Верујем, дакле постојим

Он и ја се добро разумемо, а да не морамо ништа да кажемо. Та тишина се чује све

до Босфора. Да ли знате ко је то? Наравно, то је Победник. Он и данас стоји на
београдској тврђави покушавајући да подсети на заборављену славу. Читао сам ових дана
да се накривио због каквог клизишта. Ја ћу вам рећи да нема ту никаквог
клизишта.Срамота га је, усуко се, није му ни до чега. Држи бре онај мач, а најрадије би
кад падне мрак да се сакрије у неку пећину и да се не врати више никад. Није ово време за
њега, није ни за нас, али ми морамо да се боримо, да би било боље нама и сутра нашој
деци.
У току протеклих сто година српске историје, Видовдан је више пута имао
карактеристике преломног датума, дана који је постајао воденица и окретао велики
воденични точак у новом правцу.
Гаврило Принцип 28. јуна 1914 године , на Видовдан, убија надвојводу
Фердинанда. Аустро - Угарска шаље ултиматум Србији са понижавајућим захтевима. Али,
српска држава је тада имала једног Николу Пашића, који није дозволио да му земљом хода
туђин,па ни по цену рата. Данас није реално призивати једног Николу Пашића, када се
потписује споразум са Нато пактом, који омогућава припадницима страних оружаних сила
кретање по Србији и коришћење војних објеката „славне“ српске војске.
Србија је тада имала за главнокомандујућег своје војске имала једног војводу
Радомира Путника, који је иако болестан, био са својим војницима у најтежим тренуцима
рата. Да, Србија је имала оваквог војсковођу. Шта данас можемо очекивати од
главнокомандујућег српске војске, кога ни сопствени војници не поштују, а страни
оптужују за ратни злочин? Неки од вас ће казати да је данас другачије, да је то било
друго време, а ја вас питам да ли је свет исти као и пре сто година? И данас постоји
глобализована трка у техничком и привредном развоју између држава и велика
међудржавна завист. А где је Србија данас у односу на ону од пре сто година? И даље смо
сиромашна земља, без напретка и развоја.Као што видимо околности су сличне, али
политичка интелигенција није.
Данас нашим прецима са Брегалнице, Цера, Колубаре и Кајмакчалана не би било
јасно ко је могао да понизи ону српску војску, која је пробила Солунски фронт
марширајући седамнаест сати дневно, брже од француске коњице, поносно улазећи у своју
домовину после четири године изганства.Тако су наши преци остварили свој сан да
ослободе и поврате своју земљу. А цена? Цена је била превелика. Преко милион
изгубљених душа, што Србију сврстава у сам врх. Сви они су били обични људи,
углавном сељаци, скромни, уздржани, а у исто време поносни , слободни и несаломиви.
Међу њима су и војводе Петар Бојовић, Живојин Мишић, најмлађи официр Првог
светског рата Момчило Гаврић, међу њима су и моји преци Милован и Војин. Они су
доказали да „Србија није ћилим из Ушака, да Косово није свилени јастук из Бруса, да
Србија није шака пиринча да је позоба свака врана коју ветар нанесе. Доказали су да Срби
знају за нешто скупље од главе“, а они су и ваши преци зато вас молим нека макар на
секунду ваше срце туче као пушке са Кајмакчалана, нек душа заигра уз Марш на Дрину,
нек се стегну груди и крене суза уз Тамо далеко, нека свако буде мислима уз свог прадеду
и нека каже ХВАЛА ВАМ!
Верујем да ћемо само тако још увек постојати као народ и сачувати свој понос.
Верујем да моја генерација неће заборавити славу и жртве својих предака.Знам да је моја
земља најлепша, и верујем да она може бити место где ће се живети достојенствено и
уздигнуте главе. Верујем да ће моја генерација и генерације које тек долазе имати
довољно знања, воље и љубави да својим трудом и залагањем баш ту направе најбоље
место на свету.
Постојаћу докле год се у нама буде чувала мисао на славну прошлост и претке због
којих данас можемо слободно да се крећемо. Верујем да светла мисао може спасити
човека од утопљавања и глобализације, губљења у овом светском хаосу. Верујем да језик
култура, историја, обичаји могу очувати народ. Верујем, дакле постојим.