Buket Ako ptica ne propeva

Žak Prever To je loš znak

Šta tu radiš devojčice sa tim cvećem tek
ubranim?
Šta tu radiš devojko sa tim cvećem ne više
svežim?
Šta tu radiš lepa ženo sa tim cvećem koje vene?
Šta tu radiš starice sa tim cvećem davno uvelim.
znak da slika ne valja ništa
ali ako ptica zapeva to je dobar znak
znak da je možete mirno potpisati
Tada sasvim lagano
iščupajte ptici jedno pero
i tamo u ćošku slike lepo se potpišite.
Adrijen
Žak Prever

- Čekam pobednika. Adrijene nemoj da se duriš!

Vrati se!
Kako nalikati portret ptice Adrijene nemoj da se duriš!
Žak Prever Vrati se!
Grudva snega
Naslikati prvo kavez koju si bacio na mene
sa otvorenim vratancima u Šamoniju
naslikati onda prošle zime
nešto ljupko sačuvala sam je
prosto, lepo i korisno Eno je na kaminu
za pticu pokraj svadbenog venca
nasloniti zatim platno na neko drvo moje pokojne majke
u vrtu, šumi ili planini koju je ubio
sakriti se iza drveta moj pokojni otac
ćutke i ne mičući se… što je giljotiniran
Ponekad ptica odmah sleti jednog tužnog zimskog jutra
ali bogme nekada joj trebaju godine i godine ili proletnjeg ...
da se reši Grešila sam priznajem
Tu ne smete klonuti znala sam ostati
valja čekati duge godine
čekati i godine ako treba ne vraćajući se
brzina ili sporost dolaska ptice kući
nema nikakve veze Ali nikada ti nisam rekla
sa uspelošću slike da je to zato što sam bila u zatvoru
Kada ptica sleti grešila sam priznajem
ako sleti često sam tukla psa
tu isto savršena tišina ali sam te volela
sačekati da ptica uđe u kavez Adrijene nemoj da se duriš!
i pošto je ušla Vrati se!
četkicom pažljivo zatvoriti vratanca I Vrbova grana
a zatim sve prečage izbrisati redom tvoj mali foksterijer
tu paziti da ne dodirnete nijedno perce na ptici koji je crk'o prošle nedelje
Naslikati zatim drvo sačuvala sam ga!
s tim da uzmete najlepšu granu Eno ga u frižideru
za pticu i ponekad kad otvorim vrata
naslikati zatim zeleno lišće i svežinu vetra da uzmem pivo
sunčanu prašinu ugledam jadnu životinju
zujanje buba u travi u vrelini leta i to me strašno rastuži!
a zatim pričekati da se ptica reši da peva A ipak to sam ja uradila

1
jedne večeri da skratim vreme kako teče
dok sam te čekala ... i kad odlazi, nikad se ne može reći da li je još
Adrijene nemoj da se duriš! ovde,
Vrati se! isto kao i tvoja reč, od koje nikad ne čujem prvi
Sa vrha kule Sen-Žak slog
bacila sam se i nikad da prestanemo slušati ono što govoriš,
prekjuče jer ti si tako bliska u ovoj udaljenosti
zbog tebe sam se te je uzalud pitati kada je došao tvoj dolazak,
ubila jer nam se čini da si bila ovde celog života,
Juče su me zakopali s tim večnm glasom, s tim stalnim pogledom,
u jedno divno groblje s tim nepromenljivim obrisom svoga lica.
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila ______________________________
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa Doći će smrt i imaće tvoje oči
i čekala te Cezare Paveze
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se! Doći će smrt i imaće tvoje oči
U redu grešila sam ta smrt što nas saleće
duge godine nisam se vraćala kući od jutra do večeri, besana
ali sam ti uvek krila i gluva, kao stara griža savesti
da je to zato što sam bila u zatvoru! ili besmislena mana. Tvoje oči
Grešila sam priznajem biće uzaludna reč,
često sam tukla psa prigušen krik, muk.
ali sam te volela! Vidiš ih tako svakog jutra
kada se nadnosiš nad sobom u ogledalu.
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se! O draga nado,
toga dana i mi ćemo znati
Za tebe, ljubavi da jesi život i ništavilo.
Žak Prever
Za svakoga smrt ima pogled.
Išao sam na trg ptica i ptice kupio za tebe, Doći će smrt i imaće tvoje oči.
ljubavi. Biće poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
Išao sam na cvetni trg i cveće kupio za tebe, iz koga izranja mrtvo lice,
ljubavi. kao slušanje zatvorenih usta.
Išao sam na trg staroga gvožđa i lance kupio, Sići ćemo u bezdane nemi.
teške okove za tebe, ljubavi. Jednostavnost
A onda sam otišao na trg robova i tražio te, ali te Cezare Paveze
našao nisam, ljubavi moja.
Osamljen čovjek – koji je bio u zatvoru – vraća
Beskrajna pesma se u zatvor
Cezare Paveze svaki put kad zagrize komad kruha.
U ovoj večeri tvoj profil nema preciznih linija U zatvoru je sanjao zečeve kako bježe
jer na tvom licu nema granice gde bi počeo tvoj po zimskom zemljištu. U zimskoj magli
osmeh čovjek živi među uličnim zidovima, pijući
al’ on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se hladnu vodu i grizući komad hleba.

2
Neko vjeruje da se poslije obnavlja život,
da se smiruje dah, da se vraća zima
s mirisom vina u toploj krčmi
i dobra vatra, staja i večera. Neko vjeruje,
vjeruje dok je unutra. No izađe jedne večeri,
a zečeve su drugi uhvatili i jedu ih
u toplom, veseli. Preostaje da ih se gleda kroz
stakla.
Osamljen se čovjek odvaži da uđe i popije čašu
ako se baš smrzava, pa promatra svoje vino:
zadimljenu boju, težak okus.
Grize komad kruha koji je u zatvoru
odisao zecom, ali sada ne odiše hlebom
nit ičim. I vino odiše tek maglom.
Osamljen čovjek ponovo misli na polja,
zadovoljan
što su već preorana. U praznoj sali
pokušava da zapjeva tiho. Ponovo vidi
duž nasipa ogoljeli pramen kupina
koji je u septembru bio zelen. Zazviždi kuji.
I pojavi se zec i više nije hladno.
Kao desna i leva ruka
Kao desna i leva ruka
Tvoja je duša mojoj duši bliska.
Mi smo sklopljeni, blaženo i nežno,
Kao desno i levo krilo.
Al vihor se diže, ponor se otvori
Od desnog do levog krila.
Trošnost, u kojoj dogorevam
Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si – kamenit, a ja pevam.
Ti si – spomenik, a ja letim.
I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica – i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

Ima srećnih ljudi i žena

Marina Cvetajevna

Ima srećnih ljudi i žena

Lišenih pjeva. Suze liti
Njino je. Što zna bol, izlivena
U prolom oblaka, slatka biti.

Čak nešto zadrhti ispod kama.

A meni – ko bič priznanje to je –
Među nadgrobnim tužaljkama
Nalaže dužnost da zapojem.
Nad svojim je drugom i David
Pjevao, mada raskoljen väs.
Ako Orfej ne bi u Aid,
Sišao, već svoj poslao glas,
Tek glas poslao u tamu kletu,
A sam, izlišan, ispred praga
Stao, po njemu, ko po užetu,
Izišla bi njegova draga,
Ko po užetu i ko na svjetlo,
Slijepo, i nema natrag više,
Jer ako ti je glas dat, poeto,
Ostaloga si – lišen.