МА Јован Ј.

Алексић 1

Филозофски факултет у Приштини

са привременим седиштем
у Косовској Митровици

Оснивање, организациона структура и елементарне карактеристике

Југословенске војске у Отаџбини на простору Косова и Метохије

САЖЕТАК. Чланак представља покушај описа услова настанка, устројства и најважнијих

карактеристика Југословенске војске у Отаџбини на простору Косова и Метохије. Аутор је
на основу доступних историјских извора и релевантне историографске литературе
покушао осветлити део прошлости покрета генерала Драгољуба Михаиловића на овoj
тeриторији, не улазећи у ситније детаље и дубинску анализу поменуте тематике, ценећи да
је она преширока за просторне оквире овог Зборника, тј. да захтева темељнију и исцрпнију
обраду у оквиру посебне научне монографије која би се специјално њоме бавила.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Други светски рат, четници, Косово и Метохија, ЈВуО, Равногорски
покрет

Герилски начин организовања косовско-метохијских Срба има дугу традицију и

дубоке корене. Његови почеци датирају још из 19. века, у време када су се одважни
појединци одметали у шуме да би се борили против османлијских власти и арбанашког
башибозука, који су на разне начине дискриминисали, протеривали и убијали њихове
сународнике. Они који су се организовали у чете названи су четницима. То је био
специфичан облик отпора несносном стању у којем су живели и уједно израз расположења
да се оружаним акцијама допринесе што скоријем ослобођењу и уједињењу ових крајева
са Србијом. Организоване четничке групе одиграле су значајну улогу на овом простору од
свог оснивања до краја Првог светског рата. Учествовале су у многим акцијама српске
војске у оба Балканска, као и у Великом рату. Због свега тога, термин „четник“ је у свести
српског становништва Косова и Метохије представљао светлу успомену, синоним борца
за национално ослобођење. Стога не треба чудити податак да је значајан део косовско-
метохијских Срба током лета 1941. године позитивно гледао на четнички покрет,2

1
aleksicjovan@rocketmail.com
2
Под називом „четнички покрет” овде не подразумевамо покрет (пуковника, касније генерала) Драгољуба
Михаиловића већ организацију Косте Миловановића Пећанца, која је тада деловала на простору Топлице,
југоисточне Србије и делова Косова и Метохије. Тачно је да су борци покрета Драгољуба Михаловића за
време рата називани четницима, што је био одраз народног сећања на четнике с краја 19. и почетка 20. века.
Овај термин су, међутим, у негативном контексту често употребљавали Михаиловићеви идеолошки
противници, желећи да дискредитују покрет Драгољуба Михаиловића, изједначавајући га са четничким
покретом Косте Миловановића Пећанца. Појашњења ради, да не би долазило до забуне, ми ћемо у овом раду

1
мислећи да се ради о обновљеној четничкој организацији која је некада деловала на овим
просторима. Четнички покрет је посебно био прихватљив за српске избеглице које су због
арбанашког насиља морале напустити своје домове и склањати се у безбедније крајеве.
Њима су се обраћали изасланици Косте Миловановића Пећанца,3 који су били послати на
Копаоник, Рогозну и Ибарски Колашин са задатком да створе нуклеус четничке
организације на овој територији. Они су се представљали као заштитници српског живља,
истичући патриотизам, српску слободарску традицију и своју борбену активност у
прошлости. Истовремено су осуђивали малодушност и издајство у Априлском рату,
темпераментно изражавајући срџбу и анимозитет према окупаторима, али најпре и
највише према „Турцима” подводећи под тим појмом Арбанасе и муслимане, од чијег су
терора Срби највише страдали. Нудећи им заштиту и помоћ, позивали су их у своје
редове, на шта је одређен број људи пристао. Тако су стваране прве герилске групе које су
касније прерасле у одреде. Све оне стављене су под непосредну контролу Машана
Ђуровића, резервног капетана II класе, кога је Коста Миловановић Пећанац поставио за
команданта Сухопланинског четничког одреда.4
Први организовани четнички одреди створени су већ почетком лета 1941. године,
на планини Мокрој Гори у Ибарском Колашину. Били су састављени углавном од највећег
броја људи који су избегли из северног дела Метохије, међу којима је било доста са
оружјем које су донели из војске спасавајући се од заробљавања. Крајем августа 1941.

Михаиловићеву организацију називати Равногорским покретом или Југословенском војском у Отаџбини

(војним крилом Равногорског покрета), ценећи да су поменути термини најприкладнији и да представљају
резултат тадашње историјске реалности. – Прим. аут.
3
Он је пореклом потицао са ових простора, тачније из Метохије. Рођен је у селу Дечане, у близини
манастира Високи Дечани. У раном детињству остао је без родитеља. Припадници арбанашких
нерегуларних трупа убили су му оца и мајку 1883. године, приликом једног напада на његово родно место.
Током младости војевао je на целом простору Старе Србије и Македоније, а са 25 година добио титулу
четничког војводе. Учествовао је у оба балканска рата, био један од вођа Топличког устанка, а између два
светска рата постао председник Удружења српских четника „Петар Мркоњић” (Дневник Косте
Миловановића Пећанца од 1916. до 1918. године, приредила Божица Младеновић, (Београд: Историјски
институт САНУ, 1998), 7-11). Таква биографија донела му је углед међу његовим земљацима, од којих су
многи након Априлског рата остали без својих домова. Зато је његов позив да му се прикључе за њих био
прихватљив, сматрајући га за „свог човека“, особу у коју могу имати поверење. Иначе, треба рећи да је
Коста Миловановић Пећанац још пре почетка или током Априлског рата добио овлашћење (у смислу
наређења) од министра војног и команданта Пете армијске области Војске Краљевине Југославије да
оформи четничке одреде. Он се на то редовно позивао у својим декретима и објавама (Драгољуб Петровић,
„Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији“, ВИГ, бр. 2, 1968, 173). Историчари Момчило
Павловић и Божица Младеновић у монографији о Кости Миловановићу Пећанцу указује да ова наредба до
данас није пронађена, али да се може „претпоставити да је постојала“ (Момчило Павловић, Божица
Младеновић, Коста Миловановић Пећанац 1899-1944, (Београд: Институт за савремену историју, 2006),
173). Пећанац, по свему судећи, своје јединице није ни распуштао. У периоду од 19. до 29. априла, издао је
неколико наређења о постављењима појединаца за команданте четничких одреда које је требало формирати
под њиховом командом, углавном на територији јужне и југоисточне Србије (Исто, стр. 183). На планини
Видојевици, југозападно од Прокупља, на Видовдан 1941. године одржан је збор на коме се Коста
Миловановић Пећанац изјаснио за борбу против окупатора, али не у том моменту, већ да се сачека прави
моменат за деловање и енергија преусмери на одбрану српских насеља од бугарских и арбанашких
формација. Именовао је своје војводе и послао изасланике на више терена са задатком да формирају језгро
његових јединица. Тако су поменути изасланици дошли на просторе Косова и Метохије (Бранко Бошковић,
Народноослободилачка борба у Ибарском базену, (Приштина: Заједница научних установа Косова и
Метохије, 1968), 91); У даљем тексту: Б. Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском базену.
4
Назив „Сухопланински четнички одред“ помиње се само у службеној преписци, а познатији је као
„Ибарски“, или само „Машанов“ одред. - Прим. аут.

2
године од тих трупа образован је Дукађински четнички одред, за чијег је командант
Пећанац поставио Светислава Шапића, активног подофицира југословенске војске, родом
из Истока. Организовано је и свечано полагање заклетве на верност краљу Петру II
Карађорђевићу. Тај чин се одиграо 6. септембра 1941. године у јужном делу Ибарског
Колашина, изнад села Калудре.5 Као посебна војна формација основан је Колашински
четнички одред, под непосредном командом Тодора Добрића, коме су у једном од бројних
напада на српска села Ибарског Колашина наоружане арбанашке групе убиле сина
јединца Тому и синовца Миленка, сина његовог рођеног брата Јевта Добрића. Након
њихове сахране, Тодор Добрић се са групом од неколико десетина рођака, комшија и
пријатеља оружано организовао и обавезао на отпор. За његовог заменика одређен је
православни свештеник Радуле Божовић из села Придворице.6 Тако је настао Колашински
четнички одред, који је за кратко време достигао број од 150 бораца из овог краја.7
Најистакнутији припадници ове јединице били су Алемпије - Лемпо Михајловић, Стојан
Катић, Трајко Дурутовић, Давид Утвић, Милисав Леповић, Вукајло - Вуксо Бојовић,
Сталета Луковић, Голуб Станић, Доле Ђусић, Недељко Добрић, Бранко Милић, Јеврем
Јаковљевић...8 Формиран је и тзв. Дренички одред од српских избеглица из Дренице, чији
је командант био Голуб Томашевић, а за командире чета изабрани су Здравко Белошевић
и извесни Столета из села Белице.9 По сличном систему, Васа Поповић из села Поповца
код Лепосавића и Давид Поповић из села Копорића оснивали су своје одреде, са задатком
заштите српског становништва овог дела Ибарске долине.
Сви поменути четнички одреди играли су важну улогу у одбрани својих
сународника приликом честих напада арбанашких квинслишких формација. То је
нарочито дошло до изражаја крајем септембра и током октобра 1941. године, када су до
крајњих граница својих могућности пружали огорчен отпор, упркос вишеструкој војној
надмоћи арбанашких и окупационих оружаних снага. Они су уз помоћ наоружаног
српског становништва одбили снажан координисани напад арбанашких војних формација
на Рашку и потисли их назад до испод Церањске реке, где је након тога успостављена, на
мапи невидљива, демаркациона линија између српских герилаца с једне, и арбанашких
квинслишких формација с друге стране.10 У почетку су је чувале јединице Васе Поповића,
„војводе ибарског“ и Давида Поповића, „војводе пилатовачког“,11 да би каснијим
формирањем Првог и Другог косовског корпуса, ту улогу званично преузела
Југословенска војска у Отаџбини.
У почетној фази формирања четничких устаничких група није било никакве
озбиљније разлике између оних које су инклинирале према Драгољубу Михаиловићу и
оних које су припадале Кости Миловановићу Пећанцу. И једном и другом крилу
приступали су углавном појединци из активног или резервног састава југословенске
војске, свих рангова и чинова, жандарми, политичари, чиновници разних професија и
занимања, сеоски домаћини, учитељи, студенти, ђаци и други. Поларизација између ова

5
Б. Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском базену..., 92.
6
Младен Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946, (Pine Island, IN USA:
Младен Максимовић, 2001), 22; У даљем тексту: М. Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус.
7
Б. Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском базену..., 101.
8
Вучина Добрић, Стари Колашин у Другом светском рату, (Зубин Поток: Стари Колашин, 2015), 35.
9
М. Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус..., 22-23.
10
. Бошковић, Народноослободилачка борба у Ибарском базену...,101.
11
Đorđe Ličina, Milorad Vavić, Jovan Pavlovski, Andrija Artuković, Vjekoslav Luburić, Xhafer Deva, Vančo
Mihailov, (Zagreb: Centar za informacije i publicitet, 1985), 209; У даљем тексту: M. Vavić, Xhafer Deva.

3
два крила устаничких формација настала је крајем августа 1941. године, када је Пећанац
„легализовао“ своје одреде у влади генерала Милана Недића и отпочео колаборацију са
немачким окупационим властима, док је (тадашњи) пуковник Драгољуб Михаиловић
задржао непријатељски став према Немцима. Од тог момента четници Косте Пећанца
стекли су статус „легалних“ четника и остваривали су право на месечне плате док су
устаници Драгољуба Михаиловића остали борбена герила. Отворена колаборација Косте
Пећанца са немачким окупатором убрзо је довела до његовог сукоба са Михаиловићем.
Следећи пример свог надређеног, и војвода Машан Ђуровић се „легализовао“ код
немачких окупационих власти и кренуо путем отворене колаборације. Од њих је добијао
помоћ у храни, одећи и наоружању, а од владе генерала Недића месечну плату. Једном
приликом је чак, по наређењу немачког генерала Бадера (Paul Bader), добио око 1.000
пушака и неколико стотина хиљада метака.12 Одликовао се фанатичном и немилосрдном
борбом против партизана које је гонио и по немачким наређењима и на своју руку. До
којих је граница ишло његово непријатељство према комунистичком покрету отпора,
сведочи податак да је једном приликом од немачких војника отео два заробљена партизана
из косовскомитровачког среза и на лицу места их стрeљао.13 Овакво понашање Машана
Ђуровића и његовог одреда, по свему судећи, није наишло на одобравање других
четничких одреда у Ибарској долини. И они и партизани потицали су из истих крајева,
породица, социјалних слојева, многи су се међусобно познавали. Због тога се у појединим
случајевима дешавало да четници на овом простору чак и помажу партизанима. 14
Због крајње компромитујућијих поступака и недостојног понашања, Машана
Ђуровића су полако напуштали његови борци, а када је формиран Други косовски корпус
ЈВуО, снага његовог одреда је са око 900, убрзо спала на 500, затим на око 300 људи.
Новембра 1942. године оформио је одред „Сложна браћа“ заједно са „дивљим војводама“
Божидаром Ћосовићем Јаворским, Милојем Мојсиловићем и Ђуром „Смедеревцем“, за
борбу против партизана и равногораца у западној Србији. Припадници Јаворског корпуса
ЈВуО су га заробили марта 1943. године и послали га у Врховну команду ЈВуО на суђење.
Генерал Драгољуб Михаиловић му је том приликом поклонио живот и ставио га под своју
команду као једног од команданата у Јаворској бригади. Међутим, то је било је кратког
века, јер је већ почетком маја 1943. године Машан Ђуровић напустио своју јединицу и
започео пљачкање по селима. Због тога га је преки суд Јаворског корпуса ЈВуО у одсуству
осудио на смрт. Крајем маја исте године ухваћен је и стрељан од стране припадника
Расинског корпуса ЈВуО.15 Неки од преосталих бораца његовог некадашњег одреда су
отишли својим кућама, а неки се прикључили јединицама ЈВуО, која је већ имала значајан
број својих припадника на планинама северног Косова.
Југословенска војска у Отаџбини (ЈВуО) током прве ратне година на простору
Косова и Метохије званично није имала ниједну војну формацију која је организацијски
припадала њеној Врховној команди. Тек пошто се четничка организација на овим
просторима консолидовала под контролом Косте Миловановића Пећанца, Драгољуб
Михаиловић ангажује своје изасланике да раде на формирању гериле која би била под

12
Војислав Јевтимијевић, Северно Косово кроз историју до краја XX века, (Београд: Службени гласник,
2008), 257; У даљем тексту: В. Јевтимијевић, Северно Косово.
13
Исто, 262.
14
Тако је, примера ради, било када је у децембру 1941. године кроз Ибарски Колашин прошао Добрушки
партизански одред са Томом Жарићем и Чедом Мијовићем на челу. Део људства Колашинског четничког
одреда обезбедио је партизанима храну и водича према Ибарској долини. - Исто, 264.
15
Исто, 260.

4
командом ЈВуО. Иако је до формирања организованих јединица ЈВуО дошло касније,
капетан Војислав Лукачевић стигао је у околину Приштине још јула 1941. године, као
изасланик пуковника Драгољуба Михаиловића са задатком да организује отпор
окупаторима и арбанашким квинслишким формацијама. Он је у околини Грачанице
организовао састанак са виђенијим косовско-метохијским Србима, који су били
расположени за придруживање Равногорском покрету. Састанку су присуствовали др
Никола Радојевић, лекар из Приштине, капетани Живојин (Жика) Марковић и Лазар
Милосављевић, као и Михаило Поповић. Касније је одржан и проширени вечерњи
састанак, коме су присуствовали др Гедеон Алковић, поп Радуле Божовић, др Тодор
Цветковић, народни посланик Захарије Јоксимовић, Тома Здравковић, Тодор Марковић,
Богдан Радевић, Гаврило и Живко Рајевић и учитељица Вера Рајевић. На састанку је
одлучено да се образује Равногорски косовско-метохијски комитет за чијег је председника
једногласно изабран др Никола Радојевић. Капетан Жика Марковић примио се дужности
војног организатора.16 Априла 1942. године Врховна команда ЈВуО враћа натраг на
Косово и Метохију капетана Јована Миладиновића, са положаја начелника штаба
Јаворског корпуса. Њему је „припремио терен“ Ратко Поповић, који је марта 1942. године
тајно обилазио све крајеве Косова и Метохије, па се затим преко Јавора вратио у Врховну
команду, где је поднео извештај о стању на овом простору. Везу у Косовској Митровици
поверио је капетану Миодрагу Поповићу, који је био његов пријатељ.17 Одређено је да
капетан I класе Благота Бошковић помогне капетану Јовану Миладиновићу у формирању
Првог косовског корпуса. Недуго затим, он је формиран и имао је овакву структуру:

Први косовски корпус (Горски штаб 127):

- Командант - капетан Благота Бошковић, до 19. септембра 1942. год. затим,

- капетан Јован Миладиновић ( шифра „Абдулах“) до јула 1943. године;18
- и капетан Блажа Брајевић, од јула 1943. године
- Срезови: Лапски, Грачанички, Гњилански, Шарпланински, Неродимски и
Качанички (до краја 1942. године Штаб корпуса се налази у Горњој Јабланици, јер
није могао да се одржи на својој територији. Корпус је касније деловао и на Косову
и Метохији).
- Бригаде: Грачаничка, Неродимска, Лапска, Шарпланинска.
- Бројно стање: око 700 људи под оружјем.19

16
Милош Аћин-Коста, Браниоци Косова, (Washington : Равногорски венац, 1989), 247; У даљем тексту: М.
А-Коста, Браниоци. Касније је на др Николу Радојевића извршен атентат, а на његово место председника
Равногорског косовско-метохијског комитета преузео је Момчило Нешић, прота из Косовске Митровице,
који је трагично окончао живот након страшног мучења од стране Немаца, после хапшења које је уследило
после сазнања окупатора о његовој улози у покрету отпора. – Исто, 274.
17
Исто, 272.
18
Иако је званично био командант Косовског корпуса (тада се звао само „Косовски“, а не „Први косовски
корпус“, јер Други још није био формиран), капетан Јован Миладиновић је још јесени 1942. године напустио
територију Косова и Метохије заједно са групом активних и резервних официра, од којих су се неки касније
вратили на овај простор. И поред тога, он је остао командант ове војне јединице све до своје погибије 9. јуна
1943. године. Одликован је орденом Карађорђеве звезде са мачевима. – Gojko Medenica, Četnički pokret na
Kosovu i Metohiji u vreme II svetskog rata, (Priština: Godišnjak Arhiva Kosova, 1979), 348-353.
19
Коста Николић, Историја Равногорског покрета књ. I, (Београд: Српска реч, 1999), 230; У даљем тексту:
К. Николић, Историја Равногорског покрета.

5
 По формирању Првог косовског корпуса, који је због немогућности деловања на
терену, у први мах био смештен у Горњој Јабланици, формиран је Други косовски
корпус,20 под командом капетана Живојина Марковића, који је деловао на планинама
севера Косова - на јужним деловима Копаоника, Рогозни и Мокрој Гори. Штаб Другог
косовског корпуса формиран је у селу Копорићу, на јужним падинама Копаоника, у
северном делу косовскомитровачког среза. Његово устројство било је усклађено са
„Упутством бр. 5“, које је 14. фебруара 1942. године потписао генерал Драгољуб
Михаиловић.21 Организациона структура Другог косовског корпуса ЈВуО изгледала је
овако:

Други косовски корпус (Горски штаб 193):

- Командант: капетан Живојин (Жика) С. Марковић (шифра „Есад“)

- заменик команданта: резерни мајор Драгољуб Радојевић из Топлице;
- ађутант команданта корпуса: потпоручник Васа Закић из Приштине;
- начелник штаба: резервни поручник Ђорђе Јелушић;
- саветник команданта корпуса: солунски пуковник Васа Поповић, „војвода
ибарски“;
- обавештајни официр: Лука Радоњић, шеф железничке станице у Косовској
Митровици;
- шифрант: Душко Голубовић из Јагодине;
- официр оперативац: жандармеријски поручник Јован Благојевић из Призрена;
- на раду у штабу корпуса као обавештајац: Лазар Милосављевић, жадармеријски
поручник из села Пљаково, Куршумлија, бивши начелник вучитрнског среза пре
Априлског рата;
- шеф британске војне мисије: капетан Џорџ Мур;
- на раду у штабу корпуса: потпоручник Дима Вичић из Приштине;
- писар у штабу корпуса: Живко Ивановић;
- интендант корпуса: поручник Љубомир Ђекић из Чаглавице код Приштине;
- набављач корпуса: Милоје Мика Васић;
- помоћник интенданта: Ратко Вуловић, трговац стоком из околине Звечана;
- санитетски орган корпуса: санитетски наредник Миливоје Митровић;
- пропагадно оделење: Недељко Виријевић, професор из Косовске Митровице, Драги
Мурганић, учитељ из Вучитрна, Богдан Радевић, учитељ из Пећи и Душан Перић,
студент из Приштине;
- верско оделење: православни свештеници Радуле Божовић и Милан Поповић;

20
Треба рећи да није познат тачан датум званичног формирања Другог косовског корпуса ЈВуО.
Највероватније се ради о пролећу (март-април) 1943. године. - Прим. аут.
21
На основу овог наређења, у сваком месту где је то могуће, ЈВуО је требала формирати три чете, које би
имале различите задатке. Те чете су се формирале према годинама старости ангажованог људства. Према
наведеном упутству, оформиле би се три чете, прва, друга и трећа ) слично као јединице првог, другог и
трећег позива, само обрнуто, јер је предвиђено да трећа чета, коју би чинили људи од 20 до 30 година
старости представљали „ударну песницу“ сваке јединице ЈВуО). Две до три чете чиниле би батаљон, два до
три батаљона бригаду а више бригада корпус. – Више о устројству ЈВуО види у: Рат и мир Ђенерала -
изабрани ратни списи, приредили Милан Весовић, Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, књ. I, (Београд :
Српска реч, 1998), 106.

6
 - судско оделење: Александар Лекић, правник из Пећи и извесни „Мицко из
Крагујевца“ (право име и презиме непознато).

При штабу Другог косовског корпуса ЈВуО формиране су и следеће приштапске јединице:

- Штабна чета са командиром, поручником Стојаном Бојковићем из Прилужја;

- Јуришна чета са командиром, жандармеријским потпоручником Михајлом Закићем
из Лешка;
- Митраљеска чета штаба, са командиром Светомиром Ивановићем, пушкаром из
Косовске Митровице;
- Противколска батерија, са командиром, резервним артиљеријским поднаредником
Видом Тополићем, избеглицом из Сребренице;
- Пољска болница, са командиром, наредником Миливојем Митровићем;
- Радио-станица при штабу, командир Душко Голубовић.22

У својој зони одговорности Други косовски корпус ЈВуО обухватао је пет срезова:
Митровачки, Пећки, Ибарски, Дренички и Вучитрнски. На подручју поменутих срезова
формирано је шест бригада: Митровачка, Колашинска, Дреничка, Дукађинска, Пећка и
Дреничка, са око1.500 бораца под оружјем.23

Људство Другог косовског корпуса ЈВуО било је састављено углавном од српских

избеглица из Метохије, Сиринићке жупе и Дренице, као и од сеоског становништва са
севера Косова. Регрутацијом нових бораца број припадника Другог косовског корпуса се
постепено повећавао. Постоје подаци да је њихов број премашивао 1700. Према речима
историчара Бранка Бошковића, у једном моменту је то био најјачи корпус ЈВуО на тлу
окупиране Србије, барем по броју регрутованих бораца.24 Ипак, и поред тога, стални
борбени састав Другог косовског корпуса ЈВуО тешко да је могао износити више од
хиљаду људи. То је био један од главних разлога због којих је капетан Жика Марковић
позвао све војне обвезнике из његове зоне одговорности да 6. маја 1944. године, на
Ђурђевдан, дођу на Копаоник, положе заклетву и ступе у редове ЈВуО. Они који су се
одазвали овом позиву заклињали су се, уз свечано организовани церемонијал, у присуству
седам православних свештеника, да ће се „под командом Њ. В. Краља Петра II
Карађорђевића и његовог министра војске армијског ђенерала Драже Михаиловића и
осталих старешина, јуначки борити за ослобођење и освету Косова, Метохије, Дренице,
Колашина, Лаба и Ибра, ових српских светиња, а противу свих злочинаца: Немаца,

22
Војни архив (у даљем тексту: ВА), Четничка архива (у даљем тексту: ЧА), Организациона шема косовских
бригада и штабова, к. 101, бр. рег. 45/3-2; ВА, ЧА, Један од извештаја капетана Жике Марковића генералу
Драгољубу Михаиловићуо ситуацији на Косову и Метохији (написано графитном оловком на полеђини
извештаја), к. 111, бр. Рег. 15/4-6, 15/4-7.
23
Треба нагласити да су се у саставу Другог косовског корпуса ЈВуО, поред поменутих бригада, током лета
1944. година налазиле и Шарпланинска и Ибарска бригада, као и чета потпоручника Закића и „Руско
омладинска група“. Није утврђено када су и како Руси доспели под окриље ове војне јединице, али је
њихово присуство евидентирано у документима, што се јасно види из похвалне наредбе команданта Другог
косовског корпуса од 1. јула 1944. године („У нашим редовима боре се и наша словенска браћа велике и
безграничне словенске Русије. Они су задивили својом борбом све нас.“) - ВА), ЧА, Похвална наредба бр. 60
команданта Косовског јуришног корпуса, к. 101, рег. бр. 22/3.
24
Б. Бошковић, Народноослободилачка..., 241.

7
Арнаута, комуниста, љотићеваца и других унутрашњих непријатеља, који су криви за
разорена српска огњишта, за побијену браћу и сестре и порушене српске светиње“.25
Специфичан задатак припадника ЈВуО на овом простору представљао је спречавање
изгона Срба са Косова и Метохије, њихово организовање и помагање. До половине 1943.
године сви срезови имали су своје команданте, а одређени су и људи чији је задатак био
прихватање и опремање избеглих.26 То није био нимало лак задатак, јер су и сами
припадници Првог и Другог косовског корпуса оскудевали у средствима за најосновније
животне потребе. Услови за деловање ЈВуО на Косову и Метохији били су отежани због
великог присуства окупаторских и квинслишких снага,27 као и због перманентног насиља
кој се спроводило над српским становништвом.28 Зарад ублажавања таквог стања
покушавани су преговори са арбанашким првацима, али није долазило ни до каквог
помака, јер није било никаквих „додирних и заједничких тачака.“29
На врло осетљивом, по много чему специфичном простору Косова и Метохије,
припадници ЈВуО имали су значајну улогу. Чували су „невидљиву демаркациону линију“
на Церањској реци, бранили српска села од разних арбанашких наоружаних формација
(жандармерија, вулнетари, „Црна рука“ (Dora ë zeze), балисти), често се сукобљавајући са
њима, док су до половине 1944. године избегавали борбе са Немцима, како због немачке
предности у опреми и наоружању, тако и њихове познате команде „100 Срба за сваког
убијеног Немца и 50 за сваког рањеног“.30 За своје непријатеље сматрали су окупаторске

25
ВА, ЧА, Војна парада и полагање заклетве бораца Другог косовског корпуса ЈВуО у селу Граничане на
Ђурђевдан 1944. године, к. 111, рег. бр. 4/4.
26
М. А-Коста, Браниоци..., 278.
27
Треба истаћи да је територија Косова и Метохије по броју присутних различитих војски у Другом
светском рату представљала прави феномен. Осим немачких, италијанских и бугарских окупационих снага,
на овом релативно малом географском простору деловале су још и разне арбанашке војне формације
(наоружани чланови Арбанашког народног савеза, „Црна рука“ (Dora ë zeze), жандармерија, вулнетари,
балисти, припадници 21. SS брдске дивизије „Скендербег“), легализовани четници Косте Пећанца,
припадници Првог и Другог косовског корпуса ЈВуО, партизани и њихове герилске групе у позадини,
припадници оружаних снага „Владе народног спаса“ генерала Милана Недића (Српска државна стража,
Српска гранична стража, Српска пољска стража, Српски добровољачки корпус), Муслиманска милиција,
Заштитна полиција, Руски заштитни корпус и „Руска ослободилачка армија“ генерала Андреја Власова. - M.
Vavić, Xhafer Deva..., стр. 227.
28
„Пожари српских домова и целих села и свакодневни јауци жртава, толико су заситили небо над крвавом
косовском земљом, да је застајао дах и ледиле се жиле преживелом робљу. Под терором албанских и
италијанских власти страдају чланови Националног комитета у Приштини. Из дана у дан, терор Арнаута
расте. Огањ, јауци. Животи се гасе, сузе натапају свету земљу. Косово, Метохија, Дреница, Ибар и Колашин
грцају. Насељеници уколико нису протерани непосредно за време и после слома, под ужасним притиском
напуштају своје домове и беже у Србију. И они домородци, којима је живот угрожен више него другима,
исто тако траже спаса за границом, увећавајући тако легију Изгнаника, расуту по братским крајевима.“ –
ВА, ЧА, Извештај капетана Жике Марковића о ситуацији на Косову и Метохији намењен генералу
Драгољубу Михаиловићу од 15. марта 1944. године, к. 101, бр. рег. 8/3-1;
29
Исто; „Дајући места тегоби момента и удовољавајући наредби Врховне команде, противно народним
тежњама, покушало се са преговорима ове Команде и њихових првака. Хватане су везе са њима, убациван
пропагандни материјал, договарало и преговарало, давани поклони и мита (Бајазиту Бољетинцу један
злантник само као знак пажње), прећено... Али, све узалуд. Главе су и даље падале, поштење и образ гажени,
пламени стубови лизали небеса. Јауци... Стењање под тешким бременом терора... Погледи управљени небу и
II-гом Косовском корпусу! (...) Могуће је да су села под нашој војном контролом у Гњиланском срезу
пристала на сарадњу, али и под претпоставком да је та сарадња искрена, не карактеришу општи арнаутски
став према нашој војсци.“- Исто, к. 101, бр. рег. 8/3-2, 8/3-3, 9/3-2.
30
Занимљиво је истаћи да су припадници Другог косовског корпуса, осим борбених дејстава против
њихових непријатеља, током јуна 1944. године извели и акцију спасавања и прихватања једног америчког

8
трупе (немачке, италијанске, бугарске), све наоружане арбанашке формације, комунисте и
„издајничке јединице“ (љотићевци, недићевци, четници Косте Пећанца).31
Један од основних проблема са којим се суочавало људство Првог и Другог
косовског корпуса ЈВуО био је недостатак квалитетног наоружања и ратне опреме.32 Осим
што је наоружање било доста слабог квалитета, додатне потешкоће проистицале су и из
разнородности његових типова и калибара. За значајан број пушака није било довољно
муниције, а колика је оскудица у наоружању владала сведочи податак да су неки
припадници ЈВуО на простору Косова и Метохије користили пушке чак из периода
Османлијског царства.33 Недостатак наоружања није био проблем само Првог и Другог
косовског корпуса ЈВуО, већ целог покрета генерала Михаиловића.34 Одређен број
припадника Другог косовског корпуса ЈВуО поседовао је пушку М-1924, карабин који су
најчешће користиле јединице јуришних одреда Краљевине Југославије. Доста су
заступљени били и немачки „шмајсери“ (MP 38 и MP 40, maschinenpistole) које су најчешће
имали команданти јединица, као и аутоматске пушке типа „Thompson” и „Sten”, добијене
од западних савезника. Слична је ситуација била и када се радило о пушкомитраљезима.

поручника, пилота четворомоторног бомбардера „Либератор“, који је оборен изнад Србије у сукобу са
немачким ловцима, враћајући се са задатка (бомбардовање петролејских пристаништа на Дунаву у
Румунији). Осим њега, у авиону је било још 11 чланова посаде: други пилот, два навигатора, један „шеф
ватре“ (официри), шест подофицира и један филмски оператор са својом камером. „И ветар му је био
наклоњен: са разликом од свега два километра прихватише га наши људи. При првом сусрету са њима обузе
га видно олакшање. Осетио је колика га знатижеља окружује и топли пријем га потпуно ослободи у
причању.“ Са америчким поручником-пилотом капетан Жика Марковић водио је жив, пријатељски разговор
о тадашњој геополитичкој ситуацији, стању на фронтовима, борбама у Нормандији, савезничким
бомбардовањима, немачкој пропаганди... Забележен је и опис спасеног Американца: „Поручник пилот је
човек средњих година. Носи дугачке светле панталоне, дубоке ципеле са гуменим ђоном и зеленкасту
кошуљу. Ведар је и расположен, очигледно срећан што је пао у пријатељске руке. (...) На понуду са ракијом
и цигарама пожурио је да се одужи. Сем онога што је на себи носио, сва спашена имовина чини једно
умотано комбиновано одело. Са џепова испод колена извуче две плитке хартије. У њима је рационално
пакована „гвоздена резерва“, у храни, лековима и прибору. Понуди нас са неком слатком и тврдом смесом,
очигледно веома хранљивом. Ту је и лек против ошамућености, средство за пречишћавање воде за пиће,
један минијатурни компас и др.“ ВА, ЧА, „Североамерички пилот прича...“, к. 111, бр. рег. 6/4-1, 6/4-2, 6/4-3;
31
К. Николић, Историја Равногорског покрета…, 230.
32
„Број ненаоружаних људи је врло велик и оружје је оно што би нашег човека задовољило више од хлеба.
Исто тако је, у задњим борбама истрошена и иначе малобројна муниција. Оно што је преостало било би
довољно тек за два часа борбе и чува се као последња резерва за одржање самог Корпуса, који би престао да
постоји оног момента кад би се људи нашли без самоодбране оличене у том минимуму муниције.“ - ВА, ЧА,
Извештај капетана Жике Марковића о ситуацији на Косову и Метохији намењен генералу Драгољубу
Михаиловићу од 15. марта 1944. године, к. 101, бр. рег. 8/3-5;
33
Током првог великог координисаног напада арбанашких и муслиманских формација на Ибарски Колашин
у јесен 1941. године, један од бораца Колашинске четничке бригаде бележи о томе: „Били смо слабо
наоружани. Имали смо ловачке пушке, старе руске петице, ‘московке’, и старе турске 'мазере', које су јадни
Срби крили још за време Краљевине Југославије. За друга оружја нисмо имали ни муниције. Другачији
калибар“. - М. Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус..., 24.
34
Можда наупечатљивији утисак о томе оставља сведочење америчког капетана Валтера Менсфилда:
„Najveći deo oružja je u jadnom stanju, te lokalni komandanti kažu da očajnički traže oružje i municiju. Dobar deo
pušaka potiče iz stare jugoslovenske vojske. Puške su istrošene i imaju izjedene cevi. Ima veoma malo minobacača
ili teških mitraljeza i nimalo artiljerijske municije. Moja procena je da svaki vojnik ima između 25 i 40 metaka
puščane municije i 150-200 metaka za mašinsku pušku.(...) Četnički vojnik u Srbiji najčešće nosi jugoslovensku
pušku, izjedene cevi i istrošenu, koja izgleda kao da je zakopana neko vreme posle kapitulacije. Ukratko, prosečna
puška više liči na muzejski primerak nego na instrument koji treba da se upotrebi na bojnom polju.“ – Dejvid
Martin, Mreža dezinformacija: Čerčilova jugoslovenska greška, (Beograd: Prosveta, 1991), 356, 381-382.

9
Било је неколико чехословачких пушкомитраљеза типа „Брно” и „Збројовка” и немачких
МГ 42 ((машиненгевер 42), (maschinengewehr 42)), познатији као „шарац”, као и неколико
холандских пушкомитраљеза. Од појединачног „лаког наоружања” заступљени су били
пиштољи разних типова, бомбе и бајонети. Стално снабдевање наоружањем, муницијом и
осталим ратним материјалом вршено је најчешће преко ратног плена, али је било
ситуација да се набављало куповином на „црној берзи“, везама са полицијским и војним
јединицама владе Милана Недића. После једне борбе припадника Другог косовског
корпуса са Арбанасима и Италијанима заробљена је комора и „60-70 сандука наше
муниције“, што је донекле поправило стање са овим ратним материјалом.35 После доласка
представника британске војне мисије у Други косовски корпус, англо-амерички
ваздухоплови су у више наврата снабдевали ову јединицу разним ратним потрепштинама.
Један од њених припадника у својим сведочењима истиче да су неколико пута
падобранима добијали пешадијско наоружање, муницију, одећу, новац у злату, чак и два
брдска топа.36 Оскрбљивање храном, водом и основним животним намирницама вршено је
углавном набавком од локалног становништва. На Локвицама, на јужним обронцима
Копаоника, саграђена је пекара за потребе припадника ЈВуО. Набавка других намирница
вршила се куповином, давањем признаница а понекад и реквизицијама. Припадници ЈВуО
на Косову и Метохији су уместо униформи најчешће носили делове сељачке одеће, мада је
било и оних који су на себи имали униформе југословенске војске. На главама су носили
најчешће шајкаче, шубаре или капе југословенске војске. На њима су се налазиле кокарде
разних типова, али треба истаћи да велики број припадника корпуса на својим капама није
имао никакво обележје. Други косовски корпус ЈВуО имао је и своју заставу. На српској
тробојци ћириличким словима писало је „Осветници Косова“.37

Слика 1. Група припадника Другог косовског корпуса ЈВуО

(Извор: Приватна колекција господина Василија Гаљка)

Други косовски корпус ЈВуО је повремено издавао лист „Српско Косово“ у коме су
истицане њихове активности и циљеви борбе, уз вести и кратке информације.38 Главни
прокламовани циљ Првог и Другог косовског корпуса ЈВуО био је ослобођење свих
градова на Косову и Метохији, када за то „куцне час“, биолошки опстанак српског народа
на овој територији, као и „освета Турцима за све векове недела, као најизразитију жељу
напаћеног народа“.39 Још септембра 1943. године, капетан Жика Марковић издао је неку
врсту политичког програма који се односио на послератно уређење Косова и Метохије. Он
се састојао из 18 тачака и у њему се говорило о свим аспектима послератног живота на
овом простору. Програм би се спроводио кроз образовање једног управног тела које би
надгледало планско уређење ове територије. Тело би било под непосредном командом
команданта косовске управне области, који би извршио и избор лица за његове чланове.

35
М. Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус..., 24.
36
Исто, 39.
37
М. А-Коста, Браниоци..., 279.
38
Вреди напоменути да је и Први косовски корпус крајем октобра 1942. године добио упутство од
надређених да изда свој лист „Видовдан“. Планирано је ра његови примерци буду растурани у околини
Липљана, као и на потезу Косово Поље - Подујево. – ВА, ЧА, Упутство за рад Првог косовског корпуса, к.
101, рег. бр. 13/1.
39
М. А-Коста, Браниоци..., стр. 230.

10
Да би се планирани програм остварио, предвиђено је оснивање фонда за финансирање,
чији би назив гласио „Фонд за уређење Косова“. Предвиђени су и извори новчаних
средстава - коришћењем рудника и државних предузећа, учешћем у добити приватних
предузећа, задруга и установа, приходима од специјалног судског доприноса и казни,
коришћењем до 50 % црквених и манастирских имања и других прихода. Фонд би
постојао 10 година, а затим би његове послове наставили да обављају одговарајући
државни органи и установе.40 Овај програм је очито донет самоиницијативно, с обзиром
да нема података о томе како је на њега реаговала Врховна команда ЈВуО.
Команда Другог косовског корпуса је током прве половине 1944. године послала
делегацију истакнутих чланова косовско-метохијске равногорске организације у Врховни
штаб ЈВуО са предлогом да „Косово, Метохија, Колашин, Дреница и Ибар“ добију свог
представника у Централном националном комитету. 41 Делегација се вратила „пријатно
импресионирана пријемом“ и разумевањем генерала Михаиловића за њихов положај.42
Више пута је преко поменутих делегата од Врховног штаба ЈВуО захтевано спајање Првог
и Другог косовског корпуса у једну обједињену, моћну јединицу, која би се звала „Корпус
осветника Косова“.43 То се, међутим, ипак није десило.
Све до средине 1944. године припадници ЈВуО на Косову и Метохији нису били
директно ангажовани у борби против партизана, чак су у појединим ситуацијама били
благонаклони према њима. Када се у новембру 1943. године на Копаонику појавио
Ибарско-моравички партизански одред, за њим су се кретале јединице Јаворског корпуса
ЈВуО, док се Други косовски корпус није укључио у потеру. Део споменутог партизанског
одреда наишао је на групу бораца Колашинске четничке бригаде, који их нису заробили,
већ нахранили, лечили њихове рањенике и омогућили наставак повлачења ка Црној Гори.
Седам заробљених партизана од стрељања је спасило писмо локалних четничких
команданата упућено Жики Марковићу у којем су га молили да интервенише код капетана
Радомира Цветића и преузме заробљене партизане од Јаворског корпуса ЈВуО, чији је

40
ВА, ЧА, Политичко-економски програм капетана Жике Марковића за послератно уређење Косова и
Метохије, к. 111, рег. бр. 1 / 4.
41
ВА, ЧА, Депеша капетана Жике Марковића генералу Драгољубу Михаиловићу о ситуацији на терену,
односу према комунистима и стању у свом корпусу, к. 101, бр. рег. 9/3-1; „У пројекту су да се предложе
имена добро познатих у народу јавних радника и припадника наше организације као што су: Г. Др.
Атанасије Урошевић, проф. универзитета у Београду, Др. Г. Радојевић, супруга пок. Др. Радојевића, из
Приштине, Др. Нешић Стеван, из Гиљана, Недељко Виријевић, професор, шеф пропагандног одељња овога
Корпуса и Драги Мурганић, књижевник и командант Лепосавског батаљона овога Корпуса.“ - Извештај
капетана Жике Марковића генералу Михаиловићу о ситуацији на Косову од 8. априла 1944. године, к. 101,
бр. рег. 10/3-8.
42
Исто, к. 101, бр. рег. 10/3-2.
43
„Косово је по историји јединствено. Јединствено по духу, јединствено по борби. Један Српски народ –
једно име, Једно Српско Косово – један војник – ЈЕДАН КОРПУС ОСТВЕТНИКА КОСОВА. Ми имамо,
напротив, два Корпуса, I и II-ги. Међутим, реалније је да остане један. Јер, рекосмо, једно је Косово. (...) Где
су два ту нема снаге; ту има политике, овог опасног семена. ХОЋЕМО ЈЕДАН КОРПУС, ЈЕДАН
УРЛАЈУЋИ ПОКЛИЧ: ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ, ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ. На Косово, на
Косово / Ура, на свето Српско Косово! То хоћемо као један човек, као један ураган. ТО ХОЋЕМО ИЗ
НАРОДНЕ ДУШЕ, ТО ХОЋЕМО ИЗ НАРОДНОГ ИДЕАЛИЗМА, ТО ХОЋЕМО ПО ЈЕДНОМ
ЈЕДИНСТВЕНОМ ДУХУ... ПО РЕШЕНОСТИ: СВИ ЗА ЈЕДНОГ, ЈЕДАН ЗА СВЕ.“ - ВА, ЧА,
„Претставници напаћеног народа са Косова, Метохије, Дренице, Ибра и Старог Колашина“ генералу
Драгољубу Михаиловићу, к. 111, бр. рег. 15/4-5, 15/4-7.

11
Цветић командант.44 Релативна толеранција Другог косовског корпуса ЈВуО према
припадницима партизанског покрета може се објаснити тиме што су су и једни и други
имали заједничког непријатеља, као и због тога што су припадници оба покрета отпора
били са истог простора. Радило се о рођацима, комшијама и земљацима. Велики број
бораца оба покрета чиниле су избеглице које су делиле исту судбину. Њима није било
стало до конфликата. Уз то, капетан Жика Марковић се често представљао као заштитник
Срба, тако да би прогањање партизана довело у питање довело његов кредибилитет. Ипак,
силовит продор партизанских јединица у лето 1944. године натерао га је да промени
став.45
Главнина Другог косовског корпуса ЈВуО дислоцирала се јуна 1944. године на
подручје Топлице, где је водила борбе са 21. дивизијом НОВЈ. У међувремену, делови
корпуса су се враћали на јужне падине Копаоника, ради одмора или мобилизације, па опет
одлазили натраг. Крајем јуна извршена је нова мобилизација, после које је Други косовски
корпус са попуњеним саставом водио борбе против партизана у Топлици, заједно са
Јаворским корпусом Радомира Цветића. Штабови Ибарске и Колашинске бригаде вратили
су се 4. јула у Ибарску долину да попуне састав новим људством. Међутим, на народном
збору који је одржан 11. јула у селу Дубоко изнад Јошанице, на коме је било преко хиљаду
људи, после команданта Колашинске бригаде капетана Будимира Добрића, говор је
одржао Јарго Јеремић и рекао да ниједан човек „који поштено мисли неће ићи да се бори
против партизана“.46 Иако је капетан Добрић позвао своје Колашинце да му се придруже,
то је учинило свега шездесетак људи. Са 60 бораца он је кренуо за Топлицу, а тамо стигао
са 30, јер су осталих тридесет дезертирали. Међу онима који нису хтели да иду да се боре
против партизана био је и његов стриц Тодор Добрић, оснивач Колашинског четничког
одреда.47
У селима на јужној страни Копаоника, са десне стране Ибра, око Сочанице,
Ибарске Слатине, Лешка, Локвице и Лепосавића мобилизација је извршена много
успешније. Готово целокупно војно способно мушко становништво је мобилисано и
покренуто ка Топлици. Међутим, по стизању у Топлицу, сазнајући да ће се борити против
партизана, многи од њих су хтели да се врате натраг. Један од оних који је то учинио био
је Александар Недељковић, командант Ибарске бригаде Другог косовског корпуса ЈВуО,
који је тврдио да ће чак пружати оружани отпор уколико капетан Жика Марковић покуша
да га казни.48 Њему су од команданта корпуса стизала наређења да се хитно врати у

44
Заробљени партизани су били Павле Радоњић, Душан Пераловић, Радисав Пераловић, Милорад Нилачић,
Јован Рајевић, Гаврило Лабовић и Вукадин Јашовић. Пошто су били сигурни да ће их командант Јаворског
корпуса Радомир Цветић стрељати, Раде Вулић, Макарије Лазовић, Милош Петровић, Богдан Радевић и
Томо Терзић написали су наведено писмо капетану Жики Марковићу, које је улодило плодом и спасило
партизане од сигурне смрти. - Branislav Božović, Hakif Bajrami, Milutin Folić, Partizanski odredi Kopaonički,
Šaljski i Ibarski, (Beograd: Vojno izdavački zavod, 1981), 410-411.
45
„Комунисте не треба штедити. У погледу акције против комуниста има да извршавате наређења
Кесеровића.“ ВА, ЧА, Наређење капетана Жике Марковића команданту Шарпланинске бригаде од 20. 06.
1944. године, к. 101, рег. бр. 17/3.
46
Деса Пешић, Студенички срез у НОР-у и револуцији, (Београд: Институт за историју радничког покрета
Србије, 1977), 489.
47
Исто, 489.
48
Међу мобилисанима био је и Мартин Виријевић, партизански илегалац из Ибарске долине. Чим је стигао у
Топлицу, око Куршумлије, после два дана побегао је кући. Неколико дана од његовог повратка кући, са њим
се нашао поменути Александар Недељковић, и испричао му да је „растурио бригаду“. „И шта ћеш сада? –
питао га је Мартин Виријевић. – Ако Жика Марковић нешто покуша, даћемо оружани отпор. Ако не можемо

12
Топлицу, под претњом да ће уколико то не учини бити изведен пред преки суд. Свим
мобилисаним који су побегли натраг прећено је да ће им куће бити запаљене. До
остварења ових претњи није дошло, а контролу над овим делом Ибарске долине недуго
затим, након операције форсирања Ибра, преузела је Оперативна Група дивизија НОВЈ.49
Крајем августа и почетком септембра 1944. године сви делови равногорске
организације на Косову и Метохији ангажовали су се да мобилишу војно способне
мушкарце и да их укључе у састав ЈВуО. Пре почетка мобилизације штаб Другог
косовског корпуса упутио је проглас свим војно способним Србима „да се одмах без
икаквог изговора одазову позиву Отаџбине“.50 Командант Другог косовског корпуса Жика
Марковић био је разочаран неодазивањем Колашинаца на позив да се боре против
партизана у Топлици, па им је упутио проглас у коме се наводи да су „преварени од
издајника“, чиме су на себе примили „мрљу Бранковића“.51 Он је у току мобилазације

овде да опстанемо, прећи ћемо код Колашинаца“. Мартин Виријевић му је испричао да зна где се налазе
магацини Другог косовског корпуса, па су он и Александар Недељковић са својим људима пренели један
део муниције, експлозива, граната и мина на друго место. – Исто, стр. 489.
49
Оперативна Група дивизија (ОГ), формацијски потчињена Другом ударном корпусу НОВЈ, за почетак
операције форсирања Ибра одредила је ноћ између 3. и 4. августа 1944. године. Пета дивизија добила је
задатак да дејствује на десном крилу ка сектору Рамна (13 km северозападно од Косовске Митровице) –
Лепосавић, друга дивизија на сектору Лепосавић – Лешак а 17. дивизија на левом крилу ка сектору Лешак -
Рудница. Фронт напада био је дуг око 30 километара. Пре напада добијени су обавештајни подаци о снази и
распореду противника, а ангажовани су и саботери, чији је задатак био извођење акција на железници.
Изненадним, снажним нападом, ОГ дивизија успела је да онемогући маневрисање непријатеља.
Саботери су извршили акцију у рејону Ибарске Слатине, оштетивши пругу, тако да се блиндирани воз у
тренутку када је пролазио тим правцем срушио у Ибар. Све јединице ОГ су успеле да форсирају Ибар и
дохвате се огранака Копаоника, осим две бригаде 17. дивизије, које су биле нападнуте с бока, из правца
Рашке. Наредне ноћи, између 4. и 5. августа 1944. године, и оне су прешле на десну обалу Ибра и
прикључиле се осталим јединицама ОГ. При форсирању Ибра вођене су тешке борбе са великим губицима
на обе стране. Ипак, јединице ОГ имале су много мање губитака од непријатеља. Губици ОГ били су 52
мртва и 136 рањених бораца, док су њени непријатељи имали преко 400 мртвих, 520 рањених и 100
заробљених војника и официра. Осим тога, ОГ дивизија запленила је 18 аутомата, 10 пиштоља и три радио
станице; уништила једну локомотиву, 103 вагона, шест камиона и један блиндирани воз; срушила је четири
моста, уништила неколико километара пруге и запалила железничке станице у Ибарској Слатини и
Лепосавићу. Форсирањем Ибра савладана је највећа препрека у даљем напредовању партизанских снага. Ова
успешно изведена операција имала је значајне последице на положај немачких окупационих снага у Србији.
На дуже време разорена је једна од две железничке комуникације које су везивале Србију са Грчком. Опао је
притисак немачких снага на партизанске јединице у јужној Србији и онемогућени немачки офанзивни
планови везани за уништење партизана на овом простору. Овом операцијом начињен је први корак ка
реализацији плана ВШ НОВЈ и ПОЈ о пребацивању тежишта ратишта у Србију. - Детаљније о операцији
форсирања Ибра види у: Petar Višnjić, Operacije za oslobođenje Srbije 1944, (Beograd: Vojnoistorijski institut,
1972), 41-51; Б. Бошковић, Народноослободилачка..., стр. 232.
50
„Ви, потомци наших славних предака јунака косовских мученика, који нису ни онда изостали, да се
одазову позиву славног Цара Лазара и дођу у бој на Косово, да бране углед и част Отаџбине позивате се да
се одмах без икаквог изговора одазовете позиву Отаџбине - мајке Србије и приступите моме Корпусу у
борби противу изрода и угњетача српскога народа. Ово нека вам буде братски позив и као таквог схватите, у
противном биће вам ово моје наређење коме се морате као војници одазвати и своју заклетву према Краљу
и Отаџбини испунити. За неодазивање овом позиву сматраћете се издајником Српства, равни његовом
угњетачу и непријатељу и као такве стићи ће вас клетва Цара Лазара и косовских мученика као и заслужена
казна пред народним судом“. – ВА, ЧА, Позив од 1. септембра 1944. године „Ко не дође у бој за Косово, од
руке му ништа не родило“, к. 111, рег. бр. 7/4.
51
„Србима Ибарске долине и Колашина: 'Размислите ко вас је поколебао? Нису то Срби, већ босански и
хртватски злочинци и ако има по који отпадник злочинац и бескућник – одрод српске дечурлије. Зар због
њих хоћете да примите жиг срамног издајства и да своје домове предате огњу и своје главе мачу. Последњи

13
ишао и у околину Рашке, на простор студеничког среза и агитовао код избеглица да се
придруже његовом корпусу. Имену свог корпуса додао је епитет „јуришни“ и позивао све
да му се придруже у „борби за ослобођење Косова“. Ипак, мобилизација није прошла
онако како је желео. Томе је, између осталог, кумовао јавни проглас краља Петра II
Карађорђевића 25. августа 1944. године, којим се укида Врховна команда ЈВуО и признаје
НОВЈ и ПОЈ са Јосипом Брозом Титом на челу, под чију су се команду морали ставити и
припадници ЈВуО. На основу овога, већ следећег дана Главни Штаб НОВЈ и ПОЈ за
Србију издао је свој проглас, којим су позвани сви припадници покрета генерала
Михаиловића да приступе у НОВЈ, оспоравајући право Врховној команди ЈВуО да врши
мобилизацију. Дванаестог септембра 1944. године краљ Петар II Карађорђевић одржао је
чувени говор на Радио Лондону (Би-Би-Си на српскохрватском језику) у коме је званично
позвао све Србе, Хрвате и Словенце да се прикључе НОВЈ. То је био један од пресудних
удараца ЈВуО, после којег она више није могла да се опорави.
Судбину ројалистичког покрета дефинитивно је запечатио продор Црвене армије у
Србију. Било је јасно да њен долазак значи победу партизанских, односно пораз
равногорских снага. Ипак, и поред тога, истакнути команданти ЈВуО наређивали су да се
„Руси“ дочекају као савезничка и братска војска. Капетан Жика Марковић покушао је
успоставити контакт са Црвеном армијом, шаљући писмо једном совјетском команданту у
коме је од њега тражио да нареди партизанима престанак напада на његову јединицу.52
Поменуто писмо, завршено покличом „Живела наша браћа и савезници Руси“,53 није,
међутим, уродило плодом.
Слично као и остали делови Равногорског покрета, тако су се Први и Други
косовски корпус ЈВуО пролећа 1945. године налазили у поразном стању. Њихови
припадници били су у потпуној дефанзиви, константно гоњени од стране партизанских
јединица. Неки су се предавали, неки су убијени, неки пружали грчевит отпор, а некима је
успело да се преко Ибарског Колашина и Метохије повуку у правцу Грчке, где су се
састајали са другим припадницима ЈВуО, одакле су кренули у емиграцију, углавном у
САД.54 Покушај помагања Другом косовском корпусу ЈВуО од стране капетана Мирка
Томашевића није успео. Капетан Томашевић се, наиме, лоцирао на ободу
косовскомитровачког среза са око 1.200 припадника ЈВуО, са намером да се на Рогозни
прикључи капетану Жики Марковићу и појача његове редове. Међутим, то је било узалуд.
Значајан број преосталих припадника Другог косовског корпуса ЈВуО био је обесхрабрен
и деморалисан, невољан и немоћан да изврши било какву велику војну акцију. Мањи број
њих је, пак, испољавао непоколебљивост која се граничила са фанатизмом. Осмог маја
1945. године јединице НОВЈ водиле су борбу са групом Михаила Закића у Јошаници код

пут вас све Србе ПОЗИВАМ под барјак и наређујем да испуните заклетву дату Краљу и Отаџбини. Иначе
предузимам мере које ми је дао закон и које носим у срцу са војницима мога Корпуса. Команданте села,
команданте батаљона, командире чета и све виђеније војнике предаћу преком суду. Њихове домове
попалићу, имовину уништити и породицу интернирати. Ко се послужи бекством огласићу га за комунисту,
па ћу такође поступити као са издајницима. Овим последњим позивом скидам одговорност за судбину вашу
и ваше деце. Јер све друго је лаж, као што је лаж да се комунисти боре за слободу и за Краља'.“ - ВА, ЧА,
Последњи позив капетана Марковића Србима Ибарске долине и Колашина, к. 111, рег. бр. 11/4.
52
К. Николић, Историја Равногорског покрета…,књ. II, 293.
53
Исто, 293.
54
Таква је била и животна судбина Младена Максимовића, борца Другог косовског корпуса ЈВуО, чија смо
сећања уоблична у књигу користили при састављању овог рада. - Прим. аут.

14
Лепосавића. Издан од јатака и опкољен са свих страна, он се отровао да не би пао у руке
партизанима.55
Идућег месеца ликвидиран је и капетан Жика Марковић. Њега је убила извесна
„учитељица Виријевић“ из Сочанице, коју је он добро познавао.56 То се десило на
Млечњаку, на планини Рогозни 24. јуна 1945. године.57 Са његовом смрћу отишао је у
историју и његов Други косовски корпус ЈВуО, чији су се појединци још дуго после рата
скривали по шумама, плашећи се ликвидације од стране нове власти. Историјска судбина
ЈВуО на простору Косова и Метохије била је слична судбини целог Равногорског покрета.

55
Михаило Закић (?-1945), предратни официр југословенске војске, рођен у Симичишту, засеоку Остраћа.
Током Другог светског рата био активан у одбрани српских села од арбанашких формација. Стајао је на челу
самоорганизованих српских сељака овог краја. У почетку званично није припадао ниједном покрету (био је
„самосталац“), да би касније постао припадник Другог косовског корпуса ЈВуО.
„Na Vasiljevdan 14. januara 1945. godine partizani su opkolili selo Sinčište [sic] zaseok sela Ostraće i za
odmazdu prema odmetnutom četničkom komandantu Zakiću odveli dva njegova bratanca rođena u pravcu Leška i
streljali na lokalitetu Jasiče. Majka Tanasija je krenula tragom da potraži sinove ali joj je rečeno: „Eno ti spavaju
gore na livadi. Našli su ih vezane mrtve“. Jedan Miloš je imao 16 drugi Prvoslav 17 godina.
Mihailo je maja 1945. godine opkoljen u mestu Jošanica kod Leposavića, a sa njim je sve vreme bio jedan
engleski oficir. Nakon što ga je izdao jatak koji mu je donosio hranu otrovao se na lokalitetu Lokvica da ne bi pao
živ partizanima u ruke.
Kada su ga partizani našli iz obesti su ga raspeli na krst,terali Albance da mokre po njemu. I tako ga javno izlagali
poruzi. Sahranjen je kraj Kosovsko-Mitrovačkog groblja.“ - Zakić Mihailo: Oficira na krst!,
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/book/19826/301.pdf , преузето 20. марта 2014. године, у
14:28 h.
56
„Учитељица Виријевић из Сочанице, коју смо сви ми добро познавали, јер је стално долазила у наш
корпус, била је наш главни обавештајац. Носила је пиштољ италијанску 'Берету'. Код Жике је уживала
посебно поверење. Када је Жика погинуо, Буди ( Будимиру Добрићу – прим. Ј. Алексић), а и нама, одмах је
јављено следећим речима: 'Командант II Косовског корпуса Жика Марковић, погинуо је на Млечњаку. Док
је спавао над њим је атентат извршила учитељица Виријевић – ћерка проте Виријевића из Сочанице.' ” - М.
Максимовић, Четнички одреди и Други косовски корпус..., 91.
57
Исто, 91; В. Јевтимијевић, Северно Косово..., 269.

15
Jovan Aleksić 58

Summary

The royalist resistance movement in the Kosovo-Metohijan area arose from the part of
the self-organized Serbian population that decided to engage in armed combat primarily due to
existential reasons, in circumstances of cruel occupation and attempts of physical annihilation on
behalf of the Albanian quisling military formations. The vivid memory of the bright tradition of
the former Chetnik action identified a significant part of the insurgents for the movement of
Kosta Milovanović Pećanac, who presented himself as the protector of the Serbian people,
pointing out his past merits. However, when he “legalized” his units among the German
occupation authorities, he lost the trust and support of a significant portion of the population and
his veteran staff. After the official forming of the military formations that belonged to the
Yugoslav Army in the Fatherland, a large number of “the Chetniks of Pećanac” from these areas
passed under the command of General Dragoljub Mihailović. In spring of 1942, the First Kosovo
Corps YAiF (Yugoslav Army in the Fatherland) was founded under the command of Captain
Blagota Bošković who had four brigades and around 700 fighters under his command. After
forming of the First Kosovo Corps that was at first relocated to Gornja Jablanica due to the
impossibility of performing actions on the ground, the Second Kosovo Corps of YAiF was
formed, which was a much more significant, numerous and active unit. It was headed by Captain
Živojin Marković who had six brigades with around 1.500 people under his control. The military
staff of the YAiF in Kosovo and Metohija consisted out of mainly Serbian refugees from
Metohija, Sirinićka župa and Drenica, as well as out of the Serbian rural population from
northern Kosovo. Their biggest trouble represented the lack of weapons, medical supplies, basic
food items, and other war-related material that they attempted to obtain in various ways. In a
very sensitive, and in many terms specific Kosovo-Metohijan area, the members of the YAiF had
great responsibility. They guarded the “invisible demarcation line” on the Ceranjska River, they
protected Serbian villages from different Albanian armed formations (gendarmerie, vullnetars,
“Black Hand” (Dora e zezë), balists), often confronting them, while they avoided battles with the
Germans until the second half of 1944 due to Germany’s advantage in equipment and armament,
and also because of the German’s famous order of “kill 100 Serbs for every killed German and
50 Serbs for every wounded German.” They saw the occupation troops (German, Italian,
Bulgarian) as their enemies, as well as all the armed Albanian military formations, the
communists and “treacherous units” (Ljotić’s men, Nedić's men, Chetniks of Kosta Pećanac).
The main declared goals of the First and Second Kosovo Corps of YAiF were the following:
liberation of all cities in Kosovo and Metohija, the biological survival of the Serbian people in
that same territory, the return of displaced persons, and the “revenge to the Turks for all the
centuries of misdeeds as the most notable wish of the suffering people.” The YAiF has not
succeeded in accomplishing these goals in the area of Kosovo and Metohija, but suffered the fate
of the entire Movement of Ravna gora.

58
1988.

16
 Попис извора и литературе

Архивска грађа
Војни архив - Београд
Фонд: Четничка архива (ЧА)

1.) Објављени извори

Дневник Косте Миловановића Пећанца од 1916. до 1918. године. (1998) приредила Божица
Младеновић. Београд: Историјски институт САНУ.

Рат и мир Ђенерала - изабрани ратни списи I-II. (1998) приредили Милан Весовић, Коста
Николић, Бојан Б. Димитријевић. Београд : Српска реч.

2.) Електронски (интернет) извори

http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/book/19826/301.pdf

Литература

Аћин-Коста M. (1989) Браниоци Косова. Washington: Равногорски венац.

Božović B, Bajrami H, Folić M. (1981) Partizanski odredi Kopaonički, Šaljski i Ibarski.

Beograd: Vojno izdavački zavod.

Бошковић Б. (1968) Народноослободилачка борба у Ибарском базену. Приштина:

Заједница научних установа Косова и Метохије.

Višnjić P. (1972) Operacije za oslobođenje Srbije 1944. Beograd: Vojnoistorijski institut.

Добрић В. (2015) Стари Колашин у Другом светском рату. Зубин Поток: Стари Колашин.

Јевтимијевић В. (2008) Северно Косово кроз историју до краја XX века. Београд:

Службени гласник.

17
Ličina Đ, Vavić M, Pavlovski J. (1985) Andrija Artuković, Vjekoslav Luburić, Xhafer Deva,
Vančo Mihailov. Zagreb: Centar za informacije i publicitet.

Максимовић М. (2001) Четнички одреди и Други косовски корпус 1941-1944-1946. Pine

Island, IN USA: Младен Максимовић.

Medenica G. (1979), Četnički pokret na Kosovu i Metohiji u vreme II svetskog rata. Priština:
Godišnjak Arhiva Kosova.

Martin D. (1991) Mreža dezinformacija: Čerčilova jugoslovenska greška. Beograd: Prosveta.

Николић K. (1999) Историја Равногорског покрета, књ. I-III. Београд: Српска реч.

Павловић М. и Младеновић Б. (2006) Коста Миловановић Пећанац 1899-1944. Београд:

Институт за савремену историју.

Петровић Д. (1968) „Четничка организација Косте Пећанца у окупираној Србији“, у:

ВИГ, бр. 2.

Пешић Д. (1977). Студенички срез у НОР-у и револуцији. Београд: Институт за историју

радничког покрета Србије.

18