Kriterijumi klasifikacije M.

Vasiljevića
Način podele pesama, u kome se polazi od kalendara ili čak datuma kada se pesme u narodu pevaju jeste
klasifikacija prema godišnjem dobu. Po ovoj podeli, sve narodne pesme – obredne i običajne, kao i igre
uz pevanje tokom godine, svrstavaju se u dve osnovne grupe: kalendarske i nekalendarske.
Prve se izvode u određeno vreme, određeno godišnje doba, dok se druge izvode u bilo kom trenutku.
U repertoar ciklusa zimskih običaja spadaju:
materice
koledarske
vertepske
vučarske
igre s maskama

Materice – ženski običaj, uvek padaju u nedelju, odnosno dve nedelje pred Božić, ali se održavaju dan
uoči nedelje, tj. subotom. Obično se u popodnevnim ili večernjim časovima skupe deca 5-8 godina
starosti, idu od kuće do kuće i pevaju obredne pesme. Kada dođu u kuću, simbolično, uzicom vezivaju
noge svojim majkama i drugim udatim ženama, rodbini, najbližima. Zauzvrat, kada ih odvežu, dobijaju
slatkiše, voće, novac a u selima južnog Srema i posebne kolače zvane „materice“ ili „mace“. U pojedinim
mestima žene su nosile kolače na grobove svoje dece.

Koledarske – koleda je prastari obred koji se odvija u okviru zimskih praznika počev od Badnjeg dana06.
01., prvog dana Božića 07. 01., o malom Božiću (novoj godini 14. 01.) i Bogojavljenju – 19. 01. Koleda
su u davna vremena značavala početak nove sunčane godine. U koledama učestvuju muškarci – maskirai
mladići, koji idu od kuće do kuće i pevaju koledarske pesme, izvode magijske radnje. Čestitaju domaćinu
sa željama za zdravlje napredak i sreću ukućana. Zauzvrat dobijaju darove, najčešće u hrani i novcu. U
drugoj polovini 19. veka u svim selima Bačke i Banata, retko u selima Srema, koledare zamenjuju grupa
dece, njih 6-10 (7-15 godina).Ona su uglavnom na Badnje veče išla od kuće do kuće i pod prozorom
korinđala, pevala pesme bez refrena „koledo“. Tako se taj običaj koledarski zamenio korinđanjem, pa
tako Srbi u Banatu tu radnju nazivaju korinđanje, u Bačkoj monđakanje, dok se u Sremu spominju
vertepske pesme. Prigodni sadržaj koledarskih pesama u nekim selima Crnorečja (Krivi Vir), namenjeni
su pretežno plodnosti stoke i zemljoradnicima, sa nagoveštenim elementima ristijanizacije. U vlaškim
selima Crnorečja koledarskih pesama nema na Badnji dan, idu deca zvana „kolindreci“ od kuće do kuće.
Oni nose štapove „kolinde“ načinjene od leskovog pruća (detaljnije videti u knjizi D. Devića Nar. muz.
Crnorečja). * Kod Rumuna koledare nazivaju „kolinde“.

Vertepske – vertep je običaj koji se u srpskom folkloru u Vojvodini prepoznaje pod nazivom betlehem ili
betlem. On nije bio poznat samo u Srbiji nego i kod Slovenaca, Hrvata, Slovaka, Italijana, Nemaca.
Vertep (maketa crkve) se nosio u Bačkoj i Sremu na Badnje veče, a u nešto manjoj meri i u Banatu. On
predstavlja hristijanizovan oblik obrednih povorki o Božiću. U vertep su išli dečaci, njih 5-6 između 11i
15 godina koji su izvodili recitovali pesme uglavnom na Badnje veče. U toj grupi ima 4 cara: Irod,
Gašpar, Valtazar (Baltazar), Melhior – koji su predstavljali istočnjačke mudrace. Oni su u rukama nosili
vertep (maketu crkvice) a o pojasu su imali drvene sablje. Carevi su bili obučeni u duge odore (haljine) a
na glavi su imali visoke kape od kartona, ukrašene zvezdama i natpisom imena dotičnog cara.U rupi su
obično bila i dvojica zvana „gube“ od kojih je svaki u ruci držao po jedan štap, oko pojasa zvono ili
klepetušu, a na leđima torbu u koju su odlagali dobijene darove. Gube su imale odevene prevrnute kožuhe
i obavezno su imali brkove i bradu. Na putu od kuće do kuće pevale su se vertepske pesme, a kad se uđe u
kuću, poležu svi na slamu i počnu pevati. Zatim sledi dramski deo, recitacija koja govori o susretu careva
i Hristovom rođenju.

Vučarenje - običaj koji se održavao obično zimi, kada domaćini ubiju vuka. Onaj ko ubije vuka, odere
mu kožu, napuni slamom i natakne na ražanj.Vuk se okiti vunom, u vučije čeljusti se stavlja jabuka.
Noseći okićenog vuka, vučari su išli od kuće do kuće, od jednog do drugog tora po selu, pevali pesme,
igrali i tražili darove. Ovaj ophod, u određenom smislu izvodio se radi odbrane od vuka, da ne bi klao
stoku, a darovi su davani sa ciljem da se vuk umilostivi i ne napada domaće životinje u toru. Ovaj običaj
je zapažen u Srbiji, na Kosovu, u Vojvodini (kod Ličana), Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj... Ovaj običaj
nije vezan za određen datum, nego za godišnje doba.

Igre s maskama (videti u profesorovoj knjizi) – izvodile su se u naseljima sa mešovitim stanovništvom u

kojima su živeli zajedno Srbi i Rumuni. Pevale su se koledarske pesme. Ovaj običaj je prisutan u
narodnom životu mnogih naroda širom sveta. Što se tiče koledarskih pesama, crkva je zabranila da se
pevaju na prostorima bivše Jugoslavije. Tihomir Ostojić je 1900. godine uspeo da zapiše samo dve
koledarske pesme od strane starijih ljudi – koledara, jer u novije vreme je bilo više koledara dece, za
razliku od dalje prošlosti kad su koledari bili samo odrasli. M. Vasiljević je rekao da su kod Srba sačuvane
samo božićne koledarske pesme, jer su prolećne pretvarane u lazaričke, a letnje u kraljičke i dodolske.
Igre s maskama - u Vojvodini je poznat običaj pod nazivom šerbulj ili klocalica (Jelen igra poznata kod
Rumuna, 6. januara kod Srba). S. Trojanović kaže da se običaj s klocalicom održava na Badnje veče ili
Mali Božić. Čajkanović je pravilno objasnio Badnje veče koje je "pre svega mrtvački praznik, zadušnice:
toga večera priređuje se gozba dušama pokojnika, i daje im se prilika da se podsećaju na običaje o
daćama i zadušnicama uopšte". Mali Božić, Mesojeđe i Nova godina, kad se još vrši običaj s klocalicom
ili maskiranje u jelena, takođe su praznici mrtvih. Zato je razumljivo što i klocalica ima oblik jelena,
pošto je jelen izrazito htonska životinja i stoji u specijalnom odnosu s dušama umrlih, koje, videli smo, i
same mogu imati oblik jelena. Značajno je da klocalica na Badnje veče, koje je u stvari gozba koja se
priređuje dušama pokojnih predaka, ide od kuće do kuće i prima jaja i voće, upravo ono što se daje
pokojnicima i na daćama. Ovo darivanje označava teokseniju u pravom smislu te reči. Maskirana gomila
predstavlja same duše predaka koje dolaze na Badnje veče da se ogreju i prime žrtve, a klocalica
označava jelena, vrhovno božanstvo mrtvih.
Svaki htonski ritual (u vezi podzemnog života, posle smrti) sadrži i elemente agrarnog rituala. Dionis,
Artemida i Cernunos su božanstva koja gospodare mrtvima, ali su u isto vreme i božanstva vegetacije.
Zato izvesni detalji u običaju s klocalicom, kao zvonce, šarene trake, sviranje u frulu, zviždanje i pevanje
svetovnih pesmica, podsećaju donekle na povorke poznate iz grčkih misterija koje su izrazito htonsko-
agrarnog karaktera. Cista mystica koja se upotrebljavala u Dionisovim misterijama sadržala je zvonce i
šarene trake. To je prikazano i na novcima Amisusa. Sviranje u frulu i pevanje svetovnih pesama poznato
je takođe iz grčkih misterija, a okolnost da klocalica ide kroza selo posle zalaska sunca i da se gotovo svi
običaji u vezi s maskiranjem vrše noću, jasno potvrđuje mističan karakter ovog našeg narodnih običaja, u
kome se ne može odvojiti htonski od agrarnog rituala. Uzrok ovome je u primitivnom mentalitetu po
kome su smrt i vaskrsenje nedeljiva celina.

Repertoar ciklusa prolećnih običaja

Proleće na selu nekada je obilovalo običajima, koji su bili praćeni prigodnim pesmama:
ranilo – sastanci mladih u dane velikog posta
običaj ljuljanja – za koji su vezane ljuljaške pesme
-Kopačke pesme
-Lazaričke pesme
-Đurđevdanske pesme
-Jeremijske pesme

Ljuljaške pesme: pevale su se posle Bele nedelje (sedmica između Mesnih i Belih poklada) koju
karakteriše mlečna ishrana (mleko, sir, kajmak, barena jaja). Običaj je bio da na Bele poklade kod Srba u
Vojvodini momci vezuju ljuljaške, a ljuljaju se omladina i deca za vreme čitavog uskršnjeg posta. Običaj
se sprovodi radi zdravlja i opšte duhovne i fizičke izdržljivosti tokom godine. Po narodnom verovanju,
ljuljalo se radi rasta useva, plodnosti godine itd. Uz ljuljanje, mladi su pevali ljuljaške pesme ljubavne
tematike.

Kopačke pesme: pevale su obično devojke kad prekinu rad. One se grle, naslone glavu uz glavu i pevaju u
vrlo visokom registru, gotovo piskavo, unisono. Jednoj grupi devojaka često se pridruživale druge
devojke sa susednih njiva sa pesmama sličnog sadržaja. Po mišljenju M. Vasiljevića, ove pesme su više
pevale devojke, a ne žene, jer je kopanje devojački posao.

Lazaričke pesme se pevaju uoči Cvetne nedelje, na Lazarevu subotu – Vrbica. Pojava belog cveta trešnje,
po M. Vasiljeviću, bio je tradicionalno prvi znak da je došlo vreme za izvođenje lazaričkih pesama. U
slivu Južne Morave gde je lazarički obred sačuvan, izvodile su ga srpske devojčice – lazarice. One su
svečano obučene obilazile selo uz prigodne pesme i igre posvećene kući, domaćinu, domaćici, detetu, za
šta bi kao nagrau dobijale jaja. Pesme su najčešće izvođene antifono, sa obaveznim refrenskim dodatkom
„lazare“, „doz“, ređe „lado“. U srpskim krajevima naseljenim stanovništvom dinarskog porekla, gde se
lazarički obred izgubio, preuzeli su ga Romi. Na Lazarevu subotu u Kninskoj krajini postojao je
specifičan običaj zaštite od zmija i u njemu su učestvovala deca koja ranom zorom idu u ophod po selu
udarajući u šerpe, lonce praveći buku iizgovarajući stihove: Bježi zmijo plazara, evo Svetog Lazara.
Lazareva subota je inače pokretan praznik, u Cvetnoj nedelji, 8 dana pred Uskrs. Taj dan crkva slavi kao
Lazarev vaskrs, koga je iz mrtvih podigao Hrist, sin Božiji. Ovaj praznik se praznuje kao pobeda života
nad smrću i prema predanju se smatra da je Lazar živeo još 30 godina, delujući kao episkop
propovedajući veru Hristovu. Vrbica se takođe smatra praznikom dečije radosti jer je Isus polazeći u
Jerusalim rekao: Pustite decu k meni..., a deca na taj dan nose oko vrata zvonce kao simbol veselja i
radosti. Vrbove grančice predstavljaju znak odlaska Hrista u Jerusalim. M. Vasiljević je konstatovao da su
lazarice, dodole običaji u kojima isključivo učestvuju žene, za razliku od koledarskih gde uglavnom
pevaju muškarci. (Izuzetak je to da kod Rusina i male devojčice i žene idu u korinđanje).

Đurđevdanske pesme – su vezane za praznik Đurđevdan (6. maj) koji se u narodu slavi kao početak
proleća i kao najveći stočarski praznik. Na taj dan, zelenilu se pridavala velika pažnja, koja ima
zaštitnički, magijsko-religijski značaj. Stoka se kitila vencima od cveća, a ljudi su se radi zdravlja umivali
vodom u kojoj je prethodno bilo potopljeno razno bilje i razne trave. Sve ove radnje pratila je pesma.
Đurđevdanske pesme su se izvodile na Đurđevdan kao sećanje na Sv. Đorđa, Đurđa, Georgija. O Sv.
Đorđu se zna da je rođen krajem 3. veka u Bejrutu, rano je ostao bez oca, pa se sa majkom preselio u
Palestinu. Pametan i hrabar, brzo je napredovao u vojničkoj karijeri u vreme imperatora rimskog cara
Dioklecijana koji je pred kraj svoje vladavine organizovao najžešći progon Hrišćana. Pošto se Đorđe
usprotivio caru i progonu Hrišćana, car ga baca u tmanicu i ubija ga 23. aprila 305. god. Zbog svoje
mučeničke smrti Sv. Đorđe postaje jedan od najomiljenijih hrišćanskih svetaca kako na istoku, tako i na
zapadu. (U jednom delu Rumunije, mladenci pre venčanja, kupali su se u vodi punoj mirisnog cveća i
meda. U pojedinim delovima Srbije, i u Sremu, van sela, na uranku, na ovaj praznik se igralo u
zatvorenom kolu sa Lazarom – detetom u sredini. Devojke bi pokrile lice maramom, pevale su pesmu
kojom se mali Lazar poziva da jednoj od učesnica skine maramu i ta devojka bi imala pravo da se prva
uda u godini. U Banatu, Bela Crkva, kod banatski hera, da bi devojka sanjala suđenog momka, uoči
Đurđevdana stavljala je pod glavu mušku košulju, ogledalo i češalj. Zatim sklopivši ruke, tj. prste kaže:
Svaki prst ima svoga para, a ja nemam. Ko je moj suđenik neka mi dođe na san, da mi se javi, da se
češčka, da se ogleda i da nema mira dok mi se ne javi.)

Jeremijske pesme: kako ime kaže, Jeremijindan (14. maj) je dan starozavetnog proroka Jeremije. Tada se
izvodi niz radnji prvenstveno radi zaštite od zmija. Jeremijske pesme su pevala, dakle, deca uoči praznika
Sv. Jeremije, 13. maja uveče, po selu, oko kuća, u polju, lupajući u plehane i gvozdene predmete. To je
nehrišćanski obred protiv zmijskog ujeda, zmijskog parenja i množenja. U nekim krajevima, jedan od
članova domaćinstva, obično žena, obilazila je kuću, uz glasno lupanje metalnim predmetima i
izgovaranje: Jeremije u polje, zmijurine u more. Ovaj obred se najviše primenjivao na KiM. Prema
predanju, Sv. jeremija je u 15. veku posedovao proročke sposobnosti i dar za kroćenje zmija i krokodila,
pa ga u narodu smatraju zaštitnikom ljudi od zmija. Jedni su ga voleli i podržavali, drugi mrzeli i ubili
kamenovanjem. Sahranjen je u Aleksandriji, a Misirci su ga smatrali čudotvorcem. Prah sa groba Sv.
Jeremije, ljudi su smatrali lekom protiv zmijskog ujeda.
Letnji period je kod Srba veoma bogat običajima.
Letnji ciklus obuhvata sledeće pesme:
• pčelarske
• kraljičke
• dodolske
• pesme da stane kiša (ne pada grad)
• krstonoške
• žetelačke

Pčelarske pesme
- rojenje pčela, po narodnom predanju, je znak početka leta
- prilikom hvatanja pčelinjeg roja, pevaju se pesme magijskog karaktera – tzv. pčelinje pesme (seljaci su
smatrali da pčelu privlači pesma i miris bosiljka)

Kraljičke pesme
za zdravlje u sunčanoj godini, pevale se oko ravnodnevnice 23. jul na čitavoj teritoriji Srbije (najviše
zadržane do Drugog svetskog rata)
Prilagodile se velikom hrišćanskom prazniku Duhovi ( ili Dovi, Rusalje). Duhovi su pokretan praznik i
padaju 50 dana posle Uskrsa. Oni označavaju silazak sv. Duha na apostole i praznik je posvećen Svetom
trojstvu. Crkva nije u potpunosti prihvatila ovaj obred verovatno zbog toga štopostoji igra sa drvenim
štapovima (simbol borbe sa zlim duhovima) i zato što nisu izostavljeni beli barjaci.
Broj devojaka (kraljica) običenih u crne haljine (suknje) razlikuje se od jednog do drugog kraja (od 5-15).
U okolini Vranja, među kraljicama su postojale prednjarke, zadnjarke, kraljica, dever i kralj. Učesnice su
odevale narodnu nošnju i preko grudi vezivale peškire.
Rusalja - u vlaškom narodu žena koja pada u trans (veza sa mrtvima), takt 7/16 (aksak ritam).
U prošlosti je karakterističan stih kraljičkih pesama bio šesterac, a kasnije je zamenjen osmercem.
Svojevremeno je Vuk Karadžić pronašao samo jedan primer sa osmeračkim stihom (zabeležio Francišek
Mirecki), a kasnije je osmerac postao dominantan u kraljičkim pesmama.
Kraljičke pesme se izvode antifono, imaju mali ambitus, modalnu osnovu i refrenski dodatak “lado” ili
“ljeljo”.

Dodolske pesme
Radi podsticanja padanja kiše, prizivanja kiše, pesme poznate kod svih naroda. Običaj vezan za sujeverni
život seljaka. Po narodnom verovanju, dodole su bile u stanju da umilostive natprirodna bića (dodola
nevina devojka, okićena vrbovim prućem, ima venac na glavi)
Dodole su išle od kuće do kuće, jedna koja se zvala dodola je pevala i igrala pred kapijom kuće domaćina,
pljeskala rukama, okretala se, dok je domaćica polivala vodom.Usput je dodola nosila posudu s vodom i
polivala svakog kog je susrela. Kad se ophod završi, dodole odlaze do reke, dodola skida sve sa sebe i
ulazi u reku. U nekim krajevima, dodole su se kupale u reci, a ako bi naišla trudna žena i nju bi okupale i
to je najviše uspevalo pri prizivanju kiše.
Većina dodolskih pesama se izvode na ustaljen melodijski model (prvi deo pevani stih, drugi refren “oj
dodo, dodole”), ambitus melodije kvinta, seksta, osmerački stih, dvosložna ritmička struktura
Kao što postoje pesme za prizivanje kiše, tako postoje i one da kiša prestane i ne pada grad.

Krstonoške pesme
U osnovi su isto što i dodolske pesme, ali su u sklopu crkvenog obreda za prizivanje kiše (dodole je crkva
smatrala paganskim obredom i htela je da ga uništi).
Krstonoše - seoska litija sa sveštenikom na čelu obilazila je seoski atar moleći Boga za kišu i imali su za
cilj da zamene dodole. Kaluđeri i gosti iz drugih sela nosili su po polju krstove i ikone.

Žetelačke pesme
Izvodile se pri žetvi koja se nekad obavljala pomoću srpa i ovim poslom i pesmama se završava ciklus
letnjih običaja.
Ako je godina rodna, tj. ako prethodno dodole i krstonoše umilostive natprirodne sile, pevaju se pesme od
ranog jutra (dok nema zraka sunca), u podne, pauzi za ručak, pred zalazak sunca, noću.
Pesme su se izvodile u kratkim zastancima, bez većeg odmora u toku radnog procesa. Na njivama su
pevale najbolje pevačice, čak svečanijim tonom nego u drugim prilikama (svadba, slava...)
Nekad su ove pesme bile obredne, ali su izgubile obredni karakte. U Vojvodini su se retko zadržale, jer je
tehnika rada u polju savremena, mehanizovana. U Makedoniji su se ove pesme intenzivno zadržale,
takođe i u muzičkoj tradiciji Srba s Korduna.
Tematika ovih pesama je ljubavna, a po svojoj prirodi slične su svadbenim pesmama i onima koje su se
izvodile na krštenju.
Ove pesme su obično “razvučene” – na dugačak glas, antifono se izvode, slične su kopačkim pesmama.
Jedna “udjeva” stih, druge odgovaraju, otpevavaju. Vrlo česta su uzvikivanja na slogu “i” na kraju stiha ili
polustiha uz pojavu falsetnih tonova usled izraženog intenziteta pri pevanju.
Jesenji ciklus običaja

dve vrste pesama:

Od sredine avgusta (Preobraženje 19. avgust) počinju okupljanja na raskršćima, ispred kuća. Skupljaju se
žene, odnosno devojke, momci dođu da zapevaju, zasviraju i zaigraju.

Sedeljačke pesme (sedeljke se održavaju u jesen i zimu čim padne mrak), pevale se
„pripojke“/“pripevuške“ sa stihovima punim šale i ljubavnih motiva .
Beračke pesme izvodile se u voćnjacima, vinogradima, prilikom berbe, uglavnom su zabečežene u
vinogradarskim krajevima (odavno izgubile funkciju, kao i sedeljačke ustupile su mesto ljubavnim
pesmama i postale svakidašnje/nekalendarske)

Nekalendarske pesme
Pevaju se tokom cele godine, vezane su za svakidašnjicu i za životni ciklus (rođenje, svadba i smrt).
Svakidašnje pesme:
- Ljubavne (pečalbarske, sevdalinke, čobanske, igre s pevanjem - šaljive pesme)
a) pečalbarske – pečal znači stradanje, bol. Drugi naziv za ove pesme je “gurbedžijske” (gurbet –
tuđina), nastale su u pasivnim oblastima, kao posledica tuge za muževima, braćom, verenicima na
Kosovu, u Makedoniji.
b) sevdalinke su pesme ljubavi i čežnje. Sevdah – ljubavni zanos, čežnja. One su muzički identitet
muslimanskog življa u BiH. Pevaju se na dva načina: na ustaljen glas (na ravno), ili da svaka ima svoj
zaseban napev.
c) Čobanske pesme – potiču od čobana, odnose se na njihov život
d) Igre s pevanjem, pesme za igru, šaljive pesme – kod Srba se nazivaju “igre s pevanjem”,
“poskočice” i zasnivaju se na melodijskim tipovima narodnih igara. one su bazirane na melodijskoj
osnovi, poetskoj komponenti i igri, jer se uz te pesme igra. Izvode se grupno 8unisono ili u oktavi),
tematika je ljubavna, šaljiva, stih je šesterac ili osmerac, zasnovane su najčešće na miksolidijskom
modusu, ritmičkom sistemu distributiv, sa kadencom na 1. 2. 4. ili 5. stupnju. Kod Rumuna one sadrže
ljubavnu ili šaljivu tematsku osnovu. Često imaju refren i neutralni slog “tra, laj, la”. Kadenca je na 1. ili
5. stupnju. Poznate melodije su hora, de doi.
• Balade: balada – tragičan kraj, podstiče moralne vrednosti, junaštvo, tematika istorijski ili
savremeni događaj, ljubavna tematika, tematika porodičnog života. Razlika između balade i lirske pesme
je u tome što se balada završava tragično, a lirska ne mora, balade su duže (mogu imati 200, 300 stihova),
neretko poseduju mitološko-fantastični karakter. Imaju kvazi-slobodnu formu sa ipak zaokruženim
muzičkim mislima. Balade su pevali i muškarci i žene, obično na veseljima. Balade imaju vaspitnu
funkciju, podstiču učenje i istorijskim događajima, favorizuju junaštvo. Ove pesme se I danas pevaju uz
gusle u CG I BiH, u Vojvodini je domicilno (starosedelačko) stanovništvo nekad negovalo gusle, ali one
sad polako postaju potisnute (njihovo prisustvo se aktualizuje dolaskom kolonista iz Crne Gore). Funkcija
gusala u baladama je da sviaju uvod, predah dok se izvođač odmara od pevanja I smišlja dalji tekst, kao I
završetak – koda. U 18. veku je u sremskom selu Irig postojala Slepačka akademija za guslare o kojoj
danas ima veoma malo podataka. Balade obuhataju sledeću tematiku: porodični odnosi (sestra, brat),
ljubavnu (dvoje mladih), istorijsku (o istinitom događaju ili ličnosti). Na svadbi se oko ponoći pevaju
balade. Za balade je karakterističan epski deseterac (4,6) a nekad se stihu dodaju eksklamacije “ej”, “aj”.
Sa stanovišta muzičke strukture postoje dve vrste balada: a) balade na guslarski glas – uvek su u
desetercu, silabične su strukture, bazirane na rit. sistemu parlando rubato, kadenciraju na 2. stupnju, po
bitnosti se ističe tekstualna komponenta, b) balade sa melodijskim tipovima svakidašnjih pesama. Rumuni
balade nazivaju “pesmama za slušanje” (ili pesme za stolom) I one zahtevaju kolektivno učešće,
narativnog su karaktera, pevaju ih I muškarci I žene na svadbama, sedeljkama. Tematika sadrži
fantastične, pastoralne I porodične motive. Balada je svojevrsna usmena hronika ispričana u trećem licu
jednine. Za rumunske balade su karakteristični stih osmerac, muzička struktura može biti a) starija
(pentatonska, hromatska, dijatonska), b) novija (modalne strukture sa kadencom na 1. stupnju). Ranije je
forma bila slobodna, a danas je delimično slobodna. Često se dešava da se na jedan tekst ispeva više
melodija. Balada se kod Rumuna najčešće izvodi uz pratnju kobze (vrsta dugovrate laute).
Rođenje
- kravajske pesme
- strižbarske
- dečiji folklor (brojalice, pesme uz igru, pesme o životinjama)
- folklor za decu (uspavanke, pesme uz igru sa detetom)
Rođenje
• Kravajske pesme – naziv potiče od reči „korovoi“ (kolač, mali hleb), koji se razvio u izraz
„kravaj“ koji se koristio uz običaj nošenja hleba na svadbu (Srem, Bačka), ili „na babnie“ žene iz
susedstva dolaze kod porodilje nakon rođenja deteta i donose kolačiće sa šećerom, vodom ili medom. U
nekim krajevima se kravaj nosio na dan krštenja, ako je bio praznik ili nakon krštenja. Kravajske pesme
su se pevale na dan rođenja deteta, ali su vremenom ove pesme izgubile funkciju.
• Strižbarske pesme – (striženo kumstvo/šišano kumstvo, prvo krštenje), kum se poziva da krsti
dete i uz određene pesme uskog ambitusa koje pevaju devojke i žene iz familije, krsti dete uz simbolično
odsecanje pramena kose, stavljanje kape na kraju obreda i davanje imena koje je samo roditeljima
izrečeno – zaštita deteta od zlih sila. Tekst na primer: striži, kume, ruse kose, majka sprema beli dari, da
daruje mila kuma... Kravajske pesme su slične strižbarskim, pevaju ih žene I devojke.
• Folklor za decu: pesme namenjene deci koje odrasli izvode (starije sestre su uzimale ulogu
staratelja, ako majke imaju posla u kući): uspavanke, pesme uz igru sa detetom
Kod Srba uspavanka služi za uspavljivanje deteta, stih obično deseterac (4, 6) ili šesterac (4, 2), ima
tekstualni dodatak lu, lu baj, ili buji, baji. Karakteristična je parna rima, binarna rimtička struktura.
Melodija je jednoglasna, silabična, sa karakterom silaznog pomaka sekunda naviše - mala terca naniže,
ovde dominira ritam koji proizilazi iz teksta. Postoje one sa jasnom i nejasnom intonacijom. Evidentno je
da se uspavanke sve manje nalaze u praksi. Pesme uz igru sa detetom odrasli pevaju deci radi zabave.
Igra s prstima deteta izvodi se radi podsticanja prvih koraka, stih je osmerac, silabična struktura, nejasna
intonacija, ima ustaljen ritam. Takođe i ove pesme su na putu nestajanja.
Kod Rumuna uspavanke pevaju majke, bake, ređe starije sestre. Tematski uključuju maštanja koja se
upućuju deci. Stih je pretežno osmerac, ponekad šesterac. Imaju živahniji ritmički karakter, mali ambitus,
jednostavnu melodiju, silabično izvođenje. Pesme uz igru odrasli pevaju deci, postoji veliki broj pesama
sa različitim elementima – o delovima dečijeg lica, o prstima, sadrži detalj bacanja dedeta u vis. Stih
osmerac, šesterac, melodija jednostavna, arhaična i silabična.
• Dečiji folklor: pesme koje su stvorila deca.
- brojalice
- dečije igre
- Brojalice: važan je pokret,a sa poetske osnove rima. Smisao reči nije važan, a imaju funkciju da
se deca podele u grupe. Pesme o životinjama uglavnom imaju ustaljen melodijski obrazac. Kod Srba se
izvode sa ciljem da se bira jedno dete za neku igru, na primer za žmuru. Naglašen poslednji slog označava
koje dete je izabrano. Tekst može biti nerazumljiv, preuzet iz drugog jezika, od drugog naroda, takođe
postoje tekstovi čiji su samo delovi nerazumljivi (eci, peci, pec), a postoje I one sa jasnim razumljivim
tekstom. Tonski nizovi u dečijem muz. folkloru su uglavnom heksakordalni. Melodijsko-ritmički motivi
se često ponavljaju, postoji karakterističan melodijski pomak u intervalu male terce naniže.
- Pesme obrasci su forme u kojima se ogleda dečije reagovanje na prirodu. Mogu biti posvećene
životinjama, suncu, mesecu. Imaju ustaljen melodijski obrazac I simetričan ritam.
- Pesme uz određene dečije igre ( primer Ringe raja) najčešće se izvode u vidu kola sa elementima
koji su inače karakteristični za dečiji folklor uopšte. Kod Rumunapostoji ista podela kao kod Srba s tim
što kod Rumuna postoje I pesme “bez određene radnje”.

- Svadbeni ceremonijal (predsvadbena, svadbena i poslesvadbena faza)

• Svatovske, svadbene: svadbe su se mogle održavati tokom cele godine, izuzev u vreme posta, ali
su najčešće bile u jesen, kad prođe letina - letnje ubiranje poljoprivrednih useva i ljudi imaju bolju
finansijsku moć. U svadbenim pesmama se zapaža da postoji više tekstova nego melodijskih obrazaca, tj.
napeva. Svadbene pesme se obično dele na vreme „pre velikog venca“ (proševina, prstenovanje, kićenje
barjaka, pravljenje venca) i „posle velikog venca“ (doček kuma, starog svata, polazak po mladu, po putu,
doček pred mladinom kućom, izlazak mlade i opraštanje mlade od svojih, dolazak u novu kuću, svođenje
mladenaca, provera poštenja i u nekim krajevima odlazak po vodu).
Kod Srba svadba ima važno mesto u životu čoveka, pa su svadbeni običaji veoma kompleksni. Postoje tri
faze ceremonijala: a) predsvadbena faza (razgovor), b) svadba, c) poslesvadbena faza – mladini roditelji
dolaze prvi put u posetu, mlada je obično nesrećna jer mora puno da radi.
a) Predsavadbena faza:
proševina podrazumeva razgovor, dogovor koji obično predvodi provodadžija, provodadžika, roditelj
veridba: ako mlada prihvati ponudu ide se u crkvu nedelju dana posle proševine
b) Svadba:
nekad se održavala po tri dana (od nedelje do utorka - subota je dan za mrtve, a kasnije od subote do
ponedeljka). Sama svadba ima nekoliko bitnih događaja: dolazak kuma I starog svata, polazak po mladu,
oproštaj mlade od roditelja, venčanje, šetnja svatova, dolazak u mladoženjinu kuću, prikazivanje darova,
igranje za novac – tzv. tanac, ispraćaj gostiju koji su bili na svadbi
U okviru svadbe postoje pesme koje se izvode u određenim momentima (na primer svatovac pri oproštaju
mlade od roditelja), kao I pesme iz svakodnevnog života – svakidašnje pesme.
Izvode se I tradicionalne melodije za ples uz pevanje ili sviranje: Logovac, Podvoje, Đurđevka, Žikino
kolo, Banatsko, Bačko, Sremsko kolo itd). Ponedeljkom ujutro je mlada prala noge svekru i posle,
predveče je bila igra oko vatre.
c) Poslesvadbena faza:
Rakija je kada dolaze kumovi I komšije mladoženjinih roditelja na rakiju, dva dana posle svadbe.
Pogačari su mladini roditelji koji dolaze sa poklonima u posetu novom domu njihove kćerke I to obično
nedelju dana nakon svadbe.
U svadbenim pesmama karakteristično je podvikivanje, cika, vriska. Po tematici postoje pesme o
mladoženji, mladi, kumu, svekrvi…radost, tuga (što mlada odlazi od svoje kuće). Stihovi većinom imaju
parnu rimu. Postoje arhaični I razvijeni tipovi svatovskih pesama. Arhaični imaju modalnu strukturu, stih
deseterac, melizmatiku, mali ambitus, zasnovani na ritmičkom sistemu parlando rubato. Razvijeniji tipovi
svatovskih pesama imaju blagomelizmatičnu ili melizmatičnu strukturu, oktavni ambitus, tom tipu
pesama pripada bećarac.
U svatovskim pesmama prisutno je I dvoglasno pevanje starije I novije seoske tradicije, Postoji i
svatovski glas (isti melodijski obrazac koji je prisutan u više pesama).
Kod Rumuna u svadbenom vokalnom izvođenju zastupljene su svakidašnje pesme I balade.
a) Predsvadbena faza obuhvata proševinu (kad provodadžija pita mladu), rakiju (konkretan dogovor
roditelja sa obe strane) i jabuku (donose se pare za kupovinu mlade, zatim svekrva daje jabuku, dukat I na
kraju svi zaigraju ispred kuće. Od tog momenta mlada je zaprošena I ne sme da igra sa nekim drugim
momkom dok se ne uda.
b) Svadba traje od četvrtka (petak, subota, nedelja, pondeljak) do utorka. Kao I kod Srba, svadba je
uglavnom u jesen. Četvrtkom se vrše pripreme, mese se kolači, petkom se poziva na svadbu I to čini
svaka strana posebno, odlazi se na groblje, subotom pre podne se vodi okićena krava uz pratnju muzike,
roditelji idu po selu, zatim sledi dogovor, mladi se sa mladoženjine strane poklanjaju haljine I ona igra u
svakoj poklonjenoj haljini. Nedeljom je svadba, prvo odlazak po kuma, potom kod mladoženje, odlazak
po mladu, venčanje kod matičara I u crkvi, potom svadbeno veselje. Ponedeljkom mladini dolaze u
posetu, donose miraz usput ga pokazujući po selu. Utorkom kod mladoženje dolaze stariji ljudi, prave
staračko veselje, maskiraju se I na izvestan način ponavljaju elemente svadbe.
c) Poslesvadbena faza: Ručkovi – mladini roditelji dolaze, kao pogačari kod Srba, potom sledi
uzvraćaj posete – mladoženjini idu kod mladinih.
U svatovskim pesmama je karakteristična tematika o mladi, pevaju se i svakidašnje pesme (balade,
šaljive), izvode se melodije igara. Najčešće se peva pojedinačno ali I grupno (unisono ili u oktavama).
Arhaične svadbene pesme su zasnovane na pentatonici. Takođe pesme sadrže I dijatoniku, hromatiku,
mogu biti silabične ili blagomelizmatične, strofične su sa izrazitim ritmom. Razvijenije svadbene pesme
su modalnog karaktera (miksolidijski, dorski, frigijski), kadenca na 2. stupnju, pevaju se silabično sa puno
ukrasa. Postoji više napeva (melodijskih obrazaca) nego tekstova I ne postoji svatovski glas.
I kod Srba I kod Rumuna su pored tradicionalnih prisutne I novokomponovane pesme, pa čak I pesme
koje uopšte nemaju veze sa narodnim.
• Svakidašnje (lirske) pesme: vojničke, borbene, pastirske (izvode se solo)
• Pečalbarske (pečal: stradanje),opeva se tuga za odsutnim muževima, braćom
• Posmrtni ceremonijal: zapevke , tužbalice, naricaljke, odlikuje ih tuga, plač, improvizacija, prozni
sadržaj (kod Rumuna pesme zorile)
• Posmrtni ceremonijal
• kod Srba zapevke, tužbalice, naricaljke (prema načinu izvođenja: zapevanje, naricanje,
nabrajanje)
• kod Rumuna (vrste pesama: tužbalice, pesme zore, pesme za ispraćaj pokojnika)

Klasifikacija tradicionalnih muzičkih instrumenata (TMI)

Tradicionalni muzički instrumenti određuju zvučnu sliku nacionalnog stila svih naroda u svim vremenima
(F. Boze)
Opšte karakteristike
Organologija – posebna oblast etnomuzikologije koja se bavi tradicionalnim muzičkim instrumentima
Tradicionalni muzički instrumenti – sredstvo za prouzvodnju muzičkih tonova uz koje se peva i igra
TMI - prisutni u svakodnevnom životu
- vezani za sva istorijska dešavanja jednog naroda (pojava zurli dolaskom Turaka na prostore Balkana)
-malo naučne pažnje se posvećuje funkciji, izgledu i tehnici izvođenja TMI
Funkcija TMI
U prošlosti su bile zastupljene:
Obredna (magijska)
Religiozna
Praktična
Istorijska prošlost
TMI – svedoci mnogih običaja vekovima unazad i simbola koji su s tim u vezi, oni su dokaz istorijskih
činjenica
Izgled i zvuk TMI se vremenom menjao i usavršavao (primer Jožef Šunda – Mađar, od zurle stvorio
taragot koji je važan za rumunsku muz.tradiciju), a nasuprot tome pojedini instrumenti su nestajali iz
upotrebe (primer gajde u Vojvodini)
Pojedini TMI su usavršeni do te mere da su postali simboli, nacionalno obeležje (gajde u Škotskoj,
bandura u Ukrajini, balalajka u Rusiji, panova frula u Rumuniji i Latinskoj Americi)
Uporedo sa usavršavanjem TMI, na narodnu muziku utiče umetnička muzika i narodna muzika postaje
tonalna
B. Bartok svedoči da krajem 19. Veka nastaje tzv. Ozbiljna muzika narodnog stila (u Rumuniji), koju su
proslavili violinisti, izvodili orkestri i ostali muzički instrumenti (solo ili uz pratnju orkestra)
Način dobijanja tona i tehničke karakteristike
-treba obratiti pažnju na držanje tela svirača, pokrete, kretanje njegovih ruku, prstiju, način duvanja,
pritiska prstiju, prstoreda...
-tehničke mogućnosti instrumenta zavise od građe, od koje zavisi i način „usaglašavanja“/štimovanja
Ergologija –nauka kojom se proučavaju sve karakteristike TMI (građu, svaki postupak vezan za izradu –
mesto, vreme, alat, princip, vek trajanja, materijal, izgled instrumenta, odnos čveka prema instrumentu)
- primenjuju se crteži TMI, grafičke predstave sa tačnom razmerom pojedinih delova, elemenata
instrumenta
- TMI se uglavnom ručno izrađuju, tako da se teško mogu naći dva identična instrumenta
Folklorni areal (region)
TMI su neretko zbog svog zvuka postali simboli za prepoznavanje
(jedan narod u različitim oblastima življenja ne mora svirati isti muzički instrument – Vojvodina –
tambura, Srbija-frula, na Kosovu 2 zurle i tapan-praksa preuzeta od muslimanskog življa)
Malo je sačuvanih dokumenata o ranijem izgledu TMI u pojedinim oblastima kao i o rasprostranjenosti.
Svedočansta: freske u crkvama i manastirima, literarni spisi, primerci u muzejima)
Izvođački repertoar
Treba posmatrati sa etnološke strane tj. u skladu sa prilikama u kojima se svira

Klasifikacija
Postoje razne vrste i principi klasifikacije TMI. Svojevremeno se najviše govorilo o kineskoj, indijskoj i
evropskoj klasifikaciji.
Kina: TMI se klasifikuju prema materijalima od kojeg su napravljeni i to u 8 grupa: (od kože, gline,
bambusa, kamena, bundeve, drveta, metala, žice)
Indija: podela u 4 grupe: gongovi i činele, bubnjevi i tambure, žičani, duvački. Prema ovoj klasifikaciji
zaključujemo da je podela izvršena prema materijalu izrade i načinu dobijanja zvuka
Evropa: najpoznatiju klasifikaciju TMI dali su nemački etnomuzikolozi Kurt Saks i Erih fon Hornbostel
1. Idiofoni (samozvučni) instrumenti
2. Membranofoni (opnozvučni)
3. Aerofoni (duvački)
4. Kordofoni (žičani)
Ovi istraživači polaze od materijala kao izvora i načina dobijanje zvuka
Pojedini etnomuzikolozi smatraju da se neki instrumenti ne mogu uvrstiti u ove 4 grupe već ih treba
klasifikovati kao tzv. pseudoinstrumente u koje spadaju list, trava, češalj, riblja krljušt (naziv konstituisao
Tiberiu Aleksandru – rumunski organolog i stručnjak za istraživanje TMI)

Idiofoni instrumenti
Idios – sopstveni, fon – zvuk
Ovi TMI su prisutni u svim delovima sveta, imaju slične, identične, ili različito izražene funkcije. Zvuk se
proizvodi vibracijom tela instrumenta: udaranjem (neposredno ili posredno), trzanjem, treskanjem ili
trljanjem
Većina tih TMI su kratkog veka jer su napravljeni od prirodnog, sezonskog materijala. Većina ovih su
dečiji ili pseudoinstrumenti.
Klepalo (klepati, udarati) – zamenjuje zvono u crkvenim obredima, pravi se od drveta 2 m sa 50 cm
širine, stoji ispred crkve, visi okačeno o dva kraja, pri udaranjem čekićem vibrira, manje ručno klepalo
deca udaraju štapićem
Zvono – pastirski instrument, stavlja se stoki, ovcama (male zvončiće pastiri stavljaju jaganjcima)
Zvona u parovima – kupovali seljaci da zvuče zajedno, jače dok čuvaju svoja stada (sazvuk male i velike
sekunde)
Crkvena zvona – religiozna funkcija
Klepetuša – stavlja se kravama
Metalne pločice
Kozija njuška
Čegrtaljka – klepetaljka, škrebetaljka, koristi se za plašenje ptica i drugih štetočina za usev, koriste
koledari, u Dalmaciji se koristi za vreme karnevala,
ovaj TMI prave deca, zvuk se dobija okretanjem zupčastog valjka držeći u ruci.
Drombulje – od Azije preko Italije i Austrije dospele do naših prostora, one su u obliku potkovice, imaju
jezičak od metala u sredini, od položaja usana zavisi visina tona. Kažiprstom se trza i istovremeno peva.
Drombulje su na granici pripadnosti u instrumente i pseudoinstrumente. Izađuju ih kovači.
Kastanjete – u Vojvodini, a klepetaljka od kukuruzovine u rbiji, prave ih deca od jednog dela
kukuruzovog stabla sa dva kolenca (u Aziji i Africi od bambusa). Jedan deo stabla se raseče i izdubi
mekši deo tako da ostanu „kašike“ , krila učvršćena prstenom

Koluti na dairama – metalni okrugli delovi pričvršćeni u prrezima daira, zveckaju pokretom ruke
Zvečke – dečiji zvučni predmet u čijoj se unutrašnjosti nalaze sitni predmeti koji zveckaju. Prave se od
vrlo različitih materijala (u Bosni se nazivaju čampareta)
Praporci – šuplje kuglice veličine oraha, u kojima se nalaze sitne kuglice od metala koje zveckaju
Klopotec – slovenački TMI, pokreće ga vetar, služi za plašenje ptica, divljači i štetočina za usev
Dve slame (slamke) – može da ima rupice za sviranje, svirala od slame je sa jednog kraja zatvorena, a na
drugom kraju ima uglavljen jezičak, dečiji pseudoinstrument, pravi se od sezonskog materijala i kratkog
je trajanja, na jednoj se svira melodija a na drugoj bordun
Riblja krljušt – pseudoinstrument, stavlja se između zuba i izvođač peva
Čobanski bič – proizvodi zvuk koji plaši životinje, koristi se i kao signal
Zvučni orah – u Sloveniji, konac provučen kroz orah i onda se okreće
Zvučni zvrk – je zvučna igračka seoske dece u Gornoj Slatini u bosanskoj Posavini. Pravi se od klipa
kukuruza na ekseru i hrastove šišarke, zvrk u Srbij
Ćemane drveno – dečija zvučna igračka koja je napravljena od dasčica, na jednom kraju malo je sužena, a
na drugom kraju napravi se neka vrsta zuba. Dve žice od kanapa, poduprte parčetom drveta koje
predstavlja kobilicu, protežu se od užeg kraja do zuba. Gudalo je od savijenog pruta i kanapa kao strune. I
„žice“ na toj dečijoj violini i struna na gudalu namaže se tamjanom i guđenjem se proizvodi ton, koji liči
na struganje. Sreće se najčešće u okolini Aleksinca i Niša

Membranofoni instrumenti
- Opnozvučni instrumenti, zvuk se dobija treperenjem razapete membrane, kod ovih instrumenata
se ne menja visina tona i služe kao ritmički instrumenti, za markiranje i potenciranje ritma.
- Način dobijanja zvuka: udaranjem, trljanjem, duvanjem (pevanje u membranu), treperenjem
U narodnoj praksi razlikuju se membranofoni instrumenti kod kojih se ton dobija udaranjem:
- Sa jednom membranom: daire, def, darabuka (darbuka, tarabuka), talambas, tumbelek
- Sa dve membrane: goč (tapan, veliki bubanj), mali bubanj (doboš), bubanj na đerdinu, doboš
(vojni), vodeni bubanj
Trljanjem: ćupa
Treperenjem slobodno: papir na češlju
Treperenje tubularno: trava. List, kukutino stablo
Većina ovih instrumenata poreklo imena ima u persijsko-arapskom i turskom jeziku
Udarački instrumenti su najviše prisutni u Africi
Funkcija instrumenata:
- obredna
- magijska
- praktična
- zabavna
- muzička
U mnogim krajevima Azije i Afrike ovi instrumenti se koriste u toku obreda.
Isti instrument može da ima višefunkcija, ili različite funkcije u raznim krajevima sveta. Svaki narod ima
određene varijante, promene u odnosu na isti instrument u muzičkoj tradiciji drugog naroda.

Membranofoni instrumenti sa jednom membranom

DAIRE str. 66,– persijsko-arap-turska reč. Pravi se od bukovog drveta, sa jedne strane obruča je zapeta
koža . Ima metalne kolutove, koturiće od tankog lima, koji pri udaranju zveckaju. To je ženski instrument
koji se koristi pri izvođenju narodnih igara, ili se koristi u sastav većeg instr. ansambla.

DEF – ako se uporedi sa zvukom tapana, zvuk defa je izrazito mekši. Ovaj instrument je sličan dairama,
ali bez limenih kolutova. Drveni obruč ima prečnik 50 cm, širina je 9 cm, debljina 5 mm, gradi se od
rezbarenog bukovog drveta, a za njega razapinje uštavljena jareća koža. Svira se prstima, donjim delom
šake, obično desnom rukom, dok se levom rukom drži, a primena instrumenta je u pratnji igara.

DARABUKA str 67,– načinena je od pečene gline, ponekad od metala. Ima oblik otvorenog pehara na
oba kraja. Gornji, širi otvor prečnika 25 cm podapet je kožom koja se udara obema rukama: desnom po
sredini, levom uz rub, a instrument se drži pod pazuhom. Darabuka služi za pratnju igara i pesama, obično
je u sastavu većeg ansambla orijentalnog porekla (orkestri čalgija u Makedoniji). Upotrebljavaju ga
derviši u Prizrenu u svojim obrednim igrama.

TALAMBAS str. 186,– turskog porekla, u obliku činije, preko koje je razapeta ovčija ili jareća koža. U
našim krajevima se pojavio kao instrument turske vojske. Obično se držao sa jedne ili obe strane konja, a
zvuk se dobija udarima kožnog remena. Kod Muslimana talambas se inače uvek koristi u paru. Ovaj
instrument je poznat u Makedoniji, na kosovu, u južnim i jugozapadnimkrajevima Srbije, BiH, u Crnoj
Gori.

TUMBELEK str. 198,– sličan talambasu, pravi se od pečene gline i predstavlja plitak sud, sa gornje
strane presvučen kožom. Na dnu ima obično nekoliko manjih rupica radi bolje rezonance. Membrana se
udara batićem ili maljicama

Membranofoni instrumenti sa dve membrane

VELIKI BUBANJ (TAPAN, GOČ) str. 190,– obično se koristi sa dve zurle u Makedoniji, a pravi se od
orahovog drveta, prečnika 70-80 cm, debljine 5 mm, visine 30-40 cm.
Cilindričnog je oblika, sastoji se od šupljeg valjka od orahovog, bukovog ili hrastovog drveta i na obe
strane se razapinje koža koja se zateže obručima i konopcima u raznim prepletima. Gornja koža je deblja
(teleća, magareća), a donja tanja (kozija). U kože se udara maljicom (čukom, čukanom) po gornjoj i
prutićem po donjoj koži. Nosi se obešen o levo rame, ima kaiš, remen, svira se sa obe ruke. Profesionalni
izvođači su uglavnom Romi. Ovaj instrument je zastupljen u Makedoniji, Kosovu, jugu Srbije, BiH.

MALI BUBANJ – drži se prutić u desnoj ruci i udara se naglašena doba, dok je prutić u levoj ruci
označava nenaglašen deo takta. To je mali tapan, iste konstrukcije, ali manjih dimenzija i ima viši
prodorniji zvuk. U BiH se ponekad preko jedne razapete kože zateže zvučna žica.
Ako mali bubanj ima tri drvna obruča, onda je na srednjem otvor u vidu rupe glasnice. Služio je za
oglašavanje, kačio se za pojas i sviralo se udarom o kožu pomoću dva štapića zaobljenih glava. Kasnije je
ovaj instrument zamenjen dobošem (mađarska reč), str.73

BUBANJ NA ĐERDINU (na dršci)str. 46, – plitak dvostrani bubanj sa ručkom, okreće se i udara sa obe
strae. Opne su od jareće kože i udara se maljicom posebnog oblika, izrađenom od javora. Instument se
drži levom rukom za ručku, a desnom se udara maljićem. Nalazi se u praksi Hrvata stočara u planinskim
naseljima jugozapadne Bosne.

VODENI BUBANJ – ritualni instrument u Africi, sastoji se od dve posude, delimično napunjene vodom,
po kojima se udara kao po membrani bubnja. Afrička vrsta ovog instrumenta sastoji se od dve hemisferne
polovine tikve različitih veličina, od kojih je veća napunjena vodom a druga je prevrnuta i pliva na
površini vode. Vodeni bubanj se koristi u paru i daje različite tonske visine. Najčešće ga upotrebljavaju
žene, udarajući po membrani rukama ili maljicom od tikve. Slični vodeni bubnjevi mogu se naći u Indiji,
Meksiku, Novoj Gvineji, a najčešće se upotrebljava za prizivanje kiše. U banijskoj Posavini u Hrvatskoj
se koristi umesto bubnja, za vreme poklada, uz dvojnice, ili ranije uz dve cilindrične svirale.

ĆUPA (begeš, lončani bas) str. 64,– nosi naziv po glinenom ćupu, na kojem je odbijeno dno, a gornji
otvor je presvučen jarećom kožom. Koža je na sredini probijena i kroz otvor se provuče stablo od sirka
(kudelje), duži deo je izvan, a krači deo se stavi u ćupu. Zvuk se dobija kada se sirćetom ili vinom
ovlaženim prstima prevlači preko stabljike. Zvuk je dubok i podseća na ton kontrabasa. Visina tona se
menja opuštanjem ili zatezanjem membrane ili rukom koja drži sirak. Vibracije se prenose na kožu i tako
nastaje ton. Kad se sirak izvlači dobijaju se viši, a kad se gurne unutra dublji tonovi. Nekad se ovaj
instrument koristio u ritualne svrhe. U Banatu se upotrebljavao u tamburaškim orkestrima umesto
kontrabasa, zato se nekad nazia begeš. U Sloveniji se zove lončeni bas.

KUKUTINO STABLO – opisao ga V. Đorđević, u jesen se odseče jedno stablo, šuplje s obe strane. Sa
jedne se na otvor stavi papir za cigarete i priveže koncem a nešto niže od toga se proreže rupa. Kad se
svira usnama u rupu, papir vibrira i daje pojačan ton uz sviranje usnama.

Aerofoni instrumenti
Aero – vazduh
Fon – zvuk
Ton se dobija treperenjem vazduha, bilo da je kroz cev (u cevi) ili u slobodnom prostoru.
Razlikujemo dve vrste aerofonih instrumenata:
Jednostavni izrađuju se od materijala koji se nalaze u prirodi: trava, list sa drveta, pero od crnog luka,
zvrk ili zujalka, dugme na vrpci
Podela aerofonih instrumenata
Duvački – prema načinu uduvavanja vazduha dele se na:
Svirale sa bridom (rubom)
Svirale sa jezičcima jednostruki jezičak (klarinetskog tipa)
dvostruki jezičak (tipa oboe)
Trube (levkasti pisak)
Instrumenti fabričke izrade

SVIRALE SA BRIDOM – labijalne (usne)

Zviždaljka – od kore vrbovog štapa, na polovini se unaokolo zaseče i jedna polovina štapića se uvlači i
izvlači
Dudurejš – sastoji se od dve cevi od kojih je jedna duža, jedna kraća i otvorene su sa jedne strane. Pravi
se od kukutinog stabla. Duža daje ton za pola stepena niže od kraće cevi. Obično sviraju samo žene
čobanice, obično u paru, okrenute jedna prema drugoj. Melodija je signalnog karaktera i time se prizivaju
momci.
Trstenke ili panova frula (svirala) – rasprostranjene u Sloveniji, Rumuniji, južnoj Americi, koriste se kao
solistički instrument. Ima od 6-26 svirala, čija dužina nije određena. Po dužini se ređaju na dva načina: od
najkraće do najduže, ili simetrično prema srednjoj svirali koja je najduža.

Šupeljka – slična kavalu, samo manja i otvorena sa oba kraja, ima 6 rupica. Gornji deo završava sa oštrim
kružnim bridom.Pravi se od šimšira, pri sviranju se drži malo ukoso (kao kaval), vazduh se uduvava
desnom stranom usana.

Frula – Svirala jedinka (srpska reč), (fluer – rumunska reč) – pastirski instrument čija cilindrična cev
pravi se od drveta, sa prednje strane se nalaze rupe za sviranje, obično ih ima 6, sa druge strane 1 rupa
glasnica. Tonovi se dobijaju otvaranjem i zatvaranjem rupica, a hromatski tonovi se ostvaruju delimičnim,
do pola poklopljenom rupom. Svirale se, prema veličini, dele u tri grupe:
Kratke 150 mm-300 mm
Srednje iznad 300 mm-450 mm
Dugačke iznad 450 mm-750 mm
Na fruli se izvode instrumentalne, vokalne melodije i improvizaije.
Tehnike izvođenja: preduvavanje, dupli jezik...
Koncertantne frule prave majstori i one su štimovane, može imati raspon dve oktave+seksta
Razlike srpske i rumunske svirale: srpska kraća i deblja, bolje zvuči u dubljem registru.
Svirale postoje u svim delovima sveta, ali su različitih dimenzija i broja rupa.

Okarina – pravi se od pečene gline, izrađuju grnčari u obliku ptičje glave, ima 7 rupica za sviranje (6 se
poklapa prstima, sedma ostaje otvorena), sa druge strane nalazi se osma rupica za palac. Ima obim oktave,
a zvuk je relativno jak. Ovaj instrument najčešće svira solo, a izvode se melodije igara i pesama.

Dvojnice – dvojna svirala – pastirski instrument manjeg tonskog opsega, prave se od JEDNOG
KOMADA DRVETA karakteristične za Šumadiju, a prisutne širom Srbije
Dva tipa: starije (imaju analogije sa starijim stilom pevanja 1. glas je melodija, a 2. je bordun) i novije
svirale (zvuče u tercama, imaju 3 rupe na jednoj i 4 na drugoj cevi. (postoje i u Vojvodini, u muz. Tradiciji
Srba iz Hrvatske i Bosne)

Tilinka – jednocevna svirala, 60-70 cm, bez rupica, ima dva otvora, duva se jače ili slabije kako bi se
dobili alikvotni tonovi. Ostali tonovi se dobijaju poklapanjem donjeg otvora, u toj meri u zavisnosti koji
ton se želi proizvesti. Rasprostranjena u Rumuniji i Mađarskoj.

SVIRALE SA JEDNOSTRUKIM JEZIČCIMA KLARINESKOG TIPA

Pisak – kratka cevčica od trske, na jednom kraju je zatvoren i sa te strane se nalazi jezičak. Ovaj
instrument sviraju dečaci.
Svirale od slame – dečiji instrument, pravi se od slame pšenice ili ječma, na ovoj vrsti svirale sviraju
žene.

Diple – pastirski instrument, dvocevna svirala, u svaku cev utisnut jedan pisak sa udarnim jezičkom.
Postoje
diple bez meha – Sastoje se od 3 dela: cevi sa rupama za sviranje, 2 piska i kutla.
m(j)ešnice – diple s mehom,ako na kutao navežemo meh i duvaljku dobijemo diple s mehom. One imaju
delove kao prethodno navedene ali i meh i duvaljku.

Diple su pastirski instrument, na njima se sviraju improvizacione melodije, netemperovane, kvartnog

ambitusa. Razlikujemo crnogorske, dalmatinske i bosansko-hercegovačke diple. Rasprostranjene su u
Srbiji, Crnoj Gori, dalmatinskom delu Hrvatske i BiH.

Gajde
Postoje dvoglasne, troglasne i četvoroglasne.
Kod dvoglasnih jedan glas čini melodijsku melodiju, a drugi bordunsku pratnju.
Ima dve varijante dvogl. gajdi: makedonsko-srpske i vlaške gajde.

Makedonsko-srpske se sastoje od gajdenice (svirala sa 6-8 rupica, od tvrdog drveta), piska koji se nalazi
na spoju izmešu mešine i gajdenice, bordunske cevi (prdaljke koja se sastoji iz tri drvena dela ii ma svoj
pisak), duvaljke i mešine koja se pravi od jareće ili jagnjee kože. I vlaške gajde sadrže ove delove, samo
gajdenica izgleda drugačije i delovi i mešina su manji. Osnovni ton kod ovih zvuči za tercu više od
makedonsko-srpskih gajdi.

Troglasne gajde
pored melodije i pratećeg glasa – borduna koji zvuči za dve oktave niže od osnovnog tona na gajdenici,
imaju još jedan (ritmizovani bordun, ostinato kojeg čine osnovni ton i za kvartu niže). Postoje dve vrste
troglasnih gajdi: iz centralne i istočne Srbije i iz Banata (banatske gajdei tipične su za muzičku tradicijiu
Srba starosedelaca u Vojvodini). Troglasne gajde se sviraju u južnoj i centralnoj Srbiji, Bugara,
Makedonaca. Troglasne gajde su na taj način savremenije od dvoglasnih jer imaju laktaču – ručni meh
kojim se uduvava vazduh i izvođač može istovremeno da svira i peva. Prdaljka – bordunska svirala
karakteristična je za sve vrste gajdi.

Četvoroglasne gajde
Uobičajeni naziv za četvoroglasne gajde je dude. Četvrti glas ovih gajdi čini bordun koji zvuči iznad
melodijske linije, tj. tri oktave više od bordunirajućeg tona.

SVIRALE TIPA OBOE (SA DVA UDARNA JEZIČKA)

Prdo ili pisak prave dečaci od skinute kore grančice. Na jednom kraju se skida hrapava strana kore tako
da ostaje beli unutrašnji deo kore. On se stavlja u usta I stisne zubima. Duvanjem nastaje oštar ton čija
visina zavisi od dužine cevi.
Truba od savijene kore drveta je instrument koji prave pastiri oko Đurđevdana. Oni odseku deblji komad
drveta sa koga se spiralnim urezivanjem skida kora koja se stavlja u cev I tome se doda pisak. Visina tona
zavisi od dužine cevi.
Zurla je instrument orijentalnog porekla, pravi se od jednog komada drveta. Postoje velike i male zurle i
uvek sviraju u paru dve velike ili dve male (kod Muslimana dve zurle uz pratnju tapana). Jedna zurla
iznosi melodiju, druga je imitira i ponekad dolazi do heterofonije. Zbog velike glasnoće koriste se na
otvorenom prostoru. Imaju tri dela: pisak sa mednikom, slavec i cev sa rupama. Zurla ima sedam rupa za
sviranje na prednjoj strani, jednu rupu sa druge strane za palac i sedam rupa glasnica na proširenom delu.
Njen dvostruki udarni jezičak se pravi od jezerske trske.

Rog sopila se sastoji od dva dela: cevi od kore drveta I pisak. Ima dve rupe za sviranje.
Sopila postoji kao mala i velika (mala i vela) I uvek sviraju u paru. Sastoje se od četiri del a: pisak, špulet,
prebiralnica I krilo.

INSTRUMENTI SA LEVKASTIM NAUSNIKOM

Truba (alpski rog)pravi se od kore drveta, sezonski je instrument, na njega se može uglaviti levkasti
nausnik
Svinjarski (pastirski rog)
Trube od tikve
Rikalo (bušen) – parče drveta jasena stavlja se u vodu da nabrekne I od toga se pravi instrument.

INSTRUMENTI FABRIČKE IZRADE

Klarinet zbog svog zvuka sv više postaje deo narodnih ansambala, pogotovo ako ima takvu ulogu da
zamenjuje zurle. U narodu se najviše upotrebljavaju in A, in B, in Es. Kod Mađara, Slovaka i Rumuna se
koristi in A, in B. Postoje srednje škole sa smerovima tradicionalnog sviranja gde se ovaj instrument
izučava.
Taragot (in B) ima jednostruki jezičak. Nastao je od drveta, po uzoru na zurle, a u orkestru predvodi
melodiju. Mađarska je kolevka ovog instrumenta, ali su ga preuzeli Rumuni i znatno ga unapredili.
Sviraju ga i Rumuni u Vojvodini, često sami izvođači stvaraju melodije za ovaj instrument.

Truba – sastavni deo narodnih bleh orkestara. U okvir narodnih sastava je prešla od vojnih orkestara, gde
je ranije postojala. Od 14. veka svedoče freske da je truba postojala I u srpskoj feudalnoj državi. Posebni
razvoj trube uočava se posle Drugog svetskog rata u Srbiji I to u tri regiona: Užice I čačak, Zaječar I
Boljevac, Vranje I Leskovac.
Harmonika je aerofoni instrument sa slobodnim jezičcima. Postoje usna i ručna harmonika . Ručna se deli
na dijatonske i hromatske. Ručne harmonike se sastoje od diskanta na kojem se izvodi melodija, meh
služi za snabdevanjem vazduha, basovna strana služi za pratnju meoldije. Dijatonske su male sa
dugmadima na kojima se izvodi jednostavna melodija uz basovnu pratnju koja se sastoji od dve
harmonske funkcije T (kad se meh razvlači) i D (kad se meh zatvara). Hromatske harmonike su
savremene harmonike sa dugmadima i klavirskim dirkama, raznih veličina, sa velikim izvođačkim
mogućnostima.
KORDOFONI MUZIČKI INSTRUMENTI
Korda – struna
Fon - zvuk
Za ove muzičke instrumente postoje tri vrste žica: od životinjskih creva, konjskog repa i metala.
Dele se u dve porodice:
porodica citre (zvuk se dobija trzanjem i udaranjem)
citra
cimbalo
kanun
oprekelj
porodica lutnje (zvuk se dobija prevlačenjem gudala preko žica i trzanjem)
gusle
lirica
gusla
tambure (vojvođanska, šargija, saz)

PORODICA LUTNJE

Citra – ima pretka u obliku srednjevekovnog psaltira, cistole i citare koja se upotrebljavala u 16. i 17.
veku. Ima plitko, duguljasto rezonantno telo i oko 56 žica. Na gornjoj dasci je glasnica. Žice se trzaju
palcem desne ruke pomoću čeličnog plektruma i prstima leve ruke. Citre su domaće izrade, štimovane po
kvartama, a pragovi su raspoređeni tako da svaka vojvođanska citra daje miksolidijsku skalu. Na jednoj
žici se svira melodija, a ostale služe za bordunsku pratnju. Razlikujemo dijatonsku i hromatsku citru.
Obično šest citri sviraju zajedno kao pratnja, dok žene pevaju jednoglasno. Ovaj instrument je naročito
stekao popularnost u 19. veku, a upotrebljava se u pokladnim veseljima vojvođanskih Mađara.

Cimbal(o) – persijsko-arapskog porekla, sastoji se od drvenog trupa u obliku trapeza preko koga su
razapete oko 130 žica, pričvršćene ekserima. Žice su štimovane po 3-4 unisono. Na novijim
instrumentima postoji konjic koji deli žice po kvinti u odnosu 3:2. Svira se pomoću štapića ili
„pizzicatto“prstima, a zvuk je rezak i jasan. Cimbalo je iz pravca Turske došlo u Mađarsku, a onda su
mašarski Cigani doneli ovaj instrument u severne krajeve današnje Vojvodine i Slovenije. Ranije su bile
domaće, a sada fabričke izrade. Postoji i mali koncertantni cimbar koji je u 19. veku dobio noge i pedal, a
od 1960. sve više postaje solistički instrument.
Oprekelj je vrsta prenosivih cimbala u Sloveniji, a nosi se spreda obešen i po žicama se udara pomoću
palice.
Kanun je stari arapski instrument trapezoidnog oblika, ima 26 trostrukih žica (po tri za jedan ton) koje se
pri sviranju trzaju prstima obe ruke ili plektrumom. Rasprostranjen je najviše u Makedoniji i na Kosovu.

PORODICA LUTNJE

Gusle – instrument koji služi za pratnju epskih (junačkih) pesama. Izrađuje se od jednog komada tvrdog
drveta (javor, orah ili hrast), a delovi su:
glava
vrat (varjača je kukasti deo vrata koji podseća na varjaču
karlica (rezonantna kutija)
koža
glasnice
čivija (kobilica, za zatezanje struna)
dugme sa čepićem
struna
gudalo (u obliku luka na kojem su zategnute strune)

Glava je izrezbarena u obliku životinje ili glave junaka, vrat je bez praga, karlica je presvučena
štavljenom kožom raznih životinja, koja je podapeta i ima glasnice (5-6). (Kad se umesto kože stavlja lim,
to su „gusle na pleh“). Struna se sastoji od 60 komada strune (dlaka) konjskog repa, a gudalo ima 40.
Postoje tri oblika gusli:
srpski tip (ovalni)
bosanski (u obliku lista)
crnogorsko-hercegovački (kruškast)

Prateći pevanje pesama, na guslama se svira uvod, međuigre i kadenca. Stih pesama je epski deseterac.
Pesme starijeg stila bile su u nerimovanom desetercu, a novije imaju i rimu. Tonski niz pri pevanju i
sviranju može biti dijatonski i hromatski, opseg melodija je često kvarta ili kvinta. Ritam zavisi od teksta i
vrste stiha, a kombinuju se parlando rubati i đusto silabik. Poreklo gusala nije utvrđeno, a o njima postoje
pisani dokumenti iz 15. veka. U 18. veku je osnovana Slepačka škola u Irigu koja je okupljala guslare.
Postoje i dvostrune gusle, koje su iste kao jednostrune, s tim što imaju dve čivije za dve strune. Na jednoj
struni je bordun, a na drugoj melodija. Na ovim guslama su se uglavnom pratile i svirale pesme lirskog i
šaljivog sadržaja.
Postoje dva načina držanja gusli pri sviranju:
srpski – gusle se pridržavaju kolenima, sedenje je nisko, a donji delovi nogu mogu biti ukršteni
crnogorski – sedenje nije nisko, noge se prekrštaju u predelu kolena, u čijem nivou se oslanja instrument

Gusla – trožičani ili četvorožičani instrument tipa lirice. Poznat je pod nazivom ćemane i sastoji se od
glave, korita gde su čivije, strune su od čelika/metala ili 3-4 komada jagnjećih creva. Struna je labava kao
kod lirice i pri sviranjem se zateže palcem. Uobičajeni štim je g1-g-d1.
Violina – instrument fabričke izrade. U okviru narodne muzike violina svira u godačkim ansamblima,
kojima se u novije vreme priključuje i harmonika. U domenu seoske muzičke prakse nalazimo je u
severo-istočnoj Srbiji, Vojvodini, Slavoniji itd). Do sada nije poznato kako je dospela u bivše
jugoslovenske krajeve.