Константин VII.

Порфирогенит

1. Спис „О народима“

O Далмацији и суседним племенима

Цар Диоклецијан je много волео земљу Далмацију и зато je, довевши народ из Рима са
њиховим породицама, населио њих у овој земљи Далмацији; они беху названи Романима,
јер су из Рима пресељени и тај назив носе све до данас. Овај цар Диоклецијан подиже град
Сплит и у њему сазида палату која се не може ни речима ни пером описати, од чије
некадашње велелепности
стоје и до данас остаци, иако их je дуго време оштетило.
Шта више, и град Диоклију, који сада држе Диоклицијани, исти цар Диоклецијан
подиже, због чега су становници те земље названи Диоклицијанима. Власт ових Романа
протезала се до реке Дунава. Једном приликом они желећи да пређу реку и упознају
становнике c оне стране реке, прешавши нађоше словенска племена ненаоружана која се
зваху и Авари. И нити су ови очекивали да c оне стране реке има неких становника, нити
они да их има c ове. Пошто су Романи затекли ове Аваре ненаоружане и неспремне за рат,
нападну их, покупе плен и робље и врате се.И отада, створивши две смене, Романи
смењиваху од Ускрса до Ускрса своју војску, тако да се на велику и свету суботу састајаху
једни c другима, они који су се враћали из војних станица и они који су на ту дужност
одлазили. И близу мора, испод истог града [Сплита] налази се град звани Салона, велики
као пола Цариграда. У њему су се сви Романи сакупљали и оружали и покретали одатле и
стизали су до клисуре, која je од истог града удаљена четири миље и која се до данас
назива Клис, јер затвара оне који одонуд долазе. И одатле су одлазили према реци. Пошто
je такво смењивање обављано много година, Словени c оне стране реке, који се и Аварима
називају, заједнички се присете и рекну: „Ови Романи, прешавши и покупивши плен, од
сада ће стално прелазити против нас и због тога ћемо удесити нешто против њих". Тако се
дакле Словени, односно Авари посаветоваше и када Романи једном пређоше, они им
поставише заседу и, ступивши у борбу, победе их.И покупивши њихово оружје и заставе и
преостале ратничке трофеје, напред речени Словени пређоше реку и стигоше близу
клисуре.Тамошњи Романи их опазе и, видевши заставе и наоружање својих саплеменика,
помисле да су то њихови сапламеници, те када горе споменути Словени стигоше до
клисуре, пустише их да прођу.Пошто ови прођу, Романе одмах потисну и заузму напред
споменути град Салону. И населивши сетамо, после кратког времена почну пљачкати
Романе који су живели у равници и по узвишенијим мбстима, униште их и завладају
њиховим земљиштем.Остали Романи нађу спасу приморским градовима и држе их све до
данас. Градови су: Котор, Рагуза, Сплит, Трогир, Задар, Арба, Векла, и Опсара, чији се
становници до данас називају Романи.
A од владе Ираклија, цара Ромеја a на који начин биће испричано у поглављу o
Хрватима и Србима - читава Далмација и племена око ње као Хрвати, Срби, Захумљани,
Травуњани, Конављани, Дукљани и Неретљани који се називају и Пагани. Пошто je
царство Ромеја, због млитавости и неспособности тадашњих царева дошло до руба
потпуне пропасти, a нарочито за Михајла Муцавог из Аморија, становници далматинских
градова постадоше самостални, не покоравајући се ни цару Ромеја нити иком другом, па
шта више и тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конављани и
Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни,
не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте [тј. кнезове], већ само
старце жупане, на истиначин као и остале Склавиније. Шта више, већина ових Словена не
покрсти се, него дуго времена остадоше некрштени. За Василија, христољубивог цара,
пошаљу посланике тражећи и молећи да некрштене међу њима покрсти и да буду, као од
почетка, потчињени царству Ромеја. Овај блажени и светле успомене цар, саслушавши их,
посла царског претставника са свештеницима и покрсти све оне који се код напред
речених племена затекоше некрштени, и после њиховог покрштавања постави им тада
архонте, које су они хтели и изабрали, од рода од кога су они желели и волели. И отада до
данас су архонти код њих из истих родова и не из неког другог.Пагани, који се на
ромејском језику називају Арентани, остадоше некрштени у непроходним и брдовитим
крајевима.Јер реч Пагани на језику Словена значи некрштени.После тога и они, пославши
посланике истом блажене успомене цару, затражише да буду и они покрштени и он
пославши [царске људе] покрсти и њих.Пошто држава Ромеја, као што напред рекосмо,
због млитавости и неспособности тадашњих царева поче назадовати, становници
далматинских градова постадоше самостални, не покоравајући се ни цару Ромеја нити
иком другом. После извесног времена, за владе Василија светле и вечне успомене цара,
дођоше из Африке Сарацени, Солдан и Сава и Калфис са 36 лађа и продру у Далмацију и
опустоше град Будву и град Рисан и град Котор доњи. И дођоше до града Рагузе
[тј.Дубровника] и опседаху га 15 месеци. Налазећи се тада у нужди, Рагужани обрате се
Василију, вечне успомене цару Ромеја, говорећи њему овако: „Смилуј се нама и не
допусти да будемо убијени од оних који одбацују Христа". Цар, сажаливши се, посла
патриција Никиту, друнгарија флоте, коме je надимак Ориф (τον πατρίκιον Νικήτα,
δρουγγάριον του πλωίμου, δυ το έπίκλην 'Ωορύφας), сa 100 бродова.Чувши да патриције,
друнгарије флоте, стиже са флотом, Сарацени напусте Рагузу и побегну и преплове у
Лангобардију и опседну град Бари и заузму га. Тада Солдан, саградивши тамо палату
владаше 40 година целом Лангобардијом све до Рима. Цар због тога разлога посла
посланике Лудвигу, краљу Франачке, и римском папи да се као савезници придруже
војсци коју je цар послао. Краљ и папа, приставши на царев захтев, дођоше обојица са
великом силом и придруживши се војсци коју je цар послао, заједно са Хрватом и
Србином и Захумљанином и Травуњанима и Конављанима и Рагужанима, са свима из
градова Далмације (сви они беху присутни по царевој заповести) и пређоше у
Лангобардију и опседну град Бари и заузму га.
Треба знати да хрватске и остале словенске архонте становници града Рагузе превезоше на
својим бродовима у Лангобардију.
Град Рагуза се не зове Рагуза на ромејском језику, већ пошто се налази на стрмој литици, a
литица се каже ромејски λαο, беху названи по томе Лаусани, наиме они који су настањени
на стрмој литици. Према општој навици, која често квари имена заменом слова, промени
се назив и они се назваше Рагужанима. Ови исти Рагужани некад давно држали су град
звани Епидавр, и после тога, када су Словени освојили остале градове у по крајини, би
освојен и тај град, те једни беху убијени, други заробљени, a неки, успевши да побегну и
да се спасу, населише се на стеновитом месту на коме се сада управо налази град. Они га
саграде најпре као мали град, a после тога опет као већи, a после тога прошире му бедем,
добивши тако град који им омогућује да се постепено шире и множе. Међу онима који су
се преселили у Рагузусу ови: Григорије, Арсафије, Викторин, Виталије, Валентин
архиђакон, Валентин отац протоспатара Стефана. Α откад се они из Салоне преселише у
Рагузу до данас има 500 година, a сада имамо VII индикт 6457 године. У истом граду, у
храму светог Стефана који je y средини града, почива свети Панкратије.
Град Сплит, што значи мала палата, сагради цар Диоклецијан; држао га je као кућу
застановање и унутра подиже двор и палату од којих je већи део порушен. Сачувало се до
данас мало, од тога епископија и храм светог Дујма, у коме почива исти свети Дујам, a το
беше гробница истог цара Диоклецијана. Испод овог [града] су засвођене просторије, које
су служиле као затвор, у које je он затварао свирепо мучене светитеље. Почива у том
граду и свети Анастасије.
Зид овог града није саграђен од цигала, нити помоћу малтера, него од камених
тесаника, дужине једног хвата a често и до два и ширине до једног хвата, и они се склапају
и међусобно повезују жељезом, које je заливено оловом. Постоје у томе граду и бројни
стубови са украшеним горњим деловима. Цар Диоклецијан одлучи да на њима подигне
засвођене просторије и читав град покрије, и своју палату и све зграде да изгради изнад
засвођених просторија двоспратне и троспратне и тако покрије мали део истог града, Зид
овог града није окружен ни бедемом ни кулама, него једино високим зидовима и отворима
за стреле.
Град Трогир je мало острво у мору, са копном повезано као мост врло уским земљоузом,
којим становници прелазе у сам град.Трогир се зове, јер je само острво мало као
краставац.У истом граду почива свети Лаврентије архиђакон.
Град Котор значи на језику Ромеја сужено и стиснуто, зато што море улази као уски
језик до 15 и 20 миља и на крају мора je град. Уоколо овог града су висока брда, тако да се
сунце види само лети у подне, a зими никада.У истом граду почива свети Трифун који
сигурно лечи сваку болест, a нарочито оне који пате од гушења плућа; храм његов je
засвођен.
Град Задар зове се на језику Ромеја „ίάμ ερα", што значи „већ беше"; наиме, када je Рим
основан овај град je већ био пре тога основан.Град je велики.Обично га зову Диадора. У
истом граду почива тело свете Анастасије девице, ћерке Евстатија који je y оно време
царевао, и свети Хрисогон монах и мученик и његови свети ланци.Храм свете Анастасије
je базилика, сличан храму Халкопратеја, са зеленим и белим стубовима, сав живописан
старим сликама; његов под je од дивног мозаика.Близу њега je други засвођен храм света
Тројица и изнад овог храма je опет други храм као трифориум, такође засвођен у који се
улазило преко спиралних степеница.
Под управом Далмације су острва до Беневента, густа и многобројна, тако да се бродови
тамо никада не плаше буре.Међу овим острвима je град Векла и на другом острву Арба и
на другом острву Опсара и на другом острву Лумбрикатон која су насељена до данас.
Остала су ненасељена и имају пусте градове чија су имена ова: Кататревено, Пизух,
Силва, Скерда, Алоип, Скирдакиса, Пиротима, Мелета, Естиуниз, и многа друга чија се
имена не знају. A остали градови који леже на копненом делу провинције и које држе
речени Словени, стоје ненасељени и пусти и нико не станује у њима.

Прича о провинцији Далмацији

Ако је знање за свакога добра ствар, онда га ми постижемо упознавајући догађаје.Из тог
разлога ми дајемо, за добробит онима који долазе после нас, сасвим јасно обоје од овога, и
неких других ствари вредних позорности и тако настаје добро које може бити
двоструко.Дакле, они који желе сазнати начин освојења Далмације, како су је заузели
словенски народи, могу то научити из онога што слиједи, али најпре се мора рећи све о
њеном географском положају.
У стара времена Далмација је почињала на границама Драча, или Антибароса, и
протезала се све до планина Истре, а ширила се све до реке Дунава. Цело то подручје се
налазило под влашћу Римљана, а та је провинција била најславнија од свих западних
провинција, па ипак су је словенски народи заузели и то на следећи начин. Близу града
Сплита налази се град зван Салона, који је саградио цар Диоклецијан, а и сам Сплит је
такође саградио Диоклецијан, а и његов двор је био ту, али су у Салони живели његови
великаши и веома много обичног народа. Тај град је био главни град целе Далмације. Ту
се сваке године скупљала коњица из других градова Далмације, па би се упућивали из
Салоне, бројем до једне хиљаде, и они би чували стражу на реци Дунаву, због Авара.
Наиме, Авари су имали своја боравишта на оној страни реке Дунава, тамо где су сада
Турци, а живели су номадским животом. Људи из Далмације, који су тамо долазили сваке
године, често су видели животиње и људе на другој обали реке.Они су једном приликом,
дакако, одлучили прећи преко реке и истражити ко су они људи, који тамо живе.Тако су
они прешли реку и нашли само децу и жене Авара, људи и младићи су били у бојном
походу. Изненада су их напали и, наравно, заробили, и вратили се неометани, и однели су
сав тај плен у Салону. После, кад су се Авари вратили натраг са свог бојног похода и из
својих губитака схватили што се догодило, били су збуњени јер нису знали ни с које
стране је дошао тај ударац на њих. Стога су одлучили да се неко време суздрже и сачекају,
те да на тај начин сазнају истину.
И тако, кад је по редослиједу смјене страже, војна посада била послана из Салоне, али не
исти људи који су прије били ту него други, они су одлучили урадити исто што су
урадили и њихови претходници.Тако су они прешли преко ријеке против оних тамо, али
су их нашли скупљене, заједно, а не раштркане наоколо као што је било пријашњом
приликом, па заправо нису ништа успјели него су стварно претрпјели најгори пораз.Неки
од њих су погинули, а остали су заробљени, и ни један није измакнуо непријатељским
рукама. Ови други испитивали су оне прве о том тко су и одакле су дошли, те су сазнали
да је зло које им је нанесено било од истих, како је већ речено, те испитивањем
установише какве је природе њихова домовина, па замисливши ту земљу према оном што
су чули, задржали су преживјеле заробљеним а себе су обукли у њихову одјећу управо на
начин како су се они сами облачили, и затим, узјахали коње па су узели у своје руке копља
са заставама и остале знакове које су они донијели собом, па сви они крену у војничком
реду према Салони. А како су они из испитивања сазнали и за вријеме у које се посадна
стража враћала с Дунава, они су сами стигли управо на тај дан. Кад су они пришли близу,
главнина војске се скрила, а њих до једну тисућу, и то они који су укључени у превару,
који су добили коње и одјећу Далматинаца, одјахали су равно напријед.Они у граду,
препознали су знакове и одјећу, а тако исто и дан, јер је управо тога дана био уобичајени
ред њиховог повратка, отворили су им сва врата и примили их с весељем.Али они, одмах
чим су били унутра, заузели су улазе и знаковима јавили свој успјех главнини војске, и
дали су им знак да појуре те уду заједно с њима.И тако су они све у граду ставили под мач
и тиме су се направили господарима цијеле Далмације и населили су се у њој.Само се
грађанство на обали одржало против њих, и наставили су живјети у власти Византинаца,
будући да су могли живјети помоћу мора.Тада Авари, видјевши да је то најбоља земља,
населили су се у њој.
Али, Хрвати су у то вријеме живјели иза Багибареје, тамо гдје су сада Бјелохрвати. Од
њих се одијелио један род од петоро браће, Клоукас и Лобелос и Косениз и Моухло и
Хробатос и двије сестре, Тоуга и Боуга, и дошли су са својим народом у Далмацију и
нашли су Аваре као господаре земље. Пошто су једни с другима ратовали неколико
година, Хрвати су надвладали и побили неке од Авара а остале су присилили на
подложност. И тако је од тог времена ова земља запосједнута по Хрватима, а у Хрватској
још постоје потомци Авара, и њих се препознаје као Аваре. Остали Хрвати су остали код
Франачке и сада се називају Бјелохрвати, то су бијели Хрвати, и они имају свога
властитога кнеза, они су подложни Отону, великом краљу Франачке, или Саксоније, и они
су некрштени, и они се узајамно жене с Турцима и пријатељују с њима. Од Хрвата, који су
дошли у Далмацију, један се дио одвојио, и запосјео Илирик и Панонију, они су такођер
имали свога неовиснога кнеза, који је обдржавао пријатељске свезе, и то само путем
посланика, са кнезом Хрватске. Хрвати у Далмацији били су низ година подложни
Францима, као што су раније били у својој властитој земљи, али су њих Франци
угњетавали таквом окрутношћу тако да су убијали и дојенчад те су их бацали псима.
Хрвати нису више могли трпјети такво понашање Франака, због тога су се побунили, те су
побили оне Франке које су имали за своје поглаваре. Због тога на њих је кренула из
Франачке велика војска, па иза како су ратовали седам година, коначно су Хрвати успјели
надвладати те разбити Франке заједно с њиховим вођом којему је било име Котзилин. Од
тога времена су они неовисни и самоуправни, и, они су захтијевали свето крштење од
бискупа Рима, и били су послани бискупи који су њих крстили, у вријеме њиховог кнеза
Пориноу. Њихова је земља била подијељена у 11 жупанија а то су: Хлебиана, Тзензена,
Емота, Плеба, Песента, Паратхалассиа, Бребере, Нона, Тнена, Сидрага, Нина, а њихов бан
има Крибасан, Литзан, Гоутзеска.
Сада, речена Хрватска и остале словенске земље овако су распоређене: Дукља је
суседна драчким тврђавама, мислим на Елис и Елкунион и Антибарин, те се протеже све
до Декатере, а на страни планине, земља је суседна Србији. Од града Декатера почиње
подручје Травунија, те се протеже све до Рагузе, а на страни планине земља је суседна
Србији. Од Рагузе почиње кнежевина Захумље и протеже се све до реке Оронтион, а на
страни морске обале суседна је Паганима, али на страни планине земља је сусједна
Хрватима на сјеверу а напред Србији. Од реке Оронтион почиње Паганија и протеже се
све до реке Зентинас, она има три жупаније, Растока и Мокро и Дален. Две од ових
жупанија односно Растока и Мокро, леже на мору, и имају бродове, али Дален је удаљен
од мора, и они тамо живе од пољопривреде. Њима су суседна четири острва, Мљет, Крк,
Брач и Хвар, најпогоднији су и плодни, са напуштеним градовима на њима и са много
маслињака, на којима су они насељени и држе своја стада, од којих живе. Од реке Цетине
почиње земља Хрватска и протеже се уздуж, на страни обале све до граница Истре, а то је
до града Лабина , а на страни планине, на неки начин, прелази преко провинције Истре, а
у подручју Цетине и Хлебена постаје сусед Србији. То је зато што земља Србија лежи
пред другим земљама, али на северу она је сусед Хрватској а на југу Бугарској.
Дакле, пошто су се речени Словени населили, они су запосели све земље око
Далмације, али су Византински градови заузели острва за обрађивање и живели су од тога,
отад су, свакако, свакодневно били заробљавани и уништавани од Пагана, па су напустили
она острва и одлучили обрађивати земљу на копну. Али њих су зауставили Хрвати, и то
зато што још нису били плаћали данак Хрватима, а редовно су плаћали војном
заповеднику оно што сада плаћају Словенима. Спознавши да им је тако немогуће живети,
они су побегли цару Василију те му рекли све ово. И зато је славни цар Василије одредио
да све оно што је до тада плаћано стратегу, они од тада треба да плаћају Словенима и с
њима да живе у миру, а тек мало плаћања треба да дају стратегу, као сасвим јасан доказ
подређености и подложности цару Византинаца и његовом стратегу. И од тог времена сви
су ови градови постали дужни данка Словенима, и они су њима плаћали тачно одређене
износе: град Сплит 200 номизмата, град Трогир 100 номизмата, град Диадора 110
номизмата, град Опсара 100 номизмата, град Арбе 100 номизмата, град Бекла 100
номизмата, што даје свеукупан износ од 710 номизмата, осим вина и других добара, која
су давања већа од плаћања у новцу. Град Рагуза (Дубровник) смештен је између две
земље, Захумље и Травуније, они имају своје винограде у обе земље, па они плаћају
архонту Захумљана 36 номизмата, а архонту Травуније 36 номизмата.

О Хрватима и земљи у којој сада станују

Хрвати, који сада живе у пределу Далмације јесу потомци некрштених Хрвата, такође
званих Бели, који живе иза Турака, и у суседству Франачке, а за словенске суседе имају
некрштене Србе. „Хрвати“, на словенском језику значи: „они који имају много
земљишта“. Ти исти Хрвати су дошли и затражили заштиту код Ираклија, цара
Византинаца, пре него што су Срби затражили заштиту тог истог цара Ираклија, и то у
време кад су Авари потукли и истерали из тих крајева Римљане које је цар Диоклецијан
довео из Рима у ове земље и тамо населио, и који су били названи ,,Римљани" због тога
што су били пресељени из Рима у те крајеве, ја мислим на оне који су сада названи
Хрватска и Србија. Ови су исти Римљани, протерани од Авара у доба тог истог цара
Византинаца Ираклија, и њихове земље су остале пусте. И тако су, по заповести цара
Ираклија, исти ови Хрвати потукли и протерали Аваре из тих земаља, и са дозволом цара
Ираклија, они су се населили у тој истој земљи Авара, у којој сада станују.
Ови исти Хрвати у то су време имали за кнеза оца Порге. цар Ираклије је послао, и
довео из Рима свештенике, и учинио од њих једног надбискупа и једног бискупа и
свешенике и ђаконе, и покрстио је Хрвате, а у то су време ови Хрвати имали Поргу за свог
архонта. Ова земља у којој су се населили сами исти Хрвати, била је у пређашње време
под управом цара Римљана, па се због тога у земљи ових истих Хрвата налази палата и
хиподроми цара Диоклецијана, још сачувани у граду Салона, близу града Сплита. Ови
крштени Хрвати неће да ратују против туђих земаља, изван граница своје земље, јер
примили неку врсту пророчанског одговора и заповести од римског Папе, који је у време
Ираклија, цара Византинаца, послао свештенике и њих покрстио. То је зато што су после
крштења Хрвати направили један уговор, потврђен њиховим властитим рукама и чврстим
обећањем, и јемством у име светога Петра апостола, да они никада неће поћи против неке
стране земље и с њом ратовати, него ће радије живети у миру са свима који су вољни
једнако тако поступати, и они су од истога римскога папе примили благослов за тај чин, а
то је ако би било који странци пошли у рат против земље ових истих Хрвата и наметнули
им рат, тада ће моћни Бог ратовати за Хрвате и заштитити их, а Петар, Христов ученик,
даће им победу.
 А много година касније, у време архонта Трпимира, оца архонта Крешимира, тамо је
дошао из Франачке, која лежи између Хрватске и Венеције, један човек под именом
Мартин, побожан у највећој мјери, и ако обучен у одело световњака, за којега ти исти
Хрвати јемче да је чинио велика чуда, овај добри човјек, који је био болестан, и коме су
била одрезана стопала, тако да су га носила четворица носача и односили тамо где је он
желио ићи, он је потврдио тим истим Хрватима заповест најсветијег папе, да би они то
требали одржавати тако дуго колико ће трајати њихов живот, а он им је сам изрекао у
њихову корист један благослов, сличан благослову који им је изрекао Папа. Из тог разлога
нити сагене нити кондуре ових Хрвата не полазе у рат против никога, осим ако пак
непријатељ не дође на њих, не наметне им рат. Али овим бродовима путују они Хрвати
који се желе бавити трговином, путујући наоколо, из града у град, у Паганији и у заливу
Далмације, све до Венеције. Кнез Хрвата је од самог почетка, то је чак од владавине цара
Ираклија, био подложан и подређен цару Византинаца, а није био никад подређен кнезу
Бугарске. Нити су Бугари икада ишли да ратују с Хрватима, осим када је Михајло или
Борис, архонт (кнез) Бугара, пошао против њих и заратио, и кад није могао постићи
никакав успех, склопио је с њима мир, и дао је Хрватима дарове, и примио је од Хрвата
дарове. Али, још никада до сада ови Хрвати нису плаћали данак Бугарима, и ако су често
ова два давали поклоне један другому за пријатељство.
У крштеној Хрватској налазе се насељени градови Нин, Биоград, Велица, Скрадин,
Ливно, Столпон, Книн, Карин и Клавока. Крштена Хрватска може да спреми за рат чак до
60 хиљада коњаника и 100 хиљада пешака, сагена чак до 80 а кондура до 100. Сагене носе
по 40 људи свака, свака кондура по 20 људи а мале кондуре свака до 10 људи. Ову велику
силу и мноштво војске, имала је Хрватска све до времена кнеза Крешимира. Али после
његове смрти, његов је син Мирослав, после четворогодишњег владања, био убијен од
бана Прибине, па су избиле многе свађе и различити сукоби у целој земљи, па су се
смањиле снаге и коњице и пешака и сагена и кондура, за цело подручје владања Хрватске.
А сада она има 30 сагена... кондура великих и малих... и коњаника ... и пешака ... Велика
Хрватска, такође звана и „Бела“, још је некрштена, све до дана данашњег, као што су и
Срби који су њени суседи. Они могу сакупити мање коњаника и мање пешака него што
може крштена Хрватска, због тога што су они стално изложени пљачкању од Франака,
Турака и Печенега. Они нити имају сагена нити кондура нити трговачких бродова, зато
што им је море јако далеко, они из својих крајева земље треба до мора да путују 30 дана. А
море, до којег дођу након 30 дана је оно које је названо „црно“.

О Србима и земљи у којој сада станују

Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе
са оне стране Турске на месту које се код њих назива Бојки, где им је суседна Франачка,
као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби
живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у Србији, један од
њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја, и тај исти цар Ираклије га
је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију, која од тада носи тај
назив. Срби на језику Ромеја значи робови, па се и ропска обућа обично назива сербула, а
реч цербулијани означава оне који носе јефтину и сиромашну обућу.Срби су то име
добили јер су постали робови цара Ромеја. После неког времена, су ти исти Срби
одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио.Када су прешли реку Дунав, они се
покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да им он да другу
земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и
земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а пошто су те земље биле опустошене од
Авара (јер су из тих земаља они истерали Романе који сада живе у Далмацији и Драчу), то
цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару Ромеја, а цар их
покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности,
изложи им хришћанско учење.
Када Бугарска беше под влашћу Ромеја ***, пошто је умро онај исти архонт који је
пребегао цару Ираклију, њега је наследио у владавини његов син, а затим његов унук, и
тако редом архонти из истог рода. После извесног броја година од њих се родио Вишеслав
(Војислав), а од њега Радослав, а од њега Просигој, а од њега Властимир и све до времена
овога Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни
друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих
доброчинства. Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам,
архонт Бугарске, желећи да их потчини, али и ако их је тукао три године, није ништа
постигао него је чак изгубио и већину своје војске.После смрти архонта Властимира,
његова су три сина, Мутимир и Стројимир и Гојник наследили владање Србијом и
поделили су земљу.За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да
освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог
сина Владимира, са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако
преко воље, склопи мир са Србима. Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га
Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђење децу архонта
Мутимира, Борена и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Расе. За ову
љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, а ови њему узвратише гостински
дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају да
представља склопљено пријатељство. Кратко време после тога та иста три брата, архонти
Србије, посвађали су се и један од њих Мутимир, надјача и у жељи да сам влада, зароби
она два брата и предаде их у Бугарску, задржавши под својим старатељством једино сина
брата Гојника, именом Петар, који је побегао у Хрватску, о чему ћемо касније говорити.
Већ именовани брат Стројимир, који је био у Бугарској, имао је сина Клонимира, којега
је Борис оженио Бугарком. Од њега се родио Часлав у Бугарској. Мутимир, који је
протерао оба своја брата и узео власт, имао је три сина Прибислава, Брана и Стефана и
после његове смрти њега је наследио његов најстарији син – Прибислав. Затим, после
једне године, пре споменути Петар, син Гојников, дошао је из Хрватске те је протерао с
власти свог рођака Прибислава и његова два брата, а они су побегли и дошли у Хрватску.
Три године касније Бран нападне Петра али је био од њега побеђен, заробљен и ослепљен.
Две године после тога, Клонимир, отац Чаславов, побегао је из Бугарске и он је такође
дошао и са једном војском уђе у један од градова Србије, Достинику, с намером да
преотме власт. Петар нападне и убије га и настави владати још 20 година, а његова је
владавина почела за време владања Лава, светог цара, најблагословљеније успомене,
према којем је он био у подложности и подређености. Он је такође склопио мир са
Симеоном, кнезом Бугара, и чак га је узео за кума својему сину. Затим, после времена у
којем је владао господин Лав, тадашњи војни заповједник у Драчу, протоспатар Лав
Рабдух, који је после тога био почашћен чашћу магистра и управом вођења страних
послова, дошао је у Паганију, која је у то време била под контролом кнеза Србије, с циљем
да се посавјетује и договори с тим истим кнезом Петром, о некој служби и послу.
Михајло, архонт Захумља, ради љубоморе изазване тим чином, дојави Симеону, кнезу
Бугарске, да је цар Византинаца подмитио кнеза Петра да узме Турке са собом и да пође
против Бугарске. То је било у време кад се догодила битка код Анхилаја (917), између
Византинаца и Бугара. Симеон, избезумљен љутитошћу, послао је против Петра, кнеза
Србије, Сигрицу Теодора и покојног Мармена са војском, а они су узели собом и младог
кнеза Павла, сина Брановог којег је ослепио Петар, кнез Србије. Бугари су преварно
наступили против кнеза Србије и позивајући га на везу кумства и јемчећи му да они неће
од њих имати никаквих невоља и тако су га преварили да изађе к њима и затим га одмах
везали и одвели у Бугарску и он је тамо умро у тамници. Павле, син Бранов, заузео је
његово место и владао је три године. цар, господин Роман, који је имао у Цариграду
младог архонта Захарију, сина Прибислава, кнеза Србије, послао га је да буде кнез у
Србији и он је отишао и ратовао али је био потучен од Павла који га је заробио па га је
предао Бугарима и њега су задржали у тамници.
Онда, три године касније, кад се и сам Павле супротставио Бугарима, ону су послали
онога Захарију који је пре био послан од господина Романа, цара и он је протерао Павла те
је сам заузео власт над Србима и одмах затим, знајући сва доброчинства цара
Византинаца, он раскине с Бугарима, будући да није имао жеље да се њима покорава, него
је радије учинио да цар Византинаца буде његов господар. И тако кад је Симеон против
њега послао војску под Мармена и Сигрицу Тодора, он је послао њихове главе и њихову
бојну опрему, цару Византинаца као знакове своје победе, нити је икада прекидао, као и
они кнежеви који су били пре њега, слати посланства цару Византинаца и наставио је бити
у подређености и подложности њима. Опет, Симеон посла другу војску против кнеза
Захарије, под Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава.
Тада се Захарије уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да
они треба да дођу к њима и да приме Часлава за свог архонта обећањем су их преварили и
одвели чак до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан
народ и старе и младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у
Хрватску и земља остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше
у Хрватску ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније
Часлав је побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли
су у земљи не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С
овима он је запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и
потпору и обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што
су били и архонти пре њега.И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио
доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је
Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли
из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао
Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и
пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим
доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије,
већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару
Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.
У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник, Чернавуск, Међуречје, Дреснеик,
Лесник, Салинес, и у области Босне Котор и Десник.

О Захумљанима и земљи у којој сада станују

 Земљу Захумље су раније поседовали Ромеји, ја мислим на оне Романе које је цар
Диоклецијан преселио из Рима, како је о њима речено у историји Хрвата. Земља Захумље
била је под владавином цара Ромеја, али кад је оно и његов народ био подјармљен
Аварима, оно је потпуно опустело. Они који сада тамо живе у Захумљу, Срби су из
времена оног архонта који је тражио заштиту од цара Ираклија. Они су названи
Захумљани по планини која се зове Хум и заиста у језику Словена Захумљани значи они
иза брда, јер се на овом подручју налази велико брдо са два града на његовом врху, Бона и
Хум, а иза тог брда тече река названа Бона, што значи Добра.
Племе проконзула и патриција Михајла, сина Вишетиног, архонта Захумљана потиче од
некрштених који су становали на реци Висли и који су се звали Литцики, они су се
населили на реци званој Захлума.
У земљи Захумљана насељени градови су Стон, Мокрискик, Јосли, Галумаиник,
Доброскик.

О Травуњанима и Конављанима и земљи у којој сада станују

Земља Травуњана и Конављана је једна. Становници су потомци некрштених Срба, из

времена оног архонта који се одселио из некрштене Србије и затражио заштиту цара
Ираклија, све до времена Властимира , српског архонта. Тај кнез Властимир удао је своју
кћерку за Крајину , сина Белоја, жупана Травуније. У жељи да га учини племенитијим,
свога зета, дао му је титулу архонта и учинио га самосталним. Од њега се родио
Хвалимир, а од њега Чучимир. Архонти Травуније су увек били под влашћу архонта
Србије. Травунија на језику Словена значи утврђено место, и то зато што у земљи има
много утврђења.
Овој земљи Травунији подређена је друга земља названа Конавље. Конавље на језику
Словена значи теретна кола, због тога што је земља равна па они све своје послове
обављају употребљавајући кола.
На подручју Травуније и Конавља налазе се насељена места Травунија, Ормос, Рисан,
Лукавец, Затлебље.

О Дукљанима и земљи у којој сада станују

Земљу Дукљу раније су поседовали Римљани које је цар Диоклецијан преселио из

Рима, као што је речено у причи о Хрватима и била је под управом цара Ромеја. Али и ову
земљу су Авари подјармили и опустошили па је поновно насељена у време цара Ираклија,
баш као што су биле и Хрватска и Србија и земља Захумље и Травунија и земља Конавље.
Дукља је добила своје име од града у тој земљи који је основао цар Диоклецијан, али је
сада то опустели град, премда се и сада назива Доклеја.
У земљи Дукљи налазе се велики насељени градови и то Градац, Новиград, Лонтодокла.

О Паганима који се такође зову Неретвљани и земљи у којој сада станују

Земљу у којој сада станују Пагани раније су такође поседовали Романи које је цар
Диоклецијан преселио из Рима и населио у Далмацији. Исти Пагани воде порекло од
некрштених Срба из оног времена у којем је њихов поглавар затражио заштиту цара
Ираклија. Ова је земља такође била подјармљена од Авара и опустошена, а поновно
насељена у време цара Ираклија. Названи су Пагани зато што нису прихватили крштење у
време кад су сви Срби примили крштење. Назив пагани на језику Словена значи
некрштени али на језику Ромеја њихова земља се зове Арента па се и они називају
Арентани са стране истих Ромеја.
У Паганији су насељени градови Мокро, Веруља, Острок и Славинец. Уз то они
поседују и ова острва: велико острво Корчула, на ком постоји и град, друго велико острво
Мљет, које спомиње свети Лука у Делима Апостолским, под именом Мелита, на коме је
змија угризла Светог Павла за прст, а коју је он бацио у ватру, друго велико острво Хвар,
друго велико острво Брач. Ту постоје и друга острва који нису под влашћу истих Пагана:
острво Хоара, острво Вис, острво Ластово.

2. Спис „О Темама“
Онај ко истражује како су Словени дошли у службу и потчињеност Цркви Патраса
сазнаће то из следећег списа

Када je Нићифор држао скиптар Ромеја, ови [тј. Словени] који беху у теми Пелопонез
одлуче да се одметну и најпре опустоше и опљачкају куће суседа Грка, a затим крену
против становника града Патраса, опустоше поља пред зидинама и почну град опседати,
водећи са собом и афричке Сарацене. Пошто je прошло доста времена и у граду почела да
се појављује оскудица животних намирница, воде и хране, [грађани] се посаветују и
одлуче да ступе у преговоре добију обећање сигурности и тада да предају град њима.
Пошто се стратег тада налазио на крају теме, у тврђави Коринту, очекивали су да ћe
притећи у помоћ и победитинарод Словена, пошто je од архоната претходно био
обавештен o њиховом нападу. Становници града одлуче да најпре пошаљу осматрача на
источне брегове да посматра и сазна да ли стратег заиста долази у помоћ, одредивши и
давши уговорени знак послатом да, ако види да стратег долази обори надоле своју заставу,
да би знали за долазак стратега, ако пак не, да држи усправно заставу, да се не би даље
надали стратеговом доласку. Када je осматрач отишао и видео да стратег не долази, враћао
се држећи усправно заставу. И по милости божјој на молитве светог апостола Андрије,
коњ посрне и јахач падне; падне и застава и становници града, видећи уговорени знак и
верујући да стратег сигурно долази, отворе врата и изађу храбро против Словена. Они су
својим очима видели првозваног апостола Андрију да јаши на коњу и јуриша против
варвара. Пошто их je потукао и растерао и одагнао далеко од града, натера их у
бекство.Варвари, видевши и поплашивши се и изненађени јачином напада против њих
непобедивог и несавладљивог хоплита и стратега и четовође и барјактара и победника,
првозваног апостола Андрије, поремете се, поколебају, страх их обузме и побегну у његов
пресвети храм.
Када je стратег трећег дана после тријумфа стигао и дочуо за победу апостола, обавести
цара Нићифора o нападу Словена и пустошењу и заробљавању и уништавању и пљачкању
и o другим страхотама које починише, упавши у области Ахаје, a поред тога и о
вишедневној опсади, ο непрекидном њиховом јуришању против становника града, исто
тако ο посети и ратном савезу и ο тријумфу и потпуној победи добијеној од апостола и
како je њиховим очима био виђен да напада и прогони непријатеље c леђа и побеђује их,
како и сами варвари приметише да апостол долази у посету као ратни савезник и да су
због тога они побегли у његов свети храм. Цар, сазнавши за то, изда ову наредбу: „Пошто
je апостол извојевао тријумф и потпуну победу, задужио нас je да сва непријатељска сила
и пљачка и плен припадне њему". И нареди да се сами непријатељи са својим породицама
и родбином и свима који им припадају, као и c читавом њиховом имовином, припоје
храму апостола у митрополији Патраса, у којој je првозвани и ученик Христов извршио
подвиг победе, и изда o томе и сигилион истој митрополији.
Ове ствари испричаше старији и дуговечнији, предајући неписано онима који ће живети
после да би се, према речима пророка, идуће поколење обавестило o чуду насталом
посредством апостола, и они he το предати и пренети својим синовима да не би
заборавили доброчинства којаучини бог на молитве апостола. Отада митрополији
припојени Словени и стратеге и царске [људе] и све посланике послате од страних народа
издржавају као јемство, имајући и своју послугу и куваре и све оне који спремају храну за
трпезу, док митрополија у томе не учествује, већ сами Словени деобом и прилагањем
своје општине сакупљају ове потребе. Изда сигилион и Лав, вечне успомене и премудри
цар, који садржи подробно све оно што су они, који су придодати митрополиту, дужни да
дају и да их он неможе продати нити на неки други начин неправедно кажњавати по својој
вољи.

Ο Словенима у пелопонеској теми, Милинзима и Језеритима, и о дажбинама који

они дају, као и о становницима града Маине и о дажбинама које они дају

Треба знати да су Словени пелопонеске теме у време цара Теофила и његовог сина
Михајла устали и постали самостални, вршећи пљачкања и заробљавања и харања и
палења и крађе. За царевања Теофиловог сина Михајла, послат je протоспатар Теоктист,
чији je надимак Вријеније за стратега у тему Пелопонез, c великом војском и силом, наиме
c војском из Тракије, Македоније и осталих западних тема да би на њих заратио и покорио
их. И он покори и савлада све Словене и остала непокорена племена теме Пелопонез,
изузевши једино Језерите и Милинге у близини Лакедемоније и Хелоса. И како се тамо
налази огромна и веома висока планина, звана Пентодактил [Петопрстје тј. Тајгет] која се
као шија протеже у море на велику даљину, они се населе по пристранцима те планине као
на тешко приступачном месту, на једној страни Милинзи a на другој Језерити. И напред
споменути протоспатар Теоктист и стратег Пелопонеза, успевши и њих да потчини,
одреди Милинзима 60 номизми a Језеритима 300 номизми, које плаћаху док он беше
стратег, као што се од тамошњих становника сачувало до данас предање ο томе265. За
владе цара господина Романа стратег исте теме протоспатар Јован Протевон посла
извештај овом истом господину Роману ο Милинзима и Језеритима да су се одметнули и
да се не покоравају стратегу нити слушају царску заповест, већ су као самостални и
самоуправни, нити примају архонта од стране стратега, нити пристају да под њим служе
као војници, нити пристају да извршују икакву другу јавну службу.
И док je његов извештај путовао деси се да протоспатар Кринит Аротрас буде
постављен за стратега на Пелопонезу. Када je извештај Јована Протевона, протоспатара и
стратега Пелопонеза, стигао и пред царем господином Романом била прочитана његова
садржина ο устанку напред споменутих Словена и ο њиховој слабој покорности или боље
непокорности према царевим наредбама, истом протоспатару Криниту би наређено да
против њих, пошто су отишли толико далеко у одметништву и непокоравању, изведе
војску и уђе у борбу и потчини и истреби их. Отпочевши рат против њих месеца марта,
попали њихову летину и опустоши читаву њихову земљу.Они су се супротстављали и
одолевали све до месеца новембра, али тада, видећи своју пропаст, затраже преговоре,
како ο своме потчињавању, тако и ο задобијању опроштаја за оно што су раније били
погрешили. Напред споменути протоспатар Кринит одреди њима веће дажбине од оних
које су раније плаћали: Милинзима, поред 60 номизми које су раније плаћали, још 540
номизми, тако да je сада читава њихова дажбина 600 номизми, a Језеритима, поред 300
номизми које су раније плаћали, још 300 номизми, тако да je читава њихова дажбина сада
600 номизми. Напред споменути протоспатар Криниттолико je од њих наплаћивао и
уносио у богом чувану ризницу.
Када je протоспатар Кринит премештен у тему Хеладу и протоспатар Варда Платипод
постављен за стратега на Пелопонезу, и када су сам протоспатар Варда Платипод и његове
присталице, протоспатари и архонти, изазвали неред и устанак и протоспатара Лава
Агеласта избацили из теме, и када су потом на исту тему извршили напад Склависијани,
онда ови исти Словени, Милинзи и Језерити, пошаљу посланике господину цару Роману,
тражећи и молећи да им се опрости повишени данак и да они плаћају као што су и раније
плаћали. Пошто Склависијани, као што je напред речено, провале у тему Пелопонез, цар
се уплаши да они, удружени са Словенима, потпуно не упропасте ову тему, те им изда
хрисовуљу да плаћају дажбине као и раније, Милинзи 60 номизми a Језерити 300
номизми. Такав беше разлог повећања и смањивања дажбина Милинзима и Језеритима.