1. Šta je to metaetika i kojim osnovnim pojmovima operiše?

 ŠTA JE TO METAETIKA?

Metaetika nastaje kao pokušaj da se pobije intuicija prema kojoj svaki jezik predstavlja
opis neke stvarnosti, ili je barem sa opisom stvarnosti neraskidivo povezan. Opisi
predstavljaju iskaze, koji mogu biti: istiniti ili lažni. To dalje podrazumeva da je jezik morala
opis neke stvarnosti. Ipak, pitanje je da li je jezik morala opis neke stvarnosti?

Poreklo utiska prema kome je jezik morala opis neke stvarnosti proizilazi iz dva tipa rečenica:

1. X je dobro } izgleda kao da opisuje X time što kaže da je “dobro”

2. X je žuto } isto, opet izgleda kao da opisuje X kazujući da je “žuto”

Na prvi pogled izgleda kao da ne postoji nikakva logička ili gramatička razlika između ove dve
rečenice, je obe rečenice izgledaju kao da opisuju X.

Ipak, za razliku od tradicionalne teorije značenja u kojoj se jezik posmatra u njegovoj saznajnoj-
kognitivnoj dimenziji – kao sredstvo pomoću kojeg opisujemo svet i izražavamo svoja verovanja
i saznanja o njemu, metaetika ne pretenduje da jezik sagleda u njegovoj saznajnoj funkciji.
Jezik morala ima drugačije pretenzije.

Mark Šreder1 kaže da jezik morala ne izgleda drugačije od vanmoralnog jezika, jer reči jezika
morala izgledaju kao da funkcionišu kao vanmoralne reči. Prema Sajmonu Kirčinu, to je tako
zato što moralne, kao i vanmoralne reči imaju deskriptivnu površinsku gramatiku, tj. i moralne,
kao i vanmoralne reči izgledaju kao da opisuju stvarnost. Stav prema kome moralne i
vanmoralne reči imaju deskriptivnu dimenziju naziva se imanentni kognitivizam
prirodnog jezika.

Džordž Edvard Mur dovodi u pitanje uverenje o opisnoj-deskriptivnoj prirodi jezika raspravom o
naturalističkoj grešci u Principima etike. Metaetika je “rođena” 1903 godine. To je bila godina
u kojoj je Mur objavio Principe etike. Ipak, metaetička pitanja razmatrana su i mnogo pre 1903
godine, s tim što do tada nisu bila razdovjena od normativno etičkih i svih ostalih filozofskih
pitanja. Mur u Principima etike prvi put, kao zasebno, postavlja striktno metaetičko pitanje,
pitanje o značenju moralnih pojmova i sudova. Takođe, Mur dovodi u pitanje i uverenje
prema kojem moralni sudovi funkcionišu kao iskazi o činjenicama.

1
Savremeni metaetičar
Pored Mura, bitno je pomenuti i Ričarda Hera, nekada vodećeg metaetičara. Prvobitno Her nije
ni video čime bi se normativna etika kao filozofska disciplina mogla pohvaliti. Za Hera, etika
predstavlja logiku jezika morala, pri čemu iz njegovih spisa postaje jasno da je smatrao da u
filozofiji morala nema mesta za normativnu etiku. Ipak, treba imati na umu da Her nije ostao
dosledan svome učenju, budući da je konstituisao jednu od najpoznatijih utilitarističkih teorija,
što znači normativno-etičku teoriju, koja protivreči njegovom prethodno pomenutom stavu. Kada
je reč o Heru, moramo istaknuti da je on smatrao da nikada ne smemo zaboraviti šta je
primarni i osnovni zadatak filozofije, a to je po njemu metaetika u formi logike jezika
morala, jer bez te logike besmisleno je baviti se drugim pitanjima.

Kada se objašnjava delokrug metaetike polazi se od vrste pitanja koja se u moralnom diskursu,
ali i povodom njega mogu postaviti. Razlika između čisto normativnih i metaetičkih pitanja
svodi se na opštu raspravu o tzv. pitanjima „prvog“ reda i pitanjima „drugog“ reda. Da
bismo shvatili suštinsku razliku između ove dve vrste pitanja, pogledajmo sledeći primer.

Zamislimo da sa nekim raspravljamo o tome da li gladnima u svetu treba pomagati ili ne? Ovde
se očigledno raspravlja o vrednosnim pitanjima, koji se opštim jezikom nazivaju moralom, a
nekada i etikom. Povodom ove rasprave filozof može postaviti dva pitanja:

1. Pitanja prvog reda

2. Pitanja drugog reda.

Pitanja prvog reda tiču se supstancijalne moralne rasprave, i toga ko je u raspravi o nekom
moralnom pitanju u pravu. Primeri pitanja prvog reda:

- Da li je mučenje ljudi iz zabave moralno ispravno?

- Da li su bele laži moralno opravdane? (bela laž je tzv. dobronamerna laž, recimo kada lažemo
ubicu da ne znamo gde je naš prijatelj, iako znamo budući da ga krijemo u našem stanu, ali
želimo da ga spasimo, te ne govorimo istinu)2.

Ova pitanja padaju u domen normativne etike.

Pitanja drugog reda tiču se toga šta učesnici u moralnoj raspravi zaista čine. Da li oni
raspravljaju o činjenicama, ili raspravljaju o nečem drugom, ili pak uopšte i ne raspravljaju, već
samo nama tako izgleda. Ta pitanja padaju u domen metaetike, tj. to su tradicionalan metaetička

2
Inače, ovaj primer često pitaju na ispitu. Obično navedu taj primer i pitaju da li Kant smatra da je u takvoj situaciji
dozvoljeno lagati. Odgovor je da po Kantu nikada ne smemo da lažemo, čak ni u toj situaciji. Ubici moramo reći
istinu, iako ćemo time naneti štetu prijatelju kojeg volimo. Po Kantu ne smemo da lažemo, zato što ne bismo voleli
da živimo u svetu u kome bi svi lagali. Stoga, zabranjeno je lagati. Zabrana laganja jeste savršena dužnost prema
drugima, kod Kanta.
pitanja. U čisto metaetičkim pitanjima nema direktne rasprave o vrednostima ili normama, već je
reč o raspravi o prirodi moralnih vrednosti i vrednosnih pojmova i sudova. Naime,
najjednostavnije pitanje koje metaetika sama sebi postavlja može se formulisati na sledeći način:
“Šta mi činimo kada izgovaramo rečenice poput: “Nenad je dobar čovek”, “Rđavo je lagati”,
“Treba da održiš dato obećanje” ”. Interesanto je to što takvo pitanje nije postavljano u svrhu
filozofske analize sve do Murovih Principa etike.

(nije nužno da na ispitu govoriš o Fišerovom, Milerovom, Šredrovom shvatanju metaetike; ja

sam ti napisala šta oni smatraju da bi znala ukoliko te pitaju nešto u vezi sa time; Bitno je da
shvatiš da različiti autori različito vide oblast metaetike)

Fišer u knjizi Metaetika poredi etiku sa fudbalom, govoreći da kao što u fudbalu postoje igrači,
tako i u etici postoje ljudi koji se bave konkretnim pitanjima od moralnog značaja. Takođe, u
fudbalu postoji sudija koji interpretira pravila koja igrači tokom igre moraju slediti. To je i posao
normativnog etičara, budući da on postavlja pitanje o bazičnim principima koje ljudi treba da
slede. Najzad, postoje i fudbalski analitičari, koji pokušavaju da rastumače dešavanja unutar
same igre. Posao fudbalskog analitičara sličan je poslu metaetičara, po Fišeru. Iako mnogi
metaetičari nislu složni u stavu da li je ova analogija uspešna, ipak su složni u stavu da se
metaetika bavi pitanjima drugog reda. Ipak, osim razlikovanja pitanja prvog i drugog reda, retko
se može naći objašnjenje šta konkretno “meta” u metaetici znači; za Fišera ovo “meta” u
metaetici znači “udaljiti se od”, “razmišljati o”, “biti izvan” etike. No, Fišer metaetiku vidi kao
sistematsku analizu: jezika morala, psihologije morala i ontologije morala.

S druge strane, Aleksandar Miler daje širu listu problema sa kojima se metaetika bavi, govoreći
da su oblasti sa kojima se ona bavi:

- Značenje: koja je semantička funkcija jezika morala? Da li jezik morala saopštava

činjenice ili ima drugu ulogu?
- Metafizika: postoje li moralna svojstva ili činjenice? Ako postoje, koja su njihova
svojstva? Da li su svodiva na druga svojstva?
- Epistemologija: postoji li saznanje u oblasti morala? Kako znamo da li su moralni sudovi
istiniti ili lažni? Da li ih možemo opravdati?
- Fenomenologija: kako su moralni kvaliteti reprezentovani u subjektu koji moralno
prosuđuje?
- Psihologija morala: kakva je veza između onoga ko donosi moralni sud i njegove
motivacije da se čini ono što taj sud nalaže?
- Objektivnost: da li moralni sudovi mogu biti ispravni ili neispravni? Da li uopšte postoji
objektivna moralna istina?
Prema Marku Šrederu, metaetička pitanja ne spadaju u etiku, ona nisu po sebi moralna
pitanja, već su ona pitanja o moralnim pitanjima, te se ta pitanja odnose na četiri glavne
oblasti unutar filozofije:

- jezik tj. značenje

- duh tj. motivacija i ostala stanja svesti delatnika
- metafizika tj. ontologija
- epistemologija

Stoga, za Šredera metaetika ne predstavlja posebnu filozofsku discipline, već predstavlja

posebnu oblast u kojoj se sprovode istraživanja iz oblasti koja čini jezgro filozofije.

No, standardna karakterizacija3 metaetike glasi:

METAETIKA JESTE POKUŠAJ RAZUMEVANJA METAFIZIČKIH, EPISTEMOLOŠKIH,

SEMNATIČKIH I PSIHOLOŠKIH PRETPOSTAVKI I OBAVEZA MORALNE MISLI,
GOVORA I PRAKSE.

Da bismo precizirali određenje metaetike bitno je imati u vidu sledeću trijadu:

MORAL(ITET) ― NORMATIVNA ETIKA ― METAETIKA

Strogo govoreći moral ne pripada filozofiji. On je praksa i socijalna činjenica, a u

određenim oblastima moral je institucionalana činjenica.

S druge strane, normativna etika i metaetika zajedno konstituišu filozofiju morala, jer
etika jeste filozofija morala, a ne sam moral ili neki partikularni moralitet. Imajući to u vidu
moramo razlikovati tri nivoa pitanja i problema vezanih za moral:

1. Prvi nivo jeste neposredna moralnost, tj. donošenje moralnih sudova koji nisu zasnovani
na filozofskom ili teorijskom promišljanju
2. Drugi nivo jeste normativna etika, kao teorija o moralu, koja utvrđuje valjanost moralnih
kriterijuma, klasifikuje predmete moralne ocene, razdvaja moralne postupke od običajnih,
jer običajni postupci nisu univerzalni, kao što su moralni postupci i prakse po svojoj
prirodi univerzalni, ali iako običajni postupci nisu univerzalni oni nekako moraju biti
regulisani – recimo, pravila lepog ponašanja za stolom ili pravila pristojnog ponašanja na

3
Bitno je reći karakterizacija, a ne definicija, jer metaetika podrazumeva interdisciplinarnost i specifičnu
dinamiku, tako da ono što je metaetika danas, možda neće biti i sutra.
 ulici u cilju ne narušavanja javnog reda i mira. U normativne etičke teorije spadaju
utilitarizam, deontološka teorija, teorija vrlina, itd.
3. Treći nivo jeste metaetika, koja postavlja pitanje o tome šta se u moralnom jeziku i
raspravi zaista događa. Ona se ne bavi vrednosnim aspektima na način na koji to
čini normatinva etika. Zato i jeste META teorija.

Stoga, jasno je da iz metaetičke teorije nije moguće izvesti normativnu teoriju, kao ni pravilo
postupanja u svakodnevnoj praksi.

KOJIM OSNOVNIM POJMOVIMA OPERIŠE?

Čini se da je metaetiku nemoguće razumeti bez razumevanja specifične terminologije koja se

koristi unutar te oblasti. Ipak, treba imati u vidu da se i u razvijenim metaetičkim teorijama
javljaju konfuzije u pogledu termina koji se koriste, stoga treba imati u vidu da:

 Termini kao što su: reč, imenica, rečenica, zapovedni način, indikativni način, itd.,
pripadaju gramatici
 Termini kao što su: izraz, znak, izričaj, govorni akt, itd., pripadaju nauci o jeziku uopšte
 Termini kao što su: pojam, iskaz, zaključak, pa i sam termin, pripadaju logici ili teoriji
značenja.

No, naročite nejasnoće u istoriji metaetike javljaju se u vezi sa značenjem i upotrebom termina
kao što su: propozicija, iskaz (tvrdnja), sud. Čini se da se ponekad istim terminima označavaju
iskaz i sud, pri čemu se stiče utisak da se ne odnose na istu stvar, što je izaziva odrđene
poteškoće. U skladu sa sadašnjim metaetičkim trendovima, ovi termini se mogu karakterizovati
na sledeći način:

PROPOZICIJE – neutralni sadržaji iskaza, nemaju istinostnu vrednost, primer propozicije

“verujem da” – ovo verujem da samo po sebi nema istinosnu vrednost. Termin propozicija
ukazuje da je reč o nečemu što je predloženo kao tvrđenje, ali što nije zaista “tvrđeno”. Tek
obavezivanjem na istinitost neke propozicije dobijamo iskaz. Pojam probozicije ima ključnu
ulogu u Serlovoj teoriji govornih akata.

ISKAZI - logički entiteti koji imaju istinosnu vrednost, a čiji sadržaj čne propozicije. Dakle,
njihov sadržaj čine propozicije uz obavezivanje na istinitost sadržaja. Tvrdnja je isto što i iskaz.
Nekada pod iskazom podrazumevamo govorni akt tvrđenja.

ISKAZNE REČENICE – gramatički oblici iskaza

SUD – treba ga koristiti u sintagmi moralni sud, jer još uvek nije utvrđeno da li su moralni
sudovi pravi iskazi tj. da li se njima nešto uistinu tvrdi i na koji način mogu biti istiniti ili
neistiniti.