице или оне у којима
се уз слику налази кратак опис или кратак текст у стиховима (Стричевић 2006).
 Раније су се деци између 3. и 4. године намјењивао сликовнице са минимумом
текста, и то с именима предмета, животиња, појава или подстицајних речи које нису везане
уз неку целину приче (Роллер Халачев 1986), док се данас деци те доби намјењују
сликовнице које садрже сложенији текст, с темама о животињама и збивањима у околини,
животу људи с једноставнијим заплетима (Стричевић, 2006). Кратки и једноставни
текстови (једноставна реченица) који доносе потпунију информацију о садржају слике
намењивао су се деци након 4. године живота, док су се за децу старије предшколске доби
(5. и 6. година живота) прикладним сматрали опсежнији текстови (Роллер Халачев 1986 ).
У данашње време за децу старије предшколске доби одговарајућима се сматрају сложенији
текстови који говоре о људима далеких и блиских крајева, култура и цивилизација те
природи која их окружује, као и басне и бајке (Стричевић 2006). Иако обе ауторке
напомињу да су разлике флексибилне и зависне о многим околним факторима који утичу
на дете, могуће је уочити да се данас генерално сложенији текстови сматрају
прикладнијим за млађу децу него што се сматрало раније, што је директна последица
ранијег увођења у писменост, али и индиректна последица нових спознаја и разумевања
дететовог развоја.
Функције које сликовница развија претпостављају одређени ниво њеног
квалитета. Та чињеница упућује на размишљање о томе каква сликовница мора бити да би
остварила сврху свог постојања.

КВАЛИТЕТ СЛИКОВНИЦА

Карактеристике које треба имати књига за децу, а посебно сликовница као прва
дететова књига, сврха и циљеви које она може имати, функције које развија тај осетљив
узраст читалаца којима је намењена, неки су од фактора који пред ствараоце сликовнице
постављају високе захтеве с циљем што успешнијег остваривања њених потенцијала.
Наведени фактори истовремено налажу да се при процени квалитета сликовница у обзир
узму не само критеријуми који се примењују у проучавању дечје књижевности него и
критеријуми за процену ликовне уметности, језика и књижевности, затим се процењује
ликовно-техничка опремљеност и усклађеност књиге (облик, величина, примереност
увеза у односу на садржај и узраст деце којој је књига намењена), намењеност узрасту
и обрада теме код проблемских сликовница. Стога у анализама сликовница учествују
стручњаци разних профила, а неизоставно књижевници, ликовни уметници, педагози те
професори књижевности и језика. Поставља се питање каква је сликовница која заслужује
највише оцене у процени њеног квалитета.
Кад се у новије време говори о томе каква би сликовница требала бити, најчешћи су
атрибути "добра" и "квалитетна" (користе их пример Чичко 2000; Залар, Д., Колар-
Пруговечки и Залар, З., 2009; Стричевић 2006 ). Квалитет сликовнице врло се јасно огледа
на нивоу ауторске одговорности. Јасно истакнута имена стручњака који су одговорни за
настајање сликовнице представљају не само одговорност него и својеврсно гаранција
квалитета, док с друге стране анонимност сликовнице доводи у питање њено порекло,
а тиме и квалитет. На пројектима стварања првих књига за децу у свету све чешће
сарађују тимови стручњака, уз ауторски двојац који чине писац и илустратор ту су још и
педагог, психолог, лингвист и ликовно-технички уредник. То је пут којим се грешке лакше
заобилазе, потпуније испуњавају потребни критеријуми и захтеви те постижу циљеви
(Халачев 2000; Чачко 2000). "Пут до добре и праве прве књиге за децу и од књиге до
детета има више извора и стаза, од којих је први тимски рад писац-илустратор-педагог-
ликовнотехнички уредник те добронамерни, информисани, да не кажемо и упућени и
образовани посредници: родитељи , васпитачи, библиотекари, књижари. Само смишљеним
повезивањем свих ових карика може се постићи циљ да се и путем књиге деци нуде праве
људске вредности и садржаји "(Посиловић 1986: 43).
Могуће је прихватити тврдњу да квалитета сликовнице пре свега зависи од природе
односа текста и слике (Залар, Д. 2009) јер на том односу почива садржај, значење које
сликовница преноси односно потенцијални утицај који она може имати на дете. Слика има
значајан утицај на обликовање представа и доживљаја света код деце предшколске
доби. Истраживања перцепције детета показују да је најпогоднија она слика која садржи
мало појединости те која предмете и појаве приказује као опште, са мањим бројем
јасних облика. Таквом се сликом детету олакшавају процеси апстракције и генерализације
што чини важан део спознавања његове околине (Фурлан 1963). Но и то зависи о степену
дететовог развоја, па се одрастањем функција илустрације мења, од информативне
постаје доживљајна, а то значи све мање дословна у односу на оно што илуструје, а све
више подстицајна за доживљај и машту. Сликовни и текстуални део сликовнице могу
стајати у различитим односима, али је важно да су у синергији.
Карактеристике текста морају бити у складу са степеном дететовог језичнога
развоја (Фурлан 1963). Склад између језичких карактеристика текста требао би бити
усклађен са степеном његова језичнога развоја (Фурлан 1963). Наиме сликовница од
најраније доби подстиче дететов језички развој. Узимајући у обзир све функције које
сликовница треба поседовати, може се рећи да је добра сликовница она која је у складу с
дететовим развојем - темом и изгледом одговара с дететовим развојним особинама, има
усклађену текстуалну и сликовну компоненту, а с обзиром на функције које садржи и у
односу на врсту којој припада, истовремено подстиче његов развој. Сликовница пре свега
треба бити примерена узрасту детета којем је намењена. Дакле треба пратити развој детета
на свим нивоима поштујући индивидуалне разлике међу децом које се посебно очитују на
језичкој нивоу.
Из тога произлази да није свака сликовница примерена за свако дете. Одговоре на
питање која је сликовница примерена за који узраст, које су функције квалитетне
сликовнице те која би сликовница била у складу са развојним потребама детета несумњиво
траже многи родитељи и други посредници сликовница. Но оно што ће они посредовати не
зависи само о њима, те врло често на то не могу утицати, него одабиру оно што је
понуђено.
До сликовнице дете најчешће долази посредством родитеља или неке друге одрасле
особе која о њему брине и која сликовницу бира према сопственим критеријумима процене
онога што је потребно детету (Халачев 2000), што често није у складу с дететовим
развојним потребама. У недостатку познавања литературе намењене деци и развоја детета,
родитељима је често тешко препознати сликовницу која је одговарајућа за њихово дете.
Избор примерене сликовнице био би успешнији кад би на њој било јасно истакнуто кому
је намењена уз адекватно образложење. То чине, или би требали чинити, издавачи, будући
да су они најодговорнији за настајање сликовнице и први су у поменутом ланцу, било
да је наручују или пак одлучују хоће ли се производити.
Да би настала добра сликовница, издавачи требају пре свега знати коме је намењују,
затим добро познавати онога коме је намењују, али и добро познавати сликовницу
као врсту литературе, тј. све њене функције, функције и сврху коју има. Аутори и
илустратори такође морају добро познавати дететов развој да би своје начине изражавања
прилагодили детету односно његовим могућностима перцепције те такође познавати
сликовницу с обзиром на све њене законитости и захтеве. Стога поновно до изражаја
долази сврховитост сарадње с педагозима, психолозима и стручњацима из области
књижевности и језика.
Док се на страним сликовницама често налазе ознаке распона доби којој су
намењене, у Хрватској означавање или класификовање сликовница по доби готово да не
постоји. Може се претпоставити да је то тако јер издавачи нерадо сужавају тржиште или
стога што исправно старосно намењивање изискује низ комплексних знања онога који
сликовницу намењује, и то из подручја ликовне уметности, књижевности, лингвистике,
психологије и педагогије, па се издавачи устручавају намењивати уколико нису сигурни у
сопствена знања и вештине. Неозначавање за одређену доб може садржати поруку да је
свака сликовница за било које дете или да су сликовнице само за најмању децу или за сву
децу.
Уопштено превладава мишљење да су сликовнице само за децу од рођења до 3.
године, премда се већина постојећих сликовница може сврстати за узраст од рођења до 8.
године живота (Блуеморе према Спринген 2010). Тек у новије време, иако је та пракса
спорадична, на сликовницама у Хрватској могуће је пронаћи ознаке доби за коју је
намењена, премда су ознаке често одређене у широком распону, нпр. за узраст од 2 до
4 године. Ознаке распона доби могу представљати добар оријентир родитељу при одабиру
сликовнице за његово дете, али у томе може бити и својеврсна замка. Уколико родитељ
не зна да процени сликовницу, односно не зна да процени на којем је развојном степену
његово дете, тада ће му ознака распона доби додатно отежати одабир сликовнице.
Претпоставка с обзиром на ознаку распона доби на сликовницама може бити и та да ће
је без превише размишљања о развоју детета и о сликовници коју има у рукама родитељ
узети ако је старосна доб његова детета у оквиру распона доби у ознаци.
Издавачи зависе од тржишта које чине претежно књижаре и библиотеке. Књижаре
су комерцијалне установе, па је реалније очекивати да ће запошљавати раднике који су
комерцијални стручњаци, продавци, менаџери продаје и сл. Само ће ретки при
запошљавању предност дати стручњацима који се баве истраживањима производа које они
продају. Они који требају добро познавати своје кориснике, њихове потребе и захтеве те
литературу коју ће набавити, а потом понудити и препоручити својим корисницима јесу
библиотекари, с обзиром да они морају поседовати компетенције које се, с једне стране,
односе на познавање литературе коју посредују те, с друге, на познавање потреба и
интереса својих корисника.
Дете је основна сврха постојања сликовнице. Њему је потребна сликовница која ће
бити у складу са његовим потребама и искуством, пратити и подржавати његов развој,
одговорити на његове тренутне, али и специфичне потребе и интересе.
Како је већ наведено, последња опсежнија анализа тржишта сликовница на нашим
просторима спроводила се у периоду од 1968. до 1982. године на иницијативу Центра за
ваншколски одгој СР Хрватске. Обухватила је 230 сликовница објављених у државама
бивше Југославије у том периоду. Анализа је показала да је од 145 увозних сликовница
15 бојанки које се не сматрају примереним ни подстицајним јер својим чврстим
шемама наводе на репродукцију, ограничавају слободно размишљање и спутавају
машту (Посиловић 1986). За остале увозне сликовнице ауторка наводи да издавачи
увозе готове стране лиценце сумњивих вредности и несумњиво неквалитетних садржаја
уз минималну прераду.
Од 71 домаће сликовнице која се нашла у анализи, тек њих 40 оцењено је
позитивно, иако се за све њих не би могло рећи да задовољавају и литерарно-језичке, и
ликовнотехничке, и педагошке вредности. У погледу издаваштва анализа је показала да се
број издавача у 1968. сводио на 2-3, највише 4 издавача по појединој републици
специјализована за издаваштво за децу и младе. С годинама се јавља више издавача за које
се чини да су сасвим случајно у своје издавачке програме уврстили и дечју књигу
(претпоставља се да је главни мотив брза зарада и покривање трошкова) с обзиром да су у
основи били усмерени на друга подручја. Анализиране сликовнице намењене су деци
узраста између 3. и 6. године. Сличне анализе захтевају озбиљан истраживачки тимски рад
те је о стању на данашњем тржишту сликовница тешко говорити док се не спроведе ново
истраживање. Међутим на основу досадашњих сазнања стечених из литературе и
различитих других извора информација могуће је закључити да је и данас ситуација на
тржишту, тј. по питању квалитета сликовница, слична оној пре тридесет година. На
тржишту и даље превладавају стране сликовнице, а мањи део чине оне које потписују
домаћи аутори и илустратори. Четири су домаћа издавача специјализована за издавање
књига за децу и младе, а остале сликовнице настају у различитим издавачким кућама
различите ширине издавачког спектра. О квалитету садржаја самих сликовница тешко је
говорити на основу истраживања само једног од аспеката сликовнице. У наведеном
примеру истраживања (Мартиновић 2011) истраживани аспект био је речник сликовница
намењених деци у трећој години живота. Анализа речника 70 сликовница намењених деци
у трећој години живота показала је да их је тек 6 одговарајућих.
С обзиром на сложеност сликовнице, свакако је за доношење
подробнијих закључака о квалитету сликовнице потребно направити подробније анализе,
но наведени се подаци свакако могу сматрати индикативним. Ако и не говоре пуно,
говоре довољно - да је сликовницу потребно (поново) истраживати.

ЗАКЉУЧАК

На основу проучавања литературе о сликовници за потребе овог рада могуће је

истакнути да су добро истражене тек хрватске сликовнице од почетака објављивања па до
1980-их година те да из резултата истраживања произилазе многе релевантне спознаје о
сликовници. Последња опсежна анализа сликовница у Хрватској рађена је пре тридесетак
година. Отада наовамо нема значајнијих истраживања, а управо у том периоду долази
до значајних промена у схватању писмености те тиме још више до изражаја долази значај
и улога сликовнице у њену развоју. Резултати емпиријског истраживања приказани у
овоме раду показују да на данашњем издавачком тржишту постоји много сликовница.
Резултати су такође показали да мали број сликовница према речничкој разноликости
одговара деци у трећој години живота.
Разноликост речника тек је један од сегмената
у оквиру говорно-језичке функције сликовница, али осим што показује неправилности у
том сегменту, указује и на могуће неправилности у осталим сегментима говорно-језичке,
али и другим функцијама које сликовница треба развијати. Спознаје до којих се дошло
истраживањем литературе и емпиријским истраживањем приказаним у оквиру овог рада
указују на чињеницу да је потребно истраживати актуелне сликовнице у Хрватској да би
се знало више о њиховом квалитету и примењених и то чинити у садашњем времену како
би се омогућило да оне што више одговарају развојним могућностима, интересима и
потребама оних којима су намењене.
Висок ниво квалитета и примерености с обзиром
на различите сегменте сликовнице изискује предан и удружен рад у њену настајању.
У свету је већ устаљена пракса да се у процесе настанка сликовнице осим аутора
текста и илустратора укључују и стручњаци из других подручја, као што су педагози,
психолози, лингвисти и др., Док се у Хрватској то још увек не практикује иако је потреба
деце у Хрватској за квалитетним и одговарајућим сликовницама једнака потребама деце
у иностранству. Једнако тако у њихову је истраживању потребан удружен рад стручњака
различитих научних и уметничких подручја.