Dambarov broj

Površina i zapremina moždane kore mera

su optimalne veličine zajednice
i broja nečijih poznanika

Koju bismo veličinu ljudske zajednice mogli uzeti kao idealnu za lagodan život ljudi?
U sociologiji je prihvaćen princip koji govori da grupisanje više od 150 do 200 osoba zahteva
hijerarhijsku strukturu. U velikim grupama ljudi moraju postojati poglavice, kmetovi, šerifi i
šefovi koji upravljaju, a redari i druge osobe fizički obezbeđuju poštovanje društvenih pravila.
Manje grupe žive bez hijerarhijskih odnosa i nisu im potrebni nadzornici; svi poslovi
završavaju se ličnim kontaktima, izražena je međusobna lojalnost, što je, u stvari, mazivo za
točkove socijalnih odnosa.
Socijalna kompleksnost, tj. život u zajednicama opstaje zbog sposobnosti rešavanja
problema koji iz toga proizilaze, a to je moguće samo korišćenjem mozga. Mali i veliki
majmuni, na primer, u stanju su da uvide i shvate posledice odnosa Marka prema Janku i da
izvuku zaključak da su Marko i Janko prijatelji, tako da nikako ne bi bilo dobro da zatraže
Markovu pomoć ukoliko su se namerili na obračun sa Jankom. Drugi, niži primati, suprotno
ovome, razumeju samo svoj odnos prema Marku, Janku ili bilo kome, ali ne razumeju
uzajamne odnose Janka i Marka. I zbog toga, po pravilu, čine grešku tražeći pomoć jednog
od njih u sukobu s drugim. Čovek, međutim, prati međusobne odnose velikog broja ljudi.
Kad mozak ima višak kapaciteta, tj. inteligenciju, onda ona služi da bi se obrađivali
međusobni odnosi u zajednici i da bi se izvlačila korist iz tih odnosa što olakšava
preživljavanje. Veličina grupe u kojoj žive primati mera je društvene kompleksnosti i u sasvim
je dobroj korelaciji sa površinom neokorteksa. Što je mozak teži i veći, to socijalna
kompleksnost više raste.
Ali, postoji neobična anomalija. Slonovi i kitovi imaju veći i teži mozak od čoveka, što
ne znači da su od njega i inteligentniji. Odnos mase mozga i tela u slona iznosi 1:500, kao i u
konja, dok je u čoveka 1:40. U suštini i pre svega, masa mozga predstavlja potrebnu količinu
moždanog tkiva za obavljanje i kontrolu osnovnih životnih funkcija i inteligencije.
Proporcija evoluciono najmlađeg dela moždane kore, neokorteksa i ostalog dela
mozga u ljudi iznosi 4:1 i dvostruko je povoljnija nego u šimpanzi, a 12 puta nego u ostalih
sisara, u proseku. Poređenjem odnosa mase neokorteksa ljudi i primata sa brojem članova
zajednice, vidimo da je idealan broj članova za primate 50-60 a za ljude 150. Prva reakcija
na tako nešto je neverica. Pre svega, ljudi žive u gradovima ko što su Beograd, London,
Peking i susreću svakodnevno hiljade osoba. Ali, koliko od njih poznaju i koliko njih bi mogli
osloviti po imenu? Verovali ili ne, nikada više od 150. U suštini, mi nemamo kognitivne
kapacitete da bismo mogli održavati odnose sa većim brojem ljudi.
Arheolozi tvrde da su prva sela na Bliskom istoku, oko 5.000 godina pre Hr. imala po
150 stanovnika. Međutim, u većim lingvističkim zajednicama, poput plemena, bilo je između
1.500 i 2.000 ljudi, što je maksimalni broj članova kojima se mogu upamtiti imena. Broj
članova bratstva u jednom mestu, po pravilu je oko 150. Oni znaju ko je s kim u srodstvu, a
ko nije. U stvari, 150 članova takve zajednice mogu vas voditi 5 generacija u nazad, do
babine babe ili do one vremenske tačke do koje neko od članova grupe pamti zajedničke
pretke. Pokušaj procene veličine krugova poznanika i broja prijatelja nije lak. Robin Dambar
trenutno profesor evolucione antropologije i psihologije na Oksfordu, je autor bestselera
Grooming Gossip, Evolution of Lenguage, Harvard University Press, pokušao je još 1980-tih
sa eksperimentalnom procenom broja ljudi koji se među sobom smatraju dobrim
poznanicima. Utvrdio je ukoliko nekoga zamolite da fiktivnim ili stvarnim osobama na bilo
kom mestu u svetu pošalje pojedinačne poruke preko lanca ljudi, videćete sledeću situaciju:
učesnik u eksperimentu koji dobija te zadatke u nizu, u početku lako nalazi prijatelje, a oni
preko svojih poznanika završavaju posao. Ali, posle nekog vremena, sve je manje prijatelja.
Na kraju negde oko 150. poruke, više nema poznatih ljudi za koje je siguran da ih sme
zamoliti za uslugu bez nadoknade. Dva slična eksperimenta izvedena u SAD, pokazali su da
svaki čovek poznaje otprilike oko 135 osoba. To je sasvim očigledno blizu magičnog broja od
150 ljudi u ranim društvima i kasnije u prvim seoskim naseobinama.
U jednom od eksperimenata Robina Dambara, poznatom kao „mali svet“, pokazano
je da možemo uspešno poslati poruku bilo kojoj nasumično odabranoj osobi na bilo kom
mestu u svetu, a i svim ljudima pojedinačno, u samo 6 koraka i to putem ličnih kontakata.
Ukoliko naših 150 poznanika poznaje drugih 150, onda će 6 koraka omogućiti kontakt 1506
osoba, što je, otprilike, 10 hiljada milijardi ljudi. To je daleko više nego 6 milijardi, koliko ih
danas ima na Zemlji. Naravno, mnogi krugovi poznanika se preklapaju, tako da ukupan broj
ljudi koji može biti upoznat sa porukom posle 6 koraka, u stvari, znatno je manji. Čak i pored
toga, s našom porukom možemo upoznati najmanje 5-6 milijardi osoba, ukoliko mreža svake
od 150 osoba uključuje i 32-je novih ljudi (korekcija preklapanja) koji nisu bili u mreži
prethodnog prenosioca poruke u pomenutom lancu.
Dambarov broj 150 pokazao se stabilnim i u crkvi i u vojsci. U neku crkvu redovno
odlazi, u proseku, 150 stalnih, međusobno poznatih vernika, a u vojsci, još od 17.veka, i 30-
togodišnjeg rata, jedina sam sebi dovoljna jedinica oduvek je bila četa, tj. 150 boraca. Taj
broj ostao je nepromenjen i posle uvođenja najsavremenije vojne tehnologije. Magičan broj
150 na snazi je i kod nas i u NATO. To je maksimalni broj osoba s kojima možemo
uspostaviti pravi odnos i računati na njihovu pouzdanost, jer znamo ko su i kako se odnose
prema nama.
Prošlog meseca, na primer, istraživači su utvrdili da je prosečan broj nečijih online
prijatelja na facebook-u 130 (Journal of Computer – Mediated Communication, sveska 13,
str. 531). Rečeno drugačije, to je broj ljudi kojima bismo prišli videći ih kako sami sede za
stolom u nekom kafiću.