Slika 2. Prinos metana različitih polaznih sirovina [8].

Kao što se vidi sa slike, kravlji stajnjak daje mali prinos zbog malog odnosa C:N, pa se zbgo
toga u praksi često meša sa ostalim sirovinama bogatim C pre fermentacije [6].

Postupak dobijanja
Biogas se dobija postupkom anaerobne fermentacije organske materije. Anaerobna
fermentacija podrazumeva odsustvo slobodnog kiseonika koji veoma štetno uti če na sam
proces. Prednost anaerobne fermentacije u odnosu na aerobnu oksidaciju se ogleda što pri
anaerobnim uslovima, organska materija razgrađuje do metana koji ima mnogo velik
energetski sadržaj, dok bi se iz iste sirovine pri aerobnim uslovima dobio CO 2. koliki je E
sadržaj CO2? Praktično je 0, jer ne može da sagoreva, dok metan može. Preformulisao sam
rečenicu. Glavni proizvodi anaerobne fermentacije su metan i ugljen-dioksid (odnosno
biogas) kao i ostatak fermentacije, koji se može koristiti kao organsko đubrivo.
Osnovne faze anaerobne fermentacije su hidroliza, kiselinska, sirćetna i metanogena faza.
Ove faze, kao i bakterije koje su najjaktivnije u tim pojedinim fazama[9] su šematski
prikazane slikom 3.

Slika 3. Šematski prikaz postupka fermentacije biomase.

Proizvodi prethodne faze se koriste kao sirovina za početak naredne, a za svaku fazu
potrebna je druga vrsta bakterija različite osetljivosti, i za svaku grupu bakterija su potrebni
različiti uslovi za razvoj. Bakterije metanogene faze su najosetljivije na promenu spoljašnjih
uslova, pa ukoliko se sve faze obavljaju u jednom reaktoru, uslovi se prilago đavaju ovoj
grupi bakterija [4]. Bitno je naglasiti da se sva četiri koraka odvijaju paralelno.

Hidroliza
Hidroliza je prvi korak u prevođenju organske materije biomase u biogas. U ovom delu
procesa organski polimeri se pomoću hidrolitičkih egzoenzima bakterija prevode u
jednostavnije sastavne delove. Tokom hidrolize se složeni molekuli kao što su ugljeni
hidrati, lipidi, nukleinske kiseline i proteini razlažu na monosaharide, glicerol, purine i
piridine. Različiti mikroorganizmi se mogu koristiti u ovom koraku, a razložene materije se
koriste u daljim stupnjevima procesa, kao i u sopstvenom metabolizu bakterija.

Kiselinska faza (acidogeneza)

Produkti hidrolize se koriste kao polazne supstance u ovoj fazi fermentacije. Acidogene
bakterije razgrađuju monosaharide, amino kiseline i više masne kiseline na organske
kiseline kraćeg lanca (propionska, buterna i sl.; eng. Volatile fatty acids), sirćetnu kiselinu,
vodonik i ugljen-dioksid [10].
 Sirćetna faza (acetogeneza)
U ovoj fazi produkti acidogeneze, koji se ne mogu direktno koristiti u metanogenezi, se
dalje razgrađuju do suptrata koje metanogene bakterije mogu da koriste. Organske kiseline
sa više od dva C atoma u lancu i alkoholi sa više od jednog se prevode u sir ćetnu kiselinu,
vodonik i ugljen-dioksid. Proizvodnjom vodonika se povećava njegov parcijalni pritisak u
bioreaktoru, što inhibitorno deluje na bakterije acetogeneze, međutim u sledećoj fazi,
metanogene bakterije koriste taj vodonik u sintezi metana, i time omogućuju dalji rast
bakterija treće faze, sa kojima su u simbiozi.

Metanogena faza (metanogeneza)

Ovo je ujedno i najvažnija faza, a takođe i najosetljivija. U ovoj fazi metanogene bakterije
prevode sirćetnu kiselinu, CO 2 i vodonik u metan, najvažniju komponentu biogasa. Oko
70% metana se dobije iz sirćetne kiseline, a ostatak iz vodonika i CO 2 [6]. nepravilno rečeno
jer ispada da se CH4 može dobiti samo od CO2! Verovatno se radi o bilansu atoma iz
pojedinih reaktanata. Samo oko 30% metna se dobija od ugljen-dioksida i vodonika, tako je
i navedeno u literaturi [8] na str. 23.Ova faza je najsporija faza u celom procesu anaerobne
fermentacije, i veoma je osetljiva na procesne uslove kao što su: sastav supstrata, brzina
doziranja supstrata, temperature, pH i drugi, stoga je veoma bitno voditi računa o ovim
parametrima, kako se ne bi prekinula produkcija gasa.

Procesni uslovi
Kao što je već napomenuto, kako bi se postigao optimalan rad postrojenja, mora se voditi
poseban račun o procesnim parametrima prilikom rada. U ovom delu će biti dat kratak
prikaz nekih parametara koji bitno utiču na proces anaerobne fermentacije:
• Prisustvo kiseonika
Bakterije četvrte faze su najosetljivije na prisustvo slobodnog kiseonika, i čak i veoma male
koncentrcije mogu da deluju inhibitorno ili skroz prekinu rast ovih bakterija, stoga je od
suštinskog značaja obezbediti potpuno anaerobne uslove.
 • Temperatura
Postoje tri temperaturna režima u kojima se može voditi proces. To su psihrofilni (ispod 25
o
C), mezofilni (25 oC – 45 oC) i termofilni (45 oC – 70 oC). Od temperature u velikoj meri
zavisi struktura mikrobiološke zajednice, a od nje direktno zavisi brzina konverzije, a time i
vreme zadržavanja sirovina i trajanje fermentacije [7]. Uticaj temperature na prinos i vreme
trajanja procesa može se videti iz slike 4. Osim na brzinu, temperatura utiče i na druge
parametre kao što je količina amonijaka, koja se povećaca sa temperaturom [7].

slika 4. Vreme zadržavanja i

prinos metana u zavisnosti od temperaturnog režima [11]

• pH vrednost
Od pH vrednosti zavisi brzina razmnožavanja bakterija i brzina razlaganja supstrata.
Metanogeneza se odvija na relativno uskom intervali pH vrednosti, sa optimumom na
intervalu od 6.8 do 7.2 [12] Organske kiseline stvorene tokom acedogeneze mogu da
prouzrokuju pad pH i time naruše stabilnost procesa, međutim, produkti metanogeneze kao
što su CO2 i NH3 i bikarbonati imaju suprotan efekat, te su ove dve faze, pri normalnim
uslovima vođenja procesa, u ravnoteži.
• Mešanje
Mešanje se vrši kako bi se organske materije i potrebni nutrijenti preneli do aktivne
biomase, obezbedili uniformni uslovi prenosa toplote u fermentoru, obezbedilo osloba đanje
mehurova gasa iz supstrata i sprečilo raslojavanje supstrata. Usled kretanja supstrata i
podizanja gasnih mehurova nastalih u toku fermentacije postoji određeni stepen prirodnog
mešanja, međutim, kako ono nije dovoljno, neophodno je dodatno mešanje. Najčešće
metode mešanja su eksterna recirkulacija pumpanjem, unutrašnje mehaničko mešanje i
unutrašnje mešanje gasom [7].
• Vreme zadržavanja
Tačno vreme zadržavanja se može izračunati samo kod šaržnih procesa, dok se kod
kontinualnih procesa srednje vreme zadržavanja određuje kao količnik zapremine
fermentora i brzine unosa sirovina za fermentaciju. Od vremena zadržavanja zavisi stepen
napredovanja reakcije. Takođe treba voditi računa da ono ne bude previše kratko, tj.
minimalno vreme zadržavanja mora biti dovoljno za stabilno razmnožavanje radnih
mikroorganizama [10].
• Biološka potrošnja kiseonika
Biološka potrošnja kiseonika (BPK) je količina kiseonika koju iskoriste mikroorganizmi za
razgradnju organskih materija u susptratu na 20⁰C pri aerobnim uslovima. Ovaj parametar je
u stvari pokazatelj o opterećenosti supstrata biloškim materijama koje mikroorganizmi
mogu da iskoriste, i zbog toga je bitno pratiti ovaj parametar. Ukoliko je cilj proizvodnje
biogasa prečišćavanje otpadnih voda, ovaj parametar vode na izlazu mora biti što manji.
Otkuda kiseonik u anaerobnoj digestiji? BPK pokazuje koliko kiseonika bi bakterije
ikoristila za razgradnju tog supstrata pri aerobnim uslovima, ali pri anaerobim uslovima on
samo pokazuje koliki je sadržaj organskih materija u supstratu, tj. koliko hrane za
mikroorganizme postoji.
• Koncentracija amonijaka
Jedan od najčešćih inhibitora u procesu anaerobne digestije je amonijak. On može poticati
od rastvorenog amonijaka ili nastati usled razgradnje proteina i drugih sastojaka (npr. urea).
Nivo amonijaka koji je inhibitoran za rast bakterija zavisi od parametara, kao što su pH,
temperatura i adaptacija inokuluma [7]
• Koncentracija vodonik-sulfida
Tretiranje otpadnih voda sa visokim koncentracijama sumpora može dovesti do inhibicije
metanogeneze usled formiranja vodonik-sulfida. Koncentracije ukupnog vodonik-sulfida od
100 do 300 mg/l ili slobodnog vodonik-sulfida od 50 do 150 mg/l izazivaju inhibiciju rasta
biomase koja dovodi do potpunog prekida proizvodnje biogasa. Fe 3- joni se često dodaju u
fermentacionu tečnost, kako bi se inhibiralo stvaranje H 2S, uglavnom u vidu FeCl 3 [7].

Prečišćavanje proizvoda
Da bi se biogas dalje koristio potrebno je njegovo prečišćavanje, kako bi se uklonile otrovne
komponente i sastojci koji oštećuju delove postrojenja i dobio bolji kvalitet krajnjeg
proizvoda, a za neke procese potrebno je, na ovaj način, i povećanje toplotne moći.
Različite tehnologije naknadne primene zahtevaju različiti stepen čistoće, od čega direktno
zavise troškovi njegovog prečišćavanja. Za generaciju toplotne energije, kogeneraciju i
trigeneraciju, procesom desulfurizacije se uklanja vodonik sulfid i vodena para. Za
utiskivanje biogasa u mrežu prirodnog gasa i za korišćenje kao goriva transportnih vozila,
uklanja se i ugljen-dioksid kako bi se postigla veća toplotna moć. Na poljoprivrednim
postrojenjima, najčešće se uklanjaju H 2S, vodena para i CO 2 [4].

Uklanjanje vodene pare

Uklanjanjem vode i vodene pare iz biogasa sprečava se njena kondenzacija u daljim
delovima gasovoda kao i pri daljoj primeni, čime se izbegavaju eventualna oštećenja opreme
usled kavitacije i korozija.
Sušenje se uglavnom postiže hlađenjem (ponekad i sa povećanjem pritiska), koje može da se
obezbedi dovoljno dugačkim gasovodom, da bi se biogas dovoljno dugo zadržao u njemu i
ohladio. čime se kondenzuje voda. Cevi gasovoda su često ispod zemlje kako bi se
obezbedila postojanija temperatura tokom godine [4].
Uklanjanje vode se može izvršiti i adsorpcijom na silika gelu ili alumini ili apsorpcijom u
glikolu ili higroskopnim solima, kako bi se postigao još manji sadržaj vlage u biogasu [13]

Uklanjanje CO2
Uklanjanjem CO 2 povećava se toplotna moć biogasa jer se on u značajnoj meri nalazi u
njemu. (25-45%) jer se time ujedno povećava udeo metana. Najčešći postupci uklanjanja
CO2 su apsorpcija, adsorpcija,ali i membranske separacije sve više dobijaju na značaju.
Za apsorpciju voda se najčešće koristi kao apsorpciona tečnost. Rastvorljivost ugljen-
dioksida u vodi opada sa porastom temperature, a raste sa porastom pritiska, te se ova dva
parametra moraju pratiti. Nakon apsorpcije vodom u biogasu ostaje 5 do 10% CO 2. Uporedo
sa apsorpcijom CO 2, uklanja se i deo H2S, pa izlazni tok vode ima povećan sadržaj sumpora
te može doći do korozije cevovoda, stoga se preporučuje da se prethodno postupku
uklanjanja CO2 izvrši desumporizacija [7]. Apsorpcija se može izvršiti i korišćenjem
vodenog rastvora kalcijum hidroksida koji ugljen-dioksid pevodi u nerastvorni CaCO 3 i
izdvaja se kao talog.
Adsorpcija se izvršava na čvrstim adsorbentima kao što su aktivni ugalj ili molekulska sita,
što je jednostavno ali skupo, i sa visokim zahtevima za toplotom [7].

Desumporizacija
H2S se koji se nalazi u biogasu mora se ukloniti kako bi se sprečila korozija opreme i dobili
čistiji produkti saogrevanja biogasa. Prethodnim tretiranjem aktivnog mulja Fe 3+ solima
može se značajno smanjiti sadržaj H2S u biogasu, međutim mora se voditi računa jer
prekomerne doze mogu inhibirati proces fermentacije[14].
Bakterije roda Acidothiobacilus prisutne u aktivnom mulju se mogu koristiti za uklanjanje
H2S [7], a pošto su već prisutne u fermentoru, ne moraju se naknadno dodavati. Da bi ove
bakterije efikasno uklanjale vodonik-sulfid, neophodno je dodati kiseonik, najčešće
dodavanjem atmosferskog vazduha, čija količina zavisi od koncentracije vodonik-sulfida u
biogasu, uglavnom 2-6%. Najjednostavniji postupak je njeno izvršavanje u samom
fermentoru, gde se može ukloniti i do 95% H2S što zavisi od temperature, koli čine dodatog
vazduha i vremena zadržavanja. Biološke desumpurizacije se može odvijati i u zasebnom
bioflitru [13]. Prilikom dodavanja vazduha u biogas, mora se voditi računa o bezbednosti,
jer je metan lako zaaljiv i može doći do havarije.
Desumporizacija se može postići i adsorpcijom H2S na aktivnom uglju. Aktivni ugalj služi
kao katalizator koji prevodi vodonik-sulfid u elementarni sumpor. Za ovaj postupak aktivni
ugalj se prethodno impregnira kalium-jodidom [15].
 Ostaci proizvodnje
Pri fermentaciji, ne potroši se celokupna količina supstrata, već deo nutrijenata ostaje u
neproreagovalom delu supstrata, koji se zajedno sa otpadnim produktima naziva ost atak
fermentacije. U ostatku fermentaciej osim nutrijenata, zaostaje i određena količina
mikroorganizama, te je moguće da se proces fermentacije nastavi u manjoj meri, zato ovaj
ostatak mora odgovarajući da se zbrine. To se uglavnom postiže đubrenjem poljoprivrednih
površina ostatkom, čiji je sastav veoma sličan sazrelom stajnjaku, iako on može da varira u
zavisnosti od sirovina, a time se i doprinosi zaštiti životne sredine i zaokruženju životnog
ciklusa. Prosečan sastav ostatka fermentacije prikazan je tabelom 2. Rekao bih da je sastav
ostatka približno ISTI, bez obzira na sirovinu (silažu)! Da li treba da izbacim tabelu? Ja sam
hteo da je prikažem čisto da se vidi da sastav ostatka ipak u nekoj meri i zavisi od supstrata,
jer se u njemu u stvari nalaze neproreagovali elementi koji su bili u sirovini. Osim toga,
ostatak fermentacije može da se peletira i prodaje kako komercijalno đubrivo.[4]

Tabela 2. Sastav ostatka fermentacije sa tri različita biogas postrojenja [16].

Postrojenje 1 2 3
Korišćeni supstrati [%]
Kukuruzna silaža 57 45 63
Tečni stajnjak 24 2 6
Silaža zrna kukuruza 10 23 11
Silaža cele biljke 8 17 18
žitarica
Sastav ostatka fermentacije
Suva masa [%] 6,4 6,4 7,4
Nukupno [kg/m3] 5,0 5,0 4,5
NH4 [kg/m3] 3,4 2,5 2,6
P2O5 [kg/m3] 2,0 1,3 1,9
K2O [kg/m3] 4,7 4,9 5,4
Tokom fermentacije, čvrste organske materije se razgrađuju, što se u krajnjem koraku
procesa odražava kao smanjenje viskoziteta, koncentracije materija neprijatnog mirisa, i
organskih kiselina koje mogu imati korozivno dejstvo. Ukupna količina azota se ne menja,
ali organski vezan N se prevodi u neorganske soli koje biljke mogu da usvoje i koriste za
rast, isto važi i za fosfor, kalcijum, kalijum. Sadržaj sumpora se smanjuje, jer se ve ćina
prevodi u H2S.
Zbog anaerobnih uslova i temperature, patogeni mikroorganizmi kao i semena korova
odumiru, što ima poseban značaj za primenu ostatka fermentacije kao đubriva [6].

Primena biogasa
Biogas, nakon odgovarajuće tehnike prečišćavanja, može se koristiti na različite načine kao
izvor primarne energije, u zavisnosti od energetskih potreba okoline u kojoj se proizvodi.
Najčešće njegove primene su proizvodnja električne energije kogeneracijom ili
trigeneracijom, toplotne energije direktnim sagorevanjem, kao gorivo za motorna vozila ili
njegovo mešanje sa prirodnim gasom u predviđenim cevovodima. U ovom poglavlju su
opisani pomenuti načini dobijanja sekundarne energije iz biogasa.

Kogeneracija
Postupak dobijanja električne uz istovremeno korišćenje “otpadne” toplote naziva se
kogeneracija (eng. Combined heat and power generation). Na ovaj način postiže se veoma
veliki stepen iskorišćenja, čak do 90% (oko 35% energije se pretvara u električnu, a 65% u
toplotnu) [4] što je i razlog zašto je ovo ujedno i najčešći postupak daljeg korišćenja
biogasa.
Princip rada kogenerativnih postrojenja na biogas je sagorevanje biogasa u motorima sa
unutrašnjim sagorevanjem (SUS motori) kojima se pokreću turbine koje proizvode
električnu energiju, dok se toplota iz rashladnih fluida motora takođe koristi bilo u samom
biogas postrojenju ili za spoljašnju upotrebu kao što je prikazano na slici 4.
 Slika 4. Šematski prikaz kogenerativnog postrojenja sa motorom SUS [4].

Najčešće se koriste gasni Oto motori (Otto motori) i gasni motori slični dizel motorim sa
inicijalnim paljenjem (dizel motori), ove dve tehnologije su ujedno i najrazvijenije.
Mehanička energija dobijena okretanjem vratila motora se koristi za pokretanje turbine,
najčešće sihronog generatora, dok se asihroni koriste za postrojenje kapaciteta manjeg od
100 kW. Proizvedena električna energija se može koristiti za pokretanje električnih uređaja
na samom postrojenju (pumpa, mešalica, kontrolnih sistema..) ali i da se prodaje u lokalnu
električnu mrežu [4].
Ranije se nije obraćalo mnogo pažnje na otpadnu toplotu, ali danas je ona dobila na značaju.
Ona se dobija iz rashladne tečnosti i produkata sagorevanja. Toplota iz rashladne tečnosti je
na relativno niskoj temperaturi pa se može koristiti za zagrevanje vode do najviše oko 90 °C,
a ona se dalje može koristiti za zagrevanje fermentora ili obližnjih radnih i stambenih
prostorija. Toplota produkata sagorevanja je između 460 i 550 °C pa se ona može koristiti za
proizvodnju pare i spoljašnju upotrebu, više o upotrebi u delu o toplotnoj energiji.
 Korišćenje biogasa za dobijanje toplotne energije
Ovo je najjednostavniji način korišćenja energije biogasa. Dobija se prostim sagorevanjem
gasa u kotlovima i bojlerima i prenosi razmenjivačima toplote, a može se koristiti za
upotrebu na lokalnom nivou (farmama pir biogas postrojenjima) ili da se energija do prema
do spoljašnjih korisnika.
Toplota dobijena iz biogasa (njegovim direktnim sagorevanjem ili iz kogeneracije i
trigeneracije) se može koristiti za zagrevanje procesne opreme u kojima se odvija
fermentacija, radnih i stambenih prostorija u okolini postrojenja ili za industrijske potrebe.
Najveći stepen iskorištenja je pri korišćenju u industriji, jer su potrebe za toplotnom
energijom u ovom sektoru konstantne i ne zavise mnogo u odnosu na doba godine a i
industrijska potreba za toplotom je velika. Upotrebom toplotne enrgije za zagrevanje
stambenih prostorija je takođe moguće, ali veliki nedostatak je što su potrebe različite u
toku godine, naime, velike su u zimskom periodu, a veoma male u letnjem.

Trigeneracija
Problemi neravnomerne potrebe za toplotnom energijom tokom godine pokušavaju se rešiti
postupkom trigeneracije (proizvodnja električne, toplotne i rashladne energije). U ovom
slučaju razmotreno je i korišćenje toplote i u letnjim periodima, a koja bi inače predstavljala
otpadnu toplotu, za pokretanje apsorpcionih rashladnih mašina, takozvanih “čilera” čiji je
princip rada sličan radu toplotnih pumpi. Time se produžava rad biogas postrojenja i postiže
veliki stepen iskorišćenosti konstantno tokom godine. Korišćenje rasladnih mašina nije novo
rešenje, ali je nedovoljno rasprostranjena na biogas postrojenjima usled velikih investicionih
troškova [4].

Gorivo za transport
Da bi se biogas koristio kao grivo za vozila sa SUS motorima, potrebno je da bude
zadovoljavajućeg kvaliteta, pa se nakon fermentacije iz njega uklanjaju CO2, H2S, NH3,
voda i mehaničke čestice. Ovo se radi da bi se povećao sadržaj metana u biogasu jer se time
povećava njegova toplotna moć, što je bitan faktor kod motornih vozila jer se tako
omogućuje veći pređeni put za istu količinu gasa. Takođe prečišćavanjem biogasa se postižu
uslovi za sigurnu vožnju, smanjuje se emisija štetnih gasova, korozija i uklanjaju se čestice
koje mogu da dovedu do mehaničkog oštećenja motora [4]. Prečišćeni biogas se takođe
naziva i biometan.
Biometan se može koristiti u vozilima koja su fabrički napravljena da koriste prirodni gas,
ali i u vozilima sa dizel i benzinskim motorima uz manje prepravke, potrebno je d a se
ugrade rezervoari za gas i sistem za dovođenje do motora. Biometan se obično čuva u
bocama pod pritiskom od 200 – 250 bar.
Vozila koja se kreću na biometan proizvode mnogo manje štetnih izduvnih gasova. Ukupna
emisija CO2 je drastično smanjena, pogotovo ako se električna energija korišćena za
prečišćavanje i komprimovanje biogasa dobija iz obnovljivih izvora energije. Emisije
azotnih oksida i organskih isparljivih materija je takođe veoma manja, kao i ukupna emisija
čestica prašine [4].

Utiskivanje u mrežu prirodnog gasa

Ukoliko se biogas ne može koristiti u blizini postrojenja za njegovu proizvodnju, ili je
potrebno da se toplotna energija biogasa prenese naveće razdaljine, tada se on utiskuje u
mrežu prirodnog gasa. Uslovi za ovakvo korišćenje biogasa je da se on prethodno prečisti do
zadovoljavajućeg kvaliteta propisanog zakonskim regulativama, da postoji mreža prirodnog
gasa u blizini postrojenja i mesta primene.
Prednosti ovog postupka su što se time energija biogasa efikasnije prenosi na veće
razdaljine i da se nakon toga ona pretvara u poželjan vid energije nego kada bi se
transportovala sekundarna (toplotna energija), a i investicioni troškovi su manji.
Mane su što se u tom slučaju, električna i toplotna energija za pokretanje biogas postrojenja
moraju nabaviti sa drugog mesta (javne električne i toplotne mreže) ili se može dobiti iz
kogenerativnog postrojenja manjeg kapaciteta, što može da poskupi postupak. Osim ovoga,
postupak se veoma poskupljuje iz razloga što se biogas mora dodatno pre čistiti, što
poskupljuje postupak do te mere da je ovaj način primene uglavnom neisplativ, čak i pri
većin subvencijama [4].
 Literatura:
[1] Ngô C., Natowitz J. B., Our Energy Future -Resources, Alternatives and the
Environment, 2009.
[2] www.iea.org 25.06.2014.
[3] Anonim. 2009. Directive 2009/28/EC on the promotion of the use of energy from
renewable sources and amending and subsequently repealing Directives 2001/77/EC and
2003/30/EC. Official Journal of the European Union.
[4] Martinov M. et al Studija o proceni ukupnih potencijala i mogućnosti proizvodnje i
korišćenja biogasa na teritoriji AP Vojvodine, 2011.
[5] Kaltschmitt M, Hartmann H. 2001. Energie aus Biomasse – Grundlagen, Techniken und
Verfahren. Springer Verlag, Berlin-Heidelberg-New York.
[6] Teodorita Al Seadi, Dominik Rutz, Heinz Prassl, Michael Köttner, Tobias Finsterwalder,
Silke Volk, Rainer Janssen, Biogas handbook, 2008.
[7] Jelena Dodić, Jovana Grahovac, Studija o obnovljim izvorima energije 2011
[8] Preißler, D. et al. (2007). Anaerobic digestitionof energy crops without manure addition.
35.Symposium “ActualTasks ofn AgriculturalEngineering”, Opatija, Croatia, S.
363-370.
[9] Wirth et. al. Characterization of a biogas-producing microbial community by short-read
next generation DNA sequencing 2012
[10] Fachagentur Nachwachsende Rohstoffe e.V. (FNR), Biogas – an introduction, 2009.
[11] Anonim. 2007. Biogashandbuch Bayern - Materialband. Bayerisches
Landesamt für
Umwelt (LfU), Augsburg, Nemačka.
[12] Turovskiy IS, Mathai PK. Wastewater sludge processing. New York: Wiley; 2006.
[13] Appels, L., Baeyens, J., Degrève, J., Dewil, R., Principles and potential of the
anaerobic digestion of waste-activated sludge, Progress in energy and combustion science,
vol 34, 6, 2008, p. 755-781
[14] Dewil R, Baeyens J, Roels J, Van De Steene B. The distribution of sulphur compounds
in sewage sludge treatment. Environ Eng Sci 2008;25:879–86.
[15] Hagen M, Polman E. Adding gas from biogas to the gas grid. Final Report Danish Gas
Agency, 2001. p. 26–47.
[16] Effenberger M, Bachmaier H, Kränsel Eunice, Lehner A, Gronauer A.
Wissenschaftliche Begleitung der Pilotbetriebe zur Biogasproduktion in Bayern. Bayerische
Landesanstalt für Landwirtschaft (LfL), Freising, Nemačka, 2009