Digitalne komunikacije

Prevod sa engleskog: Dr Radomir Janković

Najvećim delom prošlog, 20. veka, veza izmedju telefonskih pretplatnika i njihovih
centrala bila je preko bakarnih parica, ukopanih u pločnike ulica, ili rasporedjenih
"gore u vazduhu", na telefonskih stubovima. Imajući u vidu ogromna ulaganja u
takvu lokalnu infrastrukturu, nije čudo da je ona potrajala toliko dugo. Medjutrim,
krajem 1990-ih godina, konvergencija izmedju glasa, računara i televizije - i njeno
neumoljivo pomeranje ka digitalnim tehnologijama - dovela je do postepenog
nestajanja razgraničenja izmedju tih oblasti.

U većem delu istorije telefonije preko fiksnih žica, propusni opseg koji je
obezbedjivao bakarni provodnik bio je oko 3 kHz, ograničen analognim tehnikama i
projektovan da bude najjevtinije rešenje kome je operator telekomunikacija mogao
da pribegne. Medjutim, uvrnute parice su same po sebi sposobne za mnogo veće
propusne opsege i na kratkim rastojanjima mogu da prenose video ili širokopojasne
podatke. Nove tehnologije - kao što su to ISDN i ADSL - razvijene su da omoguće
da se više performanse isporučuju preko postojeće infrastrukture. Inovacija i
konkurencija su značajno potpomognute akcijom vlade da se stane na kraj
monopolu telekomunikacionim kompanijama u lokalnom okruženju.

Pored toga, u 1990-im godinama kablovske kompanije su dosta ulagale u

alternativne načine povezivanja domaćinstava. Nisu one sve koristile iste
tehnologije, ali većina ih je imala kabl od optičkog vlakna do uličnog kabineta i
koaksijalni kabl odatle do stana. U većini slučajeva ove mreže kablova bile su
instalirane da isporuče televiziju domaćinstvima, pa su projektovane na osnovu
zahteva za prenos TV usluga. Medjutim, kako najveći deo razvijenog sveta
nezadrživo nastavlja da se pomera ka širokopojasnom prenosu, njihov veliki
propusni opseg takodje može da se iskoristi i za prenos drugih usluga zasnovanih
na digitalnoj tehnici.

ISDN

ISDN (Integrated Services Digital Network - digitalna mreža integrisanih usluga) je

dugo vremena bila od mnogih ljudi smatrana za najbolje čuvanu tajnu sveta
računarskih mreža. Stalni porast Interneta i posebno WEB-a izgleda da je konačno
isterao ISDN na čistinu, jer su korisnici PC računara postajali sve više frustrirani
dok čekaju da skinu sa mreže grafički intenzivne WEB stranice i žele veće brzine od
svojih komutiranih veza. Poslovni ljudi takodje traže ekonomične načine da
obezbede svojim zaposlenima kvalitetne priključke na mrežu.

Ironija je u tome što je ISDN bio u blizini već mnogo godina, u obliku britanske
telefonske mreže koja je polako prelazila od javne komutirane telefonske mreže ka
potpuno digitalnoj infrastrukturi. Ono što je još uvek analogni deo, to je lokalno
okruženje - bakarni telefonski kabl koji ide od tipične telefonske centrale do stana
ili poslovne prostorije. Na taj način, obični telefonski razgovori glasom u stvari idu
preko ISDN, ali stvarne koristi od ISDN nisu na raspolaganju, sve dok korisnici ne
plate da se njihov lokalni priključak nadgradi za ISDN.

ISDN je u početku bio na raspolaganju u dve verzije, BRI (Basic Rate ISDN - ISDN
osnovne brzine) takodje poznat kao ISDN-2 i PRI (Primary Rate ISDN - ISDN

1
primarne brzine) ili ISDN-30:

• Istalacija osnovne brzine, pogodna za kućne korisnike ili mala poslovanja,

sastoji se od dva B kanala od 64 Kbita u sekundi za prenos podataka i
jednog skrivenog D kanala od 16 Kbita u sekundi za upravljačke informacije.
Dva B kanala od 64 Kbita u sekundi mogu da se koriste odvojeno ili spojeno
da daju jedan kanal od 128 Kbita u sekundi.
• ISDN instalacija primarne brzine se sastoji od 30 B kanala (mada može da
se instalira najmanje šest), svaki od po 64 Kbita u sekundi, plus D kanal od
64 Kbita u sekundi za upravljačke podatke koji se normalno instalira u
lokalnoj centrali preduzeća radi maksimalne fleksibilnosti. Kao i kod
instalacije na osnovnoj brzini, B kanali mogu da se spoje da bi dali
jedinstven protok od 1,92 Mbita u sekundi.

Krajem 1998. godine British Telecom je napravio prvi ozbiljan pokušaj da prodaje
tehnologiju ISDN kućnim korisnicima, objavljivanjem usluga "BT Highway". Kada se
korisnici pretplate na jednu od ovih usluga, oni zadržava svoje postojeće telefonske
linije, ali se stari glavni priključak zamenjuje uredjajem Highway. On ima četiri
priključka, dva analogna i dva ISDN i može da podrži do tri poziva istovremeno.
Preplatnici zadržavaju svoje stare analogne brojeve, dok istovremeno dobijaju još
dva broja, jedan za drugi analohgni priključak a drugi za ISDN linije. Dve glavne
razlike izmedju "kućnih" i "poslovnih" usluga su u tome da ove poslednje
podržavaju višestruko korisničko numerisanje (MSN) - pomoću koga različiti
uredjaji priključeni na jednu ISDN liniju mogu da imaju različite brojeve - kao i
novu uslugu kompanije BT - ISDNConnect - stalnu veza male brzine koja koristi
ISDN kanal za signalizaciju.

U isto vreme kada je uveden BT Highway, British Telecom je izbacio na tržište svoju
operaciju dobavljača Internet usluga, BT Internet, koji podržava pristup brzinom od
128 Kbita u sekundi, dozvoljavajući korisnicima da upotrebe svoje dve ISDN linije
kao jednu vezu velikog propusnog opsega. Pre toga, dobavljači internet usluga u
Velikoj Britaniji nisu podržavali ovu opciju - što je potkopavalo napore BT da
promoviše ISDN medju korisnicima Interneta.

Digitalna linija pretplatnika

xDSL je opšti naziv za više različitih tehnologija DSL (Digital Subscriber Line -
digitalna linija pretplatnika), koje su razvijene da bi se telefonskim komapnijama
otvorio put u TV poslovanje. To nije nova ideja; firma Bell Communications
Research Inc. je razvila prvu DSL još 1987. godine da bi isporučivala video po
zahtevu i interaktivnu TV preko bakarnih žica. Taj napor nije urodio plodom i
razmeštaj je od tada bio ograničen na terenske eksperimente, jer je tehnologija bila
kočena usled nedostatka prihvaćenih industrijskih standarda. Medjutim,
interesovanje za xDSL je naglo poraslo sa donošenjem Propisa o reformi
telekomunikacija 1996. godine. Taj propis je dokrajčio monopole nad lokalnim
uslugama i dozvolio konkurenciju izmedju lokalnih telefonskih kompanikja, nosioca
prenosa na velikim rastojanjima, kablovskih kompanija, firmi za radio i TV prenos i
dobavljača Internet usluga. Odjednom, lokalnim komutiranim centralama je bila
potrebna širokopojasna usluga za rad u lokallu da bi se borile protiov planova
kablovskih kompanija da ponude kablovski modem i usluge telefonije.

Tehnologije xDSL su vrlo brze, tipično nudeći brzine prenosa ka korisniku do 52

Mbita u sekundi i brzine prenosa od korisnika od 64 Kbita u sekundi do preko 2
Mbita u sekundi. One se javljaju u više varijanti:

• asimetričnoj (ADSL)
• sa velikom brzinom prenosa bitova (HDSL)

2
 • sa jednostrukom linijom (SDSL)
• sa veoma velikom brzinom podataka (HDSL).

Različiti pristupi imaju različite kompromise izmedju rastojanja i brzine signala i

različitosti u simetriji saobraćaja od i ka korisniku, što ih, uzeto sve zajedno, čini
pogodnim za različite primene. Nedavna dostignuća u razvoju čine ADSL
(Asymmetric Digital Subscriber Line - asimetrična digitalna pretplatnička linija)
tehnologijom koja najviše obećava u oblasti kućne primene.

ADSL

Asimetrična digitalna pretplatnička linija radi preko para običnih telefonskih žica i
na principu da je, kako glas ne koristi ceo propusni opseg raspoloživ na standardnoj
liniji od uvrnute bakarne parice, moguće da se održi veza podataka velike brzine u
isto vreme. Da bi se to uradilo, ADSL prenosi tri odvojena frekventna kanala po
istoj liniji. Prvi opseg frekvencija prenosi razgovore starog telefonskog sistema
(POTS - plain old telephone system). Drugi opseg frekvencija prenosi signal
podataka od 64 do 640 Kbita u sekundi (stvarna brzina zavisi od kvaliteta linije,
razdaljine i preseka žice) koji šalje informacije od korisnika ka njegovoj osnovnoj
stranici na Internetu. Kao i ISDN, to je digitalni signal; ali za razliku od ISDN, svaki
kanal ide samo u jednom smeru. Treći signal je veza velike brzine ka korisniku,
koja može da radi od T1 brzina, 1,5 Mbita u sekundi do preko 6,1 Mbita u sekundi (
za daljinu od oko 4000 metara).

ADSL ima više sličnosti sa ISDN. Obe tehnologije zahtevaju da bakarne telefonske
linije budu električki "čiste" i obe mogu da rade samo na linijama koje imaju
relativno kratka rastojanja do centralnog objekta tetefonske kompanije (tipično
manje od oko 7000 metara žice).

U većini slučajeva, ADSL može da radi preko postojećih telefonskih kablova od

uvrnutih parica, predvidjenih za prenos glasa, bez poremećaja postojećih
telefonskih veza - što znači da lokalne telefonske kompanije ne moraju da
postavljaju dodatne linije da bi obezbedile ADSL usluge.

Na kraju nosioca DSL pristupni multiplekser (DSLAM) - koji se u stvari sastoji od

ADSL modema i razdelnog uredjaja - završava i spaja dolazne ADSL linije za prenos
na mreže za podatke i glas. Telefonski signali se šalju u komutiranu telefonsku
mrežu a digitalni podaci na Internet preko "kičme" velike brzine (implementirane
kao T1, optički kabl, ATM ili DSL).

Jednom kada to bude komercijalno raspoloživo - pretplatnicima će jednostavno biti

potreban spoljašnji ADSL modem da bi koristili ADSL; postojaće takodje jedan u
centralnom objektu kompanije. Dok se ti uredjaji još razvijaju, prototipovi imaju tri
konektora na zadnjem delu: jedan ide na zidni priključak, a zatim napolje ka
telefonskoj kompaniji; drugi jeza standardni RJ11 telefonski priključak za analagni

3
telefonski uredjaj; treći je Ethernet konektor za uvrnutu paricu koja povezuje ADSL
modem na PC računar.

Da bi napravili kanale od i ka korisniku, ADSL modemi dele raspoloživi propusni

opsega telefonske linije koristeći jedan od sledeća dva metoda: multipleksiranje sa
frekventnom raspodelom (FDM) ili ukidanje ehoa.

FDM dodeljuje jedan frekventni opseg za podatke koji idu od korisnika, a drugi za
one koji idu ka korisniku. Prenosni put ka korisniku je dalje podeljen pomoću
multipleksiranja sa vremenskom raspodelom (TDM) na jedan ili više brzih kanala za
podatke i jedan ili više sporih kanala od kojih je jedan za govor. Prenosni put od
korisnika je multipleksiran u više sporih kanala.

Ukidanje ehoa odredjuje da opseg od korisnika preklopi opseg ka korisniku i

razdvaja ih pomoću ukidanja lokalnog ehoa - istu tehniku koriste modemi V.32 i
V.34. Ukidanje ehoa efikasnije koristi frekventne opsege, ali po cenu složenosti i
većih troškova.

I kod FDM i kod ukidanja ehoa, u ADSL modemu se prvo nailazi na razdelnik da bi
se dodelio kanal od 4 kHz po glasu, što korisnicima obezbedjuje i uobičajenu
govornu uslugu i prenos digitalnih podataka po istoj žičnoj parici. To znači da sa
instaliranim ADSL modemom pretplatnicima neće biti potrebna specijalna
elektronika za spregu da bi mogli da razgovaraju preko svojih analognih telefona.
To je korisna prednost, što bi moglo ubrzati usvajanje ADSL kao jedinstvenog
rešenja za kućne korisnike PC računara ili mala poslovanja koja ne žele da
instaliraju i plaćaju posebnu liniju za podatke. Isto tako, većina kućnih PC računara
je smeštena u blizini zidnih priključaka, što će uticati na to da se ADSL instaliraju
lakše od, recimo, kablovskih modema.

Brzine prenosa podataka ka korisniku zavise od većeg broja činilaca, uključujući tu

dužinu bakarne linije, prečnik provodnika, prisustvo premošćenih izvoda i ukrštena
preslušavanja. Slabljenje linije povećava se sa njenom dužinom i frekvencijom, a
smanjuje se kako prečnik žice raste. Premošćeni izvod je nezavršeni par žica koji je
smešten paralelno sa glavnim parom žica. U lokalnom okruženju, to sed pojavljuje
kada kompanikja "odseče" postojeću paricu, da bi dala taj broj novom pretplatniku.
Oni tipično ne uklanjaju neiskorišćeni deo kabla i tako se stvara premošćeni izvod.
U stanu, svaki neiskorišćeni telefonski priključak takodje predstavlja premošćeni
izvod. Ignorišući premošćene izvode, ADSL će raditi kako što sledi:

Brzina podataka Mera žice Prečnik žice Rastojanje

1.5/2 Mbit/s 24 AWG 0.5mm 5.5 km
1.5/2 Mbit/s 26AWG 0.4mm 4.6 km
6.1 Mbit/s 24AWG 0.5mm 3.7 km
6.1 Mbit/s 26AWG 0.4mm 2.7 km

G.lite

Tokom 1997. godine, izvestan broj kompanija je nezavisno radio na verzijama DSL
bez razdelnika. Teorija koja stoji iza DSL bez razdelnika je u tome da nije potrebno
da Vas poseti tehničar da bi izvršio vam izvršio instalaciju u stanu, što čini
tehnologiju jednopstavnijom, kako za korisnike, tako i za davanje usluga
dobavljača. Medjutim, isuviše proizvodjača čipova je radilo na nekompatibilnim
tehnologijama, pa su Intel, Microsoft, Compaq i drugi proizvodjači PC računara
uložili napor da stvore jedinstveni, ujedinjeni standard - G.lite. U junu 1999. godine

4
izgledi za brz prodor DSL na masovno tržište su se povećali kada je Medjunarodna
unija za telekomunikacije (ITU - International Telecommunication Union) izglasala
odobrenje G.lite - nazvan takodje i Univerzalni ADSL - i označi ga kao G.922.2 -
industrijski standard za ADSL.

Originalni ADSL standard, T1.413, ima razdelnik i na udaljenom terminalnu i u

centralnom objektu. To je tako napravljeno da bi se razdvojio govorni opseg od
DSL frekvencije, jer je ideja bila u tome da se oba signala zaštite od medjusobnog
uticaja. Posledica je bila da je telefonska kompanija morala da pošalje radnika do
pretplatnikovog stana da instalira razdelnik i ispita telefonsku liniju.

G.lite u velikoj meri pojednostavljuje proces instalacije, dozvoljavajući korisnicima

da kupe i sami instaliraju ADSL, ili čak da nabave PC računare sa već instaliranom
tehnologijom. Pored eliminisanja potrebe slanja tehničara, G.Lite takodje radi na
mestima gde konvencionalni DSL modem to ne može. To je zato što on radi sa DLC
(Digital Loop Carrier) - digitalnom lokalnom infrastrukturom za povezivanje
korisnika koja je uvedena da se poboljšaju telefonske mreže 1980-ih godina.
Konvencionalna DSL ne može da se prenosi preko DLC linija.

Kao i obična ADSL, G.Lite je "uvek uključen" protokol veze koji dozvoljava
korisnicima da obavljaju uobičajene govorne telefonske razgovore istovremeno sa
prenosom digitalnih podataka. Kompromis za prednosti koje nudi je u manjoj
brzini. Dok puna ADSL može da dostigne brzine ka korisniku od 6,1 Mbita u
sekundi, G.Lite je ograničena na 1,5 Mbita u sekundi ka korisniku i primiče se brzini
od 400 Kbita u sekundi od korisnika. Pored toga, njeno oslanjanje na DLC vezu
može da bude problem za neke prigradske i seoske oblasti.

Druge xDSL varijante

RADSL, kao i ADSL, radi brže u jednom nego u drugom pravcu i ima ista prenosna
ograničenja kao ADSL. Ali, kao što i sam naziv govori, ona podešava brzinu prenosa
prema dužini i kvalitetu lokalne linije.Brzina veze se uspostavlja kada je
sinhronizacija linije postavljena pomoću signala iz centralnog objekta.

Tehnologija HDSL je simetrična, što znači da ona obezbedjuje isti propusni opseg i
od i ka korisniku. Kao najzreliji od svih xDSL pristupa, HDSL je već bila ugradjena u
linije telefonskih kompanija koje vode od centralnih objekata do udaljenih čvorišta,
a takodje i u okruženju univerzitetskih naselja. Zbog svoje brzine - T1 preko dve
uvrnute žične parice i E1 (2048 Mbita u sekundi) preko tri - HDSL se obično koristi
kao alternativa za T1/E1 sa repetitorima. Sa 4000 metara, radni domet HDSL je
manji od onog koji ima ADSL, ali nosioci mogu da instaliraju repetitore signala da bi
povećali domet (tipično za 1000 do 1500 metara).

SDSL je u suštini ista kao HDSL, uz dva značajna izuzetka: ona koristi jedan par
žica i ima maksimalni radni domet od oko 3400 metara.

VDSL je najbrža DSL tehnologija. Ona obezbedjuje brzinu ka korisniku od 13 do 52

Mbita u sekundi i brzine od korisnika od 1,6 do 2,3 Mbita u sekundi preko jednog
žičnog para. Medjutim, maksimalni radni dometr je samo 300 do 1500 metara, a
VDSL i ADSL opreme nisu kompatibilne, iako dele mnoge tehnologije za kompresiju
i modulaciju. Tabela koja sledi sumira karakteristične brzine i doemte drugih
najvažnijih xDSL varijanti:

Rastojanje
Vrsta Od korisnika Ka korisniku
(metri)
RDSL 128Kbit/s 600 Kbit/s - 7 6000-8000

5
 Mbit/s
HDSL 2.048 Mbit/s 2.048 Mbit/s 12000
1.544-2.048 1.544 - 2.048
SDSL 3500
Mbit/s Mbit/s
12.96 Mbit/s 1500
VDSL 1.6-2.3 Mbit/s 25.82 Mbit/s 1000
51.84 Mbit/s 350

ADSL standardi

Očekuje se da će usluge ADSL preovladati jednom kad komiteti ITU za standarde

uspeju da uspostave standarde za tu tehnologiju širom sveta. Tokom 1996. godine,
Američki nacionalni institut za standarde (ANSI) i Evropski institut za
telekomunikacione standarde (ETSI) su se podelili oko izbora izmedju amplitude
faze bez nosioca (CAP) i diskretne multitonske modulacije (DMT) za ADSL, što je
dovelo do situacije u kojoj su postojale dve konkurentne (i nekompatibilne)
modulacione šeme za ADSL, ili linijske kodove.

CAP je podržan od AT&T/Paradyne i u početku je postizao brzine do 1,5 Mbita u

sekundi. Ova šema koristi tehnike frekventne modulacije koje šalju jedan signal po
žici; kablovske TV kompanije godinama su koristile ove tehnike.

DMT je novija šema koja deli ukupan propusni opseg na 256 kanala (svaki širok 4
kHz), koji mogu da opslužuju mnogo veće brzine. Oprema DMT razlaže signal
podataka u ove manje kanale, tako da svaki kanal nosi malu količinu podataka; ceo
tok se sastavlja na korisnikovom kraju. DMT proizvodi počinju da izlaze na tržište
baš u ovom trenutku i verovatno će biti skuplji od CAP proizvoda. Ali, za DMT je
garantovao ANSI. Ipak, do danas nema čistog pobednika, pa je rano reći koji će od
ova dva standarda biti popularniji.

Medjutim, nisu samo lokalne telefonske kompanije te koje pokušavaju da naprave

sledeći veliki skok unapred u tehnologiji pristupa Internetu. xDSL ima ozbiljnu
konkurenciju u lokalnim kablovskim kompanijama, često zajedno sa dobavljačima
usluga u vezi sa mrežama na glavnom nacionalnom toku podataka i njihovom
tehnologijom kablovskih modema.

Implementacija ADSL

U Velikoj Britaniji, firma BT (British Telecom) započela je krajem 1998. godine pilot
eksperimente sa svojom ADSL tehnologijom - u severnom i zapadnom Londonu.
Početkom sledeće godine, kompanija je objavila da planira da potroši 250 miliona
funti da bi nadgradila 400 lokalnih centrala od oko 5500 koliko ih ukupno ima u
Velikoj Britaniji - da bi podržale ADSL usluge do kraja marta 2000. godine. Ta prva
faza namenjena je glavnim urbanim oblastima i trebalo je da bude praćena
investiranjem još 500 miliona funti sa ciljem da se obezbedi pristup ADSL
tehnologiji za oko 65% stanovništva Velike Britanije u sledeće dve do tri
godine.Ostali, uglavnom ljudi koji žive u udaljenim oblastima, neće moći da imaju
koristi od tehnologije, jer ona ne može da radi na više od pet kilometara od lokalne
centrale.

Činjenica da su dva tipa modema upotrebljena u pilot postrojenjima bila zasnovana

na različitim komunikacionim standardima, bila je izvor značajnih sporova za vreme
eksperimenata. Sistem firme Alcatel je koristio DMT, dok je modem firme Fujitsu
bio zasnovan na CAP tehnologiji. Prvi je nudio bolju performansu na većim

6
rastojanjima od lokalne centrale i bio je manje osetljiv na druge analogne
telefonske usluge u bliskom susedstvu. Medjutim, poredjeno sa CAP opremom
firme Fujitsu, on je imao mnogo veće kašnjenje. Dok to nije imalo mnogo posledica
na pretplatnike koji su samo želeli veće brzine preuzimanja podataka, predstavljalo
je, sa druge strane, značajan problem korisnicima koji su hteli da učestvuju u
igrama sa više igrača.

Sredinom 1999. godine, Evropska unija (EU) je uvela zakonsku mrežu da bi prisilila
dužne evropske telefonske kompanije da dozvole drugim telekomunikacionim
preduzećima da iznajme svoje lokalne pristupne linije - to su one bakarne žice koje
idu od lokalnih centrala do stanova korisnika. U prvobitnom planu, to je trebalo da
se izvrši do januara 2001. godine. Kratko vreme posle uvodjenja propisa Evropske
unije, regulator britanske vlade za telekomunikacije (OFTEL) je objavio predlog za
otvaranje lokalnih telefonskih linija firme British Telecom ka drugim mrežama kao
ponudu za povećanje raspoloživosti brzih pristupa Internetu u Velikoj Britaniji.
Programirano za juli 2001. godine, to je trebalo da otvori put drugim operatorima
telekomunikacija da mogu da koriste svoju sopstvenu DSL tehnologiju da bi
obezbedili širokopojasne usluge za korisnike, uključujući tu i stalno uključen
pšristup na Internet i video po zahtevu.

Sredinom 2000. godine su ADSL usluge firme British Telecom stigle na tržište. One
su podrazumevale i proizvode na malo - namenjene potrošačima - i proizvode za
prodaju na veliko - koji su omogućili konkurentskim dobavljačima Internet usluga
da ponude slično ADSL povezivanje kranjim korisnicima. Oni su koristili modeme
zasnovane na DMT tehnologiji koji su bili tipično raspoloživi sa brzinama za
preuzimanje podataka izmedju 512 Kbita u sekundi i 2 Mbita u sekundi, a sa
konstantnom brzinom predaje podataka ka mreži od 256 Kbita u sekundi. Neki od
kućnih korisnika su koristili USB vezu na PC računar i bili su obično zasnovani na
odnosu nadmetanja za pristup od 50:1, dok su skuplja poslovna pakovanja koristila
Ethernet vezu i odnos nadmetanja od 20:1.

Kako se približavala 2000. godina, British Telecom je objavljivala da instalira ADSL

brzinom od 5000 krajnjih korisnika mesečno - sa planovima da se to poveća na
15000 do marta 2001. godine. Medjutim, uz neke izveštaje koji su predvidjali da bi
broj DSL pretplatnika porastao sa 4,5 miliona u 2000. godini na 100 miliona do
2005. godine, ne mnogo više od 2% stanova u Velikoj Britaniji imalo je
širokopojasnu vezu u to vreme. Ovo je poredjeno sa 6% stanova u SAD i
Francuskoj i 3,3% u Nemačkoj. U delovima Azije uzlet ADSL tehnologije je još bolji,
sa Hong Kongom koji ima 7,6% stanova spremnih za širokopojasnu vezu, Singapu
4% i Tajvan sa skoro 2%. U Južnoj Koreji više od jednog od tri domaćinstva ima
širokopojasnu vezu.

Kablovski modemi

Kablovski modemi nude perspektivu brzog i dostupnog pristupa Internetu pomoću

postojećih širokopojasnih kablovskih TV mreža. Tehnologija je primenljivija za
kućne nego za poslovne korisnike, jer je veća verovatnoća da su rezidencijalne
oblasti opremljene za kablovski prenos.

Uredjaji koje proizvode firme kao što su Bay Networks i Motorola, tipično su
spoljašnje kutije koje se priključuju na korisnikov PC računar preko sprega za
Ethernet. Medjutim, očekuje se da se USB i FireWire kablovski modemi pojave
tokom 1998. godine. U većini slučajeva, korisnik kablovskog modema ima jednu IP
adresu, ali mnogo dobavljača kablovskih modema nudi dodatne IP adrese, za više
računara po nominalnoj dodatnoj ceni. Alternativno, neki dobavljači dozvoljavaju da
više PC računara dele jednu IP adresu pomoću instaliranja ovlašćenog (proksi)
servera.

7
Postoje dve dramatično različite klase kablovskih modema: hibridno fiber-
koaksijalni (HFC) modemi, koji su dvosmerni uredjaji koji rade preko HFC kabla i
stariji, jednosmerni modemi koji rade preko tradicionalnog koaksijalnog TV kabla.
Mada konvencionalni jednosmerni kablovi danas preovladjuju, gotovo svaka nova
kablovska konstrukcija koristi HFC. Bez obzira na to, svaki kablovski modem koristi
jedan ili dva TV kanala od 6 MHz.

Zbog toga što industrijska kablovska mreža ima topologiju magistrale, svaki
kablovski modem u susedstvu deli pristup jednom glavnom toku ("kičmi") koji ide
preko koaksijalnog kabla. Usporavanje protoka do koga dolazi usled tog deljenja
može da se izbegne dobrim projektovanjem. Dvosmerni kablovski modem
obezbedjuje veze ka i od Interneta. Jednosmerni kablovski modem zahteva
komutirani modem za predaju podataka ka mreži. Koncentrator u susedstvu
kombinuje podatke iz više susednih kablova i komunicira sa većim usmerivačem, ili
čvorištem u glavnom kompanijinom postrojenju, tipično preko fiber-optičkog
kablovskog linka. Čvorište šalje TCP/IP podatke sa svakog modema na Internet
preko iznajmljene linije velike brzine ili privatne "kičme".

Dok lokalne kablovske kompanije daju modem kao deo svojih usluga,
interoperabilnost izmedju modema nije problem. Medjutim, ona će to postati u
budućnosti, kada pretplatnici budu mogli da kupe i poseduju svoje sopstvene
kablovske modeme. Zračak nade je komitet radne grupe Instituta inženjera
eletrotehnike i elektronike (IEEE), 802.14, koji pokušava da definiše zajedničku
upravljačku šemu za pristup medijima, za slanje podataka po kablu. Komitet bira
najbolje elemente od 17 različitih predloga i nadao se da će završiti svoje
preporuke do kraja 1998. godine. Izvestan broj prodavaca takodje saradjuje da bi
obezbedili interoperabilnost svojih proizvoda.

Funkcija kablovskog modema je da moduliše i demoduliše kablovski signal u tok

podataka; sličnost sa analognim modelima se tu završava. Kablovski modemi
takodje obuhvataju i tjuner (da bi razdvojili signal podataka od ostatka toka koji se
emituje); delove mrežnih adaptera, mostova i usmerivača (da bi povezali više
računara); softverske agente za upravljanje mrežom (da bi na taj način kablovska
kompanija mogla da upravlja i nadgleda njen rad); najzad, uredjaje za šifrovanje
(tako da podaci ne bi mogli da se presretnu ili pošalju pogrešno odredište).

Svaki kablovski modem ima Ethernet priključak koji povezuje računar (ili mrežu) sa
jedne strane i kabl sa druge. Što se PC računara tiče, on je priključen direktno na
Internet preko Ethernet kabla. Nema telefonski brojeva koji treba da se biraju ni
ograničenja u propustljivosti serijskog porta (kao u slučaju ISDN modema).

8
Kabl ima nekoliko praktičnih nepogodnosti u poredjenju sa konkuretskom xDSL
tehnologijom. Dve najznačajnije se tiču lokacije. Još uvek nisu svi stanovi ožičeni
TV kablom, neki nikada neće ni biti, a mnogi od onih koji su priključeni na kabl će
pre imati svoj PC računar u blizini na telefonskom priključku nego na TV ili
postojećem kablovskom izvodu. Medjutim, za mnoge kućne korisnike, kabl nudi
perspektivu brzog izlaska na Internet po pristupačnoj ceni. Moguće su teoretske
brzine do 30 Mbita u sekundi. U praksi, kablovske kompanije ostvaruju brzine od,
tipično, 512 Kbajta u sekundi ka korisniku i 128 Kbajta u sekundi od korisnika.
Štaviše, pošto se radi o borbi za dobijanje usluge, performansa i brzina će opadati
sa većim brojem pretplatnika na datom lokalitetu.