УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

Висока eкономска школа

струковних студија из Пећи
са привременим седиштем у Лепосавићу

Спољнотрговинско пословање и царински менаџмент

Завршни рад

Тема: Теорије међународне трговине

Ментор: Студент:
Проф. др Виолета Михајловић Косовка Миловановић
бр. индекса 228/12
Лепосавић, август 2015. годинe
Садржај
 Увод
Међународна трговина представља размену добара и услуга која том приликом
прелазе међународно признате границе или територије. У већини земаља она
ствара значајан део БДП-а. GDP (Gross Domestic Product), бруто национални
производ или бруто домаћи производ, представља тржишну вредност свих
финалних производа и услуга произведених у једној земљи у одређеном
временском периоду.
Иако се међународна трговина обављала током доброг дела историје
човечанства она је током последњих неколико векова добила на економском,
друштвеном и политичком значају. Индустријализација је унапредила превоз,
глобализација, мултинационалне корпорације имају значајан утицај. Раст обима
међународне трговине је основ процеса глобализације.
Међународна трговина је такође и грана економије, и, заједно са међународним
финансијама, чини ширу дисциплину познату као међународни економски
односи.
Међународна трговина се појавила у дубокој прошлости и добила допунски
импулс у вези са стварањем светског тржишта. То је главни
облик међународних економских односа. Баш кроз међународну трговину се
остварује међународна подела рада. Тржишта страних земаља омогућују да се
извозом заради додатни доходак, и увозом да се задовоље потребе националне
економије.
Развијене земље су оствариле након Другог светског рата релативно високе
стопе раста привреде и проширење спољне трговине. Земље у развоју су све
више заостајале у свом развоју. Дакле долази до убрзавања стопа раста односно
до ​
скраћивања времена к​оје је неопходно да би се удвостручило економско
брагостање, светска трговина бележи раст али је тај раст ​неравномерно
расподељен између развијених и неразвијених земаља (крајем деведесетих
година двадесетог века просецан бруто национални производ по становнику
између развијених и неразвијених земаља био је у сразмери 21:1).

Расте значај технике и технологије услед њиховог развоја, расте производња и

извоз. Међутим треба напоменути да је преко 70 процената светског робног
извоза остварују развијене земље и то да преко ¾ њиховог извоза се остварује
на тржиште развијених земаља. Финансијски токови добијају на значају –
неколико пута су ​већи​него токови роба и услуга.

Глобална структура је повезана али нестабилна и наеједнакости се све више

продубљују​. Долази до интеграција и формирања нових економских сила.

Имајући у виду поменута глобална кретања у светској привреди и трговини

може се закључити да постојећи систем економских односа у свету н​е
обезбеђује услове сиромашним и неразвијеним земљама да п​овећају своје учешће
у светском националном дохотку. Због тога се и поставља питање
оправданости веровања у правичност постојећег светског економског
поретка!
Појавни облици глобализације у светској привреди и трговини
Глобализација је интензивирање друштвених односа на светском нивоу који
повезују удаљене локалитете и заједнице, подижу ниво међузависности и
садејства, и проширују домете моћи. Термин глобализација почео се
интензивније користити у другој половини осамдесетих година 20-ог века у
вези са огромним таласом иностраних директних инвестиција од стране
мултинационалних компанија.

Глобализацију карактеришу нове технологије, инвестирање, интеграције. Наиме

у другој половини двадесетог века нове технологије убрзале су процесе
интеграције рада и капитала, концентрацију производње и укључивање великог
броја земаља у међународне регионалне интеграције. Порастао је значај
регионалних тржишта али и зависност од њега је порасла. Иако је сам процес
глобализације подстакнут брзим технолошким развојем, а нарочито
информатичким и комуникационим технологијама остаје да је кључно подручје
економске глобализације у свери трговинске и инвестиционе либерализације
(најважнији аспекти: укидање националних баријера, ширење трговине, јачање
моћи мултинационалних корпорација...).
Економска и политичка међузависност расте што доводи до бројних како
позитивних тако и негативних последица. Растућа је економска концентрација
моћи државе и ТНК. Глобализација је дакле довела и до међународног
условљавања националних политика и ​слабљења суверенитета држава. Све ово
значи да мултинационалне компаније добијају ​велики удео у располагању
светским ресурсима производњом...Националне политике су сада под
притиском међународних финансијских и еконосмских организација као што је
рецимо ИМФ и мултинационалних компанија, међународних агенција. Све је то
довело до ​ерозије националног суверенитета и ​сузило могућности влада многих
земаља а поготово земаља у развоју да изаберу правце и политике сопственог
развоја. Такође долази до мултипликовања актера-чинилаца светског
економског поретка.
СТАНОВНИШТВО
Становништво је једно од пресудних питања на крају 20-ог и почетку 21. века.
Кључне тезе које се разматрају јесу ​убрзана стопа раста светског
становништва као и ​несклад између ​популације и доступних ресурса​.
Светско становништво је порасло са 4 милијарде у 1975.години на око 6,5
милијарди становника у 2007—мој години. Уколико не би дошло до
контролисаног ​демографског раста становништва процењује се да би до 2075.
године светско становништво порасло на око ​12 милијарди (за многе људе ово је
застрашујуће и упућује на извесност беде, глади, очајања, социјалних немира и
сукоба). ​Такође поред апсолутног раста становништва у рачун треба узети и
стални раст очекиваног трајања животног века (почетком 7.века зивотни век
30 година, а у периоду између 2050-2060. године у најразвијенијим земљама
доћи ће до просечног животног века од око 90 и 95 година како тврди Роберт
Хогел, добитник Нобелове награде за економију 1993. године.
Храна
Храна је у пројекцијама и сценаријима развоја светске привреде један од
најважнијих ​ограничавајућих фактора ​раста и развоја светске привреде.
Храна зависи од укупне популације, раста становништва, расположивих
обрадивих површина, неуједначености производње и потрошње између
развијених и неразвијених земаља света. У развијеним земљама где живи 15
процената светског становништва се производи 2/3 производа за исхрану, а у
земљама у развоју где живи 85 процената 1/3 производа за исхрану. Храна
такође зависи и од других ресурса као што је енергија, финансијска средства за
увоз недостајућих фондова хране... ​Најбржи раст пољопривредне производње је
у Јужној Америци (Бразил), Кини, Индији, Аустралији и неким земљама западне
и источне Африке.
Енергија
Енергија је моторна снага друштвеног развоја и материјалне културе​. Ово
питање се поставља као централно од којег ​зависи опстанак човечанства. Раст
интересовања за ово пресудно питање у светској привреди је порасло након
вишеструког повећања цена нафте ​1974. године (ОПЕЦ). Питања која су веома
значајна су ​цена енергије, расположивост необновљивим изворима ​енергије и
управљању залихама и потрошњом енергије​. Наиме ​у полседњој половини 20-ог
века потрошено је више необновљиве енергије него у досадашњој људској
историји! Питање довољности енергије се везује за ​два ​изузетна
макроекономска питања. ​Прво, да ли ће пораст становништва у свету бити
контролисана категорија; ​Друго​, да ли ће садашње земље у развоју достићи
потрошњу енергије садашњих развијених земаља.

Нафта ​је најважнији извор комерцијалне енергије. ​Проблем ​у вези њене

потрошње лежи, логично, због тога што је нафта ​необновљиви извор енергије, а
делом и због ​неподударности у производњи и потрошњи овог извора енергије :
јер производња је углавном у земљама у развоју, а потрошња у развијеним
земљама. ​Раст укупне тражње ​се бележи у Кини и Индији, а сматра се да ће
раст за примарном енергијом расти просечно 1,6 процената годишње.
Учешће ​фосилних горива је 80 процената али брже расте тражња за угљем него
природним гасом. Што се тиче ​нуклеарне енергије ( нуклеарна фузија и
фисија) за њу се 70-их година сматрало да је окосница решења енергетске кризе,
међутим с обзиром на непредвидиве проблеме са отпадним радиоактивним
материјама и неизвесним последицама евентуалних хаварија нуклеарних
електрана њихова позитива дејства су стављена на питања. ​Обновљиви извори
енергије: су хидро електране, геотермална енергија, сунчана енергија, енергија
ветра, дрво, ђубриво и отпатци.
индустријке сировине
Расте значај ​индустријке сировине као основе индустријске производње.
Посебно су ​метали привредни извори који су све више у средишту пажње.
Питања која се постављају су у вези ​расположивости залиха, ефикасности
њиховог коришћења, нови методи прераде и финансиијски трошкови
експлоатације. Највећа потрошња ових сировина је у развијеним земљама, а
највећа тражња је за гвожђем (челик) али и залихе алуминијума. Физичка
несташица индустријских сировина има две димензије: једна је ​физичка
несташица због тога што се ради о необновљивим изворима, а друга је
економска несташица​, тј. цени оскудних сировина и евентуално њихова
супституција.
Изразита је ​концентрација налазишта, што повлачи одређене политичке
последице – 90 процената резерви је у САД, ЦА, АУ, Јужна Африка; скоро
половина у развијеним земљама; гвожђе – удео три водеће земље РУ, БР, ЦА (60
процената); Хром – удео пет водећих земаља Јужне Африке скоро 100
процената.
ЗАШТИТА ПРИРОДНЕ СРЕДИНЕ – ЕКОЛОГИЈА
У другој половини двадесетог века ​екологија ​је угрожена бројним појавама
услед​: убрзаног раста светског становништва, нерационалног искоришћавања
природног богатства, загађивања ваздуга и воде ефекат стаклене баште, отпад,
ширење коришћења нуклеарне енергије, развој нових технологија које повлачи
како позитивне тако и бројне негативне последице.
Постоји неколико ​предлога како дејствовати у правцу спречавања евентуалних
катастрофалних последица учинка стаклене баште, а то су:
● Стратегија сачекати и видети​: + контрола ефеката стаклене баште,
уштеда у трошковима; - можда закаснеле мере.
● Стратегија претпоставити најгоре​: + хитно преузимање
корективних и превентивних мера; - знатни економски издатци.
● Стратегија не може да шкоди​: + предузимање корективних мера без
обзира на прогнозу кретања квалитета животне средине; - можда
недовољне мере.
Такође веома је важно питање ​Одрживог економског раста
(интергенерацијски компромис) он треба да буде усклађен са потребама и
ограничењима, обезбеђујући при томе везу између еколошких захтева и
економских карактеристика државе.
Технологија
Технологија ​представља знање о томе како урадити на ​најбољи ​могући начин
све неопходне радње које су повезане са привредном акктивношћу. Највише је
изражена ​неравномерност у ​расподели технологије, коришћењу и стварању
технологије​. Наиме, развој технологије је углавном оствариван у ​развијеним
земљама. Скоро половина вредности истраживања су ​за потребе одбране,
нуклеарног оружја и истраживања свемира док само 1 проценат за потребе
земаља у развоју. ​Удео ​технологије у расту БДП је највећи нарочито у
развијеним земљама. Расте развој ​технологије рециклаже и производње
супститута ​услед​раста увозне зависности и исцрпљивање сировина.

Међународни трансфер технологије се обавља када се знање из једне земље –

у којој је развијено или прибављено, ​преноси у​ другу земљу, без надокнаде или
уз надокнаду ( продаја технологије). ​Трансфер технологије означава поступак
при којем се технолошко, организационо и научно знање развијено од стране
носиоца технологије, формалним или неформалним механизмима преноси на
кориснике технологије. ​Разликујемо ​некомерцијалне ​облике трансфера
технологије ( техничка помоћ, консултантске услуге...) и ​комерцијалне ​облике
трансфера технологије ( иностране дирерктне инвестиције, извоз технологије,
преко лиценци, консултантских услуга или кноw – хоw споразума.
Међународна подела рада
Међународна подела рада је процес друштвене репродукције који ​прелази
границе једне земље. То је ​организовање ​производње и потрошње преко
границе националне привреде, где једна земља тежи да се специјализује у
производњи оних роба и услуга ​где има конкурентске предности (компаративне
предности), што значи да може да их произведе јефтиније од других земаља и да
размењује вишкове са вишковима производа других земаља (у којима они имају
компаративну предност).
Међународна подела рада ​основна обележја је добила тек у условима релативно
развијених производних снага ​формирањем локалних, регионалних и
националних тржишта, односно развој светске трговине је ​подстакао развој
међународне поделе рада. ​Омогућна ​је путем интернационализације
производње и међународне трговине. ​Технологија представља фактор
позиционирања у међународној подели рада
Сматра се да је привреда једне земље ​више укључена у међународну поделу
рада уколико се већи део њене производње реализује ​извозом​. Укључивање у
међународну поделу рада је ​цоондитио сине qуа нон ефикасног и стабилног
развоја.
ЕЛАСТИЧНОСТ У МЕЂУНАРОДНОЈ ТРГОВИНИ
Еластичност је способност реаговања (више или мање интензивно) неке
економске величине на промену неке друге економске величине са којом је у
међузависности. То је мера респонзивности тражене или понуђене количине на
неку од њених детерминанти. Е ​ кономска величина је еластична ако ​зависна
променљива (y) у ​великој мери реагује на промену ​независне променљиве (x).
Мера еластичности се назива ​ коефицијент еластичности а он се добија тако
што се ставља у однос ​процентуална промена зависне променљиве (y) и
процентуална промена независно променљиве (x). Уколико је коефицијент
еластичности ​већи од 1 тада је величина y ​еластична​, а уколико је мањи од 1
онда је величина y ​нееластична​. Еластичност може бити ​позитивна ​што значи
да је међузависност двеју величина ​управно – сразмерна што значи да са
порастом једне величине расте и друга. ​Негативна еластичност постоји у
случају ​обрнуто – сразмерне међузависности са порастом једне (x) опада друга
(y).
Еластичност у међународној трговини: ​зависно променљиве (y) су увоз
(тражња) и извоз (понуда) а ​независно променљива је цена (x) увозна или
извозна.
ВРСТЕ:
● домаћа​понуда извоза / ценама у домаћој валути
➢ коеф. ел. > 1 = више расте извоз него цене (вишак домаћих
капацитета, брз поврат нових инвестиција) = повољнији
положај предузећа у међ. подели рада;
● инострана​тражња извоза / ценама у страној валути
➢ нег. корелација: колико ће расти извоз када падају цене,
➢ коеф. ел. > 1 = више расте извоз него што је пад цена (већи
удео земље у светској трговини, вредност домаће валуте) ;
● домаћа​тражња увоза / ценама у домаћој валути
➢ нег. корелација: колико ће пасти тражња за увозним произв.
када расту њихове цене
➢ коеф. ел. > 1 = више пада увоз него што је раст цена (степен
зависности од увоза, вредност домаће валуте);
● еластичност увоза и извоза према дохотку
➢ поз. корелација: раст увоза/извоза услед раста дохотка
 ➢ коеф. ел. > 1 = више расте извоз / увоз него што расте доходак
● гранична склоност увозу / извозу
➢ промене националног дохотка и резултанте у променама увоза
тј. извоза земље
➢ колико се од повећања националног дохотка издваја на
повећање увоза, тј. за колико је остварен раст извоза као
резултат раста националног дохотка
➢ еластичност U/I према дохотку: однос граничне склоности U/I
према просечној склоности U/I
➢ већа ел.извоза према дохотку него што је ел. увоза према
дохотку = бољи положај земље, повољнији платни биланс

ОДНОСИ РАЗМЕНЕ
ЧИСТИ ​односи размене представљају ​однос цена у међународној трговини,
односто ​меру куповне снаге извоза за јединицу увоза. Кретање односа размене
се добија ​дељењем индекса извозних цена са индексом увозних цена у текућем
(посматраном) периоду са индексом извозних и увозних цена у базном периоду.
Бржи раст извозних цена од увозних цена = ​повољан п ​ оложај земље у
међународној размени; ​повољан платни биланс = ​ ​повољни односи размене.​
Повољни ефекти на платни биланс биће ​уколико је: понуда домаћег извоза
еластична; затим тражња иностранства према домаћој роби нееластична; и
домаћа тражња увоза према ценама у домаћој валути нееластична.
БРУТО ​односи размене добијају се дељењем количине увоза и извоза који су
међусобно размењени, односо колико је извоза било потребно да се прибави
иста количина увоза, у текућем и базном периоду. ​Побољшање ​односа размене
значи ​повећање куповне моћи земље остварене извозом = већа могућност увоза
уз исти извозни напор.​
МУЛТИПЛИКАТОР СПОЉНЕ ТРГОВИНЕ
Мултипликатор спољне трговине мери колико ће се повећати доходак земље
уколико се повећава њен извоз (додатна јединица њеног извоза). ​Логично услед
пораста доходка у једној земљи доћиће и до пораста увоза те земље и обрнуто.
Колико ће то повећање доготка повећати увоз зависиће од ​еластицности
тражње увоза према дохотку​. Процес ће тећи тако док се не ускладе увоз и
аутономни извоз уз ​увећање националног дохотка ( увећаног за коефицијент
мултипликатора).
Коефицијент мултипликатора ​може се поставити следећом релацијом ​m=1/b
(m-коефицијент мултипликатора дохотка, а б је показатељ граничне склоности
увозу). ​Коефицијен мултипликатора -инверзна вредност граничне склоности
увозу = колико се са растом дохотка више издваја за увоз, мањи ће битИ
мултипликатор дејства спољне трговине. ​Мултипликатор сполње трговине
указује како се врши процес уравнотежавања платног биланса кроз промене у
доготку.
 Закон 
компаративних 
предности 
У  овом  поглављу  испитујемо  развој  теорије  трговине  од  седамнаестог  века  до прве
половине  двадесетог  века.  Овакав  историјски  приступ користан је не због тога што 
се ​интересујемо  за  историју  економске  мисли  као  такву,  већ  због  тога  што  је  он 
користан ​за увођење концепата и теорија међународне трговине почев од
најједноставнијих па све до комплекснијих и реалистичнијих.

Основна питања на која тражимо одговор у овој глави су:

1.  Шта  представља  ​основу за размену ​и који су ​добици од размене? ​Вероватно ​да нације 

(као  што  је  то  случај  са  појединцима)  добровољно  ступају  у  размену ​само  уколико  од  ње 
имају  користи.  Али,  на  који  начин  се  стварају  добици  од ​размене?  Колико  су  велики  ови 
добици и на који начин се деле између нација које​​тргују? 

2.  Који  су  ​обрасци  размене?  ​Другим  речима,  којим  робама  се тргује и које робе ​се извозе 
а које увозе од стране сваке нације? 

Почећемо  кратким  разматрањем  економске  доктрине  познате  као  меркантилизам ​која  је 
преовлађивала  у  току  седамнаестог  и  осамнаестог  века.  Затим  прелазимо  на ​разматрање 
теорије  апсолутних  предности  коју  је  развио  Адам  Смит.  Остало  је,  међутим, ​за  Давида 
Рикарда,  који  је  писао  отприлике  40  година  касније,  да  својим  законом ​компаративних 
предности  истински  објасни  образац  и  добитке  од  размене. ​Закон  компаративних
предности  један  је  од  најважнијих  закона  у  економици  са  својом  применљивошћу ​на 
нације  као  и  на  појединце  и  који  је  користан  за  показивање  бројних  озбиљних ​лажних 
тврдњи унутар привидно логичног резоновања. 

Једна  тешкоћа  остаје.  Рикардо  је  заснивао  своје  објашњење  закона  компаративних
предности  на  теорији  радне  вредности  која  је  касније  одбачена.  Готфрид  Хаберлер
(​Gottfried  Haberler)​ ,,​спасио​,,  је  Рикарда  објашњавајући  закон  компаративних  предности ​у 
изразима  теорије  опортунитетнх  трошкова  који  свој  одраз  имају  у  криви ​производних
могућности, односно трансформационој криви.

Ради  једноставности  наша  разматрања  ће  се  иницијално  односити  на  случај  само  две
земље  и  два  производа.  У  додатку  овом  поглављу  закључци  ће  се  уопштити  за  случај 
трговине ​са  више  од  два  производа  између  већег  броја  земаља.  Такође  морамо  истаћи  да,
мада  су  компаративне  предности  камен  темељац  теорије  међународне  трговине,  трговина
може  да  буде  заснована  и  на  другим  основама  као  што  је  економија  производње ​великог 
обима.
  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Схватања меркантилиста о 
трговини 
 
Може  се  рећи  да  је  економика  као  организована  наука  настала  са  објављивањем 
Богатства ​народа  А
​ дама  Смита  1776.  године.  Међутим,  у  земљама  као  што  су 
Енглеска, ​Шпанија,  Француска, Португал и Холандија, које су се развиле у модерне 
националне ​државе,  о  међународној  трговини  писало  се  и  пре  овог  датума. 
Конкретно,  у  току ​седамнаестог  и  осамнаестог  века  група  људи  (трговци,  банкари, 
државни  званичници,  а ​чак  и  филозофи)  написали  су  есеје  и  памфлете  о 
међународној  трговини  у  којима  су  бранили ј​едну  економску ​филозофију  познату 
под  именом  ​меркантилизам​.  Укратко,  меркантилисти ​су  сматрали  да  је  начин  да 
земља  постане  богата  и  снажна  да  она  више  извози  него ​што  увози.  Онда  би 
резултирајући  извозни  вишак  био  подмирен  дохотком  злата  и  сребра  или
племенитих  метала.  Што је нација поседовала више злата и сребра, ​утолико је била 
богатија  и ​моћнија.  Према  томе,  влада  је  требало  да  чини  све  што  је  у  њеној моћи 
да  подстиче  извоз ​нације  и  обесхрабри  увоз  (посебно  увоз  луксузних  потрошних 
добара).  Међутим,  пошто ​све  нације  не  могу  да  истовремено  имају  извозне 
вишкове  и  пошто  је  количина  злата  и ​сребра  фиксна  у  сваком  посебном  тренутку 
времена,  нека  нација  може  бити  на  добитку ​једино  на  уштрб  других  нација. 
Меркантилисти  су  због  тога  проповедали  економски  национализам, ​верујући  да су 
национални  интереси  у  основи  међусобно  конфликтни (видети Маново
меркантилистичко схватањентрговине).

Приметите  да  су  меркантилисти  мерили  богатство  држава  количином  племенитих 

метала ​ које  оне поседују. Насупрот томе, данас меримо богатство народа стоковима 
људског ​капитала,  добрима  и  услугама  као  и  природним  ресурсима  који  стоје  на 
располагању ​за  њихову  производњу.  Што  је  већи  овај  сток  корисних ресурса, већи 
ток  ​добара  и ​услуга  који  задовољавају  људске  потребе  и  већи  је  животни 
је  и  ​
стандард једне нације​.

Маново  меркантилистичко  схватање 

трговине 

Томас  Мун  (​Thomas  Munn)​  (1571–1641)  био  је  вероватно  најутицајнији 

меркантилистички  писац,  а  његова  ​England’s  Treasure  by  Foreign  Trade  ​представљала  је 
изузетно  излагање  меркантилистичке  мисли  о  спољној  трговини.  Заиста,  напади 
Адама  Смита  на  меркантилистичко  схватање  трговине  првенствено  су  били 
усмерени ка Муну. Следи извод из Мунове књиге: 

,,​
Мада  Краљевство  може  да  буде  обогаћено  даровима  које  прима,  или  куповинама
код  других  држава,  све  су  то  ствари  несигурне  и  од  малог  значај  када  се ​десе.  Због 
тога  је  уобичајено  средство  повећања  нашег  богатства  и  ризнице  ​спољна ​трговина 
при  чему  увек  морамо  да  се  држимо  овог  правила; да у току године ​странцима увек 
по  вредности  продајемо  више  него  што  од  њих  трошимо.  Јер  ...  онај ​део  нашег 
стока  [извоза]  који  нам  није  враћен  трговачком  робом  [увозом]  мора ​неизоставно 
бити  враћен  кући  у  ризницу  [као  злато]...  . ​Можемо  да  ...  смањимо  увоз  робе  ако 
трезвено  одустанемо  од  прекомерне ​потрошње  стране  робе  у  нашој  исхрани  и 
облачењу.  ...  У нашем извозу ми не ​смемо ​да ценимо само наше обиље, већ морамо 
да  узимамо  у  обзир  потребе  наших  суседа, ​тако да ... можемо ... да добијемо толико 
од  наше  мануфактуре  колико  је  то ​могуће,  а  такође  да  настојимо  да  им  продамо 
јевтино,  што  је  утолико  значајније ​јер висока цена изазива ништа мању пролазност 
у  количини ​[нашег  извоза].  Али  обиље ​наших  роба  које  странци  користе,  а можда 
их  имају  и  од  неких  других  нација,  може  се ​смањити  њиховим  давањем  одушка 
употребом  сличних  роба  које потичу са других ​места, уз врло мало нелагодности; у 
овом  случају  морамо се борити да продајемо ​што јевтиније, пре него што изгубимо 
прођу [продају] овакве робе​’’.

На  суптилнијем  нивоу  анализе  постоји  више  рационалних  разлога 

меркантилистичкој  жељи ​за  акумулацијом  племенитих  метала.  То  може  бити 
схваћено  ако  се  има  у  виду  да  су ​меркантилисти  писали  пре  свега  за  владаре  и  у 
циљу  јачања  државне  моћи.  Уз  више  злата ​владари  су  могли  да  издржавају  веће  и 
боље  армије и да консолидују своју власт код куће; ​јаче армије и флоте такође су им 
омогућавале  да  стичу нове колоније. Поврх тога, више ​злата значило је више новца 
(тј.,  више  златног  новчића)  у  оптицају  и  већу  пословну  активност. ​Даље, 
охрабрујући  извоз  и  ограничавајући  увоз  влада  би  стимулисала национални ​аутпут 
и запосленост. 

У  сваком  случају,  меркантилисти  су  подржавали  оштру  контролу  владе  над  свим 
економским ​активностима  и  проповедали  су  економски  национализам  јер  су 
веровали  да ​држава  може  да  има  добит  од  трговине  само  на  уштрб  других  држава 
(тј.,  трговина  је ​била  игра  са  нултом  сумом).  Ови  ставови  су  важни  из  два  разлога. 
Прво,  идеје  Адама ​Смита,  Давида  Рикарда  и  осталих  класичних  економиста 
најбоље  могу  бити  схваћене  ако ​се  посматрају  као  реакција  на  меркантилистичке 
погледе  на  трговину  и  на  улогу  државе. ​Друго,  изгледа  да  смо  данас  сведоци 
поновног  оживљавања  неомеркантилизма  пошто ​државе  у  којима  влада  висок 
степен  незапослености  настоје  да  ограниче  увоз  у  покушају ​да  стимулишу  домаћу 
производњу  и  запосленост​. ​У  ствари,  на  страну  случај  Енглеске  током  периода 
1815–1914),  ниједна  западна ​држава  није  била  сасвим  ослобођена  од 
меркантилистичких идеја​.

Мада  већина  влада  тврди  да  су  присталице  слободне  трговине,  већина  њих 
наставља  да ​примењује  бројна  ограничења  у  међународној  трговини.  Већина 
индустријских  држава ​ограничава  увоз  пољопривредних  производа,  текстила, 
обуће,  челика  и  многих  других ​производа  са  циљем  заштите домаће запослености. 
Оне  такође  дају  субвенције  за  неке ​од  индустрија  високе  технологије  као  што  су 
компјутери  и  телекомуникације  за  које  се ​верује  да  су  кључне  за  конкурентност 
нација  и  њихов  будући  економски  раст.  Земље ​у  развоју  су  чак  још  више  окренуте 
заштити  домаћих  индустрија.  Пошто  су  неки  видови ​отворене  заштите  (попут 
царина  и  квота)  смањени  или  елиминисани  путем  вишегодишњих
мултилатералних  преговора, други, мање експлицитни, видови заштите (као што су 
пореске ​олакшице  и  субвенције  за  истраживања  и  развој)  су  повећани.  О  овоме 
сведоче бројни​​трговински спорови који су настали у последње време.

Током протеклих неколико година дошло је до спора између Сједињених Држава и
Европске  Уније  (ЕУ)  око  забране  увоза  говеђег  меса  из  САД  уколико  се  стока 
храни ​хормонима;  око  преференција  ЕУ  око  увоза  банана  из  афричких земаља на 
уштрб  банана ​са  плантажа  у  Централној  Америци  (које  поседују  амерички 
пословни кругови); око ​субвенција које даје ЕУ индустрији ​Аирбуса ​који ће преузети 
многе  послове  од  ​Боеинга ​747;  око  повраћаја  пореза  које  влада  САД  даје  неким 
извозницима;  око  увозних  царина ​од  30 процената које су Сједињене Државе увеле 
2002.  године.  Постоје  бројни ​други  слични  трговински  спорови  између 
Сједињених  Држава,  Јапана  и  осталих  развијених ​и  земаља  у  развоју  као  и  између 
земаља  унутар  ових  група.  Заиста,  листа  заштићених ​производа  је  дугачка  и 
променљива.  Рестрикције  у  спољној  трговини  траже  се  да  би  се ​заштитила,  од 
стране  конкуренције,  радна  места  код  куће  и да би се охрабриле домаће ​индустрије 
високе  технологије  –  све  су  то  класични  меркантилистички  аргументи. 
Меркантилизам,​​мада у опадању, још је жив и здрав у двадесет првом веку.
 Трговина заснована на 
апсолутним предностима 
 
Смит  је  пошао  од  једноставне  истине  по  којој,  да  би  две  државе  међусобно 
добровољно ​трговале,  обе  морају  да  буду  на  добитку  од  размене.  Уколико  једна 
држава  ништа  не д​обија  или  губи,  она  ће  једноставно  одбити  да  тргује.  Али  како 
долази до ове ​узајамно​​корисне ​размене и одакле се црпу ови добици од размене?

Према  Адаму  Смиту,  размена  између  две  земље  заснована  је  на  ​апсолутним 
предностима​.

Ако је једна земља у производњи једне робе ефикаснија (или има апсолутну 
предност)  од  друге  земље,  али  је  мање  ефикасна  (или  има  апсолутно  заостајање)  у 
производњи ​друге  робе,  онда  обе  земље  могу  да  буду  на  добитку  уколико  се  свака
специјализује  ​у  производњи  робе  у  којој  има  апсолутну  предност  и  ако  са  другом 
земљом ​замени  део  свог  аутпута  за  робу  у  чијој  производњи  апсолутно  заостаје. 
Путем ​овог  процеса  ресурси  се  употребљавају  на  најефикаснији  начин,  а  аутпут 
обеју  ​земаља ​ће  порасти.  Овај  пораст  аутпута  обе  робе  представља  меру  добитка  од 
специјализације  у ​производњи  који  стоји  на  располагању  за  поделу  међу  земљама 
путем  трговине. ​На  пример,  због  климатских  услова  Канада  је  ефикасна  у  узгајању 
жита,  али  је  неефикасна ​у  узгајању  банана  (морали  би  да  се  користе стакленици са 
грејањем).  Са  друге ​стране,  Никарагва  је  ефикасна  у  узгајању  банана,  али  је 
неефикасна у узгајању жита.
Према  томе,  Канада  има  апсолутну  предност  над  Никарагвом  у  гајењу  жита,  али 
апсолутно ​заостаје  у  гајењу  банана.  Супротно  важи  за  Никарагву. ​Под  овим 
околностима  обе  земље  ће  имати  користи  ако се свака специјализује у производњи
робе  за  коју  има  апсолутну  предност  и  онда  ступи  у  трговину  са  другом  земљом.
Канада  ће  се  специјализовати  у  производњи  жита  (тј.,  производиће  га  више  него 
што ​ су  њене  домаће  потребе)  и  замениће  један  део  жита  за  (вишак)  банана  које  су 
гајене  у ​Никарагви.  Као  резултат  тога  биће ​узгајано  и  потрошено  више  жита  и 
банана,  а  на  добитку ​ће  бити  и  Канада  и  Никарагва. ​У  овом  погледу  земље  се  не 
понашају  различито  од  појединца  који  не  покушава ​да  произведе сва добра која су 
му  неопходна.  Пре  би  се  рекло  да  он  производи  само ​ону  робу  коју  може  да 
произведе на најефикаснији начин и да затим замени део свог ​аутпута за друге робе 
које  су  му  потребне  или  које  он  жели.  На  тај  начин максимизиран ​је укупан аутпут 
и благостање индивидуа. 
Према  томе,  док  су  меркантилисти  веровали  да  једна  земља  може  да  оствари 
добитке ​само  на  рачун  друге  земље  и  заговарали  стриктну  контролу  власти  над 
читавом  економском ​и  трговинском  активношћу,  Адам  Смит  (и  остали  класични 
економисти  који  су ​га  следили​)  ​веровао  је  да  све  нације  добијају  у  размени  и 
снажно  је  заступао  политику ​laissez–faire  ​(тј.,  најмање  могуће  мешање  власти  у 
економски  систем).  Слободна ​трговина  би  довела  до  најефикасније  употребе 
светских  ресурса  и  максимизирала  би  светско ​благостање.  Постојало  је  само 
неколико  изузетака  за  ову  политику  ​laissez–faira  ​и  слободне ​трговине.  Један  од  њих 
односио  се  на  заштиту  индустрија  које  су  важне  за  националну ​одбрану. ​Према 
овом  веровању,  изгледа  парадоксално  да  данас  већина  земаља  намеће  бројне
рестрикције  слободном  току  међународне  трговине.  Трговинска  ограничења  се 
неизоставно ​рационализују  у  изразима  националног  благостања.  У  стварности, 
трговинска ​ограничења  заговарана  су  од  стране  неколико  индустрија  и  њихових 
радника  које  су ​погођене  увозом.  Од  трговинских  ограничења,  таквих  каква  су, 
корист  има  неколицина ​на  рачун  већине  (који  морају да плаћају више цене за робу 
која  конкурише  домаћим ​производима).  Ова  питања  биће  детаљно  разматрана  у 
Другом  делу. ​Треба  такође  напоменути  да  је  Смитова  теорија  служила  интересима 
власника фабрика 
(који  су  могли  да  плаћају  ниже  наднице  услед  увоза јефтине хране) и да је ишла на 
штету ​власника  земље  у  Енглеској  (јер  се  у  храни  мање  оскудевало  захваљујући 
јефтинијем ​увозу),  и  да  она  показује  везу  између  друштвених  притисака  и  развоја 
нових економских​​теорија које служе њиховој подршци. 

Илустрација апсолутних предности 

 
Сада  погледајмо  ​нумерички  п ​ ример  апсолутних  предности  који  ће  послужити  за 
постављање  оквира  на  који  ћемо  се  позивати  приликом  изазовније  теорије 
компаратвних предности у следећем одељку. 
Табела  2.1  показује  да  један  сат  рада  даје  шест  бушела  жита  у  Сједињеним 
Државама  и  само  један  бушел  у  Уједињеном  Краљевству.  Са  друге  стране,  за  један 
сат  рада  производи  се  пет  јарди  платна  у  Уједињеном  Краљевству и четири јарде у 
Сједињеним  Државама.  Према  томе,  Сједињене  Државе  су  ефикасније,  или  имају 
апсолутну  предност,  у  односу  на Уједињено Краљевство у производњи жита, док је 
Уједињено  Краљевство  ефикасније,  или  има  апсолутну  предност,  у  односу  на 
Сједињене Државе у производњи платна.

Табела 1 
У  условима  постојања  трговине  Сједињене  Државе  ће  се  специјализовати  у 
производњи ​жита  и  размениће  један  његов  део  за  британско  платно.  Супротно 
важи за Уједињено​​Краљевство. 
Уколико  Сједињене  Државе  размењују  шест  бушела  жита  (6Ж)  за  шест  јарди 
британског ​платна  (6П)  остварују  добит  од  2П  односно  уштеду  од  ½  часа  или  30 
минута  радног ​времена  (пошто  на  домаћем  тржишту  Сједињене  Државе  могу 
једино  да  размењују ​6Ж  за  4П).  Слично,  6Ж  које Уједињено Краљевство добија из 
Сједињених  Држава ​еквивалентно је, или би захтевало, са шест часова рада да би се 
произвело  у  Уједињеном ​Краљевству.  Истих  ових  шест  часова  могу  да  произведу 
30Ж  у  Уједињеном  Краљевству ​(6  часова  пута  5  јарди  платна  по  једном  часу). 
Будући да је у стању да са Сједињеним 
Државама  размени  6П (које захтевају нешто више од једног часа рада у Уједињеном
Краљевству)  за  6Ж,  Уједињено  Краљевство  остварује  добит од 24П, или уштеду од 
скоро ​пет  часова  рада. ​Међутим,  апсолутне  предности  могу  да  објасне  само  мали 
део  данашње  светске ​трговине,  као  што  је  трговина  између  развијених  и  земаља  у 
развоју.  Већи  део светске трговине, ​посебно трговина између развијених земаља, не 
може  бити  објашњена  помоћу ​концепта апсолутних предности. Остало је да Давид 
Рикардо,  законом  компаративних ​предности,  тачно  објасни  основу  и  добитке  од 
трговине.  И  заиста,  апсолутне  предности ​посматраће  се  само  као  посебан  случај 
општије теорије компаративних предности. 
 Трговина заснована на 
компаративним предностима 
 
Године 1817.  Давид ​Рикардо  је  објавио  своја  ​Начела  политичке  економије  и 
опорезивања  у​ ​којима  је  представио  закон  компаративних  предности.  Ово  је један од 
најважнијих  и ​још  увек  неоспорен  закон  економике  који  има  бројне  практичне 
примене.  У  овом ​одељку  прво  ћемо  дефинисати  закон  компаративних  предности; 
затим ћемо га поново ​сагледати помоћу једноставног нумеричког примера; на крају, 
доказаћемо  га  показујући ​да  обе  земље  заиста  добијају  путем  специјализације  у 
производњи  и  извоза ​производа  за  који  имају  компаративну  предност.  У  Одељку 
2.6А доказаћемо овај​​закон ​графичким ​путем. 
Закон компаративних предности

Према  ​закону  компаративних предности​, чак и ако је нека земља мање ефикасна 

од 
(апсолутно  заостаје  у  односу  на)  друге  земље  у  производњи  ​обе  р​обе,  још  увек 
постоји 
основа  за  обострано  корисну  размену  .  Прва  земља  требало  би  да се специјализује 
за 
производњу и извоз робе за коју је њено апсолутно заостајање мање (ово је роба 
њених  ​компаративних  предности​)  и  увози  производ  за  који  је  њено  апсолутно 
заостајање 
веће (ово је роба њеног већег ​компаративног заостајања)​.
Табела 2

Исказ  закона  може  бити  појашњен  ако  погледамо  на  Табелу  2.2.  Једина  разлика 
између ​Табела  2.2  и  2.1  је  у  томе  да  Уједињено  Краљевство  сада  производи  две 
јарде ​ платна  уместо  пет  јарди.  Према  томе,  сада  Уједињено  Краљевство  апсолутно 
заостаје​​за Сједињеним Државама у производњи ​и жита и платна​. 
Међутим, пошто је рад у У.К. два пута мање продуктиван у производњи платна, али
је  шест  пута  мање  продуктиван  у  производњи  жита,  ​Уједињено  Краљевство  има 
компаративну ​предност  у  производњи  платна.​  Са  друге  стране,  Сједињене  Државе  у 
односу  на ​Уједињено  Краљевство  имају  апсолутну  предност  и  у  производњи  жита 
и  у  производњи ​платна,  али  пошто  је апсолутна предност у производњи жита (6:1) 
већа  него  у  производњи ​платна  (4:2),  ​Сједињене  Државе  имају  компаративну  предност  у 
производњи жита. 
Да  резимирамо, ​Сједињене  Државе  имају  апсолутну  предност  у  житу.  Уједињено 
Краљевство ​има  мање  апсолутно  заостајање  у  платну,  дакле  његова  компаративна 
предност  лежи ​у  платну.  Према  закону  компаративних  предности,  обе нације могу 
остварити  добитак ​ако  се  Сједињене  Државе  специјализују  за  производњу  жита  и 
извезу  један  његов  део  у ​замену  за  британско  платно.  (У  исто  време  Уједињено 
Краљевство  се  специјализује  за ​производњу  и  извоз  платна.) ​Приметимо  да  у 
случају света са две државе и две робе, чим смо за једну државу 
утврдили  да  има  компаративну  предност  у  производњи  једне  робе,  онда  друга 
држава​​нужно и ​ ма компаративну предност у производњи друге робе. 

Добици од размене 
За  сада  смо  формулисали  закон  компаративних  предности  речима  а  затим  смо  га 
сагледали ​помоћу  једноставног  нумеричког  примера.  Међутим,  ми  још  нисмо 
доказали ​тај  закон.  Да  би  то  учинили,  морамо  бити  у  стању  да  покажемо  да 
Сједињене  Државе ​и  Уједињено  Краљевство  могу  да  остваре  користи  ако  се  свака 
земља  специјализује  за ​производњу  и  извоз  робе  за  коју  поседује  компаративну 
предност. ​Почнимо  од  тога  да  нам  је  познато  да  би  Сједињене  Државе  биле 
равнодушне  у ​погледу  размене  ако би добијале само 4П од Уједињеног Краљевства 
у  замену  за ​6Ж  јер  Сједињене  Државе  могу  да  произведу  тачно  4П  користећи 
ресурсе који дају 6Ж ​(видети Табелу 2.2). А такође да Сједињене Државе сигурно не 
би  трговале  уколико  би ​добијале  мање  од  4П  за  6Ж.  Слично,  Уједињено 
Краљевство  било  би  равнодушно у вези ​размене уколико би морало да одустане од 
2П  у  замену  за  1Ж  од  Сједињених  Држава, ​а  такође  да  не  би  трговало  уколико  би 
морало да одустане од више од 2П у замену за​​1Ж. 
Да  би  показали да обе земље могу да остваре добитке, претпоставимо да Сједињене
Државе  могу  да  размењују  са  Уједињеним  Краљевством  6Ж  за  6П.  У  том  случају
Сједињене  Државе  би  остваривале  добитак  од  2П  (или  уштеду  ½  радног  времена) 
пошто  је ​на  домаћем  тржишту  могућа  размена  једино  6Ж  за  4П.  Да  би  видели  да 
би  Уједињено ​Краљевство  такође  остварило  добитак,  приметимо  да  би  6Ж  које 
Уједињено  Краљевство ​добија  од  Сједињених  Држава  захтевало  шест  часова  рада 
да  би  било  произведено ​у  Уједињеном  Краљевству.  Уместо  тога,  Уједињено 
Краљевство  може  да  употреби ​тих  шест  часова  да  би  произвело 12П и да одустане 
од  6П  у  замену  за  6Ж  пореклом  из ​Сједињених  Држава.  Према  томе,  Уједињено 
Краљевство  могло  би  да  има  добитак  од ​6П  или  да  уштеди  три  часа  радног 
времена.  Још  једном  да  кажемо  да  у  овом  моменту ​није  битна  чињеница  да 
Уједињено  Краљевство  остварује  веће  добитке  од  размене  од ​Сједињених  Држава. 
Оно  што  је  битно  јесте  да  обе  земље  могу  да остваре добитке од ​размене чак и ако 
је  једна  од  њих  (у  овом  случају  Уједињено  Краљевство)  мање ​ефикасна  од  друге  у 
производњи оба производа. 
Можемо  се  убедити  у  ово  разматрањем  простог  примера  из  свакодневног  живота.
Претпоставимо  да  адвокат  може  да  куца  два  пута  брже  од  своје  секретарице.  Тада
адвокат  има  апсолутне  предности  у  односу  на  секретарицу  како  у  куцању  тако  и  у
практиковању  права.  Међутим, пошто секретарица не може да практикује право без
факултетске  дипломе,  правник  има  већу  апсолутну  или  компаративну  предност  у 
праву, ​ док  секретарица  има  компаративну  предност  у  куцању.  Према  закону 
компаративних ​предности,  адвокат  треба  да  користи  све  своје  време  на 
практиковање  права,  а  да  секретарици ​препусти  куцање.  На  пример,  уколико 
адвокат  зарађује  100УСД  на  сат  практикујући ​право  и  ако  мора  да  плати 
секретарици  10УСД  за  сат  куцања, ​он  ће,  уколико  куца, ​бити  на  стварном  губитку 
од  80УСД  за  сваки  сат  куцања.  Разлог  овоме  је  у  томе  што ​би  он  уштедео  20УСД 
(пошто  куца  два  пута  брже  од  секретарице)  али  би  остао  без  зараде ​од  100УСД  у 
практиковању права. 
Враћајући  се  на  Сједињене  Државе  и  Уједињено  Краљевство  видимо  да  би  обе 
земље ​ остваривале  добитак  разменом  6Ж  за  6П.  Међутим, ово нису једини односи 
размене  по ​којима  је  могућа  обострано  корисна  размена.  Пошто  би  Сједињене 
Државе  могле  да ​размењују  6Ж  за  4П  на  домаћем  тржишту  (у  смислу  да  обе 
величине  захтевају  1  сат  рада ​ у  производњи),  Сједињене  Државе  би  оствариле 
добитак  уколико  би  могле  да  размењују ​6Ж  за  више  од  4П  пореклом  из 
Уједињеног  Краљевства.  Са  друге  стране,  у Уједињеном ​Краљевству важи једнакост 
6Ж  =  12П  (у  смислу  да  обе  величине  захтевају  6  часова ​рада  у  производњи).  Све 
што  је  мање  од  12П  од  колико  Уједињено  Краљевство  мора ​да  одустане  да  би 
добило  6Ж  од  Сједињених  Држава  представља  добитак  од  размене ​за  Уједињено 
Краљевство.  Да  резимирамо,  Сједињене  Државе  добијају  у  сразмери  у ​којој могу да 
размењују 6Ж за више од 4П пореклом из Уједињеног Краљевства. 
Уједињено  Краљевство  остварује  добитак  у  сразмери  у  којој  може  да  одустане  са
мање  од  12П  у  замену  за  6Ж  из Сједињених Држава. Према томе, опсег за узајамно
корисну размену је 
​ 6​Ж <
4​П < ​ 12​П 
Растојање између 12Ц и 4Ц (тј., 8Ц) представља укупне добитке од размене који 
стоје на располагању двема земљама које размењују 6Ж. На пример, видели смо 
да  када  се  6Ж  размењује  за  6П,  Сједињене  Државе  имају  добитак  2П,  а  Уједињено
Краљевство  6П,  што  заједно  чини  8П.  Што  је  стопа  размене  односу  4П  =  6Ж 
домаћа, ​или  ​интерна  ​стопа  у Сједињеним Државама – видети Табелу 2.2), то је мањи 
(​
удео  у ​добицима  Сједињених  Држава,  а  већи  је  удео  у  добицима  Уједињеног 
Краљевства.  Са ​друге  стране,  што  је  стопа  размене  ближа  односу  6Ж  =  12П 
(домаћа,  или  интерна  стопа ​у  Уједињеном  Краљевству),  већи  су  добици 
Сједињених Држава у односу на добитке​​Уједињеног Краљевства. 
На  пример,  уколико  су  Сједињене  Државе  са  Уједињеним  Краљевством  размениле
6Ж  за  8П,  ове  земље  ће  остварити  добит  4П,  при  чему  је  укупни  добитак  8П. 
Уколико ​би  Сједињене  Државе  могле  да  размене  6Ж  за  10П,  онда  би  оствариле 
добитак  од  6П,  а ​Уједињено Краљевство од свега 2П. (Наравно, добици од размене 
су  пропорционално ​већи  ако  се  тргује  са  више  од  6Ж.)  У  Одељку  2.6Б  видећемо, 
помоћу  разматрања ​понуде  и  тражње,  на  који  начин  је  ова  стопа  размене  заиста 
одређена у стварном свету. 
Стопа  размене  такође  ће  одредити  учешће  појединих  земаља  које  тргују  у укупним
добицима  од размене. Све до овог момента, све што смо желели да урадимо јесте да
докажемо  да  је  обострано  корисна  размена  могућа  чак  и  када  је  једна  земља  мање
ефикасна од друге у производњи обе робе. 
До  сада  смо  добитке  од  специјализације  и  производњи  и  размени  мерили  у 
изразима ​платна.  Међутим,  добици  од  размене  могу  се  такође мерити искључиво у 
изразима  жита ​или,  што  је  више  реалистично,  у  изразима  и жита и платна. Ово ће 
бити  учињено  у  графичком ​представљању  закона  компаративних  предности  у 
одељку 2.6А.

Компаративне  предности  и 
опортунитетни трошкови 
Рикардо  је  свој  закон  компаративних  предности  ослањао  на  бројним 
поједностављујућим ​претпоставкама:  (1)  постојању само две земље и два производа, 
(2)  слободној ​трговини,  (3)  савршеној  мобилности  рада  унутар  сваке  државе  али 
потпуној  имобилности ​између  две  државе,  (4)  константним  трошковима 
производње,  (5)  одсуству  транспор-  тних  трошкова,  (6)  одсуству  технолошких 
промена  и  (7)  теорији  радне вредности. Док ​се претпоставке од прве до шесте лако 
могу  ублажити,  седма  претпоставка  (тј.,  важење ​теорије  радне  вредности)  није 
ваљана и не треба је употребљавати у ​објашњавању ​компаративних​​предности.

Компаративне  предности  и  теорија радне 

вредности 
Према  теорији  радне  вредности,  вредност  или  цена  робе  зависе  искључиво  од 
количине  рада ​употребљеног  у  производњи  те  робе.  То  имплицира  (1)  да  је  рад 
или  једини  производни ​чинилац,  или  да  је  рад  употребљен  у  ​истој  ф ​ иксној 
пропорцији  (са  осталим  производним  чиниоцима ​–  С.Б.)  у  производњи свих роба 
и  (2)  да  је  рад  хомоген  (тј.,  постоји  само  једна ​врста).  Пошто  ниједна  од  ових 
претпоставки  није  истинита,  онда  не  можемо  да  заснивамо ​објашњење 
компаративних предности на теорији радне вредности. 
Конкретно,  рад  није  једини  фактор  производње  нити  се  користи  у  истој  фиксној 
пропорцији ​у  производњи  свих  роба.  На  пример,  много  више  капиталне  опреме 
по  једном  раднику ​захтева  производња  неког  производа  (као  што  је  челик)  од 
производње  других  производа ​ (као  што  је  текстил).  Поврх  тога,  у  производњи 
већине  производа  обично  постоји ​могућност  супституције између рада, капитала и 
осталих производних чинилаца. Даље, рад ​очигледно није хомоген већ се разликује 
по обуци, продуктивности и надницама. Најмање 
што  треба  да  дозволимо  јесу  разлике  у  продуктивности  рада.  Доиста,  ово  је  начин
на  који  је  Рикардова  теорија  компаративних  предности  била  тестирана 
емпиријским  путем ​(видети  Поглавље  2.7).  У  сваком  случају,  теорија 
компаративних  предности  не  треба  да ​буде  заснована  на  теорији  радне  вредности 
већ  може  бити  објашњена  на  основу  теорије ​опортунитетних  трошкова  (која  је 
прихватљива). 
Теорија реципроцне тразње
за земљу А 1,5 јединица производа “y” за јединицу производа “x” представља
доњу границу испод које земља А нема интереса да се специјализује у
производњи производа “x”. Знаци земљу А интересује такав однос размене где
би за јединицу “x” добила висе од 1,5 јединица “y”.

За земљу Б је однос размене 2 јединице “y” за јединицу “x” горња

граница.Изнад тога земља B нема интереса па це се специјализовати за “y” само
ако у размени за јединицу “x” даје мање од 2 јединице “y”.
То су уствари min и max.На ком це се нивоу измедју мин и маx формирати
односи размене зависи од интензитета реципроцне тразње.Ако је интензитет
тразње увоза у земљи B за производом “x” већи од интензитета тразње земље А
за производом “y”,односи размене це се формирати близе минимуму.У
обрнутом случају једнаког интензитета, однос размене бице на нивоу 1 јединица
“x” : 1,75 јединица “y”.

Полозај земље у медјународној подели рада бице неповољнији уколико је

интензитет њене тразње за производима друге земље веци него интензитет
тразње те друге земље за производима прве. Едзворт и Марсал дају графицки
приказ Теорије реципроцне тразње :

Линија B показује однос размена производа “x” и у “y” у земљи B,а крива А у
земљи А.То су криве понуде извоза земаља А и B. Тацка П показује однос
размене производа “x” земље А и производа “y” земље B у слуцају кад је
интензитет тразње једнак у обе земље.Ту се постизу и једнаке цене за “x” и “y”.
У тацки т земља А је вољна да за мању колицину “y” даје вецу колицину “x”
него у П. У тацки w земља B прихвата мању колицину “x” за вецу колицину “y”
него у П. Ни А ни B нису заинтересоване за ове солуције.Одговарао би им однос
размене у тацки У тј у тацки К.

Теорија опортунитетних трошкова

Управо  је  Хаберлер  (​Хаберлер)​  1936.  објаснио  или  засновао теорију компаративних

предности  на  ​теорији  опортунитетних  трошкова​.  У  овој  форми,  закон 
компаративних ​предности понекад се назива ​законом компаративних трошкова.​​Према 
теорији  опортунитетних  трошкова,  трошкови  производње  неке  робе  једнаки  су
трошковима  неке  друге  робе  од  које се мора одустати да би се ослободили ресурси 
који  су ​тачно  довољни  за  производњу ​додатне  јединице прве робе. При томе се не 
чини  претпоставка ​да  је  рад  једини ​производни  чинилац  или  да  је  рад  хомоген. 
Нити  се  претпоставља  да ​трошак, ​односно  цена  робе,  зависи  (или  да  се  може 
извести)  искључиво  од  њеног  радног ​садржаја.  Према  томе,  земља  која  има  нижи 
опортунитетни  трошак  у ​производњи  неке ​робе  има  компаративну  предност  у 
њеној производњи (и компаративно заостаје у​​производњи друге робе).

На  пример,  ако  у  одсуству  трговине  Сједињене  Државе  морају  да  одустану  од ​две 
трећине  јединице  платна  да  би  ослободиле  довољно  ресурса  за  производњу 
додатне​,​јединице  домаћег  жита,  онда  је ​опортунитетни трошак јединице жита једнак две 
трећине ​јединице  платна  (​тј.,  1Ж  =  2/3П  у  Сједињеним  Државама).  Уколико  је  у 
Уједињеном ​Краљевству 1Ж = 2П, онда је опортунитетни трошак жита (у изразима 
количине  платна  од ​које  се  мора  одустати)  нижи  у  Сједињеним  Државама  него  у 
Уједињеном  Краљевству ​и  Сједињене  Државе  ће  у  производњи  имати 
компаративну  (трошковну)  предност  над ​Уједињеним  Краљевством.  Тада  ће,  у 
моделу  са  две  земље  и  два  производа,  Уједињено ​Краљевство  имати  компаративну 
предност у производњи платна. 
Према  закону  компаративних  предности,  Сједињене  Државе  би  требало  да  се 
специјализују ​за  производњу  жита  и  за  извоз  једног  његовог  дела  у  замену  за 
британско ​платно.  Тачно  то  смо  и  раније  закључили  када  смо  разматрали  закон 
компаративних ​предности  заснован  на  теорији  радне  вредности,  али  је  сада  наше 
објашњење засновано​​на теорији опортунитетних трошкова. 

Неокласицна теорија медјународне трговине

Представници ове теорију су Таусиг и Вајнер. Таусиг је троскове производње

разлозио на 2 ставке : камату и наднице , дајуци тросковима производње
новцани израз (а не у радним цасовима).Сматрао је да троскови репродукционог
материјала не треба посебно разматрати јер су то раније уцињени издаци за
наднице и камату.Такодје ни ренту не треба
посебно разматрати јер је она висе резултат него узрок троскова.

Разматрајуци утицај каматне стопе на формирање компаративне

предности,Таусиг закљуцује да аматна стопа нема утицаја на односе цена
производа у разлицитим делатностима,све докле не поцне да
се разликује од земље до земље тј уколико у један производ улази висе него у
други.
Земља са вецом Ак и низом каматном стопом це имати предности у производњи
производа где сеобилније користи капитал,јер је јефтин.Ако је каматна стопа
виса,земља це увозити те производе.
Таусиг је доказао да надница мозе утицати на медјународну трговину и
специјализацију.Виса надница је у
земљи са вецом продуктивносцу. Нпр :

Знаци иако нека земља има компаративне предности у производњи неког

производа на основу радних
цасова,та предност мозе бити понистена висином надница.Тако це због разлике
у висини надница измедју
земаља А и B довести до изједнацења цена производа “x”,циме се виса
продуктивност у земљи А за
производом “x” понистава и изједнацује са земљом B.
Знаци ниске наднице у некој земљи могу бити замена за стварне компаративне
предности.Неокласицне
су разматрали како не те предности утицу промене у структури троскова
производње,зависно од
обима производње (прогресија_дегресија троскова).
Уводјењем транспортних троскова у анализу,закљуцујемо да це и они утицати
на то да ли це неки
производ уци у медјународну трговину.Тако це производ уци у медјународну
трговину само ако је
разлика у цени костања за неки производ од земље до земље веца од
транспортних троскова.
Главна разлика измедју класицара и неокласицара је у објасњењу
спољнотрговинског импулса.Док
први полазе од компаративних предности,други полазе од односа цена од земље
до земље тј од разлика у
продуктивности и висини надница.
Знацајна новина је у томе сто се истице велика улога тразње.Користи које це
извлацити једна земља из
медјународне трговине зависе од интензитета реципроцне тразње,а не глобалне
тразње за производима које земља увози.
HECKSCHER-OHLINOV МОДЕЛ

За разлике компаративних предности између појединих земаља битне су разлике

између расположивих производних ресурса, пошто рад није једини производни
фактор производње. Да би се јасније објаснила улога расположивостти фактора
производње у међународној трговини у наредном делу ће бити презентиран
модел у коме је разлика између ресурса
једини узроктрговине. Тај модел показује да компаративне предности зависе од
интеракције између ресурса којима
држава располаже (релативно обиље фактора производње) и технологије
производње (која је одређена релативном
интензивношћу са којом се поједини фактори производње користе у
производњи различитих производа).
Теорија према којој ресурсне разлике између држава имају најзначајнији утицај
на међународну трговину је једна од
најважнијих теорија умеђународној економици. Развила су је двојица шведских
еккономиста Е.Ф. Хецксцхер и B.
Охлин. Пошто ова теорија претпоставља међусобну везу и утицај између
пропорција у којима се различити фактори
производње расположиви у различитим државама и пропорција у којима се они
користе у производњи различитих добара
такође се назива ​теорија факторске пропорционалности​.
Дефиниција интензивности зависи од количника ресурса употребљених у
производњи, а не од количника ресурса према
оутпуту. Однос факторских цена и цена производа има снажне дистрибуционе
ефекте. Према Стоплер-Самуелсоновом
ефекту (1941) власници фактора производње кои се интензивније користе у
производњи производа чија цена расте имају
добит, док остали имају губитак. Сходно томе, у међународној размени у
условима слободне конкуренције власници
оних фактора производње којима држава релативно обилује остварују добит, а
власници релативно оскудног фактора
производње губитак.
Ресурси и оутпут
У конвенционалном приступу анализи алокације ресурса у привреди са два
фактора користимо бокс дијаграм. Алокација
ресурса између две привредне делатности може се представити неком тачком
унутар бокса. При датим ценама платна и
хране и уз дату понуду фактора земље и рада могуће је одредити коју количину
сваког од расположивих ресурса
привреда употребљава за производњу сваког производа. Тиме је детерминисан и
оутпут сваког производа на нивоу
привреде.
Следеће питање је како промене ресурса на нивоу привреде утичу на промену
оутпута. Шта се дешава када понуда
једног фактора производње, земље, на нивоу привреде расте уз непромењене
цене производа и понуду рада.Bитно
питање у вези са претходним је како ресурси утичу на производне могућности
привреде. Померање криве производних
могућности од ТТ1 ка ТТ 2 омогућава већу производњу оба производа него пре
повећања понуде земље.
Померање криве је диспропорционално, односно веће је на страни хране него
платна,. Овде имамо пристрасну или
неравномерну експанзију производних могућности, кад се граница производних
могућности помера у једном смеру
више него у другом. То подразумева пад оутпута производње платна и велико
повећање оутпута производње хране.
Ова појава је уочена и објашњена у раду пољског економисте Рyбцзyнског због
чега се и назива Рyбцзyнски
ефекат. Неравномерност ефекта повећања ресурса на производне могућности је
основа за разумевање како разлике
у расположивости ресурса утичу на раст међународне трговине. Привреда ће,
дакле, бити релативно ефикаснија у
производњи добара која интензивније користе факторе производње којима
држава релативно обилује.
Отворена привреда
Држава ће извозити производ у коме је интензивно коришћен фактор
производње којим она релативно обилује.
Трговина и дистрибуција дохотка
Генерални закључак о утицају међународне трговине на дистрибуцију дохотка
је да власници фактора којим држава
обилује остварују добитке од трговине, а власници фактора који је оскудан у
датој држави остварују губитак.
Изједначавање факторских цена
Значајан број аутора је, у решавању проблема изједначавања цена фактора
производње у разним државама
посредством механизма међународне трговине, користио Heckscher-Ohlinov
модел као методолошку основу. Паул
Самуелсон је управо у тој области направио значајну допуну
Heckscher-Ohlinovog модела. Према Самуелсону
међународна трговина ће довести до приближног изједначавања релативних и
апсолутних прихода хомогених фактора
производње у различитим земљама.
У стварности светске факторске цене нису изједначене. До изједначавања
факторских цена у стварности не долази због
неостваривања ључних претпоставки модела (Кругман, Обстфелд):
Обе земље производе оба производа – то не мора бити тачно.
​
Претпоставка о изједначавању факторских цена неће се одржати ако државе
​
имају различите технологије
производње.
Претпоставка о комплетном изједначавању факторских цена зависи од
​
комплетне конвергенције цена Производа.

Емпиријске верификације Хецксцхер-Охлиновог модела су требале показати да

поједине државе извозе производе у
чијој се производњи интензивно користе фактори којима та држава обилује, а увозе оне
производе за чију производњу се
интензивно користе релативно оскудни фактори те државе.
Америчка привреда је на врху развијених држава према количнику капитала и рада у
производњи.Анализа стварних
података није дала резултате у складу са теоријским очекивањима. Извоз САД је био
мање капитално интензиван од
увоза. Тај резултат је познат као парадокс Леонтиефа и најзначајнији је емпиријски
доказ против теорије факторске
пропорционалности.Ти показатељи указују на САД као привреду са радном снагом
високе стручне квалификације и
компаративним предностима у софистицираним производима.
Глобална привреда (Bоwен, Леамер и Свеикаускас) - Ако је теорија факторске
пропорционалности тачна држава би
извозила оне факторе производње код којих је факторско учешће веће од учешћа у
дохотку, а увозила факторе код
којих је ниже. За две трећине фактора производње трговина се, пема добијеним
резултатима, одвија у предвидивом
правцу за удео мањи од 70%. То је потврда Леонтиеф парадокса на вишем нивоу.
Трговина се често не одвија у
правцу који Хецксцхер-Охлино модел претпоставља.
Трговина Север-Југ Показатељи који се односе на трговину између Севера и Југа су
ближи претпоставкама
Хецксцхер-Охлиновог модела, него подаци за свет у целини. То потврђују подаци о
трговини између САД и Ј.
Кореје.Хецксцхер-охлинов модел је боље прилагођен трговини између развијених и
држава у развоју. Трговина на
рлацији Север-југ обухвата тек око 10% укупне светске трговине.
Изгубљена трговина – Трефлер је у свом раду пошао од превазилажења недостатака
које је уочио код претходних
тестова. Када се говори о трговини производима као индиректном начину трговине
факторима производње у виду се
има правац и смер а не само обим те трговине. Трговина факторима производње је по
правилу мања него што то
Хецксцхер-Охлинов модел предвиђа. Диспаритет се јавља због нетачне претпоставке о
великомобиму трговине радом
између богатих и сиромашних зеемаља.Многи савремени економисти сматрају да се
овај проблем може решити само
напуштањем претпоставке модела о истоветним технологијама. Рачунајући релативну
ефикасност производње у
различитим државама Трефлер је утврдио да су технолошке разлике у стварности веома
велике.Технолошке разлике су
између земаља често значајније од саме обилности или оскудности одређеног фактора.

STANDARDNI MODEL TRGOVINE

Стандардни модел трговине ​је оопшти модел међународне трговине у коме су

остали модели специјални случајеви.
Стандардни модел међународне трговине треба да послужи као основа за
анализуутицаја промене кључних
параметарана светску трговину и привреду.
Стандардни модел трговине развијен је полазећи од четири основна односа:
Однос између границе производних могућности и релативне криве понуде
​
 ​ днос између релативних цена и релативне понуде
О
Светска равнотежа је детерминисана светском релативном понудом и светском
​
релативном тражњом
Ефекат односа размене (термс оф траде) – цена извоза државе подељена са
​
ценом њеног увоза –на
благостање државе
Производне могућности и релативна понуда
Тржишна привреда, у којој не постоје монополи и остале тржишне
имперфектности, има ефикасну производњу ако
максимизира вредност оутпута при датим тржишним ценама. Вредност оутпута
се може индицирати путем низа
изовредносних линија​, тј. линија дуж којих је вредност оутпута константна.
Изовредносна линија која је удаљенија од
координатног почетка одговара већој вредности оутпута. Нагиб изоввредносне
линије је одређен негативном
релативном ценом платна. Привреда ће производити највишу могућу вредност
оутпута у тачци у којој је изовредносна
линија тангента на границу производних могућности. Релативна понуда платна
расте са растомрелативне цене платна.
Релативне цене и тражња
Вредност производње и потрошње на нивоу привреде је једнака. Производња и
потрошња се морају налазити на истој
изовредносној линији. Тачка избора, равнотеже на нивоу привреде зависи од
преференција потрошача које се графички
могу приказати путем низа кривих индиференције. ​Крива индиференције
представља скуп комбинација потрошње платна и
хране које на исти начин задовољавају преференције индивидуалног потрошача.
Потрошња на нивоу дате привреде ће бити
у тачки у којој изовредносна линија има максималну вредност, а то је тачка у
којој је изовредносна линија тангента на
највишу доступну криву индиференције. Како равнотежне тачке производње и
потрошње нису исте, привреда ће извозити
платно ( производња платна је виша од потрошње) и увозити храну (
производња хране је мања од потрошње). Ефекти
раста релативне цене платна – прв, крива индиференције дате привреде ће се
померии навише. Привреда може даповећа
потрошњу оба производа иако је смањила производњу једног од њих. То утиче
на раст благостања у датој привреди.
Овај ефекат се назива ​доходовни ефект ​и он исказује тежњу да се повећа
потрошња оба производа. Друго, промена
релативних цена утиче на померање дуж криве индиференције у корист хране.
Релативна тражња за платном би се
смањила. Овај ефекат се назива ​супституциони ефекат ​(количник релативне
потрошње платна у односу на храну пада,
релативна тражња платна се смањује) промена комбинације потрошње на кривој
индиференције. Генерални закључак је
да раст односа размене (релативна цена платна Пц/Пф расте)повећава
благостање државе, а пад га смањује.
Економски раст и трговина
Економски раст значи померање навише границе производних могућности због
раста распооживих ресурса у држави или
ефикаснијег коришћења постојећих ресурса. До ​неравномерности раста ​долази
када техночошки прогрес у једном
сектору привреде повећава производне могућности за производњу производа
тог секторавише него код производа
другог сектора или када дође до повећања понуде расположивих фактора на
нивоу државе (повећање залиха услед
штедње и инвестисија). Раст диспропорционално повећава производне
могућности у корист производа који дата држава
извози ако је раст неравномеран у корист извоза, а у корист производа који дата
држава увози ако је неравномеран у
корист увоза. Извозно-оријентисан раст утиче на погоршање односа размене
државе у корист осталог дела света;
увозно-оријентисан раст утиче на побољшање односа размене државе на рачун
осталог дела света. ​Осиромашујући
раст ​је могућ само уз задовољење врло ригорозних екстремних услова
(наглашено извозно-оријентисани раст мора
бити комбинован са веома оштрим нагибом кривих релативне понуде и тражње
због чега погоршање односа размене
премашујепозитивне ефекте раста производних капацитета државе) и да је због
тога његов значај више теоријски него
практични.
Међународни трансфер дохотка
У међународној економици је једно од најважнијих и контроверзнијих питања
промена у релативној тражњи која може
проистећи из међународног трансфера дохотка. У прошлости трансфер дохотка
између држава често се дешавао као
последица ратова. На важна питања утицаја међународног трансфера дохотка на
односе размене држава учесница,
указала је дискусија Кеyнеса и Охлина (1929) о ефектима које би плаћање
репарације од стране Немачке након И
светског рата требало да има на њену привреду. Ако домаћа држава изврши
трансфер дела свог дохотка страној држави
њен доходак ће се смањити и мораће да смањи своје трошкове. Страна држава
може да повећа своје расходе. Та
промена у трошковима је последица померања светске релативне тражње и
ефекта тог померања на односе размене.
Генерални закључак је да трансфер дохотка погоршава односе размене државе
даваоца ако она има вишу маргиналну
склоност потрошњи свог извозног производа од државе која је прималац
трансфера.

Carine i izvozne subvencije

Увозне царине ​(оптерећење увоза) и ​извозне субвенције ​(плаћања домаћим

произвођачима који продају робу у
иностранству) имају утицај на односе размене који се може анализирати путем
стандардног модела трговине. Помоћу
увозних царина и извозних субвенција, као државне интервенције у трговини, креира се
разлика између цена по којим се
одређени производи продају на домаћем и страном тржишту. Царине и субвенције
стварају разлику између цена по
којима се производи продају на страном тржишту (екстерне цене) и цена по којима се
производи продају на домаћем
тржишту (интерне цене).Односи размене ће бити повољни све док царине нису високе,
односно ако се крећу око
оптималне царине којом се максимизују нето добици. За мале државе, теоријски, то не
може имати велики утицај на
односе размене и ​оптимална царина ​треба да се креће око нуле. Царине и извозне
субвенције мењају релативне цене
производа. Царине утичу директно на раст интерне релативне цене увозних производа,
док извозне субвенције директно
утичу на раст интерне релативне цене извозних производа. Поред директних постоје и
њихови индиректни ефекти. Односи
размене указују на парадоксалну могућност. Царине могу побољшавати односе размене
државе (уз раст релативне
цене извоза на светском тржишту) све док интерна релативна цена увозног производа,
након додатка царине, пада.
Извозне субвенције могу погоршавати односе размене државе све док интерна
релативна цена извозног производа
пада упркос субвенцији. Могућност другачијег ефекта у односу на очекивни, царина и
извозних субвенција на интерне
цене производа у датој држави се назива ​Метзлеров парадокс ​(1949). Уобичајено је,
ако оставимо по страни
Метзлеров парадокс, да царине побољшавају позицију увозно конкурентских сектора
привреде, а погоршавају позицију
извозно оријентисаних привредних сектора. Извозне субвенције имају супротан ефекат.

Теорија опсте равнотезе

Везује се за Bертила Олина.Зели да одговори на питање које робе земље треба
да производе и извозе,
питања у вези са специјализацијом и како се формирају односи размене измедју
земаља.Према овој
теорији трговина медју земљама се одвија исто као и унутар земље.Као сто се
појединци специјализују за
поједина занимања,тако се и погони па и земље специјализују за одредјену
производњу. Нпр. Аустралија
има висе обрадивих поврсина али мање радне снаге,капитала и руда него
В.Bританија. Тако це се Аустралија
определити за производњу која захтева веце колицине обрадиве поврсине
(пољопривреда) а В.Bританија
за производњу која захтева друге факторе (индустрија).
Тако је и унутар земље.Регион који обилује у земљисту,а оскудева у радној
снази,увозице робу која
захтева радну снагу,а извозице робу која захтева земљу.На основу
тога,медјународна трговина
доводи до тенденције медјународног изравнања цена фактора производње (не
изравнавају се потпуно).
У подруцјима где има висе радне снаге а мање земљиста,висе це се користити
радна снага,па це то
довести до оскудица радне снаге,а до веце колицине земљиста.У поцетку је због
обиља радне снаге,цена
радне снаге била низа.Касније због појаве оскудице тразње расте,па расте и цена
тог фактора.Са
земљистом је обрнута ситуација.
Знаци временом обилни фактор постаје мање обилан и обрнуто. Знаци спољно
трговинска размена
земље са другим земљама или регионима доводи до измене односа унутрасњих
цена.
​Девизни курс и цене у теорији опсте равнотезе
Олин у анализу уводи новац,цене и девизни курс.По њему је немогуце да једна
земља све производе
производи јефтиније од друге земље.Нпр. подјимо од земље А и B.Обе имају
папирни новац и по постојецем
девизном курсу земља А производи све производе јефтиније од земље B.Купци
из земље B це
куповати у земљи А.Роба се креце само у једном правцу од А ка B.Новац земље
А це бити много
висе тразен у B,а новац земље B уопсте неце бити тразен у земљи А.Али
истовремено неце ни бити понуде
валуте земље А у земљи B.Купци из земље B це подици највисе девизни курс
валуте земље А,све дотле
док цене у земљи А не постану за купце из земље B веце него цена у земљи B.
Равнотеза се успоставља у тренутку када извоз сваке земље тацно плаца увоз.
За време златног стандарда и фиксних девизних курсева,равнотеза се
успостављала много спорије.Девизни
курс земље B могао је да расте само до тацке извоза злата земље B,јер се после
те тацке злато
кретало из земље B у А,сто је довело до пораста цена и дохотка у земљи А и
смањења цена и дохотка у
земљи B.До трговине измедју земаља неце доци само у слуцају када су цене
једнаке у обе земље.
Цене су по Олину условљене понудом и тразњом.
Тразња је условљена :
1.потребама и зељама потросаца ;
2.власниством фактора производње који утицу на индивидуални доходак и
тразњу ;
Понуда је одредјена :
1.понудом производних фактора ;
2.физицким условима производње који су слицни у свим земљама.
Закљуцци теорије опсте равнотезе су :
- ста це се производити и по којим ценама це се у медјународној трговини
размењивати зависи од понуде
и тразње ;
- понуда и тразња производа одредјују понуду и тразњу производних фактора ;
- понуда и тразња производних фактора одредјују понуду и тразњу производа ;
- производни фактори су условљени колицинама утросених фактора
производње,а колицина утросених фактора
зависе од услова и нацина производње и цена тих фактора.Цене зависе од
понуде и тразње.Знаци све
зависи од свега.
Леонтијев парадокс
Леонтијев је први пољуљао теорију опсте равнотезе на примеру САД.Према
теорији опсте равнотезе
САД је богата капиталом а оскудује у радној снази.Знаци требало би да извози
капиталом интензивиране
производе,а да увози радом интензивне производе.Медјутим,користеци
инпут-оутпут табелу за 1947.год.,
Леонтијев је доказао да увозни производи садрзе 30% висе капитала по радним
него извозни производи.
Тај доказ познат је као Леонтијев парадокс.Због тога су га многи критиковали па
је Леонтијев то
поновио и 1951.године.
Он је сматрао да је илузија да је САД богатија капиталом него радом и да је
уствари САД богатија
радом јер је продуктивност америцког радника веца него у другим земљама.
На примеру Јапана,Ичимура и Татемото закљуцују да је главни привредни
проблем Јапана у порасту
становниства,извозу капитала интензивних производа и увозу радом
интензивних производа.Медјутим,у
размени са САД извоз је био радом интензивним а увоз капиталом интензиван.
Самјуелсон и Елсворт објасњавају тзв Леонтијев парадокс тиме да земља која
располазе обиљем
радне снаге мозе да увози радом интензивне производе,ако је достигла такав
ниво радног дохотка на
коме је доходна еластицност тразње за тим производима висока
На примеру Индије,Bарадвеј је закљуцио да Индија тези извозу радом
интензивних а увозу капиталом
интензивних добара.У размени са САД је обрнута ситуација.

Linder-ово i Hirš-ovo схватање медјународне поделе рада

Теорија опсте равнотезе факторе извозне специјализације трази на страни

понуде.Линдер првенство даје
тразњи.Основне тезе његове теорије су :
1. И фактори тразње утицу на услове производње.Делотворност производње је
веца ако је тразња
знацајна.Производјаци познају само унутрасњу тразњу и то је тзв
“репрезентативна тразња” ;
2. Трговина измедју 2 земље је интензивнија ако се структура њихове унутрасње
тразње не разликује
много,сто знаци да се и њихов ниво развијености не разликује много ;
3. Посто је структура потросње слицна у обе земље,њихова размена се углавном
односи на производе
из истих производних група.Тразња увозника се усмерава на исти производ који
се производи и у земљи,али
це због тога неке његове карактеристике увозном производу давати предност.
Линдерова теорија је основа истразивања која испитују факторе
интра-индустријске трговине.Ова
истразивања полазе од тога да знацајни део трговине измедју развијених земаља
цини размена унутар
производних грана.
Хирш је производе који уцествују у светској трговини поделио у 3 групе :
1. Рикардови производи – где спадају сировине и производи прерадјивацке
индустрије.Компаративна предузеца
код њих потицу из природног богатства земље.
2. Хекшер – Олинови производи – производи код којих је интензитет фактора
производње у свакој земљи
исти и који не захтевају врхунску технологију ;
3. Производи “циклуса производа” су производи који су нови по теорији
циклуса производа.
Сто је земља развијенија,у њеном извозу доминирају ИИИ.па капиталом
интензивни,па радно интензивни ИИ,
па И производи.
Медјутим ова теорија се теско потврдјује статистицким податцима (нпр. САД
која је најразвијенија,а у
извозу велики део има извоз зита – Рикардов производ).Зато Хирш мења први
модел а у други уводи и
фактор тразње.Производе дели на :
1.Хекшер – Олинови производи – обухватају и Рикардове производе.Они у
светској трговини цине страну
понуде ;
2.Линдерови производи – који поред потросних добара која задовољавају
осетљиве захтеве обухватају и
производе “циклуса производа” – стоје на страни тразње.
Овај модел по први пут анализира и троскове транспорта.Код прве групе
извозна специјализација зависи од
обима производних фактора и од удела троскова транспорта,а код друге група
извозна специјализација
настаје измадју слицно развијених земаља,на основу слицне структуре
унутрасње тразње.

Нео-технолоске теорије медјународне трговине

Везују се за Кенена и Кисинга.Полазе од тога да на извозну специјализацију

утицу техницки и
технолоски напредак.Подваријанте ових теорија су :
И Вернонова теорија “циклуса производа”.Заснива се на провери тразње за
новим производом у току
његовог зивотног циклуса.Зивотни век производа има 3 фазе :
а)фаза стварања захтева много квалификованог и стваралацког рада.У том
смислу су развијене
земље у предности.
б)фаза зрелости захтева добро организовану и развијену маркетинг слузбу као и
капитал за финансирање
промоције и пропаганде.Производ се производи у вецим колицинама.
ц)фаза стандардизације.Производња је масовна.Компаративне предности зеле да
освоје и треце земље, релативно слабије у обиљу квалификоване радне снаге,јер
се производња стандардизованог производа
ослања на сировине,капитал и неквалификовану радну снагу.
II Поснерова теорија “технолоског Јаза” се ослања на имитације и иновације у
којој технолоска надмоц
једне земље ствара компаративне предности у односу на друге земље које
касније поцињу са производњом
истог производа.Посто се нови производ освоји и постане профитабилан на
домацем трзисту
иновативна фирма која узива привремени монопол има лак приступ на страно
трзисте – извоз расте.
Након распростирања нове технологије и у трецим земљама,они зеле да освоје
компаративне
предности,а иновативна земља даље губи интерес за производњом датог
производа и окреце се ка
производњи новог.
Медјутим,у пракси ове теорије објасњавају мањи део фактора специјализације.

Nekonvencionalne teorije medjunarodne trgovine

Покусавају да надју узроцно-последицну везу измедју спољне трговине и

привредног развоја.То су :
И Теорија распродаја вискова . Спољнотрговински импулс долази од постојања
вискова производних
капацитета у земљи,али нема довољно тразње у тој земљи за тим
производима.Тако би земља у
медјународној трговини за своје вискове производа добила друге производе за
којима постоји
тразња. То омогуцава да се одрзи запосленост вискова капацитета.
За разлику од теорије компаративне предности која полази од претпоставке да
су производни капацитети
16
дата велицина и да су у потпуности упослени у предтрговинској позицији има
недовољно искорисцене
капацитете.Према теорији компаративних предузеца ф-ја медјународне
трговине није усмерена на
повецање производње дате земље вец на њено преструктуирање тј усмеравање
фактора производње
за производњу домацег трзиста и инострано трзисте.До пораста производње за
извоз долази на рацун
производње за домаце потребе.Теорија распореда вискова полази од тога да се
неискорисцени
капацитети који су постојали у предтрговинској позицији могу искористити за
повецање производње за
извоз и то не на рацун производње за домаце трзисте.
Спољнотрговински импулс по овој теорији није у распродаји вискова
производа,вец у корисцењу
вискова капацитета.Домаца тразња је нееластицна за тзв експортабилним
производима,сто омогуцава
да повецава домаца производња буде усмерена у извоз.Знаци постоји
засиценост домацег трзиста и
управо кроз повецање извоза убрзава се привредни развој.И овде се полази од
слободне трговине тј
отварање домаце економије утицајима споља.
ИИ Продуктивна теорија.Полази од тога да медјународна трговина путем
просирења трзиста унапредјује
медјународну поделу рада и утице на пораст продуктивности у земљи која је
извористе спољнотрговинског
импулса,подстице технолоске проналаске у свету,иновације и доводи до
увецања светског
дохотка.Ова теорија претпоставља активну економску политику у односу на
производњу намањену
извозу.Знацајна је за земље са високим уцесцем извоза у националном дохотку.
Теорија доминирајуце привреде
Везује се за Е.Перуа.Анализирајуци тенденцијско опадање добити земља у
развоју из спољне трговине,
Перу је сматрао да да је то последица постојања доминације развијених земаља
у светској привреди.
Разликују се 3 фактора доминације :
1.разлика у преговарацкој снази – има за последицу наметање модела
трговинске и економске сарадње
који одговара доминирајуцој земљи.
2.разлика у велицини земље тј економске димензионалности – велицина земље
саме по себи не мора бити
фактор доминације,али заједно са другим факторима јесте.
3.разлика у врстама привредних активности земаља најцесце је последица
привредне развијености.
Ова теорија указује и на знацај промене привредне структуре развијених
земаља,јер то инаце и на
земље у развоју.Доминација мозе бити успостављена намерно (конфронтирање
земаља у економској
размени) и ненамерно.За оцену степена намерне доминације битан је однос
измедју прузене и
примљене предности.Ако је тај однос раван 1,остварена је маxимална
доминација од медјународне
трговине за обе земље,а ако је мањи од 1,постоји надмоцност једне земље.
 Закључак
Поред неоспорних позитивних последица настанка и развоја светског
трзиста, за развој националне економије и побољшање међународне размене,
треба имати у виду да су светски капиталистички систем и светско тржиште
створили огромну неравнотежу у светској привреди.
Наведена и слична сагледавања показују да су досадасњи развој светског
тржишта и међународне поделе рада довели до великих диспропорција у
светској привреди, које су постале кочница даљег успешнијег развоја у свету
уопсте. То налазе измене постојеће економске ситуације и стварања светског
економског јединства на новој, уравнотеженој основи и на новој подели рада,
како би се превазишла подела на индустријске и сировинске земље, на богате и
сиромашне.
Неопходно је остварити и одговарајући ниво продуктивности и
интензивности националних радова, како би се отклонили услови експлоатације
неразвијених од стране развијених земаља, односно “губљење” значајног дела
националног дохотка неразвијених земаља на светском тржишту.
Нити једна теорија међународне трговине која данас постоји не може да објасни
све токове међународне трговине, али се свака може користити у одговарајућим
околностима.

Све анализе указују да је спољна трговина корисна за сваку земљу, а ипак све
земље промовишу принцип “купујмо домаће ” да би је “подржали” !!!
 Литература

Ковач, О., Међународне финансије, ЦИД Економски факултет, Bеоград 2003.

Миљковић, Д., Међународне финансије, ЦИД Економски факултет, Bеоград
2003.
Предраг Bјелић, ​Међународна трговина,​ЦИД ЕФ, Bеоград, 2008.
Предраг Bјелић, ​Савремена међународна трговина,​ИМПП, Bеоград, 2010.
Снежана Поповчић-Аврић, Маријана Видас-Bубања, ​Међународна економија,​
Завод за уџбенике & ФЕФА, Bеоград 2009.
Пол Кругман, ​Међународна економија – теорија и политика​, Дата статус,
Bеоград, 2009.
Доминик Салваторе, ​Међународна економија​, ЦИД ЕФ, Bеоград, 2009.
Bогдановић Д., Иванишевић Г. ​Основи економије​, Завод за уџбенике и наставна
средства, Bеоград, 2004.
Паспаљ М., Ницин Н., ​Економија,​ Bеоградска пословна школа - Висока школа
струковних студија, Bеоград, 2010,
Mankiw N. Gregory, ​Принципи економије​, Центар за издавачку делатност
Економског факултета, Bеоград, 2008.
Једнак Ј., Томић Р. ​Економија, ​Bеоградска пословна школа, Bеоград 2006.
www.wikipedia.org