Don Kihot.

Ponosni,hrabri, hidaldo koji putuje Španijom sa željom da se bori protiv

nepravde i prkosi istoj. Vitez od Tužnoga Lika,kako je kasnije dobio nadimak,
predstavlja slojevitu ličnost .On je čovek slobodnog duha, pun ludosti i ideala. Iako
roman predstavlja parodiju na izvrnutu sliku stvarnosti, on nema samo tu funkciju, već
pokazuje i borbu čoveka sa samim sobom,odnosno dve različite osobe u jednoj. Sam
Don Kihot predstavlja paradoks. On se sa jedne strane bori protiv vetrenjača u kojima
vidi divove a sa druge strane uočava se i njegova mudrost,nepopravljiva optimističnost.
"U nesrećama,sreća uvek ostavlja jedna vrata otvorena,da bi pružila izlaz iz njih".
Roman se produbljuje i dobija vrednost uvođenjem lika Sanča Panse,vernog saputnika
našeg viteza. Međutim,on predstavlja totalnu suprotnost Don Kihota. Jedan na drugog
utiču,Sančo održava Kihota u granicama stvarnosti a Kihot usađuje Panču vrednosti
koje na početku romana ne poseduje. On je ambiciozan,pohlepan na novac,svestan da
se bez metarijalnih dobara ne može živeti. Međutim, iako svestan suludosti svoga
gospodara, donosi odluku da mu bude sluga i verni saputnik u pustolovinama.
Servantes je simbolično predstavio ove dve ličnosti. Njihove karakterne osobine
predstavljaju jednu nedeljivu individuu,zajedno čine celovitog čoveka koji se bori sa
dvoma stranama u sebi,podjednako pripadajući i jednoj i drugoj. Simbol različitosti
ljudske duše Servantes nije prepisao jednom čoveku već dvojici, kako bi pokazao u
kojoj meri su njihove sličnosti i razlike neophodne kako bi funkcionisali kao jedno. I
jedan i drugi lik poseduju dozu mudrosti i rečitosti,a razlikuju se u delanju. Sančo
izbegava sukobe,tvrdeći da se njima ništa ne može rešiti,dok Don Kihot podstiče iste
kako bi pokazao svoju predanost pravdi i idealima. Boreći se za svoje ideale on ostaje
uskraćen uspeha, jer stvarnost ni u čemu ne odgovara idealima,pa samim tim svaki
njegov podvig vodi u neuspeh odnosno u iluzorni uspeh. Taj izobličeni opažaj stvarnosti
stvara sliku o Don Kihotu kao tragične lude, koja sebe vodi ka uništenju. Ludost Don
Kihota je istovremeno i destruktivna i spasavajuća. Destruktivna jer je činjenica da se
takav čovek ne može prilagoditi sistemu koji je nametnut i uspešno opstati u društvu.
Spasavajuće je to što još uvek poseduje veru da je moguće preobraziti svet,učiniti ljude
boljim i čestitim.

Osobinu hrabrog,viteškog junaka Don Kihot ispoljava kroz svoje mnogobrojne podvige.
On nije običan tragični junak,on ima osobine tragičnih junaka iz antičkog doba koji se
prepuštaju svakoj borbi hrabro,svesni da ih to skoro uvek košta života. Iako često
izvrgnut porugi zbog svojim stavova,Kihot je nosilac one najviše vrednosti i posebnosti
čoveka,a to je odluka da se bude drugačiji,da se izađe iz ukalupljenih pravila i
razmišljanja. Svaka različitost i bobra protiv vladajućeg sistema se kažnjava a to se
dešava našem vitezu. Servantesov učinak putem Don Kihota je značajan. On je svom
glavnom liku prepisao i osobine teologa koji sa izuzetnom verom ispoljava svoje
stavove a svaku sumnju u njih doživljava kao svetogrđe. Svojoj dragog Dulsineji daje
osobine božanskih stvorenja,poredi njenu lepotu i dobrotu sa Bogorodicom iako ona
prestavlja običnu ženu. Ismevajući kroz roman crkvu i lažne ideale,Servantes postavlja
pitanje da li je moguće živeti bez ideala i u kolikoj meri im treba biti posvećen. Stvarnost
je obezvredila ideale, nametanjem državnog sistema koji ograničava slobodu i duh
čoveka,dok su ideali totalno potisnuli stvarnost i usadili lažna verovanja čoveku.Stoga je
teško odlučiti se šta predstavlja Don Kihot. Hrabri borac za svoje ideale ili tragična luda?
Jedno je sigurno. Don Kihot je neizlečivi optimista i vernik koji je u svaki svoj podvig
ulazio sa nadom da će uticati na društvo i poboljšati ga. "Ne,volšebnici mi mogu oduzeti
uspeh,ali nikad veličinu mog duha". Donkihotovske osobine nisu umrle sa Alonsom
Kihanom ,one su se usadile u nekog današnjeg,modernog čoveka koji je postao
pobornik za ljudsku jednakost i pravičnost.Ludilo je najkarakterističnija osobina Don
Kihota. Trezvenost i ludilo se kombinuju u njegovom liku koji evoluira tokom romana.
Don Kihot nije statičan, konačan lik, već se njegova egzistencija razvija i definiše samu
sebe kroz proces samoostvarenja. Don Kihota i Sanča Pansu definišu pre svega
njihova dela i ono što govore, a ne opisi njihovih duševnih, psihičkih i fizičkih
stanja. Ludilo Don Kihota je presudno za pravilno razumevanje ovog lika, jer se radi o
specifičnoj vrsti. U tom ludilu, njegova mašta je ta koja je poremećena, ne njegove
sposobnosti. U samom naslovu, Don Kihot se
naziva veleumnim ili oštroumnim (šp:ingenioso), terminom koji bi se mogao protumačiti
kao maštovit, čime se jasno ukazuje na hiperaktivnu maštu glavnog lika. Zapravo, u
najnovijem prevodu prevodilac se odlučuje baš za reč maštoglavi Postoje tri osnovna
aspekta Don Kihotovog ludila: Prvi aspekt je da on čvrsto veruje da događaji opisani u
viteškim romanima imaju čvrstu istorijsku podlogu. To je suština njegovog ludila. Drugi
aspekt proizilazi direktno iz prvog: ako su te priče istinite, sasvim je logično pretvoriti se
u lutajućeg viteza. Treći aspekt pokazuje se tek u drugom poglavlju - mašta nameće
stvarnosti slike sveta viteških romana i pretvara krčme u dvorce, seljanke u princeze,
vetrenjače u divove, a stada ovaca u vojske. To su tri osnovna elementa Don Kihotovog
ludila koje uspostavlja Servantes na samom početku knjige, vođena njegovom
opsesijom viteškim romanima. Kada izađe iz opsesivnog stanja, Don Kihot je razborit i
mudar i njegovi postupci ne razlikuju se od postupaka bilo koga zdrave pameti. Takva
vrsta ludila se definiše kao ludilo sa momentima lucidnosti. Međutim, jedna osobina je
zajednička i ludom i lucidnom Don Kihotu - neverovatna plemenitost i spremnost na
žrtve za dobrobit čovečanstva.