Шта је то Равногорски покрет?

Село Ба, церемонија на затварању Светосавског конгреса, 28. јануара 1944. С десна на лево: академик
Драгиша Васић, капетан Звонко Вучковић (иза), Дража, др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић (иза),
капетан Божа Перовић, Антон Крејчи (иза), пуковник Лука Балетић, др Адам Прибићевић (иза), др
Владимир Бјелајчић (заменик старешине Савеза сокола) и непознати

Дража је користио термине и “четници“ и

“равногорци“, али, суштина приче је
да Равногорски покрет у формално-правном
смислу није постојао и да га је управо зато
Народна скупштина рехабилитовала 2004.
године. Испало је политички корисно, а правно
небитно, јер у ствари нико није рехабилитован
Пише: Милослав Самарџић
У Србији данас има више регистрованих установа са Равном Гором у имену, од кафана до асоцијација,
али нема ни једне са четничким, или са именом ђенерала Драже. Не зато што то нико не жели, већ зато
што је законом забрањено – или макар није дозвољено – јер Дража и четници још нису рехабилитовани.

Скупштина Републике Србије донела је 2004. године закон о изједначавању, не четника или
Југословенске војске, него припадника Равногорског покрета, са такозваним Народноослободилачким
покретом. Тако је, према слову закона, само са равногорског имена скинута црвена анатема.

Зашто само са њега?

Комунисти су деценијама користили термине “четници Драже Михаиловића“ и “Четнички покрет“,

установљене још док је трајао рат. И пресуда ђенералу Дражи почиње речима да је крив што је
“организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом ‘четници Драже
Михаиловића’ и тзв. ‘југословенска војска у отаџбини’.“

Тек 1980-тих они почињу да прелазе на термин “Равногорски покрет“. Када је 2000. године Субнор
објавио још једну верзију цензурисаних стенограма са суђења ђенералу Дражи, стављен је наслов
“Суђење Равногорском покрету“, мада Равногорски покрет у пресуди није ни поменут.

И нова генерација државних историчара инсистира на термину “Равногорски покрет“. Чак је и у

уџбенике историје увршћена фраза о Дражином доласку на Равну Гору 11. маја 1941. и оснивању
Равногорског покрета, мада то није тачно, јер је Дража основао Команду Четничких одреда
Југословенске војске, са знаком мртвачке главе на печату.

У прегледу терминологије коју је користио лично ђенерал Дража, на првом месту су четници. Још пре
рата он је био познат по теорији четничке војне, којом је четништво подигао са тактичког на стратешки
ниво, односно од “малог рата“, где су четници помоћне трупе, до “великог рата“, у коме четници постају
основне трупе, наравно у случају слома главних фронтова. Како је до тог слома дошло априла 1941, а
знајући да је Врховна команда са делом јединица успела да се склони на територију под контролом
Савезника, Дража оснива Команду четничких одреда, и то као део Југословенске војске. Крајем 1941.
године ту Команду он ће преименовати у Команду Југословенске војске у Отаџбини, опет
подразумевајући да су Врховна команда и део војске на другом месту. Од јуна 1942. Команда ЈВуО и
Врховна команда Југословенске војске мењају надлежности: прва постаје Врховна команда, а друга
Команда ЈВ у избеглиштву. Од тада је ђенерал Дража начелник штаба Врховне команде Југословенске
војске – дакле, свих трупа Краљевина.

Ово је утицало да се у његовом речнику целог рата смењују термини четници, војска и војници, с
тим што од 1942. користи и термин равногорци.

Први познати ратни документ са Дражиним потписом настао је око 1. јуна 1941. и носи наслов “Упут за
извршење задатака Четничких одреда Југословенске војске“. 1

Упутство бр. 2, од 1. октобра 1941, насловљено је као “Четничко ратовање“, док Упутство бр. 5, од 14.
фебруара 1942, пише колико ће која јединица имати “војника“. Пролећа 1942. Дража потписује и једно
ненумерисано упутство, под насловом “Четничка борба“. 2

У овлашћењима за рад појединим официрима, у ово доба се говорило о “организацији Југословенске

војске у Отаџбини“.3

Распис командантима од 17. августа 1942. Дража завршава речима “Четнички поздрав свима“. 4

Као циљ акције за уништење муслиманских усташа у Чајничком срезу, у директиви од 3. јануара 1943,
Дража наводи заштиту од терора и успостављање “четничке власти’.5
У радиограму од 13. маја 1943, припаднике 2. равногорског корпуса Дража назива четницима, као и
људство у Црној Гори, у извештају влади од 22. октобра 1943. 6

Недуго потом, 31. октобра, Команди Црне Горе шаље следећу директиву: “Развијте што јачу четничку
акцију“.7

А ово је Дражин распис свим командатима од 7. новембра 1943: “Где год има потребе, свуда развити
четничку акцију, на целој територији Југославије“.8

Званично гласило Врховне команде звало се “Билтен Врховне команде Југословенске војске“. У овом
Билтену се 21. новембра 1943. помиње “четничка акција“, док се 25. новембра преноси како је Америка
“прославила четнички дан у целој једној својој држави“.9

У радиограму од 30. новембра 1943. Дража пише: “Гласови о споразуму четника са Бугарима и Немцима
потпуно су измишљени. Демантујте све ово.“10

Ево још неколико карактеристичних Дражиних радиограма.

Крај 1943, свим командантима: “Немци убацују неке лажне четнике по варошима да би нас
компромитовали и да би показали да Југословенска војска сарађује са Немцима и другим
непријатељима“.11

Свима, 15. марта 1944: “Љотић у последње време шаље на терен тајне патроле које желе да се придруже
четницима ради пропагирања да се не боре против љотићеваца. Да беже, да сељаци не иду у четнике већ
да баце оружје и да иду у градове, где ће наћи склониште…“12

Свима, 26. марта 1944: “Муслимани у Херцеговини прилазе нама. Већ је формиран један четнички одред
од 500 муслимана.“13

Свима, 30. априла 1944, свима: “Сталне четнике у овим јединицама употребити за вође тројки, за
десетаре, воднике, командире чета по потреби“.14

Реченица из прогласа “Срби и Српкиње“, лета 1944: “Покушај цепања српског народа на четири
федеративне јединице у Титовом уставу, бесомучна кампања партизанске пропаганде против тобожње
српске хегемоније, прогањање и убијање истакнутих Срба у целој нашој земљи, као и отворена сарадња
усташких одреда са партизанима против четника, све то показује да тежиште партизанске акције није у
борби против окупатора, у спровођењу социјалне реформе, него у разбијању српства и у тежњи да се
нашем народу наметне окрутна диктатура једне клике…“15

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Интересује ме колике су јачине словеначке четничке и истарске
групе ђенерала Андреја“.16

Пуковнику Гојку Бороти, 22. марта 1945: “Мајор Мазић да активира четнике на своме простору“.17

Следе примери у којима ђенерал Дража користи термине, “војска“, “Југословенска војска“ и
“Југословенска војска у Отаџбини“.

Слободану Јовановићу, 27. марта 1943, део протеста што је министар Милан Грол поменуо и партизане:
“…Уместо овога, позивајте народ да ступа у редове Југословенске војске и да се окупе под војничке
заставе. Комунисти представљају партијску војску.“18

Влади у Лондону, 24. августа 1943: “Уверавам краљевску владу да ће Југословенска војска у Отаџбини
још једном одиграти славну улогу на Балкану и целом свету још једном доказати своју високу војничку
вредност у борби за краља, слободу и демократску Југославију…“19
Свима, 12. октобра 1943: “Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом
политиком сем чисто националног и пропагандног рада“.20

Мајору Милошу Марковићу, 17. новембра 1943: “Ако тражите дисципплину од народа, нека војска у
томе предњачи“.21

Потпис на прогласу од 4. децембра 1943: “Штаб Врховне команде Југословенске војске и Централни
национални комитет Краљевине Југославије“.22

Свима, 3. јануара 1944: “Најтоплије честитам светле празнике Христовог рођења свима борцима
Југословенске војске у Отаџбини…“23

Из поздравног говора на Светосавском конгресу: “У име Краљевске владе и Југословенске војске

поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад
на овом великом народном и друштвеном послу… Југословенска војска под мојим вођством и ја лично
били смо и доживотно остајемо верни и одани Врховном Команданту Њ. В. Краљу Петру Другом“.24

Свима, 11. марта 1944, о школи у Брајићима: “Назив школе биће Школа за резервне официре
Југословенске војске у Отаџбини“.25

Свима, из Билтена ВК за 26. март 1944: “Народ и војска… су једнодушни и решени да истрају до крајње
победе“.26

Свима, 7. априла 1944, из наредбе о чиновима и одликовањима: “За обележавање чинова у

Југословенској војсци у Отаџбини и означавање одликовања, наређујем… Министар Војске, Морнарице
и Ваздухопловства и Начелник Штаба Врховне команде, армиски ђенерал Драг. М. Михаиловић.“27

Свима, 15. априла 1944: “Свима старешинама и војницима наше храбре војске честитам наступајуће
светле празнике Христовог Воскрсења…“28

Из чланка “Задаци Југословенске војске у Отаџбини“, “Глас Београда“, 15. мај 1944: “Поникао из народа,
прекаљен у несрећи и опасности, данашњи војник Југословенске војске, свестан својих дужности према
народу, и дисциплинован, ужива у народу пуну љубав и поштовање коме узвраћа љубављу и
поштовањем, јер извор његовог родољубља и лежи у народним патњама којима он својим безграничним
поштовањем хоће да учини крај. У југословенској војсци дисциплина пре свега…“29

Свима, 4. јула 1944, почетни став: “Свима командантима Југословенске војске у Отаџбини“.30

Генералу Ајзенхауеру, 6. јула 1944: “Искрцавање савезничких трупа на обалу Нормандије проузроковало
је неописано одушевљење у редовима Југословенске војске“.31

Генералу Вилсону, 8. новембра 1944: “Предосећајући развој догађаја, у вези са инвазијом Савезника на
Балкан, био сам наредио општу мобилизацију свих снага Југословенске војске у Отаџбини за 1.
септембар ове године“.32

Колико се зна, термин “Равногорски покрет“ ђенерал Дража је први пут употребио 3. јула 1942.
године, у радиограму капетану Симеону Оцокољићу: “Нови Равногорски покрет образује у својој глави
Стојановић. Нема ништа од тога. Командовање је централисано…“33

У распису свима од 30. јула 1942, Дража је писао: “Народ се мора уверити да су му једини пријатељи
Равногорци и да од њих треба очекивати слободу и срећан живот“.34

А ово је радиограм војводи Јевђевићу, од 8. октобра 1942: “Сада, када се озбиљније и потпуније него
икада досад у нашој историји ради на стварању једне потпуно хомогене српске јединице, дужност је
свих Равногораца да настану да се једном за свагда престане са локалним и уским погледима појединаца,
који самим овим доказују да нису на висини“.35

У то време равногорско име се први пут појављује у називима неких организација. Биле су то
омладинске и женске организације: Југословенска равногорска омладина (ЈУРАО) и Југословенска
организација равногорски (ЈУОРА), а потом и Женска равногорска организација санитета (ЖРОС).

“Већ трећу годину наши људи раде у Равногорском покрету, израђују потребне основе нашег јавног и
друштвеног живота“, стајало је, поред осталог, у једном Дражином говору, објављеном у Васкршњем
броју гласила Делиградског корпуса, “Слобода или смрт“, 1943. године.36

“Да би наша пропаганда обухватила сву земљу и цео народ“, ђенерал Дража 25. децембра 1943. наређује
оснивање “народних равногорских одбора“, и то сеоских, општинских, среских, окружних и
покрајинских. У истој наредби именује команданте покрајинских одбора, користећи израз: “На челу
покрајинских одбора стоје…“ То су заправо били покрајински војни команданти (Трифуновић,
Ђуришић, Лукачевић, Ђујић…).“37

Истог дана Дража издаје и “Упутство бр. 2“’, у коме у шест тачака прописује задужења равногорских
одбора, која се своде на националну пропаганду.“38

У Врховној команди пропагандом се тада највише бавио др Ђура Ђуровић.

Такође 25. децембра 1943, Дража потписује и наредбу “да се за сваког борца устроји Војничка
равногорска књижица, по формулару који следује…“39

Ове војничке књижице штампале су јединице широм земље, а највише их је остало сачувано из
Динарске четничке дивизије. Књижице су овераване печатима, на којима се уз назив јединице и
скраћеницу ЈВуО обично налазио државни грб (у неким случајевима и знак мртвачке главе).

Ђенерал Дража је 2. марта 1944. тражио да се убрза стварање равногорских одбора, “јер су (се) ови
одбори показали као одлични у свим крајевима где су образовани“, уз напомену: “Скрените пажњу да
команданти воде рачуна да се у образовању одбора не сме појавити ни трунке страначке политике. То
мора бити искључиво на националној основи и да чланови ових одбора буду најисправнији и
најагилнији људи, потпуно одани нашој организацији.“40

У наредном периоду бележи се чешћа употреба равногорског имена.

Из Дражиног расписа свима, од 23. марта 1944: “Команданти бригада имају да по свим општинама, у
сарадњи са равногорским народним одборима, прикупе праве податке о комунистичким злочинима“.41

Свима, 9. априла 1944: “Команданти срезова у заједници са равногорским одборима образоваће радне
чете“.42

Свима, из Билтена Врховне команде ЈВ за 21. април 1944: “Преко наших команданата из свих покрајина,
народ и војска о ускршњим празницима изразили су у својим честиткама пуну оданост, верност и
приврженост краљу, равногорској мисли и њеном вођству…“43

Свима, 30. априла 1944: “Команданти срезова преко народно-равногорских одбора и радних чета
регулисаће обраду њихових имања“ (мисли се на имања мобилисаних).44

Свима, 15. маја 1944: “Народни равногорски одбори треба да дају за сваког који се стави под преки суд
своју оцену да ли је дотични крив или није, и то сеоски и општински за домородце, а срески одбори за
оне са других територија“.45
Из чланка у “Гласу Београда“, од 15. маја 1944: “Историја и наша традиција саткали су посебни карактер
нашега народа, чија је прва врлина безгранична љубав према слободи. Из тог карактера развио се и
Равногорски национални покрет са кореном у народу и његовом духу“.46

Свима, 30. јула 1944: “Наређујем: да се материјалне потребе не могу одузимати од народа, само преко
равногорских одбора и команданата срезова. Узете потребе плаћати или дати признанице на узето.47

Свима, 31. августа 1944: “Равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ
револуција правде и слободе.“48

Свима, 25. новембра 1944: “НАРЕЂУЈЕМ: Свима официрима, подофицирима, редовима и осталим
сарадницима Равногорског покрета да све своје силе и све своје моћи уложе у службу српског народа,
његовог јединства и слободе“.49

Путпуковнику Душану Смиљанићу, 26. новембра 1944: “Одржите морал код Ваших људи, а Ви то
можете, јер сте прави Равногорац, не само на језику, већ и делима својим…“50

Свима, 26. децембра 1944: “…Поред овога, равногорски просветари има да спроводе равногорску идеју
кроз трупу. Сваки војник мора бити равногорац и он до дубине мора бити прожет равногорском
идејом.“51

Војводи Ђујићу, 24. фебруара 1945: “Немам ништа против ни против једне групације која се тамо
ствара и појачава са заробљеницима, али бих највише волео да се Ви појачавате, као стари
равногорац“.52

Према томе, Дража говори о “четницима“, “војницима“ и “равногорцима“, о “четничкој акцији“ и о

“равногорској идеји“, о Југословенској војсци и Југословенској војсци у Отаџбини, али држава
Краљевина Југославија и њен демократски уставни поредак никад нису под знаком питања. Како је то
неко давно рекао, демократски систем има пуно мана, али је најбољи од свих постојећих система.
Равногорска идеја је тежила уклањању тих мана и зато је била прогресивна, насупрот комунистичкој,
која је подразумевала укидање демократског система.

У свим овим цитатима јасна је разлика између формалног и неформалног коришћења термина. Термин
“Равногорски покрет“ био је неформалан. Њиме су означавани или сви припадници покрета, или
само цивилни припадници, али Равногорски покрет није постојао у формално-правном смислу:
није имао печат, председника, председништво, конгрес, скупштину, нити ма каква тела. Главно
политичко тело у земљи звало се Централни национални комитет Краљевине Југославије и до јесени
1943. године имало је само саветодавну и пропагандну функцију. Ово је Дражин распис свима од 23.
октобра 1943:

“Централни национални комитет Краљевине Југославије кога сам ја тајно образовао још 1941. године и
у коме се налазе људи најчистије прошлости, преузео је политичку функцију у земљи. Овај комитет
броји око 50 чланова из свих покрајина. Заступљен је и раднички сталеж преко новообразованих
радничких синдиката. Свим старешинама војске најстрожије забрањујем да се баве ма каквом политиком
сем чисто националног и пропагандног рада. Ово примити добро пошто Централни национални комитет
води само националну и државну политику. Његово величанство краљ и влада одавно су обавештени о
његовом постојању. Вођење државних и војних послова сад је у сигурним рукама.“53

Др Живко Топаловић, председник Социјалистичке странке, долазећи на Равну Гору крајем 1943. године
подразумева да је ЦНК Краљевине Југославије заправо “Равногорски покрет“. Другим речима, он није
признавао да је ЦНК био то што је био, све док у његов састав нису ушли и социјалисти – што су
уобичајена правила политичке игре, а не формално-правна питања.
Равногорски одбори, оснивани од краја 1943, били су потчињени Централном националном
комитету Краљевине Југославије, састављеном од представника различитих странака. Као и
одбори политичких странака које нису улазиле у састав ЦНК, и они су учествовали у припреми
Народног конгреса (не “Равногорског конгреса“), који ће се 27. и 28. јануара одржати у селу Ба. На том
конгресу и једни и други ступају у коалицију звану Југословенска демократска народна заједница и од
тада ЦНК постаје орган те коалиције.

Председник ЈДНЗ био је др Живко Топаловић. Председник ЦНК (од тада ратне скупштине Краљевине
Југославије) постаје др Михало Кујунџић из Демократске странке, предратни председник Народне
скупштине. Председник Извршног одбора ЦНК (ратне владе, тада практично резервне) био је др Стеван
Мољевић (из ЦНК, односно Самосталне демократске странке), а извршни секретар др Ђура Ђуровић (из
ЦНК, односно Демократске странке).

После Народног конгреса у селу Ба, равногорски одбори постају инфраструктура Југословенске
демократске народне заједнице. У прогласу “Срби и Српкиње“ из лета 1944, Дража је писао:
“Спроводимо организацију Равногорских одбора, односно сеоских и општинских одбора Југословенске
демократске народне заједнице. Ти одбори се организују слободним избором свих честитих људи и
исправних грађана односних места.“

Општи закључци били би следећи.

Прво, Краљевина Југославија није капитулирала априла 1941, већ је постојала до 1945. године. Сво
време је имала краља, владу, војску и слободну територију.

Друго, Југословенска влада у Лондону постојала је до јуна 1944, када је под притиском Британаца
расформирана, да би је заменила Привремена Југословенска влада на челу са Шубашићем. Ова
Привремена влада тражиће своју легитимност све до 29. новембра 1945, а прецизније речено, до периода
после тзв. Трећег заседања Авноја, када је међународно призната.

Треће, јуна 1944. Централни национални комитет Краљевине Југославије постаје ратна скупштина
Краљевине Југославије, а његов Извршни одбор Југословенска влада. Из последње влада у Лондону
остао је исти само један министар – ђенерал Дража. Проглас о преузимању власти у земљи, тј. на
слободној територији, ЦНК објављује 1. јула 1944. Тај проглас гласи:

“Централни национални комитет проширен је према одлуци конгреса у Ба. Он је изабрао своје
председништво и поделио се на одборе према природи послова. Сви политички и невојнички послови
спадају у надлежност комитета. Следствено, судски, окружни начелници, обласни национални комитети
и равногорски одбори имају се убудуће обраћати за објашњења и упутства само на Извршни одбор
Централног националног комитета.

Сва упутства, прописи и наређења која изда комитет обавезни су за равногорске одборе и све наше
грађанске власти. Шефови пропаганде добијају главне линије за пропаганду од Централног комитета.
Ово доставити среским равногорским одборима, обласним националним комитетима где постоје,
судским окружним начелницима, окружним и среским командантима.“55

Постоји и једна докторска дисертација, такође под менторством званичних историчара, која говори о
“државотворности Равногорског покрета“. Наиме, њихова основна теза је да државе – Краљевине
Југославије – није било после априла 1941, јер је капитулирала, и да се онда Равногорски покрет изнова
борио за државотворност, упоредо и равноправно са још једним покретом – “Народноослободилачким
покретом“.

Тако се то већ деценијама понавља на хиљадама страница “научних“ радова. ЦНК се или не помиње, или
се помиње погрешно, као ЦНК Равногорског покрета – док се сво време о телу које су комунисти
сматрали југословенском скупштином, тзв. Авноју, и његовом Извршном већу, говори као о битним
факторима.

Да ли то неко ради намерно, или не, углавном, посматрање Равногорског покрета као покрета у
формално-правном смислу, своди се на симетрију са тзв. Народноослободилачким покретом и
давање значаја потоњем, уз негирање значаја установа Краљевине Југославије, укључујући и
одрицање њеног постојања после априла 1941.

Исто тако, све чешће се Дражина организација источно од Дрине назива равногорском, а западно од
Дрине четничком, што је такође неисторијски, јер док је постојала Краљевина Југославија није било
легалне границе на Дрини. Дража лично, као и његови људи, нису марили ни за ендехазијску, ни за
комунистичку границу на Дрини.

Потребно је објашњење у вези једног прогласа радницима објављеног у брошури “Уочи ослобођења“
августа 1943. године. Проглас су наводно потписали ђенерал Дража и чланови Извршног одбора ЦНК
“за Равногорски покрет“ са једне и представници синдиката “за Радничке синдикате“ са друге стране.
Наведено је само Дражино име, на следећи начин: “Дража Михаиловић, с.р.“56

Према бирократским правилима, како онда, тако и касније, скраћеница “с.р.“, односно “својеручно“,
користи се у ситуацијама када се неко у ствари не потписује својеручно, пре свега јер је то физички
исувише захтевно (велики тираж прогласа). Подразумева се да је тај неко потписао оригинални
примерак, кога у овом случају нема, а свакако га није ни било, јер се Дража није потписивао испод
назнаке “за Равногорски покрет“.

Судећи по стилу, а и по времену догађаја, проглас је дело синдикалног функционера др Милана

Шијачког. Он је лета 1943. дошао у Дражин штаб и пао је договор око садржаја прогласа, тј. Шијачки је
добио задатак да га утаначи и објави. У разговору је свакако помињан термин Равногорски покрет, тим
пре јер је Шијачки касније, у својој књизи “Наш пут“, инсистирао на њему. Шијачки је пре рата био
функционер Демократске странке, а по свој прилици и државне синдикалне организације, супарничке
Топаловићевим опозиционим синдикатима. У својој књизи он критикује Топаловића и могуће је да зато
инсистира на термину “Равногорски покрет“, о коме Топаловић у својим мемоарским записима говори
све најгоре. У сваком случају, овај проглас не може оборити тезу да Равногорски покрет формално-
правно није постојао.

Зашто је, онда, Народна скупштина Републике Србије 2004. године рехабилитовала “Равногорски
покрет“?

Из два разлога.

Прво, зато што није постојао, тј. они у ствари нису рехабилитовали ништа и никога. Оно што је
потребно, то је признање да је Краљевина Југославија постојала до 1945. године и да је данашња
држава њен правни наследник. Тиме се аутоматски ствари стављају на своје место.

Друго, зато што им је било потребно да још више учврсте позиције тзв. НОП-а. Рехабилитовање
“Равногорског покрета“ изведено је везивањем са тзв. НОП-ом, преко изједначавања “два покрета“, чиме
је потоњи још једном легализован. Током рата, тзв. НОП је наравно постојао, али као терористичка
организација.

ИЗВОРИ:

1 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 93.
2 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 105, 106, 114.
3 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 116.
4 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 230.
5 Зборник докумената, том 14, књига 2, Београд 1983, 17.
6 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 143; Р. и Ж.
Кнежевић, Слобода или смрт, Сијатл 1981, 226.
7 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 2/1.
8 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1
9 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1 и АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
10 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
11, 12, 13 и 14 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
15 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.
16 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
17 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25/1.
18 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 4/1.
19 АВИИ, ЧА, К-296, рег. бр. 1/1.
20 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
21 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21/1.
22 и 23 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
24 Ж. Топаловић, На Равној Гори, Крагујевац 1999, 164.
25 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
26, 27 и 28 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
29 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 33.
30 и 31 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
32 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 400-403.
33 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 3/1.
34 Д. Михаиловић, Рати и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 123.
35 Зборник докумената, том 14, књига 1, Београд 1985, 658-662.
36 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 16.
37, 38 и 39 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
40 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2/1.
41, 42, 43 и 44 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
45 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6/1.
46 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 31.
47 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5/1.
48 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 1. том, Београд 1998, 277-278.
49 Зборник докумената, том 14, књига 4, Београд 1985, 419-420.
50 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1/1.
51 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22/1.
52 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24/1.
53 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 6/1.
54 Говори и изјаве генерала Драже Михаиловића, Чикаго 1966, 58.
55 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18/1.
56 Д. Михаиловић, Рат и мир ђенерала, изабрани ратни списи, 2. том, Београд 1998, 39.

СКРАЋЕНИЦЕ:
АВИИ – Архив Војноисторијског института (данас: Војни архив, Београд),
ЧА – Четничка архива.
(“Слобода“, Чикаго, 10. и 25. новембар 2013)
Затворено за коментаре.

ИНТЕРВЈУ СРЂАНА СРЕЋКОВИЋА, ПРЕДСЕДНИКА РАВНОГОРСКОГ

ПОКРЕТА
Срђан Срећковић, председник Равногорског покрета осврнуо се у интервјуу који је дао за Глас западне
Србије на деловање покрета, на тренутну политичку ситуацију у нашој земљи, рад Владе, али и на
питања из прошлости која и даље заокупљају пажњу српске јавности и дубоко деле наше друштво.

Реците нам нешто уопштено о Равногорском покрету, његовој намени и суштини?

Обнова рада Равногорског покрета кренула је званично у Србији од 1990. године. Покрет је
наследио стару традицију ратовања и четовања од хајдука и ускока, преко четничке акције у балканским
ратовима, и касније у два светска рата. Осмог маја 1941. године окупља се Југословенска војска у
отаџбини под барјаком слободе, будући да није признала капитулацију, а ми смо настављачи те
традиције.

Ми нисмо политичка странка, већ највећа национална и патриотска невладина организација у

земљи, нисмо финансирани из иностранства, сами себе финансирамо. Регистровани смо као удружење
грађана, а делујемо у свим српским земљама и тамо где Срби живе. Једина смо државотворна
организација и имамо благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Много смо јачи
у Републици Српској, која је слободнија српска земља него Србија, а делујемо и у дијаспори у западној
Европи и Северној Америци. Равногорство видимо као надстраначку идеју, а циљ нам је да се у Србији
успостави јединство око националних питања.
Какав је Ваш став о оптужбама за сарадњу покрета са окупатором током Другог светског рата, и
да је генерал Михаиловић колаборатор и нациста?

Те оптужбе су смешне и бесмислене. Озбиљни и угледни историчари тврде да је покрет генерала

Михаиловића био први антифашистички покрет у поробљеној Европи, док је комунистички покрет
паравојна формација, бандитски и антидемократски покрет. Тек након 1943. године и добијања подршке
од СССР-а започињу са антифашистичком борбом. Зашто су Немци расписали потерницу на 100 000
тадашњих марака за главу Драже Михаиловића, а за Броза тек две године касније? Зашто би расписали
потерницу за својим сарадником? То довољно говори.

Какви су ваши поступци у вези доказивања антифашизма покрета и у правцу рехабилитације

генерала Михаиловића?

Све то иде веома споро, нашу проевропску владу на том пољу коче субноровци који је
подржавају преко СПС-а, што је срамота. На пример, постоји Резолуција 1481 Скупштине Савета Европе
којом се од Србије тражи осуда комунистичких злочина, а спровеле су је све државе осим Србије. То је
био услов много пре одржавања геј параде и закона о забрани дискриминације да Србија добије статус
кандидата и уђе у ЕУ.

Борис Тадић је имао два захтева из Савета Европе да се то спроведе, он их је чувао у фиоци, а ми
смо једина држава која је то добила преведено, на ћирилици. Ова нова Влада нас је мало охрабрила и
уверила да се иоле понаша у складу са националним интересима, па очекујемо неке помаке.

Постојала је уредба о изједначавању права Равногораца и комуниста, која је била мртво слово на
папиру, није била практично изводљива, и нико је правно није остварио. Преко нашег покрета предато је
више од 380 захтева, али нико није остварио право на пензију, иако би им то била морална сатисфакција,
важнија од материјалне добити. Након петооктобарских промена Топола је остварила да се из
општинског буџета око 100 тадашњих немачких марака даје као пензија равногорским борцима, за њих
170, а многи су то дали у хуманитарне сврхе.

Поводом предстојећег завршног рочишта о рехабилитацији Драже Михаиловића, које је заказано

за 25. јануар, ми крећемо из слободарског Чачка и обраћамо се отвореним писмом председнику Србије
Томиславу Николићу, којим захтевамо да он подржи рехабилитацију, како би се та прича коначно
завршла. Од председника Николића тражимо да учини крај лакрдијашком понашању разних структура
власти и групација које горе од мржње према свему што је српско и према свему што припада
Равногорском покрету, да се оконча игнорисање историјских чињеница и антифашистичке суштине
покрета.

Данас се многима чини да је дошло до замене страна, да су Равногорци постали апсолутно добри,
као партизани некада, који су сада заузели место лоших момака. Може ли доћи до помирења двеју
страна?

До помирења може доћи, али проблем је у томе што су Србија и Црна Гора два последња
комунистичка бастиона у Европи. Данас антихристи шетају Србијом, и руководе њоме. Стање је код нас
проблематично када се упореди са бившим комунистичким земљама. Комунисти у Пољској и Румунији
нису оставили толике проблеме и терет прошлости, Чаушеску иако је био диктатор није иза себе оставио
задужену земљу. Код нас, са друге стране, постоје црвене династије, црвена буржоазија која се грчевито
држи и неће да изађе из вила на Дедињу.

Комунисти неће да се покају, ево у Чачку је подигнут крст жртвама Другог светског рата јер су то
били крштени људи, а њима то смета. Ми смо увек пружали руку, али је та рука остала да виси у ваздуху,
покушали смо још деведесетих, али они нису хтели да разговарају.
Каква је сарадња са државом и локалном самоуправом у процесу откривања и обележавања
масовних гробница комунистичких злочина?

Без повода и без пресуде комунисти су убијали цивиле. Свака ликвидација која је учињена без
ваљане пресуде је ратни злочин. Ми смо за помирење, али неко мора да одговара јер ратни злочин не
застарева. Док не помиримо мртве, као рецимо Грци или Шпанци у свом грађанском рату, док не
обележимо гробнице не можемо да помиримо ни живе, због тога је ово питање веома важно. Код нас је
проблем у томе што је победио комунизам, а историја је показала да где год је победио комунизам тај рат
се наставља, јер је много више жртава било након завршетка рата, него за време његовог трајања.

Са државом је сарадња у вези овог питања веома слаба, скоро никаква. Што се локалних власти
тиче то зависи, није свуда исто стање. Тако смо у Зајечару имали проблем да локална власт пре три
године није дозволила својим запосленима који су потомци жртава да се појаве на откривању првог
споменика који је овај покрет подигао. Проблем постоји и у Чачку, где је било велико стратиште, око
6300 младих људи је стрељано, па настојимо да кренемо са ексхумацијом. У Тополи су ексхумирани
остаци 42 људи, предати форензичарима, али већ шест година нигде се није стигло, нема помака.

Какав је Ваш коментар на злочине за које оптужују покрет отпора генерала Михаиловића? Да ли
признајете њихово постојање или их поричете?

Сваки братоубилачки рат је крвав, и овај покрет чинио је злочине, али све је то осуђено од самог
почетка, и преким судом су кажњени сви починиоци. За разлику од комунистичког покрета који је
наградио сваки злочин над цивилима, како оне током рата тако и оне почињене након њега, нарочито над
српским православним народом, злочинци су награђени чиновима, у томе лежи проблем, у неједнаком
третману. Као пример може послужити Милутин Морача, који је иако неписмен човек, постао генерал,
након егзодуса у Шумадији, у Аранђеловцу, септембра 1944. после ослобођења када је страдало 3200
младих.

Какав је став покрета према комунистичкој прошлости, и какав је однос према доприносу
комуниста ослобођењу земље, пошто смо више пута чули да то поричете и оспоравате?

Комунисти су много тога присвојили, туђе успехе у рату приписивали су себи. Крушевац, Ужице и
Ваљево ослободили су Равногорци, постоје материјални и писани докази о томе, али комунисти су то
злоупотребили. Да не говоримо о томе колико је у ствари коначном ослобођењу допринела Црвена
армија. Имали су веома добру пропаганду, то им је много помогло и допринело њиховој незаслуженој
слави, преувеличавали су своје снаге, придобијали за себе људе на Западу. Мноштво је доказа о њиховој
сарадњи са окупаторима, нарочито у борбама са равногорским борцима, а јавност се са свим овим мора
упознати.

Равногорски покрет је монархистички. Зашто опредељење за монархију, и да ли је монархија

данас могућа? Каквог типа би била монархија за коју се залажете, уставна парламентарна
британског типа у којој је краљ махом церемонијална личност, или она у којој би монарх заиста
владао?

Монархија не само да је реална и могућа, већ је и једино решење за Србију. Ево у протеклих шест
деценија смо много тога пробали, разне системе и врсте власти, али нам никако не иде. А као монархија
наша земља је имала истинску демократију, била стабилна, поштована и имала много пријатеља у свету.

Постоје две крајности, монархија и анархија, а ми смо за монархију, да имамо домаћина у кући и
потомка вожда Карађорђа који ће да влада државом, да руководи и балансира у политичком животу. Он
не би имао апсолутну власт, него би то била једна уставна парламентарна монархија, јер нама највише
одговара шпански тип, са два дома парламента, где владар не би имао право на власништво. Сада имамо
председника државе који може да буде на том положају макар седам дана, и ипак ће доживотно имати
право на издржавање, а сви његови чланови породице право на привилегије и апанажу. А колико само
коштају изборне кампање у редовним циклусима сваке четири године, па ванредни избори и још много
тога у данашњем систему.

Његово височанство Александар II Карађорђевић биће владар свих грађана Србије, без обзира на
политичку опредељеност и верску и наципоналну припадност, а касније надамо се и Петар III.

Престолонаследник Александар Карађорђевић имао је бројне испаде и лош имиџ у јавности, како
то коментаришете?

Није он крив што је рођен ван Србије, у његовом окружењу је доста лоших људи. На пример,
Јосип Броз никада није добро знао српски, па то Србима није сметало, а сад им не одговара што један
прогнани краљ не зна српски. Он има чисту душу, потомак је вожда Карађорђа, бољег краља немамо,
председника можемо да мењамо, али краљ је онакакв каквим га је Бог дао.

Александар Карађорђевић и принцеза Катарина су највећи српски лобисти у свету, то је оно што
често губимо из вида. Само фонд принцезе Катарине донео је здравству у Србији више донација
последње две године него све невладине организације заједно. О томе се у медијима мало говори. Фонд
за унапређење школста његовог краљевског височанства Александра II дао је највише стипендија нашим
студентима, свако ко има просек преко девет добијао је стипендије за најбоље и најскупље универзитете
у Европи и Америци.

Какав је став покрета према данашњој демократији? Утисак је да би Равногорци, да су били

победничка страна, били уз овакав систем и окренути западу, нарочито када се има у виду
англофилство и везаност за западне силе.

Везивање за запад, поготово за Енглеску, било је велика грешка, јер комунизам нам није донела
Русија, него Черчил, по руском моделу. Данашње такозване демократске земље и силе са запада немају
поштовања и захвалности према Србији и свему ономе што је српски народ током историје учинио за
њих. Због тога се ми залажемо за монархију, и систем какав је имала краљевина Србија, а потом и
Југославија, када је био остварен највећи степен демократије.

Какво би требало да буде спољнополитичко опредељење Србије, ка истоку или западу?

Србија треба да се окрене ка истоку, јер ако најјача земља Европе, Немачка, глади односе са
Русијом, то би требало да учини и Србија и да се окрене не само Русији, већ и истоку уопште.

Словенство и православље су у том случају везивни елементи, природне везе, али вертикала по
којој Србија треба да мери своје односе јесте ко нас је нападао и бомбардовао, а ко није. Да је 1999.
година била пре 100 година некако би се могло прећи преко тога, али пре 14 година нас је неко
бомбардовао, окупирао земљу и починио ратни злочин. То је довољан разлог да се Србија не
приближава НАТО пакту.

У овим крајевима, у Прањанима, изведена је мисија спашавања око 670 савезничких пилота, која
је једна од највећих у Другом светском рату, а како нам се то вратило – нико нам није рекао хвала, а
потомци тих пилота бомбардовали су Србију крајем ХХ века.

Шта је за Вас српски национализам данас?

Српски национализам је патриотизам, без шовинизма. Ми смо здраве патриоте, здрава десница, а
све то значи волети своју земљу, не одрицати се Косова и Метохије као наше матице, поштовати све
друге, али мало више него сада ценити своје. Тренутно постоји проблем што се стидимо национализма,
то нам је наметнуто јер се национализам изједначава са шовинизмом. Мишљења сам да смо ми Срби
међу најмањим националистима међу европским нацијама, други су већи национачисти од нас.
Да ли је по Вама српски идентитет данас угрожен, и шта видите као највеће претње?

Највећа претња јесте бела куга, наталитет нас је у прошлости спасао од биолошке пропасти, на
пример у Првом светском рату. Данас је много другачије, материјални услови су тешки, трендови са
запада су погубни. Ја нисам за то да се корисне ствари које долазе са запада одбаце, али разни наметнути
трендови лоше утичу на наше национално биће. Велики проблеми су и наркоманија, лоша финансијска
ситуација и свеопшти песимизам. Песимисти кажу да смо већ пропали, а оптимисти веле да ћемо
пропасти ускоро. Највећи део младих има жељу да трајно оде из Србије, јер су услови живота лоши.

Шта видите као основни национални интерес Србије? Да ли се о њему довољно брине, или је
запостављен?

Држава је тек почела да се брине о националним интересима, видимо да је код нове власти то
конструктивно кренуло, да је дошло до промена у односу на протекли период. Оно што нам је улило
поверење и навело нас да упутимо писмо Томиславу Николићу, је то што га сматрамо за озбиљног
председника. Путин је једну велику земљу која је била у потпуном расулу подигао на на ноге, па је
самим тим у малој земљи попут Србије лакше решити проблеме.

Писмо председнику Николићу надовезано је на његов говор који нам је улио велико самопоуздање,
одржан на Опленцу, када је он преузео улогу домаћина преноса и сахране посмртних остатака
Карађоређевића, Павла, Олге и Николе. То је почетак, симболика обнове и препорода.

Како бисте прокоментарисали тренутну политичку ситуацију у Србији и рад српске Владе и
председника Србије?

Има више разлога да их хвалимо него да их критикујемо, нарочито председника државе и

заменика премијера, министра одбране, али сматрамо да је требало раскинути са прошлошћу, и
заборавити све што је имало везе са старим системом и режимом, ту мислим на СПС. На политичкој
сцени има довољно људи који су чисти и неокаљани, не морају се исти појединци упорно деценијама
провлачити кроз нашу политику.

Прошла Влада скоро да уопште није ваљала, сада има помака. У односу на претходне владе ова је
дупло боља, затекла је веома тешку ситуацију, али помака има, а очекујемо да буде још боље јер су нам
улили поверење да је то могуће. Зашто тако мислим - кренуло се са хапшењем крупних криминалаца,
законом о заштити корисника финансијских услуга стало се на пут страним банкама које су пљачкале
народ, а ова влада улива поверење страним инвеститорима и младима даје разлог да остану овде. Србија
није Београд, треба подстицати економију и равномеран развој свих делова земље и искористити све
могућности, а нарочито подстаћи развој пољопривреде и туризма, и производњу здраве хране, а тешка
индустрија није нам неопходна.

Имамо национално одговорну Владу, која се озбиљно бави Косовом и Метохијом и националним
питањима, посветила је пажњу обнови војске и свега онога што чини нормалну државу. Србија више
неће бити земља са којом ће други моћи да се играју и да је гледају са омаловажавањем. Очекујемо да
Влада оправда поверење које имамо у њу, у честитки коју смо упутили Томиславу Николићу поводом
избора на место председника државе рекли смо да од њега зависи да ли ће мајски преврат бити
историјски као онај из 1903. године.

Какав је став Равногорског покрета о платформи за Косово и Метохију?

Равногорски покрет подржава платформу о Косову и Метохији. Иако смо на почетку године, а
Влада на почетку мандата, доношење ове платформе је најважнији потез који је она учинила, то
представља историјски тренутак. Платформа је сложно и једногласно изнета, подвучена је црта испод
чега се неће ићи, сада знамо од чега полазимо. Премијер има консензус за преговоре, очекујемо примену
Резолуције 1244, да се наша војска врати на Косово и Метохију, да се нашим људима да разлог за
останак и за повратак, и да коначно Србија тражи оно што јој припада. Косово није пијаца, није роба
којом се тргује, Косово је срце Србије.

Питање односа и политике према Косову и Метохији је веома тешко, треба имати став да морамо
спасити шта се спасти може. Формално не смемо предати нашу јужну покрајину и признати
независност, ми смо Косово и Метохију у прошлости изгубили и на четири века, па смо их вратили.
Треба помоћи људе који су доле, они треба да добију плату, наш покрет је имао идеју да се спроведе
систем насељавања Америке, Канаде и Аустралије. Наиме, амнестирати затворенике у Србији, али их
обавезати да живе на Косову и Метохији.

Похвалили сте политику владе према Косову, да је боља од претходне. на чему се заснива тај став,
када се узме у обзир да је српска јавност оштро осудила руковање Тадића са Тачијем, а данас се
премијер Дачић редовно састаје са њим и препричава анегдоте са тих сусрета?

Боље је из разлога што је Тадић био председник државе, а Дачић је премијер, који има мањи
аутритет и треба да буде флексибилнији. Што се тиче садашњег председника Томислава Николића, он је
рекао да се неће сусретати са Тачијем док га не ослободе оптужби за ратне злочине, до сада је било тако
и надамо се да ће остати доследан. И није се извинуо никоме до сада.

Да ли сте наступили на протеклим изборима, и да ли сте задовољни постигнутим резултатима?

Равногорски покрет се не бави политиком, ми смо удружење грађана, али изашли смо на изборе
на локалном нивоу на листама других, и прилично смо задовољни оним што смо постигли, јер имамо
своје представнике у локалним парламентима.

На које начине покрет делује у политичком и јавном животу Србије и какве су биле досадашње
активности?

Подржавамо све оно што ваља у било којој власти, а све што не ваља критикујемо. Нисмо попут
других невладиних организација, које критикују све што је национално.

Настојимо да се представимо у што бољем светлу, народ о нама треба да стекне добру слику, јер
смо имали булајићевске филмове који су нас приказивали као неуредне и запуштене кољаче, што нисмо
били. Трудимо се последњих година да поправимо имиџ покрета, да људи схвате који су нам циљеви, да
се упознају са нашим хуманитарним радом. Присутни смо у енклавама на Косову и Метохији, наши
људи су стално у некој од њих. Ми смо највећи даваоци крви у Србији, дајемо крв за Косово и Метохију,
на сваком нашем скупу одвајамо више од 100 јединица крви за клинички центар у Косовској Митровици,
али то не промовишемо у медијима.

После Скупштине, највиши орган покрета је Централни национални комитет, у коме свако ради
свој посао за који је стручан, па тако имамо одборе за уметност, спорт, културу. Сматрамо да тако треба
да се ради и у држави, нема потребе да се нестручни људи баве стварима и ресорима за које нису
стручни, већ да за све буду задужени стручњаци који познају посао и материју.

Какав је став о другим националистичким покретима у Србији, да ли постоји сарадња са њима?

Сарадња постоји са свим озбиљним покретима, али много их је који су више екстремна левица
него што су десница, а који се представљају као десница, углавном галаме и праве проблеме, и то раде за
паре. Нема логике да неко у Србији буде десничар, а да није монархиста, десничар републиканац не
постоји. Да смо имали озбиљне политичаре деведесетих година прошлог века Милошевић би много
брже и лакше пао. Уместо тога, имали смо у ствари неке који су трговали национализмом, који су били
националисти само онда када се то исплати, а када се не исплати онда нису.
 Какве су намере покрета за будућност, планирате ли прерастање у политички покрет и јаче
активности, или ћете задржати досадашњи модел организације и деловања?

До даљњег покрет се неће претварати у политичку организацију. Намера нам је да будемо

стожерна организација, која ће на крилима белог орла Немањића да окупи све здраве националне снаге,
како из владиног тако и из невладиног сектора. Поред Српске православне цркве, која је кровна
организација свих православних Срба, а има и Срба који нису православни, која треба све да их окупи,
имамо и круну Карађорђевића као стожер. Жеља нам је да почасни врховни командант свих наших снага
у блиској будућности буде или Александар II или Петар III.

ИЗВОР – ГЛАС ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ