Страдање становника Старог Колашина 11. јуна 1943. године.

Овај стравичан злочин који се десио једанаестог јуна 1943. године, представља највеће страдање
Колашинаца у току једног дана и на једном месту у току Другог светског рата. У овом злочину су
највише страдали становници села Бубе и Горње Вараге, са неколико становника из других села.
Простор Старог Колашина, по обиму ратних разарања и броју страдалих становника не може се
упоредити на са једним крајем Косова и Метохије, као и републике Србије. Једино се може поредити са
неким просторима које је насељавао Србски народ у саставу Независне државе Хрватске, где су усташе
настојале да очисте простор од Срба, које су зверски убијали и уништавали, покрштавали и
протеривали. У већини извора који су доступни, наводи се да се злочин догодио током јуна месеца, а
само подаци из Монографије: Пали борци и жртве фашистичког терора Титове Митровице и околине,
која је издата 1983. године, потврђује да се то догодило једанаестог јуна. Међутим, и подаци са
споменика у гробљима у селима Бубе и Горње Вараге, које су потомци подигли страдалим у овом
злочину, потврђују овај датум, па се са великом вероватноћом може тврдити да се злочин догодио:
Једанаестог јуна!
Овај злочин су извршиле две групе шиптарских жандарма и вулнетара под командом својих
барјактара и предводника. Група из правца Косовске Митровице, јачине око 150 наоружаних људи, преко
Сувог Дола и Чабре стигла је до Зубиног Потока, потом је путем стигла до места где се Лучка река улива
у Ибар и онда су скренули десно и Бабудовачком реком стигли у село Бубе које се налазило на граници
окупационих зона. По неким сведочењима, демаркациона линија између Италијана и Немаца делило је
село на два дела, тако да је мањи северни део села са врхом: Бубски Шиљак припадао немачкој
окупационој зони. Није са сигурношћу утврђено, али је велика вероватноћа да су ову групу предводили
официри шиптарске жандармерије, које је Бајазит Бољетинац унапредио у официрски чин: Бислим
Бајгора и Фаик Бољетинац, као и подофицир Бајрам Малић из села Жеровнице.
Друга група из Дренице и Метохијског подгора, која је стигла преко Суве планине, Мокре
планине (Колашинци је зову Мокра Гора), и преко Брњака прешли Ибар и стигли у село Горње Вараге.
Ову групу су вероватно предводила двојица многобројних шиптарских барјактара са овог простора по
наређењу Шабана Полуже и Цољ Барјактара. Кординцију покрета је вршило руководство шиптарске
општине: Нови Колашин, а у то време председник општине био Адем Гаши, а секретар Истреф Гаши. 2
Да би постигли фактор иненађења, марш су обавили ноћу и ујутру су били на левој страни реке Ибар у
селима на јужним падинама планине Рогозне.
Вук Ђорђевић, који је за време рата дио дечак, памти дан када су Шиптари упали у село Бубе и о
том догађају сведочи:
„Био сам ту у селу када су Шиптари јуна 1943. године, из правца Колашина дошли у Бубе. Цео
Колашин су ноћу прешли и стигли овде пред саму зору. Блокирали су наше три куће, које се налазе у
средишнем делу Буба. На спавање су ухватили мога деду Обрада Ђорђевића и његове синове Сталету и
Светозара, комшије Милосављевиће и Сталету Михајловића из Пресјеке, сестрића мога деде, који је
овде побегао да се сакрије од Шиптара. Ухватили су и Вилимона Милосављевића и његовог шурака
Милоша Аврамовића из Ћуковца, који је такође, побегао од Шиптара. Такође су ухватили и Јаблана
Милосављевића са синовима Милорадом и Новицом. Када је свануло, повезли су их и одвели у други
део села где су ухватили Стојка Марковића, Јаша Михајловића и Миленковић Спира. Све су их повезали

1
1.- У писању овог текста кориштени су подаци из моје књиге, која је у припреми за штампу: Затирање Србског народа у
Старом Колашину 1941-1947.
2
2.- Подаци из књиге: Будимир Вучинић, Стари Колашин кроз векове, издавач: Удружење писаца Поета Београд, у Зубином
Потоку, 2009.године, стране 110 и 148.
у низу и одвели у правцу села Горњих Варага. У Варагама су блокирали једну кућу из које је кроз прозор
искочио човек и побегао им у један поток из кога је пуцао на њих, и убио два Шиптара, док није и он
погинуо.
Шиптари су направили носила, а ови наши су, до улива Варашке реке у Ибар, носили те убијене
Шиптаре. Ту су, везане једног за другог, побили људе које сам набројао. Само је остао жив Сталета
Михајловић из Пресјеке. Један Шиптар се поврнуо да га: добије (вероватно докрајчи како се модерно
каже: овери!), али га је други Шиптар гурнуо и рекао му: Он је готов, немој да трошиш муницију! То је
Сталета испричао кад је дошао кући. Излечио се и касније умро природном смрћу. Ја сам ту био и гледао
сам, кад су их везивали и кад су их одвели. То јутро је била велика магла. Што кажу, прст пред око се
није видео. Тек после подне, око три сата магла се подигла. Шиптари су журили по тој магли, да их ко не
види, да се не би организовала одбрана. Убијени су сахрањени тек трећи дан:“3
Једини преживели Србин, овог шиптарског масакра, Сталета Михајловић (у записнику стоји
презиме: Мијајловић) из села Пресека, дао је изјаву В. Станковићу, правном референту Комесаријата за
избеглице и пресељенике, дана четвртог априла 1944. године, Лешку и комплетан текст те изјаве даћемо
као прилог овог текста.
Као што се види Шиптари су ову акцију, из помоћ временских прилика извршили изненада са
потпуним изненађењем становништва и четника. На неколико километара, на узвишењу Прагови,
налазио се штаб Колашинске четничке бригаде, али нико није стигао да реагује и да пресретне Шиптаре.
Оно што је Вук Ђорђевић испустио у причи, да је у село Горње Вараге, стигла друга, већа група
наоружаних жандарма и вулнетара са својим вођама, која је, под заштитом магле, прешла преко Мокре
горе, прегазила Ибар и стигла пред кућу Самуила Јовановића у рану зору. „Неким поводом у кућу
Самуила Јовановића из Горњих Варага ноћу је навратио Јарго Станић из Оклаца, који је био у обиласку
своје куће, а који је у оно време, био веома кадар свуда стићи и утећи и на страшном месту постојати!
Отресит, вредан и храбар, то су биле његове особине. Легао је да се одмори од пута. Када је домаћица
куће устала, изашла је из куће и видела пуно двориште Шиптара. Вратила се назад и рекла: Јарго, пуно
двориште Шиптара! Јарго је скочио, узео оружје и кад је видео опкољену кућу, није таквом јунаку ништа
преостало већ да наоружан пружи отпор. Бацио је бомбу из куће на Шиптаре, и у тој гужви излетео из
куће и заузео положај. Убио је три Шиптара, међу којима и једног барјактара, и два ранио. Из заклона из
којег је отворио ватру, Јарго није могао да утекне, па су га Шиптари опколили и бомбом убили.“ 4
Јарго Станић је био један од првих Колашинаца, који се на скупу у Брњаку, шестог маја 1941.
године добровољно јавио у четнике Тодора Добрића. Избаран је за командира чете и ову дужност је
обављао до своје погибије. Какав је четник био најбоље је, у цитиран пасусу, описао Вучина Добрић,
Иначе, шиптарски барјактари су се другачије облачили и могли су се лако уочити у маси вулнетара, па га
је Јарго вероватно уочио, када је ускочио у заклон, и добро нанишанио. Нормално, после ових
изненадних жртава, шиптарски жандарми и вулнетари су се разбеснели, на лицу места су запалили кућу
Самаила Јовановића и у селу Горње Вараге, поред људи које су повели из села Буба, ухватили још Марка
Рашковића из Дрена, Симу (Самуила) Јовановића, Спира5 и Косту Миљковића и сву осамнаесторицу, на
месту где навео Вук Ђорђевић, стрељали. У својој изјави Сталета Михајловић (Мијаиловић), под
заклетвом изјављује да су овом приликом, поред осталих, убијени и масакрирани: Јосиф Луковић из села
Варага и један син Ниће Веселиновића, чије име незнам! Јосифа Луковића (претпостављамо да се
презивао Јовановић, пошто Сталета и за Симу (Самуила) тврди да се презивао: Луковић), нисмо нашли
3
3.- Радојко Јовановић, БЕЛО СВЕТЛО на митровачке црвене записе, издање Градског музеја Косовска Митровица,
2009.године, страна 156.
4
4.- Вучина Добрић, Стари Колашин у Другом светском рату, издање ЈП Стари Колашин у Зубином Потоку, Зубин Поток,
2015.године, страна 48.
5
5.- Спира Миљковића као жртву навео је Вучина Добрић у својој књизи, али упоређивањем и анализом свих извора, долази
се до закључка: да је Вучина Добрић погрешио у презимену и да се ради о Спиру Миленковићу из села Буба.
ни у једном другом доступном извору. Што се тиче Веселиновића, они насељавају село Виткојевиће и у
сродству су са Брњачанима. Међутим, у Монографији: Пали борци и жртве фашистичког терора Титове
Митровице и околине, која је издата 1983. године, пише да је: Костић Нићифора Милош, рођен 1922.
( по другом извору1925) год, убијен једанаестог јуна 1943. године од стране вулнатара и жандарма.
Вероватно стрељан на ушћу Варашке реке у групи, 11. јуна 1943. године. Такође у неким изворима се
тврди да је стрељан и Симо Миловановић из Горњих Варага.
Ово убиство и масакрирање Срба, 11 јуна помињу и шесторица Колашинаца: Орловић Раде из
Стрмца, Ђукић Алексије из Горњег Јасеновика, Јанићијевић Тодор из (Доњих) Варага, Јакшић Радосав
из Доњег Јасеновика, Миленковић Милентије из Дрена и Станић Радосав из Оклаца, који су заједничку
изјаву дали Драгославу Аврамовићу, правном референту Комесаријата за избеглице и пресељенике, дана
тридесетог марта 1944. године, у избегличкој каратинској станици Равни Гај (код Крагујевца). Наводећи
само неколико имена они тврде: У селу Бубе, општина Радичпољска, погинуло је у пролеће, 1943.
године, 20 особа.6

Списак страдалих Колашинаца 11. јуна 1943. године.

За израду овог списка кориштени су следећи извори:

1.- Изјава Сталете Михајловића (Мијајловића) из села Прешеке, дата правном референту
Комесаријата за избеглице и пресељенике, у Лешку 1944. године.
2.- Монографија: Пали борци и жртве фашистичког терора Титове Митровице и околине, која је
издата 1983. године, која је користила податке Државне комисије за ратне злочине, која је радила у
периоду 1944-1947, чији се документација чува у Архиву Југославије и податке Удружења бораца НОР-а
са терена.
3.- Књига Радојка Јовановића: Бело светло на митровачке црвене записе, издата 2009. године, у
Косовској Митровици. Наиме, Радојко Јовановић, родом из засеока Чибуковина, село Житковац,
општина Звечан, по струци дипломирани правник, као директор Градског музеја у Косовској
Митровици, на основу података из Монографије (извор бр 2.), ишао је по насељима и селима северног
Косова и инрервјуисао старије људе који памте време Другог светског рата. Ово је радио од 2006-2008.
године. У књизи је објавио 61 казивање, од чега су 38 са простора Старог Колашина.
4.- Списак Пописа жртава рата 1941-1945. године за општину Зубин Поток који је извршен у
новембру 1964. године, по Одлуци СИВ-а (Савезног извршног већа) од 10. јуна 1964. године. Попис је
извршен на територији целе Савезне Федеративне Републике Југославије. За сваког пописаног урађена је
Пописница која је садржала 18. питања и која се данас чува у Архиву Југославије у Београду, Фонд 110.
Пописница је подешена за статистичку обраду података и Питање бр. 8: Категорија жртве: убијен,
погинуо, умро или нестао, садржи 11 могућих одговора: У интернацији; У затвору; У депортацији; На
принудном раду; У директном терору; У ратном заробљеништву: а) припадник бивше Југословенске
војске, б) припадник НОВ и ПОЈ; У борбама од 6. априла до 7. јула 1941. године; У НОБ-у и
савезничким војним формацијама; Приликом борби и бомбардовања; Остало и Непознато.
5.- Књига Вучине Добрића: Стари Колашин у Друком светском рату, издата 2015. године у
Зубином Потоку. Аутор описује Стари Колашин и борбе у Другом светском рату, и необјављени Списак
страдалих Колашинаца, који су погинули од Априлског рата па до ослобођења, новембра 1944. године,
који је објавио млади историчар Славиша И. Бишевац, у свом ауторском раду у Тематском зборнику:

6
6.- Љубиша С. Пантовић, Косовско бреме, издање Историјског архива у Косовској Митровици, Косовска Митровица
2010.године, страна 79.
Косово и Метохија у Другом светском рату, издање Филозовског факултета у Косовској Митровици,
2016. године.
6.- Књига Будимира Вучинића: Стари Колашин-кроз векове, издата 2009. године у Зубином
Потоку, где је аутор навео велики број лица која су страдала од шиптарског терора у периоду 1941-1944.
година.
7.- Подаци из докторске дисертације, књиге и чланака историчара др Ненад-Миодрага
Антонијевић из Београда, који је докторирао на тему: Ратни злочини на Косову и Метохији 1941-1945.
године. Издао је књигу докумената под називом: Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у
Другом светском рату, и написао неколико научних чланака на ову тему.

Поименичан Списак страдалих

Село: Бубе
1.- Ђорђевић Велимира Обрад, рођен 1870. године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна
1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река улива у
Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
2.- Ђорђевић Обрада Светозар, рођен 1920. године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна
1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река улива у
Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
3.- Ђорђевић Обрада Стaлета (Салета), рођен 1920. године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру
11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река
улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
4.- Марковић Марка Стојко, рођен 1885. године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна
1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река улива у
Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
5.- Миленковић Милоша Милован, рођен 1924. године. По извору: Умро 1943 у НОБ-у у селу
Бубе, међутим: Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и
поведен са групом до места где се Варашка река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени,
категорија: убијен у директном терору.
6.- Миленковић Стевана Спиро, рођен 1923. године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна
1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река улива у
Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
7.- Милосављевић Петка Вилиман (Вилотије-Василије), рођен 1916. године. Ухапшен је у село
Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се
Варашка река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
8.- Милосављевић Добрије Јаблан, рођен 1896. (1893) године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру
11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река
улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
9.- Милосављевић Јаблана Милорад, рођен 1920. (1921) године. Ухапшен је у село Бубе, рано
ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка
река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
10.- Милосављевић Јаблана Новица, рођен 1921. (1924) године. Ухапшен је у село Бубе, рано
ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групомом до места где се Варашка
река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
11.- Милосављевић Филимон, рођен 1915. године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна
1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река улива у
Ибар, где су масакрирани и побијени. У списку Вучине Добрића, пише да се презивао Михајловић, док
је година страдања иста, категорија: убијен у директном терору.
12.- Михајловић Риста Костадин, рођен 1897. (1908) године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру
11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групом до места где се Варашка река
улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
13.- Михајловић Нарка Стојко, рођен 1883. године. Ухапшен је у село Бубе, рано ујутру 11. јуна
1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групомом до места где се Варашка река улива у
Ибар, где су масакрирани и побијени.
Село: Бање (обухвата и села Клечке и Шпиље).
14.- Костић Нићифора Милош, рођен 1922. ( по другом извору 1925) год. Убијен 1943. године од
стране вулнатара. Као локација се помињу Бубе, Горње Вараге, али је вероватно (по Монографији)
стрељан на ушћу Варашке реке у групи, 11. јуна 1943. године, од стране Шиптара, категорија: убијен у
директном терору
Село: Брњак.
15.- Аврамовић Милана Милош, рођен 1900. године. По извору: погинуо 1943. У НОБ-у у село
Бубе, међутим, ухапшен је у село Бубе, где је био код зета Вилимона Милосављевића, ујутру 11. јуна
1943. године и поведен са групомом до места где се Варашка река улива у Ибар, где су масакрирани и
побијени, категорија: убијен у директном терору.
Село: Дрен.
16.- Рашковић Вукадина Марко, рођен 1891. године. Убијен у селу Бубе, 1942. године, од стране
шиптарских жандарма и вулнетара, категорија: убијен у директном терору. Међутим, Ухапшен је у село
Бубе, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групомом до места где
се Варашка река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у директном терору.
Село: Горње Вараге.
17.- Јовановић Јована Симо (Самуило), рођен 1868. (по другом извору 1858) године. Ухапшен је у
село Горње Вараге, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и поведен са групомом
до места где се Варашка река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у
директном терору.
18.- Миљковић Миљка Коста, рођен 1875. (по другом извору1862) године. Ухапшен је у село
Горње Вараге, рано ујутру 11. јуна 1943. године од шиптарске жандармерије и вулнетара и поведен са
групом до места где се Варашка река улива у Ибар, где су масакрирани и побијени, категорија: убијен у
директном терору.
Село: Оклаце.
19.- Станић Тома Јарго (Јорго), рођен 1900. године. Убијен новембра 1941. године, после првог
напада на Ибарски Колашин, од стране шиптарских жандарма и вулнетара. По другим изворима, који су
вероватнији : погинуо је 11. јуна 1943. године у Горњим Варагама као четовођа Тодора Добрића. Касно је
стигао у село и заноћио у кући Самуила Јовановића. Када га је домаћица пробудила, двориште је било
пуно Шиптара. Јарго је скочио кроз прозор, заузео заклон и убио три Шиптара међу којима је био и један
барјактар (барјактари су се посебно и свечаније облачили, а Јарго га је уочио и добро нанишанио),
међутим, опколили су га и убили бомбама.
 Препис изјаве Сталете Михајловића (Мијајловића)
Рађено у Лешку четвртог априла 1944. Године

Сталета Мијајловић, избеглица из села Пресека, срез Косовска Митровица, стар 60 година, отац
једног детета, Србин православне вере, пријави се сам па изјави:
Моје село налази се у Колашину Митровачком, сада албанска територија. Ја сам отуда избегао
још 1941. а након осам месеци вратио сам се поново у село Пресеку код своје куће те тамо живео све до
маја 1943. год., па сам одатлен поново избегао у село Бубе реон колашински и тун сам живео свега 10
дана, након тих 10 дана Турци су блокирали село Бубе и у саму зору пофатали су нас 17 Срба, повезали
и повели у један поток те нас тун све побили. Ја сам погођен пушком у дио врата и зрно је изашло на
десној страни врата и окрзло вилицу. Био сам наравно онесвешћен и пао међу остале лешеве тако, да су
и сами арнаути мислили да сам мртав. Полако после пола дана освестио сам се и видео да сам жив,
устао сам полако, погледао око себе лешеве убијених и прекланих људи, па сам се поново привукао у
село Бубе у кућу Обрада Ђорђевића, где су се изненадили, али су ме брзо превили и пренели преко
границе у кућу Јакова Михаиловића исто село. Тун сам лежао око два месеца па сам оздравио и остао
тамо све до ове колашинске борбе фебруара 1944. год., када сам пребегао у Србију.
У колашинској борби нијесам учествовао те незнам детаљан ток борбе. Знам да су повод за борбу
дали арнаути, јер су имали намеру да иселе све Србе свих села преко границе. Моје село Пресека такође
је сада све попаљено и опљачкано а народ је побегао куд је ко могао. Раније је, до ове борбе ово моје
село било очувано.
Самном су погинули: Обрад Ђорђевић из села Буба, Сталета и Никола Ђорђевић, Јаблан
Милосављевић, Милорад и Ново, Вилотије Милосављевић, Стојко Зубанић, Спиро Зубанић, Константин
Зубанић, Мило Аврамовић, из села Брњака, Мирко Рашковић из села Дрена, Јосиф Луковић из села
Вараге, Симо Луковић из Вараге, Јорго Станић из Вараге и један син Ниће Веселиновића чије име
незнам.
Све ово што сам казао истина је и могу се заклети.
Нисам писмен.
Сталета Мијајловић

Саслушао и оверава правни референт

В. Станковић, с.р.

Да је препис веран своме оригиналу који је исписан плајвазом тврди и оверава:

Правни реверент: В. Станковић.
(оверено печатом)