УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

ДЕПАРТМАН ЗА ПЕДАГОГИЈУ

Студент: Марина Милановић бр. 5

МОРАЛНО РАСУЂИВАЊЕ МАЛОЛЕТНИХ ДЕЛИНКВЕНАТА У

КОЛБЕРГОВИМ МОРАЛНИМ ДИЛЕМАМА

Ментор: Доц. др Бисера Јевтић

Ниш, фебруар 2011.

Садржај

I ТЕОРИЈСКИ ДЕО ............................................................................................................................... 3

1. Одређење појма морал .............................................................................................................. 3
2. Морални развој .......................................................................................................................... 6
2.1. Теорија Жана Пијажеа. .................................................................................................... 9
2.2. Теорија Лоренса Колберга. ............................................................................................. 12
2.3. Колбергов седми стадијум моралног развоја. .............................................................. 16
2.4. Критике Колбергове теорије. ........................................................................................ 18
2.5. Морално расуђивање и морално понашање. ................................................................. 20
3. Одређење појма малолетничке делинквенције ..................................................................... 22
4. Фактори ризика делинквентног понашања младих ............................................................ 25
4.1. Породични фактори ризика. ......................................................................................... 27
4.2. Социо-економски фактори ризика. ............................................................................... 28
4.3. Вршњачка група као фактор. ........................................................................................ 30
4.4. Индивидуални фактори ризика. ..................................................................................... 31
5. Малолетничка делинквенција код девојака .......................................................................... 33
6. Статистички подаци о малолетничкој делинквенцији у Србији ....................................... 35
7. Превенција малолетничке делинквенције .............................................................................. 36
8. Досадашња истраживања о моралном расуђивању делинквената................................... 38
ІІ МЕТОДОЛОШКИ ДЕО .................................................................................................................. 41
1. Проблем истраживања ............................................................................................................ 41
2. Предмет истраживања............................................................................................................. 41
3. Циљ истраживања ................................................................................................................... 42
4. Задаци истраживања ............................................................................................................... 42
5. Хипотезе истраживања ........................................................................................................... 42
6. Методе технике и инструменти истраживања ...................................................................... 43
7. Узорак истраживања ............................................................................................................... 43
8. Ток истраживања ..................................................................................................................... 43
ІІІ РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА ................................................................................................... 44
ЗАКЉУЧАК ......................................................................................................................................... 52
ЛИТЕРАТУРА ..................................................................................................................................... 54
ПРИЛОГ ............................................................................................................................................... 57

2
 I ТЕОРИЈСКИ ДЕО

1. Одређење појма морал

Према схватањима савремених филозофа, морал је настао у доба раслојавања

патријархалних заједница. До тада су обичаји регулисали начин понашања заједнице и
појединаца у њој. Увећавањем заједница то више није било могуће, па обичаји више
нису били у стању да регулишу понашања људи унутар њихових заједница.
Одговорност за оно што се чини и како се чини сваљивано је на плећа појединца и
представљало основ обликовања његових карактерних црта. Тако се рађало
индивидуално упориште за универзално пожељно понашање које ће од морала учинити
облик вредновања људске праксе (Милосављевић, 2006).

Реч морал се најчешће употребљава са следећим значењима: прво, реч морал се

понекад употребљава у вредносно-неутралном смислу. То је случај онда када том речи
хоћемо да означимо особености начина понашања неког појединца, неке групе или неке
историјске епохе, без обзира да ли је реч о позитивном или негативном, добром или
рђавом, уздигнутом или неуздигнутом понашању. Друго значење речи морал је
вредносно одређено, а не неутрално. Наиме, у већини случајева реч морал
употребљавамо са значењем које се одређује у супротности са неморалом, то јест, за
ознаку самих позитивних, добрих особина. Постоје разна схватања и дефиниције
морала. Тако на пример Павићевић морал одређује у два значења, као облик људске
праксе и као правила и норме понашања (Павићевић, 1974).

Најчешће заступљена дефиниција морала је, да је морал скуп правила о понашању

и међусобним односима људи, која је изградила и усвојила нека друштвена заједница.
Односно, морал као посебан облик друштвене свести обухвата скуп правила и норми о
понашању људи који регулишу њихове међусобне односе на бази добра и зла. При
оцењивању понашања људи као моралних или неморалних изричу се свакодневно
вредносни судови о индивидуалним поступцима, дужностима, понашањима или
карактерима, али предмет моралног суђења може бити надиндивидуални, када
процењујемо са моралног становишта друштвене односе, односе међу друштвеним
групама. То значи да се може говорити и вредносно процењивати не само персонални
већ и институционални морал, односно морал правног и државног поретка, односно

3
политички морал. Он може неговати различите норме, али је највреднији онај који
почива на начелу политичке праведности, не дакле покорности, ни дужности, ни среће,
већ само вредности праведности (Милосављевић, 2006).

Павићевић (1974) је покушао да објасни разлику између моралних и правних

обавеза истичући да, за разлику од обавеза које проистичу из моралних норми, обавезе
које проистичу из правних норми могу бити силом изнуђене. То заправо значи да се
онај који је обавезани, не налази у истој ситуацији у односу према другом, кад се ради о
правним нормама с једне стране, и моралним с друге стране. У случају правних норми,
тај други има не само субјективно већ и објективно, законом признато право и
могућност да обавезног принуди на испуњење обавезе. У случају моралних норми, од
обавезаног се може само очекивати да обавезу испуни. Дакле, субјективне моралне
норме су заправо неписане норме и неписана правила којих се субјекат придржава или
би то требало да ради.

Шушњић говори о четири теорије које објашњавају изворе моралних осећања,

моралне свести и понашања. Најпре објашњава теорију нагона или несвесног, према
којој у моралним ситуацијама или ситуацијама избора, човека непогрешиво води нагон
или његово несвесно. Ако би ова теорија била тачна, наводи Шушњић (1998: 301),
„онда човек поступајући нагонски или несвесно, не би могао морално да греши. Али
искуство показује да он греши, што значи да се у стварима добра и зла не сме
препустити нагону“. Рационалистичка теорија сматра да људи морално не греше зато
што су зли по природи, него зато што не знају како треба да поступе. Од моралног
човека очекује се да морално делује, а не да морално расуђује, он је видљив пример
моралне норме која се креће међу људима. Припадници Социологистичких теорија
сматрају да је морал глас друштва у нама. Поступак неког члана заједнице не одобрава
се зато што је добар, него је добар зато што се одобрава. Тамо где је друштво једини
субјект моралног одлучивања и вредновања, губи се лична одлука и одговорност за
учињени избор. Према четвртој теорији о натприродном извору морала, сматра се да је
морал траг божанске искре у нама. Ако човек поступи неморално, не следи му никаква
казна од споља, али следи нужно казна изнутра – грижа савести (Шушњић, 1998).

Рест (Rest et al. 1999) и његови сарадници говоре о макро и микро моралу и
њиховим разликама. Наиме, према овим ауторима, макроморалност подразумева
друштвену формалну структуру, која је дефинисана од стране друштвених институција,

4
правила и улога. Под микроморалношћу се подразумева појединачан (лицем у лице)
однос, који људи имају свакодневно, где се од самих субјеката очекује моралност и
делање у складу са неписаним моралним нормама. Када говоримо о моралном
деловању, пожељно је поменути и Канта и његов Категорички императив, који гласи:
„Ради увек тако да максима твоје воље постане општи закон.“

Дјуи (Dewey) истиче да се морал сувише уско схвата. „С једне стране он је обојен
сентименталним привидом доброте и не доводи се у везу са стварном способношћу да
се учини оно што је друштвено потребно, а са друге, прекомерно се наглашава
конвенција и традиција, тако да се морал своди на списак коначно утврђених
поступака. У ствари, морал обухвата подједнако широку област као и поступци који се
тичу наших односа са другима“ (Дјуи, 1966: 247).

За представника функционалистичке теорије система Николаса Лумана, „морал је

изгубљена парадигма“ (Милосављевић, 2006: 139). Он моралу одузима значај и
функцију будући да није у стању да интегрише целокупно друштво и јер је, како мисли,
западни привредни свет потиснуо већ давно моралистичку перспективу. Свету који се
примиче оружаној и еколошкој катастрофи, судећи по овим ставовима, морална
упозорења, не само да нису пожељна, већ су сасвим сувишна. Насупрот Луману, Будон
питањима „да ли је морал у кризи, да ли можемо говорити о сумраку вредности?“
(Гавриловић, 2008), даје одговор да не постоји криза вредности, да не постоји
дисконтинуитет између модернизма и постмодерности, већ да се ради о продубљивању
индивидуализма и да развој вредности иде ка већем поштовању индивидуе. Како то
Гавриловић (2008) објашњава, Будон одбацује теорије које говоре о кризи и
дисконтинуитету вредности у савременом друштву, и тврди да постоји континуитет у
остваривању идеје индивидуализма у западној Европи и да се не може говорити о
сумраку вредности. Он истиче повећање толеранције према различитим моралним
вредностима, јер толеранција постаје највећа вредност.

Према Бауману, „постмодернизам можемо схватити као големи трговински

центар препун робе чија је главна функција ужитак који нуди сама куповина,
егзистенцију која наликује доживотном боравку у трговинском центру. Истовремено
значи и неспутану слободу да радимо шта год пожелимо и непрестано преиспитивање
шта је уопште вредно чинити, и у име чега би то требало да чинимо“. Без великих
ауторитета, моралност постаје приватна ствар, а једина потврда исправности

5
сопственог моралног избора може доћи кроз дивљење и реакцију других (Гавриловић,
2008: 41).

Морал је једна веома комплексна и релативна ствар, и управо због тога је веома
тешко потпуно га садржински одредити. Међутим, био он вредносно неутралан, или
вредносно одређен, макро или микро, скуп правила или норми, историјски еволутивни
или нестајући..., морал је друштвено детерминисана, али и лична норма индивидуе, која
доприноси томе да се човек осећа нечовеком уколико га се не придржава.

2. Морални развој

Моралност је развојни процес и јавља се сразмерно могућностима јединке да

процењује, размишља и учествује у решавању проблема и то у атмосфери пуној
равноправности, правде и узајамног поштовања. Морално дело је само оно дело које се
заснива на претходном свесном расуђивању о његовој исправности или неисправности,
односно, како Дјуи (Dewey) истиче, „Радња која има сврху је намерна. Она
претпоставља свесно предвиђен циљ и духовно одмеравање разлога за и против. Она
исто тако обухвата једно свесно стање чежње или жеље да се оствари циљ. Треба
времена да се смишљено одабере циљ и усвоји неко уравнотежено стање жеље. Човек
који се није одлучио не зна шта да ради. Према томе, он одлаже што је могуће дуже
одређену радњу.“ (1966: 240). Морални развој се одређује као напредовање кроз
непроменљиви редослед секвенци стадијума, а циљ моралног васпитања као
подстицање природног тока развоја (Миочиновић, 2004).

У оквиру когнитивно-развојног приступа, наглашавају се две ствари: прво,

когнитивна страна моралности, и друго, њена развојна страна. Прво подразумева да је
главни вид моралности морално мишљење, а друго да постоје одређене фазе у развоју
моралног мишљења. Когнитивисти сматрају да треба проучавати активно мишљење,
пошто је то главна организујућа и развојна страна моралности и то наручито у
ситуацијама моралног сукоба.

Когнитивне структуре налазе се у основи моралног мишљења, јер од развијености

когнитивних структура зависи како ће дете опажати себе и свет са којим је непрестано
у интеракцији. Упоредо са диференцијацијом и интеграцијом когнитивних структура

6
увећава се и способност појединца да адекватно решава моралне проблеме. Из
првобитних примитивних ставова и схватања временом настају унутрашњи морални
стандарди који имају све универзалније важење, а неки их називају и моралним
вредностима (Стојиљковић, 1998).

Према Стојиљковић (1998), когнитивисти истичу да је развој основна одлика

појмовног мишљења и сазнања уопште и да се одвија кроз неколико јасно издвојених,
квалитативно различитих стадијума. Развојна промена се означава као кретање унапред
без прескакања стадијума који се јављају у фиксираном и неизмењивом редоследу, с
тим што сваки од њих потиче из претходног и припрема следећи стадијум у развојном
низу. Узраст и когнитивне промене јесу чиниоци моралног развоја.

Стадијуми су структуралне целине или организовани системи мишљења који

доводе до доследности у моралном мишљењу јединке на одређеном стадијуму развоја.
Сваки стадијум представља различиту организацију мишљења, а не низ специфичних
уверења или ставова према посебној ситуацији. Прелазак са једног стадијума на
следећи не значи једино додавање на стари стадијум, већ подразумева реорганизацију
која замењује мање развијени стадијум. Током развоја, одређени стадијум се интегрише
у следећи виши и њиме се замењује, што значи да се сваки стадијум развија из
претходног. Из тога следи да виши стадијуми укључују ниже стадијуме. Редослед
јављања стадијума одређује логичка сложеност сваког наредног стадијума. Каснији
стадијум мора да се развије после ранијег стадијума, зато што постизање каснијег
стадијума захтева овладавање когнитивним операцијама које су сложеније од операција
својствених за ранији стадијум (Миочиновић 2004).

Полазећи од чињенице да се сваки стадијум развија из претходног, и све тако до

последњег, према Колбергу (Kohlberg) шестог стадијума, особа (дете) која развија своје
стадијуме, не може да прескаче њихов редослед. Када особа прође кроз све стадијуме,
наравно ако јој то њене могућности дозвољавају, онда се сви ти стадијуми интегришу у
једну целину. Дакле, одрасли не фиксирају своја морална расуђивања на последњем
стадијуму, већ имају могућност повратка и на претходне стадијуме. Управо због тога је
могуће да одрасли људи расуђују на различитим стадијумима, у зависности од
ситуације. За разлику од одраслих, деца могу да расуђују само на оном стадијуму до
којег је њихов развој досегао.

7
 Веома је важно овде истаћи и услове који су потребни за развој моралног
мишљења. Један од тих услова је свакако стварање ситуације у којима би се
охрабривала емпатија са другом особом, односно способност стављања на туђе место.
Способност стављања на туђе место је веома важна, зато што прелазак на виши
стадијум моралног расуђивања значи боље схватање моралних проблема. Такође,
подстицање логичког мишљења има велики значај за морални развој, јер особа не може
да достигне одређени стадијум моралног расуђивања, ако већ није достигла одређени
стадијум логичког резоновања. Затим, особу треба подстицати да одговорно доноси
моралне одлуке и да их примењује у свакодневном животу, као и изнуђивати расправе
о правичности и излагање моралним несугласицама и противречностима. Излагањем
мишљења са суседног вишег стадијума него што је онај на којем се особа налази, на тај
начин се нуди нова морална структура и успостављање новог нивоа равнотеже. Оно
што би такође могло да допринесе моралном развоју јесте и учествовање у праведној
друштвеној средини у којој свакодневно међусобне односе карактерише узајамно
поштовање и правичност.

Када се говори о моралном развоју, неизбежно је а не поменути и интелектуални

развој, који је веома важан услов развоја моралног мишљења, али није једини фактор
одговоран за промене у моралном расуђивању, односно, морално расуђивање се не
може свести на интелигенцију. И когнитивно и морално мишљење развијају се кроз
стадијуме које је немогуће прескакати, односно и морално мишљење на одређеном
узрасту има карактеристичну форму, паралелну интелектуалном расуђивању на
одговарајућем узрасту. Ово подразумева паралелизам развоја између логичког и
моралног расуђивања, што, како то Миочиновић (2004) објашњава, уједно значи да
сваки стадијум моралног расуђивања изискује нови низ логичких операција које нису
биле присутне на ранијим стадијумима. Иако је развој логичког и критичког мишљења
неопходан, он није довољан услов за развој моралног мишљења, пошто се оно развија
из друштвених интеракција у ситуацијама моралног сукоба. Међутим, иако је логички
развој нужан за морални развој и поставља границе његовом развоју, већина људи се
налази на вишем стадијуму логичког резоновања него моралног. Из свега овога следи
да, особа која је интелигентна не значи и да је морална, али особа која је морална,
свакако значи да је интелигентна.

Теоријама моралног развоја свакако су највише допринели Пијаже (Piaget) и

Колберг (Kohlberg), о којима ће бити речи у даљем раду.

8
 2.1. Теорија Жана Пијажеа.

Пијаже је његову теорију о моралном развоју приказао у делу Морално

расуђивање детета, у коме је изнео тврдњу да је морални развој пре свега
интелектуални процес. Односно, као што когнитивни развој пролази кроз одређене
стадијуме, чији је редослед непроменљив, тако и морални развој пролази кроз
непроменљиви редослед моралних стадијума. Такође, суштину моралности према
Пијажеу, чини поштовање које према правилима друштвеног реда осећа једна особа и
начин како она схвата правду.

Пијаже је приказао шему моралног развоја која се састоји из два општа стадијума.
Први стадијум је стадијум хетерономије и принуде, односно морални реализам, који
постепено прелази у други стадијум моралног расуђивања који се базира на аутономији
и сарадњи, односно моралном релативизму (Norcini and Snyder, 1983).

Хетерономна моралност, односно морални реализам, карактеристични су за

узраст до седме или осме године. Дете које се налази на том узрасту, једноставно није у
стању да разликује погледе који полазе од њега самог, од оних који произилазе од
одређених социјалних утицаја. Односно, дете не разликује субјективне и објективне
видове искуства што је последица његовог егоцентризма. Основне одлике моралног
реализма су: да добар значи бити послушан, а исправно је оно што ауторитет наређује.
Апсолутни извор моралности су родитељи и правила која они постављају не могу се
мењати, а сваки покушај да се промене схвата се као преступ. Такође, како то
Миочиновић (2004) наводи, постоји и апсолутно осећање дужности, а то је покоравање
ауторитету, док осећање правде долази до изражаја када родитељи награђују или
кажњавају. Још једна од одлика овог првог стадијума је поштовање слова, а не духа
закона, што заправо значи да се моралним правилима и законима даје исти статус као и
физичким правилима и законима. Дакле, забрањено је красти, лагати и ови закони
независно постоје и примењују се без обзира на намере извршиоца и специјалне
околности. Објективно схватање одговорности је још једна одлика овог стадијума. Дете
приликом процењивања неког поступка води рачуна само о физичким последицама
дела, а не и о намерама починиоца. Овакве карактеристике стадијума хетерономије пре
свега су узроковане когнитивним ограничењима, која су карактеристична за овај
узраст. Два когнитивна недостатка су егоцентризам, односно неспособност да се види
разлика између сопственог виђења ствари и виђења других особа (све друге особе виде

9
један догађај на исти начин као и само дете), и други недостатак је реализам. Реализам
подразумева неспособност да се разликују субјективни од објективних аспеката
сопственог искуства.

Пијаже је истакао, да прва морална осећања произилазе из једностраног

поштовања малог детета према родитељима или одраслима, а то поштовање доводи до
образовања морала послушности, или хетерономије. Ново осећање, које се јавља као
последица сарадње међу децом и облика друштвеног живота који проистичу из те
сарадње, састоји се у суштини, у обостраном поштовању. Обострано поштовање
постоји кад појединци узајамно приписују подједнаку личну вредност, не
ограничавајући се на вредновање ове или оне посебне акције. Развојно посматрано,
обострано поштовање произилази из једностраног поштовања, чији је гранични облик.
Обострано поштовање, међутим, води новим облицима моралних осећања који се
разликују од првобитне спољашње послушности (Пијаже, 1978).

Нови облици моралних осећања, али и моралних расуђивања карактеришу управо

други стадијум моралног развоја, а то је стадијум моралне аутономије. Стадијум
моралне аутономије повезан је са повећаним интелектуалним способностима деце, када
она постижу независност у моралном суђењу и стичу способност да играју улоге.
Потчињавање ауторитету одраслих се мења у међусобно поштовање, једнакост у
друштвеној сарадњи. Моралност више није заснована на правилима о којима одлучују
одрасли, која се не могу мењати, већ се правила схватају као систем изражавања
могућности права и обавеза једнаких (Ђорђевић, 2002).

Стадијум моралне аутономије почиње да се развија негде око десете године

живота. Бити добар више не значи бити послушан већ бити праведан, а праведност није
више једносмерна већ двосмерна. Прелаз на моралну аутономију могућ је захваљујући
развоју когнитивних структура, јавља се реципрочно или реверзибилно мишљење, као
и повећаном искуству у преузимању улога у групи вршњака. Дете сада схвата да
правила настају заједничким договором, као и да се могу мењати и усавршавати
пристанком заинтересованих страна (Стојиљковић, 1998). Аутономија се, према
Пијажеу, развија тек са узвратношћу када је обострано поштовање довољно јако да
особа осећа у себи жељу да с другима поступа како би желела да они са њом поступају.
Једнакост и сарадња међу вршњацима приморавају дете да покуша да сагледа ствари са
туђег становишта, да се стави на место друге особе, што доводи до смањивања

10
егоцентризма и повећава бригу за добробит и права других особа. Сада се више води
рачуна о мотивима и намерама починиоца дела, а посебан значајан исход узајамног
поштовања и сарадње јесте осећање правде, под којом Пијаже подразумева вођење
рачуна о узвратности и једнакости међу људима (Миочиновић, 2004). Односно, како то
сам Пијаже каже: „Можемо, према томе, да кажемо да обострано поштовање, које се
постепено диференцира од једностраног поштовања, води новој организацији моралних
вредности. Њено главно обележје састоји се у томе што подразумева релативну
аутономију моралне свести појединца, а с тог становишта гледано, овај кооперативни
морал можемо сматрати обликом равнотеже која је виша од равнотеже морала простог
потчињавања (Пијаже, 1978: 73-74).

Сабин (Sabin) у својој дисертацији износи поједине резултате Пијажеовог

истраживања. Наиме, Пијаже је интервјуишући децу о правди, дошао до најчешћих
одговора које је разврстао у четири категорије. Прву категорију чине одговори, односно
понашања насупрот захтевима одраслих. Другу категорију чине понашања насупрот
правилима игре, затим понашања насупрот једнакости и неправедна дела која су
повезана са јавним животом одраслих. Према Пијажеу, ове четири категорије креирају
развојне стадијуме од детињства до адолесценције. Први и други стадијум везују се за
период детињства, тачније до осме године живота. Трећи стадијум почиње да се развија
око десете године, а четврти стадијум долази нешто касније, тачније у периоду
адолесценције. Четврти стадијум, који је заправо стадијум једнакости, даље се развија и
прелази у стадијум праведности. У домену дистрибутивне правде, то више не
подразумева да је закон исти за све, већ се сада узимају у обзир и околности као и сама
индивидуа која је прекршила закон. Мото, „Чини другима оно што би желео да теби
чине“, замењује концепцију једнакости. Деца стављају опроштај изнад освете, не због
слабости да се реванширају, већ због тога што сматрају да освети нема краја. Морални
развој за Пијажеа је био, пре свега, прогресивно разумевање правде (Sabin, 2006).

Пијажеов рад и допринос на пољу физичког, социјалног, психичког,

интелектуалног па и моралног развоја деце, постао је основа за бројне долазеће теорије,
а једна од њих је свакако и Колбергова теорија, о којој ће бити речи у наставку.

11
 2.2. Теорија Лоренса Колберга.

Колберг је развио теорију у којој је правда заузимала централно место. У основи

тог његовог концепта налазе се три главна стадијума моралног развоја, од којих се
сваки дели на два нивоа. Колберг главне стадијуме моралног развоја дели на:
преконвенционални, конвенционални и постконвенционални стадијум. Међутим, како
то Бејк (Baek) објашњава, он није ограничио тврдње о универзалном моралном
расуђивању само на моралне стадијуме, већ их је примењивао и на моралне
оријентације. Наводио је да индивидуа која потиче из било које културе, тежи да
направи моралне пресуде, у чијој се основи налазе четири моралне оријентације:
нормативна оријентација, утилитарна оријентација (која се даље може поделити на
егоистички утилитаризам или егоистичне последице, и социјални утилитаризам или
утилитарне последице), идеална или хармонична оријентација и правичност или
праведна оријентација. Нормативна оријентација се фокусира на дужностима, строгоћи
или ригорозности, и управо је то оно основно, које се узима у обзир при доношењу
одлука у одређеним социјалним и моралним ситуацијама. Оријентација егоистичних
последица, односи се на индивидуалне интересе за репутацијом, или на награде и казне
упућене самој личности. Индивидуа која доследно узима у обзир егоистичну
оријентацију, доноси одлуке у циљу да избегне лошу репутацију или казну.
Оријентације које се односе на утилитарне последице, истичу добре или лоше
последице неке акције, које се могу одразити на друге, саму личност, или обоје. Једна
акција је морална управо онда када постоји максимум доброте и среће, а минимум
патње и лоших последица за сваку индивидуу или групу индивидуа. Идеaлна или
хармонична оријентација фокусирана је на лик актера као добре личности или на неког
са савешћу, и на његове мотиве или врлине. То је морална правда која доприноси
хармонији деловања личности или хармонији друштва. Правичност или оријентациона
правда, наглашава правду која је фокусирана на слободи, правичности, једнакости,
реципроцитету и договору међу људима.

Поштујући све ове оријентације, Колберг је признао да је највиша, структурално

карактеристична одлика моралних стадијума у оријентацији правичности (Baek, 2002).

Према Арнолду (Arnold), суштина Колбергове посвећености расуђивању,

базирала се на мешавини филозофских претпоставки у погледу на природу моралности,
као и на психолошким схватањима о развојном процесу, захваљујући коме особа

12
почиње да разуме социјални свет. Под утицајем Канта, Колберг је веровао да је
моралност подручје различитих доживљаја, које се разликује од других зато што зависи
од способности личности да расуђује. Моралност подразумева да акција особе буде
рационална, мотивисана сврхом и намером, и са аутономном слободном вољом саме
особе. Развијајући се на оваквим претпоставкама, утврђена су психолошка схватања о
могућностима личности, за развој моралног расуђивања. Колберг је веровао да развоју
личности активно доприноси социјално окружење. И управо због тога постоји
структура или форма расуђивања, која се развија у квалитетно зрелије стадијуме, као
резултат социјалног искуства. Колбергова теорија о шест стадијума доприноси бољем
разумевању развојног пута моралног расуђивања личности, и подразумева прогресивно
веће пространство социо-моралне перспективе као и светске погледе на правду и права
других (Arnold, 2000).

Као што је већ поменуто, Колберг је своју теорију о моралном развоју покушао да
разјасни на основу шест моралних стадијума, односно како их он назива:
преконвенционални, конвенционални и постконвенционални стадијум. На првом
стадијуму, особе (тачније деца), не могу да вреднују права других. Деца на том узрасту
верују да су неки људи у могућности да постављају правила и захтеве другим људима,
због њихове снаге и моћи. Моћна особа може да контролише слабију. Моћ управља
свим везама. Као и тек проходало дете, људи уче различите форме манипулације. На
стадијуму два, други људи се виде као објекти који ће се искористити за постизање
личног циља. Особа на овом стадијуму размишља само о сопственим потребама,
жељама и интересима и интересима оних до којих јој је стало. Трећи стадијум почиње
после десете године, када су социјални односи, пре свега са вршњацима највиши.
Људска права постају исход чувања блиских социјалних веза. Деца не желе да повреде
друге људе, зато што тиме проузрокују патњу, непријатност и изолованост. Према
Колбергу, већина одраслих се може класификовати управо на трећем или четвртом
стадијуму. Људи на четвртом стадијуму померају се даље ка моралном мишљењу само
о индивидуалним односима, и почињу да доносе моралне одлуке узимајући у обзир
друштво у целини. Четврти стадијум подразумева моралне одлуке које су донешене у
границама система социјалног поредка, државних закона и религиозних закона.
Суштина овог стадијума је потчињавање индивидуе успостављеном поретку. У
средишту пажње су односи појединца са групом. Особа на овом стадијуму се саглашава
са правилима, очекивањима и конвенцијама друштва и ауторитета и придржава их се

13
само зато што их прописује друштво. Постконвенционални стадијум укључује пети и
шести стадијум. На петом стадијуму живот се вреднује и у релацији са друштвеном
заједницом као и у релацији са тим да је живот универзално људско право. На
стадијуму шест, људски живот је света дужност, поштовање и вредновање индивидуе.
На стадијуму пет, као и на стадијуму четири, поштовање хуманости је произвољно.
Универзални аспекти стадијума пет ослањају се на детерминацији, да су социјални
уговори и правила и утилитаризам непристрасни системи. Закон се примењује на све
подједнако, а свака људска вредност није ни већа ни мања од било које друге људске
вредности. Колберг верује да је шести стадијуму највиши стадијум моралног развоја.
На стадијуму шест се сматра да је вредност индивидуалног људског бића централна, а
правда и љубав су нормативни за све људске односе. Особе на шестом стадијуму су
прошириле опште погледе који су били заступљени на стадијуму пет, од актуелног
друштва до времена и места. Дакле, ако се морална начела у неким ситуацијама
сукобљавају са друштвеним правилима, онда се особа на овом стадијуму, води
моралним начелима, а не правилима и конвенцијама.

Теорија о моралном развоју, коју је Колберг развио, проналази своје порекло у

неколико теорија које деле уједињене теме о социјалоном и когнитивном развоју. Битна
карактеристика коју треба приметити, а на коју упућују Зедлер (Zeidler) и Кифер
(Keefer), јесте, да се на индивидуалне стадијуме који се развијају, не гледа само као на
директни производ процеса сазревања, већ да и дечја интеракција са физичким и
социјалним окружењем доприноси развоју. Истакнута карактеристика развојних
стадијума је та да се, различити нивои мишљења или резоновања догађају у
инваријантним стадијумима као секвенце које захтевају посебне квалитативне промене
у когнитивној структури, са једног стадијума на други, у току читавог развоја.
Реструктуирањем необичних информација, које су добијене интеракцијом са физичким
и социјалним окружењем, са већ постојећим концепцијама, нова разумевања и начини
мишљења су могући. Дакле, развојни стадијуми не захтевају изненадне почетке и
завршетке, већ пре изискују континуирани процес трансформације за време развоја.
Колберг се држао структуралне позиције, са које је и тврдња о универзалним моралним
стадијумима и направљена. Ова позиција се разликује од других теорија моралног
развоја, које зависе од садржаја или ситуационог или културно специфичног искуства.
Као резултат, постоји мисаони процес, логичност у резоновању и расуђивању о некој
индивидуи, која је изражена кроз речи и дела, која су од централне важности у

14
посматрању и разумевању моралног развоја, у традиционалном Колберговом смислу.
Морално расуђивање се базира на специфичним карактеристикама мисаоног процеса,
који пролази кроз различите стадијуме развоја, и рефлектује индивидуалну
интерпретацију правила, принципа и конфликтних ситуација. Брзина којом индивидуа
пролази кроз стадијуме развоја, зависи искључиво од могућности и потенцијала саме
индивидуе. Морални развој се одвија паралелно, али одвојено од когнитивног развоја.
Когнитивни развој је, разуме се, потребан али не и довољан услов да би се морални
развој догодио. Дакле, разматрањем формалних операција у когнитивном подручју
може се установити да те операције јесу потребне, али нису довољан услов за
паралелни морални стадијум на постконвенционалном моралном расуђивању. Ако неко
разуме захтеве, где највиши морални стадијум одговара највећој психолошкој
равнотежи моралног расуђивања, онда тај неко, може да разуме оправданост, да је
највиши стадијум бољи, или више развојно софистициранији. Концепт развијања
следећег стадијума обезбеђује основу, на којој Колберг оправдава супериорност виших
стадијума моралног развоја (Zeidler and Keefer, 2003).

Колбергов научни рад о моралном развоју, се у многоме базира на Пијажеовом, а

такође је био под утицајем филозофа као што су, Сократ, Платон, Аристотел, Кант и
Дјуи. Његова теорија се развила из интервјуа који је он организовао за његову
докторску дисертацију. Својевремено је развио и Интервју за морално расуђивање
(МЈI) који је био вођен од стране обучених интервјуиста. Сваком учеснику су
постављане серије моралних дилема. Моралне дилеме су кратке приче у којима је
приказан главни јунак у некој проблематичној ситуацији која може да се разреши на
више начина и у којој се сукобљава известан број моралних проблема. Од испитаника
се тражи да каже шта јунак приче треба да уради у описаној ситуацији, односно да
донесе морални суд о исправности, односно неисправности његовог поступка. Једна од
њих, можда и најпознатија је Хајнцова дилема. У Хајнцовој дилеми се расуђује о томе,
шта Хајнц треба да уради, када његова жена болује од страшне болести, а он не може да
јој приушти лек. Одговори учесника добијени на основу питања о моралним делимама,
процењивани су компарацијом са одговорима карактеристичним за сваки морални
стадијум.

Колбергова теорија, без обзира на критике које су јој упућиване, је још увек
основа сваког научног рада и истраживања које се тиче моралности и моралног развоја.

15
 2.3. Колбергов седми стадијум моралног развоја.

Колбергова теорија моралног развоја углавном је представљана, и представља се,

кроз шест фиксираних стадијума моралног развоја, кроз које индивидуа пролази и
развија се брзином аутентичној самој индивидуи. Мали је број оних радова који говоре
о Колберговом седмом стадијуму, који је он сам називао стадијумом космичке
перпективе.

Колберг је поставио и виши стадијум моралног развоја, који се назива стадијум

космичке перспективе, а који долази након шестог стадијума моралног расуђивања.
Колберг је истакао да чак и после достизања шестог нивоа јасне свесности
универзалних начела, остаје неизбежно одговорити и на питање: зашто бити моралан?
Према Нидику и његовим сарадницима (Nidich et al.), у супротности са
постконвенционалним расуђивањем, односно стадијумом пет и шест, питања у
Колберговом седмом стадијуму нису разрешива сасвим логичном или рационалном
позадином. Она се радије ослањају на трансцедентална искуства, искуства стадијума
развоја у којима су селф и васиона уједињени. На овом нивоу људског развоја, како то
Нидик и сарадници објашњавају, човек идентификује себе са бескрајном перспективом
и вреднује живот са тог становишта. Колберг је објашњавао бескрајну перспективу као
нешто што захтева присну везу између појединца и космоса. Неки од великих филозофа
морала настојали су да опишу такву перспективу са доступним чињеницама које
указују на то, да је космичка перспектива напредовање кроз одговарајуће врсте
искуства, која се рефлектују на одговарајући начин.

Колберг је указивао на теоретичаре који су се бавили природним законима као

што су Марко Аурелије, Спиноза, Сократ и Мартин Лутер Кинг. Они су износили
етичке и онтолошке погледе на живот, чија се основа налазила управо у космичкој
перспективи. Марко Аурелије је претставио верзију размишљања о природном закону у
којем принципи правде теже да буду у хармонији са космичким законима. Аурелије је
веровао да је свака особа део једне огромне целовитости, и да грађани живе испод
светских закона. Према Спинози идеално стање људске природе је јединство човекових
мисли са целом природом. Јединство мисли са природом омогућава пуније знање о
стањима свесности, који су у харамонији са природом. И Сократова и Кингова
спремност да живе према моралним принципима, базирала се на њиховој борби за
правдом, чији се корени налазе управо у космичкој перспективи. Колберг објашњава да

16
њихова одлучност долази од виђења принципа правде не само као социјалног уговора,
већ као рефлекцију нераздвојиве људске природе и космичког поредка. У случају
Сократа и Кинга, признавање природног, вишег закона, проналази основу у људском
разуму, који налаже поштовање људске личности. Према Кингу, сваки неправедан
закон је људски закон који нема корене у вечним и природним законима. Сваки закон
који уздиже људску личност је праведан. Сваки закон који деградира људску личност је
неправедан.

Морална позиција се обликује на основу личног искуства, који је у вези са

космичком перспективом, и која за резултат има реорганизацију једне везе у једно
окружење. То такође претпоставља да је реалност законита и у хармонији са људском,
највише развијеном представом, о љубави и правди. Колберг истиче да постоји јасна
разлика између теорија природног закона, који заузима средиште аутономног личног
искуства у космичкој природи, и теорија конвенцијалног нивоа као што је теорија
божанске заповести која човека чини погодним за управљање. Ове теорије о
спољашњем управљању претпостављају да не постоји аутономна моралност или
морално говорење, када су све моралне чињенице изведене из правила или закона који
су већ написани.

Изнад теорија о природном закону ставља се искуство космичке перспективе,

одакле индивидуа може да гледа на живот са више разумевања и интегрисаних путева,
у циљу развоја и личности и друштва (Nidich et al. 2000).

17
 2.4. Критике Колбергове теорије.

Колбергова теорија је наилазила на бројне озбиљне критике које су се прилично

нагомилавале и правиле један систематски терет, и мада су то доста зреле расправе,
Колбергова теорија је сачувала своје вредности и подржана је од стране многих
истраживача на моралном пољу.

Различита истраживања Колбергових тврдњи указала су на недоследне резултате.

Истраживачи су пронашли да су стадијуми моралног расуђивања а) високо доследни у
Колберговим дилемама, б) позитивно повезани са преузимањем одговорности и са
нтелигенцијом, в) развијају се у инваријантном низу. Нека, пак, друга истраживања
проналазе недоследност између Колберговог стадијума моралног расуђивања и
стадијума моралног расуђивања у реалним, животним, моралним дилемама. Гилигенова
(Gilligan) је истакла разлике између њеног модела моралног расуђивања и Колберговог
модела. Оба модела претпостављају примарне изворе варијације у моралном
расуђивању, задржавајући се на унутрашњим разликама између људи. Према
Гилигеновој, морални проблеми су као двосмислени облици, тако да могу бити
схваћени на различите начине и из различитих перспектива. Она дефинише
перспективу правде као, привлачење пажње на проблеме неједнакости и угњетавања и
задржава се на идеалу реципрочности и поштовања једнакости за све, као и
забринутост за перспективу која привлачи пажњу на проблеме раздвојених или
напуштених и зауставља се на потребној пажњи и одговорности. Гилигенова сматра да
људи могу користити обе перспективе приликом описивања моралног конфликта. Она
верује да људи теже да се фокусирају на један скуп забринутости, а да жене теже да се
фокусирају на забринутост и бригу, више него мушкарци. Гилигенова је критиковала
Колберга због процењивања моралног развоја преко хипотетичких дилема, које
укључују сукобе правде, више него реалне животне дилеме, које се базирају на
разматрању бриге. Гилигенова истиче, да већина људи који показују недостатке у
моралном развоју, према Колберговој скали, јесу жене, чије се морално расуђивање
налази на трећем стадијуму, од укупно шест. Уколико се упореди мушко расуђивање
моралне правде са женским расуђивањем, на Колберговој скали, резултати жена ће
бити веома ниски. Гилигенова је својим истраживањима открила да се жене при
моралном расуђивању претежно ослањају на бригу, у реалним животним дилемама, а

18
да мушкарци доносе претежно моралне судове на праведној основи (Wark and Krebs,
1997).

Дакле, Гилигенова је, као и већина, критиковала Колбергову теорију због његове
пристрасности западној елити. Нарочито је критиковала његову теорију због
егоцентричности, абстрактности, и изопштености из домородачких култура и
подкултура. Она је била прва која је критиковала Колбергову генерализацију мушког
искуства. Истицала је да су жене, према Колберговој теорији, инфериорније од
мушкараца, и да се најчешће могу сврстати на трећем стадијуму, док се мушкарци
најчешће налазе на четвртом стадијуму моралног расуђивања (Mitchell, 2002).

Према Минамајеру (Minnameier), Колбергова теорија истовремено има и добру и

лошу страну, лошу из разлога што је Колбергова теорија о индивиндуалним
стадијумима одбијена због његових, приближно, теоретских стадијума и због тога што
је веома подржана и допуњена когнитивним развојем. Како то Минамајер објашњава, и
упркос тим лошим странама, свакако је боље Колбергову теорију даље развијати, него
је сасвим уклонити (Minnameier, 2009).

Стојиљковић (1998) такође износи замерке о Колберговој теорији. Најпре истиче

да се, целокупна моралност не може изједначити са моралним мишљењем нити се
морални развој у целини може свести на развој моралног расуђивања. Проучавање
једино моралног расуђивања, са когнитивистичким претпоставкама у основи, у
суштини значи бавити се само когнитивном страном моралне особе, а занемаривати
њена осећајно-мотивациона својства когнитивне димензије и понашајну страну.
Стојиљковић наводи и критике Саливена (Sullivan) и Крега (Craig). „Саливен тврди да
је Колберг, попут осталих структуралиста, преокупиран мишљењем и формом, а да
превиђа њихове дијалектичке комплемнте, акцију и садржај. Такође занемарује факторе
као што су морална осетљивост, емоција и морална имагинација. Крег такође оцењује
да је Колберг запоставио развој афективне стране моралности, тј. развој моралних
емоција, као што су кривица, кајање, саосећање, брига за друге итд.“ (Стојиљковић,
1998: 64).

Као што је већ поменуто, када се говори о моралности, веома је битна и

оријентација на друге, а којој Колберг у његовој теорији, не придаје значај. Емпатија
представља базу моралности, а моралност се састоји од осећања обавезе да се старамо,
не само за властиту добробит, већ и за добробит других. Емпатија као основни

19
унутрашњи диктат, одређује истинску моралност, пре него поступци срачунати на
стицање награда или на избегавање казни. Што је више особа емпатична, мање је
насилна и мање повређује друге. Истраживачи који су се бавили проучавањем
димензије оријентације на друге, износе занимљиве налазе. Изгледа да дечаци развијају
емпатију и бригу за друге на каснијем узрасту него девојчице, обично после
адолесценције, односно да је емпатија боље развијена код жена него код мушкараца, на
свим стадијумима (Радуловић, 2006). Захваљујући овој критици може се уочити да
Колбергова теорија, базирана на когнитивно-развојном приступу, има велики
недостатак, а то је изопштеност емпатије. С обзиром да су истраживања показала да је
емпатија развијенија код жена, него код мушкараца, претпоставља се да би жене на
Колберговој скали процене моралности превазишле трећи стадијум моралног
расуђивања.

Од самог почетка, Колбергова теорија је провоцирана контраверзним и веома

жестоким дебатама. Међутим, као што је истрајно бранио своју когнитивно развојну
теорију, тако је и пажљиво слушао критике и покушавао да реформулише његову
теорију, „једући своје сопствене речи“.

2.5. Морално расуђивање и морално понашање.

Интелектуални развој је веома важан предуслов за морални развој, али није и

једини. То заправо показује чињеница да многи високо интелигентни људи, најчешће
својим делима, показују да нису морални. Упоредо са овом тврдњом следи и следећа, а
то је, да многи морални људи, за које се и сматра да су интелигентни, у ствари не
испољавају морална понашања. Они јесу морални на речима, али не и на делима. С тога
се поставља питање, да ли су такви људи стварно морални и стварно интелигентни?

Колберг сматра да је један поступак, маколико он био благотворан, и маколико

његове последице биле вредне хвале, ипак морално неутралан ако није учињен из
моралних начела или вредности које је појединац сам конструисао и прихватио као
обавезујуће. Колберг објашњава везу између моралног расуђивања и моралне акције,
односно делања, разлажући моралну акцију на три корака. Први корак је деонтички суд
о исправности, односно неисправности одређеног поступка. Други корак је суд о личној
одговорности да се деонтички суд спроведе у дело и трећи корак је извршавање саме

20
акције. Деонтички суд изриче да је неки поступак исправан, обавезан или да је дужност
човека да тако поступи. То је суд о исправном, обавезном о треба, и изведен је из
безличне структуре мишљења карактеристичне за одређени стадијум. Суд о
одговорности говори о томе шта ја у одређеној ситуацији треба да урадим, о томе да
сам ја у одређеној ситуацији лично одговоран за оно што треба да се учини. Особа је
лично одговорна за учињени избор и прихвата последице свог избора и поступка.
Судови одговорности преводе деонтичке судове о исправности у личну обавезу.
Деонтички суд, чак и када је примењен на конкретну ситуацију, остаје апстрактан и
интелектуалистички и бива преведен у моралну акцију једино ако га особа повеже са
собом и када себе види одговорном да поступи онако како јој се налаже. Ако то није
тако, онда до акције вероватно неће доћи, посебно онда када се снажни лични интерси
и потребе сукобљавају са правцем акције који се сматра морално исправним
(Миочиновић, 2004).

Дакле, људи су спремни да често дају социјално пожељне одговоре, да расуђују

баш на оне начине који су опште прихватљиви, а да притом нису спремни да одговорно
делају, у складу са изреченим мишљењем или ставом.

Колберг је настојао да објасни, да је сваки стадијум моралног расуђивања

перспективнији од претходног. Што је виши стадијум моралног расуђивања, то постоје
већи изгледи да ће се појединац сматрати одговорним за ту ситуацију и за моралну
акцију и стога ће постојати већа вероватноћа да ће је стварно извршити. Људи који се
налазе на вишим моралним стадијумима спремнији су на моралну акцију, више него ли
људи који се налазе на нижим моралним стадијумима, односно на вишим моралним
стадијумима морално расуђивање и акција су много чвршће испреплетeни, тако да на
вишим стадијумима разлози постају мотиви за акцију.

Да би особа била морална, поред достизања високих моралних и интелектуалних

стадијума и резоновања са тих тачака гледишта, она мора бити спремна на одговорност
и на прихватање последица, а морални чин треба да прихвати као обавезу. Дакле, особе
које могу бити моралне су заправо јаке и карактерне личности спремне да морално
делују, упркос томе што је та морална акција у супротности са њиховим личним
интересима и потребама.

21
 3. Одређење појма малолетничке делинквенције

Појам делинквенције је правни и обухвата понашања којим особа крши законска

правила, обичаје и друштвене норме (Шобот и сарадници, 2010: 53). Малолетничка
делинквенција покрива узрасни распон од почетних година старости, када се
адолесцент може сматрати кривично одговорним, преко година када се процесуира у
оквиру законодавства за малолетнике, до горње узрасне границе када се третира пред
законима и судом за одрасле (исто, 2010).

Разлика између делинквенције и осталих девијантних или проблематичних

понашања и стања је, према Хрнчићевој – „закон“ (Хрнчић, 2009: 13). Делинквенција је
кршење законских норми и она је одређена првенствено правним прописима земље. Уз
уобичајне законске одредбе које се односе на кривичну одговорност одраслих, у већини
земаља постоје и посебна правила везана за криминалитет деце и малолетника, тзв.
малолетничко преступништво или малолетничка делинквенција. Издвајање
малолетничког преступништва као специјалног у односу на општи криминалитет
настало је под утицајем владајућих схватања адолесценције, у чијој основи су три
претпоставке. Прва претпоставка је, да је услов да се нешто обележи као кривично
дело, да је особа барем донекле одговорна за своје понашање. Понашање детета и
адолесцента, које често није у потпуности свесно последица својих поступака и има
смањене могућности самоконтроле, не може се третирати исто као одрасла особа.
Друга претпоставка је да је детињство и младост период развоја индивидуе у којем
особа није сасвим формирана, те је подложнија утицајима него одрасла особа. Одатле
следи да је она отворенија и за адекватне васпитне утицаје који могу да допринесу
њеном бољем интегрисању у друштво. Трећа претпоставка је везана за идеју
друштвеног мораторијума који ужива млада особа у периоду адолесценције. Под
мораторијумом се подразумева период закашњења обавеза одраслих, који карактерише,
са једне стране, селективна попустљивост друштва, а са друге провокативна
разиграност младих. Млада особа често опробава могуће екстреме пре него што се
определи за постојећи друштвени ред (Хрнчић, 2009).

Дакле, као што то и Шобот и сарадници описују (2010), криминалитет младих се

третира издвојено од криминалитета одраслих, јер постоји став да је кривична
одговорност малолетника умањена због њихове незрелости. У већини земаља постоје

22
посебна законодавства о малолетницима, заснована на принципима рехабилитације и
индивидуализације.

У већини земаља, узрасни распон малолетниче делинквенције се креће од 14 до 18

година, мада се у појединим земљама доња граница помера до 10. године, а горња чак
до 21. године. Делинквенција у ужем смислу подразумева чињење само оних дела која
су санкционисана кривичним законом. Шире схватање делинквенције, поред чињења
кривичних дела, укључује и статусне прекршаје који нису инкриминисани законом
(бежање од куће, скитња, злоупотреба алкохола и дроге, промискуитет, ситне крађе,
туче...) (Шобот и сарадници, 2010).

Према Јашовићу, малолетничка делинквенција је свако понашање појединца или

групе младих, које је друштвено неприхватљиво, односно, када се крше правне или
моралне норме неког друштва, и које када је видљиво, изазива спонтано и организовано
друштвено реаговање у намери да се заштите друштвена добра и вредности, а и сами
актери таковог понашања (Јашовић, 1991: 61).

Хрнчић (2009) објашњава, да се делинквентна понашања малолетника

сагледавају, не само у светлу тежине самог противзаконитог дела, већ и у светлу ризика
за развијање антисоцијалног понашања у одраслом добу. Санкције имају за циљ не
само кажњавање већ и преваспитавање. При њиховом одређивању узима се у обзир,
осим кривичног дела, и личност и породичне околности починиоца.

Одређење појма делинквенције заправо зависи од полазишта теорија, којима то

одређење и припада. Те теорије се најчешће дела на: социолошке, биолошке и
психолошке теорије.

Према социолошким теоријама, делинквентност и криминал се објашњавају у

ширим друштвеним условима и њиховој релацији са криминалом, односно
делинквенцијом. Диркем, са социолошког становишта, сматра да, поред тога што је
криминалитет нормална појава, он је и корисна појава. Девијантна понашања (под
којим он подразумева све оно што вређа колективну свест) и криминал су
функционално корисне појаве, јер доприносе обнављању друштвено-моралног
јединства и заједништва, нарочито када је оно нарушено. Криминал је користан зато
што служи јачању колективне свести, односно, моралном развоју морала и права.
Према Диркему, да би могла да се развија колективна свест, потребно је да постоји

23
преступник који је испод свог времена, али и идеалиста који је изнад свог времена.
Диркем узроке девијантности налази у друштву, али сматра да је носилац
девијантности неприлагођен и неконформисан појединац, који својим понашањем
одудара од морално супериорније стварности која се зове друштво. Девијантан или
болестан може бити само појединац, а друштво је у основи здраво. Друштво може бити
у кризи и у регресији, оно може изазвати индивидуална девијантна понашања, али оно
само по себи не може бити носилац девијантности. На тај начин је социјална патологија
претворена у патологију појединца (Југовић, 2009).

У социолошке теорије спадају теорије аномије, које полазе од претпоставке да

присуство легитимних жеља, које конформизам не може да задовољи, присиљавају
особу на девијацију. Затим, теорије културне девијације према којима се девијантна
особа конформише сету стандарда неке заједнице који нису прихваћени од стране
доминантне шире заједнице. Према теорији Социјалне контроле, претпостваља се да
свако може да почини злочин, али да људи то не раде, јер их спречавају везе које имају
са конвенционалним друштвом. Особа је слободна да почини делинквентни акт ако су
ове везе слабе или сломљене (Хрнчић, 2009).

Биолошке теорије криминала полазе од претпоставке да се узроци криминала

могу наћи у биолошким предиспозицијама или карактеристикама особе, а психолошке
теорије криминала полазе од претпоставке да се настанак, одржавање и ескалација
криминала може објаснити интра и интерпсихичким процесима. Неке од психичких
теорија су, како наводи Хрнчић (2009): Психоаналитичка теорија, која објашњава
делинквентно понашање кроз наглашавање важности породичних односа и васпитања
током раних година. Затим, Когнитивна теорија која полази од претпоставке да је човек
одређен својим когницијама. Ове когниције су високо одређене социјалним искуствима
особе. Антисоцијални акт је резултат процеса рационалног одлучивања на основу
односа добитка и губитка од кривичног дела, тј. добитка и губитка од уздржавања од
антисоцијалног акта. Системски и еколошки приступ се фокусирају на систем као
целину. Систем је скуп јединица које су у међусобном односу и у односу са околином.
Према томе, на делинквентно понашање појединца, као и на превенцију и санацију,
велики утицај има породица али и шири еколошки системи.

Особа која испољава делинквентна понашања, делинквент, се разликује од

неделинквената по својим психолошким карактеристикама, или како то Димитријевић

24
наводи: „Представљају посебан психолошки тип“ (Димитријевић, 2006: 210). Опште
карактеристике делинквената су: изражене тенденције према морбидној депресији,
напади беса и болесне агресивности, задовољство у наношењу повреда некоме,
асоцијалност и интровезија. Делинквенти су агресивнији, покретнији, импулсивнији,
хостилнији, подозриви и сматрају да их други не познају или их недовољно цене
(Димитријевић, 2006).

Поред термина малолетничка делинквенција, у теорији, али и пракси користе се и

други сродни термини, који мање-више, имају исто значење, и односе се на понашања
која су у супротности са позитивним законским нормама и превалентним социјалним
нормама. Неки од сродних појмова су: поремећаји понашања, агресивно понашање и
насиље, антисоцијални поремећаји личности, антисоцијално понашање, асоцијално
понашање, деца и малолетници у сукобу са законом, дисоцијални поремећаји личности,
психопатија и многи други.

Међутим, међу овим појмовима постоје и разлике, и из тог разлога их не треба

поистовећивати. Овде неће бити речи о тим разликама, јер ћемо се задржати на
термину малолетничке делинквенције, која се најчешће дефинише као непоштовање
друштвених и законских норми.

4. Фактори ризика делинквентног понашања младих

Теоријски погледи и постојеће емпиријске чињенице указују на то, да рани

емоционални проблеми и проблеми у понашању, имају велики утицај на делинквентно
понашање у каснијим развојним стадијумима.

Саливен (Sullivan) истиче да су различите развојне студије показале, да ране

емоционалне тешкоће и проблеми у понашању могу бити предзнак за јављање
делинквентног понашања у адолесценцији. Ти показатељи се најчешће испољавају
кроз: неприлагођено понашање, дефицит пажње, хиперактивност, депресију и пркос.
Рани проблеми у понашању најчешће настављају са својим развојем од детињства, а до
њихове кулминације долази баш у периоду адолесценције, односно, адолесценција је
период када они постају очигледни. Постоје бројна и различита подручја која утичу на
појаву делинквентног понашања. Хиперактивност, импулсивност, проблеми у

25
комуникацији, негативна сазнања, непослушност, негативна расположења и вербални
проблеми, повезани су са делинквентним понашањем у каснијим развојним
стадијумима (Sullivan, 2006).

Живот младих у савременом друштву, како то Димитријевић (2006) објашњава, је

неизмерно сложенији. Сама чињеница да је адолесцент физиолошки и анатомски зрео,
не подразумева и психолошку и социјалну зрелост. Адолесцентима се у овом периоду
намећу и бројна решавања многих животних задатака и постигнућа. У том периоду
присутна је несигурност у оквиру личности младих, везана за статус и егзистенцију, као
и друге елементе који одликују живот одраслих. У овом периоду почиње да се развија и
властита индивидуалност. У процесу трагања за својим идентитетом, они се укључују у
друштво јер имају потребу за удруживањем. Понекада то могу бити и групе са
девијантним понашањем, што се обично дешава у мање контролисаним условима.
Настојећи да се што више младих укључи у поједине активности намењене младима,
кроз процес масовног спровођења тих активности, губи се индивидуалност. У
масовним акцијама, млади све више губе лични контакт и присну повезаност са
родитељима. То се најчешће дешава када породица, школа и друге институције за
младе, нису за њих привлачне, па група постаје замена за породицу. Изгубљену или
недостајућу породичну комуникацију, замењује оном у групи, а садржај њиховог
груписања постаје криминално понашање. Управо овакав доживљај може представљати
терен за криминалне облике понашања. У периоду адолесценције, млади људи су
пријемчиви за утицаје, зато их је лако усмерити како у позитивном, тако и у
асоцијалном или антисоцијалном смеру. (Димитријевић, 2006).

Адолесценција је период када делинквентна понашања достижу експанзију,

односно, пропорционално са адолесценцијом, јавља се највећи број и учесталост
кривичних дела. Узроци и објашњења овакве појаве налазе се у бројним развојним
факторима и променама адолесценције, која претставља један најнестабилнији и
хаотични развојни период. Делинквентно понашање може бити проузроковано бројним
факторима, а најчешћи су породични и индивидуални фактори, вршњачке групе,
економски фактори и стресори.

26
 4.1. Породични фактори ризика.

Ситуациони контексти и карактеристике породице у којој се личност развија,

играју велику улогу у јављању делинквентног понашања. Бројна истраживања су
показала (Sullivan, 2006) да су, недостатак породичног надгледања и породична
одбојност, очигледни претказатељи малолетничке делинквенције.

Оскудност родитељске дисциплине и укључености у живот детета, такође су

фактори који утичу на развој делинквентног понашања у адолесценцији. Недоследни и
сувише пермисивни родитељи се најчешће идентификују као фактори ризика за
конзумирање различитих психоактивних супстанци и испољавање других облика
делинквентног понашања. Такође, млади који су са својим родитељима у слабој
афективној повезаности, која је оскудна обострано, дакле и од стране родитеља, чешћи
су корисници психоактивних супстанци и склонији су делинквентним понашањима,
него ли млади који су успели да успоставе позитиван атачмент. Млади који су
окривљени због насилничког понашања, најчешће долазе из породица у којима постоји
мањак дисциплине и кохезије међу члановима, односно недостатак кохезије и вештина
родитељства могу допринети високом нивоу делинквенције. Поред насилничког
понашања, у неприлагођена понашања свакако спада и конзумирање различитих
недозвољених супстанци, а према истраживањима Брука (Brook), Ричера (Richter) и
Витемана (Whiteman) (Sullivan, 2006), најчешће ти млади долазе из породица у којима
родитељи немају сопствену идентификацију, млади делинквенти имају недостатак
мајчинске љубави, и оштру дисциплину са очеве стране. Дакле, млади који долазе из
просоцијалних породица, у којима доминирају демократски односи, имају мању
вероватноћу да постану уживаоци психоактивних супстанци, или да се подвргну неким
неприлагођеним понашањима. Такође, према истраживањима Бендра (Bender) и Лосела
(Losel) (Sullivan, 2006), млади који се налазе на високом нивоу социјалне подршке,
односно који су склони да пружају помоћ другима, подеснији су за еластичност, упркос
постојању ризичних фактора.

Породична атмосфера се сагледава кроз односе између родитеља малолетника,

односе родитеља и малолетника, односе између деце у породици ако их има више,
здравствено стање родитеља, васпитни утицај родитеља на децу, и постојање
социјално-патолошких појава у породици. Лоши међусобни односи родитеља и лош
однос родитеља према деци стварују најтеже последице на понашање малолетника.

27
Карактеристичан начин на који родитељи показују своју узајамну љубав и љубав
према својој деци је најзначајнији за одређивање емоционалне атмосфере породице.
Постојање социјално-патолошких појава чланова породице, посебно родитеља, од
великог је значаја за јављање поремећаја у понашању малолетника. Различити
појавни облици социјално-патолошких појава (алкохолизам, скитња, просјачење,
проституција, самоубиства итд.) битно нарушавају међусобне одосе у породици и
негативно утичу на васпитање најмлађих чланова породице.

Позитивно породично окружење има велики утицај на понашање младих,

поготову у периоду адолесценције. Породица је заправо место где се култивишу
заштићујући фактори, и управо из тог разлога, породица има важну улогу у развоју
јединке.

4.2. Социо-економски фактори ризика.

Социјални и економски статус породице представља значајан фактор у јављању

делинквентног понашања младих. Од економске обезбеђености зависи егзистенција
човека, како у породици, тако и у ширим еколошким системима. Млади чланови
породице нарочито су погођени неповољним материјалним стањем, поготово ако се
млада особа налази у периоду адолесценције. Услед материјалних тешкоћа и
неприлика, родитељи нису у могућности да децу правилно васпитавају и створе
повољну породичну атмосферу. Тако се нерасположење родитеља због материјалних
неприлика преноси и на децу, и заједно са другим неповољним чиниоцима, утиче на
њихово девијантно и делинквентно понашање.

Постоје бројне теорије које указују на чврсту повезаност социо-економског

статуса и делинквенције. Неке од тих теорија су заступали Мертон (Merton), Коен
(Cohen) и Клoврд (Cloward). Према њиховим теоријама (Agnew et al. 2008),
индивидуе које имају ниски социо-економски статус, улажу веома високе напоре да
остваре свој циљ по питању економског успеха, односно достизања статуса средње
класе. Многи од њих доживљавају велике фрустрације због неуспеха, и из тог
разлога се окрећу делинквенцији (крађа, продаја дроге) како би остварили
економски успех, како би себе учинили задовољнијим (коришћењем дрога) и како
би се реванширали онима који су их чинили фрустрираним.

28
 Агњу и сарадници (2008) такође наводе и Гринбергову (Greenberg) теорију,
према којој је делинквентно понашање резултат неспособности адолесцената, пре
свега адолесцената из нижих социо-економских слојева, да тренутно остварe свој
економски циљ. Гринберг заправо објашњава делинквенцију као немогућност
адолесцента да легално добије или заради новац који му је потребан за неке
социјалне активности, како би оставио утисак код својих вршњака. Такође, и према
Ниевоj (Nye) теорији, немогућност родитеља да задовоље економске потребе
младих, доводи до смањења повезаности родитеља и деце. Стрес проузрокован
економским проблемима, доводи родитеље до депресије и раздражљивости, а то
затим доводи до неефикасне контроле дисциплине. Економски проблеми, повезани
са ниским социо-економским статусом, наводе индивидуу да развије веровања која
су у складу са злочинима, и да се удружи са другима, како би добили новац, или
статус, илегалним средствима.

Како то Агњу (Agnew et al. 2008) објашњава, економски проблеми често воде
директно у делинквенцију. Ови проблеми доприносе развоју и ширењу негативних
емоција, као што су гнев и депресија. Ове негативне емоције врше притисак на
исправну акцију, и делинквенција се јавља као једно могуће решење. Индивидуе се
могу препустити делинквентним радњама, као што је крађа, како би ублажиле
економске проблеме кроз које пролазе. Они могу, због гнева који осећају, да
нападају и друге људе, а могу се препустити и дрогама, како би се осећали „боље“.

Економски проблеми заправо имају индиректан утицај на појаву

делинквенције. Економски проблеми доводе до делинквенције кроз породичне
проблеме које стварају, као што су породични конфликти и употреба строгих
дисциплинских техника. Овакви односи у породици, крута структура,
преокупираност родитеља својим проблемима, породица где не постоји кохезија
међу члановима, води, најчешће адолесценте, у делинквенцију. Управо из тог
разлога, породица и њен социо-економски статус, представљају веома значајне
факторе ризика, тако да би по питању превенције, на том пољу требало највише
деловати.

29
 4.3. Вршњачка група као фактор.

Вршњачке групе врше велики утицај на понашање младих. У периоду

детињства нормално је да деца проводе више времена са својим вршњацима, изван
куће, него са породицом, зато је некада и тешко уочити било какве промене у
понашању. Управо у периоду адолесценције, када млади имају потребу да припадају
некој групи, долази до највећег утицаја вршњака. Тај утицај може бити позитиван,
али исто тако и негативан и може довести до делинквентног понашања.

Вор (Warr) и Стафорд (Stafford) су својим истраживањима дошли до закључка

да ставови вршњака о девијантности, утичу на личне ставове индивидуе. Ти лични
ставови се готово увек подударају са ставовима вршњачке групе, и бројчано
охрабрени, млади почињу и да се понашају у складу са својим ставовима. Дакле,
уколико вршњачка група сматра да је исправно бити насилан, она ће се тако и
понашати. Хенри (Henry) и његови сарадници су такође дошли до закључака да
вршњачка група има велики утицај на конзумирање психоактивних супстанци.
Према истраживањима Хенрија и његових сарадника дошло се до закључка, да
насилничку вршњачку групу, углавном чине млади који немају успостављен
позитиван атачмент са својим родитељима, и да су вероватноће да ће појединац који
је повезан, односно у јакој интеракцији са делинквентним вршњачким групама, и
сам почети да се делинквентно понаша (Sullivan, 2006). Узроке неприлагођених
понашања, поред породице, треба тражити и у вршњачкој групи, на тај начин ће
разумевање неког делинквентног понашања бити лакше.

Место на коме се вршњачке групе откривају и спајају, свакако је школа.

Атмосфера у самој школи, као и окружење око школе, имају велики утицај на ставове и
понашања вршњачких група. Истраживања су показала (Weerman et al. 2007), да школе
које се налазе у окружењу погодном за криминалне радње, имају већи број ученика и
вршњачких група, које су склоне испољавању криминалних радњи. То се подудара и са
чињеницом да су млади, поготово млади у периоду адолесценције, веома подводљиви и
најпогоднији за „увлачење“ у криминалне радње. Такође, клима у самој школи има
велики утицај на понашање њених ученика. Уколико је клима у школи демократска, где
ученици и наставници имају добру сарадњу, где постоји и кохезија међу вршњацима,
веће су шансе да и међу вршњачким групама њихови односи, ставови и понашања,
буду демократски.

30
 4.4. Индивидуални фактори ризика.

Поред срединских фактора, породице, вршњачке групе и осталих чиниоца

еколошког система, индивидуалне карактеристике личности, такође играју значајну
улогу у понашању појединца. Интелигенција, емоције, мотивација, проблеми у
развоју и стресори са којима се особа суочава, рефлектују се на понашање јединке.

Постоје претпоставке да су особе са нижом интелигенцијом склоније

делинквентним радњама. Међутим, не би требало вршити такве генерализације, јер
је велики број делинквената веома интелигентан, односно интелигенција није
меродавни показатељ делинквентног понашања. Особе различитих интелектуалних
способности срећу се међу делинквентима исто као и у општој популацији. Према
Димитријевић (2006), истраживања која су обављена на популацији малолетних
делинквената показују, да се интелектуални ниво разликује у зависности од типа
криминалног дела. Силовања чешће чине особе са нижом интелигенцијом, док су
она ређа код интелектуално јачих појединаца. Такође, особе које су нижих
интелектуалних капацитета, најчешће су саучесници криминалних радњи и
остављају више трагова за собом, док особе виших интелектуалних потенцијала
најчешће организују и руководе криминалним активностима.

Емоционално нестабилне личности су знатно чешће у редовима делинквената.

Малолетничке делинквенте карактерише емоционална нестабилност,
раздражљивост, узнемиреност, а они су најчешће проузроковани породичним
односима и непостојањем адекватне емоционалне размене са родитељима.
Малолетни делинквенти су склони фрустрацијама и агресивном понашању као и
претераној сензибилности, због тога имају тешкоће у прилагођавању друштвеним
приликама и процесима, и долазе у честе конфликте који их воде у криминалне
радње.

Поред интелигенције и емоција, мотивисаност једне особе за неким

понашањем је такође битан фактор који утиче на понашање појединца. Голубовић и
сарадници наводе факторе мотивације, који треба да буду обавезно присутни, да би
се нека делинквентна побуда могла материјализовати кроз одређено кривично дело,
тј. криминални акт. Потребно је постојање дисоцијалне жеље; неопходна је
одговарајућа прилика; поседовање знања, вештина и способности; изузетна енергија

31
и способност; изостанак уобичајеног система моралних вредности; недовољан страх
од санкција. Често је довољно да само једна карика испадне из ланца, па да се
преступ уопште не догоди (Голубовић и сарадници, 2002).

У индивидуалне факторе ризика свакако спадају и стресори на које је

појединац у току свог развоја наилазио или наилази. Ти стресори могу бити
проузроковани на различите начине (смрт неке блиске особе, болест, злостављање,
одбацивање од групе вршњака, приморана имиграција...). На њих појединци
одговарају у зависности од индивидуалних карактеристика. Тако се особе, које не
могу да се изборе са тим стресорима, а најчешће су то особе које су емоционално, па
не ретко и когнитивно нестабилне, препуштају делинквентним радњама. Повел и
сарадници истичу као веома важан фактор делинквентног понашања и приморане
имиграције, где се особа сусреће са новом културом и новим условима живљења. Из
немогућности да се укључи у ту нову средину, особа се одлучује на криминалне
радње, јер оне омогућавају њену егзистенцију (Powell et al. 2009).

Поред стресора, ту су и бројни развојни проблеми на које особа у току свог

развоја наилази. Развојни проблеми најчешће имају негативан утицај на младе у
периоду адолесценције, тако да тај период претставља критични развојни период,
најпогоднији за делинквентне акте.

32
 5. Малолетничка делинквенција код девојака

Многа истраживања су показала да, родитељска контрола, физичко

малтретирање и занемаривање, ниска школска постигнућа, делинквентне вршњачке
групе, претстављају већ идентификоване факторе који утичу на појаву
делинквентног понашања. Међутим, сви ови фактори, као и истраживања, углавном
се односе на мушку полну структуру. Када је реч о женској малолетничкој
делинквенцији, таквих истраживања је знатно мање. Могуће је да се таквим
истраживањима не придаје велики значај, из разлога што се женска делинквентна
понашања не узимају за толико озбиљна.

Постоје различита објашњења за полне разлике у делинквенцији. Прва је, да се

претпоставља да се женска делинквенција може објаснити као и делинквенција код
мушкараца, али да су девојке мање изложене ризичним факторима који доводе до
делинквентног понашања. Према другом објашњењу, делинквентна понашања код
мушкараца и код девојака, различито су проузрокована. Треће објашњење истиче да
девојке имају „виши праг“ толеранције на путу да постану делинквенти, него ли
мушкарци. То заправо значи да је девојкама, поред ових учесталих фактора ризика,
потребно још много више, да би отпочеле са криминалним понашањима. Али, са
друге стране, сматра се да када девојке пређу свој „праг“ толеранције, њихова
манифестација делинквенције је знатно гора од манифестовања делинквентног
понашања код мушкараца.

Према истраживањима (Wong et al. 2010), фактори ризика који најчешће

доводе до појаве делинквентног понашања код девојака су: постојање антисоцијалне
личности, ниска интелигенција, злоупотреба психоактивних супстанци, физичко или
сексуално злостављање, ментални проблеми, период пубертета, низак ниво
самовредновања. У породичном домену, важан ризични фактор је емоционални
однос између родитеља и деце, конфликти унутар породице, родитељска контрола,
насиље у породици. Такође, делинквенти пријатељи, чланови неке банде и односи са
вршњацима имају велики утицај на појаву делинквентног понашања код девојака.
Као и код момака, девојке које имају позитивне ставове о делинквенцији, склоније
су делинквентним понашањима, а за разлику од мушкараца, девојке су склоније
депресији, суициду и злоупотреби психоактивних супстанци.

33
 Малолетничка делинквенција код девојака се може сврстати по категоријама,
где је потребно правити јасне разлике међу тим категоријама. Потребно је правити
разлику, не само у врстама прекршаја, већ и у целокупној путањи развоја
делинквентног понашања. Девојке које показују делинквентно понашање само у
периоду адолесенције вероватно су подложне различитим факторима ризика, за
разлику од девојака које са делинквентним понашањима настављају кроз цео њихов
живот.

Одлике савременог друштва, брз и презаузет живот пословним обавезама, или

са друге стране, незапосленост, доводе родитеље у ситуацију да запостављају своју
децу и емоционалне односе са њима, како због депресије, тако и због неимања
времена. У поређењу са факторима ризика који утичу на малолетничку
делинквенцију код девојака, управо су ове одлике савременог друштва главни
узроци појаве све већег броја делинквентног понашања код девојака.

34
 6. Статистички подаци о малолетничкој делинквенцији у Србији

Према подацима Републичког завода за статистику Србије за 2009. годину,

регистровано је 3497 малолетних учинилаца кривичних дела. У поређењу са
претходном 2008. годином, дошло је до благог пада овог броја малолетних
починилаца (тада је забележено 4085). Упоређујући статистичке податке из 1999. и
из 2008. године, може се приметити да се стопа малолетничке делинквенције у
односу на ове две године повећала за 38,85%.

Од укупног броја малолетних починилаца за 2009. годину, оптужено је 2465, а

од тога 121 малолетних девојака. У поређењу са млађим малолетним делинквентима
16%, старији малолетни делинквенти узимају 30,8%, што ће рећи да је стопа тежих
кривичних дела заступљенија на старијем узрасту, тачније после 16 године.

Малолетни делинквенти су највише склони кривичним делима против

имовине, чак 57,6%, затим кривичним делима против живота и тела 13,2%,
кривичним делима против јавног реда и мира 10,5%, док су остала кривична дела
разврстана по категоријама кривичних дела против здравља људи (3%), кривична
дела против полне слободе (1,3%), кривична дела против привреде, слободе и права
грађана и осталих кривичних дела.

Од укупног броја малолетних учинилаца кривичних дела за 2009. годину,

осуђено је 1902 малолетних починилаца, а према изреченим кривичним санкцијама
заводске мере добило је 89 малолетних делинквената, малолетнички затвор 19, мере
појачаног надзора 960, мере упозорења и усмеравања 834.

Према званичним подацима, како наводе Шобот и сарадници (2010), од

средине деведесетих година 20. века, уочава се пад криминалитета међу
адолесцентима у нашој земљи, а од 2004. године тренд ка стагнацији опште стопе
криминалитета младих. У структури кривичних дела региструје се опадање
кривичних дела против имовине и озбиљних насилних дела, али пораст
криминалитета девојака и лакших насилних дела.

Ове бројке, које говоре о заступљености малолетничке делинквенције на

нашим просторима, експлицитно показују да је неопходна примена све три врсте
превенције, али највећи акценат свакако треба ставити на примарној превенцији.

35
 7. Превенција малолетничке делинквенције

Превенција је чин, поступак или свеукупност радњи које се предузимају да се

што пре спречи радња која ће произвести за последицу заштиту од нечега.
Превентивно деловати, заправо значи предухитрити, одређеном радњом, учинити да
се нешто избегне (Башић, 2009: 93).

Превенција је процес којим се настоји да се смањи инциденција и преваленција

поремећаја у понашању и ризичних понашања деце и младих. Превенција се
дефинише и као проактивни процес који оснажује појединце и системе да задовоље
изазове животних догађаја и промена, креирајући и јачајући услове, како би
промовисала здрава понашања и животне стилове. Превенција је и хумани
императив, јер сва различита ризична понашања деце и младих производе велики
бол и патње, не само деци и младима, него и целој заједници на различите начине.
Превентивне интервенције могу бити универзалне, односно, то су оне превенције
које се односе на општу популацију, затим, могу бити селективне, усмерене су на
појединце или неку групу људи, чији су ризици за развој поремећаја знатно виши
него у просеку, и превентивне интервенције намењене виско ризичним појединцима
код којих је идентификован минималан, али видљив знак или симптом неког
поремећаја, али који још није дошао до дијагнозе поремећаја (Башић, 2009).

Превенција може бити примарна (усмерена је на здраве особе, подразумева

уклањање ризика, узрока неког понашања и унапређење општег стања како би се
спречио настанак поремећаја у понашању), секундарна (односи се на препознавање
потенцијалних младих који су склони испољавању делинквентих радњи, како би се
спречио даљи развој таквог понашања) и терцијална (подразумева препознавање и
збрињавање оних који већ испољавају делинквентна понашања).

Башић (2009) истиче три основна принципа за превенцију делинквенције: први

је да, превенција делинквенције треба да буде примарна превенција усмерена на
социјалне чиниоце и чиниоце окружења који су јако повезани са делинквенцијом,
други је да, превенцијски напори треба подједнако да буду усмерени према
саветодавним службама за родитеље, децу, младе, а заједница би требало да се
организује тако да дефинише потребе и подржи саветодавне службе за остатак
клијената. Трећи принцип превенције односи се на то да, они који доносе одлуке,

36
истраживачи и практичари, требало би да пронађу аргументе за удруживање, а не за
поделу, јер за личне тешкоће или политичке проблеме и неслагања, потребни су
дуготрајни напори да се смањи људско лоше понашање и људска беда. Превенција
би пре свега требало да буде усмерена на примарну превенцију, јер примарна
превенција има најмање две предности. Прва предност је, да се примарном
превенцијом избегавају проблеми важни за предвиђање будућег делинквентног
понашања, а друга предност је да, ако се промене услови и побољшају и подрже
институције и групе попут породице, школе и вршњачких група, добитак ће бити
велики за сву децу која имају проблеме, а не само за ону која су идентификована као
деца са делинквентним понашањима (исто, 2009).

У складу са трећим принципом, Саливен (2006) такође истиче да превенција

делинквенције свакако треба да се заснива на емпирички утврђеним ризичним и
заштитним факторима. Уколико особа на раном узрасту испољава неприлагођено
понашање, то заправо може бити знак потенцијалног делинквентног понашања, јер
према истраживањима, особе које испољавају делинквентно понашање, углавном са
таквим понашањем почињу још у периоду детињства, или на почетку адолесценције.

Превенција изискује велике напоре, како целокупне државе и друштва, тако и

самог појединца. Превенција заправо може допринети да друштво неке државе
постане и остане здраво, а самим тим и појединац, као део тог друштва. Да би
превенција имала дејства, потребно је најпре оспособити људе, пре свега стручњаке,
да превентивно делују, потребно је донети и националну стратегију за сузбијање
малолетничке делинквенције и свакако укључити све здравствене и друштвене
институције које би могле да допринесу развоју стратигије, али можда најважније,
потребно је укључити породицу и вршњачке групе, јер ипак су то она место где
почиње развој једне личности, и где појединац проводи највише времена.

37
 8. Досадашња истраживања о моралном расуђивању делинквената

Колберг, један од првих истраживача који је проучавао моралност и морални

развој, поред одређивања моралних стадијума на узорцима, тако рећи „нормалне“
популације, такође је процењивао и моралне стадијуме малолетних делинквената.
Његов рад су наставили и многи други, а овде ће бити приказани закључци Стемса и
његових сарадника (Stams et al. 2006), као и схватања и рад аутора са нашег простора,
Радуловић Д. (2006).

Према Радуловићевој, емпиријска истраживања у подручју психологије

криминала показала су да је аморалност, у чијој варијанси доминира примарни фактор
идентификован као прокриминални систем вредности, у највећој непосредној вези са
делинквентним понашањем. Студије су такође показале да су пунолетни криминалци,
којима је као малолетницима изречена нека санкција за почињена кривична дела,
знатно аморалнији од криминалаца којима је нека санкција за почињена кривична дела
изречена тек када су били пунолетни. Такође, у њеним истраживањима, анализиране су
разлике у степену аморалности 176 малолетних делинквената којима су за почињена
кривична дела изречене институционалне санкције, и једног узорка од 362 пунолетна
криминалца осуђена на казну затвора. Утврђено је да су малолетни делинквенти
значајно и знатно аморалнији од пунолетних криминалаца. У овом као и у низу других
истраживања доказано је да је интезитет аморалности значајан индикатор ране
склоности ка делинквентном понашању (Радуловић, 2006).

Колберг и други истраживачи дошли су до закључка, да се рани малолетни

делинквенти никад не развију даље од преконвенционалног стадијума. Колберг је
сматрао да је дефектна моралност као основ за појаву делинквенције, резултат
индивидуалног когнитивног развоја појединца, као и учења под дејством окружења.
Такође, како Радуловић (2006) наводи, он сумња да девијантна субкултура утиче на
морални развој, док други истраживачи за то пружају евиденцију. И што је најважније,
по мишљењу многих аутора, когнитивни модели, сами за себе, не могу објаснити
одсуство моралног понашања делинквената који нису интелектуално хендикепирани с
обзиром на нормалну популацију (Радуловић, 2006:11).

Квалитет породичног окружења је од великог значаја за развој моралности.

Подстицаји које дете прима из породице и ближег окружења, и те како утичу на његов

38
развој у целини, а самим тим и на морални развој. Дакле, развој моралности почиње
веома рано. Када дете развије когнитивне способности да игра улоге, или да сагледава
ствари из друге перспективе, емпатијска патња се окреће у симпатијску патњу, која
мотивише на просоцијално понашање и тек онда се може интерпретирати као
интенционално, алтруистичко и морално понашање. Рани делинквенти никада не
достигну фазу симпатијске туге, због чега код њих доминира егоцентрична
оријентација. Они поступају интенционално некооперативно и преварантски, јер нису
постигли такав степен когнитивног развоја на коме је могуће уважавати емоције
других, односно, нису као деца прешли са од емпатијских на симпатијске одговоре
(Исто, 2006).

Радуловић такође истиче да, одсуство моралности и с тим у вези појава

делинквентног понашања, последица је било одсуства дисциплиновања деце, односно
изостанка процеса условљавања, путем кога се формира савест, било немогућности
формирања савести због карактеристичне структуре личности или постојања
негативних социјализацијских утицаја. Малолетни делинквенти, у свом моралном
развоју углавном се заустављају на нивоу на коме виде свет на превише
поједностављен начин. Они нису способни да разумеју потребе, осећања и мотиве
других. Социјално окружење опажају само као арену у којој се манипулише људима да
би се остварила лична корист.

Стемс и његови сарадници (Stams et al. 2006), истичу да на морално расуђивање

малолетних делинквената утичу: социоекономски статус породице из које делинквент
долази и њена култура, затим, пол, узраст, интелигенција, институционализација и
врста кривичног дела. Када је у питању социоекономски статус, Стемс и сарадници
истичу да делинквенти који долазе из породица са ниским социоекономским статусом,
најчешће се налазе на нижем нивоу моралног расуђивања. Међутим, они објашњавају
да малолетни делинквенти који долазе из вискостојећих породица расуђују моралније,
из разлога што су под већим утицајем својих родитеља при доношењу моралних
одлука. Такође, делинквенти који долазе из социјално угрожених породица, чији
родитељи нису запослени, где се живи под сталним стресом, јер је угрожена њихова
животна егзистенција, могу бити под утицајем тих стресора и осећати велику неправду,
па се због тога налазе на нижим моралним стадијумима. Када је у питању пол, сматра
се да се девојке делинквенти налазе на вишим моралним стадијумима од мушких
делинквената и да је код њих развијенија емпатија. Малолетни делинквенти који се
39
налазе на старијем узрасту, према статистици, склонији су тежим кривичним делима,
међутим, и поред тога, они се налазе на вишем моралном стадијуму од млађих
малолетних делинквената, али наравно, знатно испод младих вршњака који не
испољавају делинквентно понашање. Интелигенција такође утиче на морално
расуђивање малолетних делинквената. Они делинквенти који су интелигентији и
образованији, склонији су моралнијем расуђивању од оних делинквената који немају
високу интелигенцију. Када је реч о институцији где су малолетни делинквенти
смештени, Стемс и сарадници (2006) истичу, да би окружење, у коме се налази велики
број вршњака и то најчешће из истих или сличних разлога, могло негативно да утиче на
морално расуђивање малолетних делинквената. Морално расуђивање малолетних
делинквената се разликује и у томе због ког кривичног дела им је изречена пресуда.
Сматра се, да се они делинквенти којима је изречена казна због злоупотребе дроге или
других психоактивних супстанци, налазе на вишем стадијуму моралног расуђивања, од
оних делинквената који су починили крађу, убиство или неки други прекршај. Такође,
малолетни делинквенти који више не чине кривична дела (рецедивисти), налазе се на
вишем моралном ступњу од оних делинквената који нису враћени на суд после две
године од када им је изречена условна казна.

Управо ова истраживања и добијени резултати представљаће основно полазиште

овог истраживања, којим жели да се утврди, на ком се моралном стадијуму, које је
подробније објаснио Колберг, налазе малолетни делинквенти, корисници Завода за
васпитање омладине у Нишу.

40
 ІІ МЕТОДОЛОШКИ ДЕО

1. Проблем истраживања

Чињеница је да је вредносни систем код земаља које се налазе у транзицији

знатно пољуљан. Такво стање се негативно одражава на читаво друштво, његове
институције, породицу и наравно младе. Доказ за то јесте и појава све већег броја
малолетних делинквената, чији број из године у годину расте. Такође, када је реч о
поремећеном вредносном систему, где доминирају славни, богати, утицајни и моћни,
поставља се питање, од кога млади учи о животним вредностима? Моралне норме и
правила су нешто што (на жалост, само) стоји на папиру и требало би да буду
императив сваком човеку, уколико се жели здраво друштво. Карактеристика многих
људи, који проживљавају постојеће кризе јесте експлицитна контрадикторност, у
смислу да знају шта је исправо и морално, али да не делају тако, јер је тако знатно теже
задовољити своје потребе. Тако и млади, по узору на одрасле, почињу да не бирају
средсва да би дошли до циља, а да притом знају да средства која користе нису морална.
У складу са овим чињеничним стањем поставља се и проблем овог истраживања, а то је
да, млади делинквенти и поред тога што знају које су то моралне вредности које треба
да се поштују, они ипак својим поступцима делују супротно.

2. Предмет истраживања

У складу са проблемом овог истраживања, а који се односи на то да малолетни

делинквенти, и поред тога што знају да је моралне норме и вредности потребно
поштовати, они ипак не делају у складу са тим принципима. Међутим, како је то
Колберг објаснио у својој теорији о моралном развоју, да би особа могла да усклади
своје понашање са својим и општим принципима моралних вредности, она мора да
достигне одговарајући морални стадијум. С тога је и предмет овог истраживања:
Морално расуђивање малолетних делинквената у Колберговим моралним дилемама.

41
 3. Циљ истраживања

Циљ истраживања произилази из постављеног предмета, односно, с обзиром на то

да се ради о моралном расуђивању малолетних делинквената, за циљ овог истраживања
се поставља: Утврдити на ком стадијуму моралног расуђивања се налазе малолетни
делинквенти.

4. Задаци истраживања

Поред циља овог истраживања, којим жели да се утврди на ком стадијуму

моралног расуђивања се налазе малолетни делинквенти, потребно је поставити и
следеће задатке:

1. Испитати које су то животне вредности које малолетни делинквенти истичу

као најбитније.
2. Испитати да ли социоекономски статус породице из које малолетни
делинквенати долазе, утиче на ниво њиховог моралног расуђивања
3. Испитати да ли узраст малолетних делинквената утиче на ниво њиховог
моралног расуђивања
4. Испитати да ли постоји веза између врсте кривичног дела малолетних
делинквената и њиховог нивоа моралног расуђивања.

5. Хипотезе истраживања

Општа хипотеза овог истраживања јесте, да се претпоставља да се малолетни

делинквенти налазе на другом стадијуму моралног расуђивања. У односу на задатке
постављају се следеће хипотезе:

1. Претпоставља се да малолетни делинквенти као најбитније животне

вредноси истичу: својину, слободу и правду
2. Претпоставља се, да се малолетни делинквенти који долазе из породица
са вишим социоекономским статусом, налазе на вишем моралном
стадијуму у односу на малолетне делинквенте који долазе из социјално
угрожених породица.

42
 3. Претпоставља се, да се старији малолетни делинквенти, налазе на вишем
моралном стадијуму у односу на млађе малолетне делинквенте.
4. Претпоставља се, да се они малолетни делинквенти који су починили
кривична дела везана за злоупотребу психоактивних супстанци, налазе на
вишем моралном стадијуму од оних који су починили неко кривично
дело везано за разбојништво, крађу или насиље.

6. Методе технике и инструменти истраживања

Метода примењена у овом истраживању је одабрана у складу са природом

проблема, предметом, циљем и задацима истраживања, као и у складу са постављеним
хипотезама. У истраживању је коришћена дескриптивна метода. Техника која је
коришћена у овом истраживању је интервјуисање, а као инструмент су коришћене
Колбергове моралне дилеме, односно MJI (интервју за процењивање моралног
расуђивања). MJI се састојао из шест моралних дилема (Хајнцова дилема, Убиство из
милосрђа, Џоова дилема, Анђеоски прах, Шеронина дилема, Избор између брака и
каријере), после сваке дилеме испитаник је одговаро на сет питања. Након моралних
дилема, испитанцима је дата ранг скала са животним вредностима, где су они бирали
три најзначајније за њих. Подаци о њиховом социоекономском статусу, кривични
поступци због којих се налазе у Заводу за васпитање омладине, као и узрасту, добијени
су од стране педагога Завода за васпитање омладине у Нишу.

7. Узорак истраживања

Популација из које је узет узорак обухвата кориснике Завода за васпитање

омладине у Нишу. Интервјуисано је укупно 18 малолетних делинквената, колико се
тренутно и налази у самом Заводу за васпитање омладине. Истраживање је вршено на
хотимичном, намерном узорку.

8. Ток истраживања

Истраживање је обављено у периоду јануар - фебруар 2011. године. У Нишу,

Завод за васпитање омладине.

43
 ІІІ РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

У истраживању је коришћен Колбергов MJI (интервју моралног расуђивања).

Интервју моралног расуђивања је настао са циљем да операционализује Колбергову
теорију и стадијуме моралног развоја. Иницијална процедура укључује интервјуисање
субјекта, након презентовања ситуација које укључују морални конфликт. На пример:
Да ли Хајнц треба да украде лек да би помогао својој жени, која умире, ако је апотекар
једини који има лек, али инсистира на високој цени коју Хајнц не може да плати?
Конфликт је између вредности живота и вредности придржавања закона. Након
презентације сваке дилеме, субјекту се постави низ отворених, питања са циљем да се
извуку информације у односу на субјектово морално резоновање у решавању дилема.
Посебно, MJI је дизајниран да се открију субјекова: (1) конструкција моралног
расуђивања, (2) морални оквир или претпоставке о томе шта је добро а шта лоше и (3)
начин на који се та веровања и претпоставке користе да би оправдали моралне одлуке.
Питања су експлицитно направљена тако да извуку нормативне судове особе о томе
шта треба урадити.

Интервју Моралног Расуђивања покушава да открије стадијум моралног

резоновања претежно формулисан у одговорима индивидуе на серију отворених
питања која се налазе на крају сваке моралне дилеме. Ови одговори омогућавају
истраживачима да идентификују један или комбинацију нивоа моралног резоновања
које користи индивидуа, да би објаснила разлоге зашто би одређена активност требало
да се предузме, да би се решила морална дилама.

С обзиром да се ради о интервјуу, подаци у овом истраживању обрађени су

квалитативно. Одговори добијени од стране малолетних делинквената упоређивани су
са одговорима карактеристичним за одређени морални стадијум, који су утврђени на
основу Колбергове теорије о моралном развоју.

Интервјуисано је 18 малолетних делинквената, колико их се тренутно налази у

Заводу за васпитање омладине у Нишу. Од тога, 11 старијих и 7 млађих малолетних
делинквената. Што се тиче њиховог социоекономског статуса, 4 њих је из добро
статуираних породица са високим социоекономским статусом, а остатак је углавном из
социјално угрожених породица. Кривична дела због којих су им изречене мере су:
крађе, обијања, ломљење, разбојништво, насилни упад на приватни посед, отимачина,

44
употреба хладног оружја, ремећење јавног реда и мира, насилничко понашање и туче,
као и препродаја и конзумирање психоактивних супстанци. Сваком испитанику је
презентовано шест моралних дилема (Хајнцова дилема, Убиство из милосрђа, Џоова
дилема, Анђеоски прах, Шеронина дилема, Избор између брака и каријере), а после
сваке дилеме, уследио је сет питања, на која су малолетни делинквенти давали одговоре
о томе шта треба урадити. Након моралних дилема, понуђена им је скала 10 животних
вредности (универзална свим културама, осмишљена од стране Колберга) коју чине:
казна, својина, улоге и наклоности, улоге и ауторитет, закон, живот, слобода, правда,
истина, секс. Сваки интервју је био анониман, а испитаници су били шифровани. Након
дешифровања дошло се до следећих резултата:

На постављена питања, везаним за Хајнцову дилему, малолетни делинквенти су

углавном давали следеће одговоре: Да ли је Хајнц требало да украде лек? „Па пази ти, и
ја бих исто развалио радњу, и ја бих исто то урадио“; „И ја бих то урадио, обио бих
радњу и украо бих лек, а притом бих га и пребио!“; „Да, треба, зато што му жена
умире“; „Да треба, свако би то урадио, мислим ја бих провалио“; „Наравно, и ја бих то
урадио за своју супругу“. Одговори су се углавном кретали у овом правцу. Међутим,
било је и пар одговора типа: „Види, ако ћемо по закону, онда није требало, погрешно је,
али пошто није имао пара, исправно је поступио“; „Добро је што је то урадио да спасе
живот, али није добро због закона“; „Ако није имао других могућности, да“. На питање,
да ли је супруг дужан да украде лек за своју супругу, ако не може да га набави на неки
други начин?, најчешћи одговори су били: „Дужан је, зато што му је жена“; „Ако је
воли, онда је дужан да украде лек“; „Наравно да је дужан“; „Нема обавезу“; „ Дужан је,
да би остала жива“. Међутим, на питање да ли супруг треба да украде лек, чак и онда
када не воли свој жену?, одговори су били расподељени у две категорије, они који
сматрају да супруг не воли своју жену, одговарали су да не би требало да украде лек,
међутим, већи број малолетних делинквената сматра да и ако не постоји љубав између
Хајнца и његове жене, ипак би требало да украде лек, јер је ипак она особа коју
познаје. Док на питање, да ли би Хајнц требало да украде лек за неког његовог
пријатеља, већина је одговарала да би требало, само у случају ако је то његов добар
пријатељ. На питање, да ли би ти украо лек да спасеш свој живот, готово сви
испитаници су давали одговоре: „Наравно, волим да живим“, „Да живи ми се“, „Да,
украо бих да не умрем“; међутим, било је и пар одговора: „Да и не, зависи, ако ми се
тад живи, онда да, ако ми се не живи, онда не“; „Не бих украо, радије бих умро, него да

45
лежим у затвору“; „Не бих украо, ја бих сакупио паре већ некако“. На питање да ли
судија треба Хајнца да пошаље у затвор зато што је украо лек?, испитаници су
најчешће одговарали: „Не знам, све зависи од судије, ја бих му можда дао месец дана“;
„Треба да га пусти, апотекара треба да ухапси!“; „Треба да га пусти, зато што је спасио
живот својој жени“; „Ја бих га пустио на слободу зато што је спасао живот његовој
супрузи“; „Да га пусти на слободу. Па овај није хтео да му прода лек по нижој цени, а
није хтео ни да га сачека. Он је морао да украде!“ Међутим, било је и пар одговора где
је укључен и закон: „По закону би требало да одговара за његове последице, али опет,
требало би то да буде нека блажа казна, условна рецимо“; „По закону, он је направио
прекршај, али није тај прекршај толико велик да сад заслужује неку велику казну, ипак
је он пре свега учинио хумано дело“; „Па сад, касно је, мора да се одговара за
последице, треба да му уследи казна предвиђена законом. Ја бих га пустио, мислим, ја
бих волео да суд и не постоји“.

Упоредивши ове одговоре са одговорима карактеристичним за одређени морални

стадијум, може се закључити да су испитаници углавном давали одговоре
карактеристичне за други морални стадијум. Односно, особа на стадијуму два верује да
Хајнц треба да украде, иако се још увек, до некле брине због казне. Крађа се сматра
нужним, практичним поступком. Код неких појединаца се може приметити и блага
тенденција ка трећем моралном стадијуму, али се углавном задржавају на другом.
Такође, постоји и неколико интервјуисаних, који се према датим одговорима знатно
разликују од осталих испитаника. Њихови одговори се могу сврстати у категорију
одговора који се налазе на трећем стадијуму моралног расуђивања, па чак и са благим
прелазима на четврти стадијум. Особа на стадијуму три у основи мисли да Хајнц треба
да украде лек, али често је у сукобу да ли је то исправно или не, док је особа на
стадијуму четири оријентисана ка правилу и закону који забрањује крађу, и поред тога
што разуме у каквој се ситуацији Хајнц налази.

Када је реч о дилеми „Убиство из милосрђа“, испитаници су давали следеће

одговоре: Да ли би доктор требало да учини оно што Хајнцова жена тражи од њега и да
јој да дозу лека од којег ће умрети? „Требало би, овако би се она мучила, боље да умре
раније, да се не мучи, него да живи у боловима“; „Не знам, не би требало, зато што би
он после био крив“; „Ако она то хоће, нека јој да“; „Да, треба, да би је спасио од
болова“; „Не би смео да јој да, одговараће после за њену смрт“; „Треба, ако она тако
мисли, онда треба“; „Ако већ зна да ће да умре, онда треба да јој да, да не би више

46
трпела болове“. Поред оваквих одговора, који су били доминатни, неколико њих је
давало и следеће одговоре: „Као доктор, он то не би смео да уради. Кад бих се ја нашао
у тој ситуацији, ја јој не бих дао, јер бих је после носио на души. Можда, ако постоји
неки потпис, где ће сви видети да је она тако хтела, у тој ситуацији би можда и могло
ослободити је болова, ако су већ толики“; „Па, у целом систему, мислим да је то
кажњиво. Он нема права да то учини... Може да пусти да она то сама уради, али он не,
јер нема права да суди кад ће ко да напусти свет“; „Мислим да би њему по закону
следила нека казна ако то уради, ако је до њене жеље, онда треба да уради, али ако је по
закону, онда мора да буде и некако кажњен“. На питање, да ли бисте окривили доктора
зато што јој је дао лек?, испитаници су одговарали: „Не бих, зато што је то жена
тражила“; „Ако је она тражила да се не мучи, онда га не бих окривио“; „Што би га
казнио, ако је она била сагласна“. Поред ових одговора, другу групу чине одговори
према којима доктора ипак треба казнити: „Да не ради више као доктор, или суспензија,
затвор не би требало“; „Нека блага казна“; „Затвор или тако нешто“; „Не могу ја то тако
да кажем, она је тражила, али са стране закона... неком затворском казном, али
минималном“. На питање, Како би судија требало да казни лекара, и да ли би било
исправно осудити доктора на смрт?, испитаници су једногласно одговорили да доктора
не би требало осудити, а ако већ мора, онда би то требало да буде нека минимална
казна, или условна, али смртна казна никако. Такође, испитаници су генерално против
смртне казне, али у случајевима педофилије, силовања и вишеструких убистава,
сматрају да је смртна казна најмеродавнија мера. Занимљиво је овде истаћи да је један
број испитаника одговорило да, сматра да је смртну казну исправно досудити у случају
издаје, и поред тога што су на претходно питање одговорили да су против смртне казне.

На основу датих одговора може се уочити да се они крећу од првог стадијума, па

све до петог, у зависности од питања. Дакле, испитаници на првом стадијуму сматрају
да доктор не треба да да лек, они не могу да се ставе на место жене или лекара, и стога
не могу да се емпатишу са њима. То су заправо одговори налик: „Не, он би био
окривљен за њену смрт.“ На стадијуму два постоји идентификација са женом и одлука
да јој се да лек, док на стадијуму три постоји сукоб између жеље да се окончају женине
патње, и жеље да јој се продужи живот. Особа на стадијуму четири се позива на
релевантна правила. Та особа жели да буде сигурна пре него што нешто учини. Она пре
свега жели да зна законски став и да буде сигурна да не постоји било шта што би могло
да спасе женин живот. Особа на стадијуму пет, свесна је законске позиције с обзиром

47
на убиство из милосрђа и схвата потребу за постојањем правила које би забрањивале
убиство, али схвата да изузетни болови и патња те жене претстављају изузетак. Дакле,
одговори испитаника прожимају сваки овај стадијум, међутим, не може се закључити
да је већина испитаника на стадијуму пет, четири или три, јер се њихови одговори не
налазе константно на истом стадијуму. Међутим, уколико би се сваки одговор
упоређивао са одговором карактеристичним за одређени морални стадијум, у просеку
би могло да се закључи да се у односу на ову моралну дилему, малолетни делинквенти
налазе на трећем стадијуму, са тенденцијом спуштања на други стадијум моралног
расуђивања.

Трећа дилема која је презентована испитаницима била је Џоова дилема. Одговори

се могу разврстати у три категорије: Да ли Џо треба да да свом оцу новац? У прву
категорију спадају одговори „Ја му не бих дао, па то је безобразлук!“; „Само бих му
рекао да иде да ради нешто, па нек заради. Не би требало да му да!“; „Не треба да му
да, никако!“ Другу категорију чине одговори који истичу значај ауторитета: „Треба да
да, зато што је то ипак отац“; „Ако га отац малтретира, мораће да му да!“; „Ако му не
да, забраниће му да иде, боље да му да!“ Трећу групу одговора чине одговори који
истичу у први план обећање, као и могући компромис: „Све зависи, не знам, ако смо се
договорили, не бих му дао. Ако ми каже вратићу ти истог дана када треба да кренем, да
бих му. И ако ми не значи то логоровање, дао бих, али у овој ситуацији, не бих му дао“;
„Обећање је увек на првом месту, ако је договор да, онда је да. Не треба да му да!“; „Не
знам, можда би могли да иду заједно на пецање, или да се нешто договоре, али ако су се
већ овако договорили, онда не!“ На питање, да ли отац има право да тражи новац од
Џоа, углавном су одговори били да отац има право да тражи од сина новац, али Џо није
у обавези да му да, као и да отац има право да тражи новац, али би у том случају
требало да га је срамота што тражи новац од малолетне особе. Или, са друге стране,
неки су сматрали да отац има право да тражи од сина новац, зато што га је он
издржавао цео живот. Шта је горе, када отац прекрши обећање које је дао сину, или кад
син прекрши обећање које је дао оцу?, испитаници су углавном одговарали да је горе
када отац прекрши обећање које је дао сину, а то су објашњавали тиме да је ипак отац
старији и искуснији, и треба да буде узор. Они испитаници који стављају ауторитет у
први план, сматрају да је горе када син прекрши обећање које је дао оцу, зато што отац
мора да се поштује. На питање зашто треба одржавати обећања?, готово сви

48
испитаници су рекли да је важно због: „поверења“; „поштовања“; „чувања добрих
односа, јер ће ти некада та особа бити потребна“

Анализирајући одговоре, и упоређујући их са одговорима карактеристичним за

одређени морални стадијум, испитани малолетни делинквенти се углавном налазе на
другом моралном стадијуму. Свакако, постоје и изузеци, који својим одговорима
одступају од просека. Један део има тенденцију спуштања на први ниво, то су они
одговори који у први план стављају ауторитет и покорност оцу. Други део има
тенденцију или се налази на трећем стадијуму. То су они одговори где постоји
колебање између дечаковог права на новац и жеље да удовољи оцу. То су они одговори
где постоји трагање за компромисом.

Четврта морална дилема претстављена испитаницима била је „Анђеоски прах“, у

којој су се испитаници двоумили, шта Боб треба да уради у вези са случајем његовог
брата. Да ли Боб треба да каже родитељима шта Џим ради? Одговори су углавном били
да Боб не би требало да каже родитељима, и да би требало да покушају заједно да реше
тај проблем. Мањи број испитаника је сматрао да треба рећи родитељима, јер је то
једини начин да се Џим заиста спасе и склони из тог посла. На питање шта би сами
испитаници урадили у тој ситуацији и како би решили тај проблем, најчешћи одговори
су били: „Разговарао бих са братом“; „Помогао бих му да заједно то решимо“ Такође су
нуђена и конкретна решења: „Разговарао бих са њим, а ако то не упали, послао бих
родитељима анонимно писмо у коме бих све објаснио, али да се не сазна да сам ја то
урадио“; „Кад би се мој брат нашао у некој таквој ситуацији, вероватно бих га пребио!
Јер кад једном уђеш у ту игру, увек си тамо. Батина је једино решење. Због тога сам
овде, верујте ми да једино то помаже!“ Шта је то што сматрају неисправним у Џимовим
поступцима?, одговори су били готово идентични, односно, неисправно је то што
продаје дрогу, а мањи број је истакао то што „увлачи“ друге у то, као и то што је
изневерио брата. За главни разлог због којег је Џим изневерио брата истицали су новац,
јер „Новац је моћ“

На основу оваквих одговора, који су упоређени са карактеристичним одговорима

за одређени морални стадијум, може се закључити да се већи број испитаних
малолетних делинквената налази на другом моралном стадијуму. Остали, који истичу
оданост брату, као и то да је у Џимовим поступцима лоше што увлачи другу децу, а

49
родитељима би требало свакако рећи, јер је у питању Џимов живот, налазе се на трећем
стадијуму моралног расуђивања.

Одговори добијени у Шерониној дилеми били су: Да ли Шерон треба да каже име
своје другарице? „Не никако, оцинкарила би је онда, то није добро“; „Не би требало да
каже, ако каже онда је цинкарош, мрзим цинкароше“; „Не треба да каже, ако каже,
изгубиће своју другарицу“; „Не, ако каже, онда ће ова да јој намести следећи пут“ Само
два одговора су одударала од ових, а они су били усмерени на то да Шерон треба да
кеже, јер ако не каже, оптужиће њу. На питање да ли Шерон има неку обавезу према
Џил, већина је давала одговоре да има обавезу да је не „оцинкари“, или да нема никакву
обавезу; да ли има неку обавезу према закону и власнику радње, већина је рекло да има,
а то је да треба да каже њено име; да ли има неку обавезу према себи, готово сви су
рекли да има, а то је да себе спасе, двоје испитаника је поменуло моралну обавезу. Од
свих ових обавеза као најзначајнију обавезу испитаници истичу обавезу према Џил,
односно, да не би требало да је „оцинкари.“ На питање, да ли је икада исправно издати
пријатеља?, сви испитаници су одговорили са не, а у једном одговору се налази
изузетак према коме треба издати особу, само у случају ако је она теби нешто
„наместила.“

С обзиром на то да се већина испитаника налазило у сличној ситуацији (да ли да

изда пријатеља или не), очекивано је да одговори буду хомогени. Међутим, нико од
испитаника није указао на то да „цинкарење“ у оваквој ситуацији, или некој сличној,
није добро због очувања правог пријатељства, или љубави коју особа осећа према
неком пријатељу. Одговори јесу били усмерени на то да се пријатељ не изда, али иза
свега тога стоји принцип: „Око за око, зуб за зуб!“, односно да то не би требало да се
ради, јер би ти било враћено. На основу оваквих одговора може се закључити да се
испитани малолетни делинквенти налазе на другом стадијуму моралног расуђивања, с
обзиром на то да се одговори поклапају са одговорима карактеристичним за други
стадијум моралног расуђивања.

Последња морална дилема презентована испитаницима била је „Избор између

брака и каријере“, у којој су испитаници одлучивали о томе, да ли Харијет треба да
оствари свој циљ и постане доктор? Одговори у овој дилеми могу се поделити у три
категорије: прву категорију чине одговори према којима Харијет треба да оде, јер је то
био првобитни договор. Она треба да оствари свој циљ, свако би требало то да уради,

50
чак и по цену да жртвује губитак породице. Другу категорију чине одговори према
којима Харијет не би требало да иде на студије, јер ипак, она сад има и дете, а притом и
муж јој ради и довољно зарађује. Требало би да се посвети породици. Трећу групу
одговора чине предлози, где би можда могао да се нађе неки компромис, да Харијет и
Џон опет поразговарају и покушају да се договоре. При том, требало би да поштују
примарни договор и њену потребу да оствари њен циљ. Најчешће заступљени одговори
били су одговори из прве категорије, који су карактеристични за други стадијум
моралног расуђивања. Другу категорију чине одговори који се односе на
конвенционалне обавезе мајке и супруге, и спадају у трећи стадијум моралног
расуђивања. Трећу категорију такође чине одговори карактеристични за трећи стадијум
моралног расуђивања, али с обзиром да се треба позивати на примарни договор, ови
одговори имају тенденцију и ка четвртом моралном стадијуму. Трећу категорију
одговора дао је најмањи број испитаних.

Након моралних дилема, испитаницима је дата скала са десет животних

вредности, а од њих се тражило да одаберу три најзначајније за њих. Скалу су чиниле
следеће вредности: казна, својина, улоге и наклоности, улоге и ауторитет, закон, живот,
слобода, правда, истина, секс. Најчешће биране вредности биле су: живот, слобода,
правда и истина, што је, ако се упореди са најчешћим одговорима у презентованим
моралним дилемама, али и са њиховим делинквентним понашањем, веома
контрадикторно. Та контрадикторност се једино може објаснити тиме да млади
делинквенти очигледно не знају шта заправо значи бити слободан (не реметити слободу
других), ценити живот (свој, али и туђи), и тежити ка правди и истини (моралној и
законској).

51
 ЗАКЉУЧАК

Као и у досадашњим истраживањима, и овим истраживањем је потврђено да код

већине малолетних делинквената доминира егоцентрична оријентација, која у
зависности од ситуације (моралне дилеме), или опада или постаје све чвршћа. Поред
егоцентризма, потврђена је и друга карактеристика преконвенционалног стадијума, а то
је поштовање принципа реципроцитета.

Према резултатима овог истраживања, одговори интервјуисаних малолетних

делинквената који су доминирали у моралним дилемама, кретали су се најчешће око
другог стадијума моралног расуђивања, са ретким тенденцијама спуштања на први, као
и преласка на трећи ниво моралног расуђивања. На основу оваквих резултата, може се
закључити да је постављена општа хипотеза, да се малолетни делинквенти налазе на
другом стадијуму моралног расуђивања, потврђена. Међутим, за разлику од
Колбергових закључака, према којима малолетни делинквенти не прелазе
преконвенцијални стадијум, овим истраживањем је уочено да постоји тенденција ка
трећем стадијуму, па чак код појединих малолетних делинквената и задржавање на
конвенционални стадијум. Упоредивши одговоре тих малолетних делинквената са
њиховим социо-економским статусом и кривичним делом због којих им је изречена
мера, може се закључити да се, они малолетни делинквенти који долазе из породица са
високим социо-економским статусом, налазе на вишем моралном стадијуму од
малолетних делинквената који долазе из породица са ниским социо-економским
статусом. Њихови одговори су претежно одговарали карактеристичним одговорима за
конвенционални морални стадијум. На основу ових резултата, хипотеза о утицају
социо-економског статуса на морално расуђивање малолетних делинквената је
потврђена. Такође, они малолетни делинквенти којима је изречена мера због препродаје
и конзумирања психоактивних супстанци, налазе се на вишем моралном стадијуму од
оних интервјуисаних који су починили друга кривична дела. Анализирајући одговоре
добијених након презентованих моралних дилема, може се уочити да су управо
одговори ових малолетних делинквената имали тенденцију преласка или задржавања
на конвенцијални моралним стадијум. Када су у питању млађи малолетни делинквенти,
њихови одговори су претежно били на другом моралном стадијуму, али са тенденцијом
спуштања на први стадијум. Квалитет њихових одговора је био нижи од квалитета
одговора старијих малолетних делинквената, што је у овом истраживању било и

52
очекивано. Међутим, упоредивши одговоре млађих малолетних делинквената који
долазе из социјално угрожених породица, најчешће и дисфункционалних, и оних са
високим социо-економским статусом, може се приметити видна разлика, односно,
малолетни делинквенти који долазе из породица са вишим социо-економским статусом,
давали су одговоре карактеристичне за други стадијум моралног расуђивања, са
тенденцијом преласка на трећи. Тенденција преласка на виши морални стадијум
претпоставља да је тај прелаз свакако могућ, али је потребно обезбедити услове, како
би до тога дошло. Према томе, оним малолетним делинквентима који показују
тенденције ка вишим моралним стадијумима, потребно је обезбедити услове који ће
подстицати њихов морални развој, у супротном, њихови морални стадијуми доживеће
регресију.

Када су у питању животне вредности, малолетни делинквенти као најзначајније

вредности истичу, живот, слободу, истину и правду, што је делимично и потврдило
постављену хипотезу, јер својину као животну вредност, ниједан испитаник није
истакао као значајну. И поред тога што социјално окружење опажају само као арену у
којој се манипулише људима да би се остварила лична корист, малолетни делинквенти
су бирали оне животне вредности које су комплементарне са високим моралним
стадијумима. Ако се ове животне вредности упореде са њиховим стадијумима моралног
расуђивања, или са њиховим моралним понашањима, Колбергова теорија о моралном
расуђивању и моралном понашању, ће још једном бити потврђена. Према тој теорији,
сваки поступак је морално неутралан, ако није учињен из моралних начела или
вредности које је појединац сам конструисао и прихватио као обавезујуће. Живот,
слобода, истина и правда, свакако нису обавезујуће околности за малолетне
делинквенте, већ су оне овде изабране више као социјално пожељни одговори.

И овим истраживњем је показано да се малолетни делинквенти најчешће налазе

на преконвенционалном моралном стадијуму, што се поклапа са чињеницом да дефктан
морални развој и те како утиче на појаву делинквентног понашања, пре свега на
млађим узрастима и у периоду адолесценције. Из тог разлога је морални развој
потребно подстицати, јер би он могао да допринесе смањењу малолетничке
делинквенције.

53
ЛИТЕРАТУРА

Agnew, Robert et al. 2008. Socioeconomic status, economic problems and delinquency. Youth
& Society 40: 159-181

Arnold, Mary, Louise. 2000. Stage, sequence and sequels: Changing conceptions of morality,
post-Kohlberg. Educational Psychology review 4 (12): 365-383

Beak, Hye-Jeong. 2002. A comparative study of moral development of Korean and British
children. Journal of moral education 4 (31): 373-391

Башић, Јосипа. 2009. Теорије превенције: превенција поремећаја у понашању и ризичних

понашања деце и младих. Загреб: Школска књига

Димитријевић, Бојана. 2006. Личност малолетних делинквената. Годишњак за

психологију,4-5 (4): 207-222,

Дјуи, Џон. 1966. Васпитање и демократија. Цетиње: Обод

Ђорђевић, Јован. 2002. Морално васпитање – теорија и пракса. Нови Сад: Савез
педагошких друштава Војводине и Виша школа за образовање васпитача, Вршац

Geert, Jung, Stams. 2006. The moral judgment of juvenile delinquents: A meta-analysis.
Journal abnorm child psychol 34: 697-713

Гавриловић, Данијела. 2008. Морал и религија у савременом друштву. Ниш:

Филозофски факултет у Нишу

Голубовић, Горан и сарадници. 2002. Основи форензичке психологије и

психопатологије. Бор: Здравствени центар

Хрнчић, Јасна. 2009. Преступништво младих ризици, токови и исходи. Београд:

Институт за криминолошка и социолошка истраживања

James, Rest. et al. 1999. A Neo-Kohlbergian approach: the DIT and shema theory.
Educational psychology review 11 (4): 291-324

54
Јашовић, Жарко. 1991. Криминологија малолетничке делинквенције. Београд: Научна
књига

Југовић, Александар. 2009. Теорија друштвене девијантности. Београд: Службени

гласник

Minnameier, Gerhard. 2009. A neo-Kohlbergian approach and two case studies. Journa of
adult development 16: 131-143

Mitchell, Katie. 2002. Women’s morality: a test of Carol Gilligan’s theory. Journal of social
Distress and the homeless 1 (11): 81-110

Милосављевић, Љубинко. 2006. Увод у филозофију. Ниш: Пунта

Миочиновић, Љиљана. 2004. Морални развој и морално васпитање. Београд: Институт

за педагошка истраживања

Nidich, Sanford, et al. 2000. Moral development and higher states of consciousness. Journal
of adult development 4 (7): 217-225

Norcini, John. and Snyder, Samuel. 1983. The effects of modeling and cognitive induction on
the moral reasoning of adolescents, Yournal of youth and adolescence 2 (12): 101-115

Powell, Darci et al. 2009. Trajectories of delinquency from adolescence to adulthood. Youth
& Society 41: 475-502

Павићевић, Вуко. 1974. Основи етике. Београд: Београдски издавачко-графички завод

Пијаже, Жан. 1978. Интелектуални развој детета. Београд

Радуловић, Данка. 2006. Савремене концепције моралног развоја од значаја за

превенцију малолетничке делинквенције. Зборник института за криминолошка и
социолошка истраживања 1-2 (25): 7-28

Sabin, Bruce. 2006. Moral development of seminary students at the Lousiana state
Penitentiary. Florida: College of education at the University of central Florida Orlando

Sullivan, Christopher. 2006. Early adolescent delinquency: Assessing role of childhood

problems, family environment, and peer pressure. Youth violence and juvenile justice, 4:
291-313

55
Стојиљковић, Снежана. 1998. Личност и морал. Београд: Институт за педагошка
Истраживања

Шобот, Валентина и сарадници. 2010. Малолетничка делинквенција. Енграми 3 (32):

53-61

Шушњић, Ђуро. 1998. Религија ІІ. Београд: Чигоја

Wark, Gillian. and Krebs, Dennis. 1997. Sources of variation in moral judgment: toward a
model of real-life morality. Journal of adult development 3 (4): 163-178

webrzs.stat.gov.rs Републички завод за статистику Србије

Weerman, Frank et al. 2007. Misbehavior at school and delinquency elsewhere: A complex
relationship. Criminal justice review 32: 358-379

Wong, Thessa et al. 2010. Risk factors for delinquency in adolescent and young adult
females: A European review. European journal of criminology 7: 266-284

Zeidler, Dana, and Keefer, Matthew. 2003. The role of moral reasoning and the status of
socioscientific issues in science education. Moral reasoning and sociscientific issues,

7-38.

56
ПРИЛОГ
Хајнцова дилема

У Европи, једна жена је на самрти, болујући од нарочите врсте рака. Постоји лек
за који лекари верују да би је могао спасти. То је нека врста радијума коју је открио
апотекар из тог града. Лек је било скупо направити, али апотекар је тражио десет пута
више од праве цене лека. Он је платио 200 долара за радијум, а наплаћивао је 2000
долара за малу дозу лека. Супруг болесне жене, Хајнц, ишао је код свих познаника не
би ли позајмио новац, али је успео да сакупи само 1000 долара, што је била половина
цене лека. Хајнц је рекао да му жена умире и замолио га да му лек прода јефтиније, или
да ми дозволи да га касније плати. Али, апотекар је рекао: „Не, ја сам открио лек и
желим да на њему зарадим новац“. Хајнц је био очајан, провалио је у његову радњу и
украо лек за своју супругу.

Убиство из милосрђа

Лек није имао дејства, а у медицини није био познат ниједан други лек који би
могао да спасе живот Хајнцовој жени, тако да су јој лекари давали само још шест
месеци живота. Жена је имала страшне болове и била је толико слаба да би једна јача
доза за смирење болова, попут морфијума, учинила да смрт дође брже. Она је била
скоро све време у делиријуму и скоро луда од болова и у својим мирнијим периодима
тражила је од доктора да јој да већу дозу морфијума и да је усмрти. Рекла је да не може
више да подноси толике болове и да ће и онако кроз неколико месеци умрети. (Питања)

Доктор је коначно одлучио да усмрти жену и да је ослободи болова, а да притом

није видео какве законске одредбе постоје за такве случајеве. Полиција је открила шта
је доктор урадио и оптужила га за убиство. Порота је била мишљења да је он то учинио
и прогласила га кривим за убиство, чак и ако су знали да је жена тражила од њега да то
учини.

57
 Џоова дилема

Џо, четрнаестогодишњи дечак, жарко је желео да иде на логоровање. Отац му је

обећао да може ићи ако сам заради потребан новац. Зато је Џо марљиво разносио
новине и уштедео је 40 долара колико му је било потребно за одлазак на логоровање, па
чак и да му нешто преостане. Но, управо пред сам одлазак, отац је променио мишљење.
Неки његови пријатељи одлучили су да иду на излет на пецање, а он није имао довољно
новца. Зато је рекао Џоу да му да новац који је зарадио разносећи новине. Џо није
желео да се одрекне одласка на логоровање па је стога помислио да оцу не да новац.

Анђеоски прах

Боб и Џим су браћа која се добро слажу и уживају у томе да заједно раде разне
ствари. Боб је мислио да добро познаје свог брата и био је веома изненађен када је
открио да његов брат продаје дрогу. Браћа су заједно повремено пушила марихуану,
али сада ју је Џим продавао другим ученицима гимназије. Када је Боб покушао да са
својим братом разговара о томе, Џим му је рекао да се не брине. Он је продаје само
оним клинцима који већ користе дрогу и има мало изгледа да ће икада бити ухваћен.
„Тако ћете увалити у велике невоље са тежим дрогама“, упозорио га је Боб. „Веруј ми“,
одговорио је Џим, „знам шта радим и нећу се упуштати ни у шта озбиљније“

Боб је прихватио Џимов одговор, али је ипак био забринут да му се брат не

упусти у нешто далеко озбиљније. Његова страховања су се три недеље касније
показала сасвим оправданим када је у Џимовој соби, на скровитом месту открио дрогу,
укључујући хашиш и „анђеоски прах“. Боб је показао брату доказни материјал, а овај
му је одговорио да гледа своја посла. „Сем тога“, додао је Џим, „Сада немам избора,
дугујем 400 долара за гудру. Не могу да их вратим, а ако их у року од недељу дана не
исповратим бићу у великој невољи. Обећавам ти, ако се икада извучем из ове фрке,
никада се нећу упустати у нешто слично“.

Боб није знао шта да ради. Његови родитељи нису баш имали разумевања за
такве ствари и када би сазнали шта се дешава, вероватно би га пријавили полицији. С
друге стране, ако Боб ништа сада не учини, Џим би могао да све већи и већи број
клинаца наведе на то да користе „анђеоски прах“ и да касније и себе и њих ували чак у
већу невољу.

58
 Шеронина дилема

Шерон и њена најбоља пријатељица Џил ушле су у велику робну кућу да нешто
купе. Док су разгледале ствари Џил је угледала џемпер који јој се веома свидео и рекла
Шерони да жели да га проба. Док је Џил била у гардероби и пробала џемпер, Шерон је
наставила да купује.

Џил је ускоро изашла из гардеробе и на себи је имала капут. Неприметно је

привукла Шеронону пажњу и очима јој дала знак да је обукла џемпер испод капута. Не
проговоривши ниједну реч, Џил се окренула и изашла напоље.

Неколико тренутака касније човек из обезбеђења, продавац и пословођа пришли

су Шерон. „То је она, то је једна од девојака, претресите јој ташну“, повикао је
продавац. Човек из обезбеђења рекао је да има права да јој претресе ташну и Шерон ју
је пружила. „Џемпер није овде“, рекао је пословођи. „Онда је код друге девојке“,
одвратио је продавац. „Видео сам их сасвим добро. Обе су оне у ово упетљане“. Човек
из обезбеђења упитао је продавца да ли жели да тера овај случај до краја. „Свакако“,
одговорио је овај. „У оваквим продавницама крађа представља највећи проблем и
ствара највеће издатке. Не могу тек тако да пуштам крадљивце и да успешно водим
посао.“

Човек из обезбеђења обратио се Шерони, „Како се зове девојка са којом си

била?“ Шерон га је ћутећи погледала. „Хајде реци“, поновио је он. „Ако не кажеш
бићеш оптужена за крађу или за пружање помоћи особи која је починила крађу“.

59
 Избор између брака и каријере

Џон и Харијет су се срели док су студирали на Чикаго универзитету. Заволели

су се и убрзо су почели да говоре о браку. Харијет је сматрала да не може да прихвати
брачну обавезу док не буде сигурна да удаја неће утицати на њене планове у вези са
каријером. Харијет је желела да постане доктор, а Џон је намеравао да буде адвокат.
Проблем повезан са њиховим професионалним циљевима решили су тако што су
одлучили да Харијет издржава Џона током његових студија права, а потом он њу док
буде студирала медицину.

Али Џоново студирање права ишло је много теже него што су они очекивали.
Кћер, Џоан, родила се годину и по дана пре него што је Џон завршио студије. Харијет
је радила пуно радно време како би зарадила новац за Џонову школарину, а Џон је учио
и похађао предавања, тако да је сва њихова енергија била усмерена на усклађивање
радних обавеза и слободног времена како би могли да воде рачуна о Џоан и да је
подижу. Њихов живот је чинила тежим и сложенијим чињеница да је Џоан од рођења
патила од последица тешког порођаја што је током првих шест година живота
захтевало скоро свакодневне одласке на физикалну терапију.

По завршетку права, Џону је понуђен добар посао у Чикагу, али Харијет је

примљена на медицински факултет у Њујорку. Џон је рекао да неће да напусти
Чикаго, пошто се ситуација променила од када су они направили споразум. Да би се
уписала на медицински факултет у Њујорку, Харијет би морала да напусти породицу.
Харијет је била веома потресена Џоновом одлуком, и није могла да одлучи да ли да иде
или не.

60
Питања за Хајнцову дилему:

1. Да ли је Хајнц требало да украде лек? Зашто да, односно зашто не?

2. Да ли је супруг дужан да украде лек за своју жену, ако не може да га набави на
неки други начин?
3. Да ли би добар супруг то учинио?
4. Да ли апотекар има права да толико наплаћује лек када стварно не постоји закон
који ограничава цену лека? Зашто?

Питање за оне који мисле да Хајнц треба да украде лек

4а. Ако супруг не осећа велику блискост или љубав према својој супрузи, да ли и онда
треба да украде лек?

4б. Претпоставимо да од рака не умире Хајнцова супруга, већ његов најбољи пријатељ.
Његов пријатељ нема новца, а нико од његове родбине није спреман да украде лек. Да
ли би у том случају Хајнц требало да украде лек? Зашто?

Питања за оне који мисле да Хајнц не треба да украде лек

5. Да ли би ти украо лек да спасеш чивот своје супруге?

5а. Да ти умиреш од рака, али да си још довољно снажан, да ли би украо лек да спасеш
свој живот?

6. Хајнц је провалио у радњу, украо лек и дао га својо жени. Ухваћен је и изведен
пред суд. Да ли судија треба да Хајнца пошаље у затвор зато што је украо лек,
или треба да га пусти на слободу? Зашто?

Питања за убиство из милосрђа

1. Да ли би доктор требало да учини оно што она тражи од њега и да јој да дозу
лека од којег ће умрети? Зашто?

Питања за оне који мисле да доктор не би требало да јој да лек

1а. Да ли бисте окривљавали доктора зато што јој је дао лек?

1б. Шта би за саму жену било боље, да живи још шест месеци у страшним мукама или
да умре раније? Зашто?

1в. У неким земљама постоји закон који дозвољава докторима да ослободе болаова
особе које ће и онако умрети. Да ли то доктор треба да уради у овој ситуацији?

За све

2. (Текст) Како би судија требало да казни лекара? Зашто?

3. Да ли би било исправно осудити доктора на смрт?

61
 4. Да ли верујете да је у неким случајевима исправно досудити смртну казну?
Зашто?
5. Да ли мислите да смртну казну треба досудити и у случају издаје? Зашто?

Питања за Џоову дилему

1. Да ли Џо треба да одбије да да свом оцу новац? Зашто да, зашто не?

2. Да ли отац има права да тражи од Џоа да му да новац? Зашто?
3. Да ли давање новца има било какве везе са тим да ли је Џо добар син или не?
4. Шта је горе, када отац прекрши обећање дато сину, или када син прекрши
обећање дато оцу?
5. Зашто треба одржавати обећања?

Питања за анђеоски прах

1. Да ли Боб треба да каже родитељима шта Џим ради? Зашто?

2. Зашто је Џим слагао брата и прекршио обећање? Да ли би то можда могао
поново да уради... ако се извуче из свега?
3. Шта сматраш неисправним у Џимовим поступцима? Зашто?
4. Како би ти решио ову ситуацију?

Питања за Шеронину дилему

1. Да ли Шерон треба да каже име свој пријатељице? Зашто?

2. Да ли Шерон има неку обавезу према Џил, према закону, према власнику радње,
према самој себи? Која вреста обавезе је најважнија? Зашто?
3. Са Џилиног становишта (и са становишта власника радње), да ли Шерон треба
да каже име? Зашто?
4. Да ли је икада исправно издати пријатеља? Зашто?

Питања за избор између брака и каријере

1. Шта мислиш да Харијет треба да уради?

2. Приликом доношења одлуке, колико она треба да да води рачуна о следећим
стварима:

а. Споразуму између ње и Џона

б. Потребама своје ћерке Џоан

в. Обавези према свом браку

г. Својој жељи да буде доктор

д. Околностима које су се од њене удаје промениле

Објасни разлоге своје одлуке

62