Biblija I Univerzalne Vrednosti

Prof.
dr Zorica Kuburić
BIBLIJA I UNIVERZALNE
VREDNOSTI
CEIR
Novi Sad 2018.
BIBLIJA I UNIVERZALNE VREDNOSTI
Autor:
prof. dr Zorica Kuburić
Recenzenti:
prof. dr Đuro Šušnjić
prof. dr Milan Vukomanović
doc. dr Rastko Jović
Lektura:
MA Ljiljana Ćumura
Izdaje:
CEIR - Centar za empirijska istraživanja religije, www.ceir.co.rs
Za izdavača:
Ana Zotova
Štampa:
Čigoja štampa
Tiraž: 300 primeraka
ISBN 978-86-84111-
“I have nothing to offer except a way of looking at things.”
– Erik Erikson
SADRŽAJ
Uvod................................................................................................ 7
O teizmu i teologiji......................................................................... 9
Teologija razvoja........................................................................... 17
Teologija Slobode......................................................................... 37
Teologija sećanja........................................................................... 65
Teologija mira............................................................................... 83
Teologija Integriteta.................................................................... 113
5
Uvod
U ovoj knjizi prenosim svoja istraživanja koja su povezana sa

analizom sadržaja pisanih tekstova na kojima se zasnivaju monote-
ističke religije, tekstova koji se odnose na univerzalne vrednosti te-
ističkog pogleda na svet. Osnovni skup dokumenata na kojima sam
provela analizu sadržaja jesu Biblija ili Sveto pismo Staroga i No-
voga zaveta, Kuran i izbor udžbenika za versku nastavu pravoslav-
ne i islamske veronauke. Preko 2.000 stranica pisanog teksta je uzo-
rak na kome sam pretraživala ključne reči. U knjizi citiram stiho-
ve koji pominju univerzalne vrednosti za koje sam zainteresovana i
na njima gradim teologiju razvoja, teologiju slobode, teologiju se-
ćanja, teologiju mira i teologiju integriteta. Možda bi sve to zajed-
no pripadalo teologiji odgovornosti koja se bazira na zavetnom od-
nosu između Boga i čoveka.
Sâm pojam teologija ima svoja brojna značenja. Ja se u radu ne
bavim teologijom neke verske tradicije niti teologijom nekog teo-
loga. Takođe, ne bavim se teologijom pojedinih biblijskih autora i
ne koristim egzegezu kao metod koji stavlja biblijski tekst u njegov
istorijski i kulturni kontekst. Teologija kojom se bavim je tematsko
razmatranje pojedinačnih vrednosti koje bi mogle biti univerzalno
prihvatljive za sve ljude, sve kulture, sve religije, vrednosti koje su
u funkciji očuvanja života, slobode, pravde, mira, zajedništva i in-
tegriteta. Ja sam u potrazi za vrednostima koje su tradicionalno već
vekovima utkane u religijskim spisima. Pitam se koja su to zajed-
nička mišljenja i ponašanja koja poštuju pravila koja bi trebalo da
budu univerzalno prihvaćena? Koji su to postupci koji su, pre sve-
ga zapisani u Bibliji, kao zajedničkom temelju monoteističkih reli-
gija, koji treba da budu univerzalna vrednost?
7
U prvom poglavlju bavim se istraživanjem koncepta razvoja ži-
vota koji je svojim počekom omeđen prostorom i vremenom, u te-
ističkom ključu označen linearnim razumevanjem vremena koje u
ovom poglavlju povezujem sa spiralom razvoja. Drugo poglavlje
posvetila sam istraživanju koncepta slobode u okviru biblijskih po-
ruka. Treće poglavlje sam posvetila teologiji sećanja, učenju koje
se zasniva na pamćenju i konstruktima koji se izgrađuju u svakom
pojedinačnom životu na temelju sećanja. Teologija mira je u četvr-
tom poglavlju potkrepljena tekstovima Biblije i Kurana, kao i nji-
hovim interpetacijama u savremenim udžbenicima verske nastave,
s aspekta ženskih inicijativa izgradnje mira i poverenja te doprino-
som svetih knjiga u procesu pomirenja. Peto poglavlje donosi raz-
mišljanja koja se odnose na teologiju integriteta, teologiju koja se
bazira na zrelosti ličnosti koja živi svoj identitet u slobodi i iz slo-
bode. Sva navedena poglavlja objavljena su kao zasebni naučni ra-
dovi u okviru različitih projekata, što je označeno u fusnoti na po-
četku svakog poglavlja. Na kraju svakog poglavlja nalazi se spisak
literature koju sam u tom tekstu koristila. Na kraju knjige su rezi-
mei na srpskom i engleskom jeziku.
8
O teizmu i teologiji
Teizam1
Budući da se cela knjiga temelji na teističkom pogledu na svet i
teologiji koja iz njega proizlazi, sasvim kratko navodim šta u svom
pojmovnom značenju teizam predstavlja. Teizam, grč. (THEOS –
Bog) je religiozni pogled na svet koji pretpostavlja postojanje Jed-
nog personalnog Boga koji stalno upravlja svetom, verovanje u Bo-
ga stvoritelja koji deluje u onome što je stvorio. Izraz je verovatno
prvi upotrebio Ralph Cudworth (1617-1688), u kontrastu prema ate-
izmu (grč. a-theos – bezbožan). Teizam i Deizam (lat. Deus – Bog)
su do 18. veka bili sinonimi. Kasnije se pod deizmom podrazumeva
filozofski pravac u kome se Bog razume kao stvoritelj sveta u koji
se više ne meša, čime se poriče mogućnost Božijeg otkrivenja i po-
stojanja čuda, poriče se Božja imanentnost. Bog u panteizmu poisto-
većen je s prirodom, poriče se Njegova transcendentnost.
Danas teizam opisuje filozofski sistem koji tumači čovekovo ve-
rovanje i poštovanje Jednog Boga, pa je u tom smislu sinonim sa
monoteizmom. Razlikuje se od politeizma u kome je čovekovo bo-
gosluženje interpretirano u pojmu više bogova i henoteizma u ko-
me verovanje u jenog Boga ne isključuje postojanje drugih bogova.
U teizmu Bog je Apsolutna moć, sila koja interveniše, ali ne be-
zlična sila, već sila ljubavi jer je Bog Ličnost koja je apsolutno do-
bra. Bog ne samo da je u stanju da diriguje opštim zakonima priro-
de i upravlja njima, već može i da utiče na najviše sisteme uzročno-
sti, čak i u zakonima koji su ograničeni čistom prirodom. Bog pra-
1 Zorica Kuburić (2007). Teizam. U: Mimica, Aljoša i Bogdanović, Marija (ed.) So-
ciološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 613-614.
9
vi red iznutra i spolja, u savesti i mislima čoveka, a da time ne na-
rušava fizičke zakone.
Razumevanje odnos Boga prema stvorenom svetu ima više va-
rijanti od kojih deistička podrazumeva da je Bog u početku stvorio
svet koji je potom, zbog bilo kojih razloga, prepustio samom sebi,
te da ne interveniše kasnije u svetu u smislu „narušavanja fizičkih
zakona“. Intervencionistička varijanta teizma više s lakoćom uklju-
čuje čuda i „kršenje fizičkih zakona“. Božije prisustvo u svetu se
podjednako prepoznaje kao i njegovo odsustvo, zavisno od fokusa.
Budući da je teistički Bog apsolutno dobar, upitanost je urzokovana
prisustvom zla u svetu i nepravde, koja svedoči o prepuštanju sve-
ta sopstvenom, samostalnom razvoju.
Upoznavanje Božanskog identiteta odvija se postepeno, putem
otkrivenja, u meri koju ljudski um može da prihvati. U teizmu se
prepoznaje lični odnos između Boga i čoveka, koji se uspostavlja
na osnovu zaveta. Zavetni odnos čoveka i Boga svedoči o slobodi
iz koje se razvija zajednica. To povezivanje čoveka i Boga prepo-
znajemo i u značenju reči religio, religare (povezati).
Interakcija Stvoritelja i stvorenog bića u teizmu je zasnovana na
ličnosti. Inicijativa potiče od Boga, čovek je u početku više uplašen
da bi početni strah pred Bogom, koji se razume kao mudrost, prera-
stao sve do odnosa emocionalne bliskosti i ličnog prijateljstva za-
snovanog na poverenju.
Doktrina otkrivenja je ključna i omogućava dogmu, verovanje u
istinitost Božje Reči, što ne isključuje čoveka kao faktora posredova-
nja. Otkrivenja Božanskog bića vekovima se u različitim teologijama
iznova tumače i razumevaju. Lično uključivanje Boga u čovekov ži-
vot, religijsko iskustvo dato u teističkom kontekstu, ponekad se objaš-
njava u terminima paranormalnih fenomena kao što su slušanje glaso-
va ili viđenje vizija koje nemaju prirodno poreklo. Pitanje je: Kako se
religijsko iskustvo može prepoznati i razlikovati od halucinacija i psi-
hopatologije? Kako prepoznati pravog Božjeg posrednika od lažnog?
Teizam najviše odgovara metafizici judaizma, hrišćanstva i isla-
ma. Bog je beskonačan i transcendentan (nadilazi nas i naš svet, s
10
one strane je, ali je i imanentan, s nama je) i sveprisutan, sveznaju-
ći, suveren i dobar. Božja dobrota je njegova apsolutna pravednost
koja se izražava ljubavlju.
Ako je Bog ljubav onda ima nade za čovečanstvo, jer on neće na-
pustiti svoja stvorenja, što ne isključuje mogućnost da čovečanstvo
napusti Boga jer je sloboda, pored ljubavi i pravde, karakteristika
Božjeg odnosa prema svetu. Koncept o Bogu nadopunjavao se in-
dividualnim razumevanjem Boga kao „jednog od nas“, pa su opisi
Boga kao mudrosti, pravde, moći, dobrote i ljubavi uvek morali da
budu označeni kao „večna“ i „savršena“. Ljudska bića stvorena su
po Božjem obličju i sposobna su da prenose život, da se neprestano
razvijaju i komuniciraju sa svetom oko sebe i samim Bogom, koji
ima aktivnu ulogu u traženju onih koji Njega traže.
Ljudska bića stvorena su dobra, ali padom u greh Božja slika u
čoveku je narušena. U hrišćanskom teizmu, proces obnavljanja Bož-
jeg lika u čoveku, omogućen je Hristovim delom otkupljenja, po-
činje obraćenjem koje je proces vraćanja dobroti. Prisustvo Božan-
skog potpuno se otelovilo u Isusu Hristu, Bogočoveku, u kome se
ostvaruje sjedinjenje Božanskog i ljudskog. U teističkom pogledu
na svet etika je transcedentna i temelji se na karakteru Boga. Istori-
ja je linearna i vodi ka ispunjenju Božje namere za čovečanstvo, a
ta namera je spasenje čoveka od zla, od greha, od smrti.
Brojna su pitanja koja proizilaze iz teorijskog konflikta (trans-
cedentnost – imanetnost) teističkog pogleda na svet u čijoj suštini
se nalazi verovanje u savršenstvo samopostojećeg, transcedentnog
Stvoritelja koji je imanentan u svojim nesavršenim, ograničenim i
promenljivim stvorenjima, posebno u optimalnom razvoju moral-
ne autonomije ličnosti.
Teologija
Upotreba termina teologija ima svoju dugu istoriju. Počevši od

Platona, koji u svom delu Država teologiju određuje kao preispiti-
vanje i produbljivanje onoga u šta se veruje i Aristotela, koji u de-
11
lu Metafizika teologiju smatra naukom o apsolutnom biću, o prvom
pokretaču, preko hrišćanskih mislioca koji koriste ovu terminologi-
ju novim osmišljavanjem iz judeohrišćanskih učenja, do savremenih
teoloških pravaca, od kojih navodim nekoliko: teologija mrtvog bo-
ga (Hamilton, Bart, Bultman), teologija koja zastupa mišljenje da je
Bog kakvog poznajemo mrtav u savremenom životu; teologija na-
de (Moltman), u čijoj osnovi je borba za pravedno društvo u svetlu
hrišćanske eshatologije; teologija oslobođenja (Bof) – ima za cilj
sveobuhvatno čovekovo oslobođenje; teologija revolucije (Metz),
u kojoj se polazi od toga da je revolucionarni pokret temeljna kate-
gorija čovekovog delovanja, ali su se predstavnici različito odnosi-
li prema načelu upotrebe sile u revolucionarnim društvenim prome-
nama, od njenog podržavanja do odbacivanja. Miroslav Volf, pak,
naglašava teologiju radosti (theology of joy), utemeljenu na Jevan-
đelju kao radosnoj vesti.
Svaka teološka tradicija razvijala je koncepte koji su se bavili
promišljanjem odnosa Boga, čoveka i sveta. Feministička teologija
nudi nove teološke pristupe kojima se propituju, redefinišu, modifi-
kuju ili odbacuju temeljne kategorije tradicionalne, patrijarhalne re-
ligije. Reformatorske teologije ukazuju na emancipatorske segmen-
te religijske baštine i koriste ih u kreiranju vizija rodno senzitivnog
i ekološkog društva. Svest o ugroženosti života na planeti pokrenu-
la je potrebu bavljenja ekološkom problematikom, što je dovelo do
konstruisanja različitih oblika (eko)feminističih teologija (Geiger,
2005). Toj praktičnoj strani teologije, refleksiji koja pronalazi svoje
mesto u životu čoveka, dodala bih još jedan pravac koji je uvek ak-
tuelan, a to je teologija integriteta (Kuburić, 1999; Kuburić, 2016).
Iz ugla sociologije religije, o teologiji se govori kao o teorijski
sistematizovanom učenju o Bogu i njegovom odnosu prema svetu
(Cvitković, 2005). Đuro Šušnjić naglašava da u svakoj religiji nai-
lazimo na verovanje u neku MOĆ koja je različita od moći čoveka,
kojoj ništa nije nemoguće, te se onaj ko veruje u tu moć i sâm ose-
ća jačim. „Univerzalno jezgro svih religija sastoji se u ideji da je
čovek povezan sa nekom duhovnom moći izvan sebe ili u sebi, ko-
12
ja na kraju sve stvari drži na okupu i daje im neki viši sklad i smi-
sao. Sve religije sadrže ideju da čovek nije kraj sveta, nego da po-
stoji još nešto neouporedivo moćnije, što on mora da uzme u obzir
u svom životu, i sa čime mora da uskladi svoje osećanje, mišljenje
i delanje“ (Šušnjić, 1998:46).
Međutim, čini se ponekad, paradoksalno, da je Bog nemoćan, da
je odsutan, da ne deluje dovoljno u svetu. Čoveku se tako učini da
je potrebno da uzme stvari u svoje ruke i da sâm deluje, vođen pri-
nicipima i vrednostima koje je usvojio, da bude autonoman i odgo-
voran. Drugi se prepuštaju heteronomiji, spoljašnjem vođstvu ne-
ke „sile“ koju doživljavaju da je moćnija. Tako dolazimo do ovoze-
maljskih autoriteta, koji su vrlo često slični predstavama koje lju-
di imaju o Bogu, autoriteta koji se zasnivaju na sili, koristeći strah i
krivicu kao psihološke elemente zavisnosti, dok s druge strane, po-
javljuju se autoriteti koji su vođeni principom poštovanja tuđe slo-
bode i ne koriste silu i moć u izazivanju straha i krivice, već se osla-
njaju na osećanje privrženosti iz dopadanja i ljubavi. Moć „nemoć-
nog autoriteta“ zasnovana je na pripadanju koje ne odbacuje ni on-
da kada druga strana izabere drugi put. Postoje autoriteti koji se pre-
ma drugome odnose s ljubavlju, prihvatanjem, razumevanjem, po-
štovanjem i uvažavanjem, pa odaju utisak nemoći.
Tako je i sama tolerancija, kao pojam, imala različita definisanja,
a u praksi je pripisivana nemoćnima, slabijima, kojima nije preosta-
lo ništa drugo nego da budu tolerantni. S druge strane, tolerancija
se odbacivala kao nedovoljna spram ljubavi. Međutim, ja sam sklo-
na da o toleranciji mislim kao o veštini, kao o zrelosti, kao o moći
kontrole, samokontrole, moći razumevanja drugoga i sposobnosti
da se podnese tuđa, ali i vlastita sloboda, kao i nepredvidivost živo-
ta. Ta moć fleksibilnog odnošenja prema raznolikosti životnih po-
javnosti je pozicionirana između dve krajnosti, koje iskazuju s jed-
ne strane slabost u rigidnosti, nefleksibilnosti u dogmatičnosti, od-
bacivanju, zarobljene u strahu ili krivici, krajnost bliska paranoid-
nosti. S druge strane nalazi se preterana tolerancija, koja nema gra-
nice i koja samu sebe ugrožava usled nnedostatka vrednosti na ko-
13
jima bi utemeljila svoju moć tolerancije. Ta „nemoćna tolerancija“,
koja je takođe vrsta netolerancije, po mom razumevanju pretvara se
u haos i nestabilnost, i vodi kako pojedinca tako i društvo u pozici-
ju žrtve. Zato smatram važnim poznavanje univerzalnih vrednosti
na kojima počiva svaka partikularnost. One osnažuju i pojedinca i
društvo, daju mudrost i izgrađuju prostor za funkcionisanje života.
Tako me razmišljanje vodi ka nekoj vrsti ličnog zaključka da je
verovanje u Boga utemeljeno u vrednostima koje su povezane s po-
rukama koje su ispisane u svetim knjigama, ali da se te poruke mo-
gu na dva načina iščitavati, prema ličnom razumevanju prirode au-
toriteta. Verovatno je prizma koja prelama sve te davno zapisane
verske tekstove, lično iskustvo odrastanja s roditeljskim autoriteti-
ma (Kuburić, 1996; 2009). Nebrojano puta sam čula, u psihoterapij-
skoj praksi, „decu“ koja su mi govorila: „Čuvao sam se od stranpu-
tica u životu, iako su me privlačile, nisam mogao da povredim maj-
ku, znam koliko me je volela“. Drugi su govorili: „Nisam smeo to
da uradim jer sam se bojao oca.“ Ova dva čuvara s kojima se život
rađa i razvija, oslikavaju dve predstave o istom Bogu. Da li je mo-
guće integrisati ove dve predstave? Da li ta integracija vodi u mu-
drost „srednjeg puta“ koji donosi mir zasnovan na veri da je Bog ap-
solutno dobar i da se „pravda“ i „milost“ mogu podneti i pomiriti?
Literatura:
Aristotel, Metafizika.
Brija, Jovan (1999). Rečnik pravoslavne teologije. Beograd: Hilandarski fond
pri Bogoslovskom fakultetu SPC.
Cvitković, Ivan (2005). Rječnik religijskih pojmova. 2. dopunjeno i prošire-
no izdanje. Sarajevo: DES.
Geiger, Marija (2005). Ekološke i rodne kontroverze geneze. Soc.ekol. Za-
greb, Vol. 14. No 3 (235-252).
Kuburić, Zorica (1996). Dve predstave boga u religijskom iskustvu (tema bro-
ja: Nauka i religija), Gledišta, XXXVII, No. 3–4, 127–162.
14
Kuburić, Zorica (1999). Žena i crkve. U: S. Savić (ed.). Feministička teologi-
ja: od teorije u praksu. Novi Sad: Futura publikacije, 39–53.
Zorica Kuburić (2009). Slika o Bogu u stavovima opšte populacije na Balka-
nu, Subjektivizacija istine. U: Vladeta Jerotić i Miroslav Ivanović. Religija izme-
đu istine i društvene istine i društvene uloge. Beograd: Dereta, 149–174.
Kuburić, Zorica (2016). “The Future of Orthodox Christianity in the Context
of a Theology of Integrity: A Perspective from Serbia”, in Corneliu Constantine-
anu, Marcel V. Măcelaru, Anne-Marie Kool & Mihai Himcinschi (eds), Mission
in Central and Eastern Europe: Realities, Perspectives, Trends, Regnum Edin-
burgh Centenary Series 34, Oxford: Regnum, 2016, pp. 190-205.
Platon, Država, Knjiga II.
Šušnjić, Đuro (1998). Religija I. Beograd: Čigoja.
15
Teologija razvoja
Spirala razvoja i/ili sunovrata2

Stvaranje sveta, kakvo je predstavljeno u Starom zavetu3, pred-
stavlja temelj verovanja u monoteizmu, koji se u tumačenjima ra-
slojava na bukvalno, doslovno, i na alegorijsko razumevanje poru-
ke. Stvaranje sveta ima svoj početak koji lokalizuje vreme i prostor
za život na Zemlji. Prostor je nazvan Edemskim vrtom, a vreme je
otpočelo Danom prvim. Od neorganske prirode do organske, od Pr-
vog dana do Dana šestog, završeno je stvaranje, stvaranjem muš-
karca i žene. Datost života muškarcu i ženi značio je početak spiral-
ne strukture DNK, a potom, život se nastavlja u svakom individual-
nom biću spajanjem dva principa, muškog i ženskog.
I tako bi život imao svoju spiralu kretanja kroz vreme od početka
do večnosti, brojanjem dana od prvog iskoraka u brojanju sedmica,
da nije bilo još jednog početka, početka poznanja dobra i zla. Popri-
šte borbe nalazi se, kako u stvorenom svetu tako i u svakom rođe-
nom pojedincu, a život se odvija spiralom spasenja ili spiralom po-
nora. Dvojna spirala DNK dobila je svoju paralelu u dvojnoj spira-
li dobra i zla koje se prepliću i istovremeno deluju u svetu i čoveku.
U ovom radu razmišljaćemo o odnosu vremena i prostora kao
izvora moći za život sveta i čoveka, koristeći spiralu kao model ra-
zvoja, ukazujući na razvojne perspektive dobra i zla i na realnost
psihološkog doživljaja vremena ovde i sada. Judaizam kao religija
prepoznat je kao religija vremena koji svoju sigurnost temelji u ap-
2 Kuburić, Zorica (2015). Spirala razvoja i/ili sunovrata, Kultura, br 148: 49-66.
3 Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta (1989), Beograd: Britansko i Inostrano bi-
blijsko društvo.
17
straktnosti koja je pre svega vera u jednog Boga stvoritelja, potom i
izbavitelja. Spirala u kulturi za judaizam proizlazi iz poruke o stva-
ranju sveta, iz poruke obaveze svetkovanja sedmog dana kao dana
sećanja na samo stvaranje i poštovanje Boga tvorca pauzom u vre-
menu koja odvaja prirodno od natprirodnog, konkretno od apstrak-
tnog, radno vreme od neradnog vremena.
Spirala u prirodi i kulturi
Spirala4 (grč. speira, vijuga, lat. spira) u osnovnom značenju je

zavojnica. U matematici to bi bila krivulja s beskrajno mnogo za-
vojaka. Spirala, prema enciklopedijskim izvorima5 pre svega se po-
vezuje s geometrijskim pojmom krive u ravni, u dvodimenzional-
nom prostoru, koja opisuje obrtaje oko stalne tačke, udaljavajući se
od nje sve više. U prirodi takav oblik se sreće u rasporedu semen-
ki u cvetu suncokreta, u profilu školjke nautilusa. Ako se početna
tačka takve spirale istovremeno kreće duž prave koja je normalna
na početnu ravan, dobija se trodimenzionalna spirala, koja podseća
na oblik nekih morskih školjki. Specijalan oblik trodimenzionalne
spirale je heliks, koji se konstruiše na površini cilindra tako da tan-
genta svake tačke heliksa zaklapa isti ugao sa osom cilindra. He-
liksoidne strukture su biohemijski važne i javljaju se kod proteina
i DNK koja u svojoj strukturi sadrži genetičku informaciju potreb-
nu da odredi rast i razvoj, metabolizam i reprodukciju, što čini or-
ganizam funkcionalnim.
Spirala u kulturi prisutna je više kao ukras i kao simbol. Još od
praistorijskih vremena brojna su umetnička dela i ukrasi urađeni od
zlata i srebra koji imaju oblik spirale.6 Arhitektura ima svoje spiralne
oblike koji vekovima čine prostor lepim i funkcionalnim, pre svega
4 Domović, Ž., Antić, Š. i Klaić, N. (ed.) (2001) Rečnik stranih riječi: tuđice, posuđe-
nice, izrazi, kratice i fraze, Beograd: Evro, str. 1331.
5 Velika opšta ilustrovana enciklopedija Larus (2011), str. 2621.
6 http://www.arheoamateri.rs/2014/11/praistorijskaumetnostoblikovanjasrebraizlata
nacentralnombalkanu/ (pristupljeno 11.09.2015).
18
u sakralnoj arhitekturi7. U skulpturi8 su spiralni oblici pronašli svo-
ju formu, u nepravilnom i pravilnom izražaju9. Takođe pronalazimo
spiralne oblike u dizajnu vrta.10
U dnevnoj štampi spirala se često koristi da objasni tok kretanja i
progresiju poput naslova: „Spirala nasilja, preti li svetu novi krstaš-
ki rat“; „Opasnost od spirale nasilja“.11 Ovakvi naslovi ukazuju na
strahove od kretanja ka zlu, od gubitka kulture tolerancije, strah od
eskalacije zla. U ovom značenju spirala je sunovrat i nekontrolisa-
no propadanje osvojenih vrednosti, a čini se da su one s najsnažni-
jom porukom upravo u odnosu na religiju. Sličan naslov s pojača-
nim i svetovnim karakterom glasi: „Spirala mržnje rasističkog go-
vora“.12 Tekst prenosi govor mržnje upućen od najviših političkih
zvaničnika tog vremena na ime i biće Srba. Samo jedna rečenica je
dovoljna da u toj spirali mržnje ukaže na sunovrat zla koje je pro-
našlo svoju žrtvu: „Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je
bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva“ (1999).13
Još jedna upotreba spirale, koja u životu žene ima dvostruku po-
ruku: poruku sprečavanja razvoja začetog bića i poruku čuvanja od
trudnoće i od abortusa. „Spirala sprečava trudnoću onemogućavajući
da se oplođeno jaje usadi u zid materice“.14 Upravo je ovde granica i
7 http://www.austria.info/si/dejavnosti/mestoinkulturneznamenitosti/razglednaploscad
dachsteinwelterbespirale (pristupljeno 11.09.2015).
8 http://www.seecult.org/v/galerija_umetnika/maricaradojcic/analizakrsta/SpiralaSkul-
ptura8.jpg.html (pristupljeno 11.09.2015).
9 http://www.delo.si/znanje/izobrazevanje/kabinetcudesvspiralnemkroguvecnosti.html
(pristupljeno 11.09.2015).
10 http://www.permakultura.hr/savjeti/23kakosagraditizacinskivrtuoblikuspirale
puznice (pristupljeno 11.09.2015).
11 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/525129/SPIRALANASILJAPretilisvetunovi
krstaskirat (pristupljeno 11.09.2015).
12 http://www.politika.rs/rubrike/Temanedelje/GodisnjicaNATObombardovanja/
Spiralamrznjerasistickoggovora.sr.html (pristupljeno 11.09.2015).
13 http://www.politika.rs/rubrike/Temanedelje/GodisnjicaNATObombardovanja/
Spiralamrznjerasistickoggovora.sr.html (pristupljeno 11.09.2015).
14 http://www.zdravljemladih.rs/index.php/features/definicijezdravlja/42trudnocai
kontracepcija/154trudnocaikontracepcija03
19
mesto sukoba. Pitanje početka života. Ulaskom u spiralu sunovrata
završava se život, izgleda da je to moguće već na samom početku.
Subjektivizacija vremena
Vreme (lat. tempus) je fundamentalni pojam koji se različito defi-

niše u nauci, filozofiji i religiji. Vreme u fizici označava trajanje ko-
je se smatra merljivom količinom. U astronomiji vreme je jedna di-
menzija univerzuma. Da bi se formirala vremenska skala, ustanov-
ljavanje hronologije, potrebno je da se prethodno definišu početna
tačka i konstantna jedinica mere vremena. Vreme je parametar koji
omogućava da se događaji sukcesivno povežu, a kao gramatička ka-
tegorija određeno je da lokalizacije prošlost, sadašnjost i budućnost.
„Za Boga kažemo da je večan, tj. da je Njegovo carstvo vanvre-
mensko. Pojam vremena se ne može primeniti na Samog Boga ne-
go samo na Njegovu tvorevinu. Prema tome, Bog nema ni početka
ni kraja, niti je određenog starosnog doba, jer bi sve te ideje stavlja-
le Božje postojanje u vremenski okvir.“15
Đuro Šušnjić simbolično, poput 95 teza o odnosu religije i nau-
ke16, gde aludira na Martina Lutera i njegovih 95 teza protiv opro-
štajnica greha, pišući o strukturi religije uvodi deset elemenata, po-
put Deset zapovesti, koji, čine religiju sâmu (mit, ritual, iskustvo,
simboli, vrednosti, norme, svete ličnosti, svete zajednice, sveto vre-
me i sveto mesto). Pišući o svetom vremenu kao nadistorijskoj rav-
ni, za moto uzima iskaz sv. Avgustina, koji na pitanje šta je vreme
odgovara „Ako me niko ne pita, onda znam, ako želim da to obja-
snim nekom ko me upita, onda ne znam“. Šušnjić naglašava dva as-
pekta čoveka, čoveka kao telesno i kao duhovno biće. „Kao telesna
bića, mi smo robovi vremena i prostora, jer se stalno sudaramo sa
ograničenjima; kao duhovna bića mi smo gospodari vremena i pro-
stora, jer ovde ne važe vremenske i prostorne granice… U mislima
15 Kaplan, A. (2002) Priručnik jevrejske misli, prvi deo, Zemun: Književno društvo
Pismo, str. 19.
16 Šušnjić, Đ. (1995) Znati i verovati, Beograd: Čigoja štampa.
20
se mogu vratiti u svoje detinjstvo ili u detinjstvo roda, u mislima se
mogu prebaciti na bilo koje mesto u svemiru bez otpora.“17
U Enciklopediji pravoslavlja, pišući odrednicu o vremenu, Đu-
ro Šušnjić vreme deli na unutrašnje, subjektivno i psihološko, i ono
spoljašnje, tuđe i merljivo: „Vreme je prazan okvir koji treba popu-
niti: događaji su ono što ispunjava vreme, čini ga retkim ili gustim.
Postoji više vrsta vremena. Satno vreme protiče ravnomerno: ono
ima početak i kraj, a mera mu je broj i brzina. Ovo vreme znači da
se čovek i sve njegove delatnosti usklađuju sa ritmom koji nije nje-
gov prirodni nego veštački, više nametnuti ritam. Osećanje vreme-
na nema veze s proticanjem vremena merenog časovnikom: stvarne
vremenske mere ne poklapaju se sa doživljenim! Sva naša osećanja,
kao što su dosada, radost, strah, ljubav itd. odvijaju se u psihološkom
vremenu: ova osećanja imaju svoj vlastiti ritam, kojeg postajemo
svesni tek u poređenju sa stvarnim sledom u vremenu i prostoru.“18
Fizičko vreme je merljiv proces za koji se koriste različiti konstru-
isani počeci, prekretnice, ciklusi i izabrani društveni sadržaji. „Protok
vremena pretvara mogućnosti u činjenice, a budućnost u prošlost.“19
Đuro Šušnjić20 piše da je podela vremena „pre naše ere“ i „po-
sle naše ere“ izvršena zato što je sa hrišćanstvom nastupilo nešto
sasvim novo u odnosu na stari svet. Hrišćanstvo nije donelo samo
ideju slobode nasuprot sudbini, ideju osobe nasuprot zakonu, ideju
ljubavi nasuprot razumu, nego i ideju linearnog vremena nasuprot
cikličnom posmatranju vremena. Ako se vreme shvati kružno, ide-
ja iz antike, onda nema mogućnosti da se govori o početku ili kra-
ju vremena; ako se vreme shvati linearno, onda je opravdan govor
o početku i kraju vremena, ideja preuzeta iz judaizma.
Pitanje kontinuiteta vremena kao i povezanost judaizma i hrišćan-
stva, čini da ono što je novo je zapravo staro, jer je već bilo u okvi-
17 Šušnjić, Đ. (1998a) Religija I, Beograd: Čigoja štampa, str. 297.
18 Šušnjić, Đ. Vreme sveto, u: Enciklopedija pravoslavlja, knj. 1, urednik Kalezić, D.
(2002), Beograd: Savremena administracija, str. 410.
19 Kuljić, T. Vreme, društveno, u: Sociološki rečnik, urednici Mimica, A. i Bogdano-
vić, M. (2007), Beograd: Zavod za udžbenike, str. 660.
20 Šušnjić, Đ. (1998) Religija I, Beograd: Čigoja štampa, str. 306.
21
ru judaizma. „A kad se navrši vreme, posla Bog sina svojega jedi-
norodnoga, koji je rođen od žene i pokoren zakonu“21, kao i Hristo-
ve reči: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke:
nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim“.22
„Hrišćanska tradicija polazi od čina stvaranja, a istoriju poima
kao teleološko kretanje u eshatološkoj perspektivi. Suština ove kon-
cepcije shvatanja vremena sadržana je ne u puko linearnom napret-
ku od prošlog ka budućem, već upravo u jedinstvu i nedeljivosti vre-
mena u perspektivi večnosti“23.
Na kontinuumu vremena od prošlosti ka budućnosti, odnos pre-
ma tom istorijskom vremenu u religijskoj perspektivi ima težnju da
od izgubljenog raja, preko haosa i spasenja, ponovo se vrati u stanje
pre pada u greh i u prostor edemskog vrta s drvetom života, koje će
zalečiti sve rane zadobijene u dolini „sena smrtnoga.“24 Tako vreme
dobija ciklični karakter povratka na početak, ali to nije isti početak.
Svaki mit i obred koji iz njega sledi znači povratak prvotnog vre-
mena i želju da se ovo vreme pobedi, tj. da se pobedi smrt. Uloga mi-
ta i obreda jeste da obezbedi nadu nasuprot prolaznosti. Samo seća-
nje na mitske događaje ima izgled u borbi protiv prolaznosti i smr-
ti. Đuro Šušnjić naglašava da je mit tako važan za svaki narod upra-
vo zato što govori da je narod besmrtan. U mnogim verskim siste-
mima predviđeno je da vernik ima trenutke kada napušta svetovno
i ulazi u sveto vreme. Ovo vreme uči ljude kako treba da žive. Izlaz
iz svetovnog vremena i ulaz u sveto vreme dokazuje da nismo samo
svetovna, nego i sveta bića. „Ukidanje prostorno-vremenskih grani-
ca jeste iskorak u religioznu sferu: Bog se spušta među ljude, a čo-
vek se uspinje do neba.“25
21 Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima 4:4.

22 Sveto jevanđelje po Mateju 5:17.
23 Samardžić, O. (2009) Hrišćansko poimanje vremena i istorije, Sociološka luča III,
2, str. 88-107 i str. 92.
24 Psalam 23:4.
25 Šušnjić, Đ. (1998) Religija I, Beograd: Čigoja štampa, str. 321.
22
Prostor i vreme kao izvor moći
Tri ključne reči na kojima se temelji teologija Staroga zaveta jesu

Bog, prostor i vreme. Vreme je počelo da se računa odvajanjem sve-
tlosti od tame, „i bi veče i bi jutro, dan prvi“26. Prostor je, konden-
zovanjem „ni iz čega“, stvoren „u početku“27. Prostor je imao svo-
je konkretno ime kao što je „vrt u Edemu“28, „zemlja Hananska“29,
„sveta zemlja“30. Dakle, prostor ima svoj vremenski početak. Tako
rođendan prostora nastavlja da živi u sećanju poštovanjem vreme-
na kada je sve bilo gotovo i postavljeno na scenu. Šestodnevni rad
bio je zaustavljen da bi od petka veče do subote veče nerad napra-
vio iskorak iz kruga i pokrenuo spiralu u novo kretanje.
Referentni sistem prostor-vreme u kojem Tvorac deluje određen
je danom od dvadeset četiri sata u kome praznik počinje uveče i na-
stavlja se do sledeće večeri. Šest dana Postanja obeležen je frazom,
s blagim varijacijama u redosledu reči: „I bi veče i bi jutro“. Đerald
Šreder kaže da je ta pojava bila toliko važna, da je šest puta iden-
tifikovana kao protok od večeri do jutra, a poruka stihova je da „u
ovom deliću svemira, u kojem je čovečanstvu suđeno da pusti svo-
je korene, postoji sistematski protok od nereda-haosa, ili večeri, ka
redu-kosmosu, ili jutru.“31
Novozavetni argument za postojanje Boga glasi: „Jer svaki dom
treba neko da napravi, a ko je sve stvorio ono je Bog.“32 Drama zvana
život predstavljena je u Bibliji uzbudljivim narativom koji se prihva-
ta verom i čini temelj monoteističkih religija: „Verom poznajemo da
je svet rečju Božjom svršen, da je sve što vidimo iz ništa postalo.“33
26 Prva knjiga Mojsijeva 1:5.

29 Četvrta knjiga Mojsijeva 34:2.
30 Druga knjiga Mojsijeva 3:5.
31 Šreder, Đ. (2010) Veče i jutro, Izdvajanje reda iz haosa, Moraša Vol. 1. br. 1. str.
12-19 i str. 13-14.
32 Poslanica Svetog apostola Pavla Jevrejima 3:4.
23
Vreme i prostor su u međusobnom odnosu. Razlike između re-
ligija su u davanju prioriteta vremenu ili prostoru, poput konflikta
pred kojim stoji svaki pojedinac u izboru između „imati ili biti“. Pi-
tanje koje diferencira jeste: Da li Bog sebe više ispoljava u događa-
jima ili u mestima i stvarima. Gde je Bog koji je stvorio svet? Da li
se njegovo prisustvo u svetu vezuje primarno za prostor ili za vre-
me, za prirodu ili za istoriju? Ili, je poput deističkog razumevanja,
Bog napustio ovaj svet?34
Čovekovo osvajanje prostora je pobeda koja je ostvarivana žr-
tvovanjem samog života i žrtvovanjem vremena. Trošenje vremena
da bi se stekao prostor je skupa investicija, jer je vreme samo biv-
stvovanje. Život je pre svega vreme. Moć nad vremenom predstav-
lja slobodu ulaganja u život koji treba da traje, a moć nad prosto-
rom zavodi i odvodi u nagomilavanje stvari, posedovanje, nadzira-
nje i vladanje.35
Moć koju čovek pokazuje prema prostoru proizlazi iz želje da
se ovlada prirodom i upravlja njom. Zavedenost stvarima usmera-
va čovekovo delovanje. Tako je religija vremena potisnuta, a reli-
gija prostora zavladala. Bog koji je izvan prostora i vremena sme-
šta se u sveta mesta, sveto tlo, na koje treba da se dolazi i gde treba
da se moli, i u svete predmete koji mogu da se opipavaju, pred ko-
jima treba da se klanja i moli. Ta lokalizacija beskonačnog i kon-
kretizacija apstraktnog je iskušenje pred kojim stoji Dekalog, kao
zapovest s gore Sinaj na kojoj je bilo „sveto mesto“36 pred kojim
je Mojsije izuo obuću svoju. Međutim, na tom istom svetom mestu
dobio je zapovest u kojoj je zabranjena konkretizacija Boga, zabra-
njeno čak i u imenu ga svoditi na konkretnost. Sama četvrta zapo-
vest37 je izričito usmerena na svetost vremena, svetost sedmog da-
na koji predstavlja spiralu kretanja po putanji vremenskog ciklusa
34 Kuburić, Z. (2007) Teizam, u: Sociološki rečnik, urednici Mimica, A. i Bogdano-

vić, M. (2007), Beograd: Zavod za udžbenike, str. 613.
35 Hešel, A. J. Šabat u: Šabat – Dan večnosti, Kaplan, A. (1999), Zemun.
36 Četvrta knjiga Mojsijeva 34:2.
37 Druga knjiga Mojsijeva 20:11.
24
koji je nepromenjeno bivstvovanje u različitim lokalitetima, u Raju
i izvan njega, u vlastitoj zemlji i u dijaspori, kao domaćin i kao iz-
beglica. Imati kontrolu nad vremenom značilo je biti slobodan i od-
govoran. Svi ostali su bili robovi koji nisu mogli da imaju kontro-
lu nad vremenom.
Za iskustveni život pojedinca isto kao i planete Zemlje, prema
izveštaju o stvaranju, Bog je paralelno stvarao vreme i prostor za
život sveta. Dan je imao veče i jutro i nosio svoj redni broj, Dan pr-
vi. Potom je došao Dan drugi i sve ono što je tog dana postavljeno
na scenu zvanu Zemlja. Spirala je počela da se formira, od svog po-
četka, Prvog dana kada je postavljen centar spirale koja se nizala do
svoje ciklične tačke Dan šesti. Tada je stigao par, Adam i Eva, zva-
ni čovek da bude nosilac i prenosilac života. Život je ušao u spiralu
vremena da se rađa i prenosi s generacije na generaciju. Zajednič-
ki život muškarca i žene je otpočeo čini se baš u petak veče kad je
sve bilo gotovo i „dobro beše veoma“38. Život je za njih počeo slav-
ljem. Sedmog dana oni su ušli u blagoslov proslave stvaranja sveta
poštujući „vreme“ „sveto vreme“ i Boga tvorca. „I blagoslovi Bog
sedmi dan i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, ko-
ja učini. To je postanje neba i zemlje kad postaše, kad Gospod Bog
stvori zemlju i nebo.“39
Značaj izlaska iz kruga dogodio se završetkom stvaranja, sed-
mim danom, poslednjim danom u ciklusu sedmice. Da je reč o spi-
rali a ne o krugu, svedoči ciklus koji nema prirodnu putanju kreta-
nja. Sedmica je iskorak iz prirode i prostora u vreme i slobodu kre-
tanja. Sedmi dan kao dan nerada, dan slavljenja i zajedništva među-
sobnog i s Bogom tvorcem predstavlja prvu spiralu u kulturi, u re-
ligiji, u obredu. Sedmica je spirala koja se okreće otvorena za več-
nost. Judaizam je religija koja je zabeležila tok stvaranja i postav-
ku moralnog zakona koji počinje proslavom stvaranja, slavljenjem
vremena, ulaskom u vreme koje obećava život u razvojnoj perspek-
tivi, s obećanjem.
39 Prva knjiga Mojsijeva 2:3.4.
25
Hram u vremenu, slika večnosti
Tako je judaizam kao religija, u istoriji zla, preživeo u veri i nadi

u religiji vremena, čuvajući subotu kao sveto vreme i „hram u vre-
menu“. Hešel40 naglašava da u sledu stvaranja nigde nije spomenut ni
jedan jedini predmet koji bi bio obdaren osobinom svetosti. Svetinja
u vremenu u Bibliji dolazi ispred svega ostalog zato što je u vreme-
nu početka istorije postojala samo jedna svetinja – svetinja u vreme-
nu. Prednost vremena nad prostorom je u tome što je vreme posve-
ćeno od Boga, a prostor hrama posvetio je Mojsije. Takođe, važan
argument za prioritet vremena nad prostorom je u tome što datum
Subote nije određen zbivanjem u prirodi nego samim činom Stvara-
nja. Suština Subote je tako u potpunosti odvojena od sveta prostora.
Hešel41 kao praktičnu primenu razumevanja važnosti svetog vre-
mena zaključuje da onaj ko želi da uđe u svetost dana mora najpre da
napusti svetovnost zahuktale trgovine i jarma teškog rada. On mora
da se skloni od vriske neskladnih dana, od napetosti i groznice sti-
canja, mora da se oprosti od napornog posla i nauči da shvati kao
što je svet već jednom stvoren, da će opstati bez pomoći čovekove.
Takva vrsta poverenja u Boga koji je stvorio svet i koji ga održava
daje mogućnost razumevanja poruke da je šest dana u nedelji dato
da se ovlada svetom, a sedmoga dana je prilika da savladamo sebe.
Obeležavanje svetog vremena od zalaska sunca u petak, pa do za-
laska sunca u subotu veče, najvažnija je odrednica jevrejskog identi-
teta. Neulazak u hram vremena smatra se istupanjem iz judaizma42.
Kulturni obrasci svetkovanja subote neguju se kako u porodici ta-
ko i u zajednici, obogaćivanjem svog duha putem molitve, čitanja,
druženja. Kao trenutak približavanja Bogu, subota se dočekuje s ra-
došću i provodi u posebnoj religioznoj posvećenosti, koja je raste-
rećena svakodnevnih misli i poslova. Kad god je to moguće, poželj-
40 Hešel, A. J. (1999) Šabat, Zemun; Kuburić, Z. i Dačić, S. (2004) Metodika verske

nastave, Beograd: Čigoja štampa, str. 144-155.
41 Isto.
42 Kaplan, A. (1999) Šabat – dan večnosti, Zemun, str. 76-81.
26
no je da se verske zapovesti izvršavaju u okviru grupe, minimalna
grupa je tri osobe, poželjno je da ih bude desetorica43.
Držanjem Božijih zapovesti ostvaruje se neki cilj, budući da su
„zapovesti samo sredstvo za ispunjavanje Božijeg plana“44. Spiral-
no kretanje po sedmičnom ciklusu i iskoraku u „sveto vreme“ ima
smisao koji se odnosi na spasenje, koje znači iskorak iz vremena u
večnost, tj. ulazak u besmrtnost. Od svih indikatora religioznosti
čini se da je za judaizam verovanje u besmrtnost ključan, jer, kako
piše Arije Kaplan, „čovek koji ne veruje u besmrtnost biće lišen te
večne nagrade, pošto ona za njega ionako ne postoji.“45 Poslednja
od trinaest temeljnih i jedinstvenih verovanja judaizma glasi: „Mr-
tvi će oživeti kada bude Božija Volja“46
Razvojne perspektive dobra i zla
U čitanju tekstova iz Biblije i razumevanju poruka koje su zapi-

sane, stvara se osnova jedne kulture osmišljavanja sveta i formiranja
pogleda na svet. U uslovima Raja, kada je stvoren svet s početnim
kapitalom za večni život, čovek je imao dispoziciju rađanja i razvo-
ja u bezbrojnim varijacijama novih oblika, zahvaljujući kombinato-
rici genetskog materijala. Prostor Raja, imao je samo jedan pravac
razvoja, pravac rađanja i stvaranja kroz iskustvo novih bića u per-
spektivi večnosti, u okrilju Božije dobrote i brige. Izveštaj iz Bibli-
je upućuje na granice koje su postavljene u prostoru. Granica se na-
lazila između dobra i zla. Sa teritorije dobra, na teritoriji dobra, bi-
lo je postavljeno drvo poznanja dobra i zla, drvo koje je potencijal-
no davalo mogućnost početka još jedne spirale, sa drugom perspek-
tivom, perspektivom zla, ponora, destrukcije, smrti.
43 Kaplan, A. (2005) Priručnik jevrejske misli, drugi deo, Zemun: Književno druš-
tvo Pismo, str. 145.
44 Isto, str. 139.
45 Kaplan, A. (2005) Priručnik jevrejske misli, drugi deo, Zemun: Književno druš-
tvo Pismo, str. 248.
46 Isto, str. 258.
27
Iz zone naivnosti, neznanja, mladosti, bilo je lako podleći isku-
šenju i otvoriti nova vrata kretanja, razdvojiti dva sveta i sebe sa-
mog staviti na vetrometinu borbe između dobra i zla. Tako je že-
na ubrala plod s drveta i postala žrtva prevare iskusnog poznava-
laca one druge strane, strane zla, pobune, oholosti, nezadovoljstva,
borbe za prestiž, moć, tuđu teritoriju, želje da zaustavi život, da ga
uvuče u nestajanje.47
Priča se nastavlja. „Tada im se otvoriše oči i videše da su goli;
pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.“48 Spirala zla je
otvorila svoj razvojni put. Izgubljen je prostor, izgubljen je Raj, pr-
vi dom, početak ljubavi i života. Tako isterani, ljudi su počeli da uče
razliku između dobra i zla.
Poruka je Biblije da je rajski prostor izgubljen, da su rajska vra-
ta zatvorena, da je zabranjen pristup drvetu života da ne bi, okusiv-
ši tako inficirani zlom, zlo dobilo večnost. Tako je nastao rat, kon-
flikt, sloboda da se izabere. Ali više nije bilo prostora, ostalo je sa-
mo vreme iz raja, vreme koje se niže u dane od prvog do sedmog
i ponovo, od prvog do sedmog, i tako spirala vremena dobija nove
putnike koji ulaze u ciklus rađanjem i nastavljaju da žive slaveći ži-
vot i stvaranje života na Zemlji koja je izgubila drvo života radi zla
koje se ukorenilo u tom prostoru, i u svakom drugom prostoru. Sa-
mo je vreme nastavilo svoj ciklus okretanja po spirali smenjivanja
„od subote do subote“49 da bi izgubljeni prostor povezala s novim.
„Jer kao što će nova nebesa i nova zemlja, što ću ja načiniti, stajati
preda mnom, veli Gospod, tako će stajati seme vaše i ime vaše. I od
mladine do mladine, i od subote do subote dolaziće svako telo da se
pokloni preda mnom, veli Gospod“.50
Jedna od poruka Biblije jeste da je život započet u rajskim uslo-
vima kada je sve bilo veoma dobro, da se potom odvija zajednič-

49 "I od mladine do mladine, i od subote do subote dolaziće svako tijelo da se poklo-
ni preda mnom, veli Gospod" (Isaija 66:23).
50 Knjiga Svetog proroka Isaije 66:22-23.
28
kim životom dobra i zla u svetu i svakom biću, te, da će na „kraju
vremena“ pobediti dobro. Obećanje spasenja od greha i zla upuću-
je na čekanje Mesije. „Ali čekamo po obećanju njegovu novo nebo
i novu zemlju, gde pravda živi.“51
Hrišćanstvo kao religija svoj identitet utemeljuje u vaskrsenju Isu-
sa Hrista. „I ako nema vaskrsenja mrtvijeh, to ni Hristos ne usta. A
ako Hristos ne usta, uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera
vaša.“52 Zato je najveći hrišćanski praznik upravo Vaskrs, a na sed-
mičnom nivou većina hrišćanskih crkava je za dan odmora uzela ne-
delju kao sećanje na dan Hristovog vaskrsenja, kao novo stvaranje.
Sveto vreme u okviru verskih učenja u sebi nosi poruku spase-
nja, međutim na poprištu međureligijskih odnosa pretvara se u kon-
flikt društvenih razmera. Spirala razvoja koja vodi u sve veće čo-
vekovo usavršavanje odnosi se na sve aspekte ličnosti. Ipak, naj-
važnija dimenzija jeste moralnost, koja je paralela dobroti zasno-
vanoj na empatiji.
„Početak našeg duhovnog rađanja jeste početak razlikovanja do-
bra i zla, kao i greha i pokušaja da se on prevaziđe“53. Praktični sa-
vet odnosi se na razvojni put vlastitog usavršavanja u dobru i pre-
vladavanja greha u sebi. Jerotić konstatuje da grehova ima više, ali
da u duhovnom razvoju ne treba krenuti odjednom s nekoliko, već
s onim koji nas najviše muči. Tako se lakše savlada. Razlikovanje
dobra i zla se uči.54 Poziv je da se nadvlada zlo dobrim.55
Shvatanje vremena, kulturni obrazac i razvojne šanse
Zajedničko za sve religije jeste da imaju svete priče koje se od-

nose na posebne događaje koji potom ulaze u kalendar da bi se se-
ćanjem čuvale od zaborava i vršile funkciju integrisanja zajednice.
51 Druga poslanica Svetog apostola Petra 3:13.

52 Prva poslanica Svetog apostola Pavla Korinćanima 15:13-14.
53 Jerotić, V. (2013) Čovek najveća zagonetka, Beograd: Ars Libri, str. 115.
55 Poslanica Svetog apostola Pavla Rimljanima 12:21.
29
Tako se kulturno nasleđe utemeljuje u stavovima pojedinaca i druš-
tva, što se prepoznaje u stilu života. Judeo-hrišćansko poimanje sve-
ta i života, zasnovano na usmenoj tradiciji i pisanoj reči, Bibliji, Sta-
rom i Novom zavetu, osmišljava život i daje referentni okvir većini
stanovnika planete. Ipak, svaka država ponaosob ima svoje naraci-
je koje su povezane ne samo s verskim već i sa etničkim poreklom
i istorijskim iskustvom.
Vesna Mujičić56 pišući o Srbiji i načinu života koji se tako vo-
di kao da je vreme statična kategorija, opisujući našu inertnost i za-
gledanost u prošlost, otvara brojna pitanja i nudi moguća rešenja
za uravnotežen odnos prema vremenu koji omogućava razvoj jed-
nog društva. Neka od značajnih pitanja koja su postavljena su: kako
shvatamo vreme; kakva je vrednost vremena; kako se odnosimo pre-
ma vremenu; kakva nam je vremenska perspektiva; da li gledamo u
prošlost, sadašnjost ili budućnost ili imamo uravnoteženu vremen-
sku perspektivu; kako se odnosimo prema svom istorijskom isku-
stvu; da li verujemo da napredujemo, stagniramo ili nazadujemo; da
li je vreme ograničen resurs; koliki je vremenski horizont; koliko se
unapred može predvideti razvoj događaja.
Na osnovu razlika koje su prisutne u društvima koja su na razli-
čitim nivoima razvijenosti, Vesna Mujičić57 zaključuje da je pitanje
brzine života stvar vrednosti, odnosno prioriteta za društvo, kao i
za pojedinca. Uviđajući raznolikost individualnih protoka vremena,
uviđajući da raznim profesijama odgovaraju različiti individualni
temperamenti, da čitavim privrednim granama odgovaraju različite
brzine vremena, da možda i čitavim zemljama odgovaraju različite
brzine vremena, postaje jasnije da nema stvarnog osnova da se či-
tavom društvu nameće ista brzina vremena kao standard, niti da se
jednom društvu nameće vremenski standard drugog.
Govoreći o istoriji vlastitog naroda Vladeta Jerotić smatra da je
potrebno da se zna kakva je istorija bila, ali ne da bi je ponovo pro-
56 Mujičić, V. (2010) Šta nam znači vreme: shvatanje vremena, kulturni obrazac i ra-
zvojne šanse, Republika, broj 474-475, str. 1-30.
57 Isto.
30
živeli, jer se to ne može. „Nema cikličnosti u istoriji. Uvek je dru-
gačije i kada izgleda da je istorija ista. Stvari se naizgled ponavlja-
ju, kao da su iste“58
Razvoj u oba smera
Spirala razvoja ima svoj istorijski put. „Sada“ je merilo prošlosti

ali i budućnosti. Dokle smo stigli u razvojnom putu? „Zaokupljeni
onim što je sada i što je ovde, iz vida gubimo put kojim se krećemo
kroz vreme, zaboravljajući da sebi postavimo krajnje pitanje Pola
Gogena: Kuda idemo?“59
Ako su svi ljudi sagrešili, i ako nema nijednoga koji bi se mo-
gao izdvojiti, kakva je perspektiva razvoja kada je u pitanju spase-
nje? U početku je sve bilo veoma dobro. Mudri Solomun izjavlju-
je: „Samo, gle, ovo nađoh: da je Bog stvorio čoveka dobra; a oni
traže svakojake pomisli.“60 Sve više nestaje dobrote iz naše percep-
cije. Nešto se dogodilo. „Svi zastraniše, svi se pokvariše, nema ni-
koga dobro da tvori, nema ni jednoga.“61 Da li je u Bibliji prikazan
lični pesimizam ili je objektivno sve krenulo spiralom destrukci-
je i sunovrata?
„Biosfera je visokoorganizovan sistem, čije su osnovne karak-
teristike samoodržanje i postojanost kao i samoregulacija zasnova-
na na cikličnom kruženju materija i protoku energije. To je sistem
najbliži pojmu idealnog.“62 Međutim, taj idealni prirodni svet, kako
god da je nastao, ušao je u spiralu okretanja i kretanja. U kom prav-
cu? „Zagađenje vrlo ozbiljno ugrožava biodiverzitet, što pokazuje
i veliki broj vrsta koje su u procesu nestajanja ili su već iščezle.“63
58 Jerotić, V. (2013) Čovek najveća zagonetka, Beograd: Ars Libri, str. 113.
59 Rajt, R. (2007) Kratka istorija napretka, Beograd: Geopoetika, str. 142.
60 Knjiga propovednikova 7:29.
61 Psalam 53:3.
62 Jablanović, M. (2002) Ekotoksikološki rečnik, Kruševac: Univerzitet u Prištini,
str. 73.
63 Isto, str. 66.
31
Ronald Rajt64 pišući o razvoju primećuje, ne samo ubrzano kre-
tanje, već i skraćivanje spiralne ose. Zastarevaju znanja. Promene
su brze. Da li to znači da je reč o razvoju i napretku ili se spirala su-
žava i završava? Da li je ipak kraj istorije? Zamke napretka, izumi-
ranje vrsta, jezika, naroda, prirode, kapaciteta za razvoj, dakle ipak,
degradacija. Razlog tome je nedostatak mere. Rajt kaže: „taj đavo
živi u nama i izlazi kad god preduhitrimo prirodu, narušavajući rav-
notežu između mudrosti i bezobzirnosti, između potrebe i pohlepe.“65
Civilizovani ljudi veruju da se ponašaju bolje od takozvanih divlja-
ka, međutim, moralne vrednosti koje se vezuju za civilizaciju samo
su privid, jer se prečesto koriste da opravdaju napadanje i tlačenje
drugih, manje moćnih društava. Na pojedinačnom planu iskušenja
se zovu: seks, hrana, bogatstvo, moć, prestiž i, u modernom znače-
nju, sve boljih i boljih materijalnih stvari. Tako prisiljeni na napre-
dovanje, u civilizovanom kontekstu nove religije, ljude vlastite že-
lje zavode i uništavaju, usled nedostatka mere.
Kritikujući civilizaciju Rajt66 podseća na rimske arene, astečka
žrtvovanja, lomače inkvizicije, nacističke logore smrti. I ne samo
da je odnos prema drugome čoveku problematičan, već je i odnos
prema prirodi rušilački. A kada priroda počne da nas lišava svojih
usluga putem erozija, nerodnih godina, gladovanja, bolesti, tada je
rezultat prava propast, izumiranje društva. Oporavak, ako do njega
dođe, traje vekovima. „Lekcija koju ja nalazim u prošlosti jeste ova:
zdravlje zemljišta i vode i šuma, koje čuvaju vodu, jedina je trajna
osnova opstanka i uspeha ma koje civilizacije.“67
Iz ugla ličnosti i psihologije stižu objašnjenja. Psihologija osećaj-
nosti je pokazala da neprijatna osećanja doživljavamo skoro duplo
intenzivnije od prijatnih. Razlog je da nam je ono što nas ugrožava
važnije od onoga što nas unapređuje. Neprijatna osećanja su poveza-
na sa preživljavanjem, a prijatna su povezana sa kvalitetom života.
64 Rajt, Ronald (2007) Kratka istorija napretka, Beograd: Geopoetika, str. 29.
65 Isto, str. 23.
66 Isto, str. 47.
67 Isto, str. 115.
32
Zoran Milivojević postavlja pitanje: „Da li nam svest o tome da se
kolektivno nalazimo u spirali procesa kvarenja i slike stvarnosti i sa-
me stvarnosti može pomoći da učinimo da svet bude bolje mesto?“68
Zaključak
Pitanje koje ostaje odnosi se na dilemu da li je problem ljudskog

razvoja u konfliktu između života i smrti. Da li se dvoumimo izme-
đu rađanja i društvenog napredovanja i izolacije, ratova i samouni-
štenja. Da li je možda nastajanje i nestajanje samo sekvenca novog
nastajanja i novog nestajanja koje se održava u ravnoteži istosti, ko-
ja prenosi život? Ili je možda spirala razvoja linearna i pozitivna ko-
notacija, dok je spirala destrukcije i uništenja negativna strana line-
arnog puta u suprotnom smeru? Da li se nalazimo pred konfliktom
izbora između dobra i zla? Koliko smo sigurni u vlastiti put? Da li
se tradicionalno, moderno i postmoderno doba razlikuje po odgo-
vorima na ova pitanja?
Religijska verovanja i poruke koje osmišljavaju život značajno
su kulturno nasleđe. Monoteističke religije polaze od istog koncepta
o početku života na Zemlji, o stvaranju sveta za šest dana, što pred-
stavlja teistički pogled na svet. U tom kontekstu smo razmatrali pi-
tanje početka vremena i prostora i putanje razvoja.
Koherentnost verskog sistema nije moguće održati ako se uno-
se potpuno suprotna gledišta koja ga razgrađuju. Verska učenja se
održavaju pre svega putem vere, a znati i verovati su dva paralel-
na sistema koja se međusobno dopunjuju. Odnos religije i nau-
ke pomera granice vere i znanja. Međutim, budući da je monote-
izam otkrivena religija i da se veruje u istinitost objave, nije po-
željno praviti kompromise i uvoditi izmene. Zato je teizam rela-
tivno zatvoren sistem koji se teško menja, ali koji se unutar sebe
razvija i prati savremeni život u pokušaju da stara pitanja redefi-
niše ali ne i izmeni.
68 Milivojević, Z., http://www.politika.rs/rubrike/ spektar/zivot-i-stil/Moc-losih-vesti.
lt.html (objavljeno 12. 9. 2015, pristupljeno 12. 9. 2015).
33
Spirala razvoja vremena zemaljskog života ima svoj početak, koji
je prema Bibliji nastao stvaranjem čoveka, muškarca i žene, šestog
dana stvaranja, koji je svoj prvi kompletni dan života živeo sedmog
dana stvaranja. Posvećeno vreme i blagoslov dat sedmome danu u
sedmici stvaranja i potom u svetkovanju i pažljivom brojanju dana,
bio je prvi iskorak u kulturi, početak zajedništva i religije koja je
povezivala „dvoje ili troje u molitvi“. Značaj broja sedam povezu-
je se i sa brojanjem sedam godina kada se biološkim promenama u
čovekovom telu svakih sedam godina ulazi u novi razvojni ciklus.
Razvojni put čoveka već na samom početku upada u zamku pred
izazovima „poznanja dobra i zla“. Razvoj dobija dva pravca, jedan
vodi u život a drugi u smrt, i uprkos izvesnosti, sloboda izbora dobi-
ja na važnosti. Telesno bivstvovanje, zahvaljujući obećanju večno-
ga života u otkrivenoj monoteističkoj religiji i, dugo već, zapisanoj
objavi u Bibliji, čovekov duh se kreće u veri i nadi da će prevladati
smrt. Verujući da će onaj koji je stvorio svet moći i da ponovo stvori
vaskrsenjem. Zato je sveto vreme u svakoj religiji ključno određenje
budući da je ono sâmo život. Za judaizam sveto vreme i deo iden-
titeta jeste subota, sedmi dan koji se svetkuje po četvrtoj zapovesti
Dekaloga. Za većinu hrišćana, nedelja je sveto vreme koje podseća
na dan Hristovog vaskrsenja i pobedu smrti. Verovanje u vaskrse-
nje i vraćanje u život spasenih predstavlja najjači indikator religij-
skog verovanja kako sa sociološkog tako i sa teološkog stanovišta.
Religijski optimizam o budućnosti sveta i čoveka, to slavljenje
života i uporno odbijanje da se prihvati sama realnost ovde i sada,
insistira na mogućnosti večnog života putem verovanja u Božija
obećanja. S druge strane, prevelika količina zla u svetu, nepravde,
ratovi, uništavanje prirode i njena razorna snaga, sve čini život ne-
sigurnim a čoveka uvlači u beznađe i osećanje izgubljenosti. Stal-
ne pretnje ratom, i sami ratovi, izazivaju strah i bežanje. Trenutak
u kome živimo obeležen je izbegličkom krizom, vraćanjem religij-
skim verovanjima, težnjom da se vlastito verovanje prenese drugi-
ma. Načini misionarenja se razlikuju. Svete priče su ispričane raci-
onalno, ipak, one pobuđuju najdublje emocije. U jednoj spirali ra-
34
zvoja protkana je ljubav, u drugoj strah. Borba se nastavlja, a popri-
šte te borbe je i Zemlja i biće.
Literatura:
Biblija, Sveto pismo: Stari zavet, prevod (Đura Daničić), Novi zavet (prevod
Vuk Karadžić) (2003), Beograd: Sveti arhijerejski sinod srpske pravoslavne crkve.
Jablanović, M. (2002) Ekotoksikološki rečnik, Kruševac: Univerzitet u Prištini.
Jerotić, V. (2013) Čovek najveća zagonetka, Beograd: Ars Libri.
Kuburić, Z. i Dačić, S. (2004)Metodika verske nastave, Čigoja štampa Ceir.
Kuburić, Z. Teizam, u: Sociološki rečnik, urednici Mimica, A. i Bogdanović,
M. (2007), Beograd: Zavod za udžbenike.
Kuljić, T. Vreme, društveno, u: Sociološki rečnik, urednici Mimica, A. i Bog-
danović, M. (2007), Beograd: Zavod za udžbenike. Velika opšta ilustrovana en-
ciklopedija Larus (2011), dopunjeno srp. izd. Beograd: Mono i Manjana.
Rajt, R. (2007) Kratka istorija napretka, Beograd: Geopoetika. Samardžić, O.
(2009) Hrišćansko poimanje vremena i istorije, Sociološka luča III, 2. str. 88-107.
Šušnjić, Đ. (1998a) Religija I, Beograd: Čigoja štampa. Šušnjić, Đ. (1998b)
Religija II, Beograd: Čigoja štampa.
Šušnjić, Đ. Vreme sveto, u: Enciklopedija pravoslavlja, Knj. 1, urednik Kale-
zić, D. (2002), Beograd: Savremena administracija. Zgeêg, V. (2010) Uese ^ ji-
ćo, ćâjapje geâ 12 ćao8a, Mogaza, Uo1. 1. ćg. 1. 81t. 12-19.
Mujičić, V. (2010) Šta nam znači vreme: shvatanje vremena, kulturni obrazac
i razvojne šanse, Republika broj 474-475, str. 1-30.
Domović, Ž., Antić, Š. i Klaić, N. (ur.) (2001) Rečnik stranih riječi: tuđice,
posuđenice, izrazi, kratice i fraze, Beograd: Evro.
Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta (1989), Beograd: Britansko i Inostra-
no biblijsko društvo.
Internet izvori:
http://www.austria.info/si/dejavnosti/mestoinkulturneznamenitosti/razgledna
ploscaddachsteinwelterbespirale (pristupljeno 11. 9. 2015).
http://www.seecult.org/v/galerija_umetnika/maricaradojcic/analizakrsta/Spi-
ralaSkulptura8.jpg.html (pristupljeno 11. 09. 2015).
35
http://www.delo.si/znanje/izobrazevanje/kabinetcudesvspiralnemkrogu
vecnosti.html (pristupljeno 11. 9. 2015).
http://www.permakultura.hr/savjeti/23kakosagraditizacinskivrtuoblikuspirale
puznice (pristupljeno 11. 9. 2015).
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/525129/SPIRALANASILJAPretilisvetunovi
krstaskirat (pristupljeno 11. 9. 2015).
http://www.politika.rs/rubrike/Temanedelje/GodisnjicaNATObombardovanja/
Spiralamrznjerasistickoggovora.sr.html (pristupljeno 11. 9. 2015).
http://www.zdravljemladih.rs/index.php/features/definicijez dravlja/42
trudnocaikontracepcija/154trudnocaikontracepcija03 (pristupljeno 11. 9. 2015).
http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivotistil/Moclosihvesti.lt.html (objav-
ljeno: 12. 9. 2015., pristupljeno 12. 9. 2015).
36
Teologija Slobode
Osećanje lične slobode i mentalno zdravlje u kontekstu biblij-

skih vrednosti69
Sloboda pojmovno i sloboda iskustveno, spoljašnja i unutrašnja
sloboda, sloboda za nešto i sloboda od nečega, realna i objektivna
sloboda i subjektivno osećanje slobode koje može biti nezavisno od
realnih okolnosti, sve su to moguće misaone i praktične varijacije
koje nije lako savladati i sistematizovati. U ovom delu teksta želim
ponovo da krenem u konstrukciju za razumevanje pojma slobode u
kontekstu monotiesitčkih vrednosti, ali i u značaj samog razumeva-
nja tog pojma u ličnom iskustvu i poveznaosti s mentalnim zdrav-
ljem pojedinca. Da li je sloboda moguća i u kojoj meri je dovoljna
da bi se odgovornost preuzela za vlastiti život ovde i sada, i koji su
to još dodatni mehanizmi koji uvode odgovornost za spasenje u te-
ološkom smislu.
Povezanost između mentalnog zdravlja i osećanja prihvaćenosti
U ranijim istraživanjima (Kuburić, 1989; 2009) testirala sam te-

oriju Roditeljskog prihvatanja – odbacivanja – PART (Roner, 1984)
u kontekstu porodičnog funkcionisanja i izgradnje self-koncepta i u
okviru religijskih verovanja (Kuburić, 1995; 2008; 2014). Kroskul-
turalna istraživanja ukazuju na činjenicu da roditeljsko prihvatanje
69 Objavljeno u Zborniku kao deo izlaganja na naučnoj konferenciji Lica i naličja druš-
tvene i ličneslobode: Kuburić, Zorica (2017). Osećanje lične slobode i mentalno zdravlje u
kontekstu biblijskih vrednosti. U: Kuburić, Z. Ćumura, Lj. i Zotova, A. (2017). Lica i na-
ličja društvene i lične slobode. Novi Sad: CEIR. str. 47-70.
37
ima pozitivan uticaj na mentalno zdravlje dece, dok se osećanje od-
bačenosti u ranom detinjstvu reflektuje u različitim formama pat-
nje i postupcima odbacivanja sebe što razvija određeni stepen psi-
hopatologije.
Iznova, u bilo kom sistemu funkcionisanja, ličnost jednostavno
postaje slobodna, razvija se i biva zdravom ako je primarni uslov za-
dovoljen (makar u količini minimalnih zahteva) – da bude prihvaće-
na i voljena. Osećanje slobode je posledica osećanja prihvaćenosti
i nova forma osećanja psihičkog zdravlja. Takva vrsta slobode ni-
je ugrožavajuća niti po sebe, niti po drugog. Ona je razvojna, krea-
tivna, u stanju je da sagleda iz druge perspektive, ima refleksivnost
koja štiti – jer je utemeljena u naučenoj ljubavi.
Prema teorijskom konceptu Erika Eriksona (2008) osam faza
psihosocijalnog razvoja čine put do zrelosti i integriteta, a nje-
gov početak je u prvoj godini života i fazi poverenja, posle ko-
je dolazi faza autonomije. I upravo je tu začetak slobodne volje
da se udalji od svog oslonca i od determinizma datosti. Sloboda
utemeljena u poverenju je uspešno nastavljen psihosocijalni ra-
zvoj, dok druga vrsta slobode, koja nije nastala iz ljubavi i nema
razvijeno osećanje prihvaćenosti i sigurnosti, nastaje na temelju
potrebe za preživljavanjem i vodi u potragu za novim, alternativ-
nim izvorima prihvaćenosti – traganju za ljubavlju. No, budući
da ta sloboda ne proizlazi iz ljubavi, ona postaje zavisna, neslo-
bodna sloboda, haotična, izgubljena, jer nije rođena iz primarnog
procesa. To sekundarno povezivanje u kasnijim životnim periodi-
ma sa „trećim roditeljem“ (Berger, 1980) daje novu šansu za pre-
življavanjem, za svesno prihvatanje i novo učenje. Uspeh je mo-
guć i na tom trnovitom putu, ali su tu potrebne „žrtve“ onih koji
su „nedužni“. Tada se uspostavlja nova perspektiva sagledavanja
vlastite prošlosti, integrišu novi načini razumevanja i mišljenja o
pojavama koje su bile traumatične, o osobama koje su izneveri-
le, o životu koji nije ispunio očekivanja, i u kontekstu realnosti
krene se u osvajanje vlastite slobode od onoga što nas je veziva-
lo u čvor patologije.
38
Dakle, možemo se složiti da je psihičko zdravlje utemeljeno u
osećanju sigurnosti i u osećanju slobode, te da se već u ranom de-
tinjstvu postavljaju temelji ovoj zdravoj dinamici. Prema teoriji Eri-
ka Eriksona (2008), prva godina života tka bazično poverenje, po-
tom se kreće u fazu autonomije, u osvajanje slobode, u diferencija-
ciju koja formira nove granice oko vlastitog „ja“, granice koje tre-
ba da budu dovoljno čvrste da štite i dovoljno propustljive da omo-
guće komunikaciju sa spoljašnjim svetom.
Ako bismo ličnost sagledali kao jedan sistem koji je zaštićen,
onda on postaje i slobodan, u meri prisutne sigurnosti. Sloboda od-
vajanja mogla bi biti proporcionalna slobodi povezivanja. Što više
ljubavi, to više slobode za nesmetani psihofizički razvoj u svetu ka-
kav on realno jeste. Ljubav koja povezuje i sloboda koja razdvaja
su dva neophodna temelja psihičkog zdravlja, poput disanja, poput
života koji se kreće. Bez osećanja prihvaćenosti i bazičnog povere-
nja, bez ljubavi, dakle, nema ni slobode. Jer da bi čovek kao zrela
ličnost bio i slobodan, potrebno je da preuzme odgovornost za sebe,
za druge ljude u svom okruženju i za život koji kreira svojim nači-
nom odnošenja prema realnosti. Da bi u tom svom svetu imao ose-
ćanje lične slobode, potrebno je da je već iskusio osećanje prihva-
ćenosti koje je bazirano na bezuslovnom prihvatanju i kao naučenu
formu primenio na ostatak sveta koji nije „ja“.
Mišljenje u funkciji mentalnog zdravlja
Razmišljanje o mišljenju vodi nas u postavljanje pitanja o vrsta-

ma mišljenja, o funkcijama koje mišljenje ima u životu čoveka, o na-
činima kako se razvijaju pojedine vrste mišljenja i o njihovom me-
đusobnom odnosu. Rasprave na temu odnosa dogmatskog i kritič-
kog mišljenja, konvergentnog i divergentnog, konkretnog i apstrak-
tnog, pa još u različitim oblastima života i rada, podsticajna su i mo-
gu doprineti boljem razumevanju problema mentalnog zdravlja. Uti-
sak koji se stiče jeste da se krećemo između krajnosti, te da je „me-
ra“ tajna uspeha u svemu, da je kombinacija delova ono što određu-
39
je kvalitet same celine koja se iskazuje u svom funkcionisanju. Iz
ugla procenjivanja značaja mišljenja uopšte za mentalno zdravlje, a
potom i značaja kvaliteta samog mišljenja, u ovom radu postavljam
pitanje značaja vrednosti na kojima se ono zasniva.
Kako postoji dominantni lični stil funkcionisanja, tako može-
mo govoriti i o kulturi koja ima svoj stil i koja je formirana na jed-
noj paradigmi mišljenja i ponašanja. Sećamo se testova inteligenci-
je i kroskulturnih istraživanja koja su zanemarivala kontekst u ko-
me se radi istraživanje. Kroskulturna istraživanja bavila su se i pro-
cesom mišljenja i ukazivala na povezanost kulture i načina mišlje-
nja, a jedno od njih bavilo se upoređivanjem Zapada i Istoka (Han
i Northoff, 2008). Han, Shihui (2010) tvrdi da su ljudi u zapadnoj
kulturi (Evropa i Amerika) skloni analitičkom kongnitivnom stilu,
koji je usmeren na istaknuti objekat, dok su u Istočnoj Azijskoj kul-
turi (Kina, Japan, Koreja) više skloni holističkom kognitivnom sti-
lu, koji više pažnje poklanja poreklu i kontekstu.
Inspiracija za pridavanje većeg značaja mišljenju u odnosu na dru-
ge psihičke procese datira još iz gimnazijskih dana i časova psiholo-
gije, sećanje na zadatak: kako spojiti svih devet tačaka sa četiri crte u
jednom potezu, bez dizanja olovke, a da su pri tom tačke poređane u
tri reda. Zadatak je težak zato što skoro svi smatraju da ne treba pre-
ći izvan pretpostavljenog okvira. U okviru naše teme o slobodi, je-
dan aspekt slobode mogli bismo nazvati „razmišljanje izvan okvira“,
a ono je upravo kvalitet kreativnog mišljenja. Kreativnost je u stanju
da povezuje ono što na prvi pogled nije povezano, da prelazi granice
uobičajenog, da se kreće haotično, nudi neviđeno. Značaj viđenja iz
tuđe perspektive je takođe deo kreativnosti i divergentnog mišljenja,
a ono se podstiče i na fizičkom planu tako što se uvežbava u oblasti
konkretnog, da bi se potom apstrahovalo i primenjivalo mentalno.
Na fizičkom planu, da bismo lakše pomogli sagledavanje iz dru-
ge perspektive, možemo se i fizički smestiti u jednu poziciju dok
razmišljamo, pa se preseliti na drugo mesto i tada sagledati s druge
strane. U terapijskom procesu sistemske porodične terapije to radi-
mo tako što postavimo praznu stolicu i zamolimo klijenta da sedne
40
na nju dok razmišlja šta bi druga strana o nekom problemu kazala.
Dakle, postoje dve različite strane i ta promena perspektive omogu-
ćava slobodno mišljenje. Ta vrsta veštine mišljenja iz pozicije dru-
gog značajna je za razvijanje tolerancije i stava razumevanja da dru-
gi ljudi imaju drugačiju perspektivu i da drugačije misle.
Sloboda u kretanju podrazumeva kretanje koje ne sledi pravil-
ne forme poput kretanja u okvirima kvadrata, kocke, kruga. Zača-
rani krugovi su upravo nesloboda kretanja izvan postavljenog okvi-
ra. Ona se manifestuje i na fizičkom i na mentalnom planu. Recimo
opsesivnost kao vrsta neslobode, potreba da se bude u nekim okvi-
rima, hodanje po crti ili njeno izbegavanje, ta pravilnost zarobljava,
zato je sloboda mišljenja i bivanja proizvod nepravilnog kretanja,
izvan okvira, izvan spolja postavljenih granica, izvan heteronomi-
je verskih pravila. Prava sloboda je utemeljena u sebi samoj, u gra-
nicama koje se nalaze unutar slobodne ličnosti, koje se oslanjaju na
vrednosti, a ne samo na norme. Norma je potrebna onima koji nisu
slobodni, koji nemaju u sebi razvijen osećaj šta znači biti slobodan
i siguran, koji nemaju razvijen sistem vrednosti. Tako se legalizam
utemeljuje pre slobode, poput osećanja prihvaćenosti koje se ute-
meljuje u poverenju da bi se moglo krenuti u slobodu. Tako se i le-
galizam postavlja kao granica formirana od normi, da bi se potom
prepoznala u vrednostima i dala slobodu lakog prepoznavanja hije-
rarhije u konfliktnim situacijama odlučivanja.
Pitanje koje se u ovim relacijama odnosa „tela“ i „duše“ nameće,
jeste šta ima jaču moć uticaja na mentalno zdravlje? Da li „telo“, tj.
samo ponašanje i pokret koji nosi neku ideju, ili je dovoljna mental-
na slika da bi se izazvala promena u paradigmi mišljenja. Svakako
da bi bila potrebna istraživanja da bi se našao odgovor, a jedno od
njih sugeriše da položaj tela nije toliko važan kao stanje uma kojeg
ti položaji potiču (Lipicki i Byrne, 2005).
Dakle, ljubav učimo iz postupaka zadovoljavanja naših potreba
i odgovora na njih. Sigurnost nastaje iskustvom, sloboda je posle-
dica postojanja povezanosti. Poticanje na slobodu prvo se odvija u
fizičkom svetu, prvim koracima, ovladavanjem veština, kretanjem
41
od poznatog ka nepoznatom. Učenje pravilima je učenje o slobodi,
paradoksalno, ali tako i prve recepte pravimo po tačnim uputstvima
iz recepta, potom krećemo u slobodu varijacija i istraživanje. Tako
se i mišljenje zasniva na činjenicama, znanju, informacijama, isku-
stvu, ono je poput osećanja odraz, refleksija, samo naša reakcija na
svet u nama i oko nas. To je kvalitet koji nastaje iz kvantiteta, to je
drugo lice života. To je umetnost.
Sloboda kao reč
U potrazi za višeslojnim značenjem reči „sloboda“, pogledala

sam u Sistematski rečnik srpskohrvatskog jezika (Jovanovć, Ata-
nacković, 1980) koji ukazuje da reč sloboda ima brojne mogućno-
sti primene. Kao uvod u konkretizaciju pojma slobode i njegovog
značenja za mentalno zdravlje u kontekstu biblijskih iskaza i vred-
nosti na kojima je hrišćansko verovanje zasnovano, navešću redom
kako je u indeksu poređano:
• sloboda;
• sloboda veroispovesti;
• sloboda volje;
• sloboda govora;
• sloboda govora, zbora i javnog okupljanja;
• sloboda dogovora;
• sloboda zbora i dogovora;
• sloboda izbora životnog poziva;
• sloboda izražavanja;
• sloboda izražavanja mišljenja;
• sloboda izražavanja svoje nacionalnosti i upotrebe svog jezika;
• sloboda informacije i propagande;
• sloboda istraživanja i prikupljanja podataka;
• sloboda javnog mišljenja;
• sloboda korišćenja vazdušnog prostora;
• sloboda kretanja;
• sloboda kretanja i nastanjivanja,
42
• sloboda ličnosti;
• sloboda misli;
• sloboda misli i opredeljenja čoveka;
• sloboda mišljenja;
• sloboda naučnog i umetničkog stvaranja;
• sloboda naučnog rada;
• sloboda nepovredivosti stana;
• sloboda od samovolje;
• sloboda ophođenja;
• sloboda pisama;
• sloboda rada;
• sloboda raspravljanja;
• sloboda ribolova;
• sloboda savesti;
• sloboda saobraćaja;
• sloboda testiranja;
• sloboda u okviru zakonskih propisa;
• sloboda ugovaranja;
• sloboda udruživanja;
• sloboda upotrebe manjinskog jezika;
• sloboda štampe;
• slobodan;
• slobodan govor;
• slobodan građanin;
• slobodan dan;
• slobodan duh;
• slobodan život;
• slobodan izbor;
• slobodan izbor zanimanja;
• slobodan izbor zaposlenja;
• slobodan izlaz;
• slobodan je;
• slobodan kao ptica na grani;
• slobodan karakter;
43
• slobodan književnik;
• slobodan mislilac;
• slobodan od svih obaveza;
• slobodan od svih ograničenja;
• slobodan od svih odnosa;
• slobodan od svih uslova;
• slobodan po naravi;
• slobodan po prirodi;
• slobodan pešak;
• slobodan prevoz;
• slobodan prelaz;
• slobodan pristup;
• slobodan prolaz;
• slobodan promet;
• slobodan prostor;
• slobodan rad;
• slobodan rečni signal;
• slobodan stil;
• slobodan stih;
• slobodan ulaz;
• slobodan umetnik;
• slobodan čovek (Jovanović, Atanacković, 1980:1299–1300).
Toliko lepih iskaza slobode i njenih produkata, od slobode ve-
roispovesti do slobodnog čoveka. Putevi slobode vode u nastajanje
slobodnog bića, iskustveno. Jedno je sloboda kao apstraktni pojam,
a drugo je biti slobodan kao konkretno biće u osobinama ličnosti ili
nekoj dinamičkoj akciji. Kao i ljubav što nosi moć beskonačnih pri-
mena (Kuburić, 2012). Poput konkretizacije pojma ljubavi u vaspit-
nim postupcima roditelja, tako i sloboda može imati svoju primenu u
bezbrojnim varijacijama autonomnog mišljenja, osećanja i ponašanja.
U ovom tekstu pokušavam da razumem problem slobode u kon-
tekstu biblijskih poruka, radi potrebe osmišljavanja mentalnog zdrav-
lja vernika koji svoja uverenja temelje na Bibliji. I u indeksu, sa-
svim slučajno, sloboda veroispovesti se nalazi na početku. Zašto su
44
verske slobode toliko važne? Možemo reći da su religijski stavovi
važni jer pokreću najvažnija pitanja koja se odnose na život i smrt,
na smisao postojanja, na svrhu i cilj, te da se kao najvažnije opre-
deljenje konkretizuje u pojedinačne životne filozofije. Tako je stil
života prožet religijskim vrednostima i utiče na mišljenje, osećanja
i ponašanja. Zato je važno razjasniti ključne pojmove koji su nose-
ći u religiji i razjasniti njene poruke.
Da li je moguća sloboda mišljenja kada je reč o verskim uče-

njima?
Kritičari religije polaze od činjenice da je religija zasnovana na

dogmi. Vernici smatraju da nije primereno dovoditi u pitanje verska
učenja. S druge strane, zrelost u veri upravo se postiže prolaskom
kroz fazu sumnje u kojoj se nanovo sve dovodi u pitanje i preispi-
tuje. Ova kriza vernika bi trebalo da vodi u zrelost i viši nivo religi-
oznosti, koji je dostigao mir i potpuno pouzdanje prevazilaženjem
legalizma, postajanjem slobodne ličnosti koja je razrešila sumnje i
kojoj su odgovori upotpunili mapu uma u sjedinjenju racionalnog,
emocionalnog i bihejvioralnog odgovora. Naime, sloboda je posti-
gnuta upravo prolaskom kroz vlastito preispitivanje.
Imam utisak da su dogme poput devet tačaka iz navedenog za-
datka koje čine da jedna grupa vernika misli unutar označenih tača-
ka, dok druga grupa ima slobodu da misli izvan zamišljenog okvi-
ra i da ih ne doživljava kao granice, već kao putokaze. Nepostoje-
će granice u realnosti ipak postoje u svesti i ograničavaju kretanje.
Zadatak da se povežu devet tačaka u jednom potezu je dobra ilu-
stracija. Zadatak koji je teško rešiti ako se ne izađe izvan zamišlje-
nog ograničenja, koje u suštini i ne postoji. Dakle, naše nas pretpo-
stavke, da nešto jeste ili nije, zarobljavaju. Zato je sloboda mišlje-
nja i veština slobodnog mišljenja najvažnije umeće koje vodi osta-
lim slobodama i uravnoteženom i zdravom životu.
Metafora koja mi razjašnjava problem s dogmama u religiji i
različitim odnosom prema njima je da su one „malo ovde, ma-
45
lo onde“ (Isaija 28,13) date odvojeno kao tačke u zadatku pove-
zivanja. Jedna grupa vernika te tačke povezuje unutar zamišlje-
ne ograde postavljenih tačaka – to bi bili legalisti, za koje bismo
rekli da su ograničeni u mišljenju. Druga grupa ne pretpostavlja
da postoji ograničenje u kretanju unutar zamišljene ograde, i oni
izlaze iz okvira – rekli bismo slobodno rešavajući problem na je-
dino mogući način. Nemoć rešavanja tog problema leži samo u
mišljenju koje je sputalo dolaženje do rešenja. Dakle, dogme po-
stoje, one su putokaz, ali kretanje u integraciji tih dogmi, pouka,
učenja, iskustava iz prethodnih generacija s religijskim vredno-
stima, zavisi od svakog pojedinca i njegove sposobnosti da misli
funkcionalno. Zato su u istoj religiji sa istim porukama, na istim
tekstovima, moguće različite interpretacije.
Da li je Biblija dogma ili dijalog?
Pitanje je koliko je značajno mišljenje u životu uopšte. Šta još po-

red mišljenja upravlja čovekovim životom? Da li veću moć u dono-
šenju odluka i u ponašanju ima ono što mislimo ili ono što osećamo?
Da li se osećanja i mišljenje potkrepljuju i šta je tu starije? Da li je
Biblija knjiga koja podstiče dijalog ili iznosi dogme o kojima nema
dijaloga? Da li u Bibliji imamo orijentaciju i odgovore na ta pitanja?
Moj prvi susret s Biblijom bio je na časovima srpskog jezika i
književnosti u Kruševačkoj gimnaziji (1969). Oduševljenje koje sam
tada doživela, čitajući pre svega Novi Zavet, promenilo je i preu-
smerilo moje razumevanje života. Od bavljenja matematikom, ko-
ja je bila moja prva ljubav, preusmerila sam se na traganje koje ma-
tematički pojam beskonačne prave i beskonačnih brojeva preusme-
rava u beskonačno biće i bezuslovnu ljubav koja se u Novom Za-
vetu i Hristovom životu konkretizovala u reči i dela. U to vreme, za
mene je lepota bila u dobroti onoga koji „prođe čineći dobro“ (Dela
10,38). Traganja traju i dalje a „reč“ je neiscrpni izvor kojim se na-
dahnjujem, posebno u pisanom tekstu, tekstu koji ima svoje trajanje
od nekoliko milenijuma. „Nosači reči“ menjali su se, trošili, a sama
46
„reč“ se sačuvala na novim „hardverima“. Možda ta pisana reč i ni-
je slobodna, ali je dijalog s njom slobodan i traje vekovima, iznova.
U Rečniku književnih termina za Bibliju ili Sveto pismo piše da
je u celokupnom svom kanonskom sastavu Starog i Novog zaveta,
osnovna sakralna knjiga hrišćanske religije. Kao knjiga starozavet-
nog kanona, Biblija je i sveta knjiga jevrejske (mojsijevske) religije.
Biblija sadrži veoma raznorodne tekstove u kojima dolazi do izra-
žaja starojevrejska, helenistička i starohrišćanska tradicija. Teksto-
vi su nastali između petnaestoga veka pre i drugog veka nove ere,
na hebrejskom i aramejskom, odnosno na helenističkom grčkom je-
ziku (Bogdanović, 1985:73).
Od vremena svog nastajanja do danas Biblija je čuvana, često
kao sakriveno blago u nekim tajnim skrovištima, koje danas naučni-
ci pronalaze i pokušavaju da dešifruju i uporede s onim drugim na-
činom čuvanja, kada su oduševljeni tekstom i vođeni verom prepi-
sivali kao „originalni“ tekst, od papirusa do novih tehnologija. Pre-
vođenje tekstova Biblije na maternje jezike drugih naroda je takođe
duga tradicija i posebno područje istraživanja.
U ovom tekstu bavićemo se varijantom prevoda Biblije na srp-
ski jezik i porukama koje su povezane sa rečju „sloboda“. Moj na-
čin bavljenja biblijskim tekstom jeste pokušaj interpretacije, poku-
šaj razlistavanja različitih razumevanja poruka i njihov uticaj na ži-
vot pojedinca i grupe koja je prihvati (Kuburić, 2014; 2017).
Pokušaću da biblijskom tekstu priđem selektivno, prateći znače-
nje reči sloboda u kontekstu u kom se upotrebljava, i potom poku-
šati da razumem koliko su te poruke različito interpretirane i koja
od interpretacija bi se mogla vrednovati kao racionalno mišljenje,
koje ima potencijale zdravog psihičkog funkcionisanja.
Biblijski narativ o problemu slobode
Prema analizi sadržaja tekstova 104 stiha u kojima se pojavlju-

je reč sloboda, pokušaćemo da razumemo vrednosni sistem koji se
reflektuje u tekstovima koje ovom prilikom izvlačimo iz šireg kon-
47
teksta i pokušavamo da razumemo poruku reči „sloboda“ u samoj
rečenici. Stihove koji se ponavljaju izostaviću iz navođenja.
Starozavetni koncept slobode
I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa sva-

koga drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne je-
di (1. Moj. 2,16.17).
Prva poruka na koju nailazimo u Bibliji odnosi se na slobodu i
njene granice. Život i smrt su, kao izborne kategorije, od samog po-
četka bile u čovekovim rukama. Ovde nije reč o nepostojećoj zabra-
ni, o zamišljenim granicama, ovde je zabrana bila jasna i granica ja-
sno postavljena kao upozorenje da je prelazak te granice, kao pro-
valija, smrtonosan. Ali nije bilo ograde, samo mentalno saznanje,
bez iskustva, bazirano na poverenju. I upravo poljuljano poverenje
u „Reč“ onoga ko je dao, dovelo je do iskušenja koje je slobodu pre-
tvorilo u ropstvo čiji je cilj bio „poznanje dobra i zla“ (1. Moj. 2,17).
I potom na tom putu, gde cvetaju ruže i raste trnje, spoznaja dobra
i zla putem iskustva traje i poučava da je sloboda vrednost koja no-
si sa sobom rizik, te da je učenje na vlastitom iskustvu sâm život.
I reče Avimeleh Avramu: evo, zemlja ti je moja otvorena, živi slo-
bodno gdje ti je volja (1. Moj. 20,15).
Ne ulazeći u detalje događaja u kome je Avimeleh uzeo Saru od
Avrama i potom je vratio s iskustvom Božije objave u snu (1. Moj.
20,6), ovde se pokreće pitanje prelaska granice, sagrešenje bez na-
mere, jer je Avimeleh, ne znajući pravu istinu, uzeo Saru od Avrama.
I zahvaljujući čistoti srca, svojoj čistoj savesti i iskrenim motivima,
bio sačuvan od greha. I taj veliki Avimeleh daje slobodu Avramu da
živi unutar granica njegove zemlje – gde god želi. Sloboda ima svo-
je granice unutar poseda onoga ko je daje. Moguće je da je teritorija
oko drveta poznanja dobra i zla bila tuđa teritorija.
A treći dan kad oni bijahu u bolovima, uzeše dva sina Jakovlje-
va, Simeun i Levije, braća Dinina, svaki svoj mač i uđoše slobod-
no u grad i pobiše sve muškinje (1. Moj. 34,25).
48
Ponovo na „tuđoj zemlji“ sada se pojavljuje zabrana povezana sa
seksualnošću i sa granicama koje dele „nas“ od „njih“. Dinina braća,
koja su vođena slobodom potkrepljenom gnevom i osvetom, pobiše
sve muškarce, a žene i decu odvedoše (1. Moj. 34,29). Jakovljev strah
od novih osveta sinovi su ućutkali odbranom devojačke časti. Poruka
je iskustveno potkrepljena da je sloboda odgovornost i da su posledice
često s nepredvidivim eskalacijama koje mogu da imaju ukus smrti.
Ne bojte se, dakle; ja ću hraniti vas i vašu djecu. Tako ih utješi i
oslobodi (1. Moj. 50,21).
Umesto osvete za zlo koje su mu učinila braća, Josif uzvraća do-
brim, sa obrazloženjem: „Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio
dobro, da učini što se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi na-
rod“ (1. Moj. 50.20). Poruka ohrabruje, oslobađa krivice one koji
su se već pokajali za svoje ponašanje. Onaj ko čini dobro onome ko
mu je učinio zlo, to može ako misli i veruje da sve ima svoj smisao
i da „onima koji ljube Boga sve ide na dobro“ (Rim. 8,28).
Ako kupiš roba Jevrejina, šest godina neka ti služi, a sedme nek
otide slobodan bez otkupa. (2. Moj. 21,2).
Ako ko udari po oku roba svojega ili robinju svoju, te mu pokva-
ri oko, da ga otpusti slobodna za oko njegovo. I ako izbije zub ro-
bu svojemu ili robinji svojoj, da ga pusti slobodna za zub njegov
(2. Moj. 21, 26-27).
Odnos čoveka prema čoveku i pitanje slobode je tema koja pra-
ti Bibliju. Iz stihova o šestogodišnjem robovanju i oslobađanju sed-
me godine možemo prepoznati da je sloboda zagarantovana trajno,
dok ropstvo ima svoje vremensko ograničenje. Kad se rob oslobo-
di, on je trajno slobodan. Druga vrsta oslobađanja jeste ako se ne-
humano prema robu izvrši nasilje. Razmišljam o nasilju u porodici
i ženama koje trpe nasilje. Možda je poruka da nasilnik gubi pravo
„posedovanja“ bilo roba ili žene ako ih povredi. Čak i u robovla-
sničkom sistemu onog vremena postajala su pravila zaštite onih ko-
ji nemaju slobodu.
Nemoj mrzeti na brata svojega u srcu svojem; slobodno iskaraj
bližnjega svojega, i nemoj trpjeti grijeha na njemu (3. Moj. 19,17).
49
Poruka koja upućuje na asertivno ponašanje, na otvoren odnos
prema svojim emocijama, da se ne potiskuje mržnja, da se slobo-
dan bude u odnosu prema drugome, da se ne mrzi i ne ogovara oko-
lo, već da se otvoreno i direktno komunicira. Ljubav koja se iska-
zuje prihvatanjem bića i stalnim ispravljanjem pojedinosti. Slobo-
da ide uz iskrenost, uz dobronamernost, i ima cilj da bude bolje, da
se sačuva onaj ko se voli, dok je mržnja destruktivna, ona ne po-
pravlja, ona uništava.
I posvetite godinu pedesetu, i proglasite slobodu u zemlji svi-
ma koji žive u njoj; to neka vam je oprosna godina, i tada se vratite
svaki na svoju baštinu, i svaki u rod svoj vratite se (3. Moj. 25.10).
Oprosna godina, posle pola veka, u kontekstu vlasništva nad ze-
mljom ide s obrazloženjem: „da se zemlja ne prodaje za svagda,
jer je moja zemlja, a vi ste došljaci i ukućani kod mene“ (3. Moj.
25,23). Moja asocijacija je da je ovde važna sloboda čuvanja svojih
korena, sloboda pripadanja. Proglasiti slobodu u zemlji svima koji
žive u njoj je fantastična poruka, koja se bazira na oproštenju svih
dugova. Savremenim jezikom govoreći, reč je o vrsti resetovanja,
postavljanja stvari na svoja mesta. U socijalnom kontekstu slobo-
da od ropskog rada.
I rekoše mu ljudi oni: mi smo nečisti od mrtvaca; zašto da nam
nije slobodno prinijeti žrtvu Gospodu u vrijeme zajedno sa sino-
vima Izrailjevijem? (4. Moj. 9,7).
Greh i krivica su osnovni pojmovi koje susrećemo u Bibliji. Na-
čin na koji se čovek odnosi prema svojoj krivici je prikazan u dva
oblika. Jedan je prihvatanje krivice, priznavanje i oslobađanje od
nje, drugi je nošenje svog greha poput Sizifa, i to je lični izbor. Pas-
ha i njena uloga u oslobađanju od krivice ima duboku poruku. Dru-
ga šansa je data onima koji su nečisti od mrtvaca i onima koji su na
putu. Sloboda je u tome da čovek slobodno pristupi svom očišćenju,
da svoj greh očisti. Ako neće, onda će ga nositi sâm.
I kakva je sama zemlja, je li rodna ili nerodna, ima li u njoj drve-
ta ili nema; budite slobodni, i uzmite roda one zemlje. A tada bje-
še vrijeme prvom grožđu (4. Moj. 13,21).
50
Dobar primer za značaj mišljenja. Uhode su imale zadatak da uho-
de zemlju i posle 40 dana su se vratili sa izveštajem. Imali su zadatak
da odu i slobodno uzmu plodove te zemlje i donesu ih, da bi ohrabrili
narod lepotom zemlje koja ih čeka. Međutim, oni su prosuli „zao glas“
koji je glasio: „i činjaše nam se da smo prema njima kao skakavci, ta-
ki se i njima činjasmo“ (4. Moj. 13.33-34) i obeshrabrili ih da oni to
ne mogu. Zaključak koji odvlači od akcije i poduhvata. Tako je ide-
ja o zemlji u kojoj teče med i mleko postala daleka i nemoguća. Ako
negde postoji Raj, ili spasenje, ili večni život, sve je to lepo, ali mi to
ne možemo. Ta poruka je poruka obeshrabrenja, to je prelamanje ide-
je u pravcu destrukcije. Ohrabriti i osnažiti je postupak napredovanja,
obeshrabriti je možda realno, ali nije funkcionalno. Greh preuveliča-
vanja tuđeg značaja i smanjivanje svoje moći. A na taj put uputio ih je
neko ko je imao širu sliku od njih samih. Poruka ukazuje na moć vere.
Ko se skoro bude oženio, neka ne ide na vojsku, i ne nameći na
njʼ nikakvoga posla; neka bude slobodan u kući svojoj godinu da-
na i neka se raduje sa ženom svojom koju je doveo (5. Moj. 24,5).
Slobodan od vojske, slobodan od posla, slobodan da se raduje po
ceo dan sa ženom koju je doveo. Godinu dana poštede radi radova-
nja u zajedništvu sa bračnim drugom. Koliko je značajna institucija
braka i prva godina braka, poput prve godine života novorođenče-
ta! Temelji se postavljaju na početku, i na njima se gradi porodica.
Poruka je proživotna i ohrabruje ljubav i radovanje.
Budite slobodni i hrabri, i ne bojte se i ne plašite se od njih;
jer Gospod Bog tvoj ide s tobom, neće odstupiti od tebe, niti će te
ostaviti. Potom dozva Mojsije Isusa, i reče mu Isus pred svijem Izra-
iljem: budi slobodan i hrabar; jer ćeš ti ući s ovijem narodom u ze-
mlju za koju se zakleo Gospod ocima njihovijem da će im je dati, i
ti ćeš im je razdijeliti u našljedstvo (5. Moj. 31, 6.7).
Samo budi slobodan i hrabar da držiš i tvoriš sve po zakonu
koji ti je zapovjedio Mojsije sluga moj, ne odstupaj od njega ni na-
desno ni nalijevo, da bi napredovao kuda god pođeš. Nijesam li ti
zapovjedio: budi slobodan i hrabar? ne boj se i ne plaši se; jer je s
tobom Gospod Bog tvoj kuda god ideš (Isus Navin 1, 6–9).
51
I tako reče David Solomonu sinu svojemu: budi slobodan i hra-
bar, i radi, ne boj se i ne plaši se, jer će Gospod Bog, Bog moj, bi-
ti s tobom, neće te ostaviti niti će odstupiti od tebe, dokle ne završiš
sav posao za službu u domu Gospodnjem (1. Dnev. 28,20).
Budite slobodni i hrabri, ne bojte se i ne plašite se cara asirsko-
ga, ni svega mnoštva što je s njim, jer je s nama veći nego s njim. S
njim je mišica tjelesna a s nama je Gospod Bog naš da nam poma-
že i da bije naše bojeve. I narod se osloni na riječi Jezekije, cara Ju-
dina (2. Dnev. 32, 7-8).
Kada si slobodan onda si i hrabar. A jemstvo je onaj na koga se
oslanjaš. Nisi nikada sâm. Dve vrste oslonca su: čovek i Bog. Zašto
je narod spreman da veruje onome što je izvan realnosti?
Uzdaj se u Gospoda, budi slobodan; neka bude srce tvoje krjep-
ko, uzdaj se u Gospoda (Ps. 27,14).
Budite slobodni, i neka bude jako srce vaše, svi koji se u Gos-
poda uzdate (Ps. 31,24).
Gospod mi je Pomoćnik: slobodno ću gledati u neprijatelje svo-
je (Ps. 118,7).
Hodiću slobodno, jer tražim zapovijesti tvoje (Ps. 119,45).
U dan, u koji zazvah, ti si me uslišio, dunuo slobodu u dušu
moju (Ps. 138,3).
U Bibliji prepoznajemo ova dva lica slobode, jedno koje nadah-
njuje mudre i drugo koje nadahnjuje bezumne; jedno unutar zako-
na, drugo koje ga krši. Sloboda je unutar poštovanja zakona, ona je
okružena granicama izvan kojih je nesloboda. Paradoks prepozna-
jemo i u odnosu na slobodu. Religija daje izvanrednu moć, osna-
žuje slabe. Sloboda je dar, osećanje da si zaštićen, da se ne plašiš.
Lud vjeruje svašta, a pametan pazi na svoje korake. Mudar se boji
i uklanja od zla, a bezuman navire i slobodan je (Priče 14, 15.16).
Ovde se pojavljuje sloboda u tom drugom kontekstu, sloboda u
zlu, nasuprot slobode u dobru, sloboda koja ne propituje, i sloboda
koja se plaši zla. Dakle, ovo drugo razumevanje slobode je u kon-
tekstu nepromišljenosti. S jedne strane imamo slobodu koja je ra-
zvojna i podsticajna da se napreduje i osvaja, da se postiže i nemo-
52
guće. S druge strane u Bibliji pronalazimo poruku da je drugo lice
slobode sloboda koja je bezumna, nepromišljena i koja radi u ko-
rist svoje štete.
Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da jav-
ljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da
oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti ta-
mnica (Isaija 61,1).
Muči se i viči, kćeri sionska, kao porodilja, jer ćeš izaći iz grada
i stanovaćeš u polju, i otići ćeš u Vavilon; ondje ćeš se osloboditi,
ondje će te iskupiti Gospod iz ruku neprijatelja tvojih (Mihej 4,10).
Novozavetni koncept slobode
I odgovarajući Isus reče zakonicima i farisejima govoreći: je li

slobodno u subotu iscjeljivati? A oni oćutješe. I dohvativši ga se
iscijeli ga i otpusti (Luka 14, 3-4).
Pitanje odnosa između dve vrednosti, zakon i poštovanje subote
i činjenja dobra i isceljivanja. I ovom prilikom u Hristovom pona-
šanju iskazuje se značaj vrednosti nad značajem pravila koje je po-
grešno protumačeno, tj. postoji i hijerarhija. Sloboda činjenja do-
bra je uvek iznad slobode da se ne radi u sveto vreme, jer „subo-
ta je načinjena čovjeka radi, a nije čovjek subote radi“ (Mar. 2,27).
I gle, kako govori slobodno i ništa mu ne vele: da ne doznaše
naši knezovi da je On zaista Hristos? (Jovan 7,26).
A Jevreji ga opkoliše, i govorahu mu: dokle ćeš mučiti duše na-
še? Ako si ti Hristos kaži nam slobodno. Isus im odgovori: ja vam
kazah, pa ne vjerujete. Djela koja tvorim Ja u ime Oca svojega, ona
svjedoče za mene (Jovan 10, 24.45).
„Kaži slobodno“ – kažu oni Hristu, a on im odgovara da onima
koji ne veruju nisu dovoljne reči, potrebna su dela, i on ih poziva
da provere svoju veru, da je utvrde na delima. S druge strane Tomi
je rekao da je veća vera vera na reč, nego na proveru. Tako znamo
da ima velika i mala vera, da je vera stepenovana kategorija. I lju-
bav može biti velika i mala, i ljubav ima svoju meru.
53
A kad vidješe slobodu Petrovu i Jovanovu, i znajući da su lju-
di neknjiževni i prosti, divljahu se, a znadijahu ih da bijahu s Isu-
som (Dela 4,13).
I pošto se oni pomoliše Bogu zatrese se mjesto gdje bijahu sabra-
ni, i napuniše se svi Duha Svetoga, i govorahu riječ Božiju sa slo-
bodom (Dela 4,31).
A Varnava ga uze i dovede k apostolima, i kaza im kako na putu
vidje Gospoda, i kako mu govori, i kako u Damasku slobodno pro-
povijeda ime Isusovo (Dela 4, 36.28).
I bijaše s njima i ulazi u Jerusalim i izlazi i slobodno propovije-
daše ime Gospoda Isusa (Dela 9, 27.28).
A Pavle i Varnava oslobodivši se rekoše: vama je najprije treba-
lo da se govori riječ Božija; ali kad je odbacujete, i sami se poka-
zujete da nijeste dostojni vječnoga života, evo se obrćemo k nezna-
bošcima (Dela 13,46).
I ovaj poče slobodno propovijedati po zbornicama (Dela 18,26).
I ušavši u zbornicu govoraše slobodno tri mjeseca učeći i uvje-
ravajući za carstvo Božije (Dela 19,8).
Je li mi slobodno govoriti što tebi? A on reče: zar umiješ grč-
ki? (Dela 21,37)
Ali vam opet, braćo, slobodno pisah nekoliko da vam napome-
nem radi blagodati koja mi je dana od Boga (Rimljanima 15.15).
Imajući, dakle, takvu nadu s velikom slobodom radimo (2. Kor.
3,12).
Svi tekstovi iz dela apostolskih ukazuju na slobodu govora, slo-
bodu propovedanja hrišćanske ideje, slobodu pisanja iste.
Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist; sve mi je slobodno,
ali neću da što ovlada mnome (1. Kor. 6,12).
U ovom paradigmatičnom tekstu prepoznajemo razumevanje
slobode u smislu slobode ličnosti od bilo kojih konkretnih po-
robljivača. Pragmatično razumevanje slobode, slobodni smo u
formi, a sadržaj određuje da li je to na korist ili na štetu. Slobo-
da je svakako pozitivna vrednost koja je i moguća ako ima svo-
ja dva pola.
54
Sloboda koja je funkcionalna u ostvarivanju cilja i sloboda koja
nije korisna, koja je destruktivna, samoporažavajuća.
Ali se čuvajte da kako ova sloboda vaša ne postane spotica-
nje slabima. Jer ako tebe, koji imaš razum, vidi ko u idolskoj crkvi
gdje sjediš za trpezom, neće li njegova savjest, slaba budući, oslo-
boditi se da jede idolske žrtve? (1. Kor. 8,9.10).
Jer premda sam slobodan od sviju, svima sebe učinih robom, da
ih više pridobijem (1. Kor. 9,19–26).
Ali ne govorim za savjest tvoju, nego drugoga; jer zašto da mo-
ju slobodu sudi savjest drugoga? (1. kor. 10.23–29).
A Gospod je Duh: a gdje je Duh ondje je sloboda (2. Kor. 3,17).
Stojte, dakle, u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte
se opet u jaram ropstva uhvatiti (Galatima 5,1).
Jer ste vi, braćo, na slobodu pozvani: samo da vaša sloboda
ne bude na želju tjelesnu, nego iz ljubavi služite jedan drugome
(Gal. 5.13).
Sloboda se ne vidi često kao prednost. Ona je odgovornost ne
samo za sebe već i za drugoga. Problem savesti i njenih nivoa ra-
zvijenosti ukazuje da je veća sloboda utemeljena na dobroj savesti.
Poruka apostola Pavla i njegovog iskustva u kome je pokušavao da
„svima bude sve“, da im se približi u razumevanju i sličnosti da bi
ih potom pridobio za spasenje. Možda bismo ovaj postupak razu-
meli kao empatiju i identifikaciju. Ovde mi se čini bitnim kontekst
u kome se suprotstavljaju dva koncepta religioznosti – legalistič-
ki i ontološki. Jer sva pravila na kojima se gradi religijski život su
ništa u odnosu na ljubav i zajedništvo s onim koji je biće ljubavi.
Toga radi ako i imam veliku slobodu u Hristu da ti zapovije-
dam što je potrebno. Ali opet molim ljubavi radi, ja koji sam takav
kao starac Pavle, a sad sužanj Isusa Hrista (Fil. 1,8.9).
Da pristupimo, dakle, slobodno prijestolu blagodati, da primi-
mo milost i nađemo blagodat za vrijeme kad nam zatreba pomoć
(Jevr. 4,16).
Ne odbacujte, dakle, slobode svoje, koja ima veliku platu (Je-
vr. 10,35–39).
55
Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode bi-
ti suđeni; Jer će onome biti sud bez milosti koji ne čini milosti (Ja-
kov, 2,12.13).
I obećavaju im slobodu, a sami su robovi pogibli; jer koga ko
nadvlada onaj mu i robuje (2. Petr. 2,19).
Tijem se ljubav u nama savršuje da imamo slobodu na dan sud-
ni (1. Jovanova 4,17.18).
I ovo je sloboda koju imamo k njemu da ako što molimo po vo-
lji njegovoj posluša nas (1. Jov. 5,14).
Novozavetni koncept slobode nudi nove vrste slobode. Reč slo-
boda najviše je upotrebljavana u kontekstu slobode govora, slobo-
de pisanja, slobode verovanja i praktikovanja svojih ubeđenja. Po-
ruka slobode utemeljena je na poruci Božije ljubavi, ili izjednačava-
nja reči Bog s rečju ljubav. Da bi čovek bio slobodan apostoli uka-
zuju na potrebu borbe s vlastitim strahovima. Strah obeshrabruje i
podseca krila za slobodan let. Sud je neizbežna tema kojom se za-
vršava pozornica predstavljena u Bibliji. Sud koji ide prema Zako-
nu slobode, a on je satkan od milosti.
Sloboda kao rizik
Čini se da Biblija od svog samog početka nosi ideju slobode kao

rizika. U taj rizik je ušao i sâm Bog, stvorivši čoveka kome je dao
slobodu da pogreši, i čovek je pogrešio, i potom drama traje veko-
vima, zapisana i na stranicama Biblije kao novi poziv na novu slo-
bodu iz neslobode. Kvalitet života čoveka ogleda se u sposobnosti
odgovornog odnošenja prema datoj slobodi. Kada osoba ima prili-
ku da bira, kažemo da je slobodna. Kada osoba ima mogućnost da
odlučuje sama za sebe, te time preuzima odgovornost za svoje po-
stupke. Postoje ljudi koji, iako imaju slobodu vrlo teško donose od-
luke, jer se boje odgovornosti. I takve osobe često imaju narušeno
psihičko zdravlje, jer misle da ne smeju da pogreše, a kao što zna-
mo greške su neminovne, a perfekcionizam je dodatno opterećenje.
Uzrok tome mogu biti neki događaji iz prošlosti koji su ostali pod-
56
svesno prisutni, pozivajući osobu na oprez da ubuduće ne donosi od-
luku jer će se ponovno „opeći“. Sloboda je rizik u čovekovom živo-
tu, koji ponekad može doneti prosperitet koji zavisi od odluka koje
su donesene, a može doneti i problem, s kojim se onda treba znati
suočiti i rešiti ga na najbolji mogući način, kako bi mentalno zdrav-
lje ostalo očuvano.
Filozofske osnove psihoterapije i problem slobode
Terapijski pravci zasnovani su na razumevanju čovekove prirode

i njegovih potreba, a to razumevanje često je inspirisano religijskim
učenjima, filozofskim idejama, umetničkim formama izražavanja,
ali i naučnim i praktičnim proveravanjima efekata terapijskog rada.
Novi terapijski pravci imaju veliko poverenje u čovekovu priro-
du i mogućnosti njegovog razvoja. Terapija ne služi više samo za le-
čenje već i za osnaživanje svih čovekovih potencijala da se razviju u
optimalnim mogućnostima, za nove doživljaje i permanentni razvoj.
Takvo proširivanje granica terapijskih ciljeva omogućilo je kreativ-
no primenjivanje brojnih životnih aktivnosti koje doprinose poveća-
nju ličnog zadovoljstva i sazrevanju ličnosti.
Primarni cilj terapije jeste da omogući uspostavljanje emotivne
povezanosti, kako sa samim sobom tako i sa drugima, prirodom i
svetom kao realnim kontekstom života. Razvijati stav samoprihva-
tanja, navika negovanja sebe, pozitivan odnos prema drugima i pri-
rodi nije nimalo lak zadatak, posebno ako je već formiran kao ne-
gativni odnos u emotivnom balastu osećanja odbačenosti. Zato je
svaki napor da se na kreativan način uspostavi odnos razumevanja
i prihvatanja dobrodošao.
Metode i tehnike na kojima se zasniva terapijski rad zasnivaju
se na omogućavanju iskustva, na doživljaju koji svaka ličnost pre-
vodi na sopstveni jezik i ugrađuje u reinterpretaciju sveta u kome
živi. Put promene i izgradnje ponekad polazi direktno od emocija i
verbalizacije, ponekad indirektno preko kognicija ili samog ponaša-
nja. Koja god forma da je izabrana, ona, poput odskočne daske, da-
57
je šansu svakom pojedincu da u sopstvenoj datosti pokrene razvoj
i promenu, doprinese pomaku ka boljem vlastitom funkcionisanju.
A ono je moguće samo ako je utemeljeno na obe vrednosti, na po-
vezanosti i na slobodi. Ako nema povezanosti i pripadanja, čovek
je izgubljen, društvena grupa je izolovana. S druge strane, ako ne-
ma slobode, nema ni odgovornosti niti pripadanja, već robovanja.
Pitanje slobode ima svoju praktičnu primenu u psihoterapijskom
radu. Racionalno-emocionalna terapija (Marić, 2016) je terapija u
kojoj se promoviše lična sloboda da se prave izbori u životu. Pola-
zi se od činjenice da je čovek pogrešivo biće i da ima sklonosti ka
racionalnom ali i iracionalnom mišljenju, te time i da izabere slo-
bodu kako će razmišljati, racionalno ili iracionalno. Dakle, terapij-
ski proces podrazumeva pomoć pojedincu da prihvati vlastitu slo-
bodu mišljenja, da uvidi razliku između racionalnog i iracionalnog
mišljenja, te da usvoji veštinu racionalnog mišljenja koje je funk-
cionalno. Princip zadovoljstva je takođe zavodljiv i ume da zarobi
čoveka u kratkoročnom zanosu, potkopavajući dugoročne ciljeve.
Stoga je terapija usmerena na razumevanje slobode izbora između
kratkoročnih i dugoročnih zadovoljstava. Sloboda daje podjedna-
ko pravo da se izabere ono što je proživotno i funkcionalno, ali isto
tako i samoporažavajuće mišljenje, osećanje i ponašanje. Čovek je
pozvan da bude slobodan, da sâm odlučuje i preuzme odgovornost
za svoj život, svoje stavove, svoja osećanja, svoje ponašanje. I kao
u novozavetnom načinu lečenja, kada Isus Hristos postavlja pita-
nje bolesnom čoveku: „Hoćeš li da budeš zdrav“ (Jovan 5,6), tako
se i u terapijskom postupku insistira na slobodi pojedinca da iska-
že u kom smeru želi da se kreće njegov život. Stoga je važno nau-
čiti postavljati ciljeve, jer su oni iskaz stepena slobode i načina ra-
zumevanja odgovornosti.
Međutim, pre učenja o slobodi i odgovornosti ide učenje be-
zuslovne ljubavi. Prihvatanje, a ne odbacivanje, jeste temelj razvo-
ja zrele i zdrave ličnosti, koja je u stanju da preuzme odgovornost
za sebe i svoj život. Učeći se putem iskustva osećanju bezuslovne
ljubavi koja znači prihvatanje datosti, bez procenjivanja i uslovlja-
58
vanja. Ako je život započeo osećanjem odbačenosti, da bi se izle-
čilo osećanje povređenosti potrebno je novo učenje, možda i kroz
psihoterapijski proces u kome će se odustati od samoprocenjivanja
i na tome graditi pozitivnu sliku o sebi. Korisnije je osloboditi se
i samopoštovanja i samosrozavanja, već raditi na samoprihvatanju
(Marić, 2016).
Razvojni potencijali čovekovog bića proizlaze iz predispozi-
cija u koje se ugrađuju varijacije sredinskih uslova života. Tako
satkani pojedinci, aktivnim prihvatanjem sebe i sveta, izrastaju
u ličnosti koje su jedinstvene i neponovljive. Uplitanja u život
pojedinca brojna su i nesaglediva, pa se čovek često pita koliko
je vlasnik sopstvenog života. Počevši od porodice, preko uticaja
vršnjačkih grupa, do obrazovnog sistema, religijskih institucija,
do medija i globalne mreže uticaja, život pojedinca se postepeno
gradi i povezuje u odnosima sa sobom, drugim ljudima i svetom
uopšte. U svakoj fazi svog životnog razvoja čovek postepeno for-
mira granice vlastite odgovornosti u stepenu doživljene slobode.
Pitanje koje se odnosi na slobodu pojedinca kao i društvenih gru-
pa uvek je povezano s pitanjem povezanosti, jer da bi neko bio slo-
bodan potrebno je odrediti otklon od čega treba da se oslobodi, od
čega je slobodan. Zato se u radu bavim konkretizacijom pojmova
povezanosti, pripadanja, prihvatanja, odbacivanja i slobode u zna-
čenjima koja posmatramo u odnosu na mentalno zdravlje.
Osnovna teza koju u radu razvijam odnosi se na tvrdnju da je te-
istički pogled na svet racionalan. Odbranu teze zasnivam na filozof-
skom stavu Alberta Elisa, na kome se zasniva Racionalno emotivno
bihejvioralna terapija. Albert Elis svoju terapijsku školu zasniva na
vrednostima judeohrišćanske religioznosti koja afirmiše život, be-
zuslovno prihvatanje čoveka, insistiranje na promeni iracionalnih
uverenja, koja su inače samoporažavajuća i destruktivna. Koliko su
takva polazišta utemeljena u biblijskim vrednostima?
Ako je polazna pretpostavka na kojoj se zasniva REBT da je ra-
cionalnost definisana u odnosu na ciljeve koji su usmereni na život i
na sreću, onda je racionalno biti vernik i raditi na vlastitom spasenju,
59
tj. verovati u život i posle smrti. Dakle, orijentacija ka životu koji
ima šanse da prevaziđe smrt je racionalno a ne iracionalno uverenje.
Božija ljubav je bezuslovna ljubav: saznajemo na osnovu sti-
hova „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo
utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe“ (Isa.
49,15) i „Ljubim te ljubavlju vječnom, zato ti jednako činim mi-
lost“ (Jer. 31,3). Bezuslovno prihvatanje sebe je stav samoprihvata-
nja sa svim datostima, i bolji je od svih formi ljudskog procenjiva-
nja. Ko prihvata sebe u celini, u stanju je da doteruje detalje. Ko ne
prihvata sebe, pada u depresiju i zapusti se. Depresija je samoodba-
civanje. Ko prihvata sebe nema potrebu za lažnim predstavljanjem,
da pred drugima bude ono što nije. To je prvi dokaz da ne prihva-
ta sebe. Ako je poruka Biblije da Bog prihvata i voli čoveka takvog
kakav jeste onda je lakše verniku da sâm prihvati sebe. Zahvalnost
glasi: „Hvalim te što sam divno sazdan. Divna su dela tvoja, i duša
moja to zna dobro“ (Psal. 139,14).
Zaključak
Poruke koje smo mogli izvući iz biblijskih stihova koji su nosi-

li reč sloboda ukazuju na smisao same slobode. Biblija upućuje na
slobodu i ukazuje na njene granice.
Istražujući pojavljivanja reči sloboda u Bibliji, možemo uočiti da
je prvi kontekst u kome je čovek pozvan na slobodu sloboda ishra-
ne, koja se kretala od drveta života do drveta poznanja dobra i zla.
Drugi izazov je sloboda stanovanja i sloboda kretanja. Sloboda ima
i dimenziju čuvanja časti. Biblija ukazuje na ograničeno trajanje rop-
stva, te da je sloboda moćnija od ropstva. Čovek je pozvan na slo-
bodu ponašanja u skladu sa svojim mišljenjem i osećanjem. Slobo-
da je odgovornost za sebe i drugoga. Biblija ukazuje na potrebu sa-
vetovanja jedni drugih, na potrebu ukazivanja na stranputice. Bibli-
ja, takođe, ukazuje na slobodu vršenja verskih obreda. U okviru in-
dividualnih sloboda društvo treba da obezbedi slobodu od rada i ro-
bovanja, od vojske i ratovanja u prvoj godini bračnog života, što je
60
povezano sa slobodom radovanja, uživanja i prokreacije. Staroza-
vetni odnos prema problemu slobode bazično je povezan sa osnov-
nim čovekovim potrebama i ohrabruje lične i društvene slobode u
funkciji održavanja života u dostojanstvu.
Novozavetna upotreba pojma slobode više se odnosi na slobo-
du od straha, slobodu savesti i slobodu od verskih pritisaka. Slobo-
da govora je najčešće navođena kao osnovna ljudska sloboda, ali s
ciljem propovedanja i pisanja. Sloboda mišljenja i kritičkog preis-
pitivanja verskih učenja prožeta je formom dijaloga. Ponašanje ko-
je ispoljava slobodan čovek zasniva se na ličnoj odgovornosti koju
odmerava u odnosu na cilj, a taj cilj povezan je sa životom. Krajnji
cilj prema kome se vrednuje mišljenje, osećanje i ponašanje, jeste
spasenje, a ono je utemeljeno na Jevanđelju. Sloboda je zarobljena
u svetu u kome živimo poznanjem dobra i zla. Religijski način spa-
senja dolazi spolja, dolaskom Mesije. Pokušaj čoveka da sâm sebe
spase označen je legalizmom, vrstom duhovne oholosti.
Bezuslovno prihvatanje sebe – nasuprot odbacivanju sebe. Sa-
moosuđujući obrasci opasni su po zdravlje. Kad čujemo da neko ra-
di na sebi, to znači da ne osuđuje sebe, da ne neguje depresiju, sa-
moosuđivanje, krivicu, bes, već da se suočava sa svojim iracional-
nostima i da se stalno vraća na pravi put, što je racionalno, život-
no, što vodi ka cilju.
Prihvatanje drugog čoveka – suprotno je odbacivanje drugog.
Prihvatanje znači negovanje afektivne vezanosti, pokazivanje em-
patije, saosećanja, razumevanja, i neodbacivanja. Prihvatanje nije
iskorišćavanje drugog i ostavljanje kada ti više ne treba. Prihvata-
nje je rado gledanje u lice drugog takvo kakvo jeste. I kada primeti-
te ono što se može promeniti – dobronamerno se ukaže, ali bez oče-
kivanja da on to i mora da promeni.
Prihvatanje realnosti života – odbacivanje realnosti života je ili
ludilo ili smrt. Odrastanje podrazumeva uvežbavanje slobode. Reč
je o postepenom buđenju savesti i rastuće samostalnosti. Teret slo-
bode je u nesigurnosti prilikom donošenja odluka. Zato je vera, ba-
zirana na poverenju u sebe, u druge, u život, u Boga, u budućnost,
61
neophodan vodič u životu. Tako se ostvaruje povezanost između
osećanja prihvaćenosti i osećanja slobode.
Literatura:
Berger, Josip (1980). Treći roditelj, Novi pravci grupne psihoterapije. Beo-
grad: Nolit.
Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, Stari zavjet preveo Đura Da-
ničić, Novi zavjet preveo Vuk Stefanović Karadžić. – Beograd: Glas mira, 2008.
Bogdanović, Dimitrije (1985). Biblija, u: Stambolić, Miloš (ur.) (1985). Rečnik
književnih termina. Institut za književnost i umetnost u Beogradu, Nolit, Beograd,
De Koninck, Thomas (2004). Philosophie de l’éducation, Essai sur le devenir
humain. Presses Universitaires de France.
Elis, Albert (1979). The theory of rational-emotive therapy. U: A. Ellis, J.M.
Whiteley (Ur.): Theorethical and empirical foundations of rational-emotive the-
rapy (5-32). Brooks: Cole Pubishing Company.
Erikson, Erik (2008). Identitet i životni ciklusi. Beograd: Zavod za udžbenike.
Han S, Northoff G. (2008). Culture-sensitive neural substates of human co-
gnition: a transcultural neuroimaging approach. Nat Rev Neurosci 9: (646–654).
Han, Shihui (2010) Cultural differences in Thinking Styles. In: Glatzeder et
al. (eds.), Towards a Theory of Thinking, Building Blocks for a Cinceptual Fra-
mework. Berlin Heidelberg: Springer-Verlag. pp. 279–288.
Jovanović, Ranko i Atanacković, Laza (ur.) (1980). Sistematski rečnik srp-
skohrvatskog jezika, Matica Srpska.
Kuburić, Zorica (1989). Odnos između prihvaćenosti djece u obitelji i psi-
hijatrijskih smetnji u adolescentnoj dobi, magistarska teza. Medicinski fakul-
tet, Zagreb.
Kuburić, Zorica (2009). Porodica i psihičko zdravlje dece. Beograd: Čigo-
ja štampa.
Kuburić, Zorica (2012). Konkretizacija pojma ljubavi u teološkim porukama
i vaspitnim postupcima roditelja, Godišnjak Filozofskog fakulteta. Novi Sad: Fi-
lozofski fakultet (167–183).
Kuburić, Zorica (2014). The Self-image of adolescents in the Protestant Fa-
mily, USA: The Edwin Mellen Press.
62
Kuburić, Zorica (2016). Verska nastava između ontološkog i legalističkog pri-
stupa. U: Milošević, A. Kinđić, Z. Perović, D. Faith and Reason. Belgrade: Dosije
studio: FOREL – Institute of Social Science: Philosophical Commune.
Kuburić, Zorica (2017). Religious Communities in Serbia and Social Distan-
ce, Novi Sad: CEIR.
Kuburić, Zorica i Zotova, Ana (2014) Religion and mental health, „Naučnый
rezulьtat“, seriя „sociologiя i upravlenie“ No 2. (37–55).
Lipnicki, Darren and Byrne, Don (2005). Thinking on your back: Solving ana-
grams faster when supine than when standing. Cognitive Brain Research, Volu-
me 24, Issue 3, August 2005 (719–722).
Marić, Zorica (2016). Priručnik za kurs iz Racionalno-emotivne bihejvioralne
terapije. Beograd: REBT Pridruženi trening centar Instituta Albert Elis.
63
Teologija sećanja
Pamćenje i zaboravljanje verskih poruka70

U psihološkoj literaturi naglašava se da su u okviru pamćenja bit-
na dva procesa: zadržavanje i zaboravljanje, koji su povezani s broj-
nim faktorima koji ih određuju. Međutim, ono što je za mene poseb-
no fascinantno jeste to što ono što je zapamćeno nije istovetno sa
onim što je trebalo da bude zapamćeno i što je sve to i dalje podlož-
no promenama. Dakle, i samo zadržavanje je selektivno, promen-
ljivo, nadopunjujuće, živo, varljivo, neuhvatljivo, a ipak s iluzijom
sigurnosti u zapamćeno.
Nezaboravno iskustvo koje sam doživela studirajući psihologiju
za mene su bile vežbe serijske reprodukcije. Serijska reprodukcija
je postupak u kome se reprodukuje određeni sadržaj tako što prva
osoba dobije originalni sadržaj i pokuša da odmah u potpunosti pre-
nese drugoj. Čas je počeo tako što smo svi izašli iz učionice osim
jednog studenata i asistentkinje koja je pročitala originalnu priču,
koju je trebalo da student koji je čuo ispriča sledećem studentu ko-
ji uđe. Studenti koji su ušli, saslušali priču i potom ispričali slede-
ćem studentu, ostajali bi u učionici da bi posmatrali eksperiment
uživo. Tako smo svi, sve brže, ulazili, čuli priču i ispričali je slede-
ćem studentu. Svi smo imali utisak da smo preneli ono što smo do-
bili. Međutim kasnije, dok smo posmatrali druge, lakše smo uoča-
vali greške, nove elemente i izmene u prenošenju priče. Samo doga-
đanje serijske reprodukcije najbolje su doživeli oni koji su bili pri-
70 Kuburić, Zorica (2016). Pamćenje i zaboravljanje verskih poruka, u: Kuburić, Zo-
rica i Milenković, Pavle (Ed.) (2016). Sećanje i zaborav. Novi Sad: CEIR i Filozofski fa-
kultet. Str. 233-249.
65
sutni od početka. Mi koji smo ulazili kasnije bili smo sve zbunje-
niji. Priča se u međuvremenu menjala, skraćivala i gubila na smi-
slu. Na kraju smo svi imali priliku da čujemo početnu verziju. Asi-
stentkinja nam je rekla da posle vežbi nećemo više biti isti u smi-
slu da „izgužvanog nije potrebno više gužvati“.
Kasnije sam i sama organizovala sa studentima vežbe serijske re-
produkcije. Iz generacije u generaciju, godinama, svakoj novoj ge-
neraciji sam čitala istu priču, potom su je oni u serijskoj reproduk-
ciji prepričavali. Te časove sam snimala kamerom. Studenti su imali
priliku da odgledaju snimak i suoče se s vlastitim iskustvom iz po-
zicije posmatrača. Uvek je bilo mnogo smeha i emocija na tim ča-
sovima. Obično je na kraju ostajala jedna ključna rečenica s potpu-
no drugim značenjem od početka priče. Nikada se nije dogodilo da
se priča završi na isti način.
Ako se sadržaji prepričavanja događaja toliko menjaju prolaskom
kroz svest pojedinca u trenutku dešavanja, kakvi su tek efekti na sa-
držaj prilikom sećanja na događaje koji su se dogodili u nekom dru-
gom vremenu. Iz te perspektive razmišljam o sukobima koji nasta-
ju različitim sećanjima na iste događaje. Razmišljam o promenama
tokom vremena u razumevanju i praktikovanju religijskih obreda i
njihovih značenja. Razmišljam i o promeni unutar iste verske pou-
ke koja se vremenom menja do mere neprepoznavanja. Razmišljam
o reformama koje nastaju povratkom na prvobitne i izvorne poru-
ke, na temelje na kojima je nastajala određena religija, po čemu se
reformatori nazivaju fundamentalistima. I pitam se da li je mogu-
će pomirenje između reprodukcije istog i različitih interpretacija.
Radeći na projektu o ulozi religije u procesu pomirenja u Bo-
sni i Hercegovini razumela sam da je podjednako važno integrisa-
ti sva tri oblika religioznosti, od učenja preko institucije do poje-
dinca (Wilkes et. all, 2013). Ipak, ja bih prednost dala verskim po-
rukama koje se nalaze u svetim spisima monoteističkih religija. U
ovom radu posebnu pažnju želim da usmerim na analizu sadržaja
poruka zapisanih u Bibliji koje se odnose na ono što treba zapamti-
ti i čega se treba sećati.
66
Proces čuvanja prošlog iskustva
U Rečniku psihologije naglašava se da se s opadanjem uticaja bi-

heviorizma promenilo gotovo sve u vezi s načinom na koji psiho-
lozi određuju pamćenje, izuzev radnih definicija generičkog termi-
na, koje takođe imaju brojna različita značenja. Pamćenje ima više-
struko značenje (Reber i Reber, 2010: 397).
Dragan Krstić u Psihološkom rečniku navodi da pamćenje spada
u jednu od najvažnijih saznajnih funkcija, koja je pod znatnim uti-
cajem verovanja, osećanja i htenja, a samo pamćenje definiše kao
proces čuvanja prošlog iskustva i njegovog povezivanja sa sadašnjo-
šću. „O zaboravljanju se govori kada zapamćeno gradivo nije više
u sećanju, ili kada je ono do te mere izmenjeno da je izgubilo svoje
prethodne bitne karakteristike“ (Krstić, 1996: 448).
Proces čuvanja prošlog iskustva ima individualni karakter i u in-
terakciji je sa svim psihičkim procesima, osobinama ličnosti i sredi-
nom. „Svako pamćenje je strogo individualno i razlikuje se od sva-
kog drugog pamćenja. Ono svedoči o jedinstvenom i neponovljivom
inventaru pojedinaca, koji se razlikuju, između ostalog, i po različi-
tim sadržajima pamćenja.“ (Krstić, 1996: 449).
Sposobnost prisećanja na iskustva iz prošlosti odvija se rekon-
strukcijom deo po deo, prisećanjem na događaje i okolnosti u ko-
jima su se zbili. Teorije reproduktivnog pamćenja impliciraju da
su slike ili drugi oblici mentalne reprezentacije originalnog ma-
terijala uskladišteni odvojeno i da se reprodukuju tokom sećanja.
Pretpostavka je da sećanje deluje kroz reprodukciju primljenih
originalnih stimulusa. Međutim, rekonstruktivno pamćenje funk-
cioniše pre po principima rekonstrukcije nego po principima re-
produkcije. Teorije rekonstruktivnog pamćenja polaze od pret-
postavke da se apstraktni principi, koji se tiču materijala koji se
pamti, skladište odvojeno i da je pamćenje zapravo rekonstruk-
cija u skladu sa tim principima tokom prisećanja. Danas, posle
mnogo decenija tokom kojih su dominirale teorije zasnovane na
reproduktivnom pamćenju, sa odobravanjem se gleda na teoriju
67
V. Džejmsa, prvu teoriju te vrste, čiji su obrisi nastali 1890. (Re-
ber i Reber, 2010: 398).
Sećanje je, u stvari, mišljenje, piše V. Džems (James, W. 1890).
Radeći kvalitativnu analizu procesa mišljenja i procesa sećanja,
Džems zaključuje da su asocijacije ključni element trajnosti pamće-
nja. Što je jedna činjenica asocirana sa većim brojem drugih, pam-
ćenje te činjenice biće trajnije, jer svaki asocirani član postaje ne-
ka vrsta zakačaljke za koju se činjenica drži, a ujedno i sredstvo da
se izvuče kada zatreba. Bogata mreža veza koja postaje trajno vla-
sništvo stvara se tako što se isti materijal uzima postepeno, dan za
danom, kada se iznova pojavljuje u različitim kontekstima, kada se
razmatra u različitim odnosima, asocira sa različitim spoljašnjim
zbivanjima i kada se više puta o njemu razmišlja.
Pamćenje i zaboravljanje kao da idu ruku pod ruku, poput procesa
disanja. „Zaboravljanje je, u najširem značenju, gubitak sposobnosti
da se prizove u sećanje, prepozna ili reprodukuje ono što je prethod-
no naučeno. Ova definicija je jednostavna i odražava opšte značenje
reči, ali se u psihologiji upotrebljava nijansirano, a nijanse proizlaze
iz posebnih teorijskih shvatanja o prirodi procesa koji je u osnovi za-
boravljanja.“ (Reber i Reber, 2010: 654).
Doslovno sećanje je moguće, „sećanje tačno onih reči koje su
korišćene u originalnoj prezentaciji poruke“ (Reber i Reber, 2010:
132), međutim, totalno sećanje, kao sposobnost sećanja svih infor-
macija smeštenih u memoriji, kao „savršeno skladištenje i vraćanje
upamćenog je prosto rečeno mit“ (Reber i Reber, 2010: 606). Po-
stoji i lažno pamćenje, a ono se odnosi na događaje koji se zapra-
vo nisu zbili. „Pogrešna sećanja su prilično uobičajena i stvaraju se
iznenađujuće lako.“ (Reber i Reber, 2010: 397).
Engleski psiholog F. Bartlet (Bartlett, 1916; 1932) pokazao je da
pamćenje nije verno kopiranje prvobitnih utisaka, već da se oni kva-
litativno menjaju. Neki delovi sadržaja se gube, neki transformišu, a
pojavljuju se i novi elementi, što se događa pod uticajem mehanizama
uprošćavanja, racionalizacije i konvencionalizacije, tako da je sećanje
pre rekonstrukcija nego reprodukcija iskustva (Trebješanin, 2001: 331).
68
Proučavanje serijske reprodukcije počelo je, zapravo, na vizuel-
nom materijalu. Pa čak i ta ubeđenost u ono što smo očima svojim
videli, popušta pred eksperimentima koji ukazuju da je promena stal-
ni pratilac pamćenja (Marković i Marković, 1994).
Serijska reprodukcija vizuelnih sadržaja odvija se tako što pr-
vi u nizu crta na osnovu originala, a svi ostali na osnovu repro-
dukcije prethodnog, drugi pravi kopiju na osnovu njegove kopi-
je, treći kopira na osnovu kopije prethodnog i tako redom do po-
slednjeg u nizu. Svaki subjekat se izvesno vreme upoznaje sa sa-
držajem, koji treba da kopira, pa tek onda kopira. Iako dobija in-
strukciju da napravi identičnu kopiju, to ne biva tako. Promene
se uvek javljaju, ma kako se subjekti trudili da naprave vernu ko-
piju. Ovakvi eksperimenti sa serijskom reprodukcijom, iako ne u
velikom broju, rađeni su u psihologiji poslednjih stotinak godina.
(Pejić i Milićević 2009).
Kognitivi psiholog Kolin Martindale (1990) postavlja pitanje šta
je to što određuje stilove u poeziji, slikarstvu, muzici i arhitekturi?
Da li postoje univerzalni zakoni? On osporava konvencionalne teo-
rije koje pokušavaju da objasne promene u umetnosti, kao rezultat
političkih, verskih ili društvenih sila. On smatra da socijalne sna-
ge ne izazivaju promene u umetnosti, već da iskrivljuju. Promene u
umetnosti nastaju kao potreba za novim (Martindale, 1990).
Zato se u nekim strukama pazi da se svaki novi crtež radi po
ugledu na original, a ne na reprodukciju, a posebno ne na repro-
dukciju reprodukcije. Kakvo je stanje u religijskoj sferi? Da li je
početna poruka original? Da li je verska poruka u otkrivenim re-
ligijama original koji se vekovima čuvao i prepisivao verno ori-
ginalu? Da li je upozorenje iz Otkrivenja: „ako ko dometne ovo-
me… ili ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga, Bog će
oduzeti njegov dijel od knjige života, od grada svetoga, i od ono-
ga što je napisano u knjizi ovoj“ (Ot. 22:18.19), delovalo da se sa-
čuva original? I da li se pisana tradicija više približava originalu
ili usmena? Da li je religija bila sklona više dogmatskom ili kre-
ativnom mišljenju?
69
Religijske poruke između teorije i prakse
Biblija je temelj na kome se gradi pogled na svet u kontekstu

objavljenih religija. Teologija ima svoju usmenu i pisanu tradiciju.
U ovom radu radila sam analizu sadržaja zapisanih poruka u Bibliji71
prema ključnim rečima: „pamti“; „ne zaboravi“; „zaboravi“ i „sećaj
se“. Tekstovi su poređani hronološki, onako kako su se pojavljiva-
li u biblijskim stihovima.
Šta je potrebno da se pamti?
2. Mojsijeva, 13:3. I Mojsije reče narodu: pamtite ovaj dan, u koji

izidoste iz Misira, iz doma ropskoga, jer vas rukom krijepkom izve-
de Gospod odande; neka se dakle ne jede ništa s kvascem.
2. Mojsijeva, 17:14. Potom reče Gospod Mojsiju: zapiši to za
spomen u knjigu, i kaži Isusu neka pamti da ću sasvijem istrijebiti
spomen Amalikov ispod neba.
4. Mojsijeva, 15:40. Nego da pamtite i tvorite sve zapovijesti mo-
je, i budete sveti Bogu svojemu.
5. Mojsijeva, glava 4:39. Znaj dakle i pamti u srcu svojem da je
Gospod Bog, gore na nebu i dolje na zemlji, nema drugoga.
5. Mojsijeva, 5:15. I pamti da si bio rob u zemlji Misirskoj, i
Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krijepkom i mišicom po-
dignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da svetkuješ dan
od odmora.
5. Mojsijeva, 7:18. Ne boj ih se; pamti dobro što je učinio Gos-
pod Bog tvoj s Faraonom i sa svijem Misircima.
5. Mojsijeva, 9:7. Pamti i ne zaboravi kako si gnjevio Gospoda
Boga svojega u pustinji; od onoga dana kad izidoste iz zemlje Mi-
sirske pa dokle dođoste na ovo mjesto, nepokorni bijaste Gospodu.
1. Dnevnika, 16:12. Pamtite čudesa njegova, koja je učinio, zna-
ke njegove i sudove usta njegovijeh.
71 http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php
70
Psalam 9:12. Jer on osvećuje krv, pamti je; ne zaboravlja jauka
nevoljnijeh.
Psalam 77:17. Pamtim djela Gospodnja; pamtim pređašnje ču-
do tvoje.
Psalam 105:5. Pamtite čudesa njegova koja je učinio, znake nje-
gove i sudove usta njegovijeh.
Psalam 107:43. Ko je mudar, neka zapamti ovo, i neka poznadu
milosti Gospodnje.
Psalam 111:5. Hranu daje onima koji ga se boje, pamti uvijek
zavjet svoj.
Psalam 119:52. Pamtim sudove tvoje od iskona, Gospode, i tje-
šim se.
Psalam 137:6. Neka prione jezik moj za usta moja, ako tebe ne
uspamtim, ako ne uzdržim Jerusalima svrh veselja svojega.
Isaija, 44:21. Pamti to, Jakove i Izrailju, jer si moj sluga; ja sam
te sazdao, sluga si moj, Izrailju, neću te zaboraviti.
Isaija, 46:8. Pamtite to, i pokažite se da ste ljudi, uzmite na um,
prestupnici! Pamtite što je bilo od starine;
Osija, 7:2. I ne govore u srcu svom da ja pamtim svako bezako-
nje njihovo; sada stoje oko njih djela njihova, preda mnom su.
Malahija, 4:4. Pamtite zakon Mojsija sluge mojega, kojemu za-
povjedih na Horivu za svega Izrailja uredbe i zakone.
Matej, 16:9. Zar još ne razumijete niti pamtite pet hljebova na pet
hiljada, i koliko kotarica nakupiste?
Marko, 4:24. I govoraše im: pamtite što čujete: kakom mjerom
mjerite, onakom će vam se mjeriti i dometnuće se vama koji slušate.
Marko, 8:18. Oči imate i ne vidite? Uši imate i ne čujete? I
ne pamtite li?
1. Korinćanima, 11:2. Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pam-
tite i držite zapovijesti kao što vam predadoh.
1. Solunjanima, 2:9. Jer pamtite, braćo, trud naš i posao: jer dan i
noć radeći da ne dosadimo nijednome od vas, propovijedasmo vam
Jevanđelje Božije.
71
2. Solunjanima, 2:5. Ne pamtite li da sam vam ovo kazivao još
kad sam kod vas bio?
Vrednosti na kojima se zasnivaju poruke iz Biblije
Analizirano je 25 stihova iz Biblije koji sadrže reč „pamti“. Iz

navedenih tekstova može se izvući poruka o vrednosti onog što tre-
ba pamtiti i prepoznati njihova svrha. Prva poruka u Bibliji je da se
pamti „dan osobođenja od ropstva“ (1)72, dan slobode, što upuću-
je da je sloboda najveća vrednost, da je dan oslobođenja dan za se-
ćanje. Druga poruka upućuje na „dan osvete“ (2; 9), dan istreblje-
nja neprijatelja i daje poruku da je Božija osveta, da Bog, a ne čo-
vek, briše sećanje i spomen na neprijatelje. Bog oslobađa čoveka
od ropstva, Bog se sveti neprijateljima, Bog zatire spomen i seća-
nje na nasilje i nepravdu.
U tumačenju navedenih poruka iz Biblije možemo prepoznati
da potpuno spasenje ima svoja dva smera. Jedan smer je spasenje
spasenih od ropstva, oslobođenje i zaštita, dok je drugi smer spase-
nja usmeren na neprijatelje spasenih, na zlo koje proganja i uništa-
va, koje će i samo biti uništeno. Bog oslobađa i od neprijatelja i od
sećanja na neprijateljstvo, što spasenju daje trajni karakter, a Boga
postavlja za suverenog vladara koji razgraničava jedno od drugog.
Hijerarhija moći svakako predstavlja primarnu poruku odnosa čo-
veka i Boga. Moć pripada Bogu i zapisana je u Dekalogu. Dekalog
predstavlja konkretizaciju religijskih vrednosti. Međutim, početak
zapovesti ukazuje da je Bog iznad svih konkretizacija i da je reduk-
cija nedozvoljena kako u drugim izvorima moći, tako i u likovima,
slikama, pa čak i imenu. Hijerarhija moći koju neguje monoteizam
jeste hijerarhija koja poštuje Darodavca života, jer je život najve-
ća vrednost. Da hijerarhija ima svoj sled ukazuje Peta zapovest, ko-
ja preporučuje poštovanje oca i majke, poštovanje onih koji su pre-
72 Broj u zagradi predstavlja redni broj citata iz Biblije na osnovu kojih konstrui-
šem teologiju sećanja.
72
neli život. Šesta zapovest, takođe, ukazuje da je život najveća vred-
nost. Sedma zapovest veliča ljubav i povezanost, vernost i pripa-
danje. Preljuba je izdaja ljubavi. Osim tog intimnog kruga bračnih
i porodičnih odnosa u kojima se događa reprodukcija života kao ra-
đanje jedinstvenog bića, Dekalog upućuje na vrednost iskrenih i po-
štenih međuljudskih odnosa. Argumenti za Božiju suverenost zasni-
vaju se, s jedne strane, na oslobođenju iz ropstva (5), s druge stra-
ne činjenicom čovekovog pripadanja na osnovu Božijeg stvaranja.
Bog je i zakonodavac, međutim, kada su zapovesti u pitanju važ-
no je zapaziti važnost povezivanja teorije i prakse, da čovek pam-
ti i tvori sve zapovesti Božje. Ključna poruka je sadržana u zapove-
stima koje, kada se primene u praksi, za ishod imaju svetost (3), što
upućuje na teologiju integriteta.
U četvrtom stihu koji ima u sebi reč pamti poruka upućuje kako
na Božiju transcendentnost tako i na njegovu imanentnost. Bog je su-
vereni vladar neba i zemlje i osim njega nema drugog (4). U petom
stihu navodi se argument zašto je potrebno da se svetkuje sedmi dan,
dan odmora: „pamti da si bio rob“ (5). Na ovaj način je svetkovanje
subote povezano ne samo sa stvaranjem sveta (1. Moj. 2:2) već i s
spasenjem od ropstva, od neslobode, od zavisnosti, od nemoći. Su-
bota je tako postala simbol slobode kojom Bog oslobađa čoveka od
ropstva. Tako je sloboda konkretizovana u odluci da se bude pove-
zan s večnim Bogom u svetosti vremena, a ne prostora, jer je oslo-
bađanje od smrti i ograničenosti, zapravo, ulazak u „posvećeno vre-
me“ (1. Moj. 2:3) koje je karakteristika večnosti. Tako je judaizam
kao religija, u istoriji zla, preživeo u religiji vremena, čuvajući subo-
tu kao hram koji nije mogao da bude razrušen (Kuburić, 2015). No-
vozavetna poruka glasi: „sin je čovečji gospodar i od subote“ (Lu-
ka, 5:6). Međutim, hrišćanstvo se, većim delom, opredelilo za pro-
stor zidajući hramove u njemu, čime se vrši konkretizacija i lokaliza-
cija svetog u odnosu na apstraktno poimanje boga (Kuburić, 2010).
U Bibliji su vernici pozvani da pamte Božiju dobrotu (6), Bo-
žiju moć koja se ogleda kako u delima tako i u sudovima i rečima
(8; 10; 11), a možda iznad svega da se pamti njegova milost (12).
73
Važna poruka o Bogu jeste da Bog takođe pamti, a čovekova sigur-
nost se nalazi u tome što pamti zavet svoj (13). Dakle, poruka uka-
zuje da se Bog oslanja na samoga sebe, dok je čovek pozvan da se
oslanja na Boga.
Novozavetne poruke odnose se pre svega na potrebu pamćenja
Hristove moći, moći iskazane u delima ljubavi, a jedno čudo koje
se spomnije je kada je nahranio 5.000 ljudi sa pet hlebova. Druga
poruka odnosi se na važnost zakona reciprociteta „jer kakvom me-
rom merite takvom će vam se meriti“(21). Hijerarhija moći i dalje
ostaje ista, ono što se prima to se i daje. Pamti se i reč koja je preda-
ta, reč koja se prenosi u ličnom kontaktu apostola i naroda, a pam-
ćenje se prepoznaje u držanju zapovesti (23; 24; 25).
Šta je potrebno da se ne zaboravi?
1. Mojsijeva, 40:14. Ali nemoj zaboraviti mene kad budeš u do-

bru, učini milost i pomeni za me Faraonu, i izvadi me iz ove kuće.
5. Mojsijeva, 4:9. Samo pazi na se i dobro čuvaj dušu svoju, da
ne zaboraviš onijeh stvari koje su vidjele oči tvoje, i da ne izidu iz
srca tvojega dokle si god živ; nego da ih obznaniš sinovima svojim
i sinovima sinova svojih.
5. Mojsijeva, 6:12. Čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda, koji te je
izveo iz zemlje Misirske, iz kuće ropske.
5. Mojsijeva, 8:11. I čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda Boga svo-
jega bacivši u nemar zapovijesti njegove i zakone njegove i uredbe
njegove, koje ti ja zapovijedam danas.
5. Mojsijeva, 9:7. Pamti i ne zaboravi kako si gnjevio Gospoda
Boga svojega u pustinji; od onoga dana kad izidoste iz zemlje Mi-
sirske pa dokle dođoste na ovo mjesto, nepokorni bijaste Gospodu.
5. Mojsijeva, 25:19. Zato kad te Gospod Bog tvoj smiri od svijeh
neprijatelja tvojih unaokolo u zemlji koju ti daje Gospod Bog tvoj
da je naslijediš, tada zatri spomen Amaliku pod nebom; ne zaboravi.
5. Mojsijeva, 26:13. Onda reci pred Gospodom Bogom svojim:
iznesoh iz doma svojega što je sveto, i dadoh Levitu i došljaku, si-
74
roti i udovici sasvijem po zapovijesti koju si mi zapovjedio; ne pre-
stupih zapovijesti tvojih niti zaboravih;
1. Samuilova, 1:11. I zavjetova se govoreći: Gospode nad voj-
skama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se,
i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško če-
do, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ, i britva neće prijeći pre-
ko glave njegove.
2. Carevima, 17:38. I ne zaboravljajte zavjeta koji je učinio s va-
ma, i ne bojte se drugih bogova.
Psalam 9:12. Jer on osvećuje krv, pamti je; ne zaboravlja jauka
nevoljnijeh.
Psalam 44:17. Sve ovo snađe nas; ali ne zaboravismo Tebe, niti
prestupismo Zavjeta Tvojega.
Psalam 74:19. Ne daj zvijerima duše grlice svoje, nemoj zabora-
viti stada stradalaca svojih zasvagda.
Psalam 78:7. Da polažu na Boga nadanje svoje, i ne zaboravlja-
ju djela Božijih, i zapovijesti njegove da drže;
Psalam 103:2. Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj
nijednoga dobra što ti je učinio.
Psalam 111:4. Čudesa je svoja učinio da se ne zaborave; dobar
je i milostiv Gospod.
Psalam 119:16. Naredbama tvojim tješim se, ne zaboravljam ri-
ječi tvoje.
Price Solomunove, 3:1. Sine moj, ne zaboravljaj nauke moje, i
zapovijesti moje neka hrane srce tvoje.
Price Solomunove, 4:5. Pribavi mudrost, pribavi razum; ne za-
boravljaj i ne otstupaj od riječi usta mojih.
Priče Solomunove, 31:5. Da ne bi pijući zaboravio uredbe, i iz-
mijenio pravicu kojemu nevoljniku.
Jeremija, 50:5. Pitaće za put u Sion, i obrativši se onamo reći će:
hodite, sjedinimo se s Gospodom zavjetom vječnijem, koji se ne za-
boravlja.
Luka, 12:6. Ne prodaje li se pet vrabaca za dva dinara? I nijedan
od njih nije zaboravljen pred Bogom.
75
Djela apostolska, 6:1. A u ove dane, kad se umnožiše učenici, po-
digoše Grci viku na Jevreje što se njihove udovice zaboravljahu kad
se dijeljaše hrana svaki dan.
Filibljanima, 3:13. Braćo! Ja još ne mislim da sam dostigao; jed-
no pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onijem što je napri-
jed sežem se.
Jevrejima, 6:10. Jer Bog nije nepravedan da zaboravi djelo va-
še i trud ljubavi koju pokazaste u ime Njegovo, posluživši sveti-
ma i služeći.
Jevrejima, 13:2. Gostoljubivosti ne zaboravljajte; jer neki ne zna-
jući iz gostoljubivosti primiše anđele na konak.
U ovom delu rada analizirala sam 25 stihova iz Biblije koji
imaju preporuku: „ne zaboravi“. Nemoj da zaboraviš čoveka u
nevolji kada budeš u dobru (26), nemoj da zaboraviš dobro ko-
je je bilo usled nevolje koja je aktuelna (27), nemoj da zabora-
viš dobro koje si iskusio, nemoj da zaboraviš Boga (28) i zapo-
vesti njegove (29).
Značajna je i korisna poruka koja se odnosi na potrebu da se
ne zaboravi vlastiti put razvoja, da Božiji narod ne gradi lažnu
sliku o sebi, već da čuva realnu sliku, da ne zaboravi da su bili i
nepokorni i da su gnjevili Boga u periodu dok ih je vodio do obe-
ćane zemlje (30). Moje razumevanje ove poruke je da je čovek
nesavršen i naporan, sklon gunđanju i odustajanju čak i na putu
koji vodi u bolji život. Ali kada stigne u taj bolji život, obećanu
zemlju, potrebno je da ne zaboravi da je tu stigao ne svojom za-
slugom i dobrotom, već Božijom milošću i strpljenjem. Ovde je
prepoznata sklonost čoveka da radi u korist svoje štete, da potko-
pava put kojim ide, da se suprotstavlja, jer teško podnosi kratko-
ročna odricanja radi postizanja dugoročnih ciljeva. A dugoročni
cilj bio je da se dođe u obećanu zemlju. A kada se dođe u obeća-
nu zemlju, koja je nasleđe od Boga, daje se nalog da se ne zabo-
ravi da se zatre spomen na neprijatelje. Jer kakvo bi to bilo bla-
gostanje ako bi sećanje na prošlo stradanje stalno kvarilo sadaš-
nju slobodu i obilje (31).
76
Šta je potrebno da se zaboravi?
1. Mojsijeva, 27:45. Dokle se gnjev brata tvojega odvrati od te-

be, te zaboravi što si mu učinio; a onda ću ja poslati da te dovedu
odande. Zašto bih ostala bez obojice vas u jedan dan?
5. Mojsijeva, 24:19. Kad žanješ ljetinu svoju na njivi svojoj,
ako zaboraviš koji snop na njivi, ne vraćaj se da ga uzmeš; neka ga
došljaku, siroti i udovici, da bi te blagoslovio Gospod Bog tvoj u
svakom poslu ruku tvojih.
Jov, 9:27. Ako rečem: zaboraviću tužnjavu svoju, ostaviću gnjev
svoj i okrijepiću se;
Jov, 11:16. Zaboravićeš muku, kao vode koja proteče opominja-
ćeš je se;
Isaija, 54:4. Ne boj se, jer se nećeš osramotiti, i nemoj se stidje-
ti, jer nećeš biti prijekorena, nego ćeš zaboraviti sramotu mladosti
svoje, i prijekora udovišta svojega nećeš se više sjećati.
Filibljanima, 3:13. Braćo! Ja još ne mislim da sam dostigao; jed-
no pak velim: što je ostrag zaboravljam, a za onijem što je napri-
jed sežem se.
2. Petrova, 1:9. A ko nema ovoga slijep je, i pipa zaboravivši oči-
šćenje od starijeh svojijeh grijeha.
Blagoslov zaborava
Poruke iz navedenih stihova iz Biblije ukazuju na blagoslov za-

borava. Poruke bih protumačila na sledeći način: Zaboravi gnev na
brata svojega (51); Zaboravi snop na njivi svojoj da bude korisno
onome koji nema (52); Zaboravi tužnjavu svoju i gnev svoj i okrepi
se (53); zaboravi muku svoju (54); zaboravi sramotu mladosti svoje
(55); zaboravi ono što je ostrag, a seži se za onim što je napred (56).
Sve navedene poruke koje se mogu izvući iz navedenih stiho-
va ukazuju na pozitivnu orijentaciju Biblije, na religijski kod ko-
ji je usmeren na dobro, na razvoj, na život. Traumatična iskustva iz
prošlosti, ako se afirmišu, otežavaju oporavak i oduzimaju snagu za
77
kretanje prema izabranom cilju. Zato se blagoslov zaborava, koji bi
se mogao protumačiti i kao blagoslov praštanja, preporučuje kao či-
šćenje od greha. Voda na simbolički način oslikava čišćenje od gre-
ha. Voda koja proteče, gresi bačeni u dubine morske (Mihej, 7:19)
ili obred krštenja potapanjem u vodu (Marko, 1:9), ili obred pranja
nogu (Jovan 13:10) kojim se takođe ukazuje na simbolično čišće-
nje od greha i bacanje u zaborav.
Čega čovek treba da se seća?
2. Mojsijeva, 20:4. Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.

Propovednik, 12:1. Sećaj se tvorca svojega u mladosti svojoj.
Blagoslov sećanja
Koliko je sećanje važno u religiji? Na koji način se obeležava se-

ćanje i kakva je poruka upućena čoveku u Bibliji? Da li je biblijska
poruka upućena samo Božijem narodu ili važi univerzalno? U De-
kalogu nailazimo na zapovest koja počinje rečima „Sećaj se dana
od odmora da ga svetkuješ“ (58).
Obeležavanje svetog vremena od zalaska sunca u petak, pa do za-
laska sunca u subotu veče, najvažnija je odrednica jevrejskog iden-
titeta. Neulaskom u hram vremena smatra se istupanjem iz judaizma
(Kaplan, 1999). Kulturni obrasci svetkovanja subote neguju se kako u
porodici tako i u zajednici, obogaćivanjem svog duha putem molitve,
čitanja, druženja. Kao trenutak približavanja Bogu, subota se dočeku-
je s radošću i provodi se u posebnoj religioznoj posvećenosti koja je
rasterećena svakodnevnih misli i poslova. Kad god je to moguće, po-
željno je da se verske zapovesti izvršavaju u okviru grupe, minimalna
grupa je tri osobe, poželjno je da ih bude desetorica (Kaplan, 2005).
U Enciklopediji pravoslavlja, Radomir Rakić (2002: 1876, 1877)
piše odrednicu o suboti da je subota (jevr. Šabbat – prestati, odustati),
sedmični dan odmora i uzdražavanja od rada i naglašava da Petoknji-
žje iznosi dve glavne komponente praznovanja subote. Jedno je bogos-
78
lovsko značenje, kao spomen na Božiji počinak od svaranja, a drugo je
humano značenje, koje počiva na potrebi da se pruži prilika za odmor.
Drugo značajno sećanje odnosi se na blagoslov koji daje seća-
nje na Boga u mladosti svojoj (59). Mladost kao životno doba zna-
čajno je za svaku religiju, budući da se tada formira identitet, for-
mira pogled na svet, formira porodica. Mladost je period u kome se
život ostvaruje u svom najsnažnijem kapacitetu i upravo tada bira
vlastiti put iz slobode postojanja. Na individualnom planu to je pe-
riod kada se prihvata datost života i ulaže trud da se sačuva, osmi-
sli i ispuni preuzimanjem odgovornosti. Međutim, sloboda u reli-
gijskom smislu podrazumeva izbor kom će Bogu da se služi: „iza-
berite sebi danas kome ćete služiti: ili bogove kojima su služili oci
vaši s onu stranu rijeke, ili bogove Amoreja u kojih zemlji živite; a
ja i dom moj služićemo Gospodu“ (Isus Navin 24:15).
Sećanje se takođe iskazuje u reči „spomen“. U Novom Zavetu
nailazimo na nekoliko stihova koji ukazuju na sećanje koje se uspo-
stavlja kao tradicija koja će se praktikovati u hrišćantsvu. Navešću
prvo stih u kome se spomen obležava kao „reč“ koja će se propove-
dati po svetu o dobrom delu žene koja je učinila što je mogla: „Zai-
sta vam kažem: gdje se god uspropovijeda jevanđelje ovo po svemu
svijetu, kazaće se i to za spomen njezin“ (Marko 14:9).
Krštenje je obred kojim se čini zavet s Bogom: „Za spomen to-
ga i nas sad spasava krštenje, ali ne pranje tjelesne nečistote, nego
obećanje dobre savjesti Bogu vaskrsenijem Isusa Hrista“ (1. Petrova
3:21). Krštenje je obred koji se obavlja jednom. Međutim, obred pra-
nja nogu, koji je povezan s praštanjem greha i pripremom za obred
u kome se uzima hleb i vino, neke hrišćanske zajednice praktikuju
pre svakog pričešća i to po ugledu na Hristovo pranje nogu učeni-
cima: „Vi zovete mene učiteljem i Gospodom; i pravo velite: jer je-
sam. Kad dakle ja oprah vama noge, Gospod i učitelj, i vi ste dužni
jedan drugome prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako činite
kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: nije sluga veći od
gospodara svojega, niti je poslanik veći od onoga koji ga je poslao.
Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.“ (Jovan 13:13-17).
79
Sećanje na Hristovu žrtvu datu za spasenje čoveka iskazano je u
obredu Večere Gospodnje: „I zahvalivši prelomi i reče: uzmite, je-
dite, ovo je tijelo moje koje se za vas lomi; ovo činite meni za spo-
men. Tako i čašu, po večeri, govoreći: ovo je čaša, novi zavjet u mo-
joj krvi; ovo činite, kad god pijete, meni za spomen. Jer kad god je-
dete ovaj hljeb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, do-
kle ne dođe“ (1. Kor. 11: 24-26).
Zaključak
Pamćenje kao proces čuvanja prošlog iskustva i njegovo pove-

zivanje sa sadašnjošću predstavila sam analizirajući sadržaj verskih
poruka koje su zapisane u Bibliji kao original koji se vekovima, iz
generacije u generaciju, „pamti“ i „zaboravlja“. Putem analize sa-
držaja stihova iz Biblije koji u sebi imaju reči: „pamti“, „(ne) zabo-
ravi“, „sećaj se“ i „spomen“, predstavila sam osnovne vrednosti na
kojima se zasniva trajanje religijskih poruka u teološkom smislu.
Ključne poruke koje se nalaze u različitim knjigama Biblije kon-
centrisane su u Dekalogu. Najveća vrednost na kojoj se temelji mo-
noteizam, a zapisana je u Bibliji, jeste sloboda i upućen je poziv da
se pamti, da se ne zaboravi, dan za spomen. Sećanje se obeležava
slavljem, zajednicom, svetim saborom.
Poruka Biblije i Dekaloga je „da je Gospod Bog, gore na nebu
i dole na zemlji“ i da nema drugoga, da očekuje da se pamte i tvo-
re sve Njegove zapovesti. To je jedan od načina da se postane svet.
Međutim, drugi put svetosti jeste pokajanje i praštanje. Poruka gla-
si: „Jer ja sâm brišem tvoje prestupe sebe radi i greha tvojih ne po-
minjem“ (Isaija 43:25). Ključna reč koja karaketiše Boga u termi-
nologiji judeohrišćanske religioznosti koja je zapisana u Bibliji je-
ste ljubav. I ne samo da apostol Jovan piše da je Bog ljubav (1. Jov.
4:8), već i u Starom Zavetu prorok Isaija piše: „Može li žena zabo-
raviti porod svoj, da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga
i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe, gle na dlanovima sam te izre-
zao, zidovi su tvoji jednako preda mnom“ (Isaija 49:13).
80
Serijska reprodukcija u kontekstu religijskih poruka konkretizo-
vala se u hrišćanskoj crkvi brojnim izmenama originalnih poruka i
dopunama koje nikada nisu bile deo Biblije. Osim zvaničnih učenja
koje zastupaju hrišćanske crkve danas, različita razumevanja verskih
poruka prisutna su i u transverzalnom preseku. Pamćenje ni u otkri-
venoj religiji nije samo reprodukcija originala, ono je i rekonstruk-
cija i konstrukcija. Vekovima taložene interpretacije i različita razu-
mevanja verskih poruka učinile su put „težim i užim“ od prvobitnog
poziva: „Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode
u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tije-
san put što vode u život, i malo ih je koji ga nalaze“ (Mat. 7:13,14).
Verske poruke koje su zapisane u Bibliji, poput odskočne daske,
daju mogućnost formiranja pogleda na svet, u meri u kojoj se lično
iskustvo povezuje sa kontekstom vremena i prostora u kom se živi.
Teorijski sloj religioznosti daje uputstva kako pronaći put kojim se
ide u život. Taj put temelji se na odnosu Boga i čoveka. Vrednosti
koje se prepoznaju u konkretizovanim porukama koje treba pamtiti
su: život, sloboda, ljubav, vernost, istina, poštenje i poštovanje. Hi-
jerarhija moći spušta se od Boga na oca i majku, moć koja je pove-
zana sa reprodukcijom života (2 Moj. 20:12). Pamćenje ima svoju
svrhu a ona je povezana s praksom. Praksa ima svoja tri utemelje-
nja: zakon, biće i istoriju – zaključak je koji izvlačim iz tri ključne
biblijske poruke: „Pamtite i tvorite sve zapovesti moje i budite sve-
ti Bogu svojemu“(3); „pamtite i pokažite da ste ljudi“ (17) i „pam-
tite što je bilo od starine“ (17).
Literatura
Bartlett F.C. (1916). An experimental study of some problems of perceiving

and imagining. British Journal of Psychology 8, 222–266.
Bartlett F.C. (1932). Remembering. Cambridge, University Press.
Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta (1966). Prevod Đura Daničić
i Vuk Stef. Karadžić. Biograd: Britansko i inostrano bilbijsko društvo.
81
Enciklopedija pravoslavlja, knjiga treća (2002). Dimitrije Kalezić, -ed, Beo-
grad: Savremena aministracija.
James, W. (1890). Principles of Psychology. New York: Holt.
Kaplan, A. (1999). Šabat - dan večnosti, Zemun.
Kaplan, A. (2005). Priručnik jevrejske misli, drugi deo. Zemun: Književno
društvo Pismo.
Kuburić, Zorica (2010). Verske zajednice u Sbriji i verska distanca. Novi
Sad: CEIR.
Kuburić, Zorica (2015). Spirala razvoja i ili sunovrata. Kultura, 148: 49-66.
Krstić, Dragan (1996). Psihološki rečnik. Beograd: Savremena administracija.
Marković S. i Marković D. (1994). Razlike u estetskim preferencijama kod
dece tri uzrasta. Psihologija, 27 (3–4), 283–294.
Martindale, Colin (1990). The Clocwork Muse. The Predictability of Artistic
Change. New York: Basic Books.
Pejić, Biljana i Milićević, Nebojša (2009). Serijska reprodukcija i modusi estet-
ske procene. Godišnjak za psihologiju, vol 6, No 8., 2009, pp.113–132.
Reber, Artur i Reber, Emili (2010). Rečnik psihologije. Beograd: Glasnik.
Trebješanin, Žarko (2001). Rečnik psihologije, drugo izdanje, Beograd: Stu-
bovi kulture.
Ward T.H.G. (1949). An Experiment on serial Reproduction with Special Re-
ference to Change in the Design of Early Coin Types. British Journal of Psycho-
logy 39, 142–147.
Wilkes, George, Zotova, Ana, Kuburić, Zorica, Andrejč, Gorazd, Brkić, Mar-
ko-Antonio, Jusić, Muhamed, Popov-Momčinović, Zlatiborka, Marko, Davor
(2013). Factors in Reconciliation: Religion, Local Conditions, People and Trust,
Results From A Survey Conducted in 13 Cities Across Bosnia and Hercegovi-
na. Sarajevo: CEIR i Edinburg: Project on Religion and Ethics in the Making of
War and Peace.
82
Teologija mira
ANALIZA SADRŽAJA BIBLIJE I KURANA S ASPEKTA

ŽENSKIH INICIJATIVA73
Tekstovi svetih knjiga monoteističkih religija koji ohrabru-
ju žene da se angažuju u pokretanju društvenih promena koje
doprinose pomirenju
Prekretnica koja se dogodila devedesetih godina dvadesetog ve-
ka ostavila je dubok trag u životima ljudi na području Balkana. Iz
jedne ideologije obećanog društvenog razvoja, bratstva i jedinstva
i zajedničkih rituala, dogodio se sunovrat raspada države, ideolo-
gije i nezamislivi građanski rat koji je ostavio duboke posledice na
svim područjima ovog lokaliteta. Bauk komunizma predvođen ate-
izmom kao naučnim pogledom na svet, koji je plašio Zapad, pao je
kao kula od karata i doneo promene na svim područjima, a jedno od
njih kojim se u ovom radu bavimo, jeste religija.
Moć verskih zajednica ojačala je tamo gde je više od pola veka
bila marginalizovana. Identiteti su se transformisali iz različitih po-
buda, kako unutrašnjih potreba tako i spoljašnjih pritisaka. Pitanje
od koga polazim u ovom istraživanju jeste pitanje verskih poruka
koje mogu inspirisati praksu na nivou ponašanja i društvenog an-
gažovanja žena, vernica različitih monoteističkih religija.
73 Ovaj rad se zasniva na istraživanju provedenom krajem 2017. godine u okviru Pro-
grama Ekumenske inicijative žena za stipendiranje znanstvenica koje se bave ženskim ljud-
skim pravima, mirovnim studijama i aktivizmom, te međuetničkim i međureligijskim od-
nosima u Jugoistočnoj Europi. Sadržaj odražava isključivo stavove njihovih autorica i ne
predstavlja nužno i službene stavove Ekumenske inicijative žena. Na hrvatskom i engle-
skom jeziku rad će biti dostupan u petom mjesecu 2018. na: www.eiz.hr.
83
U svom dosadašnjem radu bila sam značajno orijentisana na pro-
ces pomirenja i ulogu religije u izgradnji mira, posebno radeći na
projektu: Reconscilation and Trust Building in Bosnia and Hercego-
vina, u saradnji sa Univerzitetom u Edinburgu (Wilkes at.all, 2013).
Bilo je to istraživanje koje se baziralo na stavovima opšte populaci-
je prema pitanjima pomirenja i mogućnosti zajedničkog života koje
se temelji kako na iskustvu rata, izbeglištva, tako i na većinsko-ma-
njinskom položaju unutar grada u kome žive, budući da su versko
nacionalni identiteti omeđili prostor. Proces pomirenja oslanja se na
poverenje, a ono je deo širokog spektra uticaja, od ličnog doživlja-
ja, do propagande i medijskih uticaja. Od svih relevantnih institu-
cija koje imaju moć uticaja, prema istraživanjima Balkan Monitora
(Kuburić i Kubruić, 2010), religija je dobila zavidno mesto.
Analizu sadržaja Biblije po pitanju sećanja i zaboravljanja (Ku-
burić, 2016a) radila sam po ključnim rečima (sintagmama): „pam-
ti“, „ne zaboravi“, „zaboravi“ i „sećaj se“. Polazeći od tog istraži-
vanja u razumevanju ključnih poruka Biblije i vrednostima na koji-
ma se može graditi razumevanje drugih relevantnih poruka, izdva-
jam poruku da se pamti „dan oslobođenja od ropstva“, dan slobo-
de, što upućuje da je sloboda najveća vrednost, da je dan oslobođe-
nja „dan za sećanje“. Druga poruka upućuje na „dan osvete“, dan
istrebljenja neprijatelja u kojoj se naglašava Božija osveta, da Bog,
a ne čovek briše sećanje i spomen na neprijatelje. U potrazi za ra-
zumevanjem višeslojnog značenja reči „sloboda“, urdila sam (Ku-
burić, 2017a) analizu sadržaja Biblje i na temelju 104 stiha u koji-
ma se spominje reč sloboda, u pokušaju da odgovorim na pitanja:
da li je moguća sloboda mišljenja kada je reč o verskim učenjima;
da li je Biblija temelj za dogmu ili dijalog; kakav je biblijski nara-
tiv o problemu slobode i kako se temeljne vrednosti Biblije konkre-
tizuju u praktičnoj primeni svakodnevnice.
Dekalog kao centralo mesto Biblije (2. Moj. 20:1-17), predstav-
lja konkretizaciju religijskih vrednosti. Hijerarhija moći koju negu-
je monoteizam jeste hijerarhija koja poštuje Darodavca života, jer
je život najveća vrednost. Da hijerarhija ima svoju vertikalu ukazuje
84
Peta zapovest koja preporučuje poštovanje oca i majke, poštovanje
onih koji su preneli život. Šesta zapovest, takođe, brani život od na-
silja jer je najveća vrednost za koju monoteizam pronalazi rešenje u
teologiji spasenja, ne samo restriktivnim merama, već i proživotnim
akcijama prevazilaženja smrtnosti u konceptu vaskrsenja. Sedma za-
povest ukazuje na važnost ljubavi kao vrednosti i u bračnoj dijadi.
Integracija religijskih vrednosti je u sveobuhvatnom pojmu „lju-
bav“ koji se raslojava u odnosu čoveka prema Bogu, prema sebi,
prema bližnjima (Matej 22:37-39). Starozavetno podsećanje glasi:
„Nego da pamtite i tvorite sve zapovesti moje, i budete sveti Bogu
svojemu“ (4.Moj. 15:40). Teologija integriteta (Kuburić, 2016b In-
tegritet) se bazira na ishodima koji su prožimajući i razvojni i obu-
hvataju celinu bića koje se približava pojmu „svetosti“. Novozavet-
no podsećanje odvija se u obredu pranja nogu, koji je povezan s pra-
štanjem greha i pripremom za obred Večere Gospodnje. U tom kon-
tekstu teologija se čita u delovanju, u praksi, u primeni: „Kad ovo
znate, blago vama ako ga izvršujete“ (Jovan 13:17).
U ovom radu nastavljam da tragam za porukama svetih knjiga na
kojma se gradi praksa izgradnje mira, praksa u kojoj je moguće ču-
vati vrednosti poput života, ljubavi, slobode. Putem analize sadrža-
ja Biblije i Kurana istražujem pitanje mira i pomirenja na teorijski
način promišljanja o mogućim interpretacijama. Pitanja koja pokre-
ćem u samom radu odnose se na ohrabrivanje žena u procesu aktiv-
nog učestvovanja kako u verskom tako i u društvenom životu na te-
melju poruka koje se mogu iščitavati iz pisanog teksta. Ključne re-
či koje su predstavljene su „mir“, „poverenje“ i „pomirenje“. Pita-
nja koja mene najviše pokreću na razmišljanje jesu: „Na koji način
je moguće doprineti miru i nenasilju u savremenim uslovima života,
da li se istorija ponavlja, da li se obrasci stari više milenijuma mo-
gu razumeti i primeniti u savremenim uslovima?“
Religijska kultura i njena moć
Đuro Šušnjić (2015) u svojoj knjizi „Terorije kulture“, koja je
nastala na temelju prethodnih knjiga kao što su „Znati i verovati“
(1995), „Dijalog i tolerancija“ (1997), „Religija I i II“ (1998), zau-
85
zima stav da je ne samo dobro da postoje različite kulture, nego je
dobro i da postoje različiti načini života u skladu sa tim kulturama,
jer tada ljudi mogu biti slobodni i birati kako će misliti i živeti. Di-
jaloška teorija kulture omogućava sučeljavanje posebnih saznajnih
i vrednosnih gledišta, kako bi se doprlo do zajedničkog saznajnog i
vrednosnog jezgra, koje omogućava zajednički život svih posebnih
kultura. Istina, dobrota, pravda, lepota i svetost života jesu vredno-
sti koje ne gube na vrednosti kada se dele među kulturama. Razli-
čite društvene i kulturne grupe mogu se uključiti u društvo i državu
uz zadržavanje svoje etničke i kulturne posebnosti.
Kakav doprinos daju svetske religije kulturi svakodnevnog živo-
ta? Mogu li ideji o univerzalnim ljudskim pravima i slobodama da
pomognu velike, svetske religije? Đuro Šušnjić (2015) smatra da sa-
mo one religije koje u svojim temeljima imaju univerzalne vrednosti
i norme, saglasne su sa univerzalnim ljudskim pravima i slobodama
(prirodnim, građanskim i ličnim). Preko tih zajedničkih vrednosti
ljudi postaju svesni da su braća i sestre jedne velike porodice, čove-
čanstva. Monoteističke religije upravo nose tu baštinu samom ide-
jom o Jednom Bogu, Tvorcu koji je uzrok postojanja postavio na te-
meljima apstraktnih vrednosti koje se u pisanom tekstu konkretizuju
do detalja. Ove vrednosti i norme postoje da bi se po njima živelo.
Međutim, problemi ipak postoje, problemi društvenih sukoba ko-
ji religiju koriste, ne da bi vršila funkciju integracije, već da bi bila
dezintegrativni faktor. Da li je reč o zloupotrebi religije ili o njenoj
suštini? Ivo Cvitković (2011), u knjizi Moj susjed musliman sma-
tra da je reč o izdaji religije. Reči koje se najčešće pojavljuju u ovoj
knjizi su reč „tolerancija“ (na 60 stranica) i „dijalog“ (na 55 strani-
ca) kao vapaj za mirom. S druge strane reč „nasilje“ pojavljuje se na
38 stranica knjige i učestalošću pojavljivanja upozorava na tamnu
stranu svakodnevnice. Cvitković (2011:74) postavlja pitanje: „Je li
sreća svijeta da nitko nema monopol nad Bogom?“
Da li je religija bila i da li će biti povod mira ili sukoba? Da li je
pisana baština koja se čuva i prenosi s generacije na generaciju do-
voljna da prenese vrednosti i norme i da li su one primenjive u sa-
86
vremenim uslovima? To pitanje savremenosti starih spisa, Biblije i
Kurana, kao i savremene interpretacije potražićemo na konkretnim
primerima udžbenika verske nastave pravoslavne i islamske tradi-
cije, budući da je pravoslavlje dominantna religija na Balkanu ko-
ja se susreće s islamom.
Metodologija istraživanja
Predmet ovog istraživanja su tekstovi monoteističkih religija, ju-

daizma, islama i hrišćanstva, koji su postavili značajan temelj na ko-
me se grade vrednosti i norme ponašanja. Budući da značenje ko-
je vernici imaju u odnosu na Bibliju i Kuran nije podjednako u hri-
šćanstvu i islamu, u ovom radu ne upoređujem knjige, već vredno-
sti. Suštinska razlika između Kurana i Biblije u odnosu na teološ-
ko razumevanje jeste da je za muslimane Kuran Božija Reč, dok je
za hrišćane Isus Hristos Božija Reč. Takođe je značajno da nagla-
sim da se čak ni unutar iste religije, npr. hrišćanstva, ne pridaje isto
značenje i važnost Bibliji. Stoga ni udžbenike verske nastave koji
su namenjeni učenicima osnovnih i srednjih škola ne upoređujem,
već tragam za porukama koje se odnose na predmet mog istraživa-
nja povezan s mirovnim inicijativama.
Podatke sam obradila analizom sadržaja pisanog teksta putem
statističkog programa MAXQDA. Osnovni skup dokumenata na
kojima sam provela analizu sadrži: Sveto pismo ili Biblija Starog
i Novog zaveta, novi savremeni prevod koji pripremio Institut za
jevrejski jezik (2010) i Kuran, prevod Besim Korkut (1977)74. Ra-
di upoređivanja pojedinih tekstova koristila sam i printanu verzi-
ju Biblije u prevodu Đure Daničića i Vuka Stefanovića Karadžića
kao i Kuran časni (1978) koji su preveli Hafiz Muhammed Pandža
i Džemaluddin Čaušević. Od udžbenika za versku nastavu analizi-
rala sam sadržaj udžbenika pravoslavnog katihizisa za prvi razred
osnovne škole (Nikolić, Drako 2017) i šesti razred osnovne ško-
74 http://revelationtoday.ucoz.com/Biblija_nsp.pdf; http://quran.ksu.edu.sa/index.
php?l=bs#aya=41_47&m=hafs&qaree=husary&trans=bs_korkut (pristupljeno 1.3.2018).
87
le (Nikolić, Sanja 2017). Takođe sam uradila nalizu udžbenka za
treći razred srednje škole pravoslavnog katihizisa (Midić 2005).
Od udžbenika islamske veronauke obradila sam udžbenik za pr-
vi razred osnovne škole (Begović 2008) i udžbenik za treći razred
srednje škole (Isanović, Begović, Jusić 2012) koji se koristi u Bo-
sni i Hercegovini.
Ukupan broj pretraženih stranica iz kojih sam izdvojila skup se-
gmenata u kojima se pojavljuju pretražene reči je 2005. Odabrani
prevod Biblije ima 865 stranica, bez dodataka 845. Kuran ima 609
stranica. Ukupan broj stranica udžbenika za versku nastavu je 531,
od čega je za pravoslavnu versku nastavu 260 stranica a za islam-
sku 271. Poruke monoteističkih religija zapisane su u svetim knji-
gama i na osnovu analize sadržaja pronalazim temelje na kojima se
mogu zasnivati mirovne inicijative. Hipoteza od koje polazim jest
da su poruke svetih spisa usmerene na izgradnju mira, te da su zna-
čajne žene u svetopisamskim pričama nositeljice mirovnih poruka.
Za analize sadržaja pošla sam od pretraživanja Biblije, Starog i
Novog zaveta, i Kurana u celosti po sledećim ključnim rečima: mir,
pomirenje i poverenje. Na taj su način izdvojeni segmenti koji u ce-
lini predstavljaju poruku s tematizacijom mira, ili segmenti koji opi-
suju događaj u kojem se prepoznaje primer inicijative za mir, bez
obzira na uspešnost njegovog dostizanja. Prema tome, osnovne je-
dinice analize su tekstovi s opisima događaja koji sadrže reč mir ili
izvedenicu od date reči te poruke mira, i to isključivo one koje sa-
drže reč mir ili njenu izvedenicu.
Kategorizaciju segmenata u izabranim prevodima svetih knji-
ga izvodila sam prema različitim kriterijima. Reč mir obrađivala
sam u kontekstu svakodnevnog govora, kao na primer u pozdravu.
Mir sam promatrala i u kontekstu trajanja mira. Uzroci uznemire-
nosti bili su nova kategorija u kojoj sam razvrstala sva ona mesta
koja su praćena nekom vrstom uznemirenosti, poput Božje obja-
ve, ličnog unutrašnjeg stanja, društvene situacije ili nepravilnog
odnosa s bližnjima. Tekstove koji su isticali ulogu žena u procesu
pomirenja birala sam po kriterijumu da se u istom segmentu nala-
88
zi i reč žena i reč mir; tako je izdvojen segment prema rodu, s li-
kovima žena koje posreduju u pomirenju. Izdvojila sam istaknu-
te slučajeve žena koje su doprinele miru, i to je eksplicirano upo-
trebom reči mir ili pomirenje u odabranom segmentu. Jedan broj
biblijskih tekstova upućuje na mir koji zavisi od Boga, stoga sam
ga kategorizirala u spoljašnji lokus kontrole, koji upućuje da ne-
ma drugog načina kojim čovek može zadobiti mir osim verovanja
u Božju zaštitu i Božju moć, oslanjajući se na Boga koji daje mir.
Sledeći segment kategorizacije odnosi se na unutrašnji lokus kon-
trole, na stavove i postupke kojima čovek sâm inicira mir. U tek-
stu sam se više usredsredila na unutrašnji lokus kontrole, na istra-
živanje stavova i postupaka koji su u svetim knjigama predstav-
ljeni da doprinose miru. Smisao mira odgovara na pitanje o svr-
si mira, zašto je mir potreban – tako, na primer, mir doprinosi vi-
šoj racionalnosti i boljem rešavanju problema. U radu razmatram
i pitanje koje su to vrednosti zbog kojih je mir značajan, tj. koje
se vrednosti mirom promovišu.
Rezultati istraživanja
UZORAK
Prema pretrazi riječi mir, njenih gramatičkih varijacija i izve-

denica u čijem oblikovanju sudeluje (kao što su reči pomirenje, iz-
mirenje, primirje) izdvojeno je u Bibliji 327 segmenata, a u Kura-
nu 26. Veći broj tekstova u kojima se koristi reč mir u Bibliji deli-
mično je povezan sa većim brojem stranica koje Biblija ima u od-
nosu na Kuran. Još sam sprovela pretragu reči poverenje/povjere-
nje i njenih gramatičkih varijanti, te je ovom pretragom u Bibli-
ji izdvojeno 5 segmenata, od čega su 2 u Starom zavetu, 3 u No-
vom zavetu, a u analiziranom prevodu Kurana izdvojeno je 2 se-
gmenta (Tabela 1).
89
Tabela 1. Broj segmenata koji sadrže reči mir i poverenje
Biblija Kuran
Mir 327 26
Poverenje 5 2
Na grafikonu br. 1. prikazane su kategorije u koje sam podelila

353 tematizacija mira u Kuranu i u Bibliji. Prema rezultatima tema-
tizacije segmenata u kojima se pojavljuje reč mir, gotovo se polovi-
na (48%) odnosi na ljudski doprinos miru, koji upućuje na ono što
je u osnovi mira a u vlasti je ljudskog ponašanja. Mir se u tim tek-
stovima pojavljuje u kontekstu svrhe, dobrobiti koje mir donosi, u
kontekstu kognitivnog razumevanja mira kao vrednosti, u kontek-
stu kontrole emocija i racionalnog ponašanja koje dovodi do mira.
Uzroci čovekove uznemirenosti prikazani su u 24% tekstova. Tek-
stovi upućuju na uznemirenost koja dolazi iz različitih izvora ko-
je sam podelila na izvore Božje objave, proročke propovedi, verske
netolerancije, lažna svedočenja, izdaje, nasilje, nepravde, teskobu
jer varalice imaju mir, zgrtanje nepravednog dobitka, osećaj krivi-
ce zbog greha, uznemirenje snovima.
Tekstove koji povezuju mir s Božjom moći, u kojima se Bogu pre-
pušta da donese mir, u kojima se verom gleda u Božju zaštitu, ozna-
čila sam vanjskim/spoljašnjim lokusom kontrole. Mir se daje i uzi-
ma ljudima izvana. Tu se u 16% tekstova upućuje na situacije u ko-
jima se Gospod bori, Bog donosi mir i stvara nevolju, čovek u miru
leže i spava pod Božjom zaštitom, Bog daje mir i pobeđuje zlo, po-
sredovanjem Hrista vernici imaju mir, a u svetu nevolju, oslobođe-
ni krivice i pomireni s Bogom Hristovom smrću, Bog mira uskrsa-
va Hrista i oprema ljude dobrotom.
Mir u svakodnevnom govoru upotrebljuje se u 11% tekstova. Tu
se mir koristi u pozdravu, da se umnoži mir i blagodat, postavlja se
pitanje je li neko dolazi u miru, s kakvim namerama se ljudi susreću
u svakodnevnoj komunikaciji. Pozdrav prilikom rastanka upućivao
je da se ide u miru, da se ide s mirom. Stiče se utisak da je mir bio
90
svakodnevno prisutan u međuljudskoj komunikaciji, mir kao unu-
trašnja i spoljašnja vrednost. Trajanje se mira često povezuje s ka-
rakterom političke vlasti i osobinama njenih vladara, pri čemu su za
mir obično bili zaslužni vladari koji su bili mudri, poslušni i verni
zakonima kojima su očuvali mir. Ponekad je mir trajao 40 godina,
ponekad 80. Jedno od objašnjenja iz udžbenika za islamsku versku
nastavu jeste da čovek često ne zna ceniti mir koji ima, dok ga ne
izgubi. Istinski vernici svakodnevno potvrđuju vrednosti kao što su
mir, ljubav, tolerancija i odgovornost.
Na kraju, u grafikonu 1. primećujem da se u 1% segmenata po-
javljuju tekstovi u kojima je mir direktno povezan sa reči žena. Sa
aspekta ženskih inicijativa, ove tekstove sam posebno analizirala u
širem kontekstu poglavlja koje opisuje događaj, a ne samo rečenicu
koja najavljuje povezanost s mirom. Neke od njih bile su na vlasti i
imale moć, neke su mir zadobile mudrošću, a neke silom. U tom di-
japazonu mogućeg otkrivaju se strategije koje doprinose miru kako
žena koje se pamte po imenu i prezimenu, tako i onih koje se nazi-
vaju „mudra žena“ ili „jedna žena“.
Grafikon 1. Kategorizacija segmenata iz svetih knjiga koji sa-

drže reči mir ili njene izvedenice
91
POVERENJE
Poverenje na individualnom planu formira se u prvoj godini živo-

ta i prepoznaje u pozitvnom stavu prema sebi i drugima, u dobrom
snu i odsustvu uznemirenosti (Erikson, 1963). Poverenje se zasni-
va na osećanju da postoje ljudi na koje se može računati i da je ovaj
svet sigurno mesto za život (Zigler, Stevenson, 1993). Osećanje po-
verenja u druge, kao i samopuzdanje, najbitniji su preduslovi men-
talnog zdravlja, zato je primarno važno raditi na izgradnji povere-
nja (Kuburić, 2009; Kuburić, 2011).
Poverenje stoji u temelju svih međuljudskih odnosa. Kada se
sklapa brak, taj odnos je bez poverenja nezamisliv. Osim ove di-
jade emocionalnosti, iz koje i nastaje porodica i na kojoj se teme-
lji društvena repodukcija, i svaka druga grupa kao svoj integrativni
faktor ima odnos poverenja. Poverenje je presudno i u religiji; ono
je usmereno pre svega prema Bogu.
Dakle, ako je moguće paralelno posmatrati razvoj pojedinca i ra-
zvoj društva, poverenje je ono bez čega se ne može graditi nijed-
na zajednica, od bračne do državne. Balkan je prostor koji svojom
burnom istorijom taloži slojeve nepoverenja prema drugome, po-
sebno prema osvajačima. U isto vreme u svakodnevnom životu su-
srećemo toplinu odnosa i srdačnost ljudi koja se prepoznaje u go-
stoprimstvu, dobroti i otvorenosti prema drugome. Između krajno-
sti potpunog poverenja i potpunog nepoverenja stoje brojni varije-
teti realnog života koji se utkao u mišljenja, stavove i ponašanja lju-
di na ovom prostoru.
Poverenje u Bibliji
Iz analize sadržaja Biblije, u pretraživanju pojavljivanja reči po-

verenje, pronalazimo poruke da je Bog onaj ko je dostojan pove-
renja, da je čovek dostojan poverenja ako mu Bog ukaže milosrđe
i ako je on prihvatio tu odgovornost. Međutim, samo poverenje je
proces koji se izgrađuje i ruši u dinamici svakodnevnog života. Po-
92
verenje građeno na lažima ne donosi čoveku korist. Nedostojni po-
verenja u novozavetnom diskursu su pre svega oni koji čine nasilje
nad vrednostima života, istine, pravde, vernosti. Poverenje je samo
po sebi dobro ako se gradi na univerzalnim vrednostima koje podr-
žavaju istinu, pravdu i život. Stihovi iz Biblije na koje se pozivam
su oni koji u sebi nose reč pomirenje.
Dostojno poverenja je pre svega Gospodnje ime: „Neka je do-
stojno poverenja i veliko tvoje ime doveka: Gospod nad vojskama,
Izraelov Bog, zaista je Bog nad Izraelom“ (1. Dnevnika 17.24). Ci-
tiraću dva stiha koji govore o čoveku koji za sebe smatra da je do-
stojan poverenja: „A za one koji nisu u braku nemam zapovest od
Gospoda, nego iznosim svoje mišljenje kao čovek koji je dostojan
poverenja jer mu je Gospod ukazao milosrđe.“ (1.Korinćanima 7,25).
„Zahvalan sam Hristu Isusu, našem Gospodu, koji mi je dao sna-
gu, jer me je smatrao dostojnim poverenja i postavio me je u služ-
bu.“ (1.Timotiiju 1,12).
U Novom Zavetu pojavljuje se tekst u kojem se kazuje da pove-
renje ili nepoverenje može iti prouzrokovano dobrim poznavanjem
onoga u koga se ima ili nema poverenje. Tako Hristos nije imao po-
verenje jer ih je poznavao: „Ali Isus nije imao poverenja u njih jer
ih je sve poznavao i nije trebalo da mu iko svedoči o čoveku, jer je
sâm znao šta je čoveku u srcu.“ (Jovan 2,24-25). U Starom zavetu,
kao poveznicu za razumevanje pouzdanosti čoveka kao bića, pro-
nalazimo tekst koji kaže da je proklet čovek koji se uzda u čoveka,
a srce mu se odvraća od Boga (Jerimija 17,5).
Taj nepouzdani čovek i pored toga što ga je Bog stvorio dobrim
(), svojim ponašanjem dovodi do nepoverenja i izneveravanja čak i
sebe samoga. Laž i njena nefunkcionalnost kao i licemerno ponaša-
nje bez griže savesti iskazano je u rečima: „Ali vi svoje poverenje
polažete u lažne reči – a od toga nikakve koristi nema. Zar možete
krasti, ubijati, preljubu činiti, lažno se zaklinjati, prinositi kad Va-
lu i ići za drugim bogovima koje niste poznavali, a onda doći i stati
pred mene u ovom domu koji nosi moje ime, pa zatim reći: Izbavi-
ćemo se, iako činite sve te gadosti?“ (Jeremija 7,8.10).
93
Poverenje u Kuranu
Značaj međusobnog poverenja i njegovog očuvanja istaknut je

sledećim citatom: „O vernici, Allaha i Poslanika ne varajte i svesno
međusobno poverenje ne proigravajte.“ (Sura 8,27). U tekstu Kura-
na u kojem je reč o pozajmljivanju i podsticanju međusobnog pove-
renju stoji: „Ako ste na putu, a ne nađete pisara, onda uzmite zalog.
A ako jedan kod drugog nešto pohranite, neka onaj opravda ukaza-
no povjerenje i neka se boji Allaha, Gospodara svoga“ (Sura 2:283).
Kada je reč o svedocima, navodi se detalj u kome saznajemo da jed-
nog muškarca svedoka mogu zameniti dve žene: „I navedite dva
svjedoka, dva muškarca vaša, a ako nema dvojice muškaraca, on-
da jednog muškarca i dvije žene, koje prihvaćate kao svjedoke; ako
jedna od njih dvoje zaboravi, neka je druga podsjeti.“ (Sura 2,282).
POMIRENJE
Budući da živimo u svetu mnogih suprotnosti, reč pomirenje upu-

ćuje na nešto što prethodi miru. Stoga sam potražila tekstove koji
osmišljavaju potrebu pomirenja i poruke koje se u Bibliji navode.
Ono što ovaj svet čini mestom nemira jeste prisustvo zla. Jedno od
ključnih pitanja teologije monoteističkih religija jeste upitanost čo-
veka nad patnjom nedužnih, budući da je Bog predstavljen kao ap-
solutno dobro (problem teodikeje). (Kuburić, 2007).
Da bi čovek mogao da prihvati realnost onakvu kakva jeste, po-
trebno je da prihvati postojanje kako dobra, tako i zla u svetu, i da
svoj život osmišljava u odnosu na realnost. Temelj mentalnog zdrav-
lja jeste u prihvatanju vlastite slobode kao prava i odgovornosti (Ku-
burić, 2017a).
Čini se da je iznad Božije moći vrednost slobode izbora, te ti-
me se i čoveku pripisuje moć, koja prevazilazi Božiju moć. S dru-
ge strane čovek nosi odgovornost koja prevazilazi njegove mo-
ći. Tako se pojavljuje hrišćanstvo kao religija koja u novozavet-
nom duhu posreduje kao Crkva nošena porukom Hristovog po-
94
sredovanja za spasenje sveta. Pretraga u Bibliji po ključnoj reči
pomirenje pronalazimo tekstove koji pozivaju pre svega na po-
mirenje s Bogom.
Pretragom reči pomirenje, izmirenje, primirje, i njihovih grama-
tičkih varijacija u Bibliji koja je analizirana, izdvojeno je 17 segme-
nata, od čega su 2 u Starom zavetu, 15 u Novom zavetu, a u analizi-
ranom prevodu Kurana izdvojeno je 7 segmenata. Ove sam segmen-
te tretirala kao podskup skupa segmenata izdvojenih pretragom reči
mir, jer predstavljaju izvedenice. Tako pod temom pomirenja obra-
diću i poruke i događaje koji ne upotrebljavaju reči pomirenje, izmi-
renje, primirje, već preko različitih oblika koji sadrže reči mir (npr.
„ne želiš da se miriš“) govore o razdobljima nemira i načinima nji-
hovog rešavanja, a ne o razdobljma mira.
Tabela 2. Broj segmenata koji sadrže riječi pomirenje/izmirenje/pri-

mirje
Biblija Kuran
Pomirenje/izmirenje/primrje 17 7
Pomirenje u Bibliji
Svrha postojanja verske zajednice jeste u pomirenju čoveka s Bo-
gom i to se očituje u nalazu da 53% (9 od 17) segmenata s rečima
pomirenje, izmirenje, primirje govori o pomirenju čoveka s Bogom
i posredovanju u pomirenju drugih ljudi s Bogom. Inicijativa je kre-
nula od Boga, koji je pomirio ljude sa sobom, a apostoli su poslani
da mole ljude da se pomire s Bogom: „Tako smo mi poslani mjesto
Hrista, kao da Bog govori kroz nas; molimo vas u ime Hristovo, po-
mirite se s Bogom“ (2. Kor. 5:20); „Složi se s njim i pomiri se; ta-
ko će ti biti dobro“ (Jov 22:21); „I da pomiri s Bogom oboje u jed-
nom tijelu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu“ (Ef.2,16); „Ali
je sve od Boga, koji pomiri nas sa sobom kroz Isusa Hrista, i dade
nam službu pomirenja“ (2. Kor. 5,18); „Jer Bog bješe u Hristu, i svi-
95
jet pomiri sa sobom ne primivši im grijeha njihovijeh, i metnuvši u
nas riječ pomirenja“ (2.Kor.5,19).
Pomirenje koje prethodi obraćanju i prinošenju dara Bogu jeste
pomirenje s „bratom svojim“: „Ostavi ondje dar svoj pred oltarom,
i idi prije te se pomiri s bratom svojijem, pa onda dođi i prinesi dar
svoj“ (Mat.5:24). A u nastavku stoji još i savet učenicima da se po-
mire ne samo sa bratom već i sa svojim neprijateljima: „Gledaj da
požuriš da se pomiriš sa svojim neprijateljem dok ideš s njim pu-
tem, da te ne preda sudiji, a taj sudija te preda slugi da te stavi u za-
tvor.“ (Matej 5,25.26).
Kada su u pitanju odnosi između muškarca i žene, takođe je od-
nos pomirenja poželjnija varijanta od razdvajanja: „(Ako li se pak i
razdvoji, da se više ne udaje, ili da se pomiri sa svojijem mužem)“
(1.Korinćanima 7:11).
Pomirenje u Kuranu
Poruke Kurana koje se odnose na primirje upućuju na praktičnu

stranu nosioca pomirenja, da je njihova uloga pozitivna, da im se to
računa u dobro delo. Pomiritelji, ili oni koji unose mir među ljude
su pozitivno konotirani kao ljudi od poverenja. „A onaj ko se pla-
ši da je oporučilac nenamjerno zastranio ili namjerno zgriješio pa
ih izmiri, nema mu grijeha. – Allah, zaista, prašta i samilostan je.“
(Sura 2:182). U drugom prevodu Kurana (Pandža, Čaušević) piše:
„Nije grešan ko izvrši izmirenje“. „I neka vam zakletva Allahom ne
bude prepreka u ispravnom životu, na putu čestitosti i u nastojanju
da pomirite ljude“ str. 35(Sura 2:224).
Posebna pažnja je posvećena bračnom životu i regulaciji odno-
sa u kojima je hijerarhija jasno označena, a pravila detaljno razra-
đena. Tako i u procesu bračnog pomirenja, ulogu pomiritelja, ili
posrednika, imaju osobe kako s jedne tako i s druge strane, u za-
jedničkom cilju da se očuva zajednica braka. „A ako se bojite raz-
dora između njih dvoje, onda pošaljite jednog pomiritelja iz nje-
gove, a jednog pomiritelja iz njene porodice. Ako oni žele izmi-
96
renje, Allah će ih pomiriti jer Allah sve zna i o svemu je obavije-
šten.“ (Sura 4:35).
U Kuranu je ukazano na opraštanje kao mogući put pomirenja
za učinjenu nepravdu: „Nepravda se može uzvratiti istom mjerom,
a onoga koji oprosti i izmiri se, Allah će nagraditi; On, uistinu, ne
voli one koji nepravdu čine.“ (Sura 42:40)
Međutim, kontekst u kojem se traži primirje nije isti za slabije i
nadmoćnije. Reč je o odnosu snaga koje su u sukobu i odnosu mo-
ći: „I ne budite kukavice i ne nudite primirje kad ste jači, jer Allah
je s vama, On vas neće nagrada za djela vaša lišiti.“ (Sura 47:35).
Stiče se utisak da je pobeda primarna vrednost, dok je traženje pri-
mirja odlika slabijih.
Nesuglasice unutar iste grupe vernika tretiraju se po principu pra-
vednog izmirenja i nagalsak se stavlja na zaštitničkom odnosu pre-
ma slabijem. Ovde nije reč o neprijateljima, i zato su vernici pozvani
da se pomire, a onaj ko učini nasilje na sebe navlači gnev zajednice:
„Ako se dvije skupine vjernika sukobe, izmirite ih; a ako jedna od
njih ipak učini nasilje drugoj, onda se borite protiv one koja je uči-
nila nasilje sve dok se Allahovim propisima ne prikloni. Pa ako se
prikloni, onda ih nepristrasno izmirite i budite pravedni; Allah, za-
ista, pravedne voli.“ (Sura 49:9) „Vjernici su samo braća, zato po-
mirite vaša dva brata i bojte se Allaha, da bi vam se milost ukaza-
la.“ (Sura 49:10).
Da li je moguće imati mir uz primenu sile?
Do sada sam navodila segmente koji su sadržavali reči pomirenje

ili izmirenje, segmenti u nastavku ih ne sadrže, ali predstavljaju ne-
ke izvore pomirenja. Tako je Mojsije predstavljen u Kuranu u kon-
fliktu između primene sile i pomirenja na sledeći način: „I kad htje-
de ščepati zajedničkog im neprijatelja, reče mu onaj: „O Musa, zar
ćeš ubiti i mene kao što si jučer ubio čovjeka? Ti hoćeš da na zemlji
silu provodiš, a ne želiš da miriš.“ I jedan čovjek s kraja grada do-
97
trča: „O musa“ – reče – „glavešine se dogovaraju da te ubiju; zato
bježi, ja sam ti zbilja iskren savjetnik.“ (Sura 28:19,20).
U Novom zavetu o istom su događaju zapisane sledeće reči: „A
sutradan se pojavio pred njim dok su se dvojica tukla. On je poku-
šao da ih pomiri, govoreći: ‘Ljudi, braća ste. Zašto zlostavljate je-
dan drugog?’ Ali ga je onaj koji je zlostavljao svog bližnjeg odbio
rečima: ‘Ko je tebe postavio za vladara i sudiju nad nama? Hoćeš li
i mene da ubiješ isto kao što si juče ubio onog Egipćanina?’ Kad je
to Mojsije čuo, pobegao je i naselio se u medijanskoj zemlji, gde su
mu se rodila dva sina.“ (Dela 7, 26-29)
U Starom zavetu stoji tekst o istom događaju koji opširno prika-
zuje sve detalje ključnog događaja koji je promenio Mojsijev život:
„Jednog dana, kad je Mojsije već odrastao, otišao je kod svoje bra-
će i video kako teško rade. Tada je ugledao jednog Egipćanina ka-
ko tuče jednog Jevrejina, jednog od njegove braće. On se osvrnuo
na jednu i na drugu stranu, i kad je video da nema nikoga, ubio je
Egipćanina i sakrio ga u pesak…“ (2. Mojsijeva 2, 11-22)
Na ovom primeru pisanog teksta o Mojsiju u tri monoteističke re-
ligije stičem utisak da je reč o jednoj religiji, jednom Bogu, jednoj
objavi koja je otpočela na Sinaju Dekalogom, u kojem su konkreti-
zovane univerzalne vrednosti što razgraničavaju dobro od zla, nasi-
lje od mira, pravdu od nepravde, istinu od laži, vernost od prevare.
Poput Mojsija, svaki pojedinac stoji pred izborom načina rešavanja
životnih izazova. Da li je moguće imati mir uz primenu sile? Poru-
ka monoteizma je da se primenom sile problemi samo uvećavaju,
jer samo odgovor blag utišava gnev (Priče, 15,1) a zlo se nadvlada-
va dobrim ( Rimljanima 12,21).
98
ŽENE KOJE POSREDUJU U POMIRENJU
Avigeja
Žene u Bibliji imaju značajno mesto u procesu pomirenja. Jedna

od njih je žena po imenu Avigeja, koja je imala muža po imenu Na-
val. Opis scene u kojoj se događa ključna uloga Avigeje napisana
je u 1. Samulovoj knjizi, 25 poglavlje. Naslov poglavlja je takođe
opisan: „Navalova nerazumnost i Avigejina razumnost“. Opis nji-
hovih ličnosti takođe ukazuje na suprotnosti: „ona biješe žena razu-
mna i lijepa, a on bijaše tvrda srca i opak“ (1.Sam.25:3). Svakako,
osobine ličnosti određuju i same postupke, pa se u tekstovima raz-
graničavaju razlike.
Čovek koji je posredovao u prenošenju informacija Avigeji ka-
zao joj je: „Ti ljudi su bili jako dobri prema nama, nisu nas uzne-
miravali i nije nam ništa nestalo sve vreme dok smo bili s njima u
polju. Bili su nam kao zid i noću i danju, sve vreme dok smo bili
s njima pasući svoja stada. Sada razmisli i vidi šta ćeš činiti, jer se
zlo sprema našem gospodaru i celom njegovom domu, a on je to-
liko pokvaren čovek, da se s njim ne može ni razgovarati. Tada je
Avigeja brzo uzela dvesta hlebova, dva velika krčaga vina, pet ova-
ca pripremljenih za jelo, pet sea mera prženog zrnevlja, stotinu gru-
da suvog grožđa i dvesta gruda suvih smokava, pa je sve to stavi-
la na magarce. Onda je rekla svojim ljudima: „Pođite vi ispred me-
ne, a ja ću za vama.“ Svom mužu Navalu nije ništa rekla o tome.”
(1.Sam. 25: 15-19).
Avigeja je ljubaznim rečima pokušala da utiša Davidov gnev, za-
lažući se za svog muža tako što je objasnila da je njegovo ponašanje
deo njegovog karaktera, a ne odnosa prema Davidu. Ona preuzima
krivicu na sebe rečima: „Na meni, gospodaru, neka bude ta krivica;
ali da progovori sluškinja tvoja tebi, i čuj riječi sluškinje svoje, Ne-
ka gospidar moj ne gleda na toga nevaljaloga čovjeka, Navala, jer
je kao ime što mu je, Naval mu je ime, i bezumlje je kod njega. A
99
ja sluškinja tvoja nijesam vidjela momka gospodara svojega, koje
si slao… Evo dar što je donijela sluškinja tvoja… Oprosti sluškinji
svojoj krivicu…“ U svojoj besedi ona nudi argumente Davidu za-
što nije dobro da se osveti Navalu, jer se do sada nije našlo zlo na
Davidu, te da bi osveta i prolivanje krvi bilo zlo koga se ne bi rado
sećao. I to je bilo dovoljno da se David zaustavi od osvete i da upu-
ti reči blagoslova i mira Avigeji: „Da je blagoslovljen Gospod Bog
Izrailjev, koji te danas posla meni na susret! I da su blagoslovene
reči tvoje, i ti da si blagoslovena, koja me odvrati danas da ne idem
na krv i osvetim se svojom rukom… I primi David iz ruke njezine
što mu bješe donijela, i reče joj: „Idi s mirom kući svojoj; eto, po-
slušah te, i pogledah na te.“ (1. Sam. 25:32-35). Kada je došla ku-
ći, Avigeja je zatekla svog muža, koji je napravio veliku gozbu, pi-
janog i veselog. I tada je procenila da mu ne vredi govorit ništa do
jutra. Ono što je bilo u njenoj moći, ona je to uradila, bez osude i
osvete, s razumevanjem i spašavanjem onoga što se može spasiti.
Jestira
Ne ulazeći u kontekst istorijskog zbivanja u vreme Jestire, o na-

činu dolaska do carstva i političkih prilika, izdvajam detalje koji se
odnose na uspeli pokušaj sprečavanja genocida. Opis Jestire u Bibli-
ji daje sliku lepe devojke koja je bila bez oba roditelja: „On odgaja-
še Adasu, a to je Jestira, kći strica njegova, jer ne imaše oca ni ma-
tere; a djevojka bijaše lijepa stasa i krasna lica, i po smrti oca joj i
matere uze je Mardohej za kćer“ (Jest. 2:7). O odnosu između Mar-
doheja i Jestire ističe se odnos poverenja i međusobnog uvažavanja
i poslušnosti: „A Jestira ne kaza svojega roda ni naroda, kao što joj
bješe zapovjedio Mardohej, i Jestira činjaše što joj Mardohej govo-
raše, kao kad se odgajaše kod njega“ (Jest.2,20). „Tada otide Mar-
dohej i učini sve kako mu zapovjedi Jestira“ (Jest.4,17).
Značajan detalj koji pokreće na razmišljanje jeste skrivanje Jesti-
rinog identiteta. Problem identiteta, iako je tek u savremenim uslovi-
ma postao poseban predmet naučnog proučavanja, izgleda da je uni-
100
verzalno prisutan kao tenzija koja zahteva u svim periodima i druš-
tvima mudrost pri razrešavanju međusobnih konflikata. Erik Erik-
son (2008) je zaslužan za uvođenje i popularizaciju ovog pojma, po
kome se lični identitet razvija tokom čitavog života kroz osam fa-
za. Međutim, ispoljavanje identiteta, prihvatanje i odbacivanje, so-
cijalni kapital, međusobne mržnje kao praksa svakodnevnog živo-
ta, u društvenim naukama ima bogatu tradiciju počevši od šezdese-
tih godina dvadesetog veka. Identitet je postao nezaobilazan pred-
met istraživanja i kada je reč o imigraciji, nacionalizmu, religiji, ili
o ženskim studijama, studijama o polu, radovima o etnicitetu.
Pripadanje kao deo verskog, nacionalnog, etničkog, regionalnog
i drugih identiteta, u ovom slučaju je bilo presudno. Mudrost poste-
penog rešavanja problema ogleda se u strategiji. Odnos pojedinca
i grupe pripadanja takođe je važan. U Bibliji se naglašava potreba
prihvatanja i poštovanja sebe i svog naroda. Slede stihovi iz Knji-
ge o Jestiri:
„I caru omilje Jestira mimo sve druge žene, i pridobi milost i lju-
bav njegovu mimo sve djevojke, te joj metnu carski vijenac na gla-
vu i učini je caricom na mjesto Astinino“ (Jest.2: 17)
„Tada odgovori carica Jestira i reče: ako sam našla milost pred
tobom, care, i ako je caru ugodno, neka mi se pokloni život moj na
moju želju i narod moj na moju molbu“ (Jest.7:3).
„Potom Jestira opet govori caru i padnuvši pred noge njegove i
plačući, moljaše ga da ukloni zloću Amana Agageja i misao njego-
vu koju bješe smislio na Judejce“ (Jest. 8:3).
Moć jedne mudre žene
Kada se u istom narodu dogodi pobuna, kada se podijeli narod

i krene za različitim vođama, dolazi do sukoba koji vodi bratoubi-
lačkom ratu. O jednom takvom događaju izdvajam tekstove koji se
odnose na postupak jedne mudre žene koja je spasila svoj grad pre-
govorima i predajom vođe pobunjenika. Postupak žrtvovanja jed-
nog da bi se spasio narod paradigma je koja se u kršćanstvu preuzi-
101
ma da bi se objasnilo spasenje čovjeka Kristovom žrtvom koja pre-
uzima na sebe grijehe drugih. Žena čije ime nije spomenuto u Bi-
bliji, poznata po tome što je vodila pregovore do rješenja konflikta,
putem pretraživanja pojavljuje se samo se na ovom mjestu u sinta-
gmi „mudra žena“. (2.Samuilova 20,16)
Moć anonimnih žena
U Bibliji se 18 puta pojavljuje sintagma „jedna žena“ (računajući

i gramatičke promene) u različitim kontekstima. Jedna od njih koja
se pojavljuje jest ona koja je ubila cara Abimeleka. Čini se da je Bož-
ja osveta bila u njezinim rukama, jer piše da je tako platio Bog Abi-
meleku za zlo koje je učinio ocu svojemu, ubivši sedamdeset braće
svoje: „Ali jedna žena baci komad žrvnja na glavu Avimelehu i raz-
bi mu glavu. A on brže viknu momka koji mu nosaše oružje, i reče
mu: izvadi mač svoj i ubij me, da ne reknu za me: žena ga je ubila.
I probode ga sluga njegov, te umrije.“ (Sudije 9,53.54)
MIR
Bez pretenzije da definišem mir, poći ću od jednostavne odred-

nice da je mir stanje u društvu u kojem nema sukoba, u kom nema
rata. To je definicija koja me podseća na definiciju zdravlja, s do-
punom, da ono nije samo odsustvo bolesti, već prisustvo neke vr-
ste sveobuhvatnog blagostanja, ličnog i društvenog. Ova me slič-
nost navodi na pitanje: da li je i mir u društvu dokaz zdravog druš-
tva? Da li je sukob i rat bolesno vreme, ili bolestan prostor ili druš-
tvena patologija? Da li je reč o normalnim periodičnim procesima
koji se smenjuju i može li se normalizovati stanje mira i rata. Pod-
sećam na poznatu činjenicu da je u istoriji bilo mnogo ratova i da
nas je istorija učila više ratovima nego miru.
102
U Kuranu o miru:
Biti u miru s Bogom, sa samim sobom i s drugim ljudima cilj je

koji vernici svih religija imaju pred sobom. Mir je u Kuranu pove-
zan i s jednim od Božjih imena. Mir se postiže pokoravanjem Božjoj
volji. Allah traži od ljudi da izgrade društvo mira i da žive u miru,
poziva u Kuću mira. (Sura 10,25) „Ako oni budu skloni miru, budi
i ti sklon i pouzdaj se u Allaha, jer On, uistinu, sve čuje i sve zna.“
(Sura 8, 61) Čovjek je stalno u kušnjama i pred izborom: „O verni-
ci, živite svi u miru i ne idite stopama šejtanovim; on vam je, zai-
sta, neprijatelj otvoreni.“ (Sura 2,208) „A nek živi u miru onaj ko-
ji Pravi put slijedi!“ (Sura 20:47). „U njima neće slušati prazne be-
sjede ni govor grješni, nego samo riječi: „Mir, mir!“ (Sura 56,26).
Nemiri koji se dešavaju društvu i pojedncu ne dolaze samo od ne-
prijatelja, od drugih, već je prepoznata i vrsta nemira koja proizila-
zi iz nepravde koju ljudi sami sebi nanose. Ta vrsta samodestrukci-
je nije u skladu s religijskim vrednostima. U Kuranu je zapisano: „A
Allah neće ukazati na Pravi put narodu koji sam sebi nepravdu čini.“
„Zgrada koju su oni sagradili stalno će unositi nemir u srca njihova sve
dok im srca ne popucaju“ (Sura 8:109- 110). Značaj pozitivnog stava
prema samom sebi kako na idnividiualnom tako i na grupnom nivou.
Isus Hristos je u Kuranu predstavljen u više tekstova s porukom
mira od rođenja do smrti i uskrsnuća. Mir je nagrada: „I neka je mir
njemu na dan kada se rodio i na dan kada je umro i na dan kad bu-
de iz mrtvih ustao!“ (Sura 19,15,33)
„Nek je u miru Ibrahim! Eto tako Mi nagrađujemo one koji do-
bra djela čine“… „Nek je u miru Musa i Harun!“… „Nek je u miru
Iljas!“… „i mir poslanicima“… „i hvaljen nek je Allah, Gospodar
svijetova!“ (Sura 37:109, 110, 120, 130, 181, 182)
Mir u Bibliji
Tematizacija mira u Bibliji veoma je iscrpna kako u Starom za-

vetu tako i u Novom. Kao ključnu odrednicu judaizma navešću da
103
je subota iz četvrte zapovesti Dekaloga određena kao mir, kao po-
čivanje Gospodnje, kao dan koji zaustavlja prolaznost i prenosi ver-
nika u dimenziju večnosti. Osim te dimenzije religijskog mira kao
ponude, unutrašnji mir stiče se poštovanjem Zakona.
Mudrost, znanje i strah od Gospoda su pravo blago za svakoga
ko ih ima. Međutim, glasnici mira često gorko plaču. (Isaija 33,6.7)
Ponekad se propoveda mir, ali bez pokrića. Poruka je da se nasiljem
ne donosi mir, da je teško živeti s onima koji mir mrze, da je sva-
đa pogubna za porodične odnose, a ona se često povezuje sa sinta-
gmom „svadljive žene“, te da nema mira zlima. Novozavetni mir
jasno je razgraničen na nemir u svetu i mir u Hristu. Mir je obećan
u kategoriji odsutnosti straha.
Mir kao vrednost u svakodnevnom govoru
Da je mir vrednost o kojoj se u Bibliji i Kuranu govori na ek-

splicitan način, pokazuje i njegova upotreba u svakodnevnom go-
voru. Pitanje motivacije u ponašanju uvek je imalo svoje značenje.
Direktno pitanje u starozavetnom kontekstu je glasilo: „Dolaziš li
u miru?“ Adonija, Agitin sin, došao je kod Vitsaveje, Solomonove
majke. Kad ga je ona upitala: „Dolaziš li u miru?“, on je odgovo-
rio: „Da, dolazim u miru.“ „A Joram reče: Uzmi konjanika i pošalji
ga pred njih da ih pita da li dolaze u miru“.
Starozavetni pozdrav upućivao je porukom da se umnoži mir,
da se ide s mirom: „Car Navuhodonosor svim narodima, plemeni-
ma i jezicima koji žive po svoj zemlji: Neka vam se umnoži mir!“
; „Ovako kažite mom bratu: Mir tebi i mir tvom domu, mir svemu
što imaš!; Idi u miru svojoj kući!; U svemu ti želim mir!; „Idi s mi-
rom, i neka ti Izraelov Bog usliši molitvu koju si mu uputila; Ali ni-
si po volji savezničkim knezovima. Zato se sada vrati i idi u miru
da ne bih učinio neko zlo; Vrati se u miru u grad s Ahimasom, svo-
jim sinom; S veseljem ćete otići i u miru ćete biti nazad dovedeni.“
Trajanje mira često je zavisilo do načina vladavine. U nekoliko
stihova naglašava se period trajanja mira, a nemiri su dolazili obič-
104
no kao posledica načina života, ponekad samo vladara, a ponekad i
naroda kao celine: „Od tada je zemlja bila u miru četrdeset godina;
Zemlja u miru 80 godina dok su dobri posle padnu u nemilost bož-
ju; Tog dana Moav je potpao pod Izraelovu vlast i zemlja je bila u
miru osamdeset godina.“
Bog je bog mira a ne nereda i zato savetuje red u zajednici: „Jer
Bog nije Bog nereda, nego mira.“ Čista savest i sloboda donosi mir
jer sve što nije iz uverenja greh je: „Zato se trudimo da unapređu-
jemo mir i da se međusobno izgrađujemo. 20 Ne rušite Božje delo
zbog jela. Zaista, sve je čisto, ali štetno je ako neko jede i time dru-
gog navodi na spoticanje. 21 Dobro je ne jesti mesa i ne piti vina i
ne činiti ništa zbog čega bi se tvoj brat mogao spotaći. 22 Uverenje
koje imaš zadrži za sebe pred Bogom. Srećan je onaj ko samog se-
be ne osuđuje zbog onoga što je odlučio da učini. 23 Ali ako se dvo-
umi, već je osuđen ako jede, jer ne jede iz uverenja. A sve što se ne
čini iz uverenja, greh je.“
Carstvo nebesko je pravednost radost i mir: „Jer Božje carstvo
nije jelo i piće, nego pravednost i mir i radost po Svetom Duhu. 18
Jer ko tako služi Hristu, služi Bogu, a i ljudi ga cene.“
Radost i mir ispunjava biće putem nade i vere koju daje Bog:
„Neka vas Bog koji daje nadu ispuni svom radošću i mirom zato što
verujete, da biste obilovali nadom posredstvom sile Svetog Duha.“
Univerzalne vrednosti, dobro za sve ljude bez osvete, mir sa svi-
ma: „Nikome ne vraćajte zlo za zlo. Činite ono što svi ljudi sma-
traju dobrim. 18 Ako je moguće, koliko od vas zavisi, budite u mi-
ru sa svim ljudima. 19 Ne osvećujte se, voljeni, nego dajte mesta
gnevu Božjem, jer je pisano: „Moja je osveta, ja ću uzvratiti, ka-
že Gospod.“
U grafikonu 2. vidimo da je u 45% analiziranih segemata teksta
posvećeno postupcima koji vode ka miru što ukazuje na značaj ljud-
skog doprinosa miru koji je u isto vreme i vrednost po sebi i cilj ka
kome vodi mudrost.
105
Grafikon 2. Tematizacija segemenata koji sadrže reč mir
Udžbenici pravoslavnog katihizisa (2017)
Kompletnu analizu sadržaja udžbenika za pravoslavni katihizis

koji se u Srbiji primjenjuju za osnovnu i srednju školu od 2001. godi-
ne sprovela sam sa aspekta razumevanja teologije (Kuburić 2017b).
Ovde sam analizirala udžbenike za prvi i šesti razred osnovne ško-
le, koji su po novom planu i programu u pripremi za štampu i stari
udžbenik za treći razred srednje škole (Nikolić 2017; Nikolić 2017;
Midić 2005).
U udžbeniku za prvi razred spominje se jednom reč pomirenje,
prilikom pripreme za liturgiju: „Ako si sa nekim u svađi, pomiri se
pre Liturgije. Učini neko dobro delo u porodici i odeljenju.“ (str. 52.)
Pojavljivanje reči mir je u okviru nastavne jedinice o Božiću u ko-
joj je navedena pesma: „Nek’ mir svuda caruje, Nek’ se srce raduje,
Nek’ se svako popravlja i Gospoda proslavlja.“ (str. 26.)
Tekstovi koji su zapisani u udžbeniku za pravoslavni katihizis za
šesti razred osnovne škole reč pomiriti povezuju s traženjem opro-
štenja i nastojanjem da se više ne ponavljaju gresi. Reč mir pojav-
ljuje se u kontekstu anđeoske pesme prilikom Hristovog rođenja:
106
„Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja“.
Učenicima je predstavljeno da naš mir zavisi od naše ljubavi pre-
ma Bogu: „Bog je ljubav i onaj ko prebiva u ljubavi, prebiva u Bo-
gu i Bog u njemu“, i „U ljubavi nema straha“, a gde nema straha tu
je mir. Tako se mir povezuje s emocijama odsutnosti straha, a ispu-
njenosti ljubavlju. Sâm Bog je predstavljen kao mirotvorac i oni ko-
ji mir grade su blaženi, jer će se sinovi Božji nazvati. Najveći hri-
šćanski praznik posvećen je vaskrsenju i u udžbeniku stoji poruka
da su molitvenim željama obuhvaćeni svi ljudi na svetu, uz ohrabre-
nje da imaju poverenje u Boga i objašnjenje značaja praznika Va-
skrsenja Hristovog.
Užbenik za treći razred srednje škole tematizira pitanje života i
smrti. Tekst kojim se razlučuje između životinja i čoveka jest upra-
vo pomirenost koja vlada u prirodi u kojoj se rađa i umire, i čoveko-
vom nepomirenoćšu da umre. Toj čovjekovoj težnji odgovor je vera
u vaskrsenje, što je obećanje zasnovano na Hristovom vaskrsenju.
Udžbenici za islamsku versku nastavu
Udžbenik za treći razred srednje škole zasniva svoju interpreta-

ciju islama na Kuranu, na zakonu i na univerzalnim vrednostima,
poput mira, ljubavi, tolerancije, odgovornosti i izdvaja da je slobo-
da najveća vrednost, te da umesto ratom probleme sa susedima tre-
ba rešavati mirnim putem. Naglašava se da se proces širenja islama
nije provodio nasilnim putem, već se islam širio lagano i diskretno,
isključivo miroljubivim putem, zahvaljujući, kako se u udžbeniku
ističe, veličanstvenoj istini Božje Reči i prihvatanju Muhamedovog
moralnog lika. Značajan put održavanja mira jeste i miran prenos
vlasti. Udžbenik na savremen način prenosi Deklaraciju o načelima
tolerancije, u kojoj je tolerancija harmonija različitosti, vrlina koja
doprinosi promeni kulture rata u kulturu mira.
Udžbenik za islamsku veronauku za prvi razred osnovne ško-
le spominje mir prilikom pozdrava čije je značenje: „Neka je Boži-
ji mir i spas na vas!“, „Neka je i na vas Božiji mir i spas.“ (str. 7).
107
U kontekstu dijaloga odgovor koji kaže da mu je sada srce potpu-
no mirno i u pesmi na kraju knjige: „u dušama tvoj je mir“ (str. 69).
Zaključak
Zdravorazumski, iskustveno, iz svojih, iako ograničenih perspek-

tiva, mogu zaključiti da je uloga žena u svim istorijskim razdoblji-
ma, po svojoj naravi već, bila orijentisana ka životu, miru, ljubavi i
nežnosti. Iz istraživanja u oblasti sociologije religije postavlja se pi-
tanje je li religioznost ženska sudbina? Je li to što su žene po istra-
živanjima znatno religioznije u odnosu na muškarce znak slabosti i
nemoći, te žena religioznošću iskazuje svoju potrebu za Božjom za-
štitom? Ako je zaključiti po kuranskom tekstu da su slabiji skloniji
traženju mira, a oni koji imaju moć traženju pobede, onda bi se mo-
glo protumačiti u patrijarhalnom ključu da je iz slabosti u ženskim
inicijativama prisutan aktivizam za mir i pomirenje, za zajedniš-
tvo u različitosti. Međutim, pre bih rekla da je nasilje izraz nemoći.
Analizom sadržaja tekstova Biblije i Kurana, kao i jednog dela
udžbenika za pravoslavni katihizis i islamsku versku nastavu pred-
stavila sam poruke na kojima se zasnivaju monoteističke religije, po-
ruke u pisanom tekstu koji je osnova za sve tri monoteističke reli-
gije, kao i verske zajednice koje se u okviru religija osnivaju na lo-
kalno. Poruke nose univerzalne vrednosti koje podržavaju vrednost
života, pravde, ljubavi i slobode. Mir je jedan od ključnih pojmova
koji se na brojnim mestima koristi da opiše poželjno stanje, kako na
individualnom planu tako i u odnosima među ljudima i s Bogom.
Religija je u svom etimološkom značenju proces koji povezuje,
bilo da je reč o učenjima ili ličnostima, ili vrednostima i normama,
bilo da je reč o nivou verskog organizovanja ili simbolima. Ta se in-
tegrativna moć religije pojavljuje i u pisanim tekstovima što već sto-
lećima nude narativ koji se iznova čita i tumači. U ovom sam radu
pokušala pronaći značenje reči mir. Poverenje i pomirenje su osnove
mira. Tekst od kojeg sam pošla novozavetna je poruka postojanja re-
ligije, s ciljem pomirenja čoveka i Boga. Oslonac mira za vernika je
108
vera u Božju moć. Čovek koji je dostojan poverenja Božji je sledbe-
nik, koji svojim delima potvrđuje opredeljenost za dobrobit drugih.
Najveći broj tekstova koji nose u sebi reč mir usmereni su save-
tima i primerima koji vode ka miru, koji upućuju na ljudski dopri-
nos procesu pomirenja, izmirenja, izgradnje poverenja. Saveti ko-
je za zaključak izdvajam glase: Dajte sve od sebe da vas Bog na-
đe čiste, besprekorne i u miru; sačuvajte mir i pouzdanje, to će biti
vaša snaga; klonite se zla i činite dobro; oni koji mir tvore su mu-
dri; mir samo na rečima nije dovoljan kao što vera bez dela nije do-
voljna; ukoravanje ne donosi radost, ali poučeni njime imaju mir;
dobro je čoveku da radi u miru i jede hleb koji sâm zaradi; sveop-
šti mir vlada u srcu putem zahvalnosti i zajedništva; Božji mir koji
nadilazi svaki um čuvaće srca vernika bez straha; propovedajte do-
bru vest mira i budite postojani u pravdi i istini; podnošenje drugo-
ga s ljubavlju i strpljenjem održava mir; mir je duhovni rod uz lju-
bav, radost, dobrotu, blagost; čista savest i sloboda donose mir; na-
da donosi mir; oproštenje donosi mir; kažnjavanje dece za prestupe
donosi mir u budućnosti; blag odgovor smiruje gnjev i vodi k miru;
tražite mir gradu u kome živite jer u njemu je i vaš mir.
Mir nije samo odsutnost rata, mir je stanje u kojem vlada kultu-
ra zajedništva, dijaloška kultura, kultura izgradnje ličnog i društve-
nog blagostanja. Toj opšteljudskoj potrebi mogu doprineti religije
ako se njihovi sledbenici iskreno posvete pravim vrednostima na
kojima je izgrađena religija, poštujući tvorevinu, a ne samo Tvorca.
Literatura
Biblija. (2010) Beograd: Metafizika.

Cvitković, Ivo (2011). Moj susjed musliman, Zagreb: Školska knjiga.
Kuburić, Zorica (2013). Pred izazovom verskih sloboda, Mogu li muslimani
i hrišćani da žive pod istim krovom? Diskursi, Vol 3, br. 4: 121-138.
Kuburić, Zorica (2007). Teizam. U: Mimica, Aljoša i Bogdanović, Marija
(ed.) Sociološki rečnik, Beograd: Zavod za udžbenike, 313-614.Kuburć, Zori-
109
ca (2013). Religion and Tolerance Journal, 2002-2012., International Journal of
Science, Vol 3. pp. 31-45.
Kuburć, Zorica (2013). Religija i toelrancija na balknaskoj vertometini. No-
va prisutnost, Zagreb, 1, 11, 1334/2312, 23-36.
Wilkes, Geogre, Zotova, Ana, Kuburić, Zorica, Andrejč, Gorazd, Brkić, Mar-
ko-Antonio, Jusić, Muhamed, Popov-Momčinović, Zlatiborka, Marko, Davor
(2013). Factors in Reconciliation: Religion, Local Conditions, People and Trust,
Results From A Survey Conducted in 13 Cities Across Bosnia and Hercegovi-
na. Sarajevo: CEIR i Edinburg: Project on Religion and Ethics in the Making of
War and Peace.
Zotova, Ana, Kuburić, Zorica, George Wilkes, Andrejč, Gorazd, Brkić, Mar-
ko-Antonio, Jusić, Muhamed i Popov-omčinović, Zlatiborka (2013). Predstavlja-
nje rezultata istraživanja o odnosu religije i pomirenja. U: Knežević, Nikoa i Zla-
tiborka-Popov Momčinovi (ed). Uloga religije u pomirenju i tranzicionoj prav-
di na prostoru Zapadnog Balkana, Novi Sad: Centar za istraživanja religije, po-
litike i društva. 149-166.
Kuburić, Zorica, Ana Zotova, Zlatibirka Popov Momčinović, Marko-Antonio
Brkić, Muhamed Jusić, O mogućnostima i preprekama u procesu pomirenja i iz-
gradnji poverenja na Balkanu. U: Šljukić Srđan i Šljukić Marica. Promene i pre-
preke, (ed.) Novi Sad: Filozofski fakultet, 63-79.
Kuburić, Zorica (2014). The Self-image of adolescents in the Protestant Fa-
mily, USA: The Edwin Mellen Press.
Kuburić, Zorica (2016a). Pamćenje i zaboravljanje verskih poruka, u: Kubu-
rić, Zorica i Milenković, Pavle (Ed.) (2016). Sećanje i zaborav. Novi Sad: CEIR
i Filozofski fakultet. Str. 233-249.
Kuburić, Zorica (2016b). “The Future of Orthodox Christianity in the Context
of a Theology of Integrity: A Perspective from Serbia”, in Corneliu Constantine-
anu, Marcel V. Măcelaru, Anne-Marie Kool & Mihai Himcinschi (eds), Mission
in Central and Eastern Europe: Realities, Perspectives, Trends, Regnum Edin-
burgh Centenary Series 34, Oxford: Regnum, 2016, pp. 190-205.
Kuburić, Zorica (2017a). Osećanje lične slobode i mentalno zdravlje u kon-
tekstu biblijskih vrednosti. U: Kuburić, Z. Ćumura, Lj. i Zotova, A. (2017). Lica
i naličja društvene i lične slobode. Novi Sad: CEIR. str. 47-70.
110
Kuburić, Zorica (2017b). An analysis of the textbooks for Orthodox religio-
us education in Serbia. In: Ognjenović G. and Jozelić J. (Eds), (2017). Educati-
on in Post-conflict Transition: The Politicization of Religion in School Textbooks.
(chapter twelve this volume). Palgrave Macmillan. pp. 190-205.
Kuburić, Zorica (2017). Osećanje lične slobode i mentalno zdravlje u kontek-
stu biblijskih vrednosti. U: Kuburić, Z. Ćumura, Lj. i Zotova, A. (2017). Lica i
naličja društvene i lične slobode. Novi Sad: CEIR. str. 47-70.
Kuburić, Zorica (2017b). An analysis of the textbooks for Orthodox religio-
us education in Serbia. In: Ognjenović G. and Jozelić J. (Eds), (2017). Educati-
on in Post-conflict Transition: The Politicization of Religion in School Textbooks.
(chapter twelve this volume). Palgrave Macmillan. pp. 190-205.
Zorica Kuburić i Ana Kuburić (2010). Stepen poverenja na Zapadnom Balka-
nu i u Bugarskoj, Religija i tolerancija, Vol. VIII, Nº 13, januar–jun, 1–23.
Kuburić, Zorica (2009). Religiozne žene u protestantizmu: Elen Vajt. U: Svenka
Savić i Rebeka Jadranka Antić (ed.). Rodna perspektiva u međureligijskom dijalo-
gu u XXI veku. Novi Sad: Futura publikacije, 195–105. ISBN 978-86-71188-110-4.
Kuburić, Zorica (2009). Žena u pravoslavlju između teorije i prakse. U: Je-
lena Jablanov Maksimović, Andrijana Krstić (ed.). Crkva u pluralističkom druš-
tvu. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer, 149–172. ISBN 978-86-86661-30-2.
Kuburić, Zorica i Marko-Antonio Brkić (Ed.) (2016). Zbornik radova, Istra-
živanja uloge religije u procesu izgradnje povjerenja i pomirenja. Sarajevo: CE-
IR i Mostar: Sveučilište Hercegovina.
Prijevod Kurana, Besim Korkut, Bosanski prijevod.
Kuran časni, (1978) Zagreb, Stvarnost.
Kuschel, Karl-Josef (2011). Židovi, kršćani, muslimani, Podrijetlo i buduć-
nost. Sarajevo,: Svjetlo riječi.
Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta, prevod Đura Daničić i Vuk Stef. Ka-
radžić, Beograd. Izdanje Britanskog i inotstranog biblijskog društva 1966.
Šušnjić, Đuro (1995). Znati i verovati. Beograd: Čigoja štampa.
Šušnjić, Đuro (1997). Dijalog i tolerancija. Beograd: Čigoja štampa.
Šušnjić, Đuro (1998). Religija 1. i 2. Beograd: Čigoja štampa.
Šušnjić, Đuro (2015). Teorije kulture. Beograd: Zavod za udžbenike.
internet stranice:
http://www.orbus.be/religion/islam/kuran_bos/ (pristupljeno 1.11.2017)
111
112
Teologija Integriteta
„U budućim vremenima moći će da opstane sa-

mo ono školstvo koje će naći načine i metode da
reči i stavove kojima uči decu ostvaruje neposred-
nom praksom u svakodnevnom životu škole. Jedi-
no škola koju obavezuje sadržaj koji se u njoj pre-
daje ima šansu da vaspitava mladi svet za istinu,
za budućnost, za život.“
(Svetomir Bojanin, Tajna škole)
Budućnost hrišćanstva u kontekstu teologije integriteta75

Hrišćanska misija koja proizilazi iz Novog Zaveta odnosi se na
širenje ljubavi nasuprot nasilju, na orijentaciju ka životu nasuprot
smrti, na viziju budućnosti nasuprot prošlosti. Hrišćanska misija je-
ste spasenje sveta od greha i samodestrukcije putem prihvatanja Hri-
tove žrtve za čovekovu krivicu „poznanja dobra i zla“. Hrišćanska
misija jeste propoved o Božjoj dobroti koja vodi čoveka ka spase-
nju. Način širenja hrišćanske misije je metodika koja mora da prati
sam sadržaj da bi bila uspešna. Tako je projekat budućnosti iz hri-
šćanske perspektive misija koja nema alternativu, ali ima dve per-
75 Kuburić, Zorica (2016). "The Future of Orthodox Christianity in the Context of a

Theology of Integrity: A Perspective from Serbia", in Corneliu Constantineanu, Marcel V.
Măcelaru, Anne-Marie Kool & Mihai Himcinschi (eds), Mission in Central and Eastern
Europe: Realities, Perspectives, Trends, Regnum Edinburgh Centenary Series 34, Oxford:
Regnum, 2016, pp. 190-205.
Kuburić, Zorica (2014). Perspektive pravoslavnog hrišćanstva u 21. veku u: Đorđević,
Dragoljub, Stajić, Predrag i Todorović, Dragan (Ed.) Hrišćanstvo u 21. veku, Novi Sad:
Prometej, Leskovac: Leskovački kulturni centar i Niš: JUNIR. Str. 199-223.
113
spektive, jedna koja priželjkuje i najavljuje budućnost i druga ko-
ja proizlazi iz straha i odiše pretnjom ali i nadom, da se ona, ipak,
ne dogodi. Tako se budućnosti priprema put putem očekivanja, bi-
lo da su ona pozitivna ili negativa. Pozitivna i negativna očekivanja
su podjednako sugestivna i već sama očekivanja ugrađuju se u rea-
lizaciju budućnosti.
Osim ovih emocionalnih faktora koji se upliću u opis jedne mo-
guće budućnosti, postoje i činjenice iz prošlosti na kojima se može
iskonstruisati jedna vizija budućnosti. Ako pođemo od pretpostav-
ke da se istorija ponavlja, onda je budućnost već viđena, jer, rekao
bi mudri Solomun: „Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo pod suncem.“ (Propovednik 1:9). Međutim, kad
prošlost postaje ideal budućnosti, kad prošlost deluje kao lek od ne-
sigurnosti sadašnjice, događa se verski fundamentalizam i tradicio-
nalizam, koji svoj identitet crpi iz istorije (Krstić, 2012).
Religija i nauka, svaka koristeći svoju metodologiju, sagledava-
ju budućnost i upućuju na sadašnjost kojom se ona izgrađuje. Vizije
budućnosti, iz ugla monoteističke religije, saopštavaju nam proroci
na osnovu Božije objave, a iz ugla nauke pratimo statističke tehni-
ke pre svega one koje prate proračunavanja trenda, ali i kvalitativ-
nih tehnika analize sadržaja.
Osim ovog opšteg određenja mogućih polazišta u proučavanju re-
ligije i njenog razvoja, značajno je naglasiti da je svaka religija za-
živela u kontekstu društva u kome je nastala i u kome ima svoje te-
melje isto kao i društava u kojima se proširila. Zato razvoj hrišćan-
stva nije moguće sagledati izvan konteksta judaizma i izvan druš-
tvene stvarnosti savremenog sveta u kome je hrišćanstvo jedna od
vodećih svetskih religija.
Đuro Šušnjić piše da „iz činjenice da je neka vera postala veli-
ka, svetska, univerzalna, može se zaključiti da je ona to u prvom re-
du postigla zahvaljujući svojoj moći da odgovori ne samo na poje-
dinačne želje i posebne potrebe, nego i na potrebe čoveka kao čo-
veka, nezavisno od okolnosti“ (Šušnjić, 1998:216). Duhovni obli-
ci integracije potrebni su kada slabe rodbinske i plemenske veze a
114
mogući su tamo gde se propoveda da su svi ljudi braća i sestre, de-
ca jednog nebeskog oca.
Istorija mišljenja o religiji može da se svede na pretpostavku da
će religija da posustane pred naučnim idejama, pred modernim i
sekularnim načinom života. Međutim, preokret se dogodio krajem
20. i početkom 21. veka. Religija je ponovo uticajna širom sveta,
oživljavajući stare forme bogosluženja ali i nudeća nova verova-
nja. Revitalizacija religije i procesu desekularizacije koji se dogo-
dio društvima u kojima je dominantno istočno hrišćanstvo praće-
no je deklarativnom religioznošću, međutim ona nije praćena nje-
nom suštinom, jer je forma, konformizam i sujeverje i dalje otpor
prema istinskom obraćenju i unutrašnjoj promeni (Kuburić i Ga-
vrilović, 2012).
Pitanja koja pokreću na razmišljanje su povezana s budućnošću
religija kako na globalnom tako i na lokalnom nivou. Jedno od naj-
važnijih jeste pitanje kooperacije ili konflikta verskih vođa i verskih
tradicija. Šta će preovladati? Da li će neki novi verski pokreti uti-
cati na reformu i budućnost različitih verovanja? Ko je odgovoran
za previše nasilja u svetu? Hoće li se ostvariti vizija budućih suko-
ba islama i hrišćanstva? Ili će, ipak, zajedničko dobro i zajednički
Bog monoteističkih religija ostvariti mir za kojim život čezne a Bi-
blija ga obećava. Mir je dobar, čak i onda kada je zatišje pred nevo-
lju (1. Sol. 5:3), jer se hrišćanstvom nagoveštava radosna vest po-
bede dobra dobrotom a ne silom (Kuburić, 2013).
Revitalizacija religijske moći
Karen Armstrong (2007) u knjizi „Bitka za Boga – fundamenta-

lizam u judaizmu, kršćanstvu i islamu“ kaže da uprkos svemu, reli-
gija nije nestala, i da je u nekim krugovima postala militantnija ne-
go ikad pre. Početak 21. veka osvanuo je sa probuđenom i vrlo vi-
talnom religijskom moći. Fundamentalisti su veru izvukli iz senke
i pokazali da ona može privući veliko biračko telo u savremenom
drušvu. Ona smatra da se fundamentalizam zasniva na teologiji be-
115
sa i mržnje i definiše ga kao ratoborni oblik vere koji smatra da se
bori za opstanak u neprijateljskom svetu (Armstrong 2007: 397).
Savremeno društvo često je bilo podeljeno u „dve nacije“ – se-
kularnu i religioznu, koje žive u istoj državi, ali nemaju ista gledi-
šta, jer ono što je sveto i pozitivno za jedne čini se demonskim i po-
remećenim u očima drugih, a jedni prema drugima osećaju duboki
strah (Armstrong 2007:451.452). Ta atmosfera straha, inače, proži-
ma kako teologije fundamentalista tako i ideologije sekularista, a
pokušaj da se iskoristi religijski fundamentalizam za ostvarivanje
sekularnih i pragmatičnih ciljeva je kontraproduktivan, jer su poku-
šaji manipulacije i kontrole dovodili do kontrareakcija koje su bile
tragične. Budući da se mit ne može objasniti s racionalnog ili logič-
nog gledišta, teško ga je pretočiti u praktičnu politiku. A kada se mit
pretvara u praktičnu politiku, onda se opravdava i etničko čišćenje.
Društva postaju polarizovana, jaz se povećava između sekularizova-
nog stanovništva i religioznih ljudi, i potreba za odvajanjem politi-
ke od religije jača sa idejom komplementarnosti, a ne isključivosti.
Pitanje sekularizacije ima svoje različite pristupe. Maks Veber je
smatrao da se sekularizacija dogodila. „Svet je sada raščinjen. Se-
kularizacija tek treba da se dogodi, kaže Karl Levit… Sekularizaci-
ja nije trebalo da se dogodi, kaže Karl Šmit. Ona je prouzrokovala
značajnu promenu, prevođenje razarajućih posledica sa teološkog
na političko“ (Anidžar, 2014:50).
Ima autora koji svoje tekstove započinju izvinjenjem Fridrihu
Ničeu što Bog definitivno nije mrtav, čak šta, jači je i mnogo više
prisutan u svetu danas nego što je to bio generacijama ranije (Reza
Aslan, 2010)76. Samouverene prognoze o napuštanju religije u ljud-
skom društvu budućnosti imale su pogrešnu pretpostavku. Iz tog ra-
zloga predviđanja su da se i u ovoj budućnosti stvari neće mnogo iz-
meniti i da će religija i dalje da bude moćna i uticajna.
76 Reza Aslan, Redefining Community: Religion of the Future, September 06, 2010,
http://www.patheos.com/Resources/Additional-Resources/Redefining-Community-Reli-
gion-of-the-Future.html (Pristupljeno 5. Mart 2014).
116
Argument za tvrđenje da će religija u budućnosti nastaviti da ja-
ča je činjenica da se početkom 20 veka polovina svetske populaci-
je poistovećivala sa jednom od pet glavnih verskih tradicija, i posle
sto godina forsirane sekularizacije i naučnog napretka, taj broj se
nije smanjio. Sada se dve trećine svetskog stanovništva veroispo-
vedno izjašnjavaju a i broj onih koji veruju u Boga, iako nisu verski
opredeljeni, takođe raste. Dejvid Baret je svoj život posvetio prate-
ći svetsku scenu verske prisutnosti (Barrett at al. 2001). Sociološ-
ka istraživanja potvrđuju revitalizaciju religije na lokalnom nivou
(Đorđević, 1994; Mladenović, 2011; Kuburić i Gavrilović, 2012).
Svetska enciklopedija religijskih praksi77, čije je drugo prošire-
no izdanje u pripremi, na 1.800 stranica u 3 toma ukazuje na značaj
religije u 193 zemlje, prikazujući istoriju nastanka, razvoja i trenut-
nih verovanja i ponašanja, značajan je izvor za teorijska promišlja-
nja o globalnom svetu i mestu religije (Worldmark Enciclopedia of
Religious Practise, 2006; Kuburić, 2006).
Proces globalizacije svakako je doprineo da ovaj veliki talas zna-
čaja verskog identiteta preplavi čitav svet. Smanjivanjem međusob-
nih distanci, međusobnim približavanjima i mešanjima, internet ko-
munikacija i virtuelne zajednice, sve je to doprinelo da se raspadaju
teritorijalne zajednice, da se se smanjuje značaj političkog i nacional-
nog načina identifikacije, a porastao je značaj religijskog identiteta.
Globalizacija je transformisala način identifikovanja sebe u društve-
nom kontekstu. I sama potreba za ukorenjivanjem bazirana je na po-
trebi za sigurnošću koju nude stari i oprobani modeli identifikacije
kao što je religijski (Kuburić, 2008; Kuburić 2005; Kuburić 2003).
Međutim, osim prevladavanja značaja religijskog u odnosu na
sekularno, i teitstičkog u odnosu na ateističko stanovište, značajno
je uzeti u obzir rivalitete unutar monoteizma koji se na različite na-
čine šire i međusobno udaljavaju ili zbližavaju. S tog aspekta govor
77 Worldmark Encyclopedia of Religious Practices, Vol. III, Ed. Thomas Riggs. Thom-
son Gal. SAD http://www.cengage.com/search/productOverview.do?Ntt=Worldmark+enci-
clopedia+of+religiou+practice||157262706652333139419875739361744975038&N=197
&Ntk=APG%7C%7CP_EPI&Ntx=mode%2Bmatchallpartial (Pristupljeno 5. Mart 2014).
117
o budućnosti hrišćanstva svakako bi trebalo da pokrene temu eku-
menizma i hrišćanskih integracija unutar jednog društveno-politič-
kog konteksta u kome se, s jedne strane, naglašava sramota hrišćan-
ske razjedinjenosti, s obzirom na Hristove reči: „da svi jedno budu“
(Jovan 27:21) i s druge strane, pozvanosti hrišćana da se izdvoje od
konglomerata grešnosti, rečima: „izađite iz nje, narode moj, da se
ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina“ (Ot-
krivenje 18:4). Integrativni i dezintegrativni procesi unutar hrišćan-
stva imaju i svoje dogmatske temelje.
Od dogmatskih temelja izdvajamo nekoliko ključnih pojmova na
kojima se gradila budućnost hrišćnstva. Spasenje od greha i smrti je
temeljno učenje koje se već od samog početka raslojava i čini bur-
nom dinamiku odnosa unutar verske prakse. Istorija posmatrana iz
ugla hrišćanstva uvek je povezana sa Božijom zamisli spasenja čo-
veka od greha. Pojam spasenja zasniva se na teoriji opravdanja deli-
ma i na teoriji opravdanja verom. Tokom svoje istorije u hrišćansvu
je ovo bilo ključno pitanje kako u učenju tako i u obredima i prak-
si konkretizovnog ponašanja. Prenaglašavanja su dovodila do po-
dela i sukoba. U teologiji integriteta po pitanju spasenja ne odustaje
se od dobrih dela, iako se naglašava vera u pokušaju da se spoji po-
djednako zakon i Božija pravda sa Božijom milošću. Ovaj teološki
pravac za svoj moto uzima reči: „Ovde je trljenje svetijeh, koji drže
zapovijesti Božije i vjeru Isusovu“ (Otkrivenje 14:12). U ovim re-
čima, zapisanim u Novom Zavetu, osim ključnih reči koje se odno-
se na „zapovesti Božije i veru Isusovu“, hrišćani imaju poruku svo-
je budućnosti, da će biti izloženi trpljenju.
Budućnost u vizijama, proroka koja je zapisana u svetim spisi-
ma, pružala je mogućnost različitih tumačenja, jer su se vizije za-
snivale na simbolima. Za jedne, proročki događaji pripadaju proš-
losti, za druge, ti isti događaji će se desiti u budućnosti, dok tre-
ći proročanstva svrstavaju u uzastopne periode svetske istorije sve
do kraja vremena, uključujući i sadašnjost. Na svoj poseban način
apokaliptička literatura opisuje kraj istorije, poslednji sukob u ko-
me će Bog pobediti sile zla koje dominiraju u sadašnjem svetu, či-
118
me se bitan sadržaj starozavetne eskahatologije, koja je imala ide-
ju linearnog toka vremena, ostvaruje u vremenu u kome istorija do-
stiže svoj vrhunac potpunim ostvarivanjem Božijeg plana spasenja
(Rice, 1985:312-315, Simović-Kuburić, 2002).
Pojam Božiji narod, bilo da pripada vidljivoj ili nevidljivoj za-
jednici, uvek nosi ideju kolektiviteta i ideju da će u budućnosti uži-
vati u Božijoj prisutnosti: „I gledaće lice njegovo, i ime njegovo bi-
će na čelima njihovima“ (Otkrivenje 22:4).
Biblijski koncept vremena počinje simbolom „drveta života“ i
„drvetom znanja dobra i zla“ (1.Moj. 2:9), a završava u Novom Za-
vetu samo simbolom drveta života, „koje rađa dvanaest rodova da-
jući svakoga mjeseca svoj rod; i lišće od drveta bijaše za isceljiva-
nje narodima“ (Otkrivenje 22:2). Lekcija je izgleda naučena, savr-
šeni su oni koji su dugim učenjem obučeni za razlikovanje i dobra i
zla (Jevr. 5:14). Budućnost je obećana „onima koji tvore zapovesti
njegove, da im bude vlast na drvo života“ (Otkrvienje 22:14). Po-
ruka iz Otkrivenja, poruka Apokalipse, ima svoje dvostruko znače-
nje koje bismo mogli da definišemo kao budućnost koju uslovlja-
va sadašnjost.
Teologija integriteta
Jedna od mogućih dogmatskih perspektiva razvoja hrišćanstva

jeste unutar teologije integriteta. Pod ovim pojmom podrazumevam
pokušaj integracije hrišćanskog verovanja na temeljima ranohrišćan-
skog učenja koje u sebi sadrži reči Isusa Hrista: „Ne mislite da sam
ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokva-
rim, nego da ispunim“ (Mat. 5:17).
Jedan sloj teologije integriteta odnosi se na versko učenje koje
prikazuje religiju kao celokupnost Božije objave od njenog počet-
ka, uključujući tu i reformu kojom se formira samo hrišćanstvo. U
tom smislu raslojavanje vernika odvijaće se razvojem hrišćanstva
od religije pripadanja ka religiji verovanja, od religije distanciranja
i odbacivanja do inkluzivne religioznosti. Na praktičnom planu ra-
119
zvoja hrišćanstva i međureligijskih odnosa jasno će se izdvajati oni
koji imaju naglašen judeofiletizam baziran na Dekalogu.
Razvojni put hrišćanstva i hrišćana ima svoju putanju koja je če-
sto razdeljena na pripadanje, verovanje i ponašanje, a teologija in-
tegriteta nastoji da sjedini sva tri aspekta u celinu koja nosi svoju
moralnu poruku.
Drugi sloj teologije integriteta odnosi se na Crkvu kao institu-
ciju koja ima svoj istorijski razvoj zajedništva koje čini neodvoji-
vu celinu, koja je po rečima apostola Pavla „telo Hristovo“ (1.Kor.
12,27), „kojoj ja postadoh sluga po naredbi Božjoj koja mi je da-
na među vama da ispunim riječ Božiju“ (Kol. 1:25). Tajna teologije
integriteta jeste u paradoksalnom otkrivanju tajne među neznaboš-
cima: „Tajnu koja je bila sakrivena od postanja svijeta i naraštaja, a
sad se javi svetima njegovijem“ (Kol. 1:26). Ovo zajedništvo u ot-
krivanju tajne jeste misija Crkve koja se ostvaruje tek u dijalogu s
onima koji ne poznaju Boga. Crkva je celovita i njena teologija in-
tegrisana putem posredovanja tajne. Teologija integriteta nastoji da
stvori jedinstvo „naroda Božjeg“ koji zna i „naroda Božijeg“ koji
ne zna „tajnu“ čineći svakoga čoveka dostojnog da bude savršen u
Hristu Isusu (Kol. 1:26-28).
Treći sloj teologije integriteta nastoji da poveže čoveka sa izvo-
rom moći. Apostol Pavle to iskazuje rečima: „Zato se i trudim i bo-
rim po njegovoj moći koja u meni silno čini“ (Kol. 1:29). Suština
svake religija i jeste u povezivanju i obično se govori o vertikali od-
nosa čovek-Bog i horizontalnom povezivanju čovek-čovek. U svom
suštinskom odnosu povezivanja hrišćanstvo insistira na jednoj reči
koja se izgovara ljubav. Reč ljubav ima isto značenje kao reč Bog.
Apostol Jovan poziva hrišćane: „Ljubazni! Da ljubimo jedan dru-
goga; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav od Boga je ro-
đen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi ne pozna Boga; jer je Bog
ljubav“ (1. Jovanova 4:8).
Kada govorimo o teologiji integriteta oslanjamo se pre svega na
aspekte verskog učenja, međutim, teologija integriteta se ne iscrplju-
je u učenju, ono je tek njen početak ili njen kraj, ono je kondenzo-
120
vani život u rečima, a sâm život se otelotvoruje u pojednicu koji ži-
vi po saznanju svoje vere i u zajednici kojoj pripada. Stoga je teolo-
giju integriteta moguće pratiti i analizirati podjednako iz ugla psi-
hologije, sociologije i filozofije. Značaj integrisanosti čoveka po-
jedinca odnosi se na njegovu zrelost. Ponašanje osobe koja je do-
stigla razvoj svoje ličnosti do faze integriteta podrazumeva sposob-
nost čuvanja dostojanstva, ponašanje u skladu sa usvojenim moral-
nim vrednostima. Više o fazama emocionalnog razvoja i zrelosti lič-
nosti kao i aspektima zrele religioznosti pisano je u drugim radovi-
ma (Erikson, 1986; Hrnjica, 1982; Kuburić, 2013a).
Integrativni i dezintegrativni procesi unutar hrišćanstva
Generacijsko prenošenje hrišćanskog učenja odvijalo se poput

serijske reprodukcije, nadovezivanjem na prethodne interpretaci-
je, ubacivanjem novih elemenata razumevanja starih istina, izme-
nama i dopunama kao i zaboravljanja pojedinih detalja. To rasloja-
vanje koje se događalo u istorijskoj perspektivi, jasno se prepozna-
je i u transverzalnom preseku hrišćanskih zajednica u savremenom
svetu. Od ranohrišćanskih podela na to ko sledi kog apostola, pre-
ko šizme (1054) i protestantizacije šesnaestog i devetnaestog veka,
sve do savremenih nezavisnih crkava koje se zasnivaju na individu-
alizmu, raslojavalo se i menjalo hrišćanstvo.
Bogdan Đurović, pišući o pravoverju primećuje da je za svaku
versku zajednicu od suštinskog značaja utvrđivanje osnovnih ele-
menata pravoverja, „kako zbog eliminisanja jeretičkih tumačenja i
skretanja, tako i zbog propovedanja, vršenja rituala i edukacije sve-
štenika i vernika. Hrišćanstvo je, u zavisnosti od konfesije, pravo-
verje uobličilo, pre svega, putem simvola i ispovedanja vere koji
su utvrđivani (vaseljenskim) saborima, enciklikama, proglašenjem
dogmi, sažetim tezama, spisima o ispovedanju vere i katehizisima.
Mada sve hrišćanske zajednice do današnjih dana stalno preispitu-
ju i usaglašavaju osnove postulate pravoverja, i među njima posto-
je razlike u shvatanju.“ (Đurović, 2007:437.438).
121
Integrativni procesi unutar hrišćanskih crkava u Evropi odvija-
ju se na nekoliko različitih nivoa. Politički ekumenizam ima svoju
prepoznatljivost u paralelnom odnosu evropskih integracija i pred-
stavlja moć koja se formira na nivou institucije. Razvoj ekumenskog
pokreta od Edinburgške konferencije 1910. godine išao je uz poli-
tičku podršku i imao je svoje pristalice, posmatrače i kritičare. Ova
vrsta integracije zasnivala se na verskom dijalogu i toleranciji kao
i na dogmatskom minimalizmu. Odnosi prema tim procesima jasno
su obeleženi istorijom njihovog razvoja. Međutim, u ovom radu že-
lim da pokrenem pitanje dogmatskog ekumenizma koji ne odustaje
od insistiranja na verskim učenjima i koji se distancira od politike.
Takva vrsta pokušaja svrstava se u verski fundamentalizam i odne-
davno i u pravoslavlju nailazi na kritiku (Krstić, 2012).
I kao što se procesom globalizacije religijski identitet izdigao na
pijedestal važnosti jer su se granice poljuljale kako u političkom, te-
ritorijalnom i nacionalnom identitetu, tako je i ekumenizam kao po-
litički pokret zbližavnja na temeljima relativizacije istine, doprineo
drugu vrstu zbližavanja na temelju verskih učenja i potrage za isti-
nom. Pluralizam i postmodernizam kao izgubljena nada u istinu, jača
potragu za onom niti koja povezuje univerzalne vrednosti i ne odu-
staje od apsolutne istine, koja je u hrišćanstvu integrisana u imenu
Hristos koji je za sebe rekao da je „put, istina i život“ (Jovan 14:6).
Budućnost Srpske pravoslavne crkve u 21. veku
Pišući o pravoslavlju Dragoljub Đorđević (2007) ukazuje na ne-

realna očekivanja svetle budućnosti pravoslavlja u sociološkoj per-
spektivi ali nagoveštava moguću budućnost u unutrašnjoj duhov-
nosti: „Sociolozi vele da takvo konfesionalno pravoslavlje, nalik ka-
toličanstvu i protestantizmu, ne može računati na nadolazeće vreme
i uspeh – očekujući da u jednom trenutku vaskolika vaseljena bu-
de pravoslavna… U tom kontekstu, suprotno prethodnim nadama,
izgledi pravoslavlja su više nego povoljni ako se ono ne svodi is-
ključivo na hrišćanstvo zakona i običaja, masovnu sociološku reli-
122
gioznost spoljašnjeg tipa, nego i na istrajno oslobođenje unutarnjeg
čoveka u pravoslavnoj duhovnosti“ (Đorđević, 2007:437).
Istraživanja rađena u Srbiji (Kuburić, 2010; Mladenović, 2011;
Blagojević, 2013) ukazuju da značajno više preovladava spoljašnja
religioznost, da je i pored revitalizacije religije, ona više deo ritual-
nog ponašanja koje se svodi na formu i konformizam. Ispitivana re-
ligioznost kreće se od pitanja verske pripadnosti, preko pitanja ve-
rovanja u Boga do prakse svakodnevnog života koja je povezana sa
verskim učenjima, a ona nije tako brojčano zastupljena. Nije lako
ispitati nivo unutrašnje smirenosti i poverenja u Boga kao i autono-
mnu moralnost i alturizam, što bi mogli biti indikatori unutrašnje
religioznosti. Iz ovih istraživanja koliko-toliko saznajemo kakva je
sadašnjost verskog života u Srbiji. Međutim, pitanje budućnosti je
najveći izazov, a to je upravo perspektiva o kojoj želimo da razmiš-
ljamo u ovom radu. Način govora o budućnosti pravoslavnog hri-
šćanstva biće iz perspektive vernika koji su davali odgovore na pi-
tanje: Kako vidite budućnost Srpske pravoslavne crkve?
O budućnosti pravoslavnog hrišćanstva razgovarali smo sa studen-
tima Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, vernicima SPC u Beogra-
du i veroučiteljima Eparhije Žičke u Užicu i Kraljevu u periodu od 1.
oktobra 2013 godine do 22. marta 2014. godine. Putem analize sadr-
žaja odgovora biće prikazana mišljenja kako klera tako i laika o Crkvi.
O mišljenjima studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu o
Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenom razvoju u budućnosti, saznaje-
mo putem kvalitativnog istraživanja koje je rađeno u decembru 2013.
godine na uzorku od 70 ispitanika, studenata žurnalistike i sociolo-
gije. O SPC govorili su pretežno oni koji su njeni vernici, ali i stu-
denti koji pripadaju drugim verskim zajednicama, ali nismo pravili
razliku između kritike i samokritike. Putem analize sadržaja izdva-
jamo odgovore koji oslikavaju empirijsku realnost Crkve kao i oče-
kivanja studenata za njenu budućnost.
Na početku izdvajam razmišljanje studentkinje žurnalistike Jo-
vane Stojmenović koja daje veoma oštru kritiku u svom seminar-
skom radu:
123
„Razmišljala sam da li da istražujem i govorim o popularnoj temi – uslovno
rečeno modernizaciji sveštenih lica, o njihovim prihodima, o njihovim voznim
parkovima, o njihovom prevelikom uplitanju u politiku države ili pak o nečemu
drugom. Naslovi iz novina poput Bahati vozač: džip Moskovske patrijaršije par-
kirao u pešačkoj zoni; Počeo sabor limuzina: Vozni park vladika kao na Kanskom
festivalu, Časni oci u nečasnoj misiji, zaista pozivaju na dalje istraživanje i raz-
govore o temi da li imao dobre primere skromnosti u 21. veku“. Ipak, možda je
bolje krenuti iz svog dvorišta. Većinska religija u državi Srbiji jeste hrišćanstvo,
odnosno pravoslavlje. Od vaskolikog broja pravoslavaca, koliko nas je istinskih?
Koliko nas je upoznato sa istorijom naše Crkve, sa običajima koji se javljaju u
našoj religiji? Koji je broj nas koji umemo da se ponašamo onako kako dolikuje
jednom verniku i onako kako je propisano? (Stojmenović 2014:2).
I pored kritike koju upućuju Crkvi, sveštenicima i vernicima, nji-
hovom ponašanju, ljubav prema crkvi ostaje, a ona se gradi na sve-
sti o sebi i vlastitoj grešnosti. Tako je svoj seminarski rad završila
Jovana parafrazirajući rečenicu iz Novog Zaveta: „Ko nije grešan
neka prvi baci kamen“ (Stojmenović 2014:6).
Nataša Pršo SPC vidi kao nacionalnu crkvu koja postaje snaž-
nija u teškim vremenima jer se ljudi tada obraćaju Bogu u molitvi.
Ono što je ova studentikinja sociologije između ostalog naglasila je-
ste poverenje u pravoslavlje koje se formira u porodici, nosi u srcu
a brani nacionalnim ponosom, tj. srpskim inatom:
„Ekonomski loša situacija, tj. povećan broj siromašnih, okreće i preobraća lju-
de ka Bogu. Kroz molitvu čovek dostiže ekvilibrijum, snagu volje da nastavi mir-
no i pokorno dalje da ne srlja u propast. Upravo zbog toga, probudiće se srpski
inat i neće pokleknuti pred iskušenjima kojima se svakodnevno suočava. Svaki
čovek sa snagom svesti i savesti odagnaće tmurne oblake svojom predanom mo-
litvom i snagom duha. Postiće na hlebu i vodi bar sedam dana. Pravoslavlje kod
Srba danas je mnogo prihvaćenije i to sve više kroz časove veronauke i u sred-
njim i u osnovnim školama. Sve je veći broj dece koja je pohađaju. Veoma su za-
dovoljna odgovorima koji im se tamo pružaju. Pravoslavlje je opevano u mno-
gim pesmama modernog ritma. Na taj način se srpski narod neće odreći svojih
učenja, ojačaće svoj identitet. Osnažiće se u svakom smislu. Iskreno verujem da
se neće odreći svoga, iz porodice naučenog i stečenog, čak i da se preseli na dru-
124
gi kontinent, svaki Srbin nosi sa sobom inat srpskog naroda koji mu pomaže da
istraje u iskušenjima.“ (Novi Sad, 3. 12. 2013)
Božana Ciganović, studentkinje sociologije, svoje mišljenje o
budućnosti Crkve zasniva na pokazateljima koji joj ne idu u prilog.
Savremeni trendovi ateizacije putem obrazovanja, verski mešoviti
brakovi i evrointegracije po njenom mišljenju ne idu u prilog SPC:
„Broj vernika SPC u budućnosti može znatno da opadne, jer se svet moder-
nizuje u smislu da se mnogo više ljudi izjašnjavaju kao nevernici, odnosno da ne
pripadaju nijednoj veri. Posmatrajući lično i svoju studijsku grupu na fakultetu,
sve više njih se pronalaze u ateizmu. Zatim, mnogo više danas ima verski mešo-
vitih brakova, gde deca bivaju puštena da sama izaberu kojoj i da li će pripadati
veri od oca ili majke, i na taj način se smanjuje broj vernika. Koncepcija sadaš-
nje Evrpske Unije ne može da prihvati Srpsku pravoslavnu crkvu onakvu kakva
jeste zbog njenog uticaja na narod. Mondijalizacija i ekumenizacija su metod za
uklapanje u rimokatoličko-protestantski sistem koji je suprotan od pravoslavnog
odnosno Svetosavskog.“ (Novi Sad, 3. 12. 2013)
Iz odgovora Ružice Mijin izdvajam samo odgovor koji se odno-
si na problem nedostatka misionarskih delatnosti u pravoslavlju ko-
je je samim tim u zavisnosti od nataliteta:
„SPC nema misionarsku delatnost kao npr. neke konfesionalne zajednice. Zato
sa smanjenjem broja stanovnika SPC gubi svoje vernike.“ (Novi Sad, 3. 12. 2013)
Marija Šmit u svom odgovoru ukazuje da je savremeni čovek u
konfliktu između održavanja tradicije i vlastite karijere u društvu i
da u tom smislu pravoslavlje mora da računa na kompromis. Osim
toga, sloboda veroispovesti ide do te mere da se prihvata praksa ko-
ja je nespojiva s Biblijskim učenjem.
„Pošto živimo u svetu koji brzo napreduje, sve više ljudi želi da napreduje
u poslovnom životu i gradi karijeru, a sve manje obraća pažnju na tradicionalne
vrednosti. Takođe, u školama verska nastava je izborni predmet, što govori o to-
leranciji Srpske pravoslavne crkve. Smatram da svaki čovek ima slobodnu vo-
lju da odabere religiju koju želi, bez obzira iz kakve porodice dolazi. U savreme-
nom društvu i jeste problem ponekad, kada su brakovi verski mešoviti, koje ve-
roipovesti će dete biti. U okviru pravoslavne crkve postoje neka neslaganja oko
učenja (na primer o besmrtnosti duše). Verujem da većina vernika želi da se jed-
125
noga dana ti problemi reše i napravi neki kompromis. Na primer homoseksual-
nost koja nije dozvoljena po Bibliji, ali u savremenom svetu je prihvatljiva.“ (No-
vi Sad, 3. 12. 2013).
Nikolina Rakić, studentkinja žurnalistike, ima pesimističan stav
o budućnosti SPC a razlozi koje navodi su sledeći:
„SPC, pošto važi za nacionalnu crkvu, uvek će brojati najviše vernika u Srbi-
ji u odnosu na druge verske zajednice. Ali smatram da će brojati sve manje i ma-
nje vernika iz nekoliko razloga. Prvi je zato što raste broj neverujućih. Zatim, i
oni koji važe za pravoslavce sve ređe odlaze u crkvu. I na kraju, Srbija je sve si-
romašnija zemlja, a tarife popova sve veće, kao i odsustvo humanitarne pomoći u
vidu donacija narodu. Čak i ljudi koji su bili okoreli vernici nazivaju popove lo-
povima, samim tim zamrze i politiku pravoslavlja i grade neko svoje viđenje Bo-
ga. Time se doprineo loš imidž predstavnika SPC. Jedino što mislim da vreme-
nom neće nestati je slavljenje krsne slave, ali zato što je to više deo tradicije i po-
rodičnog nasleđa.“ (Novi Sad, 3. 12. 2013)
Dejan Đolović, student žurnalistike, takođe ima kritički stav:
„U pravoslavlju je skromnost jedna od važnih vrlina, a kada vidimo patrijar-
he, protojereje kako se voze u blindiranim automobilima, kako vode raskalašan
život, čineći sve grehove i one koji oni kao duhovna lica prenose na ostale verni-
ke, mora se postaviti pitanje koliko je svetla budućnost najstarije i najznačajnije
veroispoveti našeg naroda. Još jedan razlog laganog slabljenja SPC jesu i mno-
gobrojne, kako stare tako i novooformljene sekte. Postoji mnogo takvih i zato za-
ključujemo da ljudi traže neki boljitak na polju religije i odlučuju se na menjanje
vere. Budućnost SPC je sada postala politika. Vernik ne može ostati ravnodušan
kada čuje, pročita ili sazna delo Kačavende. Neko ko je bio autoritet i uzvišen lik
počini delo koje nije hrišćansko, delo koji se može staviti u isti koš sa smrtnim
grehom.” (Novi Sad, 3.12.2013)
Olja Jojkić, studentkinja žurnalistike, iskazuje optimizam smatra-
jući da ono što svi poštujemo ima svoju budućnost, a to su pre sve-
ga slave, jer se ljudi vrlo rado pridržavaju tih običaja. Takođe sma-
tra da je krštenje i pričest oličenje pravoslavlja i da ima svoju bu-
dućnost, a da je najlepši obred obred venčanja.
„Jedino što ne vidim kao budućnost jesu kršenja osnovnih pravila, nepošto-
vanje osnovnih normi. Kao veliki vernik smatram da ćemo tako što barem jed-
126
nom nedeljno upaliti sveću u crkvi i staviti novac na ikonu održati ovu lepu kul-
turu i sačuvati pravoslavlje do daljnjeg, i prenositi te vrednosti na sledeće gene-
racije.“ (Novi Sad, 3. 12. 2013)
Brojna su mišljenja kojima studenti upotpunjavaju viziju buduć-
nosti Crkve. Navešću još izjavu Saške Jeličić, studentkinje žurnali-
stike koja između ostalog kaže:
„Da bi jedna crkva bila prava crkva i da bi opstala u budućnosti, bitno je da
se ne meša u državne poslove, da se ne eksponira putem medijskih skandala i da
se izuzme iz ekonomskih interesa. SPC može da opstane kao čuvar tradicije sa-
mo ako reši unutrašnje sukobe i postane tolerantna prema drugim religijama. Da-
kle, moje viđenje budućnosti SPC, kao i viđenje većine, nije baš sjajno u ovom
trenutku.“ (Novi Sad, 3.12.2013)
Mišljenja veroučitelja o budućnosti SPC
Istraživanje mišljenja veroučitelja o budućnosti hrišćanstva i SPC

urađeno je putem intervjua i ankete sa veroučiteljima Eparhije Žič-
ke od 7. Februara 2014 do 23. Marta 2014. godine. Uzorkom je obu-
hvaćeno 72 veroučitelja SPC i dva protestantska teologa. Od 72 ve-
roučitelja 56 (78%) su muškog pola a 16 (22%) ženskog. Obrazov-
ni status veroučitelja je bio takav da je najveći broj sa završenim vi-
sokim obrazovanjem, 83%; sa višim obrazovanjem je 7%; sa sred-
njim obrazovanjem je 7% i sa završenim masterom je 3%. Njiho-
va radna mesta su takva da najveći broj radi u osnovnim školama
(N=45; 62%), zatim u srednjim stručnim školama (N=17; 24%) i u
gimnazijama (N=10; 14%).
Na osnovu kvalitativne analize odgovora veroučitelja na pitanje
budućnosti svoje crkve, izdvajamo sledeća mišljenja. Neka od njih
baziraju se na razmišljanju o teologiji, o učenju i budućnosti koja
je u njoj samoj. Iz učenja su birana ključna verovanja na kojima se
hrišćanstvo izgradilo. Drugi su više pažnje posvetili razmišljanju o
odnosu pravoslavlja i društva, kao i Crkve i države. Međutim, ve-
ćina je posmatrala budućnost koja je moguća u dijalogu sa drugim
hrišćanskim crkvama i drugim religijama.
127
Mišljenje jednog veroučitelja iskazuje poverenje u budućnost
pravoslavnog hrišćanstva navodeći tri ključna verovanja, da je Cr-
kvu osnovao Bogočovek; da je Hristos njena suština i da je vaskr-
senje njena najveća snaga, oslanjajući se na citate poznatih pisaca.
Svoj optimizam zasniva na činjenici preobraćenja nekih zapadnih
teologa na pravoslavlje:
„Pravoslavno hrišćanstvo uprkos svim iskušenjima, teškoćama i zlu koje je
prisutno u svetu, vodiće sigurnim putem ka spasenju tj. nastanjivanju u Carstvu
Božjem.“ „Savrešenstvo hrišćansva i nesavršenstvo hrišćana“ Berđajev; „Ako bi
mi neko dokazao da je Hristos van istine, ja bih radije ostao uz Hrista“ Dostojev-
ski; Vladeta Jerotić je o toj temi najbolje govorio i pisao, da je hrišćanstvo osno-
vao Bogočovek za razliku od drugih religija. Kada će biti Drugi dolazak Hristov,
to ne zna niko do Otac naš nebeski. Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg ve-
ka.“ (Užice, 08.02.2014)
Mišljenje drugog veroučitelja takođe ukazuje na tri moguća prav-
ca razvoja pravoslavlja, na etnofiletistički zatvoreni i lokalni put ko-
ji nam je već dovoljno dobro poznat, drugi globalistički, univerzalni
koji je na krilima misije ljubavi po celom svetu i treći sinkretistički:
Budućnost pravoslavlja u 21. veku mogla bi da se razvija u dva toka: Prvi je
etnofiletistički, uskogrudi koji shvata pravoslavlje kao jedan dodatak nacional-
nom identitetu uz širenje atmosfere panike pred nastupajućim „Strašnim sudom“;
Drugi tok je misijski, širokogrudi tok istinskog življenja po Hristu, uz propratno
stvaranje autentične pravoslavne kulture uz dalje širenje pravoslavnog u Aziji, Za-
padnoj Evropi i Severnoj Americi. Maloverni pravoslavci će se sve više prepusti-
ti sinkretizmu tipa „svi putevi vode ka Bogu“ (Užice, 08.02.2014).
Što se tiče demografskih kretanja predviđaju veručitelji da će se
broj pravoslavnih hrišćana smanjivati. Dve vrste vernika su u rizič-
nom položaju, prvo oni koji su nominalni vernici, čija vera nije ži-
va vera, a drugi su fanatični vernici, koji su skloni rigidnom razu-
mevanju vere, zatvoreni i fundametalistički usmereni. Pravi vernici
su oni koji tačno znaju šta veruju i zbog čega, a njihovom formira-
nju doprinosi i verska nastava, smatraju neki veroučitelji:
„Očekujem da će se u budućnosti značajno smanjiti broj pravoslavnih hrišća-
na. Takozvani „nominalni hrišćani“, koji se samo izjašnjavaju kao takvi, će pola-
128
ko otpadati jer nemaju temeljitu ukorenjenost u liturgijskom životu, niti dovoljno
poznavanje suštine vere. Ostaće vernici koji su osvešćeni, koji tačno znaju u šta
veruju i zbog čega. Na to će dosta uticati verska nastava koja će doprineti kvalite-
tu života u crkvenim zajednicama. Ostaće jake i fundamentalističke, ksenofobič-
ne, zatvorene grupe sektaškog tipa koje tumače pravoslavlje rigidno, apokaliptič-
no i bez tolerancije prema svemu drugačijem.“ (Užice, 8.2.2014)
Kritički stav i zabrinutost za Crkvu iskazuje se u mišljenju jed-
nog veroučitelja koji naglašava problem nerazvojnosti pravoslav-
lja, njene otuđenosti od savremenih pitanja života, jer ostavlja ver-
nike bez odgovora na brojna pitanja. Ovo viđenje budućnosti je po-
vezano s pozivom da se crkva kao institucija reformiše i preporodi.
„U Srbiji se pravoslavlje, u velikoj meri, svelo na običajnu praksu. Ukoliko
ne dođe do sveopšteg preporoda (od jerarhije do laika), smatram da ćemo izgubi-
ti živu Crkvu a samim time i Pravoslavlje. Crkva ne daje odgovore na pitanja sa-
vremenog čoveka, s toga će ljudi biti prinuđeni da odgovore traže na drugoj stra-
ni.“ (Užice, 8.2.2014).
Sveobuhvatno mišljenje jednog veroučitelja koji sagledava mo-
guću budućnost u jačanju iskrene religioznosti koji predstavlja op-
timistički stav, potom navodi moguće duhovno odumiranje i otpad
od vere, što ga vidi oko pesimiste, ali gledano objektivno krst je
simbol stradanja:
„Pozitivni stav: Terminološko približavanje dela sv. Otaca crkve (prevodi) sa-
vremenom čoveku; zaživljavanje parohijskog života u pravom smislu; kroz „stra-
danje“ čoveka i sveštenstva u životu u svetu bežati od kvantiteta i davanja suštin-
skog značaja kvalitetu.
Pesimistički stav: strah od daljeg udaljenja klera od naroda (nedovoljna pri-
sutnost i pristupačnost pastira-sveštenika-ali i episkopa koji, i kada su u narodu,
ne čuju glas naroda, jer nemaju neposrednog dodira kroz razgovor!!!) i dalje du-
hovno „odumiranje“ koje će prerasti ili u zastranjenja po pitanju vere i od samog
klera, ili u otpadu od vere (ateizam).
Objektivno: mnogo teško, ali krst koji nam valja nositi, jer Gospod nikad ne
daje više nego što možemo podneti…“ (Užice, 8. 2. 2014).
Značaj hrišćanske misije je izazov pravoslavlju na koji još če-
ka odgovor:
129
„Imajući u vidu nemogućnost sazivanja svepravoslavnog sabora, kao i samo
prvenstvo vođstva pravoslavnih crkava (pod ovim mislim na problem prevlasti
između Carigrada i Moskve) pravoslavlje se nalazi u velikom izazovu. Jedan od
njih jeste mogućnost raskola u pravoslavnoj crkvi. Budući da ostaju nerešeni pro-
blemi u Crkvi kao instituciji, sama Pravoslavna crkva zaostaje za katoličkom i
protestantskom crkvom koje su revnosnije u svojoj misiji. Izbegavanjem dijaloga
sa pomenutim crkvama, mi pravoslavni sve više gubimo jedinstvo sa drugim cr-
kvama. Novi izazov svakako predstavlja i islam, koji se sve više širi i koji pred-
stavlja potencijalnu opasnost za pravoslavne. Budućnost pravoslavlja dakle, ne
ostaje svetla, ukoliko prvo ne rešimo probleme sa svojom Crkvom, a onda je po-
trebno i okrenuti se ka drugim crkvama i religijama. Ne sudeći Hristovu poruku
„idite i propovedajte“ pravoslavlje kao crkva gubi svoju misiju, svoju suštinu, a
samim tim i smisao postojanja.“ (Užice, 8.2.2014).
Veroučitelji taksativno sagledavaju budućnost preko zadataka ko-
ji stoje pred Crkvom kao institucijom, polazeći od saradnje sa drža-
vom, preko medija, do unutrašnje reforme:
„1. Što čvršća saradnja sa državnim institucijama; 2. Crkva što češće na me-
dijima, televiziji i radio programima; 3. Crkva da se ne bavi politikom, ali da ima
jasne stavove; 4. Suzbiti pogrešna učenja unutar Crkve – radikalne parole kao što
je „pravoslavlje ili smrt“; 5. Crkva da ne bude konzervativna, obavezno da prati
svetske trendove; 6. Preispitati neke kanone, pr. pitanje devstvenosti?; 7. Što ve-
ća saradnja na Vaseljenskom nivou, pr. rešiti pitanje kalendara; 8. Ostale razlike
ne smatrati kao grešničke… za koje nema spasenja; 9. Širiti ljubav i razumeva-
nje.“ (Užice, 8.2.2014).
„Zadatak pravoslavnih u budućnosti je, pre svega, da bolje organizuju „svoje
redove“. Crkva treba da se pozabavi odnosima na relaciji kler-narod, tj. da utvr-
di svest da je svako ko je kršten deo Crkve i da ima svoje nezamenjivo mesto u
njoj. Tek tako jasna i artikulisana zajednica može da vrši misiju bez straha da se
nešto iz te misije može „zloupotrebiti“ u dobu koje dolazi. Mislim da u budućno-
sti najviše treba brinuti o crkvenoj prosveti, koja će biti u skladu sa novim vre-
menom. Samo sa obrazovanim i verujućim sveštenicima možemo imati stabilnu
budućnost. Budući da su parohijski sveštenici najvidljiviji deo Crkve, mislim da
je važno da se oni u budućnosti motivišu na neki drugi način a ne kao danas, sa-
mo kroz parohijska primanja, a to je plodno tlo za nemar i loše međusobne odno-
130
se. Dakle, imamo „više budućnosti“. Mnogo više zavisi od nas nego od vreme-
na.“ (Kraljevo, 22. 3. 2014)
„Kao što su Sloveni imali pre više od hiljadu godina svetu braću Ćirila i Me-
todija, tako bi bilo dobro da opet pošalju takve misionare ostatku sveta. Odloži-
la bi se Apokalipsa, i otuđenje čoveka od čoveka. Grke je u vreme turskog rop-
stva tešila ideja ponovnog vizantijskog carstva. Kada bi se Rusiji vratila carevi-
na, Rusija bi imala veliku ulogu u budućnosti čovečanstva. Dobri misionari ruski
proneli bi ideje pravoslavlja širom sveta i nastalo bi blagostanje, predokus Ra-
ja.“ (Kraljevo, 22.3.2014)
„Ako uzmemo Otkrivenje Jovanovo koje nam jasno govori kako će se zavr-
štiti istorija (kada god to bilo), i ma koliko nam se činilo da su to upravo ova, na-
ša vremena, za mene je, čak i najskorija budućnost pravoslavlja, usko vezana za
politiku a naročito geopolitiku. Ukratko rečeno, pravoslavlje će svakako opsta-
ti do kraja vremena i do tada, lično verujem, da će zaživeti još jedan procvat i to
zahvaljujući Rusiji. To tvrdim na osnovu težišta sile koja se već uveliko preme-
šta sa tla Amerike i Evrope na tlo Rusije, koja ne postaje samo ekonomska i po-
litička sila već u kojoj dolazi i do procvata pravoslavlja. Mislim da jedino Rusija
trenutno ima potencijal da u punoći obnovi pravoslavlje u svojoj snazi, jer ne vi-
dim nijedan drugi narod, uključujući i nas, koji bi to mogao.“ (Užice, 8.2.2014).
Da je verska nastava ulaganje u budućnost kako društva tako i
Crkve, jasno govore odgovori veroučitelja. Svoj uticaj prepoznaju
ne samo u učionici među decom, već i u zbornici među kolegama,
a i u lokalnoj zajednici. Budući da se pravoslavno hrišćanstvo uči i
u drugim predmetima, od srpskog jezika do likovne kulture, jasno
je da je budućnost Crkve moguća ako se prenosi kao kulturno na-
sleđe novim generacijama.
„Veoma je važno da jedan narod, bez obzira kojoj verskoj zajednici pripada,
spozna svoju veru i zašto je važno imati veru u sebi. Uvođenjem verske nastave
postignuto je to da se u određenoj meri podigla svest naroda i zahvaljujući mladi-
ma koji pohađaju versku nastavu polako se gubi nacionalizam a na njegovo mesto
polako dolazi zdrava svest o čoveku kao biću zajednice, zbog čega je jako važno
ko predaje versku nastavu i kako“ (Kraljevo, 22.3.2014).
„Ličnost veroučitelja u odnosu prema školskim obavezama menja odnos osta-
lih predmetnih nastavnika. Smatram da još uvek nsastavnik veronauke nije pri-
131
hvaćen kao ravnopravni član kolektiva. Da bi se veroučitelj uklopio, potrebno je
prvo da bude integrisan u sredinu u kojoj radi. Različite vannastavne aktivnosti
i saradnja sa ostalim predmetnim nastavnicima doprinosi da rezultati rada budu
viđeni i prikazani kako kolektivu, tako i van njega. Multidisciplinarnost samog
predmeta omogućava korelaciju sa drugim predmetima: srpski jezik, istorija, ge-
ografija, muzička kultura, likovna kultura…“ (Kraljevo, 22. 3. 2014).
Protestantski teolog pravoslavlje ocenjuje kao tradicionalnu reli-
giju koja se prilično odvojila od svoje društvene uloge, u veronau-
ci početak njenog uticaja, jer bez misije ne vidi stvarnu budućnost:
„Budućnost pravoslavlja, kao i svake ideje, zavisi od toga koliko ga ljudi pre-
poznaju kao validan odgovor na nedoumice života. Da bi se to desilo, istina mora
biti kontekstualizirana, rečena jezikom razumljivim našim savremenicima. Sve-
štenstvo je u velikoj meri zauzeto poslušanjem, vršeći liturgiju i obrede, ispunja-
vajući potrebe svojih parohijana. Klir tako ispunjava svoju ulogu, ali se i suoča-
va sa praktičnim ograničenjima svoga uticaja. Uvođenje veronauka je stvorilo po-
trebu, mogućnost da teologija kao smisaoni, duhovni koncept života postane pri-
stupačna, razumljivija u narodu, posebno među najmlađima. Pred veroučiteljem
se nalazi odgovoran i zahtevan zadatak. On mora biti ne samo kompetentan, ne-
go spreman da duhovne istine prilagodi učenicima. I više od toga, on je „gledanje
svetu“, opit i dokaz hrišćanstva u praksi. Zajedničkim prožimanjem živi se Crkva
u punini njene sabornosti, što predstavlja ne samo garanciju njenog opstanka, ne-
go i ispunjenje njene eshatološke uloge.“ (Z.V. prot. teolog, Beograd, 6. 3. 2014)
Na kraju iznosim mišljenje pravoslavnog teologa koji je u po-
trazi za slobodom izraza krenuo da upoznaje različite koncepte re-
ligioznosti.
„Koncept religije danas nije isto što je bio pre 2000 godina. Mislim da je reli-
gija promenila svoj koncept. Mislim da neće nikada nestati jer čovek ima potre-
bu da traži odgovore premda ih ne može sasvim naći. Religija će biti izraz čove-
ka da dođe do nekih odgovora. Mislim da će kao institucija u potpunosti izgubi-
ti svoj uticaj, to je ono što se i sada dešava, ali da je religiozna filozofija ono što
će ostati. Mislim da je to posledica savremnog koncepta, više nije presudno gde
ste rođeni jer je svuda sve prisutno. Tamo gde je kultura mulitikulturalizma dav-
no stigla, to je normalan sistem života, religija može da se bira, kao npr. u Ame-
rici. Kod nas u Evropskom kontekstu još imate dominaciju nečega, nije to samo
132
kod nas. U Italiji je uticaj katolicizma mnogo jači nego ovde pravoslavlja, iako
mi mislimo da smo veliki pravoslavni narod, kod nas je to već razvodnjeno jer je
institucija urušila sebe samu, brukajući se po televiziji i u medijima i postupcima
na kraju krajeva.“ (N. M. Beograd, 8. 3. 2014)
Zaključak
Više mogućih budućnosti hrišćanstva i Srpske pravoslavne cr-

kve sagledali smo u teorijskom promišljanju razvoja Crkve koriste-
ći sintagmu teologije integriteta i empirijski gledali budućnost oči-
ma njenih vernika, laika i klera.
Prošlost je često garancija budućnosti, preslikavanja koja se od-
vijaju nezavisno od pojedinačnih vizura sekvenci sleda vremena.
Pravoslavno hrišćanstvo iz svoje prošlosti nosi „krst“ kojim se pat-
nja prihvatala i pobeđivala verom i nadom.
Naši sagovornici bili su studenti i teolozi, veroučitelji koji tu bu-
dućnost u Srbiji najviše kreiraju. Iz odgovora se prepoznaje kritič-
ki odnos prema životu predstavnika Crkve isto kao i nedoslednih
vernika. Jasno se uočavaju nedostaci i ukazuje na moguće reforme
unutar Crkve. Kapaciteti za budućnost nalaze se u religiji samoj vi-
še nego u društvu kao celini. Dve tačke oslonca su put budućnosti,
jedna je u učenju Crkve koje otvara nadu spasenja i večnog života,
a druga tačka oslonca jeste zajedništvo u ljubavi među vernicima.
Na kraju, govor o budućnosti religije uopšte, možemo zaklju-
čiti izjavom studentkinje žurnalistike: „Dok je ljudske vere u Bo-
ga, budućnost crkve je zagarantovana“ (Milana Čavić, Novi Sad,
6.12.2013).
Literatura
Anidžar Gil (2014) Semiti, Rasa, religija, književnost, Beograd: Centar za me-
dije I komunikacije.
Armstrong, K. (2007) Bitka za Boga: fundamentalizam u judaizmu, kršćan-
stvu i islamu. Sarajevo: Šahinpašić.
133
Barrett, David B., George T. Kurian, Todd M. Johnson (2001) WORLD CHRI-
STIAN ENCYCLOPEDIA, A comparative survey of churches and religions in the
modern world, Second edition, Volume 1: The world by countries: religionists,
churches, ministries, New York: Oxford Univesity Press.
Đorđević, Dragoljub (prir). (1994). Povratak svetog? Niš: Gradina
Đorđević, Dragoljub (2007). Pravoslavlje, u: Sociološki rečnik, priredili Aljo-
ša Mimica, Marija Bogdanović, Beograd: Zavod za udženike, 436-437.
Đurović, Bogdan (2007). Pravoverje, u: Sociološki rečnik, priredili Aljoša Mi-
mica, Marija Bogdanović, Beograd: Zavod za udženike, 436-437.
Erikson, E. (2008) Identitet i životni ciklusi. Beograd: Zavod za udžbenike.
Filipović, B. (2005) Budućnost religije, kratki pregled socioloških teorija. Su-
botica: B. Filipovic
Hrnjica, S. (2010) Zrelost ličnosti. treće izdanje, Beograd: Zavod za udžbenike.
Jerotić, Vladeta i Gajšek, Aleksandar (2008) Agape 3, Beograd: Draslar partner.
Kuburić, Zorica (2013). Pred izazovom verskih sloboda, Mogu li muslimani
I hrišćani da žive pod istim krovom? Diskursi, Vol 3, br. 4: 121-138.
Kuburić, Zorica (2013a). The Self-Image of Adolescents in the Protestant Fa-
mily: A Study of Seventh-Day Adventist Families in Predominantly Orthodox Ser-
bia, SAD: Mellenpress.
Kuburić, Zorica i Zotova Ana (2013). Religija i mentalno zdravlje, Religija i
tolerancija, Vol. 11. No 20. Str. 181-209.
Kuburić, Zorica I Gavrilović, Danijela (2012). Revitalizacija religije u savre-
menoj Sribji, Religija i tolerancija, Vol. 10. No 18, 201-214.
Kuburić Zorica (2008). The Role of Religion in Identity Formation and So-
cial Distancing in the Balkans, Divided God and Intercultural Dialog. Ljubljana:
Dijački dom Ivana Cankarja: KUD Pozitiv, 153–170.
Kuburić, Zorica i Vladeta Jerotić (2008). Budućnost religije. U: Vladeta Jero-
tić i Aleksandar Gajšek. Agape. Beograd: Draslar partner, 187–216.
Kuburic, Zorica (2006). Religion in Serbia and Montenegro. U: Worldmark
Encyclopedia of Religious Practices, Vol. III, Ed. Thomas Riggs. Thomson Gal.
SAD, 307–312.
Kuburić, Zorica (2005). Religious and National Identity in Process of Globa-
lization of Serbia. U: Danijela Gavrilović (ed). Religion and Globalization. Niš:
Yugoslav Society for the Scientific Study of Religion.
134
Kuburić, Zorica (2003). Religion beetween regional and universal identity.
U: G. Bašić i S. Devetak (ed.). Democracy and Religion. Belgrade: ERC, ISCO-
MET, 234–240.
Krstić, Zoran (2012) Pravoslavlje i modernost – teme praktične teologije, Služ-
beni glasnik, Beograd; prvi put objavljeno u zborniku sa naučnog skupa Mana-
stir Kalenić, u susret šestoj stogodišnjici, Beograd – Kragujevac 2009, 169 – 175.
Mladenović, Andrijana (Ed.) (2011). Religioznost u Srbiji 2010. : istraživa-
nje religioynosti građana Srbije i njihovog stava prema procesu evropskih inte-
gracija, Beograd: Hrišćanski kulturni centar; Centar za evrpske integracije; Fon-
dacija Konrad Adenauer.
Simonović-Kuburić, Z. (2002) Dijalog i dogma, Odnos kritičkog i dogmat-
skog mišljenja. Novi Sad: Centar za empirijska istraživanja religije.
Stojmenović, J. (2014) Srpska pravoslavna crkva u 21. veku. Seminarski rad
iz Verskih zajednica u Srbiji, Filozofski fakultet, Novi Sad.
Šušnjić, Đ. (1998) Religija 2. Značenje, teorije, preplitanja, susreti. Beograd:
Čigoja štampa.
135
136
REZIMEI POGLAVLJA
TEOLOGIJA RAZVOJA
SPIRALA RAZVOJA I/ILI SUNOVRATA
Dva ključna pojma kojima se objašnjava suština života su vreme i prostor. Kre-
tanje kroz vreme i prostor, prema jednom načinu razumevanja, ulazi u putanju to-
ka kružnog kretanja po zatvorenom i predvidivom sistemu, dok, po drugom, kreta-
nje ima linearnu putanju u otvorenom i za čoveka nepredvidivom sistemu. Kom-
promis između te dve ekstremne pozicije razumevanja razvoja jeste simbol spira-
le koji pokušava da otvori zatvoren sistem, da ga vraća delimično na isto, ali da,
ipak, vodi u pravcu razvoja i kretanja ka novim formama. Tako bi krug, spirala
i poluprava, bili simboli razumevanja kretanja u vremenu koje ima svoj početak.
U ovom radu predstavljen je problem razvoja kroz simboliku spirale. U kontek-
stu monoteističkih religija početak je predstavljen stvaranjem sveta i odbrojava-
njem dana. Spirala je uspostavljena u vremenu ciklusom sedmice. Druga poru-
ka Staroga zaveta potiče od priče o padu u greh od kada se, poznanjem dobra i
zla, spirala razvoja odvija u dva pravca, u pravcu života i u pravcu smrti, a po-
prište borbe je i Zemlja i biće.
Ključne reči: Biblija, život, spirala, vreme, prostor, razvoj, religija
TEOLOGIJA SLOBODE
U radu pažnja je usmerena na pitanje lične slobode i pokušaj njenog razume-

vanja preko poruka koje su zapisane u Bibliji. Pitanje slobode razmatrano je u
odnosu na religijske vrednosti koje su prisutne u monoteističkim religijama i ko-
je se pre svega odnose na pitanje čovekovog pripadanja, a potom i slobode koja
omogućava autonomiju. Ključno pitanje od koga se u radu polazi u razmišljanju
o slobodi jeste pitanje odgovornosti i načina njenog razvijanja kako u vaspitnim
postupcima tako i u psihoterapijskoj praksi. Sloboda kao osećanje lične i druš-
tvene odgovornosti temelj je mentalnog zdravlja.
Ključne reči: Biblija, sloboda, pripadanje, odgovornost, mentalno zdravlje
137
TEOLOGIJA SEĆANJA
U radu se polazi od iskustva serijske reprodukcije kojim se posmatra čoveko-

va sposobnost pamćenja kao rekonstrukcija originalnog sadržaja, koja nije pot-
puno verna originalu. Iz tog individualnog iskustva sećanja i zaboravljanja pravi
se paralela sa kolektivnim pamćenjem i zaboravljanjem verskih poruka u usme-
noj i pisanoj tradiciji. Posebna pažnja usmerena je na poruke koje su zapisane
u Bibliji i na ključne reči sećanja i zaboravljanja putem analize sadržaja teksta.
Ključne reči: pamćenje, serijska reprodukcija, rekonstrukcija, Biblija, Dekalog
TEOLOGIJA MIRA
Učenja monoteističkih religija, judaizma, islama i hrišćanstva, značajan su

temelj iz kog se crpe vrednosti i norme ponašanja. Poruke monoteističkih religi-
ja zapisane su u svetim knjigama i na temelju analize sadržaja Biblije, Starog i
Novog Zaveta kao i Kurana pronalazimo temelje na kojima se zasnivaju mirovne
inicijative. U radu su obrađene ključne reči koje se odnose na izgradnju mira i
na događaje u kojima se prepoznaju primeri inicijative za mir. Postupak istraži-
vanja temelji se na kvalitativnoj analizi sadržaja svetih spisa monoteističkih re-
ligija koji motivišu ponašanje koje doprinosi miru ili pak, podstcanju sukoba, u
okviru monoteizma koji je na prostoru Balkana prisutan u hrišćanskim verskim
zajednicama pravoslavnog, katoličkog, protestantskog organizovanja, kao i u
okviru islama i judaizma.
Ključne reči: Biblija, Kuran, mir, pomirenje, poverenje, žena.
TEOLGIJA INTEGRITETA
U ovom radu bavimo se hrišćanskom misijom i načinom njenog ostvarenja u

pluralističkom društvu Zapadnog Balkana, gde je dominantno prisutno Pravo-
slavno hrišćanstvo koje gradi svoje granice prema katolicizmu i islamu kao reli-
gijski drugom. Perspektiva moguće budućnosti hrišćanstva ugrađena je s jedne
strane u verskim učenjima, a s druge strane u mišljenjima vernika. U radu pola-
zimo od teologije integriteta koja podrazumeva razvojni put Crkve do njene zre-
losti koja se ogleda u učenju, u odnosu prema drugima i u primenjenoj teologi-
138
ji svakodnevnog života. Istraživanje se temelji na kvalitativnoj analizi odgovora
klera i laika o budućnosti hrišćanstva. Prema odgovorima budućnost se rasloja-
va u nekoliko pravaca, a naglasak se stavlja na samu suštinu hrišćanskog verova-
nja u vaskrsenje i ukazuje na moguće načine odgađanja apokalipse. Iz odgovora
laika nazire se kritički stav i stiče se utisak da se jaz koji nastaje između svetog i
svetovnog, između očekivanog i realnog života Crkve produbljuje sve više baha-
tošću pojedinih njenih predstavnika. Dinamika odnosa unutar svakog konkretnog
društva u kome deluje hrišćanstvo kao religija ima svoju putanju raskola i inte-
gracija po različitim osnovama. Integrativna moć Crkve kao zajednice nalazi se
u odnosima koji su bazirani na principu ljubavi, dok je dinamika straha njena
dezintegrativna strana, koja se formira u svesti vernika preko slike koju stvaraju
o Bogu, a potom se realizuje u dinamici porodičnog života i vaspitnih postupaka.
Ključne reči: hrišćanstvo, teologija integriteta, inkluzivna religioznost, sli-
ka o Bogu.
139
140
SUMMARY OF THE CHAPTERS
A SPIRAL OF DEVELOPMENT AND/OR FALL

Two key concepts that explain the essence of life are the concepts of time and
space. Movement through time and space, according to one way of thinking, en-
ters the path of circular motion in a close and predictable system. According to
another, for the humans, movement has a linear path in an open and unpredict-
able system. A compromise between these two extreme positions of understand-
ing development is symbolized by a spiral – it attempts to open a close system, to
bring it back to almost the same position but also to lead it in a direction of de-
velopment and movement towards new forms. So, a circle, a spiral and a ray are
symbols of understanding progression in time which has its beginning. In this pa-
per, the problem of development is presented through the symbolism of a spiral.
In the context of monotheistic religions, the beginning is given by the creation
of the world and counting of the days. A spiral is established in time by a cycle
of weeks. The second message of the Old Testament comes from the fall into sin.
Since then, through knowledge of the good and the evil, the spiral has unwound
in two directions, a direction of life and a direction of death, and their battlefield
are the Earth and the Being.
Key words: Bible, life, spiral, time, space, development, religion
SENSE OF PERSONAL FREEDOM AND MENTAL

HEALTH IN THE CONTEXT OF BIBLE VALUES
The paper focuses on the issue of personal freedom and an attempt to under-
stand it through messages written in the Bible. The issue of freedom was consid-
ered in relation to the religious values that are present in monotheistic religions
and which are primarily related to the question of man’s belonging and then the
freedom that allows autonomy. The key question concerning the thinking about
freedom is the issue of responsibility and the ways of its development, both in ed-
ucational processes and in psychotherapeutic practice. Freedom as a sense of
personal and social responsibility is the base of mental health.
Key words: Bible, freedom, belonging, responsibility, mental health
141
REMEMBERING AND FORGETTING RELIGIOUS
MESSAGES
In this paper, it is started form an experience of serial reproduction of origi-

nal contents, which is not completely the same as the original. From the individ-
ual experience of remembering and forgetting, a parallel is drawn with a collec-
tive memory and forgetting of religious messages in oral and written tradition. A
special attention is focused, by means of content analysis, on messages written
down in the Bible and key words of remembering and forgetting.
Key words: remembering, serial reproduction, reconstruction, the Bible, the
Decalogue
THEOLOGY OF PEACE, BIBLE AND QURAN

TEXT ANALYSIS FROM THE ASPECT OF WOMEN’S
INITIATIVES
The teachings of monotheistic religions, Judaism, Islam and Christianity build

an important foundation from which social values and norms of behaviour are
derived. In this paper I analyse the messages of monotheistic religions, written
down in the holy books of the Bible (the Old and New Testaments) and the Quran,
to reveal the foundations upon which peace initiatives are built. Based on a key-
word search of terms related to peace-building conducted on 2005 pages of sa-
cred texts, I isolated segments that focus on trust, reconciliation, and peace and
performed a qualitative analysis of their content. In the process, I paid special
attention to women’s contributions to peace. In addition to sacred writings, the
conducted content analysis also involved five Orthodox and Islamic religious text-
books, used in religious education in primary and secondary schools. In practi-
cal terms, the paper focuses on recognising messages that motivate peace-build-
ing behaviour or, on the other hand, provoke conflict within monotheism, which
is present in the Balkans in Christian religious communities of Orthodox, Catho-
lic and Protestant denomination, as well as in Islam and Judaism.
Key words: Bible, Quran, peace, reconciliation, trust, woman.
142

Biblija I Univerzalne Vrednosti

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Biblija I Univerzalne Vrednosti

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Biblija I Univerzalne Vrednosti

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Prof.

Tiraž: 300 primeraka

U ovoj knjizi prenosim svoja istraživanja koja su povezana sa

Upotreba termina teologija ima svoju dugu istoriju. Počevši od

Spirala razvoja i/ili sunovrata2

Spirala u prirodi i kulturi

Spirala4 (grč. speira, vijuga, lat. spira) u osnovnom značenju je

Vreme (lat. tempus) je fundamentalni pojam koji se različito defi-

21 Poslanica Svetog apostola Pavla Galatima 4:4.

Tri ključne reči na kojima se temelji teologija Staroga zaveta jesu

26 Prva knjiga Mojsijeva 1:5.

34 Kuburić, Z. (2007) Teizam, u: Sociološki rečnik, urednici Mimica, A. i Bogdano-

Tako je judaizam kao religija, u istoriji zla, preživeo u veri i nadi

40 Hešel, A. J. (1999) Šabat, Zemun; Kuburić, Z. i Dačić, S. (2004) Metodika verske

Razvojne perspektive dobra i zla

U čitanju tekstova iz Biblije i razumevanju poruka koje su zapi-

47 Prva knjiga Mojsijeva 3:5.

Shvatanje vremena, kulturni obrazac i razvojne šanse

Zajedničko za sve religije jeste da imaju svete priče koje se od-

51 Druga poslanica Svetog apostola Petra 3:13.

Razvoj u oba smera

Spirala razvoja ima svoj istorijski put. „Sada“ je merilo prošlosti

Pitanje koje ostaje odnosi se na dilemu da li je problem ljudskog

Osećanje lične slobode i mentalno zdravlje u kontekstu biblij-

Povezanost između mentalnog zdravlja i osećanja prihvaćenosti

U ranijim istraživanjima (Kuburić, 1989; 2009) testirala sam te-

Mišljenje u funkciji mentalnog zdravlja

Razmišljanje o mišljenju vodi nas u postavljanje pitanja o vrsta-

Sloboda kao reč

U potrazi za višeslojnim značenjem reči „sloboda“, pogledala

Da li je moguća sloboda mišljenja kada je reč o verskim uče-

Kritičari religije polaze od činjenice da je religija zasnovana na

Da li je Biblija dogma ili dijalog?

Pitanje je koliko je značajno mišljenje u životu uopšte. Šta još po-

Biblijski narativ o problemu slobode

Prema analizi sadržaja tekstova 104 stiha u kojima se pojavlju-

Starozavetni koncept slobode

I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa sva-

Novozavetni koncept slobode

I odgovarajući Isus reče zakonicima i farisejima govoreći: je li

Sloboda kao rizik

Čini se da Biblija od svog samog početka nosi ideju slobode kao

Filozofske osnove psihoterapije i problem slobode

Terapijski pravci zasnovani su na razumevanju čovekove prirode

Poruke koje smo mogli izvući iz biblijskih stihova koji su nosi-

Pamćenje i zaboravljanje verskih poruka70

U Rečniku psihologije naglašava se da se s opadanjem uticaja bi-

Biblija je temelj na kome se gradi pogled na svet u kontekstu

Šta je potrebno da se pamti?

2. Mojsijeva, 13:3. I Mojsije reče narodu: pamtite ovaj dan, u koji

Vrednosti na kojima se zasnivaju poruke iz Biblije

Analizirano je 25 stihova iz Biblije koji sadrže reč „pamti“. Iz

Šta je potrebno da se ne zaboravi?

1. Mojsijeva, 40:14. Ali nemoj zaboraviti mene kad budeš u do-

1. Mojsijeva, 27:45. Dokle se gnjev brata tvojega odvrati od te-

Poruke iz navedenih stihova iz Biblije ukazuju na blagoslov za-

Čega čovek treba da se seća?

2. Mojsijeva, 20:4. Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.