Мекмајкл: Бугари су населили земљу Серба и усвојили њихов језик

Део текста који је у фокусу (серб.), стране 132-133:

»Староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада је
подељено на две области Сербију и Бугарску, а колективно се зову Сербијани и говоре
славенским језиком. Прави Бугари, пореклом су Татари, а дошли су у V. веку са обала реке
Волге, постепено усвојивши славенски дијалекат од својих нових земљака Серба, задржавши
само пар речи из њиховог ранијег језика.«

(енг.)

»The native Christian inhabitants of this country, antiently known by the name of Maesia, but now
divided into two districts, denominated Servia and Bulgaria, are collectively called Serbiani, and
speak the Slavonian language; for the original Bulgarians were a Tartar people, who came in the fifth
century from the banks of the Volga, and successively adopted the Slavonian dialect of their new
countrymen the Servians, retaining only a few words of their former language.«

(енг.)

The folowing notice is given of them by the intelligent Busbeqius, text in fokus:

(серб.)
Пратеће обавештења је дато о њима од интелигентног Бусбекиуса, текст у фокусу:

(лат.)

»Gentem Bulgarorum, à flumine Scyhtarum Volgo, cum pleraque nationes aut sponte aut vi coactae
sedes mutarent, huc commigrasse existimant, dictosque Bulgaros tanquam Volgaros, ab eo, quem dixi
fluvio: montes Haemi, qui sunt inter Sophiam et Philippopolim, insederunt: loca sane natura munita:
ubi diu Graecorum imperatorum potentiam contempserunt; Balduinum majorem Flandriae comitem
Constantinoplis imperio potitum tumultuario proelio captum interfecerunt. Turcarum vim ferre non
putuerunt, à quibus devicti miserrimae servitutis jugum subierunt, lingua utuntur Illyrica , ut
Serviani et Raziani« ‘ Epistol. I. - Pag.38,39 ‘

(серб.)

»Народ Бугара, са скитске реке Волге, с обзиром да је већина тог народа са променама својих
станишта била принуђена, вољно или силом, да мигрира са својих простора, напоменућу овде,
то беше народ под именом Бугари то јест Волгари, именом изведеним од исте речи коју
споменута река носи: од реке ка планинама Хаемус, које су између Софије и Филиполиса, тај је
народ морао ту доћи: та древна места су природно ограђена, тамо где је царска моћ Грка, дуго
већ била презрена; Цариградска империја је силно нападнута, након пада била је освојена и
поробљена. Турци завладавши, наметнули су јарам ропства, од кога је највише несреће
претрпео народ илирског језика који су користитили Серби и Рашани.«

(I)

Извор и назив дела:

Наслов: „Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818“

Аутор: Вилијам Мекмајкл[1] (1784-1839), енглески лекар и путописац

Издавач: Џон Мари[2] (1778-1843), шкотски издавач

Место штампања: Лондон[3] (Уједињено краљевство Велике Британије и Ирске[4]: 1801-1927)

Година издања: 1819

Језик: енглески

(II)

Извор и назив дела:

Наслов: Itinera Constantinopolitanum et Amasianum ab Augerio Gislenio Busbequij, & C.D. ad

Solimannum Turcarum imperatorem C.M. oratore confecta. Eiusdem Busbequij De acie contra
Turcam instruenda consilium
Аутор: Ogier Ghislain : de Busbecq

Сарадник: Plantin, Christophe

Издавач: ex officina Christophori Plantini, architypographi regij, 1581

Оригинал из: Централна национална библиотека у Фиренци

Дужина: 167 страница

***

Srbi na teritoriji Nemacke

Josef Marquart: Grossserbien (Велика Србија)

На северу Европе, на територији савремене Немачке[1], Пољске[2], Аустрије[3], Чешке[4] и

Словачке[5] формирана је држава Серба, која ће у историји остати упамћена као Бела
Сербија[6] или Велика Сербија[7].

Текст у фокусу(серб.), страна 110:

»...lässt Grossserbien in(d. h. Böhmen) Boiki gelegen sein, während in Böhmen, nach der
ältesten Geschichte dieses Landes, chorvatische Stämme, dagegen erst jenseits Böhmens
Serben wohnten.«

Извор и назив дела:

Наслов: „Osteuropäische und ostasiatische Streifzüge; ethnologische und historisch-

topographische Studien zur Geschicte des 9. und 10. Jahrhunderts (ca. 840-940) von J.
Marquart. Mit Unterstützung der Königl. Akademie der Wissenschaften zu Berlin“

Стране: 102, 108, 109, 110

Аутор: Josef Marquart (1864-1930), тј Josef Markwart, немачки лингвиста, историчар,

етнограф и оријенталиста

Издавач: Dieterich'sche verlagsbuchhandlung, Theodor Weicher

Место штампања: Leipzig (Königreich Sachsen: 1806-1918 / Deutsches Kaiserreich: 1871-

1918)

Година: 1903

Језик: немачки

Писмо: латиница

Источници:

[1] Нем. Bundesrepublik Deutschland.

[2] Пољ. Rzeczpospolita Polska.

[3] Нем. Republik Österreich.

[4] Чеш. Česká republika.

[5] Слова. Slovenská republika.

[6] Нем. Weiß Serbien.

[7] Нем. Großserbien.

[8] Нем. Josef Marquart (или Josef Markwart).

[9] Нем. Leipzig.

[10] Нем. Königreich Sachsen.

[11] Нем. Deutsches Kaiserreich (Deutsches Reich).

**SRBI MEDJU ILIRIMA

*
Фридрих Рис - Срби су играли најсјајнију улогу међу Илирима

НЕШТО ограниченије значење, али значење које ипак прелази далеко границе једног
народа признао је називу Србин један од првих историчара средњег века Фридрих Рис
(Friedrich Rehm). Он је у својој Историји Средњег века (Handbuch der Geschichte des
Mittelalters Friedrich Rühs Realschulbuchh., 1816) писао је почетком прошлог века на страни
843, текст у фокусу:

(серб.)

»Срби су играли најсјајнију улогу међу илирским Словенима, и у Влашкој разумеју (и дан-
данас) под именом Србин или Сирб све словенске народе с оне стране Дунава...«

(нем.)

»Die Servier haben unter den Illischen Slaven die glandzenofte Rolle gespielt und in der
Vallaschei ders ftebt man unter dem Namen Servier oder Sirben alle slavische Voker ienseits der
Donau...«

Извор и назив дела:

Наслов: Handbuch der Geschichte des Mittelalters

Аутор: Friedrich Rühs

Издавач: Realschulbuchh., 1816

Оригинал из: Аустријска национална библиотека

SRBI OSNOVALI POLJSKU

Stanisław Bohusz Siestrzeńcewicz – Срби су основали краљевство Пољско краљевство

Текст у фокусу, поглавље XIII. пасус 4. тачка 12. страна 99 :

»Серби основаше, своје треће краљевство и назваше га Пољска«

(фрa.):

»Le troisième royaume fondé par les Serbes, sous le nom de Pologne«

Извор и назив дела :

Наслов : „Precis des recherches historiques sur l`origine des Slaves ou Esclavons et des
Sarmates, et sur les Epoques de la conversion de ces peuples au christianisme; par Mgr
Stanislave Siestrzencewicz de Bohusz, ...“

Страна књиге: 99

Поглавље: Royaume de la Serbie rouge (Chapitre XIII)

Пасус: 4

Тачка: 12

Аутор: Stanisław Jan Siestrzeńcewicz Bohusz (1731-1826)

Издавач: Императорская Академiя Наукъ/ Императорская Академия Наук

Место штампања: Санкт Петербургъ/Санкт-Петербург (Россійская Имперія/Российская

империя: 1721-1917)

Година издања: 1824

Језик: француски

Писмо: латиница
Bernardino Biondelli сербско-илирски, словеначки или виндо-илирски дијалект
Текст у фокусу стране 54, 55:

(серб.)

»Узевши у обзир, дијалекте којима говоре, подељени су на истарски или сербско-илирски,

словеначки или виндо-илирски.«

»Задржавајући право, које дајемо овој важној теми, и на овом прикладном месту, имајући у
виду њен све већи развој, ми ћемо само упозорити, да је древно ширење славенских
народа у венетским провинцијама, на овој страни полуострва, које је очигледно, у многим
се именима села, градова, планина, река, потока, налази порекло, које је не сумњиво
славенско.«

(ита.)

»Questi, avuto riguardo ai dialetti che parlano, dividonsi in Istriani o Serbo-Ilirii, e Slovenzi, o
Vindo-Ilirii.«

»Riserbandoci a dare, in luogo piu opportuno, maggiore sviluppo a quest importante argomento,
avvertiremo solo, che l'antica diffuzione delle nazioni slave nelle Venete provincie al di qua dell
Isonzo, viene fatta manifesta da molti nomi di villaggi, citta, monti, fiumi e torenti, di non dubbia
origine slava.«

Извор и назив дела:

Наслов: Studii linguìstici

Стране: 54, 55

Аутор: Bernardino Biondelli

Издавач: Di Gio, 1856

Оригинал из: Универзитет Оксфорд

***

CAR JUSTINIJAN
Извор и назив дела:

Наслов: „Darwinism, and other essays“

Страна: 220-221

Аутор: Edmund Fiske Green (1842-1901), тј. John Fiske, амерички филозоф и историчар

Издавач: MacMillan and Co.

Место штампања: New York (United States of America: 1776–)

Година: 1879

Језик: енглески

Писмо: латиница

***

***

Фиске: цар Јуситиниаус I. и генерал Белисариус, били су Срби, текст у фокусу(серб.), стране
220-221:

»Можда то уопште није познато, да је највећи ратник и један од најчувенијих царева дела
романског света био славенског порекла. Колоквијално (уобичајено – примедба преводиоца)
име Јустинијана[1] (које је латински превод), било је Управда, или „the Upright“; а његов
непобедиви генерал Белисариус[2] је дардански[3] Славен(Србин), по имену Бели-цар, или
„Бели принц“.«

(енг.)

»It is, perhaps, not generally remembered that the greatest warrior and one of the most illustrious
emperors of the part of the Roman world were of Slavic origin. The vernacular name of which
Justinian is the Latin translation was Upravda, or "the Upright;" and his invincible general Belisarius
was a Dardanian Slav named Beli-czar, or "the White Prince."«

Извор и назив дела:

Наслов: „Darwinism, and other essays“

Страна: 220-221

Аутор: Edmund Fiske Green (1842-1901), тј. John Fiske, амерички филозоф и историчар

Издавач: MacMillan and Co.

Место штампања: New York (United States of America: 1776–)

Година: 1879

Језик: енглески

Писмо: латиница

Источници:

[1] Грч. Φλάβιος Πέτρος Σαββάτιος Ἰουστινιανός, или лат. Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus.

[2] Грч. Βελισαριος, или лат. Belisarius.

[3] Грч. Δαρδανία, или лат. Dardania.

***
— са Saša Ranđelović.
ohn Fiske (March 30, 1842 – July 4, 1901) was an American philosopher and
historian.... Прикажи још
***

SRBI ZAJEDNICKO IM ZA SVE SLOVENE

Хајнрих Лав (* 19. марта 1799 у Рудолстад † 24. април 1878 у Халеу) био је немачки историчар
и пруски политичар.... Прикажи још
***

Извор и назив дела :

Наслов: Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Том 2

Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Heinrich Leo

Аутор: Heinrich Leo

Издавач: E. Anton, 1857

Оригинал из: Универзитет Оксфорд

***
***

Хајнрих Лео - Срби, заједничко име за све Словене

Немачки историчар Хајнрих Лео (Heinrich Leo) писао је пре сто година у својој књизи
,,Предавања о историји немачког народа и рајха, Том 2“ (H. Leo, Vorlesungen ueber die
Geschichte des deutschen Volkes und Reiches. II Band, Halle 1857., стране 115, 116), текст у
фокусу:

(сeрб.)

»Срби, заједничко име за све Словене јужно од Љутице (Вилца), долази од санскритског
основа Сарб, срп: ићи, трчати, клизати. Немачки Strom, stroemen, латински serpere. Ово старо
име Срби означује, дакле, Србе, Венде као лутајућа племена у сталном покрету и мора да им је
било наденуто или од других или од њих самих у старо доба, док су још водили номадски
живот.«

(нем.)

»Der Stamm Srb, Srv, tritt überall in den Namen der Serben, Servier, Sorben, Sirmier, ja! schon im
alten Namen der Sarmaten entgegen und mit Consonantirung des halbvocalischen r in l der Form
Slawen, Slowenen, Sclavinen. Das lateinische Vort SERVUS vie das deusche Sclave haben denselben
Ursprung-offenbar beides von der Sanscritwurzel sr (oder erwitert: sarb, srp) gehen, laufen, gleiten,
die sich nosch im littvanischen sraweti flieben, ja! In unferem Vorte: Strom und ftrömen, fo wie im
latenischen serpere zeigt. Deiser alte Name ,,Serben“ bezeischet also die Venden als wandernde,
ftrömende Stämme und mus ihnen in einer alten Zeit, wo sie noch nomadisches leben führten, von
andern oder von ihnen selbst zugetheilt wondern sein.«

Извор и назив дела :

Наслов: Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Том 2

Vorlesungen über die Geschichte des deutschen Volkes und Reiches, Heinrich Leo

Аутор: Heinrich Leo

Издавач: E. Anton, 1857

Оригинал из: Универзитет Оксфорд

***

O ALBANCIMA

Robert Elsie
Роберт Елси (рођен 1950.) је канадски лингвиста који се специјализовао за албански језик и
културу. Један је од значајнијих живих албанолога.

***

Robert Elsie: У средњем веку није било Албанаца у Скадру

Текст у фокусу(серб.), страна LIV:

»Није било приметног албанског становништва у градовима на Албанској обали током

средњег века. У Драчу су живели Венецијанци, Јевреји, Грци и Срби, у Скадру Срби и
Венецијанци, у Валони Грци из Ромеје. Имена градова и река у Албанији, увек су добар
показатељ структуре становништва, и изненађујуће у великом броју су сербски.«

(енг.)

»There were no noticeable Albanian-speaking communities in the cities of the Albanian coast
throughout the Middle Ages. Durrës was inhabited by the Venetians and Slavs: and Vlora by the
Byzantine Greeks. Names of towns and rivers in Albania, always a good indicator of settlement
patterns, are to a surprising extent Slavic.«

Извор и назив дела:

Наслов: Historical Dictionary of Albania

Historical Dictionaries of Europe

Страна: LIV

Аутор: Robert Elsie

Издање 2, илустровано

Издавач: Scarecrow Press, 2010

ISBN 081087380X, 9780810873803

Дужина: 662 страница

***Не постоји албанска нација

Ото фон Бизмарк

Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck-
Schönhausen; Шенхаузен, 1. април 1815 — Фредрихсрух, 30. јул 1898) је био војвода од
Лауенбурга и један од најважнијих вођа са друге половине деветнаестог века.
***

(I)

Извор и назив дела:

Наслов : Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens, 1877-1908

Страна: 46

Том 9 књиге Albanische Forschungen

Аутор : Hanns Dieter Schanderl

Издавач : O. Harrassowitz, 1971

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

ISBN 3447013559, 9783447013550

Дужина : 185 страница

***
Ото фон Бизмарк - »Не постоји албанска нација«

Текст у фокусу(серб.), страна 46:

»Велике силе према томе, нису показале спремност да помогну превремено рођење једног
албанског народа. Као гласноговорник и председавајући Берлинског конгреса 1878. године,
Бизмарк је квалификовао Меморандум са речима: ,,Не постоји албанска нација.«[1]

(нем.)

»Die Großmächte zeigten sich deshalb auch nicht bereit, der Frühgeburt einer albanischen
Nation zu assistiren. Als Sprecher des Berliner Kongresses qualifizierte Fürst Bismarck die
Memoranden mit den Worten ab: ,,Es gibt keine albanische Nation“«[1]

[1] Joseph Swire, Albania: The Rise of a Kingdom, Arno Press, 1929. стр. 3; Albert Mousset,
L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930 стр. 7; Stavro Skendi, Beginnings of
Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League, 1878-1881, he American
Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), (стр. 220) pp. 219-232.

(I)

Извор и назив дела:

Наслов : Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns und Italiens, 1877-1908

Страна: 46

Том 9 књиге Albanische Forschungen

Аутор : Hanns Dieter Schanderl

Издавач : O. Harrassowitz, 1971

Оригинал из : Универзитет у Мичигену

ISBN 3447013559, 9783447013550

Дужина : 185 страница

(II)

Извор и назив дела:

The American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), pp. 219-232

Наслов: Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League,
1878-1881

Страна: 220

Аутор: Stavro Skendi

(III)

Извор и назив дела:

Наслов: Albania: The Rise of a Kingdom

The Eastern Europe collection

Страна: 3

Аутор: Joseph Swire

Издање: поново одштампано издање

Издавач Arno Press, 1929

ISBN 040502777X, 9780405027772

Дужина: 560 страница

***

Ставром Скенди(Stavro Skëndi) цитира Ота фон Бизмарка

Текст у фокусу(серб.), страна 220:

»Први чин албанске Лиге који су учинили, дакле био је протест великим силама против
настале ситуације. У резолуцији упућеној берлинском Конгресу 15. јуна 1878. године, је
написано: ''Отаџбина нас је позвала да се ставимо њену службу. Ми не правимо разлику
између вероисповести. Ми смо сви Албанци''[1] Али Бизмарк је такву резолуцију одбацио,
једним кратким одговором: ''Не постоји албанска нација''«.

(енг.)

»The first act of Albanian Leauge was therefore to protest to Great Powers against this situation.
In a resolution addressed to the Congress on June 15. 1878, it declared: ''The fatherland has
invited us to place ourselves at its service. We make no distinction between creeds. We are all
Albanians.''[1]. But Bismarsk dismissed it with curt answer: ‘’There is no Albanian nationality.''«

[1] Albert Mousset, L'Albanie devant l'Europe (1912-1929), Delagrave, 1930., стр. 35.
*

(I)

Извор и назив дела:

The American Slavic and East European Review Vol. 12, No. 2 (Apr., 1953), pp. 219-232

Наслов: Beginnings of Albanian Nationalist and Autonomous Trends: The Albanian League,
1878-1881

Страна: 220

Аутор: Stavro Skendi

*STARIJI NAZIV ZA SLOVENE

Charles Anthon

Charles Anthon (November 19, 1797 – July 29, 1867) was an American classical scholar.
***

Извор и назив дела:

Наслов: Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der Vorzüglichsten Völker des
Alterthums, Том 3

Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der Vorzüglichsten Völker des Alterthums,
Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der Vorzüglichsten Völker des Alterthums

Стране: 29, 30

Аутори: Charles Anthon, Karl Eckermann, Willigis Eckermann

Издао/ла: 1848

Оригинал из: Јавна библиотека града Њујорка

***

***

*
Извор и назив дела:

Naslov: уџбеник religiozan историје и mitologiji u народа древног, Томе 3

Udžbenik religiozan историје и mitologiji u народа древног, уџбеника religiozan историје и

mitologiji u народа drevni

Стране: 29, 30

Autori: Чарлс Anton, Карл Екерману, willigis eckermann

Издао/ла: 1848

Оригинал из: Јавна библиотека града Њујорка

***
·
Оцените овај превод

Charles Anthon: Старији назив за Словене био је Срби, Сервети или Зеривани

Историјскo етнографски преглед

Текст у фокусу(серб.), стране 29, 30:

»Словене су звали Слави, Славини предходно Виниди или Венеди и Анти. Старији, писани
и употребљавани назив за Словене је био Срби такође Спори, Сервети, Зеривани.
Прокопије је говорио о Склавинима, Антима, Спорима; Јорданес о Винидима, Венетима,
Склавинима, Склавенима и Антима; Маурициус и Агатије их зову Склавени и Анти; Јохан
Биклар помиње Славине. Код Бибиуса Секвестера налазимо назив Сервети. У 7. веку
Склавини, Склави, Венети (такође Венеди). Анти, у осмом веку Склавини, Скиави, Виниди,
Венеди; Антхаиби и Бантхаиби су имена земаља код Пауалуса Диканжа. У 9. и 10. веку
налазимо име Склави, Склавинија, Склавини, Склавани, Склавони, Склавонини, Виниди,
Венеди, Винети, Винетес, Винадес, Виндонес, Хоиниди, Гевинди, Венедони, међутим не и
Анти.«

(нем.)

Historisch: etnographische Uebersicht

»Die Slawen hießen bald Slawi, Slawini, bald Winidi oder Veneder und Anten. Seltener ist der
Ausbrud Serben, Spori, Servetii, Zerivani. Procop spricht von Sclavinen, Anten, Sporen; Jordanes
von Viniden, Veneten, Sclavinen, Sclaven und Anten; Mauricius und Agathias fennen Sclaven,
Anten; Johann von Biclar aber Slavinen. Bei Bibius Seguester findet sich der Name Servetii. Im 7.
Jahrhundert Sclavini, Sclavi, Venetii (i. E. Venedi) und Antae, im achten Jahrundert Sclavini,
Skiavi, Vinidi, Venedi; Anthaib und Banthaib sind Ländernamen dei Paullus Diaconus. Jm 9. Und
10. Jahrhundert findet man bie Namen Sclavi, Sclaveni, Sclavini, Sclavani, Sclavones,
Sclavonisci, Vinidi, Venedi, Vinethi, Vinnetes, Vinades, Vindones, Hoinidi, Gewindi, Venedonia u.
S. W., dagegen nicht mehr Antae.«

Извор и назив дела:

Наслов: Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der Vorzüglichsten Völker des
Alterthums, Том 3

Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der Vorzüglichsten Völker des Alterthums,
Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie der Vorzüglichsten Völker des Alterthums

Стране: 29, 30

Аутори: Charles Anthon, Karl Eckermann, Willigis Eckermann

Издао/ла: 1848

Оригинал из: Јавна библиотека града Њујорка

***