Бушова доктрина и рат у Ираку

Извор: Record, Jeffrey, The Bush Doctrine and

War With Irak. – In: Parameters, Spring 2003, pp. 4-21.

Бушова администрација је издала своју прву Националну сигурносну стратегију

у септембру 2002., годину дана након једанаестог септембра, терористичког напада ал
Каиде на Сједињене државе. Пето поглавље документа сумира приступ администрације
према употреби силе, познато као „Бушова Доктрина”. Онa буквално понавља, у четири
стране, председникове изјаве које су уследиле у месецима после 11. септембра ,
укључујући и председникове говоре пре Удружене седнице конгреса 20. септембра 2001,
пре Варшавске конференције о супротстављању тероризму 6. новембра, његов реферат
државама Уније одржаног 29. јануара, његове примедбе пред студентским телом
вирџинијског војног института одржаног 17. априла и његово обраћање завршној класи
америчке војне академије у Вест Поинту, одржано 1. јуна, Бушова администрација сада
има чисту, декларативну политику употребе силе чији су циљеви започети у наслову петог
поглавља : „Спречити наше непријатеље да прете нама, нашим савезницима и нашим
пријатељима, оружјем масовног уништења”.
Овај артикал идентификује и проучава главна стремљења Бушове доктрине и онда
процењује јаче и слабије стране доктрине и то све у контексту очекивања администрације
да ће доћи до напада на Ирак.

Претња

Бушова доктрина почива на дефиницији претње, која се заснива на специфичној

комбинацији „радикализма и технологије”, политички и верски екстемизам удружен са
располагањем оружја за масовно уништење (ОМУ). У његовом говору на Вест Поинту,
преседник Буш је изјавио:
Најозбиљнија опасност за слободу лежи у раскршћу радикализма и технологије. Са
ширењем хемиског и биолошког и нуклеарног оружја, заједно са технологијом
балостичких ракета – када се то деси, чак и слабе државе и мале групе, могу достићи
катастрофичну моћ на ударе на велике нације. Наши непријатељи су објавили баш ову
намеру и били су ухваћени како траже ова страшна оружја.
Секретар одбране Доналд Рамсфелд је, касније понављајући, говорио о опасности
од „повезивања између терористичких мрежа, терористичких држава и оружја масовног
уништења ... која могу да направе моћне противнике, од малих или осиромашених земаља
или чак од релативно малих група појединаца”.
Бушова доктрина идентификује три претећа чиниоца: терористичке организације
глобалног утицаја, слабе државе које дају уточиште и помоћ таквим терористичким
организацијама, и искварене државе. Ал Каида и талибански Авганистанци чине прва два
чиниоца. Искварене државе се дефинишу као оне државе које: ..... сурово поступају са
својим становништвом и расипају њихове националне ресурсе за своју личну корист која
припада владару, не обазиру се на међународне законе, прете својим суседима и у великој

1
мери крше међународне конвенције у којима су саме и учествовале; оне државе које су
упорне да дођу до оружја масовног уништења, заједно са осталом напредном војном
технологијом, које би употребили као претњу или напад, да би постигли агресивне
планове својих режима, државе које спонзоришу тероризам широм земаљске кугле и оне
државе које одбацују људске вредности и мрзе Сједињене Америчке Државе и све што она
представља.
Главни атрибути ових држава су режимска агресивност и потрага за оружјем
масовног уништења, посебно нуклеарног оружја, која су много ефикаснији покретачи
масовног масакра него ли хемијска и биолошка оружја.
Дефиниција искварених држава као да је прављена по узору на Ирак, иако је Иран
много већи снабдевач међународног тероризма и Северна Кореја, трећа држава „осовине
зла”, за коју се верује да је достигла способност производње нуклеарног оружја. Северна
Кореја је ипак тежила ка страној политици модернизације у последњим годинама, бар до
признања, октобра 2002, да је наставила свој програм нуклеарног наоружања и тиме
прекршила договор из 1994. о прекиду тог програма. Бушова администрација је поред
свега тога тражила дипломатско решење путем пребацивања притиска са Токија и Пекинга
на Пјонгјанг. Није било говора о рату против Северне Кореје, иако Пјонгјанг има далеко
више развијенији нуклеарни програм него Ирак, иако је Ким Јонг Ли, ако било шта,
непредвидљивији него Садам Хусеин. Бушова администрација очигледно верује у благе
намере Северне Кореје ; међутим у случају Ирака, дошло је веома близу до изједначења
способности и намеравања – тј. дошло се до закључка да постоји намера да се употреби
оружје масовног уништења за напад, ради очувања њихове егзистенције у Ираку. На
пример, заменик државног секретара Ричард Армитаг је изјавио да „неумољива чежња за
поседовањем оружја за масовно уништење неизбежно доводи до тога да ће то оружје бити
употребљено против нас или против наших интереса”.
Главна особина постулата претње Бушове доктрине је закључак да концепти
хладног рата као што су застрашивање и изолација не морају да делују против искварених
држава које траже оружје масовног уништења и да су ови концепти потпуино неважни у
борби против терористичких организација. „У хладном рату”, тврдња Национално
сигурносне стратегије, „ ми смо генерално суочени са статусом кво, против-ризиком
противника... Али застрашивање које почива само на претњи одмаздом има малу
вероватноћу да ће деловати против лидера искварених земаља који су спремнији за ризике,
коцкајући се са животима својих сународника и националним богатсвом... Традиционални
концепти застрашивања неће деловати против терористичког непријатеља. ”Осуђујући
одјеци ранијих напомена председника Буша у његовом говору на Вест Поинту:
„Застрашивање, обећавање масовне одмазде против нација, не значи ништа против
терористичких мрежа које се крију у сенци и које немају становништво које треба да
бране.” И, „Изолација није могућа када неуравнотежени диктатори са оружјем за масовно
уништење могу да ставе то оружје на ракете или да тајно снабдеју своје терористичке
савезнике са овим оружјем”. (Насупрот изолацији комунизма, која је била усмерена на
његово територијално ширење, изолација Ирака од 1991., ставила је на мету Садамове
територијалне и нуклеарне амбиције. То је, према томе, „вертикално”, колико и
„хоризонтално”). Тако према Бушовој доктрини, искварене државе су дупла претња: оне
не само да теже да задобију оружје масовног уништења за себе, него могу и да то оружје
дају својим „савезницима”, терористима.

2
 Чинећи ствари још горим, расправе у Белој кући утврдиле су да је претња не само
неустрашива, већ је и веома опасна, што захтева хитна реаговања. Мање од два месеца
после напада 11. септембра, педседник Буш је изјавио: „ Ми нећемо чекати да аутори
масоовног убиства добију оружје за масовно уништење”. У свом накнадном обраћању
државама Уније, он је даље изјавио да „ време није на нашој страни. Ја нећу да чекам
догађаје, док се опасност нагомилава. Ја нећу чекати по страни, док се пропаст све више
приближава”. На Вест Поинту, упозорио је, „ако чекамо да се претње материјализују,
онда смо чекали превише дуго”. Његова Национална Сигурносна Стратегија објављује
просто, „ми не можемо пустити да наши непријатељи први нападну”. Саветник
Националне Безбедности, Кондолиза Рајс је нагласила осећај администрације за блиску
опасност, говорећи на ЦНН-у 8. септембра 2002. године, да је ризик чекања, необоривих
доказа о одлучности Садама Хусеина да набави нуклеарно оружје, превише велики, зато
што „ми не желимо да се од пушке која се дими, направи облак од печурака”, метафора
коју је председник Буш у више наврата понављао.
На крају, Бушова доктрина представља, блиску, дволичну, неустрашиву и
потенционално разорну, претњу за Сједињене Америчке Државе - претња која, својом
вештином комбиновања, деструктивностћу и неосетљивошћу на застрашивање, нема
преседана у америчкој историји. То подразумева да таква претња захтева одговор без
преседана.

Одговор

Расуђивање са којим се односимо према нашим непријатељима, који су спремни да

„први нападну”, „да прете или да употребе оружје за масовно уништење против
Сједињених Држава”, који се „неће двоумити да употребе оружје за масовно уништење
ако верују да ће оно послужити сврси”, неизбежно диктира политику, како је Бушова
администрација одлучила да зове „предвиђајућа самоодбрана”. Политика ја заснована на
стратегији превенције. У његовом говору на Вест Поинту, Председник Буш је објавио „да
се рат над терором неће добити дефанзивно. Ми морамо да пребацимо борбу до
непријатеља, да им пореметимо планове и да се супротставимо најгорим претњама пре
него што се они уздигну. У свету ми смо кренули на пут сигурности, а једини пут ка
сигурности је пут акције. И ова нација неће седети скрштених руку”. Национално
Сигурносна Стратегија је објавила да су „Сједињене Државе дуго времена одржавале
опцију превентивних акција против довољне претње за нашу националну сигурност”,
због ризика од неделовања против непријатеља који су спремни да први нападну,
„Сједињене Државе ће , ако је неопходно, деловати превентивно”. Нацонално Сигурносна
Стратегија наставља и каже, „Правни научници и међународни правници често
условљавају легитимност превентиве на постојање неизвесне претње - врло често видљива
мобилизација армија, морнарице и ваздушних снага спремних за напад”. Међутим, „Ми
морамо да прилагодимо концепт изгледне претње на основу могућности и циљева
садашњих противника”. Зато што искварене државе знају да не могу победити са
конвенционалним оружјем, „они (ће) уздајући се на акте терора и, потенционално, у
употребу оружја за масовно уништење - оружје које се може лако сакрити, прикривено
употребити и активирати без упозорења”.
Бушова администрација не сматра превентиву као замену за традиционалне не-
војне мере, као што су санкције и принудна дипломатија проактивна борба против

3
напретка и јачање оних чинилаца који ометају напредак. Превенција је „надоградња”
скројена да се бави са новим, неустрашивим претњама. Али поставља се питање да ли
„превенција” најбоље карактерише нову политику. Званична Пентагонова дефиниција за
појам превентиве је, да је „напад инициран на основу необоривих доказа да прети
непријатељски напад”. Насупрот томе, превентивни рат је „рат инициран веровањем да је
војни конфликт, неизбежан, али да још не прети и веровање да ће одлагање довести до
већег ризика”. Грахам Алисон са Харварда је нашао логику превентивног рата. „Ја ћу
можда једног дана заратити са тобом, али сада сам ја јак, а ти ниси, па ћу ја да заратим са
тобом сада”. Алисон је хтео да истакне да ова логика у много чему стоји иза јапанског
напада на Перл Харбор, „и понекад неки учени Јапанци отворено, незванично, кажу да је
велика грешка Јапана то што је превише дуго чекао”.
Разлика између превентиве и превентивног рата је важна. Као што је горе
дефинисано, превентивни напад је оправдан, ако се слаже са стриктним критеријумом
Државног Секретара Данијела Вебстера, објављеног 1837. и који је и даље важећи и који
гаси: „ако је претња изненадна, велика и ако се са њом не може доћи до разумног договора
и ако нема врамена за премишљање”. Превентивни напад има правну санкцију.
Превентивни рат, на другој страни, нема никаквих правних санкција, јер претња није ни
сигурна, ни неизбежна. Ово чини да непостоји разлика између превентивног рата од
отворене агресије, што објашњава зашто Бушова администрација инсистира на стратегији
превентивног удара, иако су неки званичници кабинета бркали оба израза.
Проблем, бар што се тиче Ирака, је недостатак убедљивих доказа, или бар јавно
доступних доказа, да је ирачки напад са оружјем за масово уништење на Сједињене
Државе и њене савезнике известан. Такав напад се чини суштински невероватним, јер би
он призвао, путем разарајуће одмазде, уништење Садама Хусеина, његовог режима чак и
самог Ирака. Иронично, и поред тога пошто је Бела кућа одбацила застрашивање као
неефикасно против искварених држава, администрација је званично упозорила ирачког
диктатора, да ће његова земља претрпети „истребљење” ако употреби оружје за масовно
уништење против неке земље. Администрација је уопштено поновила претњу децембра
2002. у Националној Стратегији за Борбу против Оружја за масовно уништење, у којој је
објављено да Сједињене Државе „задржавају право на одговор, са надмоћном силом,
укључујући и сва наша расположива средства, као одговор на употребу оружја за масовно
уништење против САД, наших снага изван граница и против пријатеља и савезника”.
Вероватно ове претње не би биле ни направљене без имало веровања у стратегију
застрашивања. Можда је кампања претње администрације да ће напасти Ирак направљена
да ојача стратегију застрашивања. Ипак стратегија застрашивања захтева да застрашивани
верује да неће бити нападнут ако не почини дело због којег би могао бити нападнут. Ако је
убеђен да ми долазимо у сваком случају, није ли стратегија застрашивања у том случају
поткопана?
Ако ирачки напад није известан, али застрашујући у сваком случају, онда зар напад
САД-а на Ирак не постаје превентивни рат заснован на претпоставци неизбежности
непријатељстава и на жељи за првим ударом пре него што војна равнотежа постане мање
повољна (тј. пре него што се Садам докопа нуклеарног оружја)? Изјаве и акције Бушове
администрације, које се односе на Ирак, јако истичу убеђење да је рат неизбежан и
представљају вољу за започињањем рата са Ираком који је заснован на изјављеним
закључком администације да време није на Америчкој страни. У његовом обраћању нацији
7. октобра 2002. у Синсинатију, Буш је поставио питање, ''ако ми знамо да Садам Хусеин

4
има опасно оружје данас,као што то знамо, да ли има смисла да свет чека да му се
супротстави, док он све више јача и док развија још опаснија оружја?''. Председник је хтео
да докаже да би Ирак могао бити ''за мање од годину дана'' способан за конструисање
нуклеарног оружја и ако се то дозволи ''била би пређена линија ужаса''. Садам Хусеин би
био у позицији да уцењује било кога ко се супротставља његовој агресији...да доминира
Блиским Истоком... и да прети Америци тако што би ''давао технологију нуклеарног
наоружања терористима''.
То може итекако бити разлог за започињање рата, чак и превентивног рата, са
Ираком, али треба да нам буде јасна традиционална разлика између превентивног удара и
превентивног рата. На другој страни, можда је Национално Сигурносна Стратегија у
праву када инсистира на ревизији традиционалне разлике када се супротставља
неустрашивим непријатељима, без државе, који су наоружани са оружјем за масовно
уништење. „Можда се провалија између превентивног удара и превентивног рата”, запажа
Мајкл Валзер (Michael Walzer), „сада сузила, па је сада мало стратешке (па стога и
моралне) разлика између ова два термина”. Шта више, бар против Ирака, САД има
мноштво учињених превентивних војних операција. Ричард Хас (Richard Haass) је
забележио, који је сада вођа Државног одсека за политичко планирање, „Коалициони
напади у Пустињској Олуји против ирачке способности за неконвенционално ратовање су
унутар Ирака захтевали ангажовање превентивне силе; способности које су нападане нису
још биле у фази развоја да би могле да утичу на исход Заливског рата”. И заиста, у време
када је била започета Пустинска Олуја, Кувајтско ослобођење – је сигурно – постало
небитно у односу на више циљеве као што су спречавање будуће ирачке агресије
уништавањем ирачких способности за производњу оружја за масовно уништење и
уништавањем ирачких конвенционалних војних способности. Кувајт је могао бити
ослобођен и без удара на ирачке мете, иако можда по знатно већој цени.
Али претпоставимо, на тренутак, да се традиционална разлика између
превентивног удара и превентивног рата, може применити и да Ирак представља претњу
која оправдава превентивни удар. Сваки извођач превентивног удара мора да има много
доказа о непријатељевој намери да ће напасти, као и о могућности непријатеља за брзим и
одлучним ударима – ударима тако брзим који убедљиво оправдавају очекиване офанзивне
војне акције. Намере су наравно немерљиве управо због тога што постоји природна
тенденција да се намери припише и способност. Бушова администрација је јасно ставила
до знања каква је њихова једначина између ирачких способности и ирачких намера. Али
намера да се уради шта? Нема сумње да Садам Хусеин има хемијско и биолошко оружје и
да би волео да има нуклеарно оружје. Али за коју сврху? Бушова администрација убеђује
да он једва чека да употреби ово оружје против САД и против њених савезника и
пријатеља. Али зар не постоји могућност да он тражи своје сопствено средство за
застрашивање? Између Израела и САД он се налази између два противника која су
наоружана нуклеарним оружјем; зар не би поседовање сопственог нуклеарног оружја
натерало непријатеље да двапут размисле пре него што га нападну – посебно пошто су
претходни догађаји у великој мери ослабили ирачке конвенционалне снаге? И можемо ли
ми да нагађамо да је ово прави разлог зашто Бушова администрација жели да нападне
Ирак пре него што се докопа нуклеарног оружја? Експерт за блиски Исток Стефан Зунес
(Stephen Zunes) твди да „је било које оружје за масовно уништење које Ирак можда
поседује под контролом високо централизованог режима који је више заинтересован да
застраши напад САД-а него да га провоцира”.

5
 Бушова доктрина: Пет запажања

Бушова доктрина је узроковала велике контраверзе како код куће тако и у

иностранству. Неки критичари је виде као даље завештање америчком унилатерализму и
ароганцији; у Бушовој администрацији, победа нео-конзервативног програма је имала за
циљ да обезбеди трајну америчку доминацију у свету. Други су је описивали као опасан
преседан, који ће друге државе искористити да би прикриле агресију. Ипак неки виде
доктрину као прости слоган који има за циљ да оправда напад на Ирак. Присаталице
Бушове доктрине су закључиле да је револуција претње на путу који захтева нове
приступе употребе силе. Трагедија 11. септембра, расправљали су, је била упозорење горих
– много горих – ствари које ће доћи ако САД настави са својим реактивним ставом који је
започет током хладног рата. Ризици, они тврде, су високи као што су били и за време
хладног рата, али сада имамо посла са непријатељема које није брига да ли ће живети или
не. Као и код свих контраверзних тема, обоје и присталице и критичари, излажу јаке и
слабе стране својих расправа.
Оно што следи је испитивање њихових твдњи путем пет запажања која се односе на
Бушову доктрину и на претећи амерички напад на Ирак.

• Претња ширења оружја за масовно уништење међу самоубилачком другачије

речено неустрашивим терористичком групама је нова, реална, и потенционално
катастрофална, али примарно усредсређивање Бушове администације на промену
режима је можда усредсређивање на периферију уместо на средиште претње.

Бушова администрација је апсолутно у праву када изједначује могућност

понављања 11. септембра уз употребу нуклеарног оружја, са највећом претњом америчкој
сигурности данас. Сваки могући напор, укључујући и превентивни удар, треба направити
да би се предухитрила материјализација ове претње. Ал Каида хоће наше уништење и у
суштини је неустрашива. Ми смо у рату са Ал Каидом од 11. септембра (што чини
превентивни удар ништавним) и ми смо у обавези да наставимо војне операције против
тог непријатеља и њихових Талибанских савезника у Авганистану све док не будемо били
уверени да и када напустимо ту земљу да ће она бити довољно јака да спречи свој
повратак у стање раја за Ал Каиду.
Зашто онда Бушова администрација жели да започне други рат против Ирака?
Зашто су, наводно, само један дан након 11. септембра секретар одбране Рамсфелд
(Rumsfeld) и његов заменик Пол Волфовиц (Paul Wolfowitz) предложили на заседању већа
националне сигурности, да се напади Ал Каиде употребе као изговор за напад САД-а на
Ирак? Многи извештачи су запазили да Садам Хусеин представља недовршен посао за
Бушову администрацију и да је Садам Хусеин финансирао заверу за атентат на оца
председника Џорџа Буша. Али која је веза између Ирака и Ал Каиде? Председник Буш је
изјавио крајем септембра 2002. да ''не можете разликовати Ал Каиду и Садама када
говорите о рату против тероризма. Обоје су подједнако лоши, једнако зли и подједнако
деструктивни''. Он је додао ''опасност је то што Ал Каида постаје продужетак Садамовог
лудила, његове мржње и његовог потенцијала да рашири оружје за масовно уништење
широм света''.

6
 Али администрација није изложила ни један доказ који повезује Садама Хусеина са
нападом 11. септебра и није представила убедљиве доказе о оперативном удруживању
Ирака и Ал Каиде. Обоје, Садам Хусеин и Осама бин Ладен, можда мрзе САД али први је
вечити диктатор који по Стаљиновом примеру никад није оклевао да коље муслиманске
свештенике, док је други религиозни фанатик који сматра да су стогодишњи арапски
режими богохулни. Осим што су омржени од стране САД они немају ништа заједничко,
историја међународне политике је препуне чудних савеза (нпр. Хитлер и Стаљин затим
Стаљин, Черчил и Рузвелт).
Осим тврдње администрације да постоји опасност да ће Садам Хусеин осветнички
мотивисан извршити трансфер оружја за масовно уништење ка Ал Каиди, не постоји неки
други доказ да је такав трансфер извршен, иако Хусеин има хемијско и биолошко оружје
годинама. Штавише администрација се никад није питала да ли је Ирачки диктатор могао
да буде сигуран да обави такав трансфер без икаквог трага. Чак и када би био сигуран у
такав успех, зар се не би бринуо да је Бшова администрација већ узела у разматрање Ал
Каиду.
Да ли би напад оружјем за масовно уништење био први чврст доказ да је трансфер
извршен? Ту постоји и питање контроле. Код Садама Хусеина и његовог режима се ради о
апсолутној политичкој контроли јер контрола значи опстанак. Колико је могуће да ће
Садам, стаљинистички настројен, параноидан и мегаломаничан који има дуг досије о
угњетавању радикалних исламиста у својој земљи, извшити трансфер његовог тешко
стеченог оружја за масовно уништење исламској терористичкој групи која је ван његове
контроле?
Ако постоји могући сценарио да ће Ирачани први употребити оружје за масовно
уништење, укључујући и индириктно путем њеног трансфера терористичким групама, зар
није одговоран амерички напад на Ирак за постављање Садама у позицију сигурне
пропасти и на тај начин уклонило било какве препреке у виду ''страха'' да поведе са собом
у пропаст што више могуће непријатеља? За време рата у Заливу, Садам је издао наређење
ирачким Скад (Scud) батеријама да лансирају биолошки и хемиски наоружане ракете на
Тел Авив ако коалиционе снаге буду напредовале према Багдаду. Сам председник Буш је
признао да би ''Ирачки режим који је суочен са својим уништењем био у стању да
предузме сурове и очајничке мере''. Проценом ЦИА-е се дошло до закључка да би Садам,
ако је уверен да га напад САД-а не може застрашити, могао, ''да се одлучи на екстреман
корак тако што ће помоћи муслиманским терористима у спровођењу напада са оружјем за
масовно уништење против САД и на тај начин искористи своју последњу шансу да се
освети тако што ће повести са собом велики број недужних жртава.'' Најмање што би
урадио, Садам би напао циљеве у Израелу и на тај начин постао постхумно славан међи
многима у Арапском свету. Према томе зар не би напад САД-а на Ирак било само-
прорицање за Садамову употребу оружја за масовно уништење? (Све ово претпоставља,
наравно, оба и одлуку САД-а за рат и опстанак, упркос поновне инспекције УН које су
почеле децембра 2002. године, могућност Ирачке испоруке оружја за масовно уништење.)
И ако је циљ Бушове доктрине да спречи спајање тероризма и оружја за масовно
уништење, зар не треба да се концентрише прво и пре свега на уништавање многих и
слабо осигураних залиха оружја за масовно уништење у земљама бившег Совјетског
Савеза? Насупрот Ираку Ал Каида је, уистину, транснационална организација са својим
елементима у најмање 60 земаља. На основу импресивних финансијских средстава који су
јој на располагању, Ал Каида је у врло доброј позицији, да може да искористи прилике као

7
што су постојање толико лабаво обезбеђених оружја за масовно уништење, и да не
причамо о услугама осиромашених совјетских научника, за оружје за масовно уништење.
Ипак необјашњиво, Бушова администрација жели да укине финансирање фонда који је
направљен да омогући Русији да уништи велике залихе оружја за масовно уништење.
Срж претње је Ал Каида, а не Ирак и амерички рат против Ирака ће неизбежно
преусмерити стратегијску пажњу и војна средства од не само застрашујуће ситуације у
Авганистану и уништавања Ал Каиде, него такође и од америчке још увек неприхватљиво
слабе отаџбинске одбране. Баш због овога је бивши саветник за националну безбедност
Брент Сковкрофт (Brent Scowcroft) упозораво против Америчког напада на Ирак. „Наш
значајан сигурносни приоритет... је рат против тероризма”, он је изјавио августа 2002.
године. Напад на Ирак би „озбиљно угрозио, ако не и уништио, глобалну
антитерористичку кампању коју смо ми преузели”, делом због међународне
непопуларности Америчког напада на Ирак које би резултирало „озбиљном деградацијом
међународне кооперације са нама против тероризма”. Истог месеца, Френк Рич (Frank
Rich) из Њујорк Тајмс-а је коментарисао да у Ираку „ми смо изабрали прву мету, ма
колико силеџиски то звучало толико је и бесмислено, када се односи на сезонски
муслимански тероризам младалачке генерације Мохамеда Ате”. Гери Сиб (Gerry Seib) из
Вол Стрит Журнала се слаже: „Садам Хусеин има 65 година... и представља претњу из
прошлости и садашњости. Ови млади терористи из Ал Каиде су претња садашњице и
сутрашњице”. И не би требало да се заваравамо: „Само по себи, склањање Ирачког вође ће
имати мало утицаја на њихову елиминацију као претње. За кратко време, у суштини, рат
против Ирака може да им да снаге да наставе још више”. За бившег државног секретара
Медлин Олбрајт (Madeleine Albright), „Чини мало смисла да сада усмеравамо светску
пажњу и нашу војску, нашу обавештајну службу, дипломатију и финансијска средства на
планирање за инвазију на Ирак уместо на Ал Каидине планове за убијање недужних људи.
Ми не можемо да се боримо у другој одлучујућој бици а да се не повучемо из прве.”
Заиста, зато што се практично цео муслимански свет јако противи америчком
нападу на Ирак, Бушова администрација ризикује да претвори акцију против Ирака у јак
алат за регрутацију у Ал Каиду која је до октобра 2002. показала јасне знаке опоравка
путем очигледног опстанка Осаме бин Ладена, бомбашким нападима у Индонезији и на
Филипинима и поновним успостављањем малих кампова за обуку дуж границе Пакистана
и Авганистана. Неочекиване победе исламиста на изборима у провинцијама дуж
пакистанске и авганистанске границе су у истом месецу имале удела у успоравању претеће
америчке војне операције против Ирака.
Ваљана стратегија укључује диференцирање претњи и приоритетизовања
непријатеља. Концентрисане терористичке организације, слабе државе које их угошћују и
помажу, искварене државе заједно са монолитним понашањем умањују способност да се
разликују и ризикују лажним захтевима за пажњом и за средствима. Током прве две декаде
хладног рата, САД се односио према комунизму као према интернационалном монолитом
са централним управљањем. И чинећи то, нису успели не само да разазнају критичне
националне антагонизме унутар комунистичког света, него такође нису успели да спознају
да је комунистичка суровост у деколонизовању трећег света била прво и пре свега продукт
јединствених локалних околности, које захтевају јединствене одговоре уместо
универзалних. Резултат ове стратешке кратковидости је била интервенција и пораз у
Вијетнаму. Неуспех у разликовању претњи које су представљали Садам Хусеин и Ал
Каида је такође рецепт за пропаст политике. Заиста, два бивша члана скупштине

8
националне сигурности, који су били одговорни за антитерористичка питања, недавно су у
вези Бушове администрације закључили да је „конфузија што се тиче ових ствари и лакоћа
са којом је рат против Ал Каиде претопљен у покретање против Ирака наговештава да се
Америчке вође још нису сусреле са свим мерама које може да предузме Ал Каида”.
• Бушова доктрина је утврдила не ефикасност стратегије застрашивања против
самоубилачких терористичких организација, али је можда погрешно проценила да је
стратегија застрашивања неефикасна против искварених држава.
Као и друге државе, искварене државе имају ''територију за коју су одговорне'' у
смислу имовине која може бити нападнута, укључујући и владаре који, насупрот
самоубилачким бомбашима, цене своје животе. У случају Ирака, у ову имовину спада и
личност Садама Хусеина, његове сигурносне службе, специјална републиканска гарда,
вођство Батх (Ba’th) партије и Садамове палате. Сједињене државе су могле да униште све
ове мете са нуклеарним оружјем за неколико минута.
Међутим Бушова администрација је утврдила да Ирак и тиме имплицирајући и на
друге државе „осовине зла”, Иран и Северна Кореја, нису или бар не морају бити
застрашиване. Овај аргумент је двострук: Садам је већ два пута употребљавао оружје за
масовно уништење против сопственог народа и против иранских трупа и он је
„неуравнотежен”, чак и „луд”. Ипак и поред тога што је Садам већ употребљавао оружје за
масовно уништење, то не доказује имунитет против стратегије застрашивања, због тога
што његове беспомоћне жртве нису биле у могућности да му узврате. (Садам је увек био
успешан у борби против непријатеља који немогу да му узврате). Зар није значајно то што
се за време Заливског рата суздржао од употребе оружја за масовно уништење против
Сједињених држава и Израела - непријатеља који су били у стању на разарајућу одмазду?
И како се објашњава изостанак рата на Корејско полуострво у протеклих 50. година?
Северна Кореја је најтрајнија искварена држава данас у свету и много је боље наоружана
са оружјем за масовно уништење у чини се да је спремнија да и употреби то оружје него
што је то Ирак. Није ли Северна Кореја успешно застрашивана пола века?
Филип Бобит (Philip Bobbitt), у свом магистериуму Ахилов штит: Рат, мир и ток
историје, је преиспитивао тврдњу да су искварене државе не застрашиве. Расправљајући о
корисности одбране балистичких ракета, која су била продавана, као превентива, на
основу неустрашивости искварених држава, Бобит пита:
Да ли је разумно мислити да ће обезбеђивање великих држава
Запада са одбраном од балистичких ракета, успети да обесхрабри
„искварене државе” много више него уверавање да ће у случају напада
доживети сигурно истребљење, које их и данас плаши? Веровати у
претпоставку психолошке хиперсензитивности према управо таквој
могућности неуспеха у смислу вођства Ирака, Ирана и Северне Кореје
које се чини нескладна са њиховим карактером... равнодушност према
свом опстанку, иако они то траже у својим регрутима, они то сами не
истичу упадљиво.

У смислу разума, може ли се Садам стварно поредити са бомбашима самоубицама

из Ал Каиде, којима су вреднији идеали од сопственог живота? Да ли је Садам нестрпљив
у одбацивању сопственог живота и режима само да би повредио Сједињене Државе?
Штагод да је или није ирачки диктатор, он је изнад свега онај који преживљава и који цени
свој живот и своју позицију до те мере да се не устручава да масакрира осумњичене

9
унутрашње непријатеље и да лично убија своје колеге само да би остао на свом положају?
Садам „је рационални политички калкулатор који може да се преокрене у тренутку ако је
његов режим угрожен”, каже Џеролд Пост, бивши профилиста Садама Хусеина из ЦИА-е.
„Али он може да постане врло опасан када је сатеран у ћошак”.
Ако постоји доказ у име Садамове неустрашивости, то је његова демонстриран
умешност да направи катастрофалне промашаје у прорачуну. Он је гурнуо своју земљу у
три катастрофална рата, потпуно подценивши снагу воље својих противника; и он је
можда на своју штету убедио себе, на основу резултата Заливског рата, да ће му стицање
нуклеарног оружја обезбедити имунитет против америчких војних акција у будућим
ирачким агресијама.
Култ личног диктатора је склон стратешким промашајима. „Господин Хусеин је
често ненамерно самоубилачки настројен”, истиче Кенет Полак (Kenneth Pollack), бивши
ЦИА аналитичар ирачке војске и аутор „Претећа олуја: Случај за инвазију Ирака”. Он
„воли да ризикује и да игра опасне игре не схватајући колико су те игре стварно опасне”,
зато што „је он веома несвестан спољашњег света јер је окружен психопатама који му
говире ино што он жели да чује”. И према томе, он се веома разликује од Стаљина, са ким
је био упоређиван, од стране оних који су веровали у ефикасност стратегије застрашивања
против Садама. И поред тога што је био суров и окрутан, Стаљин је био такође обазрив и
стрпљив, „Садам је Стаљинов обожавалац и несумњам у то да га он намерно имитира”,
запазио је деведесетосмогодишњи Џорџ Кенан (George Kennan) крајем 2002. године. „Али
црта авантуризма која одликује Садамово понашање је у потпуној супритности са
Стаљином”. Ричард К. Бетс (Richard K. Betts) верује „да колико год Садам био
непромишљен, он до сада никад није урадио нешто за шта би Вашингтон рекао да је
самоубилачки”. Истина је, да се његова инвазија на Кувајт претворила у катастрофалну
грешку, али у августу 1990., Садам имао мало разлога да верује да ће Сједињене Државе да
реагују на начина на који су реаговале; заиста, далеко од намере да застраше ирачког
диктатора, прва Бушова администрација је несвесно дала Садаму зелено светло за своје
акције. И нема сумње да је Садамова инвазија на Иран десет година раније била такође
потпуни промашај у процени. Али је то било такође очекивано: Ајатола Хомеини је
отворено покушао да сруши Садамов режим.

• Бушова доктрина се управо фокусира на принципе промене режима као да су то нај

ефикаснија сретства у борби против претњи које представљају искварене,
териристички настројене и слабе државе, али стварна промена режима захтева
значајне, чак неприхватљиве, војне и политичке ризике, који зависе од локалних,
регионалних и интернационалних околности.

Рецепт доктрине је ,да ако се не води рачуна о јединствености и доминацији

околности, то је онда сигуран пут у пропаст. Опет, Џорџ Кенан (George Kennan): „Ја
сажаљевам доктрине. Оне служе да дефинишу нечије поступке у будућим ситуацијама,
када ти поступци можда нису одговарајући”. Као што је истакнуто, интервенција САД у
Вијетнаму је била продукт догме анти-комунизма.
Није у питању жеља за променом режима, него више, у сваком појединачном
случају, њена флексибилност, трошкови, ризици и потенционално нежељене последице
које се стављају на терет преувеличавања страха од претње. Претходне администрације су
се суздржавале од лечења симптома агресије; кривци су били враћани до њихових граница

10
или су били изложени принудној дипломатији, али су били остављани нетакнути,
слободни да се боре неког другог дана. Бушова прва администрација је ограничила своје
циљеве у Заливском рату само на избацивање Ирачких снага из Кувајта; није успела да
нанесе толико штете ирачкој војсци колико би требало да се сруши Садам Хусеин са
власти, мада у тренутку победе званичници администрације су веровали да ће бити
другачије. Клинтонова администрација се суздржавала од одлучне употребе силе на
Балкану против босанских Срба и касније у Србији и супротставила се нападима Ал Каиде
на Америчке интересе у Африци, Блиском Истоку и у Персијским заливу са неефикасним
казненим ракетним ударима.
Насупрот томе, садашња Бушова администрациа је спремна да делује на срж
агресије, осим у случају Ирака када се усмерила само на промену режима. Срушила је
Талибански режим у Авганистану и жели да уништи Садама Хусеина. И чинећи то,
администрација наставља у 21. веку устаљену америчку праксу из 20. века, у којем
Сједињене Државе настављају да руше режиме и то не само на својој хемисфери већ
понекад и на неком другом месту.
Али искварене државе са којима се данас сукобљавамо нису слабе банана
републике и слабе државе које пружају уточиште терористима одају утисак стратешког
живог блата. Штавише, насилно рушење режима у исламском свету, посебно с обзиром на
америчку страну у израелско-палестинском рату, ризикује да претвори рат против
тероризма у „судар цивилизација”. Ризик иницирања таквог сукоба био би делимично
велик у случају да је Садам Хусеин одговорио на амерички напад тако што би лансирао
оружје за масовно уништење против Израела, који би највероватније изазвао у неком
смислу израелску одмазду. У оба случаја, авганистанском и ирачком, још увек, Бушова
администрација усресређује сву своју пажњу и средства на први случај и у сваком смислу
лакшем, изазов мењања пола режима: тј. како се отарасити старог режима.
Страшнији задатак је стварање новог, издржљивог и непретећег политичког
поретка. Која је визија Бушове администрације, Ирака после Садама, и колико је
политичке енергије, војних и финансиских средстава спремљено да се потроши на нови
Ирак, и колико дуго? Или је довољно само да се Садам Хусеин збаци са власти и да се
пусти да се саме ирачке политичке домине распореде где год могу? Дошло је до поплаве
анализа и изјава администрације о неопходности и смислу рушења Садама Хусеина са
власти, али се једва чуло нешто о планирању шта када Садам оде. Заиста, прво јавно
обраћање председника Буша о могућој америчкој улизи у Ираку после Садама, се одржало
тек 5. октобра 2002. целу годину након причања администрације о рату са Ираком. Истог
месеца, Невт Гингрих (Newt Gingrich), је упозорио мислећи на „грешке које смо направили
у Авганистану”, у односу на Ирак, „Ви не би требали да војно улазите у земљу ако нисте
промислили на шта ће она личити после тога”.
Престанак рата на тај начин који би створио бољи и трајнији мир је врло тежак
задатак и Сједињене Државе имају традицију да одлажу завршетак рата (нпр. Први
Светски рат, рат у Вијетнаму, Заливски рат). Сигурно непостоји у Бушовој администрацији
охрабрење за унутрашњу аверзију према директном учешћу у „стварању нације”, аверзију
чија је цена очигледна на пољу забрињавајуће сигурносне ситуације у Авганистану. Ипак
мењање режима захтева и накнадне војне, политичке и економске обавезе. Неуспех у
испуњавању ових обавеза не издаје само оне које је ослободила од режима него такође
позива „гори мир” који ће инкубирати будуће претње за безбедност.

11
 Можда ће се међутим администрација потрудити да обнови Ирак као демократску
државу. Упркос ужасним етничким и религиозним продирањем, Ирак је, као земља, поврх
свега, много стратегијски значајнија Сједињеним Државама него што је то Авганистан и
комбинација релативно добро образованих људи, велике потврђене резерве нафте и
античка историја пружају добар основ на коме се може стварати држава, која ће моћи да
служи у региону као алтернативни модел аутохтоним и често економски дискредитованим
режимима, који доминирају Блиским Истоком.

• У трансформацији јасне политичке опције првог напада у декларативну

доктрину, Бушова администрација је појачала утисак о Америци, подједнако међу
пријатељима као и међу противницима, као о унилатералисти, тиранској „супер-моћној”
и као о неосетљивој на оно шта други мисле.

Током председничке кампање 2000. године, кандидат Буш је изјавио, „Наша нација
сада стоји сама у свету у смислу моћи. И зато ми морамо да будемо скромни и да
усмеравамо нашу снагу на начине који ће промовисати слободу... Ако смо ми арогантна
нација, остали ће нас видети као такве, али ако смо скромна нација они ће нас поштовати”.
Ипак превентивни удари и сигурно превентивни ратови никад нису били у вези са
скромношћу. За велике силе, опција првог напада је увек била приступачна у кризама и
против стварних претњи оправдава превентивне ударе, као што је била претња по
Сједињене Државе од стране Совјетског Савеза који је тајно донео нуклеарне ракете у
Кубу 1962. године, од Сједињених држава се очекивало да имају ставове света, као што су
их и имали. Али уздизањем превентивног удара у отворену доктрину и претња Ираку са
подсећањима на превентивни рат, изгледа да се Сједињене Државе намерно удаљавају од
више од пола века напора на уградњи своје сигурности у мрежу мултилатералних
институција које уверавају остале да ће Америка суздржано користити своју моћ.
Практиковање нео-конзервативног програма трајног Америчког примата путем
сталне војне супремације и по доктрини, агресивна воља за употребом силе у виду
превентивног удара, чак и превентивног рата, како би се уклонили режими који
представљају претњу и да се промовишу америчке политичке и економске институције,
изазива сталну изолацију и мржњу. Као што Џон Икенбери (John Ikenberry) коментарише:

Америчка новорођена неоимперијална велика стратегија прети да расцепа

тканину од које је направљена интернационална заједница и политичко
партнерство тачно у време када су та заједница и та партнерства хитно
потребна (за борбу против терористичих претњи). То је прилаз испуњен
ризицима и осуђен је на пропаст. То није само политички неодрживо већ је
и штетно по дипломатију. И ако историја не лаже, ова стратегија ће
изазвати антагонизме и отпор који ће оставити Америку у још
непријатељскијем и раздвојенијем свету.

Утицај нео-конзервативих идеологија на Бушову Белу кућу је био итекако

очигледан. „Тај утицај је био очигледан код администрације и њеног презирања претњи и
коалиција које су ограничавале Америчку слободу да делују, изразило је једностраност у
сукобу Израела и Палестине, њена преокупација променом режима у Ираку, њено
прокламовање доктрине употребе силе, која је и тема овог есеја, и њена увереност у

12
очевидну умешност Сједињених Држава и њених политичких и економских вредности
који могу да послуже као средство за глобалну трансформацију”. Много пре 11. септембра,
нео-конзервативци су били привржени хипер-активности на пољу иностране политике која
се заснивала на повећању трошкова за одбрану и обавезивање на „обарање режима који су
непријатељски настројени према нашим интересима и нашим вредностима” „и да
прихвате одговорност за америчку јединствену улогу у одржању и ширењу међународног
поретка који је пријатељски према нашој сигурности, нашем напретку и нашим
принципима”. У Ираку они виде прилику не само да униште тиранина него и да
демонстрирају вољу Америке за употребом силе без преседана да би створили модел
државе у Ираку на који ће се угледати остале државе у региону. Изван тога они желе да
спрече настајање било ког војног ривала. Национално сигурносна стратегија не само да
објављује Америчке циљеве који су „одвраћање потенциалног противника од бављења
војним јачањем у намери изненађења или изједначавања снаге са Сједињеним Државама”,
него чак и пребацује Кини, зато што постаје изазов, тако што „тежи да поседује напредне
војне способности... застарео пут који ће на крају спречити тежњу ка националној
величини”. Стога војна супремација је легитимна за Сједињене Државе, али војна
модернизација релативно слабе Кине није легитимна.
Тежња ка унилатеризму, програм примата у свету представља дугорочан ризик за
сигурност Сједињених Држава. „Изразито америчка хегемонија можда изгледа
(администрацији) пожељнија, него збркани компромиси постојећег поретка, али је
отворено заснована на комерцијалним интересима и војној моћи и недостаје јој сва
легитимност. Терор ће се наставити, чак и горе, рашириће раширену симпатију према
терору”. Бар тако упозорава господин Мајкл Ховард (Michael Howard). Он наставља:

Али америчка моћ која је стављена у службу међународне заједнице

легализована репрезентативним институцијама и владавином права,
прихватајући своја ограничења и неадекватности али стално радећи да их
унапреди: то је веома друга ствар... (Сједињене Државе) морају да престану
да замишљају себе као усамљене протагонисте у космичком рату против
„зла” и да се помире са мање спектакуларном и више досадном улогом:
уместо водећег учесника у напуклом али још увек незамењивом систему
кооперативне глобалне владе.

У смислу праведности према присталицама превентивног удара, ипак треба истаћи

да ни превентивни удари ни, сигурно, промене режима нису нови у америчком
државништву. Пре рата 1812. Џејмс Медисон (James Madison) је одобрио војне операције у
шпанској Флориди у намери да предухитри Британце да је употребе као базу за напад на
Сједињене Државе. Итекако, касније прокламована Монроова (Monroe) доктрина је
циљала на то да предухитри обновљену Европску воску да интервенише у Западној
хемисфери. Зимске кампање Сједињених Држава, после грађанског рата, против ѕападних
Индијанаца су биле у смислу превентивних удара. Године 1898., Сједињене државе су
извеле превентивни удар на Шпанску флоту на Филипинима, иако тај циљ и то место нису
имале никакве везе са пореклом шпанско-америчког рата. Национално сигурносно веће
(1950.) је изричито прихватило идеју о превентивном нуклеарном удару ако Совјети
нападну или ако се зна да су на путу да нападну. Током хладног рата, Сједињене Државе су
организовале тајна (нпр. Гватамала, Иран) и јавна (нпр. Гренада) рушења режима за које се

13
веровало да су предходници естаблишмента проширене совјетске моћи и утицаја.
Интервенција Сједињених Држава у Вијетнаму је оправдавана као средство за спречавање
осталих Азијских „влада” да пређу у комунизам. И акција Сједињених Држава током
кубанске кризе 1962. је био превентивни удар како би направила простор морнарици
Сједињених Држава која је била у „карантину” од Кубе представља претњу од нуклеарне
одназде против Советског Савеза и били су усмерени на заустављање естаблишмента на
острву да има стално нуклеарне балистичке ракете средњег домета. Да би био сигуран
председник Кенеди је нашао излаз из кризе без рата, али је упозорио да „ми не живимо
више у свету где само стварно пуцање из оружја представља довољан изазов за
националну сигурност да би се направила максимална опасност”. Велике силе имају
навику да заустављају мале проблеме пре него што они постану већи проблеми.

• Бушова доктрина се позива на злоупотребу и тиме успоставља опасан преседана

који други треба да прате.

За Сједињене Државе, ризик је дегенерација доктрине у изговор за напад на режиме

само зато што нам се не свиђају различити режими који претстављају претњу која може да
нас предухитри. Доктрина позива на злоупотребу зато што не пружа критеријуме по
којима би се просуђивала претња која оправдава превентивни удар. Искварена држава није
аутоматски мета превентивног удара; да је тако, Бушова администрација би говорила о
рату против Ирана, а и да не говоримо о Северној Кореји. Заиста, шта оправдава напад на
Ирак а не на Иран или Северну Кореју, које је, као и Ирак, администрација окарактерисала
као државе „осовине зла”? Да је Бушова доктрина постојала после Другог светског рата,да
ли би могла да се употреби против Совјетског Савеза и комунистичке Кине, иако су обе
ове државе по дефиницији Национално сигурносне стратегије испуњавале критеријуме
које би их сврстале у искварене државе и оне су тежиле да имају нуклеарно оружје до 1949
и 1964? „Зато што доктрина не утврђује никаква ограничења”, расправљају аналитичари
национално сигурносне стратегије, „могу ли Сједињене Државе опет да се одлуче на
употребу превентивних удара, иако би застрашивање овога тренутка било много
прикладније? И знајући ово, можда ће други нападати још раније, што захтева од
Сједињених Држава да унапреде још више своје способности да они за узврат приви
нападну? Логика напада и одбране може учинити свет који је без граница од употребе
превентивног удара, веома ружним”.
Критичари са Брукингшке институције закључују да је Бушова доктрина „прећутно
у односу на околности оправдава предухитравање” и подиже ризике да ће и остале државе
„прихватити аргумент предухитравања као заташка за успостављање својих националних
сихурносних поена... Све док администрација може да дефинише линију које раздваја
оправдавајуће предухитравање од бесправне агресије на начине који ће придобити
поверење у иностранству, ризикује да чује своје речи како оправдавају нешто чему се она
противи”. Русија се већ позива на Америчко одобравања предухитрености као оправдање
за могуће војне акције против Грузије, из које Чеченски сепаратисти (ако више волите
терористи) спроводе своје операције у Чеченији. Индија би могла да нападне Пакистан и
да се са осмехом на лицу позива на Бушову доктрину на основу Пакистанског
спонзорисања тероризма у Кашмиру. И Кина би могла да оправдава превентивни рат
против Тајвана као средство за спречавање његове претње за независношћу или
спречавање неповољне (за Кину) промене војне равнотеже дуж Тајванског залива. „Не

14
може бити амерички национални интерес и светски интерес”, закључује Хенри Кисинџер
(Henry Kissinger), „морају се развити принципи који дозвољавају свакој нацији неоспорно
право на предухитреност против својих дефиниција претње за своју сигурност”.
Међутим убеђивање у случају напада на Ирак, да је предухитривање деклараторна
доктрина којој недостају критеријуми али је ипак примењива на опште категорије држава
призива стварне невоље на Ирак и из тог разлога може да се претвори у недовољану, чак и
немогућу основу за америчке односе са остатком света.

Завршетак

У првим годинама хладног рата, пре него што је Совјетски Савез испробао своју
прву атомску бомбу, постојали су позиви у Сједињеним Државама на превентивни рат
протв другог злог диктатора. Позиви су настављени чак и касније када је Совјетски Савез
детонирао своју прву атомску бомбу 1949. године. Заиста у наредним годинама, командант
колеџа за ваздушни рат при ваздушним снагама, јавно је тражио да му се издају наређења
да изведе нуклеарне нападе против нарастајућих совјетских атомских способности. „Када
будем отишао код Исуса”, рекао је командант, „мислим да би могао да му објасним зашто
сам хтео да урадим то сада пре него што буде било прекасно. Мислим да би могао да му
објасним да сам спасио цивилизацију. Са њом (атомском бомбом) употребљеном на време,
можемо да имобилишемо непријатеља и да спречимо његове злочине пре него што се они
и десе”.
Председник Труман је отпустио команданта, јер је више волео уместо овога дугу и
на крају запањујуће успешну политику изолације и застрашивања.

15