Putovanja

Kako sam iz Srbije otišla u Vijetnam da

predajem deci u školi
Umesto pice i koka-kole koje smo mi pisali u spomenarima, deca u
Vijetnamu najviše vole da jedu – pse.

Pisao Marko Ignjatović

17 Maj 2016, 8:50am

autoru ispričala Sandra Planojević

Predavanje engleskog jezika u Vijetnamu je posao koji poslednjih nekoliko

godina prosto cveta, a za izvorne govornike sa Zapada pronalaženje
zaposlenja nikada nije bilo lakše. Zemlja prosto vapi za znanjem
najpopularnijeg jezika na svetu, pogotovo zbog Nacionalnog projekta
stranih jezika koji za cilj ima da većina vijetnamskih studenata u školovanju i
svakodnevnoj komunikaciji do 2020. samouvereno koristi engleski jezik.
Naravno ruku pod ruku sa željom za učenjem jezika ide već dobro poznata
azijska fasciniranost zapadnjacima pa činjenica da dolazim iz Srbije, a
engleski mi nikako nije matični jezik, nije mi nimalo otežala zaposlenje u
glavnom gradu Hanoju.

U svakom slučaju, kada su moji prijatelji Nena i Dragan našli posao

profesora engleskog u Vijetnamu, nisam previše razmišljala da li da im se
pridružim pošto sam svakako odavno imala želju da posetim jugoistočnu
Aziju. Nakon mesec dana rada, kada su se smestili u centru za obrazovanje u
prestonici Hanoju, moji prijatelji su mi ugovorili Skajp intervju sa školom
koji je odlično prošao i vrlo brzo sam otputovala. Već prvog dana sam
počela da radim, a od obaveza sam imala rad u vrtićima kao i u osnovnoj
školi u kojoj sam predavala četvrtom razredu.

Jedini problem je što je taj centar zadužen za mali million vrtića ( što i ne
čudi s obzirom na to da je populacija Hanoja nekih 7.7 miliona ljudi) pa sam
tokom četiri meseca koliko sam provela u Vijetnamu radila u otprilike 50
različitih vrtića na svim krajevima grada u kome je prava umetnost snaći se
u saobraćaju čak i kada znaš tačno gde ideš.
Prvo, u koju god školu ili vrtić da dođeš da radiš, uvek ti je dodeljena
lokalna asistentkinja koja služi kao prevodilac između tebe i dece, ali i kao
neka vrsta kulturološkog vodiča koji se brine da ne napraviš potpunu
budalu od sebe u određenim situacijama. Mada, nije da joj je to svaki put
uspevalo.

FOTO: SANDRA PLANOJEVIĆ

Jednom sam nekom klincu od 3, 4 godine dobrih deset puta ponavljala " sh,
sh, sh" u nadi da ću mu napokon dosaditi i da će ponoviti reč. Tu se
pojavi asistentkinja i kaže mi kako taj mali zapravo ne može da govori, ali da
ne treba da se nerviram. Podsetila me je doduše da u svakom slučaju treba
da nastavim da mu ponavljam reči kako bi mu ušle u uši, ali sam od tada sa
njim prešla na pesmice. Osim budnog oka asistentkinje koja je pazila na moj
svaki korak, često sam na sebi osećala i težak pogled legendarnog
komunističkog vođe i državnika Ho Ši Mina, koji, i skoro 50 godina nakon
smrti, posmatra učenike svake škole sa zidova učionica.
FOTO: NEVENA BRAJOVIĆ

Pošto sam u Vijetnam otišla u novembru, već sledećeg meseca su počele

intenzivne pripreme za katolički Božić koji se u ovoj zemlji slavi sa pomalo
fanatičnom posvećenošću. Oni jesu većinski budisti, ali se potpuno okreću
Zapadu i lože se na sve što ima veza sa njim, pa tako i na katoličanstvo koje
je druga po redu veroispovest na državnom nivou. Tog meseca smo
isključivo učili reči vezane za Božič, tipa kako se na engleskom kaže irvas,
Deda Mraz, sneg... Naravno, stalno su se održavale priredbe u tom tonu, a
naše kolege sa Zapada koje su radile u školi su bile zadužene da glume Deda
Mrazove na šta su klinci posebno otkidali jer... pa zamislite da je Peđolino
kosook i dobićete otprilike predstavu kako je to izgledalo.

Pročitajte i: "Zašto sam iz Srbije pobegao u Kinu"

U tom periodu mog boravka u Vijetnamu nastupila je nezapamćena zima

koja nije viđena decenijama pa je tokom deset dana proglašeno i vanredno
stanje u Hanoju. Temperatura je pala na deset stepeni. Iznad nule. Da,
vanredno stanje je nastupilo jer se živa u termometru strmoglavila na deset
stepeni iznad nule. Međutim, s obzirom na to da u Vijentnamu na državnom
nivou ne postoji grejanje, tokom tih deset dana nije mogla da se održava
nastava. Nakon te pauze, morali smo da nadoknađujemo pa sam radila i
prepodnevnu i popodnevnu smenu. Tada sam prvi put shvatila koliko
vremena tamo deca provode u školi.
FOTO: SANDRA PLANOJEVIĆ

Primetila sam da su ista deca u školi i u prepodnevnoj i popodnevnoj smeni

i tada su mi rekli da oni prosto od sedam ujutru do pet popodne provode
vreme na nastavi. Takođe sam otkrila da u nekim učionicama postoje
ormarići u kojima su uredno poređana ćebad. Vijetnamci slično Špancima
imaju tu pauzu tokom radnog dana oko 1, 2 kada odmaraju ili spavaju. Tako i
deca u školama jednom tokom dana imaju vreme za odmor, ali u školama ne
postoje kreveti kao u bankama ili kancelarijama već učenici prosto legnu na
klupe i pokriju se svojim ćebetom i spavaju. Uz ovu kućnu atmosferu u
školama se savršeno uklapa i običaj da se obuća izuje pre ulaska u samu
zgradu i da se ceo radni dan provede u čarapama.

Trebalo mi je neko vreme da zapamtim lica učenika, ali kada sam to uspela,
primetila sam još jednu zanimljivu stvar. Nakon mesec dana rada uđem u
učionicu i provalim da đaci sede po drugačijem rasporedu nego do tada.
Raspitala sam se kod asistentkinje pa mi je ona objasnila da jednom mesečno
deca menjaju mesta sedenja iz dva razloga. Prvi je zbog vida, kako ne bi
stalno gledali u tablu iz istog ugla i tako zamarali oči, a drugi zbog
discipline, kako bi im se lakše kontrolisalo ponašanje tokom časova.
FOTO: SANDRA PLANOJEVIĆ

S obzirom na to da svaki dan u školi učenici provedu skoro 12 sati, logično

bi bilo da su im barem odmori prepušteni slobodnom vremenu, ali to nikako
nije slučaj u Vijetnamu. Kada se umesto zvonceta za odmor začuje veliki
bubanj u koji udara zaduženi redar, deca nemaju posebno puno razloga da
sa osmehom na licu istrče u dvorište. Dok je meni u Srbiji odmor od 20
minuta bio svetinja, oni ponekad imaju odmor od sat i po, ali tokom tog
vremena svi moraju da učestvuju u priredbi. Nastavnica se popne na binu i
priča ili peva uz pratnju muzike, a deca moraju da igraju uvežbanu
koreogra ju. Takođe sami čiste svoje učionice i obavljaju baštovanske
poslove u dvorištu.

FOTO: SANDRA PLANOJEVIĆ

Često mi se činilo da troše previše vremena na stvari koje su nama potpuno

apsurdne. Recimo pisanje. Izvedem dva učenika na tablu da se takmiče ko
će prvi napisati neku rečenicu na engleskom, ali se to pretvori u
nadmetanje u kaligra ji. Ogromnu pažnju posvećuju lepom pisanju i svako
slovo mora da bude iste veličine i u okviru linija, pa se moj koncept sprinta
na sto metara ubrzo pretvarao u ultra-maraton.

FOTO: NEVENA BRAJOVIĆ

Takođe imaju redara, jednog od učenika iz razreda koji je zadužen da

održava red dok nastavnica ili ja nismo u učionici. Želela sam da vidim kako
to izgleda pa sam špijunirala iz hodnika. Od malog deteta se taj redar vrlo
brzo pretvarao u strogog nastavnika koji stoji za katedrom, proziva svoje
drugare da ponove šta je napisao na tabli, udara šakom o sto, a oni svi ćute i
pomno ga slušaju.

Najbizarnije stvari, barem sa naše tačke gledišta, koje sam saznala o njihovoj
kulturi su izašle na videlo kada smo radili vežbe koje su se ticale njihovih
svakodnevnih aktivnosti i porodičnog života. Na primer, dala bi im vežbu u
kojoj je trebalo da pišu o svojim roditeljima. Onda im, bez nekog posebnog
razmišljanja, kažem da u vežbanci napišu rečenicu "Moja majka je starija od
mog oca" na šta svi počnu uglas da negoduju. Kako mi je objasnila moja
smerna asistentkinja, to nije moguće u njihovom društvu.
FOTO: SANDRA PLANOJEVIĆ

Sledeći put sam želela da saznam koji im je omiljeni kućni ljubimac, a kada
mi je veliki broj njih napisao da je to petao, mislila sam da pokušavaju da se
sprdaju sa mnom, ali zapravo je držanje petlova u domaćinstvu dugačka
tradicija u Vijetnamu.

Ništa zato, staro provereno pitanje o omiljenoj hrani ne može da omane,

mislila sam i zadala im da mi napišu šta najviše vole da jedu. Umesto pice i
 koka-kole koje smo mi pisali u spomenarima, deca u Vijetnamu najviše vole
da jedu – pse. Kada sam ovo shvatila, u svakom restoranu u kome sam jela
sam se pribojavala da mi ne podmetnu pseće meso, ali su mi sa podsmehom
objasnili da je to meso toliko skupo da nikome ne bi na pamet palo da ga
podmeću gadljivim strancima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

TAGGED: VICE BLOG, POSAO, FENOMENI, MARKO IGNJATOVIĆ, ŠKOLA, AZIJA, VIJETNAM, ENGLESKI JEZIK

Subscribe to the VICE newsletter.

Your email Subscribe

sličan sadržaj

Kako sam iz Srbije otišla na Kajman da fotkam raže Hteo sam da plivam iz Srbije do Norveške
na sred okeana PETAR JAKOVLJEVIĆ VESNIN

TAMARA P.
Kako sam spakovao porodicu i iz Srbije se iselio u Kako da iz Srbije odete na vikend u Kopenhagen za
Kanadu 100 evra
DŽO BANANA UROŠ DIMITRIJEVIĆ

Pitali smo profesionalne vozače kako da preživite Kako sam ja, iz Srbije, preživela katoličku školu u
kao pešaci u Beogradu Parizu
MARKO IGNJATOVIĆ DINA ŽIVOJINOVIĆ

Kako je kada u trideset prvoj treba da dobiješ Zavirili smo u sobe stranaca u beogradskim
polusestru hostelima
MARKO IGNJATOVIĆ JOVANA NETKOVIĆ

Most read
Prodavci beogradskih seks šopova pričaju o U čemu je fora sa indeks sendvičem u Novom Sadu
najvećim blamovima ALEKSANDRA ALEKSIĆ

PETRA ŽIVIĆ

Odbor za Etiku predložio poništavanje doktorata Silovana sam u svojoj prvoj lezbejskoj vezi
Siniše Malog NATHALIE

VICE SRBIJA

Putovanja

Kako sam iz Srbije otišla na Kajman da

fotkam raže na sred okeana
Mesta koja ljudi sanjaju da posete, tebi su na 45 minuta leta. Osim
toga, živiš u raju – besprekorne plaže sa belim peskom, tirkizno more,
kristalno čista i uvek topla voda, palme, cveće, proleće cele godine.

Pisao Tamara P.

15 Avgust 2015, 8:48am

Završavaš srednju školu sa relativno dobrim prosekom,upisuješ faks, ili u
mom slučaju Višu, i pomisliš u sebi "Čoveče, uspela sam, napokon počinje
život". E, tu ću se zaustaviti.

Keep Reading

Putovanja

Hteo sam da plivam iz Srbije do Norveške

Mnogo je ljudi razmišljalo o odlasku iz Srbije, ali je ova priča svakako
najluđa od svih koje smo čuli. U prvom delu pročitajte kako je Petar
krenuo za Norvešku preko najudaljenijih delova Rusije.

Pisao Petar Jakovljević Vesnin

28 April 2015, 1:15pm

Vraćam se tako posle razgovora sa Danielom iz onog japi ka ća u sred
ničega, i mislim se, pa jeste dobra priča, u pravu je, mislim, možda da bude
nekome korisna. Među mojim prijateljima pronela si priča – kako je Muja
otišao? – preplivao je neku reku između Rusije i Norveške. Znam i kako je
počela ta priča, odnosno iz koje moje izjave je proizašla.

Keep Reading