Knjige.

Club Books
 Knjige.Club Books

ROUZ
ALEKSANDER

boje
Prevela Sandra Nešović

Rose Alexander
UNDER AN AMBER SKY

Beograd, 2019.

~2~
 Knjige.Club Books

Uporedo sa srpskim kalendarom, centralna obalska oblast Crne Gore ima

svoje nazive za mesece u godini. Njihova idiosinkratična1 i poetska
priroda dočarava duh ove zemlje - one koja je po veličini mala, ali je
velikog srca.

Januar/siječanj - seča drveća

Februar/veljača - velika zima
Mart/ožujak - vetar duva
April/travanj - kosidba
Maj/svibanj - svitanje
Jun/lipanj - cveće
Jul/srpanj - žetva
Avgust/kolovoz - povratak s odmora
Septembar/rujan - sve je crveno poput vina
Oktobar/listopad - opadanje lišća
Novembar/studeni - hladnoća
Decembar/prosinac - okupljanje

1
Idiosinkrazija, termin grčkog porekla, označava karakteristiku neke neobične osobe, koja ima jedinstvene, čudne ili
osobene navike. Ovaj termin se često koristi kao drugi izraz za ekscentričnost ili čudnost. Takođe, može se primeniti
na simbole ili reči. Idiosinkratični simboli označavaju jednu stvar koja se vezuje za određenu osobu: nož nekoga može
da asocira na rat, a nekoga na operaciju. Može se tumačiti i kao preosetljivost na određene nadražaje, bilo da su
fiziološko-fizički, telesni ili psihički. (Prim. prev.)

~3~
 Knjige.Club Books

Crnogorska ljubav prema slobodi i poštenoj igri, kao i crnogorski

smisao za čast naveli su me da se više osetim kao kod kuće u
tom dalekom kutku Evrope nego u bilo kojoj drugoj zemlji.

Idit Daram, britanska svetska putnica i spisateljica,

Kroz zemlju Srba, 1904.

~4~
 Knjige.Club Books

NAPOMENA U VEZI SA JEZIKOM I REČNIKOM

Kako nazvati zajednički jezik koji se koristi u Crnoj Gori, Srbiji, Hrvatskoj i
Bosni i Hercegovini? Ovo pitanje je izvor brojnih kontroverzi. Mnogi čitaoci
pamte vremena kad se taj jezik nazivao srpskohrvatskim, ali taj pojam sad je
zastareo i prevaziđen. Čini se da u Crnoj Gori postoje dve osnovne misaone
škole. Jedna zastupa stanovište da je to srpski jezik i da ga tako treba i
nazivati. Pristalice ovakvog stava navode kako stanovnici Sjedinjenih
Američkih Država nemaju nikakvih problema da kažu kako govore engleskim
jezikom, te da im nije ni nakraj pameti da ga preimenuju u ’američki’. S druge
strane, zagovornici gledišta da jezik treba da se zove ’crnogorski’ tvrde kako
u okviru njega postoji dovoljno razlika, ma koliko one bile sitne, da bi izdvojili
svoj jezik i isticali ga kao izvor nacionalnog ponosa, te stoga treba da nosi
naziv njihove otadžbine.
Jednako zbunjujuće - za ljude s engleskog govornog područja - jeste
naizmenična i uporedna upotreba dva pisma: latiničnog i ćiriličnog (takođe,
sa nešto manjim razlikama u odnosu na srpske verzije). Jedan profesor
crnogorskog jezika koji je u međuvremenu katedru zamenio zanimanjem
agenta za nekretnine, a kod kog sam se raspitivala o ovoj temi, rekao mi je da
se u školama u podjednakoj meri vreme posvećuje ovladavanju i jednim i
drugim pismom. Naizgled, većina žustro brani ovakav sistem. U poslednje
vreme iznet je predlog da se školske diplome izdaju samo na latinici, pri čemu
bi roditelji morali dodatno da plate ukoliko ih žele i na ćiriličnom pismu, što
je razgorelo varnice gneva širom zemlje.
Odlučila sam da u knjizi koristim termin ’crnogorski jezik’, mada ćete
sigurno zapaziti da Sofin rečnik nosi naziv Naučite srpski jezik. Nećete pronaći
udžbenike ni u jednoj knjižari meni poznatoj, u kojima se promoviše učenje
jezika pod nazivom ’crnogorski’, što uopšte ne bi trebalo da nas iznenađuje,
imajući u vidu da je populacija ove zemlje, sa šeststo pedeset hiljada
stanovnika, tako mala.

~5~
 Knjige.Club Books

UVOD

Gurajući bicikl preko iskrivljenih ploča na stazi do prednjeg dvorišta, gde je

inače bio smešten, lancem privezan za šipku od ograde ispod živice, Sofi je
duboko uzdahnula s olakšanjem. Najzad je došao petak, a bližili su se i
praznici. Svakom nastavniku šest nedelja letnjeg raspusta je nadoknada za
sve one dugotrajne sate, stres i iscrpljenost koji ovaj poziv takođe
podrazumeva.
Dok je preturala po džepovima u potrazi za ključevima, u mislima je
razmatrala svoje i Metove planove za vikend. Večeras će se opustiti kod kuće,
u subotu će izaći na večeru s društvom, a u nedelju će se prošetati po
Hempsted Hitu sa dvoje dobrih prijatelja, Semom i Suzi. Nadala se da će u
sve to uspeti da uglave i odlazak u tržni centar Džon Luis da bi kupili novi
otirač.
Uporedo s tim, obuzelo ju je i grozničavo uzbuđenje. Pre samo nekoliko
nedelja, ona i Met rešili su da se posvete pravljenju bebe. Od te pomisli prošli
bi je žmarci. Naravno da je prerano da očekuje da je zatrudnela, ali ideja
majčinstva u ne tako dalekoj budućnosti izazivački je treperila pred njom,
potiskujući sve ostale nade i snove.
U tom času zazvonio joj je telefon. Prekopavši po nagomilanim stvarima,
našla ga je na dnu korpe na biciklu. Nepoznat broj. Pritisnula je dugme za
prihvatanje poziva i zatekla sebe kako psuje i proklinje što je to učinila;
najverovatnije je neko koga ne želi da čuje, a nije joj ni do priče; možda je opet
gnjave prodavci iz kol-centra.
“Halo?”, sumnjičavo se javila lebdeći preko praga. Završiće razgovor pre
nego što zakorači u svetilište svog stana. Nastupila je poduža pauza, pa
umalo nije prekinula vezu. A onda je neko izgovorio njeno ime, kolebljivo, kao
da proverava je li to zaista ona.
“Sofi?”
Nije prepoznala glas, iako je u njemu načula poznati prizvuk.
“Ja sam. Izvinite, a vi ste?”

~6~
 Knjige.Club Books

“Sofi!” Izveštačena vedrina ubrzo je splasnula. “Sofi, ovde Aleks, Metov

kolega.” Aleks je na trenutak zaćutao. “Sreli smo se nekoliko puta, sećaš li
se?”, dodao je.
Sofi je klimnula glavom dok su joj se kroz misli probijale nejasne
uspomene na Aleksa. On je bio tipično oličenje gradskog advokata, neustrašiv
i drzak, nepokolebljivo samouveren. Međutim, sada nije tako zvučao. Njegove
reči behu nesigurne, kao da su ispipavale teren, istovremeno izgovorene s
tonom očigledne žurbe. To ju je uznemirilo.
“Lepo je ču...” počela je Sofi, ali Aleks ju je prekinuo.
“Sofi, Met... On je... ovaj, pozlilo mu je. Trenutno je na putu ka bolnici.”
“Kako to misliš?” Sofi se zavrtelo u glavi pa je pružila ruku ka dovratku,
naglo osetivši potrebu za osloncem.
“Kola hitne pomoći stigla su za nekoliko minuta; sva sreća da smo tako
blizu.”
“Hitna pomoć?” Čim je pozvao hitnu pomoć, Metu je strašno loše. To
saznanje uzdrmalo je Sofino telo. Oblio ju je hladan znoj.
“Dođi što pre do bolnice.” Aleks je rekao gde je Met smešten, ali Sofi jedva
da je išta registrovala.
“Šta se dogodilo, Alekse? Je li dobro? Je li Met dobro?”, zapiskutala je
nesvesno, te se i sama prepala od galame koju je nadigla. Njen glas
je odzvanjao između okolnih kuća remeteći prividni spokoj.
“Dobro je.” Nastupila je kratka, značajna pauza. Načula je kako Aleks
nekome nešto došaptava, ali nije uspela da prokljuvi šta je izgovorio.
“Verujem da će sve biti u redu.” Aleks se opet obratio njoj, samo što je
najednom zazvučao preglasno. “Čuj, taksi će doći po tebe za tri minuta - to je
već sređeno.”
Sofi je plakala, suze su se slivale niz njeno lice i natapale tanku maramu
od tkanine slične gazi koja ju je štitila od vetra tokom vožnje bicikla. “Šta se
dešava?”, zajecala je. “Šta kriješ od mene?”
Iz nosa joj je curilo, a ona nije imala čime da ga obriše. Od mobilnog
telefona nije se odvojila ni na trenutak, nije ga odložila ni da bi
pronašla maramicu - kao da će izgubiti Meta ako prekine kontakt s Aleksom.
Aleks se nakašljao. “Ne znam detalje, Sofi. Kada dođeš u bolnicu... sve
ćeš čuti.”
Duboko, prigušeno brujanje dizel-motora nagovestilo je dolazak taksija.
Usporeno, kao u transu, s telefonom u ruci, Sofi je zakoračila prema vozilu i
rukom dala znak da se zaustavi. Dok je ulazila u auto, osećaj jeze usadio se
u njeno srce i tu ostao tokom mučne vožnje, a taksista kao da je namerno
zastajkivao na svakom semaforu, raskršću i skretanju. Zureći kroz prozor,
priželjkujući da vozi brže, iako bi to bio prekršaj, samo da što pre stigne na
odredište, Sofi gotovo da je ubedila sebe da će sa Metom sve biti u redu.

~7~
 Knjige.Club Books

Ali Met nije bio dobro.

Kad je stigla u bolnicu, Sofi su prosledili u neku sporednu prostoriju i
zamolili je da sačeka. Osećala se otupelo, kao omamljena. Znala je šta ta
zasebna prostorija znači, ali nije želela da se pomiri s tim, nije bila sposobna
čak ni da svari tu pomisao. On je verovatno u operacionoj sali, povezan na
mnoštvo cevčica koje ga održavaju u životu, ili je na nekim ispitivanjima (da
li se tako kaže?). Sigurno je to u pitanju.
Tada se pojavio doktor; kolebljivo je pokucao na vrata pre nego što ih je
otvorio. Došao je u pratnji medicinske sestre i još jedne žene; druga na sebi
nije imala uniformu, već običnu, svakodnevnu garderobu - pantalone koje bi
neki nazvali šljampavim i majicu koja joj se rastezala preko grudi, s dubokim
dekolteom. Na grudima joj je bio zakačen bedž s imenom - Džen, pisalo je.
Sofi je nemo blenula u njih, kao u zanosu.
Bilo im je izuzetno teško da se skrase, jer su se neobično dugo nameštali:
dve žene su sele na pomoćne stolice, a doktor se konačno naslonio na ivicu
jedne plastične s rukohvatima. Bio je izuzetno visok, pa je izgledao kao da je
u neskladu s okolinom i da mu je užasno neprijatno, kao nezgrapnoj čaplji
na tankoj grančici. Svi su izbegavali da pogledaju Sofi u oči.
“Žalim što moram ovo da vam saopštim, gospođo, ovaj...” Doktor je
spustio glavu ka beležnici koju je držao. “Gospođo Tejlor.” Progutao
je pljuvačku i počeo da petlja po stetoskopu oko vrata. “Ali bojim se da imam
loše vesti za vas.”
“Loše vesti! Kako to mislite? Koliko loše?” Sofi je osetila paniku u svom
glasu. Ako Met bude invalid, ako mu je i mozak oštećen, ona će ga i dalje
voleti. U dobru i zlu, u zdravlju i bolesti - na to se zaklela.
“Gospođo Tejlor, vaš suprug... dovezen je u Urgentni centar u besvesnom
stanju, bez znakova života. Učinili smo sve što je bilo u našoj moći.”
Sofin oštar udah prekinuo je doktorov govor, ali činilo se da joj uopšte ne
dopire do pluća, jer se zatekla kako se bori za vazduh, koprcajući se, gušeći
se.
“Šta hoćete da kažete? Nije ništa ozbiljno, zar ne? Recite mi da nije
strašno.”
“Zaista mi je žao. Vaš muž je... on je... preminuo. Žao mi je.”
“Ne! Ne! Šta bulaznite?” U Sofinoj glavi je odzvanjalo posle tih
neprihvatljivih reči koje je čula i usled nedostatka kiseonika i poricanja koje
joj je strujalo kroz vene. “On ima samo trideset dve godine, jutros se sasvim
normalno osećao...”
“Mi nismo mogli... To nije bilo...” Doktorove reči su presekle njene. “Nije
čak ni dolazio k svesti. Žao mi je.”
“Hoćete da kažete... mislite, on je mrtav?”

~8~
 Knjige.Club Books

Sve joj se zatamnelo pred očima, cela prostorija i sve što se nalazilo u njoj
progutao je mrak, crn poput mastila. Sofi je počela da povraća pa joj je neko
hitro i uslužno tutnuo neku posudu u ruke. Džen je stajala iza nje i lupkala
je po ramenima, šapatom izgovarajući utešne reči koje Sofi nije razumela. Kad
je mučnina prošla, Džen je odložila lavorčić i nasula joj malo vode.
“Ne mogu da verujem. Ne verujem da je to istina.” Sofi je bila svesna da
neprestano ponavlja te reči grubim i hrapavim šapatom, iako je znala da je
ne lažu.
“Recite mi da nije istina”, izgovarala je iznova i iznova.
Ali ni doktor ni medicinska sestra ni Džen nisu to učinili.
Narednih nekoliko sati proteklo joj je kao u magli. Njeni roditelji, Helena
i Toni, došli su u bolnicu, Metovi otac i majka takođe. Zatečeni, ostali su bez
reči. Metovi roditelji otišli su da vide njegovo telo, ali Sofi nije mogla, nije imala
snage. Nije bila u stanju da podnese ni pomisao na to, pa je zavrištala kad su
pokušali da je nateraju. Ubeđivali su je da će kasnije zažaliti. Šta oni znaju
kako će se ona osećati, ili kako se sada oseća? Je li on bio njihov suprug,
ljubavnik, srodna duša, koja sada nepomično leži na bolničkim nosilima?
Niko nije znao kako da se ponaša. Džen im je napravila mlakušni čaj i
poslužila u plastičnim čašama, ali nije se dugo zadržala. Sofi ju je posmatrala
kako odlazi, možda da se nađe još nekoj ožalošćenoj porodici, nekim drugim
rođacima skrhanim tugom, a možda joj se samo završila smena te je krenula
kući. Sofi je tada shvatila kako ona više nikada neće ponovo koračati
opušteno, odlučno, sa ciljem. Ionako nema svrhe da pođe bilo gde, bez Meta.
Usledila je žustra rasprava kuda bi trebalo da odu, čega je Sofi bila tek
nejasno svesna. Neko joj je tutnuo da popije pilulu, posle čega je ponovo
normalno disala, ali zato je imala utisak da se sve oko nje dešava negde
daleko, nekoj drugoj Sofi, da ona samo podsmešljivo posmatra njihovu
unezverenost. Smrt nije nešto što se očekuje i na šta je čovek spreman.
Uglavnom se ne dešava da tridesetdvogodišnjaci tek tako umru. Pitali su Sofi
da li želi da ode u svoj stan ili će se s roditeljima vratiti u Farnam, u devojačku
kuću. Šta bi bilo najbolje za nju? Šta bi ona radije volela? Strah joj se usadio
u srce i zaledio joj krv, a njen dah je opet odbijao da uspostavi ritani pri samoj
pomisli na dom.
Jer šta je dom bez Meta u njemu?
Pustila je da je vode kroz bolničke hodnike, pa kroz izlazna klizeća vrata
do automobila njenih roditelja. Tu ih je dočekala opomena na žutom papiriću,
zadenuta iza brisača; njen otac, u žurbi i pometnji, sigurno nije ispravno
ukucao podatke za plaćanje parkinga preko aplikacije na mobilnom telefonu.
Sofi se ravnodušno zagledala u papirić. Je li moguće da izdaju kazne
ožalošćenima?

~9~
 Knjige.Club Books

Pogledom je pratila oca kako sklanja kaznu za parkiranje, jedva je

odmerivši krajičkom oka. Ubacio ju je, pažljivo i svesno, u gornji džep jakne,
koju je nosio uprkos vrućini. Otvorila je vrata automobila. Unutra, sve je bilo
uredno i zategnuto i prostrano, kožna sedišta su izgledala besprekorno, u
udubljenjima pokraj sedišta nije bilo otpadaka i sitnica poput flašica s
vodom, knjiga i starih časopisa, koje su se gomilale u Metovim i njenim
kolima. Skliznula je na zadnje sedište i zažmurila.
Otvorila je oči kad je osetila da se automobil, lagano klizeći, izvlači sa
parkirališta i prelazi u izlaznu traku. Tek tada je postala svesna surove istine:
ostavlja Meta za sobom i nikada više ga neće videti, nikada više, te je iznenada
vrisnula. Nije mogla da se zaustavi, pa je naglo otvorila vrata, iskočila iz
automobila i potrčala prema bolnici, svesna ljudi koji zastaju, neskriveno
piljeći u nju, širom otvorenih usta, kao da je luda.
Nije se obazirala. Nije mogla da napusti Meta. On nije mrtav. Ona će ga
oživeti, njena potreba za njim zasigurno će ga vaskrsnuti. Probila se kroz
saobraćajnu gužvu, pešake i pušače okupljene ispred glavnog ulaza i ponovo
se našla u bolnici, gde je Met čeka osmehujući se i pitajući čemu sva ta zbrka.

~ 10 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 1

Soba je bila tiha, sasvim zamukla, kao mesto predugo lišeno života. Sofi je
tumarala unaokolo, a svaki zvuk činio joj se zaglušujućim u praznini koja ju
je okruživala. Zastala je pokraj otvorenog prozora. Pod njom je počivalo more,
od njega ju je razdvajala samo krivudava uska stazica oivičena žbunastim
zelenilom - nizom grmova kleke. Nije bilo vetra i azurnoplava voda blistala se
mirna i caklila poput stakla iza prašnjavog putića. S druge, udaljene strane
zaliva, tamne planine su veličanstveno stremile uvis, nadvijajući se nad
krovovima od crvenih crepova načičkanih kamenih kuća koje su ispunjavale
obalski pojas.
Pogledom je pratila ogromni italijanski kruzer kako plovi u pravcu Kotora,
kao da hoće da preore i najdublje vode krećući se ka cilju na suprotnoj strani
obale, do starih gradskih zidina. Sofi je pomislila na ljude koje taj brod nosi
u svojoj utrobi, na sve te živote i budućnosti, na sve nade i snove putnika koji
su se na njega ukrcali. Je li ikog od njih zadesila ista sudbina - trideset dve
godine, a već je ostala udovica? Sumnjala je da je tako, jer teško joj je bilo da
takvu nesreću poveže i sa sobom.
Met je mrtav i to je neporecivo. Organizovali su njegovu sahranu. Svi su
bili prisutni - porodica, prijatelji, mnogi ljudi koje nije videla još od venčanja.
Čak i oni koje je jedva poznavala i za koje nije bila sigurna da li joj se uopšte
dopadaju. Ali nju je bilo baš briga za sve to. Bila je svesna da je njen muž
zauvek otišao, ali u podsvesti se nadala da će se vratiti, da će zakoračiti u
njihovu sobu kao da se ništa nije dogodilo, da će biti uz nju kao što je uvek
bio još od njihove sedamnaeste godine.
Odjeci brodske sirene proneli su se između okolnih planina. Danas će
vrveti od turista u starom gradu; iako su tu boravile tek pet dana, ona i Ana
naučile su da izbegavaju mesta gde divovska plovila istovaraju nebrojeno
mnogo uglađenih ljudi koji žele da razgledaju znamenitosti. Upravo ju je
njena najbolja prijateljica, Ana, ubedila da pođe s njom na odmor,
ponavljajući da mora ponovo da stane na noge. Ali to je lakše kazati nego
učiniti kad imate osećaj da uopšte nemate noge, da nemate ništa na šta
možete da se oslonite ili što bi vas guralo napred.

~ 11 ~
 Knjige.Club Books

Bilo kako bilo, Sofi je pristala, isuviše zalupljena žaljenjem, bolom i tugom
da bi smogla snage za bilo šta drugo. I uprkos njenom ojađenom srcu, Crna
Gora ju je istog časa opčinila svojom lepotom i mirom. Osećala ju je kao
melem, neku vrstu lečilišta, iako je sumnjala da će ikada u potpunosti
ozdraviti. A dolazak u tu zemlju na Anin zahtev činio joj se kao tek maleni
početni korak, jer je, takođe na njeno navaljivanje, već tražila neku kuću koja
je stavljena na prodaju. Zapuštenost spomenute kuće samo je pridodavala
draž nestvarnoj prirodi svega toga.
Ana se prepustila usamljeničkoj igri ’uoči imanje koje je savršeno za
obnovu’ još prvog trenutka kad su stigle, pa je pomno proučavala oglasne
table za prodaju nekretnina u Kotoru i okolini diveći se građevinama koje su
besprekorno preuređene i zaprepašćeno uzvikujući niske cene onih
dotrajalih. Stoga se moglo očekivati da će u određenom momentu Ana
neizbežno posustati pred iskušenjem i zapeti da neka od tih mesta i obiđu.
Ali čak i Sofi, onako zbunjena i pometena, bila je iznenađena kad se to i
dogodilo.
Ugledavši znak na prodaju ispred jedne kamene kuće, kad se sasvim
slučajno u blizini zatekla i jedna žena poslovnog izgleda, u otmenoj
odeći, naoružana nakićenom brošurom, Ana je doslovno legla na kočnicu
i iznenada zaustavila auto. I obe su se našle tu: Sofi je već bila unutra, dok su
Ana, njen mali sin Tomaš i agentkinja za nekretnine pristizali. Sofi nije
shvatala šta oni rade. Niti šta ona sama čini. Kao na režimu automatskog
pilota, bez poznatog pravca, mirila se sa svim što su joj drugi predlagali,
verujući da znaju da upravljaju životom. Svi njeni postupci behu neopipljivi;
ništa joj više nije bilo važno, jer Meta više nema.
Neka buka u pozadini i lupkanje po stepeništu upozorili su Sofi da je
ostali sustižu. Zakoračila je prema vratima - stopalima u japankama koje su
meko kloparale po prostranom parketu - pa im se pridružila. Jovanka,
agentkinja za nekretnine, provela ih je kroz ostatak kuće, otkrivajući im sobe
jednu za drugom, svejednako prašnjave i zanemarene, ali zanimljive i
intrigantne. U svakoj je otvorila prozore i raskrilila škure, oslobodivši im
vidike od kojih zastaje dah.
Sofi je sve gutala pogledom, zapanjena. Jer to je bio projekat iz snova,
nešto što bi mogla da preoblikuje, kao što je učinila sa svojim stanom
u Belsajz parku, naporno radeći na preuređenju i redizajniranju, sve
dok konačan rezultat nije bio neprepoznatljiv u odnosu na krš koji su ona
i Met kupili. Ali sada joj se ta ideja činila smešnom, čak i besmislenom.
“Šta mi zapravo tražimo ovde?”, prosiktala je u Anino uho, koristeći
priliku dok se Jovanka baktala oko neke ručke na prozoru.
“Pssst”, stišavala ju je Ana i nastavila da sledi Jovanku unaokolo i
raspituje se o imanju, kako je Sofi pretpostavljala, želeći da zvuči
kao zainteresovani kupac.

~ 12 ~
 Knjige.Club Books

U jednoj sobi na trećem spratu, bez struje, gomila sive gipsane prašine
ležala je usamljena na samom središtu poda.
“To oštećenje je posledica zemljotresa iz 1979. godine”, saopštila je
Jovanka demonstrirajući obaveštenost. “Ta nesreća je srušila skoro
čitav Kotor”, nastavila je. “Ali to je dobar znak.” Pokazala je na ostatke krša.
“Kako ste došli do tog zaključka?”, upitala je Ana s izazivačkom notom u
glasu.
“Ako je ovo sva šteta koju je zemljotres prouzrokovao”, objasnila je
Jovanka, “onda vam je jasno da kuća može sve da izdrži.”
Ana je klimnula glavom pretvarajući se da vlada znanjem o seizmičkim
aktivnostima i njihovim posledicama, za koje je Sofi znala da je potpuno
lažno.

Iza kuće prostirao se vrt, u dvorištu koje je obuhvatalo pet visinskih terasa.
Na samom vrhu, tamnoplavi pojas vode ponovo se pomaljao iznad crepastih
krovova. Stabla smokve, nara, limete i grejpfruta rasla su slobodna i
nenegovana, a miris divlje nane ispunjavao je vazduh kad bi njihove noge
slučajno očešale njeno lišće. Punačka prugasta mačka izležavala se na
kamenu, lenčareći na vrućini.
“Koliko ovo košta?”, zanimalo je Anu. Sofi ju je krišom munula laktom,
ali Ana se pretvarala da ne primećuje.
“Cena ove kuće je značajno snižena, te neće dugo čekati pod takvim
uslovima.”
Jovanka je zatim navela sumu, koja je, pretvorena u engleske funte po
trenutnom kursu, predstavljala pravu bagatelu. Toliko je novca bilo potrebno
za kupovinu obične garsonjere u Londonu.
“Vlasnica kuće ima devedeset četiri godine”, nastavila je agentkinja za
nekretnine. “I veoma joj je stalo da se što pre reši ovoga. Srce je vuče da
poslednje dane spokojno provede u jednom penzionerskom naselju u seocetu
na obali Hrvatske, gde je uvek sunčano. Već je prodala imovinu u Zagrebu.”
Sofi je pomislila da će u tom trenutku zaplakati. Poželela je da ta stara
gospođa dobije svu toplinu sunca i sreću na zalasku života i bi joj žao što joj
neće baš njih dve pomoći da ostvari svoj san. Tešila je sebe mišlju - kao što
je i Jovanka potvrdila - da je cena prava sitnica, pa će je neko nesumnjivo
dograbiti.
“Dakle, vlasnica je spremna da pregovara”, nastavila je Jovanka
presekavši Sofino mozganje i spremajući se da joj predstavi upravo ono od
čega se ova ježila. “Došla je ovde na nedelju-dve, u nadi da će uspeti sve da
završi - samo što ne stigne. Njen sused je svakog jutra izvodi u kratku šetnju
do obližnje kafeterije. Hajde da uđemo i da je upoznamo.”

~ 13 ~
 Knjige.Club Books

Sofi i Ana su razmenile poglede: Sofi se mrštila, Ana je sijala od

zadovoljstva.
“Divno”, odgovorila je Ana pre nego što je Sofi stigla da prozbori.
“Hajdemo.”
Sofi je nevoljno krenula za njom. Poslednje što je u tom trenutku želela
beše da toj sirotoj starici da lažnu nadu da su one potencijalni kupci, jer
njima to ne beše ni nakraj pameti.
Mileva Golubović, prijatna stara dama, izvinjavala se što bolje govori
italijanski i nemački, posle čega je nastavila da se sporazumeva s njima na
sasvim tečnom engleskom. Čila, živahnih očiju i sitna, izgledala je dosta
mlađe. Nije tajila želju da ubrza prodaju govoreći im koliko je strepela i
brinula zbog te kuće dok je boravila daleko u Hrvatskoj i kako više ne može
da ulaže u njeno održavanje, te naprosto želi da se rastereti takvih
odgovornosti.
Takođe, ispostavilo se da je ljubitelj umetničke forme pod nazivom
apstraktni ekspresionizam, što joj je bila zajednička crta s Anom -
talentovanom umetnicom koja je trenutno krpila kraj s krajem
prodajući umetnine koje je slikala u rasklimanoj šupi u jednom kutku svoje
bašte. Usred njihovog živog razgovora, Tomaš je zaspao na prastarom
pohabanom kauču, dok je Sofi uhvatila sebe kako je ponovo odlutala,
nesposobna da se odupre iskušenju da još dublje istraži kuću, privučena
prostorijama s prednje strane, gracioznih proporcija i sa pogledom na
svetlucavu vodu zaliva.
Starinski pisaći sto bio je postavljen tik uz prozor, u prostoriji koja je
nekada očigledno predstavljala dnevnu sobu, jer je u njoj nameštaj od tamnog
drveta bio uredno raspoređen za primanje gostiju. Dok je Sofi stajala pored
njega diveći mu se i misleći kako bi sjajno izgledao kad bi ga neko restaurirao,
sunce je neznatno promenilo položaj na nebu, tako da su se njegovi zraci u
jednom časku spustili na nagomilane tabake hartije, ukrase i knjige
naslagane u otvorenom prednjem delu radnog stola. Svetlost je razotkrila
nešto sjajno i blistavo, poput dijamanta koji se promalja iz đubreta.
Namamljena tim prizorom, Sofi je zatekla sebe kako prelistava neku staru
koncertnu brošuru, a kad ju je sklonila u stranu, ispod nje se ukazala fino
izrezbarena drvena kutija za nakit, sa sedefnim umetkom na poklopcu. I ne
zastavši da promisli šta čini, da zapravo kao uljez pretura po nečijem
privatnom vlasništvu, Sofi je otvorila poklopac. Unutra, povezana iskrzanom
vrpcom ko zna od kada, pronašla je pregršt pisama. Odmah je zapazila nešto
neobično, iako isprva nije mogla da upre prstom na određeni detalj. Oprezno
je pružila ruku ka kutiji i posegnula za pismima.
Ubrzo je shvatila šta je čudno. Sva pisma behu neotvorena. Uzevši ih u
ruke, procenila je i da su neuobičajeno teška, i u tom trenu starinski muški
ručni sat skliznu između njih i bubnu o kutiju s popriličnim treskom.

~ 14 ~
 Knjige.Club Books

“Oprostite.”
Staričin glas je sasekao Sofinu zanesenost nagnavši je da se trgne, pa ju
je celu oblio hladan znoj. Uhvaćena je kako gura nos u tuđe lične hartije.
Kakva neprijatnost! Polagano se okrenula prema Milevi, lica zarumenjenog
usled osećanja krivice.
“Ne, meni je žao. Ja treba da se izvinim zbog...”
Mileva je, ne dopustivši joj da završi misao, samo odmahnula glavom.
“Oprostite zbog nereda, kuća je nekada bila besprekorna; sve to je za mene
previše.” Oslanjala se na štap za hodanje, teško dišući. Dok je sedela, delovala
je tako moćno i očuvano, ali, kad je stajala, blago pogrbljena, beše jasno da
joj svaki pokret predstavlja napor i njena starost je dolazila do izražaja.
“Mnoge stvari sa tog pisaćeg stola sam i ja nasledila zajedno s kućom. Nikada
nisam detaljno sve pregledala. Nameravala sam da se pozabavim time ovog
leta, čim sam došla, ali, kao što vidite...”, odmahnula je rukom kao da želi da
naglasi svoju nemoć, sumnjam da imam snage da okončam taj posao.”
Sofi je klimnula glavom i s razumevanjem joj se osmehnula. “Sigurna sam
da i nema potrebe za tim, zar ne? Kad toliko tu tavori, onda sigurno nema
ničega strahovito važnog.” Spustila je pogled ka kutiji i hitro odložila pisma.
Nebitno, možda i bez neke velike vrednosti u materijalnom smislu: skoro
sigurno. Ali bez imalo sumnje, postojanje tih pisama ju je zaintrigiralo.
Mileva je odsutno odmahnula glavom. “Pretpostavljam da je tako.”
Najednom je zaćutala, glava joj je klonula, a štap se zaklimao pod njenom
rukom preteći da se izmakne i ostavi je bez ravnoteže.
Instinktivno, Sofi je zakoračila prema njoj kako bi je pridržala, vijugajući
između teških komad nameštaja. “Jeste li dobro? Bolje bi bilo da sednete.”
Otpratila je Milevu do sofe.
“Starost”, promrmljala je Mileva spuštajući se polagano i uranjajući u
sofu. “Užasno je teško, ali potrudiću se da svoje godine u
potpunosti iskoristim.”
“Čini mi se da vam dobro ide.” Sofi nije palo na pamet ništa drugo što bi
u datom času mogla da izgovori. Mileva je izgledala kao hrabra i odvažna
stara dama, nimalo usamljena niti zavisna od nečije pomoći, uprkos činjenici
da je napunila već devedeset četvrtu, a da je supruga izgubila još pre dvadeset
godina, što je Sofi nešto ranije načula od Jovanke. Verzija nje same, tako će
i ona stariti bez Meta. Ta misao se ušunjala u Sofinu glavu, ali ona ju je žustro
oterala.
Usmerila je pogled ka širom otvorenom prozoru i odsjaju sunčeve svetlosti
na površini mora. Koliko bi lepše bilo zaokružiti poslednje dane života na
jednom ovakvom mestu namesto u sivoj, sumornoj Engleskoj. Gotovo da je
zavidela Milevi na njenoj budućnosti okupanoj suncem.
U tom trenutku, na vratima se pojavila Jovanka pogledavajući na ručni
sat. Ana ju je pratila u stopu.
~ 15 ~
 Knjige.Club Books

“Moje dame, ne bih volela da vas požurujem, ali imam nešto zakazano.
Verujem i da bi...”, uputila je značajan pogled prema staroj sofi, “... bilo
poželjno da gospođu Golubović pustimo da se odmori.”
“O, da, naravno”, spremno je uskočila Sofi. Nije želela da iscrpljuje sirotu
Milevu, ali neobjašnjivo, istovremeno nije mogla da napusti kuću dok ne
dozna kakva će biti sudbina drvene kutije za nakit s misterioznim svežnjem
pisama.
“Ukoliko kupite kuću, dobijate i sve što se u njoj nalazi.” Starica kao da
je prozrela Sofine misli. “U suprotnom, radnici koji se bave raščišćavanjem
uzeće sve kao neku vrstu napojnice, a ja neću još dugo živeti, tako da meni
to ništa ne znači.”
Njen samo prividno opušten ton nije uspeo da zamaskira vidovitost tih
reči. Ovog puta, pomisao na Meta bila je previše bolna za Sofi, jer ju je
podsetila na trenutak kad je kovčeg s njegovim telom nestao iza zavese u
krematorijumu, navodeći je da neprestano nagađa gde li je otišao posle smrti,
gde se njegova duša sada nalazi. Iako nije bila sigurna veruje li u raj, nije
mogla da podnese pomisao da je na nekom drugom mestu, ili nigde, da
naprosto više ne postoji, čak ni u obliku duše koja se vinula visoko u nebo.
Mileva je ponovo nešto govorila, pa je Sofi prisilila sebe da obrati pažnju
na njene reči. “Moj treći suprug je kupio ovu kuću davno, čini mi se 1960.
Naravno, ja tada nisam bila udata za njega. Upoznali smo se krajem
sedamdesetih.” Mileva se nasmešila, nostalgično i čežnjivo, setivši se starih,
dobrih vremena.
Sofi je klimnula glavom upijajući Milevinu priču o izgubljenoj ljubavi bez
mrlje tuge koja je kvarila sve njene uspomene, kao i činjenicu da se Mileva
triput udavala. Šta se dogodilo s njenim prvim i drugim mužem? Nije se
usudila da pita.
“Preuzeo ju je od jednog Srbina koji ju je godinama izdavao. Odsutni
kućevlasnik, pretpostavljam da se to danas tako kaže”, nastavila je
Mileva zaneseno. “Poslednja porodica koja je ovde živela odavno je otišla.
Kako se čini, oni su bili podstanari tridesetih i početkom četrdesetih
godina prošlog veka, ali odselili su se posle rata iz ove oblasti. Taj Srbin se
razboleo, oslabio je i zanemoćao, tako da je kuća čamila napuštena sve
dok Zoran - moj suprug - nije rešio da je kupi.”
“Gospode”, promrmljala je Sofi iako joj se sopstvena opaska učinila
nepodobnom. “Čudno je da se niko nije smestio na ovako predivnom imanju,
ali...” Ostavila je nedovršenu rečenicu da visi u vazduhu, jer joj nije bilo
sasvim jasno gde bi je to odvelo. U okolini se nalazilo mnogo oronulih kuća,
sama svedočanstva o ljudima koji su ih napustili zarad posla, porodice ili
bezbroj drugih razloga. Ali tada joj je nešto palo na pamet. “Gde su otišli
nekadašnji stanari?” Zapitala se da li će zatražiti svoje stvari. Svakako da ne,
jer je prošlo toliko vremena.

~ 16 ~
 Knjige.Club Books

“Nemam ni predstavu šta im se dogodilo ni gde su otišli”, nastavila je

Mileva kao da je pročitala Sofine misli. “Ostavili su mnogo toga za sobom, pa
i taj pisaći sto, ali ljudi u to vreme nisu imali novca da plate firme za
pakovanje stvari i preseljenje. Moj muž i ja smo ovde dolazili isključivo preko
leta, i nikada nismo stigli da pregledamo sve.” Mileva je zastala da uhvati dah.
Njene oči susrele su sa Sofinim. “Dakle, sve što želite možete slobodno da
zadržite.”
“Samo ako ste vi sigurni da tako želite”, izletela se Sofi dok je s teškom
mukom suzdržavala suze. “Hvala vam.” Nije znala zbog čega to govori, jer
kupovina kuće nije bila njena namera.
“Sigurna sam”, jedva da je čula kako Mileva potvrđuje, jer joj je glas
utihnuo usled umora. “I neka vas bog blagoslovi.”

Iskoračivši na ulicu, Sofi je istog trenutka zaslepio blesak sunca. Vrućina je

bila nesnosna. Vukući pospanog i raspekmeženog Tomaša, nervoznog jer su
ga razbudile, Ana je krenula za njom. Sledila ih je Jovanka, koja je prethodno
zatvorila vrata za sobom.
“Hoćete li da iznesete neku ponudu?”, obratila se Sofi, jer je Ana već bila
požurila da se skloni iza kola. “Ova kuća neće dugo čekati, cena je izuzetno
povoljna”, dodala je napadno.
“O, ne...”, počela je Sofi.
“Još nisam sigurna.” Anin glas se probio do njih i nadvisio Sofin.
“Moraćemo još malo da promislimo. Kuća jeste prelepa, ali ima tu i mnogo
posla, tako da...”
Jovanki je nakratko pažnju odvratila zvonjava mobilnog telefona.
“Budi oprezna”, prosiktala je Sofi. “Navešćeš Jovanku da poveruje da smo
u igri.” A onda je ulovila sjaj u Aninim očima i naglo zanemela.
“Ne znam šta si smislila, ali nisam baš sigurna da bi mi se dopalo, šta god
bilo.”
Ana je samo slegnula ramenima i osmehnula se, ne izustivši ni reč.
Jovanka je u međuvremenu završila telefonski razgovor. ”Predstavnik nekih
Rusa koji su juče dolazili da razgledaju ovu kuću”, kazala je. “Oni će dati
ponudu danas po podne ili najkasnije sutra.”
“U redu. Imaćemo to na umu. Bićemo u kontaktu”, odvratila je Ana s
izveštačenom ravnodušnosti. Rukovala se s Jovankom pa otvorila
vrata automobila. “Čućemo se kasnije.”
Ana je odlučno škljocnula sigurnosnim pojasem. “Nikada ne pokazuj
agentima za nekretnine koliko si zainteresovana”, samouvereno je zaključila.
“Ako misli da smo se primile na priču o ruskim kupcima, pa dobro, onda
sigurno veruje da smo sisale vesla, ili da smo se juče rodile.” Sofi je zaronila
lice u šake. “Zbog čega toliko voliš da igraš igrice?”, upitala je kad se dovoljno

~ 17 ~
 Knjige.Club Books

oporavila da bi išta mogla da izusti. “Zapravo ne razmatraš kupovinu te kuće,

zar ne?”
“Ja ne”, uzvratila je Ana ubrzavajući duž svetlucavog zaliva, što je
propraćeno čitavim orkestrom automobilskih sirena zbog njene iznenadne
žurbe. “Ali zašto ti ne bi razmislila o tome?”
Naizmenični sunčevi zraci titravo su se probijali kroz krošnje drveća uz
put, poput neonskih reklama, i bilo je nemoguće ignorisati ih.
“Ja?” Sofi nije mogla da se odluči da li je to više ljuti ili zabavlja.
Ana je usporila kad su se približile sledećem nizu kuća. “Razmisli o tome.”

~ 18 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 2

Put do plaže vodio je duž obale, pored brojnih starih kamenih kuća, od kojih
mnoge behu restaurirane, a neke čak i romantičnije oronule od one koju su
posetile; tamnozeleni bršljan verao se uza zidove i provlačio kroz naprsle
prozorske okvire. Malene konobe iskrsavale su na sve strane i dičile se svojim
položajem tik uz more, a brojni molovi uranjali su u mirno plavetnilo,
opskrbljeni stolovima za posluživanje obroka. Ribarski brodići svih veličina
lenjo su se ljuljuškali na staklastoj vodenoj površini, a morske ptice su
krstarile iznad tog prelepog krajolika. Pored jedne kuće, očigledno poreklom
iz staromodne ali zarđale komunističke ere, banana-žuti trabant, jedva nešto
veći od motora s prikolicom, ležao je na ciglama, kao da strpljivo čeka obnovu.
“Kao da smo na jugu Francuske - u Nici ili Sen Tropeu - oko 1950”,
sanjarila je Sofi zagledana kroz prozor iznajmljenog automobila. “Kao da će
se princeza Grejs lično pojaviti preda mnom, neopisivo elegantna i sa belim
rukavicama, pa onda ući u kola bez krova i odvesti se na ručak u neko
božanstveno mestašce.”
Ana se zakikotala. “Tačno znam na šta misliš. Sudeći prema turističkom
vodiču koji sam čitala u avionu, ona jeste ovde uživala.” Na trenutak je
zaćutala, zamišljeno se mršteći. “Ili je to bila Ava Gardner. Zaboravila sam.”
“Svejedno, obe su imale besprekoran ukus, slažeš se?”, uzvratila je Sofi.
Primetila je da ju je Ana odmerila krajičkom oka, kao da je pokušavala da
prokljuvi kako se ona zaista oseća pre nego što joj odgovori.
“Nema sumnje.” Ana je stisnula kočnicu. Morala je iznenada da uspori,
jer im se vozilo iz suprotnog pravca približavalo velikom brzinom. “Dakle, da
li ti je drago što smo bile tamo? Uprkos navodnom osećaju nelagodnosti?”

Neposredno nakon Metove smrti, Sofi se zatvorila u svoju ljušturu. Nije

izbijala iz roditeljske kuće, doma u kom je odrasla i gde je živela dok Met i
ona nisu odlučili da se izdvoje. Dane je provodila u krevetu u sobi koja je
godinama pripadala samo njoj. Opružena na leđima, zurila je u plafon, a suze
su klizile niz njene obraze i kvasile jastuk i pidžamu.

~ 19 ~
 Knjige.Club Books

Njena mama htela je da joj pozajmi svoju spavaćicu, dugačku i belu,

gotovo prozirnu, savršenu za obolelog od tuberkuloze koji luđački kašlje kao
da će izbljuvati pluća. Taj komad odeće uopšte nije bio seksi. Met joj sigurno
nikada ne bi dozvolio da legne kraj njega tako odevena. Ali Met više nikada
neće komentarisati odeću u kojoj spava, niti bilo koju drugu, za vek i vekova.
S vremena na vreme, njena majka, Helena, donela bi joj čaj i keksiće, pa
bi se zagledala u nemo očajanje u njenim očima, koje je narastalo kako su
dani odmicali. Sofi bi joj klimanjem glavom dala do znanja da je svesna njenog
prisustva i da je ispod poluzatvorenih, otečenih kapaka primetila šolju čaja
koji se puši na noćnom stočiću, nesposobna da iscedi ijednu reč. Ništa više
nije imalo smisla.
“Moraš nešto uneti u sebe, zlato. Jedva da si jela i pila od... Sinoć nisi
večerala, odbila si i prethodne večeri.” Helena je stisnula usne i
duboko udahnula. “Neće ti ništa dobro doneti ako se razboliš.”
Apsurdnost ove opaske privremeno je zaustavila Sofine suze. “Zar je važno
šta će sa mnom biti? To uopšte nije bitno... zar ne? Ništa više nije važno.”
Helena, vidno uzrujana, s mukom je progutala pljuvačku. “Jasno mi je da
se u ovim trenucima tako osećaš. Sve ja to razumem, ali...”
“Sumnjam da razumeš, majko.” Sofin glas je zazvučao piskutavo, iako je
bio promukao. Čula je sebe prvi put nakon dužeg vremena, a to joj se nimalo
nije svidelo. “Oprosti mi, samo sam mislila... znam da se trudiš, ali ne možeš
da shvatiš. Ti nisi izgubila tatu, zar ne?”
Onda je i Helena zaplakala. Sada su njene suze kvasile belu pamučnu
posteljinu. “Ne. Ne, nisam. Ali ti si tako mlada; ne smeš da odustaješ u tim
godinama. Čitav život je pred tobom.”
Sofi je poželela da vrisne, da sruši zidove te iznenada klaustrofobične
sobe, da obori tavanicu i protrese temelje kuće ne bi li objasnila kako se njen
dom raspao za samo nekoliko sekundi.
“U tome i jeste problem, mama, zar nije tako? Upravo to je problem.”
Zatim se okrenula na drugu stranu, legavši potrbuške, pa je odgurnula jastuk
u stranu, zagnjurila lice u mekani dušek i jorganom zapušila uši. Satima je
ostala u tom položaju, dok je njena majka bdela kraj nje. Oči su je pekle od
plakanja, od prolivenih suza i od onih koje će tek poteći. Kao da joj je srce
iščupano iz grudi; na tom mestu ostala je praznina koja nikada neće biti
ispunjena. Um joj je bio potpuno ispražnjen, nesposoban da prihvati
nepodnošljiv gubitak.
Naizmenično je zapadala u san i budila se, pamtila je kako se jednom
trgla, jedva razdvojivši lepljive kapke, pa je odgurnula krevetski
prekrivač, podigla glavu i pogledala oko sebe. Bila je sasvim sama. Sunce je
iščezlo na zapadnoj strani kuće. Brujanje kosačice za travu dopiralo je iz
daljine; blagi miris sveže potkresane trave provlačio se kroz odškrinut prozor.

~ 20 ~
 Knjige.Club Books

Htela je da ustane, da izađe i vidi ko kosi, ali to je zahtevalo isuviše

energije, te se nije ni pomakla. Jedva da se okrenula malčice u stranu i preko
ivice dušeka zabuljila u pod, u tepih boje senfa, toliko star da je došlo vreme
da se opet vrati u modu. Skoro, ali ne sasvim.
Tik uza zid nalazio se umivaonik. Kupila ga je u nekoj prodavnici otpada
u gradu i dovukla ga kući s Metom - on je držao jedan kraj, a ona drugi - jer
su bili isuviše nestrpljivi da pričekaju da njen otac unajmi kombi za
transport. Nanela je nitro razređivač na naslage, sastrugala ih šmirglom i
ofarbala umivaonik bojama atraktivnim u to vreme. Uštedela je i dovoljno
novca da kupi činiju i krčag koji mogu u njega da stanu. Sada je zapazila da
je njena mama, ušunjavši se u sobu dok je ona spavala, napunila vazu belim
ružama i božurima, njenim omiljenim cvećem. Onim koje je odabrala za svoje
venčanje.
Oči su joj se zatvorile i opet je zaplakala, uverena da će u određenom času
njeno telo načisto dehidrirati usled tolikog gubitka tečnosti i da će se na kraju
skvrčiti poput sasušenog lista u jesen.

Kad se ponovo našla u svom bračnom domu u Londonu, danima je sedela na

jednom mestu, zagledana u kišne kapi dok udaraju u velike daske prozorskih
okvira, potpuno drugačije od sitnih kapljica iz njenih sećanja na detinjstvo u
roditeljskom domu. Kiša, puna gorčine i gneva, koju ranije nije zapažala,
treskala je po staklu i zlokobno klizila niz njega stapajući se potom s drvenim
okruženjem i praveći zloslutne barice. Razmišljala je kako ta voda jede farbu,
jer vremenske nepogode uvek unište ljudskih ruku delo kojim čovek želi sebe
da zaštiti.
Rešena da joj pomogne i spase je, pojavila se Ana. Donela joj je domaću
pitu s ribom i sapun s aromom zelenih maslina, koji je Sofi obožavala. Ana se
izborila i sa poplavom koju je izazvao kvar na veš-mašini. Sofi je znala da
postoji pretnja od zapušenog filtera, ali nije umela da ga popravi, zato što se
uvek Met bavio takvim poslićima, a pre njega, njen otac je bio zadužen za sve
popravke. Računajući na mušku ruku, dopustila je sebi da postane potpuno
beskorisna i zavisna na tom polju, jer nije vladala nikakvim sličnim
praktičnim veštinama.
“Sva sreća da živiš u prizemlju”, promrsila je Ana klečeći na kolenima i
laktovima, jer je samo u tom položaju mogla da zameni filter i pokupi iscurelu
vodu. Tomaš se zabavljao kopajući po zemlji u saksiji sa sadnicom juke, dok
je Sofi samo zblanuto buljila oko sebe. Ana je oduvek živela sama, bez muške
pomoći, tako da je postala vešt majstor. Sofi bi joj pozavidela samo da je imala
dovoljno volje i energije za to.
Kad je završila, Ana je Sofi pokazala krivce: dva novčića od pet centi,
spajalica za papire i polovina metalne kopče. Sofi je uzela kopču. Na crnoj
površini bio je urezan naziv brenda Metove omiljene opreme za biciklizam.

~ 21 ~
 Knjige.Club Books

Poznati logo probudio je u njoj bol i ožalošćenost. Neverica i jeza ponovo su

nabujali. Ana ju je tešila, milovala i ljuljuškala dok njeni jecaji nisu utihnuli.
Zatim je spremila kupku i pomogla joj da uđe u kadu. Sofi je znala da joj je
kosa masna i da se cela oseća na znoj, ali nije joj stalo da bilo šta učini
povodom toga. Ana joj je oprala kosu, kao detetu.
Sutradan se vratila, uzela Sofin pasoš i kreditnu karticu kao taoce i
obavestila je da je pronašla jeftine avionske karte do Crne Gore, i da kreću
tamo na odmor.
“Crna - šta?”, odsutno je upitala Sofi, zapravo se ni ne usredsređujući na
Anine reči. Neka slobodno ona uzme uzde u svoje ruke; njoj uopšte nije važno
kuda će ići. A onda je dodala: “Karibi su malo predaleko, zar ne? Ne volim te
beskrajne avionske letove.”
“Nisu to Karibi, glupavo magare.” Ana se zacerekala s karakterističnom
žestinom. “Ta zemlja se nalazi u Evropi, između Hrvatske i Albanije, naspram
Italije. Sigurna sam da će ti se dopasti.”
Nešto kasnije, nakon nekoliko klikova na laptopu, sve je bilo rezervisano.

I tako su se našle na tom mestu. Sofi se nanovo zagledala kroz prozor

automobila. Za sobom su ostavile zaliv, prošle kroz tunel u planini i zaputile
se prema poluostrvu. Padine iza njih poprimile su purpurnu boju na vrelini,
a nebo je izgledalo ogromno i veličanstveno plavo. Žuti cvetići divljeg štipavca
prštali su od životne nade među usahlim rastinjem poznog leta. Razmišljala
je o Aninom pitanju.
“Da, baš mi je drago što sam pošla s tobom”, konačno je iskopala odgovor
iz sebe. Potom se okrenula prema svojoj najboljoj prijateljici. Ana je sigurnim
rukama čvrsto držala volan, samouverena i odlučna, uvek nepokolebljiva.
Sofi su pak ispunjavale raznorazne sumnje, sve dok impulsivnost ne bi
ovladala njome, pa bi u trenutku učinila nešto nepromišljeno.
Kao onda kada se mesecima dvoumila oko promene frizure. Pokušavala
je da izvuče iz Meta šta misli o tome, ali on ju je ignorisao, tvrdeći kako je ona
njemu lepa svakako. Zato je naprasito odlučila da se ofarba, što se ispostavilo
kao užasno loša odluka. Rezultat joj se uopšte nije svideo, kao ni Metu, mada
joj on to nikada nije priznao. Učenici u školi su joj se neumorno rugali, pa se
na kraju toliko rasplakala da joj je Met platio odlazak u jedan elitni salon.
Tamo su joj ošišali sve plave pramenove i ostavili samo netaknute kestenjaste.
Ona jednostavno ne bi izdržala bez ljudi poput Ane. I Meta.
Nežno je potapšala Anu po kolenu. Tako su mnogi nju utešno tapkali
posle Metove smrti - po kolenu, nozi, leđima, ramenima, rukama - ponekad
oprezno, hitro povlačeći šaku kao da je smrt zarazna, a ponekad isuviše
prisno ili hvalisavo, od čega bi se Sofi naježila. Za promenu, bilo je prijatno
igrati ulogu utešitelja.

~ 22 ~
 Knjige.Club Books

“Hvala ti što ništa nisi zaboravila i što si se pobrinula za sve. Morala sam
nakratko da se sklonim od... jednostavno da se udaljim.”
Palo joj je na pamet kako ju je tuga, sveprisutna od dana Metove smrti, s
prizvukom straha - nesigurnog, drhtavog, podmuklog - nakratko napustila
dok je zanesena razgledala onu kuću. Predivna stara kuća od kamena, sa
savršenim okruženjem, uz more, i sa očaravajućim pogledom na zaliv, oterala
je njenu ojađenost, pa makar i samo trenutno.
Ćutke je posmatrala okolinu i najednom se trgla kad ju je nešto mekano
i mokro pogodilo u kosu, što je bilo propraćeno jednim Gofi sa zadnjeg sedišta.
Tako je Sofi zvučalo iz usta malenog Tomaša. Leteći projektil, gnjecava,
polusažvakana lizalica, bačen je s namerom da je prene iz zanesenosti.
“Baš ti hvala, Tomašu”, rekla je Sofi pokazujući Ani lepljivu “bombu”.
Odjednom je iza njih kikot prerastao u grohotan smeh. Njih dve su takođe
počele da se smeju, i Sofi je shvatila da joj je teško da prestane.
U tom raspoloženju, nekoliko minuta kasnije zaustavili su se pored jedne
plaže.
Kad su izašli iz kola, vazduh je bio još vreliji, jer je sunce peklo visoko s
neba. Sofi je upravila lice ka njemu, zatvorenih očiju, i upijala
njegovo milovanje svojom kožom, bledom i sivkastom usled nedovoljnog
boravka na svežem vazduhu, nedostatka zdrave hrane, fizičkih vežbi i sreće.
Možda će sunce, baš tu, gde tako istrajno sija od zore do sumraka, ublažiti bol
u njenoj duši zbog Metovog odlaska, bar da smogne snage da ponovo počne
da živi.

~ 23 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 3

Posmatrajući Tomaša kako se igra u pesku i uporno gradi nešto nalik na

zamkove, trčkara do morskog plićaka da bi napunio koficu, i pola vode prosuo
pri svakom povratku, Sofi je osetila ljubomoru prema njegovoj detinjoj
nevinosti, bezazlenosti, čistoj ljubavi i radosti. Poželela je da zakorači
unatraške, u svoju bezbrižnu prošlost.
Izvukavši telefon iz torbe, prisilila je sebe da se suoči s najcrnjim strahom:
s posledicama Metove iznenadne tragične smrti koje je dotad ignorisala. Ne
skidajući pogled s malog Tomaša dok je Ana dremuckala - svakog jutra budila
se rano zbog njega - Sofi je otvorila mejl na telefonu i pročitala poruke, istinski
ih pročitala, prvi put.
Mejl od kog je strepela poslao joj je pravni zastupnik. Obrazložio je detalje
o njenoj finansijskoj situaciji. Uprkos tome što su Metovi
direktori velikodušno platili troškove sahrane, dugovi behu isuviše visoki da
bi ih otplaćivala od profesorske plate. Novac za stan obezbeđivao je Met
radeći kao advokat. U početku, kad su tek ušli u novi dom, uplatili su i
životno osiguranje, ali su s vremenom prestali da ispunjavaju obaveze iz
ugovora; oboje behu mladi, radni i zdravi, nisu pušili, redovno su se bavili
sportom, dobro su se hranili, umereno pili - zašto bi onda traćili toliki novac?
Sofi je odlučila da te pare potroši na renoviranje stana umesto da ga
poklanja nekoj multinacionalnoj korporaciji, jer im se najverovatnije nikada
neće vratiti. Za Sofi, dom je bio svetilište, centar njenog sveta, baš kao i Met,
oko kog se čitav njen život okretao. Uređenju kuće posvetila je mnogo
vremena, ljubavi i energije, u nju se vraćala posle napornog dana u školi -
uzela bi četku i satima krečila zidove ili popločavala pod. Eto, od tog svog
doma sada će morati da se oprosti. Suočena sa realnošću, shvatila je da ne
može da ga zadrži.
I neće joj ostati gotovo nikakva potvrda njihove petnaestogodišnje veze i
deset godina zajedničkog života, čak ni krov nad glavom.

Te večeri, čim je Tomaš čvrsto zaspao, Sofi je predočila Ani kako stvari stoje.
Ana je jednostavno slegnula ramenima - nije bila mnogo sentimentalna. “To

~ 24 ~
 Knjige.Club Books

je običan stan, samo cigle, beton i kreč. Lako je odreći se toga.” Beše jasno da
za Anu dom znači nešto sasvim drugo. “Toliko je mesta gde možeš da živiš”,
pružila je ruku da potapše Sofi po šaci. Sofi je osetila poriv da se povuče, ali
se suzdržala. Anin dodir delovao je na nju kao melem. Nasušna potreba.
“Iskreno mi je žao zbog svega što ti se dogodilo”, nastavila je Ana. “Ali
nešto treba da znaš. To mesto će te uvek podsećati na život s Metom;
neprestano bi mu se vraćala i nikada ne bi mogla da...”
“Nemoj reći: da nastaviš dalje”, užurbano ju je sasekla Sofi. “Molim te, šta
god da misliš, ne govori mi da treba da nastavim dalje.” Mnogo puta je čula
’život ide dalje’ u nedeljama posle Metove smrti. Ali ona je znala da nikada
neće biti sposobna za tako nešto. Jer to nije ni želela.
“U redu, da kreneš iz početka. Počneš od nule. Kako god hoćeš i kako god
bi ti to nazvala. Ali tako je najbolje, na duže staze.”
Sve je to Sofi bilo neshvatljivo. Nije mogla ni da zamisli da će izgraditi novi
život. Bol ju je ščepao, snažno je stezao njeno srce te je odjednom ispustila
očajnički, bolni jecaj. Prekrstila je ruke na grudima i pustila da joj glava klone
napred. Naslonila se čelom na vrelu, grubu površinu drvenog stola. Njegove
neravnine utisnule su joj se u kožu poput gvozdenog žiga.
Ana je poskočila i čučnula pored nje. “Sofi? Jesi li dobro?”
Proteklo je podosta vremena dok se Sofi pribrala da odgovori. Kad se
konačno oglasila, nije bila u stanju čak ni da podigne pogled, samo je
odmahnula glavom. Ne odvajajući se od kvrgavog stola, zamišljala je kako se
njegove brazgotine ne mogu uporediti s onima na njenom srcu. Zaplakala je,
“Nisam dobro. Nikada više neću biti dobro.”
To je suština gubitka, sama srž ožalošćenosti. Posle nekoliko sedmica
neprekidnog plaća, osećaja da ne može da diše, da je obujmljuju metalni prsti
bola i sve jače stežu joj srce, Sofi je pomislila kako gore ne može biti. Ali jeste
bilo gore, upravo zato što se dešavalo da se nekoliko minuta ili čak sati oseća
sasvim dobro, a onda je najednom, iznenada, bez ikakvog upozorenja, iznova
zahvati nepojmljivi talas tuge i panike; strah bi je spopao i pretio da će je
naskroz uništiti. Ni naslutiti nije mogla kad će je sustići, te je bilo nemoguće
izbeći ga, što ju je najviše užasavalo.
Ana ju je potapšala po ramenu, iako neubedljivo. Dugo su samo ćutke
sedele. Tada je Ana iznova počela da je teši. Ali Sofi nije marila. Istina beše
da joj je bio neophodan ljudski dodir, u tom času Ana joj je bila najpotrebnija,
kao što se nekada oslanjala na Meta. Bez nje bi se najverovatnije raspala.
“Sofi, pažljivo me saslušaj.” Ana je govorila polako, ali glasnije nego što je
bilo nužno, kao da je Sofi u žalosti izgubila sluh. “Kad se vratimo u Englesku,
pomoći ću ti da isprazniš i raščistiš stan. Sredićemo ga za prodaju. Sve ćemo
obaviti za tren oka. I sama znaš koliko je teško pronaći takvu nekretninu u
tom kraju. Dosta si uložila u njega; mnogi će poželeti da ga kupe.”

~ 25 ~
 Knjige.Club Books

Sofi je zamislila svoj dom: dizajnerske tapete koje su krasile jedan zid
dnevnog boravka, kopiju Imsove fotelje, stilski starinski Erkolov trpezarijski
sto i stolice koje je naručila preko Ibeja. Ana je u pravu. Koja je korist od toga
posle svega?
“I znaš šta? Nisi plakala nekoliko dana. Polagano, ali oporavljaš se.” Ana
se osvrnula oko sebe i pokazala prstom ka zalivu, koji se video s balkona,
taman i miran u noćnim satima, pa onda na planine koje su ih okruživale,
nejasnih oblika pod nebom posutim zvezdama. “Mislim da bi ti ovakvo mesto
prijalo.”
Sofi je podigla pogled da osmotri vidik i zagledala se u odsjaj na površini
vode. A u neposrednoj blizini, prigušeni zvuci koji su dopirali iz okolnih
stanova i kuća imali su umirujuće dejstvo.
“Nećeš biti beskućnica; možeš sebi da priuštiš nešto lepo, samo na
drugom mestu.” Ana je potegla gutljaj vina. “U stvari, već sam ti pominjala,
mogla bi da kupiš onu kuću koju smo danas videle. Reci zbogom sivom nebu
i pozdravi plavetnilo”, mirno je nastavila, ravnim tonom i bez lažne euforije.
“Znaš da verujem u sudbinu i rekla bih da je u zvezdama bilo zapisano da
naletimo na tu predivnu kuću, pa još i na agentkinju za nekretnine, da nas
onako dočeka. To je sudbina. Tvoja budućnost.” Sofi je mlako frknula. “Čisto
sumnjam.”
“Ja ne mislim tako”, uzvratila je Ana.

Te večeri, Sofi je dugo sedela u postelji, jer nije uspevala da zaspi. Prvi put od
Metove smrti, uprkos poricanju koje je iskazala pred Anom, ona tog dana
jeste osetila zainteresovanost za nešto. Išetala je iz spavaonice, prešla u
dnevnu sobu i otvorila balkonska vrata. Kad je iskoračila napolje, talas vreline
umalo ju je oborio, kao da se na nju obrušio zid. U daljini, svetla starih
bedema Kotora sjajila su se poput ogrlice od zlatastog ćilibara. Posle
zemljotresa iz 1979. godine, lokalni građevinari i majstori podigli su ceo grad,
kamen po kamen, naporno radeći da ga učine onakvim kakav je bio vekovima,
samo čvršći, snažniji, sposobniji da izdrži buduće potrese. Možda je ipak
moguće sastaviti slomljeno. Oporaviti se.
Sofi je duboko udahnula. Vazduh je bio svež, bez obzira na lepljivu
sparinu. Iznad nje, sazvežđa su nakitila vedro nebo i napajala mlad mesec
sjajem. Shvatila je da ne želi da se vraća u London. Volela bi da ostane tu,
gde je toplo i svetio i mirno, gde konačno opet diše i oseća spokoj uprkos
Metovoj smrti. Zvezde su joj to poručivale, baš kako je Ana rekla.

~ 26 ~
 Knjige.Club Books

***

Sutradan, Sofi je iznela ponudu za kuću, koja je ubrzo i prihvaćena. Dva dana
kasnije, Ana, Mileva, Jovanka i ona sastale su se u kancelariji javne beležnice
da bi potpisale ugovor. Sofi je iznenadilo koliko je kupovina nekretnine u
Crnoj Gori brz i efikasan proces. Sve je bilo gotovo za tren oka. Beležnica je
zatražila i prisustvo sudskog prevodioca, pa su ga odmah doveli iz kancelarije
iznad jedne prodavnice obuće u starom gradu. Visok, privlačan muškarac,
izvesni Darko, imao je kao ugalj crne kovrdže - podsećao je na ser Lanselota
iz balade Gospa od Šahta2 - i kraću bradu, koja bi se savršeno uklapala u
atmosferu tog doba.
Javna beležnica je naglasila kako je neizbežno i prisustvo psihijatra, koji
će utvrditi da li je Mileva pri punoj svesti i da li je sposobna za samostalno
donošenje odluka, te da nije silom naterana da proda kuću. Kada su
zahtevani dodatni uslovi, Sofi se uzvrpoljila pred bledim licem onemoćale
Jovanke, uprkos visokim temperaturama tog podneblja, usled strepnje da bi
njen posao mogao da propadne. Ipak, sve je proteklo u najboljem redu kad se
doktor Simović pridružio skupu za prostranim okruglim stolom za sastanke.
Konačno, kad je sve odrađeno po propisu, javna beležnica je zamolila da
je svi okupljeni pažljivo saslušaju. Bila je prava amazonka, u crnoj kožnoj
jakni, uskim farmerkama i čizmama s visokom štiklom. Njen stisak pri
rukovanju bio je tako snažan da se Sofi činilo kako bi lako mogla nekome da
skrcka kosti. Uplašena, skrivala se iza Ane, odlučne i nepopustljive, pa je
ćutke gledala kako se sprema da učini nešto nesuvislo i potpuno neplanirano.
Dva sata kasnije, ugovor je potpisan. Sofi je stajala ispred kancelarije, pod
punim sjajem podnevnog sunca, nastojeći da dođe k sebi od vrućine i šoka.
Oronula, tri stotine godina stara kamena kuća u Kotorskom zalivu sada
je njena, a pred sobom ima samo dva meseca da obezbedi novac kojim će je
platiti.

2
Lirska balada koju je napisao engleski pesnik Alfred Tenison (1809-1892). (Prim. prev.)

~ 27 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 4

Nakon što je Sofi saopštila novosti, njena majka se zgranula.

“Crna Gora? Kuća? Zaboga, Sofi, šta si to uradila? Napuštaš svoju zemlju
tek tako, kao od šale, sad kad si tako ranjiva?”
Pitanja nisu bila samo retorička, ali svejedno, Sofi nije ni pokušala da
odgovori. Zaprepašćena, Helena je odmah prešla na nagovaranje, umesto da
je prekoreva i upozorava. “Sigurna sam da možeš da se izvučeš iz toga.
Pretpostavljam da postoji takva klauzula. Imaš primerak ugovora na
engleskom, zar ne?”
Sedeći na kauču u svom stanu, dok se njena majka ugnezdila u fotelju
naspram nje, Sofi je privukla kolena ka grudima i zaštitnički ih obgrlila; na
trenutak je zažmurila kako bi skupila snagu da joj odgovori.
“Žao mi je, mama. Znam da je ovo za tebe šok. Sigurno misliš da sam
poludela, da sam doživela nervni slom. Ali grešiš.”
Helena se već bila rasplakala, a na poslednju opasku samo je frknula.
“Ali... zašto onda... Tamo ćeš biti sama. Bez porodice, bez prijatelja. Zašto si
uradila to posle svega što si proživela?”
Na to pitanje nije bilo lakog odgovora. Sofi nije bila sigurna zašto je kupila
kuću i odlučila da se preseli u drugu državu i sve izvrne naopačke. Borila se
da izusti nešto, da objasni a da ne povredi majku još više. Saznanje da njena
kći želi da učini tako drastičan korak dovoljno ju je uzdrmalo. Teško da će
priznati kako se povela Aninim uverenjem da joj je tako nešto suđeno; bez
obzira na svu njenu pometenost, znala je koliko bi to suludo zazvučalo.
“Meta više nema, biću sama gde god da se nalazim, majko. Ne mogu da
se vratim u prošlost, bez Meta ne mogu naprosto ponovo da uklizim u svoj
nekadašnji život. Stan, posao, ovaj kraj, šetnje vikendom po Hempsted Hilu,
ništa mi ne znači kad nema njega. Ne vidim drugi izlaz osim da sve
promenim.”
Helena je neko vretne samo ćutke razmišljala. Stiskala je usne i opuštala
ih. Sofi je taj pokret prvi put zapazila. Osećala je da svojim postupcima cepa

~ 28 ~
 Knjige.Club Books

majčino srce, a to nikako nije želela - dovoljno bola ih je već pritiskalo - ipak,
nije htela da se predomisli.
“Ali od čega ćeš živeti? Kako ćeš se izdržavati?” Zapanjenost koja je na
trenutak skamenila Helenu raspršila se pred naletom panike zbog Sofinog
izbora. “Toliko voliš školu u kojoj radiš, svu onu decu koju podučavaš i kojoj
si potrebna - odustaješ od dobrog, sigurnog, stabilnog posla sa pristojnom
platom i penzije zarad čega?”
“Imam dovoljno za neko vreme. Dobila sam odličnu ponudu za stan, neću
morati da uzimam hipoteku zato što je tamo sve jeftino, a novac ću moći da
menjam po fantastičnom kursu.” Sofi nije komentarisala napuštanje posla.
Nedostajaće joj, naravno, kolege, žamor, radna školska atmosfera, energija.
Ali osećala je da trenutno nije sposobna da se s tim nosi, i verovatno će tako
biti još izvesno vreme. “Kad budem ostala bez novca, ja ću... pa dobro, onda
ću razmišljati šta dalje.”
“Kursna lista? Prvi put čujem da pričaš o tome.” Helena ju je ukorila oštro
i grubo.
Sofi je ignorisala majčinu opasku. “Da, to je tačno.” Zatim se okrenula ka
prozoru boreći se da zadrži suze. “Nije bilo potrebe da se bavim time. Met je
sve rešavao. A sada nemam drugog izbora nego da se uključim u dešavanja.”
Na časak je zastala da izvadi maramicu iz džepa i izduva nos. “Biće to dobro
za mene. Isuviše sam se oslanjala na njega. Nisam preuzimala nikakvu veću
odgovornost. Nije dobro što sam dozvolila sebi da postanem toliko zavisna...”
Njene reči su zgasnule kad su suze odnele pobedu.
I Helena je ponovo zaplakala. Prigrlivši Sofi, zaronila je u njenu kosu i
čvrsto je stegla. “Ne mogu da te sprečim”, promrmljala je kad se konačno
pribrala. “Znaš da ću te u svemu podržati. Ali jednostavno ne mogu podneti
da te izgubim.”

Pakovanje Metovih stvari bilo je bolno iskustvo, traumatičnije nego što je Sofi
pretpostavila. Njegova poslovna odela, sašivena po meri i prilično skupa.
Njegove diskretne košulje, na pruge i jednobojne, bele, plave, sive, u
određenim nijansama, bile su oličenje skrivene elegancije, ali i inteligencije
njihovog vlasnika. Njegova biciklistička oprema kao da je čuvala otisak
njegovog tela u nitima likre, u svakom mekom komadu tamne boje, koji nije
mirisao na njega nego na njih oboje, na njihov prašak za pranje veša i njihovo
zajedništvo.
Svu garderobu popakovala je u torbe s namerom da je pokloni nekoj
dobrotvornoj ustanovi. Stvari su bile pristojne, očuvane, u dobrom stanju.
Nekome će dobro doći i uživaće noseći ih. Nešto odeće, koju su oboje voleli,
zadržala je. Nije mogla baš svega da se odrekne.
Njegove knjige, godišnjake s pravnog fakulteta, s uvrnutim biografijama -
Bredli Vigins, gospodin Lepi - zapakovala je u kutije i planirala da ih

~ 29 ~
 Knjige.Club Books

privremeno odloži u garažu svojih roditelja. I svoje knjige će tamo skloniti,

mada se nadala da će u određenom trenutku uspeti da ih prebaci u svoj novi
dom.
Ova misao pogodila ju je kao grom. Zastala je i presamitila se preko
džepnih izdanja kao da ju je neko udario u solarni pleksus. Osetila
je mučninu. Šta to čini? Pitanje ju je preseklo kao udarac sekirom. U šta
se upustila? Može li se nazad? Zapravo, ona je iza sebe ostavljala sve, pa joj je
tek tada blesnulo u glavi, poput vrele otrežnjujuće munje, da je Helena u
pravu - načinila je užasnu grešku.
Ali stan je prodat, ona se već iselila i svakog trenutka će se taj proces
završiti. Kamena kuća joj je pripadala i svakako bi izgubila depozit u iznosu
od trideset hiljada evra ukoliko bi se povukla, a da i ne spominje kazne
ukoliko bi je Mileva tužila zbog kršenja ugovora. Za povratak je bilo kasno.

Pošto stan više nije pripadao njoj, Sofi je rešila da preostalih nekoliko dana
odsedne kod Ane. Još nije mogla da napusti zemlju, jer je bila u obavezi da
završi papirologiju u vezi sa Metovom smrću; teško da bi to mogla da izvede
iz Crne Gore. Bleskasta, ljupka, vrckasta Ana živela je u visokoj, prostranoj
zgradi u Kamden Taunu, na mestu koje je bilo predviđeno za širu izgradnju
osamdesetih godina prošlog veka, ali kasnije je zanemareno i veće ga je od
tada praktično ignorisalo, uprkos stalnim pretnjama da će propasti, da će biti
prodato ili srušeno. Ana je nasledila stan u tom ukletom zdanju od bivšeg
muža: to je jedino što joj je ostavio, često je ponavljala, pored slomljenog srca.
Iako nije bila spremna da prizna, Sofi se teško snalazila, kao da nije bila
u stanju da funkcioniše bez fiksnih dužnosti, bez rasporeda kog bi se
pridržavala. Nedostatak sna i košmari postajali su sve nepodnošljiviji. To ju
je iscrpljivalo. Možda će sve proći uz Anu i Tomaša, ili će se bar prorediti, ne
bi li na sat-dva istinski predahnula.
Godinama je živela pod diktatom školskih rasporeda, a pošto je sada toga
lišena, otisnula se na more neizvesnosti, ljuljuškajući se, bez cilja i pravca. U
isto vreme bilo joj je drago što je dala otkaz i što sada kada je jesenje
polugodište već poodmaklo ne mora svakodnevno da se suočava s obavezama
u učionici i ocenama razuzdanih, zahtevnih pubertetlija, od kojih su mnogi
imali lične probleme, jednako teške ili još gore od njenih. Bila je sigurna da u
ovom času to ne bi izdržala. Draga i uzorna profesorka verovatno bi se
ponašala kao mrzovoljna, nestrpljiva i neuspešna osoba.
Jedna misao posebno ju je mučila. Otkad se ušunjala u njenu glavu,
neprestano ju je proganjala. Od poslednje menstruacije prošla su tri meseca.
Proteklih nedelja nekoliko puta je zastala pred apotekom, ali nije se usuđivala
da uđe i kupi test za proveru trudnoće. Istina, nije bila sigurna ni da li bi
volela da je u drugom stanju. Zatekla je sebe kako razmatra tu mogućnost i

~ 30 ~
 Knjige.Club Books

navodno pregovara sa Metom ili bogom ili sudbinom ili kako god se to zvalo -
ni sama nije znala.
“Neću žaliti ako nisam trudna, samo da mi ga vratiš”, začula bi sebe kako
tiho mrmlja. “Imaćemo mnogo prilika da dobijemo bebu, sve vreme na ovom
svetu biće naše, samo te molim da ponovo bude kraj mene.”
Odgovora nije bilo niti ga je Sofi očekivala. Ali svejedno, nastavila je da
pregovara.
“Jesi li osetila kad si zatrudnela?”, upitala je Anu jedne večeri usred haosa
koji je vladao za trpezarijskim stolom. Trebalo je ukloniti razne tričarije,
novine, činijice s bojom i četkice, čaše, igračke i knjige, da bi se oslobodilo
malo prostora za laktove. Sofi joj nije objasnila zbog čega se raspituje. Znala
je da ne bi bila sposobna da se odupre Aninom navaljivanju, pa bi morala da
kupi test, a trenutno nije imala volje za to.
“Osetila sam istog trenutka kad je začet.” Ana je zadovoljno uzdahnula,
iako nije bilo ni fantastičnog seksa ni prezgodnog muškarca. Kad je počela da
očajava, jer je sumnjala da će naći pravog partnera, i nakon što je toliko puta
bila razočarana i ostavljena, Ana je otišla na veštačku oplodnju. Tomaš je
začet donatorskom spermom. Trudnoća je trudnoća, kako god da se desi. Ali
Sofi to nije smatrala odgovorom.
“Kako si znala?”, navaljivala je.
Ana je slegnula ramenima. “Naprosto sam znala. Žena oseti to. Videćeš i
sama kad budeš...” Ana je tada naglo zaćutala. “Hoću da kažem,
jednostavno... osetiš. Eto, to je sva mudrost”, dodala je pomalo nezgrapno.
Sofi je spustila pogled ka šolji sa čajem, kao da će suvi listići ponuditi
nekakvo objašnjenje. Pa, pošto je toliko nesigurna, sigurno nije trudna. A ako
sad nije trudna, onda nikada neće ni biti. Ništa od pregovora. Jer nema ni
bebe ni Meta.
Tomaš je ušetao poluspreman za spavanje, u pidžami okraćalih nogavica
- brzo je rastao. Sofi mu je razbašurila plavu kosicu dok je prolazio pored nje.
Ima njega, svoje kumče. Uvek će imati Tomaša, kog će voleti. To joj sasvim
dovoljno.
Realno gledano, čak i da je dete začeto, verovatno se izjalovilo. Užas i stres
sigurno su naškodili semenu u njoj? Nemoguće je da minijaturni skup ćelija
preživi takvu traumu? A i loše se hranila. Danima i nedeljama nije mogla da
natera sebe ni zalogaj da proguta, pošto bi ga odmah povratila. To je moglo
samo da naudi zametku. Ipak, uprkos svemu, u njoj je i dalje živela nada da
će roditi bebu.
Bila je zahvalna Ani i Tomašu na društvu, ali u njihovom domu je bilo
svega osim mira. Tu je vladala opšta gungula. Susedi su opušteno upadali.
Sofi na to nije bila navikla. Poslednje večeri njenog boravka tamo bilo je
prometnije nego inače; posetio ih je kompozitor iz prizemlja, koji je želeo da
čuje Anino mišljenje o svom novom džinglu, pojavio se i dramaturg iz
~ 31 ~
 Knjige.Club Books

potkrovlja, koji je uvek bio bez prebijene pare, pa mu je bio potreban Anin
komentar o novom izmišljenom poljskom liku; došao je i jedan
’samozaposleni’ (eufemizam za nezaposlen) hipster sa međusprata, samo da
pozajmi kesicu čaja, i ostao da ćaska skoro tri sata.
Kad je konačno legla, Sofi je uronila u posteljinu uz duboki uzdah
olakšanja. Preplavila ju je čežnja za kamenom kućom na obali mora, žudnja
za spokojem, tišinom i samoćom koji su je tamo čekali.

~ 32 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 5

U pet sati ujutru aerodrom je bio krcat, iako je oktobar već bio poodmakao.
Sofi se prisetila da je to vreme kraćeg školskog raspusta. Posle silnih godina
podučavanja, potpuno je smetnula s uma da taj kratki predah pada u to doba
godine. Probijajući se i vijugajući između bujica muškaraca, žena i dece, koji
su vukli kofere s bučnim i čangrtavim točkićima, opterećeni mnoštvom torbi
i rančeva koje su teglili u rukama ili na ramenima, morala je da se bori protiv
nadolazećih talasa panike.
Neprekidne objave odjekivale su kroz zgradu glavnog terminala i igrale joj
po živcima. Izuzev onih poslednjih nekoliko dana koje je provela kod Ane,
živela je u tišini još od Metove smrti, ne gledajući televiziju, ne slušajući radio,
ne krstareći Jutjubom, ne odlazeći na posao, gde je uvek bilo gužve i buke.
Let nije bio naročito ugodan, budući da se odlučila za jeftiniju klasu. Bilo
je nemoguće opustiti se na neudobnim sedištima, a o spavanju se nije moglo
ni maštati. Devojčica pored nje žestoko se unervozila, pa su morali da je
podmićuju slatkišima. Ishod se mogao predvideti: sve oko nje bilo je umrljano
i ulepljeno. Ali Sofi, kao pod anestezijom, ravnodušna prema svemu, nije
obraćala pažnju na detinji plač i tragove čokolade svud naokolo. U svakom
trenu, rastopljeni slatkiš mogao se naći na knjizi koju je čitala, čak i na
džemperu. Šta se to nje tiče? Zbog čega bi je se uopšte išta ticalo?
Posle poricanja i očajničkih pokušaja besmislene pogodbe, obuzeo ju je
gnev - razarajući, duboko usađen bes tekao je kroz njene vene. Bila je ljuta
na Meta što nije bolje vodio brigu o svom zdravlju. Moglo se sprečiti pucanje
aneurizme. Nakon njegovoj iznenadnog odlaska sa ovog sveta, obdukcioni
nalazi su potvrdili da je obilno, katastrofalno krvarenje u mozgu uzrok smrti.
Ali njen gnev prožimalo je osećanje krivice; Met se žalio na glavobolje, a
ona nije obratila dovoljno pažnje na taj detalj - samo bi ga posavetovala da
popije ibuprofen i ranije ode na spavanje. Sofi je smatrala da je to posledica
brojnih sati koje je provodio radeći i stresa kom je bio izložen na poslu.
Pripremala mu je kvalitetne, hranljive obroke, i činila je to sa mnogo ljubavi.
Ali, kako se na kraju ispostavilo, njemu to nije bilo potrebno. Trebao mu je
odgovarajući medicinski tretman, magnetna rezonanca, kompletan pregled

~ 33 ~
 Knjige.Club Books

kod njegovog lekara, a ne jagnjeći gulaš sa kuskusom i plavi patlidžan iz

radnje Najukusnije kod Ele. Stoga, koliko god da se ljutila na njega,
istovremeno je bila besna i na sebe. Mogla je da izbegne tu tragediju.
Napokon, posle putovanja koje kao da trajalo danima, Sofi je stigla u
seoce koje će ubuduće biti njen dom. Prvo je pomislila kako bi se i Metu
dopalo i da je trebalo zajedno da se upuste u tu avanturu. Sofi je bila
usamljena, ali pretvarala se da može da se izbori sa tim. Kuća joj je delovala
još mirnije i tiše nego letos, kad ju je prvi put posetila, a sve u njoj beše gotovo
skamenjeno usled starosti i zanemarenosti.
Tumarala je kroz prostorije. Obilazeći sobe, opipavala je predmete na
policama i stolovima, podizala ih i nanovo vraćala na njihovo mesto. Sve je
bilo prekriveno prašinom, slojevima prašine, toliko guste da joj je prste obojila
u sivo. Pogledavši prljave i lepljive dlanove, nesvesno je zaškrgutala zubima,
što ju je podsetilo na škripanje krede po tabli. Lako bi mogla da prođe kao
gospođica Havišam3 dok se kreće kroz sumorne odaje svog bednog života. Sofi
pomisli da je ona jedina osoba za koju zna da je kuću kupila nakon što ju je
videla samo jedanput. Ovog puta, bez Meta, koji bi je naterao da se sabere i
promisli, podlegla je svojoj nesmotrenosti i impulsivnosti.
U svakoj tihoj odaji, prozorski zastori behu zatvoreni. Štraftaste roletne
propuštale su kroz proreze između letvica tek poneki zračak svetlosti. Osetila
je kako njen dah prelazi u teške, naporne udisaje. Sofine emocije su toliko
divljački oscilirale od trenutka Metove smrti da se skoro navikla na iznenadne
prelaze iz sasvim normalnog stanja u fazu očajavanja i agonije za samo
nekoliko minuta, a to se dešavalo svakog sata. Ali u ovom trenutku čežnja za
njim pogodila ju je tako silovito da nije mogla da se održi na nogama. Sručila
se na najbliži masivan, taman komad nameštaja i zaronila lice u šake. Kuća
je bila ruševna, prava olupina; biće potrebno mnogo rada, truda i napora da
se učini pristojnim mestom za život.
Tri prostorije koje je Mileva koristila manje-više su u redu, ali sve ostalo
je slika trošnosti i propadanja: sve je bilo prljavo, parket je omekšao jer
je istrulio kada je krov procureo posle prethodne kišne sezone, a posvuda su
se uvukle stenice. Komadići linoleuma prekrivali su najgore delove. Penjući
se uz stepenice, sa teškim koferima, slučajno je nagazila na jednu pukotinu.
Bilo je jasno da će i te stepenike morati da promeni. Kako će sve to izvesti bez
Meta? Ona ne ume da očisti ni filter na veš-mašini.
Zaputila se ka prozoru. Otvorivši ga, duboko je udahnula svež vazduh.
Upravo ju je pogled sa tog prozora letos očarao i prigušio vrtlog njenog očaja.
Odagnao je osećaj da ništa neće moći da ostvari sama i vratio snagu da se
postara za sebe. Stavio je tačku na njeno odbijanje da napusti njihov

3
Lik iz romana Velika očekivanja Čarlsa Dikensa. Gospođica Havišam je u mladosti ostavljena pred oltarom, ali do
kraja života nosi venčanicu. Živi u oronuloj kućerini sa usvojenom kćerkom, Estelom. Dikens je opisuje kao vešticu,
vladarku i gospodaricu tog ukletog mesta. (Prim. prev.)

~ 34 ~
 Knjige.Club Books

zajednički stan. Ali sunčeva svetlost je bila bledunjava i mutnjikava, bez traga
onog sjaja koji ju je krasio u avgustu. Sofi nije bilo žao zbog toga; ionako nije
čeznula za bleštavilom, koje je tako okrutno obasjalo i iz senke izvuklo sve
što je izgubila.
Spolja se začuo nekakav zvuk. Verovatno se komšija vrzma naokolo,
pomislila je. Usledilo je snažno i odlučno kucanje na ulaznim vratima. Sofi se
trgnula. Sledila se u naletu straha. Hitro je spustila roletne, zatvorila
prašnjavi prozor i čvrsto zategla ručku. Nije joj bilo ni do upoznavanja ni do
razgovora, nije imala volje da se bavi drugim ljudima. Toga se trenutno
užasavala.
Na časak ostavši ukočena, naslonila se čelom na štrokavi prozorski okvir.
Upinjala se da ponovo uspostavi kontrolu nad sobom. Čim se
pribrala, duboko je udahnula i pomakla se. Krenula je ka kuhinji da spremi
kafu, nadajući se da će je oštar, jak udar kofeina podstaći i raskraviti joj srce.
U kuhinji nije pronašla kuvalo za kafu, ali zato je poslužila starinska
džezva i okrnjena šolja od kineskog porcelana s natpisom Crna Gora. Otišla
je do sudopere da sipa vodu. Iz slavine je pokuljalo pod pritiskom kakav je
bio nepoznat Vodovodu reke Temze. Voda je neobuzdano prskala na sve
strane i za tren oka joj nakvasila majicu i pojas farmerka.
Bila je mokra i smrzavala se. U vazduhu se osećao nagoveštaj zime,
hladnoće sa kojim će morati da se suoči sama u prastaroj kući od kamena,
gde nema čak ni centralnog grejanja. Preispitivala se o uzroku svojih odluka.
Šta ju je nagnalo da dođe u to mesto, osim težnje da bude slobodna, da krene
iz početka, da ponovo postane ona šesnaestogodišnjakinja koja još nije bila
srela ljubav svog života, muškarca za kog se udala, i kog je izgubila, isuviše
mlada, tako prerano?
Nekontrolisano drhteći, Sofi je čekala da voda u džezvi proključa; toliko
sporo se zagrevala da to beše mučno. Potom se uputila preko golih pločica u
hodniku ka rasklimanim vratima prema dvorištu. Kafa se prosipala iz
prepunjene šolje. Bacivši hitar pogled oko sebe, proverila je ima li koga u
blizini, skliznula ka vijugavoj stazici koja je vodila kroz nepokošenu travu i
divlje rastinje do najviše terase. Gore će izbeći neželjene susrete.
Nekoliko zarđalih metalnih stolica bilo je poredano ispod ogromnog,
razgranatog stabla nara - ko ih je tamo stavio i kada, Sofi nije mogla ni da
pretpostavi. Stari, truli panj iza njih poslužiće kao savršeni stočić. Sela je i
zagledala se u vodu. Iako je turistička sezona odavno prošla, još su se na
plavom prostranstvu mogli nazreti brodići s belim trouglastim jedrima.
Postepeno, ono malo toplih sunčevih zraka ublažilo je Sofinu jezu i osušilo joj
odeću.
Kad se malo umirila, u mislima je počela da premeće događaje od
prethodnog leta, koji su je doveli na to mesto. Još joj je sve izgledalo
nestvarno, kao san ili život druge osobe. Jedva da je mogla da objasni uzrok,

~ 35 ~
 Knjige.Club Books

a kamoli da nasluti posledice. Kao da je preživela apokalipsu, bilo joj je važno

samo da preživi. O budućnosti nije razmišljala, jer se ona činila isuviše
stravična.
Onog užasnog dana kad je izbezumljena odjurila u bolnicu, dok je srce
pretilo da će joj iskočiti iz grudi, a žuč joj se podizala ka grlu i suze lile niz
obraze, Meta nije zatekla živog. Već je bio mrtav, hladan. Iznenadila se pri
pogledu na njegov leš. Beživotno telo jeste ličilo na njegovo, iste crte, iste
odlike - kestenjasta kosa, oči boje lešnika i smeđe, blago iskošene obrve - ali
to apsolutno nije bio on. To nije bio Met. Samo njegovo telo, sredstvo koje je
koristio na ovom svetu i koje je odbacio kad mu više nije bilo potrebno.
Jer Met je i dalje bio posvuda, oko nje, pored nje, ispred i iza nje. Obitavao
je u njenom umu i srcu. Sofi je tada jasno prihvatila istinu da će, uprkos tome
što je izdahnuo, u izvesnom smislu zauvek ostati pokraj nje. Ali njoj to
jednostavno nije bilo dovoljno. Ona je želela njega, pravog njega, opreznog i
okrenutog svom unutrašnjem glasu - što je bila sušta suprotnost njenoj
naglosti - njegove vešte ruke, koje su umele da poprave i stvore i uteše i
zaštite, njegov kritički intelekt i odlučnost da ne trpi budale, bilo svesno ili
nesvesno. Ona je želela njega, on joj je bio potreban, ali on se nikada neće
vratiti.
Sofi je dugo ostala napolju. Zurila je u planine i posmatrala kako sunce
polagano zalazi iza njih, dok se njegovi poslednji zraci prelivaju na planinskim
vrhovima ostavljajući za sobom teški sumrak. Ne baš drage volje, mada se
smrzla do kostiju, ustala je i vratila se u kuću. Otvorila je veći kofer - platila
je dodatnu taksu za višak prtljaga - izvukla debeli džemper, a potom i čistu,
sveže opranu belu posteljinu, brižljivo spakovanu.
Namestila je starinski krevet sa škripavim federima i ogromnim
uzglavljem od tamnog drveta, sa istim takvim daskama sa strane, pa na njega
prostrla svoje neizmerno voljeno vuneno ćebe, poklon od Meta. Promislivši,
shvatila je da to neće biti dovoljno. Ledeni večernji vazduh uvlačio se kroz
zidove, pa je bivalo sve hladnije.
Izvukla je mobilni telefon iz torbe i počela da pravi spisak potrebnih stvari.
Već je bila iznajmila kola za narednu sedmicu kako bi se lakše kretala po
okolini i kupila osnovne potrepštine za svoj novi dom. Navrh te liste dodala je
i topliji jorgan, kuvalo za kafu i toster. Osvrnula se oko sebe pa dopisala i
četke, metlu, krpe za brisanje, sredstva za čišćenje i veliku kofu.
Osetila je glad. Odustala je od šetnje do najbližeg mini-marketa u zalivu,
jer nije imala snage za to. Konoba u susedstvu nije radila tokom zime; otvoriće
je u aprilu, u najboljem slučaju. Pronašla je pola kesice indijskih oraha na
dnu tašne i nevoljno ih sažvakala, kao zamenu za pravi obrok.
Kako se danima, pa već i nedeljama nije pošteno naspavala, a u avion se
ukrcala u cik zore, odlučila je da ranije ode u postelju, iako je bilo tek pola
osam. Dok se spremala, izvadila je baterijsku lampu, zadovoljna što se setila

~ 36 ~
 Knjige.Club Books

da je ponese. U prostorijama na prvom spratu koje je Mileva koristila bilo je

struje, ali ne i u spavaćim sobama.
Sarkastično se nasmejala pomislivši na luksuzne hotele u kojima je
odsedala sa Metom. Ti dani su odavno prohujali. Daleko od toga da je bila
siromašna, samo je morala da vodi računa o novcu. U tom mestašcetu
zapravo i nema gde da potroši pare, ne računajući ono što mora da obezbedi
za kuću. To je dobra strana novog života.
Položila je knjigu na jastuk, blizu lampe; nameravala je da se izmori
čitanjem i tako zaspi. Presvukla se u pidžamu i pošla ka sudoperi - gde se
nalazila jedina česma koja je radila - da opere zube. Zaboravila je na snažan
i neobuzdan mlaz vode iz slavine, pa se ponovo iskvasila. Nije uspela da zadrži
suze. Svukla je mokru odeću i zavukla se ispod prekrivača, sva se tresući, a
onda, shvativši da tako neće ići, ponovo je ustala i dobro se natrontala:
helanke, dukserica s dugim rukavima, džemper s okruglim izrezom. Žudela
je za Metovim toplim telom, za njegovim zagrljajem i umirujućim milovanjem.
Očajnički joj je bio potreban. Ali njoj je trebao Met, a ne samo Metov duh.
Bila je to još jedna besana noć puna košmara. Činilo joj se da nekakvi
zvukovi dopiru iz pravca stepeništa i niz kičmu joj prođoše žmarci. Smetali
su joj glasovi s ulice. Kao da su namerno vikali pod njenim prozorima.
Odjeknula je i neka neobična lupa i treska, ali nije znala otkud. Malo noći je
provela u samoći, još od udaje za Meta pre deset godina. U mraku, bes je
iznova potekao kroz njene vene. Kako je mogao? Kako je mogao tek tako da
je napusti; kako se samo usudio?
Ali onda se ljutnja opet rasplinula, vrlo brzo, usled poplave griže savesti i
kajanja zbog ružnih misli, koji behu još podmukliji od odvratne vode koja curi
iz pokvarene mašine za pranje veša i šiklja iz slavine. Naprosto nije mogla
prihvatiti da on više nikada neće ponovo leći u postelju pokraj nje, da je više
nikada neće uzeti u naručje niti voditi ljubav s njom, nikada više neće ljubiti
njen vrat i čelo i usne kao što je nekada neprestano činio, bezbroj puta sve te
godine. Nemoguće je prihvatiti takvu istinu.
Kad je konačno zaspala, dok se hladni sjaj zore nazirao kroz procepe na
prozorskim zastorima, a noćne utvare napokon iščezle, usnila je
Meta. Koračao je prema njoj preko travnjaka u vrtu ispred kuće njenih
roditelja, smejući se. Nije mogao da poveruje kako je ona stvarno mislila da
je umro, zapitkivao ju je kako je uopšte mogla da prihvati takvo nešto, budući
da je on nikada ne bi napustio.
Osetila je neizmerno olakšanje. Dok je dremuckala, napetost i nemir
isticali su iz nje. Čula je sebe kako je uzdahnula usled oslobađanja od strašne
traume. Met se nije upokojio; naravno da nije mrtav. Ali u tom snu ophrvala
ju je nova briga. Kako će mu saopštiti zašto je dala otkaz? Kako će mu
objasniti sam čin sahrane? Ljudi će pomisliti da je gnusna prevarantkinja;

~ 37 ~
 Knjige.Club Books

kako je mogla da napravi krupnu grešku i svog supruga tako nesmotreno

proglasi mrtvim?
Prenuvši se iz sna, odmah se uspravila u sedeći položaj. Umršena kosa
padala joj je preko lica. Pružila je ruku ka drugoj strani kreveta poželevši da
dotakne Meta i uveri se da je zaista tu. Ali ćaršav je bio ravan i hladan.
Nagnula se još malo napred, nasumično opipavajući prstima, pretražujući
sve oko sebe u potrazi za njegovim toplim, mišićavim telom. Ali uzalud. Njene
oči privikle su se na svetlost. Pored nje nije bilo nikoga. Krevet je bio potpuno
prazan. San je bio samo jedna okrutna iluzija, neslana šala.
Metovo odsustvo, njegova smrt, eto to je zapravo hladna, surova
stvarnost.

~ 38 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 6

Narednih nekoliko nedelja Sofi je preživljavala, ali samo zarad pukog

opstanka. Bila je svesna da ne jede dovoljno, ne kreće se dovoljno,
niti dovoljno spava. Sve joj je bilo kratkog daha, oskudno. Kad bi se
konačno naterala da nešto pojede, nikako nije mogla da se skrasi u mestu.
Prezalogajila bi ponešto s nogu, tumarajući kroz kuću, bojeći se da joj
hrana ne izazove mučninu. Sve što bi započela, radila je bez volje, tako da
bi retko kad šta dovršila. Još ni prašinu nije počistila. Kad bi uspela da
odspava, pratio ju je osećaj da ostaje odmah ispod površine, da nikada
ne zapada u dubok san, jer nikako nije uspevala da se isključi koliko je želela.
A onda je ionako loša situacija postala još gora. Oštar bol u trbuhu
najavio je mesečnicu. Shvatila je da nije trudna. Onaj teški, razarajući bol,
mnogo jači nego što je ikada iskusila, postepeno se povlačio kako su dani
prolazili, srazmerno jednaki zatezanju okova tuge oko njenih grudi.
Mislila je da srce razbijeno na komade ne može više da pati, ali sada je
spoznala da je i to moguće. Razočaranje se stopilo s ožalošćenošću -
oplakivala je i muža i bebu koje nikada nije ni bilo.
Njena samonametnuta izolovanost uglavnom je bila potpuna. Samo je
jedan starac svakog dana dolazio u zaliv i tuda se vrzmao - sa kog imanja, to
Sofi nije znala - pa bi zauzeo busiju na velikom ravnom molu kod malog
pristaništa ispred njene kuće. Pomalo usporeno, poredao bi kraj sebe niz
plastičnih posudica, te bi razmrsio i odmotao strune sa štapa, postavio
mamac na udicu i zabacio. Bio je veoma star, to je bilo očigledno - njegovo
izborano lice, pogrbljena leđa i potpuno seda kosa i brada behu živi dokazi
njegove vremešnosti - ali delovao je krepko, čilo i srdačno. Zbog crvene vunene
kape s kićankom podsećao ju je na vedrog, iako premršavog Deda Mraza.
Posmatrajući ga s prozora, zapazila bi zavidne količine ribe koju bi uvek
ulovio. Ukoliko bi izašla, on bi neizostavno započeo razgovor, izlivajući bujice
reči koje ona nije razumela. Samo bi stajala, s rukama nemoćno naslonjenim
na bokove, nastojeći da naglasi svoje neznanje i nesposobnost da shvati o
čemu priča.

~ 39 ~
 Knjige.Club Books

Voleo je da iznese rakiju pred nju. Ona je učtivo otpijala sitne gutljaje koji
su joj pekli grlo, a kada bi konačno progutala žestoku tečnost, istog trenutka
bi joj ugrejala unutrašnjost stomaka. Jedino što je uporno odbijala behu
plodovi ulova, uprkos njegovom navaljivanju da ih uzme; nije znala da očisti
ribu i ukloni iznutrice, niti je imala nameru da se u tome obučava. Ali nekim
čudom, tokom dana i nedelja koji su usledili, namesto da strepi od takvih
susreta, počela je da uživa u njima. Bilo je neobično smirujuće što ne mora
ništa da kaže. Samo bi klimala ili odmahivala glavom prateći njegovo držanje
kako bi znala koji gest je podobniji.
Tog čoveka, kome nije znala ni ime, doživljavala je kao svog prijatelja,
budući da nikoga drugog nije imala. Njega nimalo nije vređalo što nije bila
zainteresovana da se bliže upoznaju, pa je nastavljao da joj se obraća, sve
dok, kako je vreme prolazilo, Sofi nije naučila da kaže doviđenja na njegovom
jeziku. Nekoliko puta je to glasno izgovorila i ubrzo potom šmugnula.
Majka i Ana su je redovno zvale telefonom; sa bilo kog mesta u Kotoru
moglo se besplatno komunicirati putem vaj-faja, pa čak i obaviti video-poziv,
tako da je to bilo lako izvodljivo kad god bi se zatekla u gradu. Kontakt sa
drugim ljudima gotovo da je sasvim izgubila. Prijatelji i poznanici kao da su
se istopili posle Metove smrti. Zatečeni Sofinom golemom tugom, možda nisu
umeli ili nisu hteli da pronađu put do nje, te su radije birali da se udalje. Kao
da se preselila na drugu planetu, a ne u drugu evropsku zemlju.
Malo-pomalo, nedelje su proticale i zima je zavladala; tokom okraćalih
dana, sunce jedva da je dosezalo vrh planina pre nego što bi ponovo iščezlo,
ostavljajući za sobom pomrčinu, sve gušću, i uvodeći okolinu u još jednu
dugu decembarsku noć.
Uskoro će Božić. Sofi je odlučila da ga neće provesti u Engleskoj. To je
doba godine koje su i ona i Met obožavali. Inače, i upoznali su se u školskoj
diskoteci, na žurki organizovanoj povodom proslave Božića - to je bio jedini
događaj u godini kad su se muški i ženski blok studenjaka spajali. Bila je to
ljubav na prvi pogled; poljubili su se ispod imele na dočeku Nove godine, samo
dve nedelje kasnije, što su od tada ponavljali svake godine, sigurni u
izvesnost međusobne predanosti.
Imali su običaj da pripreme jedno drugom čarapu punu poklona. Po
navici, otvarali su ih na božićno jutro, uvek sami, nikada ne deleći
te dragocene trenutke ni sa kim. Sofi je pravila što god je umela: umesila bi i
napekla biskvite pa ih pakovala u male kese, što je Met neizmerno voleo, na
čarapama je izvezla njihove inicijale, i dodala jedno L za levu i D za desnu,
tako da su uvek znali koja se sa kojom sparuje, čak je sašila i platnenu
torbicu za Metove manžetne.
A sada, dok je obavljala kupovinu, miris mandarina, koji odiše
uspomenama na čarobni praznik, kao da ju je ošamario. Izjurila je iz
supermarketa, ne osvrćući se. Znala je da bi je miomiris borovih iglica i voska

~ 40 ~
 Knjige.Club Books

upaljenih sveća u sobama koje odavno zvrje prazne, sa centralnim grejanjem,

nedavno ponovo uključenim, svakako uništio i dokrajčio. Jedini način da
preživi takozvanu prazničnu sezonu bez Meta jeste da je jednostavno ignoriše,
da se pretvara kao da se ne dešava. I da ostane tu, u Crnoj Gori, gde
uspomene mogu da je povrede, ali ne i da je ubiju.
Zato su njeni roditelji došli njoj u posetu i odveli je u jedan mali hotel u
gradiću dalje niz obalu, u blizini albanske granice. To joj je odgovaralo više
nego što je pretpostavila, jer su meštani mahom bili muslimani, tako da se
dolazak Božića jedva osećao. Vreme je bilo predivno. Sunčane dane iskoristili
su za šetnju starim kaldrmama. Spuštali su se do obale da posmatraju
brodove u luci. Prešli bi i široku plažu šibanu vetrom, koju su nadletali
galebovi, kružeći po svetloplavom nebu.
Tokom večeri povukli bi se u jednu od iznajmljenih soba kako bi zajedno
pogledali serije koje je Helena donela, brojne epizode koje je Sofi propustila.
Njena majka je znala da su joj nedostajale, pa je bila uporna da ih odgledaju,
budući da ih i ona redovno prati. Ipak, Sofi je znala da je to samo izgovor, jer
njoj je jedina namera bila da njena kći ne bulji u prazno tugujući.
Jedne večeri, Helena joj je pripremila kadu za kupanje, a Sofi je,
oglušujući se o savete svoje majke, koja je neprestano strepela za njeno
mentalno zdravlje, zaključala vrata za sobom. Svlačeći se, shvatila je da je ceo
dan nosila džemper izvrnut naopako. Često joj se to dešavalo kad se radnim
danima spremala za posao po mraku da ne bi probudila Meta. Izlazila je iz
kuće pre njega, pa je užurbano navlačila stvari na sebe da bi što pre napustila
spavaću sobu i stigla u školu što ranije. Tako je imala vremena da dovrši
ocenjivanje ili odštampa nastavni materijal. Met bi povremeno onako krmeljav
promolio glavu da je pozdravi i ustao da skuva kafu. Primetio bi da je bluzu
obukla naopačke, a jednom čak i suknju.
Međutim, to je bila neka druga Sofi, pomislila je zaranjajući u mehuriće
od sapunice, Sofi koja je živela bajkoviti život odrasle žene, sa svojim
savršenim mužem u prelepom domu. Ipak, sada se iznova preobratila
u devojčicu o kojoj je brinula mama, jer je čitav život sa Metom
izbrisan jednog kratkog popodneva.
Ležala je u kadi dok se voda nije toliko ohladila da se umalo sledila.
Drhtala je, ali nije uspevala da smogne snage, ni mentalne ni fizičke,
da ustane i pređe preko ivice bele kade. Tek kad je Helena u panici
zalupala na vrata, naglo se uspravila i stala, prskajući vodom na sve strane.
Dograbila je peškir i grubo se istrljala cvokoćući.
Ona vremena kad je bila u stanju da se oseća normalno, da bude
normalna, činila su joj se dalja nego ikada. Znala je da bi je majka najradije
kidnapovala, vezala i prokrijumčarila natrag u Englesku. Ali isto tako je znala
da će ona biti uporna u svojoj nameri da ostane.

~ 41 ~
 Knjige.Club Books

***

Tek po povratku u kamenu kuću u januaru, Sofi se setila kutije za nakit u

kojoj je pronašla pisma. Šta li se s njom zbilo? Više se nije nalazila u pisaćem
stolu, a njeni traljavi pokušaji da ga malko raščisti nisu urodili plodom - nije
se pojavila u tom lomu. Osetila je bol zbog novog gubitka - bila je to još jedna
sitnica za kojom je žudela, a koju nije mogla da ima. Prevrnula je čitavu kuću
naglavce i nije uspela da je pronađe. Mileva je, izgleda, ipak odnela kutiju.
Razočaranje zbog nestanka misterioznih pisama u kombinaciji sa
nastupajućim dugim, usamljeničkim nedeljama najdublje zime izazvalo je u
Sofi neko novo stanje apatije. Umesto novih početaka, nova godina je donela
sivo nebo i biblijske reke kiše. Pljuštala je iz pravca planina. Voda je u
kaskadama lila niz njih pa se probijala kroz gusto rastinje, između stabala
smokve, nara i limuna, ponekad ih čak čupajući iz korena i odnoseći sa
sobom.
Odvod za kišnicu iza kuće se prepunio, kao što su se prelili i šahtovi na
ulicama, šaljući čitave slapove vode preko pločnika, da bi se ona konačno
ulila u more. Planinski potoci su osnažili, pa su na pojedinim mestima u
zalivu zimske bujice narastale, nadimajući se i prelivajući, jedva sposobne da
nose količinu kiše koja je padala, iz dana u dan. Jedne duge besane noći Sofi
je stajala kraj prozora i posmatrala kako munje paraju nebo, kao da se sam
Zevs pojavio.
Tih januarskih večeri, nakon što bi bledunjavo sunce zašlo, jeziva studen
spuštala se na zaliv. Stezala je kamene podove i zidove stare kuće, zavlačeći
se u svako udubljenje i pukotinu. Hladnoća je bila neizdrživa. U jednoj
prizemnoj konobi (ova reč označava tavernu, ali i skladište) pronašla je
gomilicu nasečenih drva za ogrev; cepanice behu suve kao barut, što znači da
su već dugo tu. Verovatno se niko nije zadržavao u kući tokom zime
godinama. Na prvom spratu, u dnevnoj sobi, nalazio se otvoreni kamin,
ogromna skalamerija je zauzimala veliki deo prostorije.
Sofi se zapitala da li je dimnjak zapušen, da li je ikada očišćen. Zagledala
se kroz njega odozdo. Instinktivno je žmirkala i sužavala pogled, držeći se na
oprezu zbog mogućeg padanja gareži koja se nahvatala. Ništa nije videla, čak
ni nebo, ni najmanji tračak dnevne svetlosti. Ali hladnoća ju je grizla, te je
ipak založila vatru, terajući dođavola sve potencijalne neprijatnosti. Barem se
više neće smrzavati.
Kako nije imala druge zanimacije da ispuni duge prazne sate, čitala je
knjige na kindlu. U gradu bi svratila u internet kafe i napunila ga naslovima
svih žanrova, uključujući i one koji je ranije nisu privlačili - naučna
fantastika, romanse - pa bi se vratila u kuću od kamena, pripalila vatru i
čitala.

~ 42 ~
 Knjige.Club Books

Čitajući, često bi se zaplakala. Suze bi podmuklo bujale u njoj, a onda bi

se izlile iz njenih očiju i nezaustavljivo potekle niz obraze, kapljući po ekranu
i zamagljujući reči. Ponekad bi se predala plakanju. U nekim drugim
prilikama upinjala se da to predupredi. Ipak, bilo je i onih situacija kad nije
mogla da učini ništa drugo osim da se sklupča na ogromnom lejzi begu koji
je kupila u prodavnici nameštaja na putu do Budve i žali za svim što je
izgubila.
Izuzev lejzi bega, skoro ništa u kući nije bilo novo i njeno. Čitav prostor
bio je ispunjen stvarima koje je Mileva ostavila: antikvarni krevet s
upečatljivim uzglavljem i daskama sa strane, iskrzana sofa, kao i trpezarijski
sto u stilu šezdesetih godina prošlog veka i dve stolice. Sofi je živela u
prošlosti, ali u čijoj, nije mogla da dokuči.

~ 43 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 7

Prolazili su sati, dani i nedelje, stapajući se u jednu celinu, stvarajući

ogroman vakuum unutar kog se Sofi koprcala i batrgala. A potom je nastupio
i februar, a sa njim i jedna od slučajnosti koje su inače retke na priobalju
Crne Gore. Sofi se jednog jutra probudila vrlo rano i osetila tihi mir koji sneg
sa sobom donosi. Tresući se u pamučnoj pidžami, širom je otvorila prozor i
izvesno vreme samo stajala, zapanjena prizorom pred sobom.
Čitav zaliv bio je prekriven tamnim slojem leda. Na drugoj strani, krovovi
kuća ležali su pod belim pokrovom, a iza njih su se uzdizale tamne planine,
s vrhovima oivičenim pojasom snega koji se blistao pod sjajem još vidljivog
meseca. Sofi je imala osećaj da se nalazi neizmerno daleko od neba, kao da je
na dnu vulkanskog grotla, zatvorena među njegovim strmim, nesavladivim
stranama.
Spustivši pogled na ulicu, odmah ispod prozora, primetila je da je sneg
nabacan na gomile pored puta. Sigurno su specijalna vozila već radila na
raščišćavanju. Uočila je i blesak poledice na kamenom pločniku. Ne bi bilo
pametno da se zaputi nekuda pod takvim okolnostima, čak ni autobusom;
skoro celom dužinom zalivskog druma nije bilo zaštitnih zidića, te bi kola vrlo
lako mogla da se zanesu i skliznu preko ivice.
Ali vrlo je moguće i da sneg tu više nikada neće pasti. Sofi je osetila
potrebu da izađe, da obiđe Kotor pod snegom, poželi ljudima dobar dan i sruši
sve zidove između sebe i spoljnog sveta. Osećala se kao Skrudž4 posle
preobraženja na božićno jutro.
Navukla je najtoplije čarape i čizme i natakla kapu preko ušiju. Kad je
napokon izašla iz kuće, na ulice su već bila izmilela dečica, uveliko su pravila
Sneška Belića i klizala se na uglačanom ledu kličući od radosti, zarumenjenih
obraza i zacakljenih očiju. Jedna grudva je za dlaku promašila Sofin nos i
naterala je da poskoči. To je izazvalo krike zadovoljstva grupice mališana
okupljenih na drugoj strani ulice, ali i glasno izvinjavanje iz pravca s kog je

4
Ebenizer Skrudž, glavni lik romana Božićna priča Čarlsa Dikensa, simbol je škrtosti i mizantropije. Uviđa svoje
krive postupke prema bližnjima i siromašnima, te doživljava preobražaj i postaje velikodušan. (Prim. prev.)

~ 44 ~
 Knjige.Club Books

projektil greškom doleteo. Ona se samo nasmejala i mahnula im; umalo se

okliznula kad je nastavila dalje.
Krhka glazura od snega pokrivala je kleke, lijandere i smokve koje su
okruživale zaliv, a kad je granulo sunce, Sofi je čula uporno
dobovanje vodenih kapi o tlo. Izložen sunčevim zracima, i led se postepeno
otapao, a isparenja su formirala tanušni sloj lagane magle koja se protezala
dokle je pogled dopirao. Jedan brod na pučini plovio je ka Kotoru kao da
lebdi na oblacima.
Sofi se u mislima vratila u prošlo leto. Setila se tog avgusta koji je dopuzio
tako bolno i mučno i razvlačio se unedogled. Povremeno, poželela bi da
naprosto nestane, dok bi u nekim drugim trenucima snagom volje
pokušavala da zaustavi ceo svet, nemoćna da shvati okrutnost zemaljske
kugle koja ne prestaje da se okreće oko svoje ose, iako to nema više nikakvog
smisla. Ponekad je izlazila, ali najčešće ne bi odmakla dalje od autobuske
stanice. U jedan ili dva navrata stigla je do parka i prošetala se pored jezerske
marine.
Leto je bilo sumorno; hladne, beskrajne kiše, nebesa stalno nabijena
tmurnim sivim oblacima. Pored jezera, jata slično sivih kanadskih gusaka
gakala su i bučno protestovala dok se Sofi probijala između njih; trava je bila
umrljana izmetom, a njihovi pohlepni kljunovi napadno su sezali ka njoj, kao
da proveravaju nosi li hranu. Sećala se da je poželela da iznajmi čamac i
isplovi na jezero, ali, kada je bolje promislila šta sve mora da preduzme -
stajanje u redu, pregovori sa čamdžijama, plaćanje - zaključila je da je
upuštanje u takvu avanturu previše iscrpljujuće. Vratila se kući i plakala za
Metom.
Ipak, duboki jad usađen u njenoj utrobi koji ju je letos morio nestao je.
Isprva joj teško padalo jer joj se činilo da se ništa nije promenilo, ali nije bilo
tako. Još je bilo prerano da se potpuno oporavi, ali bar se osećala malo
drugačije, što je predstavljalo poboljšanje u poređenju sa mesecima pukog
tapkanja u mestu.
U toku šetnje zakrčala su joj creva, kao odgovor na miris sveže ispečenog
hleba koji je dopirao iz pravca pekare. Ušla je unutra. Aroma sveže samlevene
kafe mešala se s izvrsnim domaćinskim mirisom peciva. Sofi je shvatila da
crkava od gladi, da oseća istinsku glad prvi put u poslednjih nekoliko meseci.
Kupila je pola bageta, da ga ponese kući, i dva velika kroasana, da ih pojede
usput. Zagrizla je pecivo i pre nego što je prešla sledećih pedeset koraka.
Stigla je do Starog grada, nestvarnog pod snežnim pokrovom na
bedemima. Iza njega, planine su blistale na jutarnjem suncu.
“Zdravo.”
Bila je tek napola svesna da je čula pozdrav, ali nije obratila posebnu
pažnju. Svakako nije upućen njoj; ona tu nikoga nije poznavala. Ali onda se
začulo još jedno ’zdravo’, sad bliže i upornije. Osvrnula se oko sebe i shvatila

~ 45 ~
 Knjige.Club Books

da u okolini nema nikog, tako da je taj pozdrav nesumnjivo namenjen njoj.

Ali zašto bi joj se neko obratio na engleskom, izuzev ako nije upoznat s njenim
poreklom?
Okrenula se. Zbunila se još više kad se našla oči u oči s visokim
muškarcem, s kapom navučenom duboko na čelo. Njegov identitet bio je
dodatno skriven tamnim naočarima, kojima se verovatno štitio od sunčevih
odblesaka razigranih na snegu.
“Gospođice Tejlor? Sofi?” Muškarac joj je pružio ruku. Kao iznebuha, Sofi
se setila. Darko, prevodilac. Prihvatila je njegovu šaku u rukavici. Dopao joj
se, još letos, iako je njihov sastanak trajao kratko i bio potpuno usmeren na
kupoprodaju kuće. Njegova pojava odisala je nenametljivom moći i
autoritetom, ali osmehivao se iskreno i prijatno. Setila se njegovih kao ugalj
crnih kovrdža, zbog čega ju je podsetio na ser Lanselota.
“Imaš li vremena za kafu?”
Darkovo pitanje, jednostavno, direktno, prekinulo je lanac njenih misli i
zateklo je nespremnu. Toliko se već navikla na samoću. Biti sam je činjenica,
nešto što jeste ili niste, dok je usamljenost posebno osećanje. Ona je iskusila
i jedno i drugo. Zato je imala utisak da je zaboravila kako se razgovara, kako
se komunicira s ljudima.
“To... to bi bilo divno”, promucala je uz ogroman napor. “Hvala ti.”
Darko joj je rukom dao znak da krene ispred njega kroz kapije Starog
grada. “Molim, ovuda”, kazao je. “I vodi računa, kaldrma je još
klizava ponegde.”
Sofi se nasmešila zbog njegove staromodne učtivosti i brige.
“Izuzetno mi je drago što te vidim”, nastavio je. “Očekivao sam da ćeš
dolaziti isključivo leti, kao većina kupaca.”
“Ovaj, ja...” Sofi nije uspevala da smisli neko prosto objašnjenje za svoj
vansezonski boravak. “Sviđa mi se ovde”, konačno je izustila, pa je na tome i
ostalo.
Darko ju je vodio nekom zamršenom putanjom, kroz pravi lavirint staza i
uličica. Sofi još nije bila naučila da se snalazi tu, uprkos čestim dolascima.
Mesto je bilo dovoljno malo da se čovek nikada ne može istinski izgubiti u
njemu, a svako skretanje i račvanje otkrivalo je nove trgove i ulice, stoga nije
ni imala potrebu da pravi u glavi mapu. Slučajan splet okolnosti ju je, u
nekoliko navrata, doveo do prodavnice organske zdrave hrane i jedne
fenomenalne pekare, a njoj nije ni trebalo ništa više. Mnoštvo suvenirnica i
butika uglavnom je bilo zatvoreno, a ona ionako nije čeznula za tričarijama,
modernom odećom i cipelama.
“Vodim te u svoj omiljeni kafić”, obavestio ju je Darko kao da je želeo da
opravda beskrajno tumaranje i prolazak pokraj brojnih naizgled sličnih
ugostiteljskih objekata. “Imaju najbolju kafu i otvoren kamin, što je prava

~ 46 ~
 Knjige.Club Books

poslastica za ovakve dane.” Tada je napravio pauzu. Zabrinut izraz bacio je

senku na njegovo vedro lice. “I topla čokolada im je preukusna. Možda bi
trebalo pre da se odlučiš za tako nešto, jer mi se čini da si se skočanjila od
zime”, dodao je.
Sofi se ponovo osmehnula zbog ove njegove opaske - koja jeste bila tačna,
jer kada je lice iskrivila u osmeh, osetila je da joj je vilica neobično zategnuta.
Isprva nije shvatila koji je uzrok tome - pomislila je da je bol posledica
upotrebe mišića koji su nedeljama lenstvovali. Jedva primetni osmesi koje je
slala starom ribaru nisu se računali, jer u njegovom društvu, svi izrazi njenog
lica bili su u izvesnoj meri prigušeni, s obzirom na to da nije imala predstavu
sluša li priču o teškom gubitku ili rođendanu, a nije želela da ga uvredi
nepodobnom reakcijom.
Okrenula se i preko ramena bacila pogled ka Darku. On je išao tik iza nje,
budno pazeći da se ona ne oklizne na zaleđenim kamenim pločama uprkos
njegovim upozorenjima.
“Hvala ti”, rekla je. “Već si me dovoljno zagrejao.”
Čim je prevalila ove reči preko usana, pomislila je koliko čudno zvuče. Ali
on joj je samo uzvratio širokim osmehom. Možda će je Darko, nesvesno,
izbaviti iz njenog dobrovoljnog izgnanstva od ostatka ljudskog roda.
Uz kafu, ispričao joj je kako je engleski naučio u školi, nakon čega je
nekoliko puta putovao kao sezonski radnik po farmama širom
Velike Britanije. A sada, osim što radi kao prevodilac, on je i advokat.
Brojnim britanskim klijentima pomagao je u kupoprodaji imovine i drugim
zavrzlamama.
“Advokat”, ponovila je Sofi mešajući kafu s nepotrebnom žestinom. “Baš
kao Met.”
Darko je izvio obrve. U međuvremenu, skinuo je kapu koja je skrivala
duboke crne oči i raskošnu živost kovrdžave kose.
“A ko je Met?”, upitao je opušteno i neobavezno. “Tvoj momak?”
Sofi je ispustila kašičicu i ona je odjeknula tresnuvši o tanjirić. U
potpunosti je bila smetnula s uma da Darko ne zna ništa o njoj; prethodnog
leta, njegova jedina dužnost je bila da prevodi zvanične dokumente. Sasvim
razumljivo, nije bio upoznat s njenom situacijom.
“Met je... zapravo, bio je... moj suprug”, usporeno je odgovorila.
Darko je klimnuo glavom.
“Ali sad je mrtav.”
Reči su izletele pre nego što je stigla da razmisli, te je istog trena zažalila.
Nije želela nikome to da poveri - suzdržavala se od priča o Metu. Tako se
osećala i smatrala je da tako treba. Ali sada, u prijatnom toplom kafiću, dok
se sunce presijavalo na tamnom ledu i njegovi zraci odbijali se o prozore,
najednom je poželela da potpunom strancu sve ispriča.

~ 47 ~
 Knjige.Club Books

Darkove oči smračile su se još više, ako je to bilo moguće, posle njenih
reči. “Žao mi je.” Pružio je ruku preko stola do mesta gde je njena šaka
počivala pored šoljice, pa ju je potapšao kratko i nežno.
“Hvala ti.” Sofi je šmrknula i namreškala nos, ali beše uzalud. Suze su
navirale. Nije mogla da veruje da ih još ima u sebi, posle svih onih nedelja i
nedelja cmizdrenja. Eto, takva je ljubaznost neznanaca, uhvatila je sebe kako
razmišlja dok je tražila maramicu po džepu. Prosto je smešno kako može da
natera čoveka da se razneži tako da zbriše sve tragove stoičkog trpljenja.
Između jecaja ispričala mu je šta se dogodilo Metu, zašto je odlučila da kupi
kamenu kuću i šta ju je navelo da se preseli u zemlju u kojoj je prethodno
provela svega dve sedmice.
Darko se nimalo nije iznenadio. “Svi koji ovde dođu su očarani”, zaključio
je bez ikakve nadmenosti. “Ali za tebe... to je baš krupan i značajan korak.
Vrlo si hrabra.”
Iznova savladana emocijama, Sofi nije bila u stanju da bilo šta izusti.
Samo je odmahnula glavom i nastavila da plače. Njeno lice, šal i
stolnjak natapale su suze.

~ 48 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 8

Dan posle slučajnog susreta sa Darkom, Sofi se probudila i osvrnula oko

sebe. Soba joj izgledala drugačije. Sneg se istopio, kao da je usisan u more i
planine. Za sobom je ostavio obučavajuće mlade zelene izdanke
novog rastinja, a dani su, iako polako i skoro neprimetno, postajali sve duži.
Ležala je u krevetu i pomno proučavala prostoriju, bar ono što je uspevala
da nazre preko bočnih dasaka. Njen pokušaj čišćenja je bio krajnje traljav.
Gruba prljavština je uklonjena, ali ništa više od toga. Visoko iznad nje, u sva
četiri ćoška, paukove mreže su podrhtavale na jedva osetnoj promaji.
Prozorski ram je bio ubrljan - pola veka se mnoštvo ruku oslanjalo na njega,
boja na zidovima je ispucala, izjedena vremenom. Zaista je krajnje vreme da
kuću - kao i sebe - dovede u red.
Zbacivši prekrivače sa sebe, iskočila je iz kreveta, hitro se obukla i
spremila kafu. Ispijajući je, kuckala je olovkom po zubima i nezaustavljivo
dodavala stavke na novu listu. Auto više nema, ali može autobusom da ode
do prodavnice Uradi sam na putu ka Budvi, pa da se taksijem vrati kući.
Samo nekoliko sati kasnije već je bila stigla natrag, natovarena
merdevinama (vozač taksija je izvio obrve kad ih je spazio, ali ne
zaprepašćeno, kako bi to učinio taksista u Londonu, pa ih uslužno prihvatio
i smestio u vozilo, oborivši prethodno zadnje sedište), kantama i
kantama farbe u različitim nijansama bele i bež boje, četkama, sredstvima za
ribanje i krpama, a povrh toga, nabavila je i čekić, eksere i druge alatke koje
bi joj mogle biti od koristi.
Sve je smestila u prizemlje, u deo koji nikada nije upotrebljavan za
stanovanje, nego je, u skladu s tradicijom tih krajeva, služio kao
ostava. Objasnili su joj da je u takvim konobama temperatura ista tokom
cele godine - stoga su bile izuzetno pogodne kao skladišta u koje se odlaže sve
- od suvog mesa do zrnevlja i cepanica. Međutim, kad je zakoračila unutra,
osetila je kao da je ušla u frižider, a ne u ostavu. Zavijajući nalet vazduha
obavio joj je nožne članke, a pod udarom vetra su začangrtale i stare drvene
škure. Svud unaokolo širio se vlažnjikavi miris nečeg neiskorišćenog,
odbačenog.

~ 49 ~
 Knjige.Club Books

Kuća je posedovala dvoja dvokrilna vrata koja behu okrenuta ka ulici, ali
jedna su bila nešto šira. Desna su predstavljala glavni ulaz, a leva nikada nije
ni pokušala da otvori. Ali, kad ih je malo pomnije osmotrila, jasno je videla
kako jedna strana visi na šarkama, jedva se održavajući. Ponovo ih je detaljno
zagledala, procenjujući uzrok problema i šta bi mogla da učini povodom toga.
Potrebna im je restauracija i da se šarke poprave, naglas je rekla kao da
tačno zna o čemu govori. Zamislila je kako Met stoji iza nje i potvrđuje.
Aha, mudro je klimnuo glavom.
“Možda bi trebalo zakucati koji ekser ovde.” Sofi je noktom zagrebala duž
slomljene letvice koja je pravila problem.
Prvo moraš malko da ih olabaviš da bi mogla da ih ispraviš i okačiš kako
treba, ponovo je čula Metov glas.
“U pravu si”, složila se, izbliza proučavajući problem. Ali onda se ukipila
shvativši da sve vreme govori glasno, obraćajući se nepostojećem Metu i
misleći - verujući - da joj on uzvraća. Stvarno je predugo vremena provela u
samoći. Zar nije prvi znak ludila kad počnete da pričate sami sa sobom?
Osvrnula se oko sebe. Krupni kameni blokovi od kojih je kuća sagrađena
nemo su zurili u nju. Ili je to posledica tuge, očajavajući je zaključila dok je
čekić mlitavo visio u njenoj desnoj ruci.
I sama pomisao da je sposobna da popravi prastara vrata iznenada joj bi
smešna. Vetar ih je, nanovo grunuvši, zaljuljao i zatresao. Čekić joj je ispao i
uz bučan tresak udario o podne daščice. Ali tada joj se ponovo ukazao Met,
osmehujući se ohrabrujuće. Ma hajde, Sof, ubeđivao ju je. Samo napred.
Nikada nećeš znati koliko možeš ako ne pokušaš.
Podigavši čekić i uspravivši ramena, skinula je traku s ručnog zgloba i
zavezala kosu, pa se opet nagnula ka vratima.
“U redu, ako je tako”, kazala je, ovoga puta namerno glasno, s izričitim
ciljem da se čuje, pa makar i samo ti stari zidovi bili njeni slušaoci. “Moraću
nekako da se izborim s vama.”
Pet minuta kasnije uspela je da otvori vrata, ali ubrzo je shvatila da će ih
teško zatvoriti, osim ako ne uspe da podupre najoštećeniji deo. Napinjući se,
pokušala je da podigne tešku, glomaznu letvastu drvenariju i postavi je u
pravilan položaj. Međutim, kad je uspostavila ravnotežu, nije mogla da ih
pusti a da ona ponovo ne padnu. Jasno je bilo da se problem mogao rešiti
jedino upotrebom čekića i eksera.
Mučeći se i psujući, jer su je zabolele i ruke i leđa usled fizičkog napora,
a um joj je ključao zbog mentalnog izazova pri pokušajima da pronađe
rešenje, nije bila svesna ničega oko sebe.
“Ne radi se to tako, dušo.”

~ 50 ~
 Knjige.Club Books

Na časak je pomislila da joj to govori izmišljeni Met, ali ovaj došljak

očigledno je rodom iz Londona, sa snažnim estuarskim5 akcentom. Njeno srce
je počelo da lupa dvostrukom brzinom, pa se hitro obrnula i našla licem u
lice sa stvarnom osobom. Proćelav, dežmekasti tip stajao je pored nje. Istinski
šokirana, nesvesno je ispustila vrata, te su ponovo ljuljnula, ostavši naherena
i kao ozlojeđena.
Neznanac joj se podrugljivo nasmešio. “Kao što rekoh, to neće upaliti.”
“Čula sam šta si rekao”, pobunila se Sofi, ne baš sasvim sigurna zbog
čega ju je to toliko žacnulo. Naslutila je nešto u njegovom tonu - nešto što bi
moglo da znači evo jedne ženske koja je navrla da obavi muški posao; spravom
mogu da joj popujem - što ju je smesta otreznilo. “Samo nisam očekivala da
mi se neko obrati na engleskom.”
“Jezik kojim govorim neki ne bi nazvali pravim engleskim.”
I tako su njih dvoje izvesno vreme samo stajali, nekoliko trenutaka se
zgledajući, ćutke, kao da se odmeravaju pred borbu. Ali onda je Sofi prasnula
u smeh zbog njegove poslednje kratke opaske. “Tuše6.”
“A jok, ne ja, dušo.” Čovek je tada spustio dlan na svoju ćelu i potapkao
je. “Ovo je sve moje.”
Sofi se zablenula u njega pa odmahnula glavom, načisto zbunjena.
“Tuše, tupe7... U redu, stvarno je svejedno...”
Sledeća navala smeha naterala je Sofi da se gotovo presamiti. “O bože, to
je zvučalo zaista užasno”, jedva je došla do daha. “Toliko sam se smetnula da
uopšte nisam skapirala o čemu govoriš dok mi nisi pojasnio, a onda...”
Glasan smeh, iz srca, ponovo ju je savladao.
Zdepasti tip se takođe iscerio. “Ja sam Frenk”, predstavio se pružajući
ruku. “A ti si?”
“Sofi.”
Stegao joj je ruku kratko ali snažno.
“Drago mi je što sam te upoznala”, izgovorila je gotovo automatski.
“Zadovoljstvo je u potpunosti moje.” Frenk se isprsio tako da mu se celo
telo protegne i da istakne svoju - ne baš naročitu - visinu, pa se zagledao u
rasklimana vrata. “Dakle, u čemu je problem?”
Nakon što mu je ukratko objasnila šta joj je namera, zajedničkim
snagama uspeli su da podignu vrata.
“Ozbiljno mislim da će ti za ovo trebati električni bušilica, kao i zavrtnji”,
progunđao je Frenk teško dišući usled napora. “Čisto sumnjam da poseduješ
tako nešto. Procenjujem samo na osnovu površnog pogleda na ovu gomilu”
5
Akcenat u engleskom jeziku koji se povezuje s oblašću duž reke Temze i njenog ušća. Prema definiciji, to je
standardni engleski jezik. (Prim. prev.)
6
Fr. touche - pogodak, nerešeno, izjednačeno, u značenju sad smo kvit. (Prim. prev,)
7
Fr. toupee - perika. (Prim. prev.)

~ 51 ~
 Knjige.Club Books

Glavom je pokazao, budući da su mu ruke bile zauzete, na Sofinu jutrošnju

nabavku.
“Tvoja pretpostavka je potpuno ispravna”, uzdahnula je navlačeći
tužnjikavu grimasu. “Ništa slično mi nije ni palo na pamet - ionako ne bih
umela da je koristim.”
Frenk je ćutao, ne uspevajući da pronađe nijedan razlog da se suprotstavi
njenoj tvrdnji.
“Pusti ovog matorca da završi to, dušo. Moja stara gospoja je uvek tako
činila dok nije otkrila da moj ortak ima moćnije alatke.”
Sofi je nakratko zamukla nastojeći da prokljuvi poslednju primedbu. Je li
nepristojni razvratnik ili samo ima isuviše bujnu maštu? Ili prljave misli?
Frenkova glava izronila je s druge strane vrata, pa je uspela da ulovi izraz
njegovog lica. Ne, nije ona to samo umislila. Nije mogla da se obuzda a da se
ponovo široko ne osmehne.
“Ovo postaje presmešno” ironično je prokomentarisala. “Bezopasne šale i
sarkazam su jedno, ali takvi nagoveštaji...” Izbegla je da nastavi dalje
razglabanje o tome ili da objašnjava zbog čega njen stari ne može da joj
pomogne.
Frenk je zakrkljao duboko iz grla. Taj zvuk je bio upečatljiv i kratak, kao
i njegovo rukovanje. “Oprosti, dušo, radim na građevinama od petnaeste
godine pa mi je teško da odbacim čvrsto usađene životne navike.”
Zakucao je nekoliko eksera u ram od vrata.
“Ali istina je da me je žena ostavila zbog mog ortaka, a tačno je i to da on
ima snažniju bušilicu. Doduše, nije me napustila zbog toga.”
Frenk je mlatarao čekićem, istovremeno se bacivši na pomno proučavanje
svojih ruku delo. Nije bio raspoložen da nadugačko ćakula o nevernoj supruzi,
a Sofi nije htela da rizikuje. To beše novina u njenom životu poslednjih
sedmica i meseci - u njoj se probudilo interesovanje za život drugih ljudi,
žudela je da sazna više o njima.
Oduvek je bila radoznala, posebno kad je reč o bliskim osobama i njihovim
porodicama. Međuljudski odnosi i veze su je opčinjavali i pripadala je
malobrojnoj grupi profesorici koje su uživale u roditeljskim sastancima.
Koristila je tu priliku da posmatra učenike u prisustvu njihovih očeva i majki,
ponekad i baka i deka ili starije braće i sestara, što se najčešće pokazivalo
kao pravo otkrovenje.
“Mislim da ti treba nova brava.” Frenk je bio zadubljen u proveru vrata. A
onda je zavirio unutra, usmerivši pogled ka razvaljenim stepenicama, pa
prema praznom, širokom hodniku iza njih i rahitičnim vratima koja su vodila
u dvorište. Njegove oči su zatim odlutale prema kantama s farbom naredanim
po podu, upadljivim u tom pustom prostoru. “Mada, čini se da nema ničeg
što treba držati pod ključem.”

~ 52 ~
 Knjige.Club Books

“Tek sam se uselila”, odbrusila je Sofi zauzimajući odbrambeni stav.

“Potrebno je samo... pa dobro, treba uložiti malo truda.”
“Potpuno si u pravu, devojko.” Frenk je stupio još jedan korak napred, ka
unutrašnjosti, a Sofi se odmakla u stranu kako bi mu napravila
mesta. Shvatila je da ga zapravo nije ni pozvala da uđe. On se okretao oko
sebe, procenjivački, prelazeći dlanom preko golih kamenih zidova. Onda
je izvukao naočare iz džepa kako bi jasnije zagledao krovne grede, pa
je, naizgled zadovoljan onim što je video u prizemlju, krenuo ka
stepeništu. ”Šta to radiš?”
“Moram detaljno da osmotrim okruženje ako ću ti pomagati da izađeš na
kraj s ovim haosom.”
“Nisam tražila da rešavaš moje probleme.” Sva Sofina dotadašnja dobra
volja je iščezla, te je najednom osetila kako gnev kipti u njoj. “Nisam sigurna
da li to uopšte želim. Dođavola, pa jedva da te poznajem.” Frenk je zastao i
usporeno okrenuo glavu kako bi joj preko ramena dobacio: “Zovem se Frenk
Sevil, vlasnik sam Sevilove radionice za krupne i sitne građevinske popravke.
Za mene ne postoji nerešiv zadatak. Mislim da ćeš ubrzo shvatiti da sam ti
potreban.”
“Ne želim ničiju pomoć.” Sofi je odvratila okrutno, što je dodatno naglasila
govorom tela prekrstivši ruke preko grudi. Stopala su joj bila razmaknuta dok
je čvrsto stajala na zemlji. “Umem da vodim brigu o sebi - kao i o kući -
savršeno dobro.”
Izraz na Frenkovom licu rekao je sve što misli o njenom odgovoru. Sofi je
spustila pogled na svoje prljave iscepane farmerke i otrcanu duksericu, a
zatim je osmotrila i kuću, gde se u vazduhu osećala zapuštenost, s natrulim
stepenicama u jednom uglu. U jednom suludom deliću sekunde pomislila je
da kaže da njen stari samo što se nije vratio kući, te da mu se nimalo neće
dopasti prisustvo neznanca u njegovom domu, ali brzo se predomislila. Takva
laž bi se lako razotkrila. I bilo bi detinjasto izmisliti muža. Ona je imala jednog
savršenog, ali on je umro.
“Pa dobro, možda bi mi dobro došao još jedan par ruku, samo na izvesno
vreme”, nevoljno je priznala dok ju je obuzimala mučnina.
Taj čudni čovek, nezvani gost, nepoželjni uljez naveo ju je da zbija šalu
na račun svog pokojnog Meta. Nije mogla da veruje da je bila
tako bezosećajna, tako nepažljiva. Dok je pratila Frenka tokom obilaska
čitave kuće, sve jače i jače ju je pogađala izdaja uspomene na Meta.
Kad su se ponovo našli u prizemlju, Frenk je seo na kamen između dvoja
ulaznih vrata, Anin kamen za kafiću, pa iz torbe izvadio dve flaše piva. Sofi,
nesposobna da bilo šta prevali preko usana, pa čak i da razume vlastitu
rastrojenost, sručila se pored njega i bez reči prihvatila flašu koju joj je pružio.
“Zapravo, već sam se dogovorila s jednim lokalnim građevincem da me
sutra poseti.” To nije bila istina u potpunosti - samo je pitala Darka da li

~ 53 ~
 Knjige.Club Books

poznaje nekog majstora - ali u tom trenutku nije mogla da smisli drugi način
da otera Frenka, da ga se otarasi. “Znam da si dobronameran, ali ja ne znam
kako bi to funkcionisalo... da više osoba obavlja isti posao.”
Potegla je gutljaj piva.
“Govoriš li ovdašnji jezik?”
“Pa... ovaj, ne baš.” Sofi je oprezno stisnula usne, jer se već malčice
pokolebala. “Ali sigurna sam da taj čovek zna malo engleskog i da ume da
obnavlja stare kuće. Ne želim ništa luksuzno, samo da ovaj prostor bude
pristojan za život. Ne mogu da priuštim više od toga.”
Frenk je slegnuo ramenima pa otpio pivo.
“U redu, dušo, ako veruješ da su širok osmeh i pregršt šarma dovoljni da
se provučeš, onda bravo za tebe. Ali mislim da nećeš uspeti bez mene. Ja sam
nekoliko godina radio u Beogradu, a umem prilično dobro da se
sporazumevam i na lokalnom narečju, a povrh svega, spreman sam da
počnem odmah. Biće ti potrebne nove vodovodne i električne instalacije; to
mi je jasno. Ove natrule grede i delovi parketa plaču da budu zamenjeni, da
i ne spominjem gipsarske radove - a nisam ni zagledao sve podrobno, tako da
mogu samo da pretpostavim da tu ima još koječega, što mi obično nazivamo
skrivenim problemčićima koji posvuda vrebaju, čekaju da budu otkriveni. Sve
metode koje bi bile primenjene moraju da budu u skladu sa zaštitom od
zemljotresa. U ovim krajevima potresi su česti; nisam siguran da li si toga
svesna. Ovde nije baš kao kod onih jadnika preko mora, u Italiji, ali svakako
treba da se uzme u obzir...”
Dok je Frenk nabrajao mnoštvo poslova koje treba obaviti, čega je Sofi i
te kako bila svesna, uhvatila je sebe kako joj misli lutaju ka Metu. Ona bi sve
njemu prepustila, on bi sve rešavao, dozvolila bi mu da vodi glavnu reč. Ali
Met nije tu i ona mora da preuzme odgovornost. Ti to možeš, prošaputala je
sebi u bradu, ponavljajući te reči poput molitve. Oduvek je mislila kako ništa
od toga ne bi umela da izvede sama, da ne bi umela da se snađe. Ali možda
nije tako. Jednostavno, nikada sebi nije ni pružila šansu da se dokaže i na
tim poljima, jer nije ni morala; ali sada je prinuđena da sebi pokaže kako je i
više nego sposobna da se suoči s takvim izazovima. Bilo kako bilo, bar se
nadala da će uspeti.
Onda se zagledala u Frenka i dalje mozgajući o svim problemima kojima
treba doskočiti u suludoj avanturi sa starom kućom koju je sama odabrala.
On je u potpunosti u pravu, jer naprosto ni u snu ne bi mogla sama da
sprovede u delo te teške i zahtevne poslove, čak i kad bi imala osnovno znanje
o građevinskim radovima. Nije bilo nikakvog drugog majstora koji je čeka iza
ugla, a stresla bi se i pri samoj pomisli kako mora da pronađe nekoga
sposobnog. Dosetila se jedne od omiljenih fraza svoje majke: poklonu se u
zube ne gleda. Imala je utisak da se Frenk pojavio kao dar s neba i da bi
trebalo da iskoristi splet srećnih okolnosti.

~ 54 ~
 Knjige.Club Books

“Nešto ti je smešno, dušo?” Uvređeno je šmrknuo. “Mada, koliko vidim,

ovde nema mnogo razloga za smeh. Ceo ovaj poduhvat će te koštati i nogu i
ruku, ako želiš kvalitetna rešenja.”
Sofi je rešila da istraje. “Ne može da me košta i nogu i ruku, jer nemam
mnogo novca.” Na časak se zamislila. “Mogu da ponudim nadlakticu. Možda
i nožni list. Ali ništa više od toga.”
Frenk je dokrajčio pivo i ispustio težak uzdah. “Nabavi nam još koje pivo”,
predložio je. “Ja ću izvaditi svoju beležnicu, počinjem da pravim plan.”
“Važi.” Sofi je ušla u kuću da uzme tašnicu. Blago se zateturala preko
neravnog pločnika. Shvatila je da je malčice pijana. Prošlo je mnogo . vremena
od kada je poslednji put pila alkohol. Taj osećaj joj je sada prijao, poput
lebdenja, pa je poželela da se nastavi.
U mini-marketu kupila je četiri piva i nekoliko boca vina. Kad je već tu,
nabaviće zalihe. Prodavačica smeđe kose, zapravo kestenjaste, s
besprekornim mini-valom, nasmešila joj se kao i uvek i pozdravila je
na crnogorskom jeziku. Sofi je odavno shvatila da ne zna engleski, baš kao što
ona ne zna lokalni jezik, te je bilo kakva smislena komunikacija između njih
bila nepojmljiva.
Skupivši hrabrost, uzvratila joj je, pomalo stidljivo, kad joj je prodavačica
vratila kusur: “Hvala.” Najbolje što je umela, onako kako je čula od lokalnih
meštana, izgovorila je hvala, ali čak i njenim ušima zazvučalo je rogobatno.
Uprkos tome, prodavačicine usne razvukle su se u osmeh.
“U redu je”, kazala je, nakon čega je usledila nova bujica nerazumljivih
reči.
Osetivši novi nalet samoprekora, Sofi je požurila da izađe. Zvonce iznad
vrata je zazvečalo. Jedna jedina reč kao da je otvorila branu. Svakako da
prodavačica nije očekivala da će sa Sofi opušteno razgovarati za tako kratko
vreme, prošlo je samo nekoliko dana otkad je poslednji put svratila da kupi
mleko. Ali njen entuzijazam duboko ju je dirnuo, kao dokaz da se ljudi
iskreno postavljaju prijateljski prema njoj, žele da započnu razgovor. Jasno
se videlo koliko je bila zahvalna što je Sofi uložila i taj mali napor. Odlučila je
da zapne još više, koliko god jezik bio težak, jer činio joj se nesavladiviji od
francuskog i španskog - koji joj takođe nisu išli.
Frenk je bio zadovoljan njenim izborom piva. Nije pronašla ono koje je on
doneo, ali zato je odabrala nekoliko drugih, oslanjajući se isključivo na to
koliko joj se dopala ambalaža. Ta tehnika nikada je nije izneverila. Otvorivši
flašu, Frenk je potegao poveći gutljaj.
“Muka je to, budi žeđ”, kazao je. “Pregledao sam sve detaljno i potvrđujem
da bih već sutra mogao da se bacim na posao. Evo šta će mi biti potrebno za
početak.” Pružio joj je list iscepan iz beležnice. “O, da, samo da znaš, uzeću
onu najvišu sobu s leve strane”, opušteno je dodao, kao da se to
podrazumeva.

~ 55 ~
 Knjige.Club Books

Talas užasavanja preplavio je Sofi. Otvorila je usta da se pobuni, da izrazi

nezadovoljstvo - pa nije pozvan da se useli, već dolazi da radi - ali onda ih je
naglo zatvorila. Svejedno, može da ostane. Ima dovoljno prostora.
“Imam vreću za spavanje, ali biće mi potreban dušek i nekoliko stolica,
molio bih. Mogu i one na rasklapanje. I ne brini za večeru. Uskoro izlazim.”
Sa osmehom, čas ne verujući, čas se diveći njegovoj odvažnoj
samouverenosti - dozvolila mu je da ostane, ali neće biti njegova kuvarica i
domaćica - Sofi je nasula punu čašu vina. Nije štedela, dovraga sve. Dobila je
podstanara, a ni sama nije znala da li ga je želela. Polagano je pijuckala vino
i uživala u ukusu od kog se bila skoro odvikla posle brojnih meseci
apstinencije. Uspomene na neka srećnija vremena zasule su je kao poplava.
Kad je bal - nek je bal. U suštini, dopala joj se ideja da ode na spavanje
malčice opijena.

~ 56 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 9

Sutradan, uz blagi mamurluk i glavobolju, Sofi je ponovo otišla do prodavnice

Uradi sam. Isti onaj taksista je došao po nju.
“Šta nameravate da radite s tim?” Zaškiljio je prema njoj. Sve to ga je
očigledno zabavljalo, pa joj je uputio i dobronameran osmeh.
“Renoviram kuću”, odgovorila je smeštajući kutiju s alatkama u
prtljažnik.
“Sami?”
“Ne, imam jednog...” Njene misli su se grozničavo komešale. Kako da
objasni Frenkovu ulogu? “Prijatelj iz Londona mi je došao u posetu. On će mi
pomoći.”
Taksista je klimnuo glavom. “Preneću to svojoj ženi. Ona se baš
zabrinula.“
Sofi je zaprepašćeno razrogačila oči. “Vaša žena?”, ponovila je neobično
strogim glasom, kao da je protivzakonito imati ženu, ili bar nepoželjno. “Ko je
vaša žena? Odakle ona mene poznaje - i šta ja to radim što nju zabrinjava?”
Pitanja su se naprosto prosipala iz nje. Sofi nije stigla ni da razmisli ,da li
siroti čovek zaslužuje takvo preispitivanje.
Vozač se od srca zakikotao. “Sad ste deo zaliva, a ovde svi znaju sve o
svakome.”
Naravno, svaka manja zajednica bilo gde u svetu brzo primeti nove
pridošlice. Situacija bi bila drugačija, vrlo verovatno, u jeku leta, kad je ova
oblast prepuna stranaca, ali tokom zime, niko ovde ne dolazi osim ludih,
ekscentričnih engleskih udovica - a jedina takva bila je ona.
“Moja žena radi u mini-marketu u blizini vaše kuće. Mnogo se zabrinula
zbog vas, ali ona ne govori engleski jezik, ne može da vam se obrati. Kad sam
joj spomenuo da sam vas vozio, odmah je pitala zašto vas nisam pozvao u
našu kuću, na čašicu rakije. I zato vam sad prenosim, da ne zapadnem u
ozbiljan problem.”

~ 57 ~
 Knjige.Club Books

Stigli su do kružnog toka, gde su se račvali svi putevi - levo ka poluostrvu

Luštica, s peščanom plažom koju je Tomaš mnogo voleo, pravo ka aerodromu
i luksuznoj marini s velelepnim jahtama Porto Montenegro, dok je desni krak
vodio prema Kotoru, zalivu i njenom domu. Taksista je zaćutao i usredsredio
se na vožnju, a Sofi je zamišljala njegovu suprugu: lepuškastu, uvek
nasmejanu gospođu koja se tako prijateljski ophodila prema njoj; uvek se
upinjala da je Sofi shvati šta joj govori, uprkos tome što Sofi nije razumela ni
jednu jedinu reč.
Sofi se ugrizla za usnu, iznova oblivena emocijama. Zainteresovanost tih
ljudi za tuđe živote nije bilo ni lascivno ni napadno, već se temeljilo na čistoj
brizi i čovekoljublju. Sve to ju je duboko dirnulo, ali nije znala šta da odgovori.
Pozivanje na rakiju je sitnica, ali značilo je mnogo više.
“Sandra - moja žena - kazala mi je da ste strašno mršavi i sami. Nije uvek
pametno biti prepušten sam sebi”, nastavio je vozač, “pa, dakle, kad biste
mogli da svratite do nas?”
“Bože, tako ste ljubazni.” Sofi se na trenutak zamislila. “Kad bi vama
odgovaralo? Možda sutra, ili prekosutra? Ili sledeće nedelje, ako vam je ovo
prerano?”
“Sutra sasvim paše. Uzgred, ja sam Petar, a moja žena se zove Sandra -
mada sam vam to već rekao.”
“Ja sam Sofi.” Krenula je da mu pruži ruku, ali shvatila je da Petar ne
može da se rukuje dok vozi pa ju je hitro povukla. “Hvala vam”, kazala je, što
je iskreno i mislila.
Dok su istovarivali prtljag ispred njene kuće, pojavio se Frenk i pošao ka
njima niz stepenice. Na nesreću, zgazio je baš na onu razvaljenu dasku kod
poslednjeg stepenika, pa kako nije bio ni mlad ni lak, komično se zaljuljao,
ali uspostavio je ravnotežnu i izbegao pad za dlaku. Sofi je okrenula lice na
drugu stranu da se ne zakikoće. Nije želela da mu se podsmeva niti da ga
uvredi, ali ta scena je bila smešna, jer se on onako krupan i stamen iznenada
našao u nezavidnom položaju.
“Vaš prijatelj!” Petar je taktički ignorisao srećno izbegnut pad. “Znači niste
više usamljeni”, dodao je smešeći se široko.
Je li Petar pomislio kako je ona izmislila prijatelja? Sofi se zgrozila.
“Oh, da, stigao je juče”, objasnila je. Mogla bi u njegovim očima da ispadne
obična prevarantkinja, jer je prihvatila njegov poziv na rakiju, a zapravo
uopšte nije sama. Sve je to bilo načisto zbrkano.
“To su sjajne vesti”, nastavio je Petar. “Onda dođite oboje. Biće nam
sjajno.”
Za Petra, njena usamljenost više nije bila sporno pitanje. To što nije sama
uopšte ga nije omelo, naprotiv, čak se činilo da mu je prilično laknulo. Sofina
zbunjenost je rasla.

~ 58 ~
 Knjige.Club Books

Nakon što su se oko svega dogovorili, Petar se vratio u kola i odvezao na

sledeću lokaciju. Tada je Frenk pružio nešto ka Sofi. Predmet u njegovim
rukama bio joj je dobro poznat: kutija za nakit sa sedefastim poklopcem,
upravo ona u kojoj su se nalazila pisma za kojima je tragala.
“Pronašao sam je na spratu”, obavestio ju je. “I zapitao sam se da li želiš
da je zadržiš. Mada i nisi baš zaslužila, nakon što si me onako ismejala.”
Frenk je prekorno šmrknuo.
Sofino srce je zatuklo jače dok je preuzimala kutiju. Prigrlila ju je u
naručje rukama bolnim od tegljenja građevinskog materijala.
“O, da, želim da je zadržim”, potvrdila je živo klimajući glavom. “Svakako
želim.” Umirila se kad je videla da su pisma unutra.
“To je tvoje, zar ne?”, zanimalo je namrštenog Frenka.
“Ne, zatekla sam je u kući prošlog leta prvi - jednostavno je ostavila utisak
na mene.” Sofi se iznenada postidela. Zvučalo je uvrnuto, jer se zainteresovala
za takve sitnice. Međutim, radoznalost je nadvladala.
Manje ju je brinulo šta bi Frenk mogao da pomisli. “Gde se, dovraga,
sakrila? Svuda sam je tražila, ispreturala sam svaki kutak.”
“Našao sam je u vreći s đubretom u mojoj sobi”, pojasnio je Frenk.
“Konačno sam uspeo sve da raščistim, tako sam je i spazio. Pomislio sam da
ti je pokažem pre nego što je šutnem u kantu.”
Sofi je primetila da Frenk često upotrebljava posesivnu zamenicu moja za
sobu u kojoj spava, ali to joj nije smetalo. U stvari, čak joj se i dopalo. Prijalo
joj je da s nekim deli kuću koja je, iako stara i oronula, i dalje veličanstvena
- ali prevelika za jednu osobu.
“Hvala ti što si ovo pronašao.” Sofi je glavom pokazala ka sadržaju kutije.
“Volela bih da saznam nešto više o njima, ko ih je napisao i kome su
namenjena.”
Frenk je zakolutao očima i omalovažavajuće frknuo. Očigledno nije
kapirao šta je u tome privlačno. “Pa dobro, onda srećno.” Zatim se izvio kako
bi izbliza osmotrio gomilu stvari koje je Sofi donela s izleta u kupovinu.
“Ovo je moj dušek, zar ne?”, upitao je pokazujući na dugačku tanku
kutiju.
“Aha. Samo tvoj. Rešila sam malko da te razmazim, pa sam naručila i
krevet u koji će se dušek uklopiti. Isporučiće ga već sutra. Međutim, doneće
ga u delovima, pa ćeš morati da upotrebiš onu svoju moćnu alatku i sastaviš
ga.” Sofi se nasmešila. Šala o električnoj bušilici verovatno nikada neće
izbledeti.
Frenk je pokušao da ostane ozbiljan. “Takvu opasku neću udostojiti
odgovorom.” Podigao je jedan kraj kutije i pocepao čvrsti karton kao da je
toalet-papir, izvukao dušek i uprtio ga na leđa, kao da ga i ne oseća.

~ 59 ~
 Knjige.Club Books

“U redu onda, odneću ga u svoju sobu.” Oteturao se do stepeništa. Teret

mu je zaklanjao vidik, pa čim je stao na prvi stepenik, stopalo mu je ponovo
propalo kroz onu dasku, te se zaneo i pao napred, dočekavši se na vrhu
urolanog dušeka, u prilično nezavidnom položaju.
Grohotan smeh još jednom je bio jači od Sofi, a kolena su joj poklekla
usled iznenadnog veselja. “Jao, stvarno mi je žao, ali izgledaš tako smešno...”
Kad se dovoljno pribrao da se okrene i suoči s njom, Frenk se takođe
zacenio od smeha. “Vratiću ti za ovo. Dvaput u jednom danu smejemo se na
moj račun! Prvo što ćemo da uradimo - popravićemo ovaj stepenik i nanovo
ćemo ga obložiti, da bude ravan. Važi? A onda - tek onda - prelazim na ostatak
stepeništa.”
Sofin smeh kao da se ukočio u mestu. Progutala je pljuvačku. “Važi... da.
Ti si na potezu.” Mada, njoj je to zazvučalo kao užasavajući poduhvat. Nije
navikla na fizički rad, ali mnogo poslova treba obaviti ako namerava da dole
ugradi kuhinju.
Kad je Frenk iščezao sa stepenica, pošla je ka vratima i, duboko
udahnuvši svež morski vazduh, zagledala se preko zaliva. Tog dana je bilo
vetrovito; talasi su podsećali na bele konje koji jezde po vodenoj površini.
Galebovi su nadletali more i zaranjali; sigurno je bilo dosta ribe ispod
površine. Njen stari ribar sa štapom spremnim za ulov još se nije pojavio, ali
bila je sigurna da će uskoro doći.
Ponovo je pogledala ka unutrašnjosti kuće, ka prelepim, neravnim
podnim pločama od kamena, čije su pukotine i udubljenja na
pojedinim mestima posle godina upotrebe postali glatki. Zatvorila je
popravljena vrata i preprečila put sunčevim zracima. Da li će i njen bol s
vremenom smekšati i poravnati se poput kamena? Tračak nade da je to
moguće zatitrao je na rubovima njenog srca poput tanušnih nagoveštaja
svetlosti kroz proreze na roletnama.

Te noći, trpeći bolove posle svih napora kojima ju je Frenk izložio, Sofi se
uspravila u postelji u sedeći položaj, jer nikako nije uspevala da zaspi. Uzela
je drvenu kutiju za nakit i spustila je u krilo, zaštitnički je obgrlivši, privlačeći
je bliže sebi kao bebu koju neće roditi. Dodirnula je pisma, ogrubela i krhka
od starosti. Slojevi prašine kao da su se stopili s hartijom.
Kad ih je izvadila, oslobodila ih je već olabavljene vrpce. Bila su iskrzana,
s mnoštvom otisaka prstiju, povijenih ivica. Kao što je primetila i prethodnog
leta, sva su bila netaknuta, neotvorena. Pažljivo ih je proučila pod mutnom
svetlošću baterijske lampe; još nije kupila noćnu svetiljku. Makar je adresa
bila ubeležena latiničnim pismom, a ne ćirilicom.

~ 60 ~
 Knjige.Club Books

Dragan Kovač
Ostrvo Mamula
Herceg Novi

Na poštanskoj markici naveden je drugi jun 1942. godine. Naslutila je da ih je

pisala ženska ruka, brižljivo i nežno. Pisma za vojnika? Ali, ako je tako, zašto
nisu pročitana, i kao najveća dragocenost, pažljivo proučavana, pa nanovo
iščitavana? Zavukla je ruku u kutiju i dohvatila stari ručni sat. Bio je dobrog
kvaliteta, težak, s kožnim kaišićem, izlizanim od višegodišnje upotrebe,
očigledno nošen s ljubavlju.
Sofi ga je okretala i obrtala, vrhovima prstiju trljajući gladak, hladan
metal. Sat je pokazivao podne i datum, prvi jun. Da li se nešto
presudno dogodilo tim ljudima usred Drugog svetskog rata? U tom slučaju,
nisu jedini koje je u tom periodu zadesila tragedija. Doduše, Sofi nije
znala ništa o Crnoj Gori, a kamoli da li je ta zemlja učestvovala u ratu,
budući da se istorija u britanskom školstvu uopšte nije time bavila.
U polumraku je opipavala pisma. Činila joj se čudesnom ta slučajna
podudarnost, da se Frenkov dolazak - neočekivan, bizaran, ali u izvesnom
smislu dobrodošao - poklopio sa pronalaskom pisama. Žudela je da otkrije
njihov sadržaj, da razmrsi priču koju su čuvala.
Polako, kao da čini nešto zabranjeno, otvorila je jedno pismo, oprezno
povlačeći prstima preko prevoja koverte. Izvukla je papir. On je zašuštao
među njenim prstima, tanak kao opna crnog luka i požuteo od starosti. Sofi
ga je zagledala žaleći što ne ume da ga pročita, što ne ume da protumači
okrugla sitna slova rukopisa. Ali za nju je taj jezik bio nerazumljiv, prepun
slova s i z i j, neobičnih akcenata i simbola.
Mastilo je bilo neujednačeno, na pojedinim mestima sasvim tamno, na
drugim skoro neprimetno. Bledunjavi tragovi su nudili samo nagoveštaje
onoga što je nekada tu bilo zapisano. Polagano, Sofi je klizila kažiprstom
preko stranice, pitajući se kakva su se osećanja preplitala u srcu osobe koja
je stavila misli na papir, kakve su priče smeštene u gusto ispisane redove, pa
je snažnije nego ikada poželela da razotkrije njihove tajne.

Sutradan, kad je otišla do Kotora da dopuni telefonsku karticu, ugledala je

natpis koji se ljuljao okačen iznad vrata jedne prodavnice:

~ 61 ~
 Knjige.Club Books

Darko Otašević
Advokat, prevodilac

Elegantna plava slova na pozadini u bež boji delovala su još upečatljivije,

Darko je bio savršena osoba za pomoć koja joj je potrebna. Uverila se da je
prijateljski nastrojen onog dana kad su se sreli u snežnom Kotoru i pomalo
zbližili, pa je smatrala da nema ničeg nepristojnog ako mu se obrati. Duboko
udahnuvši, zakoračila je ka vratima i pritisnula zvonce.
“Jesi li donela ona pisma?”, upitao je Darko kad je objasnila svrhu svoje
misije.
“Nisam, nažalost. Zapravo, nisam ni imala nameru... Tek kad sam
ugledala reklamu, palo mi je na pamet da bi mogao da mi pomogneš.”
“Svakako. Bilo bi mi zadovoljstvo.” Darkove prelepe, zift-crne oči ozarile
su se kad joj se osmehnuo. “Donesi ih kad god želiš. Mogli bismo jedno veće
da izađemo na piće pa da ti ih direktno pročitam?”
Sofi se kolebala. “Hvala ti.” Pitala se hoće li je smatrati za čudakinju kad
mu iznese sledeći predlog. “Zapravo... želim da prelazim jedno po jedno. Ni
sama ne znam zašto - možda da bih se uverila da sam ih shvatila kako valja.”
Njeno objašnjenje zapravo ništa nije pojasnilo, shvatila je to čim je
prevalila ove reči preko usana. Ali nije bila u mogućnosti da razbistri celu
situaciju kad ni sama nije dopirala do srži svog iznenadnog poriva.
“U redu.” Darko se osmehnuo i sa mnogo razumevanja slegnuo
ramenima. “Kako god ti želiš.”
Mogla je da pretpostavi da to neće biti nikakav problem; ukapirala je da
su Crnogorci zapanjujuće neradoznali, ili bi možda bolje bilo reći da ne guraju
nos u tuđa posla; prihvataju vas takve kakvi jeste, ne tražeći ništa više od
onoga što im je ponuđeno. Niko je zapravo nijednog trenutka nije pitao zbog
čega je došla tu, čime se bavi, koliko će ostati. Izgledalo je kao da sve uzimaju
zdravo za gotovo, mireći se sa činjenicom da je ona naprosto tu i to je sve. I
Darko je sledio taj obrazac. Nedostatak potrebe da se mesa u tuđi život, na
njeno ogromno iznenađenje, ohrabrio ju je da postane otvorenija.
“Jedino što znam jeste da su pisma adresirana na ostrvo Mamula”, dodala
je, ne sasvim sigurna da to zanima Darka, niti da li je to mesto njemu
poznato.
Darkove oči su se suzile pri samom pomenu tog imena.
“Jesi li čuo za to mesto?”, upitala je Sofi užurbano. “Znaš li gde je to?”
Darko je klimnuo glavom. “To mesto je od izuzetnog značaja za Crnogorce”,
odgovorio je zamišljeno.
Sofi je bila zatečena iznenadnom ozbiljnošću u njegovom držanju. “Oh”,
promrmljala je tiše. “Pa, dakle, gde je to? Ili, šta je to?”
~ 62 ~
 Knjige.Club Books

“To je ostrvo Lastavica, ali mnogo je poznatije kao Mamula. Nalazi se na

samom ulazu u Bokokotorski zaliv.” Darko je zastao kako bi se nakašljao i
pročistio grlo. Njegovo čelo se nabralo, kao da oseća nekakav bol. “Tu se
nalazila austrougarska tvrđava koju su za vreme Drugog svetskog rata
Italijani preobratili u zatvor. U stvari, preciznije bi bilo reći da je postala
koncentracioni logor. Hapsili su Crnogorce koji su se opirali okupaciji i tamo
ih odvodili. Dragan Kovač bi mogao biti jedan od nesrećnih zarobljenika koji
su tavorili u tom košmarnom paklu.”
“Znači, pisma su upućena ratnom zatvoreniku?”
“Vrlo je moguće”, uzvratio je Darko. “Moraćemo da proverimo datume i
poštanske žigove - jer poznato je da su Italijani počeli da koriste Mamulu
krajem maja 1942. godine.”
Sofin oštar udah prenuo je Darka.
“Jesi li dobro?”
Sofi je s teškom mukom progutala pljuvačku i pokušala da ujednači
disanje. “Da. Oprosti. Samo... otvorila sam jedno pismo, naveden je drugi jun
1942. godine. I pronašla sam ručni sat - zaustavljen je prvog juna.”
Darko je nekoliko trenutaka samo ćutke razmišljao, kao da je ostao bez
reči, a zatim je nekoliko puta klimnuo glavom. “Dakle, kad počinjemo?”
Dogovorili su se da već naredne večeri odu na piće. Darko je delovao
rasejano, raspoloženje mu se pomračilo, ali malko je živnuo dok se uzaludno
mučio da Sofi dočara lokaciju bara koji je predložio. Nakon brojnih
bezuspešnih objašnjenja, i pošto joj je čak i mapu nacrtao, ipak je odlučio se
nađu kod glavne kapije, kako bi je lično odveo do tog mesta, jer bilo je jasno
da bi se sama izgubila.
“I uzgred, još nešto da ti kažem”, pozvao ju je nakon što se već bila
zaputila ka stepeništu koje je vodilo do izlaza iz zgrade. “Neću nikakav novac
za ovo. Jednostavno želim da pomognem. To je deo moje istorije.”

~ 63 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 10

Sofi je došla kod Sandre i Petra - odazvala se njihovom pozivu na rakiju.

Iznenadila se ugledavši mnoštvo ljudi ispred trospratne zgrade koja
se nalazila u drugom redu do mora. Zaključila je da su iz
elektrodistribucije jer je njihovo vozilo bilo parkirano u blizini i dvojica
radnika na merdevinama su petljala oko kablova za struju.
“Izgleda da menjaju strujomere”, pretpostavio je Frenk samouvereno. Sofi
je sa zaprepašćenjem, koje beše teško sakriti, posmatrala kako se Sandra
pojavljuje na glavnom izlazu iz zgrade noseći poslužavnik pretrpan šoljama
kafe koja se pušila, pivom, velikom flašom providne tečnosti i gomilom čašica.
Ubrzo su se svi radnici okupili oko nje i utoljavali žeđ pivom i gutljajima
rakije, posle čega je otpočeo ceremonijalni juriš na kafu.
“Smeju li oni da rade to?”, obratila se Petru kad je on zaćutao posle vrlo
bučne zdravice s rukovodiocem poslova, koji je, izgleda, tu bio glavni.
“O, da”, potvrdio je Petar, “to je samo deo programa čiji je cilj poboljšanje
snabdevanja strujom.”
Sofi se nervozno nasmejala. “Ne, nisam mislila na strujomere, ili kako god
da se zovu. Oni piju alkohol, puše - i to na radnom mestu.” Pogledom je pratila
čoveka sa merdevina kako prazni čašicu rakije, pa širom zamahuje rukom u
znak zahvalnosti i ponovo se penje, ali mnogo življim, mada teturavim
korakom, i nastavlja započeti posao. Kad se našao na visini, stručno je
zapalio cigaretu jednom rukom, dok je drugom baratao alatkom dotle
zakačenom za pojasom.
“To je opasno”, iskrivila je lice u uplašenu grimasu.
“Opasno?” Petar se zbunio.
“Pa, znaš, u Velikoj Britaniji je nezakonito piti na poslu.” Sofi je zastala.
Nije mogla da se seti svih okolnosti u kojima je alkohol zabranjen, jer je
pomislila na Metove ručkove uz piće s važnim klijentima, koje beše nemoguće
izbeći. “Hoću da kažem, ljudi na ovakvim poslovima... ma znaš šta, ja u stvari
nemam pojma o čemu govorim.”

~ 64 ~
 Knjige.Club Books

Petar je zbunjeno nabrao čelo. Digavši ruke od pronalaženja smisla u

Sofinim okolišanjima, pružio je i njoj i Frenku po čašicu i uzeo jednu za sebe.
Napunio ih je bistrom tečnošću iz omanje flaše koju je pažljivo navrnuo. Tad
im je prišla Sandra i oboje srdačno pozdravila, takođe opskrbljena sličnom
čašicom.
“Živeli”, uzviknuo je Petar slivajući rakiju niz grlo u jednom cugu.
“Živeli”, kao odjek je uskliknuo Frenk. Ćušnuo je Sofi podstičući je da
nastavi na isti način i naiskap popio piće. Sofi je ranije samo nekoliko, puta
liznula rakiju, kad god bi je njen ribar ponudio, ali ovog puta je bila ponesena
atmosferom, pa je popila sve, do poslednje kapi.
“Jao, bože”, promucala je oporavljajući se od pečenja u grlu. Vrelina se
probila do njenog stomaka. “Prokletstvo, baš je žestoko!” Okupljeno društvo,
radnici, kuće, sve je počelo da se vrtloži i rasplinjava pred njenim očima.
Pružila je ruku ka Frenku sa nadom da će se osetiti stabilnije zahvaljujući
njegovom čvrstom držanju.
“Udara jače od Muhameda Alija”, složio se Frenk zajapurenih obraza.
Sofi je bacila pogled prema radniku na merdevinama. Njeno poštovanje
prema njemu udesetostručilo se za samo nekoliko sekundi. Kako, dovraga,
uspeva da održi ravnotežu ne pridržavajući se? Ruke su mu bile zauzete, i još
je salio u sebe onu žestinu?
“Znači, ovde nema opasnosti ni po zdravlje ni po bezbednost”, došapnula
je Frenku. On se saučesnički iscerio.
Nakon što je poslužila radnike, Sandra je pozvala Sofi u kuću. Ljubazno
se smeškala, nemoćna da joj se obrati rečima. Frenk je insistirao da on
ponese poslužavnik s prljavim sudovima i pratio ih u stopu.
“Nisam znala da si takav džentlmen”, našalila se Sofi dok je odlagao
poslužavnik u Sandrinom besprekornom stanu.
“Mnogo toga ne znaš o meni”, smrknuto je uzvratio.
Pre nego što je stigla da odgovori na tu opasku, Petar se pojavio iza njih -
izneo je još rakije. Ponovo su nazdravili, iako Sofi nije imala blage veze u čiju
čast ni zašto. Budući da je već provalila caku, sasula je piće u jednom dahu
- udar alkohola umalo ju je oborio.
“Od čega se pravi ovo čudo?”, obratila se Petru pitajući se šta li to piće
čini toliko jakim.
“Od šljiva”, objasnio je Petar ponosno.
“Vau”, promrmljala je Sofi s nekim novim divljenjem blenući u
ispražnjenu čašicu. “Ko bi rekao da jedna nevina mala voćka može da izvede
nešto tako smrtonosno. To zapažanje je uvelo u opširan razgovor o procesu
destilacije rakije sa šezdeset procenata alkohola. Flaša se primetno praznila.
U jednom trenutku, ometena iznenadnim zavijanjem svog gladnog stomaka,
Sofi je uspela da odvuče bučnog i kočopernog Frenka sa zabave.

~ 65 ~
 Knjige.Club Books

“Pa, Sofi”, frfljao je on dok su vijugali niz kratku strmu uličicu koja je
vodila ka moru, pa skrenuli levo prema njenoj kući, “možeš biti sigurna da
ovde imaš prave prijatelje. Kad jednom ispiješ rakiju s nekim... eto, to vas
spaja! Sad si deo ovog društva.” Zgrabio ju je za ruku i stegao čeličnim
stiskom. Sofi je gotovo zacvilela od bola.
“U redu je, shvatila sam. Hvala, Frenk.” Lice joj se iskrivilo u bolnu
grimasu dok je masirala zgnječene prste.
Po povratku kući, Sofi se odmah bacila na pripremu večere.
“Hrana”, odlučno je izjavila dok je Frenk pokušavao da izvadi čep iz grlića
flaše s vinom. “Ostavi to sada, prvo jedi, treba nam nešto da upije onaj
alkohol.”
Sve pred njom bilo je zamagljeno i rasplinuto, posude su prejako lupale
po šporetu, tanjiri bi joj skliznuli na sto uz nešto glasniji tresak nego što je
očekivala. Na svu sreću, uspela je da sprčka taljatele sa sosom karbonara a
da ne izazove požar. Pružila je Frenku viljušku.
“Bon apetit”, navalila je. Preterano ispijanje rakije na prazan stomak
izazvalo je jezivu glad.
“Moram nešto da ti kažem”, najavio je Frenk kad je počistio tanjir. Čekao
je da i Sofi završi. “Moja tajna, tišti me i dan-danas. Ma znaš ono, uradiš
nešto u mladosti pa se posle kaješ.”
“Razumem”, odložila je viljušku. Frenkove reči su došle iznebuha. Da nije
ubica? Ili silovatelj? Prožeo ju je hladni talas straha, leden onoliko koliko je
rakija bila vrela. Zapravo, ona uopšte ne poznaje tog čoveka koji živi u njenoj
kući.
“Blejao sam s pogrešnim društvom dok sam bio momak. Sitni zločini,
poneka krađa, džeparenje... na sve sam bio spreman da bi me prihvatila
mlađarija uz koju sam odrastao”, Frenk je započeo priču. Sofin um je tumarao
sasvim drugim mestima. Pokušala je da ga natera da se usredsredi, ali
alkohol je učinio njegovo putovanje prilično teturavim.
“Jednostavno, mislili smo da je sasvim u redu da se poslužimo nečim tu
i tamo - uzimali smo sve zdravo za gotovo”, nastavio je Frenk turobno, buljeći
u prazan tanjir.
“Gde si odrastao?” Sofi je prešla na direktnija pitanja, svesna da ne zna
ništa o njemu.
“U Izlingtonu, na Ist Endu, u Hekniju.” Frenk je napravio pauzu, štucnuo
pa nastavio. “Stalno smo se selili, jer je moj matori često... ovaj, izbacivali su
nas jer nije plaćao stanarinu. Imao je običaj i da nas tuče kad bi malo popio.”
“Bože dragi”. Šta god rekla ili pomislila, činilo joj se nepodesno. Priča koju
je slušala bila je milion milja udaljena od njenog života - idiličnog, bezbednog,
zaštićenog detinjstva. Nikada nije spoznala šta je težak život, niti bol, ništa
slično - do Metove smrti. Frenkov otac je pio, alkohol je podsticao tamnu

~ 66 ~
 Knjige.Club Books

stranu njegove ličnosti - taj podatak joj nije promakao. Nadala se da Frenk
nije krenuo njegovim stopama.
“Ja, ovaj... zapravo, pokušavam da ti kažem, Sofi, da imam kriminalni
dosije. Bio sam u zatvoru.”
Zaprepašćena, Sofi je nekoliko puta otvorila i zatvorila usta. Nikada nije
upoznala kriminalca. Osim onih koje je podučavala u školi, ironično je
pomislila, prisetivši se dokumentarnog filma na londonskom Bi-Bi-Siju koji
je prikazivao jednog njenog učenika kako po brižljivo skovanom planu krade
bicikl. Nikada neće zaboraviti izraz njegovog lica kad se okrenuo ka skrivenoj
kameri i zlokobni pogled koji ni u snu ne bi povezala s njim. Mada, oduvek je
nosio neku podrugljivu grimasu.
“Odležao sam nekoliko meseci u Pentonvilu zbog falsifikovanja pasoša.”
Sofi je bilo potrebno nekoliko časaka da sve poveže. “Samo jednog?” Nije
ni čudo što su zatvori dupke puni ako se i za tako nešto završava u ćuzi.
“Pa dobro - nekoliko”, priznao je Frenk žalostivo odmahujući glavom. “Par
desetina, ali samo za mene i moje ortake. Možda još koji sa strane.” Osvrnuo
se oko sebe pa pružio ruku ka boci vina koju mu je Sofi maločas oduzela.
Izvukao je pampur i sipao oboma. Sofi je svoje piće pomešala s vodom koju je
imala u čaši. “To je bilo užasno glupo s moje strane, iskreno se kajem. Ali
mogu da se pohvalim da sam sad potpuno čist. Samo sam mislio da bi trebalo
da znaš. Ipak živim u tvojoj kući. Možda ti neće prijati.”
“Koliko je prošlo od tada?”
Čim je izustila, Sofi je shvatila da je pitanje jednako bezosećajno koliko i
besmisleno. Zar je to bitno? Odslužio je kaznu i naučio lekciju; to je jedino
važno.
“Dvadeset godina”, odgovorio je Frenk, zamišljeno proučavajući svoju
čašu. “Samo da bude jasno, platio sam cenu. Supruga me je ostavila, izgubio
sam posao i krov nad glavom...”
“Strašno”, to već nije očekivala.
“Svejedno, ionako sam se oženio premlad. Bilo je jasno da neće potrajati”,
šmrknuo je. Alkohol je delovao pa je njegov engleski sve više odstupao od
standardnog narečja. Sofi je imala jeziv predosećaj da će Frenk zaplakati.
“Evo, slobodno pokupi ovo”, gotovo da je uzviknula, poletno mu puneći
tanjir testeninom. “Moraš da prikupiš snagu, čeka nas težak posao.” Frenk je
poslušno navalio na pastu.
“Znači, žena te je ostavila zato što si postao prestupnik?”, nagađala je Sofi.
Podstaknuta alkoholom, prešla je na lična pitanja.
“Ne”, iskreno je priznao Frenk. “Nego zato što nisam izbegao hapšenje.”
Sofi je nasula još malo vina. “Da li ti nedostaje?”
“To je bilo prilično davno”, namršteno je pogledao u Sofinu čašu. “Jesi li
sigurna da ćeš i to da popiješ? Ipak nisi navikla...”
~ 67 ~
 Knjige.Club Books

“Samo malčice”, branila se široko razmahnuvši rukama. Smetnula je s

uma da drži čašu. Luk crvenog vina je izleteo i prosuo se na sto. Poprskao je
i kameni pod u nekoliko brbotavih naleta.
“Ups”, zakikotala se. “Nema razloga za brigu.”
Frenk je podigao obrve i nasmešio se odmahujući glavom s negodovanjem.
“Mislim da bi bilo pametnije da ja ovo dokrajčim - kako bih te spasao same
sebe.” Nalio je ostatak vina u svoju čašu.
“Dakle?”, Sofi se vratila pitanju. “Počeo si da pričaš o svojoj ženi.” “Ona je
prošlost, Sofi. Imao sam drugu žensku u Beogradu - Srpkinju. Ali nije uspelo.
Nisam mogao da je pratim”. Frenk je uzdahnuo. ”Voleo sam je - zapravo,
mislio sam da je volim - ali to ne može ni da se poredi s onim što si ti imala
sa svojim dragim. Ni po čemu.”
Sofi je pružila ruku ka Frenkovoj. Uzela je njegovu šaku među svoje. “Ona
je na gubitku, Frenk”, promrmljala je očiju zamagljenih od suza. ”Ti si sjajan
tip, ne dozvoli da te iko ubedi u suprotno.”
“Sad ćeš mi još kazati da me voliš?”, podsmešljivo je slegnuo ramenima.
“To je istina, Frenk. Mnogo, mnogo mi se dopadaš.” Sofi ga je milovala po
ruci pa ju je podigla u želji da spusti poljubac na njegovu nadlanicu. “Spasao
si mi život, I kuću. Čak si i pisma pronašao.”
Tada se nasmejala, čemu se i Frenk priključio, neprimetno povlačeći
ruku. Neodređeno, Sofi se nadala da Frenk nije pomislio da ga zavodi, ali
ubrzo je omamljenost od alkohola odagnala sve strepnje. Sigurno dva sata
nije pomislila na Meta, prošlo joj je kroz glavu.
Prateći Frenka, pitala se zašto je pristavio čajnik.
“Čaj”, kazao je kao da je bilo potrebno objašnjenje. Napunio je posudu
pomoću okrnjenog levka koji je pre nekoliko dana iskopao iz
kredenca. ”Najbolji napitak. Pored piva, da budem precizniji. I vina. I rakije.”
Ponovo je seo za sto, sa čajnikom, šoljama i mlekom.
“Dakle, krajnje je vreme da ti ispričaš nešto o sebi”, oglasio se napunivši
šolje. “O Metu, o tim prokletim pismima koja su te toliko očarala, i zašto si,
dođavola, kupila ovu straćaru u zemlji za koju je retko ko čuo. Ništa ne
shvatam.”
Ćaskali su i pili čaj do kasno u noć, a kad je Sofi konačno otišla na
spavanje, osećala se pijanije i srećnije nego ikada od Metove smrti. Zločinac
ili ne, ispostavilo se da je Frenk njeno spasenje - pronašao je pisma, ponudio
joj je svoje društvo, vratio nadu.

~ 68 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 11

Vinski bar u koji ju je Darko odveo bio je zašuškan u jednoj slepoj uličici u
samom srcu Starog grada. U omanjem restoranu, s niskom
tavanicom, prigušenim osvetljenjem i prijatnom atmosferom mirisalo je na
drvo i voštane aromatične sveće. Sofi se nadala da će Darko uspeti da joj
pročita prvo pismo uprkos sitnim slovima i delovima na kojima je
vreme sasvim izbrisalo mastilo. Brižljivo ga je spakovala u sporedni džep
torbe. Gotovo da je mogla da oseti kako je bocka kroz meku
mornarskoplavu kožu i preklinje da bude pročitano.
Međutim, uprkos nestrpljivosti koja joj je potresala srce, bila je nervozna
što će odneti i predati pismo Darku. Šta ako je sasvim lično? Ako je neka
nebitna dosadna glupost, samo će mu protraćiti vreme. A potom je usledio i
pravi uzrok njenih nemira. Šta ako je zapisano nešto što je teško podneti, ako
razgori osećaj gubitka, njeno očajanje?
Darko je prekinuo tok njenih misli naglo upadajući pitanjem da li je
zadovoljna vinom koje je odabrao. Klimnula je glavom.
“Sva ponuđena vina su poreklom iz Crne Gore”, ponosno je objavio.
“Nekada su se na njihovoj listi nalazila i vina iz malog vinograda
mojih roditelja, ali poslednjih godina sve izvozimo, ništa nam ne
ostaje.” ”Bravo”, pohvalila ga je Sofi. “Vino je sigurno izuzetno. Nisam
znala da su tvoji roditelji vinari.” Pa kako je i mogla da zna, pomislila je čim je
izgovorila. Jedva da je i poznavala Darka. “Dobar je to život.”
On se osmehnuo. “Kako se uzme. Imaju vinograd u brdima koja okružuju
Skadarsko jezero, i nešto zemlje na Luštici, gde žive; sve proizvode sami. Vino
odlazi u hotele Katari;, od maslina prave ulje koje otplovi za Rusiju, dok sveže
voće i povrće prodaju na pijaci u Kotoru. Naravno, ostaje im dovoljno za
njihove potrebe.” Na časak je izgledao kao da im zavidi. “To jeste dobar život.”
“Tako i zvuči”, složila se Sofi. “Mnogi sanjaju o tome. U Engleskoj postoji
bezbroj programa o ljudima koji su sve uložili da zasnuju malo imanje u
Šetlandu, ili farmu maslina u Toskani. Međutim, težak je to posao”, dodala
je.

~ 69 ~
 Knjige.Club Books

Darko je slegnuo ramenima. “Potrebna mi je velika porodica da bih sve to

postigao, moji roditelji su već u godinama. Ali moja bivša devojka je smatrala
da je život ovde previše miran pa se preselila u Split.”
“Uh, bože blagi”, promrmljala je Sofi ne znajući kako bi trebalo da reaguje.
“Šmugnula je u Split8“, izletelo joj je. S užasom, shvatila je koliko je njena
opaska krajnje bezdušna.
“Jao, Darko, izvini”, zamuckivala je, “baš sam nepristojna.”
Ali Darko se samo nasmejao, naizgled ni najmanje uvređen. “U redu je,
Sofi. Dobra fora.”
Sofi se bezvoljno osmehnula. “Sigurna sam da ćeš se uskoro ponovo
zaljubiti”, uveravala ga je. Pa šta je drugo i mogla da kaže? Kakav savet je ona
mogla dati strancu?
Darko je iskoristio trenutak kad su im doneli vino da promeni temu. Čaše
su napunjene, isprobavanje je okončano. Kad su zaključili da je vino
zadovoljavajuće, okrenuo se i pogledao u nju.
“Dakle, pismo? Jesi li ga donela?”
Da bi prikrila iznenadnu i neobjašnjivu zbunjenost, Sofi je zavukla ruku
u tašnu. Brižljivo je izvukla pismo iz njegovog skrovišta.
“Verovatno nije ništa zanimljivo”, kazala je tobože nezainteresovano.
“Možda je samo neki spisak za nabavku ili gomila besmislenih tračeva. Ipak,
bilo bi lepo saznati šta piše.”
Darko je svečano prihvatio kovertu iz njene ruke, držeći je nežno kao što
je to i ona činila, kao da je jaje koje bi lako moglo da se razbije ako se s njim
ne postupa pažljivo.
“Postoji samo jedan način da otkrijemo”, složio se. Izvukao je osetljivu
hartiju i kratko je proučio pre nego što ju je rastvorio i poravnao preko stola.
Prineo je svecu bliže da bi što bolje iskoristio njenu treperavu svetlost. Sofi ga
je pratila dok je očima skenirao papir, povremeno zastajući da dokuči šta piše
tamo gde je mastilo izbledelo, posle čega bi se ponovo ubrzao.
“Ova adresa...”, naznačio je sam vrh pisma, “... ti tu živiš, zar ne? Broj
135, Prčanj.”
Sofi je zurila u rukopis i klimnula glavom ćutke. Tek tada je shvatila da
ne zna poštansku adresu svoje kuće, jer nije bilo povoda da je bilo kome šalje,
a nije se setila da pita. Pri kupoprodaji, u zvaničnoj dokumentaciji korišćen
je broj opštinskog katastra, što je nešto sasvim drugo.
Darko kao da je čitao njene misli. “Možemo da proverimo na računima za
komunalne usluge. I agentkinja za nekretnine bi mogla da nam potvrdi.
Pitaćemo nju. A sad, da nastavimo.”

8
Igra reči: She split to Split; engl. Split - šmugnuti. (Prim. lek.)

~ 70 ~
 Knjige.Club Books

Njegove oči su špartale uzduž i popreko. Kad je stigao do kraja, okrenuo

je tanušnu hartiju i nastavio hitri pregled.
“Koliko sam uspeo da razumem, ovo je napisala žena po imenu Mira, i
upućeno je njenom suprugu Draganu.” Ponovo je okrenuo pismo na prvu
stranu i spustio ozbiljan pogled ka njemu, što je potrajalo, pre nego što se
iznova oglasio.
“Trebalo bi da te upozorim, Sofi, baš kao što sam i naslutio, ovo ima veze
s jezivim događajima iz Drugog svetskog rata.”
Sofi se uznemireno promeškoljila u stolici. “Kakva god da je priča, volela
bih da je čujem.”
I tako, Darko je počeo da prevodi. “Kao što znaš, ovo pismo je datirano
drugog juna 1942. godine. Pa kaže:

Voljeni moj Dragane,

Juče sam se vratila iz Abine i mamine kuće. Još pokušavam da se
pomirim sa surovom realnošću i svim što se dogodilo. Odveli su te, ne
znam kuda, ni da li će te ikada pustiti na slobodu.

Sofi nije mogla da se suzdrži. Umešala se odmah posle prve rečenice. “Izgleda
da si bio u pravu. Ima veze s Italijanima i partizanima?” Pitanje je izletelo
poput metka.
Darko je napravio grimasu. “Izgleda da je on jedan od onih koje su Italijani
opkolili. Da bi razumela, moraš znati koliko-toliko o italijanskoj okupaciji
Crne Gore. Nemci su se postarali za druge delove Balkana, Italijani su zauzeli
našu zemlju. U maju 1941. kralj Vitorio Emanuele je došao u pobedničku
posetu. Ljudima u Podgorici je podeljena tkanina da sašiju zastave i plakate;
naređeno im je da izađu na ulice i viču Eviva9 i salutiraju fašističkim
pozdravom dok pored njih prolazi kralj sa svitom. Neki su postupili prema
uputstvima. Ali otpor je rastao i pretila je pobuna.” Sofi je pomislila na
ogorčenost i bes porobljenih ljudi. Šta bi učinili Petar, njen ribar i Darko, ti
dobrodušni ljudi? - pitala se. Bez sumnje, svaki bi se borio do smrti za svoju
domovinu. Možda se i Mirin Dragan tako osećao.
“A onda, u julu 1941. godine, izbio je ustanak”, nastavio je Darko.
“Partizanima su se priključili obični ljudi iz svih gradova i sela, prost narod
koji nikad nije ratovao, svi su se prihvatili pušaka, pištolja, naoružali se
vilama i kosama. Napadali su garnizone, palili barake, presecali telefonske i
telegrafske kablove. Cilj je bio da smaknu što više crnokošuljaša. Za samo
nekoliko nedelja oslobodili su dobar deo zemlje. Ali Italijanima je stiglo
pojačanje. Usledila je žestoka osvetnička kampanja. Ljudi iz Kotora i čitavog
zaliva nekoliko meseci su živeli u miru, zaštićeni pre svega prirodnim

9
Živeo. (Prim. prev.)

~ 71 ~
 Knjige.Club Books

barijerama, morem i planinama, ali, kako je vreme odmicalo, svi osumnjičeni

za pružanje otpora su uhapšeni i strpani u zatvor. Po svemu sudeći, Dragan
je bio jedan od njih.”
Sofi je tužno odmahnula glavom, kao da je osećala Mirin bol. Darko se
vratio pismu.

Stigla sam u Kotor jednog savršenog dana na početku leta. Zraci

zlatastog sunca probijali su se kroz krošnje drveća niz obronke planina.
Voda u zalivu se blistala, puna nekih novih iskrica. Ali na stranu sva ta
lepota. Putovanje je bilo tako neudobno. U pretrpanom autobusu bilo je
užasno vruće. Uznemirila sam se koliko se zanosio na svakom zavijutku.
Mislim da su leve gume bile ispumpane, jer se ceo autobus naginjao na
tu stranu. Metalni prag je jezivo škripao duž celog puta pri dodiru s
asfaltom.
Jedan saputnik mi je dao limun da ga sisam protiv mučnine, ali lek
nije delovao. Kad smo stigli u Kotor, osećala sam se užasno
slabo, iscrpljeno i izmučeno. Samo mi je pomisao da ću videti tebe, da
ću biti tu kad se vratiš s posla, ulivala snagu da odvučem prtljag
do lokalne autobuske stanice i nastavim vožnju kroz zaliv.

Darko je napravio kraću pauzu. Prešao je pogledom preko papira i vratio se

tamo gde je stao.

Tvoja majka me je o obavestila o svemu. Sačekala me je ispred kuće, ali

nije sedela na kamenu na kom ujutru ispijamo kafu nadajući se da će
neki sused u prolazu svratiti na partiju ćaskanja i ispuniti nam vreme.

“Oh!”, kriknula je Sofi i ponovo ga omela. “To je moja kuća - jedina u Prčanju
ima kamenu klupu ispred glavnog ulaza.”
Darko je s razumevanjem klimnuo glavom i nastavio da čita.

Stajala je nasred puta i nadzirala drum iščekujući autobus. Shvatila sam

da nešto nije u redu mnogo pre nego što je izustila prvu reč.
Oči su joj bile crvene od plača, a kapci natečeni. Izgledala je kao
papirna verzija sebe, ostavljena na kiši, namočena i naduvena.
Kad čovek nasluti nesreću u svakoj pori nečije kože, srce mu se istog
trena nakratko zaustavi, a onda počne da lupa dvostruko brže. Izraz
njenog lica govorio mi je da si mrtav, da si se udavio u oluji, da si doživeo
nešto strašno dok si prelazio zaliv idući ka kući na kojoj si radio u
Perastu. Ili da se neka alatka otela kontroli i povredila te, ili da si se

~ 72 ~
 Knjige.Club Books

okliznuo s merdevina i pao. Takve brige me uvek muče kad se zadržiš

duže nego što očekujem, ili kad se previše uznemirim.

“Čime li se bavio Dragan?”, nagađala je Sofi, ponovo ga prekidajući. “Izgleda

da je obavljao neke građevinske poslove?”
“Na osnovu ovog opisa, može se pretpostaviti”, složio se Darko. “Mada,
mogao je biti i klesar - ne znam zašto, ali osećam da je tako.” ”Pitam se
hoćemo li to ikada saznati”, promrmljala je Sofi nabravši čelo zbunjena pred
tom misterijom. “Nadam se da hoćemo.”

Ali onda mi je tvoja majka saopštila istinu, mnogo goru nego što sam
mogla i da zamislim. Pala sam na kolena, baš tu, nasred puta. Mislila
sam da nikada više neću ustati. Mama me je uhvatila za ruke i povela u
kuću. Plakala sam i plakala... Do detalja mi je opisala šta se zbilo: vojska
je pročešljavala gradove i sela, čitav zaliv, napad je bio isplaniran,
savršeno smišljen.
Priča se da su protutnjali od Morinja do Stoliva, prošli kroz Risan i
Prčanj, sve vreme uzvikujući ’Viva il Duče!’ Bat njihovih čizama odjekivao
je po kamenim pločnicima, a oružje preteći zveketalo. Okrutnost koja
izbija iz svake njihove pore i dalje je u vazduhu, svud oko nas. Osećam
njihov znoj i strah koji seju; gotovo da je opipljiv, prati ih kao smrdljivi
oblak zla.
Tvoja majka mi je rekla da su odveli i starce, žene i decu. Svakoga
za koga su sumnjali da je partizan, da se suprotstavlja okupaciji, baš
svakoga. Da sam bila tu, možda bi i mene pokupili. Ne znam da li da to
smatram srećom, jedino što me drži sad kad smo razdvojeni jeste
pomisao na našu bebu. Misli i ti na naše čedo da očuvaš nadu, koja će ti
uliti snagu da izdržiš gde god da si.

“Ona je bila trudna, sirotica - zato joj je bilo muka u autobusu.” Sofi je
nakratko zanemela. Ćutala je neko vreme, oči su joj zasuzile.

Sirotica? Pre bi se reklo - srećnica!

Sofi je pomislila na svoju bebu, na svoje čedo kog nikada nije bilo i nikada
neće ni biti. Nije mogla da objasni kako se oseća: da li joj je bilo drago što nije
u drugom stanju jer je ostala sama, ili je očajna što ne nosi Metovo dete,
dragocenost po kojoj bi ga pamtila, deo njega koji bi zauvek imala uz sebe.
Miri se to desilo u jeku rata i nije imala drugog izbora nego da se snalazi kako
zna i ume.

~ 73 ~
 Knjige.Club Books

Kažu da su te odveli na Mamulu, pa sam na ostrvo i adresirala pismo.

Koliko god da se loše osećam, sigurno mi nije teško kao tebi. Kako ti je
tamo? Sigurno se ponašaju pristojno; na kraju, i oni su ljudi, ti italijanski
vojnici. Ali onda se setim svih posledica ustanka i krv mi se sledi u
venama.
Misli na mene i na moju ljubav, i na našu bebu, koja će nas oboje
voleti. Budi jak, Dragane moj. Oboma si nam potreban.
Svim srcem tvoja,
Mira

Darko je stigao do kraja pisma. Ćutke je zurio u njega, izgubljen u mislima.

“Pretpostavljam da želiš i prevod u pisanom obliku”, osetio je Sofin pogled
na sebi. “Uslikaću pismo. Poradiću na njemu čim mi se ukaže prilika - sutra
ili prekosutra - pa ću ti poslati mejlom.”
“Hvala ti”, promrmljala je Sofi. “Mnogo ti hvala.” Sačekala je da fotografiše
pismo i uzela ga. Zagledala se u hartiju. Volela bi da može sama da ga pročita,
da dešifruje taj jezik koji joj nije bio ništa razumljiviji nego kad je prvi put
došla u Crnu Goru.
“Bio si u pravu”, zamišljeno je zaključila i ubacila krhki papir u kovertu.
“Za Mamulu i Draganovu sudbinu. Ako su ga zarobili, da li to znači da je bio
partizan? Jesu li ih tamo kažnjavali i mučili?”
Darko se nakašljao i počeo da se igra svećom na stolu. “Postoji bezbroj
priča o mučenjima na Mamuli, da. Svako ko je pokušao da pobegne bio je
pogubljen. Ipak, najviše su patili zbog jezivo loših uslova i izgladnjavanja. Već
sam ti pominjao, tvrđava je izgrađena za vreme Austrougarskog carstva, ali
nikada nije korišćena, te nije bila namenjena za stanovanje. Tu nije bilo
tekuće vode, ni kanalizacije, ničega nije bilo. Ni traga od bilo kakvog
nameštaja - ljudi su spavali na golom kamenu, a zimi je tamo ledeno. Umirali
su od gladi i kojekakvih zaraza.”
Sofi se stresla. “Slutim da oni koji su ostali nisu imali predstavu koliko je
situacija strašna. Poput jadne Mire, koja je ubeđivala sebe da se prema njemu
pristojno ophode.”
“U pravu si. Verujem da je bilo skoro nemoguće dobiti bilo kakve
informacije. Prava istina o Mamuli otkrivena je tek 1943, kad su
Italijani konačno kapitulirali.”
“Zato pisma nisu otvorena? Nikada nisu ni stigla do Dragana?”
“Čini mi se da je tako. Malo sam istraživao i saznao da nije bila dozvoljena
nikakva komunikacija sa zatvorenicima. Hrabre mlade žene u Herceg Novom
osnovale su organizaciju koja je pokušavala da im dostavi pisma i pakete
preko mora, do samog utvrđenja. Međutim, to je bio težak poduhvat, tek
ponekad bi uspele u tome.

~ 74 ~
 Knjige.Club Books

Jednog italijanskog vojnika na straži uhvatili su karabinjeri kad je

preuzimao pošiljku. Osuđen je na petnaest dana zatvorske kazne.
Posle kapitulacije je dezertirao.”
Sofi je dugo prevrtala pismo u rukama. Sa kolikom ljubavlju je pisano i
sa koliko nade poslato, uprkos svim opasnostima - mislila je.
“Ali, ako pisma nisu stigla do Dragana”, nagađala je, “zašto ih Mira nije
otvorila kad su joj se vratila, zašto ih je uopšte sačuvala?”
“Zašto bi neko otvarao pisma koja je napisao?”, zapitao se Darko ne
očekujući konkretan odgovor, samo se zanimao teorijom. “Možda su
joj vraćena posle rata, kad je opšte stanje koliko-toliko normalizovano. U tom
slučaju, pisma nisu imala više nikakav značaj.”
Sofi se prisetila kancelarija Ratnog štaba u Londonu, koji je obišla u
okviru jednog školskog izleta. Kad je mir zaključen, osoblje čija se baza tu
nalazila naprosto je otišlo. Ustali su, izašli i napustili sve zauvek. Na nju je to
ostavilo snažan utisak. Poludovršena dokumenta su i dalje ponosno virila iz
pisaćih mašina; neuredna posteljina je i dalje počivala izgužvana na poljskim
krevetima, jedan operativac je ostavio svoje sledovanje šećera, umotano u
hartiju, u fioci svog stola: tri kocke koje je trebalo da mu potraju do kraja
nedelje. Kad je stavljena tačka na sav ratni užas, možda ga je instinkt
sprečavao da ponovo zakorači unutra.
Darko je i dalje razmatrao različite teorije. “Mnogo je pretpostavki. Možda
nije stigla da uradi ništa s njima - samo ih je ćušnula u kutiju i potpuno
zaboravila na njih. Verujem da je bilo teško odreći ih se - puna su uspomena
i sećanja, bez obzira na sve.”
“Ali sećanja na šta?”, mekim glasom je upitala Sofi. “Na njegovo puštanje
na slobodu i njihov zajednički život pun ljubavi? Ili na tragediju?” Darko je
samo slegnuo ramenima. “Moraćemo da iščitamo i sva ostala, valjda će nas
odvesti istini - i srećnom završetku. Ili...”
Sofi je bilo drago što se zaustavio, ne izgovorivši ono najcrnje što je moglo
da zadesi Dragana. Želela je da veruje da Mirina priča ima srećan kraj. Njen
Met je mrtav i njena budućnost je upropašćena - ali možda su Mira i Dragan
i njihovo nerođeno dete imali više sreće.
Oprostila se od Darka obećavši mu da će ostati u kontaktu i da će se
uskoro opet sastati povodom sledećeg pisma. Odlučila je da se prošeta
do kuće iako je bilo kasno, mračno i hladno. Posle otkrovenja iz pisma
imala je potrebu da se prepusti tišini zaliva i spokoju dijamantskog neba. U
glavi joj je vrvelo, telo joj je bilo napeto, obuzeto silovitošću novih osećanja.
Dok je hodala, mislila je na trudnu Miru, kako gleda preko mirne, crne
površine vode čekajući bilo kakve novosti o svom mužu - vesti koje možda
nikada neće stići.

~ 75 ~
 Knjige.Club Books

Februar je odmicao. Sofi i Frenk su radili na kući. On je izvalio sav pod u

prizemlju, pri čemu je mogao da računa samo na njenu skromnu pomoć.
Podigao je teške, debele, prastare kamene ploče, pa ih pažljivo izbrusio i
očistio, spremivši ih za ponovno slaganje. Zamena vodovodnih cevi i strujnih
kablova u prizemlju bila je pri kraju.
Kad bi se uhvatio sumrak, završili bi s poslom i odložili sav alat. Frenk je
obično odlazio do barova na samoj obali zaliva koji su i tokom zime bili
otvoreni da se malo opusti: čavrljao je s gostima i razglabao o fudbalu s
ostalim muškarcima, igrao karte i ispijao rakiju s Petrom i njegovom ekipom.
Povremeno je odlazio do Kotora, pa čak i do Budve.
Sofi mu se nikada nije priključivala. Nije želela da se druži i razgovara -
nije se osećala kao deo te priče. Frenk je bio prilično vešt u
baratanju lokalnim jezikom, mada nije umeo da čita i piše, ali ona je ostala
zaglavljena na prostim rečima kao što su ’zdravo’, ’zbogom’ i ’hvala’.
Nabavila je udžbenik Lako naučite srpski jezik. Počivao je pokraj njenog
kreveta, strpljivo čekajući da obrati pažnju na njega. I sam pogled na
obećanje ispisano na koricama knjige, koja je navodno sadržala sve tehnike
za postizanje tečnog govora, užasavao ju je. Nije je ni otvorila.
Skidala je s interneta roman za romanom na kindl, pa je tokom večeri
grozničavo čitala, sklupčana u svom lejzi begu ispred kamina. Na telefonu je
nanovo iščitavala prevod Mirinog pisma, koji joj je Darko prosledio putem
mejla. Zadubljivala se u njega gotovo opsesivno, kao da će uranjajući u
unutrašnje nemire i muke nepoznate žene lakše izaći na kraj sa sopstvenim
bolom. Jer njena tuga se vratila, a sa njom i apatija i depresija. Nije joj bilo
ni do čega.
Ipak, nije bila sasvim sama - imala je Frenka i ribara. Viđala ih je
svakodnevno - ali usamljenost je preplavila njenu dušu. Izbegavala je uvek
nasmejanu Sandru, u nedostatku reči na bilo kom jeziku da objasni svoj žal,
i strepeći da bi Sandra mogla da protumači njen spori napredak u učenju
crnogorskog kao posledicu nadmenosti. Vrlo često je dolazila do same ivice
ambisa, svesna da ako jednom u njega upadne, nikada se više neće izvući.
Kretala se po spirali tuge, a da li će putanja biti uzlazna ili silazna, to nikako
nije mogla da zna.
Jedne večeri je sišla da napuni termofor toplom vodom i odnela ga u
krevet da zgreje noge. Frenk je skoro završio postavljanje kuhinje. Imala je i
kuvalo za kafu. U povratku na sprat saplela se na najnižem stepeniku, o
dasku koja je još zjapila nepopravljena. Ležeći na podu, pri dnu stepeništa,
bez volje da ustane, udarala je pesnicama o tvrdi kameni pod i zaplakala od
besa i očaja. Zašto nije popravio proklete stepenice? - zavapila je u sebi. Kakva
je korist od njega ako zanemaruje pogubne zamke po kući?
Ali njen gnev zapravo nije bio usmeren prema Frenku, niti prema bilo kom
drugom živom biću. U naletu griže savesti prolila je suze pokajanja. Kako je

~ 76 ~
 Knjige.Club Books

mogla da iskali gnev na nedužnom, dragom Frenku, kad je on samo nastojao

da joj pomogne? Znala je da njena potreba za osvetom dolazi s nekog tmurnog
mesta, iz samosažaljenja i nedostatka snage, koju bi trebalo da pronađe u
sebi i postane bolja osoba.
Bilo je jasno da faza najsnažnijeg bola nije prošla. Ponovo ju je obuzeo i
stegao iznenada, a ona nije znala kako da mu se suprotstavi. Sve ograde su
se srušile, svi odbrambeni zidovi su pali. Nepregledna praznina pružala se
pred njom, nedokučiva i nepremostiva.
Odvukla se na sprat, do kreveta, gde je i ostala, skoro nepomična, čitava
dva dana.

~ 77 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 12

Trećeg dana Sofi se probudila rano, namamljena blistavim sunčevim zracima

koji su se preplitali u tihoj spavaćoj sobi. Tokom cele zime nije zatvarala
prozorske kapke noću, pa je uveče vladala potpuna tama, a i ujutru je bilo
mračno. Ustavši, osetila je da joj noge podrhtavaju, odviknute od nošenja
njenog tela. Zakoračila je ka prozoru. Kad ga je otvorila, dočekala ju je
eksplozija sunčevog sjaja i toplijeg vazduha.
Rastinje na planinama s druge strane zaliva razbuktalo se preko noći,
obronci su bili okićeni trakom penušavih, kao žad zelenih talasa, o koje se
odbijalo okolno bleštavilo. Na doku ispred kuće, ribar je već bio
na uobičajenom mestu. Njegova seda brada sjajila se na toploj
sunčevoj svetlosti. Smaknuo je šešir. Sunčevi zraci su slobodno poigravali na
njegovoj ćeli. Sofi ga je prvi put videla gologlavog - zakikotala se u
sebi; naslonjen na kamenu bitvu, sad je više podsećao na baštenskog
vilenjaka nego na Deda Mraza.
Sofi je otključala tvrdoglavu rezu na zadnjim vratima i izašla. Mesecima
nije kročila u dvorište. Uspinjući se do najviše terase, još izdaleka je osetila
miris narandžinih pupoljaka i cvetova ranog jasmina, koji se nežno lelujao na
povetarcu, slatkast kao dašak sveže opranog veša i osetljiv kao uzdah. Iznad
krovova, donedavno tamno, ledeno i negostoljubivo more ukazalo se svetio i
vedro. Površina velike vode radosno se mreškala.
Proleće je konačno stiglo.
Sofi je izvesno vreme stajala, širom raširenih ruku. Upijala je toplotu i
novi dah zaliva, miris slane vode i čistog vazduha. Duboko u njoj nešto se
uskomešalo, kao da se budila, osećala je blago golicanje po obrazu. Je li to
vetar? Podigla je ruku i dodirnula lice.
Imala je čudan osećaj da Met stoji pored nje, zapravo, da je samo u
prolazu, kao slučajni putnik. Osvrnula se oko sebe. Nikoga nije videla. Bila je
potpuno sama u bujnom, zapuštenom vrtu. Ponovo se okrenula i pažljivo
posmatrala krajolik. Da li je i Tolstoj to činio? Da li je trčkarao na sve strane
što je brže mogao kako bi upio svet oko sebe - drveće, građevine, ljude - kao

~ 78 ~
 Knjige.Club Books

da on ne bi postojao ako ga on ne vidi? Bila je ubeđena da je to negde

pročitala.
Ali ona nije sumnjala u svoje postojanje, već je slutila Metovo prisustvo,
kao da je to sasvim prirodno, i vrlo često. I mada jeste pomno razgledala oko
sebe, zapravo nije očekivala da će uočiti nešto konkretno, nije bilo nikakve
prozirne beličaste utvare, prikaze ili duha. Jednostavno je znala da je tu.
Nevidljivo i nečujno poručivao joj je da bude jaka, da mora naučiti da živi bez
njega.
Tog dana, u gradu je nabasala na Darka. Obradovao se što ju je sreo.
“Prošlo je mnogo vremena, Sofi. Ja... razmišljao sam da te pozovem, ali...”
Naglo je zaćutao.
“Oprosti.” Izvinila se, ne objašnjavajući svoje odsustvo,
“Da li bi... nameravaš li da nastaviš ono sa pismima? Ima ih još, zar ne?”
“O, da”, odgovorila je. Sunce se probijalo kroz prozor s pogledom na jedan
od brojnih crkvenih zvonika u Kotoru. Starinski sat samo što nije otkucao
podne. “Ima ih šest.”
“Ovog puta bismo mogli da izađemo na večeru?”, predložio je. “Imaćemo
više vremena za razgovor.”
Ta ideja bila je nova i primamljiva, davno je bilo kad je tako nešto dozvolila
sebi. Sofi je znala da će Darko hteti da plati račun za oboje, ali znala i je i
koliko su ljudi tu malo plaćeni. Već joj pomaže, bez ikakve nadoknade, pa još
i da je časti večerom.
“Zaista bih volela”, pristala je, “ali pod uslovom da to izvedemo u
zapadnjačkom stilu.”
Međutim, tišina koja je zavladala za tren oka ispunila ju je jezom. Da ga
nije uvredila?
“Nisam baš razumeo”, rekao je nesigurno.
Sofi se s olakšanjem nasmejala. Nije pogrešno shvatio, bez potrebe se
žacnula, samo nije ukapirao žargon. “Izvini. Tvoj engleski je toliko dobar,
mislila sam da sve razumeš. Delimo račun.”
“U zapadnjačkom stilu”, ponovio je Darko usporeno. “U redu, naučio sam
nešto novo, a tek je podne!”
Oglasila su se crkvena zvona.
I tek kad je stigla do kraja kamenih stepenica i ponovo izbila na sunce,
Sofi se dosetila da će njihov susret pasti baš na njen rođendan. Trideset treći.
“Neću doći, mama”, usprotivila se Heleni kad je iskoristila priliku da na
mestu s besplatnim internetom uputi majci video-poziv. Činila je sve što beše
u njenoj moći da ne misli o rođendanu, ali majka ju je neprestano podsećala
i njeno razočaranje je bilo gotovo opipljivo - videlo se na licu i čulo u glasu.

~ 79 ~
 Knjige.Club Books

“Ove godine ću ga jednostavno ignorisati, mama. Molim te da ne

insistiraš.” Sofi se borila da prikrije očajanje. “Nisam samoubilački
nastrojena, neću uraditi ništa nepromišljeno i glupo - samo ne želim
da dolazim kući, niti da proslavljam taj dan na bilo koji način.”
“Radovala sam se tome još od Božića, kad si odbila da učestvuješ u...”
Helenin glas je zadrhtao, pa je napravila pauzu da bi se sabrala. “Koliko će to
trajati, Sofi? Zar se nisi oporavila?”
Sofi se ugrizla za usnu i na časak skrenula pogled u stranu. Da li je tuga
vremenski ograničena? Ima li duševna bol rok trajanja? Da li je ona sebična,
previše zahtevna zato što žali duže nego što se očekuje?
“Ne možeš biti sama na svoj trideset treći rođendan!” Helena je skoro
zavapila.
Sofi je pritiskao snažan osećaj krivice, ali nije poklekla. “Nisam
beznadežan slučaj”, kočoperno je odbrusila. “Upoznala sam ovde neke ljude”,
nabacila je.
Nije spomenula sastanak sa Darkom. Bolje je da majka veruje kako je
potpuno sama, nego da misli da bi radije provodila vreme s novopečenim
prijateljima umesto s najbliskijim članovima porodice. Ali to i nije bilo pitanje
izbora: njoj nije smetalo majčino društvo. Najprostije rečeno, u Crnoj Gori
niko nije znao za Meta, niko nije imao priliku da ga upozna, te ga niko nije
spominjao niti ju je ispitivao o njemu, kao ni o njenom psihičkom stanju posle
njegove smrti. Ona je tu bila Sofi, ništa više od toga. U Engleskoj, koliko god
daleko joj pamćenje seže, uvek je uz njeno ime spontano išlo i njegovo, jer oni
su jednostavno bili Sofi i Met, celina.
“Biću dobro, veruj mi”, zaključila je želeći da okonča razgovor. “Na kraju,
imam Frenka da mi pravi društvo.”
Helenino ćutanje, teško kao olovo od nekog skrivenog značenja, i stisnute
usne jasno su nagoveštavali šta ona misli o tome.
Signal je počeo da se gubi pa se veza na trenutke prekidala, što je Sofi
iskoristila kao izgovor da okonča razgovor.

Sofi je bila ubeđena da je svaka priča o proslavi rođendana završena, ali nešto
kasnije zazvonio je telefon. Prolećni vetrić najavio je neku novu svežinu - Ana
ju je obavestila da će je posetiti.
“Sumnjam da ćemo stići do devetnaestog”, objasnila je Ana, “pa ćemo
ritual sa tortom i svećicama obaviti nešto kasnije. Ne ljutiš se, zar ne?”
Sofi se namrštila, srećna što Ana ne može da je vidi. Ona je samo želela
da svi zaborave na taj dan.
“Nema problema”, rasejano je promucala. “Ali... zašto dolaziš baš sada?
Mislim, vreme se prolepšalo, ali još nije sezona kupanja.”

~ 80 ~
 Knjige.Club Books

Ana je napravila kratku pauzu. “Uh, Sofi”, rekla je skoro šapatom. “Posle
svih ovih godina, uzeli su zgradu. Ovog puta konačno.”
Sofi je pomislila na noći koje je provela u toj raspaloj zgradi u kojoj je
vladao haos te nije mogla da se odupre a da ne pomisli: Hvala bogu na tome.
Ali ubrzo se pribrala - to je bio Anin dom, a gubitak krova nad glavom za nju
će biti jednako bolan kao što je za Sofi bila prodaja stana.
Čak i više, vrlo verovatno, jer je Sofi u svom stanu živela tri godine, dok je
Ana mnogo više vremena provela u toj zgradi.
“Trenutno nemam gde da odem, a moram da se usredsredim na posao”,
izjavila je Ana nešto nežnije. Nagle promene raspoloženja su bile tipične za
nju.
“Sjajno!” Sofi je hitro živnula kako bi išla ukorak s Anom. “Tako sam
uzbuđena. Kada ćete tačno stići?”
Već je razmišljala šta sve mora da obavi kako bi spremila pristojnu sobu
za Anu i malog Tomaša - krevet (da li jedan veliki koji će deliti?), visoku dečju
stolicu za hranjenje (da li je Tomašu još potrebna?), kadicu za kupanje, jer u
kući postoji samo tuš (da li ju je Tomaš prerastao?). Na svu sreću, Frenk je
zamenio strujne kablove - Tomaš će biti bezbedan; ali ipak svud naokolo
vrebale su mnoge opasnosti - nepopravljen stepenik, razvaljen parket na
drugom spratu. Nedavno je jedan komšija u svom dvorištu pronašao šarku,
strašnu zmiju otrovnicu, Frenk joj je ispričao...
“Sledeće nedelje”, odgovorila je Ana.
“Sledeće nedelje?”, iznenađeno je kriknula Sofi. “Ijao!” Bubnula je dok je
iznova preturala po istim mislima, samo trostrukom brzinom. Kako će dotle
sve da završi?
“Moram da idem. U cajtnotu sam.” Ana je u potpunosti ignorisala Sofin
uzvik. “Možeš li da nas sačekaš na dubrovačkom aerodromu?”
Sofi je odmah pronašla papir i olovku i zabeležila podatke koje joj je Ana
izdiktirala.
“Još jednom izvini što nećemo stići do tvog rođendana”, dodala je Ana čim
su utanačile detalje njihovog dolaska. “Ali zato ćemo nadoknaditi čim
stignemo, jel’ važi?”
“Važi”, potvrdila je Sofi osetivši blagu vrtoglavicu. Biće divno što će moći
da ugosti najbolju prijateljicu i svoje kumče. Ali već se toliko navikla na
samoću i na nenametljivo Frenkovo prisustvo. Ana i Tomaš će sve promeniti,
a tih dana teško joj je padalo da se suoči sa bilo kakvom novotarijom.
“Onda, vidimo se uskoro” pozdravila ju je Ana za kraj. “I uzgred da ti
spomenem, Sof, donosim sva svoja platna - prijavila sam dodatni prtljag u
avionu, ali potreban nam je prevoz do tvoje kuće. Važi?”
Pre nego što je Sofi stigla da smisli bilo kakav odgovor, Ana je spustila
slušalicu. Veza je prekinuta, ali njene reči su nastavile da odjekuju u Sofinim

~ 81 ~
 Knjige.Club Books

ušima. Odmahnula je glavom smeškajući se u sebi, bez obzira na sve što je

mislila o Aninim zahtevima. Možda je i dobro što će imati nekoga da je
protrese. Ana sigurno neće dozvoliti da se prepusti u potištenosti i bedaku.
Uprkos pomešanim osećanjima, izvesnost Aninog dolaska nagnala je Sofi
da se pokrene. Počistila je i spremila veliku sobu tik uz svoju, na prvom
spratu, i naručila krevet u prodavnici nameštaja u kojoj je kupila Frenkov.
Isporučili su joj i orman i toaletni stočić. Frenk joj je priskočio u pomoć.
Poslušno je izvadio bušilicu i sklapao nameštaj. Učestvovao je u ribanju
podova i krečenju zidova.
Kad je sve bilo završeno, soba je izgledala osveženo i svetlo; sunčevi zraci
su plesali po prozoru, željno iščekujući nove stanovnike. Sofi je ubrala buket
tamnoplavih, skoro ljubičastih irisa u dvorištu, stavila ih u teglu od džema i
položila na sims. Preko kreveta je prostrla prekrivač u istoj nijansi. Moraće
da zameni cveće pred Anin dolazak - ali ipak je bila zadovoljna što je soba
ispala savršena.
Nekoliko dana kasnije, njen rođendan je doneo i jedno savršeno prolećno
veče. Voda u zalivu se svetlucala, a biljke su bujale i cvetale pred njenim
očima. Beličasti oblaci klizili su plavim nebom, i vetar se malčice pritajio, pa
je tek blagi povetarac nanosio slatkasti kremasti miris cvetova magnolije. Kad
je stigla u Kotor, sunce je počelo da zalazi, polagano i postepeno, iza kvrgavog
lica stenovitih planina. Kao čarolijom, blago isijavanje okupalo je celo mesto.
Darko ju je čekao kod glavne kapije na ulazu u grad. Bio je pomalo
zamišljen. “Ovde, u Crnoj Gori, imamo jednu izreku”, rekao je nakon što je
pozdravio Sofi i saslušao izlive divljenja lepoti tog dana. “Bog je šest dana
stvarao svet, a sedmi dan je utrošio na stvaranje Kotorskog zaliva.”
“Takve hiperbole čovek bi uglavnom odbacio, i to prilično cinično, s
podsmehom”, nadovezala se Sofi smejući se. “Ali ovde - to skoro da je istina.”
Bila je toliko nadahnuta očekivanjem i nadom, koja se naprosto osećala
u prolećnom vazduhu, da je čak razmišljala da kaže Darku da joj je rođendan.
Ipak se predomislila. To je ionako nebitno, a ona je želela da se usredsrede
na priču o Miri i Draganu i vestima koje bi sledeće pismo moglo da im otkrije.
U restoranu, očas posla su obavili porudžbinu, pa mu je Sofi hitro tutnula
pismo u ruke.

Najdraži moj Dragane,

Počeo je Darko blagim i pažljivim tonom punim razumevanja, već

prepoznatljivim.

~ 82 ~
 Knjige.Club Books

Pišem ti ponovo, kao što činim svake nedelje, i dalje bez ikakve nade da
dobijaš moja pisma. Pišem zato što tako moram, i zato što ne znam šta
drugo da radim.
Sada je rano leto, lipanj je, mesec koji mi nazivamo cvećem - i svuda
cveta mačja trava, u lelujavim plavim talasima, prožetim visokim
izdancima ružičaste slezovače. Brzo se približavamo onom najdužem
danu - ali bez tebe svaki dan je predug, duži od najdužeg. Slutim da
vreme pred tobom zjapi poput provalije, široke i duboke kao kanjon Tare.

Darko je zastao i pogledao u Sofi. “Znaš li za taj kanjon? Jesi li ga posetila?”

“Ne”, odgovorila je Sofi, osetivši se krivom zbog brojnih meseci
neaktivnosti, kad nigde nije išla i ništa nije radila.
Darko je slegnuo ramenima. “Pa dobro, pošto su sada dani lepši, možda
ćeš naći vremena da procunjaš unaokolo i upoznaš ostale delove naše
zemlje.”
Bio je ljubazan prema njoj; doba ožalošćenosti ju je učinilo letargičnom,
pa je sama sebi delovala tupavo. Kucnuo je čas za promene - Anin dolazak
biće odličan podsticaj za to.

Skoro da je izvesno da te drže zarobljenog na Mamuli, iako je nemoguće

doći do preciznih informacija. Nije nam dozvoljeno ni da se približimo tom
ostrvu; sve čamce iz zaliva zadržavaju vojnici s mašinkama, ne skidaju
ih s nišana na svojim osmatračnicama duž celog utvrđenja, a pristup
delu koji gleda ka ostrvu je u potpunosti zabranjen. Ne postoji način da
dođem do tebe.
Želim da ti saopštim vesti koje će te razvedriti. Možda ćeš u njima
naći utehu dok si tamo. Pisaću ti o našoj bebi. Dobro napreduje, dostigla
je težinu repe, sudeći po lokalnim dobronamernicima - oprosti, korisnim
savetnicima - koji neprestano iskrsavaju otkad se pročula vest o mom
stanju. Ne znam baš koliko teži repa - uostalom, da li misle na veliku ili
na malu? Mislim da je to neprecizno i suviše proizvoljno. Bilo kako bilo,
ja ću je odsad od milošte zvati repicom; mada će za nekoliko nedelja
porasti do veličine banane, pa ću je tada nazivati svojom bananicom.
Doduše, ne mogu više ni da se setim kako izgleda banana. Prošlo je
mnogo vremena od kada smo je videli u našem zalivu. Šta li ti jedeš,
jadni moj, ljubljeni Dragane? Italijani su poznati po kulinarskim
specijalitetima, nije li tako? Stoga ne sumnjam da dobijaš ukusne,
hranljive obroke.

Darko je napravio grimasu kad je to pročitao. “Nažalost, prava je istina da su

zarobljenici dobijali manje od deset grama hleba dnevno, i ponekad malo

~ 83 ~
 Knjige.Club Books

konjskog mesa. Mučeni su polaganim izgladnjavanjem; na Mamuli, muškarci

su gubili dvadeset i više kilograma. Posle samo nekoliko meseci nisu imali
snage da se popnu uz kamene stepenice u tvrđavi.” Darkove oči su se
zamračile od gnušanja Bilo mu je teško da nastavi. “Toliko o čuvenoj
italijanskoj kulinarskoj kulturi. Očigledno nisu bili baš velikodušni.”

Pre dva dana, tvoja majka i ja smo sa bakom Ilić iz susedstva brale
lekovito bilje da pravimo imortelu.

Darko je ponovo prekinuo prevođenje zarad novog tumačenja. “Imortela

je esencijalno ulje koje ima antibakterijsko i protivupalno dejstvo, u narodnoj
medicini koristi se za lečenje rana i ožiljaka”, objasnio je. “Veoma je skupo,
zato nije naširoko poznato u poređenju s ostalim preparatima.”
Da li bi moglo da izleči ožiljke na slomljenom srcu? - zamislila se Sofi. Ali
pre nego što je stigla da ga priupita gde može da nabavi taj eliksir, Darko se
iznova bacio na čitanje.

Baka je bila odevena, kao i uvek, u crno, iako je prošlo više od trideset
godina otkad je ostala udovica. Šta ima u toj njenoj odori, u njenom
kraljevskom strogom držanju, što njenog muža čini tako posebnim, iako
je mrtav?

Sofi se zakikotala na ove reči; opis je na izvrstan način dočarao neponovljive

balkanske udovice.

Dala sam sebi slobodu da se našalim, zato što znam šta misliš o tome.
A onda mi dah zastane u grlu kad ugledam, ispisanu mojom rukom, ’reč
mrtav’. Ali ti nisi mrtav. Živ si, znam da jesi. Ti nas ne bi ostavio - našu
bebu i mene.

Mirina vera u život njenog supruga, u njegovo nepovređeno postojanje beše

toliko snažna da se Sofi zaledila krv u venama. A šta ako Mira greši, ako je
on već podlegao mučenju u zarobljeništvu na Mamuli? Tako je i njoj bilo teško
da prihvati Metovu smrt. Ali ona je videla dokaz - nije bilo sumnje. Sofi je
razumela Mirinu potrebu da veruje da je Dragan živ, bilo joj potrebno da održi
nadu.

Otputovale smo do obala Skadarskog jezera. Donekle smo se odvezle

autobusom, a potom nastavile konjskom zapregom. Jezero je izgledalo
neverovatno veličanstveno dok se blistalo pod gorućim letnjim suncem,
prekriveno vodenim bež ljiljanima, kao tepihom, i ukrašeno zakrivljenim
~ 84 ~
 Knjige.Club Books

ribarskim čamcima lokalnih pecaroša. Pored puta, seljanke su prodavale

najveće ribe; kad god bi pored njih zabrujalo vozilo ili začangrtala
konjska zaprega, podizale su ih visoko iznad glave da ih pokažu - usta
i oči im behu širom otvoreni, dok su im se škrge zlokobno presijavale.
(Mislim na usta riba, a ne žena, čisto da pojasnim u slučaju da te je ovo
zbunilo!).

Sofi se dopao Mirin smisao za humor. U kombinaciji s veštim baratanjem

rečima, činio ju je vrlo predanom i zanimljivom dopisnicom.

Izgledalo je da život teče sasvim normalno. Doduše, usput smo videle

mnogo italijanskih vojnika, ali nisu obraćali pažnju na nas. Ukoliko su i
očekivali da ćemo im uputiti vojnički pozdrav, sigurno su bili razočarani,
jer nama nije padalo na pamet da to učinimo. Isprva, pitala sam se da li
nas zaobilaze zato što smo žene, te ih u tom smislu nismo zanimale.
Ipak, znala sam da nikoga ne štede, hapse bez obzira na pol i godine.
Da li si odvojen od žena i dece? Čuješ li decu kako vrište i majke kako
plaču? Krv mi se sledi u žilama pri pomisli koliko patiš na tom malom
ostrvu, tako blizu, a ipak tako daleko od svega od čega si otrgnut.
Ne smem da se prepuštam tome, ne smem da pomišljam na ono
najstrašnije. Baka Ilić me podseća da ću lošim mislima nauditi bebi. Tera
me da svake večeri izmasiram stomak onim blagotvornim uljem, i svakog
jutra kad ustanem, da mi se ne bi pojavile strije.
“Želiš da budeš lepa kad ti se muž vrati, zar ne?”, navaljuje s takvim
autoritetom u glasu da je nemoguće protivrečiti joj. Ipak, to me najmanje
brine u ovim trenucima, ali ipak... svesna sam toga da treba da brinem
o sebi i svom telu, jer se nadam da ću roditi još mnogo beba. Želim da
nam kuća bude puna dečice, Dragane, i dečaka i devojčica, da zidovi
odzvanjaju od smeha i galame, od svitanja do sumraka. Oduvek sam to
priželjkivala, i još sanjam o tome, ali sada, moja jedina istinska želja je
da se vratiš kući, zdrav i čitav.
Za to se molim, danonoćno.
Šaljemo ti svu našu ljubav i poljupce,
Mira i beba-repica

Kad je Darko pročitao pismo, i Sofi i on su izvesno vreme sedeli u tišini.

“Užasno je kad vesti ne stižu”, prva je prozborila Sofi. “Neznanje... tako
nezamislivo teško.”
Darko je klimnuo glavom. “Videćemo da li će nam neko od narednih
pisama ponuditi odgovor. Ali bojim se da je Dragana zadesilo ono najgore.

~ 85 ~
 Knjige.Club Books

Malo sam istraživao... od dve i po hiljade civila koji su odvedeni na Mamulu

samo šest stotina se vratilo.”
Sofi je nekoliko minuta razmišljala o tome. “Jedan prema četiri da se
izvukao.”
“Tako nešto”, potvrdio je Darko.
“Strašno.”
U međuvremenu, stigla je večera. Sofi je nije dočekala oduševljeno. Bilo
ju je sramota da prione na hranu, kao da Dragan još vene, izgladneo,
onemoćao, dok se ona gosti. Darko joj je pružio escajg umotan u salvetu.
“Jedi, Sofi! Uživaj i prijatno ti bilo”, ohrabrivao ju je. “Prošlost ne možemo
da promenimo.”
Hrana je bila veoma ukusna: sveža riba iz zaliva sa dodatkom Sofinog
omiljenog priloga - blitve, savršene kombinacije zelenog lisnatog povrća i
krompira, začinjene belim lukom. Kad su završili s jelom i bukvalno počistili
tanjire, Sofi je sustigao talas iscrpljenosti. Toliko se bila odvikla od izlazaka i
društvene interakcije da se lako umarala.
Dok su plaćali račun, šalili su se i smejali setivši se nesporazuma oko
“plaćanja u zapadnjačkom stilu”. Napuštajući restoran, Sofi se prisetila Anine
molbe da joj obezbedi veći kombi za transport s aerodroma. Petrov taksi je
suviše mali, inače bi se prvo obratila njemu. Spomenula je to Darku,
pretpostavivši da on poznaje nekoga ko može da joj pomogne.
“Nema problema”, odgovorio je kao iz topa. “Moji roditelji imaju kamionet
za prevoz vina i ostalog. Možemo da ga pozajmimo na jedan dan.” “Oh, ne”,
požurila je da ga zaustavi Sofi. Usplahirena, osetila je da su joj se obrazi
zarumeneli. “Nisam to mislila - sigurna sam da nemaš vremena da voziš do
Dubrovnika i natrag. Samo sam htela da te pitam poznaješ li nekoga koga bih
mogla da unajmim.”
Darko se osmehnuo, ljubazno, brižno, obzirno; njegove crne oči nakratko
su se ozarile. “Ma sve je u redu. U ovo doba godine nema toliko posla. Sa
zadovoljstvom ću provesti jedan dan izvan kancelarije, pre nego što počne
gužva oko turističke sezone. Uostalom - želim da ti pomognem.”
“Pa dobro onda, u redu”, jedva je izustila Sofi, još jednom zatečena
Darkovom velikodušnošću. “Divno, hvala ti.”
Da li bi zaista trebalo da pusti Anu da se kao vihor sruči na nežnog,
dragog Darka? To ne bi bilo u redu. On je toliko nenapadna,
neverovatno promišljena osoba. Ipak, ispod tog površinskog sloja punog
razumevanja, koji je umeo da pojmi kakva je čežnja morila jednu trudnicu
kojoj je nedostajalo prisustvo muža, počivala je tiha odlučnost, neka
nepokolebljiva rešenost. Zapravo, neopisivo ju je podsećao na Meta.
Ta misao ju je pratila celim putem do kuće. Uhvatila je poslednji autobus
na zalivskom drumu obasjanom uličnim svetiljkama Kotora, što su je

~ 86 ~
 Knjige.Club Books

podsetile na nisku bisera koju ostavlja za sobom, dok se kao mastilo crno
površina mora prostirala s njene desne strane.

~ 87 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 13

Sofi je bila uzbuđena zbog Aninog iznenadnog dolaska. Tih dana užurbano se
pripremala iščekujući je. Pisma su morala malo da pričekaju. Osim toga,
posle svakog pročitanog bilo joj je potrebno vreme da se sve slegne i da
pomnije razmisli o Miri. Pomoću aplikacije na kindlu skinula je knjigu o
razvoju fetusa od začeća do rođenja. Ako je beba težila kao repa, onda je Mira
bila u sedamnaestoj nedelji trudnoće kad je napisala pismo. A tada je bio jun,
što je značilo da je beba trebalo da se rodi krajem novembra.
Svakako će Mira dotad saznati nešto o Draganu. Sofina znatiželja mešala
se sa strahom od obelodanjivanja loših vesti. Darko je ispunio obećanje i
odvezao Sofi do aerodroma u Dubrovniku. Vozilo je kloparalo kroz zaliv od
Luštice. Zadah vlažne zemlje i crvenog vina mešao se sa prodornim mirisom
korijandera, ostacima od nekog prethodnog transporta, koji behu vidljivi u
tragovima po podu kamioneta i tovarnom delu. Sofi se nadala da će Ana umeti
da ceni postelju od travki za njena dragocena platna.
Prema planu, trebalo je da avion sleti tek rano po podne, pa je Darko
predložio da krenu dužim putem oko zaliva, umesto da odu do Lepetana i
trajektom pređu kratko rastojanje koje formira usta zaliva. S obzirom da je
već priznala da ne zna ništa o reci Tari, Sofi je požurila da mu se poveri kako
još nije bila s druge strane mora, tako da je odluka jednoglasno donesena.
Priča se da su tu oblast davno naseljavali najbogatiji venecijanski trgovci,
što se videlo po kućama, ogromnim i ukrašenim, sa isklesanim balustradama
i maštovito izrezbarenim prozorima. Darko je izabrao sporiji put uz obalu da
Sofi može da razgleda palate u gotskom stilu i crkve, mnoge besprekorno
restaurirane, od kamena boje peska, očišćenog i uglačanog do savršenstva.
Ostale građevine su već na prvi pogled delovale oronulo; držale su se za
obronke brda, oštećene zemljotresima i ophrvane starošću, okružene divljim
savitljivim judinim drvećem i topolama, smokvama i vinovom lozom,
radoznalim razgranatim rastinjem koje se zavlačilo u pukotine na zidovima i
izbijalo kroz krovove.
Iz zapuštenog zemljišta između građevina, u visokim šikarama ponosno
su se izdizale stabljike irisa. Tučkovi žutilice su upijali sunce. Planine s

~ 88 ~
 Knjige.Club Books

njihove desne strane proleće je delilo na nekoliko nivoa. U podnožju, šume su

se ponosno šepurile sa novim lišćem, najsvetlijim od svih zelenih nijansi; na
sredini, izdanci su se tek ukazivali među granjem, a visoko gore samo je trava
stigla da spere sa sebe zimsku turobnost.
Imali su vremena napretek, pa su nakratko zastali da pogledaju rimske
mozaike u Risnu. Usred glavne spavaonice ležao je Hipnos, grčki bog sna,
oslikan kao maleni dečak s krilima, polunag oslonjen na jastuk. Sofi se
prisetila poseta rimskim lokalitetima u svojoj otadžbini. Civilni podanici i
generali poslati da predstavljaju svoje carstvo u Crnoj Gori imali su više sreće
od onih koji su završili u hladnoj, negostoprimljivoj Engleskoj, lišeni vina,
maslina i lenčarenja bez odeće na toplom suncu, pomislila je.
Posle Risna, brzo su stigli u Herceg Novi. U najsunčanijem gradu u državi,
proleće je već uhvatilo maha; naprosto je vrvelo od mirisnih purpurnih
visterija, a žute ruže su puzale uz stara i nova zdanja.
Zaustavili su se da ručaju - i pročitali sledeće pismo. Darko je počeo:

Najdraži, voljeni Dragane,

Prepuštena zanesenosti, Sofi se sve dublje uvlačila u Mirin svet.

Već je jul, dakle, srpanj, vreme za žetvu. Sve izbočine i useci naizgled
dalekih planina su se rasplinuli, postali bezoblični i nejasni usled vrele
izmaglice, kao da su zaodenuti spiralnim, lelujavim dimom tinjajućih
vatri. U poljima svud unaokolo zemljoradnici skupljaju useve: zlatnu
pšenicu, zrele, crvene paradajze i listastu šećernu repu, zelenu pri vrhu.
A jedino što meni treba jesi ti.
Nebo iznad nas poprima sve dublju nijansu plave, iz dana u dan.
Voda u zalivu je topla kao kupka. Seoska deca stalno idu na plivanje,
trče, ciče i skaču. Skoro da je moguće zaboraviti da je rat i da smo pod
okupacijom - barem na nekoliko minuta. Sedim u vrtu, na najvišoj terasi,
u hladu stabla nara, i posmatram kako oblaci polagano klize. U svakom
vidim tvoje lice. Tvoje nasmejane oči, rupice na obrazima, koje postanu
još upadljivije kad se osmehneš. Hoće li naše dete ličiti na tebe? Verujem
da hoće, to je tvoja krv.
Juče se desilo nešto divno. Naša beba, repica ili bananica, prerasla
je ta poređenja, jer sam prvi put osetila kako se naše čedo pomera u
mojoj utrobi. Ljudi kažu da je to slično treperenju leptirovih krila, ali mene
je više podsetilo na nežno grebuckanje, kao da hoće svima da objavi: “Ja
sam ovde, osećaš li? Uskoro ćemo se i upoznati.”
A jutros, dok sam stajala pokraj prozora u tananoj spavaćici, osetila
sam komešanje u stomaku, kao da je beba videla i osetila svetlost koja

~ 89 ~
 Knjige.Club Books

me je grejala i probijala se kroz moju kožu, pa se zadovoljno meškoljila,

kao što se mačka proteže na suncu.

Slušajući, Sofi je rukama protrljala oči. Mirino uživanje i začuđenost u

trudnoći, dok dete raste u njenom stomaku, bilo je tako intimno opisano,
tako iskreno. Da je ona začela dete sa Metom, sigurno bi prolazila kroz slična
iskustva, batrgala bi se s takvim osećanjima. Ali ona nije ostala u drugom
stanju, i nije bremenita, i nikad neće ni biti.

Pokušavala sam i pokušavala da saznam nešto više o Mamuli i

tamošnjim uslovima, ali, nažalost, sve informacije su oskudne. Gledam
preko mirne bistre vode u zalivu. Danas nije uzburkana, podseća na
staklo. Ne oseća se ni dašak vetra. Imam utisak da ništa ne može da
naruši ovaj spokoj. Ostaje mi samo da se molim za tebe, Dragane, i za
sve ostale zatvorenike koji su sa tobom. Šta će biti s vama, ne znamo.
Ponešto sam načula, ali ne usuđujem se da pišem o tome, razumećeš
sigurno moje razloge. Zasad, dovoljno je da znaš, jednostavno moraš da
znaš da te volimo i cenimo žrtvu koju činiš za nas.
S ljubavlju.
Mira i beba

P. S. Baka Ilić misli da ću roditi devojčicu. Tvrdi da nikada nije pogrešila.

Ako je to tačno, kako ćemo je nazvati, našu prekrasnu princezu? Ja bih
volela da joj nadenemo ime Jelena, po mojoj baki. Šta misliš o tome?
Pošalji mi svoje misli po vetru kad sledeći put dune, a ja ću čekati da ih
uhvatim.

Ovo pismo, iako poetično i prelepo, kao i prethodna, nije sadržalo ni traga od
Mirinog vrcavog humora. Njen ton je bio znatno oprezniji, razumniji.
“Postala je prilično sumnjičava. Ne govori o svojim strepnjama”,
prokomentarisala je Sofi uzimajući pismo sa mesta na stolu gde ga je Darko
odložio.
“Možda se desilo nešto što je shvatila kao upozorenje da nije bezbedno
govoriti otvoreno”, složio se Darko. “Vrlo je verovatno da su kružile raznorazne
glasine o samom zatvoru i da su ljudi postajali sve svesniji koliko loše stoje
stvari - bilo je rizično obelodaniti nemire čak i na najsigurnijem od svih mesta,
a kamoli u pismu.”
Ušli su u kamionet. Dok su ostavljali Herceg Novi za sobom, Sofi se
iznenada setila još nečega. “Znaš li nešto više o mladim ženama koje
su pokušale da probiju poštansku blokadu?”

~ 90 ~
 Knjige.Club Books

Darko se namrštio i odmahnuo glavom. “Ne mnogo. Informacije o tome su

veoma šture, što je i sama Mira zaključila.”
U tom trenutku, neočekivano je skrenuo s glavnog puta. Sofi ga je upitno
pogledala.
“Radije biram okolni put. Izaći ćemo na manju graničnu postaju, tu nema
gužve kao na glavnom prelazu.”
Sofi je klimnula glavom, ali ona nije htela to da ga pita. Nju je zapravo
zanimalo zbog čega nije ukazana čast hrabrosti nesuđenim ženama-
poštarima kakvu zaslužuju, zašto njihov trud nije nagrađen bar poglavljem u
istorijskim udžbenicima.
“Poznato je da otpor nikada nije utihnuo, uprkos okrutnosti i jezivim
osvetničkim pretnjama i pritiscima”, nastavio je Darko kao da odgovara na
nepostavljeno pitanje. “Italijani nisu bili dobrodošli. Čak i školska deca su
izražavala patriotizam. Izazivala su okupatora otvoreno pevajući svoju
nacionalnu himnu Hej Sloveni. A priča se i kako je neki starac, kad su ga
upitali koliko starog gvožđa je skupio za Majku Italiju, jednostavno pokazao
na zarđale klinove u đonovima svojih cipela.”
“Ja to ne mogu ni da zamislim”, mozgala je Sofi prateći pogledom kako
blaženi predeli promiču pored njih, čiste kućice s malim
dvorištima nakićenim stablima voćki i puzavicama. Sve je bilo na svom
mestu, ništa nije štrcalo. Zamislila je crnokošuljaše kako patroliraju širokim
ulicama dok se odblesci vrelog sunca odbijaju o dugmad na njihovim
uniformama i kopče na kaiševima, s oružjem uvek spremnim na gotovs.
Stresla se uprkos vrućini. Palo joj je na pamet da je strah potresao te mirne i
pospane ulice i u bliskoj prošlosti, tokom ratnih sukoba devedesetih godina
prošlog veka. Rat je sam po sebi strahota, ali građanski je još gori, kad
oni koje ste smatrali svojim prijateljima postanu vaši najcrnji neprijatelji.
Promena ritma u radu motora, dok je kamionet postepeno usporavao,
trgla ju je i vratila u sadašnjost. Jedan usamljeni carinik bacio je samo
letimičan pogled na njihove dokumente i mahnuo im da slobodno nastave.
“Uvek je brže ovuda”, izjavio je Darko, srećan što je uspeo da izbegne
petljancije dosadne birokratije. “Ovo ti je najstrože čuvana tajna u celoj Crnoj
Gori!”
Sofi se iscerila. Mnogo toga zajedničkog imaju Britanci i Crnogorci, a u
ovom slučaju to je slatko zadovoljstvo kad se doskoči vlastima i zaobiđu
zvanične procedure.
Po dolasku na aerodrom otišla je do glavnog terminala da pronađe Anu i
Tomaša. Posle prvih radosnih pozdrava i zagrljaja, i nakon što je Tomašu
uspešno promenjena pelena, pristigla je i Anina ogromna količina prtljaga.
Zaputili su se ka parkingu.
Zajedničkim snagama, Sofi, Ana i Darko su ubacivali u kamionet platna,
kofere, dečja kolica i brojne kapute - Ana ih je, izgleda, sve ponela.
~ 91 ~
 Knjige.Club Books

“Pobogu, Ana, šta si sve dovukla?!” Sofi je počela da se pribojava da neće

uspeti sve da smeste. Kamionet joj se odjednom učinio malim.
“Sve”, jedva je izustila Ana ostavši bez daha jer je teglila naročito težak
kofer.
“Kao da se doseljavaš”, našalila se Sofi odstupivši korak kako bi s
rastojanja nadgledala napreduju li. Darko je ćutke preslagao prtljag,
nasumično nagomilan i nabacan, jer je Ani pri pakovanju nedostajalo
organizovanosti.
“Pa i jeste tako, doseljavam se”, uzvratila je Ana zastavši da obriše znoj sa
čela. “Ovde je prokleto vruće, zar ne?”
“U poređenju sa Londonom, nesnosno je.” Sofi je skoro sasvim zaboravila
na vremenske uslove u svojoj domovini, gde su hladni, jezivi vetrovi duvali do
jula, ponekad i tokom čitavog leta. Anine reči doprle su do njenog mozga. “Uh,
samo časak. Koliko dugo planiraš da ostaneš?”
“Jao, izvini, Sof”, nehajno je kazala Ana. “Zar ti nisam objasnila? Ovo nije
samo letovanje, došla sam na duže.”
Sofi se nasmejala, mada primetno nervozno. “Aha. Jasno mi je.”
“Nije problem, zar ne? Mislila sam da će ti biti drago da imaš društvo.”
Sofi je zakolutala očima. To beše tako tipično za Anu. Kad joj sine neka
ideja, koju ona smatra odličnom, podrazumeva se da svi treba da je prihvate.
Ali tada je Tomaš obavio svoje ručice oko Sofinih nogu, i uzviknuo Gofi!, te je
morala da se nasmeje.
“Naravno da mi je drago. Oduševljena sam. Sto posto.”
Bez obzira na Anine brojne mane i hirove, ona je volela svoju prijateljicu
i svoje kumče. Osim toga, biće dobro da kuća malo oživi, jer istina je da su
Frenk i ona u njoj lutali, toliko, velika je bila. A onda joj je još nešto palo na
pamet. “A od čega ćeš živeti?” Sofi je imala još ušteđenog novca koji joj je
preostao od prodaje stana, ali neće zauvek trajati, posebno ako će hraniti još
dvoja usta. O svojoj finansijskoj situaciji dotad nije ozbiljnije razmišljala.
“Imam nešto keša.” Ana je dala Tomašu malo vode i posmatrala ga kako
žedno pije. Sparina je bila nepodnošljiva. “Opštinsko veće mi je isplatilo
nadoknadu jer sam potpisala da se odričem prava na socijalno stanovanje “
Sofi je s mukom progutala pljuvačku. “Dakle”, kolebljivo je nagađala, “ne
nameravaš da se vratiš?”
“Jok”, odlučno je odbrusila Ana. “Završila sam sa Londonom. Pre bih
otišla u svoj rodni grad. Ili u Australiju. Mnogo mi se sviđa Melburn.”
Ana je oduvek govorila o svom rodnom gradu kao o blatnjavoj mrlji od
boga zaboravljenoj u nekoj nedođiji u najzašušurenijem delu ruralne Poljske
- Sofi nikad ne bi ni pretpostavila da bi se njena drugarica tamo vratila; to ju
je zateklo. A što se tiče Australije, Ana je izričito tvrdila da nikad ne bi mogla

~ 92 ~
 Knjige.Club Books

da živi na mestu gde ljudima, koliko god šarmantni bili, nedostaje cinizma
prema životu.
No jedna od Aninih najizraženijih osobina beše prilagodljivost. Sofi se
oduvek divila njenoj sposobnosti da se svuda uklopi. Kao kameleon stopila bi
se s okruženjem u svakoj situaciji. Vrlo često poželela bi da i ona može tako
lako da prihvati promene.
“Imam nešto malo ušteđevine, a prodala sam i čitavu seriju slika jednoj
galeriji. Sad traže još.”
“Vau, sjajno.” Sofi ju je kratko zagrlila kako bi joj čestitala. Anina ambicija
je oduvek bila da potpiše obavezujući ugovor koji će joj pružiti stabilnost.
Možda je konačno kucnuo i taj čas.
“Pa, ostaću ovde neko vreme. Imam od čega da živim. Tomaš i ja ćemo
unositi vedrinu u tvoj život svakog dana, svakog sata. Šta tu može da ti se ne
dopadne?”
Sofi se šaljivo iskezila i odmahnula glavom. “Ništa. Baš ništa.”
“Znači, onda je sve u redu?”
“Naravno da jeste. I više nego u redu. Veličanstveno u redu.”
Dok su one čavrljale, Darko je smeštao prtljag u kamionet.
“Malčice sam se zabrinuo zbog carinika”, napomenuo je mučeći se da
uglavi nešto što je izgledalo kao velika kutija za šešire. “Ali mislim da će samo
baciti pogled na ovu gomilu i odmah će shvatiti da ti nisi krijumčar
dizajnerskih proizvoda iz Evropske unije.”
Ana je otvorila usta kako bi se pobunila. Iznervirana, visoko je izvila obrve.
Ali onda se nasmejala. “Bio si veoma strpljiv. Hvala ti.”
Darko se osmehnuo i klimnuo glavom. “Nema na čemu. Sofin prijatelj je
i moj prijatelj.” Okrenuo se na drugu da što bezbednije ubaci sledeći kofer.
Ana se hitro obrnula na petama, pogledala Sofi u oči i značajno joj
namignula.
“On je predivan”, jedva čujno je izgovorila, više usnama nego glasom,
potrudivši se da joj priđe malo bliže. “Doduše, nije moj tip - isuviše je fin”,
nastavila je da šapuće. “I sama znaš da me privlače manje uglađeni i
načičkani. Ali on je svakako čovek za tebe!”
Talas vrelog gneva pomešan sa stidom - u slučaju da ju je Darko čuo -
zahvatio je Sofi. Ana zapravo nema predstavu kakav je Darkov i njen odnos.
Za kakvu osobu je smatra? Ponekad je tako netaktična. Nije prošla ni godina
od Metove smrti, a ona je već spaja s drugim muškarcem.
Pod izgovorom da moraju Tomašu da vežu sigurnosni pojas, odvukla je
Anu u stranu.
“Ana”, borila se s besom u glasu, “molim te da ne vređaš uspomenu na
Meta pretpostavkama da tražim drugog. Jer to nije istina. Ja to kategorički

~ 93 ~
 Knjige.Club Books

odbijam. Darko je samo moj poznanik! Nije iskazao ni najmanju sklonost ka

bilo čemu osim ka prijateljstvu, i trenutno se viđam s njim jer sarađujemo na
profesionalnom osnovu - pomaže mi pri nekim prevodima. Što i jeste njegov
posao, čisto da naglasim.”
“Da li mu plaćaš?”
Sofi se ponadala da će Ana pokazati bar malo pokajanja i da će se izviniti.
Ali takvu reakciju svakako nije očekivala.
“Pa, ovaj... ne, ne plaćam.”
Ana se izbečila i usmerila pogled ka nebesima. “To je to.” Munula je Sofi
laktom. “Ma hajde, siđi s tog trona i priznaj! On je visok, tamnoput i zgodan;
ima odličan posao i prilično koristan mali kamionet. Ja bih se odmah zaletela
da sam na tvom mestu.”
“Ali, eto, nisi”, prekorila ju je Sofi. “I meni je potrebno više od četiri točka,
finansijske sigurnosti i redovnog posla da bih pogazila svetost uspomene na
Meta.” Potom je ljutito prekrstila ruke na grudima, odlučno se postavivši
ispred nje. Ali tek tada je shvatila koliko je neverovatno pretenciozno
zazvučalo ono što je izgovorila, te se najednom zacenila od smeha. Sunce je
sijalo; vreme je bilo ugodno toplo. Svež povetarac donosio je nadu da
nastupaju neka bolja vremena. U takvim okolnostima beše nemoguće ljutiti
se na Anu ili na bilo koga drugog.
I Ana se zakikotala. “Znači, ponovo smo prijateljice?”
Sofi je klimnula glavom. Potrpali su se u kamionet. Sofi je insistirala da
zauzme zadnje sedište na rasklapanje da bi Ana i Tomaš uživali u vidiku.
“Mada, moraš priznati, Sofi”, dobacila joj je Ana preko ramena dok je
Darko pokušavao da izvuče kamionet s prepunog parkinga, “ponekad je teško
prihvatiti istinu.”
Sofi se u znak neslaganja šaljivo isplazila.

Kad su stigli do Sofine kuće, Darko im je pomogao da istovare kamaru Aninih

stvari, pa požurio da vrati kamionet roditeljima. Sav prtljag su smestile u
Aninu sobu i podrobno razgledale vrt. Obišle su i ostale delove kuće - prazne
prostorije koje su odjekivale od Tomaševih radosnih uzvika. Tada se Sofi
setila da joj Frenka nije ni spomenula.
“Nemoj da ulaziš tu”, hitro ju je upozorila primetivši da se Ana namerila
da otvori vrata Frenkove sobe.
“Pobogu, a zašto?”
Bilo je prekasno - Ana je već zakoračila unutra. I naglo zastala na pragu.
Sofi joj se pridružila. Virila je preko njenih ramena ka osvetljenoj prostoriji.
Nije kročila nju otkad ju je Frenk prisvojio. Bila je čista i uredna, zidovi
okrečeni i podovi oribani, baš kao i Anina soba. Jedna gomila knjiga

~ 94 ~
 Knjige.Club Books

nesigurno je stajala pored kreveta. Sofi je primetila naslov one na vrhu - S

one strane dobra i zla. Niče. Frenk se bavi i filozofijom? To je bila novost.
“Sofi”, kriknula je Ana kad je sve osmotrila. “Ništa mi nije jasno. Čija je
ovo soba?”
“Ah!” Sofi je teško uzdahnula. “Tu boravi građevinac Frenk. Recimo da se
jednog dana naprosto pojavio pred mojim vratima.” Osvrnula se oko sebe kao
da bi Frenk mogao da se pojavi pred njom, skriven ispod kreveta ili iza
garderobera i spreman da još jednom iznenada iskrsne, kao pod dejstvom
čarolije. “Radi na restauraciji kuće.”
“Sam?” Ana se prenula. Sofi je bilo milo što su promene na kući bile toliko
impresivne. Jer nije bilo nikakvog tima ljudi koji rade za njega, kako je Ana
pomislila.
“Pa, ovaj”, skromno je promrmljala pokazujući svoje šake sa slomljenim
noktima i mnoštvom žuljeva. “Uz moju malu pomoć.”
“Odlično si ovo smislila.” Ana se vratila u hodnik. Krajičkom oka
odmeravala je okrečene zidove i uglačane podove sve vreme dok je
njim prolazila. “Samo što sve deluje ogoljeno.” Prešla je rukom preko farbe na
zidu. “Potrebno je nešto da razvedri prostor - morala bih da razmislim o
detaljima.” Zaćutala je i ponovo se okrenula ka Sofi. “Mada ne kapiram zašto
je morao da se useli. To je malo neobično.”
“Spremićemo čaj, pa ću ti natenane ispričati sve o Frenku.” Sofi ju je
povela niz stepenice do kuhinje. “Uglavnom je ovde tokom dana, neprestano
majstoriše - danas je otišao da potraži pločice za kupatilo.”
Sedele su ispred kuće, na kameno] klupi za kafu, i posmatrale Tomaša
kako veselo trčkara uz i niz dok i baca kamenčiće u vodu. Sofi je ispričala sve
o Frenkovom slučajnom pojavljivanju, o ogromnom trudu i naporu ulaže u
kuću za beznačajnu nadoknadu.
Ana se mrštila i klimala glavom slušajući, ali bila je zadovoljna
objašnjenjem. To je ohrabrilo Sofi da joj iznese predlog.
“Dakle, umesto da mi plaćaš stanarinu, želim da svojim umetničkim
delima ukrasiš svaku praznu sobu u kući.”
Gotovo da je mogla da čuje kako se kotrljaju točkici u Aninoj glavi dok
proračunava koliko platna treba da oslika.
“Time ćeš se zanimati otprilike godinu dana - dok slikaš za galeriju”,
dodala je Sofi, tobože smeškajući se opušteno, u nadi da će ubediti Anu kako
od nje traži samo malu uslugu.
“Dogovoreno.” Ana se ponovo naslonila na tople kamene zidove kuće.
“Mada biće prilično teško da se usredsredim na bilo kakav ozbiljan rad pred
ovom lepotom.”
Nekoliko minuta kasnije, pored njih je proleteo autobus i zaustavio se, uz
škripu kočnica, nekoliko kuća dalje. Pojavio se Frenk. Stigavši do njih, pružio

~ 95 ~
 Knjige.Club Books

je ruku Ani. “Ja sam Frenk”, predstavio se. “Frenk Sevil. Drago mi je što sam
vas upoznao.”
“Ja sam Ana.” Oprezno je prihvatila njegovu ruku, odmeravajući ga
sumnjičavo od glave do pete.
“Jeste li udobno putovali?”, upitao ju je Frenk.
“Zadovoljavajuće”, odrezala je.
U tom času dotrčao je Tomaš i uvalio se u Anino krilo.
“A ko je ovaj mališan?”
Neobjašnjivo odbojna, Ana je za tren oka smekšala. Pažnja usmerena ka
Tomašu joj je godila, uživala je u njoj više od svog sina. Ona i Frenk ubrzo su
se zadubili u živi razgovor, a na Sofino zaprepašćenje, Ana ga je povela
napolje, u zadnje dvorište, gde mu je na licu mesta opisala da bi bilo dobro
da se jedna pomoćna zgradica preobrati u umetnički atelje.
“Moraćemo da je otvorimo vratima i prozorima”, pojašnjavala je. Sofi ih je
posmatrala otvorenih usta. Jednostavno nije poznavala nijednu osobu sličnu
Ani. Toliko odvažnu i samouverenu prema svemu i svakome. “Potrebno mi je
mnogo svetla - ova božanstvena sunčeva svetlost naprosto mora da preplavi
moj radni prostor.”
Slušala je Anina uputstva i savete i povremene Frenkove ustaljene fraze
poput “siguran sam da ne želite da se to tako izvede”, ili “to će morati da se
odradi iz početka”, sve začinjeno ponekim teškim uzdahom. Sofi ih je pustila
da se sami snalaze.
Nešto kasnije te večeri, nakon što su Tomaša smestile na spavanje - bio
je premoren od putovanja, svežeg vazduha i uzbuđenja - i kada je Frenk otišao
u obližnji bar, Ana je iskoristila priliku da ispita Sofi o Frenkovom životu. Sofi
je izvezla skraćenu verziju, mada ju je Ana naglo prekinula čim je čula da je
Frenk neko vreme proveo iza rešetaka.
“Pa on je... on je kriminalac!”
Sofi nije mogla da odoli a da se ne podsmehne Aninoj zapanjenosti. “Pa
dobro, odležao je šest meseci u Pentonvilu pre dvadeset godina
zbog falsifikovanja pasoša. Ne možemo ga zbog toga uporediti s
Megvičem10. Nije izronio iz močvare vukući okove i metalnu kuglu.”
Ana se namrštila. “OK. Možda sam malo preterala. Ali moram misliti na
Tomaša.”
“Naravno”, složila se Sofi pomirljivo. “Ali pogledaj samo kako je Tomaš
odmah našao zajednički jezik s njim.”
“Nisam baš sigurna.”

10
Fiktivni, sporedni lik iz čuvenog romana Velika očekivanja Čarlsa Dikensa; osuđenik koji je uspeo da pobegne sa
broda koji je prevozio zarobljenike. (Prim. prev.)

~ 96 ~
 Knjige.Club Books

Sofi je isprobala novu taktiku. “Stvarno je mio, zar ne? Uskoro ćeš i sama
otkriti kako je mekan iznutra uprkos toj površinskoj drčnosti. Bio bi sjajno
oličenje dobroćudne bitange kad bi ga neko smestio u roman.”
“Ha!” Ana se gromko nasmejala. “Samo što ja ne čitam takve romane.”
“Nikad se ne zna”, istrajavala je Sofi odnoseći prljave tanjire do sudopere.
“Možda ćeš se na kraju načisto zaljubiti. Uostalom, tako je nebitno što si viša
od njega!”
Ana je podrugljivo šmrknula. “Sofi, posle Fila, poznato ti je, zaklela sam
se da se neću petljati sa muškarcima.”
“A kad bih ja rekla nešto takvo, kako bi ti reagovala?” Ne sačekavši
odgovor, Sofi je sama odgovorila na svoje pitanje. “Ne bi dozvolila da budem
negativna i savetovala bi me kako moram da otvorim srce i um za nove
mogućnosti, jer ne mogu do kraja veka da živim kao opatica samo zato što je
moj muž umro mlad i zbrisao sve moje nade i snove. Blagi bože, pa danas si
već pokušala da me smuvaš sa Darkom. A ti... ti si pljunuto otelotvorenje
života do daske. Pa zašto onda imaš tako negativan stav kada je reč o ljubavi?”
Ana je nasula vodu u dve čaše i spustila ih na sto. “Razlika je očigledna”,
kazala je dodajući jednu Sofi. “Tebi je Met oduzet u jednom okrutnom času
sudbine. Niti si ti želela da te napusti niti je on želeo da ode.” Svalila se na
stolicu kao da je težina onoga što je izgovarala preteška za njeno telo. “A mene
je Fil ostavio uprkos svim obećanjima, uveravanjima i izjavama o večnoj
ljubavi. Otišao je, namerno i svojom slobodnom voljom, bez ijedne reči, a
mene je ostavio da saznam to na najgori mogući način.”
To je bilo tačno. Fil je apdejtovao svoj status na Fejsbuku objavivši da je
veren a da prethodno o tome nije obavestio Anu. Saznala je za to kad joj je
jedna prijateljica poslala čestitku. Kad je proverila, sablaznila se shvativši da
je u pitanju druga žena. Požurila je kući da se suoči s njim, ali on je već iselio
sve svoje stvari i prešao kod nove drage - s kojom je varao Anu pola godine.
“I tako, sada se svakodnevno borim s mislima da čovek koga volim -
tačnije, kog sam volela - nije voleo mene i da je izabrao drugu ljubav. Venčali
su se i u roku od dve godine dobili dvoje dece. Znam da te užasno boli Metova
smrt, ali on tebe nije izdao. Nije te rascepkao na komade i ostavio da crkneš
slomljenog srca.”
Sofi je spontano obujmila Anine šake svojima. “Žao mi je.” To su ljudi njoj
govorili kad je Met preminuo, pa su joj te reči sad zazvučale suludo kao i
onda,
“Volela bih da Tomaš ima oca”, tužno je nastavila Ana. “Kad bih pronašla
nekoga ko bi njemu odgovarao, ako bih istinski mogla da verujem toj osobi,
ja bih to učinila zarad njega. Ali to se nije dogodilo, i počinjem da verujem da
nikada i neće. Sumnjičava sam prema svima, jednostavno, jače je od mene.”
Udaljeni zvuk Tomaševog glasa nakratko je prekinuo razgovor. Mališan je
dozivao svoju mamicu. Ana je otišla da ga umiri. Sofi je ostala da razmišlja
~ 97 ~
 Knjige.Club Books

kako zapravo nikada nije razumela zbog čega je raskid sa Filom toliko snažno
uticao na Anu, dovoljno da je natera da Tomaša začne uz pomoć anonimnog
davaoca sperme. To je krupan korak za bilo koga, jer je podizanje deteta
najteži posao na svetu, a kad ste sami, onda je sigurno još teže. Sva
odgovornost, vreme, troškovi i energija svaljivali su se na Anina pleća. Hvala
gospodu što je došla u Crnu Goru, gde Sofi može da joj pomogne i podeli s
njom taj teret.

~ 98 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 14

Energična Ana dala je svoj prvi doprinos kući - uredila je da se uvede internet.
“Kako si uopšte živela bez vaj-faja?”, upitala je u neverici. “Ovo je dvadeset
prvi vek, samo da znaš.”
“Imala sam prečih poslova.” Sofi se iskezila u znak izvinjenja. “U Kotoru
imam besplatan internet kad mi zatreba.”
“To nije dovoljno”, izjavila je Ana odlučno. “Moram da budem u stalnom
kontaktu sa galerijom i sa svojom publikom.”
Ana je bila vrlo aktivna na Tviteru, Instagramu i mnogim drugim
platformama društvenih medija, za koje Sofi, neupućena u
digitalnu tehnologiju, jedva da je znala.
“Nameravaš li da postaneš krajnje nepodnošljiva pošto si sada pod tim
ugovorom?”, začikavala ju je Sofi. “Moja publika, mislim stvarno!” ”Draga
moja”, rekla je Ana prolazeći pored nje s tubom uljane boje i četkicom u ruci,
“ti to ne možeš da razumeš.”
Obe su prasnule u smeh. Anina proaktivnost na frontu interneta
podstakla je Sofi da sredi račune. Uspela je da pronađe
predstavništva kompanija za snabdevanje strujom i vodom i uplati novac koji
je dugovala, mada se poprilično namučila da prevede račune na svoje ime,
jer Mileva više nije primalac usluga. Uplevši se u te zavrzlame, nije stigla ni do
poreza. Ponovo se raspitala kod Darka da li možda poznaje nekoga ko može
da pomogne. Bez imalo kolebanja, ponudio joj je svoju pomoć.
I tako, jednog vetrovitog dana, dok su paperjasti oblaci plovili preko
tamnoplavog neba, Sofi se sastala s Darkom u Kotoru. Skakutala je za njim
dok je vijugao kroz skučene, zbijene kancelarije u gradskoj opštini, pretrpane
kutijama s dokumentima i različitim predmetima - bilo ih je na policama, u
teturavim gomilama na stolovima ili su jednostavno bile naslagane na podu.
Tu ne beše nikakvih zaštitnih stakala, redova niti sistema s brojevima za
prozivanje pri prijemu klijenata. Oni bi naprosto ušetali u minijaturne ćelije
da se obrate ljudima koji u njima rade. Imala je utisak da se vratila kroz
vreme, pedesetak godina, možda i više.

~ 99 ~
 Knjige.Club Books

U jednoj takvoj takozvanoj kancelariji, neka postarija žena je sedela za

stolom i adresirala koverte, odvajajući za svaku deset minuta. Sofi
se ponadala da vesti koje sadrže nisu hitne. Pri svakom zaustavljanju,
Darko bi proveo deset-dvadeset minuta u razgovoru, posle čega bi joj sve
preveo u nekoliko kratkih rečenica: “da, tom računu možeš da
pristupiš putem interneta” ili “ne, porez moraš da plaćaš jedanput godišnje,
za to je namenjena kancelarija u prizemlju”. Sofin bes zbog nemogućnosti
da razume jednu jedinu reč dosegao je tačku ključanja. Lako naučite
srpski jezik naprosto nije bilo pravo rešenje.
“Šta da radim, Petre?”, upitala je taksistu na putu ka kući. To jutro ju je
načisto iscrpio. Kad je ugledala njegovo vozilo ispred glavne kapije Starog
grada, odustala je od vožnje autobusom.
“Moram da naučim crnogorski, to jest srpski, ili kako god. Sasvim je
svejedno kako ćeš ga nazvati. Moram da komuniciram s ljudima. Još ne znam
kako da pitam Sandru šta ima novo ili da joj kažem da želim da kupim veknu
hleba i malo sira. Znakovni jezik je sjajna stvar, ali tu si ograničen, ne možeš
sve postići!”
Smeškajući se, Petar joj je uputio pogled u retrovizoru. “Uvek možeš da
računaš na pomoć škole u Prčanju. Mogla bi da čitaš sa decom, da
se međusobno pomažete pri učenju.”
Sofi se na časak zamislila. “Ne znam, Petre. Kako da idem tamo, nemam
auto?”
Petar se zakikotao. “I ne treba ti. Škola je tu, u komšiluku.” Poput mnogih
Crnogoraca koji znaju nešto engleskog, obično je zaboravljao da ubaci
određeni i neodređeni član ispred imenica. Sofi je bar ukapirala da u
crnogorskom nema takvih detalja.
Ponovo je razmislila o Petrovoj ideji. Shvatila je da deca koju radnim
danima viđa dok prolaze putem ispred njene kuće, vukući torbe i rančeve,
zapravo idu u školu. Dugačka, niska zgrada, tri-četiri ulaza niže od njenog
doma bila je malo udaljena od puta i skrivena iza visoke ograde.
“Aha. Pa dobro, to bi mi olakšalo. Ali, ako bih ja podučavala decu
engleskom, koliko bi mi to značilo u savladavanju vašeg jezika?”
“Možeš da se dogovoriš s nekim nastavnikom da ti zauzvrat drži časove
crnogorskog”, uzvratio je Petar smeškajući se i dalje. “Prosto ko pasulj, zar
ne?”
Sofi je klimnula glavom. Neaktivnost i nedruštvenost previše su je
usporile. Ali Petrova ideja je zaista zvučala dobro.

~ 100 ~
 Knjige.Club Books

Ujutru je pošla da proveri gde se tačno nalazi škola. Sela je na oniži zidić
pored mora i posmatrala kako čitavo jato dečice izlazi u opremi za fizičko.
Skupljala su se kod glavne kapije i strpljivo čekala pored puta, podeljena u
bučne, kočoperne grupice. Sofi se prisećala svog nekadašnjeg, profesorskog
života.
Omanje vozilo marke fijat, sa sedam sedišta, zaustavilo se ispred ulaza.
Gurkajući se, u njega se smestilo više od sedmoro dece. Vozilo je otutnjalo.
Ali pojavilo se još jedno, u kome je iščezao ostatak grupe. Sofi se nasmešila
pomislivši na mini-buseve sa potpuno opremljenim sedištima i sigurnosnim
pojasevima, kakvi su prevozili đake u Velikoj Britaniji. Kao kroz maglu,
iskrsavale su uspomene na njen život na Ostrvu - posao, karijeru, uložen trud
i vreme.
Dok je plovila po sećanjima, pojavio se njen ribar i započeo još jedan od
svojih dugih i opširnih govora. Slušala ga je bespomoćno. Trudila se da klima
glavom, osmehuje se, upitno izvija obrve ili odmahuje u neverici, nadajući se
da odabira pravi trenutak za svaku reakciju. To ju je podstaklo, kao okidač,
da stupi kroz glavni školski ulaz.
Pola sata kasnije sve je bilo sređeno. Ona će dolaziti dvaput nedeljno u
toku popodneva da učenicima pomaže u učenju engleskog jezika,
a direktorka će joj zauzvrat držati čas u trajanju od dva sata svake srede po
podne.
“Hvala”, nesigurno je izustila. Dok je odlazila, sva se zacrvenela zbog svog
groznog izgovora.
“Hvala i vama!”, doviknula je direktorka dok se Sofi udaljavala. “Srećni
smo što vas imamo.”
Ideja o držanju časova išla je njoj u korist, što je u tom trenutku za nju
bilo nešto novo i nimalo neprijatno. Kratko rastojanje od škole Sofi je ovoga
puta prepešačila znatno poletnijim korakom. Kod kuće je saznala da je
internet već postavljen i pokrenut. Neočekivano brzo uvela ga je lokalna
telekomunikaciona kompanija, pod budnim Aninin nadzorom. Piva i rakije ne
beše na vidiku.
Sofi se smestila ispred laptopa. Ana je bila u pravu; život bez interneta je
stvarno bio nemoguć. A sad kad joj je ponovo dostupan, može da otpočne
istraživanje o nečemu što joj se neprestano vrzma po glavi: ostrvo Mamula.
Međutim, prvi pokušaji su bili bezuspešni. Informacije na engleskom jeziku
bile su šture. Ponuđene su joj samo kratke, nezanimljive odrednice na
Vikipediji.
Stranice i stranice raznoraznih lokaliteta na crnogorskom jeziku bile su
opširne, međutim, njoj nisu bile potrebne. One na koje je kliknula, i odabrala
deo teksta koji je ubacila u Guglov prevodilac, pokazale su se kao nezanimljive
i nisu imale nikakve veze sa događajima iz Drugog svetskog rata. Nakon
izvesnog vremena, kad su je savladali očajanje i bes, digla je ruke od traganja.

~ 101 ~
 Knjige.Club Books

Bez vladanja jezikom, za šta će joj biti potrebne godine ako se bude kretala
dosadašnjim tempom, istraživanje je osuđeno na propast.
Pošto joj je mejl bio nadohvat ruke, mogla je bar lakše da stupi u kontakt
sa Darkom. Brzo su se dogovorili da se vide i pročitaju sledeće pismo. Ana ju
je upitno odmeravala dok se spremala za polazak.
“Kuda ćeš?”
“Malo ću da izađem.” Sofi je proverila da li su joj ključevi u torbici. Često
je imala običaj da ih negde zaturi. Poslednji put ih je pronašao Tomaš. A onda
ih je ćušnuo na drugo mesto - u praznu saksiju za cveće koja se, ko zna kako,
našla u kuhinjskom kredencu.
“Zašto si toliko nervozna?” Nije bilo Iako otresti se Anine radoznalosti.
“Nervozna? Uopšte nisam nervozna, samo proveravam da li sam sve
ponela.” Pismo je u torbici, bezbedno zašuškano u džepu koji se
zatvarao rajsferšlusom.
Ana se značajno osmehnula. “Pozdravi Darka u moje ime - i još jedanput
mu zahvali za prevoz”, dodala je tobože nehajno i poslala Sofi poljubac.
“Pa-pa, Gofi”, doviknuo je Tomaš lizuckajući sladoled za stolom.
Sofi se nasmešila. “Pa-pa, zlato”, uzvratila je istovremeno pomislivši:
Prokleta bila ova Ana! Uvek je uspevala da je prozre. Ujedno, osetila se i
nekako pokajnički idući ka vratima. Ukratko je ispričala Ani o pismima, ali
sakrila je svoju opsednutost njima.
Nije umela tačno da objasni šta je toliko vuče ka njima ni zašto su njena
osećanja tako snažna. Nije želela da deli Mirinu priču, a i strepela je da je
isuviše duboko zadrla u njenu privatnost. Kao da čita nečiji dnevnik. S jedne
strane, imala je osećaj da je njoj dozvoljeno to da radi, ali nije imala pravo da
pusti druge u Mirin lični svet. Ujedno, bila je svesna i da je njena
nedorečenost ostavljala širom otvorena vrata i omogućavala Ani da sama
zaključuje zbog čega tako željno hrli u susret sa Darkom.
Darko se u međuvremenu podšišao i obrijao. Više nije bilo kovrdža crnih
kao ugalj, ni brade koja ju je podsećala na stil ljudi iz Šordića. Njegove oči
postale su još dublje i tamnije, a blago ispupčene jagodične kosti upadljivije.
Sofi je tek tada shvatila zbog čega je Ana izjavila da je privlačan. Isto tako,
zapitala se kako nije uspeo da nađe drugu devojku nakon što ga je prethodna
napustila i vinula se u obećavajući sjaj Hrvatske. Zaista čudno.
Posmatrala ga je kako uzima pismo, a onda se posvetila slušanju, dok je
on čitao poznatim, ujednačenim tonom.

Jedini moj voljeni Dragane,

Već je kraj jula. Sve se sasušilo i poprimilo smeđe nijanse, trava pod
nogama krčka usled nedostatka kiše i nemilosrdnog pečenja
sunca. Muka mi je od lepljive vreline i omamljenosti koju izaziva u meni.

~ 102 ~
 Knjige.Club Books

Nepodnošljivi su mi ovi otečeni članci i nabrekli trbuh. Dojadilo mi je

da živim bez tebe. Dok ovo pišem, svesna sam koliko sam zapravo
sebična.
Ja sam u svom domu, spavam (mada prilično slabo) u sopstvenom
krevetu, jedem kvalitetnu hranu, uživam - ako se tako može reći -
u ljubaznosti mnogih ljudi koji brinu o meni. A ti sve vreme...
Pretpostavljam da živiš od danas do sutra, u stalnom uverenju da ti
svaki dan može biti poslednji. Želim da podelim taj teret s tobom, ali ne
mogu.

“Zar nije pomalo indiskretna što spominje takve stvari?”, prekinula ga je Sofi,
zbunjena. Prethodno pismo je bilo tako suzdržano, ali ovde Mira otvoreno piše
o opasnostima koje okružuju ozloglašeno ostrvo.
Darko je slegnuo ramenima i uzdahnuo. “Stvarno ne znam. Možda je
prestala da se nada da mu pisma stižu. Možda ih je više pisala da bi olakšala
sebi nego što je očekivala da će ih on pročitati.”
“Vrlo verovatno”, nagađala je Sofi upijajući Darkove reči. “Koliko je samo
frustrirajuće to što nismo u stanju da otkrijemo. Toliko toga ne znamo i
verovatno nikada nećemo ni saznati.”
“Nastavimo dalje”, optimistično je predložio Darko. “Nikad se ne zna šta
možemo da pronađemo”, dodao je posvetivši se čitanju.

Mama i ja smo se u nedelju prošetale do Gornjeg Stoliva.

“Gde je to?”, ubacila se Sofi želeći da razjasne sve detalje. “Je li to ono selo
niže uz obalu, u odnosu na moju kuću?”
“Gornji se na engleskom kaže upper objasnio je Darko. “Dakle, to je Stoliv
visoko u planinama, suprotno od onog nižeg, Donjeg Stoliva, seoca uz morsku
obalu. Tamo još ima kuća, ali čini mi se da samo dvoje-troje ljudi i dalje tamo
živi. Ne postoji put do tog mesta, već samo staza koja vodi kroz šumu. Donde
mora da se pešači strmim obroncima. Mira je bila u zavidno dobroj formi, bez
obzira na bremenitost.”

Svratile smo do tamošnje crkve, a odnele smo i nešto hrane - pecivo sa

sirom, jaja, malo suvog mesa i ribe i domaći hleb - starom Stojiću. Ovih
dana je suviše slab da bi sam išao u kupovinu; i da ima magarca da mu
nosi tovar, ne bi uspeo da se spusti, a kamoli da se popne natrag. Mada,
dobro je raspoložen. Imam utisak da njemu ne smeta što ne može da ode
odatle - mislim da voli da posmatra odozgo, sa visine, šta se dole dešava
i da uopšte ne želi da bude deo toga. Čak i tamo, visoko u zalivu, mogli

~ 103 ~
 Knjige.Club Books

smo da načujemo povike “Viva Duce” dok su italijanski vojnici paradirali

uz obalu.

“Više se ne ustručava i ništa ne zadržava u sebi, zar ne?”, promucala je Sofi

posle poslednjeg reda. “Da sam bila u njenoj koži, plašila bih se upada
crnokošuljaša. Koliko je velikodušno od nje i njene svekrve što su prešle toliki
put samo da bi tom čoveku odnele hranu.”
Darko se osmehnuo. “Ljudi su u to vreme brinuli jedni o drugima.”

Beba je svakim danom sve jača pa me često šutira. Pitam se da možda

ne očekujemo nekog gimnastičara, tačnije gimnastičarku. Ona je
(ostajem pri tvrdnji bake Ilić da će nam se roditi devojčica) neverovatno
živahna. Omiljeno vreme za akrobacije je oko četiri ujutru. Ne bi verovao
koliko rano se budim - oduvek si imao običaj da me začikavaš što dugo
spavam. Kad se budeš vratio, zateći ćeš me drugačiju. Više nisam noćna
sova, nego jutarnja ševa.
Dragane, ne znam da li dobijaš moja pisma. Ako ti ne stižu, sve što
ti pričam o našoj bebi je besmisleno.

“Dakle, imao si pravo, zaista smo saznali nešto više”, prošaputala je Sofi
nastojeći da svari sve informacije. “Ona ne zna da li pisma dolaze do njega.”
Darko je uzdahnuo. “Imao sam predosećaj da je tako. Svaki oprez je
odbacila i slobodno zapisuje upravo ono što oseća, iz srca.”
Mirine sledeće reči su to i potvrdile.

Ne očekujem više vesti od tebe, odustala sam. Niko nije čuo ništa ni o
kome. Previše je opasno i približiti se tom zloslutnom mestu. Prošle
nedelje, jedan ribar iz Rose je zaspao u čamcu. Talasi su ga odvukli do
stenovite obale ostrva. Odmah su pripucali na njega. Nije bio teško
povređen, ali od prestravljenosti nije bio u stanju da upravlja barkom.
Struje su ga odnele čak do Bigove.
Ponekad razmišljam da poruku stavim u bocu i bacim je u more, u
pravcu Luštice, sa nadom da će se nasukati baš na obalu ostrva.
Ali i takav poduhvat bi bio isuviše rizičan - za mene da se u njega
upustim, ali i za tebe, u slučaju da moje reči stignu do tebe. Jedino što
mi da je volju da ne odustanem je naša beba. Brinuću o njoj, da bude
zdrava i bezbedna, kao dar tebi kad se vratiš.
S mnogo ljubavi,
Mira i beba

~ 104 ~
 Knjige.Club Books

P. S. Redovno koristim ono esencijalno ulje po savetu i uputstvima bake

Ilić. Moj stomak je ogroman, ali nema nijedne strije!

“Znaš li šta ja sada najviše želim da uradim”, natuknula je Sofi čim joj je
Darko vratio pismo. “Da obiđem Mamulu, da vidim to mesto gde su Dragana
držali u zarobljeništvu. Toliko je teško pronaći više detalja o tome, ali možda,
ako se zateknem na licu mesta - možda ću osetiti šta se zaista dogodilo. Mada,
u turističkim vodičima piše da je to nemoguće. Da se tamo ode, na to sam
mislila.”
“Mnogi turistički vodiči kroz Crnu Goru su napisani rukom onih za koje
verujem da nikada nisu ni kročili u ove krajeve”, razuverio ju je
Darko, snishodljivo odmahnuvši rukom. “Ili su zastareli. Možeš da iznajmiš
čamac i otploviš do tamo, svakako, ali hladno je za tako nešto. Preporučujem
ti da sačekaš da još malo otopli, a onda ću ti ja sve srediti. Poznajem ljude
koji iznajmljuju čamce.”
“Naravno da ti sve znaš”, nasmejala se Sofi. Već je počinjala da veruje
kako ne postoji ništa što Darko ne može da reši.

Dok je željno iščekivala posetu Mamuti, poslednje pismo navelo je Sofi da

organizuje izlet do Gornjeg Stoliva, zajedno sa Anom i Tomašem. Od Aninog
dolaska, Frenk se češće muvao po kući, pa je i on izjavio da bi voleo da pođe.
Grub, rukom ispisan znak na zidu jedne zgrade u nižem Stolivu ukazao im je
na smer kretanja.
Samo što su pošli tim putem, nabasali su na groblje. Brojni spomenici
behu brižljivo održavani, ukrašeni cvećem i drugim biljkama. Pokojnici nisu
bili zanemareni.
Sofi je pomislila na Metov pepeo. Nije imala snage da uzme njegovu urnu
posle službe u krematorijumu. Ideja da sa sobom nosi ugljenisane ostatke
svog supruga delovala joj je sablasno, a nije znala ni gde da raspe njegov
pepeo. Na nekom mestu koje je za Meta bilo posebno? Njegovo najomiljenije
mesto bio je njihov dom, ali Sofi je morala da ga proda.
Alternative nije bilo, pa je zato prihvatila predlog Metove majke da ga ona
uzme i čuva dok Sofi ne donese konačnu odluku. Sofi je sumnjala da će se to
ikada desiti. Uz to, čitav taj ritual smatrala je besmislenim. Taj pepeo nije Met
i to je to. A da ga tek tako prospe bilo gde, to bi označilo kraj svega onoga što
su nekada bili, svega što su imali.
I tako je pepeo ostao kod njegovih roditelja.
Iza groblja, staza je vodila uzbrdo, uz brzi prelaz s pošljunčanog putića na
jednostavan utabani trag kroz visoku travu. Stabla maslina i kestenova gusto
su se nizala svuda unaokolo, a s vremena na vreme začuo bi se zvuk udaljenih
kravljih zvona, koji se nadmetao s vrcavim pojem ptica u krošnjama drveća.

~ 105 ~
 Knjige.Club Books

Neki zvuk nalik na njakanje upozorio ih je da neko ide iza njih, prateći
njihove korake. Starac u nebo-plavoj majici ih je sustizao. Na Tomaševo
neizmerno oduševljenje, za sobom je vodio natovarenog belog magarca. Na
starinskom kožnom pojasu, zategnutom preko leđa životinje, visile su korpe.
Starac je zastao da pomaze magarca, čak je ponudio Tomašu da na njemu
jaše do vrha. Ali kad je Frenk preveo Ani tu ljubaznu ponudu, ona se zgrozila.
Suviše je opasno, tako je glasila presuda - i zaista, beše nejasno na čemu bi
Tomaš sedeo i za šta bi se držao. Propustili su čoveka da nastavi svojim
putem, a oni su krenuli dalje laganim i opuštenim korakom.
Na pojedinim mestima staza je bila gotovo neuočljiva, ali bilo je kamenja
obeleženog strelicom, koja je ukazivala na smer i razdaljinu do vrha. Koliko
ova staza naliči na moj bol, razmišljala je Sofi zastajući da uhvati dah pri
jednom naročito strmom usponu. Obuzimao ju je osećaj ”umalo izgubljen”, s
kojim se neprestano batrgala, u kombinaciji sa svešću da bi svaki zaokret,
bilo mentalni ili prostorni, mogao da joj razotkrije neki nov, do tada nepoznat
i zastrašujući pejzaž. Ali onda, mnogo češće bi se suočavala s otkrovenjem da
nije tako. Vidici su joj prikazivali samo krajolik koji je već upoznala, za koji je
pomislila da ga je već prošla i ostavila daleko za sobom - međutim, tada bi
shvatila da nije. Počela je da sumnja da će zauvek biti tako.
Konačno, posle dugotrajnog i napornog uspona, stigli su do sela. Nekoliko
kuća bilo je raspoređeno pored stazica uskih kao pertle, a većina se držala
preteći da sklizne i sunovrati se u provaliju. Sve je odavalo utisak propadanja,
izuzev veličanstvenih vidika: celokupan potez zaliva ličio je na divovsku suzu,
a nekoliko stubova dima lenjo se podizalo poput lula mira u pustinji.
Visoke planine ponosno su stajale i nadimale se u punom sjaju, s letnjim
ogrtačem od zelenila, a vedro plavo nebo se sijalo kao da je nedavno uglačano.
Živo obojene zastavice ogromnih kruzera lelujale su se, nadvijajući se nad
vodenom površinom poput bleskastih vilinskih konjica, U spokojnoj tišini
svud oko njih, Sofi se pričinilo da čuje prigušene povike Viva il Duce s obale,
baš kao i Mira pre više od sedamdeset godina.
Taj zvuk je odzvanjao kroz decenije i visio u vazduhu, iskušavajući mir
budeći uspomene na tadašnje zlo.
Nastavljajući duž trošne staze, popločane kamenjem, neujednačenim i
opasnim posle silnih godina upotrebe, Sofi je prepala velikog, krupnog, mrkog
slepića, koji je munjevitom brzinom šmugnuo u jazbinu. Na stepeništu Crkve
Svetog Ilije, gde se Mira pomolila sa svekrvom, bilo je okupljeno stado
razigranih i radoznalih koza, što je nateralo Tomaša da gotovo iskoči iz kože
od beskrajne radosti, ali i iznenađenosti. Usledila je neobična mešavina
detinjeg smeha i plača koji je uspeo da umiri samo Anin nežni zagrljaj i
podmićivanje čokoladom.
Skrenuvši na sporedni putić između nekoliko kuća odmaknutih od ruba
litice, Sofi se zapitala kako su uspeli da ih izgrade kamenim blokovima velikim

~ 106 ~
 Knjige.Club Books

- verovatno i teškim - poput onih od kojih je podignuta njena kuća. Kako su

ih, dođavola, izvukli gore, ko je to uradio i kada? Bila je zapanjena.
Iznenadila se i kad je ugledala kablove za struju i svetla na nekoliko
obližnjih građevina. Darko je bio u pravu; ljudi i dalje tu žive. Skoro da nije
poverovala. Ali to je potvrdio starac kog su sreli usput. Uprkos njegovim
poodmaklim godinama, on i jedan tinejdžer naporno su preslagali kamenje
graničnog zida jedne manje oštećene kuće. Verovatno je materijal koji su
koristili dovukao magarac, koji se sad odmarao i mirno pasao ispod stabla
divljeg nara. Čitava ta scena kao da je pripadala nekom drugom dobu i nekim
davnim vremenima, toliko je bila daleka od uzavrelog sveta ispod planine.
“Ne mogu da verujem da je ovo mesto i dalje naseljeno”, primetila je Ana,
stopostotno društvena osoba. Život u takvoj izolaciji ona ne bi mogla da
podnese.
“Dug je put do jutarnje nabavke hleba i mleka”, složila se Sofi misleći na
Mirinu milosrdnu misiju kad je odnela namirnice gospodinu Stojiću.
“Takođe, teško je otići odavde na pivo”, umešao se Frenk u srdačnom
maniru. Zatim je razmenio koju reč sa starcem i dečakom.
“Obnavljaju svoju kuću”, objasnio je Sofi i Ani.
“Pobogu, čemu to?”, zaprepastila se Ana osvrćući se oko sebe s izrazom
straha u očima. “Mislim, ovde je prelepo, skoro idilično, neiskvareno, i odavde
se pruža pogled za koji bi vredelo ubiti, ali...” Reči su je izdale dok je
odmeravala rastojanje do zaliva i civilizacije: barova, restorana, ljudi.
“Starac - deda ovog momčića - odbija da ode odavde. Priča se o novom,
bržem putu na ovoj strani zaliva, nalik na onaj s druge strane. Planirana ruta
- ako se to čudo ikada izgradi, jer verujem samo onome što vidim - treba da
prođe baš pored ovog sela.”
“Što znači da će odjednom svim ovim kućama skočiti vrednost”, naglas je
razmišljala Sofi. “U tom slučaju, bilo je jasno što popravljaju kuću. Iščekivali
su da će u određenom trenutku biti prodala.”
Novac od prodaje vlasništva koje je generacijama bilo u jednoj porodici,
često je predstavljao spas za sadašnje i neke buduće generacije. Kad bi se
povoljno utopila jedna stara kamena kuća u zalivu, za te pare su se mogla
kupiti dva-tri moderna stana. Ljudima bi se obezbedio krov nad glavom, pa
samim tim i sigurnost. Razvoj i napredak ne mogu se zaustaviti - ali nešto
duboko u Sofi nije želelo da se to predivno, izgubljeno, eterično mesto u
oblacima promeni.
Magarac je ponovo zanjakao, dugo i žalostivo. Njegova tuga prolomila se
između zelenih brda. Sofi se stresla i otrgla svom naređivačkom umu. Nema
ona pravo da unosi vlastite romantične ideje u tuđe živote. Svi žele da
parkiraju automobil ispred sopstvenih vrata. Pa zašto i ne bi? Kako bi se ona

~ 107 ~
 Knjige.Club Books

osećala kad bi morala da vuče magarca do Sejnsberisa11 da bi kupljene

namirnice donela kući? Nasmejala se u sebi toj slici.
Frenk i Ana odmakli su ispred nje, dok se mali Tomaš ljuljuškao između
njihovih ruku. Požurila je da ih sustigne. Kad je uhvatila korak s njima, Frenk
je već podigao Tomaša na ramena i odjurio nizbrdo, galopirajući poput konja,
a smeh iz dubine stomaka oduševljenog malog dečaka odjekivao je niz
padinu.
Sofi je prostrelila Anu ispitivačkim pogledom. “Više ti ne smeta što je
kriminalac?”
Ana je klimnula glavom. “Pobedila si. Sjajan je. I tako drag”, priznala je
uz šeretski osmeh.
“Ana! Nije valjda da...”
Ali Ana je samo slegnula ramenima i okrenula se na drugu stranu. Njen
hod preobratio se u trk. “Možda.” Reč je skliznula preko njenog ramena kao
da nema težinu. “Videćemo.”

11
Sainsburys - treći po veličini lanac supermarketa u Velikoj Britaniji. (Prim. prev.)

~ 108 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 15

Kuća je neprestano vrcala od živosti od Aninog i Tomaševog dolaska, i činilo

se da vreme protiče znatno brže. Prilika za samoispitivanje i razmišljanje o
vlastitom životu i budućnosti bilo je sve manje. I pre nego što je toga postala
svesna, dani su postali dugi i vreli, a more je bilo pravi blagodaran melem za
kupanje. Tomaš se preobratio u istinsko vodeno detešce; satima se brčkao u
plićacima zaliva. Sofi ga je budno pazila da bi Ana mogla da se posveti
slikanju.
Jednog prelepog dana, dok je sunce peklo s azurnog neba, Sofi, Ana i
Tomaš su se zaputili na plažu. Petar ih je povezao. Njegov taksi je klizio po
uzanom putu, oivičenom visokim prirodnim ogradama od plavog rascvetalog
ružmarina i sivih stena. Iskrcali su se u hladovini jednog šumarka, pod
stablima maslina sa srebrnkastim listovima; dogovoreno je da mu Sofi pošalje
poruku kad budu želeli da ih pokupi.
Bio je vikend i na plaži je bilo mnogo ljudi. I turisti i lokalni meštani
načičkali su se uz obalu mora dok je čitava vojska suncobrana
stajala spremna uz bataljone ležaljki. Nakon osvežavajućeg plivanja u
bistroj vodi, Ana i Tomaš su, s koficama i lopaticama u rukama, krenuli u
ekspediciju oko stena.
Sofi je stajala u plićaku, zagledana u daljinu. Samo izdaleka je mogla da
nazre obrise Mamule. Voda joj se nežno obavijala oko nožnih
članaka. Nekoliko usidrenih jedrenjaka ljuljuškalo se na ulazu u zaliv.
Razmišljala je da otpliva donde i zamoli kapetana da je odveze do ostrva.
Nastupilo je toplije vreme i kucnuo je čas da prihvati Darkovu ponudu da im
organizuje izlet brodićem u mesto obavijeno misterijom, oličenje jednog od
najgorih perioda u crnogorskoj istoriji.
Dok je razmišljala o Draganu i njegovoj sudbini, začula je ciku i vrisku sa
stena na drugom kraju plaže. Isprva ih je ignorisala, a onda je iznenada
shvatila da su joj ti glasovi poznati. Hitro se okrenula u pravcu meteža i
ugledala Anu kako juri prema njoj s uplakanim Tomašem u rukama. Dečkić
se okliznuo i pao na oštro stenje; obe njegove nožice i jedna ruka su bili vidno

~ 109 ~
 Knjige.Club Books

izgrebani, i koleno je obilno krvarilo. Sofi je brzo zgrabila maramice iz torbe

da njima zaustavi krvarenje.
“Jadni mali Tomaš”, utešno je mrmljala dok je Ana milovala čelo svog
sinčića pokušavajući da ga umiri. “Kakav nezgodan pad.”
Tomašev plač namesto da utihne još više se pojačao.
Odjednom, iza njih se pojavila starija gospođa talasaste sede kose. Držala
je neku zelenu kutiju.
“Komplet za prvu pomoć.” Bez imalo ceremonijalnosti keknula je na pesak
pored ležaljke na koju je Ana spustila Tomaša. “Svuda ga nosim. To sam
naučila u divljim i nepristupačnim predelima.”
Njene artritične šake mučile su se da otvore bočicu detola. Sofi ju je uzela
da joj pomogne. Zahvalnost je nadvladala iznenađenost. Kad je zatvarač
konačno skinut, sredstvo za dezinfekciju preplavilo je njena čula oštrim
mirisom. Istog trena stvorila se u bolnici. Zapljusnuo ju je talas kliničkog
zadaha očajanja i nevine bespomoćnosti. Tu se vodio stalni rat između života
i smrti, u kom su bitke često bile izgubljene - saopštili su joj da je Met
izdahnuo. Zateturala se i pomislila da će povratiti; čitav svet se nezaustavljivo
ljuljao oko nje. Naprasno, tutnula je bočicu nepoznatoj ženi u ruke i nekoliko
časaka samo stajala u mestu, glave oslonjene na dlanove, u pokušaju da se
pribere.
Onesvestila se samo jednom u životu, nedugo nakon Metove smrti, kad je
odlučila da se vrati na posao poslednjih dana školske godine, pred letnji
raspust. Setila se koliko su njene kolege bile zaprepašćene kad su je ugledale.
Izrazi njihovih lica govorili su da misle da je prerano. Sumnjali su da će se
izboriti s tim. Ispostavilo se da su bili u pravu. Sofi je izdržala do pauze za
ručak. Deo dužnosti obavljala je napolju; pola sata šetnje pored igrališta, gde
je razrešavala sukobe među učenicima, opominjala one koji bacaju smeće i
oduzimala flašice s vodom nestašnoj deci koja su ih koristila kao oružje.
Za promenu, taj dan je bio sunčan, pa su svi izašli napolje - zavladala je
sveopšta zaglušujuća buka. Cičalo je i vrištalo na stotine uzbuđene dece u
nestrpljivom iščekivanju školskog raspusta. Bilo je gotovo nemoguće obuzdati
ih. Sve to joj je išlo na živce. Osećaj da je zarobljena u mestu poput Hada se
rasplamsavao. Visoka ograda koja je opasavala igralište, tmurne kuće od
cigala iza njih, jaka sunčeva svetlost koja se nemilosrdno odbijala o crni beton
pod nogama, sve to ju je pritiskalo i gušilo, kao izgubljena pod naletima
klaustrofobije.
Jedno dete je protrčalo pored nje kao da je nevidljiva, bez ikakve posebne
namere osim da nastavi igru progonitelja i begunaca. U prolazu, slučajno je
dokačilo Sofi te se ona zateturala i na časak izgubila ravnotežu. Osetila je
kako pada, beznadežno raširenih i ispruženih ruku, u potpunosti zahvaćena
vrtlogom. Pre nego stoje izgubila svest, pomislila je kako nikada neće preživeti
sramotu što joj se to desilo pred učenicima.

~ 110 ~
 Knjige.Club Books

Na plaži, ipak se povratila a da nije pala na kolena, zahvalna što su Ana i

neznanka bile zauzete Tomašem i nisu primetile šta se zbiva s njom. Nekoliko
trenutaka kasnije, Tomaševi jecaji su utihnuli, delimično zbog bombone koji
mu je dala nepoznata dobročiniteljka. Sofi je pogledom pratila kako stara
gospođa umače pincetu sa vatom u flašicu detola. Uspela je da zbuni Tomaša
pitanjem da li je video desetonogog oktopoda koji obitava ispod stene i vešto
izvadila komadić kamena iz krvave rane na njegovom kolenu.
“Vau, to je bilo impresivno”, Sofi nije mogla da odoli a da se glasno ne
zadivi.
“Osnovne veštine pružanja prve pomoći, draga moja”, kazala je žena
dovršavajući čišćenje Tomaševog kolenca i stručno ga zavijajući. “Ne
bi preživela bez toga ako bi se našla hiljadama kilometara udaljena od
najbližeg doktora.”
“Svakako”, složila se Sofi. “Ne sumnjam da je tako.”
Zatim je razmenila poglede s Anom, koja je navukla grimasu koja je
istovremeno dočaravala i njenu zbunjenost, kao i ogromno olakšanje.
“Eto, maleni. Sad si kao nov.”
Tomaš je krčkao bombonu i ćutke, s nekim svečanim oduševljenjem, zurio
u neobičnu pojavu pred sobom.
Osećajući neizmernu zahvalnost, Ana je počela nezaustavljivo da brblja.
“Hvala vam”, nekoliko puta je ponovila, “mnogo vam hvala.”
“Nije to ništa, dušo moja. Molim te, nemoj toliko da mi zahvaljuješ.”
“Ne mogu da verujem da sam samo tako pošla na plažu, bez ičega - nisam
ponela čak ni hanzaplast.” Ana je spustila pogled na svoje šake kao da je htela
da naglasi sopstvenu nemoć.
Žena je izrazom lica odgovorila da ni to ne može da razume. “Uvek treba
biti spreman. To je moj životni moto!”
Nastupila je kratka tišina dok su stajale i posmatrale Tomaša i njegove
pažljivo zbrinute povrede.
“Jeste li za neko hladno piće?”, prva se oglasila Sofi. “Baš je velika
vrućina.”
Žena se nakratko zamislila i brzo klimnula glavom. “Vrlo ljubazno od vas,
hvala vam.”
“Ma ne... hvala vama... ovaj...” Ana je počela da zamuckuje shvativši da
ne zna kako da se obrati neočekivanoj dobročiniteljki.
“Ja sam Ajrin”, rekla je žena ustajući, još razbarušenije kose nego
malopre. “Drago mi je što sam vas upoznala.”
“I meni”, uzvratila je Ana osmehujući se toplo. “Ja se zovem Ana, a ovo je
Tomaš.” Rukovala se s Ajrin i srdačno je poljubila u oba obraza.
“A ja sam Sofi”, nadovezala se kolutajući očima zbog Anine plahovitosti.

~ 111 ~
 Knjige.Club Books

Ana je podigla Tomaša sa ležaljke, pa su se svi zajedno zaputili ka

obližnjem kafiću. Ajrin se kretala s atletskom gipkošću koja se opirala njenim
godinama. Približavajući se stepenicama na ulazu, Ana je popustila pred
Tomaševom težinom. Kad ga je spustila, on je veselo ušetao unutra primetno
hrmajući. Potrudio se da svi primete koliko je hrabar.
“Za mene fantu, molim vas”, dobacila je Ajrin kad je Ana krenula prema
šanku da naruči piće.
Po njenom povratku, čavrljajući uz hladno osveženje, dotakle su se i
ostrva Mamula, koje se uzdizalo iznad svetlucave vode pred njihovim očima.
“Stvarno bih volela da posetim to mesto”, objasnila je Sofi. “Ali za to nam
je potreban brod, a ja još nisam stigla da se organizujem i unajmim ga.”
Ajrin je dokrajčila fantu i izbacila kolut sveže narandže iz svoje čaše.
Pružila ga je Tomašu i on ga je spremno prihvatio. “Pa eto, ja mogu da vam
pomognem.” Sofi i Ana su se zapanjeno zgledale. “Ali kako?”, upitala je Sofi.
Ajrin je bila puna iznenađenja.
“Sali-En će nas tamo odvesti.” Ajrin je pogledala u Tomaša kad je strpao
komad narandže u usta, sa korom. “Jao”, promrmljala je. “Ali čisto sumnjam
da to može da mu naškodi.” Ponovo usmerivši pažnju na Sofi i Anu,
nasmejala se njihovim izrazima lica. Krajnje zaprepašćene, široko su
razrogačile oči i izvile obrve.
“Ko je Sali-En?”, upitala je Sofi oprezno, pretpostavljajući da Ajrin ima
prijateljicu koju tek treba da upoznaju - mada, nije joj bilo jasno kako će ih
ona odvesti do ostrva koje je, logično, okruženo vodom.
“Tako se zove moj brodić. Njime sam doplovila ovde”, izjavila je Ajrin kao
da je to nešto sasvim uobičajeno. “Celu zimu sam provela na italijanskoj
rivijeri pa sam nastavila plovidbu po Mediteranu čim je stiglo proleće.
Vijugala sam između hrvatskih ostrva, a sad, eto...”, na časak se osvrnula
oko sebe kao da osmatra neku novoosvojenu teritoriju, “... evo mene ovde.”
“Potpuno sama?”, upitala je Sofi začuđeno. Zadivljujuće je bilo da je ta
žena, uprkos svoj snalažljivosti, samostalno doplovila čak iz Engleske.
“Ponekad imam društvo”, objasnila je Ajrin, “prijatelje, kumove, ma znate
već. Ali oni dođu i odu.”
Tomaš je ispljunuo gnjecavu kašu od sažvakane narandže na sto.
“Tomašu!”, prekorila ga je Ana. “To nije lepo.”
“Bljak”, uzvratio je Tomaš plazeći jezik prošaran ostacima kore od
narandže, kao da je zahvaćen gadnim osipom.
“Pomislila sam da ju je pojeo”, primetila je Ajrin kao da je ono što se zbilo
deo nekog zanimljivog naučnog eksperimenta. “Nema razloga za brigu.”
Odmah je dohvatila salvetu i počistila nered. Ana se zapanjila. Nije navikla
da ljudi neprimereno ponašanje male dece prihvataju kao nešto sasvim
prirodno. Uhvativši njen pogled, Ajrin je uzdahnula. Jedan jedva primetan,

~ 112 ~
 Knjige.Club Books

tužan osmeh raširio se preko njenog lica. “Oduvek sam maštala o tome da
budem baka”, kazala je. “Ali prvo je trebalo da budem majka kako bi to bilo
moguće - ali nije mi pošlo za rukom.” Čežnjivo se zagledala u Tomaša i nežno
mu razbarušila detinje plavu kosicu.
“Nego... ako želite da obiđete Mamulu”, nastavila je, “možemo odmah da
pođemo.” Prstom je pokazala ka jednoj tački na moru. “Moja stara čeka u
blizini.”
Jednoglasno, Sofi i Ana su okrenule glavu na tu u stranu, kao publika
koja prati teniski meč. Nedaleko od obale, mali jedrenjak se
opušteno ljuljuškao na talasima. Sofi ga je još ranije primetila i poželela da
se popne na njega.
“Sjajno”, zapištala je od silnog uzbuđenja. “Dogovoreno.” Potom je ustala,
podigla Tomaša i uzela ga u naručje. Pošla je napolje pre nego što je Ana stigla
da se pobuni kako to nije bezbedno za njega i počela da se raspituje o
pojasevima za spašavanje, ili izmišlja neku drugu prepreku za ostvarenje ove
zamisli. Jer to je avantura koju Sofi nije htela da propusti.

~ 113 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 16

Sunce, visoko na nebu, ostavljalo je trag nalik na blistave dijamante po

površini vode, poput staze koja im je ukazivala na željeni pravac.
Malena jahta lagano je klizila po mirnom moru. Ajrin, za kormilom, iskusno
ih je vodila ka odredištu. Što su se više približavali ostrvu, Sofi se sve osetnije
stezalo u grlu. Zatekla je sebe kako čvrsto steže kanap koji je dotad, prema
uputstvima Ajrin, samo pridržavala. Napokon će kročiti na ostrvo gde je
Dragan odveden kao zarobljenik.
Ajrin je proučavala stene koje su okruživale osnovne temelje ostrva. “Malo
ćemo kružiti”, objavila je. “Moramo pronaći sigurno mesto da bacimo sidro i
iskrcamo se na kopno.”
Sofi se zakikotala i gotovo ispustila konopac nastojeći da sakrije lice
rukom. “Ovo je kao Opstanak u divljini!”, povikala je. “Podignite glavno jedro!”
Ajrin joj je uputila podsmešljiv pogled. “Mislim da vam je poznato da su ti
fiktivni likovi plovili u manjim barkama, a ne u prekookeanskim jedrenjacima
kao što je ovaj”, kazala je s mukom pred zadatkom da obuči totalne neznalice.
“A glavno jedro je već podignuto i pod vašom je kontrolom.” Ajrin je pokazala
na konopac u Sofinoj ruci.
Sofi je navukla zasluženo pokajničku grimasu na lice. “Ups! Plovidba baš
i nije moja stručna oblast.”
“Čini mi se da smo to svi primetili”, začikavala ju je Ana. “A ja sam odrasla
na mestu koje je prilično udaljeno od mora, tako da nemam blage veze ni koji
deo broda je prednji.”
“Pramac.”
Ana je začuđeno pogledala u Ajrin. “Oprostite?”
“To se zove pramac.”
Na svu sreću, Ajrin je otpočela složeni manevar brzim pokretima
podešavajući jedro, što je odvuklo njenu pažnju od Sofinog i Aninog
beznadežnog cerekanja. “Neizmerno je zabavna”, Sofi je došaptala Ani u uho.
“Luda ko struja”, složila se Ana. “Ali da, neverovatno je zanimljiva.”

~ 114 ~
 Knjige.Club Books

Nakon što su pronašli podobno mesto za iskrcavanje, Ajrin je spretno

postavila brod u odgovarajući položaj. Mesto je bilo namenjeno baš za tu
svrhu. Na niskom betonskom doku stajao je stubić za koji se privezivala omča
od brodske užadi.
Stupili su na kamenitu obalu. Sveopšti mir remetilo je samo
zapljuskivanje vode. Ostavljajući Anu, Tomaša i Ajrin za sobom, Sofi je pošla
zaraslom stazicom u pravcu tvrđave. Bujno, sivkastozeleno lišće ogromnog
viševekovnog raslinja pružalo se duž celog puta. Njegova glatka ravna
površina bila je oivičena oštrim bodljama.
Sofi je šortsem zakačila jedan od njih, pa se hitro otrgla i primetila da joj
je trnčić probio kožu. Obrisavši kapljicu krvi palcem, pomislila je na svu krv
koja je tu prolivena. Jesu li Dragana mučili? Kakva je bila njegova smrt? To
nije mogla da zna.
Kružna glavna zgrada utvrđenja uokvirivala je dvorište posuto šljunkom.
U samom njegovom središtu nalazio se bunar, a svud unaokolo vrata, prozori
i stepenice. Sofi je bila iznenađena što zatiče sve gotovo netaknuto, sa svega
nekoliko slomljenih letvica, napuklih lukova iznad prozora i okrnjenih
stepenika. Tumarajući između ćelija, koračala je pažljivo i tiho, svesna utvara
koje su tu boravile. Zaklonjene od sunca i vrućine, prazne, gole prostorije s
kamenim i zemljanim podovima predstavljale su pravo olakšanje, mada je
Sofi mogla da zamisli koliko je tu bilo hladno i vlažno tokom zime. Uslovi su
bili užasni, kako joj je Darko već objasnio; nije bilo toaleta, tekuće vode ni
kuhinje.
Zatim se popela uz veliko stepenište. Granje, lišće i još nedozreli plodovi
prastarog stabla smokve koje se pored njega uzdizalo zavidno su se širili u
svim pravcima i zaklanjali kamen od zlatastog sjaja sunca. Otvoren ravni
plato na koji je izbila bio je posut brabonjcima. Zečevi su ležali na gustoj
utabanoj slami, očigledno ne osećajući strah od čoveka. Pored njih, visoke,
ogoljene stabljike neke suve biljke koja je rasla u polumraku oholo su se
uzdizale ka nebu.
Sofi se zapitala da li su ti zečevi oduvek bili tu, te da li su zarobljenici
dolazili u iskušenje da ih pojedu. Setila se da je među oskudnim objavama o
Mamuli na internetu naišla na svedočanstvo žene koja je tu bila dovedena sa
svojim malim detetom. Dobijala je malu limenu šolju mleka dnevno da
prehrani dvomesečnog sinčića. Razmućivala ga je s vodom da joj duže potraje.
Bebu je ostavljala nekoj ženi da je pričuva kad god bi dobila deset minuta da
opere svoj i bebin veš. Vlažne presvlake raširila bi po kamenom podu ćelije i
ležala na njima celu noć, jer je jedino tako mogla da ih osuši.
Sve te muke i tegobe, posmatrane pod svetlom sasvim novog veka,
delovale su skoro nezamislivo. Pomisao da ih je iko preživeo bila je
gotovo neshvatljiva. Ali to detence, koje je imalo devet meseci kad su
prebačeni u drugi zatvor na kopnu, u današnjoj Hrvatskoj, postalo je poznat

~ 115 ~
 Knjige.Club Books

doktor u Srbiji. Prosto je zadivljujuće šta ljudska bića mogu da podnesu. Sofi
se iz dubine srca nadala da je i Dragan bio jedan od malobrojnih preživelih.
Ana, Tomaš i Ajrin su bučno dotapkali uz stepenice, pri čemu su poplašili
zečeve i poremetili začaranu tišinu. Zajedno su se prošetali oko ostrva, za šta
im je bilo potrebno svega dvadesetak minuta. Stigli su do početne tačke, do
mesta sa kog je ostrvo gledalo ka kopnu, gde ih je Sali-En strpljivo čekala.
Kopno beše jasno vidljivo, kao da bi se do njega mogao dobaciti kamen.
Darko je rekao da nijedan zarobljenik nije utekao sa Mamule. Zabeležen je
samo pokušaj bekstva iz tog koncentracionog logora u blizini Prevlake, zbog
čega su strogo kažnjeni svi ostali zatvorenici.
Sofi je spustila pogled i shvatila da su se ostali već ukrcali. Ajrin joj je
mahala da požuri. Bilo joj je drago što odlaze sa tog ostrva i njegove mučne
prošlosti. Prožeta jezom, stresla se uprkos spoljašnjoj toploti.
U poslednje vreme, lokalna i međunarodna štampa bile su pune priča o
sporazumu između crnogorske vlade i jednog poznatog hotelskog lanca koji
je imao plan da uredi Mamulu kao letnje odmaralište. Međutim, mnogi su bili
šokirani i užasnuti tom idejom, uvereni da Mamulu treba čuvati kao
svetilište, memorijalno zdanje posvećeno svima koji su tu patili i umrli,
podvlačeći da niko nikada ne bi ni pomislio da Aušvic pretvori u hotel.
Ostrvo je bledelo pred njenim očima gubeći se u daljini. Ugledala je isti
onaj blistavi vodeni put kao posut dijamantima, ali ovog puta ne u pravcu
kojim su se oni kretali - lelujavo je plesao ka nesagledivom horizontu. Sofi
nije mogla da misli o budućnosti ostrva, već isključivo o prošlosti, pitajući se
šta je ono značilo za Dragana, Miru i njihovu još nerođenu bebu.

Ajrin je ponudila da ih prebaci brodom do kuće. Tomaševo oduševljenje bilo

je neopisivo. Sofi je obavestila Petra da su se snašle za povratak. Pomislila je
da mu piše na crnogorskom, jer je već prešla nekoliko lekcija sa direktorkom
osnovne škole. Ali brzo je odustala od te ideje, uverena da bi sve što bi sročila
bilo i neispravno i nerazumljivo. Slušala je još kao dete da je jezik koji se
nekada nazivao srpskohrvatski sinonim za nešto ’neverovatno teško’. Stoga
je odlučila da se drži engleskog.
Nakratko su zastali kraj ostrvceta u zalivu pod nazivom Gospa od
Slapjela12. Ajrin je još ranije čula za njega pa je poželela da ga obiđe. U crkvi
su videli tapiseriju koju je čitavih dvadeset pet godina tkala usamljena žene
od svoje kose. Čekajući muža moreplovca, sasvim je osedela. Ali on se nikada
nije vratio. Priča o ženi koja uzaludno čeka dragog bila je na više nivoa

12
Ostrvo ispred Perasta napravljeno krajem XV veka. Po predanju, braća Moršići su na jednoj hridi u Risanskom
zalivu 22. jula pronašli sliku Gospe, pa su Peraštani 1452. godine odlučili da na tom mestu sagrade pravoslavni hram
Bogorodici. Oko hridi je nabacano kamenje i podignuta mala kapela. Potom je, po Fašinadi, tradicionalnom običaju,
vekovima nasipano kamenje, potapane su oronule barke i turski brodovi, tako da se površina ostrva sve više širila.
Danas se prostire na oko tri hiljade kvadratnih metara i na njemu se nalazi Crkva Gospe od Škrpjela. (Prim. prev.)

~ 116 ~
 Knjige.Club Books

povezana sa zalivom; Mirina sudbina je bila samo jedna od mnoštva sličnih.

Da li je bolje što ona sa sigurnošću zna da se Met nikada neće vratiti? -
zamislila se Sofi. Ili bi i najmanje zrno nade učinilo njen život lakšim?

Dok su se približavali Prčanju, Sofi je uputila Ajrin ka doku ispred njene kuće.
Bilo je lepo videti gradić i sa morske strane: niz stamenih kuća od kamena
duž puta i poneka moderna vila i stambena zgrada. Sve se kupalo u
poslednjim zracima sunca, koje će uskoro nestati iza planina i potonuti u
Jadransko more, odakle je i došlo. Ajrin ih je pustila da izađu pa otišla da
ukotvi Sali-En u nešto dublje vode. Potom se u gumenom čamcu s veslima
vratila na obalu, jer ju je Sofi pozvala na čaj.
“Hoće li ostati ovde?”, tiho je prošištala Ana u Sofino uvo dok je pištavi
zvuk kuvala na šporetu parao bubne opne.
“Nemam pojma”, odgovorila je Sofi sipajući ključalu vodu u čajnik. “Pitaću
je.”
“Ajrin”, obratila joj se, pa napravila kratku pauzu sačekavši da Tomaš
prestane da lupa šerpom po podu. “Da li biste odseli kod nas? I više ste nego
dobrodošli, ako želite. U nedostatku smo detola - ali i baka.”
Pružila je Ajrin šolju sa čajem željno iščekujući dogovor.
“Pa, draga moja, zaista bih volela”, konačno je izustila Ajrin posle kraćeg
kolebanja. Podigla je šolju u znak zdravice. “Divno!”
I tako je njihova mala skupina dobila još jednog člana.
Ako se Frenk i iznenadio kad je ugledao postariju ženu za trpezarijskim
stolom nakon što se te večeri vratio iz bara, ničim to nije pokazao.
“Pretpostavljam da treba da sastavim još jedan krevet isporučen u
delovima”, mrzovoljno je progunđao kad ih je Sofi upoznala.
“Mogu da spavam na brodu dok soba ne bude spremna”, dobacila je Ajrin
ravnim i sigurnim tonom, u skladu sa svojim držanjem.
“Vaš brod? To je onaj tamo, zar ne?” odmah je počeo da se raspituje Frenk.
“Tako je”, brzo se umešala Sofi. “Ajrin je dojedrila čak iz Velike Britanije!
Nije li to zadivljujuće?”
“Izgledate suviše staro za takav poduhvat”, primetio je Frenk bez imalo
taktičnosti. “I stvarno, koliko imate godina?”
Sofi je digla ruke od diplomatije. Ako će Ajrin u njenoj kući provesti
izvesno vreme, ona i Frenk će morati da nauče kako da žive u istom prostoru.
Najbolje bi bilo da sami pronađu način da se sporazumeju.
Ajrin se uspravila istežući se do svoje pune visine. Pokazalo se da je viša
od Frenka. “Ja sam sedamdeset devet godina mlada”, izjavila je.

~ 117 ~
 Knjige.Club Books

“Pa onda, u redu”, uzvratio je Frenk. “Dobro, biće korisno imati jednu
stariju i iskusnu ptičicu u blizini. Taman sam pomislio kako su mi se zimske
vunene rukavice pohabale. Mogli biste da mi ispletete nove.”
“Šta zaista želite da kažete, dobri čoveče?” Ajrinin ton je bio jednako
kraljevski kao i njeno držanje.
“Mogli biste da mi ištrikate i koji džemper”, rekao je Frenk. “Dame vaših
godina, kako da se izrazim, uživaju u pletenju, nije li tako?”
Zvuk Aninih i Sofinih uzdaha mogao se čuti do Kotora.
“I kapu i šal?”
Ajrin je odmerila Frenka kao da je izričito nebitan i beznačajan insekt.
“Pletenje? Dragi moj prijatelju, ja nemam pojma kako se plete.” Na časak
je zastala kako bi uzela vazduh. Njene reči su poput gladnog tigra vrebale i
kružile oko bespomoćnog Frenka.
Prateći ih pogledom, Sofi i Ana su se naježile od strepnje.
“I to je nevažno, jer toliko toga umem da radim. Znam kako se upravlja
brodom preko sedam mora; mogu da upravljam avionom i uspešno ga
prizemljim i kad se nadviju gusti oblaci. Osim toga, majstor sam za jahte,
imam i trgovačku pilotsku dozvolu i profesionalnu kvalifikaciju na položaju
vrhunskog mesara.”
Zadržavajući dah, Sofi ih je posmatrala i čekala, svesna da Ana pored nje
čini isto.
“Ali ono u šta se ne razumem jeste PLETENJE.”
Frenk je s teškom mukom, zabezeknut, pokušavao da zatvori usta, jer mu
se vilica spustila da poda. “Svaka vama čast, draga. Dok god imate kose.”
“Ja kosu barem imam”, pecnula ga je Ajrin, “za razliku od vas, koji nemate
tri dlake na glavi. Uložiću sve napore i učiniti sve što je u mojoj moći da tako
i ostane.”
Sofi više nije mogla da suzdrži kikotanje. Prvi put je videla kako se
Frenkova bezbrižnost, koja je ponekad naginjala aroganciji, istopila.
Ana, ništa manje zapanjena, iznenada se umešala. “Stvarno umete sve
to?”
Frenk je brže-bolje odlutao u udaljeni kutak kuhinje, do omanjeg
frižidera, u kome je držao zalihe piva, i kome niko nije smeo ni da se približi.
Ajrin se vragolasto nasmešila i namignula iza njegovih leđa. “Sve je istina,
osim onog poslednjeg. To sam izmislila.”
“Majstorica u mesarstvu”, Ana se previjala od smeha. “Ha-ha-ha! Nikada
nisam čula nešto tako dovitljivo.”
Frenk se u međuvremenu vratio i ceremonijalno spustio četiri flaše svog
dragocenog piva na sto. “OK”, kazao je. “Isprašili ste me, pošteno ste me
isprašili, draga moja.”

~ 118 ~
 Knjige.Club Books

Flaše su zašištale dok ih je otvarao, jednu po jednu. Podelio ih je svima.

“Dobro došli u našu malu porodicu, Ajrin.” Zveket stakla kad su se
kucnuli sve ih je podsetio na zvuk zvona.
“Živeli.”

~ 119 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 17

Pošto je konačno uspela da obiđe Mamulu, i to na najneočekivaniji način, Sofi

je jedva čekala da pročita naredno pismo. Leto je bilo poodmaklo pa su svi
barovi i restorani raskrilili širom vrata i ispunili slobodan prostor oko sebe sa
bezbroj stolova i stolica. Darko ju je odveo na drugu stranu zaliva, u malo
mesto na obali mora s drvenom pozornicom iznad vode nalik na minijaturni
Brajtonski dok. Darko je predložio da pročitaju pismo pre nego što bend
zasvira, posle će moći da se opuste i uživaju.

Najdraži moj Dragane,

Avgust zovemo ’povratak s odmora’, ali ove godine ovde niko nije
odmarao. Nisam posetila čak ni mamu i tatu. Putevi su loši. Putovanje je
opasno i zbog mnogih usputnih provera vojnika. Nisam želela da
rizikujem, i majka mi nije zamerila. Septembar je. Sve je u bojama vina.
Onaj omanji vinograd koji je sin bake Ilić nasledio od tasta ove godine
je dobro rodio. Grožđe je sitno, slatko, sočno, izgleda kao rubin i
preukusno je za jelo i spravljanje najboljeg vina. Ona nam je poklonila
mnogo grožđa. Tvoja majka i ja smo pokušale da napravimo džem, ali ne
znamo hoće li biti dobar, jer nismo imale dovoljno šećera i drugih
dodataka. Zalihe se smanjuju i sve je preskupo, a niko nije nameran da
putuje daleko da bi nabavio ono što u našem mestu nedostaje. Radnje u
Budvi sigurno su dobro snabdevene raznoraznim dobrim i čudesnim
stvarima, ali mi ne želimo da idemo tamo, kakvegod đakonije nas čekale.
Tvoj poslovođa se pre neki dan javio, raspitivao se imamo li ikakvih
vesti o tebi. Ovih dana nema mnogo potražnje - niko nema novca. Ali
građevinara, veštih i iskusnih kao što si ti, nema mnogo i teško ih je
pronaći. Sigurno će biti posla kad se vratiš. Nismo imali šta da mu
kažemo, ostali smo bez svake nade.
Tokom poslednjih meseci išla sam samo do Gornje Lastve. S tvojom
majkom. Posetile smo Crkvu Svete Marije. Ranije nisam bila naročito

~ 120 ~
 Knjige.Club Books

religiozna. Ali sad kad nema ničega čemu mogu da se nadam, okrećem
se veri u gospoda Boga.
Pre nego što sam kročila u crkvu, ugledala sam zlatastog orla. Izleteo
je iz gnezda na liticama i vinuo se ka nebu. Neko vreme je samo opušteno
krstario, klizeći niz vetar, ceo minut, pa porinuo nadole, krila priljubljenih
uz telo. Izgubila sam ga iz vidokruga pre nego što je stigao do svoje mete.
A onda se ukazao ponovo. S njim je bio još jedan, verovatno parnjak iz
gnezda. Uzneli su se toliko visoko da sam jedva uspevala da ih
razaznam.
Možeš ti da zamisliš da letiš tako visoko? I skoro dotakneš sunce?
Da imam moć da budem gore s njima, sigurno bih mogla da te vidim,
tamo, na Mamuli. Nadam se da će te oni nadgledati, budno pazeći, za
tvoje dobro.
Ti orlovi su dosad već odnegovali svoje mlade. Mi još čekamo rođenje
našeg prvenčeta. Jedino tome se radujem. Predstojeća hladna zima ništa
je. Jer srce mi je hladno kao led. Ali bar je prošla nepodnošljiva letnja
vrelina. Zglobovi su mi otečeniji nego ikada i noge me bole; osećam se
kao nezgrapna slonica.
Ne želim da te zabrinjavam, a i doktor tvrdi da ima dovoljno vremena
da se situacija promeni, ali moram da ti kažem da je beba u poprečnom
položaju. Znaš li šta to znači? Detalji o trudnoći uglavnom se skrivaju od
muškaraca, ali ti si moj suprug i bebin otac, i treba da budeš obavešten
o svemu što se tiče nas. Dakle, normalno je da se beba okrene pravo -
glavom nadole - do ovog stadijuma trudnoće.
Kao što rekoh, doktor kaže da nema razloga za brigu i strepnju. Tvoja
majka je stoički hrabra kao i uvek, s neizmerno pozitivnim stavom, ali
baka Ilić... pa, recimo da voli u svemu da vidi katastrofu i neprestano
drami. Izbegavam susrete s njom, jer nije mi potrebno njeno ’mračenje i
paničenje’, niti ’saveti’, kako ona to voli da nazove. Ipak - u jednom je u
pravu. Strije se nisu pojavile. Njeno esencijalno ulje je odlično; napravile
smo dosta tog melema.
S mnogo ljubavi,
Tvoja Mira

Darko je stigao do kraja pisma. Sofi je primetila da je to prvo pismo koje je

preveo u jednom dahu, bez upadica s njene strane. Bilo je nečeg posebnog u
Mirinom pisanju - u tonu tihog očajanja - činilo joj se nepodesnim i neučtivim
da remeti taj tok. Reči su sadržale istu onu lepotu - opis orlova, na primer -
ali iza njih se skrivala oštra ivica nemira i slutnje i sablasna atmosfera
neminovnog prokletstva.

~ 121 ~
 Knjige.Club Books

Mirin svet se suzio. Obuhvatao je samo njenu kuću, zaliv i nekolicinu sela
u blizini. Svud unaokolo vrebala je opasnost; u svakom delu prelepe zemlje
klijali su strah i neizvesnost.
Darko je primetio da je neobično ćutljiva. “Nemaš ništa da kažeš, Sofi?”,
zabrinuto je nabrao čelo.
Sofi je slegnula ramenima i okrenula glavu ka moru boreći se da zaustavi
suze. Skoro da je bilo smešno što se toliko potresala zbog ljudi koje nije
poznavala. Darko bi mogao da pomisli da je cmizdrava, ako već nije.
“Sad bar znamo čime se bavio - bio je zidar”, nastavio je Darko
ohrabrujuće, Grozničavo je nastojao da pronađe nešto pozitivno u Mirinim
rečima, za razliku od Sofi, ne bi li je razvedrio.
“Da. To je... zanimljivo.” Sofi je žarko želela da sazna više o tom paru, ali
sad je shvatila da je taj podatak krajnje nebitan. “Muči me ono što je rekla o
bebi”, dodala je. “Toliko nevolja ju je već zadesilo - naprosto ne mogu da
verujem da bi nešto moglo da pođe naopako i na porođaju.”
Darko je pružio ruku preko stola i stegao Solinu šaku. Njegov dlan je bio
hladan i suv, ni gladak ni grub. Muževan. Mnogo vremena je proteklo od kada
je poslednji put iskusila takav dodir.
“Siguran sam da će sve izaći na dobro.” Prepleo je svoje prste s njenima.
“Ne brini toliko. Šta god da se dogodilo - ostalo je u prošlosti. Ništa ne možemo
da promenimo koliko god to želeli.”
Darko je i ranije izgovarao slične reči, i bio je u pravu. Klimnula je glavom
i šmrknula, svesna suza koje se promaljaju u uglovima njenih očiju, ali nije
uspevala da u potpunosti otrese sa sebe osećaj ožalošćenosti. “Vraćam se za
minut.” Hitro je povukla ruku i gotovo poskočila sa stolice. “Idem načas do
toaleta.”
Umila se hladnom vodom, nemilosrdno se polivajući i ne brinući da će
sprati šminku. Zagledala se u ruku koju je Darko do malopre držao. Bila je
željna ljudskog dodira, čeznula je za njim više nego što je mogla da
pretpostavi. Ali zapravo, želela je Metov dodir, samo Metov, dala bi za njega
sve na svetu.
Kad se vratila za sto, pokušala je da unese vedrinu u veče ispitujući Darka
o muzičkoj grupi koja je nastupila, o njenim članovima, za koje se, naravno,
ispostavilo da ih on poznaje, uz komentar da je neizmerno uživala u njihovoj
muzici. Iskoristivši tu priliku, Darko ju je upitao da li bi volela da odu na
letnji muzički festival u nešto severnijem gradu, Ulcinju, blizu albanske
granice. Nakon kraćeg predomišljanja, prihvatila je poziv. Bilo bi dobro da se
malo opusti i zabavi; u poslednje vreme je isuviše vremena provodila u kući,
te se pomalo plašila spoljašnjeg sveta.
Njen bezbrižni svet raspao se na gotovo isti način kao i Mirin u ratom
zahvaćenom području, ali dok Mira nije imala nikakvu kontrolu
nad događajima i svojom situacijom, Sofi jeste - i trebalo bi da se
~ 122 ~
 Knjige.Club Books

posveti tome, pre nego što sve ode u nepovrat. Odlazak na festival sa
ljubaznom, milom osobom kao što je Darko predstavljao je savršen početak
ponovnog ulaska u društveni život.
Sićušnim ali uspešnim koracima vraćala se poslu i podučavanju. Dvaput
nedeljno odšetala bi nekoliko kuća niz zaliv do osnovne škole, gde su je deca
uvek dočekivala srdačnim i radosnim pozdravom. Bila je zadivljena njihovim
vaspitanjem i ponašanjem, bistrinom i željom da nauče engleski jezik. Deca
u londonskoj školi stalno su se žalila i zanovetala zato što moraju da uče
španski, francuski i mandarinski, i većina ih je smatrala potpuno nebitnim u
svom životu.
“Dobar dan, gospođice Tejlor”, jednoglasno su deca izražavala
dobrodošlicu odgovarajući na njen pozdrav. Petnaestak minuta bi im
objašnjavala novo jezičko pravilo, kako treba nekoga da pitaju za zdravlje ili
iskažu sumnju prema nekom budućem događaju. Potom ih je delila u
grupice, pa sa svakom čitala naglas i radila na poboljšanju izgovora.
Jednog sunčanog podneva, po završetku časova, dok je zamišljena izlazila
kroz školsku kapiju, laganim korakom, umalo nije pala preko čoveka koji joj
je preprečio put. Uopšte ga nije primetila. Iako se po okolini motalo mnoštvo
turista, u samom jeku leta, njegove iznošene čizme i pohabani ruksak koji
mu je visio preko ramena pre su ukazivali na avanturistu nego na putnika.
Promrmljavši izvinjenje što je tako naletela na njega, propustila ga je da
prođe. Taman kad je htela da izvuče telefon iz džepa i proveri koliko je sati,
on je okrenuo glavu ka njoj, kao da traži nešto. Duboko plavetnilo njegovih
očiju pogodilo je Sofi kao užarena munja. Nikada nije videla tako prodorne
plave oči.
Čovek je nastavio, Sofi je ostala da gleda za njim. Pri onom kratkotrajnom
pogledu primetila je da i nije mlad koliko joj se isprva učinilo, možda je bio u
kasnim tridesetim ili ranim četrdesetim. I pre bi ga nazvala lutajućim
intelektualcem nego beskućnikom koji tumara po svetu.
Kad se malo pribrala, brzo je trepnula i prešla rukom preko čela, kao da
tera njegov upečatljivi pogled. Okrenula se u nameri da se vrati kući, prateći
njegove korake, iako je on u međuvremenu prešao na drugu stranu ulice.
Hodao je opušteno, s lakoćom, samouvereno. Posmatrala ga je kako prolazi
pored poluotvorenih vrata njene kuće, a potom, s neobjašnjivim osećajem
krivice, ušla unutra.
U kuhinji je zatekla Ajrin i Tomaša. Zabavljali su se slikanjem prstima.
Ogromne mrlje farbe veselih boja prekrivale su sve površine - ne samo papir
na stolu već i stolice, pod i nameštaj.
“Pa”, promrmljala je Sofi bacivši pogled preko mališanovog ramena kako
bi bolje proučila crtež. “To se i ne razlikuje baš mnogo od mamičinih radova.”

~ 123 ~
 Knjige.Club Books

“Izvini, molim te!” Ana je banula u kuhinju iz dvorišnog ateljea, pa se

šaljivo pobunila protiv Sofine presude. “Misli ti šta hoćeš, ali ljudi daju mnogo
novca za moje viđenje naivne umetnosti.”
Sofi je izvila obrve i podrugljivo frknula. “Da, pa dobro, neki ljudi imaju
više novca nego stila.”
U tom času neki glas spolja nadjačao je njihovo šaljivo prepiranje.
“Alo!”, iznova je odjeknuo - dubok, prodoran, muški. “Ima li ikoga?”
Sofi je otišla do vrata. Onaj plavooki čovek stajao je pred njom. Ruksak je
spustio na tlo, kraj nogu. Zapitala se kog vraga on tu traži. Možda je video
upadljivi znak sa reklamom za izdavanje - sobe - ali bilo je jasno da se to
odnosi na susednu kuću.
“Imate li slobodnih soba?”, obratio se kao da joj čita misli.
“Ovaj, ne”, uzvratila je Sofi kolebljivo. “Ne... mi smo... znate, ovo nije
pansion. Mislim da tražite onu konobu.” Prstom je pokazala na zgradu u
komšiluku, gde je ispod prozora na spratu još u vazduhu visila ponuda za
sobe.
“Malopre sam se tamo raspitivao”, objasnio je mršteći se. “Puni su.
Zapravo, prešao sam čitav zaliv. Tražim prenoćište, ali sve je zauzeto. Trebalo
je unapred da rezervišem, pretpostavljam. Ovde je mnogo veća gužva nego
prošlog puta kad sam dolazio, pa sam izgleda uhvaćen nespreman.” Napravio
je tužnjikavu grimasu gledajući u Sofi. Njegove oči kao da su prodirale u
njene.
Sofi mu se sažaljivo osmehnula. “Bliži se špic sezone i svake godine dolazi
sve više turista - bar ih je sad znatno više nego lane, kako tvrde meštani.”
Jedva da je uspevala da se usredsredi na ono što govori, svesna da je gleda.
“Prošlo je dvadeset godina otkad sam poslednji put posetio ove krajeve.
Nije ni čudo da se sve toliko promenilo.” Čovek je napravio pauzu pa se
zgledao preko vode kao da se priseća nečega. Proteklo je nekoliko naizgled
beskrajnih sekundi pre nego što se ponovo okrenuo ka Sofi. ”Jeste li dugo
ovde?”
“Nisam, nisam baš...” Sofi je naglo zaćutala. U glavi je računala kako je
stigla u taj kraj krajem oktobra, a sada je skoro jun. Je li moguće da je prošlo
već sedam meseci? “Zapravo, i jesam.”
Čovek je klimnuo glavom.
“Nisam turista, živim ovde”, dodala je želeći da se izdvoji i ogradi od grupe
debeljuškastih ljudi iz severne Evrope, crvenih lica i oprljenih suncem, koji
su u tom trenu bučno prolazili pored.
“Kapiram.” Čovek se nasmešio. “Pa... šta vas je dovelo ovamo?”
Sofi se kolebala. Osetila je neizdrživu potrebu da zagonetnom strancu
ispriča sve, da izbaci sve iz sebe, da mu poveri priču o Metu i kući i svima koji
trenutno u njoj žive, ne zaobilazeći ni prijatelja Darka, ni svog ribara, Sandru

~ 124 ~
 Knjige.Club Books

i Petra. Htela je da mu kaže za svoj posao u lokalnoj školi. Nije razumela šta
ju je spopalo. Uglavnom je izbegavala razgovore s nepoznatim ljudima.
Otvorila je usta, ali ubrzo ih je ponovo otvorila, poput načisto smušene
zlatne ribice. Pod hitno je morala da se pribere.
“Mogli biste da mi ispričate vašu životnu priču uz šolju čaja?”
Preuzimajući uzde u svoje ruke, neznanac je zakoračio preko praga. Sofi se
povukla u stranu kako bi ga propustila,
“Da, samo izvolite”, rekla je malčice prekasno, “dođite da upoznate moje
prijatelje.”
Ajrin i Tomaš i dalje su sedeli za stolom, širom razrogačenih očiju. U
vazduhu oko njih iščekivanje se moglo skoro napipati. Ana je iščezla u svom
ateljeu.
“Zdravo”, srdačno im se obratio neočekivani posetilac. “Ja sam Ton.”
“Tom!”, uzviknuo je Tomaš prepoznajući sopstveni nadimak.
“Ne, ne Tom, nego Ton”, strpljivo je pojasnio Ton naglašavajući n na kraju
svog imena s naročitom jasnoćom. “Pretpostavljam da se ti zoveš Tom?”
Ajrin se popustljivo osmehnula. Očigledno ju je stranac osvojio pogodivši
kako se jedno detence, suviše malo da bi u potpunosti vladalo jezikom,
obradovalo njegovom imenu upravo zato što je toliko slično njegovom.
“Vaš malecki?”, upitao je Ton.
Ajrin je prasnula u smeh. Tomaš se prepao i preturio bočicu sa vodom.
Sofi je hitro priskočila da pokupi vodu krpom.
“Ne, nemam decu, i četrdeset i više godina sam prestara da bih bila majka
ovom mališanu”, uzviknula je Ajrin iako beše jasno da joj je takav kompliment
prijao. Tonove neverovatno plave oči zaiskrile su šeretski. ”Ne mogu da
verujem, izgledate mnogo mlađe.”
Laskavac! - pomislila je Sofi. Naravno da zna da Ajrin ne može biti
Tomaševa majka.
“On je Anin, moje prijateljice iz Londona”, objasnila mu je Sofi. “Doduše,
njegovo pravo ime je Tomaš, a ne Tom.” Uputila je osmeh ka malenom dečaku.
“Poreklom je iz Poljske.”
“Divno ime.”
“Ja sam Sofi, a ovo je Ajrin.”
U tom času Ana je ponovo pohrlila ka kuhinji. Zaustavila se na pragu kad
je ugledala Tona, pa ipak ušla, s upitnim izrazom na licu.
“Aha, evo je - upoznaj i Anu, Tomaševu mamu.”
Ton je klimnuo glavom, pozdravljajući Ajrin i Anu. “Vi ste gošće, zar ne?”
“Ma kakvi”, umešala se Ana razdragano. “Ovde živimo. Mi smo velika,
srećna porodica, iako nismo rodbinski povezani!”

~ 125 ~
 Knjige.Club Books

Sofi je pomislila koliko nekome sa strane takva mala družina deluje

uvrnuto. Još da se pojavi i Frenk, pa da Ton pomisli da su sektaši.
“Zadivljujuće.” Ton je pogledao prema vratima iza kojih se na nekoliko
metara udaljenosti videlo more, a nešto dalje i veličanstveni prsten od okolnih
planina. “Kakvi ste srećnici.” Činilo se da ga uopšte nisu začudili njihovi
međusobni odnosi i okolnosti koje su ih spojile.
“Jeste li za čaj?”, upitala ga je Ana krenuvši prema kuvalu.
“O, da, taman sam htela da svima napravim čaj”, trgla se Sofi. “Izvolite,
slobodno sedite.”
Ton je spustio pogled na stolicu koju mu je Sofi pokazala. Prvo je pomerio
nekoliko crteža vodenim bojama koji su se tu sušili i nekoliko zrna grožđa.
Onda se spustio, onako natenane.
Dva sata kasnije i dalje su ćaskali.
“Gde ste odseli?”, upitala je Irena u jednom trenutku.
Nastupila je neobična i pomalo neprijatna pauza.
“Pa, eto vidite, u tome i jeste problem”, odgovorio je Ton s izvesnom
nelagodnosti. “Nisam uspeo da pronađem slobodan smeštaj.”
“Ne brinite, možete da odsednete kod nas, dragi moj”, objavila je Ajrin
nedvosmisleno.
I tako je Ton dobio sobu na drugom spratu s pogledom na dvorište.

~ 126 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 18

Svi su se okupili da isprate Sofi i Darka u Ulcinj. Samo Ton se nije priključio
pozdravnoj povorci. Sofi nije bilo jasno zašto su toliko oduševljeni idejom o
izletu. Ali oni su brinuli o njenom psihičkom stanju jer vreme nije ublažilo
tugu za Metom. Ana je neretko ponavljala da Sofi treba češće da izlazi.
Vožnja je bila lagana i udobna; Sofi se još nije navikla na nezagušene
puteve te malene zemlje, u kojoj je živelo nešto više stanovnika nego
u Glazgovu. Darko je želeo sve da joj pokaže, znajući da ona gotovo ništa nije
obišla, osim mesta na koja ju je on vodio. Bio je njen svestrani turistički vodič
kroz Crnu Goru i dopala mu se ta samonametnuta zanimacija.
Stoga je napustio obalski put prema albanskoj granici, podosta pre
Ulcinja. Sledio je saobraćajne oznake koje su vodile ka Starom gradu, zapravo
starom delu Budve. Baš kao i Kotor, grad koji ponosno stoji na uzvišenju, uz
mučke napore oživljen je posle zemljotresa 1979. godine. Sada se uzdizao kao
svedočanstvo veštine lokalnih građevinara i zanatlija.
“Dragan Kovač je bio klesar, kako si i predosetio”, kazala je Sofi prelazeći
rukom preko starinskog kamena drevne tvrđave na širokom glavnom trgu.
“Možda je radio i na ovoj građevini: na njenom održavanju i popravkama.”
Darko je klimnuo glavom. “Restauracija i obnavljanje su ključni u tom
poslu, isto kao i izgradnja od nule.”
Izvesno vreme ni reč nisu prozborili, oboje izgubljeni u svojim mislima.
“Jesi li za sladoled?”, upitao je Darko. “Znam gde je najbolji.”
Sofi se dopao predlog. Baš bi joj prijala hladna slatka poslastica posle
razgledanja kamenih površina, užarenih i zaslepljujućih pod
sunčevim zracima.
Kad su stigli do Ulcinja, Darko ju je prvo poveo do kuće svoje tetke.
Besprekorni bungalov, gde su nameravali da prenoće, bio je udaljen nekoliko
redova od gradske plaže. Dve od tri spavaće sobe bile su pripremljene. On je
jedva čekao da ode na festival, i njegovo raspoloženje prenelo se na Sofi. Ali
kad su došli na odredište, usledio je još jedan šok. Odavno se nije zatekla u
tolikoj gužvi - osim na aerodromu Getvik - još od Metove smrti.

~ 127 ~
 Knjige.Club Books

Osvrtala se oko sebe, uznemirena i uzbuđena zbog meteža i energije koja

je treperila u magličastom, sparnom vazduhu. Okupili su se ljudi svih
generacija, ponajviše mladi - mlađi od nje i Darka, zaključila je Sofi blago
zaprepašćena.
Ona i Met su bili dvadesetdvogodišnjaci kad su se venčali, neposredno
nakon mature. On je otišao na Kembridž, a ona je izabrala Univerzitet Istočne
Anglije da bi bila što bliže njemu. Od tada jedva da je primećivala kako godine
prolaze. Dvadesete su proletele kao munja. Tridesete, iznenada je shvatila,
mogle bi prohujati još brže. Samo što ne bi baš sve bilo potpuno isto, jer bi
ona rodila bebu - uz malo sreće, i nekoliko beba - pa bi se onda preselili u
veću kuću, verovatno izvan Londona, blizu roditelja, u kraju gde su i odrasli.
Sve to je ona, iako podsvesno, isplanirala. Ali onda je Met umro i čitava
kula se srušila i ona se našla tu, na plaži u severnom delu Crne Gore, bez
ikakve stvarne ideje zašto je tu, i bez majstora za dušu, veštog
poput Dragana, koji bi sklopio rasute deliće njenog života u funkcionalnu
celinu.
Darko se pojavio sa dve flaše piva i jednu joj pružio. “Dođi”, pokazao je na
pozornicu, nešto dalje niz plažu. “Hajde da priđemo bliže, bolje ćemo čuti.”
Ubrzo su stajali tačno ispred bine i slušali jedan soul bend dok je sunce
iza njih zalazilo bojeći more i nebo nijansama ćilibara, zlatastim i
narandžastim. Svud naokolo je treštalo. Nije bilo moguće razgovarati.
Sofi se njihala napred-nazad ispijajući pivo i trudeći se da ne razmišlja ni
o čemu. Kako bi zaustavila svoje vrtoglave misli i žalosno srce, prepustila se
omamljujućoj melodiji i hipnotičkom dejstvu muzike. Darko se osmehnuo
okrenuvši se ka njoj.
“Dobri su, zar ne?”
Sofi je klimnula glavom klateći se i dalje. “Veoma dobri.”
Bilo je kasno uveče kad su se vratili u bungalov Darkove tetke.
“Hvala ti za super veče”, kazala je Sofi s vrata svoje spavaonice. “Odlična
ideja, da dođemo ovde.”
Darko se milo nasmešio. Izgledao je još viši u uskom hodniku modernog
objekta. “Nema na čemu. Hvala tebi što si mi pravila društvo.”
U krevetu, Sofi je odgurnula posteljinu sa sebe. Navikla se već na toplotu
i veliku zaparu i više joj nisu smetali da zaspi. U te kasne sate obeznanila se
začas, iscrpljena od putovanja i neočekivanog osećanja da je u izvesnom
smislu iznova zakoračila u svet živih, odakle je dugo bila svojevoljno
izopštena. Tavorila je u poluživotu između sopstvenog postojanja i Metovog
odsustva.
Narednog dana dugo su spavali. Otišli su na lagani ručak u ljupki mali
restoran koji je Darku bio poznat, i gde je sva hrana bila domaća. Velika,

~ 128 ~
 Knjige.Club Books

tamnonarandžasta žumanca poširanih jaja razlila su se na Sofinom tanjiru

poput blistavih zraka sunca na zalasku koji je posmatrala prethodnog dana.
Na plaži, zabava je bila u punom jeku; glasan i popularan lokalni rok bend
svirao je pred publikom u transu. Ali Sofi nije bila impresionirana pa ju je
Darko poveo do poteza sa ležaljkama, gde su nekoliko sati ležali u senci
suncobrana, čitajući, ćaskajući i posmatrajući prolaznike u saučesničkom
ćutanju.
Sofi je spazila kako žene bacaju zavidne poglede prema njoj. Oči bi im
onda skliznule ka Darkovom atletskom telu, ispruženom na ležaljci. Njegov
taman ten bio je primamljiv, i oprljenost suncem je postajala sve vidljivija, što
je pridodavalo posebnu draž njegovoj pojavi. Nije mogla da vidi u kom pravcu
su usmerene njegove oči iza tamnih naočara. Ali pretpostavila je da prate
iščezavajuće figure smeđih, gipkih devojaka koje su mu se očigledno divile.
Nadala se da mu nije na smetnji.
U obližnjem restoranu služili su ribu i pomfrit u tipično britanskom stilu.
Kad je sunce ponovo zašlo i vrućina blago uminula, počastili su se, jedući iz
papirnih fišeka uglavljenih među stene koje su opasavale plažu. Slušali su
mladog srpskog kantautora, značajnije ime na festivalu. Iako nije razumela o
čemu je pevao, Sofi je bila zanesena čistotom muzike koja je plovila po teškom
vazduhu poput bestežinske tečnosti.
Prošetali su se do obale. Sofi je izula japanke i pustila da joj nežni
penušavi talasići ohlade noge. Nastavili su da koračaju. Prostranstvo tamnog
mora i bledog peska protezali su se dokle im je pogled sezao na plaži dugoj
nekoliko kilometara. Iznad njih, na bistrom nebu lebdeo je mlad mesec. Sofi
je zastala i Darku pokazala mesečinu koja je šarala vodu - oblici su se
rasplinjavali i ponovo sastavljali u neprestanom nizu. Darko je stao pored nje.
Obgrlio ju je preko ramena, a ona se naslonila glavom na njegovu. Bio je tako
postojan, tako stvaran i istinit. Bila je srećna što ga ima za prijatelja.
Nakon izvesnog vremena, on se neznatno pomerio. Krajičkom oka je videla
njegovu tamnu kosu, a potom i oči, crne kao mrak, uperene u njene. Ispružio
je ruku da uhvati njenu. Njena stopala su počela da propadaju u pesak.
Pokušala je da nađe bolji položaj.
Bol je bio neopisiv, razarajući. Njen vrisak se prolomio kroz vazduh; mora
da je pogođena metkom, ili ju je ugrizla ajkula, ili joj se nož zario u kožu i
kosti. Čula je sebe kako zapomaže. Uspaničeni krici odjekivali su u večernjoj
tišini i mešali se s udaljenom festivalskom muzikom. Srušila se na pesak:
delimično u more, delimično na suvo. Teško je disala. Imala je utisak da će
joj noga eksplodirati.
Buka je privukla ljude, kajtere, barsko osoblje, hipike sa spletenom
kosom, Osetila je da ju je neko zgrabio ispod miški i povukao iz vode. Legavši
na suvo, grčila se u agoniji. Nije mogla ni da pretpostavi šta joj se dogodilo.
Mislila je da će, ukoliko spusti pogled, videti da joj je noga rascepana napola.

~ 129 ~
 Knjige.Club Books

“Sofi” začula je Darkov glas, uznemiren usled iznenadne gužve i zbrke

nastale oko njih. “Sofi, zgazila si na draganu - ribu pauka. Sve će biti u redu.”
Hladnom rukom pomilovao ju je preko obrve. Obrisao je znoj nakupljen
usled bola i šoka. Ona nije mislila da će sve biti u redu. Koliko jak mora biti
bol da bi se čovek onesvestio? I to bi bilo bolje od trenutnih muka. I kakva je
to riba? Nikada nije čula za nju.
“Stavi je u vruć pesak”, neki glas je kriknuo pored njenog uva. To bi možda
i pomoglo da je pesak bio topao. Ležeći na njemu, brzo se uverila da se
ohladio.
“Sagorite je cigaretom”, dopro je do nje još jedan glas, za kojim je
odjeknulo još nekoliko. Odmah pokraj uva, čula je kako neko deseti predlaže:
“Možda malo rakije?” Brzo je donesena flaša. Nabili su Sofi grlić u usta i
navrnuli. Gutajući vatrenu vodu, nije mogla da se seti da li je ikada ranije
osetila toliku mučninu, ali i zahvalnost. Možda će jak alkohol otupeti njene
patnje.
“Napravite malo mesta, molim vas.” Glas je zvučao samouvereno, ali
nejasno. “Sklonite se. Ja sam doktor.”
Sofi se zagledala u oči - pomalo raširenih zenica - tamnokosog čoveka, za
kog je, u toj muci, pomislila kako liči na Darka.
“Vruć pesak”, izjavio je spuštajući se na kolena pored nje. “Ali pesak nije
vruć.” Njegov misaoni tok bio je neprirodno usporen. “U tom slučaju koristimo
cigaretu.” Vešto je izvadio paklicu iz džepa, izvukao jednu cigaretu, pripalio
je, pa predao paklicu jednom posmatraču da je pridrži, sve u jednom lakom
pokretu. Sofi je imala utisak da ga vidi udvostručenog, ali nije znala da li je
to posledica bola ili rakije, ili i jednog i drugog.
“Dajte devojci još malo rakije”, naredio je doktor pa potegao dug dim.
Flaša se još jednom našla na njenim usnama. Žestoko piće peklo joj je grlo.
Nikada, ali nikada više neće popiti ni kap rakije.
Doktor je prineo upaljeni kraj cigarete njenom stopalu. “Ovo će zaustaviti
dejstvo otrova”, objasnio joj je pre nego što je i sam potegao poveliki gutljaj.
Darko je stajao s druge strane i naginjao se nad njom. Gde je dotle bio?
“To je istina, Sofi”, došapnuo joj je kraj uva. “Doktor zna šta radi.”
Čak i u tom smušenom stanju izrazila je sumnjičavost prema tom
nekonvencionalnom tretmanu. Je li taj tip stvarno doktor? Možda je od onih
umišljenih likova koji se pretvaraju da su članovi hitne službe samo da bi se
istakli, da bi bili primećeni, da im neko zahvalio. Međutim, nije bila sposobna
da se raspita za njegove preporuke. Začula je trupkanje po pesku, koje je
zatitralo u celom njenom telu.
Odjednom, mnoštvo ljudi se skupilo oko nje, ali oni su na sebi imali
uniforme i bedževe, torbe s opremom i zvaničan ton u glasu. Za nekoliko
sekundi razmotali su prostirku, prebacili je na nju i dali joj injekciju. Njeno

~ 130 ~
 Knjige.Club Books

srce, za koje se pobojala da će joj iskočiti iz grudi, usporilo je otkucaje,

postepeno se približavajući normalnom ritmu. I dalje je bilo tropski toplo, ali
ona je iznenada počela da drhti, a jedan čovek iz ekipe hitne pomoći - jer to
su sigurno bili oni - pokrio ju je ćebetom.
Osetila je kako joj se oči zatvaraju. Bol je popuštao i želela je da spava. U
glavi joj je bučalo do rakije. Nečija ruka je skliznula ka njenoj, suva i snažna.
Darkova ruka.
“Hajde, Sofi. Vodim te kući.”
Uspevši da se uspravi u sedeći položaj, protrljala je oči. Bili su sasvim
sami na tom delu plaže. Sigurno je spavala duže nego što je mislila. Gde su
svi otišli? Kao da su se stopili s tamom. Sada je kasno da sazna da li je onaj
doktor bio stvaran.
“Trebalo bi da možeš da hodaš. Pomoći ću ti.”
Oprezno, oslonivši se na Darka, podigla se na noge i othramala do puta,
gde ih je čekao taksi koji je Darko pozvao.
“Strašno mi je žao”, obratila se Darku u povratku. “Upropastila sam ti
veče.” Trgla se kad su kola naletela na neko ispupčenje, a njeno stopalo naglo,
svom težinom lupilo o pod.
Potapšao ju je po ramenu. “Ne budi smešna. Ne mogu da ti opišem koliko
je meni žao što si nagazila na draganu. To je stvarno užasno. Ali opasnost je
prošla - injekcija je sprečila anafilaktički šok. Ujutru ćeš se osećati mnogo
bolje.”
U bungalovu, Darko ju je smestio u sobu, i dalje ne odvajajući svoj stisak
podrške od njenog lakta. Ona se naprosto strovalila na krevet. Bila je isuviše
umorna da bi oprala zube i umila se. Nikada nije iskusila takav bol. Da li je
nešto slično Met osetio dok se njegov mozak punio krvlju? Suze su se
nakupljale u Sofinim očima. Besno ih je obrisala. Naravno da je ono kroz šta
je Met prolazio bilo hiljadu puta gore. Ona je samo zgazila na prokletu,
glupavu ribu.

~ 131 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 19

Krenuli su rano ujutru jer su Darka čekali poslovi u Tivtu. Sofi se osećala
znatno bolje, iako joj je stopalo bilo crveno i bridelo od bola. U kamenoj kući
desile su se izvesne promene u kratkom periodu njenog odsustva. Ajrin se
razbolela. Sofi je otišla da je obiđe u njenoj sobi na drugom spratu.
“Malarija, draga moja”, obavestila ju je Ajrin iz bolesničke postelje nešto
manje nadmenim glasom, ali koji je i dalje sadržao prisni, poznati ton. “Bila
sam u Africi nekoliko puta, ali tamo, u divljini prašume, to se ne može izbeći.”
“Ko brine o tebi?” Sofi je pokazala na čaj, vodu, nepojeden sendvič i teglu
sa cvećem na stoličici postavljenoj tik uz krevet.
“Ana, Frenk, Ton”, odgovorila je Ajrin s iskričavim osmehom. “Svi su
sjajni, sve troje. Ana me hrani i poji, Ton je doneo cveće, a Frenk mi je čitao
kad god sam bila raspoložena za to.”
Sofi je pogledom pratila Ajrinin prst. Na podu su ležala Sabrana dela T.
S. Eliota, širom otvoreno izdanje, poluskriveno ispod kreveta.
“To je Frenk čitao?” Nije uspela da odagna neizmerno zaprepašćenje iz
glasa. Poezija i filozofija - ko bi rekao da grubi, na prvi pogled priprosti Frenk
može da ide tako duboko?
Ajrin se, uz veliki napor, malčice podigla. Oslanjajući se na jednu ruku,
otpila je gutljaj vode. “O, da”, potvrdila je progutavši tečnost. “Odlično oseća
Eliota. Na poseban način.”
Sofi je klimnula glavom podigavši knjigu. Uredno ju je postavila ispod
hoklice. “Čudima nikad kraja”, promrmljala je. Sela je na ivicu postelje. “Ispod
svih duhovitih mudrolija i drskog razmetanja krije se mila, brižna i plemenita
osoba.”
“Ili se još iskupljuje za onu opasku s pletenjem.” Ajrinin um je bio britak
uprkos njenom zdravstvenom stanju. Ni humora nije ponestalo. Izvesno
vreme su samo ćutale. A onda su se kapci spustili preko njenih očiju boje
lešnika.
“Kako je prošao tvoj izlet?” Sofi se iznenadila. Pomislila je da je Ajrin
zadremala.

~ 132 ~
 Knjige.Club Books

“Dobro. Bilo je... bilo nam je prilično zabavno.” Nije zamarala Ajrin
detaljima. Zašto bi je to zanimalo? “Dok nisam zgazila na ribu pauka.” Sofi je
ironično frknula i zakikotala se. “Nije bilo bezazleno - ali kao što vidiš,
preživela sam.”
Osećala je koliko je Ajrin iscrpljena.
“Ostavljam te da se odmoriš.”
“Toliko se plašim sopstvene beskorisnosti.” Reči su došle iznebuha i
uhvatile Sofi potpuno nespremnu. Ajrin je izgledala moćno čak i umotana u
snežnobele čaršave, mada primetno oslabljena svojom bolešću.
“Za nas nikada nećeš biti beskorisna”, izgovorila je Sofi polagano, pažljivo.
Ipak, zazvučalo je sladunjavo, trivijalno. Ali iskreno je to mislila. Iz srca.
“Ne bojim se mnogo - samo ne želim da umrem sama. To me dozlaboga
plaši.” Stara dama je posegnula za Sofinom rukom. Mlada žena ju je prihvatila
i stegla. “Možeš li to da razumeš?”
“Jao, Ajrin, to nam je poslednja briga u ovoj kući.” Poznate suze, koje je
najčešće prolivala zbog sebe, pa zbog Mire, pretile su da je obliju zbog Ajrin.
Borila se s njima. “Kad se to dogodi, što neće biti skoro, molićeš se za malo
mira i tišine.”
Ajrin se slabašno osmehnula. “Hvala vam što ste me pustili u vaš život.”
Sofi je podigla Ajrininu šaku do svojih usana. Koža joj je bila ogrubela od
vetra, od užadi na njenoj jahtici, od slane vode. “Mi ne bismo bili mi bez tebe.”
Sofi je spustila poljubac na njenu nadlanicu i njene članke, sitne poput
kamenčića u zalivu. “Nemoj nikada da nas ostaviš”, dodala je.
Glasan razgovor prolaznika ušunjao se kroz prozor.
“Čudan je ovo jezik - zapravo, prilično je ćudljiv”, promrmljala je Ajrin u
polusnu. “Još nisam uspela da shvatim upotrebu dativa za...” Govorila je
zapadajući u san.
Ona je duplo starija od mene, a govori crnogorski mnogo bolje nego ja.
Prokleta bila moja nesposobnost, pomislila je Sofi. Čitav minut je stajala
posmatrajući Ajrin, čvrsto zatvorenih očiju, zapalu u dubok san. Nasmešila
se, uputila joj poljubac kroz vazduh i napustila sobu.
U prizemlju, Ana je spremala čaj, sva umazana bojom. Sofi se oduvek
pitala koliko li je farbe protraćila, jer bi do kraja dana obično više boje završilo
na njoj nego na platnu. Ana je opuštenim zviždukanjem najavila da ima nešto
da joj saopšti.
“Šta se dešava?”, upitala je.
“Kod mene?” Ana se pretvarala da je iznenađena. “I ja sam htela tebe to
da pitam.”
“Na šta misliš?”

~ 133 ~
 Knjige.Club Books

“Pogodi”, žacnula se Ana praveći grimasu. “Šta se dogodilo između tebe i

Darka na vašem mini-odmoru u stilu Bridžet Džouns?”
Sofi se, zapanjena, uhvatila za ivicu stola kako bi ostala na nogama.
“Nemam pojma o čemu govoriš.”
“Ma hajde, Sofi. Ne zoveš nekoga da zajedno provedete vikend bez ikakvog
razloga. Sigurno i sama uviđaš koliko mu se sviđaš.”
Sofi je sela i pomno se zagledala u trunčice na površini drvenog stola.
“Ne... ne, ja to uopšte ne vidim. On mi je samo prijatelj. I mnogo
mi pomaže.”
Ali, dok je to izgovarala, sve je odjednom poprimilo neki novi smisao. Poziv
na festival bio je vrhunac svega što se prethodno dogodilo: pomaganje oko
pisama, putovanje do Dubrovnika, sređivanje kupoprodajnih ugovora. Ana je
u pravu, sve je činio samo zato što je hteo nešto od nje - nešto više od
prijateljstva.
“Za boga miloga, Sofi, pa on je muškarac!” Anin glas se nesumnjivo
uvukao u misli koje su se njoj samoj brzometno motale po glavi. “Upoznala si
ljubav svog života u sedamnaestoj godini, i bio je jedini čovek u tvom životu.
Lako bi se moglo zaključiti da je tvoja nevinost gotovo nedirnuta.” Ana je
tutnula šolju sa čajem ispred nje na sto. “Evo, izvoli - izgledaš kao da ti je ovo
potrebno. Ali veruj mi”, nastavila je, “muškarci uvek imaju skrivene motive.
Čak i oni neverovatno fini, supersjajni momci kao što je Darko.”
Trenutak na plaži, dok su mesečevi zraci plesali po vodi, a sa pučine
dopirao nežni povetarac, blesnuo je pred Sofinim očima. Šta je trebalo da se
dogodi u onim sekundama kad je nagazila na draganu? Postala je iznenada
jasno svesna da je Darko nameravao da je poljubi.
“To nije... to ne znači...”, zamuckivala je. Zastala je da bi se sabrala. “Nije
hteo da me uznemiri, zar ne? Otkud bi on mogao da zna da ja nikada, baš
nikada više neću moći da se zaljubim.”
Ana je potegla dug gutljaj vina. “Naravno da tu nema ničega lošeg - ja ga
ne kritikujem. Naprotiv, glasam za to - pokušala sam da vas spojim još prvog
dana kad sam stigla. Ali zaprepašćena sam činjenicom da je tebi trebalo toliko
vremena da skapiraš koliko krvari za tobom.” Darkov lik je lebdeo pred
Sofinim očima; bio je tako divan, zgodan, obrazovan, inteligentan i zanimljiv.
Imao je kovrdže crne kao gar (pre nego što se ošišao), baš kao Ser Lanselot u
poemi Gospa od Šalota. Svi pridevi s pozitivnim značenjem mogli bi mu se
pripisati. Predstavljao je oličenje savršenog partnera, u to nema sumnje.
Ali nije bio Met.

Posle večere, Sofi je odšetala do mola. Ana je već sedela tamo, žmureći
naslonjena na plastičnu stolicu.

~ 134 ~
 Knjige.Club Books

Sasvim tiho, Sofi se spustila pored nje. Nadala se da nije izgubila Darka,
čije prijateljstvo je tako visoko cenila. Nekoliko prijatelja koje je imala znali
su koliko je vezana za Meta, tako da nepristojni predloži nikada nije nisu
promolili svoju ružnu glavu. Ne može da okrivi Darka što je posmatra kao
slobodnu osobu, iako je smrt kriva za to.
“Ja ne bih brinula zbog toga”, promrmljala je Ana ne otvarajući oči.
“Darko će razumeti.” Njena sposobnost da čita misli neretko je bila gotovo
čudesna.
Voda je zapljuskivala, nežno i poletno, betonski zidić doka. “Mada, nisam
sigurna da ja razumem.”
“Mi smo dva različita sveta, ti i ja.” To je neporecivo. Sofino prijateljstvo s
Anom je bilo potvrda tvrdnje da se suprotnosti privlače.
“Ako imaš imalo razuma, predomislićeš se.” Ana je tvrdoglavo odbijala da
se okani ideje o romansi između Sofi i Darka. Sofi se, u mraku, namrštila na
nju.
“Dosta priče o meni”, kazala je. “Šta se zbiva s tobom? Nekako si.. ne
znam ni sama. Drugačija. Smirenija?” Sofi je zapazila promenu, ali nije umela
da je definiše.
Posle kratke pauze, Ana je odgovorila. “Moraću ću ozbiljno da razmotrim
svoje zavetovanje na celibat.”
Ana je i dalje bila zavaljena u stolicu, ali Sofi se naglo uspravila. “Nije
valjda? Stvarno?”
“Zapravo, mislim... već se desilo.”
Sofi je širom otvorila usta od silnog iznenađenja. Šaljivo je šutnula Aninu
stolicu. “Za ime boga, ženo, možeš li da ustaneš i pogledaš me dok mi
saopštavaš nešto tako značajno?”
“Dok si ti bila odsutna... mi smo, ovaj, pa dobro, Frenk i ja smo se
smuvali.” Anin kez, jedva vidljiv pod mesečinom, bio je i detinjast i zločest.
“Bolje smo se upoznali. U biblijskom smislu.”
“Vau. Sjajno.” Sofi je bila toliko zadivljena da je izgubila moć smislenog
govora. Kad se malčice povratila, nastavila je. “Jesam li ti rekla koliko je drag?
A tako uporno si poricala.”
“Ovo je samo prolazna avantura. Ništa ozbiljno. Neće potrajati, samo se
zabavljamo.”
Nešto kasnije, Frenk im se pridružio. Sofi je otišla na spavanje,
ostavljajući njega i Anu da se drže za ruke pod zvezdama.
Bila je neopisivo srećna zbog Ane. I zbog Frenka. Ana neće dozvoliti da je
privuče nečija moćnija alatka; ona je najvernija osoba koju je Sofi upoznala,
tako da Frenk ne mora da strepi. Možda je došlo vreme da Anini najgori
strahovi da Tomaš nikada neće imati pored sebe očinsku figuru konačno
nestanu - samo što Ana nije spremna da prizna.

~ 135 ~
 Knjige.Club Books

A što se tiče nje - i užasne budućnosti bez Meta - to se ne može popraviti.

~ 136 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 20

Sofi je sledećih nekoliko dana izbegavala Darka. Stidela se zbog onoga što se
umalo nije dogodilo u Ulcinju. Pogrešno je shvatila čitavu situaciju. Očajnički
je žudela da pročitaju sledeće pismo - preostala su još dva - ali nije mogla
sebe da natera da ga pozove. U međuvremenu, Ton i ona su se bacili na
uređivanje dvorišta.
Ton se uklopio kao da je oduvek bio tu; postao je deo njihove neobične ali
funkcionalne porodice. Imao je vešte prste i brzo je raščistio vrt i pet terasa
iza kuće. Prvo je uklonio prastare, samonikle voćke koje su se već sasušile i
pretile da se obruše s prvim zimskim olujama. Odstranili su korov i podelili
ogromne bokore prelepih irisa, koji su toliko razgalili Sofi kad su se promolili
s dolaskom proleća.
“Ako ikada skupim dovoljno novca”, rekla je Sofi dok su razgledali
rezultate svog rada, “ove dve terase poravnaću u jednu. Onda će biti dovoljno
mesta za bazen i letnju kuhinju.” Upravila je pogled ka Tonu kako bi se
uverila da je sluša. “Zar ne bi naprosto obožavao letnju kuhinju? I pećnicu za
picu. I roštilj, naravno.”
Zaputila se do najviše terase dok ju je Ton pratio u stopu, širokim
osmehom udovoljavajući njenim fantazijama.
“A gore - kućica na drvetu, na onom velikom stablu nara. Šta misliš o
tome?”
“A štala za jednoroge?”, nasmejao se Ton popustljivo. “Gde ćemo je
smestiti?”
“Pa”, zaneseno je počela Sofi pre nego što je shvatila da je začikava. “Ti,
čudovište jedno!”, uzviknula je. Kao bajagi uvređena, prasnula je u grohotan
smeh. “Imam pravo da sanjarim.”
Posle kraće pauze, odjednom se uozbiljivši, Ton je odgovorio: “O, da, Sofi.”
Stajao je iza nje zagledan preko plave površine vode u zalivu ispred njih.
“Važno je za čoveka da uvek ima neki san.”

~ 137 ~
 Knjige.Club Books

“A o čemu ti sanjaš?”, samo što je izustila, sva se zgrčila. Bilo je to suviše

napadno, isuviše lično za tako kratko poznanstvo. Ali iako su se znali tek
nekoliko sedmica, imala je utisak da se poznaju godinama.
Tom je slegnuo ramenima. “Da se negde zaustavim. Da pronađem mesto
na koje ću moći da odložim šešir i nazovem ga svojim domom.”
Leptir je zalepršao pored njih i spustio se na ljubičastu lavandu koja je
bujala na svakoj terasi.
“Želim da budem poput ovog leptira i pronađem kutak koji će biti samo
moj. Da upoznam dobru devojku, zasnujem porodicu. Sve ono što sam
prezirao, pa čak i mrzeo dok sam bio mlađi, gluplji.”
Žamor cvrčaka odjednom je postao zaglušujući. Sofi nije mogla da smisli
šta bi mogla da kaže.
“A odakle ti to ime?” Pitanje joj je slučajno izletelo. Zapravo, to je bilo
okolišenje. Izbegavanje intimnosti, briga o tome da ne kopa preduboko. Ipak,
nije mogla da se zaustavi, ni sama ne znajući zašto.
Ton je premestio makaze za orezivanje u drugu ruku. “Nemačko je.
Skraćeno od Anton.” Obrisao je čelo iznad obrva. Bilo je prilično vruće. ”Moj
matori je iz Hamburga.”
“Lepo ime.”
“Znači neprocenjivo, basnoslovno ili vredno hvale.” Ton se zagledao u
daleke planine. “Baš zgodno, zar ne?”, okrenuo se ka Sofi.
Nasmejala se. “Pa dobro, moje znači mudra, ili mudrost. Dakle, nas dvoje
skupa - imamo baš sve!”
Onaj leptir je ponovo uzleteo, kružio iznad lavande i spustio se na sledeću
granu.
Polagano, Ton se sagnuo i odsekao istrulele grančice divljeg grma, ali
ništa nije odgovorio. Cvrčanje je postalo nepodnošljivo.
“Mislim da bi trebalo da raščistimo ono šiblje”, rekla je za nijansu višim
tonom nego što je bilo nužno. Skrenula mu je pažnju na rastinje koje je
upravo okrivila da kvari lepotu njenog vrta. “Pa da se osvežimo nekim
hladnim pićem. Proključala sam.”
Sklonivši se u hladovinu kuhinje, osetili su pravo olakšanje nakon vreline
koja je naprosto pržila. Sofi im je nasula po čašu limunade koju je Ajrin
napravila. Ona se oporavila od malarije. Kad nije bila zadužena da čuva
Tomaša, obično bi je zatekli kako petlja oko broda, gde je izvršavala određene
prepravke i lakirala palubu.
“Moram da pozovem Petra”, izjavila je Sofi čim je živnula. “Želim da odem
do Gornje Lastve.”
“Gde je to? I zašto ti je toliko stalo da odeš tamo?”

~ 138 ~
 Knjige.Club Books

“To mestašce je spomenuto u onim pismima o kojima sam ti pričala.” Sofi

je objasnila Tonu kako je misteriozna prepiska u kutiji s poklopcem od sedefa
jedan od razloga zbog kojih je i kupila kuću. Koliko god bizarno to zvučalo,
činilo se da ju je Ton razumeo.
“Mira je posetila tu kapelu sa svojom svekrvom. I ja bih volela da je vidim.”
Nije zalazila dublje u objašnjavanje pravih razloga zbog kojih je poželela da
ode tamo baš tog dana.
Ton je oprao čaše. “Pa hajdemo onda.”
Sofi se zablenula u njega. “Ozbiljan si?”
“Nema boljeg trenutka od sadašnjeg.” Trzajem glave pokazao je ka grmlju
kleke naspram kuće, u čijoj senci je bio parkiran njegov motor. ”Provozaćemo
se.”
Vetar je šamarao Sofino lice dok su leteli po drumu. Čvrsto se držala oko
Tonovog struka. Sa brzinom dolaze sloboda i olakšanje. Prvi put je sela na
motor. Osećala se hrabrom i odvažnom. Met je bio protiv motora; oni su uzrok
brojnim pogibijama i ozbiljnim povredama mladih, uglavnom muškaraca, bio
je njegov stav. Bajkeri su neodgovorni, i tačka.
Sofi se slagala s njim, obično je tako činila kad o nečemu nije imala
mišljenje. Ali sada - prvi put - došla je do zaključka da Met nije bio u pravu.
Vožnja motorom sa stručnjakom kakav je Ton bila je tako oslobađajuća. Nešto
što čoveka uzdiže i oživljava. Ona je naprosto uživala.
U jednom trenutku skrenuli su sa glavnog puta i počeli da šibaju dalje,
uspinjući se uz brdo Vrmac. Sofi je upravljala telo prema Tonovim kretnjama,
prvo nadesno pa nalevo, na svakoj uskoj okuci dok su vijugali uz brdo. Na
putu nije bilo nikakvih bezbednosnih graničnika. Jedva se usuđivala da
pogleda nadole, tek maglovito svesna zaliva daleko, daleko niz strmoglavu
provaliju. Selo se našlo u njihovom vidokrugu. Ugneždeno među brdskim
proplancima, lagodno je čamilo kao što je to činilo više od šest stotina godina.
Sofi je ostala bez daha, kao da je prepešačila put. Potpunu tišinu remetio je
samo poj cvrčaka.
Tumarajući između prastarih kamenih zdanja, uglavnom nenaseljenih i
odavno napuštenih, ona i Ton su virili kroz otvore bez stakala i vrata. U
jednom opustelom domu, špil karata je stajao na stolu, kao da bi igrači
svakog časa mogli da se vrate i nastave igru.
Malena crkvica posvećena Bogorodici, Sveta Marija, okružena zidom od
suvog kamena, u potpunosti restaurirana, ponosno se uzdizala između svojih
zanemarenih suseda. Isticala je svoju dugovečnost, počevši od kamenih
stubova kod kapije, koji su se blago naginjali jedan ka drugom: od 1410. do
2010. godine. Sofi i Ton su zakoračili u dvorište i prišli crkvenim vratima, ali
ona su bila zaključana. Drugog načina da se uđe nije bilo.
Ton je dao znak Sofi da ga prati do mesta gde je parkirao motor. “Da
pojedemo nešto.”
~ 139 ~
 Knjige.Club Books

Dok su sedeli na niskom, lišajima prošaranom zidiću, žvaćući svež hleb,

dimljenu šunku i sočne, zrele paradajze koje je Sofi na brzinu spakovala pred
polazak, nešto joj je izmamilo pogled. Podigla je glavu ka nebu. Ptica je već
bila daleko, sitna u daljini. Činilo se kao da nepomično visi u vazduhu i
osmatra. I Ton ju je spazio, jer su njegove oči sledile njene.
“Orao.”
Sofi je na osnovu leta, veličine i raspona krila zaključila da je to ptica
grabljivica, ali nije prepoznala vrstu. Dok su je pratili otkako se vinula, leteći
sve više i više, nošena vazdušnim strujama - još jedna ptica joj se pridružila.
“Par iz gnezda”, promrmljao je Ton. “Šta bih dao da imam dvogled.”
Sofi se setila orlova o kojima je pisala Mira. Možda su ovo njihovi potomci.
Odjednom se osetila bliža Miri. Izvesno vreme, samo su ćutke gledali ogromne
grabljivice, dostojanstvene vladare neba,
“Zbog čega crkve imaju staništa za orlove?” Sofi ih je često viđala, ali
nikada nije razmišljala o njima, previdela je i mogućnost da orlovi možda
imaju neko simboličko značenje.
Ne odvajajući pogled od para u vazduhu, Ton je potegao povelik gutljaj
vode.
“Zapisano je u Bibliji. Ali koji se nadaju Gospodu, dobijaju novu snagu,
podižu se na krilima kao i orlovi, trče i ne sustaju, hode i ne more se”
Žmarci su proželi Sofi niz kičmu.
“Isaija, 40:31”, pojasnio je.
“Divno.” Sofi se na trenutak zamislila da li da pita sve što želi. Neće li
zvučati kao potpuna neznalica? “Ali šta to znači?”
“Postoji nekoliko teorija”, blago je odgovorio Ton. “Jedna proističe iz
verovanja da orao može da gleda u sunce, kao što hrišćani mogu netremice
da gledaju u otkrovenje božanske reči.”
Zurenje u sunce, pomislila je Sofi. Nešto što mi ne možemo, pa se stoga
često upoređuje s pričom o smrti. Ubrzo je dokazala verodostojnost te tvrdnje
tako što svoje misli nije oblikovala u reči.
“Prema drugoj teoriji, orlovsko stremljenje ka nebu simboliše Hristovo
uspenje.”
Ton je zaćutao, zagledan u travu u podnožju zidića na kom su sedeli.
Nehajno je šutnuo vlat koja je štrčala.
“Mada, meni se više dopada ona verzija koja kaže da je orao ptica koja leti
do najvećih visina.”
Oboje su instinktivno upravili pogled ka nebu. Jedan orao je još bio vidljiv,
zapravo tek se nazirao, kao crna tačka na nepreglednom nebeskom
prostranstvu. Činilo se da visi u vazduhu, nepomičan, bez ikakvog napora, u
čistom plavetnilu.

~ 140 ~
 Knjige.Club Books

“Najbliži je suncu, pa samim tim i bogu.”

Sofi je s mukom progutala pljuvačku. “Odakle znaš sve to?”, glas joj je
neznatno zadrhtao.
“Diplomirao sam na teologiji.” Ton je odgovorio ravnodušno. “Mislio sam
da ću jednog dana postati anglikanski sveštenik.”
Sofi je bilo neophodno nekoliko časaka da joj se sve slegne. “Ali nisi.” Ton
je slegnuo ramenima. “Nisam.”
“A zašto?”
“Neke stvari su se desile.” Uzvrpoljio se i rešio da promeni položaj. Skočio
je sa zidića i protresao noge kao da se bori s vojskom dosadnih iglica i
špenadli. “Promenio sam se.”
Potom su bez reči posmatrali orlove kako jedre i krstare.
“Postao sam foto-reporter. Hrabro i neustrašivo izveštavao sam o ratovima
u svetu i kriznim mestima. Palestina, Kosovo, Avganistan”, zahvatila ga je
navala podrugljivog smeha. Sofi je pomislila da Ton ne zna kako da objasni
svoj nekadašnji izbor. “Plemenito, ha? Neprestano traganje za istinom i
ostalo, bla-bla-bla.”
“Zašto si tako ironičan?” Sofin je zazvučala ljutito. “To je sjajan posao.
Priče tih ljudi moraju biti ispričane.”
“Ali ništa se nikada ne menja, Sofi.” Tonovo lice se zgrčilo od bola i gneva.
Čelo su mu išarale duboke bore. “Svaki sukob zlokobniji i brutalniji od
prethodnog. Ništa ne ide nabolje; samo je još gore. Pohlepa, korupcija, nasilje
- otelotvoreno zlo. Pogledaj šta se dešava u Siriji. Beskrajna patnja tolikih
ljudi. Mnogo toga se pravda u ime religije.” Napravio je pauzu i ponovo
otkinuo busen trave. “Kako sam mogao da budem deo toga... deo te zavere?”
“Nisi deo toga, samo izveštavaš svet o takvim događajima.” Želela je da
shvati da je ono što radi - što je radio - neophodno i značajno,
“Izveštavao sam iz Bosne prvi put. Pre tačno dve decenije, skoro u dan.
Bio sam mlad, tek napunio dvadesetu. Video sam šta se tamo zbivalo. Ali
nisam mogao da učinim ništa da to zaustavim. Nisam mogao da pomognem.”
Orlovi su im bili još bliži. Odmeravali su ih odozgo. Verovatno su videli
miševe među rastinjem, ili nekog drugog sitnog sisara koji bi za njih značio
ukusnu gozbu.
“Da si samo videla, Sofi... Da možeš sada da vidiš... Toliko ljudi izgubilo
je život.”
“Baš mi je žao”. Nakratko je zaćutala kolebajući se. “To je sigurno bio
pravi pakao.”
“Morao sam da se vratim tamo - ne znam zašto, valjda nisam mogao da
izbijem to iz glave”, nastavio je Ton kao da ništa nije rekla. “Posle toga sam
došao u Crnu Goru - ovde je prelepo i pomoglo mi je prvi put. Ponadao sam
se da će mi potisnuti košmare.”
~ 141 ~
 Knjige.Club Books

Sofi je stisnula oči deleći s njim bol. “Da li je?”, prozborila je oprezno.
“Da. Malčice.” Ton se slabašno osmehnuo. Usiljeni osmeh poravnao je
nešto bora na njegovom čelu.
Sofi je otvorila usta s namerom da nastavi ispitivanje. Ali odustala je.
Videla je da Ton nije raspoložen da priča o tome. U glavi joj je
blesnula pomisao da bi svako pitanje bilo nepodobno i nametljivo. Pakovala
je ostatke hrane skrivajući lice, jer je osetila da joj suze naviru. Sad ima
još jednu osobu zbog koje plače.
Ton je primetio njene suze. “Žao mi je, Sofi.” Pomogao joj je da vrati
plastične posude u torbu. “Zbog Meta.”
Pokušala je da otrese njegove reči odsečnim odmahivanjem rukom. “Nije
to.” Plakala je i smejala se u isti mah. “Ove suze su za tebe.”
Ton joj je prišao i uhvatio je za ruku, ali brzo ju je ispustio, kao da je
učinio nešto zabranjeno. Bio je uveren da bi joj bilo draže da se suzdržao.
“Nisam ti rekla zašto sam poželela da dođem ovde baš danas.”
Jedan orao vinuo se ka nebu, krila čvrsto pribijenih uz telo, poput
projektila koji savršeno cilja metu, baš kako je Mira opisala.
“Danas je godišnjica Metove smrti.” Reći su naprosto izletele. Nije
nameravala nikome to da prizna. Ana je sigurno zaboravila, verovatno i ne
zna koji je datum. To se često dešavalo, jer ljudi na tom mestu nisu živeli pod
tiranijom kalendara i vremena. “Jul - srpanj, mesec žetve, kako ga ovde
nazivaju. Međutim, sumnjam da su pritom mislili na žetvu nesreće.” Preko
Tonovog lica raširio se primetan saučesnički osmeh. “Naučila si lokalne
nazive za mesece u godini. Znači da napreduješ.”
Sofi se neveselo nasmejala, što beše njen odgovor na kompliment. “Da. Ali
upamtila sam samo srpanj, zvuči slično kao Prčanj. Nisam načinila nekakav
džinovski korak napred.” Zakikotala se rugajući se sama sebi. “Uglavnom, to
je razlog zbog kog sam želela da dođem ovde. Pomislila sam da... da treba da
učinim nešto.” Nadlanicom je obrisala nos. ”Osim cmizdrenja.”
“Biće bolje. Posle izvesnog vremena.” Ton je pružio ruke i obuhvatio njene
šake. “Veruj mi, znam.”
Sofi je klimnula glavom. Kao da je to istina.
Pred kamenom kućom nevoljno je sišla sa motora. Nije želela da se odvoji
od njega; poželela je da zauvek sedi na zadnjem sedištu Tonovog dvotočkaša,
sigurna u njegovo iskusno upravljanje, i da za vek i vekova tu ostane.

~ 142 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 21

Osećaj krivice zbog pogrešnog tumačenja situacije sa Darkom proganjao je

Sofi danima. Kako je vreme prolazilo, shvatala je da mora da reši taj problem
ukoliko želi da se otarasi muka. Pozvala je Darka na večeru pod izgovorom da
treba da pročitaju pretposlednje pismo.
Dok je ona pripremala hranu, ušetao je Ton. Foto-aparat mu je landarao
kraj tela, dok je u ruci nosio tripod. Osim što je pomagao u sređivanju vrta,
sve više se vraćao svojoj velikoj ljubavi - fotografiji. Rezultati su bili
zapanjujući. Sofi je planirala da urami seriju prizora zaliva, koje je pravio u
različito doba dana i noći; lepim slikama mogla bi da popuni prazninu koju je
Ana po dolasku primetila. Čekala je da Ana dovrši neko od svojih originalnih
umetničkih dela; u poslednje vreme primila je mnogo narudžbina i morala je
da obavi još gomilu poslova pre nego što počne s ispunjavanjem Sofine liste
želja. “Šta si to namerila?” Ton je spustio opremu na sto i sipao malo vode.
“Danas je đavolski vrelo”, dodao je tek onako.
Sofi se nagnula nad sto i počela da rasklanja stvari koje je na njega
spustio.
“Samo spremam večeru. A ti, muvaš se unaokolo? Sve je tu za fritatu13,
ali ne mogu da pronađem prokleta jaja.”
“Mora da si ih negde zaturila.” Ton u njegovom glasu je bio bezizražajan,
a izraz lica je delovao krajnje ravnodušno, pa je Sofi trebalo nekoliko sekundi
da shvati šalu. Kad joj je napokon sinulo, prasnula je u neobuzdan smeh.
“Izvini, Tone”, dahtala je čim je koliko-toliko povratila moć govora. “Ovo je
bilo užasno.”
Ton se zločesto iscerio. “Ali ipak sam te nasmejao, zar ne?”
“Jesi”, složila se. “I hvala ti. Nisam se ovoliko smejala još od... pa znaš
već. Potrebno je da prođe izvesno vreme. Sad kapiram - pretpostavljam da je
i sa tobom bilo tako.”

13
Italijanski specijalitet od jaja sličan omletu, ali obogaćen dodatnim sastojcima, kao što su različite vrste mesa i
šunke, sira ili povrća. (Prim. prev.)

~ 143 ~
 Knjige.Club Books

Ton je klimnuo glavom. “Ja sam sada u redu, Sofi. Samo me s vremena
na vreme uspomene udare pravo u rebra.”
Sofi je nastavila da traga za jajima. Osetila je kako se Ton upinje da se
otrese svojih iskustava i uticaja koji su ona izvršila na njega. Možda je to bio
njegov način preživljavanja.
“Svejedno”, nastavio je, “neverovatno je odakle sve to može da vreba.”
Potom je otvorio kredenac u kom su držali suve namirnice, brašno i
testenine. Gurnuvši ruku unutra, nešto je izvukao i okrenuo se prema Sofi.
“Tvoja jaja”, svečano je objavio. Pružio ih je prema Sofi na ispruženim
dlanovima kao na srebrnom poslužavniku.
“O čemu sam, kog vraga, razmišljala kad sam ih tamo zaturila?”
“Ljubav pravi rusvaj u glavi.” Ana se stvorila pored njih.
Sofi se zacrvenela kao semafor. Izgleda da se i Ton pošteno zajapurio, iako
Sofi nije mogla da pretpostavi zašto. Ana je umela da bude prilično netaktična
i zato se Sofi nadurila, pa nije ni stigla da razmisli o Tonovoj reakciji. Kada će
se Ana okaniti priče o Darku?
Treba da dođe na večeru - Sofi se nadala da Ana neće učiniti situaciju još
neprijatnijom.
Na kraju, ispostavilo se da nije ni morala da strepi, jer su Ana, Frenk i
Tomaš otišli na picu i sladoled u Porto Montenegro. Petar ih je odvezao. Tako
su za stolom ostali samo Sofi, Ton, Ajrin i Darko.
“Bilo je preukusno, hvala ti, Sofi”, izjavio je Darko nakon što je ona
poslužila fritatu i salatu, pa su se svi bacili na jelo.
“Nedostajala su nam jaja u divljini”, prisećala se Ajrin, očiju zamagljenih
od uspomena. “Bilo je teško doći do njih. Samo nekoliko vrsta peradi opstaje
u takvoj klimi; većina pocrka od vrućine. Ponekad, to se dešavalo i sa ljudima.
Ne sa domorocima i Aboridžinima, naravno, problem je bio sa pridošlicama.
Belci su ludi kad misle da mogu da žive tamo gde inače ne pripadaju.”
“Pričaj nam o tome”, podstakla ju je Sofi. Ajrinine priče su je očaravale.
Svaka je budila veru da čovek može opstati u nemoguće teškim uslovima.
Hrabrost stare dame je bila nadahnjujuća.
Ajrin je potom zaronila u priču o tome kako je jednom morala vanredno i
hitno da sleti, pa je završila usred kolonije krokodila koji žive u slanim
vodama. Svi su je slušali kao omađijani i, zahvaljujući njoj, obrok je prošao
u dobrom raspoloženju. Dok je pripremala čaj od nane, iznenada se Ton,
slušajući dotle strastveno kao i ostali, obratio Darku.
“Dakle, Darko”, počeo je. Tonovo naizgled opušteno držanje skrivalo je
oštrinu ispitivačkog pogleda njegovih prodornih plavih očiju. “Reci nam nešto
više o sebi. Čime se baviš. Tvoja interesovanja, planovi.”
Šta se zbiva? Ton se ponaša kao da mu je Darko najcrnji neprijatelj i uljez
kog treba podrobno ispitati.

~ 144 ~
 Knjige.Club Books

Žurno, zbrda-zdola, Sofi je poredala šolje na sto.

“Sumnjam da imamo vremena da sada slušamo Darkovu životnu priču”,
umešala se govoreći primetno ubrzano. “Darko i ja... mi, ovaj, imamo nešto
da obavimo.” Osmehnula se prenaglašeno veselo. “Hoćemo li da sednemo
napolju? Veće je divno.”
Osećala je Tonov pogled na sebi dok se s Darkom pela uz stepenice na
prvom spratu, koje su vodile ka dvorišnim vratima. Šta, dovraga, nije u redu
s njim?
Napolju je još bilo vrelo, teško se disalo, pa je Sofi počela da se preznojava,
uznemirena, dok napokon nisu stigli do stolica ispod stabla nara.
“Darko...”
“Sofi...”
Oglasili su se istovremeno pa zastali, zureći jedno u drugo. Cvrčci su
neumorno pojali.
Sofi je duboko udahnula. “Želim da ti se izvinim. Mislim na ono što se
desilo u Ulcinju - i možda, moguće je, ne znam da li si se nadao... jesi li
očekivao...” Na časak je posrnula, ali se povratila. “Želim da ti kažem da te
veoma cenim i poštujem - kao prijatelja. Želim da zauvek ostanemo prijatelji.”
Darku je u međuvremenu porasla kosa, pa su se božanstvene kovrdže,
crne kao ugalj, opet oblikovale oko njegovog vrata. Izgledao je kao
predrafaelovski bog, sa profilom kao urezanim u reljef sumraka koji
se polagano hvatao.
“Ma sve je u redu. Razumem.”
“Jednostavno, još je rano”, bubnula je. “I dalje ne znam ni ko sam ni šta
sam - bez Meta. Nije problem u tebi, ja sam kriva.”
Izlizani kliše je izbio na površinu. Zar to ne govore uglavnom muškarci
ženama misleći nešto sasvim suprotno? Međutim, u ovom slučaju, to je bila
istina.
“Ne brini, Sofi. Uvek možemo da budemo prijatelji, zar ne?” Osmehnuo
se, tužnjikavo naherivši usne. “Ipak, nadam da ćeš pronaći nekoga jednog
dana. Isuviše si divna da bi ostatak života provela sama.”
Sofi se ugrizla za usnu. “Hvala ti.” Prešla je dlanom preko očiju, kao da
tako može da izbriše prošlost i vidi jasnije. “A šta je s tobom? Sigurno bi tone
devojaka dale sve na svetu za muškarca kao što si ti.”
Darko je slegnuo ramenima. “Možda.” Izvio je usne u podrugljiv
poluosmeh. “Samo što meni nije lako udovoljiti.”
Pružio je ruku ka Sofi. “A pismo? Hoćemo li da počnemo?”
“Pa, s obzirom na to da smo se svi udobno smestili”, našalila se Sofi
nastojeći da olabavi atmosferu. Ali shvatila je da je njen pokušaj

~ 145 ~
 Knjige.Club Books

potpuno besmislen. Njena kulturološka aluzija na britanski televizijski

program za decu nije imala nikakav značaj.
Pružila mu je laganu hartiju i opet se zavalila na naslon. Počeo je da čita.

Najmiliji moj Dragane,

Već je kraj listopada, što je vreme kad lišće opada i zaliv se menja.
To je tebi i te kako poznato, više nego bilo kome koje čitav život proveo
u zalivu. U ranu zoru, planine su bele kao da su posute šećerom u prahu,
s vrhovima obavijenim maglom. Dok sunce izlazi i otapa noćnu svežinu,
pramenovi izmaglice lebde iznad vode razdvajajući se u nežne
filigranske šare koje se raspršuju i preoblikuju u neke nove mrlje u
vazduhu. Pokušavam da ih uhvatim, misleći kako mogu da ulovim
njihovu lepotu i da je zadržim u ovom trenutku kad u svetu postoji tako
malo ljupkosti.
Dopiru li jesenje magline do Mamule? Pretpostavljam da je tako, ali
onda pomislim da ne možeš da vidiš maglovita jutra jer si zaključan u
ćeliji bez prozora, i počinješ da veruješ da su te svi napustili.
Sedim u bašti ispod mog omiljenog stabla nara. Sve voće smo već
pojeli. Bebi neće nedostajati vitamina C. Kad bih samo znala da je tako
i sa tobom. Doktor je već zabrinut; beba nije promenila položaj. Porođaj
bi mogao da bude komplikovan. Doktor će morati da bude prisutan, što
inače ne bi bilo neophodno. Upinjem se da ne brinem, ali zapravo sve
vreme osećam mučninu... pri samoj pomisli da bih mogla da izgubim
bebu, da je neće biti kad se vratiš. Jer ti ćeš se vratiti; znam da hoćeš.
Ne bih mogla da se suočim sa sudbinom i surovom istinom da moje čedo
nikada neće upoznati oca.

“Kao da odustaje.” Sofi je svoje misli izgovorila naglas, toliko tiho da se Darko
pokolebao, nije bio siguran da li se obraća njemu ili priča sama sa sobom.
“Iako tvrdi da veruje da će se vratiti.”
“Ne znam”, zamislio se Darko zureći u papir u svojoj ruci kao da on može
dati odgovore na pitanja samo ako to dovoljno jako želi. “Svakako se silno
trudi da ubedi sebe u to. Možda je dobila neke vesti, ili je načula glasine koje
su se širile o zbivanjima na Mamuli. Preostalo je još skoro godinu dana do
kapitulacije. Italijani su je potpisali u septembru 1943. Čekanje joj se činilo
beskrajno.”
Svi užasi koji su mogli da se dogode Draganu dok curi još jedna cela
godina vrtoglavo su jurili kroz Sofinu glavu: bolesti i zaraze,
postepeno propadanje uma i tela od izgladnelosti. Dobro je što Mira nije znala
sve o tom paklu. Mada, čak i da jeste, ne bi smela o tome da piše. Istina je da
oni nikada neće saznati koliko je toga bila svesna.

~ 146 ~
 Knjige.Club Books

Darko je ponovo počeo da čita.

Baka Ilić naglo zaustavi dah kad god me ugleda, odmerava moj stomak
kao da je obdarena rendgenskim vidom i može da prozre moju jadnu,
pogrešno okrenutu bebu. Ona je jedna dosadna matora veštica -
nastojim da je izbegavam.
Zastala sam kako bih pročitala ono što sam dosad napisala i
shvatam koliko ćeš biti šokiran, voljeni moj Dragane. Postajem
sve džangrizavija i sve razdražljivija što sam krupnija i teža i
nezgrapnija - i usamljenija. Moja čežnja za tobom je toliko velika da
zamagljuje sve ostalo - izuzev brige o našem detetu.
Pokušavam da pronađem utehu u svom okruženju. Koliko god da je
ružnoća onoga što nas opasava, niko i ništa ne može da oduzme lepotu
našem zalivu. Dok posmatram vodu kako zapljuskuje obalu mora, smiraj
iznenada dođe usred ovog bola i žalosti. Sunce se podiglo na nebu dok
ti ovo pišem, i mogu da razaznam zelenilo na planinama, krošnje
kiparisa, žutilovku i stabla smokava, a nešto više, travu i neukrotivo
rastinje koje se očajnički drži za život preko litica strmoglavih padina. Te
boje smekšavaju grubu fasadu planina, a sunce se odbija o granitne
stene, kao da su uglačane.
More je ponovo hladno, deca su odavno prestala da se brčkaju. Ta
ledena, uzburkana voda će se odbijati i ogole i jalove stene
Mamule. Volela bih da mogu da se prošetam do tebe preko ovog neba
boje olova.
Ostani jak, Dragane moj, najveća moja ljubavi.

Na kraju pisma, Sofi je obuzelo snažno osećanje ojađenosti, strašnije nego što
je ikada iskusila: nabiralo se u njenoj utrobi, oblio ju je hladan znoj. Nije se
tako osećala kad je Met umro, nije iskusila ono što mnogi ljudi opisuju kao
oštar bol u trenutku smrti voljene osobe, nesposobnost da dišu, mračno
predskazanje. Ali doživela je to sada i znala je - bila je uverena da se nešto
jezivo dogodilo sa Draganom i da on neće upoznati svoju bebu, niti će ikada
više videti svoju ženu.
Darko je morao da požuri kući, jer je očekivao telefonski poziv od klijenta
iz Los Anđelesa. Sofi se muvala po kući. Želela je da popriča s nekim o tom
pismu, ali Frenk i Ana se još nisu vratili, a Ajrin je otišla na spavanje. Od
Tona ni traga ni glasa, nije ga zatekla u dnevnom boravku, niti u kuhinji.
Vrata njegove spavaonice su zjapila otvorena i, kada je krišom provirila
unutra, utvrdila je da ga nema ni tu.
Izašla je kroz glavna vrata, u nadi da će ga pronaći na kamenoj klupi, ili
na doku nasuprot kući. Međutim, nije uspela da mu uđe u trag. Primetila je
da motor nije na mestu gde je obično stajao.
~ 147 ~
 Knjige.Club Books

Neutešna, otišla je u krevet. U sobi je bilo sparno iako su prozori bili širom
otvoreni; julske noći jedva da su se” razlikovale od dana. S mukom je zaspala,
mada se naglo trgla i probudila usled buke koja se provukla kroz njene
grozničave snove. Ustala je iz postelje ne razmišljajući, i otišla do prozora.
Ton je parkirao motor ispod grmlja kleke. Mora da ju je uznemirio zvuk
motora, ili možda odsustvo zvuka kad ga je ugasio. Kad je konačno smestio
motor, Ton je, ne odvajajući se od kožnog sedišta, počeo da pretura po
džepovima. Izvukao je telefon i počeo da kucka po njemu zavidnom brzinom.
Sofi je pogledala na časovnik pored kreveta: pola dva posle ponoći. S kim
razgovara u gluvo doba noći? Onda se setila da ima poznanike i poslovne
partnere širom sveta, uključujući i vlasništvo nad deonicama nekog hostela
na Baliju. Pomislila je da se dopisuje s nekim za koga zna da je u to doba
budan.
Tada je Ton podigao pogled, kao da unaokolo traži šta sledeće da napiše.
Sjaj ulične lampe obasjao je njegovo lice. Sofi je nevoljno jeknula; njegovo čelo
je bilo namršteno, oči hladne kao led, kakve nikada ranije nije videla, a vilica
čvrsto stisnuta. Šta se, kog đavola, desilo, što ga je bacilo u loše raspoloženje?
Želela je da istrči i da ga uteši, da ga upita želi li da porazgovara s njom o
svojim mukama. Ali nešto u njegovoj tmurnoj i olujnoj pojavi navelo ju je da
se odupre tom porivu.
Polako je odložio telefon, sišao sa motora i zakoračio prema kući. Podigao
je pogled ka Sofinom prozoru, a ona se instinktivno pribila uza zid i nestala
iz njegovog vidika. Ipak, bila je sigurna da ju je video i nadala se da neće
pomisliti da ga špijunira. Uvukla se u postelju. Dugo je ležala budna. Nešto
je mučilo Tona, a ona nije mogla ni da pretpostavi šta bi to moglo da bude -
niti je bila svesna zbog čega joj je toliko stalo.

~ 148 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 22

Narednih nekoliko dana Sofi je zapala u letargiju. Nadala se da depresija od

prethodne godine nije uskrsla. Prisetila se svojih misli tokom šetnje do
Gornjeg Stoliva. Poistovetila je svoje mentalno putovanje kroz bol sa šetnjom
kroz prirodu: povremeno bi se izgubila, pa bi se vratila sebi i izbijala na pravu
stazu, koliko god to možda i nije želela.
Žudela je da se apatija okonča, da se napokon pomiri sa realnošću - ali
crni pas je stalno bio prisutan, strpljivo je vrebao iz ćoška iščekujući trenutak
kad će iskočiti i ponovo se rastrčati njenim umom. Brige i strahovi za Mirom
i bebom su je obuzimali i neprestano proganjali. Jednog jutra pokušala je da
objasni Tonu kako se oseća.
“Skoro sve sam pročitala - ostalo je još jedno. Ipak - ne znam ko je ona,
je li rodila kćer uprkos problemima sa trudnoćom, i je li to dete još živo. Iznad
svega, muči me to što ne znam šta se zbilo sa Draganom, a predosećam da će
se pisma završiti bez jasnog kraja - mada strepim od najgoreg. Oni su bili
stvarni ljudi koji su živeli u ovoj kući, baš kao i mi - ali sada su samo utvare.
Okružena sam duhovima.”
Nalazili su se u Sofinoj spavaćoj sobi. Činilo joj se da Met sa fotografije na
noćnom stočiću zuri u nju. Plaši li se da će ga zaboraviti, da je ovih dana više
zanimaju sudbine nepoznatih ljudi? Njegove oči sa slike pratile su je posvuda.
Ton je sedeo u staroj fotelji od tamnog drveta, jednoj od Mirinih koje je
Sofi popravila i ponovo presvukla kod tapetara. Bilo je zadivljujuće koliko su
takve usluge tu bile jeftinije, a rezultat zapanjujući. Ton je klimnuo glavom i
saučesnički se osmehnuo.
“Stvarno su te dotakli, zar ne, stanovnici tih pisama?”
“Da.”
Sofi se podigla u sedeći položaj u krevetu, lica okrenutog ka Tonu. “A onda
pomislim... pa, Mira ima budućnost sa svojom bebom, čak i ukoliko izgubi
Dragana. Ja sam ostala bez Meta i nemam bebu. Kakva je moja budućnost?”
Bila je svesna da je zakukala, sebično i samoživo. Čak egoistično.

~ 149 ~
 Knjige.Club Books

Ton je instinktivno ustao iz fotelje i prišao joj. Osetila je njegovu toplotu,

nimalo neprijatnu, bez obzira na vrelinu dana. Iznenada ju je spopala potreba
da ga zagrli, da utone u njega, da se izgubi u njegovom muževnom mirisu i
sigurnom naručju. Kad je Ton seo pored nje, poskočila je, užasnuta. Ona je
bila Metova, i tako će biti zauvek. Pojurila je ka vratima, usput odgurnuvši
ruku koju je pružio s namerom da je zaustavi.
U kuhinji, zaronila je lice u šake. Zapitala se da li ludi. Ton se pojavio
pored nje. Njegova energija ju je preplavila.
“Trebalo bi da izađeš malo. Danas idemo na izlet”, rekao je odlučno,
nepopustljivo. “Povešću te na mesto koje je Mira spominjala u pismima.”
Iznenada zainteresovana, Sofi je podigla glavu. Tonove oči, plave i
odlučne, bile su uperene u njene.
“Da li bi volela da vidiš Skadarsko jezero?” Otišao je do slavine, nasuo
malo vode i popio dok je ona razmišljala o predlogu. Prizvala je u sećanje
Mirin opis obilaska tog mesta: jezero i ribe i dugo vrelo poslepodne dok su
brali lišće za esencijalno ulje imortelu. Ona i Ton bar neće strepeti usput od
italijanskih vojnika. Nije bio problem u stvarnim granicama, koliko u
ogradama njenog uma.
“Nećeš zažaliti”, dodao je Ton ohrabrujuće.
Sofi se osmehnula popuštajući, sa šaljivim izrazom lica. “Što znači da
moram pristati.” Pitala se kako Ton uvek uspe da je oraspoloži, kao da zna za
čim njena duša žudi.

***

Jezero je svetlucalo na podnevnom suncu, a njegovi srebrnkasti odsjaji

odražavali su se na plavom nebu i zelenoj trsci. Daleko, preko
vodenog prostranstva, krševite planine Albanije, koje su se tako ljupko
poredale, ali i zbrkano, oko samog jezera, uzdizale su se i spuštale u
bezbrojnim talasima. Izgledale su bezoblične i mutne, kao da su izvan fokusa,
jer njihovi obrisi behu ublaženi razdaljinom i izmaglicom.
Ton je iznajmio čamac. Zaveslali su kroz guste vodene ljiljane, čiji su se
cvetovi blistali u nijansama bele, bež i žute boje, a naišli su i na kolonije
vođenog oraška, koji se kačio za vesla i rasprskavao kapljice kvaseći Sofi i
Tona kao blaga kišica. On je upravio čamac ka sredini jezera, gde je vladala
potpuna tišina. Oglašavale su se samo ptice - čaplje, bele čaplje, rode i ibisi -
i ritmični šum vesala.
Okrenula se u drugom pravcu sa željom da sve sagleda odjednom. Upijala
je svaki detalj prizora pred sobom kao platno najsavršenijeg slikara.
Najednom je poskočila i umalo pala preko ivice čamca. Pored njih je
promakao jedan monah u punoj pravoslavnoj odori. Lakim, uvežbanim

~ 150 ~
 Knjige.Club Books

potezima, bez traga napora i znojenja, upravljao je svojim čamcem. Zadnji deo
njegove barke bio je natrpan torbama i kutijama.
“Dobar dan”, pozdravio ih je monah ne propuštajući zaveslaje. Spokojno
je nastavio preko vode dok su otpozdravljali.
“Na jednom ostrvu nalazi se manastir”, odgovorio je Ton na Sofin začuđen
izraz lica. “Možda ih ima i više, nisam siguran. A na drugom živi pustinjak. I
tamo može da se ode, samo ne smeš da mu se obraćaš.”
Sofi se kratko osmehnula. Razumela je pustinjakovu izolovanost i želju
da bude sam. Mogla je iskonski da se poveže sa tom težnjom, jer ju je i sama
iskusila tokom dugih meseci posle Metove smrti. Čak i sada, godinu dana
kasnije, s vremena na vreme to osećanje bi je obuzelo.
Nastavili su da veslaju. Pratilo ih je jato barskih kokica. Plivale su oko
njih, tik uz čamac, usput zaranjajući i tražeći ukusne komade hrane. Sofi ih
je posmatrala, zanesena njihovim smešnim sitnim trzajima, klimanjem
glavom i strelovitim pogledom.
Nakon izvesnog vremena, iz plavozelene jezerske vode pred njihovim
očima izronio je stenoviti komad kopna na kom je ponosno stajala oronula
građevina, najverovatnije crkva, pomislila je Sofi zapazivši ostatke zvonika na
kraju najbližem strani kojoj su se približavali. Bila je nestrpljiva da otkrije još
detalja. Krajičkom oka zahvatila je munjevitu crnu senku, što ju je nagnalo
da se hitro okrene. Pelikan u lovu upravo se spuštao ka vodi. Kristalne
kapljice stvarale su mehure oko njegovih nogu, a podignuta tamna krila
formirala su oblik nedovršenog srca ili kaligrafski ispisano slovo V.
Sofi ga je posmatrala kao omađijana. Kad je ptica uzletela, s ulovom koji
joj je gotovo komično visio iz kljuna, okrenula se prema Tonu. I on je,
zagledavši se u pticu, prestao da vesla, jednako zadivljen.
“Ogromne su”, izustila je Sofi. Prizor beše čaroban.
“Raspon njihovih krila dostiže dužinu i do tri metra”, složio se Ton. “Ovaj
je od tih.”
Veslajući polako i sigurno, doveo je čamac do ostrvske obale. Čekao je da
se drveni pod očeše o šljunkovito i peskovito dno jezera, pa spretno iskočio i
privezao uže za stub. Sofi - nešto manje okretno, čega je bila svesna - takođe
se iskobeljala i pošla za Tonom prema hladovini šumarka sa stablima divljeg
nara.
Kad su se napili sveže vode, obišli su ostrvo. Jedini trag nastanjenosti
predstavljala je polusrušena crkvica, žrtva zemljotresa i
zanemarivanja, oštećena tokom vremena. Lišaji su rasli na svakom kamenu,
lovor je splitao grane kroz pukotine između blokova, a na samo nekoliko
koraka od nje, trska i šaš su prekrivali pojas najbliži vodi.
“Prilično je vruće”, primetio je Ton kad su se vratili na malenu plažu.
“Hoćeš da plivaš?”

~ 151 ~
 Knjige.Club Books

“Volela bih, ali...” Sofi je prema zdravlju i bezbednosti imala stav tipične
Britanke. Pomislila je na sve zaraze koje zagađene vode mogu da donesu. “Je
l′ čisto?”
Ton se nasmejao. “Kristalno bistro. Čistije ne može biti.”
Sofi je navukla zamišljenu grimasu. “Pa... ne znam... ovaj, možda”,
namerno je ostavljala utisak neodlučnosti. Brzo je svukla šorts i majicu -
bikini je imala na sebi - pa je nasmejana potrčala prema vodi, da bi se potom
okrenula ka Tonu i poprskala ga punim šakama vode. Dok je ronila, glatka i
nežna jezerska voda milovala je njene suncem oprljene obraze svilenkastim
dodirom.
Kad je izronila, zatekla je Tona tik pored sebe. Izvesno vreme su se
ljuljuškali na talasima, ćuteći. Sofi nije mogla da se seti kad se poslednji put
kupala u slatkovodnom jezeru. U stvari, da li je ikada to iskusila? Ako i jeste,
bilo je tako davno da je sasvim zaboravila.
“Prema legendi, jedna mlada nevesta iščekivala je povratak svog supruga.
Od velikog uzbuđenja zaboravila je da zatvori česmu na obližnjem izvoru.
Tako je nastalo ovo jezero.” Tonov glas se usekao u njene misli. Zbog toga je
voda tako plišana.” Uputio je širok osmeh ka Sofi. “U svakom slučaju, tako
se priča.”
“Ti si danas izvor svih znanja”, našalila se Sofi. “Izvini zbog igre reči.”
Umesto odgovora, Ton ju je zasuo vodom pa otplivao dalje kroz jezero
sekući njegov iskričavi sjaj atletskim prsnim stilom. Sofi se vratila na obalu i
legla na pesak beo kao sneg. Pustila je sunce da joj osuši telo, a toplota opije
um i odvede ga u san.
Prenulo ju je komešanje peska u njenoj blizini.
“Mete?” Instinktivno, pružila je ruku u pravcu iz kog je dolazio zvuk.
Dotakavši telo pored sebe, hitro ju je povukla, kao opečena strujom. To nije
bio Met; kratak dodir bio je dovoljan da oseti da koža koju je napipala nije
njegova. Za tren oka selila se da je tu došla sa Tonom. On je stajao pored nje
i brisao kosu peškirom, dok su sićušne kapljice svetlosti nalik dijamantima
lebdele oko njega.
Ton se potom strovalio na pesak, tik uz nju. Gledali su ka zelenoplavoj
vodi i ostacima drvenog mola koji se nekada nad njom nadvijao. Sad je bio
vidljiv samo skup tankih stubova koji su na nemilosrdnom suncu izbledeli.
“To sam ja, Sofi”, rekao je zureći ispred sebe. “Ton.”
“Aha”, promrmljala je omamljena od dremeža. Prisilila je sebe da se
razbudi. “Oprosti mi. Ponekad kad spavam ili kad mi misli odlutaju,
zaboravljam.”
Uzela je flašicu sa vodom i počela da pije, gotovo očajnički, kao da tečnost,
strujeći kroz njeno telo, može da spere njenu čežnju i dozvoli joj da sve počne
iz početka.

~ 152 ~
 Knjige.Club Books

U povratku, Ton ju je učio da vesla. Navodeći je gde da sedne i kako da drži

vesla, položio je svoje snažne, čvrste ruke preko njenih. Osećala je njegov
topao dah na vratu. Miris znoja i kose i njegovog toplog tela uvlačio joj se u
nozdrve i čitavu je obuzimao. Plavetnilo Tonovih očiju prelivalo se preko
njenih ramena dok je usmeravao njene pokrete i prilagođavao tehniku. Sve
joj se uskomešalo u utrobi, kao da su joj leptirići lepršali u stomaku i golicali
je u predelu butina.
Osetila je da joj ništa više ne treba od života, samo da bude tu, sa Tonom,
okružena prirodom i sveopštom harmonijom, bez i najmanjeg nagoveštaja da
na svega nekoliko kilometara udaljenosti postoji neki potpuno drugačiji svet,
užurban i bučan i zahtevan, u kome više nema Meta.
Tonov stisak postao je nešto jači, jer je morao da ispravi kurs kretanja
čamca, na trenutak ometen njenim rasejanim mislima. Pomerila je
glavu malčice u stranu, tik uz njegovo rame, i shvatila da se zapravo
naslonila na njega. Osetila se toliko bezbedno i zaštićeno da je, prvi put od
Metove smrti, strah od života bez njega na časak iščezao, isparivši kao
jezerska slatka voda pod užarenim letnjim suncem. Sanjareći, zaboravila je
da treba da vesla, ruke su joj zastale usred zaveslaja, a uporne kapljice
vode curkale su sa vesala na ravnu jezersku površinu.
Besciljno su plutali, kao da čitavo jezersko prostranstvo pripada samo
njima, jer nigde na vidiku nije bilo drugih plovila. Samo talasi su mreškali
površinu vode, podižući ih i ponovo spuštajući, prepuštene vodenim
strujama.
Riba koja je na trenutak iskočila iznad površine naterala je Sofi da se
trgne. Brže-bolje se uspravila.
“Ovo je previše naporno”, kriknula je smejući se prenaglašeno vedro. “Ja
ću se sada dostojanstveno povući i prepustiti stvar stručnjaku.” Diskretno je
odvojila šake od vesala. Oslobodila se na taj način i Tonovog stiska.
Licem okrenuta njemu, uhvatila je trag nekog neobičnog izraza koji je
poput olujnog oblaka prešao preko njegovog lica pre nego što je zauzeo mesto
u sredini čamca. Zavitlao je veslima toliko brzo i sigurno da su poleteli preko
vode kao na krilima.

~ 153 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 23

U mestu Virpazar sve je bujalo. Bašte i poljane između kuća bile su

preplavljene svim što je prirodno i dobro, obiljem voća i cveća i povrća. Još je
bio jul, srpanj, doba žetve: vreme kad se skupljaju namirnice za
oskudne nedelje i mesece koji predstoje. Sofi se zapitala da li će joj ostava
puna kiselih krastavčića, flaša sa sokovima i tegli s džemom i sosovima
pomoći da prebrodi još jednu zimu bez Meta.
Ona je u te krajeve stigla na samom kraju oktobra, listopada, u mesecu
kada lišće opada, pa je nekako preživela novembar, studeni, hladnoću, i
uplovila u decembar, prosinac, vreme za okupljanje, ali jedino što je okupila
bilo je samo još dublje očajanje. Januar je period za seču drva, siječanj, a ona
je morala da se osloni na zalihe cepanica iz konobe, kao što izgladnela osoba
ide za mirisom hrane.
Zatim je usledio februar, veljača, velika zima, kada je pao sneg i do neo
sa sobom belu čistotu nade, koja ju je vratila u život. Potom je domarširao
mart, ožujak, s prolećem i Frenkom, pa se sve ponovo promenilo. Novi
događaji i novi ljudi zbrisali su njenu samoću i pokazali joj da život ipak ima
smisao.
A sada, svud oko nje i Tona, stabla su vrvela od mandarina, šljiva, višanja,
smokava, oraha i narova. Neka gospođa u jednoj bašti primetila je kako ona
gleda sve to, pa je ubrala zrelu breskvu i pružila je Sofi preko ograde,
nakrivljene pod težinom obližnjih stabljika mnogocvetnog pasulja i paprika.
Sve je izgledalo bogato i ukusno, kao i narandžasti sok breskve koji se izlivao
i curio joj niz bradu. Kapao je na zemlju i umrljao prašnjavu stazu upadljivom
bojom. Sofi je iznenada obuzeo osećaj da joj treba nešto više od sočnog,
osvežavajućeg voća, jer imala je svoje duhovne i emocionalne potrebe, isto
kao i fizičke, za hranom i pićem i krovom nad glavom.
Tumarajući dalje kroz varošicu, došli su do jednog neravnomernog
brdašca od stenja obraslog lišajima i travom. Na njegovom vrhu nalazila se
statua ratnika s oružjem i zastavama, kao znak sećanja na davnu bitku protiv
Turaka, ali ujedno i na sve ljude iz te oblasti koji su poginuli u Drugom
svetskom ratu.

~ 154 ~
 Knjige.Club Books

“Dva za jednog”, primetila je Sofi pročitavši natpis.

“O, da”, složio se Ton, “u ovim krajevima vekovima su se vodili ratovi
protiv Turaka, Albanaca i drugih. Najveća uvreda za Crnogorca je kad mu
kažu da su mu preci umrli prirodnom smrću.”
Sofi je prstima prešla preko neukroćene površine kamena. “Tako silno
želim da saznam šta se dogodilo s Draganom.”
“Saznaćemo.”
Njegov motor je bio parkiran u blizini; krenuli su prema njemu.
Sofi je klimnula glavom. “Darko se već izvesno vreme bavi time - još me
nije izneverio.”
Dok je Ton gotovo na silu nabijao kacigu na glavu, ona je načas ponovo
uhvatila onaj čudan, gromovit izraz njegovog lica. A kad je nestao, sve što je
mogla da vidi behu, uokvirene kacigom, njegove prodorne plave oči, prav nos
i odlučne usne. Spustio je vizir i upalio motor. Sedajući iza njega, Sofi je
osetila da se promenio. Nije razumela zašto, ali istinski se uznemirila.
Stigli su kući bezbedno i brzo. Sofi nije propustila ponovno uživanje u
brzini, istovremeno se diveći Tonovoj veštini upravljanja motorom. Dan je
polagano zamirao.
“Hajde da odemo negde na piće”, predložio joj je Ton. “I zalijemo ovu našu
ekspediciju čašicom nečega žestokog. Voleo bih da popričamo o nečemu.”
“Ne mogu.” Šta li hoće da joj kaže? Primetila je da ga je naljutila, ali nije
joj bilo jasno kako. Samo je znala da strastveno i očajnički želi da ispravi to.
“Ja sam... recimo da sam večeras zauzeta.” Bilo je prekasno za otkazivanje
dogovora, koliko god da je to želela.
“Nemaš nikakvih obaveza ovde”, bio je uporan. “Ostali mogu jednom da
se pobrinu sami za sebe; ne moraš uvek da bdiš nad njima.”
Da li je time želeo da joj napomene da se previše petlja oko svega, kao
neka mama koka koja se u nedostatku sopstvene porodice bavi bliskim
ljudima više nego što je potrebno? Osetila se skrhano. Ali on nije u pravu -
nije planirala da kuva te večeri.
“Ne, samo ne mogu da izađem s tobom na piće jer idem s Darkom na
večeru.”
Glasan prasak naterao je Sofi da poskoči. Ton je ispustio čašu s vodom.
Tresnula je o kameni pod koji su ona i Frenk preuređivali sa toliko ljubavi i
razbila se u hiljade delića. Kada polupamo čašu, zašto nam se svaki put čini
da krhotina ima toliko kao da smo polupali pet? Nikada to nije mogla da
razume.
Ton se već sagnuo da sredi nered.
“Bolje bi bilo da počistimo pre nego što dođe Tomaš”, zbunjeno je
promrmljala Sofi nastojeći da se pribere.

~ 155 ~
 Knjige.Club Books

“Upravo to i radim.” Oštrina u Tonovom glasu bila je novost za Sofi. “Žao

mi je što sam razbio čašu.”
“Nema veze, Tone.” Možda je bio zabrinut da će se Sofi naljutiti zbog štete.
“To su samo jeftine čaše iz supermarketa.”
Podigao je pogled ka njoj i slegnuo ramenima. “Ipak... žao mi je.” Njegove
reči nisu bile samo puko izvinjenje zbog razbijene čaše. Sofi nije razumela šta
je hteo da kaže.
“Ne brini.” Otišla je po usisivač da usisa najsitnije komade stakla.

Kad je te večeri sišla u prizemlje, Ana, Frenk, Ajrin i Tomaš su bili u kuhinji.
Obukla je novu haljinu, koju joj je Ana sašila; njena šivaća mašina i ogromna
kutija sa zalihom tkanina postavljeni su u atelje, pa je iz potrebe da se odmori
od slikanja, Ana danima vredno seckala i obrubljivala šavove.
Lepršava haljina, nežne kalajne boje, obavijala joj se oko struka i istakla
njenu zgodnu figuru. Prisetila se kako je prijatno s vremena na vreme lepo se
skockati, staviti šminku i pustiti kosu. Nije to učinila prilično dugo. Farmerice
i teksas šortseve nosila je otkad se tu doselila. Trudila se da odagna blagi
ubod razočaranja što Ton nije prisutan da je vidi.
Neka senka prešla je preko vrata i ona je odmah pomislila da je to on, pa
se, sva ustreptala, okrenula da ga pozdravi. Međutim, tamo nije bilo nikoga.
Pogledala je napolju. Učinilo joj se da je razaznala nekog muškarca Tonove
građe i visine kako brzim korakom iščezava iza okuke na drumu. Ali to
sigurno nije bio on. Zašto bi tek tako odjurio a da se prethodno nikome ne
javi?
Na rastanku, mahnula je maloj skupini u znak pozdrava, a Tomašu
poslala poljubac. Noć je bila spokojna i meka kao baršun. Dok je
izlazila, uhvatila je nekoliko zadivljenih pogleda prolaznika. Bila je dovoljno
sujetna da oseti da joj to prija. Uprkos tom zadovoljstvu, nije mogla da otrese
nemir koji je tinjao u njoj. Nešto se kuvalo u njenoj kući u zalivu, a
neizvesnost ju je ispunjavala strepnjom.

~ 156 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 24

Za barskim šankom čekao ju je Darko.

“Izgledaš kao milion dolara.” Njegove tamne oči su vidljivo zaiskrile.
“Hvala ti.” Sofi je lako prihvatila kompliment, jer su oboje znali na čemu su.
“Šta nije u redu, Sofi?”, upitao ju je čim su naručili piće. Smenjivali su se
u plaćanju tura. Više nisu delili račun, jer Darko nikako nije uspevao da se
pomiri s tim.
Ona je navukla grimasu i naizgled ravnodušno slegnula ramenima.
“Ništa.” Pružila mu je pismo. Bavljenje Mirom odvući će njene misli
od problema. “Hajde da čitamo.”

Najdraži moj Dragane,

Postao si otac! Beba je konačno stigla, dve nedelje nakon termina,
hladnog decembarskog dana. Devojčica je, baš kako je baka
Ilić predvidela. Svakako je upola bila u pravu.
U tvom odsustvu dala sam joj ime Jelena. Već sam ti pisala da mi je
to omiljeno ime, i kako nam se nije pružila prilika da o tome ozbiljnije
popričamo, nadam se da ti se dopada. Odgovara joj, barem se meni tako
čini. Majušna je i savršena, sa pramičkom crne kose i smešnim, ljupkim,
namreškanim licem koje me toliko podseća na tvoje da mi suze krenu
kad god je pogledam. Samo da vidiš njene malene ručice i noktiće, njena
ustašca nalik na pupoljak ruže i sićušne uši kao u vilenjaka, odmah bi
pao na kolena od ljubavi prema njoj, baš kao i ja.
Eto, srećni smo što je među nama i što je zdrava. Porođaj je bio težak,
što se i očekivalo, i trajao je dugo. Satima i satima, Dragane. Takav bol
nisam mogla ni da zamislim. Ali sve to je sada nebitno, jer se završilo. I
kolike god bolove da sam trpela, ne mogu se porediti s onim što ti
podnosiš, i psihički i fizički.
Doktor kaže da nije uobičajeno da se nezgodna okolnost s položajem
bebe ponovi, tako da možemo da planiramo još dece bez ikakve brige.
Pošto je beba došla na svet, baka Ilić se osetila slobodnom da prospe

~ 157 ~
 Knjige.Club Books

preda mnom sve jezive priče o karličnim porođajima za koje je ikada čula
i užasnim posledicama koje je to ostavilo. Zapušim uši i privučem svoju
bebu k sebi, ljuljuškam je u naručju i šapućem joj: “Ne slušaj je.”
Tvoja majka je divna, kao i uvek. Kao magijom, ušuška i uspava
Jelenu za tren oka. Meni to nikad ne uspeva. Ona tvrdi da bebe osete
miris mleka i stalno bi sisale, pa možda je to razlog.
Bilo mi je teško da ustanem i pokrenem se, jer nisam se osećala baš
najbolje - niko ne kaže šta ženu čeka posle, kako se grozno oseća. Ali
danas sam uspela da odguram kolica niz ulicu, sve do pekare. Ušle smo
da popijem kafu i pojedem kolač. Svi su se oduševljavali Jelenom. Mada,
da budem iskrena, čvrsto sam je umotala i navukla joj kapicu preko čela,
pa se nije ni videlo bogzna koliko.
Dugo nisam pisala o ratu i svemu što se događa. Sigurna sam da
razumeš zašto tako malo govorim o tome. Recimo da postoji razlog za
optimizam. Možda će nam nova godina doneti ono za čim svi očajnički
čeznemo.
Sad moram da idem, jer se Jelena probudila i treba da je nahranim.
Sisa tako žudno i grozničavo. Htela sam da napišem ’kao da joj život od
toga zavisi’, ali shvatila sam koliko bi suludo zvučalo, jer i jeste tako.
Volim da posmatram njena mila ustašca dok je dojim, a ni ona ne skida
pogled s mene. Izgleda da nauka tvrdi kako u tom dobu bebine oči mogu
da se usredsrede na udaljenost koja je ravna razdaljini između njih i
njihovih majki dok ih doje. Priroda je nešto neopisivo božanstveno.
Požuri kući, Dragane moj. Tvoje devojke te čekaju - ja, tvoja majka i
Jelena. Izgaramo od želje za tvojim povratkom. Tvojoj kćeri je potreban
otac.
Uvek tvoja Mira

Dok je Darko čitao, Sofi se prisećala priče sa Mamule o majci koja je svoje
čedo hranila mlekom razređenim vodom sve vreme dok je boravila u zatvoru.
Dragan je bio zarobljen u ćeliji, ali barem Jelena i Mira nisu bile prinuđene
da žive u zatvoru.
“Rodila je bebu, Sofi”, prošaputao je Darko brišući oci salvetom. Sofi je
prvi put spazila toliko emocija na njegovom licu. “Bar se nije dogodilo ono od
čega smo strepeli - nije izgubila dete.”
“Ne”, šmrknula je Sofi, svesna da suze ostavljaju mrlje na prelepoj haljini
koju joj je Ana sašila. “Zbog toga i plačem. Neizmerno sam srećna zbog nje.”
Bile su to suze koje oslobađaju, suze olakšanja, ali i tuge. Izduvala je nos,
glasno i nimalo elegantno. “Ali potreban im je Dragan. Da budu porodica.”

~ 158 ~
 Knjige.Club Books

Strašno je odgajati dete bez nade da će to maleno biće ikada biti deo prave
porodice, mislila je. Ipak, njeno shvatanje je bilo naivno i idealističko, jer
toliko je dece uspešno odrastalo i van takvih struktura. Na kraju krajeva, i
sama je mnoge takve podučavala. A osim toga, dovoljan je bio i pogled na
dražesnog, neodoljivog Tomaša. Međutim, njoj je ipak dozvoljeno da
priželjkuje nešto drugo za svoju krv.
Darko joj je pružio pismo.
“Odloži ga. Pokušaj da ne razmišljaš o tome izvesno vreme. Ta priča -
barem onaj deo koji je nama poznat - ima srećan kraj.” Dopunio je Sofinu
čašu vinom. “I dalje postoji nada za Dragana. Tragam za podacima sa
Mamule. Pronaći ćemo ga, Sofi, saznaćemo šta se dogodilo. Potrebno je
vreme.”
Sofi je klimnula glavom i potegla gutljaj vina kako bi se povratila. Darko
je u pravu. Trebalo bi da se okrene nečemu i prestane da žali nad prošlošću
koju ne može da promeni.
Sada, nakon što su potpuno raščistili vrt, razdvojivši sve dobre biljke od
korova i onih koje su odradile svoj vek, ona i Ton su pravili nove planove.
Podelili su terase na zone kako bi napravili odvojene prostore za opuštanje,
za sunčanje, mesto za obedovanje, kao i za uživanje u cveću, pčelama i
leptirima koji su tako veselo i često lepršali u prostoru okupanom suncem.
Ton je sastavio podužu listu biljaka koje Sofi treba da kupi, a neke su mogli
odmah da posade, pod uslovom da ih redovno zalivaju. Njeno imanje bilo je
blagosloveno bunarom, te je mogla da navodnjava zemljište ne plašeći se
basnoslovnih računa za vodu. Već sutra će se baciti na posao - uz Tonovu
pomoć.

Ali narednih nekoliko dana nije bilo ni traga ni glasa od Tona. U njegovoj
spavaonici ostalo je malo stvari - nešto odeće i knjiga, kao i njegov brijač, ali
nije bilo motora ispod grmlja kleke. Samo nekoliko slomljenih grana svedočilo
je da je nekada tu stajao.
Niko izuzev Sofi nije obraćao posebnu pažnju na Tonovo odsustvo. Frenk
je preuzeo rad na manjem građevinskom poslu za jednog komšiju - više iz
ljubaznosti nego zbog bilo čega drugog, budući da je preostalo još mnogo toga
da se dovrši na njenoj kamenoj kući - te je često odsustvovao, dok je Ana bila
zanesena svojim slikanjem. Ajrin je u međuvremenu postala Tomaševa
nezvanična ali predana dadilja - sobe su odjekivale od cike i vriske i kikotanja
i njenih reči ohrabrenja i prekora. Kuću koju je nekada opasavala tišina
ispunili su zvuci porodičnog života. Samo što to nije bila Sofina porodica.
Jednog dana, otprilike dve nedelje nakon Tonovog nestanka, Sofi je ušla
u njegovu sobu. Nameravala je da presvuče posteljinu i osveži je. Kad se vrati,
sve će biti spremno. Nije želela da udahne njegov miris na čaršavima da se

~ 159 ~
 Knjige.Club Books

oseti bliže njemu, iako je on možda već stotinama ili hiljadama kilometara
daleko. Ne, nije to u pitanju, Sofi je neprestano ponavljala u sebi.
Dok se time bavila, ušla je Ajrin i ponudila se da joj pomogne.
“Jednom sam upoznala sličnog muškarca”, oglasila se Ajrin, kao
niotkuda, dok je izvlačila jastuk iz jastučnice. “Zapravo, bio je neverovatno
sličan Tonu. Snažan i ćutljiv tip; nije mnogo pričao, isto kao Ton.” Ajrin je
uvek ostavljala utisak kao da čuje više od onoga što je izrečeno i vidi i ono
ispod površine.
“Šta mu se dogodilo?”, upitala je Sofi oprezno. Bilo je jasno da to nije priča
sa srećnim krajem.
“Bio je u vojsci. Stručnjak za eksplozive - poslat je u Severnu Irsku u
samom jeku nemira. Ubila ga je automobilska bomba. Ironično, zar ne? On
je spasao bezbroj života. Deaktivirao je bombe koje su mogle da ih ubiju - ali
nije dovoljno brinuo o sebi. Jednog dana, žureći da se odazove nekom pozivu,
uskočio je u kola prethodno ih ne proverivši - i to je bilo to. Zavesa spuštena.”
Ajrin se usiljeno ljutito nasmejala. “Takav ti je život. Ili smrt, zavisi iz koga
ugla posmatraš.”
Ironično? Sofi nikako nije uspevala da posloži taj pojam u svojoj glavi.
“Meni to zvuči veoma tužno. Mnogo mi je žao.”
“Mogla sam da se udam. Bilo je i drugih”, nastavila je Ajrin, izgubljena u
snovima iz prošlosti. “U stvari, prošla sam i kroz fazu kad sam svake noći
menjala partnera. Verovala sam da će to izlečiti moju usamljenost, ali to je
bilo glupo. Samo je pogoršalo situaciju. Stoga sam prestala da tragam i
posvetila se poslu i hobijima. Imala sam divan život, kad se sve uzme u obzir.
Nekoliko puta sam izbegla smrt. Nije baš zabavno kad se zatekneš u avionu
dvomotorcu pa ti se jedan motor pokvari, a drugi je na izdisaju.”
“Strašno! Užasavajuće.” Pred takvom ravnodušnosti prema opasnosti Sofi
se zapanjila. Ona se nikada nije našla u takvoj situaciji, ali zna koliko bi se
uspaničila,
“Ali za ljubav ne postoji zamena, draga moja.” Ajrin se okrenula i
pogledala Sofi u oči. “Nikada nemoj da zaboraviš to.”
Sofi se grizla za usnu. “Znam.” Navukla je čistu jastučnicu i brižljivo
položila jastuk na krevet.
“Mnogo sam zabrinuta zbog Tona”, bubnula je iznenada. “On... proživeo
je loša iskustva, nagledao se grozota kao ratni reporter. Bojim se da ne izlazi
baš najbolje na kraj s uspomenama na to.”
Ajrin se uspravila kad je zategla ivice čaršava.
“Sumnjam da bi Ton učinio išta glupo, Sofi, ukoliko se toga plašiš.”
Obe su znale na šta je Ajrin mislila.
“On je od onih koji moraju izvesne stvari da reše na svoj način.”

~ 160 ~
 Knjige.Club Books

“Misliš da će se vratiti?” Sofi je nameravala da pitanje zazvuči kao

uzgredno, ali izletelo je kao projektil. “Imaš toliko životnog iskustva, Ajrin;
tako si mudra. Važno mi je tvoje mišljenje.”
“Pa dobro, on je ovde ionako bio u prolazu.” Ajrin je podigla jastuk i još
malčice ga protresla. “Ako veruje da ovde postoji nešto za njega vredno,
vratiće se.”
Zapanjena, Sofi je otvorila usta. Posle tih nekoliko reči srušio se čitav njen
svet - onaj koji je imala, iako ga nije bila svesna - koji se izgradio oko nje dok
se oporavljala od Metove smrti. Taj svet je obuhvatao i Tona. Trebalo je da
urede vrt i podele ljubav prema motorima, a dogovarali su se i da je nauči
fotografisanju. I mada to još nije sebi priznala, još nešto joj je Ton obećao i
ponudio, što je ona želela, za čim je žudela i što joj beše potrebno. Nešto
nedovršeno, što se klatilo na rubu njene osetljivosti iskušavajući je. Možda je
prema Tonu osećala nešto više od pukog prijateljstva. Ali nikada ničim to nije
pokazala.
Sofi se zamalo nije izderala na Ajrin zbog tog sažetog objašnjenja i
rasvetljavanja, ali zaustavila se na vreme. Ne može da se isprazni na
njoj samo zato što je razočarana - stara dama je rekla istinu.
Ajrin je bila u pravu; Ton nije imao razloga da se vrati, A za to je bila kriva
Sofi.

~ 161 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 25

Naredne nedelje Sofi je danonoćno radila na uređivanju dvorišta. Jedva da je

pravila pauzu da nešto pojede. Odlazila je na spavanje tek kada bi bukvalno
padala od umora. Ajrin ju je snabdevala obilnim količinama limunade, a Ana
ju je povremeno nadgledala i primoravala da omlet ili sendvič pojede do kraja.
Ponašala se kao da je zaposednuta.
Postepeno, pred njenim očima, baštenske terase su se od divljih, zaraslih
džungli pretvarale u umetnički dizajnirane ćilime, bujale su od cveća i
izdanaka u nijansama bele, purpurne i ružičaste, kako je ona i zamislila.
Kako su ona i Ton zamislili.
“Zelena misao u zelenoj hladovini”, rekla je sebi jednog dana nadgledajući
svojih ruku delo. Potom se svalila na travu i zaronila lice među kolena. Nije
želela da misli ni o čemu; to je bila suština njene grozničave i preterane
aktivnosti. Ali sada, za nekoliko kratkih sekundi, sva energija ju je napustila.
Pomislila je kako bi bilo pametno da se povuče u svoju sobu i prespava
ostatak godine. Nikome ne bi nedostajala; škola je odavno zaključana zbog
letnjeg raspusta, tako da niti je predavala engleski niti je učila crnogorski, a
kuća je savršeno funkcionisala i bez nje.
Možda bi tako i postupila da Ana nije banula s jednim planom, ne
dopuštajući Sofi da se izvuče.
“Dok si se ti bavila svojom bukoličkom idilom”, jednog dana je objavila,
“ja sam se zanimala organizovanjem odmora za nas. Samo da te obavestim
da dolaze Kejti i Su - naprasno su odlučile čim su ugledale nisku cenu letova
od Getvika do Tivta - idemo zajedno u obilazak.”
“Oh!” Sofi je grozničavi rad toliko iznurio da nije imala snage ni da govori.
“Unajmila sam automobil i napravila okviran raspored.” Anino lice se
sijalo od uzbuđenja. Oduvek je volela da planira. Nakon što je sela
za kuhinjski sto, tik uz preumornu Sofi, ispred nosa joj je tutnula
mapu, kažiprstom prateći rutu kojom će se kretati.
“Počećemo od Lovćena, jer me je već sramota da priznam ljudima da još
nisam posetila to mesto”, pojasnila je. Od siline entuzijazma reči su naprosto

~ 162 ~
 Knjige.Club Books

izletale iz nje. “Onda ćemo otići do parka Biogradska gora...” Napravila je

pauzu mršteći se, jer je zaboravila šta je sledeće stavila na spisak.
“OK, sad sam se setila.” Ana je naglašeno uperila prst ka mapi. “Na putu
do tamo mogli bismo da obiđemo letnjikovac bivše kraljevske porodice. A onda
bismo mogli...” Dok je Ana nizala planove, Sofine misli su lutale. Čim joj je
izložena ideja o proputovanju, nije mogla da je zaobiđe pomisao da bi se radije
zaputila tamo sa Tonom, na njegovom motoru, obraza oslonjenog na njegovu
kožnu jaknu. Dok se svet vrtloži oko njih, oni ostavljaju sve nevolje za sobom
i zalaze sve dublje i dublje u divljinu.
“Dakle, šta kažeš?”
Naglo se trgnuvši, Sofi se vratila u sadašnjost. Ana je u iščekivanju
likovala pred njom. Zarila je nokte u dlanove, zadovoljna zbog bola koji je
sama sebi nanela. Njene misli o Tonu bile su nesuvisle, ali nije znala odakle
su izvirale. Osećala je i da izdaje Meta. Možda je postala malčice ljubomorna
na Frenka i Anu, jer ona nikada više neće iskusiti ljubav.
“To zvuči...”, očajnički je prekopavala po svom iscrpljenom umu u potrazi
za pravim rečima, “... baš divno. Fenomenalno. Sjajno.”
“Odlično.” Ana je bila zadovoljna odgovorom. “A sada... još nešto da ti
objasnim pre nego što se otisnemo na put.” Zastala je, zamišljeno
se napućivši. “Darko ide s nama.”
Sofi nije mogla da odoli a da se ne zacereka. “U redu, sasvim sam sigurna
da će ostvariti svoj san - pratiće tri Britanke i jednu Poljakinju u magičnoj
misterioznoj turi kroz najdublje, najmračnije delove Crne Gore.”
“U redu, imam skriveni motiv.” Prostrelila je Sofi oštrim pogledom. “Ali,
pre nego što se natmuriš, moraš da znaš da nema nikakve veze s tobom.” Ana
je brižljivo smotala mapu. “Potreban nam je prevodilac i tumač kako bismo
nešto pametno i saznale. A povrh svega... može i da vozi. Bar na opasnijim
delovima puta.”
Sofi je klimnula glavom. Put do Lovćena je bio ozloglašen zbog oštrih
krivina i nezaštićenih litica. Njoj je sve to zvučalo krajnje smisleno, ukoliko
se Darko sa tim složi. Ali Ana se pomalo zbunila.
“Znam da sam uglavnom neustrašiva”, nastavila je da brblja kao da se
izvinjava. “Ali postoje razlike u stepenu neustrašivosti - ne želim da nas
odvezem u smrt. On se ponudio, a ja sam prihvatila i sve se složilo poput lego
kockica.”
Sofi se nanovo zakikotala. Britanske fraze i idiomi uz Anin poljski akcenat
zvučale su smešno.
Kejti i Su stići će sutra, tako da mogu da krenu već dan kasnije. Sofi je
bila zauzeta pripremama, što ju je sprečilo da svaki čas proverava telefon.
Nadala se poruci od Tona, odgovoru na sve one koje mu je poslala. Ali ništa
od toga.

~ 163 ~
 Knjige.Club Books

Na dan polaska, neposredno pre nego što su se sve četvoro potrpali u

auto, Sofi je otrčala do sobe i spustila telefon na noćni stočić. Ostaviće ga tu.
Jureći niz stepenice, ubeđivala je sebe da se oseća oslobođeno, jer nema
razloga da ga ponese sa sobom. Nema nikoga ko mora da zna gde je, nikoga
kome mora da se javlja. Jednostavno joj se pružala prilika da uživa sa svojim
prijateljima i ne brine ni zbog čega.
U iznajmljenim kolima, Darko je bio za volanom, neodoljiv, zgodan. Nosio
je tamne naočare. Gipka, elegantna, suncem oprljena ruka počivala je
opušteno oslonjena na spušten prozor. Za razliku od njega, Ana se oslanjala
na suvozačevo sedište i jektičavo dovikivala uputstva Ajrin i Frenku, kojima
je poverena briga o Tomašu tokom sledećih nekoliko dana.
“Vi, mladi, slobodno idite i zabavljajte se. Mi matori - i Tomaš - snaći ćemo
se dobro i bez vas”, dobacila je Ajrinin samouvereno, govoreći im između
redova: samo već jednom idite.
Četrdesetdvogodišnji Frenk otvorio je usta da se pobuni, ali ipak je
oćutao. “Neka sam i matorac”, izjasnio se ko bajagi žalostivo, “ali i više sam
nego srećan što neću provesti devedeset šest sati zgnječen u uzavreloj
metalnoj kutiji s vama četvoro.” Namignuo je Darku. “Srećno, ortak.”
Darko je klimnuo glavom, pa se posvetio zatvaranju vrata, što Kejti nije
pošlo za rukom. Kako je samo učtiv, pomislila je Sofi, istovremeno primetivši
i da Kejti ne može da skine pogled s njega.
Narednih dana davala je sve od sebe da omogući Darku i Kejti da što više
vremena provedu nasamo. Slala ih je da izvide koji restoran je najbolji, molila
ih da naprave fotografije na njenom foto-aparatu dok ona malko predahne.
Sve u svemu, starala se da prokrči staze romansi na pomolu.
Treće i pretposlednje noći putovanja, kada se u pozne sate uputila iz svoje
sobe ka toaletu, videla je kako je Darko krišom šmugnuo kroz vrata Kejtine
sobe, pa se vratila u krevet zadovoljna. Ako već nema ljubavi u njenom životu,
može bar da pripomogne da se ona ostvari u nečijem.
Napupela ljubavna afera, nesvakidašnja lepota s kojom su se suočavali
iza svakog ćoška i svakog zavijutka na putu bile su dovoljne da svačiji mozak
odvrate od teških misli. Sve četvoro su uzdisali pred svakim velelepnim
prizorom. A onda bi ciknuli gotovo na svakom zaokretu kao da gledaju u oči
smrti, opijeni čarolijom prirode. Glečerska jezera biogradska, glatka kao
staklo, ležala su ispod nadstrešnice od borovog drveća, a planine iznad njih
podsećale su na haotični poredak krečnjačkih vrleti, s grebenima nasumično
pobacanim jedni preko drugih.
Iz parka su krenuli belom stazicom koja je vijugala niz brdsku padinu i
prešli reku nalik na zelenu zmiju. Stigli su u jedno maleno selo, daleko u
dolini. Podsećalo je na začaranu zemlju iz bajki i mitova, kao da je napravljeno
izričito zarad pripovedanja. Darko je bio pravi rudnik informacija, te ih je
obasipao legendama i istorijom na svakom koraku. Sofi je poželela da zauvek

~ 164 ~
 Knjige.Club Books

tako putuje, bez zaustavljanja, po mestima koja je vreme zaboravilo, i gde

njena tuga nekim čudom nije imala pristup.
Jeli su pozamašne količine ukusne hrane: domaće sušeno meso i sireve,
vrhunsko maslinovo ulje i organsko povrće, sveže ubrano. Sofi je osetila kako
se popunjava, jer se zdravlje vratilo u njeno telo. Bila je neprijatno mršava u
poslednje vreme. I Darko je zapazio tu razliku.
“Izgledaš lepše nego ikada”, rekao joj je stojeći na molu koji se protezao
iznad mirnog i tihog jezera.
“Hvala ti”, jednostavno je odgovorila. “Ali ja mislim da su tvoje oči sada
usmerene ka drugoj ženi.” Napravila je kraću pauzu odmeravajući Darkovu
reakciju. Ponekad je bilo teško prokljuviti šta se skriva iza njegovog tamnog
pogleda. “U pravu sam, zar ne?”
Kad se osmehnuo, oči su mu se zadovoljno ozarile. “Imaš vrlo dobru moć
opažanja.” Sofi mu nije priznala da ga je videla kako ulazi u Kejtinu sobu.
“Uvek”, potvrdila je smeškajući se. “Tako sam srećna zbog tebe”, nastavila
je. “Želim ti sve najbolje.”
Darko je klimnuo glavom. “Ona je divna. Savršena. Čini mi se da dosad
nisam osetio pravu ljubav.”
“Ne videh istinsku lepotu sve do ove večeri”, narugala se Sofi pa se
sabrala. Zbog čega je pravila sulude književne aluzije u razgovoru s nekim od
koga nikako nije mogla da očekuje da će ih razumeti? Je li toliko pretenciozna
ili glupa? Možda je samo predugo radila kao profesorska. Možeš isterati
devojku iz biblioteke, ali ne možeš... i tako dalje i tako dalje.
Ali Darko je shvatio poentu.
“Romeo i Julija, to mi je vrlo dobro poznato. Ali čak i da Kejti jeste moja
Julija, ti nisi Rozalin, Sofi. Ili... nadam se da se nisi zaklela da ćeš postati
opatica. To bi bila prava šteta. A svakako nisi ni vrana.”
Prasnuli su u smeh.
“Nadam se da ne misliš da sam površan, da se zaljubljujem u svaku
devojku koju upoznam”, nastavio je Darko. Iznenada se opet uozbiljio i glas
mu je postao napet. “Razmišljao sam o tome - o tebi - dugo i podrobno, te
moram priznati da osećam i razumem tvoju ranjivost. Delovala si i više nego
krhko - bila si slomljena.” Nakratko je zaćutao, pažljivo odmeravajući Sofi,
kao da proverava da li ju je nečim uvredio ili preterao s iskrenošću.
“Pretpostavljam da je prava istina da mi je bilo žao tebe. Želeo sam da te
popravim i ponovo sastavim. Ali to može učiniti samo vreme, a sažaljenje
svakako nije dobra osnova za ljubavnu vezu.” Sofino lice je naraslo od naglo
nabujale ljubavi - strogo platonske - i zahvalnosti prema Darku. Obzirni,
samosvesni ljudi puni razumevanja su izuzetno retki, bila je svesna toga.
“Ti si pravi dragulj, Darko”, izustila je. “Čist dijamant.”

~ 165 ~
 Knjige.Club Books

Onda ih je oboje zahvatio nezaustavljiv smeh, toliko glasan da je Kejti

dojurila da vidi šta se zbiva. Darko joj je poverio da je njihova tajna otkrivena,
pa su od tog trenutka postali nerazdvojni. Ana je čak ustupila Kejt svoje
dragoceno sedište.
“Mislila sam da moraš da sediš napred jer bi ti u suprotnom bilo muka?”,
pobunila se Sofi. “Ne bih volela da se ispovraćaš po meni, znaš.” Ana je
slegnula ramenima. “Pa dobro, možda sam malčice preterivala. Uostalom,
bolje je da mene obuzme malo mučnine zbog vožnje, nego da nam se Darko i
Kejti razbole od ljubavi.”
Sofi je odmahnula glavom kao da od toga neće biti mnogo koristi.
“Nadajmo se samo da Kejti ume da čita mapu bolje od tebe.”
Proteklih nekoliko dana imali su nekoliko neplaniranih skretanja zbog
Anine navodne nesposobnosti da razlikuje levo od desnog - mada, mora se
priznati da su detalji i složenost mape ostavljali mnoga pitanja otvorenim.
“Jao!”, ciknula je Sofi kad ju je Ana uštinula. “Hajde, Darko, krajnje je
vreme da pođemo.”
Posmatrajući Kejti i Darka na prednjim sedištima kako dele intimne šale
i flašu vode, Kejtinu ruku nežno spuštenu na Darkovo koleno, Sofi je
zahvatilo bezbroj emocija. Vrtložile su se i ludele unutar nje, teško da je mogla
da razazna jednu od druge. Jedina na koju je mogla jasno da ukaže beše
zavist. Nadvila je svoju ružnu glavu nad sve njih. Nije ona bila ljubomorna na
Kejti zato što je osvojila Darkovo srce; nijedan delić nje nije želeo Darka za
sebe. Ljubomora se javila zbog njihovog zajedništva, zbog njihove bliskosti.
Zavidela im je na nadi i veri u budućnost koju će graditi, zbog planova koje
će kovati, zbog njihovog zajedničkog života, u kom će uvek jedno drugom biti
podrška, ohrabrenje, oslonac. Takav život je ona zamišljala sa Metom, i
žudela je da joj se sve to vrati. Toliko joj je nedostajao. Praznina je zjapila
poput crne rupe u njenoj utrobi.

~ 166 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 26

Dugi, vreli letnji dani su se vukli. Sofino oduševljenje vrtom na sparnim

avgustovskim temperaturama kao da je posustalo. Bilo joj je teško da misli a
kamoli da se kreće i radi. Kejti i Su vratile su se u London, a kuća - iako je u
njoj preostalo petoro stanara - izgledala je pusto i prazno. Glasovi i smeh
nekadašnjih posetilaca odjekivali su kao eho.
Za to vreme Sofi je konkurisala za jedan posao. Površno pregledajući bazu
podataka za zapošljavanje profesora, iznenadila se ugledavši da se u blizini,
u Porto Montenegru, nalazi internacionalna škola. Bila im je potrebna upravo
profesorka engleskog jezika. Pre nego što je dvaput razmislila, Sofi je ispunila
prijavu.
Najverovatnije neće dobiti taj posao - ali ako bi ipak uspela, to bi joj
obezbedilo budućnost u Crnoj Gori. Njeni fondovi su se praznili i već je počela
da strepi nad svojom finansijskom situacijom. Ako se zaposli, neće morati da
razmatra povratak u London. O tome više nije ni razmišljala. Njen dom je u
Crnoj Gori, a ne u Velikoj Britaniji.
U slobodno vreme, kad nije pazila na Tomaša, išla u kupovinu ili kuvala
za sve članove svog malog domaćinstva, nanovo je iščitavala prevode Mirinih
pisama. Darkovo istraživanje o ljudima koji bili u zarobljeništvu na Mamuli
još nije urodilo plodom. Ali svakako je poslednjih dana bio zauzet putovanjem
i novom ljubavnom vezom da bi se time bavio. Posle svega što je učinio da joj
pomogne, besplatno i ne tražeći ništa zauzvrat, teško da je mogla išta da mu
zameri i da ga požuruje.
Umesto toga, mogla je samo da sanjari. Maštala je o srećnom ishodu za
Miru, Dragana i Jelenu, o njihovoj zajedničkoj budućnosti i
savršenoj porodici. Ali njena sanjarenja su postajala sve zapletenija,
zamršenija i mutnija. Umesto Mire videla bi sebe kako ljuljuška bebu.
Srceparajuće vizije Mirinog i Draganovog ponovnog susreta mešale su se sa
sličnim prizorima u kojima glavne uloge imaju ona i Met. Ti snovi,
emotivno iscrpljujući, često su, neobjašnjivo, poprimali vatrenu seksualnu
notu. Povremeno, na neki bizarni način, i Ton se ukazivao u njenom umu,

~ 167 ~
 Knjige.Club Books

samo što bi ga ona brzo odagnala, znajući da ga možda više nikada neće
videti.
Pokušala je da nastavi s učenjem. Ali lekcije iz udžbenika Lako naučite
srpski jezik doživljavala je kao otpuženičke lance s olovnom kuglom. Vukli su
je ka dnu optužujući je da slabo napreduje, čega je i te kako bila svesna.
Avgust se takođe nazivao i kolovoz - mesec povratka sa odmora - i ona je
uspela da sklopi rečenicu koju je izgovorila pred Sandrom, upitavši je gde je
letovala - i to je bilo to. Od Sandrinog odgovora razumela je samo “gore u
planini”.
Po povratku u spavaću sobu podigla je knjigu, ali odmah ju je mrzovoljno
odbacila u ćošak. Učenju stranog jezika jednostavno nije bila vična.
Stoga je čitala romane. U vrelim letnjim danima utapala je čežnju, sumnje
i usamljenost u fikciji, kao kad je došla u kamenu kuću, dok je zaliv tonuo u
zimu. Ali nije joj polazilo za rukom da se koncentriše. Pročitala bi stranicu,
deset stranica ili čak dvadeset, pa odbacila knjigu u stranu, ispunjena
osećanjem dosade koje nije umela da objasni.
Pet puta dnevno je odlazila na plivanje, podstičući sebe da ide sve dalje
kroz zaliv, ili da prelazi duža rastojanja, prateći morsku obalu. Od njene kuće
do Prčanjske marine. Od njene kuće do kraja naselja. Od njene kuće do
početka Mua. Ali iako se fizički iscrpljivala, njen um je bio hiperaktivan, kao
i uvek.

A onda, jednog naročito sparnog dana, dok je venući lenčarila u svojoj sobi i
mučila se da sastavi mejl za majku - želela je da ne zvuči samosažaljivo da ne
bi bacila Helenu u očaj - neki zvuk je dopro kroz prozor. Brujanje motora.
Ćula bi ga više puta svakog dana, dok su jurili u oba pravca zaliva. Ali ovaj
zvuk je bio drugačiji. Shvatila je da mašina usporava, a onda se gasi. Usledilo
je škripanje teških bajkerskih čizama po šljunkovitoj, peskom posutoj stazi.
Sofi je požurila da siđe. Širom je otvorila zelena ulazna vrata - i tada ga je
ugledala. Dok je nemo zurila u njega, on je skinuo kacigu, prošao rukom kroz
kosu, kako bi je rastresao od lepljive vlage koja mu je stisnula vlasi uz čelo -
a onda upravio pogled ka njoj, očima neverovatno plavim, kao da su upile u
sebe boju iz svih svetskih okeana.
“Tone.” Zastao joj je dah.
“Zdravo, Sofi.” Oko njega se širio miris kože, tople od sunca i muževnosti.
Udahnula je poznatu aromu i odjednom i osetila slabost, kao da će se
onesvestiti. Zastao je na samom pragu.
“Smem li da uđem?”
Ćuteći, sklonila se u stranu. On je otišao do česme. Pio je vodu pohlepno
je gutajući.

~ 168 ~
 Knjige.Club Books

“Ima piva u frižideru, ako želiš.” Sofin glas je zatreperio, kolebljiv. Uhvatila
je njegov pogled i osmehnula se, omamljena. “Sve je u redu, nije Frenkovo.
Smemo da ga popijemo i da ipak preživimo.”
Ton se nasmejao. “Dobro je znati da se ništa nije promenilo.”
Sofi je s mukom progutala pljuvačku. Oduprla se porivu da to izgovori
naglas, ali mnogo toga se promenilo. Sve. Izvadila je iz frižidera dve flaše piva.
Dala je znak Tonu da je prati napolje. Kuća - ogromna, prostrana - odjednom
joj je bila tesna.
Seli su na plastične stolice ispod kleke, s pogledom na zaliv. Njen ribar se
nije pojavljivao u vreme velike vrućine. Sunce je bilo prejako čak i za njega.
Mol je bio pust - u to doba, svi sa imalo mozga nisu izlazili.
“Pa dobro, gde si bio sve vreme?”, prvi gutljaj piva ulio joj je hrabrost da
pita.
“Prihvatio sam posao.”
“Ah! A gde?” Kakav je to posao kad ne možeš da odgovaraš na poruke i
nikome ne smeš da kažeš gde si?
“U Jemenu.”
“U Jemenu?”, zapanjila se Sofi, kao da je rekao da je bio na Marsu ili
Mesecu. Na nekom nepoznatom mestu, u nepremostivim daljinama.
“Tamo se odvija jezivi sukob za koji pola sveta nikada nije ni čulo, dok je
druga polovina odlučila da ga jednostavno ignoriše.”
“Uh!” Sofi je morala sebe da ubroji u prvu polovinu. “Nisam imala pojma.
Žao mi je.”
“Ne treba da ti bude žao, i zašto bi?” Ton se zagledao u flašu, pa je podigao
ka licu i prešao njom preko obraza i čela. Kondenzacija je ostavila tragove
vlage na njegovoj koži potamneloj od sunca, sjajnoj poput stakla.
“Dugovao sam to novinskoj kući za koju sam radio”, dodao je. “Ali ovo je
poslednji put.”
Sofi je poželela da ga upita zbog čega je poslednji, ali ipak nije. Zar nisi
mogao da mi kažeš? - njenom unutrašnjem glasu došlo je da krikne. Ali nije
to izgovorila. Na Tonovom licu odražavao se umor, u očima mu se videla jasna
teskoba. Ima on neke svoje razloge.
“Drago mi je što si se vratio. Ja... mi... nedostajao si nam, Tomaš stalno
pita za tebe.”
Na dečju potrebu čovek je osetljiviji. Ton se osmehnuo pri pomisli na
malog dečaka.
“Sladak je. Doneo sam mu poklon.”
Nije otkrio šta. Tišina je ispunila vazduh.
“Pitam se jesam li još dobrodošao.” Njegova izjava kao da je pala s neba.
Ubola je Sofi pravo u srce.

~ 169 ~
 Knjige.Club Books

“Zbog čega?”
Ton je slegnuo ramenima. Nije bio ništa manje povučen. Ajrin je bila u
pravu kad je rekla da on nije čovek koji mnogo priča.
Promenivši temu, prstom je pokazao na dve kamene žardinjere koje su
stajale na betonskim nogarima, tik uz šumarak kleke, blizu morske obale.
“Šta one vreće s đubrivom rade ovde?”
Nagli zaokret u razgovoru zatekao je Sofi nespremnu. Pratila je njegov
pogled.
“A, to”, promucala je, setivši se iznenada svojih planova za uređenje vrta.
“Išla sam u rasadnik i kupila geranijume i zemlju za žardinjere. Bujaju po
čitavom zalivu, a ovde ih nema. Pomislila sam da bi bilo lepo da napunim ta
kamena korita. Ulepšali bi pogled iz moje spavaće sobe”, zaključila je
nadahnuto. Oboje su se nasmejali. Činilo se da pivo deluje; osećala se znatno
opuštenije. Ponovo je bila u stanju da govori.
“Pa dobro, hoćemo li onda da ih zasadimo?” Ton je već bio na pola puta
da ustane sa stolice.
“Šta, zar sada? Po ovoj vrućini?”
On je složio neku beznadežnu grimasu i odlučno odmahnuo rukom. “Bolje
ikad nego nikad. S obzirom na to da si već nabavila biljke, pametnije bi bilo
da im nađemo mesto i dobro ih zalijemo, što pre.”
Sofi je poskočila i stala pored njega. “U redu. Unutra su.”
Povela ga je do skladišta iza kuće, gde su sadnice geranijuma čamile u
saksijama, venući. Prenoseći jednu po jednu, sa peškirima preko
njih, smestili su ih u kamene valove.
“Izgledaće baš lepo, zar ne?”, promrmljala je Sofi s divljenjem milujući
purpurno-ružičaste pupoljke. “Na ovdašnjoj klimi cvetaće skoro tokom cele
godine.”
Ton je izvio obrvu i namrštio se. “Ko te je to slagao?”, upitao je
podsmešljivo.
“U garden centru”, objasnila je Sofi, pa zaćutala skapiravši Tonov izraz
lica.
“Po jedan se rađa u svakoj minuti, tako se kaže...” Ton je odmahnuo
glavom i žalostivo uzdahnuo.
Sofi ga je šaljivo ćušnula. “OK. Preveli su me žednu preko vode. Ali
svejedno, dok su u cvatu, gde god da se nalaze, izgledaće divno.”
Nekoliko narednih minuta bio je istresao je vreće s đubrivom u korita pa
ga poravnao.
Ton je neke saksije položio na vrh i izvesno vreme razmatrao koji je
najbolji položaj za sađenje, a onda je, zadovoljan rasporedom, počeo

~ 170 ~
 Knjige.Club Books

da zabada sadnice u zemlju. “Kako je Darko ovih dana?”, kao uzgred

je upitao, s ašovčićem u ruci.
Sofi je pažljivo izvukla sledeću sadnicu iz saksije. “Zaljubljeno.” Zapitala
se da li će se tura geranijuma koje je Ton zasadio ikada oporaviti od šoka, jer
su nabijeni u zemlju silinom pneumatske bušilice.
“Neke naše prijateljice su došle iz Velike Britanije, pa su se Darko i Kejti
smuvali”, nastavila je da objašnjava naizgled zabavljena sađenjem, dok je
zapravo sve vreme krajičkom oka, ispod trepavica, posmatrala Tona.
“Dobro je.” Sledeći geranijum je nežno izvučen iz saksije, kao dragoceni
komad porcelana. “I... ti nemaš ništa protiv?”
“Ja?” Sofin odgovor je više zazvučao kao krik. “Zašto bi se to mene ticalo?”
Bila je uzrujana i to ju je navodilo da nepromišljeno izlaže misli. ”Oprosti,
dozvoli mi da preoblikujem ovu poslednju rečenicu - naravno da mi je iskreno
stalo do Darka. Ne želim mu ništa drugo nego da bude srećan, a čini se da
Kejti to savršeno postiže.”
Ton se zagledao u cvetne pupoljke na biljkama, na nagoveštaje ružičaste
boje koja je provirivala ispod zelenog omotača. “Mislio sam... zar niste - zar
vas dvoje niste bili u nekoj vezi? Otputovali ste zajedno na vikend i izašli ste
na večeru i sve to - mislio sam da se nešto između vas dešava.”
Sofi je odmahnula glavom. “Pogrešno si mislio.” Prstom je uprla u cvet
koji je bio predmet njegovog pomnog proučavanja. “Biće to izuzetno lepa boja
- i neobična.”
Ton je slegnuo ramenima, kao da je potpuno nezainteresovan za temu
preliva i nijansi.
“Znaš kako narod kaže”, nastavila je Sofi ravnim tonom, “pretpostavka je
majka svake zbrke.”
Ton je zasadio geranijum. “Izgleda da je tako.”
Nastavili su ćutke da rade započeti posao.
“Zašto mi nisi rekla?” I ovo pitanje kao da je palo s neba; pogodilo je Sofi
kao lopta koja je skrenula sa svoje putanje.
“Zašto me nisi pitao?”, odbrusila je, uzvraćajući mu optužbu poput
bumeranga.
Veliki brod u daljini poslao je talase ka njima. Voda je zapljusnula obalu.
“Dakle, kako će oni dalje? Kejti i Darko?”
Sofi nije bila sigurna da li je namerno promenio temu ili je samo nastavio
razgovor. Bila je isuviše zbunjena da bi prokljuvila.
Ton je posegnuo za sledećom sadnicom nastavljajući da govori: “Veze na
daljinu nisu uvek lake, nije li tako?”

~ 171 ~
 Knjige.Club Books

Ne bih znala, pomislila je Sofi da odgovori. Nemam iskustva s tim. Udala

sam se za dečka iz susedstva i nikad se nisam odvajala od njega. A ti... koga
si ti voleo izdaleka?
“Ne znam.” Izabrala je beli geranijum da ga postavi pored ljubičastog.
“Kejti se bavi grnčarstvom; lako bi mogla to da radi i ovde. Čini mi se da
je prilično zagrejana za tu ideju. Mogla bi da otvori atelje, da organizuje
kreativna letovanja - dom Darkovih roditelja na Luštici je navodno ogroman i
božanstven, a on im je sin jedinac, tako da će sve njemu prepustiti. Morala
bi da poradi na logistici uvoza i izvoza - ali sigurna sam da može to da
savlada.”
“Nema nepremostivih prepreka za ljubav.”
Sofi je napravila pauzu, zaustavivši pokret u vazduhu. Zagledala se u
vodu zaliva, mirnu nakon što je brod otišao. “Da.”
Met i ona mislili su isto. Iako su se upoznali mladi, verovali su da će
njihova ljubav trajati zauvek. Ali nije im bilo suđeno da je do kraja dožive.
Ponovo se okrenula prema Tonu.
“Met je bio jedini muškarac u mom životu. Odana sam samo jednom
čoveku. Nikada nisam čak ni poljubila drugog.” Sofin osmeh je bio slatkasto-
gorak, kao i uspomene. “Pa čak ni Darka. Čisto da znaš.” Bilo je pravo
olakšanje tako jasno izgovoriti ove reči, izbaciti ih iz sebe. Trebalo je odavno
to da učini. “Niko ne može da bude srećniji zbog njega i Kejti od mene. Ali da
budem iskrena - jesam malo ljubomorna. Ono što on ima sada ja sam imala
nekada, eto, na tome mu zavidim.”
Ton je klimnuo glavom. Iznenadni nalet povetarca poprskao ih je sićušnim
slanim kapljicama.
“Moram nešto da ti kažem”, rekao je.
Sofi je osetila žiganje u srcu. Upoznao je nekoga, pomislila je. Dotle vodi
čitav ovaj razgovor, ali istog časa otresla je tu pomisao. Za šta je smatra? Za
svog čuvara? Ona ga ne poseduje i njegov ljubavni život nema nikakve veze s
njom.
“Zvuči zagonetno.” Glas joj je bio smiren, ali ruke su joj drhtale. Zasadila
je još jedan geranijum zbrda-zdola, oštetivši pritom jednu ljupku cvetnu
glavicu i nesvesno zgnječivši lišće.
“Pronašao sam je.”
O blagi bože, on ju je pronašao. Sigurno misli na ljubav, na ljubav svog
života. Pa šta bi drugo moglo da bude?
“Pronašao sam Jelenu.”
“Koju Jelenu?” Sofi nije uspevala da razbistri misli. Nije poznavala
nijednu Jelenu.
“Bebu iz pisma - Mirinu kćerkicu. Mada više nije mala, što je logično. Ima
sedamdeset četiri godine i živi u Beogradu.”

~ 172 ~
 Knjige.Club Books

“Jelena Kovač?” Sofi je blenula u Tona, usta otvorenih usled

zaprepašćenja. “Šta si to... Kako si, dovraga, uspeo?”
“Internet. Kontakti. Nekoliko saveta koje mi je Frenk dao, uputivši me na
neke svoje prijatelje u Beogradu. Malo sam njuškao i kopao.” Ton se
nasmejao polako i sigurno. “Ne možeš ukrotiti divljeg konja.”
“Vau!” To je bilo jedino što je Sofi uspela da promrmlja.
“Hoćemo li da idemo?”
“Da idemo?” Bila je svesna da je zazvučala kao potpuni idiot.
“Postoji jedan voz - Plavi voz - bio je Titov omiljeni. Balkanska verzija
Orijent ekspresa”, nastavio je da objašnjava zanemarujući njenu
zabezeknutost. “Ali nešto sam razmišljao - leto je; vreme je predivno. Mogli
bismo da idemo i motorom.”
Do Beograda. Na motoru sa Tonom. Sofi je osetila slabost u nogama i
kolena su joj klecnula.
“Doduše, moraćemo da nabavimo odgovarajuću opremu za tako dugu
vožnju, ali u Budvi sve to može da se nađe.”
Nikada, ni u svojim najsmelijim snovima nije zamišljala sebe na
magičnom misterioznom putovanju dok na motoru prelazi granice, šiba pored
jezera i reka, kroz šume i doline, prelazi preko planina i sve vreme čvrsto drži
oko struka jednog muškarca.
Nije čula skoro ništa od onoga što je Ton dalje pričao.
“Oprosti”, izvinila se trljajući oči.
“Tamo se automobilom može stići za dan, ali na motoru može biti prilično
naporno”, ponovio je Ton. “Stoga predlažem da od toga napravimo mali
odmor. Da odvojimo produženi vikend, možda čak i nedelju dana. Ima mnogo
toga zanimljivog u Beogradu - zaista se razvio poslednjih godina.”
Odjednom je skapirala šta je Ton pokušavao. Ubeđivao ju je jer je shvatio
njeno ćutanje kao kolebanje.
“Šta kažeš?”, rekao je na kraju, klonulo, kao da je izgubio nadu.
Sofi je duboko udahnula. “Kažem da.” Oduševljen osmeh polagano se širio
preko njegovog lica.
“Zaista da?”
“Neopozivo, konačno da.”

~ 173 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 27

Ton je vešto upravljao motorom po vijugavijim putevima sa mnogo zaokreta.

Planine su se topile iza njih dok ih je svetlucavi asfalt pozivao da nastave
dalje. Približavali su se kanjonu Tare. Crni borovi su se poput nadstrešnice
nadvijali nad drum. Zadivili su ih svojom visinom, stari više od dva veka. Bele
i žute kamenike držale su se za stenje poput upornih paukova. Ton se odlučio
za kraće skretanje kako bi pokazao Sofi most razapet nad jarugom. Ubrzali
su dalje, duž sivobele trake puta koji je vodio ka Srbiji.
U Pljevljima su se zaustavili na brdu Stražica da obiđu memorijalni
spomenik podignut u znak sećanja na sto četrnaest partizana ubijenih u
napadu na tvrđavu koju su zauzeli Italijani, u decembru 1941. godine.
“To je bilo samo godinu pre Jeleninog rođenja”, promrmljala je Sofi dok
su stajali ispod kamene kule i pogledom gutali plodne livade koje su se
pružale svuda unaokolo, uokvirene resastim oblicima udaljenih brda. Reka
je prosecala dolinu i blistala se na suncu.
“Bili su izuzetno hrabri”, zamišljeno je rekao Ton, “kad su se sukobili s
teško naoružanim profesionalnim vojnicima, dok sami nisu raspolagali ničim
osim oružja za lov.”
“Kladim se da bi i Dragan učestvovao”, nadovezala se Sofi strastveno. Bila
je zaštitnički nastrojena prema Draganu. Verovala je da je bio junak, mada
nije znala mnogo o njemu, osim da je zavređivao ljubav, vernost i divljenje
svoje supruge. Nadala se da će Jelena rasvetliti deo priče o svom ocu, o
njegovoj ličnosti, o njegovom životu posle rata. Uporno je ubeđivala sebe da
je preživeo, bez obzira na duboko usađene slutnje.
“Ima bezbroj priča o njihovom herojstvu” složio se Ton, kao da je pročitao
njene misli. “Tokom 1944. godine, partizanske snage su bile izložene stalnim
napadima Nemaca. Mnogi su bili ranjeni, pa su ljudi na čelu uprave za
specijalne operacije RAF-a14 odlučili da ih izvuku vazdušnim putem, jer to je
bio jedini način.”

14
Royal Air Force - britansko ratno vazduhoplovstvo, (Prim. prev.)

~ 174 ~
 Knjige.Club Books

“To zvuči razumno”, kazala je Sofi.

“Da.” Ton je klimnuo glavom. “Samo što tu nije postojala pista.” “Oh!” Sofi
se ugrizla za usnu. Kako su ljudi izlazili na kraj s tim naizgled nepremostivim
preprekama? “Dakle, plan je bio osujećen?” ”Daleko od toga.” Ton je široko
mahnuo rukom, kao da želi da obuhvati sav prostor oko njih. “Seljaci iz pet
lokalnih naselja pokosili su svoje nedozrele useve, srušili sve ograde, napunili
jarkove za navodnjavanje i raščistili kamenje, odnoseći ih u pletenim
korpama. Brzo je napravljena improvizovana pista.”
Ton je uzdahnuo i pružio Sofi flašu s vodom. “Hrabri, snalažljivi ljudi.
Nadam se da će na kraju sve ispasti dobro po njih.”
Sofi se uznemireno osvrnula oko sebe, kao da bi neko mogao da ih vreba
iza nekog obližnjeg kamena. “Kako to misliš?”
“Ima ljudi - država, vladara - koji bi voleli da preuzmu kontrolu nad
Kotorom, kao i nad Barom. Duboka voda, dobro zaštićene luke - vrlo dobro
se kotiraju.”
“Ko su ti ljudi?”
Ton je odmahnuo glavom. “Rivalske zemlje. Neprijateljske sile.” “Uh!” Sofi
se zbunila. Kolika je neznalica. Gotovo da ništa nije znala o zemlji koja je
postala njen novi dom. “Nadajmo se da su i sadašnje generacije napravljene
po Draganovom kalupu. I da poseduju pošteno oružje za lov, možda negde
sakriveno, da ga izvuku ako bude nužno!” Ton se zakikotao. “Siguran sam da
neće doći do toga.” Ustao je i povukao Sofi pomogavši joj da ustane na noge.
“Hajde - vreme je da krenemo dalje. Srbija nas čeka.”
Zaustavili su se u nekom omanjem svratištu u jednom gradiću pored
druma, na pola puta do Beograda. Ton je bio umoran posle uzbudljivog dana,
kao i Sofi. Mislila je da se navikla na svež vazduh, koji ju je istovremeno i
nadahnjivao i iscrpljivao. Kada je tek stigla iz Londona, stalno se osećala
iznureno, ali ne samo zbog Metove smrti. Takav umor bi iskusila kad god bi
otišli preko vikenda u prirodu, na selo ili do mora. Organizam se zbunjivao
usled odsustva hemikalija i izduvnih gasova i nagle prekomerne doze svežeg
vazduha, dnevne svetlosti.
Te tri dragocenosti postale su sastavni deo njenog života, ali vožnja
motorom - vetar koji ju je milovao pa čak i šamarao po licu, zanosni osećaj
slobode i bega - potpuno su je omamili i savladali. Naravno, uza sve to i
usplahirenost zbog predstojećeg susreta s Jelenom, kad će joj se pružiti šansa
da joj lično uruči pisma i konačno sazna šta se desilo s Draganom.
Dok su se raspitivali da li ima slobodnih soba, Sofi je ulovila nevešto
prikriven iznenađeni pogled koji je recepcioner uputio Tonu čuvši da su im
potrebne dve sobe. Nigde na vidiku nije bilo restorana, pa su zarad večere
morali da odu malo dalje niz ulicu, gde im je neka žena objasnila gde postoji
odličan lokal u kome služe pice, kao i domaće specijalitete poput prasetine
pečene na ražnju.

~ 175 ~
 Knjige.Club Books

Narednog jutra, Sofi se probudila ispunjena golicavim uzbuđenjem u

dubini svog stomaka. Za svega nekoliko sati, najkasnije tokom
ranog popodneva, biće u Beogradu, krajnjem odredištu.
“Kako se osećaš?”, upitao ju je Ton kad su sišli na skromni doručak u
gostionici. Poslužena im je kafa, sok od narandže i hrskave rolnice od belog
hleba, s medom iz komšijskih košnica.
Sofi se zamislila. Kako da objasni mešavinu strepnje i iščekivanja kroz
koju prolazi? “Kao na iglama”, napokon je odgovorila, prstima slomivši koricu
rolnice koju je držala u ruci. “Mislim da mnogo očekujem od Jelene.
Zamišljam je kako izgleda i šta će nam reći. Bojim se da se na kraju ne
razočaram.”
Ton je klimnuo glavom. “Onda... najbolje je da odmah nastavimo dalje.
Pre ćemo stići. Beskrajna nagađanja nisu ni od kakve koristi.” Sofi mu se
zahvalno osmehnula. “Da”, složila se. “Idemo.”

Dok su se približavali Beogradu, put je postajao sve ravniji i širi, a naznake

prometne i užurbane prestonice sve očiglednije: saloni automobila, velika
skladišta s opremom i alatima, manje fabrike, kao i stambene zgrade u
predgrađima.
Uputstva koja je Jelena putem telefona izdiktirala Frenku, a koja je on
preneo Tonu, bila su prilično nejasna, najblaže rečeno, pa su potrošili više od
sata vozikajući se oko naizgled pustog naselja, pre nego što su konačno
pronašli Jeleninu kuću. Mala, četvrtasta, zdepasta građevina nalazila se u
ulici sa mnoštvom sličnih zdanja, iza kojih se, mada na pozamašnoj
razdaljini, nazirao betonski soliter iz sovjetske ere, sumoran i siv pod bistrim
letnjim suncem.
Jelena je imala tri sina. Najmlađi, Pavle, veoma dobro je govorio engleski
i složio se da bude prisutan kao prevodilac. Upravo on je otvorio vrata. Bio je
visok i krupan. Sofi je pretpostavila da je u srednjim tridesetim godinama.
Bio je ležerno odeven, u farmerkama i majici. Poželeo im je dobrodošlicu
osmehnuvši se oprezno. Sofi je osetila izvesnu odbojnost s njegove strane i
zapitala se zašto je takav.
“Mojoj majci je drago što će vas upoznati”, rekao je na savršenom
engleskom, kao da mu je maternji. Sofi nije prestajala da se
zadivljuje lakoćom s kojom su skoro svi koje je upoznala savladavali strani
jezik. Prisetila se svojih jadnih pokušaja da nauči srpski/crnogorski, kao i
onog prokletog udžbenika Lako mučite srpski jezik, koji joj nije pružio
ništa drugo osim spoznaje o svojoj potpunoj nesposobnosti. Kakav su to
problem Britanci imali s učenjem stranih jezika? Hvala nebesima na
brojnoj deci doseljenika u velikim gradskim školama širom Velike Britanije,
koji su tečno govorili jedan, dva, čak i tri strana jezika, što je donekle
ublažavalo sramotu ostalih, pomislila je u sebi.

~ 176 ~
 Knjige.Club Books

Pavle je u međuvremenu nešto pričao, a ona je shvatila da pola od toga

nije čula, pa ga je zamolila da joj sve ponovi.
“Ona - moja majka - u poslednje vreme nije dobrog zdravlja”, objasnio je,
zadržavši ih u ulaznom hodniku, gde su sva vrata bila zatvorena. “Ima visok
krvni pritisak i brojne druge komplikacije.”
Istog trena, Sofi je razumela njegov oprez, i bila je dirnuta brižnošću sina
prema majci.
“Ona jako želi da vas vidi, ali želim da vam naglasim da ne sme previše
da se uzbuđuje niti da se ponese emocijama.”
Sofi se sažaljivo namrštila i klimnula glavom, dajući mu do znanja da se
slaže sa tim. “O, da”, rekla je iz dna duše, ubeđujući Pavla da će imati obzira
prema Jeleni. “Bićemo pažljivi. Ti nam slobodno kaži ako misliš da
preterujemo.”
Pavle se zahvalno osmehnuo. “Naravno.”
Njihovi besprekorni maniri i razumni način izražavanja smekšavali su
ozbiljnost njegove pojave, koja je ispunjavala celo predsoblje i upijala svu
okolnu svetlost.
On se tada okrenuo, zakoračivši dalje, u pravcu zadnjeg dela stana, gde
je otvorio jedna vrata i propustio ih da uđu. Prostorija u koju su stupili je bila
preplavljena sunčevom svetlošću, koja je dopirala iz pravca velikog prozora
kroz s pogledom na malenu ali urednu baštu u kojoj su raskošno bujali
slezovača i budleja.
U fotelji je sedela stara ženica, s doteranom crnom kosom. Bila je odevena
u lanenu haljinu i odisala je tihom elegancijom. Izgledala je znatno mlađe u
odnosu na svoje godine.
Od silnog uzbuđenja Sofi nije mogla ni da prozbori. Reči su je izdale sad
kad je konačno kucnuo i taj čas. Ispod miške je čvrsto stezala drvenu kutiju
u kojoj su se nalazila pisma i onaj ručni sat. Bezbrojna pitanja su se utrkivala
u njenom mozgu boreći se da izađu, neočekivano zarobljena njenom
iznenadnom zanemelošću.
“Milo mi je što vas konačno upoznajem.” Ton je istupio pružajući ruku ka
Jeleni. I ovog puta je preuzeo inicijativu i priskočio Sofi u pomoć.
“Hvala što ste odvojili vremena da nas vidite”, kazala je Sofi čim je uspela
da se pribere pa pozdravila Jelenu. “Veoma ljubazno od vas. Zahvalni smo i
tebi, Pavle”, dodala je, letimice se okrenuvši prema njemu.
Nastupila je kratka, čudna tišina. Imala je utisak da sada, kada su
napokon suočeni s tim dugo željenim trenutkom, odjednom niko ne zna kako
da se ponaša. Sofi je spustila pogled ka podu, a zatim, podigavši glavu kako
bi se susrela s Jeleninim očima, duboko je udahnula i počela.
“Mi...” Na časak se kolebala i upravila pogled ka Tonu. Je li to bio najbolji
način da joj se obrati? Ali beše prekasno za predomišljanje, jer je već bila

~ 177 ~
 Knjige.Club Books

uhvatila zalet i nije mogla da smisli pametniji pristup. “Doneli smo pisma
vaše majke koja smo... koja sam našla u kući u Prčanju. Sigurna sam da
biste voleli da ih imate.”
Jelena se dražesno osmehnula. “Hvala vam.” Uzdahnula je i pokazala na
primetno star, crni album za fotografije, položen na stolu ispred nje. ”Ukoliko
želite da vidite kako je izgledala, ima tu mnogo njenih slika, iz davnih dana.
Za to vreme ja ću pogledati.”
“O da, to bi bilo sjajno!” Sofi je poskočila sa stolice i posegnula za
albumom i pre nego što je Jelena dovršila rečenicu.
Korice su blago zakrckale dok ih je rastvarala. Prozirna zaštitna folija na
naslovnoj stranici zašuštala je na povetarcu. Sofi ju je otvorila,
otkrivši fotografiju mladog čoveka i mlade žene, odevenih u svečanu odeću
za venčanje. Iza njih su stajali verovatno njihovi roditelji. Rukom
ispisana objašnjenja na ćiriličnom pismu nije mogla da ih uhvati ni za glavu
ni za rep. Prozrevši njenu dilemu, istupio je Pavle.
“To su moji baka i deka na dan svog venčanja”, objasnio je. “A ovo je moja
prabaka, s kojom su Mira i Dragan živeli u Prčanju - Draganova majka.
Draganov otac nije dugo poživeo nakon nastanka te fotografije.” Sofi ih je
pomno proučavala. Zureći u njihove oči i vrhovima prstiju opipavajući njihove
obrise, pokušavala je da ih zamisli kao stvarne ljude. Starim crnobelim
fotografijama nedostajala je oštrina današnjih slika, tako da su likovi izgledali
nedodirljivi, skoro prozirni, kao da nisu tu.
Ali ipak je uspela da oseti ljubav koja je isijavala iz Mirinih i Draganovih
očiju i ponos njihovih roditelja.
“Zbog čega su sve zabeleške napisane ćirilicom? Mira je pisala latinicom”
upitala je. Toliko se mučki trudila da nauči ćirilična slova, ako ni zbog čega
drugog a onda zbog usputnih mesta, jer su saobraćajni znaci i putokazi češće
bili na tom pismu. Dakle, ukoliko želite da budete sigurni u kom pravcu treba
da idete, neophodno vam je znanje ćirilice. Ali njoj je učenje naprosto
izmicalo, curilo je iz njenog mozga poput istopljenih kockica leda kroz prste.
Na nju je to delovalo krajnje frustrirajuće. Tek sada joj je bilo jasno kako su
se osećali njeni učenici kad im nije polazilo za rukom da shvate neki pojam
koliko god se činio jednostavan, i ma koliko naporno se ona upinjala da im to
utuvi u glavu.
“Ćirilično pismo je bilo zabranjeno za vreme italijanske vlasti”, objasnio je
Pavle. “Mislim da su lične beležnice na ćirilici, i sve što je strogo privatno,
nikada viđeno izvan kuće, predstavljale tihi protest. Fotografija koju gledate
snimljena je pre rata, još 1937. godine, na dan njihovog venčanja - i mislim
da bi to objasnilo upotrebu ćirilice.”
“Na osnovu pisama, ona deluje tako ljupko i nežno”, primetila je Sofi. “Ali
bila je izuzetno jaka, zar ne? Držala je do sebe.”

~ 178 ~
 Knjige.Club Books

Pavle se žalosno osmehnuo. “Pretpostavljam da je tako morala”, uzvratio

je.
Sofi, zadubljena u sledeću stranicu sa fotografijama, izostavila je da upita
zbog čega je Mira morala da bude čak i gruba. Mutnjikave slike koje su ona i
Ton posmatrali prikazivale su Miru i Dragana u različitim pozama na nekoj
kaldrmi, sa gusto zbijenim, živopisnim kamenim kućama.
“Verujem da su imali kraći medeni mesec - možda tri dana - u
Dubrovniku”, objasnio je Pavle. “Sigurno su nekome platili da ih tamo
fotografiše, jer čisto sumnjam da su imali foto-aparat. Nisu bili bogati.”
Prelistavali su album. Bilo je tu nekoliko fotografija nekih porodičnih
okupljanja - svadba nekog rođaka i ujakova rođendanska proslava. Pavle nije
znao ko su bili svi ti ljudi, već je jednostavno čitao natpise ispod svake slike.
A onda je Sofi okrenula sledeću stranicu i ugledala fotografiju bebe, odevene
u belu haljinicu za krštenje, kako zuri pravo u kameru, poput malenog
anđela.
“Ah!”, kriknula je. “Jeste li ovo vi, Jelena?”
Podigla je glavu, a Jelena joj se nasmešila i klimnula glavom. “Jelenino
krštenje, trideset prvog decembra 1943. godine”, naglas je pročitao Pavle.
“Ispod toga, Mira je ubacila kratak stih.” Nakašljao se kako bi pročistio grlo.
“Na ovaj dan u mesecu okupljanja, prelepa beba je rođena kraj mora, njen
glas je nalik na šumski potok koji grgoće između granja, a oči su joj jasne i
bistre kao zora.”
Nežnost koja je izbijala iz tih redova i srčanost s kojom su bili napisani
uklonili su svaku sladunjavost i lažnu sentimentalnost.
“Kakva divna pesma”, promrmljala je Sofi zamišljajući Miru kako je
sastavlja sa toliko ljubavi u srcu, baš kao što je uspevala da sroči i
pisma odsutnom mužu. “Kako je divno imati nešto tako jedinstveno i
posebno, po čemu ćete zauvek pamtiti majku - nešto namenjeno isključivo
vama.” ”Da”, odgovorila je Jelena, kratko i jasno. “Moja majka, iako
snalažljiva u svakodnevnom teškom životu, zapravo je bila veliki sanjar,
zaista. Neotkrivena pesnikinja, oduvek tako mislim.”
Sofi je pomislila na mnoge delove pisama koji su je potresli. Ostali su
urezani u njenim mislima, iako su svi njeni pokušaji da nauči jezik propadali.
Pramenovi izmaglice lebde iznad vode razdvajajući se u nežne filigranske
šare koji se raspršuju i preoblikuju u neke nove mrlje u vazduhu.
Oblaci klize usporeno. U svakom vidim tvoje lice: tvoje nasmejane oči, rupice
na obrazima koje se još više produbljuju kad se osmehuješ...
Mira je umela divno da piše. U to nije bilo sumnje.
“Da li ju je vaš otac ohrabrivao da nastavi da se bavi pisanjem?” Mada,
bila je sigurna da je Dragan u svemu podržavao svoju ženu.

~ 179 ~
 Knjige.Club Books

“Sigurna sam da bi bilo tako.” Jelenine oči bile su usredsređene na neku

tačku s druge strane prozora. “Samo da je ikada za to saznao”, tiho je dodala.

~ 180 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 28

Sofi je dah zastao u grlu. Imala je utisak da je srce prestalo da joj kuca. “Kako
to mislite?” Ton njenog glasa je bio tih, a reči gotovo mučne, kao da su izbijene
s očajničkom žurbom.
“Vi ne znate?”, upitala je Jelena zbunjeno. Ali odmah im je uputila
tužnjikavi osmeh shvativši da je tako. “Naravno da ne znate.” Upravila je
pogled ka svom sinu. On je krenuo ka njoj, smestio se na stolicu pored njene
i prepleo prste svoje šake s njenima, zaštitnički.
Jelena je duboko udahnula. Sofi je mogla videla suze kako se prelivaju iz
njenih očiju. Zabrinula se da ju je uznemirila i da bi Pavle mogao da stavi
tačku na ovaj susret, u presudnom trenutku. Ali tada je Jelena počela da
priča.
“Nije preživeo”, saopštila je tupim glasom dok se njenim licem širio grč.
“Stradao je u neuspešnom pokušaju bekstva. Znamo samo oskudne detalje o
tome, a sve informacije koje imamo dolaze od zatvorenika koji su takođe
robijali na tom ostrvu. Izgleda da je pokušao da otpliva do obale.”
Sofi se prisetila njihove posete Mamuli, onih ogromnih agava s
predebelim, upadljivo ružnim listovima, pretećim. Kao da bi svakog trena
mogli da vas ščepaju i usisaju u mračno središte biljke. I pamtila je
onu tišinu. Talasi su se razbijali o stene preplićući se u vrtlozima između
njih i stenja. Setila se i kako joj je, dok je stajala na travnatom platou
iznad podzemnih ćelija utvrđenja, obala izgledala neverovatno blizu, da je vrlo
lako stići do nje. Ko bi mogao da odoli iskušenju da makar pokuša? Čovek
poput Dragana nikada ne bi mirno sedeo i čekao da umre.
“U gluvo doba noći oslobodio se okova, skočio u more i zaplivao ka
kopnu”, nastavila je Jelena kao u transu, pripovedajući ono što zna.
“Ali reflektori su ga ulovili i pao je stražarima u ruke.” Potom je uzdahnula i
pomilovala pisma u ukočenim, nežnim rukama. “Nije imao šanse.”
Sofi je osetila kako kapljice kvase farmerke: plakala je. Dakle, Mirin brak,
porodični život o kom je maštala, budućnost kojoj se radovala, sve je

~ 181 ~
 Knjige.Club Books

nepovratno osujećeno onog dana kad su crnokošuljaši došli po

njenog supruga.
“I... šta se potom desilo?”, jedva čujno je prozborila. Želela je da sazna, ali
istovremeno i nije. A opet, morala je napokon i to da čuje.
“Streljali su ga. Takva pobuna morala je biti kažnjena. Javno pogubljenje,
u prisustvu ostalih muških zatvorenika. Kao opomena, pretpostavljam.”
Jelenine oči lutale su po prostoriji, odražavajući nesposobnost uma da pojmi
besmislenost svega što se odvijalo na ostrvu Mamula. ”Barem je smrt bila
brza - mada, ubeđeni smo da je pre toga trpeo mnoga mučenja. Većina
zarobljenika skončala je baš na taj način.”
“Strašno mi je žao”, rekla je Sofi. Ali te reči su joj zazvučale izlišne,
nepotrebne. Šta jedno žao mi je može da ispravi?
“Umro je na Mamuli, nekoliko meseci nakon što je tamo odveden. Ne
znamo tačno kada, nepoznat nam je datum.” Jelena je uzdahnula i blago
obrisala oči maramicom. “Moja majka je većinu tih pisama napisala pokojnom
čoveku.”
Izvesno vreme niko nije ni reč izustio, a tišina, isprva neprimetna, postala
je zaglušujuća.
“Mamula je bila jezivo mesto. Preživljavanje na tom ostrvu bilo je vrhovni
dokaz i čin izdržljivosti kakvu mi danas možemo samo da zamišljamo”,
umešao se Pavle. Sofi mu je bila zahvalna na tome; nije mogla da podnese
ćutanje. Kao da su svi oni užasi narastali i bujali oko njih. Bilo je bolje znati
istinu nego je pretpostavljati.
“Verujem da znate, ta tvrđava nije bila predviđena da služi kao zatvor.
Nije bilo nikakvih uslova za to, nije bilo kanalizacije ni tekuće vode.
Zatvorenici su obavljali nuždu u kofama i potom ih praznili u more.”
Sve joj je to Darko već bio objasnio, mada ti podaci nisu zvučali ništa
manje jezivo zato što su joj bili poznati.
“Mnogi su upucani samo zato što nisu salutirali u čast Dučea”, nastavio
je Pavle. “Umesto da uzviknu Živeo Duče!, neke pobunjeničke duše imale su
običaj da se proderu Smrt Dučeu! Ali nije ni bilo neophodno traćiti metke.
Izgladnelost i svakodnevno telesno mučenje bili su glavni uzrok smrti. Nikoga
nisu štedeli. Obroci su bili oskudni. Jedan zatvorenik, muškarac, kasnije je
pripovedao kako je skuvao svoju kožnu cipelu u pokušaju da napravi neku
vrstu cicvare.”
“Naprosto ne mogu da poverujem u sve to”, rekla je Sofi glasom
oslabljenim usled šoka. Zapravo, hoću da kažem da mi nije jasno kako niko
ne zna ništa o tome. Kad pomislim na Italijane u ratu, setim se
opijenih vojnika iz filma Mediteraneo. To mi prvo padne na pamet -
dobrodušni, popustljivi, ne baš zainteresovani za učešće u ratu koji nisu
smatrali svojim.”

~ 182 ~
 Knjige.Club Books

“Italijani su se upustili u brižljivo smišljene manipulacije koje su imale

veze s njihovom ratnom prošlošću”, umešao se Ton, takođe jedva
čujnim glasom.
Pavle je slegnuo ramenima i još čvršće stegao majčinu ruku. “U pravu
ste”, složio se. Zatim se okrenuo ka gomilici beležnica koje su stajale
iza albuma s fotografijama. “Prikupljao sam tekstove iz štampe, iz tog doba
i sadašnjeg vremena, koliko je bilo u mojoj moći. Uprkos tim užasavaj
učim okolnostima i nedostatku hrane, mnogi ljudi su ipak preživeli
Mamulu. Nakon što su 1943. godine Italijani kapitulirali, nastao je potpuni
haos. Niko nije imao blage veze šta se događa. Neki ljudi sa kopna rizikovali
su tako što su se tamo odvezli čamcima. Vratili su se sa onoliko ljudi
koliko su mogli u njih da smeste, ali bili su isuviše uplašeni da bi ponovo
tamo otišli. Posle toga, zatočenici su sami organizovali evakuaciju. Bili su
svesni toga da moraju da se sklone pre nego što stignu Nemci da preuzmu
vlast. Sigurno bi ih ponovo stavili pod ključ.”
Pavle je nakratko zaćutao. Jelenine ruke čvrsto su stezale kutiju s
pismima, koja joj je ležala u krilu, kao da je osećala potrebu da se uhvati za
nešto kako bi održala ravnotežu.
“Ono što ne shvatam” oprezno se oglasila Sofi, prežvakavši reči pre nego
što ih je izgovorila. Nije želela da zadire preduboko i da uzruja Jelenu, ali
ujedno nije želela da napusti Beograd a da joj prethodno ne postavi sva
pitanja koja su je mučila. “U kutiji se nalazi svega šest pisama”, kazala je
nagnuvši glavu prema njoj, “što nije mnogo. Slutim da je Mira pisala bar
jedno nedeljno, ako ne i više. Dakle, šta vi mislite, šta se dogodilo s ostalim
pismima?”
Pavle se promeškoljio na stolici i krajičkom oka odmerio majku
proveravajući kako sve podnosi.
“Verovatno ih je bilo mnogo više. Skojevsko udruženje pokušalo je da
organizuje dostavljanje potrepština brodom - vodu, hranu, cigarete. Pisma.”
Sofi je klimnula glavom. I o tome ju je Darko izvestio. Dobro je zapamtila
priču o neustrašivim ženama i devojkama. Nadala se da bi i ona bila tako
hrabra ukoliko bi se ukazala potreba.
Pavle je i dalje pričao: “Ali retko kad su uspevali da se probiju. Verovatno
je ovih šest pisama uručeno nekoj osobi kako bi pokušala da ih dostavi, pa
su pronađena nakon završetka okupacije. Devojke su skrivale takve stvari u
svojim kućama i kancelarijama po celom gradu i okolini. Slale su pošiljke
jedne osobe na više lokacija, da ne opaze vojnici i karabinjeri. Mnogo toga je
izgubljeno, zatureno, bačeno. Izgleda da je samo ovih šest vraćeno Miri.”
Sunce je odmaklo na nebu dok su razgovarali Njegovi zraci su se prosipali
direktno kroz prozor. Odjednom je u sobi postalo pretopio. Sofi se nakašljala
i pokušala da ovlaži grlo gutanjem pljuvačke. Bila je očajnički žedna.

~ 183 ~
 Knjige.Club Books

“Mogu li da vas zamolim za malčice vode?”, izustila je. Nije želela da omete
razgovor i prekine Pavla dok deli informacije s njima, ali osećala je da će se
onesvestiti. Činilo joj se da je i Jeleni vruće, jer joj se čelo zasijalo od znoja.
“Naravno!” Pavle je naglo skočio. Prvo krenuo ka klima-uređaju iznad
vrata, pruživši ruku kako bi ga uključio. “Izgubili smo daljinski upravljač,
čekamo da nam pošalju novi”, objasnio je. “Doneću nam vodu. Želite li čaj?”
“Dozvolite da vam pomognem.” I ne sačekavši odgovor, Sofi ga je sledila
niz mračni hodnik do kuhinje. Bacila je pogled na sat - četiri po podne. Tu su
već dva sata.
“Neizmerno vam hvala što ste nam posvetili toliko vremena”, kazala je
ređajući čaše koje joj je Pavle dodao na poslužavnik. Oduvek se divila ljudima
koji spremno i rado odvajaju vreme za druge, srećni što mogu da pomognu,
ne očekujući ništa zauzvrat.
Pavle je sipao vodu u čajnik i spustio poklopac. “Ma nema na čemu”,
uzvratio je. “Drago mi je da majčinu priču delim s vama. Povrh svega, ona
nema nikakvu uspomenu na svog oca, izuzev onih nekoliko fotografija koje
ste videli i priča koje joj je moja baka prenela. A sada ima sva ta pisma i ja
znam koliko joj to znači. Sve u svemu, trebalo bi mi vama da zahvalimo što
ste prešli toliki put samo da biste joj ih doneli.”
Sofi se setila trenutka kad je ugledala tu kutiju na pretrpanom,
neurednom radnom stolu, kad je sedef na poklopcu ulovio nekoliko sunčevih
zraka kao da je pozivao da bude primećen. Koliko je bila očarana kad je
otvorila kutiju i otkrila njen sadržaj. Nešto u vezi sa tom kutijom i pismima,
iako nije imala ni predstavu o tome odakle potiču, navelo ju je da se naprosto
zaljubi u kamenu kuću i da je kupi.
Uprkos tome što je imala trenutke prožete sumnjama, kad se pitala šta je
to uradila i da li će preživeti samonametnuto izgnanstvo u malo poznatoj
državi daleko od svog doma, u najvećim dubinama svog srca osećala je da je
donela pravu odluku. Uz pomoć svojih prijatelja, i starih i novih, osmelila se
na oprezne korake na putu oslobođenja od stega tuge, koji su je dugo
onesposobljavali za bilo kakav korak. Pavle je podigao poslužavnik krupnim
šakama, a Sofi je, koračajući ispred njega, otvarala i zatvarala vrata. U
dnevnom boravku bilo je znatno svežije, pa je Pavle isključio klimu i podelio
šolje sa čajem. Sofi je želela da pita Jelenu još toliko toga, ali ispijanje čaja
naprosto zahteva kraću pauzu, tako da su narednih nekoliko minuta proveli
u neobaveznom ćaskanju. Ton se raspitivao o Pavlovom poslu i njegovoj
porodici. On je radio kao arhitekta u firmi u centru Beograda. Imao je
šestogodišnju kćer, a žena mu je bila u poodmakloj trudnoći: dečak je trebalo
da dođe na svet kroz nekoliko nedelja.
Jelena je dovršila čaj. Sofi je prihvatila njenu šolju i odložila je na
poslužavnik. Osmehnula se dostojanstvenoj ženi. Izgledala je vrlo elegantno.
Njena crna kosa je sigurno bila ofarbana, mada nije izgledala neprirodno.

~ 184 ~
 Knjige.Club Books

“Šta se dogodilo s vašom majkom, sa Mirom?”, pokušavala je da otera

neobuzdanu radoznalost iz glasa. “Da li se ponovo udala?” Pomislila je na
Mirinu izričitu želju, u jednom od pisama, kad se izjasnila da bi volela da ima
mnogo dece. Nije želela otvoreno da pita da li se to ostvarilo. Nastavila je
drugim putem: “Kako je završila ovde, u Beogradu? Sigurno je sve bilo
potpuno drugačije od njenog života u pospanom ribarskom seocetu na obali
Kotorskog zaliva.”
Jelena se nasmejala podrugljivo, ironično. “Da, svakako se silno
razlikovalo. Ali tako je u ratu, zar ne? Sve se menja.” Uzdahnula je. “Moja
majka je imala težak život. Nije posedovala mnogo novca, a u Crnoj Gori je
bilo gotovo nemoguće naći posao. Kad se rat okončao, zaputila se u Beograd
- sve ostalo je istorija, kako se obično kaže.”
“Udala se drugi put, ali ne pre 1960. godine, kad je već bila u četrdesetim
godinama. Nije rađala više dece. Ta nova bračna zajednica nije joj donela
sreću, pa se deset godina kasnije razvela. Nikada nije poželela da se vrati u
Kotor, jer su uspomene bile previše bolne, stalno je ponavljala.” Sofi je
prstima obrisala uglove očiju. Ponovo je plakala. Ali ko i ne bi pri pomisli na
jadnu Miru, koja je želela buljuk dece, život ispunjen smehom, a tako mlada
je izgubila muža. Zbog rata i žalosti i gubitka okrenula je leđa snovima,
otadžbini i zalivu koji je volela čitavom dušom.
“Jeste li vi bili u Crnoj Gori, Jelena? U Prčanju?” Sofi je iznenada blesnula
pomisao da Jelena možda nikad nije spoznala lepotu mesta koje je njena
majka tako živopisno dočaravala u pismima. Ako je Mira napustila te krajeve
neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, Jelena je tada bila suviše
mala da bi se ičega sećala.
Jelena se osmehnula, nečujno, zamišljeno. “Samo jedanput.” Potom je
izvukla maramicu i potapkala po očima, iako Sofi nije primetila suze. ”Čudno,
zar ne? Ali... pa dobro, znate već kako je. Imala sam posao, morala sam da
brinem o suprugu, da podižem decu. Bila sam veoma zauzeta. Moja majka
odbijala je da pođe sa mnom. Kad sam spoznala koliko očajnički čeznem da
otkrijem nešto više o mestu gde sam rođena, nastupile su ozloglašene
devedesete i novi rat je besneo. U to vreme, samo bi budala putovala bilo gde,
osim ako nije bilo neophodno.”
“Dakle, kao što sam rekla, samo jednom sam otišla tamo. Majka je na
samrti poželela da njen pepeo bude rasut u more u blizini Mamule. Tako je i
učinjeno, pre deset godina. Moj muž i ja tamo smo krenuli zajedno - samo
nekoliko godina kasnije umro je od raka na plućima, ali hvala nebesima što
je tada bio živ - sećam se da je dan bio izuzetno vetrovit, čamac je naprosto
poskakivao na uzburkanim talasima. Čamdžija nije bio siguran da li će
pristati kraj ostrvskog doka, ali mislim da je osetio moju očajničku želju, pa
je na kraju uspeo. Obišli smo tvrđavu. Uplašilo me je prisustvo svih onih
utvara, pa sam brže-bolje otišla.” Suze su se slivale niz Sofine obraze, iako su
Jelenine oči nekim čudom ostale suve, samo je jedva primetan sjaj prekrivao
~ 185 ~
 Knjige.Club Books

njene tamne zenice. Ton je dotle samo nepomično i nemo sedeo. Onda je
pružio ruku i stegao Sofinu šaku. Ona je to prihvatila, zahvalna na njegovoj
čvrstini, na prijatnoj toploti.
“Otišla sam i do kuće u Prčanju, ali sva vrata i prozori su bili zatvoreni i
zamandaljeni. Tamo nije bilo ni žive duše. Neki starac s dugom sedom
bradom, koji je pecao na molu, obavestio me je da vlasnik kuće živi u Zagrebu
i da dolazi samo leti.”
Osmeh se prosuo preko Sofinog lica. Dakle, njen ribar je i tada bio tamo,
kao i uvek. I tada je širio informacije i tračeve i šale, kao i sada, bez obzira na
to što ga ona nije razumela.
“Nisam se išla dalje od toga. Bila sam srećna što sam videla kuću u kojoj
sam rođena, ali nikada nisam pomislila da u njoj postoji išta što je pripadalo
mojoj majci.” Potapšala je kutiju u krilu. “Čuvaću ovo što ste mi doneli do
kraja života.”
Otvorila je kutiju i izvadila sat s otvorenim, ugodnim licem i kaišem od
jake kože. Protrljala ga je između prstiju, kao da priziva očev dodir. ”Majka je
povremeno spominjala ovaj sat. Mislila je da ga je imao na ruci kad je
zarobljen, da je izgubljen zajedno s njim. Za njega je on predstavljao pravu
dragocenost, nasledio ga je od svog dede. Jedino što mogu da pretpostavim
jeste da ga je neko pronašao u kući i ubacio u kutiju.” Sofi se zapitala da li je
Mileva znala bilo šta tome, ali brzo je odbacila tu mogućnost. Činilo se da ona
zaista nije imala pojma šta se nalazilo na starom pisaćem stolu, kao što nije
bila upoznata ni sa sadržajem kutije. Najverovatnije je da je onaj Srbin u čijem
je vlasništvu kuća bila pre nego što ju je njen muž kupio u nekom trenutku
ćušnuo baš tamo.
“A šta je s vašim životom, Jelena?” Tonovo pitanje je bilo direktno, a ton
ispitivački ali ne i zahtevan, što je omelo tok Sofinih misli. “Jeste li vodili
dobar život? Jeste li bili srećni?”
Jelena je pokazala ka zidovima dnevne sobe, na kojima su visile brojne
fotografije njenih sinova i njihovih žena i dece.
“Ah, i moj život je imao svojih nedaća, ali sve u svemu, ne mogu da se
požalim. Imam tri sina: Pavla, koji živi ovde...” Zastala je kako bi se zahvalno
osmehnula najmlađem detetu. imam i Marka. On živi u jednom manjem
gradiću na severu, a Filip je u Novom Sadu. Imam četvoro unučadi, a peto
samo što se nije rodilo. Za razliku od mnogih, imam dovoljno novca za
pristojan život.” Pokazala je na elegantnu lanenu haljinu. “Zarađivala sam
dobro kao šnajderka. Dobro sam razvila posao. Venčanice, uglavnom, haljine
za deveruše i odevne kombinacije za nevestinu majku, u skladu sa svim tim.
Prodala sam firmu za popriličnu sumu kad sam odlučila da se penzionišem.”
Ton je s divljenjem odmerio njenu odeću. “I dalje šijete, koliko mogu da
primetim.”

~ 186 ~
 Knjige.Club Books

“O, da. Sama se staram za svoju garderobu i bojim se da nikada neću

prestati da šijem za svoju unuku.”
Nakon tih reči, Pavle je prasnuo u smeh. “Ivana ima toliko garderobe da
smo morali da se preselimo u novi stan kako bismo je smestili.” Jelena se
namrštila. “Preteruješ”, pobunila se. “Preselili ste se zato što je još jedna beba
na putu!”
Pavle je pomirljivo klimnuo glavom. “U redu, u pravu si. Ali opet, moja kći
je najbolje obučena šestogodišnjakinja u gradu.”
Jelena se iznenada ućutala, a ramena joj se poviše pred naletom tuge.
Kad se ponovo oglasila, njen glas je bio pun kajanja. “Sad se ponovo smejemo
i radujemo se budućnosti. Nadamo se ulasku u Evropsku uniju, i to uskoro.
Ali tuga koju svi u sebi nosimo, ta mrlja u našoj prošlosti, bio je rat posle
Titove smrti. Nikada neću razumeti šta je navelo susede da ustanu jedni
protiv drugih, da se prijatelji sukobe s prijateljima. Mi nismo nasilni ljudi, a
ipak, ispostavilo se da je nasilje neizbežno.”
Sofi je osetila trzaj Tonove ruke kojom ju je stezao. Saznala je mnogo toga
o balkanskim ratovima. U tišini, satima je pretraživala po internetu. Poznati
su joj bili mnogi detalji o Srebrenici, gde je Ton radio kao reporter, i o
patnjama u Sarajevu i Mostaru pre toga... Imena su naprosto titrala pred
njenim očima. On je želeo da protera te utvare vrativši se u tu oblast. I tako
se desilo da je onog letnjeg popodneva koračao putem kroz zaliv. Ona se
nadala da je uspeo da se otrese tih aveti i da ga više ne proganjaju, kao što je
bio slučaj sa Jelenom na Mamuli.
Prodoran zvuk zvona na ulaznim vratima sve ih je trgnuo. Pavle je
pogledao u sat na mobilnom telefonu.
“Već je pola pet”, prokomentarisao je, “to je sigurno moja žena. Uzela je
Ivanu iz obdaništa.”
Ustao je. Nešto u njegovom stavu navelo je Tona i Sofi da učine isto.
“Moram da idem” objasnio je. Zaštitnički je potapšao Jelenu po ramenu. ”A
čini mi se da se i moja majka umorila.”
“Oh”, uzdahnula je Jelena nevoljno odmahujući glavom. “Dobro sam. Ali,
ako odeš, onda ćemo morati da prekinemo ovaj razgovor.”
“U redu je”, brzo se umešala Sofi. “Vreme je da i mi krenemo. Već smo
vam oduzeli mnogo vremena.”
Pavle je izašao da otvori vrata ženi i kćerki, pa su se najednom našli u
bučnoj prostoriji koja je vrvela od života i dečje vedrine.
“Bako!”, ciknula je devojčica zatrčavši se da bi se bacila u bakino naručje.
Jelena je žurno odložila kutiju na stočić sa strane, pa podigla Ivanu u krilo.
“Dušo moja”, uskliknula je obasipajući unuku poljupcima. “Kako je lepo
što te vidim. Kako je bilo u obdaništu?”

~ 187 ~
 Knjige.Club Books

Dok je Ivana brbljala, detaljno opisujući svoj dan, Pavle je predstavio Tona
i Sofi svojoj supruzi Leni, koja je imala smeđe lokne skoro do struka i tople
smeđe oči.
Svi su iznova zahvalili jedni drugima. I kucnuo je čas da se oproste od
Jelene. Kao da je naslutila nešto, čak se i Ivana primirila. S izrazom ozbiljne
zadivljenosti, zagledala se prvo u Sofi, a zatim u Tona. Poljubivši njenu baku,
njih dvoje su joj poželeli sve najbolje.

Napolju je bilo zagušljivo toplo. Besprekorno prednje dvorište predstavljalo je

utočište za raznorazne biljke poredane u urednim redovima, uključujući i
nešto visokih džinovskih suncokreta, koje Sofi nije zapazila u nervoznom
uzbuđenju prilikom dolaska. Njihova sjajna lica sa crnim središtem nisu
gledala u nju i Tona, već u pravcu sunca dok se postepeno spuštalo na
zapadnom nebu.
Smestivši se na zadnji deo sedišta motora, Sofi je oslonila glavu na Tonovo
rame. On se blago okrenuo i nežno obavio ruku oko njenog struka, dajući joj
znak da ju je razumeo.
“Siroti Dragan”, prošaputala je. “I sirote Mira i Jelena.”
Dugo su ćutali po izlasku iz kuće. Svaka reč je tu bila suvišna. Sofi je
udahnula poznat miris mošusa na Tonovoj koži. Nije učinio nijedan pokret.
Nije je požurivao da krenu. Pustio ju je da do kraja doživi taj trenutak i podelio
ga je s njom.
Sofi je čula glasove koji su dopirali iz Jelenine kuće: Pavle i Lena su
razgovarali, piskutavo cvrkutanje male Jelene nadglasavalo je
njihovo čavrljanje ploveći kroz miran vazduh, sve do Sofi i Tona.
“Hajdemo”, promrmljala je pored Tonovog uva, a zatim se uspravila i
navukla kacigu. “Vreme je da se vratimo kući.”

~ 188 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 29

Čim je Sofi zakoračila na ulazna vrata kamene kuće, nanjušila je neku

promenu.
“Uvek se nešto dogodi kad negde odem”, napomenula je Tonu, sumnjičavo
se osvrćući po kuhinji, kao da se nada da će tu pronaći izvor svoje
zbunjenosti. Podigla je nekoliko predmeta sa stola - Tomaševu slikovnicu na
poljskom jeziku, Ajrinine naočare, ključ za matice koji je najverovatnije
pripadao Frenku - pa ih spustila.
Ton se nasmejao. “Mislim da imaš previše bujnu maštu.” Otišao je do
vrata i bacio pogled preko puta. “Geranijumi se junački bore”, podozrivo je
prokomentarisao. “Tvoja uputstva za zalivanje su na jedno uvo ušla, a na
drugo izašla. Načisto su se osušili.”
Naoružavši se ogromnom kantom vode, izašao je da ugodi jadnim
svenulim biljkama. Sofi je stajala držeći jednu ruku oko svog tela, a
drugu položenu preko nje, i brade oslonjene na pesnicu. Nešto se kuvalo,
bila je sigurna.
Ovlaš je prelistala koverte na polici pokraj vrata. Račun za struju i račun
za vodu. Nikada joj nije stizala nikakva druga pošta, niti ju je očekivala -
izuzev možda odgovor na njenu prijavu za posao profesorke engleskog jezika
u internacionalnoj školi pri marini. Međutim, tu ne beše ničega sličnog.
Svejedno, ionako će joj poslati odgovor mejlom, ubeđivala je sebe dok se
pela uz stepenice. Nažalost, nije je dočekao ni taj mejl, pa je polako počela da
se miri sa činjenicom da neće biti pozvana na razgovor.
I samu je sebe iznenadila koliko se snuždila. S razočaranjem su dolazili
strepnja i nemir. Njene rezerve su se sve više praznile. Zabrinula se da će
morati da digne ruke od Crne Gore i da se pokunjeno vrati u Englesku, kao
pas podvijenog repa, potvrđujući da nije bila dorasla avanturi koju su svi od
samog početka smatrali suludom.
Toliko je bila pogubljena u mislima da nije ni primetila svoju prijateljicu.
Ana se gotovo zaletela ka njoj. Posle zagrljaja, usledilo je ispitivanje. Ani nije
promakao nijedan detalj. Dok je pričala, Sofi je bila svesna sjaja u njenim
očima, kao i utiska da jedva suzbija uzbuđenje.

~ 189 ~
 Knjige.Club Books

Kad je završila priču o Jeleni i sažeto opisala sve što su doznali o

Draganovoj sudbini, Mamuli i svemu onome što se nadalje zbivalo sa Mirom,
Sofi je nekoliko trenutaka samo ćutke stajala proučavajući svoju prijateljicu.
“Dakle, šta ima novo u ovim krajevima? Nešto se desilo. Vidim to na tebi.
Jesi li prodala još neku sliku?”
Sofi nije padalo na pamet ništa drugo što bi moglo Anu da učini toliko
razdraganom, izuzev možda nekog Tomaševog postignuća,
“Zapravo, i jesam”, odgovorila je Ana. “U stvari, umirem od želje da ti
saopštim nešto drugo”, zacičala je.
“Izgleda da će ovde uskoro biti venčanja!”
“Auh, to je baš divno.” Sofi je utonula u svoj krevet. “Ali... ne, nemoj da
mi kažeš ko staje na ludi kamen, pusti me da pogodim.” Nagnula je glavu u
stranu, praveći se da se duboko zamislila. “Setila sam se! Ajrin i moj ribar?”
“Naravno da ne, gusko jedna!” Ana se zacerekala reagujući na njenu šalu.
Postajala je nestrpljiva. “Ja! Ja, ja, ja.”
Kroz polusmeh i poluplač, Sofi je ustala i obavila ruke oko Ane. “Tako mi
je milo zbog tebe.” Trudila se da zadrži suze. “Ali... Gde nam je mladoženja?
Dakle... Ko je u pitanju?” Zastala je. “Pretpostavljam da ću nasumice morati
da nagađam da je to Frenk?”
Ana je oduvek bila sposobna da hitro obavlja razne stvari, a svakako je
bila i više nego brza na delu. Kad je odlučila da rodi Tomaša, sve je bilo
odlučeno i sprovedeno u roku od nekoliko sedmica - sklopljen je ugovor s
klinikom, izabran je donator sperme. Nije bilo prenemaganja, aaaaahanja,
niti ovaj i onaj kad Ana nešto reši. Ipak, da stupi u svetu zajednicu braka sa
čovekom s kojim ima prolaznu romansu, bilo je previše.
“Aha, pravo u metu.” Ana je uzdahnula sanjalački, što za nju nije bilo
karakteristično. “Istina je da je Frenk predmet mojih želja.”
I ima moćnu bušilicu, umalo da doda Sofi zakikotavši se u sebi, ali ipak je
oćutala. “Mnogo mi je drago zbog tebe, Ana. Mada... nisam znala da je to
među vama ozbiljno; mislila sam da tu nema ničeg osim razonode,
beznačajnog udvaranja i površnog flertovanja. Produžena letnja romansa. U
stvari, ti si tako rekla.”
Sofi ju je začikavala, ali istovremeno je bila i ozbiljna. Ana nikada nije
pridavala važnost instituciji braka. A kamoli sa Frenkom. A opet, što je duže
mozgala, Sofi je postajala svesna koliko je to ispravno. Frenk i Ana su bili
savršeni jedno za drugo - Ana je bila nesvakidašnje odana, ali joj je bio
potreban Frenkov spontani smisao za humor i realistički stav, koji će
uspostaviti ravnotežu među njenim strastvenim idejama; Frenk je bio s obe
noge na zemlji i iskren, ali mu je bila neophodno sidro stabilnosti koju nikada
nije imao, ni u detinjstvu ni u zrelim godinama. Sofi ranije sve to nije

~ 190 ~
 Knjige.Club Books

primećivala niti je promislila tome, jer je bila zatvorena u sebe, u vlastitu tugu
i bol.
Ana je navukla grimasu podrugljivog užasavanja. “Letnja romansa? Mi
nismo ovde došli samo na letovanje, da znaš.”
Sofi je počela naglo da zamuckuje, ali ipak je uspela da joj odgovori. “Ne!
Ne, naravno da niste.”
“Znam da sam tvrdila kako to nije ništa ozbiljno, ali... pa dobro, samo
sam se ograđivala u slučaju da naša veza ne uspe.”
“Umotavanje je jedna reč za takav izbor”, našalila se Sofi. “A druga je
laganje.” Frenk i Ana zakleće se jedno drugom na večnu vernost. Nije mogla
da veruje da nije bila upućenija u sve to, da u izvesnom smislu nije pomogla
Ani da donese takvu odluku. Ali opet, Ana je oduvek bila hirovita, kao i
zastrašujuće jednostrana i nezavisna. Sofi je ponovo poželela da i ona može
sebi da pripiše neke od tih kvaliteta.
“Već smo zakazali datum, za dve nedelje”, nastavila je Ana. “Ali ne brini.
Čim Frenk završi s uređivanjem tavana, preselićemo se tamo. To će za nas
biti savršeno.”
Potkrovlje je trebalo da ima dve spavaće sobe, kupatilo i dnevni boravak
s manjom kuhinjom. Sve je bilo zamišljeno tako da omogući Sofi određenu
dozu privatnosti ukoliko u određenom trenutku odluči da ostatak kuće
pretvori u pansion.
“Sve četvoro.”
“Četvoro!” Sve što je Sofi dotle govorila neizbežno je zahtevalo znak uzvika.
Ko će se, kog vraga, useliti gore s njima? Sofi je volela kuću punu ljudi, jer se
tada uvek nešto dešavalo, ali ipak je smatrala da ona, Ton i Ajrin, uz Anu,
Frenka i Tomaša predstavljaju sasvim dovoljno brojnu skupinu.
“Da. To jeste venčanje na brzinu - trudna sam.”
“Trudna!” Tu treba da stoji jasno vidljiv uzvičnik, pomislila je Sofi dok je
nesvesno otvarala usta usled zapanjenosti. Prisetila se svih situacija kad je
svojim učenicima naglašavala kako taj rečenični znak treba da koriste
umereno, baš ako se mora. Ponekad bi trebalo da posluša i sopstvene savete.
Sofi je iznova zagrlila svoju prijateljicu.
“To je sjajno. Divne vesti. Tako sam neopisivo, neopisivo srećna zbog tebe
- i ushićena.”
“Pa dobro, znaš ti mene, Sofi. Uvek prihvatam ono što mi život pruža.”
“Baš tako”, složila se Sofi, još jednom čvrsto stegnuvši Anu u svoje
naručje.
“Samo jednom se živi”, promrmljala je Ana zaneseno, pogleda
usredsređenog na neku udaljenu tačku. A onda, shvativši šta je izgovorila,
dlanom je prekrila usta i pocrvenela od stida.
“Ups! Oprosti mi, Sofi Nisam hte... Znaš i sama da nisam tako mislila.”
~ 191 ~
 Knjige.Club Books

Suze su počele da se nabiraju u Sofinim očima, ali ona ih je odagnala.

“Sve je u redu, u pravu si. Imamo samo ovaj život. Treba što bolje
iskoristiti sve do poslednje sekunde, carpe diem. Vreme je krilata kočija koja
samo proleti.”
Nije mogla da odoli još jednoj književnoj aluziji. Odjednom, shvatila je šta
ju je navelo da to kaže. Zaštita. Ograda od ostatka sveta. Korišćenje tuđih reči
i misli onda kad se plašite sopstvenih.
Ani je iskreno želela sve najbolje. Nadala se da će njena prijateljica biti
srećna do kraja života. Ali Anina udaja podsetila ju je na njeno nezaboravno
venčanje sa Metom, koji je bio ljubav njenog života, muškarac od kog je
očekivala da postane i otac njene dece. Iznad svega, to ju je podsetilo da su
se njene nade rasule u prah onog julskog dana kad je on umro. Od tada je
proteklo više od godinu dana, ali u ovakvim trenucima, njoj se činilo kao da
je bilo juče.

Narednih nekoliko dana, pripreme za venčanje su se odvijale ubrzano. Ana se

povukla u atelje, koji je privremeno preobratila u salon za šivenje, pa je
vredno radila na svojoj venčanici. Naručila je ista odela za Tona i Frenka od
jednog krojača u Poljskoj, čije je usluge njena porodica koristila godinama,
pa je poverila Sofi i da ručno izrađuje kravate i pojaseve za obojicu.
Ton, jednako oduševljen i začuđen kao Sofi zbog vesti o neočekivanoj
svadbi, trebalo je da im posluži kao zvanični fotograf. On i Sofi su
svaki mogući sat u danu i večeri provodili u bašti spremajući je za
svadbeni ručak i zabavu nakon toga. Čitava falanga prijatelja nameravala je
da doleti iz Velike Britanije, a Ajrin je rado ponudila da ustupi svoju sobu i
da noći na svom brodu dok gužva prođe.
Kako bi omogućili smeštaj za više ljudi, dobra volja i širok društveni krug
Sandre i Petra značili su im utoliko što su obezbedili sve slobodne krevete na
rasklapanje, pa je i prostrani dnevni boravak na prvom spratu, s pogledom
na zaliv, pretvoren u privremenu spavaonicu.
Frenk, Tomaš i Ana premestili su se u jednu sobu. Računajući na skoro
završene sobe u potkrovlju, zaključili su da u kuću pod brojem 135 u Prčanju
mogu da smeste šesnaestoro ljudi. Ostali će biti smešteni u konobe, privatne
kuće za smeštaj, a mogu da koriste bilo koji pansion u zalivu. Već je bila
sredina septembra i čitava oblast se primetno primirila, i sobe su bile
uglavnom slobodne.
Dok su Ton i Sofi bili zauzeti vrtom, a Frenk se muvao unaokolo kao da
nema pojma koji je dan, Ajrin je preuzela odgovornost za kuću. Kupila je
dodatne čaršave i jastuke; oprala ih je, osušila i ispeglala; zatim je nabavila i
ljupke šarene zavesice za prozore. Nadgledajući Tona i Sofi na terasama,
spazila je cveće koje će ubrati kada za to dođe vreme kako bi ukrasila
spavaonice. Čak će za Anu napraviti bidermajer.

~ 192 ~
 Knjige.Club Books

Jednog dana Sofi ju je zatekla ispod stabla nara na najvišoj terasi kako
pomno posmatra njegove grane i mrmlja nešto sebi u bradu.
“Sto mu gromova, pa šta to radiš?”, upitala je. Ajrin ju je pogledala kao
da ju je prekinula usred dubokog - i neugodnog, sudeći po njenom neobičnom
položaju - verskog obreda.
“Brojim, draga moja. Koliko imamo narova za koktele. Ne ometaj me”,
odbrusila je Ajrin u jednom dahu ne skidajući pogled s drveta, tačnije sa voćki
koje su na njemu rodile.
“Dobro, ostaviću te onda.” Sofi je odmahnula glavom praveći se očajna, i
otišla noseći makaze i ašov u ruci.
Činilo se da sve dolazi na svoje mesto sve do trenutka kad je za vreme
ručka Frenk dojurio u kuhinju, lica posivelog kao pepeo, drhtavih
ruku. Nekim čudnim sticajem okolnosti, svi su bili okupljeni oko stola:
Ana naoružana tabakom hartija, tabela i spiskova, Ajrin je sastavljala
listu ležajeva koje je uspela da nabavi, kao i onoga što im je još potrebno,
dok su se Sofi i Ton oporavljali od još jedne višečasovne smene u vrtu.
“U čemu je problem?”, uznemireno je povikala Sofi čim je postala svesna
Frenkove očigledne uzrujanosti. “Ne osećaš se dobro?” Ako se Frenk razboleo,
to je krajnje loš tajming. Sofi je počela da se priseća svih mogućih lekova koje
bi mogla da mu ponudi. Paracetamol? Neko sredstvo za rehidrataciju? Ajrinin
detol, koji su i dalje čuvali u kuhinjskom kredencu, netaknut još od onog
njihovog susreta na plaži s pogledom na Mamulu?
“Petar.” Frenkov glas je promukao usled zebnje. “Upravo sam čuo u
prodavnici - doživeo je saobraćajnu nesreću.”
Svi za stolom su ispustili užasnute krike.
“Gospode”, promucala je Ajrin naglo se sručivši na stolicu i odloživši listu
u stranu.
“Pobogu”, zakukala je Ana, “siroti Petar. Kakva je to nesreća bila, koliko
je loše, je li teško povređen?”
Sofi je zaronila lice među šake. Jedva da je imala snage i da pogleda u
Frenka, da ga pita ili čuje bilo šta više. “Ne”, čula je sebe kako mrmlja. ”Ne
Petar. Ne Sandra - ne još jedna žena udovica. Molim te, ne.”
“Frenk!”, vrisnula je Ana. “Da li ćeš mi, molim te, reći šta se, dođavola,
dogodilo?”
Frenk je prišao stolu i šakama se oslonio na hrapavu drvenu površinu.
“On je dobro, živ je.”
“Oh, hvala nebesima”, odahnula je Ajrin govoreći u ime svih.
“Ne znam baš tačno... detalji nisu najjasniji”, nastavio je Frenk. Prestao
je da se trese, ali je izgledao iscrpljeno. Njegovo okruglasto lice bilo je ispijeno
od zabrinutosti. “Sve što je Sandrina koleginica Vera uspela da mi kaže jeste
da je vozio glavnim putem. Odbacio je mušteriju do Bara. Kad se vraćao, neki

~ 193 ~
 Knjige.Club Books

kamion je neočekivano izašao iz građevinskog skladišta pored puta i zakucao

se u njega. Odveli su ga u bolnicu u Budvi. Sandra je odjurila tamo kao bez
duše.”
Tišina se spustila na celu prostoriju, mnogo dublja od one koja je vladala
tokom svih onih nedelja koje je Sofi provela u kući sama. Pre nego što su došli
Frenk, Ana i Tomaš, Ajrin i Ton. U strahu za Petra, Sofi se zapitala da li se
takva ukočenost uselila u te sobe, poput vlažne koprene magle i potištenosti,
kad je Mira doznala da je Dragan mrtav.
Ali Petar nije bio mrtav. Sofi je prisilila sebe da prestane da stvara takve
slike. Ljudi ne umiru lako, čak ni u saobraćajnim nesrećama. Met je bio
izuzetak, a ne pravilo.
“Moramo nekako da pomognemo!” Ajrin je ustala vrlo staloženo, spremna
da se upusti u akciju. Niko drugi se nije ni maknuo sa mesta. Ponovo je sela.
Ništa oni nisu mogli da učine - mogli su samo da čekaju vesti i nadaju se
najboljem.
“Kad”, usudila se da upita Sofi, mada krajnje obzirno, “kad ćemo saznati
neke novosti? Možemo li nekako da pozovemo Sandru? Ili to ne bi bilo
pametno - hoće li nas Vera izveštavati? Ako bude morao da ostane u bolnici
izvesno vreme, volela bih da ga posetim. Sigurna sam da svi to želite.”
Potom je zaćutala. Ostali su se zamislili nad njenim rečima, jer se činilo
da niko nema šta suvislo da kaže. Sofi se prisetila kako joj je Petar pomogao
kada je stigla u tu zemlju. Pojavio bi se u svom taksiju kad god joj je bio
potreban. Nikada nije zakerao koliko je njen prtljag glomazan ili naprosto
besmislen. Uvek ju je pozdravljao širokim osmehom. Njegovi gusti brkovi, bar
šest nijansi svetliji od kose, uvek su se besprekorno uzdizali iznad njegove
gornje usne, ali ne skrivajući toplinu njegovog lica i očiju, koji su na neutešnu
Sofi delovali kao kapi kiše u pustinji. Njemu nikada ništa nije bilo teško. A
sada se desilo da je kamion jednog od onih velikih tržnih centara koje je
redovno posećivala krivac za nesreću koja ga je zadesila.
Frenkov telefon je zazujao u džepu. Za tren ga je izvukao i natuknuo na
nos naočare za čitanje, koje su mu bile podignute navrh glave. Svi su pomno
zurili u njega dok je iščitavao poruku nadajući se nekim vestima.
“Ortak iz moje domovine”, njegovo razočaranje je prerastalo u gnušanje.
“Proverava, brine zbog letova i aerodroma. Šta nije u redu s ljudima koje
moraš da vodiš za ruku da kupe običnu avionsku kartu?” Prebacivao je
zabrinutost u ljutnju na svog jadnog prijatelja.
Kao da su svi istog trenutka pomislili da neće biti venčanja ukoliko stignu
najcrnje vesti o Petru. Ne zato što on ne bi bio tu da pripomogne oko prevoza
gostiju, a bio je zadužen i za vožnju mladenaca, naravno, nego stoga što
jednostavno ne bi bilo u redu da se vesele pod takvim okolnostima.
“Možeš prestati da držiš ukrštene prste”, zaključio je Frenk uručujući
komentare u nečujni telefon pre nego što ga je spustio na sto. “Možda nema

~ 194 ~
 Knjige.Club Books

razloga za brigu.” On je zapravo u reči pretočio sve njihove strepnje. Zaputivši

se ka svom frižideru za pivo, otvorio je vratašca i izvukao pola tuceta flaša.
Kad ih je sve sručio na sto, tupo zveckanje stakla podsetilo ih je na pogrebna
zvona. Frenk ih je otvorio u nizu kratkih oštrih poteza, pa se pet pari ruku
istovremeno pružilo da uzmu jednu od njih.
“Šta sada da radimo?” upitala je Ana i potegla dug gutljaj piva. Navukavši
zgroženu grimasu, vratila je flašu Frenku.
Frenk je slegnuo ramenima i popio skoro celu flašu naiskap. “Da čekamo.”

~ 195 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 30

Do sutra ujutro nije bilo novosti.

“Zamolio sam Veru da me obaveštava o svemu”, kipeo je Frenk. Činilo se
kao da svi trpe teret njegove uznemirenosti. On se bio toliko zbližio sa Petrom
posle zabave sa rakijom da ga je doživljavao kao svog najboljeg ortaka u Crnoj
Gori. Čoveku kao što je Frenk uvek je potreban najbolji prijatelj. Ana je
napravila grimasu iza njegovih leđa.
“Frenk, ljubavi”, obratila mu se stojeći iza njega. Utešno je spustila svoju
ruku na njegovu. “Pokušaj da se smiriš - nemoj da se istresaš na nama
ostalima. Ako nema vesti, to može samo da znači da je on dobro”, zaključila
je, puna nade.
Frenk je šakom protrljao oči. “Izvini”, promrmljao je buljeći u pod. “Idem
do prodavnice. Možda je neko čuo nešto.”
Kad se okrenuo, Sofi se učinilo da je videla suze u njegovim očima.
Sama pomisao da im možda predstoji odlazak na sahranu umesto na
venčanje ni na časak joj nije izlazila iz glave. U životu je prisustvovala samo
jednom pogrebu: Metovom. I to je bilo nepodnošljivo. Još je pamtila neke
čudne detalje, nekako neusklađene. Na primer, crveno-beli znak upozorenja
koji je ponosno i upadljivo stajao na parkingu koji su delili seoska crkva i
susedna škola: SMRTNO PAŽLJIVO VOZITE DECA U BLIZINI. Za smrt su
pogodili, pomislila je, ali i zapitala se nije li to crnohumorna šala da se za
takvu lokaciju odabere baš takav natpis.
U crkvi su pevali himne koje Sofi nije odabrala, i čitali su tekstove koje
nikada nije čula. Pokušala je da i sama nešto kaže, da pročita stihove koje je
Met voleo iz jedine pesme koja je u njemu probudila interesovanje Njegovoj
sramežljivoj gospi, a koju je sročio pesnik Endru Marvel. Smatrala je da bi
bilo krajnje podobno podsećanje na carpe diem, uhvati dan, a želela je i da
kaže kako su se ona i Met oduvek trudili da žive u skladu sa tom mišlju, da
su bili neverovatno srećni i više nego zahvalni što su pronašli jedno drugo
tako mladi i zajedno sazrevali. Neprestano su se trudili da do kraja iskoriste
svaki trenutak.

~ 196 ~
 Knjige.Club Books

Međutim, nije uspela da odmakne dalje od prvih redova. Slomila se pred

svima. Gotovo da su morali da je odnesu do stolice, pored njenog brata.
Nekoliko Metovih kolega takođe je bilo prisutno - Aleks i Stiv, i još
nekoliko tipova koje je on spominjao Sofi, ali koje ona dotad nije upoznala.
Upravo joj je Stiv prišao posle sahrane, kad su svi već bili krenuli u kuću
Metovih roditelja, u tu bezličnu dvospratnicu u stilu šezdesetih, za koju je
Sofi oduvek smatrala da bi predstavljala idealnu pozornicu za horor film -
savršena porodica koja je skrivala neku mračnu tajnu, misteriozni dolasci i
odlasci u gluvo noćno doba.
Naravno, to je bila potpuna izmišljotina njene preterano aktivne mašte,
kako je Met imao običaj da kaže, zato što je previše čitala i umišljala da je sve
u knjigama stvarno. Ali na kraju, ono najstrašnije se ostvarilo. Samo što sada
ona nije mogla da poveruje da je sve to istina.
Prisetila se i koliko joj je bilo teško da se koncentriše na ono što joj je Stiv
rekao. Nije želela njegove govorancije, mrzela ga je što je poslednji video Meta
živog. Trebalo je ona da bude tamo; trebalo je da ga drži za ruku. Da je bila
prisutna, on ne bi izdahnuo; ona bi ga spasla. Ali sudbina nije tako htela.
Poslednji put ga je ispratio njegov poznanik sa posla, sa čim ona nikada neće
moći da se pomiri. Stiv je pokrenuo temu novčane pomoći u smrtnim
slučajevima, nastojeći da bude koristan, što je Sofi otvorilo oči pred
spoznajom, koju je žurno odgurnula od sebe, da je ceo njen životni stil bio
izgrađen na pretpostavci o postojanju dve plate, a bez tog novca, sve će morati
da se promeni.
Prihvatajući tu spoznaju, uzela je čašu vina koju joj je neko tutnuo u ruke
i ispila ga do poslednje kapi. Osetila je vrtoglavicu i utroba joj je gorela.
Odjurila je u toalet u prizemlju, gde se obilno ispovraćala i ostala sve dok
njena majka nije došla i odvela je kući na spavanje.
Sigurno, sigurno, sigurno se sve to neće ponoviti, ovog puta sa Sandrom
u ulozi ucveljene udovice, dok svi ostali čine ono što su ljudi činili na Metovoj
sahrani, beznadežno i beskrajno zureći u nju, nemoćni da joj ublaže tugu.
Ton je sišao u prizemlje i spremio kafu, pa su se on i Sofi vratili u baštu.
Činilo se da najbolje što čovek može da uradi u takvim okolnostima jeste da
se ponaša sasvim normalno. Nastavili su da uređuju njihov sve bujniji raj
nadajući se da će im biti potreban za radosni događaj. Seckanja i rezanje i
kopanje i sađenje je delovalo umirujuće, neobično ohrabrujuće u
zbunjujućim trenucima.
“Sigurna sam da će se izvući”, ubedljivo je kazala Tonu. “Njegov taksi je
posedovao svu modernu opremu, vazdušne jastuke u slučaju opasnosti i tako
dalje i tako dalje. Biće on dobro, zar ne?”
Molećivo je pogledala Tona u iščekivanju njegovog odgovora, žudeći za
njegovim slaganjem, za njegovom potvrdom. On ni na časak nije podigao
pogled s onoga čime se trenutno bavio. Senka se kao koprena spustila na

~ 197 ~
 Knjige.Club Books

njegovo lice. Međutim, odmah se nasmešio i mračna nota je nestala. Pred

njom je ponovo bio onaj Ton, samouveren i snažan.
“Verujem da će sve biti u redu.” Pokretom ruke je pokazao ka najvišoj
terasi, gde je stablo divljeg nara opasno širilo granje na sve strane. “Hajde da
uredimo ono drvo. Imamo testeru, trebalo bi poprilično da ga skrešemo, šta
misliš?”
Sofi je klimnula glavom.
Nekoliko minuta kasnije, Ton se uzverao na drvo i zaronio glavu i ramena
u njegovu gustu kupolu. Zvuk ritmičnog testerisanja ispunjavao je vazduh,
nadmećući se s neumornim cvrčcima.
Odozdo se začuo glasan povik. Sofi se prenula i okrenula da baci pogled
prema kući. Kroz dvorišna vrata, u donjem delu suncem ispijenog vrta izronio
je Frenk. Njegove reči, jasne u potpuno mirnom vazduhu, lako su doprle do
Sofi.
“Dobro je. Izvući će se. ” Frenk je gotovo poskakivao uz klizavu travnatu
stazicu - moraćemo to da popravimo, Sofi je napravila zabelešku u glavi - i
već u roku od nekoliko sekundi pored nje se našao i Ton. Izronio je iz krošnje
drveta, sav prekriven grančicama i mrljama od lišajeva, razbarušene kose i
izgužvane odeće.
“Izvesno vreme bio je u nesvesti, ali je sada došao k sebi i dobro je;
slomljena mu je ključna kost, naprsli su mu cevanica i nožni članak, ali jak
je kao bik.” Frenk je bio toliko uzbuđen da je jedva sve to izgovorio.
Ostavši bez glasa, Sofi ga je obgrlila. Ton je odmahivao glavom, kao da
jedva može da poveruje.
Izvukavši se iz Sofinog naručja, Frenk je preusmerio pogled na Tona.
“Razgovarao sam sa Sandrom telefonom. Rekla mi je da je budan, već se žali
kako mu je luđački dosadno. Doktori preporučuju da ostane u bolnici još
nekoliko dana, zbog potresa mozga. Sandra smatra da će mu posetioci
pomoći da održi dobro raspoloženje, što bi ubrzalo njegov oporavak.” Frenk je
zastao da uhvati dah. “Dakle, hoćete li da pođete sa mnom danas po podne
da ga obiđemo? Ajrin će ostati sa Tomašem, mi možemo da idemo, sve
četvoro, ukoliko ste raspoloženi.”
Sofi je otvorila usta da mu odgovori, da mu potvrdi da će svakako ići. Ali
onda ih je zatvorila. Kao u slučaju pogreba, nije imala nikakva iskustva s
bolnicama, izuzev tog užasnog dana prošlog jula. Hoće li moći ponovo da
zakorači u prostorije sa belim zidovima i hodnike jednog sličnog mesta?
Osetila je mučninu, kao da su je iznenada uhvatile vrućina i groznica pri
samoj toj pomisli.
Ton je već stajao pokraj nje, a njegovi blagi, odmereni tonovi zvučali su
kao melem za njeno uvo. “Ako će to pomoći da se Petar oseća bolje, naravno
da ćemo ga posetiti”, rekao je.

~ 198 ~
 Knjige.Club Books

Sofi je preplavio osećaj zahvalnosti. Ton je u pravu, tako i treba da

postupe. Odgurnula je svoju bojazan u stranu, za Petrovo dobro.
Kad su se ponovo našli u kući, Sofi se na brzinu istuširala i očešljala svoju
neobuzdanu kosu. Mogla je i nju da opere, ali ne bi imala vremena da je osuši.
Korišćenje fena u vrelom danu trebalo je izbegavati po svaku cenu.
Pogled joj se spustio na laptop. Skupljao je prašinu na stolu u njenoj
spavaćoj sobi. Usred te gužve, već dan-dva nije otvarala mejl.
Uglavnom, prijalo joj je što je nezaposlena, što nema obaveza, ali sada,
neposredno nakon što je strepnja za Petra obuzela sve njene misli, opsesivno
ga je proveravala, na sat vremena, u slučaju da su joj stigle neke vesti u vezi
s prijavom za posao. Nekoliko trenutaka pre nego što će krenuti ka Budvi, na
brzinu se ulogovala.
Zureći u ekran, Sofi se jedva usuđivala da poveruje u ono što je videla. Za
jednom dobrom vesti mora stići i druga. Pred njom je stajao poziv na razgovor.
Njen um je najednom krenuo da radi vrtoglavom brzinom, nabrajajući sve
procedure kroz koje mora proći da bi na razgovor otišla spremna. Pod jedan,
morala je da se seti kako se podučava. Osećala se zarđalo i samopouzdanje
je ishlapelo, posle toliko meseci provedenih izvan učionice.
Prisiljavajući sebe da ostane smirena, iznova je pročitala ceo mejl od
direktora škole. Razgovor je zakazan za sledeći petak - dan pre
venčanja. Morala je tamo da se pojavi, bez obzira na sve; njena finansijska
situacija nije nimalo zavidna. Ne može sebi da priušti da to propusti. Ipak,
isuviše je malo vremena za pripremu.
Čula je kako su se vrata u prizemlju otvorila. Ubrzo je do nje doprlo i
brujanje automobilskog motora. To nije bio Petrov taksi, iako će se on ubrzo
vratiti svom poslu, nadala se Sofi. Spustila je poklopac laptopa i odagnala
intervju iz misli, okrenula se i požurila dole, preskačući po dva stepenika.
Frenk je u međuvremenu popravio napuklu dasku, pa je sada to slobodno
mogla da čini, bez straha da će se strmoglaviti; bila je puna poleta, kao
tinejdžerka.
Došapnula je Tonu novosti dok su stajali ispod grmlja kleke, čekajući Anu
da sredi nešto oko Tomaša. Frenk je već sedeo na suvozačevom sedištu i
davao uputstva vozaču kuda da vozi pokazujući mu adresu bolnice,
našvrljanu na parčetu hartije.
“To je sjajno”, Ton se osmehivao oduševljeno.
“I jeste”, složila se. “Ali provera budućih nastavnika je uvek naporna.
Traže da tamo provedeš čitav dan. Onda te ispituju direktor, članovi odbora,
ma svi koje pozovu... Ponekad nas izlože i pitanjima učenika. Povrh svega,
sve moraš da isplaniraš, da se pripremiš, pa da održiš čas, a ja ne znam da li
uopšte umem to da uradim.”

~ 199 ~
 Knjige.Club Books

Ton ju je mirno posmatrao dok je brbljala. Lice joj se zajapurilo, dok su

pokreti njenih ruku bivali sve neobuzdaniji i zaneseniji. Iscerio se kao da ga
sve to neizmerno zabavlja.
“Jesi li završila?”, upitao ju je kad je konačno ostala bez goriva i zaćutala.
“Prestani da paničiš. Sve će biti u redu.”
“U pravu si.” Sofi se ugrizla za usnu. “Biću dobro. Nadajmo se da je isti
slučaj i sa Petrom.”

Kad se automobil zaustavio ispred pokretnih vrata bolnice, Sofi je osetila

mučninu, kao pre godinu dana. Sve joj je bilo vrlo poznato: oznake ispisane
slovima najbleštavije plave boje, blistava bela fasada, pred kojom je morala
da zažmuri kao da joj sunce ulazi u oči. Napolju je bilo sparno onog julskog
dana, u naletu vrućine koja pogađa London u određenom trenutku svakog
leta, kad je vazduh ukočen i čvrst, a beton cvrči pod stopalima i isparava u
susret vrelim sunčevim zracima.
Stajala je pored vrata kola, skamenjena u svakom smislu te reči, a ipak
je drhtala, bez obzira što je bilo trideset stepeni. Dah joj se zaglavio u grlu,
srce sve brže lupalo, prebrzo, a u glavi joj se zavrtelo usled nedostatka
kiseonika.
“Smiri se”, naredila je sebi. “Ostani smirena. Diši. Jedan, dva, tri... udah
i izdah.” Primoravajući sebe da polagano i pribrano udahne i izdahne, čvrsto
je stisnula pesnice. Važan je Petar, a ne ona. Morala je nekako da se dovede
u red.
Frenk i Ana zakoračili su prema vratima, ali Ton je zastao - čekao je da
ga Sofi sustigne. Kad se sabrala, pridružila mu se. On je nakratko spustio
svoju ruku na njenu, usklađujući se s njenim korakom. Istog trena, osećaj
narastajuće panike se ublažio, srce je usporilo do uobičajenog ritma, a mlazići
znoja koji su joj se slivali niz čelo su presušili,
“Sve će biti dobro. Ja sam pored tebe.”
Kako uvek zna o čemu ona razmišlja? Kao da je čitač misli, doktor koji
vidi unutrašnjost njenog mozga. Blago je stegla njegove prste, a zatim se
oslobodila njegovog stiska. Zabacivši glavu unazad i ispravivši ramena,
klimnula je glavom, dajući znak da je spremna.
“Aha! Hvala ti.”
Dok su prilazili pokretnim vratima, Sofi se naježila pomislivši na miris
koji će je zapahnuti čim pređe prag. Vrata su se zavrtela, popločani bolnički
pod je bio pod njenim nogama i odmah ju je pogodilo: vonj sredstava za
dezinfekciju i izbeljivača. Osetila je iznenadnu zbrku u glavi, kakvu nije
iskusila od onog dana kad je upoznala Ajrin na plaži, s pogledom na Mamulu,
kad je otvorila bočicu detola, sredstva za borbu protiv infekcije, zaraze, smrti,

~ 200 ~
 Knjige.Club Books

i udahnula oštar miris kliničke čistote. Sofi se zateturala i zanjihala. Učinilo

joj se da pod postaje sve bliži, da je preblizu. Noge su je izdavale.
A onda je osetila Tonove ruke. Pri držao ju je za laktove. Osetila se
sigurnije, stabilnije. Čvrsto ju je držao dok nije povratila kontrolu nad sobom.
Borila se za dah i nagonila sebe da upije kiseonik, oslanjajući se sve vreme
svom težinom na njega. Stajao je čvrst kao stena.
Ana i Frenk čekali su ispred lifta i raspravljali uz živu gestikulaciju.
Šapatom su se prepucavali u pokušaju da se dogovore na koji sprat treba da
idu, oboje ubeđeni da su u pravu.
Sofi je zagladila kosu i pokušala da nabaci osmeh na lice. “Hvala ti”,
obratila se Tonu. “Neizmerno ti hvala.”
Ohrabrivši se, krenula je ka liftu i ušla u kabinu. Ton je sve vreme išao
uz nju. Vrata su se zatvorila pa su poleteli nagore, da bi se nakon svega
nekoliko sekundi našli na trećem spratu.
Petra su zatekli u invalidskim kolicima. Ana se smestila na ivicu kreveta
pored nje. Leva ruka mu je bila zavijena i pričvršćena visećim trakama, dok
mu je desna noga bila u gipsu, kao u skijaškoj čizmi.
“Pokušali su da me se reše.” Zakikotao se dok su se svi okupljali oko
njega. Sofi i Ana su ga grlile i ljubile, iako oprezno, iz straha da mu ne izazovu
bol. “Ali zeznuli su se. Da bi mene neko dokrajčio, potrebno je mnogo više od
kamiona desetotonca u punoj brzini!”
Sandra se osmehivala i glasno se smejala, očiju blistavih od neprolivenih
suza. Nešto je govorila, a Frenk je prevodio: “Mnogo vam hvala što ste došli.
Petar se raspitivao o vama; silno se zabrinuo što neće moći da vozi svadbenu
limuzinu.”
Frenk je razbio sve brige prosto odmahnuvši rukom. “To nije problem.
Uskočiće neko - jedan od onih tipova s kojima igramo karte. Strepeo sam
kako ću to izvesti bez tebe”, značajno je pogledao u Petra, “ali s druge strane
- ako neko drugi bude za volanom, mogli bismo od hotela do kuće da stignemo
u jednom komadu!”
Začuo se kikot sa svih strana.
“Najvažnije je to”, žurno se umešala Ana, “da ćete i vi moći da dođete,
oboje. Nameravaju li da te puste odavde do vikenda?”
“Doći ću, ali ću morati da zamolim Sandru da me dokotrlja u ovim
prokletim kolicima.” Petar je pokazao na prosta nemehanizovana kolica pored
kreveta. “Mada, to možda i neće biti neophodno, zato što postajem sve bolji
na... Kako vi zovete ovu andrmolju?” Zdravom rukom lupnuo je metalnu
šipku položenu uz kolica.
“Štaka!”, svi su jednoglasno uzviknuli pa prasnuli u smeh. Olakšanje što
vide da se Petar oporavlja sve ih je oraspoložilo.

~ 201 ~
 Knjige.Club Books

Te večeri, dok je sedela za stolom i pokušavala da isplanira predavanje o

ubedljivim tehnikama pisanja za đake u svrhu intervjua, Sofine misli su se
ponovo vratile na bolnicu. Preživela je posetu, čak je u njoj
uživala. Zadovoljstvo što vidi Petra, njegove smeđe brkove, guste i upečatljive
kao i uvek, u neskladu s njegovom znatno tamnijom smeđom kosom, sprečilo
ju je da nastavi da žali za Metom.
Možda je to bio najveći dokaz da počinje da se probija na drugu stranu.
Imala je utisak da joj se sve razbistrilo tokom te posete. Preciznije, kao da je
nešto iz nje proterano kad je kročila na mesto koje je simbolizovalo njenu
tragediju. Konačno, više neće živeti u strahu. Ne umire se tek tako; ljudi se
oporave, ponovo im bude dobro, kao što je to bio slučaj sa Petrom. I sa njom
samom.
A Ton - koliko joj je on samo pomagao, podržavao ju je sve vreme, tačno
je znao šta joj je u kom času potrebno. Tako bi postupio i Met, samo na svoj
način. Ali on je sve radio na Tonov način, koji je bio savršen. Polako, oprezno,
Sofi je raščlanjivala misao. Potreba za Tonom uvukla se u nju, nečujno i
kradomice, ali sada je uspela da je razazna, i dočekala ju je s dobrodošlicom.

Na kraju, ispostavilo se da je Ton bio u pravu. Razgovor je dobro protekao,

čas koji je održala bio je uspešan. Ispitivali su je direktor, njegov zamenik i
šef katedre za engleski jezik, strogo i ozbiljno. Dobro se snalazila - bila je
spremna. Sofi je odatle otišla relativno zadovoljna; barem se nije obrukala.
Dobila taj posao ili ne, mogla je da se uveri da nije zaboravila baš sve što se
tiče podučavanja, u šta je uložila deset godina obuke.
Direktor joj je obećao da će je još te večeri pozvati telefonom i obavestiti
je o konačnoj odluci; javile su se još dve kandidatkinje, obe mlađe od nje. Oni
žele nekoga mladog i dinamičnog, pomislila je Sofi. Napunila je trideset treću
godinu, omatorila je. Jedna žena je bila naročito prodorna i samouverena, pa
se Sofi u poređenju s njom osetila kao devojka koju niko ne zove na ples.
Svakako će im biti korisnija takva osoba, zaključila je ulazeći u autobus.
Zagledana kroz prašnjavi prozor, razmišljala je kako će, ukoliko dobije
posao, morati da kupi bicikl. Kako bi mi svakodnevno putovanje do posla bilo
prijatno dok s užitkom okrećem pedale drumom kroz Stoliv i Lepetane, pa
onda do Tivta i škole, pomislila je. Koliko li se razlikuje od prljavog sivila
Kamden rouda i Jork veja, s gomilama odbačenog smeća i ružnim, zastarelim
stambenim blokovima Londonske uprave.
Ali onda je metaforički udarila sebi ćušku. Zašto sanjari o svemu tome?
Trebalo bi da se pripremi i za mogućnost da će joj taj posao izmaći iz ruku i
sve maštarije o bajkovitoj budućnosti.
Uprkos tome, svaki čas je pogledavala na telefon na putu do kuće. Ali
poziva nije bilo.

~ 202 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 31

Dan venčanja osvanuo je svetao, vedar, bez ijednog oblačka. Bistra voda u
zalivu se presijavala, a čamci su spokojno utirali put po njenoj
tirkiznoj površini igrajući neku svoju ulogu u tom savršenom prizoru. Iako je
bio septembar, sezona krstarenja nije bila ni blizu kraja. Tu su bila
usidrena tri ogromna broda, čije su se telesine poletno naginjale ka obali i
natrag.
Ceremonija održana u hotelu bila je kratka ali elegantna. Prisustvovali su
joj stanovnici kamene kuće, Darko, Kejti i Su (koja se vratila ovim povodom),
a došli su i Anini i Frenkovi roditelji - sve četvoro su pristigli sa različitih
mesta širom planete, jer nisu živeli zajedno. Sofi se oduvek pitala kako je
moguće da se ljudi odvaže na venčanje kad oko sebe imaju toliko primera
neuspešnih bračnih zajednica. Ali bila je sigurna da će Ana i Frenk pronaći
način da opstanu.
Svi su bili skockani i elegantni: Darko u mornarskoplavom odelu, koje je
naglašavalo njegov zanosno privlačan izgled i mišićave udove, Kejti i Su u
kratkim haljinicama sa koko jaknicama koje je Ana, na neki zadivljujući
način, uspela da sašije. Sofi je nosila haljinu koju je kupila u radnji u starom
gradu; većina robe u lokalnim buticima naginjala je nešto raskošnijem ukusu
nego što su Britanci voleli, ali ovo je bio zanosni nebeskoplavi plisirani model
srednje dužine i uskim gornjim delom, koji je isticao njen vitki struk. Ton je
pronašao sivo odelo, koje je, iako mu je bilo za broj veće, sjajno leglo na
njegovo mišićavo telo i darivalo mu posebnu notu - mnogi su se okretali ka
njemu dok su iz hotela hodali prema floti vozila koja ih je čekala.
Ali Ana je svakako bila u centru pažnje, blistava u venčanici sa
srebrnkastim prelivima, naravno, ručne izrade, u pratnji svojih najvoljenijih
muškaraca, Frenka i Tomaša, koji su delovali spektakularno u istovetnim
odelima s brokatnim prslucima i svilenim kravatama koje je Ana izradila
specijalno za njih. Ni ona ni Frenk nisu skrivali radost. Njeno zadovoljstvo i
sreća su bili toliki da bi se i sunčeva svetlost posramila, jer su gotovo čarobno
isijavali iz nje.

~ 203 ~
 Knjige.Club Books

Malena družina stigla je do nanizanih kola i tu, privlačeći pažnju na čelu

svih ostalih, bio je Petar, koji se oslanjao na svoju štaku, dok je Sandra brižno
bdela nad njim. Automobil iza njih bio je najsavršeniji, potpuno renoviran,
originalni trabant, banana-žute boje, tako da se svetlost u svim pravcima
odbijala od njega.
Bio je to upravo onaj koji je Sofi videla zaglavljen na kamenim blokovima
među stenama blizu mora kad su ona i Ana prvi put došle u zaliv. To letovanje
je bilo presudno - odlučila je da kupi kamenu kuću. Sofi je bila načisto
oduševljena, a na osnovu izraza na njenom licu, zaključila je da je isti slučaj
i sa Anom; to je bilo Frenkovo maslo, plan koji je verovatno skovan uz obilne
količine rakije u Petrovom društvu, iz čega je proistekao tako čudesan
rezultat.
Anina visina i Frenkova širina nagnali su Sofi da suzdrži dah dok ih je
posmatrala kako ulaze u skučeni automobil; hoće li uopšte stati unutra?
Nekim čudom su uspeli i, praćeni brojnim savetima u poslednjem trenutku,
dok je njihov drugoizabrani vozač sedao na svoje mesto, malena povorka je
otpočela svečano i ceremonijalno putovanje do Prčanja.
Izvukavši se iz taksija koji je prevezao nju i Tona, Ajrin i Su, Sofi se bacila
u grozničavu akciju čim su njena stopala dotakla pod. Pre polaska, u dvorištu
su postavili stolove za hranu i piće, a sada je trebalo napuniti limene posude
ledom za šampanjac, otkriti kanapee i sve izneti napolje. Ana je uposlila
Petrovu i Sandrinu dvadesetjednogodišnju kćer i nekoliko njenih prijateljica
da se pozabave oko keteringa, a kompletno glavno jelo je trebalo da bude
posluženo nešto kasnije. Na Sofi i Ajrin ležala je odgovornost da se uvere da
su svi podmireni, nahranjeni i napojeni.
Još ranije su postavili oznake koje su upućivale goste kako da priđu vrtu:
zaobilaznim putićem koji je vodio iza niza kuća direktno do terasa. Tako je
bilo lakše, jer su na taj način izbegli prolazak kroz kuću, zatim uz stepenice
do vrata ka dvorištu, pa niz utonulu površinu bašte, da bi se na kraju ponovo
uspinjali do prve terase.
Frenk i Ana pozvali su sve kojih su se setili, jer je Ana čvrsto ostajala pri
svom mišljenju da kad je proslava u pitanju, da što je više ljudi to je veselija
atmosfera, tako da su očekivali više od pedesetoro gostiju. Sofi nije mogla da
veruje da su skupili toliko prijatelja i poznanika; ona je poznavala tek
ponekog. Ali Frenk se tokom dugih zimskih večeri družio s ljudima iz celog
zaliva, pa se ponašao kao meštanin te je pozvao svoje brojne prijatelje, od
kojih nikome nije ni padalo na pamet da odbije poziv na gozbu i pijanku.
Među svatovima koje Sofi nije poznavala zatekao se i neko koga je i te
kako dobro znala. Došao je i njen ribar, odeven u kompletnu mornaričku
uniformu, besprekorno podšišane i začešljane brade. Izgledao je potpuno
drugačije. Odrpana, ekscentrična figura koja je iz dana u dana pecala na
molu, transformisala se, poput Mister Bina, u novoj odeći.

~ 204 ~
 Knjige.Club Books

Petar - osovljen na štaku, dok se Sandra muvala oko njega odabirajući

što udobniju stolicu - video je kako je Sofi otvorila usta usled zaprepašćenja.
“On je bio admiral Jugoslovenske mornarice”, objasnio je. “U ono vreme.”
Petrov uzdah žaljenja razotkrio je njegova osećanja prema raskidu
nekadašnjeg jedinstva. Kao i mnogi Crnogorci njegove generacije, imao je
samo reči divljenja i poštovanja za Tita, pa su i njega potresli Titova smrt i svi
događaji koji su usledili.
“Svi oni su preživeli neka burna vremena”, Ton je podsetio Sofi posle
njihove posete Jeleni i njenom izlivu žaljenja zbog ratova devedesetih. ”Nije ni
čudo što mnogi tuguju i ukazuju na stara vremena kao na dane sigurnosti i
relativnog napretka. Teško je istaći se kao narod sa šeststo pedeset hiljada
stanovnika.”
Nije bilo vremena da razbija glavu o tome, jer je zabava bila u punom jeku.
Admiral je kao svadbeni dar za Frenka i Anu doneo litar domaće šljivovice i
nešto pića za goste. Na njegovu zanimaciju nakon penzionisanja Sofi je
gledala iz sasvim novog ugla nakon što je doznala čime se bavio tokom radnog
veka. Nije nikakvo čudo što se sa zadovoljstvom posvećivao toj spokojnoj
dokolici i pecanju posle svega što je zasigurno video i prošao.
Bilo je i drugih bivših mornara na proslavi; mnogi su bili u bazi u Kotoru
u Titovo doba pa su odabrali da tu i ostanu nakon propasti republike. Svi su
pozdravili admirala salutiranjem, što beše jasan znak poštovanja koje su
osećali prema njemu. On je posle svakog pozdrava nazdravljao čašicom
rakije. Sofi se zakikotala u sebi pomislivši kako li će se vratiti kući.
Ajrin - neprepoznatljiva u odnosu na onu slabašnu staru gospođu
izmučenu malarijom pre svega nekoliko nedelja - kretala se po dvorištu poput
planinske koze, noseći pića i poslužavnike s hranom i posude s ledom.
Uveliko je vladao septembar i sumrak se spuštao nešto ranije. Kad je
sunce iščezlo iza planina i počeo da pada mrak, kucnuo je čas da
upale raznobojne sijaličice koje su Sofi i Ton satima raspoređivali po
dvorištu, duž ograde sa svake strane, kroz granje stabala nara, limuna i
narandži. Bašta je izgledala kao začarani vrt, a u njegovom središtu Ana je
blistala poput zvezde.
“Ana je rekla da želi mesečinu i zvezdanu prašinu na dan svog venčanja”,
Frenkov prodorni glas odjekivao je preko terasa. Obuzdao je londonski
akcenat da bi ga drugi lakše razumeli. “Nisam mogao to da joj priuštim, ali
znam da je danas najviše raduje vaše prisustvo.”
Povici ohrabrenja odjeknuli su u mesečinom obasjanoj večeri.
“Za one koji ne znaju - ovo je dvostruko slavlje. Jer mi očekujemo bebu.”
Prolomile su se čestitke, propraćene gromoglasnim aplauzom.

~ 205 ~
 Knjige.Club Books

“Unapred se radujemo što ćemo posebne prilike koje nam predstoje moći
da podelimo s vama. A sada... jedite, pijte i veselite se. Hvala vam što ste
došli.”
Tapšanje je postalo ujednačenije i ritmičnije, što je bio pravi uvod za
početak plesa, kad je Frenk privio Anu u naručje i zavrteo je na
sveže uređenom tlu treće terase. Sandra je pomogla Petru da ustane iz
invalidskih kolica, pa su tako stajali pod zvezdama, obraz u obraz, njišući
se uz sporu muziku. Kad su Petra noge izdale, morao je ponovo da
sedne. Nastavio je da prati zvuk i ritam lupkajući vrhom štake o kolica.
Usledila je pauza dok se posluživala hrana, a onda, kako je vrućina
popustila, podigao se nivo energije i svirane su sve vrste muzike, od lokalne
do internacionalne, od brze do lagane, stalno u pratnji vike i cike i pokušaja
raznih ljudi da zapevaju.
Bilo je rano jutro kad su i poslednji gosti otišli, a oni koji su odseli u
kamenoj kući otišli su na spavanje. Neposredno pre nego što će i sama poći u
krevet, Sofi se prošetala do najviše terase kako bi još jednim
pogledom obuhvatila čitavu tu scenu, ispunjena dubokim osećajem
zadovoljstva što je uredila nesvakidašnju pozornicu za svadbeno slavlje svojih
prijatelja.
Šuškanje trave, uredno podšišane i pripremljene za ovaj dan, upozorilo ju
je da nije sama. Načinivši nekoliko opreznih koraka, jedna figura je ušetala u
njen vidokrug i zastala iza podrezanog stabla nara. To je bio Ton. Zakoračio
je prema njoj i ponudio joj svoju flašu piva. Sofi je otpila gutljaj. Jedva da je
okusila alkohol te večeri. Nije osećala potrebu i želela je da joj glava ostane
bistra kako bi mogla da prati teče li sve kako valja. Izvesno vreme su samo
stajali, ćutke deleći ostatak piva. Vazduh je bio topao i gust. Tih, nakon
muzike i glasova. Samo su šaptaji cvrčaka remetili mir.
“Da si otišao u sveštenike, mogao si da venčaš Frenka i Anu”, naglas je
razmišljala Sofi. “Nikada mi nisi rekao šta se dogodilo pa si se predomislio.”
Ton je povukao slomljenu grančicu iz krošnje drveta. “Život se dešava dok
je čovek zauzet drugim planovima.”
Slomio je grančicu. Zvuk je pocepao tišinu.
“Sigurno postoji razlog.” Sofi je nastavila blago da navaljuje, jer je želela i
osećala potrebu da to sazna.
“Došlo je do saobraćajne nezgode. Neka kola su se zaletela u nas - mladi,
neiskusni vozač je mislio da se nalazi u dvosmernoj ulici. Greška nije bila
moja, ali ja sam vozio. Moj najbolji prijatelj, na suvozačevom mestu, poginuo
je. Nisam mogao da razumem boga koji je spasao mene, a ne Maksa.'“
Ton je bacio dve polovine grančice na zemlju i duboko udahnuo. Sofi nije
ni reč prozborila, da ne naruši čaroliju. To je bio najduži monolog koji je
ćutljivi Ton izgovorio.

~ 206 ~
 Knjige.Club Books

“Počeo sam da putujem, da bežim zapravo. Zatim sam dobio posao u

novinama. Postao sam ratni izveštač. Video sam i svetske lepote i zla rata. To
me je još više zbunjivalo. Ne shvatam. Možda nikada i neću. Ali ne možeš biti
vođa stada ako ne veruješ.”
U tom trenutku spustio se na travu, nogu ispruženih ispred sebe. Oslonio
je laktove na kolena i nekoliko dugih minuta samo buljio u travu.
“Ne.” Sofi je sela tik uz njega. “Ne, jasno mogu da vidim kako to ne bi
upalilo.” Njen um se iznova i iznova vrteo oko njegovih pređašnjih reči - kad
joj se poverio da mu je prijatelj nastradao u saobraćajnoj nesreći. Razmišljala
je koliko joj je Ton pomagao i podržavao je kad su išli da obiđu Petra.
Instinktivno je osetio koliko će joj biti neizmerno teško da ponovo zakorači u
bolnicu. On je bio tu za nju na najdiskretniji i najuviđavniji način, iz srca.
A kad je ona bila tu za njega? Možda je i on osećao jezu u bolnicama.
Možda je zvuk sirene ambulantnih kola i u njemu budio sećanja na užasne
događaje koji su odjekivali kroz celo njegovo biće.
Nije čak ni pretpostavila da je možda i on ranjiv.
“Sve je u redu, Sofi.” Njegov glas ju je prenuo i vratio u sadašnjost.
“Žao mi je”, kazala je mekim i ravnim glasom. Ali to je zazvučalo strašno
neumesno. Baš kao i bezbroj puta kad su ljudi to pred njom izgovarali nakon
Metove smrti, bez obzira što je bila sigurna da oni to zaista misle i da su
iskreni. Tu i nije bilo šta drugo da se kaže, a upravo je to predstavljalo
problem. Nikakve reči ne mogu da ublaže bol; tek sada je to shvatila. Lek je
dolazio iznutra, i kroz vreme, jer tako je moralo da bude.
Oboje su znali šta ono drugo misli, bez nužde da se bilo šta dalje
objašnjava.
“Postoji još nešto što nisi objasnio”, nastavila je Sofi milujući busen trave
u svim pravcima. Bila je jaka i gusta, ta trava, smaragdnozelena i izdržljiva
onako kako engleska nikad neće biti.
“Šta?”, upitao je Ton. Sofi je u njegovom glasu prepoznala poluoprezan,
ali i poluzabavljen ton, na koji se već bila navikla. Tako je reagovao kad god
bi ga ispitivala, ma koliko to banalno bilo. Na primer, vraća li se na vreme za
večeru ili kakvi su mu planovi za sutra.
“Zbog čega si tek tako otišao? Zašto si nestao na nekoliko nedelja a da
nikome od nas nisi javio gde se nalaziš?” Bilo joj je teško da potisne notu
optužbe iz glasa. Ostavio si me, poželela je da se požali. Pomislila sam da sam
i tebe izgubila, a ne bih podnela da izgubim još jednog... Nije uspevala da se
seti prave reči kojom bi zaključila ovu rečenicu, pa ju je ostavila nedovršenu,
da visi u njenom mozgu kao voćka izvan domašaja.
Bacivši pogled na Tonov lik ocrtan na mesečini, Sofi je primetila da se
osmehuje. Izgleda da nije bio ljut zbog njenog ispitivanja.
“Ima mesta samo za jednog alfa mužjaka, Sofi.” Cinično se iscerio.

~ 207 ~
 Knjige.Club Books

Dakle, to je u pitanju. Suština problema, koja je ostala neizgovorena čak

i dok su sadili geranijume po Tonovom povratku iz Jemena.
“Ne postoji nikakav rivalski mužjak”, nežno je izgovorila Sofi. “Već sam ti
rekla.” Moja je greška, potajno je priznala u sebi, što sam bila slepa i
usredsređena isključivo na sebe, tako da ti nisam to jasno dala do
znanja. Dopustila sam da nedeljama slušaš Anina nepodobna peckanja. Ni
pomislila nisam da treba da ih poreknem. Da ti moraš od mene da čuješ istinu.
“Morao sam da te čujem kako to izgovaraš.” Ton, izuzetan čitač misli,
promrmljao je ove reči kroz noćnu tamu. “Nisam mogao to da podnesem.
Svaki put kad bi spomenula Darka, pomoć koju ti je pružao, koliko je bio pun
podrške, koliko ti je drag i koliko mu se diviš, mene je izjedala ljubomora.
Nezrelo, znam... ali tako je bilo. I stoga, kad mi se ukazala mogućnost za
putovanje u Jemen, uskočio sam i spremno prihvatio.” Ton kao da se obraćao
nebu, zagledan u njega, lica išaranog senkama, čvrsto stisnute brade.
“Taj posao... skreće misli sa svega drugog. Tako je bar bilo nekada. Ali ne
i ovog puta. Zakleo sam se da se neću vraćati dok ne pronađem Jelenu. To je
bio jedini način da pobedim Darka u njegovoj igri.”
Osmeh se prosuo preko Tonovog lica dok je Sofi zurila u njegovu siluetu
ostavši bez reči. Dah joj je zastao u grlu. Bila je kao omamljena, koliko Tonom,
toliko i njegovim rečima. Prvi put je videla, zaista videla koliko je divan.
Ulovivši njen pogled, Ton je ustao. Poveo ju je do improvizovanog
podijuma za ples, na brzinu sklepanog u poslednji čas, kad je Ana počela da
paniči da zvanice neće imati gde da se vrte i đuskaju uz njenu
brižljivo napravljenu plej-listu. Privukao ju je sebi. Ljuljuškali su se u ritmu
zamišljene muzike. U mraku, čuo se poj slavuja, koji je s treperenjem zvezda
sastavio neku svoju pesmu. Savršenost tog trenutka bila je
gotovo nepodnošljiva.
“Drago mi je što sam te sreo, Sofi.”
“I meni...”
“Vratio sam se zbog tebe.”
Bilo je još budnih ljudi - načuli su glasove iz kuće i čangrljanje posuđa iz
kuhinje. Nisu želeli društvo, ni on ni ona. Ponovo su legli na bockavu travu i
zagledali se u solarni sistem koji je kružio nad njima.
Sofi je mislila o svemu što je Ton kazao. I o onome što je pritom osetila.
“Ne mogu da verujem da nisam videla ovakve zvezde sve do mog dolaska
ovde”, rekla je. “Ceo moj dotadašnji život - bez zvezda. Kako je to moguće?”
“Žudimo za povezanošću sa svetom prirode”, potvrdio je Ton, “iako retko
sebi možemo to da priuštimo.”
“Nisam čak ni verovala da se kreću onako kako prikazuju u emisijama o
astronomiji.” Sopstveno neznanje ponekad je zgražavalo Sofi.

~ 208 ~
 Knjige.Club Books

Tonova topla, životvorna šaka pronašla je njenu i uhvatila je, čvrsto je

stisnuvši.
“Sve je u redu, Sofi. Znam o čemu razmišljaš.”
Bio je to jedan od onih izraza koji ljudi kažu, ali ih brzo odbacite. Ali iz
Tonovih usta zazvučalo je ubedljivo.
“Misliš li da je Met zvezda? Kao i tvoj prijatelj Maks?”
To je bilo tako detinjasto, kao verovanje u Deda Mraza ili da ljudi žive na
Mesecu. Ton ništa nije odgovorio, ali joj je jače stisnuo ruku.
“Tako mi silno nedostaje. Možda sam napokon utuvila sebi u glavu da se
nikada neće vratiti.” Samo izgovaranje takvih misli je potvrdilo njena
osećanja, shvatanje koje je iz dana u dan sazrevalo. Više nema Meta. Niti će
ga ikada biti.
“Prihvatanje te činjenice ne znači da si ga zaboravila. Sofi. To te ne čini
lošom osobom.”
“Ne.”
Prožela ju je jeza uprkos sparnoj i toploj septembarskoj noći. Primakla se
bliže Tonu, ka mestu gde je njegovo dugo, opušteno telo bilo ispruženo pokraj
njenog.
“Hvala ti što si me odveo u Beograd.” Sofi se setila žara brzine na leđima
Tonovog motora i svih predela koje su videli. Setila se i Jelene. Majčina pisma
su je konačno spojila s ocem kog nikada nije upoznala. Osećala se
neraskidivo vezana za ovu zemlju. “Ne mogu ni da zamislim da odem odavde.”
“A zašto bi morala da odeš?”
“Ne moram.” Sofi se na nekoliko minuta zamislila pa nastavila: “U kakvom
sam stanju došla, shvatam da to nijednog trenutka nije delovalo stvarno. I
nije bilo stvarno, da budem iskrena.” Lanac prisećanja stegao ju je oko
stomaka. Nije joj stigao odgovor u vezi sa poslom. Sigurno ga nije dobila.
Moraće da traži dalje, možda u Budvi, ili Baru. Ali da li će Ton ostati?
Odbacila je panične misli iz glave. Ne sada, Sofi, opomenula je sebe. Biće
vremena i za to, sačekaj da se ovaj vikend okonča.
Posegnula je ka njemu i obavila jednu ruku oko Tonovog torza oslanjajući
se na drugu tako da joj je lice bilo okrenuto prema njemu. “Osećam se znatno
mirnije otkad smo upoznali Jelenu i vratili pisma. Mnogo ti hvala na toj
pomoći.”
Ton je slegnuo ramenima i ostavio tragove na travi. “U redu je. Bilo mi je
zadovoljstvo.”
Pomerio je ruku, naizgled lenjo ali ipak odlučno, ka njenoj glavi, pa upleo
prste u njenu kosu. Njeno lice se nalazilo nešto iznad njegovog, pa ju je nežno
privlačio sebi dok im se usne nisu dotakle. Silina tog poljupca je Sofi oduzela
dah. Njena ruka na Tonovim grudima instinktivno se zavlačila ispod njegove
košulje kako bi napipala njegovo telo. Jagodice njenih prstiju žudele su da

~ 209 ~
 Knjige.Club Books

dodirnu njegovu toplu kožu. Kožu koja joj se na obali Skadarskog jezera
učinila kao pogrešna jer nije bila Metova, ali sad je sve došlo na svoje mesto.
Neka iskonska čežnja za ljudskim dodirom, za intimnošću i bliskošću, u
potpunosti je ovladala njom.
Odjednom je razumela, u jednom blesku jasnoće, svoja osećanja prema
Tonu i zašto joj je toliko nedostajao kad je neočekivano nestao, koliko su joj
bili dragoceni njihovi dani na putovanju do Beograda i nazad. Njena osećanja
nisu imala nikakvih dodirnih tačaka sa prijateljstvom. Možda i jesu, ali bila
su i nešto mnogo više. Jer ono što je gajila prema Tonu bila je ljubav. Njemu
su je privlačili i strast, žudnja da ga zagrli i da ga dodiruje. Verovala je da je
sve to izgubila s Metom, da nikada neće ponovo iskusiti. Upravo je priznao
da se vratio zbog nje, sigurno i on oseća isto prema njoj.
Sledeći poljubac bio je trajniji i strastveniji. Dugo su ostali napolju. Ljubili
su se i milovali, bez reči, sve dok nisu osetili kako se rađa zora i da se rosa
skuplja oko njih.
“Hajde da uđemo”, promrmljao je Ton kraj njenog uha.
Sofi nije pamtila kako su stigli do kuće i njene spavaće sobe, niti kako su
se našli na njenom krevetu s ogromnim uzglavljem od tamnog drveta i
daskama sa strane. Mnogo sati kasnije, dok su ležali čvrsto pripijeni
u zagrljaju, ona je zažmurila i zaspala, dublje i spokojnije nego svih proteklih
meseci.

~ 210 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 32

Kad se probudila, prvo je pogledala na sat. Bilo je podne. Baš se uspavala.

Ljutnja što je dozvolila da se to desi pomešala se sa još nadmoćnijim osećajem
užasavanja. Oprezno, možda previše uplašena zbog onoga što bi mogla da
zatekne, okrenula je glavu kako bi osmotrila drugu stranu kreveta. Bila je
prazna. Prezir prema samoj sebi je izbijao iz svake njene pore. Kajanje je
poteklo njenim venama silovitije od same krvi.
Prerano je da zanemari uspomenu na Meta. Da nastavi dalje. Da pronađe
nekog novog. Previše, previše rano. Šta je, dođavola, mislila? Uronila je u
posteljinu, zahvalna što je on već otišao. Šta da mu kaže kad ga vidi? Poželela
je da crkne.

Ustala je nakon izvesnog vremena. U kući je bilo mirno i pusto. Na stolu je

zatekla poruku sa obaveštenjem da su svi otišli u obilazak starog dela Budve.
Ana je svima rezervisala mesto za večeru u susednoj konobi; ubrzo će i ona
biti zatvorena, kao i uvek u zimskom periodu.
Posle dugih sati mučne grize savesti, tokom kojih je Sofi tumarala po kući,
nesposobna da se skrasi i koncentriše na bilo šta, oni su se vratili. Ali Ton
nije bio s njima. Kao ni Su.
“Gde su ostali?”, tobože nezainteresovano je upitala Sofi, kao da joj to
ništa ne znači, pa čak ni ne imenujući na koga pritom misli.
“Su je poželela da poseti Lovćen”, uzvratila je Ana jednako površno. “Ton
ju je odvezao motorom.”
Sofi je pomislila da će osetiti olakšanje zbog Tonovog odsustva, jer neće
morati da se sretne s njim i pogleda ga u oči. Ali kao da ju je nalet besomučne
ljubomore naglo presekao, toliko snažne da ju je zapeklo u grudima. Sofina
osećanja izbila su na površinu, jer je Ana načas prekinula pripremanje
osvežavajućih napitaka koje je nameravala da iznese napolje.
“Sofi, šta nije u redu?”
Sofi nije želela da joj pokvari dan. Njena radost zbog Anine sreće bila je
bezgranična. Ali nije mogla da se suzdrži. Uzdahnula je grcavo i patetično.

~ 211 ~
 Knjige.Club Books

“Sofi!” Ana je obavila ruke oko nje, a onda ju je naglo pustila. Bilo je
pretopio za grljenje po danu. “Čini mi se da znam šta se dogodilo.
Mada, možda ne znam baš sve.” Njen ton je zvučao ispitivački, a izraz lica
je odavao blagu strogost.
“Spavala sam s njim.”
Ana je klimnula glavom. “Izgovaraš to kao da si počinila zločin.” Spustila
je još nekoliko čaša na poslužavnik. “Kako je bilo?”
Sofi je slegnula ramenima. “Sjajno.”
“Pa dobro, šta je onda problem?”
“Met.”
Ana je stala ispred Sofi i zgrabila je za oba ručna zgloba. “Sofi, Ton
verovatno nije mogao da ti kaže, ali zato ja mogu. Met bi želeo da
budeš srećna. Naljutio bi se na tebe kad bi digla ruke od ljubavi, od života,
od vlastite budućnosti samo zbog njega. U suštini, i sama si toga svesna.”
“Ali, ako je bilo prerano za Darka... zašto nije isti slučaj sa Tonom?” Sofi
nije mogla da zaustavi suze. “Ne kapiram kako sam mogla tako žestoko da se
zatelebam u njega. Nisam ni shvatila da mi se to dogodilo, sve do sinoć. Nisam
ni sanjala da sam i ja njemu zapala za oko.”
Ana je nestrpljivo odmahnula rukom. “Različite osobe. Različite situacije.
Hemija. Ma nemam pojma, Sofi. Kad bi postojala formula za ljubav, veruj mi,
onaj ko bi je dešifrovao, bio bi basnoslovno bogat. Pogledaj samo mene i
Frenka - ja sam i srcem i mozgom rešila da se nikada više ne petljam ni sa
jednini muškarcem, što vrlo dobro znaš. Ali u stvarnom svetu, nemamo uvek
kontrolu nad svim, barem ne u onolikoj meri koliko bismo želeli.”
Sofi se ugrizla za usnu. Za razliku od Ane, ona nikada nije mislila da drži
kontrolu nad bilo čim; u tome i jeste bila osnova problema. Uvek je prepuštala
Metu da vodi. Nije bila dobra u odlukama, nije bila samostalna. To će morati
da se promeni - i već se menjalo, morala je da prizna. Načinila je prvi korak
dolaskom u Crnu Goru. Više nije mogla da se vrati starom načinu života.
“Možda si u pravu.”
“Ne možda. Nego potpuno.” Ana se spustila na kuhinjsku stolicu i povukla
Sofi da sedne naspram nje. Zatim joj je dlanovima obujmila bradu, kao
malom detetu kad želite da se uverite da je usredsređeno na ono što mu
govorite.
“Sofi, poslušaj me.”
Sofi je šmrknula i klimnula glavom.
“Ne možeš doveka da živiš sa duhom.”

Sofi se umila i otrla oči. Tek onda se vratila da sedne na mol s ostalima. Nije
bila raspoložena za druženje, ali nije želela da ispadne nedruželjubiva i

~ 212 ~
 Knjige.Club Books

neprijatna. Ton i Su vratili su se na motoru. Su se smejala. Lice joj je

porumenelo od vetra. Nosila je kožnu jaknu koju je Ton kupio za Sofi, pred
njihov put za Beograd. Sofi je jedva potisnula zavist koja je ponovo zapretila
da je celu proguta.
“Bilo je vrlo zabavno, Tone, hvala ti”, likovala je Su bučnim i piskavim
glasom. Potom se okrenula ka okupljenoj družini. “Ćao svima, samo da znate
da je Ton đavolski dobar vozač. Provela sam se kao nikada u životu! Moraću
i ja da postanem bajkerka i...” Na trenutak je zaćutala, kao da joj je neka
misao iznenada sinula. “Hajde da zajedno obiđemo svet na motoru, Tone! Zar
to ne bi bilo veličanstveno?”
Nasumično pokupivši nekoliko čaša, i praznih i punih, Sofi je odjurila u
kuhinju pre nego što prasne. Nakon što je bacila čaše u sudoperu, otrčala je
u svoju sobu.
Iznenadila se kad je začula kucanje na vratima jedva pet minuta kasnije.
“Uđi”, rekla je tiho i nevoljno. Nadala se da je to Ajrin i da će pričati o
planovima za uveče, a ne Ana... ne bi mogla da podnese novi pljusak Aninih
saveta. Ionako joj je bilo previše svega. Morala je da pobegne sa mola.
U njenom vidokrugu ukazao se par nogu. Bile su duge i smeđe i gole. Nisu
pripadale ni Ani ni Ajrin. Podigla je glavu i susrela se Tonovim plavim očima.
Zaustavio se na nekoliko koraka od nje. Ćutke ju je posmatrao dok je
nepomično sedela na krevetu.
“Nisam došao da ti se izvinim za prošlu noć, Sofi.” Tonov nizak, odmeren
ton delovao je umirujuće i snažno u isto vreme. “Dozvolio sam da moja želja
za tobom ovlada mnome, ali nimalo ne žalim zbog toga.”
Sofi se okrenula prema zidu i nastavila da zuri kao da bi nekim čudom
mogla da nestane kroz njega samo uz pomoć snage uma. Pomislila je da je
Ton završio s govorancijom, ali njegov glas je nanovo presekao tišinu.
“Žao mi je ako je tebe to uznemirilo, ali svejedno, ja se ne kajem.”
Sofi je stisnula pesnice zahvativši posteljinu. S mukom je progutala
pljuvačku.
“Su...” Glas joj je zadrhtao i onda se slomio. Morala je da zastane kako bi
duboko udahnula i nastavila rečenicu, i dalje se obraćajući zidu. “Da li je
Su... da li bi radije bio sa Su? Jer ako je tako...” Nije bila sposobna da produži.
Iz Tonovog pravca začuo se kratak, oštar smeh. Čak je i Sofi u njemu
prepoznala nevericu. Podigla je pogled ka njemu. On je zaronio lice u šake i
pretresao ga napred-nazad u znak nemoćnog poricanja i zaprepašćenja onim
što je upravo čuo.
“Ne mogu da verujem da brineš zbog Su.” Na časak je zamuknuo,
mozgajući o tome, ali je ubrzo nastavio, očigledno strepeći da ne
ostavi pogrešan utisak, niti da nepravedno ocrni Su. “Ona je divna žena i
prijatna drugarica, ali ništa više od toga. Sigurno i sama znaš koliko

~ 213 ~
 Knjige.Club Books

vatreno ume da se zagreje za nešto - malčice se zanela usled čistog vazduha

i... pa eto, to je za nju novo iskustvo... a ti si donela potpuno pogrešan
zaključak. To je sve.”
Sofi je uvrtala čaršav oko prstiju. “Sve je u redu, Tone. Slobodan si čovek;
možeš da radiš šta god hoćeš.”
Ton je načinio korak ka njoj.
“Pogledaj me, Sofi.” Glas mu je zvučao oštrije, strože. “Nemoj biti takva.”
Kleknuo je pored nje i položio ruke na obe strane kreveta.
“Nije stvar u tebi. U meni je problem. Za sve sam ja kriva.” Sofi je ove reči
izgovorila žurno, kao da će tako biti bliže istini. Nije li to saopštila i Darku?
Šta nije u redu s njom? Onda jeste tako mislila. Ali ne i sada.
Ton se nasmešio. “Da, u pravu si. U meni je stvar. Zar ne uviđaš? Za ime
boga, trubio sam ti o tome.”
Njene smeđe oči susrele su se s njegovim plavim, pa su izvesno vreme
samo sedeli, zaključani i stopljeni u uzajamnom pogledu, nekoliko
dugih trenutaka koje su proveli u tišini. A onda su spontano posegnuli
jedno za drugim i utonuli u krevet kao jedno biće.
Kroz prozor su čuli buku koju je njihovo društvo pravilo dok su prelazili
nekoliko koraka do obližnje konobe, čiji su stolovi stajali postavljeni na molu
pored njihovog. Služila se hrana i piće, odjekivao je smeh, razgovor i
povremeno glasno, neartikulisano Tomaševo cičanje. Ali oni jedva da su bili
svesni toga, posvećeni jedno drugom, jer im niko više nije bio potreban.

~ 214 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 33

Narednog jutra Sofi se probudila rano. Bilo je nerazumljivo čak i njoj samoj
koliko se osećala drugačije u odnosu na prethodni dan. Pogledala je u Tona
u svom krevetu. Spavao je. Jedna ruka bila mu je opušteno položena preko
očiju, dok je druga ispod čaršava počivala na njenoj, i sve se činilo tako
ispravno. Imala je utisak da je oduvek bio tu, i da će tu ostati zauvek. Sofi je
čvrsto stisnula kapke i poslala jednu nemu poruku Metu. Mete, ljubavi moja
- moram te pustiti da odeš. Je li to bilo izvinjenje, zahtev za dozvolu ili
razrešenje, ili jednostavno iznošenje činjeničnog stanja, Sofi nije znala.
Posle izvesnog vremena, potmuli bol u stomaku podsetio je Sofi da je
ogladnela; nije ništa posebno pojela na dan venčanja, budući da je
bila onoliko zauzeta, a juče su ona i Ton zaspali bez večere. Ustala je i
pošla da im spremi doručak: kajganu, paradajz i tost, uz kafu i sok od
narandže. Ana je ušla u kuhinju dok je ona na poslužavnik stavljala dva
tanjira, dve šolje, dve čaše. Značajno je izvila obrve, ali ni reč nije izustila.
Ton se protezao kad se vratila na sprat.
“Imam predosećaj da ćemo danas dobiti neke lepe vesti”, rekao je
iznebuha dok je ona spuštala poslužavnik na noćni ormarić.
“Kakve vesti?” Sofi nije mogla ni da pretpostavi na šta misli.
“Ne znam. Samo vesti.”
Ton je prihvatio šolju s kafom koju mu je pružila. Tada je zazvonio njen
mobilni telefon. “To će biti to”, zaključio je samouvereno, pa se pažljivo zavalio
u krevet balansirajući šolju na grudima.
Sofi nije prepoznala broj. Ipak se javila.
“Je li to Sofi Tejlor?” Glas joj je zazvučao poznato, ali u trenutku nije mogla
da se seti gde ga je ćula. Zapljusnuo ju je talas vreline. To se dogodilo i kad
joj je Aleks telefonirao da je obavesti šta se desilo Metu. Da nije u pitanju
njena majka? Ili njen otac, njen brat? Samo da su oni dobro.
“Da”, promrmljala je promuklim glasom.

~ 215 ~
 Knjige.Club Books

“Na vezi je Sem Braun iz internacionalne škole. Zovem vas da vam

saopštim da želimo da vam ponudimo posao profesorke engleskog jezika. I
ako biste mogli odmah da počnete...”
Sofi je umalo kriknula od radosti. Duboko je udahnula kako bi
uravnotežila ton i pokušala što pribranije da odgovori. “Sjajno, zaista. Mnogo
vam hvala. Ja sam... zaista mi je drago.”
“I nama je, gospođice Tejlor. Jedva čekamo da se priključite našem timu.
Nadam se da ćete moći da počnete u ponedeljak. Rekli ste da ste slobodni i
da ste nam na raspolaganju.”
“O, da, svakako.” Sofi i dalje nije mogla da veruje u ono što čuje.
“Izvrsno. Dobićete mejl s potrebnim informacijama, a potpisivanje
ugovora i sve što uz to ide možemo da obavimo kada dođete. Onda, vidimo
se.”
Sofi je sedela i zurila u telefon.
“Dobre vesti, pretpostavljam”, oglasio se Ton iza njenih leđa.
Okrenula se prema njemu. “Najbolje moguće. Tako sam srećna. Prosto ne
mogu da verujem.”
“Ja mogu”, dobacio je. “Teško je bilo i zamisliti da će odbiti najbolju
profesorku engleskog u zalivu, zar ne? Verovatno su pomislili da su dobili
najdragoceniji božićni dar kad si se pojavila.”
“Ne preteruj.” Odložila je njegovu šolju s kafom i legla pored njega.
Oslonila se na lakat da bi mogla da mu vidi lice. “To znači da ne moram da
se vraćam u London, u Englesku, Tone. Mogu ovde da ostanem... zauvek, ako
to želim.”
Zaćutala je. Nije želela otvoreno da mu postavi pitanje, a ni on nije delovao
spremno da bilo šta kaže. Pokušavala je da ne misli zbog čega je tako.

***

Te večeri, nakon što su se svi razišli, kako bi se vratili u deo sveta iz kog su
doputovali, petoro odraslih stanovnika kamene kuće i maleni dečak odlučili
su da odu na plažu.
Ne znajući šta da radi sa sobom kad je Kejti ponovo otišla, Darko je
krenuo s njima. Posmatrali su sunce kako zalazi u more i odašilje poslednji
urlik crvenila pre nego što je njegovo goruće bleštavilo izbledelo do
zlatnoružičastih nijansi, a zatim poprimilo narandžasti sjaj, koji se stapao s
pomrčinom.
Frenk je podesio tajmer na foto-aparatu, pa su se svi poredali za slikanje,
sa morem i nebom iza leda.

~ 216 ~
 Knjige.Club Books

“Bliže”, opominjao ih je. “Ne, još bliže.”

Sofi je bila u sredini. Ton je stajao s jedne strane, a Ana s druge. Ajrin se
našla između Tona i Darka, a Tomaš je stajao ispred Ane. Kad je konačno bio
zadovoljan, Frenk je stisnuo okidač i potrčao da im se pridruži. Sofi je znala
da će zauvek pamtiti taj trenutak, da će s fotografijom ili bez nje ostati urezan
u njenom mozgu zauvek.
Svi ti ljudi koji su se uselili u kamenu kuću s vremenom su postali njena
porodica - pačvork sastavljen od skrpljenih nasumično odabranih tkanina,
koje su se savršeno slagale upravo zato što su toliko različite. Svi oni su joj
bili dragi, a Tona je zavolela na neopisiv način kakav pre nije iskusila. Sa
Metom je ljubav bila sasvim drugačija. Morala je da ovlada novom ljubavlju,
da se za nju uhvati, kao što će onoj zmiji na koju su naleteli u Gornjem Stolivu
izrasti nova koža. Da je učini svojom, i njihovom.
Tomaš je protrčao pored njih. Nadizanje peska prenulo je Sofi iz maštarija.
Frenk mu je poklonio polaroid foto-aparat i naučio ga kako se koristi.
“Da nije previše mali za to?”, upitala je Sofi.
“Porašće”, uzvratio je Frenk proveravajući da li je film dobro namešten.
Ponovo je pružio aparat Tomašu. “Imaš još šest snimaka, samo napred.”
Tomaš je skakutao unaokolo po sve tamnijem pesku. Pravio je fotografije
i potom ih pokazivao njima da ih procene, radosno se smejući njihovom
oduševljenju, čuđenju i razdraganosti dok se svaka
postepeno materijalizovala pred njihovim očima.
Onda je prišao Sofi. Tonova ruka bila je prebačena preko njenih ramena.
Pritisnuvši dugme, fotografija je nastala pre nego što je Sofi stigla da se
namesti. Ali zato će zauvek moći da pogleda u taj ulovljeni izraz svog lica: bilo
je tu i sreće i krivice i radosti i bola, dok se u pozadini razaznavalo nebo boje
ćilibara.

Sofi nije znala kako da reaguje kad joj je saopštio da će izvesno vreme biti
odsutan.
“Šta znači izvesno vreme?”, pitala je nastojeći da odagna paniku iz glasa.
“I zašto?”
“Moram da završim neke poslove oko hostela u Indoneziji. To sam
pokrenuo kad sam napustio novinarstvo. Već sam ti spominjao, zar
ne?” Napravio je pauzu i uhvatio Sofi za ruke. “Ovoga puta neću nestati.
Moram da se pobrinem za neke zakonske začkoljice ukoliko želim da dobijem
novac od prodaje.”
“Koliko dugo ćeš ostati?”
“Mesec. Najviše, šest nedelja.”
Sofi je klimnula glavom. “Razumem.” Ton ju je poljubio čvrstim, žudnim
usnama. “Mogla bi da pođeš sa mnom?”

~ 217 ~
 Knjige.Club Books

“Ne.” Oslobodivši se iz njegovog zagrljaja, odmahnula je glavom. “Tek sam

dobila posao. Ne mogu od toga da odustanem. Osim toga, ne želim nikuda da
idem. Ja sam od onih kojima je najlepše kod kuće.” Zagladila je kosu iza ušiju
tamo gde su je njegove šake razbarušile. “To nas čini prilično
nekompatibilnim, ne misliš li tako? Ti si iskusan svetski putnik.”
Ton se osmehnuo - bio je to onaj njegov zarazni, sveobuhvatni osmeh. “I
ja volim dom. Suština je u tome da ga dugo, dugo nisam imao.”

~ 218 ~
 Knjige.Club Books

POGLAVLJE 34

Otišla je s njim do aerodroma kako bi ga ispratila. Trebalo je da odleti iz Tivta

do Beograda, pa da odatle nastavi do Frankfurta, a zatim do Balija, preko
Singapura. Njoj se to putovanje činilo izuzetno napornim. Sofi se nadala da
će bar biti vredno truda. Aerodrom - stara vojna baza - beše okružen poljima
i strnjištima, potamnelim i iznurenim posle dugog, vrelog leta. Na retkim
stablima drveća, lišće je već počelo da menja boju i nagoveštava jesen.
“Rujan”, promrmljala je Sofi kad je Ton zastao da zategne kaiš na malom
rancu. “Sve je crveno kao vino.”
Pritisnula je usne uz njegov obraz. Bio je tako gladak posle brijanja.
“Puštaću bradu dok se ne vratim”, začikavao ju je. Pošlo mu je za rukom da
je navede da se nasmeje. “Možda će ti se svideti.”
“Ja volim bradu”, uzvratila je, ali onda je zaćutala i namrštila se. “Bar
mislim.” Met nikada nije imao bradu; to nije bilo u njegovom stilu. Ali Tonu
bi savršeno pristajao izgled divljeg šumskog čoveka. “Mada, ne bi valjalo da
nadmašiš admirala u njegovog igri.”
Oboje su se od srca nasmejali.
On nije nosio prtljag koji bi morao da preda. Uvek je tako putovao,
oslobođen svakog tereta. Stajali su pored bezbednosne ograde i ona ga je
snažno prigrlila. Na sebi je imao kožnu jaknu, bez obzira na
toplo septembarsko vreme. Tvrdio je kako je previše teška i glomazna za
pakovanje. Miris tog materijala pomešao se s njegovim mošusnim
mirisom, koji je tako dobro upoznala tokom svih onih sati koje je provela
sedeći iza njega na motoru. A potom, nešto skorije, upijala je taj miris jer su
delili postelju. Sofi je srce gotovo poskočilo kad se setila njegovog dodira. Ali
da li ona žudi za Tonovim ili Metovim dodirom? Više nije bila sigurna, što joj
je pravilo dodatnu zbrku u glavi.
Odmakla je glavu od njegove jakne i podigla pogled, unoseći se u njegove
neverovatno plave oči, toliko drugačije od Metovih očiju boje lešnika. Spustio
je svoje usne na njene.
“Potrebno je vreme da to središ. Shvatam.”

~ 219 ~
 Knjige.Club Books

“Tako je.”
Ponovo su se poljubili. Aerodromska buka kao da se povukla u daljinu.
Objave su se nizale, ali oni ih nisu čuli.
“Nema razloga za žurbu.”
“Ne. Bez žurbe.”
Ovog puta je njegov poljubac bio još strastveniji. Čvrstio ju je privio uza
sebe i obavio snažnim veštim rukama.
“Trebalo bi da krenem. Prozvali su moj let. Hoćeš li moći sama da se vratiš
kući?”
“O, da”, požurila je da potvrdi Sofi. “Mogla bih da pozovem nekog od
Petrovih prijatelja - ali nisam sigurna da li su se dosad oporavili od rakije!”
Oboje su se zakikotali.
“Mislim da ću se ipak vratiti autobusom.”
Ton se iscerio. Njoj se nešto uskovitlalo u stomaku. Zgrabila ga je i
poljubila, divlje, strastveno.
Putnici s njegovog leta prozvani su poslednji put, pa je bilo krajnje vreme
da pođe.
Dok je odlazio, stisnuo ju je za ruku.
“Čuvaj se. Vidimo se uskoro.” Počeo je da pretura po džepu u potrazi za
pasošem, ne skidajući pogled s nje.
“Vratićeš se?”
“O, da. Vratiću se. Pre nego što zahladni, pre studenog - ili tokom tog
meseca”, obećao je, i ona mu je verovala.
Poveća grupa turista kretala se prema kapiji za bezbednosnu proveru.
Ton je pokretom glave pokazao ka njima.
“Bilo bi bolje da požurim.” Kad je zakoračio da ode, još jednom se osvrnuo
preko ramena. “Čekaj me.”
“Čekaću te”, doviknula je nadajući se da ju je čuo, svesna činjenice da je
njen glas zazvučao slabašno i beznačajno u beskrajnom
prostoru aerodromskog terminala.
Posmatrala ga je kako iščezava u gužvi, sve dok ga taj ljudski metež nije
u potpunosti progutao. Kad više nije mogla da ga vidi, okrenula se da ode
nazad, u kamenu kuću.

Zatekla je Ajrin kako se igra s Tomašem na maleckoj šljunkovitoj plaži ispred

kuće. Ana je slikala u dvorišnom ateljeu. Lupnjava s tavana nagoveštavala je
da Frenk izvodi poslednje radove na uređivanju prostora, njihovih bračnih
odaja.

~ 220 ~
 Knjige.Club Books

Sofi je otišla u svoju sobu. Pogled joj je nesvesno odlutao ka mestu gde je
mesecima i mesecima počivala kutija s poklopcem ukrašenim sedefom. Pored
nje je stajala Metova fotografija, njena omiljena. Njegove tople oči boje lešnika,
visoko čelo, koje je nagoveštavalo izuzetnu inteligenciju. Podigla ju je s
toaletnog stočića i poljubila je, čvrsto stegnuvši kapke i potiskujući suze.
Izvesno vreme je samo tako stajala, dugo je držeći uz sebe. A onda ju je nežno,
pažljivo spustila.
Još malo vremena, nekoliko sedmica. A onda će biti spremna za
budućnost.
Sunce je slalo blistave zrake kroz poluzatvoren prozor i razotkrivalo ples
čestica prašine. Sofi mu je prišla i širom ga raskrilila, baš kao i onog dana
nakon što je Ana stisnula kočnice automobila ispred kamene kuće ugledavši
oglas na prodaju, posle čega je navalila da uđu i bace pogled na njenu
unutrašnjost.
Sofi nije mogla ni da zamisli šta će se sve odonda dogoditi. I koliko je samo
prijatelja tu upoznala: Darka, Petra i Sandru, Frenka, Ajrin – i Tona. Napolju,
površina vođe je bila ravna, svetlucala se na vrućini. Galebovi su kružili i
nadletali okolinu; admiral - kako li je samo mogla njega da izostavi sa liste
svojih novih prijatelja? - hranio ih je najsitnijim ribicama od svog dnevnog
ulova. Crne granitne planine koje su se ponosno nadimale u podne nisu
bacale nikakve senke, ali su se ipak uzvisivale u svojoj veličanstvenoj slavi,
zaštitnički, poput zaklona.
Pogledala je ka planini Lovćen, koja se uzdizala na samom kraju zaliva i
predstavljala simbol Crne Gore. Vrh je bio zelen, jer su se snegovi odavno
otopili. Jedno je sigurno znala: nikada neće otići odatle, ostaće tu zauvek.
Radovala se novom poslu. Ajrin je obećala da će je naučiti kako se jedri.
Pozvala je roditelje na proslavu Božića i Nove godine, a nadala se da će moći
da ih odvede i na skijanje, u Kolašin ili na Žabljak.
Ove godine biće to valjana proslava. Ujedno, zamoliće ih da donesu i
Metov pepeo. Kad ponovo nastupi leto, odneće ga u zaliv i rasuti ga u more,
da bude deo lepote tog mesta, do kraja večnosti. Imala je osećaj da baš tako
treba da postupi.
A onda, tu je i Ton. On će se vratiti do kraja oktobra, najkasnije u
novembru. Predstoje im dugi, sumorni zimski meseci, tokom kojih će dobiti
priliku da se bolje upoznaju. Ima toliko toga zbog čega vredi živeti, i na čemu
je bila zahvalna.
Spustila je dlanove na hladan prozorski kamen i duboko udahnula svež,
čist vazduh. Nikada ga ne bi menjala za londonsku zagađenost. Tomaš i Ajrin
behu nevidljivi iza kamenih žardinjera u kojima su Sofini geranijumi, uprkos
Tonovoj podozrivosti, bujno cvetali, ali njihovi glasovi, jedva čujni, plutali su
ka nebu u toj mirnoći. Izula je cipele i obula japanke. Izašla je iz svoje spavaće
sobe, sjurila se niz stepenice i potrčala preko druma kako bi im se pridružila.

~ 221 ~
 Knjige.Club Books

Usnila sam ovu knjigu na dečjem igralištu, jednog sunčanog oktobra 2016,
godine, u srcu urbanog Londona, zagledana u drvo sa koga je naprosto
curio sok zrelih divljih krušaka, koje ranije nisam primetila. Zašto me je to
stablo kruške dovelo do knjige, zaista ne bih znala da vam objasnim, ali
tako to obično biva s mojim idejama. Možda zato što me je ono očaralo na
isti način kao i prelepa država Crna Gora, njeni topli i divni ljudi, kad sam
je prvi put posetila, 2015. godine.
Dakle, hvala ti, Crna Goro, i hvala, svim mojim vernim prijateljima,
porodici, blogerima i potpunim strancima, plus mom agentu i izdavaču,
koji mi je, pročitavši moju prvu knjigu, ulio sigurnost i samouverenost da
napišem još jednu.

~ 222 ~
 Knjige.Club Books

Beleška za čitaoce: ukoliko vas ova knjiga nadahne da posetite Crnu Goru,
nećete se razočarati. Ta zemlja je kristalno čista i neiskvarena. Nema takve
zemlje u Evropi. Tamo postoje glečerska jezera i prastare šume,
visoke planine i zlataste plaže, istorijski spomenici pod zaštitom Uneska, kao
i zaboravljena sela, a da i ne spominjem drugi kanjon na svetu po dubini.
Molim vas, posetite je - ali takođe vas molim da vodite računa i o
nesvakidašnjoj lepoti ove zemlje.

Molim vas, posetite je - ali također vas molim da vodite računa i o

nesvakidašnjoj lepoti ove zemlje.

Pre mnogo godina, dok sam živela u Brazilu, posetila sam tropsko ostrvo
Tinhare. Odsela sam u mestu Moro de Sao Paulo. Danas je
pretrpano turistima, a u ono vreme predstavljalo je raj za surfere i svetske
putnike. Svi su hodali bosonogi po peščanim stazama (vožnja kolima nije
bila dozvoljena, ni tada ni sada). Tamo postoji i žičara koja vas sa vrha
najvišeg brda vodi do plaže - eto koliko je to mesto kul.
Moto ovog ostrva, ili njegov slogan, glasio je Preserve este paraiso -
Sačuvajte ovaj raj - a ja sam imala i majicu s tim natpisom. Pretražila sam
sve po internetu, ali nigde nisam mogla da pronađem podatak da ova molba
i dalje važi. Nisam sigurna da bi Gugl to dobro preveo na srpski/ crnogorski
jezik, ali, ako Brazilu to više nije potrebno ili je tamo jednostavno više ne žele,
volela bih da ukradem tu ideju i nešto slično uvedem u Crnu Goru.

Sačuvate ovaj raj - za sve naše budućnosti.

~ 223 ~