Ijan Makjuan

SOLAR
Za Poli Bajd

1949-2003
Godi to Zeki, pruža mu osećaj bogatstva,

ta pomisao da sve na svetu propada,

saznanje da je i Zemlja takođe smrtna.

Zeka je bogat, Džon Apdajk

 Prvi deo

2000

Pripadao je onoj kasti muškaraca - maglovito nikakvih, neretko ćelavih, onižih, debelih,
pametnih - koji iz neobjašnjivih razloga privlače izvesne lepe žene. Ili je imao takvu sliku o sebi,
što se na kraju krajeva svodilo na isto. Pomagalo je i to što su žene ponekad u njemu videle
genija koji vapi za izbavljenjem. Ali tih dana je Majkl Berd bio čovek suženog duhovnog stanja,
anhedoničan, monotematičan, urnisan. Njegov peti brak bio je pred raspadom i morao je znati
kako da se postavi, kako da gleda dalje od nosa, kako da preuzme krivicu. Pa zar nisu brakovi,
njegovi brakovi, kao talasi plime, dok se jedan povlači već nadolazi drugi? Ali ovaj sad bio je
drugačiji. Nije imao pojma kako bi se postavio, gledanje u daljinu zadavalo mu je bol, i makar
ovog puta, nije imao šta da prihvati kao krivicu, kako je on to video. U avanturu se upustila
njegova žena, i to flagrantno, bezočno, svakako bez kajanja. Otkrivao je u sebi, sred mnoštva
drugih emocija, trenutke strahovitog stida i čežnje. Patris se viđala s jednim građevinskim
preduzimačem, njihovim sopstvenim, onim što im je renovirao kuću, ugradio kuhinjske elemente,
zamenio pločice u kupatilu, rmpalijom koji je Majklu jednom prilikom na pauzi za čaj pokazao
snimak svoje kuće u lažnom tjudorskom stilu, redizajnirane i tjudorizovane njegovim vlastitim
rukama, sa betonskim prilazom gde se ispod viktorijanskog kandelabra šepurio gliser na prikolici,
kao i kutkom predviđenim za jednu rashodovanu crvenu telefonsku govornicu. Iznenadio se Berd
kad je shvatio koliko je složeno biti rogonja. Ucveljenost nije jednostavna. I sad nek mu neko
kaže da je čovek u njegovim godinama imun na nova iskustva.
Dobio je po nosu i po zasluzi. Četiri prethodne supruge, Mejzi, Rut, Elinor, Karen, koje su
izdaleka i sad pokazivale interes za njegov život, bile bi očarane, pa se nadao da im niko neće
ispričati. Nijedan od njegovih brakova nije trajao duže od šest godina, a činjenica da i dalje nije
imao dece mogla se uzeti kao dostignuće. Žene su u ranim fazama otkrivale kakav se bedan i
zastrašujući očinski potencijal krije u njemu pa su gledale da spasu kožu i pobegnu. Tešio se, ako
i jeste prouzrokovao nesreću, da ona nikad nije dugo trajala, a računalo se i to što je sa svojim
bivšima i dalje govorio.
Premda ne i s ovom trenutnom. U nekim boljim vremenima, mogao bi zamisliti kako
muževno usvaja dvostruka merila, uz ispade opasnog besa, možda i malo pijanog urlanja u bašti
iza kuće u sitne sate, ili kako joj oduzima kola, i napadno juri za nekom mlađom, u
samsonovskom rušenju bračnog hrama. Umesto toga, bio je paralisan od stida, od pukih razmera
svog poniženja. Još i gore, bio je potpuno zatečen neprimerenom čežnjom za njom. Tih dana,
želja za Patris obuzimala ga je iz čista mira, kao napad grčeva u stomaku. Morao bi negde da se
usami i sačeka da ga to prođe. Postoji, očigledno, jedan određeni tip muža kojeg uzbuđuje
pomisao na vlastitu ženu s drugim muškarcima. Takav bi čovek udesio da ga vezanog i
začepljenih usta zaključaju u plakar u spavaćoj sobi dok samo tri metra dalje njegova bolja
polovina radi to što radi. Je li to Berd konačno u sebi prepoznao žicu seksualnog mazohizma?
Nikad nijedna žena nije izgledala ni zvučala tako poželjno kao ta supruga koja mu je odjednom
izmicala iz ruku. Vrlo upadljivo, otišao je u Lisabon da poseti jednu staru prijateljicu, ali bile su
to nevesele tri noći. Morao je sačuvati ženu, pa se pazio da je ne otera vikom i pretnjama i
blistavim trenucima nerazuma. A molbe i preklinjanja nisu bili u njegovoj prirodi. Bio je
zamrznut, bio je očajan, ni o čemu drugom nije mogao da misli. Kad mu je prvi put ostavila
ceduljicu - Spavam kod R. xx P - da li je odjurio do te nadritjudorske socijalne kuće dvojnog tipa
sa zakrabuljenim gliserom na postolju i džakuzijem u minijaturnom stražnjem dvorištu, pa da
građevincu razbije mozak njegovim sopstvenim papagajkama? Ne, punih pet sati je u mantilu
gledao televiziju, ispio dve flaše vina i nastojao da ne razmišlja. I slabo je u tome uspevao.
Ali razmišljanje mu je jedino i preostajalo. Kad bi otkrile da on švrlja, ostale njegove žene
su besnele, koja hladno koja plačevno, insistirale na dugim sesijama do ranih jutarnjih sati kako
bi iznele svoje misli o izigranom poverenju, pa najzad i zahteve za razvod i sve što bi iz toga
sledilo. Ali kad je naletela na nekoliko mejlova od Suzan Ruben, matematičarke sa Humboltovog
univerziteta u Berlinu, Patris je postala neprirodno egzaltirana. Istog popodneva je sve svoje
stvari prebacila u gostinsku sobu. Šokiralo ga je kad je odgurnuo vrata plakara i uverio se svojim
očima. Ti silni redovi svilenih i pamučnih haljina, sad mu je sinulo, bili su luksuz i uteha, verzije
nje same postrojene njemu na uživanje. Bilo pa prošlo. Čak su i vešalice nestale. Smešila se za
večerom dok je objašnjavala kako i ona „želi slobodu” i u roku od nedelju dana upustila se u tu
vezu. Šta je on tu mogao? Jednom se izvinio za doručkom, objasnio kako taj mali izlet nema
značaja, davao krupna obećanja i iskreno verovao da će ih održati. Time se najviše približio
moljenju. Rekla mu je da nju ne zanima šta on radi. A evo šta ona radi - i tada mu je otkrila
identitet svog ljubavnika, građevinca sa zloslutnim imenom Rodni Tarpin, za glavu višeg od
rogonje i dvadeset godina mlađeg, koji ne čita ništa, bar se tako hvalio, u danima dok je još
skromno fugovao i brusio pločice za Berdove, osim sportskih strana u nekom tabloidu.
Jedan od ranih simptoma Berdove boljke bila je dismorfija, ili se baš od dismorfije
prekonoć izlečio. Napokon, video je sebe u pravom svetlu. Opazivši po izlasku iz tuša neku
kupastu roze masu u zamagljenom ogledalu, prebrisao je staklo, okrenuo mu se licem i gledao u
neverici. Kakva ga je to samoubeđivačka mašinerija godinama održavala u veri da je ovakav
izgled zavodljiv? Ta blentava živica od kose kao podupirač za ćelu u visini ušnih školjki, novi
nabori masnih zavesica obešenih ispod pazuha, bezazlena glupavost nabubrelog trbuha i
pozadine. Nekada, mogao je ulepšati svoj lik u ogledalu tako što bi zabacio ramena unazad,
uspravio se, pritegao trbušnjake. Sada je ljudsko salo padalo kao draperija preko sveg njegovog
truda. Kako bi uopšte mogao sačuvati tako lepu mladu ženu? Nije valjda ozbiljno mislio da je
status dovoljan, da će je Nobelovom nagradom zadržati u svom krevetu? Tako razgolićen, bio je
bruka i sramota, degen, slabić. Čak ni za osam uzastopnih sklekova nije bio sposoban. Dok je
Tarpin mogao da ustrči na sprat do spavaće sobe Berdovih s vrećom od pedeset kila cementa pod
miškom. Pedeset kila? Pa to je otprilike i Patrisina težina.
Držala ga je na odstojanju s nekom ubitačnom veselošću. Dodatno ga je to vređalo, svako
njeno zvonko ćao, jutarnje nabrajanje kućnih obaveza i njenih večernjih destinacija, a ništa od
toga ne bi imalo značaja samo da je mogao bar malo da je prezire i kuje planove kako da je se
reši. Onda bi mogli na miru da se posvete kratkom, grozomornom rasturanju petogodišnjeg braka
bez dece. Naravno da ga je kažnjavala, ali kad je to pomenuo, mirno je slegnula ramenima i
izjavila kako bi mogla i ona isto reći o njemu. Samo je čekala zgodnu priliku, dodao je, na šta se
nasmejala i rekla da mu je u tom slučaju zahvalna.
U tom sumanutom stanju činilo mu se da je, baš u trenutku kad preti opasnost da je
izgubi, konačno pronašao savršenu suprugu. Tog leta 2000. oblačila se drugačije, u kući je
izgledala drugačije - izbledele tesne farmerke, japanke, istegljen roze kardigan preko majice,
svetla kosa potkraćena, u bledim očima neko tamnije uzburkano plavetnilo. Bila je sitne građe i
sad je ličila na tinejdžerku. Po praznim lakiranim kesama s upredenim ručkama i oblacima
flispapira ostavljenim na kuhinjskom stolu da ih on vidi, nagađao je da kupuje novo donje rublje
koje će joj Tarpin skidati. Imala je trideset četiri godine, a još su joj iz lica zračile one jagode sa
šlagom iz dvadeset i neke. Nije ga izazivala i bockala niti je flertovala s njim, što bi bar bilo neka
vrsta komunikacije, samo je postojano usavršavala tu vedru ravnodušnost kojom se namerila da
ga prebriše.
Morao se osloboditi potrebe za njom, ali žudnja je htela drugačije. Želeo je da je želi.
Jedne sparne noći legao je bez pokrivača i pokušao masturbacijom da se otisne ka slobodi.
Nerviralo ga je što ne može da vidi sopstvene genitalije osim kad podmetne dva jastuka ispod
glave, a u fantazijama ga je stalno ometao Tarpin, koji je, poput nedoučenog scenskog radnika s
kantom i merdevinama, svaki čas upadao na scenu. Ima li osim Berda još nekog muškarca na
planeti koji ovog časa nastoji da se uzbudi mislima o rođenoj ženi jedva desetak metara udaljenoj
s druge strane odmorišta? To mu je pitanje ubilo volju. A bilo je i previše vrućina.
Svojevremeno su mu prijatelji govorili kako Patris liči na Merilin Monro, pa dobro, iz
određenih uglova i pod određenim svetlom. Godilo mu je to statusno laskavo poređenje, ali nikad
nije video stvarnu sličnost. Sada jeste. Ona se promenila. Bilo je neke nove punoće u njenoj
donjoj usni, nagoveštaja nevolje kad bi oborila pogled, a uvojci skraćene kose padali su joj niz
potiljak tako privlačno, i tako starinski. Ma, i lepša je bila od Merlinke, dok je preko vikenda
promicala kroz kuću i baštu u izmaglici zlatnih i rozikastih i bledoplavih tonova. Na kakvu se
samo adolescentsku šemu boja upecao, i u tim godinama.
Tog jula je napunio pedeset tri, i ona je naravno ignorisala njegov rođendan, da bi se onda
u tom živahnom novom stilu tobož setila tri dana kasnije. Poklonila mu je široku kravatu u
fluorescentnoj nana-zelenoj boji, objasnivši kako je to novi retro detalj.
Da, najstrašniji su bili vikendi. Ušla bi u sobu za njim, bez želje da razgovara, ali možda
sa željom da bude viđena, i osvrnula se naokolo s blagim iznenađenjem samo da bi ubrzo opet
iščezla. Sve je ona procenjivala novim očima, ne samo njega. Primetio bi je u dnu bašte ispod
divljeg kestena, kako leži na travi s novinama, čekajući u dubokoj hladovini svoj večernji sat.
Onda bi se povlačila u gostinsku sobu da se istušira, obuče, nanese šminku i parfem. Kao da mu
čita misli, nosila je crveni ruž u debelim namazima. Možda je i Rodni Tarpin podržavao tu ideju s
Merlinkom - kliše koji je Berd sada bio prisiljen da deli.
Ako bi još bio kod kuće kad ona krene u izlazak (a onoliko se trudio da uveče bude
zauzet), nije mogao a da ne ublaži bol i čežnju time što će je s prozora na spratu gledati kako
iskoračuje u večernji vazduh Belsajz Parka i odmiče baštenskom stazom - kako nelojalno od
nepodmazane kapije, da zaškripi po starom običaju - i smešta se u svoja kola, jedan mali i
lakomisleni crni pežo sa pohotnim ubrzanjem. Toliko je bila nestrpljiva, brza na gasu još dok se
odvaja od ivičnjaka, da bi osetio dvostruki douler znajući da je potpuno svesna njegovog
pogleda. Posle bi njeno odsustvo lebdelo u letnjem sutonu kao dim od spaljenih grančica, neki
erotski udar nevidljivih čestica koji ga je primoravao da ostane na položaju još mnogo
besmislenih minuta. Nije baš da je poludeo, stalno je ponavljao sebi, ali ovo je taj ukus, prvi
gorak zalogaj.
Posebno je bio zapanjen svojom sposobnošću da ni na šta drago ne misli. Kad bi čitao
knjigu, kad bi držao govor, zapravo je mislio na nju, ili na nju i Tarpina. Nije mu bilo pametno da
sedi kod kuće dok je ona s njim, ali posle Lisabona ga je prošla želja da obilazi stare prijateljice.
Prihvatio se, umesto toga, serije večernjih predavanja o kvantnoj teoriji polja u Kraljevskom
geografskom društvu, gostovao je na radiju i TV-u, i povremeno uskakao u panel-diskusije kao
zamena za bolesne kolege. Koliko god se filozofi nauke zavaravali suprotnim tvrdnjama, fizika
ne nosi nikakav ljudski trag, ona opisuje svet koji će postojati i onda kad više ne bude ni
muškaraca ni žena sa svim njihovim jadima. U tom se stavu slagao sa Albertom Ajnštajnom.
 Međutim, i kad bi s prijateljima izlazio na kasne večere, obično se vraćao kući pre nje,
tako da je bio primoran da čeka, hteo ne hteo, dok se ona ne vrati, iako se ni tada ništa nije
dešavalo. Ona bi otišla pravo gore u svoju sobu, a on bi ostao u svojoj, ne želeći da je sretne na
stepeništu u tom njenom postkoitalnom dremljivom stanju. Skoro da bi bilo bolje ako bi ostala da
prenoći kod Tarpina. Skoro, ali to bi ga koštalo neprospavane noći.
Oko dva sata jedne noći krajem jula, ležao je na krevetu u kućnom ogrtaču slušajući radio
kad je čuo Patris na ulaznim vratima i istog trena, bez predumišljaja, dao se na ostvarivanje
paklenog plana koji će je učiniti ljubomornom i nesigurnom i željnom da mu se vrati. Na
BBC-jevom Svetskom servisu neka žena je govorila o seoskim običajima i njihovom uticaju na
porodični život turskih Kurda, gundorila je umirujuće o surovosti, nepravdi i apsurdu. Smanjivši
ton, ali s prstom i dalje na dugmetu, Berd je gromko zapevao jednu dečju pesmicu. Računao je da
će ona tamo iz svoje sobe čuti njegov glas, mada ne i reči. Stigavši do kraja stiha, na sekund-dva
je onoj ženi pojačao ton, zatim joj upao u reč citatom iz predavanja koje je održao te večeri, i na
kraju joj dao priliku da mu odgovori malo opširnije. Nastavio je tako dobrih pet minuta, njegov
glas, pa ženin, uz povremena lukava preklapanja. Kuća se utišala, s načuljenim ušima, naravno.
Otišao je u kupatilo, odvrnuo slavinu, pustio vodu u klozetsku šolju i grohotom se nasmejao. Nek
Patris zna da mu je ljubavnica duhovita. Onda je zafrktao, ali prigušeno. Nek zna kako se on ludo
zabavlja.
Te noći nije mnogo spavao. Oko četiri, nakon duge tišine koja je odavala utisak smirene
prisnosti, otvorio je vrata spavaće sobe i počeo da mrmlja, a zatim krenuo niz stepenice
unatraške, naginjući se unapred kako bi dlanovima na svakom gazištu dočarao bat koraka svoje
prijateljice, sinkopiran s njegovim sopstvenim. Samo se ludak mogao zagrejati za logiku takvog
plana. Pošto je prijateljicu otpratio do ulaznog hola, poželeo joj laku noć između nečujnih
poljubaca, i zatvorio vrata za njom sa odlučnošću koja je odzvonila celom kućom, vratio se gore i
napokon zadremao tek posle šest, tiho ponavljajući u sebi, „Ceni me po učinku”. Ustao je sat
kasnije kako bi naleteo na Patris pre njenog odlaska na posao, pa da joj pokaže kako je odjednom
čio i veseo.
Ona je zastala na vratima, držeći ključeve od kola, s kaišem torbe pune knjiga usečenim u
rame na bluzi cvetnog dezena. Van svake sumnje, izgledala je poraženo, izmoždeno, mada je onu
vedrinu u glasu sačuvala. Rodni joj danas dolazi na večeru, rekla je, i verovatno ostaje da
prenoći, pa bi veoma cenila ako se on, Majkl, ne bi pojavljivao u kuhinji.
Slučajno je to bio dan njegovog redovnog obilaska Centra u Redingu. Ošamućen od
umora, započeo je putovanje kraj muzgavog prozora u vozu piljeći u nadzemaljski spoj haosa i
sivila svojstven londonskim predgrađima, i proklinjući sebe zbog noćašnje ludosti. Je li to došao
red na njega da osluškuje glasove iza zida? Ni slučajno, prespavaće negde u gradu. Zar da ga
ženin ljubavnik istera iz rođene kuće? Ni slučajno, ostaće tu gde je i suočiti se s njim. Tuča s
Tarpinom? Ni slučajno, biće razmazan po parketu u ulaznom holu. Jasno, pokazalo se da nije
sposoban da donosi odluke i kuje zavere pa odsad mora imati u vidu svoje nepouzdano mentalno
stanje i postupati konzervativno, pasivno, pošteno, i nema kršenja pravila, moraće da se kloni
svake krajnosti.
Mesec ili dva kasnije pogaziće sve elemente tog zaveta, ali i sam je zavet do kraja dana
pao u zaborav jer se Patris vratila s posla bez kesa (frižider je bio prazan) a zidar nije došao na
večeru. Samo ju je jednom video te večeri, kad je prošla kroz ulazni hol s velikom šoljom čaja u
ruci, oborenih ramena i sivkasta, ni slučajno filmska ikona, pre izmorena učiteljica kojoj je
privatni život krenuo naopako. Da nije pogrešno sebe prekorevao u vozu, da nije njegov plan
možda ipak uspeo, pa je ona, tako ucveljena, bila primorana da otkaže?
Kad se prisetio sinoćnih događaja, izgledalo mu je van pameti, nakon života posvećenog
neverstvima, da ta jedna noć sa izmišljenom prijateljicom nije bila ništa manje uzbudljiva. Prvi
put posle više nedelja osetio je tračak veselosti, čak i zvuždukao neki šlager dok je sebi spravljao
večeru u mikrotalasnoj, a kad je u garderobi u prizemlju uhvatio svoj odraz u pozlaćenom
ogledalu zvanom „kralj sunca”, lice mu se učinilo malo mršavije i odlučnije, s primetnim
senkama ispod jagodica, pa čak, pod svetlošću sijalice od trideset vati, u neku ruku i otmeno,
moguće zbog onog preslađenog jogurta za snižavanje holesterola što ga je svakog jutra na silu
gutao. Kad se povukao u krevet, nije palio radio, i ležao je u prigušenom svetlu iščekujući da
njeni nokti pokajnički zagrebu po vratima.
Grebuckanje je izostalo, ali nije se zbog toga potresao. Nek provede i ona jednu belu noć
u preispitivanju sopstvenog života i svega što mu da je smisao, nek na tasovima ljudskih
vrednosti odvagne Tarpina, s onim žuljevitim šakama i zakrabuljenim čamcem, naspram
eteričnog Berda s oreolom planetarne slave. Narednih pet noći nije izlazila, koliko je mogao da
vidi, dok se on posvetio svojim predavanjima i raznim sastancima i večerama, a kad bi se vratio,
obično posle ponoći, nadao se da će u zamračenoj kući drski bat njegovih koraka proizvesti
utisak muškarca koji dolazi sa tajnog randevua.
Šeste večeri mirno je mogao i ostati kod kuće, dok je ona rešila da izađe, nakon što se
duže nego obično zadržala ispod tuša i fena. Sa svog položaja, jednog malog, duboko uvučenog
prozora na odmorištu u mezaninu, posmatrao ju je kako šeta baštenskom stazom i zastaje ispred
visoke stabljike grimiznog sleza, zastaje kao da ne želi da ode, zatim pruža ruku da privuče jedan
cvet. Ubrala ga je, stisnuvši stabljiku sveže nalakiranim noktima palca i kažiprsta, držala ga na
trenutak zamišljeno, onda ga ispustila na zemlju kraj svojih nogu. Ta letnja haljina, od bež svile,
bez rukava, s falticom pri dnu leđa, bila je nova - signal koji nije bio siguran kako da pročita.
Nastavila je prema kapiji i učinilo mu se da u njenom koraku vidi neku težinu, ili bar izvesno
popuštanje uobičajene žustrine, i na kraju se u pežou odvojila od ivičnjaka pod gotovo normalnim
gasom.
Ali zadovoljstvo se istopilo dok je te noći iščekivao kod kuće, ponovo nesiguran u svoj
sud, pomišljajući već da je od samog početka bio u pravu, da ga je ona lakrdija s radijom
pokopala. Da bi o svemu bolje razmislio, nasuo je jedan skoč i seo da gleda fudbal. Umesto
večere, pojeo je litarsku kanticu sladoleda od jagoda i metodično skrckao pola kile pistaća.
Obuzimao ga je nemir, mučila nefokusirana seksualna želja, i ubrzo je zaključio kako ne bi bilo
loše da započne ili obnovi neku stvarnu ljubavnu vezu. Proveo je neko vreme u listanju notesa,
prilično dugo zurio u telefon, ali nije ga ni dotakao.
Ispio je pola flaše i pre jedanaest zaspao obučen na krevetu s upaljenim plafonskim
svetlom, i na sekund-dva nije znao gde se nalazi kad ga je, nekoliko sati kasnije, prenuo glas iz
prizemlja. Sat kraj uzglavlja pokazivao je pola tri. To je Patris razgovarala s Tarpinom, a Berd je,
još uvek okuražen pićem, bio raspoložen da i on kaže svoje. Zastao je mamuran usred spavaće
sobe, pomalo se zanoseći dok je gurao košulju u pantalone. Sasvim tiho, otvorio je vrata. U kući
su gorela sva svetla, što je bilo u redu, već je silazio ne misleći na posledice. Patris je i dalje
govorila, i činilo mu se, dok je kroz ulazni hol prilazio otvorenim vratima dnevne sobe, da čuje
njen smeh ili pevušenje i da će sledećeg trenutka banuti na neko malo slavlje.
Ali bila je tamo sama i uplakana, sedela je zgrčena na sofi a cipele su joj ležale izvrnute
na dugačkom staklenom stočiću. Zvuk je bio čudnovato prigušen, kao tužbalica. Ako je ikad za
njim ovako plakala, to se zbivalo u njegovom odsustvu. Zastao je na vratima pa ga nije odmah
primetila. Tužnu je sliku pružala. U ruci zgužvana maramica, papirna moguće, nežna ramena
zgrčena i drhtava, i Berdu je odjednom došlo žao. Nešto mu je govorilo da je pomirenje na vidiku
i da ona samo čezne za nežnim dodirom, blagim rečima, bez suvišnih pitanja, i tada će uroniti u
njega i on će je na rukama odneti gore u sobu, mada je znao, i u tom naletu toplih osećanja, da ne
bi mogao da je ponese, čak ni obema rukama.
Čim je kročio u sobu, parket je škripnuo i ona je podigla pogled. Oči su im se srele, ali
samo na sekund pošto je Patris već šakama pokrivala lice i iskretala se u stranu. Pozvao ju je po
imenu, na šta je samo odmahnula rukom. Nezgrapno, okrenuvši mu leđa, ustala je sa sofe, i
hodajući gotovo postrance, spotakla se o kožu belog medveda koja se oduvek previše klizala po
lakiranom podu. Jednom je umalo slomio zglob na nozi i otad mu je taj medved bio mrzak. A nije
mu se sviđala ni ta pakosna, razjapljena čeljust i iskeženi zubi požuteli od dnevne svetlosti. Nikad
ništa nisu preduzeli protiv klizanja, a da bace prostirku nije dolazilo u obzir pošto je to bio
svadbeni poklon od njenog oca. Patris je povratila ravnotežu, setila se da pokupi cipele i zatim, sa
slobodnom rukom preko očiju, žurno prošla pored njega, trgavši se kad je pružio ruku da je takne
po mišici, i ponovo briznula u plač, ovog puta slobodnije, dok je trčala uz stepenice.
Pogasio je svetla u sobi i legao na sofu. Nema svrhe da trči za njom kad ga ona neće, a
sad je ionako svejedno, pošto je video. Nije stigla da rukom sakrije masnicu na desnom oku
razlivenu preko vrha jagodice, crnilo koje je po ivicama prelazilo u plamenu crvenu, oticalo joj
ispod donjeg kapka, zatvaralo oko. Glasno je uzdahnuo u rezignaciji. Stvar je neizbežna, njegova
dužnost jasna, moraće smesta da sedne u kola i odjuri u Kriklvud, prilegne na zvono dok ne istera
Tarpina iz kreveta, pa da se na licu mesta razračuna s njim, tik ispod onog antiknog fenjera, i da
mrskog suparnika iznenadi nekim frapantno brzim i odlučnim potezom. Suzivši oči, ponovo je
sve razmotrio, zadržavajući se na detalju kad se njegova desna pesnica zabija u hrskavicu
Tarpinovog nosa, a potom je, sa sitnim prepravkama, prevrteo scenu iza sklopljenih kapaka, i nije
ni mrdnuo do sledećeg jutra kad ga je probudio zvuk zatvaranja ulaznih vrata i njen odlazak na
posao.

Držao je počasnu katedru u Ženevi i nikad tamo nije predavao, ustupao je svoje ime,
svoju titulu, profesor Berd, laureat Nobelove nagrade, za zaglavlja memoranduma raznih
instituta, potpisivao međunarodne „inicijative”, sedeo u Kraljevskom odboru za pomoć nauci,
laičkim jezikom govorio na radiju o Ajnštajnu ili fotonima ili kvantnoj mehanici, podržavao
molbe za grantove, bio recenzent u tri stručna časopisa, pisao prikaze i preporuke, sa zanimanjem
pratio tračeve, politička talasanja u naučnim krugovima, borbu za pozicije, potezanje veza i
vezica, ogavni nacionalizam, kamčenje kolosalnih suma od neukih ministara i birokrata za još
jedan akcelerator ili iznajmljeni prostor za instrumente na novom satelitu, pojavljivao se na
gigantskim konvencijama u Americi - jedanaest hiljada fizičara pod istim krovom! - slušao kako
postdoktorandi obrazlažu svoja istraživanja, držao s minimalnim varijacijama jednu te istu seriju
predavanja o proračunima za Berd-Ajnštajnovu konflaciju koja mu je i donela nagradu,
dodeljivao i sam medalje i odličja, primao počasne akademske titule, i držao govore na svečanim
večerama i oproštajna slova u čast kolega koji su bili pred penzijom ili na putu za krematorijum.
U jednom uskom, specijalizovanom svetu važio je, dobrotom Stokholma, za slavnu ličnost, i tako
se švercovao iz godine u godinu, maglovito sit samog sebe, bez drugog izbora. Sve uzbudljivo i
nepredvidljivo dolazilo je iz privatnog života. Možda bi trebalo time da se zadovolji, možda je
postigao sve što je mogao tokom jednog blistavog leta u mladosti. Jedno je sigurno: ima već dve
decenije otkad je poslednji put seo da u tišini i osami provede nekoliko sati, s olovkom i notesom
u ruci, kako bi se posvetio razmišljanju, krenuo od originalne hipoteze, poigravao se njome,
ganjao je, prizvao u život. Nikad nije bilo prilike - ne, slab je to izgovor. Nedostajalo mu je volje,
materijala, iskra mu je nedostajala. Nije imao novih ideja.
Vlada je, doduše, pokrenula novu istraživačku ustanovu na periferiji Redinga, u zoni
tutnjave sa istočne zaobilaznice i na udaru vetra iz obližnje pivare. Trebalo je da Centar liči na
Nacionalnu laboratoriju za obnovljivu energiju u Goldenu, Kolorado, kod Denvera, premda više
po ciljevima nego po kvadraturi i ulaganjima. Majkl Berd bio je prvi upravnik novog centra,
mada je prizemne poslove obavljao viši državni činovnik po imenu Džok Brejbi. Upravne zgrade,
u kojima su neki pregradni zidovi sadržali azbest, nisu bile nove, kao uostalom ni laboratorije,
prvobitno namenjene testiranju štetnih materijala u građevinskoj industriji. Nova je bila samo tri
metra visoka ograda od bodljikave žice i betonskih stubova, s pravilno raspoređenim
upozorenjima da je ulaz zabranjen, koja je iznikla duž čitavog oboda Nacionalnog centra za
obnovljivu energiju bez Berdove i Brejbijeve saglasnosti. Ograda je, kako su ubrzo saznali,
pojela sedamnaest posto budžeta za prvu godinu. Od nekog lokalnog farmera kupljeno je osam
hektara močvarne livade, i sada su drenažni radovi bili u projektnoj fazi.
Berd nije bio potpuno skeptičan prema klimatskim promenama. Bio je to jedan u gomili
problema, gomili pretećih jada, utkanih u pozadinu dnevnih vesti, pa je čitao o tome, maglovito
negodovao i očekivao da će se vlade okupiti i preduzeti neke korake. I znao je naravno da
molekul ugljen-dioksida upija energiju u infracrvenom delu spektra, a da značajne količine tih
molekula u atmosferu ispušta ljudska vrsta. Ali njega su trenutno morile druge brige. Osim toga,
nisu mu zvučale uverljivo sve one tvrdnje da je svet „ugrožen”, da ljudska vrsta srlja u katastrofu,
kada će primorske gradove prekriti talasi, usevi propasti, a na stotine miliona izbeglica pokuljati s
jednog kontinenta na drugi, bežeći od suša, poplava, gladi, nepogoda, večitih ratova oko sve
oskudnijih resursa. Imala su ta upozorenja neki starozavetni prizvuk, kao da prizivaju pošasti,
gnojne kraste i najezde žaba, što je odavalo duboku i nepokolebljivu, stolećima negovanu,
sklonost čovekovu da veruje kako baš on živi u poslednjim danima, kako je njegova lična propast
duboko povezana sa smakom sveta, pa otud i malo smislenija, ili tek za trunku manje beznačajna.
Nikad se smak sveta nije zakazivao u sadašnjosti, gde bi se dao lako prozreti kao fantazija, već je
redovno pretio iza prvog ćoška, a kad se to ne bi ostvarilo, ubrzo je iskrsavao novi problem, novi
datum. Stari svet pročišćen u vatrenoj stihiji nasilja, ispran krvlju neizbavljenih, tako je to bilo za
hrišćanske milenarističke sekte - smrt nevernicima! I za sovjetske komuniste - smrt kulacima! I
za naciste i njihovu hiljadugodišnju fantaziju - smrt Jevrejima! Pa najzad i za uistinu demokratski
savremeni ekvivalent, sveopšti nuklearni rat - smrt svima! Kad se ni to nije ostvarilo, i pošto je
Sovjetski Savez sagoreo u unutrašnjim protivrečnostima, a u nedostatku bilo kakvog drugog
svemoćnog povoda za brigu osim dosadnog, nerešivog globalnog siromaštva, ista apokaliptična
težnja prizvala je čaranjem još jednu zver.
Ali Berd je uvek jednim okom šacovao neku zvaničnu rolu s pripadajućom naknadom.
Nedavno mu je isteklo nekoliko dugoročnih sinekura, a profesorska plata, honorari za predavanja
i medijske nastupe nikad nisu bili sasvim dovoljni. Srećom, na isteku veka, Blerova vlada želela
je da pokaže, ili prikaže, praktičnu a ne samo retoričku brigu za klimatske promene pa je najavila
niz inicijativa, između ostalog i Centar, ustanovu za bazična istraživanja kojoj je na čelu bio
potreban smrtnik posut čarobnom prašinom iz Stokholma. Na političkom nivou, postavljen je
novi ministar, ambiciozan tip iz Mančestera s populističkom žicom, ponosan na industrijsku
prošlost svoga grada, koji je na pres-konferenciji objavio kako će „crpiti genij” britanskog naroda
i pozvati građane da šalju sopstvene ideje i projekte za čistu energiju. Pred kamerama je obećao
da će na svaki predlog odgovoriti. Brejbijev tim - šestorica bedno plaćenih fizičara na
postdoktorskoj praksi smeštenih u četiri montažne barake okružene morem blata - primio je na
stotine dopisa u roku od šest nedelja. Većina je stigla od onih usamljenika što rade po baštenskim
šupama, tek poneki od novoosnovanih firmi s vrcavim logotipima i oznakama „prijava patenta u
toku”.
Tokom zime 1999, obilazeći radno mesto jednom nedeljno, Berd bi letimično pregledao
hrpe papira razvrstane na improvizovanom stolu. U toj lavini snova, isticalo se nekoliko jasnih
motiva. Neki elaborati preporučivali su korišćenje vode kao goriva za automobile, i reciklažu
izduvnih gasova - vodene pare - natrag u motor; drugi su bili verzije električnog motora koji
proizvodi snagu veću od uložene pa se sticao utisak da ih pokreće energija vakuuma - energija
koja se navodno nalazi u praznom prostoru - ili pak nešto što se po Berdu moralo kositi s
Lencovim zakonom. Svi su predloži bili varijante perpetuum mobilea. Činilo se da ti samouki
pronalazači nisu ni svesni duge istorije svojih izuma, niti im pada na pamet da bi te njihove
naprave, da kojim slučajem prorade, oborile sve temeljne postulate moderne fizike. Nacionalni
izumitelji imali su protiv sebe prvi i drugi zakon termodinamike, zid od suvog olova. Jedan
postdoktorand predložio je da se ideje sortiraju prema tome s kojim su zakonom u sukobu, prvim,
drugim ili oboma.
Postojala je tu još jedna zajednička tema. Neki koverti nisu sadržali crteže, samo pisma,
nekad od pola stranice, nekad i svih deset. Autor bi sa žaljenjem objašnjavao kako on - redovno
je to bio on - odbija da priloži detaljne nacrte pošto je javna tajna da državni organi s razlogom
strepe od besplatne energije koju bi proizvela njegova mašina, jer bi im to ugasilo važan izvor
poreskih prihoda. Ili bi mu vojska preotela ideju, proglasila je državnom tajnom, a zatim je
razvijala u svoje svrhe. Ili bi isporučioci konvencionalne energije poslali huligane da izumitelja
pretuku na mrtvo ime kako bi sačuvali prednost na tržištu. Ili bi mu neki pojedinac ukrao ideju i
obogatio se na njegov račun. Da se sve ovo i te kako dešava potvrđuje mnoštvo nemilih primera,
eventualno bi dodao pošiljalac. Stoga će crteži biti dostupni isključivo na toj i toj adresi, samo
jednom predstavniku Centra, a i to isključivo po dogovoru preko posrednika.
Sto u Baraci Dva sastojao se od pet grubo tesanih dasaka položenih na nogare, a nosio je
bar hiljadu i po pisama i odštampanih mejlova, razvrstanih po datumu. Da bi ministar sačuvao
obraz, svima se moralo odgovoriti. Brejbi, čovek povijenih leđa i jakih vilica, bio je besan što
traće vreme. Besan ali voljan da se prilagodi. Berd je predložio da sve to lepo proslede
ministrovom kabinetu u Londonu, zajedno s dva-tri šablonska odgovora. Ali Brejbi se nadao
viteškoj tituli a ni gospođi Brejbi nije bilo svejedno, pa ga je zameranje ministru navodno
bliskom Dauning Stritu moglo koštati odlikovanja. Stoga su postdoktorandima podeljeni zadaci, a
prvi projekat Centra - prototip vetrogeneratora za gradske krovove - već je kasnio više meseci.
Tim više vremena za Berda, koji u tim danima još nije imao status izbeglice iz takoreći
nemog završnog čina svog petogodišnjeg braka, da izučava „genije”, kako su ih prozvali
postdoktorandi. Privlačio ga je miris opsesije, paranoje, nesanice i, iznad svega, patosa koji se
dizao iz naslaganih papira. Da li, pitao se, u ponekom od tih pisama, susreće verziju samog sebe,
nekog paralelnog Majkla Berda koji je možda, zbog odavanja piću, seksu, drogi ili tek nesrećnim
spletom okolnosti, ostao prikraćen za formalno obrazovanje iz fizike i matematike? Prikraćen, ali
željan i dalje da razmišlja, prtlja, doprinosi. Neki od tih ljudi zaista su bili pametni ali takve je
preterana ambicija nagonila da ponovo izmišljaju točak, a zatim, sto dvadeset godina nakon
Nikole Tesle, indukcioni motor, da bi najzad iz nestručnog i neumereno optimističkog čitanja
kvantne teorije polja otkrili da im je to njihovo ezoterično gorivo sve vreme ležalo pred nosom,
negde u vazdušnim prazninama onih šupa i gostinskih soba - nulta energija.
Kvantna mehanika. Kakva riznica, kakva deponija čovekovih stremljenja, granična zona
gde matematička strogost odnosi pobedu nad zdravom pameću, dok se razum i fantazija
iracionalno stapaju. Upravo tu, mistično nastrojeni mogu pronaći šta god im zatreba, i pozvati se
pritom na naučne dokaze za te ingeniozne ljude u slobodno vreme, kakva li to mora biti utvarna i
prelepa muzika - spektralna asimetrija, rezonancije, prepletenost, harmonički oscilatori -
zavodljive drevne melodije, harmonija sfera koja bi olovni zid pretopila u zlato, oživljavajući
mašinu s pogonom takoreći ni na šta, na virtuelne čestice, mašinu koja nikog ne ugrožava a
napaja ljudski poduhvat i o istom trošku ga spasava. Berd je bio dirnut čežnjama tih usamljenika.
A odakle mu ideja da su usamljeni? Nije to pomislio iz uobraženosti, ne isključivo. Ne znaju ti
ljudi dovoljno, ali znaju previše da bi imali s kim da razgovaraju. Koji bi to drugar što čeka dole
u pabu ili Britanskoj legiji, koja žena rastrzana poslom i decom i kućnim obavezama, ko bi
mogao i pomisliti da ih sledi zakrivljenim tunelima u kontinuumu prostor-vreme, na putu ka
crvotočini, prečici do jedinstvenog, konačnog odgovora na globalni problem sa energijom?
Berd je po ugledu na Patentni zavod SAD sročio pasus kojim se od genija tražilo da uz
svaki nacrt za perpetuum mobile ili večitu mašinu obavezno prilože i radni model. Ali nikad im
nijedan nije stigao. Brinući o ličnim ambicijama, Brejbi je pomno nadgledao postdoktorande
zagnjurene u brda papira. Na svaki predlog moralo se odgovoriti pojedinačno, ozbiljno, učtivo.
Ali nije na tim daskama bilo ničega novog, ili bar ničega novog i upotrebljivog. Revolucionarni
usamljeni pronalazač bio je fantazija popularne kulture - i naravno, ministra.
Sa zatupljujućom sporošću Centar je počeo da dobija oblik. Preko blata su postavljene
daske - ogroman napredak - zatim je blato zaravnjeno i zasejano, i do leta su već imali travnjake
ispresecane stazama, i ubrzo je čitav poduhvat ličio na svaki drugi dosadan institut u svetu.
Laboratorije su dobile novu opremu, a montažne barake konačno su odšlepovane. Susedna livada
je isušena, prokopani su temelji, i tako je počela gradnja. Pojačan je broj zaposlenih - domarima,
čistačicama, činovnicima, majstorima, čak i naučnicima, kao i timom za ljudske resurse koji je
sve to osoblje pronalazio. Kad je dostignuta kritična masa, otvorena je kantina. A u glacnutu
kućicu od cigle odmah do rampe na crveno-bele štrafte uselilo se desetak stražara u teget
uniformama, koji su bili srdačni prema kolegama, strogi prema gotovo svakom drugom, uvereni,
očigledno, da ustanova pripada njima te da su svi ostali uljezi.
Za sve to vreme, nijedan od šestorice postdoktoranada nije dobio bolje plaćen posao na
Kalteku ili MIT-u. U oblasti prepunoj vunderkinda svih vrsta, njihovi rezimei bili su izuzetni.
Prilično dugo, Berd, koji je oduvek imao problema s prepoznavanjem lica, muških pogotovu, nije
mogao, ili hteo, da ih razlikuje. Imali su između dvadeset šest i dvadeset osam godina i svi su bili
visoki bar metar i devedeset. Dvojica su nosila repiće, četvorica istovetne naočare bez okvira,
dvojica su se zvala Majk, dvojica su govorila sa škotskim naglaskom, trojica su oko članka na
ruci nosila raznobojne strune, svi su bili odeveni u izbledele farmerke i patike i dukseve. Bolje da
ih sve tretira isto, sa izvesnom distancom, ili kao da su svi jedna osoba. Najbolje da ne vređa
jednog Majka nadovezivanjem na razgovor koji je možda započet s onim drugim, i da ne uzima
zdravo za gotovo da je tip s repićem i naočarima, škotskim naglaskom i bez strune oko članka
jedinstven primerak, ili da se ne zove Majk. Čak je i Brejbi svu šestoricu zvao „repići”.
I nijedan od tih mladića nije pokazivao strahopoštovanje prema Berdu, dobitniku Nobela,
ne onoliko koliko bi se očekivalo. Očigledno, znali su za njegov rad, ali na sastancima bi ga samo
uzgred pomenuli, između zagrada, s omalovažavajućim mrmljanjem, kao da je to nešto davno
prevaziđeno, mada je istina bila suprotna, Berd-Ajnštajnova konflacija ušla je u sve udžbenike,
neoboriva, eksperimentalno robustna. Na studijama su repići svakako videli demonstraciju
Fejnmanovog „karo ćebenceta”, koje oslikava topografsku bit Berdovog rada. Ali na
neformalnim okupljanjima u kantini, ti džinovski dečaci pretvarali su se u graničare teorijske
fizike, uporno prećutkivali konflaciju, tretirali je kao neku zastarelu formulaciju ser Hamfrija
Dejvija, i lakonski se pozivali na BLG ili nekakve nebulozne šifre iz M-teorije ili Nambu-Lijeve
3-algebre kao da se uopšte ne radi o promeni teme. A u tome je i bio problem. Najčešće nije imao
predstave o čemu pričaju. Repići su govorili veoma brzo, nepromenljivim, upitno izvijenim
tonom, što je kod Berda, dok bi ih tako slušao, izazivalo grčenje nekog neznanog mišića duboko
u grlu. Iskazi su im ostajali nedorečeni, jer tek što bi jedan nagovestio neku misao, drugi bi
promrmljao, „Tačno!”, nakon čega bi skakali na novu jedinicu govora - teško da se to moglo
nazvati rečenicama.
 A nije ni to bilo ono najgore. Pojedine oblasti fizike koje su oni podrazumevali njemu su
bile nepoznate. Kad je uzeo da proverava kod kuće, ubrzo su ga iznervirali opširni i složeni
proračuni. Zanosio se idejom da je stari vuk koji u prste poznaje teoriju struna i njene glavne
varijante. Ali sada je naprosto bilo previše dodataka i modifikacija. Kad je Berd bio đak od
dvanaest godina, nastavnik matematike im je govorio da, ukoliko u rešavanju zadatka dobiju
rezultat od jedanaest devetnaestina ili trideset dvadesetsedmina, mogu biti sigurni da su pogrešili.
Previše aljkavo da bi bilo tačno. Mršteći se po dva sata u cugu, tako da bi se sutradan budio s
paralelnim ružičastim borama preko čela, čitao je najnoviju literaturu, Begera, Lamberta i
Gustavsona - ah, pa da! BLG nije sendvič - i njihov lagranžovski opis koincidentalnih M2-brana.
Bog se igra ili ne igra kockicama, ali svakako nije ni izbliza tako pametan, a ni tako razmetljiv.
Materijalni svet naprosto ne može biti tako komplikovan.

Ali zato domaći svet može. Na Berdovom rabošu sporazumnih bračnih okova, nijedan se
još nije tako budalasto odužio - i to njegovom voljom - i nijedan ga nije toliko umanjio niti
izazvao tako smešne sanjarije i gojenje i potajne ludosti kao ovaj, njegov peti i poslednji. U tim
dugim mesecima nijednog trenutka nije mogao reći da je sasvim pri sebi, a ionako je tog sebe
ubrzo zaboravio i skrasio se u stanju blage i trajne psihoze. U najmanju ruku, čuo je glasove i
video elemente tog novog poretka - Patrisinu iznenadnu, ozarenu lepotu, recimo - koji mu kasnije
nisu delovali ubedljivo. Somatske posledice imale su udžbenička svojstva. Neumoljivi niz sitnih
boljki zavaravao je imuni-sistem koji je trebalo da ga zaštiti. Patogene horde s lakoćom su
preplivavale njegov odbrambeni šanac, rojile se po zidinama zamka naoružane groznicama,
ještericama, malaksalošću, bolom u zglobovima, vodnjikavim crevima, bubuljicama u nosu,
blefaritisom - novi fenomen, ovo poslednje, nagrđujuća upala kapaka praćena erupcijama
čmičaka s belim vrhom poput planine Fidži koji su mu tištali očne jabučice, zamagljivali vid.
Insomnija i monomanija takođe su doprinosile iskrivljenoj vizuri, i na pragu sna, kad bi ga najzad
svladao dremež, čuo bi glas spikera kako ga podseća na njegovo žalosno stanje, makar i da reči
nisu bile baš razgovetne. Mimo toga, mučio ga je racionalni očaj rogonje čija se žena, uprkos već
malo bleđoj modrici ispod oka, i dalje šetala po kući s trijumfalnim izrazom, lažno veselim, i
nestajala u vidu lastinog repa čim bi pokušao da zapodene ozbiljan razgovor. Stara je istina da su
usta previše zastupljena u mozgu, pa je tako i on ranicu na raspuknutoj donjoj usni doživljavao
kao odvratan beleg, žig svoje sudbine. Kako bi mogla i pomisliti da ga još jednom poljubi? Nikad
ona neće prihvatiti ni pruženu ruku ni izazov niti optužbu, neće ni ljubav, ne od njega.
Da, da, on je lažljivi ženskaroš, dobio je po zasluzi, ali sada kad ga je to stiglo, šta bi
trebalo da uradi, osim da prihvati kaznu? Kom bogu da ponudi izvinjenje? Što je mnogo, mnogo
je. Posle dugog trovanja glupim nadama, počeo je u pošti i mejlovima da iščekuje poziv koji bi ga
odveo daleko od Belsajz Parka i u njegovom jadnom telu probudio iskru nezavisnog života.
Tokom čitave godine dobijao je po pet-šest ponuda nedeljno, ali zasad nije video ništa
primamljivo u predavanjima na obali nekog plutokratskog jezera u severnoj Italiji, ili u kakvom
neuzbudljivom zamku u Nemačkoj, a previše se slabo i rovito osećao da bi govorio o Konflaciji
pred gomilom kolega na još jednom simpozijumu u Nju Delhiju ili Los Anđelesu. Nije imao
pojma šta želi, ali verovao je da će znati čim se prilika ukaže.
U međuvremenu, nalazio je da ga smiruje, manje-više, kad jednom nedeljno sedne u
štrokav jutarnji voz na liniji Padington-Reding, i kad ga tamo, na viktorijanskoj stanici stisnutoj
između kabastih poslovnih blokova, sačeka jedan od neraspoznatljivih repića kako bi ga u
prototipu prijusa odvezao do Centra svega nekoliko kilometara dalje. Na polasku od kuće, Berd
je bio zategnuta vibrirajuća struna ravnog tona, čije su oscilacije slabile kako se udaljavao od
kuće i približavao basnoslovnoj sigurnosnoj ogradi. Vibracije bi se primirile onog trenutka kad bi
uzdignutim kažiprstom odgovorio na prijateljsko salutiranje stražara - kako taj svet voli vrhovnog
poglavara - i projurio ispod podignute crveno-bele rampe. Brejbi je po pravilu izlazio da ga
dočeka a umeo je čak, s jedva primetnom mandarinskom ironijom, i da mu pridrži vrata od kola,
jer to sad nije stizao rogonja, već ugledni posetilac, Šef glavom, pouzdani saveznik koji će hvaliti
ustanovu u štampi, privlačiti pažnju proizvođača energije, i od hvalisavog ministra iskamčiti još
četvrt miliona.
Radni dan su započinjali kafom. Prečešljali bi listu napredovanja i kašnjenja i Berd bi
primio k znanju šta se od njega očekuje, zatim krenuo u obilazak terena. Još na samom početku,
uzgred je primetio kako bi lakše dolazili do novca ako bi on u ime Centra predstavio neki
privlačan projekat koji bi bio razumljiv i poreskim obveznicima i medijima. I tako je lansiran
VUDU, vetrogenerator za urbana domaćinstva, spravica koju svaki kućevlasnik može da postavi
na krov i tako sopstvenom proizvodnjom energije smanji račun za struju. Vetar nad gradskim
krovovima ne duva onako ravnomerno iz jednog pravca kao što to biva oko visokih tornjeva na
otvorenom, pa su fizičari i inženjeri dobili zadatak da isprojektuju optimalan profil lopatice za
turbulentne uslove. Berd je računao da će tunel za testiranje obezbediti preko jednog starog
prijatelja iz Kraljevskog vazduhoplovnog instituta u Farnborou, ali pre toga se valjalo pozabaviti
preciznom matematikom i aerodinamikom, iz ogranka teorije haosa za koji nije imao previše
strpljenja. Tehnologija ga je zanimala još i manje nego nauka o klimi. Zamišljao je da će Centar
samo pripremiti matematički model, napraviti tri ili četiri prototipa i onda ih testirati u tunelu. Ali
morali su da zapošljavaju nove ljude jer su na listi prioriteta redovno iskrsavali dodatni problemi:
vibracije, buka, cena, visina, smicanje vetra, žiroskopska precesija, ciklično naprezanje,
izdržljivost krova, materijali, ležajevi, efikasnost, uklapanje u elektromrežu, građevinske dozvole.
Nešto što je izgledalo kao jednostavan trik pretvorilo se u čudovište koje guta svu pažnju i snagu
napola izgrađenog centra. A za odustajanje je već bilo prekasno.
U pokajničke obilaske posledica svog ishitrenog predloga Berd je najradije išao sam. Do
početka leta 2000. postdoktorandi su dobili svaki svoj sobičak. Pomagalo je to razbijanje grupe,
jednako kao i pločice s imenima na vratima, mada je Berd najveću zaslugu pripisivao vlastitoj
moći zapažanja, jer likovi tih mladića, nakon sedam ili osam meseci, postepeno su se izoštravali.
Imao je za sobom tek pet-šest vožnji u prijusu od stanice Reding kada je, podigavši pogled s
govora koji je te večeri trebalo da održi u Oksfordu, shvatio da ga, naravno, uvek sačekuje isti
vozač. U pitanju je bio jedan od dvojice koji su stvarno nosili repiće, visok momak suvonjavog
lica, sa ustima prepunim krupnih zuba i suludim osmehom. Rodom iz okoline Svofama u
Norfoku, kako je Berd otkrio iz prvog fokusiranog razgovora, studirao je na Imperijal koledžu,
zatim na Kembridžu, pa dve godine na Kalteku u Pasadeni, a da nijedna od tih legendarnih
lokacija nije ublažila njegovo izvorno ruralno zapevanje, sve te naivne uzlete i padove i
nepokolebljive uzlazne note koje su Berda podsećale na žive međe i stogove sena. Zvao se Tom
Oldus. U tom prvom ćaskanju poverio je Šefu kako je u Centar došao zato što veruje da je planeta
ugrožena, i da bi on sa svojim poznavanjem fizike elementarnih čestica mogao biti od neke
koristi, a kad je video da će Berd lično rukovoditi timom, Berd iz Berd-Ajnštajnove konflacije,
on, Tom Oldus, u uzbuđenju je pomislio da će se Centar prvenstveno baviti solarom, s naglaskom
na veštačkoj fotosintezi i nečim što je nazivao nanosolar, a ubeđen je da to...
„Solar?”, rekao je Berd blago. Savršeno je dobro znao o čemu momak govori, ali termin
je, ipak, imao sumnjiv oreol značenja, prizivao je sliku nju-ejdž Druida koji u plaštovima igraju
oko Stounhendža u suton Ivanjske noći. I s nepoverenjem je gledao na svakog ko rutinski poteže
„planetu” u ime širine ideja.
„Da!” Oldus se s onim mnoštvom zuba osmehnuo u retrovizor. Ni pomišljao nije da Šef
tu oblast ne poznaje. „Ima ga svuda u izobilju, samo čeka da mi shvatimo kako da ga iskoristimo,
a kad se to desi, izgledaće nam neverovatno da smo ikad sagorevali ugalj i naftu i te tričkarije.”
Berd je bio zagolican Oldusovim „tričkarijama”. Zvučale su kao izrugivanje onome što je
momak hteo da kaže. Vozili su se prstenom sa četiri trake i barijerom od rascvetalog glogovog
šiblja koje je prosipalo uzaludne mirise po kolonama automobila. Prethodne noći, ne nadajući se
snu, ležao je u kućnom ogrtaču i čitao dok se ona provodila negde drugde. Radilo se o svežnju
neobjavljenih pisama koje je kolegama slao Pol Dirak, čovek do kraja predan nauci, bez trunke
dara za ćaskanje i srodne ljudske veštine. U četvrt do sedam, Berd je odložio rukopise i otišao u
kupatilo da se obrije. Sunce je već bacalo kose zrake kroz brezovo granje pred kućom i titralo po
mermeru ispod njegovih nožnih prstiju. Kakva rasipnost, nerazumno trošenje, da nam sunce tako
visoko odskače tako rano ujutru. Mučno bi sad bilo sabirati, pomislio je krenuvši brijačem na
novonikle dlake između obrva kako bi izgledao mlađe, sve one letnje sate dnevne svetlosti koje je
u životu propustio. Ali šta je drugo i mogao, šta bi to mlad čovek radio u sedam ujutru u koje god
doba godine, osim da spava ili ide na posao? Sada se njegov manjak sna protezao nekoliko
nedelja unazad.
„Mislite da bismo mogli da se snađemo”, pitao je, uzdržavajući se od zevanja, „i bez uglja
i nafte i gasa?”
Oldus ih je žustro ubacio u neki divovski kružni tok, velik i živ poput trkačke piste, koji ih
je centrifugalno izručio na jednu strmu petlju a potom i na autoput, u još glasniju tutnjavu brzih
automobila, i kamiona sposobnih da ponesu pet gradskih kuća koji su sa sto četrdeset na sat
drndali u koloni prema Bristolu, dok su svi ostali vrebali priliku da ih preteknu. Upravo tako -
dokle će ovo moći da traje? Ranjiv i malaksao od nespavanja, Berd se osećao umanjeno. Put M4
bio je živa slika strasti za opstankom kojoj on više nije mogao da parira. Za njega je sporedni put,
kolski drum, kozja staza. Zgrčen u sakou od harisovog tvida, slušao je Toma Oldusa, koji je mleo
s pevajućim samopouzdanjem najboljeg đaka uverenog da su njegovi odgovori upravo ono što
profesor želi da čuje.
„Ugalj nas je održao, a posle i nafta, ali sada znamo, sagorevanje tih materija će nam doći
glave. Treba nam novo gorivo ili propadamo, tonemo. To je nova industrijska revolucija. I nema
drugog puta, budućnost je u elektricitetu i vodoniku, to su jedini nama poznati energenti koji su
čisti na potrošačkoj strani.”
„Ukratko, više nuklearne energije.”
Momak je odvojio oči od puta da bi potražio Berdove u retrovizoru - ali predugo je to
trajalo, pa je stariji čovek, napet na zadnjem sedištu, skrenuo pogled kako bi vozača preusmerio
na onaj haos napolju.
„Zagađuje okolinu, opasna je, skupa. Ali znate šta, već mi imamo nuklearku koja radi
odlično i bezbedno i besplatno proizvodi čistu energiju pretvaranjem vodonika u helijum, a
zgodno je smeštena na sto pedeset miliona kilometara od nas. Znate šta mi često padne na pamet,
profesore Berde? Kad bi neki vanzemaljac došao na Zemlju i video ovoliku sunčevu svetlost,
zapanjio bi se kad bi čuo da nam je energija problem. Fotonapon! Čitao sam o tome kod
Ajnštajna, čitao sam kod vas. Vaša konflacija je briljantna. I to nam je zacelo najveći Božji dar,
činjenica da foton u dodiru s poluprovodnikom proizvodi elektron. Zakoni fizike su tako
blagotvorni, tako velikodušni. I pazite sad ovo. Zatekne se neki čovek u šumi, i pada kiša a on
skapava od žeđi. Pošto ima sekiru, uzme da seče drveće i da pije sok. Od svakog drveta po jedan
gutljaj. Svud unaokolo je pustoš, nigde živog stvora, a jasno mu je da zbog njega i šuma ubrzano
nestaje. Pa zašto onda samo ne otvori usta i ne napije se kiše? Zato što on briljira u seči drveća,
od pamtiveka to radi, a te što mu savetuju da pije kišu smatra uvrnutim. E vidite, ta kiša,
profesore Berde, to je za nas sunčeva svetlost. Ona nam napaja planetu, pokreće klimu i da je
život. Ta slatka kiša fotona, i samo treba da podmetnemo čaše! I znate šta, čitao sam negde, kaže
jedan tip da bi nepun sat ukupne sunčeve svetlosti koja padne na zemlju glatko podmirio godišnje
potrebe čitavog sveta.”
Nimalo impresioniran, Berd je rekao, „A taj vaš tip, koju je vrednost uzeo za solarnu
iradijaciju?”
„Četvrtinu sunčeve konstante.”
„Previše optimistički. Slobodno to prepolovite.”
„Moj argument i dalje stoji, profesore Berde. Solarni moduli, makar i na deliću svetskih
pustinja, i imali bismo svu energiju koja nam je potrebna.”
Pastirski ton mladića iz Norfoka, tako neprimeren temi razgovora, samo je pogoršavao
Berdovo šugavo stanje. Nabusito mu je rekao, „Još samo da imate distribiciju.”
„Da. Nova mreža za jednosmernu struju! Samo treba uložiti novac i trud. Beznačajna je to
cena za planetu! I za našu budućnost, profesore Berde!”
Berd se najednom latio prelistavanja svog govora kako bi nagovestio kraj diskusije.
Zaluđenik se poznaje po tome što, kao prvo, veruje da je sve probleme ovoga sveta moguće svesti
na jedan, pa taj jedan rešiti. I kao drugo, po tome što ne zatvara usta.
Ali Tom Oldus još nije odustajao od njega. Pošto su stigli do Centra i čim se rampa
podigla, dodao je, kao da nisu ni prekidali razgovor, „I baš zato, kako da vam kažem, bez uvrede,
zato mislim da gubimo vreme s tim mikrogedžetima na vetar. Tehnologija nam je već sasvim
dobra. Samo još vlada mora da je predstavi narodu kao privlačnu - to se rešava jednim potezom
pera, ostalo je stvar tržišta. Veliki je novac u pitanju. Ali solar - pionirska veštačka fotosinteza -
toliko je prostora za fundamentalna istraživanja u nanotehnologiji. Profesore, mogli bismo da
budemo prvi!”
Oldus je pridržavao vrata dok je Berd potišten izlazio. „Hvala na idejama”, rekao mu je.
„Ali ozbiljno, morate se navići da pogled usmerite na put.” I zatim se okrenuo da pruži ruku
Brejbiju.
Otad pa nadalje, kad bi krenuo u svoj nedeljni obilazak, nadao se da neće naleteti na
Oldusa izvan grupe, jer momak se uvek trudio da ga pridobije za fotonapon, ili za svoje kvantno
tumačenje fotonapona, ili bar da ga nejasno optereti svojom druželjubivošću i poletom, a ni
primećivao nije kako se Berd mršti na svaki njegov argument protiv VUDU-a. I trebalo ga je
ukinuti, naravno, pošto je gutao skoro čitav budžet i postajao sve komplikovaniji i sve manje
zanimljiv. Ali projekat je bio Berdova ideja i povlačenje bi značilo ličnu katastrofu. Stoga je imao
sve manje simpatija za tog momka, njegovo blesavo lice krupnih kostiju i raširene nozdrve,
njegov repić, onu štrokavu narukvicu od upletenog crvenog i zelenog kanapa, nadobudni
kantinski obrok od salate i jogurta, običaj da nepozvan priđe s nakrcanim poslužavnikom i sedne
što bliže Šefu, koji je samo mogao pasti u depresiju od saznanja da je Oldus boksovao za Norfok
u regionalnim takmičenjima, da je veslao za svoj koledž u Kembridžu, da je stigao sedmi na
maratonu u San Francisku. Pa onda i romani koje mu je Oldus savetovao da pročita - romani! - i
pravci u savremenoj muzici s kojima je smatrao da bi Berd trebalo da se upozna, i filmovi od
posebnog značaja, dokumentarci o klimatskim promenama koje je Oldus već gledao bar po dva
puta ali rado bi ih odgledao ponovo samo ako bi Šef pristao da im posveti pažnju. Takav je bio
Oldusov um, oblikovan, posredstvom norfočkog naglaska, da neumorno nudi savete i preporuke,
poziva na hitne promene, ili pak da iskazuje entuzijazam za neko putovanje ili letovanje ili knjigu
ili vitamin, što je samo po sebi sadržalo dozu prekora. Ništa Berdu nije tako ubijalo dobru volju
kao kad mu još neko preporuči mesec dana provoda u pakistanskoj Dolini Svat.
U zgradi gde su nekad ispitivani nezdravi efekti ciglene prašine i izolacije od fiberglasa,
šetao je od laboratorije do laboratorije i slušao izveštaje tehničara, projektanata i misteriozno
nazvanih energetskih konsultanata, odgovornih za opsežan dokument pod naslovom „Otkrivanje
Mikro-Vetra 4.2”, u kom se nije mogao naterati da pročita ni prvi pasus. Toliko ih je preko leta
dovukao Sektor za ljudske resurse, i sam tek nedavno dovučen, da bi svake nedelje naleteo na
pet-šest neznanaca kojima je morao da objašnjava ko je. Samo šačica njih nije radila na VUDU-u,
i dok je tako hodao naokolo, Berd je postajao sve malodušniji. I pored sveg truda, ništa još nije
bilo spremno za testiranje u Famborou, niko još nije pošteno zagrizao u turbulenciju, i nikog nije
posebno brinulo šta će se događati kad nema vetra jer niko nije znao ni dve unakrst o jeftinom i
efikasnom skladištenju energije. E, to bi bio radikalan projekat, napraviti moćan novi agregat za
domaćinstva, ali prekasno je da to predloži, jer svi su posvećeni VUDU-u, a pritom je istraživanje
akumulatorske baterije sve vreme predlagao upravo Tom Oldus. Bolje, daleko bolje, da izgrade
jedan butik-reaktor na jurskoj obali Dorseta nego da rasturaju milione krovova izlažući ih
smicanju vetra i vibracijama, povratnoj sprezi i torziji, a sve zbog neke tričave naprave iz koje će
vetar retko imati snage da izvuče pomena vrednu struju.
Kako je moguće, pomislio je Berd dok je pomalo žaleći sebe napuštao jednu kancelariju i
natmuren kretao ka drugoj, da su zbog jedne njegove uzgredne opaske svi pohrlili u tu
besmislenu potragu? Odgovor je bio prost. Posle njegovog predloga, usledili su memorandumi,
detaljni predlozi od sto devedeset i sedam stranica, projekcije budžeta i tabele, a on je sve to
overavao ličnim parafom i bez prethodnog čitanja. A zašto? Zato što je Patris počela da se viđa s
Tarpinom pa ni o čemu drugom nije mogao da razmišlja.
Krenuo je natrag hodnikom, pored Brejbijeve kancelarije, na sastanak s nekim
stručnjakom za materijale, i trgao se kad je ugledao Brejbija kako proviruje iza svojih vrata i
uzbuđeno mu pokazuje rukom da uđe. Iza njega, jedan ili drugi Majk sa repićem pričvršćivao je
selotejpom neki crtež na belu tablu.
„Mislim da imamo nešto”, rekao je Brejbi zatvarajući vrata iza Berda. „Majk je maločas
ovo doneo.”
„Da ne bude zabune, profesore Berde”, rekao je Majk. „Crtež nije moj. Ja sam ga samo
pronašao.”
Brejbi je zgrabio Berda za rukav i odvukao ga do table.
Na povećem tabaku, oko standardnog tehničkog crteža bilo je iskačeno pet-šest
skica-krokija izvedenih sigurnom ali vrludavom linijom kakva se ponekad viđa u Leonardovim
mapama. Pod budnim pogledima one druge dvojice, Berd je zurio u središnju sliku, jedan debeli
stub ispunjen klupkom linija i preseka koji su na kraju izrastali u četvorostruki heliks u jednom
kompletnom obrtaju, dok je pri dnu, s manje detalja, bio predstavljen kockasti obris generatora.
Jedan kroki prikazivao je presek krova, s TV-antenom i heliksom postavljenim na kratak
vertikalni nosač pričvršćen o bok dimnjaka - nimalo dobro rešenje. Dva minuta je piljio ćutke.
„Pa?”, rekao je Brejbi.
„Pa”, promrmljao je Berd, „nešto imamo.”
Brejbi je prasnuo u smeh. „Tako sam i mislio. Ne znam kako ovo radi, ali prosto sam
prepoznao.”
„Posredi je varijanta Darijusove mašine, dobre stare mutilice za jaja.” U davnim danima
kad je bio srećno, ili bar manje opsesivno, oženjen, Berd je proveo jedno popodne proučavajući
istoriju generatora na vetar. Činilo mu se tada da je fizika relativno jednostavna. „Razlika je samo
u tome što su lopatice postavljene u vidu spirale i zakrenute za šezdeset stepeni. I ima ih četiri,
što ujednačava momenat sile a možda nije loše ni za samopogon. Upotrebljivo, verovatno, u
slučaju uzgonskih struja. Moglo bi ispasti zgodno za krovove, ko zna. I dobro, čija je ovo ideja?”
Ali već je znao odgovor i osetio se još umornije. Da sad sluša slavopojke Labudu iz
Svofama i njegovom velikom otkriću, rađanju nove ere u projektovanju vetrogeneratora - to bi
mu za danas već bilo previše. Moralo je to da sačeka do iduće nedelje, jer tog časa je jedino želeo
da sedne negde u miru i razmišlja o Patris, da se uzbuđuje bez ikakve svrhe. Eto koliko je duboko
zabrazdio.
Majk se počešao ispod korena repića, otkrivajući tragove, nalik na opšivku ćebeta,
nepokornih sedih. „Bilo je na Tomovom stolu. Pretpostavljali smo da nam je ostavio da vidimo.
Onda je postalo uzbudljivo, nigde nismo mogli da ga pronađemo. Napravili smo kopiju za
tehničare i njima se već dopada.”
Džok Brejbi je nervozno prošetao po sobi, vratio se do svog stola i dohvatio sako sa
naslona stolice. Snob u Berdu osetio je želju da odvede državnog činovnika u stranu i objasni mu
da nije preporučljivo, još od Blečlija, ili bar od Berdovih studentskih dana, nositi red penkala
zataknutih u gornji džep sakoa. Ali on je savete uvek davao samo u glavi, nikad naglas.
Obuzet prigušenim uzbuđenjem, Brejbi se držao dostojanstveno, povijao se ka
sagovornicima s visine i govorio odmerenim, prozuklim glasom, kao da je upravo, na dodir mača,
ispravio koleno digavši se sa kraljevskog jastučeta. „Porazgovaraću s Oldusom, onda ću ga
odvesti u Projektantski. Trebaju nam detaljni crteži. Nek oni lepo sednu s njim i počnu da rade, a
u međuvremenu, Majk, ti i ostali momci vidite šta ćete s matematikom, znaš već, Brehtov zakon i
tako dalje.”
„Becov zakon.”
„Upravo tako.” I onda je izašao.
Kad je završio obilazak, Berd se izdvojio, s nekoliko čokoladnih biskvita na tanjiru i
šoljom prekuvane kafe iz bokala u pustoj zbornici, odmah iza kantine, koja je dugo vremena bila
jedino udobno mesto u Centru, i u mislima se vratio predmetu svoje opsesije, usmerivši se, s
gotovo prijatnom težinom u udovima, na izvesne detalje koje je poslednjih dana zapostavljao. Ali
najpre se morao potruditi da ustane iz fotelje i ode na drugi kraj sobe da ugasi mrmoravi
televizor, na kom su večito tekle vesti. Buš protiv Gora, eto čime se privlači dragocena pažnja
obespravljene većine svetskog stanovništva. Ponovo se uglavio u fotelju i dohvatio tanjir.
Patris je bila ubedljivo najlepša od svih njegovih žena, ili tačnije, bila je, na svoj uglasti
svetlokosi način, kako mu se sad činilo, jedina lepotica kojom je ikad bio oženjen. Ostale četiri
promašivale su lepotu za milimetar-dva - nos isuviše tanak, usta preširoka, minimalna
nepravilnost ili nedorečenost čela ili brade - i imale su draži, te sporednije supruge, samo iz
određene perspektive, ili uz napor volje i mašte, ili posredstvom samoobmanjujuće želje. Izvesni
detalji dakle, povezani sa Patris. Recimo, njena uska zadnjica. Mogla se obuhvatiti malo većom
šakom. Mlečna zategnutost njene kože između istaknutih vrhova karlične kosti. Zadivljujući
polimorfizam koji je stvorio one tanušne, zlataste stidne dlačice. Hoće li ikad više videti neku od
tih dragocenosti? I najzad, koliko god to bilo nesenzualno, morao se zaustaviti na onoj modrici
ispod oka. Odbijala je da govori s njim, pa istinu možda nikad neće ni saznati. Imao je na
raspolaganju samo zakone verovatnoće. Šta, na primer, ako mu je plan uspeo, ako ona žena u
njegovoj sobi, čije je korake na stepeništu odbubnjao dlanovima, nju uopšte nije razgnevila nego
raznežila i vezala je za njega, pobudila nemir zbog svega što je verovala da će izgubiti, naterala je
da kaže Tarpinu kako je među njima sve svršeno, kako se vraća mužu - na šta je ovaj pošandrcao.
U tom slučaju, modra jagodica šalje signal da je ona, ponovo, još malo pa njegova, Berdova.
Malo to suviše liči na puste snove. Pa šta onda?
Potpuno mehanički, prenosio je biskvite od tanjira do usta. Možda će cela peripetija
krenuti nekim neverovatnim pravcem. Većina stvari je neverovatna. Ima izubijanih i oplavljenih
žena koje se prosto lepe za svoje nasilne muškarce. Aktivisti u ženskim sigurnim kućama često
jadikuju nad tim hirom ljudske prirode. Ako je postala zavisnik od svoje kobi, biće još udaraca po
licu. Njegova prelepa Patris. Nepodnošljivo. Nezamislivo. Pa onda, šta? Ona bi mogla biti
zgađena Majklovim saosećanjem isto koliko i Rodnijevim nasiljem, pa poželeti da ih obojicu
upuca. Ili, mogao bi jedne večeri da uđe u svoju spavaću sobu i otkrije da je ona već tamo, čeka
ga, gola u bračnom krevetu, na leđima kao nekad, raširenih nogu, i on kreće prema njoj, mrmlja
njeno ime, i već je i sam go. Sve će ići lako, a kad legne do nje i rukom joj obujmi levu... Ali više
nije bio sam, a znao je i bez dizanja pogleda čija silueta stoji na vratima.
Pošto je ravnodušno prošao pored kafe - nikakve stimulanse sebi nije dozvoljavao, a
smatrao je da bi se i Berd morao ugledati na njega - Oldus je seo pored Šefa i, preskočivši uvod,
rekao, „Ozbiljno apelujem na vas da pročitate tekst o solaru s tankom folijom u Nejčeru iduće
nedelje.”
Izvesna zaliha krvi namenjena Berdovom mozgu i dalje se nalazila u njegovom penisu,
mada se ubrzano povlačila, inače bi Berd možda bio toliko priseban da Oldusu pokaže vrata.
Umesto toga, rekao je, „Traži vas Brejbi.”
„Da, čuo sam. Svi ste videli moje nacrte za turbinu.”
„On je verovatno u kancelariji.”
Drameći profesionalnu iscrpljenost, Oldus je skinuo kačket za bejzbol, zavalio se u fotelju
i sklopio oči. „Trebalo je da ih pocepam.”
„Ima u tome nekog potencijala”, rekao je Berd, izrazito preko volje. Bio je surevnjiv
prema svakome ko izvan igrališta natakne kapu za bejzbol, kako god da je okrenuta.
„U tome i jeste stvar. Ako hoćete, nacrt je revolucionaran. Ujednačen momenat sile, eh!
Optimalan napadni ugao za sve smerove vetra. Problem turbulencije, rešen! Nemojte me
pogrešno shvatiti, profesore Berde, sjajan je to nacrt. Ali vidite, ako ga Centar usvoji, za razvoj će
to značiti tri straćene godine, rad na nečemu što bi komercijalna firma mogla da razvija radi
novca. A nije ni toliko značajan, neće nam mikrovetar rešiti problem, profesore. U većini gradova
vetar nije dovoljno jak. Nama treba nov izvor energije za čitavu civilizaciju. Vremena zaista
nema mnogo. Moramo savladati osnove solara, dok nas Nemci i Japanci ne preteknu, dok se
Amerikanci ne razbude. Ja imam neke ideje. Čak i s ovom našom usranom klimom, preostaje
nam infracrvena. Ali šta imam vama da pričam, vama? Trebalo bi ozbiljnije da proučimo
fotosintezu, da vidimo šta se iz toga može izvući. Imam i u toj oblasti neke super ideje. Spremam
dosije za vas. A maločas, vidim kako gospodin Brejbi žuri u Projektantski s mojim glupim
crtežom. O Bože!”
Pritisnuo je rukom sklopljene oči u nastavku drame - ovog puta, o nezasluženim mukama
i stoičkom trpljenju.
„Ja sam jednostavan čovek, profesore Berde. Samo hoću da radim za dobrobit planete.”
„Shvatam”, rekao je Berd, odjednom nesposoban da se suoči s poslednjim biskvitom koji
mu se našao pod rukom. Vratio ga je na tanjir i s izvesnim naporom ustao iz fotelje. „Sada bih
morao kući. Vreme je da me povezete do stanice.”
„Nema šanse”, rekao je Oldus, pa skočio iz fotelje i u tri koraka prišao televizoru, gde je
promenio kanal i zastao da sačeka sledeći prilog, onda pojačao ton. Načas je izgledalo kao da je
nekakvom magijom namestio priču koja mu odgovara, doterao neki stariji par do bede i očaja pa
ih ubedio da se uhvate za ruke i bace pod voz na liniji London-Oksford. Na lokalnim vestima nije
bilo krvi, videle su se samo kolone frustriranih putnika vraćenih sa stanice Reding i onih što
uzaludno čekaju vanredne autobuse.
Mladić je poveo Berda prema vratima, kao pacijenta na psihijatriji zrelog za kupanje.
„Stanujem blizu Belsajz Parka i sad polazim kući. Nije baš prijus, ali dobaciće vas do kućnog
praga.”
Nije mu bilo jasno kako to Oldus zna njegovu adresu, ali nije imalo svrhe da pita. A pošto
je nameravao da se vrati kući, u sedište svoje nesreće, više ga nije zanimalo da li će Oldus otići
kod Džoka Brejbija.
U roku od nekoliko minuta, Šef je sedeo na prednjem sedištu zarđalog ford-eskorta,
pretvarajući se da sluša insajdersku priču o tome šta će iduće godine stajati u izveštaju
Međunarodnog panela za klimatske promene. Da bi uspostavio dodir sa saputnikom, vozačev
pogled sada je silom prilika skretao s puta za punih devedeset stepeni, što je ponekad trajalo i
više sekundi, ili, po Berdovom proračunu, bar petstotinak metara. Ne moraš me gledati da bi sa
mnom razgovarao, dolazilo mu je da kaže, dok je motrio na saobraćaj, nastojeći da predvidi
trenutak za preotimanje volana. Ali čak je i Berdu teško padalo da kritikuje nekog ko se ponudio
da ga poveze, svog domaćina takoreći. Pre bi umro ili proživeo vek kao ogorčeni tetraplegičar
nego da ispadne neuljudan.
Posle osvrta na tekstove koje očekuje iduće godine u trećem izveštaju IPCC-a, Oldus je
saopštio Berdu - kao pedeseta osoba u proteklih dvanaest meseci - kako je u poslednjih deset
godina dvadesetog veka zabeleženo deset, ili možda devet, najtoplijih dana otkad se vrše
merenja. Zatim je prešao na klimatsku osetljivost, porast temperature i dvostruko viši CO2 u
poređenju s predindustrijskim vrednostima. Kad su već ulazili u London, na red je došlo
radijacijsko forsiranje, a zatim i poznata litanija o smanjenim glečerima, pretećim pustinjama,
ispošćenim koralnim grebenima, pobrkanim okeanskim strujama, rastućim nivoima mora,
nestajućem ovome i nestajućem onome, i tako bez predaha, dok je Berd tonuo u mrak nepažnje,
ne zato što planeta nije ugrožena - opet ta moronska reč - već zato što mu neko to objašnjava s
toliko entuzijazma. A baš mu je to i smetalo kod političnih ljudi - takvi se pale na nepravdu i
katastrofu, to je mleko koje ih hrani, krv u njihovim žilama, oni u tome uživaju.
U redu, Tom Oldus je opsednut klimatskim promenama. Ima li još neku temu? Da,
naravno. Brine zbog izduvnih gasova iz svojih kola i pronašao je nekog mehaničara u
Dagenhamu koji će mu pomoći da ih prebaci na električni pogon. Transmisija je dobra, problem
je u akumulatoru - morao bi ga dopunjavati na svakih pedeset kilometara. Mogao bi, tesno, da se
dokotrlja do posla ako ne vozi brže od trideset na sat. Na kraju, Berd je vratio Oldusa u ljudske
okvire upitavši ga gde živi. U ateljeu u dnu stričeve bašte u Hempstedu. Svakog vikenda odlazi u
Svofam da obiđe oca, koji boluje od neke plućne infekcije. Majka je davno umrla.
Priča o majci bila je tek na pomolu kad su se zaustavili pred kućom. Berd se spremao da
ubaci koju reč zahvalnosti, nestrpljiv da što pre okonča taj susret, ali Oldus je već iskočio iz kola
i požurio da mu otvori vrata i pomogne da izađe.
„Neka, mogu i sam”, brecnuo se Berd, ali s novim viškom kilograma, skoro da i nije
mogao, prokleta kola bila su tako niska. Oldus ga je pratio stazom, ponovo u stilu psihijatrijskog
bolničara, a kad je Berd pred ulaznim vratima posegnuo za ključem, upitao je može li da se
posluži toaletom. Kako odbiti? Čim su kročili unutra, setio se da Patris ima slobodno popodne, a
utom se i ona pojavila, na vrhu stepeništa, s mangupskim plavim povezom preko oka, u tesnim
farmerkama, bledozelenom kašmirskom džemperu, turskim papučama, već je silazila da ih
dočeka ljubaznim osmesima i ponudi kafu čim joj je muž predstavio gosta.
Dvadeset minuta su sedeli za kuhinjskim stolom, i bila je kao pamuk meka, ljupko
nakrivljene glave dok je slušala priču o majci Toma Oldusa i postavljala saosećajna pitanja, pa
zatim ispričala i ona priču o vlastitoj majci, koja je takođe umrla mlada. Potom je razgovor
prešao na lakše teme, i pogled joj se ukrštao s Berdovim kad god bi se nasmejala, primila ga je u
društvo, slušala je s poluosmehom dok je govorio, kao da je njegove šale zabavljaju, a jednog
trenutka mu je upala u reč pošto ga je prvo dotakla po ruci. Tom Oldus je najednom zablistao
rečitošću i humorom, i počeo da ih zasmejava anegdotama o svom ocu, strogom profesoru
istorije, sada džangrizavom bolesniku, koji svoj bolnički ručak ustupa jednom proždrljivom
crvenom jastrebu. Oldus se svaki čas osvrtao i kliberio, i nervozno je stavljao ruku na potiljak da
bi opipao svoj repić. Nijednog trenutka se nije setio da je planeta ugrožena.
I tako je bračni par složno ugostio veselog mladića, a do časa kad se ovaj digao da pođe
postalo je jasno da se dogodilo nešto čudesno, neka dubinska pramena u Patrisinom stavu prema
mužu. Pošto je ispratio Oldusa do kola, ne usuđujući se još da poveruje da je njegova šema, ona
žena golim rukama dočarana na stepeništu, ipak upalila, Berd je požurio natrag u kuću da sazna
još. Ali kuhinja je zvrjala prazna, šolje s talogom stajale su na stolu netaknute, u kući je ponovo
vladala tišina. Patris se u međuvremenu povukla u svoju sobu, a kad se popeo gore i kucnuo joj
na vrata, smesta mu je rekla da se tornja. Samo je htela da ga baci na muke tim kratkim prizorom
iz njihovog nekadašnjeg života. Njeno odsustvo, eto šta mu je davala da okusi.
Nije uspeo da je vidi sve do sledeće večeri, kad je izlazila iz kuće, ostavljajući za sobom
trag nekog nepoznatog parfema.

Nedelje su proricale a malo se šta menjalo. U Patrisinoj osnovnoj školi počelo je prvo
polugođe. Predveče bi ispravljala zadatke i pripremala se za časove, a tri do četiri puta nedeljno
izlazila je oko sedam ili osam i ostajala kod Tarpina. Kad su krajem oktobra kazaljke vraćene
unazad tako da je baštenskom stazom odlazila po mraku, njeno odsustvo činilo se još potpunijim.
Ništa nije ispalo od njene namere da svog ljubavnika dovede na večeru, bar ne dok je Berd bio
kod kuće. Povremeno bi zbog nekog sastanka prenoćio u drugom gradu, a po povratku nije video
nikakve tragove Tarpinovog prisustva, osim, možda, bogatijeg sjaja trpezarijskog stola od
hrastovine ili urednosti kuhinje, gde bi svaka šerpa i tiganj bili mimo običaja sklonjeni na svoje
mesto.
Ali početkom novembra je ušao u ostavu u stražnjem krilu kuće, blizu baštenskih vrata, u
potrazi za sijalicom. Bila je to hladna prostorija bez prozora, sa ozidanim policama gde je gomila
pokućstva i otpada i neželjenih poklona s vremenom preplavila prostor predviđen za namirnice.
Na suprotnom zidu nalazio se jedini prorez za ventilaciju koji je propuštao tačkice svetlosti, a
tačno ispod otvora, na podu, ležala je neka prljava platnena torba. Zastao je nad njom, puštajući
gnevu na volju, a zatim, primetivši da nije zatvorena, nogom odigao ivicu. Ugledao je alat -
čekiće raznih veličina, dleta i masivne šrafcigere i, na samom vrhu, omot od čokoladice,
braonkast ogrizak jabuke, češalj i, na svoje gađenje, upotrebljenu pa zgužvanu papirnu maramicu.
Nemoguće da je torba tu zaostala kad je Tarpin radio na kupatilu, jer prošli su meseci od tada, i
Berd bi je sigurno primetio. Stvar je bila sasvim jasna. Dok je on boravio u Parizu ili Edinburgu,
građevinac je pravo s posla došao kod Patris, ujutru je zaboravio alatke, ili mu nisu trebale, pa ih
je ona tu sklonila. Poželeo je da ih odmah izbaci, ali ručke na torbi bile su crne i masne, a Berdu
se gadilo i da takne bilo šta Tarpinovo. Pronašao je sijalicu i otišao u kuhinju da nalije sebi jedan
skoč. Bilo je tri po podne.
Sutradan rano, u hladno nedeljno jutro, pronašao je adresu Rodnija Tarpina na jednom
računu i, pošto je odlučio da se ne brije i popio tri šolje jake kafe, i navukao stare kožne čizme u
kojima je izgledao tri prsta viši i debelu vunenu košulju koja mu je popunila ramene mišiće,
zaputio se kolima u Kriklvud. Na radiju, isključivo američke teme. Komentatori su još uvek
razglabali o prošlomesečnom bombaškom napadu grupe zvane Al-Kaida na američki razarač
Koul, ali glavna tema se nije menjala, vrtela se čitavog leta i jeseni i već ga je ozbiljno nervirala.
Buš protiv Gora. Berd nije bio američki građanin, nije imao pravo glasa u tom okršaju, a opet ga
je informativni servis, za koji je plaćao obaveznu pretplatu, prisiljavao da prati i najdosadnije
sitne obrte. Bio je agresivno apolitičan - od glave do pete, voleo je da kaže. Odbijale su ga
pregrejane nazovirasprave, napori koje obe strane ulažu da bi se pogrešno razumele i jedna drugu
pogrešno prikazale, ona amnezija što uredno zavejava tragove svakog novog „problema”. Za
Berda, Sjedinjene Države bile su čudesan entitet koji poseduje tri četvrtine svetske nauke. Sve
ostalo je prazna priča i, u ovom slučaju, trvenje unutar elite - povlašćeni sin jednog bivšeg
predsednika ukršta rogove s plavokrvnim sinom jednog senatora. Dosta posle zatvaranja
glasačkih mesta, Gor je, po svemu sudeći, telefonirao Bušu da bi porekao već priznati poraz,
razlika u Floridi bila je tesna, sledilo je novo prebrojavanje - „Okolnosti su se promenile od mog
prvog poziva”, kako se blago izrazio Al Gor.
Na vlasti, obojica bi robovali istim ograničenjima, obojica okovani istim činjenicama, pod
uticajem savetnika sa istih univerziteta, zadojenih srodnim ortodoksijama - detalji su Berda malo
zanimali. Za svet u celini nema velikog značaja, stameno je zaključio u prolazu kroz Svis Kotidž,
da li će Buš ili Gor, Tvidldam ili Tvidldi, biti predsednik četiri ili osam prvih godina dvadeset
prvog veka.
Sav onaj skoč juče po podne i uveče podario mu je neku vrtoglavu bistrinu, kao i prijatan
osećaj nepobedivosti. Odjednom mu je sinulo da sve uzima previše ozbiljno. Neverna žena? Pa
nađi onda drugu! Kriklvud je delovao sanjivo i mamurno, s tek ponekim prolaznikom, i spokoj
nedeljnog jutra podsetio ga je da se u ovu misiju upušta iz puke radoznalosti. Imao je pravo da
zna gde Patris provodi polovinu nedelje i kako živi njegov suparnik. Kilometar dalje, posle
nekoliko skretanja, ispostavilo se da je Tarpinova ulica zapravo urbano parče autoputa s četiri
trake, jedva kilometar duga prečica između dve glavne arterije, mesto provizorno, slučajno, gde
su kuće, predratnog dvojnog tipa, ličile na karaule koje jedva odolevaju vetru. Parkirao se tačno
naspram prilazne staze i onda piljio u zdanje koje je video na fotografiji, bajcovane čamove grede
nakačene na fasadu kako bi dočarale duh šesnaestog veka, gliser nezgrapno izvaljen na prikolici -
mogao je to biti i čamac na vesla skriven ispod izronzane plastične cerade - antikna lampa na
crnom stubu kraj ulaznih vrata, izvedenih u gregorijanskom stilu, i najnovija atrakcija, položena
na beton postrance, sred uredno oplevljenih leja, ona crvena telefonska govornica. Mimo gotovo
crnog drveta, kuća je bila blistavobela, cvetne zavese iza vitražnih prozora, uredno našušurene i
razmaknute.
Berd nije imao čvrste stavove o enterijerima i eskterijerima, nikakve predrasude prema
baštenskim kandelabrima i sličnom, pa je i ovaj pokušaj da se jedna prigradska kuća iz tridesetih
godina poturi kao elizabetanska tumačio kao bezazleno patriotski. Da nije prezirao Rodnija
Tarpina, video bi to kao znak pristojnosti, radinosti, prostodušnog optimizma. Znao je iz sad već
davnih razgovora da se gospođa Tarpin odselila prošle godine s troje dece i da živi na Kosta
Bravi s nekim geometrom iz Velsa, tako da je bilo izvesnog patosa u Rodnijevom trudu oko
održavavanja kuće. Ali Patris je tu redovno dolazila na jebanje, pa je svaki detalj, čak i mali
čarobni zdenac i čopor patuljaka okupljen oko vitla, delovao neprijateljski. Uzvratio je i on
mržnjom. Da li Tarpin podiže telefonsku govornicu u Patrisinu čast? Tačno je mogao da čuje
kako ona glumi očaranost. Dragi, ovo ti je tako originalno, tako kreativno... Dosta! Izašao je iz
kola.
Pošto mu je žena već toliko puta dolazila ovamo pre njega, i pošto je nekad bio Tarpinov
poslodavac, Berd se osećao ovlašćeno i lagodno dok je prilazio. Iz jedne cevi ofarbane crnom
lak-bojom dopirao je žubor vode, a dole, iz kanalizacione rešetke, u novembarski vazduh dizao se
oblak pare. Biće da gospodar kuće obavlja ritualnu kupku, spirajući s tela DNK gospođe Berd.
Glavni ulaz s paladijanskim tremom izgledao je kao da se retko koristi, pa je Berd krenuo uskom
betonskom stazom, uglavljenom između kuće i drvenog plota, koja je vodila do bočnih vrata i
nastavljala kroz otvorenu kapijicu prema bašti. Setio se kako se Tarpin hvalisao džakuzijem na
otvorenom pa je poželeo da i to vidi. Svejedno da li se i ona brčkala u njemu ili nije, bio je
sitničarski raspoložen, morao je sve da zna.
Komad nepokošenog travnjaka bez ijednog drveta bio je s tri strane odvojen od suseda
žičanom ogradom nad kojom se uzdizao dalekovod poboden u ledinu između kuća, i odmah je
čuo umirujuće pucketanje strujnih kablova. Elektroni - tako postojani, tako fundamentalni.
Mnogo je vremena u mladosti provodio razmišljajući o njima. Imao je dvadeset i jednu godinu
kada je zadivljen iščitao celu jednačinu kojom je Dirak 1928. predvideo spin elektrona. Bila je to
čista lepota, ta jednačina, jedan od najvećih umnih podviga svih vremena, koji je od prirode s
punim pravom zahtevao postojanje antičestica i mladom čitaocu otvorio široke horizonte
„Dirakovog mora”. U to vreme je on bio naučnik, a sada je birokrata i na elektrone nikad i ne
pomišlja. Sredinom devedesetih stajao s probranim društvom u Vestminsterskoj opatiji dok je
Stiven Hoking držao govor ispred spomena uklesanog u kamen, očaravajuće sažetog oblika
jednačine - iy.δψ = mψ - i tada je, poslednji put, Berd osetio to staro uzbuđenje. Bilo pa prošlo.
Bliže kući, na jednoj betonskoj ploči stajao je zarđali stubić sa žicama za sušenje veša, i
delovi frižidera, i bele plastične baštenske stolice naslagane jedna na drugu, i onda tik uz njih,
veliki sanduk od punog drveta, dva i po sa dva i po metra, zakatančen poklopac i na njemu crno
crevo složeno u kotur. Laknulo mu je kad je shvatio da to nije onaj džakuzi iz kalifornijskog sna
kakav je podsvesno očekivao - nikakve sekvoje, cikade, Sijera Nevade. Ali dok se vraćao ka
bočnom ulazu ipak je bio nesrećan, jer sad je dobio i potvrdu - u pitanju je čisti seks. Šta bi je
drugo namamilo u ovo ofucano dvorište? A opet, u ovakvom stanju, nije li baš nesreću i tražio?
I kako je to pomislio, čuo je odozgo neki šum i, podigavši glavu, video kako se na spratu
otvara zamagljen prozor u čeličnom ramu, a zatim i rozikasto, mokro lice Rodnija Tarpina.
„Ej ti tamo!”
Najednom, lice se izgubilo a prozor je ostao otvoren, i para iz tuša pokuljala je napolje,
dok se iz kuće začuo prigušen bat bosih stopala, trupkanje niz stepenice obložene tapisonom.
Čekajući kraj bočnih vrata, s prekrštenim rukama, Berd nije imao nikakav plan, nije imao
predstave šta bi želeo da kaže. Previše je vremena proveo u durenju, iščekivanju, i sad je želeo da
se nešto dogodi. Svejedno šta.
Zastrugala je jedna pa druga reza, aluminijumska kvaka je poskočila, vrata su poletela na
unutra i pred njim se ukazao ženin ljubavnik na svom kućnom pragu.
Berdu se činilo važnim da on prvi progovori. „Gospodine Tarpine. Dobro jutro.”
„Šta ćeš ti ovde, jebote?” Naglasak je u tom pitanju padao na „ti”. Nosio je omanji crveni
peškir svezan oko raskošnog pojasa. Sa glave su mu curkali mlazevi vode, padali na ramena i
tekli u cikcak između dlaka na grudima kao fliperske kuglice.
„Mislio sam malo da razgledam.”
„Ma idi? I samo tako, baneš?”
„Isto kao moja žena.”
Može biti da je Tarpina žacnuo tako direktan odgovor, valjda mu se učinio nepravedan, ili
drzak preko svake mere. Još uvek u lakom oblaku pare, istupio je na stazu, zaboravljajući na
hladnoću - plus dva, prema digitalnom displeju u kolima. Berd je stajao na korak-dva od njega, i
dalje prekrštenih ruku, metar i sedamdeset u čizmama, i nije ustuknuo kad mu se Tarpin nacrtao
tačno ispred nosa. Čak i bosonog, bio je gromada od čoveka, nepobitno snažan iznad pojasa, ali
ispod bangav kao jarac - građevinarska građa - a pritom i mlohavih grudi, s novim salcetom
razmazanim preko mišića, i džankfud-pivskim stomakom koji se lateralno širio daleko više nego
Berdov. Onaj peškir je o koncu visio. Šta bi Patris tražila s takvim čovekom ako ne savršen,
idealizovani oblik muževljevog stasa? Tarpinovo lice bilo je pravi kuriozitet. Delovalo je
pacovski, ne sasvim bez šarma, ali premalo za tu glavurdu. Nakostrešene, radoznale crte sitnog
čoveka potopljene ili projektovane u prostor koji ne mogu da ispune. Tarpin je zvirio iz sopstvene
lobanje kao ispod prevelikog čadora. Otkad ga je Berd poslednji put sreo, građevinac je izgubio
jedan zub, gornji sekutić. Berd se razočarao što nigde ne vidi tetovažu, neku zmiju ili motocikl ili
himnu mami. Doduše, kao što se i sam odmah prisetio, fizičar je bio sredovečni buržuj opterećen
šablonima. Tarpin je bio prestar za pirsing, ali nad obrisom njegovog ramena, bar s prsta visoka,
štrčala je smežurana izraslina, kvržica, nalik na minijaturno ljudsko uvo, ili na majušnog
papagaja nekog moreplovca. Dva-tri namotaja zubnog konca i za nedelju dana bi otpala, ali
možda ženama taj beleg izgleda dirljivo, ranjivo na tako krupnom muškarcu sa sopstvenom
firmom i troje zaposlenih. Mora da je i Patris jezikom istraživala te sitne nabore.
Tarpin je rekao, „Šta ja radim s tvojom ženom, to je moja stvar”, i nasmejao se vlastitoj
šali. „I možeš se jebati.”
Berd je za trenutak ostao bez reči, jer replika uopšte nije bila loša, i u tom predahu mu je
sinulo da zapravo želi, ne, da namerava, koliko u sledećoj sekundi, da Tarpina šutne u golu
cevanicu što jače može, dovoljno jako da mu slomi kost. Uzbudila ga je ova pomisao i srce mu je
brže zalupalo. Nije mogao da se seti da li je na ovim sad čizmama, ili na nekim drugim odavno
bačenim, imao metalne špiceve. Nije ni bitno. Mimo pameti, da taj čovek koga je nekad
iracionalno poluprezirao kao uljeza u svom spokojnom gnezdu, s onim njegovim bušilicama,
nemelodičnim zviždukanjem i bezgraničnim darom za dizanje prašine, i detinjastim blebetanjem
u kreštavi radio-otpremnik po čitavo popodne, da mu taj najamnik sada bude rival u ravnopravnoj
borbi. Samo je Berd tu borbu mogao videti kao ravnopravnu. Već godinama su kolege zapažale,
ponekad i hvatajući se za glavu, da u konfrontacijama - teorijska fizika, prirodno, nije bila
izuzetak - Berd ima dar, ili maler, da zaboravlja na posledice.
„Tukao si mi ženu”, rekao je, donekle zagrcnuto zbog ubrzanog pulsa.
Prethodno je spustio pogled i odmerio kosu ravan Tarpinove cevanice, belu, prošaranu
retkim crnim dlačicama kao loše očerupana ćuretina. I sada je Berd, u svoje vreme sportski tip,
uprkos visini, prebacio težinu na levu nogu. Imaće na umu da treba da raširi ruke zbog ravnoteže,
a ako bude vremena, mogao bi da izvede poluokret i petom pričvrlji neki nožni prst.
Nije se dosećao koliko je očigledna ta njegova priprema za napad. Buckasta prsa primetno
isturena, tanke ruke podignute i ukočene, a lice napeto, izgubljeno u solipsizmu uzbudljivog
plana. Tarpin je po svoj prilici imao bogato iskustvo u tučama odraslih. Berd nije ni stigao da se
izmakne, kad je Tarpin zamahnuo rukom i otvorenim dlanom potkačio matorca po desnom
obrazu i uvu. Berdova svest eksplodirala je negde iza očnih jabučica, i na nekoliko sekundi svet
se pretvorio u zujanje bele praznine. Kad mu se svest postupno vratila, Tarpin je i dalje stajao
pred njim, stežući onaj peškir, koji mu se u žaru borbe razlabavio.
„Sledeći ima da boli”, rekao je.
Tako su junaci starinskih filmova postupali sa ženama koje vole, kad bi poželeli da ih
umire. Građevinac je smatrao da Berd nije vredan ljudskog udarca. Ali očigledno, nastavak je tek
sledio. Na svu sreću, tog trenutka su se iz susedstva začuli glasovi dece koja su prilazila stazom,
pa šaputavi usklici i prigušen kikot izazvan slikom njihovog polugolog dežmekastog komšije.
Zatim su tri stidljiva lica na različitim visinama i tri para raširenih smeđih očiju izvirila preko
ograde. Tarpin je požurio natrag u kuću. Moguće da je otišao po veći peškir, ili kaput, i Berdu se
to učinilo kao zgodan momenat da ispari. Ali imao je i on svoj ponos pa se trudio da ne ostavi
utisak žurbe. Dok je koračao stazom ispred kuće, pored čamca nakrivljenog u svojoj kolevci,
pored ležeće telefonske govornice, osetio je kako ga lice pecka i štipa od hladnoće - zabolela je
ona šljaga - a imao je i neprekidan šum u uvu, neko elektronsko zujanje, i kad je stigao do kola,
bio je ošamućen i napola gluv. Upalivši motor, osvrnuo se da pogleda kuću, i naravno, Tarpin je
u trenerci i patikama odlučno grabio prema njemu. Berd nije video nikakvog razloga da se
zadržava u Kriklvudu.
 Tokom tri nedelje preostale do kraja godine, sve je počelo da se menja. Stigao mu je
poziv na Severni pol - ili ga je bar on tako opisivao sebi i svima ostalima. U stvarnosti, odredište
je bilo dosta ispod osamnaestog uporednika, a smeštaj na „dobro opremljenom, ugodno
zagrejanom jedrenjaku s hodnicima od hrastovine, mekim tepisima i zidnim lampama s
abažurima na rese”, kako je obećavala brošura, dakle na brodu koji miruje okovan ledom u
nekom poluzabačenom fjordu, do kojeg se stiže dugom vožnjom motornim sankama u severnom
pravcu od Longjerbijna na ostrvu Špicbergen. Jedine tri nepogodnosti biće veličina kabine,
ograničena mogućnost slanja i primanja mejlova i vinska lista svedena na vin de pays iz severne
Afrike. Družina će se sastojati od dvadeset umetnika i naučnika zabrinutih zbog klimatskih
promena, a zgodnom slučajnošću, samo petnaest kilometara dalje, jedan dramatično ugroženi
glečer okomito plavih ivica redovno zasipa obalu fjorda ledenim blokovima kao kuća velikim. U
posadi će biti i italijanski kuvar „svetskog renomea”, a o grabljivim polarnim medvedima staraće
se vodič sa visokokalibarskom puškom. Ne očekuje se da Berd drži predavanja - dovoljno je i
njegovo prisustvo - a fondacija će mu pokriti sve troškove, dok će nepoželjni ugljen-dioksid od
dvadeset povratnih letova i vožnji motornim sankama i šezdeset toplih obroka na dan serviranih u
polarnim uslovima biti nadoknađen sadnjom tri hiljade stabala u Venecueli čim se pronađe
pogodan teren i podmažu lokalni zvaničnici.
Ubrzo je Centrom kružila priča kako putuje na Severni pol da bi „svojim očima video
globalno zagrevanje”, i neki su govorili da će ga tamo vući psi a drugi kako će saonice da vuče
sam. Čak je i Berdu bilo neprijatno, pa je pustio informaciju kako je „malo verovatno” da će stići
baš do Pola, te da će uglavnom boraviti „u logoru”. Džok Brejbi bio je zapanjen Berdovom
posvećenošću višem cilju i odmah se ponudio da organizuje oproštajnu zabavu u zbornici.
Iste nedelje kad je dobio poziv sa Severnog pola, započeo je vezu s ne baš mladom
računopolagačicom koju je upoznao u vozu i pozvao na večeru. Bila je prijatno nezanimljiva,
zaposlena u nekoj korporaciji za proizvodnju veštačkog đubriva, i sve je bilo gotovo za tri
nedelje. U ključnom obrtu, međutim, oštrica njegove opsesije vlastitom ženom bila je otupljena -
minimalno, i ne sve vreme, ali znao je da je pregazio neku crtu. Rastuživalo ga je, to saznanje da
će uskoro potpuno prestati da je želi, jer sad je video očiglednu istinu - da je svršeno i da će
udobna kuća i sve što poseduju morati da se rasparčava, a kad prođe godina ili dve, možda se njih
dvoje više neće ni viđati. Poseta Tarpinu takođe je doprinela laganom otuđivanju. Kako i dalje
voleti ženu koja želi takvog čoveka? Toliko samokažnjavanja, da bi povredila muža?
Šta još nije znao o njoj? Jedan odgovor dobio je uoči Božića, u dugo odlaganom
razgovoru koji se pretvorio u uzdržanu svađu s prizvukom hladne konačnosti. Već pola godine je
znala da njegova matematičarka sa Humbolta Suzan Ruben čini tek desetinu priče. Patris je
raspolagala najvećim delom ostatka istine i, dok se šetala naokolo i tankim štiklama bušila parket
u dnevnoj sobi, s knedlom u grlu je nabrajala imena, mesta i približne datume, čitav dosije
upamćen sa opsesivnošću koja je bila ravna njegovoj. Sva ona veselost kod kuće, rekla je, trebalo
je da prikrije koliko je nesrećna, veza s Tarpinom da je spase poniženja. Htela je da zna kako će
Berd objasniti jedanaest izleta za pet godina. Taman se spremao da pomene svoju majku, koja je
postigla još i bolji rezultat, kad se Patris naglo okrenula i izašla. Došla je bila da nešto kaže, ne da
sluša. Eto, najzad, i konfrontacije koju je očekivao svih ovih meseci. Sada mu nije bilo jasno
zbog čega. Legao je na sofu, s nogama na staklenom stočiću, sklopio oči i osetio prve trzaje
čežnje za hladnim čistim vazduhom na goletima Arktika.
Krajem februara udesio je da se na Hitrou odveze pravo iz Centra, tako da se oproštajna
zabava u zbornici odigravala dok je napolju stajao njegov taksi, a torba nakrcana starom
skijaškom odećom čekala kraj vrata. Imali su sada šezdeset i jednog zaposlenog, i većina ih je
nagrnula da čuje govor Džoka Brejbija, jer nije to bio samo oproštaj, bio je to skup u slavu
blistavog čeličnog objekta posađenog na dva sanduka u središtu sobe, prototipa projektovanog i
izrađenog u rekordnom roku, spremnog za testiranje u aerodinamičkim tunelima u Farnborou,
Oldusove vetroturbine u obliku četvorostrukog heliksa. Mnogi su zapazili da liči na složeniji
oblik Krikovog i Votsonovog modela bez baznih parova, a neki su pokušali da citiraju i
adaptiraju slavnu opasku Rozalind Frenklin o tome kako je model isuviše lep da ne bi bio tačan,
ili, u ovom slučaju, da ne bi radio. U svom govoru, Brejbi je podsetio tim da je za čestitke još
rano, da daleko veći deo posla tek predstoji, ali samo je želeo da svi vide koliko je projekat
napredovao, i koliko će biti revolucionaran. Sa neuobičajenim lirizmom, prizvao je sliku nekog
gradskog pejzaža, viđenog s obližnjeg brda, i pet hiljada krovova koji spram zalaska sunca
svetlucaju od obrtaja srebrnih turbina, daleko lepših, po njegovom mišljenju, od TV-antena koje
su preobrazile urbane vidike devetsto pedesetih.
Za sve to vreme, Tom Oldus se držao pozadine i kao da je izbegavao Berda, što je bilo
umesno jer su obojica znali da je projekat osuđen na propast a domunđavanje bi ispalo neukusno
sred opšteg zadovoljstva. Brejbi se sad okrenuo prema Berdu i poželeo mu sve najbolje na
osmonedeljnom putovanju koje će, jasno, imati i svojih rizika i teškoća. Podsetio je članove tima
na klimatski modeli već odavno ukazuju da će prvi i najradikalniji znaci planetarnog otopljavanja
biti zabeleženi na Arktiku, i poverio im koliko je ponosan što će upravo njihov Šef - mnogo
blagonaklonog kikota na tu reč - hrabro istrpeti najsurovije uslove kako bi se u to lično uverio.
Onda je Berd istupio da i on kaže nekoliko reči. Nije imao pojma odakle Brejbiju ideja da
ga ispraćaju na osam nedelja. Aranžman je podrazumevao šest noćenja, ali neprilično bi bilo da
javno protivreči kolegi. A nije pomenuo ni ugodno zagrejan brod i resice na abažurima, već je
umesto toga priznao kako je ponosan i uzbuđen što pripada instituciji viđenoj za „velike stvari” -
nije sebi dozvolio da bude precizniji od toga - i predvideo da će njihov Centar jednog dana
preteći svog američkog rivala u Goldenu, Kolorado. Zdravica, tura aplauza, brzi sled rukovanja i
tapšanja po leđima, i Berd je već odmicao prema svom taksiju, s Brejbijem koji mu je lično nosio
prtljag, a kad su kola krenula, repići su glasno navijali i lupali po krovu, mada Oldusa nije bilo
među njima.

Koliko god da je sati provodio na putovanjima, nije bio dobro prilagođen putnik, ne zato
što je bio haotičan ili plašljiv, već zato što se na dugim putovanjima uvek suočavao s izvesnim
mentalnim nedostatkom, nekakvom prazninom, besomučnom dosadom koja je bila, pomislio je
dok je prikopčavao pojas, odraz njegovog pravog stanja, rutinski prikrivanog dnevnim
obavezama ili spavanjem. Nije mogao ozbiljno da čita u avionu. Čak ni na čvrstom tlu nikad nije
čitao iole obimnije knjige od početka do kraja. Bio je od onih putnika što zure kroz prozor, bez
obzira na pogled, ili u sedište pred sobom, ili od naopačke prelistavaju magazin avio-kompanije.
U najboljem slučaju bi čitao popularne naučne magazine poput Sajentifik Amerikana koji je sad
držao u rukama, kako bi održao korak, u laičkim okvirima, sa opštim kretanjima u fizici. Ali čak
ni tada nije bio potpuno usredsređen, jer ga je davno stečena navika prisiljavala da sve vreme
motri na pojavu sopstvenog imena. Video bi ga kao da je otisnuto masnim slovima. Znalo je da
mu iskoči pred očima s nepročitanih naspramnih stranica u sitnom slogu, a ponekad bi predosetio
da će biti pomenuto i pre nego što okrene list. Pažnju mu je remetila i prenaglašena svest o
tačnom položaju kolica s pićem u prolazu između sedišta, prigušenom zveckanju i njegovom
asimptotičkom približavanju. A s pićem ili bez njega, na visinama je bio sklon vrludavim
seksualnim fantazijama ili sećanjima, ili mešavini jednog i drugog.
Ali s pokličima kolega u ušima, Berd je davao sve od sebe, dok je avion uzimao severni
kurs, da bude ozbiljan i da se udubi u kičasto ilustrovan članak o fotonima i antimateriji, i
dakako, u roku od pet minuta doživeo je ono fino poigravanje srca kad je između zagrada ugledao
kompletnu lozinku - Berd-Ajnštajnova konflacija. Ne Boze-Ajnštajnov kondenzat, niti
Ajnštajn-Podolski-Rozenov paradoks, ne ni čisti Ajnštajn, već izvorni artikal, i ta jednostavna
radost pojačala je u njemu čežnju za kolicima s pićem, još uvek dva i po metra udaljenim.
Potpuno je bio svestan izuzetnosti s kojom se sićušno vozilo njegovog talenta, dečji tricikl
recimo, prišlepovalo na drumsku aždaju jednog svetskoistorijskog genija. Ajnštajn je obrnuo
naglavce čovekovo razumevanje svetlosti, gravitacije, prostora, vremena, materije i energije,
postavio temelje moderne kosmologije, davao izjave o demokratiji, o Bogu i njegovom odsustvu,
zalagao se za Bombu, zatim joj se protivio, svirao violinu, jedrio, imao decu, dao novac od
Nagrade svojoj prvoj ženi, izumeo jedan tip frižidera. Berd nije imao ništa osim svoje konflacije,
ili bar one polovine koju je nazivao svojom. Poput brodolomnika, grčevito se držao za tu jednu
dasku, a i nju je smatrao povlasticom. Kako je do toga došlo? Možda je istina da se Komitet,
žestoko podeljen između tri favorita, na kraju odlučio za četvrtog na listi. Kako god da se
Berdovo ime provuklo, ionako je po opštem mišljenju bio red na britansku fiziku, premda se
šuškalo, u pojedinim važnim zbornicama, da je Komitet u želji za kompromisom pobrkao Majkla
Berda sa ser Majklom Berdom, darovitim pijanistom amaterom koji je radio na neutronskoj
spektroskopiji.
Na stranu sad neplemenite glasine, kako je samo kratko boravio u stanju milosti, onih
blaženih meseci ispunjenih frenetičnim proračunima i prepravkama u staroj vikariji u Saut
Daunsu, zarobljen u zvučnom pejzažu sazdanom od vajkanja njegove prve žene, Mejzi, i
neprekidnog plača identičnih beba njihovih podstanara. Kakav podvig u koncentraciji! Davno,
tako davno, teško je dozvati u sećanje tog sebe punog volje ili čak pravi ukus i boju tih dana.
Činilo mu se ponekad da se celog života švercovao na radu nekog nepoznatog mladog čoveka,
daleko pametnijeg i predanijeg teorijskog fizičara nego što bi on ikad mogao biti. Morao je
priznati jednu činjenicu - taj dvadesetjednogodišnji fizičar bio je genije. Samo, gde je on sada? Je
li ovo stvarno isti onaj Majkl Berd zbog čijeg je rada Ričard Fejnman eksplodirao od uzbuđenja i
prekinuo sednicu Solvejeve konferencije 1972? Da li neko još pamti, mari li iko za taj čuveni
solvejski „magijski momenat”? Što se onih kreštavih blizanaca tiče, svojim se očima uverio, na
venčanju jednog ili drugog, da su obojica danas pregojeni klipani u tridesetim, jedan zubar a
drugi bankar, identično pompezni. Stari koliko i konflacija.
Posle pića i ručka i još malo pića, pustio je da mu magazin klizne s krila i, zureći u dugme
kojim je na sedištu ispred njega bio prikopčan prekrivač naslona za glavu (nije dobio sedište
pored prozora), predao se uobičajenim sanjarijama i primio kao znak narastajućeg mentalnog
zdravlja to što mu Patris nije bila jedina tema. Dobio je biografske crtice i slike ostalih gostiju na
zaleđenom fjordu i ostao impresioniran osmehom izvesne Stele Polkinghom, konceptualne
umetnice čije je ime zvučalo poznato, čak i njemu. Poslednji put se našla u središtu medijske bure
zbog optužbe za povredu autorskih prava koja nikad nije dospela do suda. Napravila je za Tejt
Modern uveličanu verziju Monopola na nekoj poljani u Katfordu, s obojenom tablom od sto sa
sto metara, po kojoj se slobodno moglo šetati, i kućama sa Park Lejna i Old Kent Rouda u gotovo
prirodnoj veličini, gde je posetilac mogao i ući kako bi se uverio u nepravednu raspodelu
materijalnih dobara. U praznim domovima mejferskih bogataša, tapiserije, Direrovi duborezi i
prazne šampanjske flaše, a dole na Old Kent Roudu, među siromasima sa Ist Enda, omoti od brze
hrane, odbačeni špricevi, televizor na kom se vrte sapunice. Kockice su bile dva metra visoke,
kartice su se u banku ubacivale kranovima, a iskrzane novčanice od šperploče stajale su na travi u
naherenim špilovima od po dvadeset metara. Sve u svemu, osuda, kako je protumačeno, kulture
opsednute novcem. Projekat Zaobiđi start bio je slavljen, kuđen, fotografisan iz aviona pred
sletanje na Hitrou. Deca su uživala u prilici da jurcaju po tabli i zavlače se četvoronoške ispod
milionerskog cilindra. Proizvođači igre podneli su tužbu, a zatim je povukli pred talasom javne
poruge i rastuće prodaje. Tužbu je pripremalo, ili bar najavljivalo, i neko poslovno udruženje iz
Old Kent Rouda, o kojem se ništa više nije čulo.
Stelin bestelesni osmeh lebdeo je nad Berdovim melanholičnim mislima o kraju vlastitog
braka. Obuzimala ga je dobroćudna mešavina tuge, besa, nostalgije (oni prvi meseci bili su pravo
blaženstvo), i neki topao, samopraštajući osećaj poraza. I ponavljanja. Pet je dosta. Kroz ovo više
nikad neće prolaziti, i ta pomisao ga je vratila poznatoj temi novostečene slobode. Kad se stvari
srede, kupiće mali stan u Londonu, biće odgovoran samo za sebe, žestoko će braniti svoju
nezavisnost i konačno se izlečiti od robovanja nastranoj bračnoj navici. Njemu trebaju ljubavnice,
a ne supruge.
Pasivno raspoložen, prepustio se traci za obradu putnika u Oslu, zatim u Trondhajmu. Let
za Longjerbijn kasnio je u poletanju dva i po sata, tokom kojih je sedeo u štancovanoj plastičnoj
stolici i čitao Herald Tribjun s totalnom koncentracijom i nultim pamćenjem. Bilo je tri ujutru
kad se taksi zaustavio kraj džinovskih humki snega ispred njegovog hotela. Već satima ništa nije
pojeo. Odeven u džemper, anorak i duge gaće, legao je na krevet, zagrađen s triju strana teškim
drvenim gredama, i pojeo sve slane grickalice iz minibara, pa onda i sve slatke, a kad ga je
sutradan u osam ujutru probudila recepcija s obaveštenjem da dole svi čekaju na njega, još uvek
je u ruci stiskao omot jedne Mars čokoladice.
Najpre je morao da utaži žeđ, ali voda iz slavine u kupatilu bila je tako intenzivno hladna,
tako mu je prljila usne, a on je tako žudno pio da je osetio probadanje po licu i slepoočnicama
koje nije popustilo ni do trenutka kad je s kompletnim prtljagom, još uvek omamljen od manjka
sna, sišao u lobi gde su čekali ostali iz grupe - već doručkovali, već orni za šalu, već potežu
rajsferšluse na specijalnim odelima za motorne sanke. U mutnoj svetlosti na solarni pogon i masi
natrontanih ljudskih tela nije uspeo da uoči Stelu Polkinghom. Pa naravno, manična živahnost
Engleza u velikim grupama. Iz različitih uglova krcate prostorije dopirali su praskavi napadi solo
smeha i horskog kikota. A bilo je osam i dvadeset ujutru. Sa usiljenim osmehom, junački glumeći
da ga sve to ne deprimira, rukovao se s mnogima, čuo mnoga imena a da nijedno nije upamtio
pošto su mu misli bile opsednute kafom na koju je zakasnio. Kako sad da otpočne dan? Bokal je
bio prazan, sto sa bife-doručkom upravo je raspremala devojka koja nije znala engleski, nije
razumela ni planetarnu reč „kafa”, čak ni izgovorenu povišenim tonom, a povrh toga, jedan iz
organizacije, veliki los od čoveka po imenu Jan, sad mu je govorio kako je prekasno za kafu i
nastojao da ga povede ka njegovoj ličnoj gomili zaštitne odeće i ponavljao mu kako mora da
požuri, očekuje se mećava kroz dva sata i grupa treba što pre da krene.
Prostorija se već uveliko praznila, a on nije bio spreman. Neko veoma star sa snegom u
bradi i raskvašenom, nepripaljenom cigaretom na donjoj usni ušao je gunđajući zlovoljno,
dograbio Berdovu torbu, odneo je napolje i bacio na prikolicu motornih sanki pa dao gas. U
međuvremenu su se kelnerica i Jan izgubili, i Berd je ostao sam u lobiju. Baš kao u zaboravljenim
školskim danima, ne samo da je zakasnio, nego se oseća neobavešteno i nesposobno i jadno, dok
svi ostali volšebno znaju o čemu se radi, čitav svet se urotio protiv njega. Bumbar Berd, uvek
poslednji, neupotrebljiv u timskim sportovima. Od te uspomene, samo je postao još trapaviji i
neodlučniji. Premda je na sebi imao mnogo slojeva skijaške odeće, sad je morao da se utakne i u
tu dodatnu kožu, pa čak i da preko sopstvenih čizama natuče još jedne. Imao je unutrašnje
rukavice i džinovske spoljašnje rukavice, i tešku fantomku od nečega što je ličilo na podlogu za
tapison koju je trebalo da stavi preko svoje, pa još i ski-naočare, i bajkersku kacigu.
Udenuo se u odelo - moralo je imati bar deset kila - natukao štrokavu fantomku, ugurao
glavu u kacigu, navukao unutrašnje i spoljašnje rukavice, onda shvatio da s rukavicama neće
moći da stavi ski-naočare, skinuo rukavice, namestio naočare, navukao unutrašnje i spoljašnje
rukavice, onda se setio da negde mora odložiti vlastite naočare i rukavice, pljosku i mazalicu za
usne, što je sve prethodno izručio na susedno sedište. Skinuo je unutrašnje i spoljašnje rukavice,
nagurao stvari u džep od jakne posle lavovske borbe s rajsferšlusom na spoljašnjem odelu,
ponovo navukao unutrašnje i spoljašnje rukavice i odmah zatim ustanovio da mu sparan vazduh u
lobiju, udružen s nervoznim preznojavanjem, već uveliko zamagljuje naočare. Zajapuren i
umoran, što baš i nije ugodna kombinacija, besno je skočio sa stolice, obrnuo se oko sebe i
tresnuo o nekakvu gredu ili stub, nije stigao da vidi šta, tako da mu je u glavi nešto krenulo i
zazvečalo. Srećom pa je nobelovac nosio kacigu. Lobanja je ostala u komadu, ali sad se na levom
okularu pojavila dijagonalna pukotina, takoreći prava linija koja je prelamala i razlivala slabačku
žutu svetlost iz lobija. Da bi skinuo kacigu, fantomku i naočare i s potonjih obrisao kondenzat,
prvo se morao osloboditi sve četiri rukavice, a kako su ruke počele da mu se znoje, stvari su
pružale otpor. Pošto je skinuo naočare, bilo je manje-više jednostavno odneti ih do skoro
raspremljenog švedskog stola i uzeti jednu zgužvanu papirnu salvetu, korišćenu, ali ne previše, pa
njome obrisati sočiva. Da li od putera, ovsene kaše ili marmelade, tek, izgrebana plastika sad je
bila i umuzgana, ali bar se kondenzata oslobodio, i bilo mu je relativno lako, kad je ponovo
natukao fantomku, da pritegne naočare oko kacige i nasadi je na glavu i navuče sve četiri
rukavice i uspravi se, najzad spreman za suočavanje s prirodnim silama.
Novi namaz od doručka značajno mu je suzio vidno polje, inače bi ranije primetio
izvrnute čizme ispod vlastite stolice. I opet skidaj rukavice - neće ga ovo isterati iz takta - a
zatim, nakon poduže petljavine s pertlama, zaključio je da će bolje videti bez naočara. Izoštren
pogled potvrdio je da su čizme premale, bar tri broja manje, pa mu je donekle i laknulo što nije
on jedini nesposobnjaković. Ali junački, odlučio je da pokuša još jednom, i u toj pozi ga je
zatekao Jan, kad je uleteo u lobi na vihoru ledenog vazduha, kako pokušava da ugura nogu sa sve
gojzericom u šnešuu postavljenu krznom.
„Bože, jesi ti glup ili šta?”
Džinovski čovek-los kleknuo je pored njega i nestrpljivo mu strgao gozjerice, svezao ih
pertlama i obesio mu ih oko vrata.
„Probaj sad.”
Stopala su mu kliznula unutra, Jan je brzometno pritegao pertle i digao se na noge.
„Idemo, čoveče. Pokret!”
Možda je i stid doprineo da mu se naočare ponovo zamagle, ali imao je dosta jasnu
predstavu u kom su pravcu vrata, a grubi obris Janovog ramena nudio se kao orijentir.
„Jesi vozio nekad motorne sanke?”
„Naravno”, slagao je.
„Dobro, dobro. Hoću da stignem ostale.”
„Koliko ima do broda?”
„Sto petnaest kilometara.”
Kad su izašli napolje, vetar ga je opaučio po licu, ništa blaže nego onomad Tarpin, i sa
istim bridećim posledicama. Kondenzat u naočarima odmah se zamrzao osim na jednom kružiću,
pa je na tom mestu kroz marmeladni premaz mogao da nazre Janovu siluetu kako odmiče stazom
usečenom u duboki sneg i vrluda između obrisa zgrada. Za deset minuta, stigli su do kraja naselja
i obreli se pred nepreglednom belom ravnicom koja se postepeno gubila u izmaglici. Mogao je to
biti i aerodrom, jer se malo dalje naranžasta kobasica za vetar nadimala u horizontalnom
položaju. Pored jednog jarka čekalo je dvoje motornih sanki, koje su bučno ispumpavale neku
svoju plavo-crnu izmaglicu.
„Ja ću iza tebe”, rekao je Jan. „Minimum pedeset na sat ako mislimo da stignemo pre
mećave. Okej?”
 „Okej.”
Ali nije bilo okej. Vetar je bio jak a put ih je vodio pravo u njega. Negde duboko ispod
kacige, vrhovi ušiju su mu već trnuli, isto kao i vrh nosa i nožni prsti. Da bi uopšte video, morao
je da krivi glavu i lovi pogodan ugao u sve manjoj poluizoštrenoj zoni, izbegavajući pritom onu
blistavu pukotinu preko levog oka. Sve je to, međutim, bilo uzgredno, sa slepilom i bolom mogao
je da živi. Pritiskao ga je jedan mnogo hitniji problem dok je prilazio ka svojim sankama. Onako
užurban i tupoglav, preskočio je jutros sve redovne rituale. Nije se ni obrijao ni umio i, zapravo,
osim kad je popio pola litra ledene vode, nije nogom kročio u kupatilo. Potom je navrat-nanos
izašao iz sobe s torbom u ruci. Sada je bilo minus dvadeset šest, vetar od pet bofora, bili su u
stisci s vremenom, pretila je mećava, Jan je već uzjahao svoju mašinu i počeo da turira, dok je
Berd, sapet pod slojevima nesavladive odeće, imao hitnu potrebu za mokrenjem.
Koliko je bio u stanju, pogledao je oko sebe. Najbliže kuće bile su na četristo metara od
njih, i pokazivale su ravnodušne fasade sa dva do tri minijaturna prozora - od kupatila, zacelo. Ah
da je tamo, u zagrejanoj odaji s pločicama, bos u pidžami, pa da se natenane ispiša pre nego što
se zavuče ispod perine na još jedan sat. Ali mogao je to obaviti i na licu mesta, u jarku, okrenuti
leđa vetru, skinuti rukavice, golim prstima savladati zamrznut kabasti rajsferšlus na snežnom
kombinezonu, zaći rukom ispod jakne sve do ramena i napipati kopče na tregerima skijaških
pantalona i nekako ih povući nadole, rovati kroz džemper, košulju, dugačku svilenu potkošulju,
duge gaće, kratke gaće, da bi konačno stigao do trenutka olakšanja o kom se nije ni usuđivao da
misli. Ne, isuviše teško, stvar će morati da sačeka, a osim toga, bilo mu je lakše čim se uglavio u
sedlo motornih sanki.
Bio je to motocikl na skijama, male snage i prilično lak za vožnju. Jedan okret ručice za
gas na desnoj strani upravljača i poleteo je napred uz cilik prenapregnutog motora i oblačić
smrdljivog crnog izduvka. U roku od nekoliko sekundi već je tandrkao ravnicom, prateći kroz
špijunke na naočarima brazde zaostale iza prethodnika, milosrdno obasjane izlazećim suncem.
Vetar, koji se najednom pretvorio u oluju od sto kilometara na sat, rezao mu je kroz slojeve
odeće, dlačice u nosu su mu se ukrutile kao čelične čiode, zubi, svi su ga zubi boleli, lice mu je
bilo kao odrano. Nekom čarolijom osmoze, svaki njegov izdah pronalazio bi put do unutrašnje
strane naočara i tu se ledio, i posle deset minuta ništa pod milim bogom nije video osim
razlivenih kristala pa je morao da stane. Jan se zaustavio pored njega. Za divno čudo, imao je
razumevanja.
„Radiš ovako.”
Odigao je klapnu na tanušnoj limenoj šasiji i postavio naočare iznad motora. Nalazili su
se na jezičku kopna, širokom nekih trista metara, koji se pružao između dva jezera, ili je to
možda bio zaliv, možda ni more nije bilo daleko. Berdu je bilo isuviše hladno da bi pitao.
Beskonačni sneg bio je narandžast na jutarnjem suncu, njihova trasa vodila je pravo ka miljama
udaljenom niskom planinskom vencu, a negde nad tim brdima, ili iza njih, lebdelo je izduženo
crevo crnog oblaka. Mogao je otići u stranu da se olakša dok su čekali, ali vetar je sada još
svirepije ujedao, a možda ni potreba nije bila baš toliko hitna. Neverovatno, pomislio je, ne,
kriminalno, to što je građanima Špicbergena sasvim prirodno da se po ovakvoj klimi vozikaju
naokolo na nekoj vrsti motocikla, kad bi iole humanije zatvoreno vozilo sa grejanjem, pristojnim
vetrobranom, sedištem koje ima naslon - automobil! - moglo i poneki život da spase. Ovaj
trenutak indignacije nakratko mu je skrenuo misli i tek kada se ponovo našao u sedlu, s
razleđenim naočarima, i vozeći ponovo u susret urliku ognjenog vazduha, shvatio je da je
dogurao do tačke neodložnog izbora: da odmah stane i piša, ili da čeka da mu se bešika rasprsne,
pa da ga pokosi unutrašnja infekcija, ili da se skvasi i umre od smrzavanja. Ali terao je dalje.
Nagađao je da im preostaje još sto kilometara, a vozio je četrdeset na sat. Dva i po sata.
Očigledno nemoguće.
Svejedno, nije se zaustavljao. Nastojao je da zavara misli pokušavajući da se seti kada se
poslednji put pomokrio. Zacelo na aerodromu Longjerbijn, dok je čekao prtljag, u kasnim noćnim
satima, prekjuče. Trideset pet sati bez pišanja. Da li je naprosto zaboravio? Zar je stvarno toliko
zaposlen?
Kad mu je sinulo da ga je hladnoća toliko sludela da je uračunao jedan dan više, istog
časa se zaustavio, i maltene se strovalio na stazu. Čuo je kako se Janova mašina otpozadi
zakucava u njegovu, ali nije se u žurbi ni osvrnuo. Bili su sada na sasvim drugačijem terenu. Put
ih je vodio u plitkom slovu S kroz usek zagrađen s obeju strana zidovima od kamena i leda
visokih desetak metara. Zaostali osećaj pristojnosti poveo ga je ka podnožju zida, kao nekoj vrsti
pisoara, gde je presamićen zastao, leđima okrenut vetru, pa onda služeći se zubima strgao
spoljašnju rukavicu s desne ruke. Čuo je kako mu Jan nešto dovikuje, ali trenutno nije mogao
podneti nikakvo opštenje. Zagrizajući vrhove jednog po jednog prsta, uspeo je da smakne i
uložak rukavice. Istog trena, šaka mu je utrnula i nekako se ulenjila. Trebalo mu je više od dva
minuta da otvori rajsferšlus na kombinezonu, a potom je otkrio da su mu potrebne dve ruke kako
bi se kroz jaknu probio do ramenih kopči na skijaškim pantalonama, pa je usporenom desnicom
poskidao i rukavice s leve ruke. Još jednom, naočare su počele da mu se zamagljuju i lede. Ali
nije mogao da se ne zadivi sopstvenoj mirnoći, dok je riljao i cimao između slojeva odeće, dok
mu se dragocena telesna toplota odlivala u opaku hladnoću a vetar ga šibao oko slabina, udarao o
stenje da bi ga u povratku šamarao po licu. Tek u poslednjim sekundama, kad je nezgrapnim
ružičastim prstima, hladnim kao da su tuđi, zaronio ispod gaća, prošlo mu je kroz glavu da bi se
moglo desiti da izgubi kontrolu. Ali konačno, uz radosni povik koji se izgubio u oluji, uperio je
mlaz u zid od leda.
Napravio je grešku kad je na kraju pričekao koju sekundu, čemu su muškarci njegovih
godina inače skloni, za slučaj da bude toga još. Trebalo je da okrene glavu kako bi čuo šta mu Jan
dovikuje. Ili bi ga neumitni usud mogao zaobići jedino da je prihvatio neku drugu pozivnicu, za
Sejšele ili Johanesburg ili San Dijego, ili da se pokazalo, kako je kasnije ne bez gorčine pomislio,
da je promena klime, radikalno zagrevanje nad Arktičkim krugom, stvarna i delotvorna pojava a
ne plod nečije aktivističke mašte. Jer nakon što je obavio posao, otkrio je da mu se penis zalepio
za rajsferšlus na kombinezonu, čvrsto se zaledio celom dužinom, kako već samo živa put ume da
prione uz metal na temperaturi ispod nule. Protraćio je dragocene sekunde, zureći šokiran u svoju
situaciju. Kad je napokon bojažljivo cimnuo, osetio je prodoran bol. A ionako ga je bolelo od
hladnoće.
Stajao je i dalje razmaknutih nogu, okrenut prema kamenom zidu. Nije se usuđivao da
postupi kao sa flasterom, pa da se oslobodi jednim žustrim potezom. Čitao je o nekom
Amerikancu koji je sam pešačio kroz divljinu i o tome kako mu je ruku priklještio kamen a čovek
lepo uzeo perorez i pretesterisao sopstveni lakat. Berd nije bio baš toliki posvećenik, i ako ćemo
pravo, lakat, podlaktica, ruka imaju i svoj par tako da spadaju, do izvesne mere, u potrošni
materijal. Dok je polarni vetar besno udarao o strmu stenu i odbijao se o njegovo cvokotavo telo,
gledao je užasnut kako mu se penis sve više skuplja i smanjuje, gotovo zgrčen oko rajsferšlusa. I
ne samo da se na njegove oči skupio, nego je postao beo. Ne beo kao prazna stranica, nego
svetlucav i srebrn poput božićnog ukrasa.
Bio je na ivici panike, ali nije mu se dalo da zove u pomoć. Bilo je dodatno teško ne
paničiti s glavom zamotanom u tapison i debelom kacigom i ski-naočarima kroz koje se sve
slabije vidi. Ne znajući šta bi drugo, pokrio se skupljenom šakom, šakom nalik na kocku leda.
Već se osećao umrtvljeno, pa i pospano, kao što biva s ljudima na ekstremnoj hladnoći, i misli su
mu klizile nekom usporenom trakom. Video je Džoka Brejbija kako na TV-u izriče nekrolog s
milosrdnim osmehom. Išao je da svojim očima vidi globalno zagrevanje. Gluposti, naravno da će
preživeti. Ali ovo je sad poenta, život bez penisa. Ah kako bi njegove bivše, Patris naročito,
uživale u tome. Samo što on nikom neće reći. Živeće povučeno sa svojom tajnom. Živeće u
samostanu, činiti dobra dela, obilaziti sirotinju. Dok je tako neodlučno stajao, prvi put se u
zrelom dobu zapitao da li je moguće da postoji plan i svrha u ljudskim životima, pa i neki entiteti
poput grčkih bogova koji nameću ironije, iznuđuju osvetu, sprovode svoju preku pravdu.
Ali racionalista u Berdu nije se tek tako predavao. Imao je problem, i morao je pokušati
da ga reši. Natmureno je opipao unutrašnji džep jakne. U godinama kad je bio postdoktorand
bavio se neko vreme fizikom niskih temperatura, ali još i kao školarac, kao Bumbar Berd, truntov
u sportu, štreber u prirodnim naukama, znao je osnovne principe. Čisti etanol smrzava se na
minus sto četrnaest stepeni, to je opšte poznato. Brendi od osamdeset gradi sadržao bi četrdeset
volumnih procenata etanola, što da je tačku mržnjenja od... minus četrdeset pet koma šest.
Konačno, pljoska mu se našla u ruci, zatvarač se nije previše opirao, pa je neštedimice prolio
svoju žrtvu bogovima i za nekoliko sekundi bio je slobodan.
Kad ju je vratio na mesto, nesrećna kita bila je tvrda kao led, mada ne više bela. Pritom je
i peckala, kao na vrelim iglama, što ga je usporavalo u oblačenju. Posle deset minuta, najzad u
jednom komadu, okrenuo se i oteturao natrag do staze gde ga je čekao vodič.
„Izvinjavam se. Zov prirode.”
Jan ga je zgrabio za lakat. „Puko si, čoveče. Pogledaj, gde su ti gojzerice? Idemo zajedno
na mom bajku. Posle pokupimo tvoju mašinu.”
Pustio je da ga Jan odvede do svog motora i tamo se na kraju desila katastrofa. Kad je
podigao nogu da uzjaše iza vozača, osetio je, čak mu se učinilo i da čuje, strahovito bolno
čupanje u preponama, neko krckanje i otkidanje, nalik na porođaj, nalik na cepanje glečera.
Urliknuo je, i Jan se okrenuo da ga pridrži i posadi na sedište.
„Jedan sat, to sve. Budeš okej.”
Nešto hladno i tvrdo ispalo je iz Berdovih prepona i skliznulo mu kroz nogavicu dugih
gaća i sad je stajalo zaglavljeno tačno iznad kolena. Opipao se između nogu i tamo nije bilo
ničega. Opipao je koleno i taj ogavni predmet, kraći od pet centimetara, bio je krut kao koska.
Pod rukom nije delovao, sada više ne, kao deo njega. Jan je zgazio na pedalu i startovali su
ludačkom brzinom, poskakujući preko ledenih brazdi tvrdih kao beton, zaobilazeći skoro pa
vertikalne snežne nanose kao neuračunljivi adepti kad se dokopaju velodroma. Zašto sada nije
kod kuće, u svom krevetu? Berd se krio od vetra iza Janovih širokih leđa. Paljenje u preponama
se širilo, kita mu je skliznula u stranu i sad se ugnezdila u prevoju ispod kolena, a pritom su jurili
u pogrešnom pravcu, prašeći na sever ka Polu, sve dublje u divljinu, u zaleđenu tamu, umesto da
hitaju natrag ka dobro osvetljenom urgentnom centru u Longjerbijnu. Recimo da će ljuta
hladnoća raditi u njegovu korist, održavati organ u životu. Ali mikrohirurgija? U Longjerbijnu, sa
hiljadu i po stanovnika? Berdu se učinilo da će se ispovraćati, ali umesto toga je zavukao ruke
pod kaiš na leđima Janove jakne, prislonio glavu na kičmu svog zaštitnika i smesta zadremao, da
bi ga probudila iznenadna tišina ugašenog motora, a zatim je video kako visoko gore iz leda
izranja tamni trup broda na kom će provesti sledećih nedelju dana.

Ispostavilo se da je Berd jedini naučnik u družini predanih umetnika. Čitav svet i sve
njegove ludosti, među kojima i zagrevanje planete, ležao je južno od njih, što je iz te tačke
podrazumevalo svaki zamislivi pravac. Pred večernji obed u kantini, vođa grupe, Bari Piket,
dobroćudan i izboran tip, koji je sam preveslao Atlantik da bi se potom posvetio snimanju muzike
prirode (šumor lišća, razbijanje talasa), obratio se zboru seminara „Osamdeset stepeni severno”.
 „Mi smo društvena vrsta”, započeo je, biološkom retorikom koja Berdu nije ulivala
poverenje, „i nema nam opstanka bez nekih osnovnih pravila. A ovde gore, pod ovim uslovima,
ta pravila imaju još veću važnost. Prvo pravilo tiče se ostave za čizme.”
Zamisao je bila sasvim jednostavna. Ispod kormilarnice nalazila se tesna, slabo osvetljena
svlačionica. Svako ko se ukrcava na brod mora tu da zastane kako bi se oslobodio spoljašnjih
slojeva i obesio ih na propisano mesto. Nakvašeni komadi odeće, oblepljeni snegom i ledom,
nipošto se ne smeju unositi u dnevni boravak i kabine. Zabranjeni artikli uključuju kacige,
ski-naočare, fantomke, rukavice, čizme, mokre čarape i kombinezone za vožnju na motornim
sankama. Nakvašeni, uvaljani u sneg, zaleđeni ili suvi, oni se moraju odložiti u ostavu za čizme.
Prekršaj se kažnjava neizbežnom smrću. Začuo se pomirljiv smeh među dobrodušnim
umetnicima, rumenkastim, razložnim tipovima odevenim u glomazne džempere i flanelske
košulje. Berd je, stešnjen u uglu s petom čašom libijskog vin de pays, povećao dozu analgetika i,
rastrzan bolom, urođeno netrpeljiv prema grupama, razvukao lažan osmeh. Nije mu prijalo u
grupi, ali nije želeo da grupa to primeti. Usledila su još neka pravila i tačke kućnog reda, a njemu
je pažnja odlutala. Odnekud iza Piketovih leđa, iz pravca brodske kuhinje s druge strane zida od
hrastovine, navirali su mirisi prženog mesa i belog luka, i zveckanje kašika o šerpe i nervozno
režanje belosvetskog kuvara na nekog grešnog pomoćnika. Teško se kuhinja mogla ignorisati kad
je već bilo osam i dvadeset a satima ni mrve za jelo. Mogućnost da jede kad god poželi bila je
jedna od sloboda koje je Berd ostavio za sobom na frivolnom jugu.
Celog dana sunce je visilo na jedva pet stepeni iznad horizonta, a u pola tri, kao da
odustaje od ćorava posla, samo je potonulo. Berd je uhvatio taj trenutak kroz okrugli prozorčić
pored kreveta, gde je ležao u mukama. Video je kako ravno snežno prostranstvo fjorda postaje
plavo, a zatim crno. Kako je mogao i pomisliti da boravak u skučenom prostoru po osamnaest
sati dnevno sa još dvadesetoro drugih otvara put ka slobodi? Odmah po ukrcavanju, kad je tražeći
svoju kabinu prošao kroz brodsku kantinu, prvo što je mu je palo u oči, prislonjeno u ćošku, bila
je jedna akustična gitara, koja je tu zacelo čekala svog drndaroša a potom i tiransko pevanje u
horu. Poveći deo police za knjige zauzimale su igre na tabli, kao i prastari špilovi karata. Taman
kao da se uselio u starački dom. Među igrama se izvesno mogao pronaći i Monopol, i eto još
jednog razloga za kajanje. Jan mu je, kad su stigli, pomogao da sjaše sa sanki, maltene ga preneo
preko brodskog mosta, zatim ga podgurnuo ka ostavi za čizme. Usporenim pokretima, uz
gunđanje i stenjanje, Berd je počeo da se oslobađa spoljašnjih slojeva, hvatajući se za rajsferšlus
na kombinezonu, prestravljen od onoga što će unutra zateći. U toj dubokoj tami trebalo mu je
vremena da pronađe slobodno mesto gde bi obesio svoje stvari, i taman kad je ispružio ruku, ka
vešalici broj dvadeset osam, iza leđa je čuo prijatan, dubok ženski glas kako mu ljubazno govori,
„Ispalo vam je ovo iz nogavice.”
Osvrnuo se da pogleda. Bila je to Stela Polkinghom, a pružala mu je nešto tanko i sivo.
Držala ga je štaviše u ruci, između palca i kažiprsta.
„Balzam za usne, ako se ne varam.”
Onda se predstavila, on je uzvratio, rukovali su se. Rekla je kako joj čini čast da upozna
velikog naučnika, a on kako se odavno divi njenim radovima. Tek su tada otpustili ruke. Lice kao
lice, ne baš prelepo, ali široko i druželjubivo, s plavom kosom rasutom ispod vunene kape.
Svidelo mu se kako ga je radoznalo pogledala pravo u oči. Okrnjen prednji zub davao joj je neki
pustolovan, vragolast izraz. Dodala je kako jedva čeka da ga bolje upozna, on je rekao takođe, a
zatim je ona kolebljivo zastala, kao da ne želi da ode ali ne zna šta bi još mogla reći, kao što nije
znao ni on, onako pometen od bolova.
Na kraju je rekla, „Pa onda, vidimo se”, i otišla u unutrašnjost broda.
Celo popodne je ležao na krevetu u izmaglici glupih planova i kajanja, ispitivao i
preispitavao ozlede na koži, smišljao kako da se odmah pokupi i ode, premotavao film o susretu u
ostavi. Mogao bi poslati mejl kojim ga pozivaju da se hitno vrati u Englesku. Ali vožnju
motornim sankama do aerodroma ne bi mogao podneti. Moraće da dođe helikopter iz
Longjerbijna. Koliko li takve stvari koštaju? Hiljadu funti na sat, moguće. Tri sata dakle, vredna
svake parice, kako bi izbegao da peva „Deset zelenih flaša”. Ona jedva čeka da ga bolje upozna.
Svašta bi to moglo značiti. Ne, to znači samo jedno. I kakva sreća - video je iz rasporeda na
oglasnoj tabli da je on jedini gost koji ne deli kabinu. Ali neće on biti u plovnom stanju, možda i
više nedelja. Pogledao je još jednom. Povreda liči na ošurotinu, sav je natečen i ružičast, potrebna
mu je samoća, želi da ide kući, moraće za večerom nekako da sedne pored nje. Ali on uveče
ionako neće biti tu. Helikopter dolazi po njega. Ali ne leti se noću. Ima i drugih vidova seksa u
kojima bi mogli da uživaju, ili bar ona. Kakve bi to imalo svrhe? Možda mu je sad već bolje.
Zvirnuo je još jednom.
Naposletku ga je glad i potreba za pićem poterala iz kabine. Nakon Piketovog govora,
Berd nije stigao da se iščupa iz svog ćoška i sedne pored Stele Polkinghom pa se umesto toga
našao uklešten između pregrade i čuvenog klesara u ledu, Majorčanina po imenu Hesus, starijeg
čoveka tužnog lika s izvijenim žućkastobelim brkovima koji je raskošno kandisao na cigare, a
glas mu je imao neki zadihan, kričav ton nalik na režanje plišanog mede. Pošto su se upoznali,
Berd je zapazio kako mora da je teško baviti se takvim poslom na Balearima. Hesus je objasnio
kako su u stara vremena ledare u brdima preko leta snabdevale ribarnice u Palmi džinovskim
blokovima leda, pa je tako i njegov deda izučio tu veštinu i preneo je sinu, a ovaj svome. Hesus je
osvojio brojne nagrade na takmičenjima u klesanju leda po gradovima širom sveta - nedavno je
baš trijumfovao u Rijadu - a bio je specijalista za pingvine. Uvozi viski kad nije zauzet
klesanjem, ima četiri sina i pet ćerki, a pre dvadeset godina osnovao je školu za slepu decu u
blizini luke Andrač. Žena i dvojica sinova vode mu maslinjake i vinograde u Tramuntani, na
visokim primorskim liticama oko petnaest kilometara južno od Polense, nedaleko od čuvene
Kove de ses Bujšes, Veštičje pećine. Berdov bol je već popuštao, tablete su imale snažno
euforično dejstvo. Nikad nije okusio ništa bolje i slasnije od stejka, pomfrita, zelene salate i crnog
vina kojima su ga tu poslužili. A što se Hesusa tiče - nikad nije sreo nekog ko se baš tako zove,
mada je znao da je to često ime u Španiji - činilo mu se da zanimljivijeg čoveka već godinama
nije upoznao.
Na uzvratno pitanje, Berd je odgovorio da je on teorijski fizičar. Redovno je ovo zvučalo
kao laž. Klesar je malo poćutao, možda kako bi se u sebi preslišao na engleskom, zatim postavio
iznenađujuće pitanje. Nek oprosti Senjor Berd neškolovanom čoveku na naivnosti i neznanju, ali
ta čudna stvarnost što se opisuje u kvantnoj mehanici, je li to opis realnog sveta ili samo sistem
koji se igrom slučaja uklapa? Ponesen Majorčaninovim kurtoaznim stilom, Berd mu je čestitao na
pitanju. Ni sam to ne bi umeo bolje da sroči, jer za kvantnu teoriju i nema boljeg testa. Progutala
je ta tema godine i godine Ajnštajnovog života, i dovela ga do zaključka da je teorija tačna ali
nepotpuna. Jednostavno, po intuiciji, on nije mogao da prihvati da nema stvarnosti bez
posmatrača, niti da tu stvarnost definiše posmatrač, kao što se činilo da tvrde Bor i ostali. Kako se
Ajnštajn znamenito izrazio, postoji negde u vasioni „realno činjenično stanje”. „Ako je posmatrač
miš”, pitao je jednom prilikom, „da li to menja stanje svemira?” Kvantna mehanika iznela je
pretpostavku da bi merenje stanja jedne čestice moglo u istom trenutku da odredi i stanje neke
druge, makar ova bila veoma udaljena. Ali Ajnštajnu je to mirisalo na „spiritualizam”, nazvao je
to „sablasnim dejstvom na daljinu”, jer ništa se ne može kretati brže od brzine svetlosti. Dakako,
realista u Berdu ima razumevanja za Ajnštajnovu dugotrajnu, unapred izgubljenu bitku protiv
briljantne klike kvantnih pionira, ali čovek se s time mora suočiti: eksperimentalni dokazi govore
da bi zaista mogli postojati sablasni uzajamni odnosi na daljinu, te da se tekstura stvarnosti u
malim i velikim razmerama zaista opire zdravom razumu. Ajnštajn je isto tako bio uveren da će
se matematika neophodna za opisivanje vasione naposletku pokazati kao elegantna i jednostavna.
Ali još za njegovog života, otkrivene su dve fundamentalne sile, i otad pa nadalje, slika postaje
složenija s pojavom zbrkanog niza novih čestica i antičestica, i brojnih imaginarnih dimenzija i
svakovrsnih aljkavih kompromisa. Što se Berda tiče, on se i dalje nada da će se, iz tog mora
novih otkrića, uzdići neki genije sa sveobuhvatnom teorijom koja će sve to povezati u
formulaciju neverovatne lepote. Ali posle mnogo godina (kod ove male dosetke poverljivo je
stavio ruku na Hesusovu slabačku mišicu), konačno se oprostio od nade da će on biti izabrani
smrtnik koji će taj gral pronaći.
Izgovorio je sve ovo sred narastajućeg žagora dvadesetoro umetnika zaokupljenih
klimatskim promenama koji su prelazili na vino nakon što su tanjiri pokupljeni sa stolova. Hesus
je propustio ili odbio da prepozna tu njegovu samoironiju i svečano je objavio, iskrenuvši tužno,
klonulo lice da osmotri krcatu salu, kako je odricanje od nade greška u bilo kom razdoblju života.
Sve svoje najbolje pingvine, najvernije životu i najbolje izraze čiste forme, on je isklesao u
poslednje dve godine, a odnedavno se posvetio belim medvedima, bićima ozbiljno ugoženim
rastom temperature koja su ranije bila izvan domašaja njegovih umetničkih moći. Po njegovom
skromnom mišljenju, važno je nikad ne gubiti veru u mogućnost dubinske unutrašnje promene.
Svakako, jedan naučnik poput Senjor Berda morao bi da se bori za tu teoriju, za tu lepotu, jer šta
je život bez uzvišenih ambicija?
Kako bi Berd mogao poveriti Hesusu da se već godinama ne bavi ozbiljnom naukom, a da
u dubinske unutrašnje promene ne veruje? Samo u lagano unutrašnje i spoljašnje propadanje.
Pokušao je da vrati razgovor u bezbednije vode kratkim osvrtom na sličnosti i razlike između
klesanja ledenih pingvina i ledenih belih medveda, ali istog časa je osetio kako mu lađe ponovo
tonu. Dejstvo tableta je slabilo, ukus vina, istog vina, sada je bio tanak i kiseo, opšte veselje
podsećalo ga je na propast vlastitog braka. Osećao se umorno, i previše cinično za to društvo. Sva
njegova živahna konverzacija pokazala se kao laž, posledica šoka, lekova i pića.
Priveo je razgovor kraju i poželeo Hesusu laku noć i, mrmljajući izvinjenja, krenuo da se
probija između gusto zbijenih redova prema izlazu. Sve diskusije kroz koje je prošao vrtele su se
oko umetnosti i klimatskih promena. Za susednim stolom, jedna koreografkinja, žena koju dotle
nije zapazio, vižljasta i lepa i puna dobre volje, opisivala je sa francuskim naglaskom nekakav
geometrijski ples koji priprema za izvođenje na ledu. Nije to mogao da podnese, optimizam ga je
razbijao, Svi osim njega brinuli su zbog globalnog zagrevanja i bili su razdragani, pa ga je
zluradost činila jedinstvenim. On je samo je čeznuo za mrakom i tišinom.
Dugo je ležao na krevetu u zagušljivoj kabini, budan od kljucanja u preponama - kao da
mu se puls preselio tamo dole - osluškujući glasove i smeh, i pitajući se hoće li ga ta mizantropija
držati cele nedelje. Uviđao je sad koliko je ideja s helikopterom bila apsurdna. Prelazak iz života
u dalekom Belsajz Parku u ovu beživotnu pustinju odjednom ga je suočio sa idiotizmom njegove
vlastite egzistencije: Patris, Tarpin, Centar i ona gomila pseudoposlova kojima se bavio da bi
zamaskirao svoju beznačajnost. Šta je život bez uzvišenih ambicija? Odgovor je upravo ovo sad,
još jedna noć nimalo znamenite nesanice.
Dva sata kasnije bio ja ne rubu sna kad su odnekud doprli zvuci štimovanja gitare i mogao
je samo da uzdahne i ljutito se prevrne na drugu stranu. Ali ono što je potom čuo kroz drvene
panele nije bilo očekivano drndanje uz pesmu, već neka graciozna melodija sa španskim
prizvucima, misaona, lakih i preciznih tonova, gotovo kao Mocart. Ujutru će saznati da je to bila
jedna etida Fernanda Šora. Ležeći u mrklom mraku na svom uzanom krevetu uopšte nije sumnjao
da to svira Hesus, kao da se obraća njemu lično, i uz te melanholične note najzad je utonuo u san.
 Bilo je kasno jutro, sunce je već odskočilo i herojskim kosim zracima obasjavalo blistavi
fjord, dok se Berd s naporom kretao kroz tminu ostave za čizme, pokušavajući da pronađe svoje
stvari. Stajao je pred vešalicom broj osamnaest, o koju je juče, bio je potpuno siguran, obesio
kombinezon. Tačno ispod vešalice bila je postavljena žičana korpa u koju je spustio naočare,
kacigu i ostale sitnice, a malo niže, ispod klupe s prečagama, nalazio se pregradak gde je odložio
čizme. Čak i tu dole, duboko ispod kormilarnice, čuo je tutnjavu mnoštva motornih sanki - muka
živa, koliko je shvatio, upaliti ih ujutru. Jedna šestočlana grupa, i Jan kao sedmi sa sve puškom,
spremala se da krene obalom fjorda u razgledanje glečera. Petoro njih i vodič već su se uveliko
razmileli po ledu, trupkajući nogama i razamahujući rukama kako bi se zagrejali, a Berd je kao i
uvek bio poslednji. Neko mu je uzeo opremu, ili bar pojedine delove. Kombinezona nije bilo na
vešalici, žičanu korpu je neko gurnuo na poziciju devetnaest, i samo su čizme - ako su uopšte bile
njegove - stajale na svom mestu. Nepoželjne naprsle naočare ležale su na podu.
Dohvatio je kombinezon - ionako je verovatno njegov - sa sedamnaestice. Ispostavilo se
da je bar za dva broja veći, ali pošto ga je već navukao, nije bio raspoložen da ga skida. Čizme
su, pak, bile za broj manje. Od sitnijih stvari, u korpi je nedostajao samo jedan uložak za
rukavicu, što je odmah nadoknadio uloškom zaostalim na dvadeset trojci, zarekavši se u sebi da
će ga uredno vratiti. Pukotina na naočarima više mu nije smetala. Kad je istupio na palubu,
prolomio se ironičan aplauz onih što su čekali dole na ledu, pa je, želeći da se uklopi u duh
grupnog života, načinio mali naklon. I pored sve žurbe, imao je vremena da upije scenu sa vrha
plitkog nagiba mostića. Na ledu oko broda videlo se mnoštvo raštrkanih figura. Kacige su im
nesrazmerno uvećavale glave, kombinezoni nadimali stražnjice, tako da su izdaleka ličili na decu
koja se igraju u vrtiću. Koreografkinja je s troje pomoćnika improvizovala svoj geometrijski ples;
dve figure su vredno radile na nečemu nalik na sneška ili statuu; jedan usamljeni igrač, verovatno
Piket, pokušavao je da zabode mikrofon između dve ledene kupe; čovek sa motornom testerom
pomagao je drugom, zacelo Hesusu, da utovari četiri bloka leda na saonice; neko je klečeći
uglačavao veliko sočivo od leda. Još jedna figura hodala je u krug s crvenom zastavicom i
pištaljkom za dobrobit filmske kamere postavljene na tronožac.
Čudio se i sam što u tako kratkom roku dobrovoljno kreće u novu vožnju motornim
sankama. Poterala ga je klaustrofobija, i ona žutomrka svetlost nad fjordom što se uliva kroz
prozore u kantini, i stroga zabrana kretanja bez vodiča i njegove puške. Zajahao je poslednju
mašinu i grupa se u koloni po jedan otisnula na put preko leda ka istoku, u dubinu fjorda. Trebalo
je da bude zabavno, kliziti tim širokim koridorom od snega i leda, sa planinama koje se okomito
uzdižu s obe strane. Pa opet, vetar je rezao kroz sve slojeve, naprsle naočare su se posle
minut-dva zamaglile i zaledile pa je Berd od svega uspevao da razazna samo sivkasti obris
mašine ispred sebe. Šest auspuha bljuvalo mu je pravo u lice. Već dobrih deset kilometara, Jan je
diktirao sumanutu brzinu. Tamo gde je vetar razneo sneg, površina fjorda bila je poput naboranog
gvožđa i sanke su tandrkale i poskakivale.
Dvadeset minuta kasnije stajali su u iznenadnoj tišini na sto metara od glečerskog
terminala, jednog ispucalog plavog zida koji se protezao dolinom čitavih petnaest kilometara.
Prizor je ličio na ruševine nekog grada, čađave i zapuštene, sa dosta šuta, oronulim kulama i
džinovskim raselinama. Na minus dvadeset osam, dan je isuviše hladan, objasnio im je Jan, da bi
posmatrali kako se glečer cepa u ime polarnog zagrevanja. Proveli su jedan sat škljocajući
fotoaparatima i šetajući gore-dole. Onda je neko primetio trag stope u snegu. Okupili su se svi
oko njega, zatim se povukli unazad kako bi pustili vodiča, s puškom o ramenu, da demonstrira
svoja stručna znanja. Trag belog medveda, naravno, i to sasvim svež. Sneg je na tom mestu bio
tanak, pa nije bilo lako pronaći još neki otisak. Jan je dvogledom osmotrio horizont.
 „Ah”, rekao je tiho. „Sad mislim da idemo.”
Pokazao je prstom i u prvi mah nisu videli ništa. Kad se to tamo pomerilo, videlo se
sasvim jasno. Sa razdaljine od jedne milje, medved je kaskao u njihovom pravcu.
„Gladan je”, rekao je Jan kao da ga pravda. „Palimo sanke.”
Uprkos izgledima da budu živi pojedeni, dostojanstvo je prevladalo i samo su potrčkivali
ka mašinama. Stigavši do svojih sanki, Berd je znao šta može da očekuje. Sve se na ovom
putovanju urotilo da ga umanji. Zašto bi sada bio bolje sreće? Pritisnuo je dugme. Ništa. Pa
dobro. Nek mu zveri oderu žile sa kostiju. Pokušao je još jednom, pa još jednom. Oko njega,
oblaci plavog dima, pištavo zavijanje, konačno veran odraz gromoglasne panike. Polovina grupe
već je pod punim gasom jurila ka brodu. Spašavaj se ko može. Berd nije trošio snagu na psovke.
Povukao je saug, mada je znao da je to greška, jer motor je još bio zagrejan. Pokušao je opet. I
opet, ništa. Osetio je miris benzina. Sam je kriv što je motor presisao i zaslužio je da umre. U
međuvremenu su svi ostali zdimili, uključujući i vodiča, koga će zbog zapostavljanja dužnosti
svakako prijaviti Piketu, ili norveškom kralju. Zort mu je maglio naočare i, kao i obično, para se
ledila. Stoga nije ni vredelo da se osvrće, ali ipak je to učinio, i ugledao smrznutu paru obrubljenu
svetlucavim odblescima zaleđenog fjorda. Mogao je pretpostaviti da se medved približava lakim
kasom, ali očigledno je potcenio njegovu brzinu, jer u tom času ga je nešto klepilo po ramenu.
Radije nego da se osvrne i završi rastrgnutog lica, povio je ramena u iščekivanju najgoreg.
Njegova poslednja misao - da je propustio da izmeni testament i sve ostavio Patris i na izvolte
Tarpinu - bila bi više nego sumorna, ali tada je čuo vodičev glas.
„Daj meni.”
Nobelovac je sve vreme pritiskao prekidač za farove. Motor je oživeo na prvi dodir.
„Idemo”, rekao je Jan. „Ja ću za tobom.”
I pored preteće opasnosti, Berd se još jednom osvrnuo, u nadi da će bar načas, anegdote
radi, videti zver koja više nema izgleda da ga stigne. U suženom polujasnom prstenu oko mrlje
sleđene pare nazirao je neki pokret, ali mogla je to biti i vodičeva ruka ili krajičak njegove
vlastite fantomke. U verziji koju će prepričavati dok je živ, priči koja se pretopila u uspomenu,
beli medved razjapljenih čeljusti već mu se primakao na dvadeset metara i jurio je pravo na njega
kad su motorne sanke poletele napred, ne zbog toga, ili bar ne isključivo zbog toga, što je voleo
da laže, nego zato što je instinktivno znao da je nečasno izneveriti dobru priču.
Jezdeći preko praštavog leda, ispustio je radostan poklič u ledeni orkan koji ga je šibao po
licu. Tako oslobađajuće, otkriti u moderno doba da se njemu, gradskom čoveku, sobnom tipu koji
živi za tastaturom i monitorom, moglo desiti da ga ulove i raskomadaju i pretvore u kompletan
obrok, u hranu za druge.
Možda je to bio i najbolji trenutak u celoj nedelji. Za nekoliko minuta stigli su u bazu, bar
se tako činilo. Već u četvrt do dva, u vazduhu se osećala neka dublja studen, a narandžasta
večernja svetlost obasjavala je grupicu umetnika spremnu da se povuče na brod. Među
preponama ga je toliko peklo da je sačekao da svi ostali uđu, pa onda krenuo uz mostić unatraške.
Tako je manje bolelo. Zastao je na ulazu u ostavu za čizme, čekajući da mu se oči priviknu na
slabu svetlost, i ubrzo je postalo jasno - neko je nakačio kompletnu opremu na Berdovu vešalicu.
U konstruktivnom duhu, prebacio je celu gomilu, sa sve čizmama, na slobodno mesto u ćošku.
Dok se skidao, vunena fantomka mu se otela i trupnula o pod, i kao da se odozdo upiljila u njega
zinuvši od čuda. Šta on ovde traži? Uredno je odložio opremu, zatim otišao do kantine, javio se
društvu od pet-šest njih koji su tamo sedeli, uzeo topli napitak, odneo ga u kabinu i prućio se na
krevet.
Kartografska je slučajnost to što se južni pol obreo ispod severnog, ali on se nije mogao
oteti utisku da stoji negde pri vrhu sveta a da se svi ostali, uključujući i Patris, nalaze ispod njega.
Imao je dakle opšti pregled, i time se tokom nedelje naslađivao, tim popodnevnim satom u
arktičkom sutonu, kad bi se uz šolju kakaoa prisetio da će se u njegovom životu uskoro pojaviti
jedna praznina i da će ponovo morati da uzme stvar u svoje ruke, da skine kilažu, poradi na
kondiciji, nauči da živi jedostavno i organizovano. I da konačno prione na ozbiljan rad, mada nije
imao predstave šta bi uopšte mogao raditi a da to ne bude razvodnjeno i lišeno težine zbog
njegove osobene slave. Pa neće valjda večito držati istu seriju predavanja o svom jedinom i
sićušnom doprinosu, sedeti u odborima, biti Prisustvo? Nije imao odgovore, ali tešile su ga takve
misli i često bi zaspao u tami koja se spuštala oko tri sata i probudio se gladan, sa obnovljenim
apetitom za vin de pays.
Nakon izbavljenja iz čeljusti belog medveda, cele nedelje nije radio ništa pustolovno.
Smeliji tipovi odlazili su sa vodičem u planinarenje, ili na kopanje pećina u snegu, ili bi na
motornim sankama istraživali strmu kotlinu visoko među grebenastim stenjem na suprotnoj obali
fjorda. On je svakog dana provodio po dva do tri sata izvan broda, bazajući naokolo sa ostalima.
Uzimali su ga za asistenta, da pridržava drugi kraj konopca, seče blokove leda za Hesusa, pomaže
Piketu da razvuče mikrofone, učestvuje u plesu. Ovo poslednje značilo ja da ga snimaju
filmskom kamerom kako odmerenim tempom u koloni za još tucetom drugih hoda dvesta metara
u pravoj liniji, zatim skreće pod pravim uglom i prelazi isto rastojanje do sledećeg zaokreta.
Delovalo je to umirujuće, prijalo mu je da ništa ne misli i da mu drugi govore šta da radi. U nekoj
toplijoj klimi, da ga je zdravlje služilo, možda bi okušao sreću sa koreografkinjom, vitkom Elodi,
iz Monpelijea, pogotovu ako bi izašla bez muža, fotografa zatupaste glave koji je nekad igrao
ragbi za Francusku. I Stela Polkinghom je imala muža - vođu grupe, Barija Piketa.
Sve u svemu, Berdov život je postao jednostavniji. Pošto je malo mario za umetnost i
klimatske promene, a još manje za umetnost nadahnutu klimatskim promenama, čuvao je svoje
misli za sebe i trudio se da bude srdačan, pa se iznenadio kad je shvatio da je postao umereno
popularan. Glava mu se praznila dok je gacao po ledu izvršavajući sve te sitne zadatke. Jednom
prilikom je za ručak izneo s broda šolje paradajz-čorbe, koja se zaledila dok je stigao do kraja
mostića. Posle su i te šolje ugradili u jednu skulpturu. Raspoloženje mu je skočilo, ili je prestalo
da pada. Ponovo je razmišljao o svojoj kondiciji. Još pre deset ili dvanaest godina, sasvim
prihvatljivo je igrao tenis, nadoknađujući visinu zakucavanjem opakih, malih forhend voleja na
mreži. A nekad se i skijao takoreći pristojno. Pre osam godina još je mogao da dotakne svoje
nožne prste. Je li to zaista neizbežno, da iz meseca u mesec dobija na težini sve dok ne padne
mrtav? Prijavio se za svakodnevno pešačenje po fjordu, krug od dve milje oko broda, u pratnji
Jana sa puškom. Nakon drugog izleta, ležeći po podne na krevetu s bolovima u nogama, napravio
je u glavi spisak hrane koju više neće doticati. Imao je sedam kila viška. Učini nešto sada, ili ćeš
umreti mlad. Zarekao se da će se odreći svih uobičajenih stavki - mlečnih proizvoda, crvenog
mesa, pržene hrane, kolača, slanih orašastih plodova. Pa i čipsa, na koji je bio posebno slab. Bilo
je tu još ponečega, ali zaspao je pre nego što je kompletirao spisak. Tokom poslednja tri dana
boravka pridržavao se tog novog režima.
Već od drugog dana, nered u ostavi za čizme bio je uočljiv, čak i Berdu. Slutio je da nikad
ne nosi iste čizme kao juče. Premda je trećeg dana zamotao naočare (te su sad bile neoštećene) u
unutrašnju fantomku, do četvrtog su i one nestale, dok je fantomka završila na podu, skroz
mokra. Video je tog jutra i dva-tri kombinezona, takođe na podu. Delovali su izgaženo, i procenio
je, ne zagledajući previše, da nijedan ne bi mogao biti njegov. Piket mu je priznao, dok su napolju
snimali fijuk vetra u brodskim vezovima, da već dva dana nosi dve leve čizme. Ali Piket je bio
prekaljen tip i činilo se da mu to ne smeta. Berdu je smetalo. Nije ni njega krasio duh zajedništva,
ali izvesnu meru pristojnosti je ipak očekivao - od sebe, pa stoga i od drugih. Uvek je svoju
opremu odlagao na istu vešalicu, broj sedamnaest, ili tačno ispod nje, pa ga je razočaralo što
drugi nisu u stanju da poštuju ni tako jednostavna pravila. Posebno su rukavice bile nezgodne, jer
bez njih se nije moglo napolje. Iz predostrožnosti, ugurao bi svoje rukavice u čizme, zajedno s
ulošcima. Sutradan bi čizme nestale.
Uveče je bio u svom elementu. Kad bi počeli da se okupljaju u kantini, napolju bi već u
pet sati vladao mrak. Imali su dva sata za piće dok ne stigne predjelo. Vino je bilo iz neke
zabačene oblasti u Libiji. Obično je započinjao s belim, pio crno dok mu se ne smuči pa se opet
vraćao na belo, a do odlaska na spavanje obično bi mu preostalo vremena za još jedan krug. Posle
večere, postojala je, naravno, samo jedna tema. Najvećim delom, Berd je slušao. Nikad ranije nije
imao posla sa idealistima u takvoj koncentraciji pa se naizmenično osećao zaintrigirano,
postiđeno, stešnjeno. Kad ga je Piket treće večeri zamolio da kaže nešto o svom poslu, ustao je
kao da će držati govor. Opisao je Centar i krovnu vetroturbinu u obliku četvorostrukog heliksa,
uverljivo je predstavljajući kao sopstvenu inicijativu. Nacrt je revolucionaran, rekao je pred
punom salom, zatim napravio i skicu koja je odmah krenula od ruke do ruke. Domaći računi za
struju biće osamdeset pet posto niži, što je ušteda ravna izgradnji - još ne sasvim pijan, nasumice
je ispalio cifru - dvadeset tri električne centrale srednje veličine. Usledila su učtiva pitanja, a on
je odgovarao promišljeno, lucidno. Nalazio se među naučnim analfabetama i mogao je reći bilo
šta. Strastvena podrška stigla mu je od Stele Polkinghom. Na njenu opasku da je on tu jedini koji
se bavi nečim „stvarnim”, najednom su se i ostali zagrejali za njega i bučno zapljeskali. Nikad
nije mnogo mario za tuđa mišljenja, ali sada - kakvo srozavanje - bio je ganut, i to sasvim
očigledno, zbog puke činjenice da je, na nekoliko minuta, postao miljenik broda.
Mimo toga, slušao je i pio. Nakon dve-tri čaše belog, crno je klizilo bezbolno, kao voda,
bar u početku. Nizale su se teme - neke su bile kanoničke i osuđene na besomučno kruženje,
druge su kao fuge tekle naporedo, razočaranje i ogorčenost na primer: vek je istekao a klimatske
promene i dalje su marginalno pitanje, Buš je razbucao Klintonove skromne predloge, Sjedinjene
Države će okrenuti leđa Kjotou, Bler deluje sasvim neobavešteno, raspršene su davne nade iz
Rija. Sasvim kanonički, s razočaranjem su se utrkivali i preticali pozivi na uzbunu. Golfska struja
će iščeznuti, Evropljani će umirati u posteljama od smrzavanja, Amazon će se pretvoriti u
pustinju, neki će kontinenti izgoreti, drugi potonuti, i do 2085. nestaće letnji arktički led a s njim i
beli medvedi. Već se Berd naslušao takvih prognoza i ni u jednu nije verovao. A sve i da jeste, ne
bi ga to uzrujavalo. Čovek bez dece u izvesnim godinama na kraju svog petog braka može sebi da
dozvoli i trafiku nihilizma. Snaći će se planeta i bez Patris i Majkla Berda. Pa i kad bi čitavu
ljudsku vrstu otresla sa svojih pleća, biosfera bi hrabro gurala dalje, i već za deset miliona godina
svet bi bujao od čudnovatih novih oblika života, među kojima nijedan možda ne bi imao
majmunsku pamet. I ko bi onda zažalio što niko više ne pamti Šekspira, Baha, Ajnštajna, ili
Berd-Anjštajnovu konflaciju.
Dok bi tama i još ljuća studen obavijali brod u samotnom zamrznutom fjordu, tako da su
herojski žuti odsjaji iz okruglih prozora bili jedina svetlost, jedini znak života u krugu od stotinu
milja nad pucketavom ledenom pustarom, simfonično bi se razvijale i neke druge teme: šta da se
radi, kakve su nam sporazumi potrebni između svadljivih nacija, kakvi ustupci, kakve bi to
darove bogati svet u sopstvenom interesu morao da ponudi siromašnima? U vlažnoj toploti
kantine nakon obeda, vlasnicima punih stomaka zapečaćenih vinom činilo se da bi još samo
razum mogao pretegnuti nad kratkoročnim interesima i pohlepom, samo racionalnost oslikati, u
vidu upozorenja, nejasnu skicu katastrofalne budućnosti u kojoj će svi morati da se prže, dave ili
cvokoću.
Takve državno-sporazumne priče bile su čist hedonizam u poređenju s jednim drugim
lajtmotivom koji je unosio hladniju notu crkvenog pojanja, onaj puritanski duh iz starih vremena
konzervacije, nepoverljiv prema tehnološkim merama, ubeđen da je izlaz u drugačijem načinu
života za sve, u laganijem hodu preko filigranski dragocenih ekosistema, gotovo religioznom
poštovanju za nova pravila ljudskog ispunjenja koja će nas uzdići iznad supermarketa,
aerodroma, betona, saobraćaja, čak i elektrocentrala - manjinsko gledište, ali saslušao ga je s
poštovanjem i osećajem krivice svako ko je smrdljivim motornim sankama zaorao preko
netaknute ledine.
Slušajući, kao i obično, iz ćoška u menaži koji je delio s Hesusom, Berd se samo jednom
javio za reč, poslednje večeri kad je krakati romansijer po imenu Meredit, valjda smetnuvši s uma
da je prisutan i jedan fizičar, izjavio kako Hajzenbergov princip neodređenosti, koji kaže da što
više znamo o položaju neke čestice to manje znamo o njenoj brzini, i obratno, za naše doba
sažima gubitak „moralnog kompasa”, teškoću donošenja apsolutnih sudova. Berdova upadica bila
je pakosna. Nije na odmet biti tačan, rekao je kratko ostriganom tipu s naočarima bez okvira. Ne
radi se tu o brzini nego o impulsu, drugim rečima, masa puta brzina. Ova cepidlačka primedba
izazvala je prigušeno gunđanje. Berd je dodao da princip uopšte nije primenjiv na moralnu sferu.
Naprotiv, kvantna mehanika je izvrstan predskazivač statističke verovatnoće za fizička stanja.
Romansijer je pocrveneo ali nije hteo da popusti. Da li mu je jasno s kim razgovara? U redu, da,
okej, statistička verovatnoća, nastavljao je uporno, ali to nije izvesnost. Berd, koji je upravo
završavao osmu čašu vina i osećao kako mu se nos i gornja usna nadižu od prezira prema neukom
uljezu na njegovom posedu, rekao je povišenim tonom da pomenuti princip nije neusaglasiv sa
preciznim znanjem o stanju, recimo, nekog fotona, pod uslovom da posmatranje možemo
ponavljati. Analogija u moralnoj sferi moglo bi biti višestruko preispitivanje nekog moralnog
problema pre nego što donesemo zaključak. Ali, i ovo je poenta - Hajzenbergov princip mogao bi
se primeniti samo u slučaju da zbir dobra i zla podeljen s kvadratnim korenom od dva ima nekog
smisla.
Muk u sali nije poticao toliko od zapanjenosti koliko od nelagode. Meredit je bespomoćno
zurio dok je Berd zakucavao pesnicu u sto. „Dakle, slušam vas. Recite. Da čujemo kako biste vi
primenili Hajzenberga na etiku. Dobro plus zlo kroz koren od dva. Šta to kog đavola znači?
Ništa!”
Tada se Bari Piket umešao i skrenuo diskusiju.
Ova falš nota bila je izuzetak. Znamenite i iznenađujuće stvari događale su se svake
večeri, obično u kasne sate, u vedrim notama neke koračnice, ili u zvuku mnoštva usklađenih
glasova, ponesenih istim ciljem i kadrih da na trenutak prebrišu svako razočaranje, svaku
gorčinu. Nikad Berd ne bi poverovao da će sedeti i piti u ovolikom društvu deleći sa svima jednu
sasvim osobenu pretpostavku, da će baš umetnost u svojim najvišim formama, poezija, skulptura,
ples, apstraktna muzika, konceptualna umetnost, uzdići klimatske promene kao temu, dati im
pozlatu, opipati puls, razotkriti sav taj užas i izgubljenu lepotu i ogromnu pretnju, i tako
nadahnuti ljude da se uzmu u pamet, preduzmu mere, ili bar da ih zahtevaju od drugih. Sedeo je
zanemeo od čuda. Toliko je idealizam bio stran njegovoj prirodi da nije mogao ni da se usprotivi.
Zatekao se na novoj teritoriji, među ljubaznim pripadnicima nekog egzotičnog plemena. Ona
tri-četiri sneška na straži pod mostićem, snimljeni zvuk zavijanja vetra kroz katarke i jedra, disk
uglačanog leda u kom se ogledaju celodnevni zalasci sunca, Hesusovi pingvini, njih trideset, i tri
bela medveda u koloni pored pramca, pa i taj sirov, nebulozan odlomak iz romana začinjen
psovkama što ga je Meredit jedne večeri pred svima čitao, ili izvikivao - sve te predstave, poput
molitvi, poput plesova oko totema, bile su zamišljene da skrenu tok katastrofe.
Takva je bila muzika i magija brodskih razgovora o klimatskim promenama. U
međuvremenu, s druge strane zida koji je naučio da naziva pregradom, ostava za čizme padala je
sve niže. Do sredine nedelje nestale su dve kacige i tri kombinezona kao i mnogi sitniji komadi
opreme. Postalo je neizvodljivo da više od dve trećine grupe istovremeno boravi napolju. Svaki
izlazak zahtevao je krađu. Stanje ostave za čizme, preteča entropija, postale su tema Piketovih
večernjih saopštenja. A sam Berd, nesvestan svoje ključne uloge, svog štedrog doprinosa
stvaranju početnih uslova, stalno se vraćao mislima o tom postedenskom stanju. Pre četiri dana
prostorija je krenula od sređenih uslova, sa svom opremom okačenom o numerisane vešalice ili
odloženom ispod njih. Ograničeni resursi, podeljeni na ravne časti, u ne tako davnom zlatnom
dobu. Sada je to bila mina. Još i teže uvesti red kad se odaja zakrči rancima i torbicama za sitnice
i plastičnim kesama iz supermarketa dopola napunjenim rezervnim rukavicama i šalovima i
čokoladicama. Niko iz grupe, pomislio je, zadivljen sopstvenom širokogrudošću, nije se loše
poneo, svako od njih, u trenutnim okolnostima, a u želji da izađe napolje na led, bio je potpuno
racionalan kad je svoju izgubljenu fantomku ili rukavicu „otkrio” na neočekivanom mestu.
Perverzno ili cinično, uživati u toj pomisli, ali nije mogao da se uzdrži. Kako bi oni mogli da
spasu svet - ako ga uopšte treba spašavati, u šta je sumnjao - kad je svet toliko veći od ostave za
čizme?
Poslednjeg jutra doručkovali su uz grmljavinu flotile motornih sanki koje su se napolju
zagrevale. Izašli su na led, mnogi kraći za poneki komad opreme. Berdu je nedostajala kaciga.
Dok je čekao znak za pokret, zagrejao je naočare na motoru i povezao nekakav šal oko glave.
Nisko narandžasto sunce sjalo je neometano, vetar će im pomagati s leđa, i činilo se da bi
povratak u Longjerbijn čak mogao biti i prijatan, pod uslovom da si propisno odeven. Čuo se neki
povik s palube. Udruženim snagama, Bari Piket i jedan član posade teglili su niz mostić ogroman
džak od plastike ojačane fiberglasom poput onih koje građevinci koriste za pesak.
Izgubljeno-nađeno. Okupili su se svi oko tog blaga i navalili da čeprkaju. Berd je pronašao
kacigu odgovarajuće veličine i smesta znao da je njegova. Nikoga nije bilo sramota, nisu se čak
ni snebivali. Pa to su njihove stvari. Gde su se dosad skrivale?
Oprostili su se od posade, zatim krenuli u bučnoj i otrovnoj koloni preko fjorda u pravcu
Longjerbijna, održavajući dostojanstvenih dvadeset pet kilometara na sat kako ih vetar ne bi
ujedao za obraze. Povijen nad mašinom, nastojeći da licem upije makar delić njene toplote, Berd
se osećao blagorodno i milostivo - nezapamćeno jutranje raspoloženje. Nije čak bio ni mamuran.
Na zaleđenoj obali fjorda usporili su do brzine ljudskog hoda i počeli da vijugaju oko dubokih
brazdi, rovova, u ledu. Nije se toga sećao s onog prvog putovanja. Ali tada je, naravno, spavao
Janu za leđima. Potom su izbili na dugu i pravu snežnu stazu, i prošli pored kolibe u kojoj je
nekad, kako su mu rekli vodiči, samotno živeo jedan veliki ekscentrik.
Ako bi se ikad zadesio, pomislio je Berd, na svemirskom brodu koji putuje ka nekoj
drugoj galaksiji, ubrzo bi osetio nostalgiju za ovim društvom, njegovom braćom i sestrama tamo
napred, za svima na svetu, uključujući i bivše žene. Preplavila ga je prijatna iluzija da voli ljude.
Apsolutno vredni praštanja, svi odreda. I pomalo kooperativni, pomalo sebični, ponekad surovi,
iznad svega, zabavni. Motorne sanke upravo su prolazile kroz tesan, duboki klanac, pozornicu
njegove sramote, trenutka koji je najbolje zaboraviti. Radije se prisećao kako je šmekerski utekao
krvoločnom medvedu. Ali da, osećao je neuobičajenu toplinu prema ljudskom rodu. Pomislio je
čak da bi se i ljudski rod mogao zagrejati prema njemu. Svi živi, svako od nas ponaosob, suočeni
sa ništavilom, kao da se to podrazumeva, a niko se previše ne žali. Kao vrsta, ne baš najbolja
zamisliva, ali svakako najbolja, ne, najzanimljivija koja postoji. Ali šta ćemo s onom opštom
brukom u ostavi za čizme? Očigledno, stvar ljudske prirode. A kako ćemo tu lekciju ikad naučiti?
Nauka naravno čuda čini, a ko će znati, možda i umetnost, ali možda je samospoznaja promašena
tema. Ostave za čizme zahtevaju dobre sisteme kako bi nesavršena bića mogla pravilno da ih
koriste. Nikakve vajde, zaključio je Berd, od nauke ili umetnosti, ili idealizma. Samo bi dobri
zakoni mogli da spasu ostavu za čizme. I građani koji poštuju zakon.
Krepile su ga te praštajuće i samopraštajuće misli sve dok nisu stigli do hotela i ručka.
Čitava večnost, otkad su prvi put tu bili. Predali su kombinezone i ostalo, pozdravili se s Janom, i
kroz jedan sat već su sedeli u avionu za Trondhajm. Berd je bio bukiran kod druge kompanije za
dalji let do Osla. Ostali su morali da čekaju četiri sata. Zarobljeni na malom aerodromu, kao da
nisu želeli da se odvajaju jedni od drugih. Zaposeli su bar i ubrzo se vratili svojoj muzici, svim
onim pesmama, lamentima nad globalnom katastrofom, uz podnevno pivo i hotdogove. Prišao je
i Berd da se s njima oprosti. Proveo je dvadeset minuta u razmeni imejl adresa i zagrljaja. Stela
Polkinghom ga je poljubila u usta, Hesus mu je dao vizitkartu. Zaorilo se jedno grupno ura dok se
Berd udaljavao od bara. Sve u svemu, to ga je podsetilo kako je izvršavanjem nimalo zahtevnih
zadataka na ledu i pretvaranjem da mu je stalo do vetroturbina, dostigao izvestan stepen njemu
strane popularnosti. Čak ga je i usukani romansijer prigrlio na svoje uske grudi. Berd se još uvek
smeškao sebi u bradu trideset minuta kasnije dok se njegov dvomotorac truckao po zaleđenoj
pisti i skretao ka jugu da bi ga vratio u haos koji je gotovo uspeo da zaboravi.

Prenoćio je u Oslu, prebukirao se na let u šest ujutru i stigao na Hitro tri sata pre vremena.
Kad je avion počeo da se spušta iznad Vindzor Parka padala je jaka kiša, nebo je u osvit bilo
zelenkastocrno, svi farovi na prilaznim putevima bili su upaljeni. Ispred terminala, u redu
aerodromskih taksija, saznao je za saobraćajni kolaps i kolonu od deset milja na putu M4, pa se
vratio unutra, sišao nekoliko spratova niže, seo u voz za Padington i tamo uzeo taksi. Dok je
stigao do kuće, kiša je prestala i voda se cedila sa pocrnelih grana oskoruša na ulici. Pošto je taksi
otišao, zastao je sa prtljagom ispred svoje kapije i pogledao oko sebe, zapanjen što u tako gusto
naseljenom kraju u deset pre podne, jednog običnog radnog dana, nema nijednog prolaznika, čak
ni zvuka ljudskog glasa ili radija. Belsajz Park izgledao je beživotno taman kao Arktik. A ovo tu
je njegov dom, njegova lična kutijica očaja, uredna, ranoviktorijanska, od sive londonske cigle, s
kamenim stubovima između prozora u prizemlju, i posađena na vlastitom komadiću zimske bašte
sa usamljenom golom brezom i, malo po strani, jednim prastarim jabukovim drvetom. Nema u
Londonu mnogo kuća koje bi se mogle pohvaliti sa trideset metara prednje bašte, i putićem od
trošne cigle složene u riblju kost što u plitkom luku vodi do ulaznih vrata, i niskom zidanom
ogradom obraslom u mahovinu sa sve četiri strane. Po arhitekturi, ova je za koplje iznad svih
njegovih ranijih bračnih kuća, a sada će morati da se proda, sadržina da se rasturi, kao i njeno
dvoje vlasnika, ne zato što su jedno drugom postali mrski, premda ga ona možda već i prezire,
nego zato što je on za pet godina imao jedanaest ljubavnih izleta a ona samo jedan.
Neravnopravan bilans, pa će odsad morati da žive i pate po nekim nepisanim pravilima.
Kapija se na prvi dodir javila uobičajenom škripom, ili pre jednim oproštajnim kva-kva.
Da, bio je tužan, ali više ne i ucveljen. Ona prijatna žena iz voza čijeg imena više nije mogao da
se seti, poseta Tarpinu, pa čedan intermeco na osamnaestom uporedniku (skoro da se izlečio), sve
su to novi slojevi zaštitne obloge. Makar i minimalno, sada je bio izmenjen čovek. Za mnogim je
stvarima žalio, krivo mu je bilo što trikovima nije uspeo da natera Patris da ga voli, ali pomirio se
sa sudbinom. Ući će sad unutra da se prihvati demontaže scenskih rekvizita svoga braka. Još
danas će početi da se pakuje. Tokom onih mračnih popodneva na brodu okovanom ledom, imao
je vremena da o svemu razmisli, i nameravao je da ponese samo lične stvari. Ona nek uzme sve
ostalo, sofe, prostirke, slike, viljuške i noževe, a ukoliko joj uspe da ubedi svog oca, trgovinskog
bankara, da otkupi i njegovu polovinu, nek uzme lepo i kuću. Koliko je u njegovoj moći, Berd će
se postarati da raskid protekne što bezbolnije i što efikasnije. Ako se on pita, slobodno nek se
preseli kod Tarpina. Neće im biti tesno na onom proćelavom travnjaku između glisera,
kandelabra i telefonske govornice.
Točkići na torbi žalostivo su kuckali po stazi. Njegov poslednji povratak kući. Dobro je
ispalo što je poranio, što Patris nije tu da mu ne odgovori na pozdrav, da se napravi kako ne
primećuje da je stigao, jer bio je petak, celodnevna nastava, kada u popodnevnim satima buljuk
dece prekrštenih nogu peva u neskladnom horu dok ih ona prati na klaviru. Uskoro će takve crtice
iz njenog života pozaboravljati, ili će mu one biti uskraćene.
Pred ulaznim vratima, sagnuvši se s mukom preko naraslog kordona sala oko pojasa da
potraži ključeve u aktentašni, primetio je promenu. Žičana korpa za mleko, obojena u bledožuto i
opremljena cifarnikom sa crvenom strelicom koja mlekadžiji saopštava njihove dnevne potrebe,
nije stajala na uobičajenom mestu. Neko ju je odgurnuo, ili šutnuo, dobrih pola metra udesno, i
na kamenom stepeniku video se mutan pravougaoni trag obrubljen prašinom i peskom. Korpa je
sada stajala ukoso, sa komunikativnim licem iskrenutim prema zidu. Nije se potrudio da je vrati
na mesto. A i zašto bi? Uskoro će se preseliti na novu adresu - zamišljao je mali stan belih
zidova, bez suvišnih stvari, njegov domaći Špicbergen, gde će sebi izgraditi novu budućnost,
skinuti višak kilograma, postati gibak, i osnažen novim ciljevima, čija je priroda još uvek bila
maglovita.
Pronašao je ključ, otvorio vrata i, dok je uvlačio torbu, naslutio još jednu razliku, neko
blago prestrojavanje u vazduhu. Vlažan, ili topao, ili oboje istovremeno, i prožet nepoznatim
mirisom. Nešto očiglednije, parket je bio mokar; nečuveno drzak trag mokrih stopa, ili barica
veličine stopala, vodio je od podnožja stepništa ka dnevnoj sobi. Neko je dakle - Tarpin, zacelo,
to vazda prisutno kupatilsko biće - nehajno izašao iz tuša, i raskomotio se kao da je kod svoje
kuće.
Zaboravljajući na oprez, misleći samo kako da izbaci uljeza, Berd je krenuo vodenim
tragom i ušao u sobu. Stvar nije mogla biti jasnija, jer sedeo je tamo na sofi, mokre kose, u
kućnom ogrtaču, Berdovom ogrtaču od crne svile sa kašmirskom šarom, poklonu od Patris za sv.
Valentina, i sedeo je uspravan, preneražen, s otvorenim novinama u krilu. Ali nije to bio Tarpin -
ovo je bilo teško primiti, i Berdu je trebalo više sekundi da se prešaltuje. Čovek na sofi bio je
Oldus, Tom Oldus, postdoktorand, Labud iz Svofama, i jedna kap vode iz njegovog repića pala je
na jastuče, dok su nemo zurili jedan u drugog.
U procesu prilagođavanja, Berda su ometala irelevantna pitanja i odgovori. Da li će ikad
više poželeti da obuče taj kućni ogrtač? Po svoj prilici neće. Kolika je bila verovatnoća da oba
Patrisina ljubavnika sretne tako mokre do gole kože? Krajnje mala. Prirodno, izgledalo je da
ćutanje traje mnogo više sekundi nego u stvarnosti, a na kraju ga je prekinuo Oldus tanušnim
kikotom, nervoznim njištanjem koje je pokušao da prikrije šakom. Ostvario se najgori od
njegovih strahova. Postojao je možda sasvim kratak momenat u kom je pomislio da je Berdova
prilika na vratima samo priviđenje, paranoični plod pregrejane mašte. Sada je znao da nije tako.
A možda mu se, u tom kratkom međučinu, pre nego što se ijedan od njih dvojice oglasio, pred
očima ukazalo i drugo, ubedljivije priviđenje - njegova nepovratno uništena karijera. Ipak je
teorijska fizika kao selo, a na opštinskom pašnjaku, pored seoske pumpe, Berd i dalje vedri i
oblači. Zar misli Oldus, kućni genije iz Centra, da bi se iz ovoga mogao izvući pričom? Ruka
kojom je maločas prigušio kikot ispružila se ka staklenom stočiću naspram sofe. Pored gomile
magazina stajala je šolja kafe - visoka, od tankog belog porcelana, iz šestodelnog servisa koji je
Patris kupila kod Hernija Bendela u Njujorku. Oldus ju je prineo usnama. Ako je hteo da ispadne
bezbrižan ili nevin, utisak su pokvarile novine koje su mu skliznule iz krila i zalepile se na parket
licem nadole. Ne skidajući pogled sa gospodara kuće, bezobrazno je otpio jedan gutljaj. Berd je
koraknuo prema njemu.
„Mani se toga, čoveče. I diži se.”
Sreća te je Oldus poslušao, jer Berd, za dobru glavu niži, trideset godina stariji i slab u
mišicama, nije imao fizičkog načina da nametne svoju volju. Imao je samo pravdu, zgražanje i
sumnjivi autoritet rogonje na svojoj strani. Podbočen, pravih leđa kako bi dostigao svoju punu
visinu od metar i šezdeset sedam, posmatrao je kako se Oldus nezgrapno diže na noge i hitro
svezuje pojas na ogrtaču pod kojim je, načas se videlo, bio potpuno go.
„Dakle, gospodine Olduse.”
„Gledajte”, rekao je Oldus zamahujući otvorenim dlanovima kao da ga smiruje, „možemo
da porazgovaramo o ovome. Profesore Berde, mogu li da vas zovem Majkl?”
„Ne.”
„Vidite, ne bi valjalo da pristanemo na unapred zadate uloge s obzirom...”
Berd je prišao korak bliže. Ni za trenutak nije verovao da bi moglo doći do nasilja, ali nije
bilo loše da ostavi utisak da je i na to spreman. „Šta ćeš ti u mojoj kući?”
Norfočki ruralni naglasak, sada se pokazalo, odlično odgovara jednoj osobenoj vrsti
kukumavčenja. Možda su nekad baš takvim tonovima zakupci molili svog velikog vlastelina za
niže rente kad naiđu teška vremena. „Mislio sam, vidite, da ispijem ovu kafu, obučem se, malo
pospremim i odem. Zaključao bih obe brave kao što mi je rečeno i ubacio ključ u poštansko
sanduče. Da vi niste stigli ranije ništa od ovoga ne bi...”
„Rekao sam, šta ćeš u mojoj kući.”
Otvorenih dlanova, opet, kao pošten čovek koji nema šta da krije, Oldus je rekao,
„Večerao sam kod Patris i ostao da prenoćim. Gledajte, profesore Berde, mogu li da budem
otvoren?”
Zastao je, kao da stvarno očekuje odgovor. Kad ga nije dobio, nastavio je, „Obojica
držimo do racionalnosti. Na tome smo gradili karijere. Pa dajte onda da se uzdržimo od reakcija
koje ionako više nemaju svrhe. Znamo obojica da je s vašim brakom gotovo. Tehnički gledano,
vi i Patris jeste muž i žena, ali više čak i ne govorite, što nije od juče, i sad hoćete da izigravate
oštećenu stranu, gnevnog muža koji je uhvatio ženinog ljubavnika na delu, a već uveliko
razmišljate o selidbi. To je Patrisin utisak, njena želja, u svakom slučaju.”
Berd je čekao da čuje još.
„Hoću da kažem, profesore Berde - voleo bih da mi dozvolite da vas zovem Majkl - bolje
da preskočimo bes i ljubavne patnje, pa da ovo rešimo efikasno, i da čak ostanemo prijatelji.”
„Shvatam.” Njegovo sledeće pitanje za Oldusa došlo je bez predumišljaja, i dok ga je
postavljao, pomislio je da bi jedna mala smicalica mogla pomoći, ili mu bar dati vremena da
razmisli. „A šta ćemo s Rodnijem Tarpinom? Gde je on u svemu tome?”
Oldus je solidno odigrao čoveka koji drami ludilo. Usporenim pokretima, još jednom je
svezao pojas na Berdovom kućnom ogrtaču. „Ne bojim se ja Tarpina. Snimio sam dva njegova
telefonska poziva, a dopisnica koju je poslao već je u rukama policije. Čovek je manijak, ali bar
to i ne krije.”
Berd je rekao, „Tukao je Patris.”
„To je bilo groteskno”, uzviknuo je mladić, prepoznavši zajednički interes kojim će
profesora vezati za sebe. „Kako je samo mogao, da uradi takvu stvar jednoj tako lepoj ženi?”
„I mene je napao. Tresnuo me posred lica.”
„Njemu je mesto u zatvoru.”
„Ako ništa drugo, sada će policija raditi na tvom slučaju, a ne na mom. Da li su ti nudili
zaštitu?”
„Pa, znate kako, rekli su da trenutno imaju puno posla.”
Potreba za kažnjavanjem ispunila je Berda prijatnim žarom koji nije bio daleko od
ljubavi. Rekao je, „Pretpostavljam da namerava da te ubije. Nosio bih nož da sam na tvom mestu,
ne da mi je posebno stalo šta će biti s tobom.”
Uprkos Berdovim naporima, Oldus nije izgledao zastrašen od Tarpina. Rekao je
jednostavno, „Ne plašim se ja njega, profesore Berde.”
„A pretpostavljam i da mu je Patris rekla gde radiš - to jest, gde si radio.”
Istog trena, mladićeva hladnokrvna poza se istopila. Ponovo je bio pokorni molilac, čovek
koji bi mogao ostati bez posla.
„Uh, pa gledajte, profesore Berde. Malo ste sada preterali. Dajte da se vratimo na glavno
pitanje. Racionalno...”
„Duboko iracionalno”, rekao je Berd, „spavati sa šefovom ženom.”
„Ako ćemo pošteno, stvar je mnogo dublja od toga. Ispao sam glup, znam da imam još
mnogo toga da naučim. Ali u pitanju je supstrat jedne moćne logike...”
Berd se grohotom nasmejao. Supstrat! Kao kad čovek posmatra nemoćno koprcanje
matiranog šahiste. Nije mogao da se seti konkretnog slučaja, ali bio je siguran da se i njemu to
događalo, verovatno sa nekom od povređenih supruga, u trenutku kad bi potrošio i poslednji
izgovor a zatim, briljantno, u nadahnuću, izveo neki misaoni trik, skok konjem kroz jedanaestu
dimenziju, zasenjujući uzlet iz ravnog sveta konvencionalne igre. Da, sviđao mu se taj supstrat
moćne logike. Slušao je.
Oldus je govorio kao bez daha. „Čuo sam pre tri nedelje, rekli ste nekom iz grupe kako je
za vas, uz opštu relativnost, Dirakova jednačina najlepši artefakt koji je naša civilizacija ikad
stvorila. Ne slažem se. Činite sebi medveđu uslugu. Ništa se ne može meriti sa Konflacijom, sa
tom razradom fotonapona - ništa ne poseduje tu eleganciju, tu istinitost, profesore Berde. Svi na
svetu je duboko poštuju. Ali niko je još nije proučio iz ugla primenjene nauke, i krize
prouzrokovane klimatskim promenama. A ja jesam, prepoznao sam potencijal vašeg rada u
oblasti fotosinteze. Zapravo, niko ne razume u potpunosti kako funkcionišu biljke, pa ni oni što
se prave da razumeju. Niko suštinski ne razume na koji način se fotoni tako efikasno pretvaraju u
hemijsku energiju. Klasična fizika to ne ume da objasni. Ona priča o transferu elektrona je čista
glupost, ne drži vodu. To kako prosečan list prenosi energiju iz jednog molekularnog sistema u
drugi, to je ravno čudu. Ali, ovo je poenta - Konflacija nudi rešenje zagonetke. Kvantna
koherencija je, vidite, ključna za efikasnost, budući da sistem istovremeno sampluje sve puteve
energije. A kako je nanotehnologija krenula, mogli bismo to da iskopiramo s probranim
materijalima, pa da onda jeftino razlažemo vodu, a vodonik da skladištimo kako za domaćinstva
tako i za industriju. Prelepo! Ali ja nisam ništa, ja sam niko. Voleo bih da vam pokažem svoje
ideje, a kad ih pogledate, siguran sam da ćete želeti da uđemo u to. Vas će ljudi slušati. Kvantna
koherencija u fotosintezi nije ništa novo, ali sada znamo gde da tražimo i za čim da tragamo. Vi
biste mogli da pokrenete to istraživanje, mogli biste da nađete novac za prototip. Previše je to
značajno da bi se ispustilo iz ruku, u pitanju je naša budućnost, budućnost celog sveta, i zato nas
dvojica ne možemo sebi dozvoliti da budemo neprijatelji.”
Berd je u poslednje vreme već dobijao ospice od tih celosvetskih priča. Nikad nije voleo
kad biologija upregne kvantnu mehaniku u svoja kola. A gajio je i neku iracionalnu predrasudu
prema fizičarima koji su prebegli u biologiju, Šredingeru, Kriku i sličnima, uverenim da će
svojim briljantnim redukcionizmom porušiti sve prepreke pred sobom. Štaviše, zelenilo u
principu - vrtlarstvo, slobodno pešačenje po prirodi, protestni pokreti, fotosinteza, salate - nije
bilo po njegovom ukusu.
„I otkad tucaš moju ženu?”
Oldus je uzdahnuo, i kao da je hteo da se usprotivi. Onda je spustio ramena i predao se.
„Pa, mesec dana pošto smo se upoznali.”
„Pošto sam vas ja upoznao.”
„Otprilike tako, profesore. Bili ste na putu, Birmingem ili Mančester. Svratio sam posle
posla do Patris, da vidim da li joj nešto treba...”
 I ponovo, taj ulagivački ton seoskog zakupca. „Časna reč, profesore Berde. Nisam imao
nikakve namere s vašom ženom. Nije ona uopšte u mojoj ligi. Ja i nemam svoju ligu. Pozvala me
je da uđem, onda mi ponudila da ostanem na večeri - i tako je sve počelo. Kasnije mi je rekla da
je među vama sve gotovo, pa sam nekako sebe ubedio da vi, ovaj...”
„Da neću imati ništa protiv?”
Znao je to Berd ionako, ali naljutilo ga je, ili još gore, zabolelo, kad je po drugi put čuo,
preko Oldusa, da Patris smatra da je s njihovim brakom gotovo. Još od poznog leta prošle godine,
ona se viđala s Oldusom, a ne s Tarpinom. Ili možda s obojicom. Budalasti postdoktorand došao
joj je na vrata neke avgustovske večeri pa je brže-bolje ugrabila priliku da još jednom kazni
muža.
„Olduse, da li ti je neko već rekao koliko si naivan?”
Mladić se radosno uhvatio za tu reč. „Pa i jesam naivan, profesore Berde! Bavim se samo
naukom i ničim drugim. Naivan sam jer se ne mešam s ljudima, nikud ne izlazim. Odem kući i
radim u ateljeu kod strica u bašti, često i do zore. Uvek sam bio takav. Ali moj rad vam stoji na
raspolaganju. Pripremam jednu fasciklu za vas. Samo za vas i nikog drugog. Obećajte, molim
vas, da ćete pročitati. To mi je tako važno.”
Dotle su se gledali sa razdaljine od metar-dva, Oldus u stojećem stavu pored sofe, s
rukama sklopljenim ispred sebe, kao da se brani od moguće sudbine ili pridržava Berdov ogrtač
kako mu se ne bi razjapio. Berd je počeo da se povlači. Dojadilo mu je već da sluša Oldusa, želeo
je da bude sam.
Rekao je, „Sad slobodno idi. Sutra sam u Centru i čekam te oko jedanaest u kancelariji
Džoka Brejbija.”
Dok se Berd udaljavao, Oldus je nastavio s molbama, čak je i vikao. „Više me niko neće
zaposliti. Znate i sami, je 1’ tako? Suviše je ovo važno da bi trpelo zbog neke lične osvete.”
Stigavši do vrata, Berd se osvrnuo i rekao, „Pre nego što odeš, sredi one brljotine u
ulaznom holu.”
„Profesore Berde!”
Oldus se zaleteo prema njemu, raširenih ruku, odmahujući glavom, sa usnama
rastegnutim preko ogromnih zuba, i verovatno je nameravao da mu se obesi oko kolena i da moli
za milost. I dobio bi je svakako, jer Berd nije bio raspoložen da svoje domaće poniženje stavlja
na uvid Brejbiju, pa samim tim i čitavom Centru. Šef prevaren, namagarčio ga jedan od repića.
Ali Oldus nije ni stigao do Berda, jedva da je i dva metra pretrčao. Sačekla ga je koža belog
medveda na uglačanom podu. Naprosto je oživela. Kad je desnom nogom nagazio medveđa leđa,
poskočila je unapred, pokazala one razjapljene čeljusti i žute zube. Oldusove ispružene noge
odletele su uvis i jednog trenutka je onako dugačak zalebdeo paralelno sa podom, a zatim su mu
se noge uzdigle još više i, premda je nagonski mlatarao rukama tražeći oslonac, prvo je udario
temenom, ne o pod, ne ni o ivicu staklenog stola, već o njegov zaobljeni ugao, koji mu se tupo
zario u potiljak.
Soba se ispunila dubokom, bezvazdušnom tišinom, i proteklo je nekoliko sekundi.
„Ne, ne, samo to ne”, mrmljao je Berd dok je prilazio.
Oldus je ležao na parketu ispružen koliko je dug, kao na odru, s rukama minimalno
odvojenim od torza, širom otvorenih očiju, rastvorenih usana, pristojno zagrnut kućnim ogrtačem.
Berd je kleknuo pored mladićevog ramena. Ni daha ni pulsa. Ispod glave je imao krvavi oreol od
dvadeset centimetara u prečniku, koji se iz nekog razloga nije širio. Onda je Berd primetio da krv
curka, ne, lipti i razliva se po usecima između podnih dasaka. I bez povrede, gubitak krvi bi
dokrajčio Oldusa.
„Uh jebiga, uh jebiga...”, šaptao je Berd sebi u bradu stalno iznova. Dogodilo se nešto
nemoguće i svim silama se upinjao da taj događaj izbaci iz glave, da ga opovrgne, preobrne, jer
to naprosto nije moglo biti istina. Isuviše neverovatno. Ali sa svakom sekundom je ta nova
stvarnost nadirala ka njemu, odbacivala njegove napore i uglavljivala se na svoje mesto. Ovo je
istina. Prošlo mu je kroz glavu i sve što bi morao da učini, masaža srca, usta na usta. Kao i svi
koji rade u laboratorijama, prošao je obaveznu obuku u tim tehnikama. Ali nešto potpuno
smireno, s punim autoritetom, ne toliko glas koliko duh koji je obitavao negde na bezbednom
rastojanju od njegove panike, govorio mu je da ne dotiče leš.
Ustao je i otišao do telefona. Sav se tresao. Belsajz Park odisao je još muklijom tišinom
dok je njegova ruka oklevala nad slušalicom. Isti onaj duh razuma savetovao mu je da pažljivo
razmisli pre nego što okrene broj. Po prirodi nije kolebljiv čovek. Pa šta mu je sad? Kao da mu je
ruka utrnula. Trebalo mu je trenutak-dva da uhvati korak sa vlastitim zdravim razumom i pročita
situaciju nečijim tuđim očima. Evo kako to izgleda sa strane: čovek se vrati iz inostranstva i u
kući zatekne ženinog ljubavnika. Sledi konfrontacija. Dvadeset minuta kasnije ljubavnik je mrtav
pošto je zadobio udarac u potiljak. Okliznuo se, kažem vam, okliznuo se na prostirku kad je
potrčao prema meni. Ma nemojte? A zašto je trčao, gospodine Berde? Da bi mi se obesio oko
kolena i molio da ga ne otpustim, molio da se udružimo kako bismo spasli svet od klimatskih
promena. Biće skeptičnih. Poslednji put, gospodine Berde, da li ste ćošak od stola premazali
krvlju? I šta se učinili sa oružjem, gospodine Berde? Skupo će ga koštati ta nevinost. Moraće da
je plati, da se za nju izbori. Mediji će ga iseckati na komade. Seks, prevara, nasilje, lepa žena,
eminentni naučnik, mrtav ljubavnik - savršeno. Patris će, iskreno ili zlonamerno, biti njegova
glavna tužiteljka. Dve godine ni na šta drugo neće moći da misli. Nobelovac, proćelavi profan,
državni nameštenik, na optuženičkoj klupi, bori se da ga ne strpaju u zatvor.
Na tu pomisao osetio je slabost u nogama, u tetivama iza kolena, ali nije seo. Stvar je
jasna. Verovaće mu samo oni koji ga vole. A ne voli ga niko. Trebalo je da ima decu, odrasle
ćerke, ogorčene u njegovo ime, orne da ga brane. Odšetao je do hola pa se vratio. Nije znao šta da
radi. Onda je najednom znao. Izašao je iz dnevne sobe u hol, pažljivo preskočio baricu po baricu i
zatim skrenuo u kuhinju, do fioke u kojoj su stajale rolne folije i masnog papira. U fioci je bio i
paket providnih rukavica za jednokratnu upotrebu.
Izvukao je jedan par. Ničeg kriminalnog u tome, ali čim je zaštitio ruke, osetio je kako ga
obavija nevidljivost, nepobedivost, po čitavom telu. Mentalno stanje, nesumnjivo, ali kakva su
mu druga stanja preostala? Nije imao nikakav plan, samo se naslepo otisnuo u tom pravcu.
Njegovo telo je imalo plan. I krenuo je da ga isproba, eksprimentalno takoreći, uveren na svakom
koraku da još ima vremena da odustane, da se vrati na početak, a da ništa ne izgubi i ništa ne
ugrozi. Sve ovo radi samo načelno, iz puke predostrožnosti. Mogao bi se vratiti do telefona,
mogao bi pozvati hitnu pomoć. Ali opet, u slučaju da to ne uradi, važno je da bude spreman.
Uprkos magli u glavi, misli su mu bile bistre. Pošao je kroz kuhinju prema stražnjim vratima, i
našao se u ostavi bez prozora predviđenoj za sijalice i kućni otpad. Stajala je tačno na istom
mestu, uza zid, ona prljava torba s alatom. Ispreturao je sadržinu i pronašao čekić, jedan od
mnogih, s uzanom glavom koja mu se učinila taman po meri. Dok je čarakao, primetio je još
ponešto što je moglo biti od koristi. Češalj, zgužvana papirna maramica, sparušeni ogrizak od
jabuke. Udesio je da torba izgleda netaknuto, odneo sva četiri artikla u kuhinju i stavio ih u
plastičnu kesu. Otcepio je više komada kuhinjskog papira i dva-tri natopio vodom, i već je kretao
prema dnevnoj sobi kad se predomislio. Vratio se u ostavu, uzeo torbu s alatom, otišao u hol i
spustio je kraj ulaznih vrata.
Tom Oldus nije izgledao nimalo drugačije, ali prostirka sa zamrznutim kezom Berdu je
delovala zlokobno kad je kleknuo pored leša. U tvrdim, staklastim medveđim očima ogledali su
se zakrivljeni paralelogrami prozora u dnevnoj sobi, što im je davalo krvoločan izraz. Mrtvi beli
medvedi, ti su najopasniji. Uredno je poređao ona četiri artikla iz kese, zureći u komadić jabuke,
razmišljajući kako bi mu taj ogrizak mogao poslužiti. Ali nije video nikakvu korist od njega pa ga
je vratio u kesu. Kad se prihvatio čekića odmah mu je sinulo da su sve one kalkulacije sa načelom
predostrožnosti, s povratkom na početak, na telefon, da je sve to bilo pogrešno. Ovo što se sad
sprema da uradi biće neopozivo. Može slobodno da se oprosti od nevinosti. Umočio je glavu
čekića u lokvu krvi, zamazao dršku, pa ga odložio na stranu da se osuši. Odmah zatim, uzeo je
zgužvanu maramicu i takođe je okrvavio, pa je gurnuo ispod sofe, duboko, da se ne vidi. Češalj je
već zahtevao neko lukavije rešenje, tačno kao što je i predvideo. Čupnuo je malo kose sa zubaca i
uspeo da jedan struk zatakne Oldusu između prstiju. Dlake su se lepile za rukavice, ali Berda to
nije sekiralo. Glava čekića već je bila napola suva, i dlaka se glatko primila na nju, kao i na
dršku. A jednu dlaku je položio i preko rukohvata na fotelji. Onda je kuhinjskim papirom dobro
prebrisao i osušio ivice i ćošak staklenog stola, iako tamo nije bilo krvi vidljive golim okom.
Uspravio se naposletku i zastao, pitajući se da nije možda napravio neku ordinarnu
grešku. Zasad ne. Stavio je čekić, češalj i kuhinjski papir u kesu i otišao do ulaznih vrata. Još
uvek u rukavicama, krenuo je bez žurbe baštenskom stazom i zaustavio se pred kapijom da
pogleda unaokolo. Nigde nikog. Izvadio je čekić i bacio ga u živicu duž prednje ograde, a zatim
se vratio u kuću, skinuo rukavice i položio ih preko ogriska, češlja i rolne kuhinjskog papira,
brižljivo preklopio kesu tako da joj se ne vide okrvavljene ručke, gurnuo je u jedan od spoljnih
džepova svoje putne torbe i zatvorio rajsferšlus.
Koliko je mogao da vidi, nije imao krvi na koži, odeći ili cipelama. Uzeo je svoj prtljag i
torbu s alatom i iskoračio napolje, zalupivši vrata nogom. Zahvaljujući neprekidnoj džentrifikaciji
Belsajz Parka naišao je na građevinski kontejner već posle stotinak metara. Ubacio je torbu s
alatom. U roku od nekoliko minuta bio je na Hejverstok Hilu i smeštao se u taksi za Portland
Plejs.
Pretpostavljao je da stanje ravnodušnog spokoja potiče od šoka i da ga to neće dugo
držati. U međuvremenu, nadao se da će naleteti na nekog ko bi ga prepoznao. Taksi ga je ostavio
ispred Instituta za fiziku - nekad je bio potpredsednik Upravnog odbora - i pre nego što će ući,
pronašao je korpu za otpatke i bacio onu plastičnu kesu. U Institutu je sve bilo manje-više onako
kako se i nadao. Imao je tamo neki poslić i zapodenuo je razgovor s jednim od direktora, koji je
tačno znao koje on. Berd je pomenuo svoj boravak u Špicbergenu, a zatim, kao uzgred, objasnio
kako je maločas taksijem stigao pravo sa Hitroa kroz saobraćajnu gužvu. Upravnik je bio pun
saosećanja. Obećao je da će mu pričuvati putnu torbu dok se ne vrati iz Britanske biblioteke.
U taksiju za Juston Roud, sasvim nezavisno od ostatka tela, noge su počele da mu se
tresu. Ali prošao je dvorištem biblioteke kao i svaki drugi naučnik, ušao u zgradu i pronašao
slobodan radni sto. Naručio je nekoliko tekstova - istorijsku građu za predavanje koje je trebalo
da održi - i nekoliko sati okapao nad njima, u iščekivanju trenutka, negde oko četiri i petnaest,
kada će mu telefon zavibrirati u džepu.
Poguren nad dokumentima, ništa nije čitao, ali prisilio se da napravi nekoliko beleški.
Van pameti, ono što se dogodilo. Svaki put kad bi na to pomislio, izgledalo mu je kao da to čini
prvi put. Nije mu išlo u glavu da je sve to uradio, onako staloženo, bez razmišljanja, da se
ponašao kao ubica koji zameće tragove, pri čemu je zakopao istinu koja bi ga mogla izbaviti.
Sada je bio jedini svedok vlastite nevinosti. Zapravo, bio je u panici iako je verovao da mu je
glava bistra. Šta on zna o forenzici? Može biti, ko zna, da se ti današnji sveži otisci prstiju,
njegovi, bitno razlikuju od onih koje je ostavio po kući nedeljama ili mesecima ranije. U tom
slučaju, biće im jasno da je jutros tamo svraćao i odmah će postati osumnjičeni.
Koje li je još greške napravio, koji su nevidljivi susedi s prozora osmatrali njegov dolazak
ili odlazak? Ih ga videli kako nešto baca u kontejner? Da li je trebalo da iznosi onu torbu s
alatom? Dok je klečao nad Oldusom, možda su se ljuspe njegove kože i kose i drugih
mikroskopskih tvari prosule kao bujica na mladića, na kućni ogrtač. Ali ogrtač je njegov, ionako
zasićen organskim tragovima njegovog života. Dakle, nije ni tako loše. Ako je kuća puna
njegovih tragova, to mu je alibi. Ali samo pod uslovom da otisak prsta nije moguće datirati.
Negde u toj zgradi, na rafovima, bilo je na hiljade knjiga iz kojih bi to mogao da sazna, ali nije se
usuđivao da bilo koju naruči. Pa i da se usudio, sad ionako ne bi vredelo.
U deset do četiri digao se od stola ukočenih kolena i otišao u bibliotečki kafe da sačeka
neumitni telefonski poziv. Vreme je utrošio na pripremu, nastojeći da se podseti šta sve ne bi
smeo da zna: da je Oldus bio u kući, da je bio Patrisin ljubavnik, da je sada mrtav. Postojao je
možda i četvrti detalj o kojem bi morao izgledati neobavešteno, a sad mu je od nervoze izmicao.
Sasvim moguće i peti. A nije mu bilo lako da se usredsredi, jer slavna Biblioteka i njen duh više
nisu bili onako stišani i ozbiljni kao nekad. U kafeu je vrvelo od dece, sve same studentarije.
Bacali su kapute i rance na gomilu između stolova, i bazali pojavnim prostorima, po širokim
stepeništima, smejali se i razgovarali opuštenim, normalnim tonom. Možda se to održavao neki
školski dan. Atmosfera je bila kao u zgradi saveza studenata na nekom modernom univerzitetu -
bar, fliper, stoni fudbal, sve bi se to lako uklopilo. Berdu je sasvim odgovaralo to utapanje u
masu, ali zamalo je propustio poziv kad je najzad stigao, sa satom zakašnjenja po njegovom
proračunu, a on još uvek nije mogao da se priseti četvrte i pete stvari koju se morao pretvarati da
ne zna. Morao se uzdati u sebe i smatrati da te stvari ne postoje.
Patris je rekla, „Gde si?” Glas joj je bio ravan, i uprkos svemu, nije mogao da odoli
budalastom tračku nade: ako ništa drugo, bar je zanima gde se on nalazi.
Objasnio joj je, a zatim rekao, „Šta ima?”
„Ovde je policija. Moraš da dođeš.”
Rekao je, „Patris, šta se to dešava?”
Dotle je ona već pokrila slušalicu rukom. Čuo je mrmljanje nekog muškog glasa, a zatim
je Patris rekla, „Samo ti dođi kući, odmah.”
„Je l’ nam neko provalio?”
Sada je bilo još glasova oko nje. Po kući je vršljala gomila ljudi. Taman je počela da se
ponavlja tim glasom bez intonacije, kad je najednom vrisnula kao da su joj zarili nož u mišicu, pa
onda delom viknula, delom zaskičala, „Radi se o Rodniju, ubio je nekoga...”, zatim se ubacio
neki muški glas koji je rekao, „Gospođo Berd...”, a onda se veza prekinula.
Berd se vratio za svoj radni sto da pokupi beleške koje se postarao da napiše, zatim žurno
prošao dvorištem, pored Paolocijevog „Njutna”, i tek kad se obreo na ulici, već podigavši ruku da
zaustavi taksi, setio se odluke koju je doneo satima ranije: bolje će izgledati ako stigne kući sa
putnom torbom. Na Portland Plejsu je zamolio taksistu da sačeka i ušao u Institut da se zahvali
direktoru. Na putu za Belsajz Park, Berd se pitao da nije baš taj detalj - to što nije odjurio pravo
kući, nego skrenuo do Instituta po prtljag - jedna od tih stavki, ona četvrta ili peta stvar koje je
trebalo da se seti. Nije bio u stanju da isprati misao do kraja.

Saslušavali su ga nadugačko u četiri navrata, i ne, ni u poslednjoj priči nije odstupio od

prve. Pod stalnim pritiskom isledničkih pitanja, iskrenost je dobra, neoboriva stvar, a Berd je, kao
čovek od nauke, gajio automatsko poštovanje prema unutrašnjoj doslednosti. Istina je
nepobediva. Nije bilo potrebe da pamti šta je prošli put rekao pošto se uvek mogao vratiti na
izvor. Dakle, tačno, iz Osla je na Hitrou stigao ranijim letom u osam. Otišao je pravo do taksi
stanice, a onda - ovo je jedino izmislio, sve ostalo samo prećutao - upao je u gužvu na putu M4 i
bilo je skoro podne kad je dospeo do Portland Plejsa. Ali toliko se puta već vozio taksijem sa
Hitroa, toliko puta zaglavljivao u saobraćajnim kolapsima, a pamćenje mu je bilo voštano meko,
pa mu se i ta izmišljotina ubrzo urezala u svest poput stvarne uspomene, maglovite i nesporne u
isti mah. Zaista mu se činilo da je pun sat izgubio u vožnji. Šta je za sve to vreme radio u taksiju?
Čitao je neki rad koji su mu poslali na recenziju. Totalna usredsređenost. Nije dizao glavu da bi
osmotrio lančani sudar u srednjoj ili brzoj traci, ili gde već. Ostalo je bilo sušta istina - onaj poslić
u Institutu, radni dan u biblioteci, u kom ga je naposletku prekinuo Patrisin poziv baš kad je
izašao da se malo opusti. Sa bolnom iskrenošću je potvrdio da, nažalost, jeste bio svestan da ga
supruga vara sa gospodinom Tarpinom. Ali nije ni on, Berd, bio bezgrešan, i to je, eto, tužna
istina o njihovom braku, kojem se verovatno bliži kraj. Nije se udaljio od istine dok je opisivao
Patrisinu modricu ispod oka, svoju jutarnju posetu Kriklvudu, konfrontaciju i udarac po licu, i to
kako se potom, nenaviknut na nasilje, žurno udaljio da bi spasao sopstvenu kožu. Premda mu je
bilo nelagodno, do sitnica je opisao isledniku ono popodne kad je Toma Oldusa upoznao sa
svojom ženom, i ne, nije primetio ništa sumnjivo između njih dvoje, i ne, nikad nije posumnjao
da bi za vreme njegovog boravka na Arktiku, a možda i mesecima unazad, Patris mogla voditi
ljubav sa Oldusom. I da, naravno da je tog momka poznavao, briljantnog mladog naučnika koji je
često dolazio kolima po njega na stanicu Reding. Ne, ne naročito simpatičan na prvi pogled.
Suviše opsednut sobom, suviše uskih pogleda, suviše nezgrapan u društvu. Ali mnogi su u
njegovoj struci takvi.
Uprkos ovom nizu istinitih priča, razgovori su bili napeti, a prvi ga je čak i prestravio, jer
nije mogao biti siguran da ga neko nije video kako stiže kući u deset i posle četrdeset pet minuta
odlazi. Ali stravu je bilo lako protumačiti kao znakove razumljive napetosti. Stvari su bile
opuštenije tokom preostale tri seanse, koje su usledile nakon Tarpinovog hapšenja, pa ipak,
zahtevalo je to priličnu koncentraciju. Nedelju dana po izbijanju afere, Berd je u nekim novinama
pročitao - digla se predvidljiva bura, fotografi su dreždali pred kapijom po celi dan i dobar deo
noći - da Tarpina niko nije video onog jutra kad je Oldus nastradao. Zbog jake kiše građevinac je
ostao sam kod kuće, što ga je lišilo poslovnih pajtaša i alibija. Osvežavajuće, u najmanju ruku.
Kao i policijske informacije koje su procurele u štampu, o Tarpinovoj pretećoj dopisnici Oldusu,
i ona dva telefonska poziva što ih je mladić tako mudro snimio. Dva Berdova poslednja
svedočenja bila su manje-više stvar formalnosti, usaglašavanje sitnih detalja, tako da je bio
nasmešeno samouveren. Sve je izgledalo prilično jasno, policija je uhvatila barabu. Berd je
teatralno potpisao izjavu.
U Centru, međutim, Džok Brejbi nije bio oduševljen. Berd ga je posetio osmog dana,
odmah posle trećeg saslušanja. Odlučio je da ide kolima kako bi izbegao novinarsku zasedu na
stanici. Izazivao je ogromno interesovanje, pošto su mu dodelili ulogu nesrećne žrtve,
neobaveštene budale i zanesenjaka oženjenog fuficom koju nije umeo da obuzda. Jato fotografa i
reportera čekalo je pred glavnim ulazom, a stražari sa oficirskim kapama, duboko impresionirani
i saosećajni, postrojili su se pod konac i elegantno mu salutirali dok je prolazio ispod dignute
rampe.
Seli su da popiju čaj u Brejbijevoj kancelariji i Berd je ispričao sve po redu, do poslednjeg
detalja, istim rečima kao i u policiji.
Brejbi je nabrao čelo, nabrao ga još dublje, i pokazao rukom na zid negde u pravcu
glavnog ulaza. „Ono tamo nije dobro”, rekao je bar dva puta, pa započeo dugu, nejasnu
govoranciju sa zamuckivanjem i nezgrapnim ponavljanjima, i pozivima na „sredstva” i „renome”,
„spuštanje lopte” i „konstruktivan stav”, tako da je već nakon deset minuta postalo jasno, ili bar
manje nejasno, da bi zapravo želeo Berdovu ostavku, a tek nakon što je po drugi put pomenuo
„domaći teren” bilo je očigledno da misli na gospođu Brejbi i da je u pitanju viteška titula i malo
mira uz kućno ognjište. Čovek je, u teoriji, njegov potčinjeni, a traži mu da se povuče! I zašto bi
on tu bio kriv, ako je jedan ljubavnik njegove žene ubio drugog? Ali vešto je prikrio ogorčenje i
napravio se da je pogrešno shvatio.
„Džok, bez obzira na trenutne glasine iz Kabineta, ispao bi teška budala ako podneseš
ostavku. Ja ću te podržati, reći ću koju lepu reč. Samo se povuci iz javnosti na mesec-dva i sve će
se to smiriti, videćeš.”
U datim okolnostima, Brejbi nije imao kud nego da promeni temu. Razgovarali su o
Oldusu, i našli dodirne tačke u averziji prema njemu, priznajući uzgred koliki je to gubitak za
Centar. Policija je pretresla njegovu sobicu i nije pronašla ništa značajno za istragu. Nekoliko
ličnih predmeta već je bilo otpremljeno potresenom ocu u Norfoku.
Brejbi je rekao, „Majkle, našli su i jedan dosije za tebe lično, strogo poverljiv. Dobro sam
ga proučio. Gomila neorganske hemije, i matematike, čisto trabunjanje, ako mene pitaš, i
verovatno na uštrb radnog vremena.” Pružio je neku debelu fasciklu. Berd ju je prihvatio, zatim
ustao kako bi nagovestio da se razgovor bliži kraju. Još uvek je, uostalom, on bio Šef.
Brejbi je izašao u hodnik da ga isprati. „Mogli bismo, pretpostavljam, da mu odamo
počast razvijanjem one njegove mikrovetrenjače. Spremni smo svi da zalegnemo.”
„Ah da, to”, rekao je Berd. „Naravno. To će biti njegov spomenik.”
Rukovali su se i razišli.
A kako je išlo u braku? Nakon što je leš odnet, i pošto se forenzički tim povukao, kuća
zvanično prestala da bude mesto zločina, novinari nestali sa kapije, bar do suđenja Tarpinu, a
radnici koje je Berd unajmio stigli sa mašinom za hoblovanje da uklone svaki trag duboke mrlje
od krvi na parketu u dnevnoj sobi, Majkl i Patris vratili su se sa svojih novih adresa da isprazne
bračno gnezdo od ličnih stvari, ponude ga na prodaju, i onda krenu svako svojim putem. Bili su
to olujni, sunčani martovski dani, s takvim udarima vetra da je nepokošena trava polegla
otkrivajući srebrnasta naličja vlati, a nepokupljeno lišće od lane gomilalo se u nanosima duž
baštenskih zidova obraslih mahovinom. Vreme koje okrepljuje, pročišćava, bar za Berda.
Veran prvobitnom planu, a na Patrisino zadovoljstvo, odrekao se svih prava na sadržinu
kuće - spisak je bio nepodnošljivo dugačak - i uzeo samo svoje knjige, odeću i nekoliko ličnih
sitnica. Ne samo da je nameravao da skine višak kilograma, i postane zmijast i zapet kao puška,
nego se već i naoštrio za posniji život u skromnom stanu koji je tek trebalo da pronađe. Poduhvat
je, naravno, bio jednostavniji utoliko što su njegova ljubavna, ili opsesivna, osećanja prema
supruzi počela da blede. U jednom od retkih razgovora, rekao joj je kako je njen ljubavni život
doneo samo propast, unesrećio jednog bolesnog oca u Svofamu, a zemlju lišio jednog od
najdarovitijih mladih naučnika. Čudom se čudio Berd koliko je sad i njemu samom ubedljiv taj
narativ u koji su svi poverovali, i s kakvom lakoćom uspeva da prizove prigodna sećanja i
emocije. Nije li istina, samo da se Patris nije spetljala s Tomom Oldusom, da bi momak i danas
bio živ? I nije li takođe istina da bi Tarpin verovatno i želeo da ga vidi mrtvog? Ništa Berd nije
glumio, iskreno ga je žalostilo Tarpinovo delo, a Patris je zasluživala da bude pozvana na
odgovornost. Dugovala je neko objašnjenje rođenom mužu.
Tipično, ona to nije videla na isti način. Bila je u dubokoj žalosti za nečim što joj se sada
činilo kao ljubav njenog života. Ako je nekom i dugovala izvinjenje, taj je više nije mogao čuti.
Osećala se krivom što je Tarpina uvela u Oldusov život, što se nije potrudila da mlađeg čoveka
zaštiti, što pretnje nije shvatila ozbiljnije. Osim toga, sav teret pakovanja i skladištenja pao je na
nju, zato što je želela čitavu tu skalameriju, koja je igrom slučaja uključivala i prostirku i stočić
koji su njenom ljubavniku došli glave. Kretala se po kući u nemom bolu, sravnjujući svoje
spiskove s tupom efikasnošću. Muž joj je u najboljem slučaju bio nebitan, premda je slutio da ga
ona sada mrzi iz nekih nedokučivih razloga, ili bez ijednog dobrog razloga. Njeno ćutanje,
zaključio je, ipak je bolje od one ubistvene veselosti kojom se trudila da ga svede na nulu u
Tarpinovim vremenima.
Nije imao želje da joj pomaže u razvrstavanju dobara koja su sada bila njena, ali davao je
doprinos na druge načine. Pošto među njima nije bilo pravnih sporova, predložio je da uzmu istog
advokata. Znao je jednog dobrog. A znao je Berd i pravog agenta za prodaju kuće. Već se bio
izvežbao u takvim transakcijama. On se prvi preselio, u iznajmljen suterenski stan na Dorset
Skveru, severno od Merilebon Rouda, i upravo tamo, tri meseca kasnije, opružen na uflekanoj
cvetnoj sofi psećeg mirisa, najzad je uzeo da prelista dosije sa oznakom „Strogo poverljivo, za
profesora M. Berda”. Bio je to uzorak čiste bombastike, smeša organske i neorganske hemije,
protkana konceptima iz kvantne informatike i nekim od opskurnijih pododeljaka Konflacije. Svi
ti elementi stremili su ka nekakvom teorijskom opisu razmene energije u fotosintezi. Po svoj
prilici, namera je bila da se prikaže, negde dalje u dosijeu, kako bi se ovaj proces mogao imitirati
i prilagoditi, ali Berdu je pažnja već popuštala, prvo zato što je materijal bio neprohodan, drugo,
zato što je morao da kupi stan, a onda je, tačno pet meseci nakon smrti Toma Oldusa, otpočelo
suđenje Tarpinu.
Nikakvih izgleda nije imao, a činilo se da i sam to zna. Gotovo s prisenkom žaljenja,
tužilac je izneo činjenično stanje: Tarpinov očigledan motiv, telefonske i pismene pretnje,
dokazana sklonost nasilju, njegove vlasi na inkriminisanom oružju bačenom u grm lovora kao i
pramen njegove kose u šaci ubijenog, papirna maramica sa skorenim mukusom iz njegovog nosa
i tragovima Oldusove krvi, nepostojeći alibi. Kad je došao red na njega, Berd je govorio
jezgrovito. Nije li on građanin koji poštuje zakon? Podneo je iscrpan izveštaj o svom kretanju
dotičnog jutra, zatim o modrici ispod ženinog oka, o svojoj poseti optuženom i zadobijenom
udarcu u lice. Dokazi protiv Tarpina nisu mogli biti gori, ali na kraju ga je pokopala Patris,
takođe kao svedok optužnice. Na klupi za svedoke, novinari su je opisivali kao kobnu lepoticu,
nesalomivu u svom preziru prema čoveku koji joj je ubio ljubavnika. Kao svedoku, Berdu nije
bilo dozvoljeno da u sudnici sluša ženine izjave, pa je mogao samo da čita novinske izveštaje. U
životu je nije čuo da tako dobro govori, tako jasno i tako efektno. Omađijala je i sud i čitavu
zemlju pričama o Tarpinovoj posesivnosti i okrutnosti, njegovom gnevu i ljubomori. Čovek je
opsesivac, rekla je, poremećeni fantast koji ju je nagovarao da Oldusa ubije na spavanju ako joj
se ukaže zgodna prilika. Nije pristajao na raskid, i tako se nešto što je ona lično smatrala kratkom
i neobaveznom avanturom pretvorilo u košmar koji je trajao mesecima. Bila je zastrašena
njegovim siledžijskim ponašanjem ali nije se usuđivala da mu uskrati seks. Udarao joj je šamare
dok su vodili ljubav.
„Vi, dakle, ne uživate u takvim stvarima, gospođo Berd?”, pitao je Tarpinov nalickani
advokat tokom unakrsnog ispitivanja.
„Ne”, odvratila je ona resko. „A vi?” Sa galerije se začuo smeh.
Mora da je svoju najčešće citiranu, čuvenu opasku uvežbavala pred ogledalom. „Kad je
ubio mog Tomija, nacija je izgubila jednog genija”, tako je rekla. „A ja sam izgubila jedinog
čoveka koga sam ikad volela.”
Porota je većala samo tri sata i niko, čak ni Tarpin, nije mogao biti iznenađen presudom.
I upravo u narednih šest dana, koliko je proteklo između saopštenja predsednika porote i
sudijinog izricanja kazne, Berd se iznova prihvatio Oldusovog dosijea. Najmanje što je mogao da
učini, to odavanje pošte pokojniku, a bio je, takođe, uznemiren, morao je nečim da zavara pažnju.
U drugom pokušaju, više je toga razumeo, pa se već zainteresovao, čak pomalo i uzbudio. Oldus
je sebi postavio zadatak da istraži i preslika ponašanje biljaka, usavršavano kroz evoluciju tokom
tri milijarde godina učenja na greškama. Zasnovana na postupcima i materijalima dotle poznatim
samo u nanotehnologiji, ideja je bila da se direktna energija sunčeve svetlosti upotrebi za
razlaganje vode na vodonik i kiseonik pri čemu bi se umesto hlorofila koristile fotosenzitivne
boje i katalizatori koji sadrže mangan i kalcijum. Sakupljene gasove bi zatim preuzimala gorivna
ćelija koja bi proizvodila električnu struju. Druga ideja, takođe preuzeta od listova biljaka, bila je
da se kombinovanjem ugljen-dioksida iz atmosfere sa sunčevom svetlošću i vodom proizvede
univerzalno tečno gorivo. Briljantno ili umobolno - nije bio siguran. Obeležavajući svaku
stranicu nekim prošlogodišnjim datumom, počeo je da pravi sopstvene beleške, a zatim digao
ruke od toga jer sud je zasedao sutradan, u utorak, i optuženi je imao da ustane i čuje svoju
sudbinu. Tarpin je slušao sudiju jednako pomno i sanjarski odsutno kao što je pratio i čitavo
suđenje, kada je ponavljao, isuviše mlitavo, da je nevin. Kako je pisalo u novinama, uporno se
osvrtao u Patrisinom pravcu (Berd je tačno mogao da zamisli taj upitni, glodarski pogled), ali ona
je uporno iskretala lice od njega.
Na stepeništu ispred suda, rekla je za novine i TV kamere da kazna nije dovoljno
dugačka, s obzirom na počinjeno zlo. Tokom sledeće nedelje, neki komentatori su se složili s
njom, dok su drugi kaznu smatrali prestrogom za nešto što bi Francuzi verovatno nazvali
zločinom iz strasti. Međutim, dok je te večeri u čarapama gledao vesti, ležeći na smrdljivoj sofi, u
tek zapaćenom svinjcu svog momačkog stana, s Oldusovim papirima raširenim na krilu, Berd je
konstatovao da je šesnaest godina taman prava mera.

Drugi deo

2005

Gubio je trku s vremenom. Kao i svi ostali, bilo je to opšte stanje, ali Majkl Berd, nadut
od suvišnog ručka, uzvrpoljen ispod pojasa na sedištu, mislio je samo na svoje okraćale dnevne
sate, i na sve što bi mogao da izgubi. Bilo je pola tri a njegov avion, koji je već kasnio šezdeset
minuta, i dalje se tupavo lomatao u smeru kazaljki na satu čekajući dozvolu za sletanje nad
južnim Londonom. Isuviše zabrinut da bi nastavio sa čitanjem, grickajući uzaludno i pod
nezgodnim uglom malu i bolnu zanokticu na palcu, gnojnu upalu u začetku, posmatrao je kako se
jedan dobro znani kutak Engleske obrće ispod njega. Šta bi drugo radio? Nije bio trenutak za
uzvišene osvrte na prošlost ili sagledavanje šire slike, jer trebalo je već uveliko da žuri ulicama,
hodnicima, ali dobar deo njegove prošlosti i mnoge od njegovih briga počivali su tamo dole, tri
hiljade metara ispod skupog sedišta koje su, kao i obično, platili drugi.
Jedan tako običan prizor zadivio bi Njutna ili Dikensa. Zurio je ka istoku, kroz širok
ovalni okvir od rićkaste skrame - kao da su ga ostrugali s neoprane kade i tu obesili. Pogledom je
preleteo preko Sitija, niz prpošnu, sve širu Temzu, pored rezervoara za naftu i gas ka smeđim
ravnicama Kenta i Eseksa i pozornici svog detinjstva, sve do gigantske bolnice gde mu je majka
umrla, nedugo pošto mu je ispričala o svom tajnom životu, pa zatim i dalje, ka razjapljenim
čeljustima plavnog ušća, i Severnom moru, glatkom detinjem plavetnilu pod februarskim
suncem. Onda mu je pogled skrenuo na jug kroz srebrastu izmaglicu nad šumama Saseksa ka
mekim obrisima Saut Daunsa, tim blagim prevojima među kojima se zagubio njegov zaglušujući
prvi brak, ona sinestezija zabludele ljubavi, usranih pelena i dreke blizanaca njihovih sustanara, i
opojnih kvantnih proračuna koji su ga, petnaest godina i dva razvoda kasnije, doveli do nagrade.
Nagrade koja je bila i blagoslov i pošast njegovog života. Negde iza tih brda ležao je Engleski
kanal, obrubljen čipkom rozikastih oblaka koji su zastirali pogled na francusku obalu.
Novi nagib aviona sada ga je zarotirao ka suncu i panorami zapadnog Londona i konačno,
odmah ispod drhtavog krilnog motora, ukazalo se i njegovo neverovatno odredište, mikroskopski
aerodrom, i svud unaokolo, mreža saobraćajnih arterija, i kolone što po njima pulsiraju poput
čestica, M4, M25, M40, nevesela znamenja jednog bandoglavog doba. Blagotvorno, odblesak sa
zapada donekle je zamaglio industrijsku pustoš. Video je dolinu Temze, bledunjavo zimsko
zelenilo, kako vijuga između Berkšir Daunsa i Čilternskih brda. U pozadini, oku nedostupan,
ležao je Oksford i dirinčenje po laboratorijama iz njegovih studentskih dana, i suptilno
proračunato udvaranje prvoj ženi, Mejzi. I evo sada, po šesti put, kolosalni disk Londona, obrće
se poput fino kalibrirane svemirske stanice, veličanstven i samom sebi dovoljan. Bez plana taman
koliko i divovsko termitsko gnezdo, koliko i prašuma, a opet stvar po sebi lepa, s ogromnom
ljudskom silom sabranom u središtu, duž ponovo otkrivene reke između Vestminstera i
Tauerskog mosta, gde buja i ključa od smele, duhovite arhitekture, novih igračaka. Na trenutak,
učinilo mu se da vidi kako senka aviona leprša kao slobodni duh nad palatom Sent Džejms i
odleće dalje preko krovova, mada je s te visine ovo bilo nemoguće. Znao je ponešto o svetlosti.
Među tim milionima krovova, četiri su pružala zaklon njegovom drugom, trećem, četvrtom i
petom braku. Te su mu zajednice obeležile život, a sve do jedne, nema svrhe poricati, bile su
katastrofalne.
Poslednjih godina, pred sletanje u neki veliki grad osetio bi uvek istu nelagodu i
opčinjenost. Džinovske betonske rane u zavojima od čelika, oni kateteri beskrajnog saobraćaja
što juri put horizonta ili nadire ka njemu - pred time ostaci prirodnog sveta nemaju kud nego da
se povuku. Pritisak brojeva, obilje pronalazaka, slepe sile želja i potreba, sve to deluje
nezaustavljivo i prozvodi toplotu, neku modernu vrstu toplote koja je sada, putem lukavih obrta,
postala i njegova oblast, njegova vokacija. Vreli dah civilizacije. Osećao je njen dah, svi su ga
osećali, za vratom, pravo u lice. Zagledan dole iz te svoje čudesne, i čudesno prljave, mašine,
Berd je u poletnijim trenucima verovao da ima odgovor na taj problem. Imao je, najzad, neku
misiju, sagorevao je na njoj, a vreme ga je preticalo.
Dok mu se ponovo otvarao pogled na detinjstvo u Eseksu - toliko već kasni! - pratio je
među minijaturnim ulicama putanju kojom bi se kretao da je sleteo na vreme, tako jasno
ugraviranu pod zimskim suncem kao da je reč o štampanom kolu. Učinilo mu se da vidi čak i
zgradu na Strendu u kojoj je trebalo da bude. Onda je zgrada nestala. Nazreo je potom još dva
krova, kako nevidljivi uzmiču od njega prema severozapadu. Pod jednim se krio njegov leden,
zapušten, haotičan stan u Merilebonu. Šarajući duhovnim okom po zamračenoj sobi, video je
polupojedenu večeru s poluzaboravljenom prijateljicom, ostavljenu na stolu pre tri meseca zbog
nekog noćnog zadatka. Nije se od onda vraćao pa ni tu ženu nije video. Dole je pravo bunjište. U
susednoj spavaćoj sobi, u nezagrejanom vazduhu, video je senzualno pogužvan krevet, jastuke po
podu, narandžaste lampice na haj-faju još uvek upaljene, i svud unaokolo, razbacane knjige i
časopise koje je u ono vreme čitao (jedva ih se i sećao), i dnevne novine, i flašu šampanjca i, u
dvema čašama, izvetrele tragove poslednjih kapi koje u žurbi nisu stigli da ispiju. Preko svega
toga, preko tanjira u trpezariji, tiganja u kuhinji, đubreta u kanti i otpadaka na dasci za seckanje,
čak i preko taloga od kafe u skvrčenom papirnom filteru, jamačno su se zapatile krepke gljivice
raznih boja, kremasto bele i nežno sivkastozelene, i sada se rascvetavaju po zaboravljenom siru,
šargarepi, skorenom sosu. Sve te spore što lebde u vazduhu, paralelna civilizacija, nema i
nevidljiva, uspešni živi entiteti. Da, biće da već uveliko gustiraju svoje čudne poslastice, a kad
ponestane goriva, samo će se sparušiti i pretvoriti u mrlju ugljene prašine.
 Drugi krov nadvijao se nad Melisom Braun, njegovom pomalo zapostavljenom ljubavlju,
i pod tim drugim je nameravao da prenoći. Ona je tako dobra prema njemu, tako blaga, tako
strpljiva, tako ljupka, jedina održiva ljubav u njegovom životu. Kao i mnoge druge žene, u njemu
vidi briljantnog naučnika, genija kome treba pomoći. A on je tako nepažljiv, neveran, rasejan
prijatelj, isuviše vrdav, isuviše tvrdoglavo rešen da se nikad više ne oženi. Nije joj ni telefonirao.
Ona sad tamo sprema večeru. Takvu ženu on nije zaslužio. Od osećaja krivice i novog talasa
nestrpljenja, ogavne mešavine, glasno je uzdahnuo. Da nije možda nadjačao zvuk motora? A evo
opet i Saut Daunsa, da ga podseti da ne sme nikad da popusti, nikad da se predomisli. Šesti brak
njegova konstitucija ne bi podnela.
Gde god da pogleda, ovo je njegov dom, kutak planete u kom se rodio. Njive pregrađene
živicama, koje su nekad obrađivali srednjovekovni seljaci ili nadničari iz osamnaestog veka, još
uvek prekrivaju zemlju mrežom nepravilnih četvorouglova, i svaki potok, svaka međa i svinjski
obor, svako drvo maltene, sve je tu poznato ako ne i imenovano u Knjizi sudnjega dana, nakon
što je Vilijam, osvajač svega i svačega, skovao plan sa savetnicima i 1085. razaslao svoje ljude
po čitavoj Engleskoj. I otad pa nadalje, sve se to stalno iznova i još preciznije imenovalo,
posedovalo, koristilo, procenjivalo, preprodavalo, davalo u zalog; zrelo kao stiltonski sir sa
debelom korom, naseljeno svakovrsnim ljudskim rodom koliko i Vavilon, zasićeno istorijom
ništa manje nego delta Nila, pohođeno duhovima poput kosturnice, u javnom govoru bučno i
neskladno kao vranište. Moglo bi se jednog dana desiti da to drsko i drevno kraljevstvo podlegne
žudnjama mnoštva, neodoljivim snovima o divovskoj metropoli, kombinaciji Meksiko Sitija, Sao
Paula i Los Anđelesa, pa da se razraste od Londona ka Medveju i dalje do Sautemptona i
Oksforda, i opet natrag do Londona, u nekoj modernoj varijanti četvorougla, pokopavajući usput
sve nekadašnje živice i drveće. I ko zna, možda bi to bio trijumf rasne harmonije i sjajnih
građevina, svetski grad, najdivotniji svetski grad na svetu.
Pa kako onda, pitao se Berd dok je avion konačno pravio oštar zaokret i zauzimao položaj
za sletanje sa severne strane Temze, kako ćemo naći snage da se savladamo? Izgledamo, s ove
visine, kao razbokoreni lišaj, razorni cvat algi, plesan što obavija oko gnjile voćke - tako smo
sumanuto uspešni. Visoko letimo, mi i spore!

Pola sata kasnije, avion iz Berlina dotakao je pistu i on se iskrcao četvrti po redu, tegleći
ručni prtljag, hodajući ukočenim brzim korakom, uz nemuževno cupkanje i poskakivanje (kolena,
telo, pa čak ni um, više mu nisu dozvoljavali da jednostavno potrči), niz one zaptivene kapilarne
sudove, čelične cevi obložene tepisima koje su ga vodile kroz utrobu aerodroma ka pasoškoj
kontroli. Brže, daleko brže, zapucati pored stometarske pokretne trake nego se probijati između
snenih, nepokretnih putnika i prtljaga kojim blokiraju prolaz. Bar deset mladih muškaraca iz
njegovog aviona, koji su efikasnije žurili, prestiglo ga je na tom potezu, sve vitki, kratko
podšišani poslovni tipovi, s lepršavim kišnim mantilima preko ruke, neopterećeni kabastim
torbama na ramenu, samo proleću i usput ležerno ćaskaju. Avenija reklama za bankarske i
poslovne usluge, bljutavo duhovitih, upadljivih po svaku cenu - jasno, advertajzing je polje za
trećeligaše - dodatno ga je nervirala u neprovetrenim, prejako osvetljenim hodnicima. Bilo mu je
to i više nego poznato, to mentalno gušenje u dodiru sa agresivnom niskom inteligencijom. Pa
sad, planetarna glupost i jeste njegov posao. A kako nema izgleda da stigne na vreme, i sam se
ponaša glupo. U najboljem slučaju, kasniće sedamdeset pet minuta. Kašnjenje je osobeni vid
moderne patnje, sa ugrađenim elementima rastuće napetosti, samooptuživanja, samosažaljenja,
mizantropije i čežnje za nečim što je nedostižno izvan granica teorijske fizike - obrtanjem smera
vremena. Ne vredi tu ni stoicizam, neće ti pomoći da stigneš ranije.
 Za neprirodno visok honorar, trebalo je da govori na tribini posvećenoj energiji, pred
državnim investitorima, menadžerima penzijskih fondova, sve prekaljenim tipovima koje neće
biti lako ubediti da je svet, njihov svet, ozbiljno ugrožen te da bi svoje investicione modele
morali usmeriti u tom pravcu. Iz puke inercije, slepe profesionalne navike, takvi se drže starih
kućnih duhova, nafte, gasa, uglja, drvne industrije. Na njemu je sad da ih ubedi da će im baš to na
čemu trenutno prave profit jednog dana doći glave. Čekaju ga tamo u Savoju, u dve povezane
dvorane s pogledom na reku, i premda im se unapred izvinio što kasni, uskoro će to društvo
početi da se osipa zbog narednog sastanka, a ono krhko čudo usaglašenih dnevnih obaveza, puna
četiri meseca magije, završiće se još većom skepsom i fatalnim povlačenjem. Drugi razlog ovog
povratka u London jeste sutrašnje potpisivanje, u Američkoj ambasadi, opcije na četristo jutara
polupustinjskog zemljišta u jugozapadnom Nju Meksiku, mrlji ne većoj od zrna peska sred
užarenog beskraja. A kad se ispune zahtevi investitora, kad stigne novac, kad se obezbede
poreske olakšice, počinje izgradnja prototipa u prirodnoj veličini. I na samu tu pomisao zavrtelo
mu se u glavi od nestrpljenja.
Desetak minuta žurbe, i sada je Berd, zadihan, znojav ispod kaputa, stajao zaglavljen pred
pasoškom kontrolom, ukopan u redu od po desetoro u širinu, na stotine u dužinu, pomerajući se
tek za milimetar-dva kroz gomilu molilaca koji su čekali da im se odobri ulazak u rođenu zemlju.
Minuti su se otezali, i osetio je kako ga razum izdaje. Priviđala mu se neka dragocena tečnost -
krv, mleko, vino - koja se odlivala iz cisterne. Nije mogao da savlada rastući osećaj da su mu
prava ugrožena: neko je morao biti tu da ga sprovede preko reda, mimo obične rulje, da ga
oslobodi formalnosti, otprati do limuzine. Zar niko ovde nije čuo za njega? Pa zar nije on VIP?
Da, jeste, kao i svi ostali. U takvim trenucima, mizantropija ga je činila neosetljivim za druge
ljude stisnute oko njega, više mu oni nisu bili saputnici nego ljuti neprijatelji, rivali u nekoj
sporoj trci. Pritom je budno motrio, bilo je to jače od njega, na one padobrance što se muvaju po
rubu vidnog polja, pomeraju se i kad naizgled stoje, da bi se potom neosetno ubacili u red
lukavim premeštanjem s noge na nogu, tananim isturanjem ramena. Jašu drugima na grbači,
kradu tuđe vreme.
Dospeo je do tačke, nadomak kontrolnih pultova, gde je deset amorfnih preklopljenih
redova moralo nekako da se slije u tri. I naravno, neki dugonja pergamentskog lica u loden
kaputu (Berd se oduvek grozio tog stila), već mu se uglavio sleva, hteo bi pukom visinom da se
probije napred, kolenima istura preveliku aktentašnu kao klin. Odjednom, u nastupu bestidne
pravičnosti, Berd je iskoračio da mu postavi rampu, i ona tašna ga je klepila po kolenu. Tek onda
se Berd osvrnuo, uhvatio čovekov pogled i učtivo rekao, premda mu je srce malo jače zalupalo,
„Strašno mi je žao”.
Prekor loše zamaskiran u izvinjenje, tobož fini maniri prema nekome koga bi tog časa
najradije ubio. Dobro došao u Englesku.
Ali pošto mu je video lice, shvatio je da ima posla sa metuzalemskim padobrancem.
Osamdeset pet najmanje, sepijaste pege od perutavog čela pa do naboranog vrata, neki izgubljen
izraz oko opuštenih vilica, otromboljena donja usna malčice uzdrhtala i vlažna. Naravno, starci
imaju prednost. Manje im je vremena preostalo. Skoro pa su mrtvi. Više im se žuri nego njemu, i
red bi bio da oprosti, čak i da se izvini. Ali matorac je već iščezao, ostao negde pozadi, nevidljiv,
osramoćen. Prekasno je da mu ponudi bolje mesto u redu.
I tako se desilo da Berd, bezdušni mučitelj slabih, istupi pred službeno lice donekle
pokajnički, blago zgađen nad samim sobom pa stoga i ne preterano iznenađen što njegova
fotografija, ili datum rođenja ili ime najbližeg srodnika, izazivaju poprilično stručnog mrštenja.
Službenica je žustro prelistala pasoš, odmerila Berda, krenula ponovo da lista odnatraške, a
zatim, pošto se načas zamislila, položila rastvorenu ispravu na skener. Nije imala ni trideset,
možda duplo mlađa od njega. Roditelji, nagađao je, poreklom iz Etiopije. Da je tog trenutka
skliznula s visoke stolice, zaobišla oko pulta i zbacila visoke štikle, i dalje bi ga šila za petnaest
centimetara.
On loptast, usporen, crven od vrućine - i kasni. Ona mačkasto usredsređena na svoj
trenutni zadatak, čuvanje nacionalnih kapija od nepoželjnih. Posmatrao je kako zuri u podatke na
monitoru, kako joj desna ruka, s bledopurpurnim dlanom, nehajno leprša nad tastaturom u potrazi
za još nekim njegovim profilom, malo dubljom perspektivom, odjednom se ponadao. Imao je
utisak da iz visokih greda na tavanici provejava tišina poput sve gušćeg snega, blaženi dah
svežine, i na žurbu je sasvim zaboravio. Ta besprekorna koža što upija, obožava svetlost, te
visoke jagodice (video je samo jednu) s blagim nagibom i izvajanom krivinom, smeđe oči tako
ozbiljno prikovane za njegov slučaj, u srećnom spoju, kako mu se činilo, inteligencije i ljupkosti.
Pre mnogo milenijuma, u hladu baldahina u nekoj tajnoj pustinjskoj utvrdi, geni neke gazele
zalutali su u lokalni ljudski fond. Možda je ova fantazija o mešanju vrsta bila oblik rasizma ili
pukog divljenja, ali kako god da se mogla protumačiti, nije želeo da je se odrekne. Lebdela je i
dalje u vazduhu dok je pogledom gutao crnu levu šaku do iznad članka, duguljastu i uzanu poput
mešalice za salatu, nepomičnu na ulovljenim koricama njegovog prevrnutog pasoša.
Ostao je u takvim stvarima odvažna budala - navike davno ukorenjene, ni mrve mudriji
nego kad mu je bilo dvadeset pet, bez izgleda na napredak, u tome su se sve njegove bivše žene
slagale - i pre nego što je progovorila, podlegao je za trenutak staroj dobroj ideji da graničarku
pozove na večeru. Mnoge je žene, potpuno nepoznate, pozivao na večeru, i nije ga baš svaka
odbijala. Zbližavanje sa Patris otpočelo je upravo takvom jednom gozbom, a izrodilo se u takvu
seriju sramotnih događaja, da se čak i sada, posle deset godina, sećao šta je tada naručio. Bilo je
to predskazanje svega što će uslediti, bila je to kletva: ona raža s kaparima i zagorelim puterom,
presoljena salata od divlje rukole, nakiseli pino griđo, ciknut garantovano, a on isuviše kobno
zateleban da bi pozvao somelijea.
Mlada žena ga je pogledala u oči i rekla, „Mnogo putujete po Bliskom istoku.”
„Mnogo” je zvučalo kao „mnogh”, a iskaz kao pitanje. Lingvisti, nedavno je čuo, to
nazivaju „uzgovor”. Počeo je da se pretvara u jezičkog snoba, obrnutog jezičkog snoba, koji zbog
starosti i ograničenog društvenog miljea gubi osećaj za akcenat i status u savremenoj Engleskoj.
Prošle godine, spetljao se s jednom londonskom kelnericom koja mu je izgledala kao živahna
mala divljakuša iz nekog zabitog socijalnog naselja. Ispostavilo se, međutim, da je odrasla na Sari
Hilsu, u kući sa Latjensovim potpisom skrivenoj među visokim lovorima, a otac joj je bio
matematičar s titulom sera, njegov kolega iz Kraljevskog društva. Berd je utekao glavom bez
obzira. I evo ga sad opet, raspaljenog nekom svojom predstavom o demotskom, ili pikantnom.
Mirno je rekao, „Da, tačno.”
„Libija. Egipat, Sudan. I tako dalje. Poslom znači?”
Klimnuo je glavom.
„A kojim?”
Pitali su ga to već mnogo puta za takvim pultovima. Rekao je, „Energetski konsultant.”
„Je l’ nafta?”
I ponovo, začetak grlenog uzdaha dirnuo ga je u neki nezdrav živac.
„Ne. Solar.”
„Krovni paneli onda?”
Pa i ne baš, ali klimnuo je glavom. Ona zna. U jednom beslovesnom trenutku čedne nade i
bludnog koristoljublja, mašta ga je ponela da preskoči večeru i sleti negde u vreme kad je ona već
dala otkaz u pasoškom i, damski kompetentna, prati ga na putovanjima, radi s njim i za njega,
život je posvetila njemu i njegovoj viziji pročišćenog i rashlađenog sveta koji pogonsko gorivo
dobija iz fotonaponskih ćelija, iz koncentrisane sunčeve energije, a pre svega iz njegove vlastite
veštačke fotosinteze, preko centralizovanih sistema prikopčanih na distrubutivnu mrežu. Naučio
bi je svemu što zna o tankim slojevima, heliostatima, fid-in tarifama. Postala bi efikasna kao sat;
a mimo toga, velikodušna, mišićava, sklona vulgarnostima.
Tek što je započeo s ležernim uvodom, „Vidim, zanima vas...”, ona mu je upala u reč.
„Hvala, gospodine Berde.” Pružala mu je pasoš desnom rukom, preko zapostavljene leve
koja je nepokretno ležala na pultu. Pa naravno! Neupotrebljiva, sasušena, kržljava. Berdova
smešna fantazija dobila je novi zamah, narasla do zaštitničke, roditeljske nežnosti prema njenoj
urođeno beskorisnoj levoj ruci. Na večeri će svakako držati viljušku u desnoj; prirodno, ugledaće
se i on na nju.
Već mu je i poziv bio na usnama kad je skrenula pogled s njegovog lica na red u pozadini,
i dok joj je osmeh bledeo, prozvala, „Sledeći”.
Slabost je to s kojom je primoran da živi, njegova vlastita kržljava ruka, sve te male
duhovne drame, skroz detinjaste, koje po pravilu ne vode nikud, donose mu ponekad nevolje i
sasvim retko radost. Ali slične sanjarije - upravo takvi manični trenuci, kratki plamsaji nerava,
zgusnute ali maglovite epizode koje prepliću opipljivo s nestvarnim, nižu drečave bisere
nemogućeg, skandaloznog i protivrečnog po nekom neuhvatljivom logičkom sledu - to ga je u
ono davno vreme dovelo i do formule za Konflaciju. Poetsko, naučno, erotsko - zašto bi
imaginacija marila kojem gospodaru služi?
Požurio je kroz Prtljag, mimo škripavih karusela i dokonih gomila ispod monitora, kroz
pustu carinu, pored zlokobnog jednosmernog stakla i stolova za pregled od nerđajućeg čelika
nalik na gole ploče u mrtvačnici, izronio na drugu stranu gde su ga sačekali mrtvi pogledi vozača
sa uzdignutim tablama - Kuvajtske pustolovine balonom, Biskup Dolan, Ted iz Kiplingovih
kolačića - a zatim krenuo u suprotnom pravcu prema Odlascima, potpuno svestan da to nije baš
najkraći put ka stepeništu i vozu, mada nije vodio baš ni u pravcu ofucane aerodromske
prodavnice novina, kaiševa za prtljag i sličnih nepotrepština. Da li će ispasti slab i ući kao i
obično? E baš da neće. Ali putanja ga je vukla na tu stranu. Ipak je on nekakav javni
intelektualac, mora biti obavešten, pa je i prirodno da kupi novine, koliko god da je u stisci s
vremenom. U momentima važnih odluka, um se može posmatrati kao parlament, debatna sala.
Nadmeću se različite frakcije, s kratkročnim i dugoročnim interesima ušančenim u obostranom
preziru. Ne samo da se predloži zastupaju i osporavaju, nego se pojedini argumenti iznose samo
da bi zamaskirali neke druge. Umeju te sednice da zastrane pa i da postanu burne.
Odlično je poznavao tu radnju, i činilo se da korača pravo ka njoj. Samo će zaviriti unutra,
iskušati snagu volje, kupiti novine i ništa drugo. Da je bar pokušavao da se odupre pornografiji,
ne bi bilo ništa strašno i ako ne uspe. Ali slike devojaka ili komadića devojaka više ga nisu
posebno uzbuđivale. Banalniji je bio njegov problem čak i od šarenih magazina na najvišoj
polici. Stajao je sada pred tezgom, probirao na dlanu funte među evrima, sa četvoro novina pod
miškom, a ne jednim, kao da bi preterivanje u jednom poduhvatu moglo biti vakcina protiv
drugog, i dok ih je pružao na skeniranje, zapazio je na rubu vidnog polja, negde ispod kase,
svetlucanje onoga što je želeo, što nije želeo da želi, čitavo tuce tih stvarčica u stroju, i već se,
bez ikakve odluke, mašio jedne - kako je samo laka! - i dodao je na gomilu, tako da je delimično
prekrila sliku premijera koji je mahao s ulaza u neku crkvu.
Bila je to staniolska kesica tanko narezanog krompira prokrčkanog u vrelom ulju i
posutog solju, jestivim industrijskim praškovima, konzervansima, poboljšivačima ukusa,
sredstvima za vlaženje i dizanje, regulatorima kiseline i bojama. Čips sa ukusom soli i sirćeta. Još
je bio nadut od ručka, ali ta osobena hemijska gozba nije se mogla pronaći u Parizu, Berlinu ili
Tokiju i žudeo je sad za njom, za aktiničnim ubodom tih trideset grama - po dilerskoj meri. Samo
još jednom da ga prodrma, i nikad više to đubre neće taknuti. Procenjivao je da ima dobre šanse
da mu se odupre bar dok ne sedne u voz za Padington. Gurnuo je kesicu u džep sakoa, uprtio
naramak novina i prtljag na točkićima pa nastavio dalje. Imao je petnaest kila viška. O svojoj
budućoj lakoći već je mnogo puta donosio uopštene odluke i davao skrušena obećanja, često
posle večere s čašom vina u ruci, što bi uvek nailazilo na klimanje parlamentarnih glava.
Redovno ga je poražavala sadašnjost, taj živopisni trenutak suočavanja sa stamenom poslasticom,
još jednom narudžbinom, prekobrojnim obrokom, kad bi kratkoročna frakcija odnela pobedu.
Let iz Berlina pokazao se kao tipičan debakl. Na početku, nakon što je uglavio obimnu
pozadinu u sedište, nepuna dva sata nakon mesnatog germanskog doručka, usredsredio se na
odluke: bez pića osim vode, bez grickalica, samo listovi zelene salate, komadić ribe, ništa slatko,
a u isti mah, kad se umešao onaj mrmoravi ženski glas sa ponudom na srebrnoj tacni, prsti su mu
se sklopili oko nožice šampanjca kojim se zaliva rulanje po pisti. Pola sata kasnije cepao je
paketić prepečenih kukuruznih štapića s nitnama od soli i goveđim premazom, mali prilog uz
džambo džin-tonik. Onda se i stolnjak zabeleo ispred njega, prizor koji je delovao kao neuronski
startni okidač za stomačne sokove. Džin mu je rastopio poslednje ostatke čvrste volje. Odabrao je
predjelo uprkos odluci da takve stvari izbegava: prepeličje batake zamotane u slaninu na pireu od
belog luka. Zatim, kockice svinjskog paufleka posađene na brdsku tvrđavu od pirinča
podmazanog puterom. Reč pavé povukla je još jedan okidač: trotoarska ploča od čokoladnog
biskvita glazirana čokoladom i natopljena čokoladnim prelivom; kozji sir, kravlji sir u gnezdu od
bobica belog grožđa, tri zemičke, čokoladna pepermint bombona, tri čaše burgundca, i
naposletku, kao da će se time iskupiti za sve ostalo, prisilno se vratio na početak menija kako bi
se izborio s obilato nauljenom salatom koja je išla uz prepelicu. Kad su mu odneli poslužavnik,
samo su bobice grožđa na njemu preostale.

Kupio je kartu i smestio se za stočić u polupraznom vozu. Preko puta je sedeo jedan od
onih tipova u ranim tridesetim, obrijane glave, sa dežmekastim licem i vratom odebljalim u
teretani, koji su, bar za Berdovo neuvežbano oko, svi izgledali isto. Ovaj se, međutim, izdvajao
pirsingom na oba uva. Nekoliko diskretnih sekundi utrošili su na pogađanje ispod stola, učtivi
balet takoreći, oko prostora za noge. Onda je mlađi čovek nastavio da ukucava poruku u svoj
mobilni, a Berd je, preletevši pogledom preko naslovnih strana, osetio poznato sužavanje duha
skopčano s povratkom kući. Mogao se zakleti da je baš te novine čitao pred odlazak, ima tome
već više nedelja. Svuda isti naslovi, nad istim fotografijama, sa istim pitanjima. Kada Bler misli
da ode? Sutra? Odmah nakon sledećih izbora, pod uslovom da pobedi? Posle godinu dana, ili
dve, ili kad mu istekne četvrti mandat? Nije li ovo istovetan broj šiitskih građana Bagdada,
postradalih od Al Kaide dok su čekali u redu za hleb? Mimo toga (Berd je premetao po svom
svežnju), cunami je odneo više od četvrt miliona života, što su neki videli kao povod, tačno kao i
prošlog meseca, za raspravu o postojanju Boga. Drugde, kao i uvek, proglasi da je zemlja
ruinirana, njen državni sistem, finansije, zdravstvena služba, pravosuđe i školstvo, vojska,
saobraćajna infrastruktura i javni moral u stanju terminalne nemoći. Iz navike, potražio je vesti o
klimatskim promenama. Danas ništa. Solar? Ništa - ali biće i toga uskoro.
Odložio je novine na susedno sedište i prihvatio se palmtopa, skrolujući kroz petnaest
poruka nakupljenih od poletanja sa berlinskog Tegela. Četrnaest na temu njegovog projekta.
Američki partner, Tobi Hamer, potvrđuje da je Grovenor Skver primio dokumente. Vlasnik ranca
želi da mu se premija uplati na račun u El Pasu a ne onaj u Alamogordu. Lokalna trgovinska
komora volela bi „čistiju” procenu broja radnih mesta koje bi postrojenje donelo građanima
Lordsburga. Kad god bi ugledao ime tog gradića, raspoloženje mu se popravljalo. Sve bi dao da
je već tamo, na severnom obodu naselja, zagledan preko blistavog beskraja u tu jednu tačku,
negde uz pravu liniju puta za Silver Siti, gde će uskoro početi radovi. Lordsburški Holidej In
obaveštava da mu je rezervacija za idući mesec potvrđena, uobičajena soba, i to po sniženoj ceni
za vernog gosta. Po treći put ovog meseca, notica od Brejbija, koji traži sastanak. Mora da je čuo
glasine o dobrim rezultatima na Imperijal koledžu pa hoće da se ogrebe za malo uspeha. Eto ti
sad, isti onaj što je Berdu namestio otkaz u Centru. I naknadna misao od Tobija Hamera.
Pronašao je jeftin izvor gvozdenih opiljaka. Samo jedna lična poruka: Ne zaboravi večeru u 8.
Glavno jelo si ti. Volim te, Melisa.
Volim te. Mnogo mu je puta to napisala i rekla, a on njoj nikad, čak ni u krajnjem zanosu.
I nije to značilo da je ne voli. Nikad u tim stvarima nije bio sasvim siguran. Odavno je naučio da
nikad i nikome ne izjavljuje ljubav. Sa Melisom je strepeo od sledećeg pitanja, onog što po
pravilu sledi iz natprirodne torzije tih dveju reci. Hoće li da joj obeća doživotnu vemost i da bude
otac njenom detetu? Čeznula je za detetom koje su joj životne okolnosti uskratile. Ali kompletna
istorija njegovog slučaja uveravala ga je, sve i da pristane na taj plan, da bi neminovno razočarao
tu iskrenu, ljupku mladu ženu, osamnaest godina mlađu od sebe. U njenoj dobi, žena bez dece
trebalo bi da požuri. Ako nije spreman da ispuni dužnost, morao bi gospodski da se povuče. Njoj
bi svakako trebalo vremena da se prilagodi, a potom i vremena da pronađe zamenu. Ali ne bi ga
ona lako pustila, a ni njemu se baš ne odlazi. S druge strane - da opet izigrava neadekvatnog
muža, po šesti put, da u šezdesetoj ima malo dete. Smešna regresija!
Muka je razgovarati s njom o tome. Poslednjom prilikom, u jednom restoranu na
Pikadiliju, oči su joj zasuzile kad je izjavila kako bi radije ostala bez dece nego da njega izgubi.
Nepodnošljivo. Materijal za Dragu Savetu. Nije mogao da joj veruje. Ako je stvarno voli,
pomislio je, morao bi smesta da je ostavi i oslobodi. Ali sviđala mu se i bio je slab. Kako odbiti
taj neverovatan poklon? Koja bi to druga, pa još i mlada, s toliko nežnosti prihvatila ovakvog
čoveka, blago apsurdnog, niskog, zdepastog, u ozbiljnim godinama, opečenog javnom sramotom,
okuženog lakim mirisom neuspeha, do grla upetljanog u nastranu vezu sa sunčevim zracima?
I tako je napravio najgori mogući izbor. Ne čak ni izbor, pre je to ličilo na instinktivnu
prpu. Ne prekidajući vezu sasvim, držao se na odstojanju - ionako je radio u inostranstvu. Viđao
se s drugim ženama, a sve vreme je u polunadi i potpunom užasu iščekivao njen telefonski poziv
sa vestima o nekom nestrpljivom, darovitom ždrepčetu koje se prikrada s rubova njenog života, i
samo što nije, ili već jeste, došlo na svet. A potom, ako bi podlegao slabosti, odjurio bi natrag da
brani nešto što najednom vidi kao svoje, i ona bi bila zahvalna, ždrepče bi pristiglo (ždrepče dalje
ne pominjati!), mutljavina bi ostala, a on bi bio za korak bliže pogrešnoj odluci.
Odložio je palmtop, zavalio se u sedištu i napola sklopio oči. Na stočiću pred njim,
svetlucav između jedva rastvorenih trepavica, stajao je čips „so i sirće”, a do njega plastična
bočica mineralne vode koju je izvadio momak preko puta. Setio se Berd da bi valjalo da još
jednom pogleda beleške za govor, ali putovanje i onih nekoliko pića uz ručak toliko su ga smlatili
da se osećao, do daljeg, potpuno inertno, pa je stoga rešio da se osloni na dobro poznavanje
materije, kao i na karticu s prigodnim citatima u gornjem džepu. Što se čipsa tiče, želeo ga je
manje nego obično, ali ga je i dalje želeo. Ko zna, možda će mu neko od tih industrijskih
jedinjenja razbuditi metabolizam. Nepce, više nego stomak, nepce mu je žudelo za kiselim
ujedom praha koji obavija svaki hrskavi kolut. Dosad je pokazao pristojnu dozu uzdržljivosti -
voz je već nekoliko minuta bio u pokretu - pa i nema više razloga da se savlađuje.
Uspravio se u sedištu i nagnuo napred, pa zatim, s laktovima na stolu, brade poduprte
šakama, nekoliko sekundi zamišljeno piljio u drečavi omot, srebrne, crvene i plave boje, sa
životinjicama iz stripa razigranim ispod Junion Džeka. Tako detinjasta, ta njegova opsesija, tako
slabićka, tako štetna, pravi mikrokosmos svih grešaka i ludosti koje je u životu počinio, večitog
nestrpljenja da ono što poželi istog časa i dobije. Dohvatio je kesicu obema rukama i rastrgao joj
gornji rub, oslobađajući lepljiv miris uprženog ulja i sirćeta. Posredi je bila vešta laboratorijska
simulacija one radnje na ćošku s ribom i pomfritom, scenski prikaz dragih uspomena i žudnji i
pripadnosti naciji. Nije ta zastava bila slučajan izbor. Izvukao je jedan kolut palcem i kažiprstom,
vratio kesicu na sto, pa se udobno naslonio. Takav je on čovek, zadovoljstva uzima ozbiljno. Trik
je u tome da komadić legne na sredinu jezika i da se onda, posle trenutnog razlivanja senzacije,
snažno prignječi i skrcka o nepce. Po njegovoj ličnoj teoriji, ta nepravilna tvrda površina ostavlja
na mekom tkivu sićušne ogrebotine koje upijaju so i hemikalije, što proizvodi onaj blag i
jedinstven doživljaj prijatnosti-bola.
Kao veliki vinski majstor na važnoj degustaciji, sklopio je oči. Kad ih je otvorio,
prostrelio ga je sivoplavi pogled saputnika s druge strane stola. Tek neznatno postiđen, Berd je
nestrpljivo odmahnuo rukom i pogledao u stranu. Jasno mu je bilo na šta liči, na debelu budalu u
izvesnim godinama u nekom dubokom opštenju s mrvom nezdrave hrane. Ponaša se kao da je
sam. Pa šta onda? Sve dok nikoga ne pozleđuje i ne vređa, to je njegovo pravo. Više nije toliko
mario šta drugi misle o njemu. Ima i starenje svojih prednosti, a ovo sad je dobar primer. Da bi
pokazao čvrstinu ličnosti, nipošto s ciljem da zadovolji niske potrebe, ispružio je ruku da uzme
još jedan čips, i na pola puta, ponovo se susreo sa drskim pogledom onog tipa. Bio je to pogled
suženih očiju, tvrd, netremičan, koji je malo šta izražavao osim divljačke radoznalosti. Berdu je
prošlo kroz glavu da možda sedi licem u lice sa psihopatom. Jaka stvar. Ima i on nečega takvog u
sebi. Zbog slane skrame zaostale iz prvog kruga imao je utisak da mu desni krvare. Zavalio se u
sedištu, otvorio usta i ponovio doživljaj, mada je ovog puta držao oči otvorene. Neizbežno, drugi
čips bio je manje pikantan, manje iznenađujući, manje razoran od prvog, a upravo je to
podbacivanje, to čulno razočaranje, budilo potrebu, poznatu zavisnicima od droga, za pojačanom
dozom. Poješće dva čipsa odjednom.
Tada je, podigavši pogled, primetio da njegov saputnik sedi nagnut napred, i dalje s onim
sablasnim ukočenim pogledom, nalakćen na sto, možda i u svesnoj parodiji. I onda, oborivši ruku
iz lakta, kao da kranom zahvata u kesu, momak je ukrao jedan čips, verovatno najveći u paketu,
dve-tri sekunde ga držao naspram lica, pa krenuo da ga jede, ne istančano kao Berd, već
bezobrazno meljući vilicama, otvorenih usta tako da se moglo nazreti kako mu se krompir na
jeziku pretvara u kašu. Nije stigao ni da trepne, toliko je uporno zurio. A sam čin bio je toliko
flagrantan, toliko neortodoksan, da je čak i Berd, inače sasvim sposoban za nekonvencionalnu
misao - kako bi drugačije dobio Nagradu? - mogao samo da sedi zamrznut u šoku pokušavajući,
dostojanstva radi, da sačuva bezirazno lice, da ne oda ni tračak emocije.
Gledali su se netremice kao u klinču, i Berd je sada čvrsto rešio da ne skreće pogled.
Nema zbora, tip se ponaša agresivno, taj njegov čin je gola krađa, koliko god da je roba trivijalna.
U slučaju fizičkog obračuna, Berd nije sumnjao da bi u roku od nekoliko sekundi završio na
podu, sa smrskanim šakama ili glavom. Ali mogao bi tu postojati još jedan element, nekakva
vragolija iza čelične fasade i prezira prema apsurdnom matorcu koji se naslađuje nezdravom
hranom. Ili izazov, u starinskom situacionističkom ključu, na račun kockastog buržuja. Ili još
gore, momak misli da je Berd gej, pa da mu je ovo neka fora za nabacivanje, moderna lozinka
poznata samo pripadnicima izvesnih podgrupa koji bi Berdovu purpurnu svilenu kravatu, čisto
hipotetički, pročitali kao podsvesan signal, otvoreni poziv na zavođenje. Pa zar nije minđuša na
ovom ili onom uvu, zaboravio je kojem, nekad važila kao obeležje seksualne orijentacije? Ovaj je
pak imao po dve minđuše u svakom uvu. Fizičar je mnogo znao o svetlosti, ali o formama javnog
izražavanja u savremenoj kulturi nije imao pojma. Konačno, vrativši se na početnu pretpostavku,
Berd se još jednom zapitao nije li možda njegov saputnik psihijatrijski slučaj na ilegalnom
odmoru od litijuma, u kom slučaju ne bi valjalo da mu toliko zuri u oči. Istog časa, Berd je
skrenuo pogled i uradio jedino što mu je palo na pamet. Uzeo je još jedan čips.
Šta je drugo očekivao? Taman kad se čips našao na Berdovom jeziku, tip je ponovo
oborio ruku, i ovog puta uzeo dva, upravo kao što je Berd nameravao, i pojeo ih u istom onom
razmetljivom, vulgarnom stilu. Da sad zgrabi kesicu sa stola, to zacelo ne bi bio dobar potez -
previše fizički, previše nagao. Opasno je, to zadiranje u novu teritoriju, da je povoda za tuču. Ko
bi priskočio da ga spasava ako bi dotle došlo? Berd se osvrnuo da osmotri kupe. Putnici su čitali,
ili tupih lica zurili u prazno, ili kroz prozor u smrznuta predgrađa zapadnog Londona, nesvesni
tekuće drame. Šta pa ima zanimljivo u dvojici ljudi koji ćutke dele kesicu čipsa? Paradoksalno,
ali kako je Berd to video, logičnije je bilo terati dalje u istom pravcu. Ne dolazi u obzir da uvuče
rogove i dozvoli jačem da uzme celu kesicu. Neće Berd uzmicati pred siledžijom. Jeste da je
nizak i pregojen, ali ima razvijen smisao za pravdu i uvek stoji uspravno. Ume i da se zaleti pa šta
bude. Ponekad to ima pogubne posledice. Uzeo je još jedan kolut prženog krompira. Protivnik,
koji ga je i dalje fiksirao, učinio je isto. Onda ponovo, i ponovo, još dva kruga, ruke su im se
naizmenično obrušavale na kesicu, u postojanom, pre odmerenom nego brzom ritmu, a da se
nijednom nisu bukvalno dotakle. Kad su preostala samo dva čipsa, momak je ščepao kesicu i, u
parodiji učtivosti, ponudio ih Berdu. Jedini odgovor na ovu, finalnu uvredu, bio je da saputniku
okrene leđa.
Zaista je to bio nečuveni bezobrazluk. Voz je počeo da usporava, ljudi su već uzimali
kapute, kompjuterizovani glas podsećao je putnike da ne izlaze bez prtljaga. Potezom koji je
zapečatio njegov trijumf, mlađi čovek je zgužvao staniolsku kesicu i bacio je u korpu za otpatke
ispod stola. Marljivo, rukom je počistio mrve i zrnca soli. Berdovo poniženje bilo je kompletno.
Tako je to kad počneš da stariš, kad krenu da te šutiraju mladi, snažni, a ti nemoćan da uzvratiš
udarac. Ogrejan tračkom samosažaljenja, uvideo je da sve moguće nepravde, istorijska
ugnjetavanja, bespravna osvajanja, haotične ratne avanture, tiranska kršenja vladavine prava, da
je sve to sabrano u ovom jednom trenutku, te da i njega samopoštovanje i dužnost prema svim
gubitnicima na svetu obavezuju da pokaže makar simboličan otpor. U protivnom, gnušaće se
samog sebe dok je živ. Poskočio je, zgrabio protivnikovu bočicu vode, besno je otvorio i počeo
žudno da pije - ionako je bio žedan - i ispio je do dna, do poslednje kapi sadržane u tih dva i po
deci. Bacio je bočicu na sto sa prkosnim, šta-mi-možeš, izrazom. Plavi poklopac otkotrljao se na
pod.
Momak se načas zamislio, potom ustao i iskoračio u prolaz između sedišta, pokazujući se
u punoj visini, oko metar i devedeset. Berd, koji se već kajao zbog svog prkosa, ostao je na
sedištu, rešen da ne povija kičmu. Momak je posegnuo uvis, pa glatkim zamahom prenapumpane
mišice strgao Berdov prtljag sa police, i nežno ga spustio pored vlasnika. Ako je time mislio da se
iskupi, Berd nije bio dirnut, i uzvratio je krvoločnim pogledom punim prezira. Neprijatelj je
neodlučno zastao, piljeći odozgo u starijeg čoveka nekako bolno i sažaljivo, a zatim se okrenuo i
krupnim korakom izašao iz kupea.
Berd ga je pustio da malo odmakne pa tek onda ustao. Nije želeo da ga ikad više vidi.
Prošao je pun minut pre nego što je istupio na peron. Već pomalo uzdrhtao, od gneva i šoka, ili
od jednog i drugog podjednako, na jedvite jade se uvukao u kaput - kaiš je nekako uspeo da se
zašnira oko rukava. Pertla mu je bila razvezana. Dok se saginjao da je pritegne prstima koji ga još
nisu sasvim slušali, setio se one hrpe novina i rešio da je tamo i ostavi. Konačno, manje-više
pribran, zaputio se peronom prema rampi za overu karata. Urezaće se mu se taj momenat u
pamćenje i ostaće da lebdi kao senka nad svakim novim preračunom vlastite prošlosti, svakim
prerađenim ili ulepšanim osvrtom na ličnu istoriju, vlastitu glupost i tuđe pobude. Zastao je na
pet-šest metara od rampe. Spustio je točkice na zemlju i zavukao ruku u džep na sakou da potraži
kartu. Napipao je nešto drugo, nešto plastično, kabasto, lako, krckavo. Kao kroz maglu, setio se
mađioničarskog trika koji je u detinjstvu video na seoskom slavlju, kada je neki majstor od zanata
iz uva desetogodišnjeg Majkla Berda izvukao jaje, ili zeca ili pile, nešto fizički nemoguće, taman
kao i ovo sad: njegov čips, onaj koji je već pojeo. Izvukao je kesicu i, potpuno zatečen, samo
piljio u nju, u Junion Džek, u razigrane životinjice iz stripa, priželjkujući da se opsena rasprši. A
ona druga kesica? Kakva je to samo bila poplava, ta rekalibracija svakog pojedinog trena, svakog
impulsa, naravi onog momka kome je samo želeo da vidi leđa, i utiska koji je on, Berd, zacelo
ostavio - ludak izopačeni.
Toliko je grdno pogrešio da ga je načas obuzeo osećaj slobode, čudnovato blizak radosti.
Svako pravdanje bilo bi izlišno, nije imao čime da se brani. Imao je pritom neveseli poriv da se
nasmeje. Greška je bila tako nedvosmislena, tako nepatvorena, video je sebe tako potpuno
razgolićenog, obnaženu budalu, da se osećao pročišćeno i iskupljeno, kao pokajnik, kao ushićeni
srednjovekovni grešnik sa bičem i sveže odranim leđima. Taj nesrećnik kome si pohlepno oteo
hranu i vodu, koji ti je ponudio i poslednji zalogaj, spustio ti prtljag s police, bio je čovek prema
bližnjem. Ne, ne, nije sad trenutak za to, mučna restrospekcija moraće da sačeka.
I mada je trebalo da požuri na sastanak, prilično se dugo zadržao u gužvi na peronu, ispod
udaljenog staklenog krova i zbrkanih odjeka iz visine, dok su ga putnici zaobilazili, i držao je tu
kesicu čipsa na grudima, pod utiskom, sasvim pogrešnim, da je doživeo duboko prosvetljenje.

U taksiju od Padingtona do Savoja pomislio je kako mora paziti šta radi, jer osećao se
malerozno a ubrzo je trebalo da stane za govornicu, a posle toga, u pauzi između sesija, po
ugovoru je bio obavezan da se muva okolo i ćaska sa delegatima, pa bi se lako moglo desiti i da
naleti na novinare, muškarce i žene kojima humana i inteligentna lica služe kao maska za
nemilosrdnu grabljivost. Jasno je njima iz ranijih uspeha da bi ga mogli navući na indiskreciju, ili
bar na neku bombastu hipotezu - nije li njegova dužnost da bude slobodouman? - koja bi u štampi
zvučala suludo ili ćaknuto, nakon što je očerupaju od svake uslovnosti, svake ograde, svakog
zrnca humora. Već ga je jedna spekulativna opaska koštala novinskog naslova „Profa nobelovac:
Kraj sveta na vidiku”.
Njegov lični kraj - kako se onda činilo - desio se koliko prošle godine i, što je najčudnije,
već je polako padao u zaborav. Moglo se to shvatiti kao neka vrsta oproštaja. Svi su znali da se
desio nekakav karambol, neko kovitlanje medijskih struja oko Majkla Berda, ali detalji su gubili
oštrinu. Dokazano je da je u nečemu pogrešio, ili je od samog početka bio u pravu? Da li je
nekoga napao, ili je sam bio žrtva? Nije li taj neko uhapšen? U ono vreme, kad se nadigla bura,
jedan kolega, eminentna figura u kompjuterskom modelovanju, rekao mu je da je slika nobelovca
kojeg s lisicama sprovode kroz razjarenu rulju objavljena u četristo osamdeset i tri dnevna lista.
Taj podatak je Berd dobro upamtio, bilo je to planetarno poniženje, ali činilo se da ga niko drugi
ne pamti. Nova štiva zamaglila su javno sećanje, sveži skandali, sportski događaji, ispovesti, rat,
tračevi o slavnima i jedan cunami uspeli su da prebrišu sve njegove grehe. Bujica koja je tekla
dvanaest meseci, narastajući iz dana u dan, izbacila ga je na sigurnije tlo.
Pa i njegovo lično sećanje na te događaje, na njihov osoben emotivni ton, rasipalo se već
u fragmente. Čovek u središtu medijske pažnje prolazi kroz neku vrstu vrtoglavice i pometenosti.
Milošću sudbine, ta njegova spomen-mrlja polako se razlivala u nerazgovetan vodeni žig. Ali
pojedini detalji ostali su jasni, stalno iznova oživljavani prepričavanjem. Verovao je da su
anegdote pogubne za konverzaciju, a ipak ih je i dalje pričao. Često bi objašnjavao da lisice na
rukama nisu čelično hladne, kao što se da pročitati u detektivskim romanima. Njegove su bile
zagrejane od dugog prepodneva provedenog u gabardenskom prsluku policajke koja ga je
uhapsila. Taj intimni stisak oko članaka, osećaj prenesene telesne toplote, upravo je to delovalo
zlokobno. Isto tako, postoji kliše da, kad pročitate novinski članak o nečemu što vam je lično
poznato, redovno naiđete na grešku u bar jednom ključnom detalju. Ali njegovo iskustvo bilo je
drugačije. Ostao je zadivljen količinom tačnih podataka koji su tada iskopani o njemu. Iskrivljenu
sliku proizvodio je način na koji su servirani, složeni u mozaik dodatnih insinuacija, na milimetar
od domašaja advokata za klevete. Podjednako je bio impresioniran istraživačkim radom, time
kako su neumorni novinski pregaoci, za samo nekoliko dana, duboko prodrli u mračna područja,
u slamove jednog prenaseljenog ličnog života, izvukavši, u jednom konkretnom slučaju, bisere
zlobe od starijeg brata njegove treće žene, maltene mutavog samotnjaka koji je oduvek mrzeo
Berda i koji je živeo bez telefona kraj neke kozje staze na pustom severozapadnom rtu ostrva
Bruni naspram obale Tasmanije.
Štampa je Berdov život preturila naglavce kao korpu za otpatke. Samo je trebalo malo
protresti, pa da svakojaki poluzaboravljeni okrajci izađu na videlo. U nekim drugačijim
okolnostima, vredelo bi čak i platiti za takvu uslugu. Nezavisno jedna od druge, njegove bivše
žene, dobre stare Mejzi, Rut, Elinor, Karen i Patris, odbile su da govore za novine. Ovo ga je
duboko ganulo. Od nekadašnjih ljubavnica, većina se ponela lojalno, i samo je pozadina
propevala: jedna laboratorijska asistentkinja, jedna kancelarijska službenica. I dve naučnice
takođe, promašene, nikogovićke, obe. Intrigantno, pojavile su se i prevarantkinje. Na zvuk
Poslednje trube, patuljasti odred bivših ljubavnica i samozvanki izmileo je na svetlost iz svojih
grobnica i katakombi, da stane pred Tvorca svojega, nekog novinara sa čekovnom knjižicom, i
ocinkari Berda kao ženomrsca, eksploatatora, gnjidu običnu.
Ali ni ćutanje ni lojalnost nikom nisu doneli poštedu. Pokrivenost je bila totalna. Sve dok
se medijska pažnja nije preusmerila na neki fudbalski skandal, on im je bio omiljena igračka. U
karikaturi na jednoj naslovnoj strani prikazali su ga kao pohotnog jarca koji mlitavim papkom
pokazuje na natpis: „Opširnije unutra: Berdove ženske”. Kad je malodušno otvorio novine i
preleteo preko te galerije likova, koja je uključivala koleginice, stare prijateljice, supruge, Melisu,
nešto se tog časa u Berdu prelomilo i neki unutarnji glas, čeličan, oguglao na poniženja, počeo je
da mrmori kako njegov učinak za tri-četiri decenije i nije tako loš, kako sve te žene zrače
kvalitetom, visokim stepenom samosvesti. Što se prevarantkinja tiče, slobodnih umetnica, bilo ih
je zapravo tri, ne baš lepe. Ali kako da ga ne zagolicaju te fiktivne noći koje su provele s njim?
Osećao se polaskano.
U celini, međutim, bilo je to žalosno razdoblje. Počelo je dosta naivno, kad je jednim
klikom na miša prihvatio poziv da bude počasni direktor vladinog programa koji je trebalo da
promoviše fiziku po školama i univerzitetima, da na fiziku primami više postdiplomaca, više
profesora, da veliča dostignuća iz prošlosti, a fizičare da predstavi kao intelektualne heroje. U
vreme kad je ponuda stigla, bio je zaposleniji nego ikad u životu i mogao je tako lako da odbije.
Vodio je projekat veštačke fotosinteze na Imperijal koledžu, gde je petnaestoro ljudi radilo za
njega. I dalje je bio u Centru, mada uglavnom zbog redovne plate. I bilo je važno, činilo mu se,
da svoju novu delatnost drži van domašaja Džoka Brejbija. Berd je već bio osnovao kompaniju,
kupovao je patente za katalizatore i druge procese, a pronašao je i Tobija Hamera, žilavog bivšeg
pijanca, fiksera i posrednika, koji se podjednako dobro snalazio u fakultetskoj birokratiji,
organima pravosuđa i domovima spekulativnih kapitalista. Berd i Hamer tragali su za solarno
bogatom lokacijom, najpre u libijskoj Sahari, zatim u Egiptu, pa u Arizoni i Nevadi, i naposletku,
što je bio pristojan kompromis, u Nju Meksiku. Sada je Berd poletno stremio ka zadatom cilju i
oslobađao se mnogih starih sinekura. Ali ta molba stigla je preko Instituta za fiziku i teško da se
mogla odbiti.
I tako je prvi put seo za sto sa svojim odborom u jednoj seminarskoj sali na Imperijal
koledžu. Kolege su mu bile tri profesora fizike sa Njukasla, Mančestera i Kembridža, dva
gimnazijska profesora iz Edinburga i Londona, dva direktora osnovne škole iz Belfasta i Kardifa,
i jedna profesorka naučnih studija sa Oksforda. Berd je zamolio članove da mu se redom
predstave i kažu po reč-dve o sebi i svom radu. To je bila greška. Profesori fizike su previše
pričali. Bili su impresionirani sopstvenim delom i nagonski skloni nadmetanju. Ako je prvi rešio
da zađe u sitna crevca, onda se i drugi i treći morao ugledati na njega.
Berdovo nestrpljenje da čuje profesorku naučnih studija nije bilo puki refleks, pošto je i
sam taj predmet za njega bio novost. Ona je govorila poslednja, a predstavila se kao Nensi
Templ. Lice joj je bilo okruglo, ne baš dražesno, ali prijatno i otvoreno, sa jasno oivičenim,
gotovo detinjim, rumenilom od jagodice pa do vilične kosti. Pomislio je kako ništa ne bi smetalo
da je pozove na večeru. Započela je opaskom da je ona jedina žena u sali, te da već i sastav
odbora ukazuje na jedan od problema kojima bi se morali pozabaviti. Oko stola, svi po redu,
uključujući i Berda, koji je poznavao sve prisutne osim Nensi Templ, promrmljali su ponešto u
znak svesrdne podrške. Hipnotičan pevajući ton u njenom glasu nosio je pečat Alstera. Potvrdila
je da je odrasla u predgrađu Belfasta, tipičnom za srednju klasu, i pohađala Univerzitet Kvins,
gde je studirala socijalnu antropologiju.
Rekla je da će svoju oblast najbolje objasniti ako u kratkim crtama predstavi jedan svoj
noviji projekat, detaljnu četvoromesečnu studiju o genetskoj laboratoriji u Glazgovu koja se
spremala da izoluje i opiše jedan lavlji gen, Trim-5, i njegovu funkciju. Cilj joj je bio da
demonstrira da je taj gen društveno uslovljen, kao i svaki drugi. Bez mnogobrojnih naučnih alata
za „tekstualizaciju” - jednofotonski luminometar, protočni citometar, imunofluorescencija, i tako
dalje - ne bi se moglo reći da taj gen uopšte postoji. Takvi alati su skupi, obuka operatora je
skupa, oni su, dakle, zasićeni društvenim značenjima. Pomenuti gen nije bio objektivan entitet,
nije samo čekao da ga naučnici otkriju. Bio je to doslovni proizvod njihovih hipoteza, njihove
kreativnosti, pa i njihovih instrumenata, bez kojih ne bi ni mogao biti otkriven. A kad su ga
konačno formulisali, po modelu takozvanih baznih parova i njegove pretpostavljene funkcije, taj
opis, tekst, imao je značenje, dobijao je dimenziju realnosti, samo unutar ograničene mreže
genetičara sposobnih da ga pročitaju. Izvan te mreže, Trim-5 nije postojao.
Tokom ove prezentacije, Berd i ostali fizičari slušali su s blagom nelagodom. Izbegavali
su, učtivo, razmenu pogleda. Bliže im je bilo konvencionalno gledište, da svet postoji nezavisno,
sa svom svojom misterijom, u iščekivanju opisa i objašnjenja, mada to ne sprečava posmatrača da
ostavi otiske prstiju po celom polju posmatranja. Berd je već nešto načuo o ubrzanom širenju
čudnih ideja na odsecima za „slobodne” veštine. Pričalo se kako studenti na humanističkim
katedrama uče da je nauka samo još jedan sistem verovanja, ni više ni manje istinit nego religija
ili astrologija. Bio je uveren da su to samo klevete protiv kolega koji naginju veštinama.
Rezultati, zacelo, govore sami za sebe. Ko bi primio vakcinu koju je izumeo neki sveštenik?
Kad je Nensi Templ stigla do kraja izlaganja, istovremeno su se javili Njukasl i
Kembridž, pre začuđeni nego ljuti. „A kako bi se tu uklopila Hantingtonova bolest, na primer?”,
govorio je jedan dok je drugi pitao, „Da li vi iskreno verujete da ono o čemu nemate saznanja ne
postoji?”
Berd, kavaljer do koske, osetio se dužnim da je zaštiti i spreman je bio da se umeša, ali
profesorka Templ započela je svoj odgovor staloženo i tolerantno.
„Hantingtonova bolest je takođe kulturno markirana. Nekad je bila narativ o božanskoj
kazni ili posednutosti demonima. Trenutno je to pripovest o defektnom genu, a jednog dana će
verovatno mutirati u nešto drugo. Kad su u pitanju geni o kojima nemamo saznanja, pa,
očigledno, tu nemam šta da dodam. A što se tiče već opisanih gena, jasno je da o njima
saznajemo isključivo posredstvom kulture.”
Upravo je taj njen miran ton izazvao bučno negodovanje, i ovog puta je predsedavajući
odlučno intervenisao - imao je iskustva s takvim igrama - kako bi podsetio odbor da je vreme
ograničeno i preusmerio pažnju na drugu tačku dnevnog reda. Planirano je da se sastanu dvanaest
puta za trinaest meseci i potom donesu preporuke. Sada je trenutak da utvrde provizorne datume.
Kasnije istog popodneva, odbor se nanizao oko dugačkog stola u sali Kraljevskog društva
povodom medijske promocije nečega što je vladina služba za odnose sa javnošću nazvala Fizika
U. K. Imalo je to i svoj logo izložen na štafelaju, frivolan monogram sa slovima E, M i C na
kvadrat pobodenim u znak jednakosti, tako da je ličio na asimetričan baštenski žbun. Berd je
predstavio svoje kolege, izneo dve-tri uvodne opaske pa dao reč novinarima, koji su, pogureni
nad kasetofonima i beležnicama, delovali potišteno zbog ozbiljnosti zadatka, tako skandalozno
lišenog svake kontroverze. Ko da istupi hrabro protiv nekih tamo fizičara? Pitanja su
nezanimljiva, odgovori pedantni. Čitav projekat ima žalosno visoke ciljeve. Zašto da čine uslugu
vladi opširnim izveštavanjem?
Onda je jedna žena iz umereno žutog tabloida postavila pitanje, takođe rutinsko,
manje-više prežvakano, i Berd je odgovorio, kako mu se činilo, sasvim uljudno. Tačno, žene nisu
dovoljno zastupljene u fizici i oduvek je to tako. Često se raspravlja o tom problemu, i naravno
(imao je ovde na umu profesorku Templ) da će njegov odbor istražiti nove načine da se veći broj
devojaka zainteresuje za ovu nauku. Po njegovom mišljenju, institucionalne prepreke ili
predrasude više ne postoje. U nekim drugim naučnim oblastima žene su dobro zastupljene, a u
nekima i preovlađuju. A onda, pošto je sam sebi bio dosadan, dodao je kako će jednog dana
možda svi morati da se pomire s činjenicom da je dostignut izvestan plafon. Premda ima mnogo
darovitih fizičarki, nije nezamislivo da će one uvek ostati u manjini, koliko god znatnoj, u ovoj
konkretnoj oblasti. Sasvim je moguće da će uvek biti više muškaraca koji žele da se bave
fizikom. U kognitivnoj psihologiji vlada opšta saglasnost, utemeljena na širokom spektru
eksperimentalnih radova, o tome da, statistički gledano, postoje bitne razlike između muškog i
ženskog mozga. Nipošto se tu ne radi o rodnoj superiornosti, niti je to stvar društvenog
uslovljavanja, iako naravno i taj faktor igra otežavajuću ulogu. U pitanju su već mnogo puta
ustanovljene urođene razlike u kognitivnim sposobnostima. Pokazalo se naime, u studijama i
metastudijama, da žene, u proseku, poseduju veće jezičke veštine, bolju vizuelnu memoriju,
jasnije emotivne sudove i superiornost u matematičkim proračunima. Muškarci postižu bolje
rezultate u rešavanju matematičkih problema i apstraktnom rasuđivanju, kao i u osećaju za
vizuelno-prostorno. Muškarci i žene imaju različite prioritete u životu, različito gledaju na rizik,
na status, na hijerarhije. Iznad svega, a ovo je i najuočljivija razlika, možda i jedina standardna
devijacija, koja se stalno iznova proučava: još od ranog uzrasta, devojčice se više zanimaju za
ljude, a dečaci za predmete i apstraktna pravila. A ta razlika odražava se i na naučne oblasti za
koje se one najčešće opredeljuju: više žena u biološkim i društvenim naukama, više muškaraca u
inženjerskim strukama i fizici.
Berd je primetio da polako gubi pažnju publike. Izrazi poput „standardne devijacije”
obično tako deluju na novinare. Nekoliko njih u zadnjim redovima živo je razgovaralo. U prvom
redu, jedan iskusniji reporter gospodskog držanja sklopio je oči. Berd je odlučno krenuo u
završnicu. Nema sumnje da još mnogo toga moramo uraditi da bi se žene u većem broju
opredeljivale za fiziku i da bi se tamo osećale dobrodošlo. Ali u jednoj od mogućih budućnosti,
možda će se pokazati da je uzaludno težiti paritetu kad postoje i druge naučne grane koje su
ženama privlačnije.
Novinarka koja je postavila pitanje tupo je klimala glavom. Iza nje, neko drugi se već
javljao s nepovezanim pitanjem. Potonulo bi to jutro u zaborav kao i svako drugo, da profesorka
naučnih studija nije baš tada ustala, crvena kao bulka, poravnala svoju hrpu papira tresnuvši ih o
sto i pred svima objavila, „Pre nego što izađem da se ispovraćam, mislim stvarno, da se divljački
ispovraćam zbog ovoga što sam čula, hoću javno da podnesem ostavku na članstvo u odboru
profesora Berda.”
Zaputila se krupnim korakom prema izlazu, sred žagora glasova i škripe odgurnutih
stolica na golom parketu kad su novinari poskakali na noge. Najzad profesionalno angažovani,
očarani, spremni na sve, masovno su pohrlili za njom.
Dok se sala praznila, profesor Džek Polard, stručnjak za kvantnu gravitaciju sa Njukasla,
koji je nedavno držao Ritova predavanja i delovao sveznajuće, rekao je Berdu na uvo, „Sad si ga
nagrabusio. Ona ti je, znaš, postmodernista, pobornik tabule raze, zakleti društveni
konstruktivista. Svi su oni takvi, znaš. Hoćemo li na kafu?”
U to vreme, Berdu su ovakvi termini malo značili. Imao je samo jednu misao. Nije to
način da se podnese ostavka. A zatim još jednostavniju naknadnu misao. Moraće što pre da se
izgubi, mada je jasno da bi Polard voleo malo tračarenja. Pod drugačijim okolnostima, Berd bi
drage volje proveo s njim sat ili dva u nekom kafeu. Postojala je ta zajednica, međunarodna grupa
promenljivog sastava gde su se svi poznavali, ljubomorno, srdačno, posesivno, svi nerazdvojni
saputnici, uz pojedine znamenite pokojnike i odmetnike, još od herojskih starih vremena klasične
teorije struna i njene potrage za gralom, objedinjenjem fundamentalnih sila sa gravitacijom.
Uvideli su s vremenom i ograničenja struna pa su prigrlili superstrune i heterotičku teoriju struna,
da bi na kraju tragovima tih niti stigli do laguma materinskog utočišta M-teorije. Svaki je pomak
donosio nove pakete problema, neusaglasivosti, fizičkih nemogućnosti. Deset dimenzija, a zatim,
s pogledom unazad na pionire supergravitacije, jedanaest! Dimenzije čvrsto napakovane na šest
krugova, ponovno otkrivanje Kaluce i Klajna iz devetsto dvadesetih, zakučaste čarolije
Kalabi-Jauovih manifolda i orbifolda! I neponovljiva drama svemira u njegovoj prvoj stotinki
sekunde! Nije Berd igrao kreativnu ulogu, a ni matematički nije bio baš na tom nivou, ali tračeve
je znao. Kao i viceve - ono kad je strunaš uhvaćen u krevetu s drugom, pa rekao supruzi, „Draga,
sve mogu da objasnim!” Kako je to bio dug i težak put, a takav je i ostao - krajnji dometi
čovekove intelektualne moći naporedo s običnim ljudskim pričama. Teoretičar koji je zapostavio
smrtno bolesnu suprugu, a opet nije uspeo da dođe do nove postavke problema. I onaj neznani
postdoktorand što je razrešio niz protivrečnosti jednim oslobađajućim uvidom koji mu je uništio
zdravlje. Pa čuveni kongres kad su sramno preskočili jednu staru eminenciju. Onaj dupelizac i
medoikritet koji se dočepao supergranta. Kobna svađa između dvojice velikana koji su nekad
delili laboratoriju.
Da, prijalo bi mu malo ćaskanja, ali slutio je oko sebe neko pritezanje, nešto poput
nabiranja tame ili odgovarajućeg emotivnog stanja. Bio je u gadnom sosu, i morao je ispariti dok
se još dublje ne zaglibi. Na brzinu se izvinio Polardu i ostalima, dohvatio aktentašnu i krenuo iz
sale, prošao predvorjem, pa kroz glavni ulaz. Napolju, činilo se kao da sunčeva svetlost i gradska
vreva u pozadini smanjuju njegove brige. Verovatno bi isto dejstvo imali i planinski vrhovi.
Možda je ovo velika frka ni oko čega. U prolazu je uhvatio odlomke trotoarske pres-konferencije
Nensi Templ, onaj njen pevajući razložan ton: „... ponovno oživljavanje eugenike... mračnjačke
tvrdnje o ljudskoj prirodi... neoliberalni nasrtaj na kolektivitet...” Kao poručeno za udarne
naslove u tabloidima. Neki od novinara u gužvi oko nje koristili su krov jednog automobila kao
pisaći sto, drugi su već diktirali izveštaje u telefon. Profesorka možda i nije bila svesna da to
uzbuđenje ima bilo kakve veze sa državnim poslovima. Jedan od vladinih odbora bio je u
neprilici. Novi Blerov promašaj.
Berd se nije obazirao na glasove koji su ga dozivali dok je prelazio ulicu. Nikad ne
pothranjuj novinske priče o sebi. Ali sutradan se zapitao da nije možda ipak trebalo da se okrene i
vrati, kad je pročitao o svom „povlačenju u mišju rupu”, ispod naslova „Nobelovac protiv
laboratorijskih cica”.
 Isprva se činilo da takva priča nema izgleda da opstane, da stoji na staklenim nogama.
Nakon manje erupcije u jutarnjim naslovima, dva dana je vladala tišina. Pomislio je da se
izvukao. Ali za sve to vreme jedan tabloid se vredno bavio istraživanjem. U subotu, Berdov
„ljubavni život” plasiran je u javnost i vešto zabiberen pričom o „rampi za devojke u belim
mantilima”. U nedelju su i drugi listovi ponešto nafilovali pa je osvanuo u novim rolama kao
„napaljeni naučnik”, „serijski razvratnik”, i neka vrsta učenog satira - „profa-jarac”. Pominjalo se
i Oldusovo ubistvo, ali Berdova prethodna inkarnacija u liku bezopasnog, zaslepljenog rogonje,
nevine budale, žrtve svoje lakomislene supruge, iz praktičnih razloga je zaboravljena. Sada je bio
omrznut lik, neko ko zavodi žene a istovremeno ih proteruje iz nauke. U ozbiljnijim novinama,
opisivali su ga kao fizičara koji se preobratio u „genetičkog deterministu”, fanatičnog
sociobiologa sa idejama posredno izvedenim iz socijalnog darvinizma, iz kog su potekle i rasne
teorije Trećeg Rajha. A onda, u smeloj nadogradnji ove teze, jedan novinar, više u duhu
kolumnističke pakosti nego iz iskrenog ubeđenja, pustio je buvu o Berdu kao neonacisti. U prvi
mah niko ovu optužbu nije uzeo ozbiljno, ali sada su i svi ostali mogli da preuzmu etiketu pod
izgovorom da je odbacuju, pri čemu su znacima navoda brižljivo isticali i legalizovali uvredu.
Berd je postao „neonacistički” profesor.
Članak u jednom listu levo od centra izneo je tezu da su značajne razlike između
muškaraca i žena prevashodno društveni konstrukti. U odgovor, Berd im je poslao nategnuto
sarkastično pismo, jedva šest redaka, koji su ga koštali četiri sata i bar dvadeset zgužvanih
listova, s primedbom da u današnje vreme muškarac ne može ni da zatrudni a da je za sve to
krivo društvo. Pismo je objavljeno, ali kao da ga niko nije primetio.
Nedelju dana kasnije, na Institutu za savremenu umetnost, iste novine upriličile su debatu
između Berda, Templove i još nekih na temu „Žene u fizici”. Dotle je već čvrsto rešio da ukaže
svetu na zablude koje vladaju o njegovim stavovima. Delio je podijum sa raznoraznim
profesorima iz humanističke branše, pretežno muških, svih neprijateljski nastrojenih. Iz razloga
koji nisu objašnjeni, profesorka Templ se nije pojavila i poslala je koleginicu da je zameni. A gde
su vam ovde naučnici?, raspitivao se kod organizatora pred početak rasprave. Sticao se utisak da
niko ne zna.
Glavna dvorana bila je rasprodata. U zasebnoj sali, druga gomila je pratila događaj na
monitoru. Dobra pokrivenost u štampi proizvela je očekivanu glad. Ljudi su pohrlili da uživo
vide jedno moderno čudovište i da budu užasnuti. Bilo je čak i uzdaha kad se digao da uzme reč.
Kroz narastajuću plimu prezrivog žamora, Berd je obrađivao isti teren, iste one kognitivne
studije, ali s jačim naglaskom na detaljima. Kad je pomenuo metastudije koje sugerišu da
devojčice bolje vladaju jezikom nego dečaci, sve se zaorilo od poruge a jedan učesnik panela
gnevno je ustao i optužio ga za „vulgarni objektivizam kojim nastoji da sačuva i podrži društvenu
dominaciju bele muške elite”. Čim je seo, nagradili su ga klicanjem koje skoro da je slutilo na
revoluciju. Zbunjen, Berd nije shvatao kopču. Ništa mu nije bilo jasno. Kad je, kasnije, ljutito
zatražio da mu neko od prisutnih odgovori da li je možda i gravitacija društveni konstrukt,
dočekali su ga pogrdama, a jedna žena iz publike ustala je da ga posavetuje, strogim glasom
školske upraviteljice, kako bi morao da porazmisli o „hegemoničnoj aroganciji” svog pitanja.
Odakle mu pravo? Šta on misli, ko ga je ovlastio, koja to nevidljiva raspodela moći u vladajućem
društvenom poretku, da postavi temu u takve okvire? Ostao je zatečen, nije imao odgovor.
„Hegemonista” se često potezao kao uvreda. Takođe i „redukcionista”. Priteran uza zid, Berd je
rekao da bez redukcionizma nema ni nauke. Smehu nije bilo kraja kad je neko iz partera dobacio,
„Uboli ste suštinu!”
Zamena za Nensi Templ bila je Suzan Apelbaum, gostujuća profesorka iz Tel Aviva, koja
je predavala kognitivnu psihologiju i izgledala lako kao ptica u crveno-plavoj haljini, sa
primerenim cvrkutavim glasom. Imala je tremu od javnog govora pa se na samom početku
zaplela. Dvoranom je prostrujala sumnja i izvesna pometenost. Sa stanovišta publike, koja je u
svemu delovala jednoglasno, njen nastup imao je i vrlina i mana. Kao žena bila je slab
hegemonista, utoliko slabiji jer se držala nesigurno (Berdu se činilo da je donekle ovladao
terminom). Takođe, nakon dva-tri minuta, postalo je jasno da će govoriti protiv Berda. S druge
strane, bila je Jevrejka, iz Izraela pa shodno tome, po asocijaciji, tlačiteljka Palestinaca. Mogla je
čak biti i cionistkinja, ko zna, možda je i vojni rok služila. Čim je uhvatila zalet, neprijateljsko
raspoloženje počelo je da raste. Ovo je bio skup postmodernih tipova s dobro razvijenim
antenama za neprihvatljive stavove. A srce tog skupa, ako ga ne osvoji korektan iskaz sa korektne
strane, brzo se hladilo. Dama iz Tel Aviva otvoreno je pokazivala svoje reakcionarne stavove,
uključujući i neke polazne pretpostavke koje je delila sa Berdom. Bila je objektivista, utoliko što
je verovala da svet postoji nezavisno od jezika kojim je opisan, pohvalno je govorila o
reduktivnoj analizi, bila je empirista i, po vlastitom priznanju, „prosvećeni racionalista”, što je
zvučalo, sudeći po gunđanju iz publike, pomalo nazadno, ako ne i hegemonično. Postoje, tvrdila
je, biološke rodne razlike u kogniciji, ali o tome možemo suditi samo na osnovu empirijskih
dokaza. Da, postoji ljudska priroda, i njena istorija je evolutivna. Niko od nas nije rođen kao
tabula rasa. Pri kraju uvodne reči, već joj je bilo teško da drži pažnju auditorijuma.
Malo je ko slušao Apelbaumovu dok je odgovarala na Berdove argumente. Poznate su joj
sve navedene studije, i još mnoge druge. Na nekima je i lično radila. Literatura je tu sasvim jasna
- nema bitnih razlika u kogniciji koje bi muškarcima davale prednost u matematici i fizici.
Razilaženja između dečaka i devojčica, muškaraca i žena, javljaju se tek u složenijim testovima
gde se ispitanicima nudi više od jednog puta do rešenja: muškarci i žene različito biraju.
Distinkcija ljudi-stvari pripada mitologiji i stvorila je iskrivljenu sliku posredstvom nekih loše
postavljenih a često citiranih ogleda. O društvenim faktorima, s druge strane, studije su
eksplicitne - percepcije i očekivanja su daleko jači signali od objektivno izmerenih razlika
između muškaraca i žena. Trebalo je da njeni slušaoci sada budu zadovoljni, ali njima je ovo
promaklo, nisu je pratili dok je opisivala eksperimente u kojima su bebama nasumice davana
rodno obeležena imena da bi se zatim od odraslih tražilo da ocenjuju njihove različite aktivnosti.
Ili se od roditelja tražilo da predviđaju kako će se njihova vlastita deca pokazati na određenim
zadacima. Ili se od univerzitetskih profesora tražilo da ocenjuju izmišljene muške i ženske
kandidate sa istovetnim kvalifikacijama. To su, rekla je, statistički značajni podaci koji pokazuju
da rodna percepcija ima snažan uticaj na zauzimanje stava. A postoje i detaljno proučene
samopotvrđujuće petlje - ljudi konkurišu na odsecima gde su već zaposleni ljudi „slični njima”, i
gde očekuju da bi mogli imati uspeha.
U trenutku kad je stigla do zaključne reči, Berd je imao utisak da je on jedini sluša.
Statistika očigledno nije postmoderna tema, kao ni istorijske anegdote. Apelbaumova se pozvala
na životnu priču Fani Mendelson, za koju se verovalo da poseduje izuzetan muzički talenat, ravan
talentu njenog brata Feliksa. U poznatom pismu, otac joj je objasnio kako je muzika za njenog
brata zanimanje, dok za nju mora ostati samo ukras, nešto što se pokazuje nedeljom. Pre stotinu
godina, isticani su mnogi „naučni” razlozi zbog kojih žene ne mogu biti lekari. Danas, i dalje
postoje nesvesne ili nenamerne, široko rasprostranjene razlike u tome kako se dečaci i devojčice,
muškarci i žene, posmatraju i ocenjuju. Od kolevke pa do konkurisanja za prvi posao i nadalje, u
celom razvojnom luku, ovi kulturni činioci, prema empirijskim istraživanjima, imaju neuporedivo
veći značaj nego biologija. Potpuno je jasno zašto u fizici ima tako malo žena.
Povukla se da sedne bez aplauza. Ali svima je laknulo što je najzad stigla do kraja. Deset
minuta kasnije skup je bio završen. Berd je krenuo pravo ka izlazu, sa osećajem da je privremeno
pošteđen. Neki bi rekli da je upravo dobio šamar u lice, drugi da je doživeo trijumf. Kako bi on to
znao? Ipak je on fizičar, a ne kognitivni psiholog. Ali s prijatnije strane, ova publika ne mrzi ga
sada ništa više nego na početku. Niko ovde neće slušati jednu Izraelku. Nije to dobro, ali ne
zavisi od njega. A on jeste dobro, još uvek u komadu. Dok je išao hodnikom, gomila se pred njim
razmicala, s gađenjem nesumnjivo, pa je za nekoliko sekundi stigao do izlaza na Mol, iskoračio
na bleštavo sunce i pravo pred odbor za doček, oko trideset demonstranata koji su skandirali i
mahali transparentima - Nećemo eugeniku! Šut karta nacističkom profesoru! - i još desetak
medijskih tipova, većinom s kamerama, i četiri pripadnika Metropolske policije.
Možda bi krajnji ishod bio bolji da Berd iz dvorane nije izašao pun samouverenog prkosa.
Među demonstrantima je bilo i pet-šest starijih žena. Jedna od njih naglo je iskočila iza policajca,
izvadila paradajz iz braon papirne kese i zavitlala ga na Berda. Bila je na tri koraka od njega pa
nije ni stigao da se izmakne. Truli paradajz je stavka iz urbanih legendi. Ovaj njegov, premda
mekan, izgledao je sasvim jestivo. Fljasnuo mu je na rever i načas ostao prilepljen. Kad je otpao,
Berd ga je dočekao otvorenim dlanom, i hitrim, nagonskim pokretom, bacio ga natrag, želeći
samo da se našali, kako se kasnije trudio da objasni, nipošto iz besa ili zlobe. Zašto bi inače
servirao ispod ruke? Paradajz, sada već rasprsnut, pogodio je ženu posred lica, malo udesno od
nosa. Ispustivši neki čudan glas, tužan melodični huk, ta žena, otprilike Berdovih godina i gotovo
jednako bucmasta, prinela je ruke licu, nekako uspela da zgnječi paradajz i razmaže ga po
obrazima, i u isti mah pala na kolena.
U koloru, fotografija je ispala dramatična. Snimljena negde iza Berdovih leđa, prikazivala
ga je kako se nadvija nad ženom zgrčenom na zemlji, žrtvom krvavog nasilja. U Nemačkoj su je
stavili na korice nekog magazina pod naslovom „’Neonacistički’ profesor oborio
demonstrantkinju”. U pozadini, ne baš ni zamućen, video se pomenuti transparent. Jedna druga
slika, takođe mnogo korišćena, snimljena preko glave klečeće žene, otkrivala je Berdov bezdušni
osmeh. Nije mogao da se uzdrži, stvarno ga je to zabavljalo. Paradajz je bio tako mek, ženina
reakcija tako komično preglumljena, jedan policajac tako brižno nagnut nad njom, drugi tako
samovažan dok je preko radija dozivao hitnu pomoć. Bio je to ulični teatar. Onda ga je jedna
policajka dotakla po mišici i bezbojno mu saopštila da ga hapsi zbog nasilničkog ponašanja.
Druga policajka stajala je sasvim blizu, pritiskajući rame uz njegovo kako bi mu dala do znanja
da je svako opiranje uzaludno. Oživljene telesnom toplotom mlade žene, lisice su mu škljocnule
oko članaka i izazvale dobrodušno klicanje demonstranata. Pet-šest fotografa hodalo je unatraške
ispred njega dok su ga sprovodili do patrolnih kola parkiranih na Molu. Kad su kola krenula,
trčkali su pored njih, bučno toptali cipelama, snimajući Berda u kriminalnoj senci na zadnjem
sedištu.
Policijska kola prošla su pored Nacionalne galerije portreta, pa kroz Čering Kros Roud i
zaustavila se ispred Fojlsove knjižare. Policajka zadužena za hapšenje, koja je sedela do Berda,
otključala je lisice a njen kolega na prednjem sedištu se osvnuo i rekao, „Sada slobodno izađite,
gospodine.”
„Mislio sam da me privodite zbog nasilničkog ponašanja.”
„Samo vas udaljavamo s mesta događaja zbog eventualnih novih izgreda. Zbog vaše lične
bezbednosti.”
„Baš uviđavno što se mi stavili lisice pred novinarima.”
„Hvala na razumevanju, gospodine. Mi samo radimo svoj posao. Ali hvala, gospodine.”
Pridržali su mu vrata, i onda se našao sam na trotoaru, razmišljajući da li mu treba neka
knjiga. Ne treba. Vratio se u stan i tamo ležao u štrokavoj kadi, zureći kroz oblake pare u
arhipelag svog poremećenog jastva - brežuljkasti trbuh, vrh penisa, nepokorni nožni prsti -
razuđenu nisku koja se pružala preko sivog sapunjavog mora. Govorio je sebi da stvari često i
nisu baš tako crne kako izgleda. Potpuno tačno. Ali ponekad budu i crnje: priča na izdisaju
ponovo je oživela.
Tokom sledeće nedelje, slike okovanog profesora i nobelovca, ponižene žrtve koja kleči
pred nasilnikom, onog njegovog bolesnog osmeha, množile su se digitalno širom sveta kao
retrovirusi. U Centru, Džok Brejbi je ulučio priliku da iznudi Berdovu ostavku. Jedna serija
predavanja otkazana je na talasu zgražanja, a ponegde su smatrali da bi svojim prisustvom mogao
ukaljati ime ustanove ili nekog takođe gostujućeg velikodostojnika ili, ako ništa drugo, izazvati
nevolje sa studentima i mlađim profesorima. Neki ljubazan državni činovnik nazvao ga je da pita
šta bi mu više odgovaralo, da podnese ostavku u Fizici UK ili da bude razrešen dužnosti. Jedan
istraživački centar postarao se da ga izvesti kako ime Berd, sada u blatu, više neće stajati na
njihovom memorandumu. U seniorskoj zbornici jednog oksfordskog koledža, gde je navratio
zbog utehe i kafe, trojica dekana sa katedri za englesku književnost napustila su prostoriju čim se
pojavio, visoko uzdignutih glava, ostavljajući šolje kafe da se upadljivo hlade pored praznih
fotelja. Telefon mu nije često zvonio - prijatelji su ćutali, ili su, poput bivših žena, bili uzdržani,
ili zbunjeni. Međutim, Imperijal koledž, oduševljen laboratorijom koju je tamo osnovao i
finansijskim ulaganjima koja je privukao, i dalje je stajao uz njega. A primio je i srdačno,
drugarsko pismo, sa pečatom nekog australijskog zatvora, od izvesnog neonaciste koji je tamo
služio kaznu za ubistvo jednog novinara Jevrejina.
Pune dve nedelje ni o čemu drugom nije mislio. Ideja da uopšte ne čita novine, po
Melisinom ljupkom savetu, prevazilazila je njegove moći. Ako ništa novo ne bi iskrslo u
dvokilogramskom tovaru jutarnje štampe, osetio bi neko čudno, uvrnuto razočaranje zbog
nastupajuće praznine, zbog saznanja da nema ničega što bi ga celog dana opsedalo. Otkrio je
zavisničku potrebu da čita o tom strancu, avataru s njegovim imenom, čudovišnom
jarcu-zavodniku, protivniku ženskog prava na naučnu karijeru, eugeničaru. Nije mu bilo jasno
kako je uspeo da zaradi tu poslednju etiketu. Ali nakon dve-tri vetrovite šetnje po Primrouz Hilu
između dečjih kolica i uzvijorenih zmajeva, došao je do jednog opreznog zaključka. Treći Rajh
bacio je senku zabrane dužu od pola veka na područje genetike koje zadire u ljudske poslove -
bar u glavama onih koji ne pripadaju toj struci. I sam nagoveštaj mogućeg genetskog uticaja,
genetskih razlika, evolutivne prošlosti koja se u izvesnom stepenu odražava na kogniciju, na
muškarce i žene, na kulturu, to je za neke mozgove ravno ulasku u logor i prijavljivanju za
dobrovoljni rad kod doktora Mengelea.
Kad je ovu ideju predočio prijateljima biolozima, oni su je primili kao šalu. Prevaziđena
je to priča, žvaka iz sedamdesetih, danas vlada novi konsenzus, ne samo u genetici, nego u
akademskom životu uopšte. Previše je ogorčen. Sipajte mu još jedno piće! Ali šta oni znaju o
novinarima i postmodernistima? Kako je Berd to video, rešenje je bilo prosto. Drži se fotona - tu
nema mase mirovanja, nema naelektrisanja, nema kontroverze po ljudskim merilima. Njegov rad
na veštačkoj fotosintezi dobro napreduje, jedan laboratorijski prototip već koristi svetlost za
efikasno razlaganje vode na vodonik i kiseonik. Civilizacija vapi za novim i bezbednim izvorom
energije, a on tu može biti od koristi. Biće iskupljen. Neka bude svetlost!
Koliko god bio rešen da istraje, mislio je da će još godinama nositi žig sramote. A posle,
šta se desilo? Ništa. Njegov avatar je naprosto iščezao. Prekonoć, uklonjen vazdušnom četkicom
iz javnih anala, istisnut pričom o nekoj fudbalskoj nameštaljci, i otpočela je spora, isceljujuća
amnezija. Neko vreme skoro da nije ni radio, a onda, četiri meseca kasnije, snimio je šest kratkih
predavanja o Ajnštajnu za BBC-jev Svetski servis. Jedna istraživačka grupa iz Nemačke
namamila ga je u zaglavlje svog memoranduma. Kembridž je iskoristio priliku da ga preotme od
Imperijal koledža, a potom je Imperijal uplatkao Kembridž ponudivši mu dva nova istraživača i
još više novca. Hteo je i UCL da se očeše o njega, nastojeći da ga smekša nekim počasnim
zvanjem, zatim se u igru ubacio i Kaltek, a grupa starih prijatelja želela je da ga dovede na MIT.
 Kako je velikodušan javni život, i kako oreol nobelovca blista u akademskom društvu i
podmazuje točkice mašine za sricanje grantova!

U trenutku kad je taksi zavrnuo oko Trafalgar Skvera i zastao pred uključenje u
saobraćajni čep na Strendu, već je kasnio sat i po. Pet minuta kasnije, nije se ni pomakao s mesta.
Već puna četiri sata, odjednom je shvatio, mozak mu se grčio od čekanja i odlaganja u
nemoćnom besu, i sada, na sedištu nepokretnog taksija, stege su postale nepodnošljive. Proturio
je novčanicu od dvadeset funti kroz otvor na staklu iza vozača, iskrcao se sa sve prtljagom i
krenuo da ga tegli u pravcu Savoja. Možda će pešice još više zakasniti, ali kao užurban čovek
koji je prešao s brige na delo, osetio je olakšanje. Pa i to klataranje s tovarom na točkićima,
preticanje pešaka i vijuganje između njih, bilo je telesna aktivnost koju je sebi već godinama
obećavao. Raskošno raščupan, s nakrivljenim čvorom na purpurnoj kravati, u skupom vunenom
odelu zrelom za peglu, kaputu pretoplom za modernu englesku zimu, hitajući tako šepavo, s
jednom nogom u sasvim prihvatljivom iskoraku, dok je druga prati krutim trzajem, poskakivao je
Strendom kao debeli dečak na pogo štapu. Nije prošao ni minut, a već ga je sitno probadalo u
grudima, duboko u nekoj zapuštenoj zabiti levog plućnog krila, među ređe posećivanim
alveolama, i tada je rešio da uspori. Nema tog sastanka zbog kojeg vredi umreti. Saobraćaj se
opet pokrenuo, i Berdov taksi, sada slobodan, projurio je kao vihor ostavljajući ga da trupka
prema hotelu.
U predvorju, dočekala su ga dvojica iz organizacije. Mlađi mu je uzeo torbu, dok je drugi,
veoma star čovek u blejzeru oslonjen svom težinom na štap, s licem poput pegave posmrtne
maske, pokazao prstom na ručni sat i poveo ga uz stepenice.
„Bez brige”, prokrkljao je napinjući se da iznese vlastitu težinu kroz to luksuzno
gravitaciono polje. „Malo smo promućkali raspored. Nastupate za pet minuta.”
Berdu je ovo leglo kao melem na srce, osetio se, u poređenju, mladalački i nepobedivo,
prijalo mu je da gazi po debelom tepihu a dotle se i onaj bol u grudima izgubio.
Novi zvaničnik, mlađi ali po rangu stariji, indijskog porekla, preuzeo ga je ispred
uznesenih dvostrukih vrata, širom otvorenih prema žagoru pauze za čaj. Nakon uvodnih
formalnosti - ogromna čast, hiljadu puta hvala, s velikim ushićenjem, nek se ne uzbuđuje što
kasni - Salil, čijeg se imena Berd sećao iz mejlova, predočio mu je sastav publike: predstavnici i
predstavnice ustanova, nekoliko državnih činovnika, nekoliko profesora, nijedan novinar.
Ali Berd nije pažljivo pratio, jer pogled mu je skliznuo sa Salilovog lica i usmerio se
preko ramena njegovog tamnog sakoa prema sali punoj uskomešanih zvanica. Na stolovima
zastrtim belim damastom, uokvirene visokim prozorima i panoramom sve tamnije Temze, iz
četvrtastih porcelanskih posuda kipele su gomile jedrih jastučastih sendviča bez korice. Čak i s te
razdaljine, lako je razaznao debele ružičaste pruge nadeva od dimljenog lososa. Aranžirani na
svakom stolu, žuteli su se režnjevi limuna, zavodljivi bestelesni osmesi na koje niko u sali ne
obraća pažnju. Nije tog trenutka bio stvarno gladan, mada jeste, u nekoj svojoj terminologiji,
osećao predglad. Drugim rečima, mogao je da zamisli s kakvim bi uživanjem, kroz nepun sat,
nekoliko tih zalogajčića stavio na tanjir i onda zamišljeno gledao u reku dok jede. A s jednakom
lakoćom, mogao je da predvidi i koliko bi ga rastužilo ako bi posluženje bilo prerano uklonjeno,
kad istekne popodnevni predah uz čaj, što će se neizbežno i desiti čim on stupi za govornicu.
Sigurnije, ipak, da se odmah malo založi.
Salil mu je upravo govorio, „Konzervativno društvo, investitori iza kojih stoje ustanove,
ne naučne, naravno, tako da bi minimum tehnikalija bio najzahvalniji pristup.”
Iskrenuvši rame ka sali, Berd je dao mig svom domaćinu, očigledno visprenom i
senzitivnom čoveku, da usklikne dok mu je pružao beli koverat, „Ali naravno, prvo se morate
okrepiti! I, ako dozvolite, vaše prinadležnosti!”
Minut kasnije Berd je držao tanjir, a na tanjiru, šnitove dimljenog divljeg lososa posutog
mirođijom i krupno mlevenim biberom naslagane između tankih kriški belog hleba, devet bogatih
četvrtinki - broj odabran iz predostrožnosti, jer nije morao sve da ih pojede. Ali ipak je to učinio,
na brzinu, bez uživanja i zaboravljajući sasvim na reku, pošto je najpre jedan učtiv gospodin
sklon mucanju želeo da mu ispriča o sinovljevom ispitu iz fizike, a zatim je i neki pogrbljeni
dugajlija sa isturenom riđom bradom i krupnim optužujućim očima, sablasno razmaknutim,
prišao da mu se predstavi. Zove se Džeremi Melon, predaje urbane studije i folklor. Sada već na
šestom komadu, Berd se osetio obaveznim da pita zbog čega je Melon došao.
„Pa, znate kako, zanimaju me forme narativa generisane iz nauke o klimi. U pitanju je,
razume se, epska pripovest, s milionima autora.”
Berd je bio sumnjičav. Mirisalo je to na Nensi Templ. Ti što razglabaju o narativu naginju
ćaknutim pogledima na stvarnost, ubeđeni da je svaka njena verzija podjednako verodostojna. Ali
nije čak morao ni da kaže, „Vrlo zanimljivo”, jer ljudi su već uveliko odlagali šolje i tanjire i
žurili da zauzmu mesta, a onaj deda sa štapom bekeljio se na njega i ponovo tapkao prstom po
satu, pa mu je jedva preostalo vremena da proguta poslednja tri komada dimljenog lososa.
Sproveli su ga do namenskog podijuma i ponudili mu narandžastu plastičnu stolicu tačno
iza vangle pune bolesno žutih i crvenih lala. Trudio se da ih ne gleda. Činilo mu se da na skupu
preovlađuje neka nestvarna atmosfera. Sto ili dvesta ljudi sedelo je u redovima, u plitkom luku
ispred njega. Toliki broj ružičastih lica delovao je apsurdno. Njihovo čavrljanje odzvanjalo je kao
u eho-komori. Savoj se njihao, ili blago talasao pod njegovim nogama, gotovo kao da je skliznuo
u reku i sad se ljuljuška na strujama oseke. Spopao ga je napad zevanja, koje je susprezao
grčevitim širenjem nozdrva. Iskreno govoreći, i stomak mu se već pomalo bunio, a da stvar bude
gora, zadihani tehničar sa flekavom kožom i kvarnim zubima ili paradontozom unosio mu se u
lice kako bi mu prikačio bubicu.
Dok je sedeo s prekrštenim nogama i uobičajenim, zamrznutim poluosmehom,
pretvarajući se da sluša Salilov dug i preterano hvalospevan uvod, a još i više kad je ustao uz
dokone aplauze i prišao govornici, hvatajući se obema rukama za ivice, osećao je ljigavu
mučninu od nečega morskog, čudovišnog i trulog, nasukanog u mulju nekog ustajalog rukavca,
nečega što se raspada i oslobađa gasove u njegovoj utrobi i kulja uvis, zagađuje mu dah, reči, pa
najednom i misli.
„Naša planeta je bolesna”, rekao je, iznenadivši samog sebe, „pritiska je ogromna muka.”
Iz publike su doprli uzdasi, potom i žamor neodobravanja. Menadžeri penzijskih fondova
više vole prefinjenije izraze. Ali glasno izgovorena reč „muka”, otprilike kao i povraćanje, Berdu
je odmah donela izvesno olakšanje.
„Pacijentu je potrebno hitno lečenje a to će biti skupo - možda čak dva posto od globalnog
BDP-a, pa i mnogo više ako zakasnimo sa terapijom. Uveren sam, a to sam i došao da vam
kažem, da će svako ko želi da pomogne u terapiji, da bude deo tog procesa i uloži u njega,
zaraditi velike sume novca, nezamislivo velike. Govorim o rađanju nove industrijske revolucije.
Ovo je vaša prilika. Ugalj a potom i nafta stvorili su našu civilizaciju, i pokazali su se kao moćni
resursi, stotine miliona nas izvukli su iz tamnice ruralne borbe za opstanak. Sloboda od
svakodnevnog rintanja u sprezi s urođenom znatiželjom proizvela je za samo dvesta godina
eksponencijalni rast u našim osnovnim znanjima. Proces je započeo u Evropi i Sjedinjenim
Državama, proširio se za našeg života na delove Azije, a odnedavna i na Indiju i Kinu i Južnu
Ameriku, dok Afrika tek treba da se priključi. Ostali naši problemi i sukobi zamagljuju jednu
očiglednu činjenicu: mi jedva i shvatamo koliko smo dosad bili uspešni.
 „I stoga, naravno, treba da slavimo sopstvenu inventivnost. Mi smo veoma bistri
majmuni. Ali pokretač naše industrijske revolucije bila je jeftina, dostupna energija. Bez nje ništa
ne bismo postigli. Pogledajte samo kako je čudesna. Kilogram benzina sadrži oko trinaest hiljada
vat-časova energije. Teško je i zamisliti nešto bolje. Ali mi tražimo zamenu za benzin. Dakle, šta
je sledeći korak? Najbolji električni akumulatori koje danas imamo skladište oko trista vat-časova
energije po kilogramu. A to je i razmera našeg problema, trinaest hiljada prema tri stotine. Nije
vredno poređenja! Ali mi, nažalost, nemamo taj luksuz da možemo da biramo. Mi taj benzin
moramo zameniti brzo iz tri ubedljiva razloga. Prvo, i najprostije, nafta će neumitno presušiti.
Niko ne zna tačno kada, ali uglavnom se svi slažu da ćemo najvišu tačku proizvodnje dostići
tokom sledećih pet do petnaest godina. Posle toga, proizvodnja će opadati, dok će potražnja za
energijom nastaviti da raste naporedo s porastom svetske populacije i ljudskom težnjom za boljim
uslovima života. Drugo, mnogi naftni regioni su politički nestabilni tako da naš stepen zavisnosti
postaje sve rizičniji. Treće, i najkritičnije, sagorevanje fosilnih goriva, ispuštanje ugljen-dioksida
u atmosferu, postojano zagreva planetu, s posledicama koje tek naslućujemo. Ali osnovni naučni
podaci su jasni. Ili ćemo usporiti, a potom i stati, ili nam preti ekonomska i ljudska katastrofa
ogromnih razmera za života naših unuka.
„A to nas dovodi do centralnog pitanja, gorućeg pitanja. Kako da usporimo i da se
zaustavimo dok istovremeno održavamo svoju civilizaciju i milione izvlačimo iz siromaštva?
Neće nam tu pomoći građanske vrline, neće nam pomoći ni reciklaža flaša ni zavrtanje termostata
niti kupovina manjeg automobila. To samo odlaže katastrofu za godinu ili dve. Svako odlaganje
dobro dođe, ali nije rešenje. Ova tema moraće da nadraste okvire vrline. Vrlina je isuviše pasivna,
isuviše uska. Može vrlina da pokreće pojedinca, ali za grupe, društva, za čitavu civilizaciju, slaba
je to sila. Nikad se nacije ne odlikuju vrlinom, sve i ako ponekad u to veruju. Za čovečanstvo u
masi, pohlepa je jača od vrline. Stoga u rešenja moramo ravnopravno uključiti i prizemne
opsesije ličnim interesima, a pritom slaviti sve što je novo, uzbudljivost novih pronalazaka,
zadovoljstva ingenioznosti i saradnje, satisfakciju profita. Nafta i ugalj su nosioci energije, a isto,
u apstraktnom smislu, važi i za novac. A odgovor na goruće pitanje leži tamo gde bi taj novac,
vaš novac, morao da se slije - u priuštivoj čistoj energiji.
„Zamislite da ovako stojim pred vama pre dvesta pedeset godina - vama, gospodom i
damama iz zemljoposedničkog sloja - i predskazujem prvu industrijsku revoluciju, nagovaram
vas da ulažete u ugalj i gvožđe, parne mašine, fabrike tekstila i, kasnije, železnice. Ili da
predviđam, otprilike vek kasnije, nakon što je izumljen motor s unutrašnjim sagorevanjem, sve
veći značaj nafte pa vas ubeđujem da u nju ulažete. Ili stotinak godina posle toga, u
mikroprocesore, u personalne kompjutere, internet i mogućnosti koje vam se na tom polju nude.
E pa, dame i gospodo, i ovo je jedan takav momenat. Ne dajte se zavarati iluzijom da svetska
ekonomija sa svojim berzama može opstati mimo sveta i prirodnog okruženja. Naša planeta je
konačan entitet. Imate pred sobom podatke, imate izbor - ljudski projekat mora se napajati
bezbednim i čistim gorivom, ili propada, tone. Vi, kao tržište, ili odgovarate na izazov i uzgred se
bogatite, ili tonete sa svima ostalima. Na ovom smo komadu kamena svi zajedno, nemate kud da
pobegnete...”
Već je sa raznih strana čuo poluglasni otpor, koji je započeo, činilo mu se, u trenutku kad
je izgovorio „zagreva planetu”. Mučnina mu se penjala u grlo, ona naduta crkotina u njegovoj
utrobi počela je gnusno da se meškolji. Dok je slušao Salilovu uvodnu reč, zapazio je na plišanoj
zavesi iza njega uzani prorez u sredini - pomoćni izlaz u slučaju preke potrebe. Zastao je u
govoru, duboko udahnuo, na silu se uspravio i preleteo pogledom po sali, pokušavajući da
identifikuje protivnički tabor. Životno iskustvo u javnim nastupima naučilo ga je da ceni vrednost
namerne i nepostiđene pauze. Znao je da solidne ustanove iz Sitija neguju žilavu kulturu
iracionalnog poricanja, u inat osnovima fizike i dugogodišnjim verodostojnim podacima. Ti
negatori, kao i svi ostali, žele da nastave po starom običaju. Strepe od naglog pada vrednosti
deonica, slute da klimatski naučnici pripadaju industriji koja radi u sopstvenu korist, tačno kao i
oni sami. Berd ih je prezirao sa svom žestinom novog preobraćenika.
Čim je uzeo vazduh da nastavi, osetio je kako mu iz grkljana naviru riblji sokovi, nešto
poput presoljenih ringlica, s lakom primesom žuči. Sklopio je oči, progutao koliko je mogao, pa
promenio taktiku.
„Čitao sam danas u novinama da kroz četiri godine obeležavamo dva veka od rođenja
Čarlsa Darvina, kao i sto pedesetu godišnjicu prvog izdanja Porekla vrsta. Izvesno je da će te
proslave baciti u zasenak delo još jednog velikog viktorijanskog naučnika, Irca po imenu Džon
Tindal, koji je baš te godine, 1859, započeo jednu ozbiljnu studiju atmosfere. Između ostalog,
Tindal je izučavao svetlost, a otuda i moja posebna naklonost prema njemu. On je prvi izneo
pretpostavku da nebo izgleda plavo zbog rasejanja svetlosti, i prvi je opisao i objasnio efekat
staklene bašte. Napravio je ogledne uređaje koji su pokazali kako vodena para, ugljen-dioksid i
drugi gasovi onemogućavaju da se toplota koju zemlja prima od sunca zračenjem vrati u svemir,
što je preduslov za opstanak života. Ako biste uklonili taj omotač od pare i gasova, da citiram
njegove slavne reči” - Berd je izvadio karticu iz gornjeg džepa na sakou i počeo da čita - ’Budite
sigurni, uništili biste svaku biljku koja se da uništiti temperaturom ispod nule. Toplota naših polja
i vrtova izlila bi se nepovratno u vasionu, i sunce bi se rodilo nad ostrvom koje pritiskaju
gvozdeni okovi mraza.’
„Već početkom dvadesetog veka, znalo se u jednom uskom krugu da industrijska
civilizacija dodaje ugljen-dioksid atmosferi. U narednim godinama precizno je ustanovljeno na
koji način molekul tog gasa upija i zadržava svetlosna zračenja većih talasnih dužina i zarobljava
toplotu. Što je više ugljen-dioksida, to je i planeta toplija. Šezdesetih godina, jedan veštački
satelit pokazao je da atmosfera naše susetke Venere sadrži devedeset pet posto ugljen-dioksida.
Na njenoj površini izmereno je preko četristo šezdeset stepeni, toplota dovoljna za topljenje
cinka. Bez efekta staklene bašte, Venera bi imala približno istu temperaturu kao zemlja. Pre
pedeset godina, mi smo u atmosferu odašiljali trinaest milijardi metričkih tona ugljen-dioksida
godišnje. U međuvremenu se ta brojka skoro pa udvostručila. Prošlo je više od dvadeset pet
godina otkad su naučnici prvi put upozorili vladu Sjedinjenih Država na antropogene klimatske
promene. Za poslednjih petnaest godina imali smo tri izveštaja IPCC-a, svaki dramatičniji od
prethodnog. Prošle godine, jedno istraživanje na uzorku od preko hiljadu recenzovanih naučnih
radova pokazalo je da nijedan ne odstupa od većinskog gledišta. Zaboravite na sunčeve pege,
zaboravite na Tunguski meteor iz 1908, ne obazirite se na naftaške lobije i njihove klijente iz
trustova mozgova i medija koji stvaraju utisak, jednako kao i duvanska industrija, da novčić ima
dva lica, da su naučnici podeljeni. Nauka je relativno prosta, jednostrana i ne ostavlja mesta
sumnji. Dame i gospodo, ovo pitanje se razmatra i istražuje već sto pedeset godina, staro je
koliko i Poreklo vrsta, i jednako je neosporivo kao i osnovi prirodne selekcije. Posmatrali smo i
poznajemo mehanizme, merili smo i brojevi govore sami za sebe, Zemlja se zagreva i mi znamo
zašto. Ne postoje nikakve naučne kontroverze, samo ta suva činjenica. Može vas to žalostiti ili
plašiti, ali moralo bi isto tako da potre sve vaše sumnje, kako biste imali slobodu da razmislite o
svom sledećem potezu.”
Plavio ga je novi talas mučnine i već mu je pretila javna sramota. Oblio ga je hladan znoj,
sve ga je bolelo i osećao je neku slabost u kičmi. Morao je nastaviti da govori kako bi zavarao
misli. I morao je govoriti brzo. Bio je progonjen, morao je da trči.
„Dakle”, rekao je, procedivši reč kroz nešto lepljivo u dnu grla. „Dozvolite mi da iznesem
nekoliko sugestija. Zbirno uzev, koliko sam obavešten, vaše matične organizacije zastupaju oko
četristo milijardi dolara u investicijama. Ovo su zlatni dani za globalna tržišta i ponekad to liči na
igranku bez prestanka. Ali možda ste ipak prevideli jedan sektor koji šije sve ostale i na svake
dve godine postaje duplo jači. Možda ste i primetili, možda ste okrenuli glavu. Malo je to
neozbiljno, samo prolazna moda, možda ste pomislili, previše je posthipijevskih plutokrata sa
Stanforda tu umešalo prste. Ali umešali su prste i BP, Dženeral Elektrik, Šarp, Micubiši.
Obnovljiva energija. Revolucija je počela. Biće to tržište još lukrativnije nego ugalj i nafta pošto
je svetska ekonomija mnogostruko veća i promene su brže. Zgrtaće se na tome kolosalna
bogatstva. Sektor naprosto ključa od vitalnosti, invencije - a iznad svega, od rasta. Obuhvata na
hiljade kompanija koje još nisu na berzi a zauzimaju pozicije novim tehnologijama. Naučnici,
inženjeri, dizajneri bukvalno hrle u taj sektor. Patentni zavodi i dobavljački lanci imaju duge liste
čekanja. To vam je čitav jedan okean snova, realističkih snova o dobijanju vodonika iz algi,
avionskog goriva iz genetski modifikovanih mikroba, struje iz sunca, vetra, plime i oseke, talasa,
celuloze, kućnog otpada, o ugljen-dioksidu sakupljenom iz vazduha i prerađenom u gorivo, o
podražavanju tajnog života biljaka. Da neki vanzemaljac sleti na našu planetu i vidi je ovako
okupanu zračećom energijom, zapanjio bi se kad bi čuo da mi ovde brinemo zbog nestašice
energije, da nam je uopšte palo na pamet da se trujemo upotrebom fosilnih goriva ili
proizvodnjom plutonijuma.
„Zamislite sad usamljenog čoveka na obodu neke šume dok pljušti kiša. Čovek skapava
od žeđi. U ruci drži sekiru i obara drvo po drvo kako bi isisao sokove iz stabala. Svako drvo da je
po dva-tri gutljaja. Svud oko njega je pustoš, mrtvo drveće, nema ptičje pesme, i svestan je da
šuma nestaje. Pa zašto onda ne zabaci glavu i ne napije se kiše? Zato što je postao stručnjak za
seču drveća, zato što od pamtiveka tako radi, zato što pobornike pijenja kišnice smatra
sumnjivom bratijom.
„Ta kiša, to je za nas sunčeva svetlost. Izvor energije koji nam natapa planetu, pokreće
njenu klimu i njen život. Lije po nama u nepresušnoj bujici, ta slatka kiša fotona. Svaki foton u
sudara s poluprovodnikom oslobađa jedan elektron, i tako nastaje električna struja, prosto da
prostije ne može biti, pravo iz sunčevih zraka. U pitanju je fotonapon. Ajnštajn ga je opisao i
dobio Nobelovu nagradu. Da verujem u Boga, rekao bih da je to najveći dar koji smo od Njega
dobili. Pošto ne verujem, reći ću samo: kako su blagodetni zakoni fizike! Manje od jednog sata
ukupne sunčeve svetlosti koja padne na zemlju lako bi podmirilo godišnje potrebe čitavog sveta.
Samo delić naših vrelih pustinja bio bi dovoljan za napajanje naše civilizacije. Niko ne može biti
vlasnik sunčeve svetlosti, niko svetlost ne može da privatizuje ih nacionalizuje. Uskoro, svi će
ubirati njene plodove, sa krovova, sa brodskih jedara, iz dečjih ranaca. Govorio sam na početku o
siromaštvu - neke od najsiromašnijih zemalja na svetu poseduju solarno bogatstvo. Mogli bismo
da im pomognemo kupovinom njihovih megavata. A domaći potrošači jedva bi dočekali da
proizvode struju od sunčeve svetlosti i da je prodaju elektromreži. Primalna stvar.
„Imamo bar tuce oprobanih metoda za dobijanje električne struje iz sunčeve svetlosti, ali
je krajnji cilj još dalek, a meni lično veoma blizak. Govorim o veštačkoj fotosintezi, o kopiranju
metoda koji je priroda usavršavala ni manje ni više nego tri milijarde godina. Dirketno ćemo
koristiti svetlost za dobijanje jeftinog vodonika i kiseonika iz vode, i generatori će nam raditi dan
i noć, ili ćemo goriva dobijati iz vode, sunčeve svetlosti i ugljen-dioksida, ili ćemo izumeti
uređaje za desalinizaciju koji pored pitke vode proizvode i struju. Verujte mi, ovo je neizbežno.
Solar će nastaviti da raste, a uz vašu pomoć, koja će se bogato vratiti vama i vašim klijentima, taj
rast će biti još brži. Osnovna nauka, tržište i naš nezavidan položaj na kraju će presuditi da je to
budućnost - logika, a ne idealizam, nalaže takav ishod.”
Sad ga je već teralo na povraćanje. Glava mu je bila prazna i, plašeći se da ma i za
trenutak zastane, uhvatio se prvog što mu je palo na pamet, i tako skliznuo u ličnu anegdotu.
Isprva mlako, kao da testira mikrofon nabrajajući šta je doručkovao, pokušao je da publici dočara
kako se tog popodneva dokotrljao s aerodroma. Ubrzo je bio uveren da ova priča i nije tako loš
izbor. Pravi kontakt sa slušaocima tek je trebalo da uspostavi, još nije rekao ništa klovnovski, a
ovo je bila Engleska, gde ljudi na javnim skupovima očekuju da govor bude zabavan, makar u
pokušaju. Pretekao je sada mučninu pričom o kupovini novina u aerodromskoj prodavnici. Kad je
priznao da je slab na čips jednog određenog ukusa, redovi figura u odelima živnuli su od neme
razdraganosti. A možda i sažaljenja.
Zagrevao se i sam za svoju priču, uveren da će mu se usput nametnuti i neka zgodna
poenta. Postavio je okvire scene, prepun voz, flašica vode na stolu i, odmah do nje, drečava kesa
koju je svojeručno rascepio, i krupan momak neprijatnog pogleda. Čuo se tu i tamo prigušen
smeh dok je opisivao kako su suparnici zajedno smazali čips. Nije Berd ništa kitio, samo je
naglasio onaj momenat kad se osvetnički bacio na flašicu vode, iskapio je u dva-tri gutljaja i
tresnuo na sto. Malo duže se zadržao na mestu gde momak čilo skida prtljag s police, a on u
gnevu odbija da ga konstatuje. Razvlačio je sekunde na peronu pred veliko otkriće, koje je
objavio s ubrzanim pulsom, i sav je ustreptao od naivnog ponosa kad je publika počela da se
kikoće, pa i glasno smeje, dok je za govornicom, sada već kao smeli pantomimičar, u ispruženoj
ruci držao onu drugu kesicu, poput Hamleta sa Jorikovom lobanjom. Da, sve je govorilo da ih je
bar malo raskravio.
Žurno je prešao na zaključak, jedino opravdanje za čitavu priču. Da li su mu poente bile
malo isforsirane, ili je nehotice nabasao na dve važne istine? Nije imao vremena da razmisli.
„Reću vam šta sam otkrio na stanici Padington. Prvo, tek u teškoj situaciji, u krizi,
uviđamo, ponekad i prekasno, da problem nije u drugim ljudima, ni u sistemu, niti u prirodi
stvari, već u nama samima, u našim sopstvenim ludostima i lenjim predubeđenjima. I drugo, ima
trenutaka kada nas nova saznanja prinude da svoj položaj sagledamo iz fundamentalno drugačijeg
ugla. Industrijska civilizacija je upravo takav jedan trenutak. Prolazimo kroz ogledalo, sve se
preobražava, stara paradigma ustupa mesto novoj.”
Ali uvukao se i tračak očaja u te završne retoričke uzlete, glas mu je u ušima zvučao
utanjeno, poente su ipak delovale šuplje. Kuda sad? Telo se nije dvoumilo. Odlepio je šake od
govornice, okrenuo se i mesečarski zakoračio kroz prorez na zavesi u neki mračan prostor sa
visokim stubovima koji su građom podsećali na naslagane stolice. Praćen zvukom sasvim
pristojnog aplauza, samo se presamitio i ono teško breme, obilno podmazano ribljim uljem,
nečujno je kliznulo iz njega. Ostao je u tom položaju još nekoliko sekundi, čekajući novi talas.
Nije ga bilo. Onda je istupio na podijum i zauzeo stojeći stav, dostojanstveno tapkajući usta
maramicom, dok mu je Salil izražavao zahvalnost.

Reka menadžera penzijskih fondova i ostalih sada se opet prelila u veliku dvoranu za
prijeme gde su kelneri posluživali vino. Berda je ugovoreni honorar obavezivao da najmanje pola
sata provede u druženju sa publikom. Stajao je sa čašom purgativnog šablija dok su oko njega
kružila lica podvezana kravatama. Ljudi su dobronamerno i učtivo komentarisali njegov
„interesantan”, pa i „fascinantan” govor, ali bilo je očigledno da od preobražaja investicione
strategije nema ništa. Iz razgovora je saznao za naftnog analitičara koji je prethodno ubedio skup
da su poznate rezerve, ako se uračunaju morske bušotine i katranski pesak, dovoljne za pet
decenija.
„A povrh toga”, rekao je mladić sablasno bledog lica s tamnim četkastim brkovima, „naša
ostrva su takoreći od čistog uglja. Ako vrlina nije motiv, zašto bismo se kockali novcem svojih
klijenata zbog nepotvrđenih, nepostojanih izvora energije?”
 Žena do njega je dodala, odgovarajući umesto Berda, „Nije kameno doba propalo zbog
nestašice kamenja.”
Već je toliko puta čuo tu ispraznu opasku šeika Jamanija da nije mogao ni da se nasmeje
sa ostalima.
Neko drugi je rekao, „U ovoj zemlji jednostavno nema dovoljno sunca i vetra za
pokretanje ekonomije.”
Još jedan tip iza dotičnog, Berdu nevidljiv, javio se za reč, „U redu, kupujemo solarnu
energiju iz Severne Afrike. Gde nam je tu energetska sigurnost?”
Odgovarao je na ove argumente i prihvatao drugu čašu vina, iako je znao da je vreme za
skoč, kad je primetio onog predavača, Melona, kako drhtave brade čeka da se ubaci u razgovor.
Čim je ugrabio priliku, rekao je, „Živo me zanima odakle vam ona priča.”
„Koja priča?”
„Pa, znate. Ona s čovekom u vozu.”
„Već sam rekao. To mi se desilo danas po popodne.”
„Ali molim vas, profesore Berde. Pa nismo deca.”
Menadžeri fondova, namirisavši bačenu rukavicu, zbili su redove da bolje čuju sred opšte
graje.
Berd je rekao, „Nisam u toku. Moraćete da mi objasnite.”
„Jako ste je dobro ispričali, a jasno mi je i s kojim ciljem.”
„Verujete da sam sve izmislio?”
„Ne, naprotiv. To je dobro poznata priča s brojnim varijacijama, mnogi je izučavaju u
mojoj struci. Dobila je već i ime - Nehotični lopov.”
„Ma nemojte”, rekao je Berd hladno. „Baš zanimljivo.”
„Pa da vidite, i jeste. U svim varijantama imamo nekoliko stabilnih karakteristika.
Primera radi, pogrešno okrivljeni je po pravilu marginalna figura, često preteča - prčkaroš,
imigrant, protuva, čak i osoba s hendikepom. Tu se vaš momak s minđušom savršeno uklapa.
Obično taj pogrešno okrivljeni uradi nešto dobro za nehotičnog lopova, što trenutak istine čini još
mučnijim. U vašem slučaju, on skida prtljag s police. Prema jednoj teoriji ta priča o Nehotičnom
lopovu - mi je u struci zovemo NL - izražava našu anksioznost i krivicu zbog neprijateljskog
stava prema manjinama. Sasvim je moguće da u kulturi deluje kao nesvesni korektiv.”
„Mora da ste bar nekad pomislili”, rekao je Berd, rešen da zadrži osmeh, „da se i u životu
povremeno događaju takve priče, da ljudi govore istinu. Znate i sami, u eri masovnog transporta,
ljudi se gužvaju i nose hranu u identičnim omotima.”
„Nas zanima kako ta priča dobija i gubi popularnost, prenosi se od usta do usta, nestaje sa
vidika, pa godinama kasnije ponovo ispliva u drugačijoj formi kroz proces koji nazivamo
kolektivnom stvaralačkom obnovom. U Americi je NL bio široko poznat početkom dvadesetog
veka. Kod nas je zabeležen tek pedesetih godina, a do ranih sedamdesetih mogli ste ga sresti na
svakom koraku. Pisac Daglas Adams uneo je jednu varijantu u svoj roman objavljen sredinom
osamdesetih. Uporno je tvrdio da mu se to zaista i desilo u vozu - a to je još jedna opšta crta.
Time što je prisvajaju kao deo ličnog iskustva, ljudi tu priču lokalizuju, daju joj autentičnost -
desilo se njima, desilo se njihovom prijatelju - i na taj način je izuzimaju iz arhetipa. Čine je
originalnom, pozivaju se na autorska prava. Javljala se ta NL potka u pričama Džefrija Arčera i,
koliko se sećam, Roalda Dala, plasirali su je kao istinitu priču i BBC i Gardijan. Poslužila je kao
zaplet u bar dva filma - Zajednički ručak i Boeuf Bourgignon, a takođe je...”
„Žao mi je što ću vas razočarati”, rekao je Berd, „ali moje iskustvo pripada samo meni, a
ne prokletom kolektivnom nesvesnom.”
Folklorista je pokazivao autističnu zadrtost. „Da, nov je u vašoj verziji čips. Čuo sam za
biskvite, jabuke, cigarete, kompletne ručkove u kantini, za čips nikada. Možda ću napisati
belešku o tome za Savremene legende, ako nemate ništa protiv. Promeniću vam ime, naravno.”
Ali Berd mu je već okrenuo leđa i dotakao kelnera po laktu.
Onda je bledunjavi penzijski fondista sa brčićima rekao, „Dakle, te pričice cirkulišu kao
masni vicevi.”
„Tačno.”
„Da li ste čuli onu o bristolskom zoološkom vrtu i čuvaru parkinga. Vidite, pune dvadeset
i četiri godine...”
Berd je rekao kelneru, „Svejedno, samo da nije singl malt. Trostruki, čist, sa ledom, i ako
može odmah.”
Bilo je četvrt do sedam. Samo još trinaest minuta ugovornog druženja. Pomisao da će ga
ubrzo dobiti, držati u ruci, svoje prvo ozbiljno piće toga dana, već ga je malo oraspoložila. To, i
predstojeće veće sa Melisom. Uveren da će kelner na jednom takvom mestu znati kako da ga
pronađe, polako se udaljio od Melona, koji je i dalje mleo na temu podtipova narativa o
bezazlenom lopovluku, pa prešao u drugi kraj dvorane i zapodenuo razgovor s jednim prijatnim
stručnjakom za finansijske derivate.

Lepa žena, zanimljiva žena, dobra (iskreno dobra duša), pa šta bi onda imao da zameri
Melisi Braun? Trebalo mu je više od godinu dana da to ustanovi. U pitanju je bila greška u
karakteru, nalik na mehurić zarobljen u prozorskom oknu, koja joj je davala iskrivljenu sliku o
Majklu Berdu, učvršćivala je u veri da ima u njemu štofa za ulogu dobrog muža i oca. Nije
shvatao i nije mogao da joj oprosti tu lošu procenu, ne do kraja. Znala je celu istoriju, imala je i
neke uverljive dokaze, a još mnogo toga je lako mogla da nasluti, ali nepokolebljivo se držala te
zablude da bi ga mogla pripitomiti, napraviti od njega dobrog čoveka, poštenog, pažljivog i,
iznad svega, odanog. Nije pritom težila, bar po njegovom sudu, da ga preobrazi na pragu sedme
decenije, već da ga nežno vrati u prirodno stanje, njegovo izvorno biće, ono u koje nikad nije ni
pokušao da se uživi. To je bila prećutna ambicija. Primera radi, neće mu prisila i odricanje
pomoći da skine višak kilograma, nego s ljubavlju spravljeni, zdravi, ukusni obroci, kojima će
bezbolno povratiti stas iz tridesete - svoj platonski oblik. A u slučaju da recepti podbace, uzeće ga
ona i takvog kakav jeste.
Trpela je njegove nestanke, nejavljanje iz inostranstva, jer bila je sigurna da će ga na kraju
privoleti da vidi stvari iz njenog ugla. Osim toga, imala je i sama dosta obaveza u životu. Dirljiva
je bila ta njena postojana vera, a kako nije bio baš apsolutna hulja, Berdu je delovala kao prekor.
Tokom one medijske gnjavaže, videla ga je u najgorem izdanju i nije se pokolebala. Činilo se kao
da ga voli još i više. Strastveno i racionalno, podržavala ga je celim putem kroz tu nerazumnu
buru. Ali u ljubavi se nikad nije rukovodila razumom. Da jeste, veza bi otišla dođavola u roku od
nekoliko minuta. Zabrinuo se kad je otkrio da se i ona redovno zaljubljuje u muškarce koji vape
za izbavljenjem. Tim pre ako je kandidat za izbavljenje mnogo stariji od nje. Nije valjda lud da
stane u stroj s onom žalosnom trupom sastavljenom od starih ljubavnika i jednog bivšeg muža,
matorih budala, nitkova, gubitnika, klipana - sve samih eksploatatora - koje ona svojom
dobrotom nije uspela da izleči, a koji su je na prevaru ostavili bez dece? Niko od njih nije sedeo
na banketu sa švedskim kraljem, ali ipak su mu to bili nekakvi drugari. Samo bi mu služilo na
čast kad bi pristao da bude Melisin jedini uspeh, ali nije bio ubeđen da je tom zadatku dorastao.
Bio je ubeđen da bi je i on prevario i ostavio bez deteta.
„Zašto ja?”, upitao je jednom prilikom, postkoitalno opružen na njenom krevetu. Činilo
mu se da je sazreo trenutak za to pitanje, posebno s tim laskavim nagoveštajem da je nije
dostojan.
„Zato”, odgovorila je, a zatim ga objahala i ponovo uzbudila, svog loptastog sporovoznog
Majkla, koji je već dugo verovao da je bis nakon pola sata svetlosnim godinama iza njega.
Melisa je posedovala lanac - ako se tročlani niz može nazvati lancem - prodavnica plesne
opreme u severnom Londonu. Snabdevala je profesionalne igrače iz londonskih trupa, kao i svu
silu amatera, uključujući i mlade majke kojima su dosadili časovi joge, pa čak i metuzaleme
poput Berda, nadahnute poslednjim žarom mladosti da zaigraju tango ili step. Ali glavni oslonac
tog jedva isplativog posla bila je večno mlada četa malih sanjalica, neiscrpni corps de ballet
obnavljan iz generacije u generaciju - mnoštvo devojčica obuzeto staromodnom čežnjom za
suknjicom od tila, trikoom, helankama, cipelicama, obrtanjem pred ogledalom i prečkom, pod
strogim okom nemilosrdne bivše primadone zlatnoga srca. Taj san o trudu i muci na izgrebanim
daskama, o premijeri, prvom usplahirenom skoku na sceni i zadivljenim uzdasima, nadživeo je
elektronsko doba, ženske bendove i TV sapunice. Tako žilava fantazija ukazivala je na genetsku
prinudu. Najmanja packa na Melisinom lageru odgovarala bi detetu od dvanaest meseci. Majke
tih devojčica pamtile su svoje snove i umele su da se bace u trošak da bi ih proživele iz druge
ruke.
Ali umetnički ples bio je nepouzdan u modernom dobu. Iz javne perspektive, ples je
skakao i padao poput berzanskih akcija, pa je Melisa morala brzo da misli kad naručuje robu iz
udaljenih skladišta. Jedan iznenadni TV dokumentarac, i sledeće nedelje kroz njene radnje prošlo
bi četristo muškaraca u potrazi za tačno određenom košuljom za tango. Neki film, mjuzikl, video
klip na MTV-u, bilo šta od toga moglo je da pobudi neutaživu, prolaznu potrebu. Jedna reklama
za toalet-papir sa motivom iz Labudovog jezera, i devojčice bi nagrnule kao nikad, ali sada bi
uzdisale za kostimima duginih boja, ili odrpanim helankama, ili trikoom sa dizajnerskim rupama,
istim onakvim kakve su videle na filmu. A potom bi naišla mršava vremena kad niko nije igrao
osim igrača i one čete malih sanjalica, niko čak nije želeo ni da izgleda kao igrač, pa je Melisa
mogla samo da čeka. Nema svrhe, govorila je, planirati unapred.
Da bi se zaštitila od tih kolebanja, širila je privlačnu moć svojih prodavnica.
Osmogodišnje nabeđene balerine činile su tek delić svoje starosne grupe, ali s vršnjakinjama su
delile neobjašnjivu slabost prema roze boji. I nije ih privlačila svaka nijansa, već jedna naročito
pastelna, zašećerena, bebasta roze. Stoga su u izlozima svih triju radnji osvanule i te nežne
mamilice. Jednog subotnjeg jutra Berd je obišao Melisu na poslu i lično se uverio, stojeći usred
cijukave najezde, u čudnovatu moć jednog uskog raspona elektromagnetskog spektra. Ko li tim
devojčicama izdaje uputstva, gde su naučile kako da se ponašaju, kako da luduju za roze olovkom
i rezačem, ili roze patikama, posteljinom, gumicom za kosu, torbom, blokčićem? U nastupu
pedanterije, pronašao je rad jednog uglednog profesora neurologije sa Njukasla iz kojeg se dalo
zaključiti da postoje rodne razlike u retinalnoj osetljivosti, utoliko što žene preferiraju crveni kraj
spektra. Ali teško je to moglo da objasni onaj subotnji stampedo kroz radnju, ili radikalno skresan
minus na Melisinom računu do kraja godine. Mesecima u ružičastom! Onda, iz čista mira,
nastupila je zasićenost bojom i magija se istopila. Preko noći, devojčice su izgubile potrebu za
roze rekvizitima. Ni drastična rasprodaja nije iscrpla neželjene zalihe. Stvar je bila neobjašnjiva.
Morala je negde postojati i generacija mlađih sestara još neotpornih na roze, ali te uopšte nisu
trzale. I nije da se pojavila neka nova nijansa. Kao jedina motivacija, boja je naprosto izbledela.
Roze je gurnuto u zapećak, a kasnije, i svaka joj čast na tome, kad se trijumfalno vratilo, Melisa
je bila spremna.
Uprkos takvim trzavicama i svakodnevnoj borbi sa osobljem i dobavljačima, za Berda je
„Plesni studio” bio miran kutak ispunjen bezazlenim stremljenjima i zadovoljstvima. Jednom
prilikom, svrativši u ogranak na Primorouz Hilu da bi izveo Melisu na ručak, čekao je na šamlici
u stražnjem delu radnje i upijao atmosferu - Lenočka, prodavačica kratke tršave kose ofarbane u
crno, koja vrska na ruski melodičnom kokniju kroz nakit na izbušenom jeziku, ambijentalni
Čajkovski, miris sandalovog drveta, sveprisutni duh neprikosnovene posvećenosti deci i
odraslima u igri. Sedeći u tami među poluraspakovanim kartonskim kutijama, prepustio se
fantaziji (ponekad je soba bez prozora tako delovala na njega), inkrementalno erotičnoj, o tome
kako se povlači iz sveta muka i nevolja i upravo tu radi, kao Melisin partner u svemu, zašuškan u
magacinu, doteruje možda Melisin inventarski softver ili planira specijalne događaje, sa
govorima i prezentacijama, i tako u miru niže godine omamljen seksom i dosadom, a onda jedne
večeri, na Melisin mig - nemoguć kičerski san! - nagovara Lenočku da isprobaju trojku na
širokom krevetu u besprekornom stanu u Ficroj Stritu, pa otkriva i taj osećaj, najprisniji dodir
nakita zabodenog u živu put. Čudio se samom sebi. Mogao bi tu i čitav život da provede,
sanjareći među nerazvrstanim helankama.
To je bilo jedno utočište. Drugo se nalazilo u Melisinom stanu, na dva minuta ležernog
hoda od radnje na Primrouz Hilu, maltene preko puta zgrade u kojoj je Silvija Plat jednog dana
zavukla glavu u rernu pošto je najpre na stolu ostavila hleb i mleko za svoju usnulu decu. Kći
pedesetih, pesnikinja je bila marljiva domaćica i oko sebe je održavala nepoetično uredan domen,
nalik na Melisin. Berd je, pak, u domaćem okruženju bio aljkavac, uvek sveže okupan, tašt u
odevanju, ali posvećeni sejač nesvesnog nereda, uveren da je podizanje peškira s poda ili
zatvaranje neke fioke ili ormana ili bacanje u đubre kakvog omota ili ogriska jabuke jednako
besmisleno kao i prolećno veliko spremanje. Žena koja mu je neko vreme spremala stan u
Merilebonu napustila ga je bez objašnjenja, ali razumeo je poruku i nikad nije pronašao zamenu.
Njegova treća žena, Elinor, jednom je među stranicama nekog dragocenog prvog izdanja otkrila
prastari režanj slanine koji mu je preostao od doručka i poslužio kao oznaka.
Kao i mnogi aljkavci, Berd je cenio red koji drugi stvaraju bez napora, bar ne njemu
vidljivog. U Melisinom stanu, koji se prostirao na dva nivoa, bio je posebno zadovoljan. Ona je
kod kuće živela tako neopterećenim životom. Na sve strane, pružale su se otvorene perspektive
nezakrčene nameštajem. Široke navoštene podne daske dovučene iz nekog zamka u Gaskonji
blistale su ravnodušnim savršenstvom. Nije bilo razbacanih stvari, sve su knjige stajale u
policama po tačnom redosledu, bar dok on ne dođe u posetu, a na zidovima je visila tek poneka
litografija, mahom sa baletskim igračima. Provukla se tu samo jedna skulptura, maketa s
potpisom Hernija Mura. Ostale površine nalazile su opravdanje u svom osobenom nenaprašenom
i praznom sjaju. U spavaćoj sobi, nije se video ni komad odeće, a krevet, ravan i gladak poput
vodeničnog jaza, po veličini se mogao meriti s bilo kojim iz američkih hotela. Melisin ambijent
bio je kao stvoren da ga Berd za dva minuta rasturi čim se malo raskomoti, sedne, zbaci kaput,
otvori aktentašnu i izuje cipele. Nikad se nije osećao kao kod kuće dok se ne reši cipela. Ali bio
je impresioniran njenim stanom, delovao mu je kao ovaploćenje duhovne slobode, i trudio se
svim silama da ne pravi nered, u čemu je donekle i uspevao.
Kad bi slučajno tu natrapao neki provalnik, isključio alarm pa zastao da pogleda oko sebe
pre nego što prione na posao, nikad ne bi pogodio ni prirodu a kamoli pol vlasnika stana. Stan je
bio tih, prijatno hladnjikav, muški po braonkastim i krstarički sivim tonovima. Dok je Melisa u
svojim radnjama, pa i u krevetu, bila glasna, vesela, velikodušna. Tek za dva prsta viša od svog
Majkla, bila je zaobljena i meka i širokih bokova kao Renoarova kupačica, premda ni izbliza u
Berdovoj buckastoj kategoriji. Imala je crnu kosu, kovrdžavu ili nakovrdžanu (ni za živu glavu je
ne bi pitao), tamne oči i ten raskošne boje - lešnikove, s daškom rumenila na jagodicama koje bi
tamnelo kad pobesni ili se naglo ozari. Tvrdila je da ima po kap tobagoanske i venecuelanske
krvi, naprstak agnostura bitera kako bi ona rekla, preko jedne čukunbabe. Istina ili ne, tek, cvetala
je na omorini, mrzela hladnoću, sve ispod petnaest stepeni po njenom, i verovala da je prava
zemlja za nju negde južnije, mada je sad već bilo kasno za selidbu.
A možda je dekor za stan u Ficroj Stritu birala u kontrastu sa svojom garderobom. Nosila
je jarke šare (nasleđe iz Tobaga) ili svilu zagasitih tonova, i posedovala je pravi arsenal cipela sa
stileto štiklama, što crnih što crvenih ili zelenih, kao i pastelnih baletanki koje joj nekako nikad
nisu bile po meri. Kod kuće, kad bi se namestila na graorastoj sofi ispred neutralnog zida, blistala
je tim svojim bojama, u Berdovim očima, kao da ju je tog časa naslikao Gogen iz markiške faze.
Kad bi došao kod nje, vršljala je i vitlala po kuhinji kao tropski uragan. Njena
izbalansirana jela bila su pikantna i baš po njegovom ukusu. Svaki ustupak njegovom zdravlju
lako se dao nadoknaditi obilnim repetama. Sebi nikad nije mnogo sipala, ali pucketala je od
zadovoljstva posmatrajući ga preko stola dok jede, i govorila kako će mu ljuti začini sagoreti salo
i rasplamsati ljubavnički žar, ili kako ga namerno tovi da joj ne bi nikad pobegao. Ovo potonje
bilo je bliže istini. Posle takvih gozbi, ne osećajući se nimalo mršavije pa ni naročito raspaljeno,
sedeo bi takoreći mutav, preznojavajući se u fotelji bar pola sata dok ne bi došao k sebi.
Čime li je takvu ženu zaslužio? Pripremala mu je tople kupke u zimskim večerima i
naokolo palila sveće i uglavljivala se do njega u ogromnu tucanu kadu. Kupovala mu je košulje,
svilene kravate, kolonjsku vodu, vino, skoč (ona sama nije pila), donji veš i čarape. Kad bi došlo
vreme za neko od njegovih putovanja, ona mu je bukirala kartu. U bednim pokušajima da joj
uzvrati, donosio je skupe poklone iz aerodoromskog djuti-frija, u modernom obliku škrtarenja
utemeljenom na flagrantnoj pogodnosti i teoretskom izbegavanju poreza, ali njoj to kao da nije
smetalo. Obožavala je njegovu fiziku, one misteriozne tabake fotonaponskih proračuna, ispisane,
što bi ona rekla, „na arapskom”, koji bi se često rasipali po hrastovom podu, i tražila da joj
objašnjava - uvek iznova - ovaj ili onaj simbol, Dirakove zagrade „bra i ket”, tenzorske
proizvode, Jangove dijagrame. Ali mogla je i sama postati matematičar. Viđao ju je kako rešava
sudoko u jutarnjim novinama brzinom kojom bi drugi popunjavali formular, žureći da to obavi
pre nego što odjuri na posao. Podržavala je njegovu misiju i u štampi lojalno pratila članke o
klimatskim promenama. Napomenula je, doduše, kako bi ozbiljnije udubljivanje u taj problem
zahtevalo da čovek neprekidno samo o tome misli. Pa stoga, kao ni ostali iz njenog kruga, ona tu
temu ne može da uzme ozbiljno, ne u potpunosti. Svakodnevni život joj to ne dozvoljava.
Ponekad je ovu opasku citirao u javnim nastupima.
Pričala mu je o svojim bivšim ljubavnicima sa slobodom kojoj nije bio dorastao. Nikad
nije ni pokušala da se zabavlja s nekim vršnjakom. Po pravilu, muškarci iz njenih opisa bili su
petnaest do dvadeset godina stariji. Jedini izuzetak dogodio se vrlo rano, a taj je bio još matoriji.
Kad je imala dvadeset, upustila se u dvogodišnju vezu s oženjenim čovekom, profesionalnim
golferom od pedeset šest. Sada je imao sedamdeset sedam, i bili su i dalje u kontaktu. Imao je taj
njen izbor partnera i svoju predistoriju. Odrasla je pored Klapam Komona, u južnom Londonu,
kao jedinica, a roditelji su joj se razveli kad je imala jedanaest godina. Volela je oca a živela s
majkom, s kojom se često svađala. Kad joj se majka preudala za najnovijeg u nizu „ogavnih”
udvarača, Melisa se preselila kod oca na suprotnoj strani Komona, otprilike u vreme kad je njega
udario šlog. Negovala ga je od svoje petnaeste (intimno, jer bio je potpuno paralizovan) pa sve
dok nije umro četiri godine kasnije. Poverila je Berdu šta joj je pre mnogo godina rekla jedna
prijateljica psihoterapeutkinja. Budući da se u formativnom periodu seksualnog razvoja starala o
voljenom ocu, a nije uspela da ga održi u životu, bilo je neizbežno da zbog osećaja krivice u
kasnijim vezama traži zamenu, da pokušava ga vrati iz groba, da ga izbavi iz nevolje i time se
iskupi za svoj neuspeh.
Jednako neizbežno, Berd je ovo primio kao tipičnu besmislicu, nešto od čega je nauka tu
da ga zaštiti. Ali ništa nije rekao. Toliko lenjih predubeđenja, toliko nedokazanih elemenata!
Podsvest koja ispreda neke svoje lukavo tajnovite priče začinjene nezgrapnom simbolikom? Bez
ikakve neurološke osnove. Represija? Empirijski, niko još nije pokazao da takav mehanizam
postoji. Baš naprotiv, nemile uspomene teško se zaboravljaju. Sublimacija? Isti slučaj, bajka koja
ne bi izdržala iole ozbiljniji istraživački postupak. Staranje o očevim telesnim potrebama lako je
moglo i da joj ogadi starije muškarce za sva vremena, a onda bi se i za to našla jednako
samouverena frojdovska žvaka. Mnoge žene koje nikad nisu negovale smrtno bolesnog oca, niti
prošle kroz neko uporedivo iskustvo, opredeljuju se za starije muškarce. Zašto bi Melisini
ljubavnici (s jednim izuzetkom) bili samo petnaest ili dvadeset godina stariji, ako joj je otac imao
trideset sedam kad se rodila? Zar njena podsvest, u svakom drugom pogledu tako bukvalna, ne
uviđa tu prostu računicu?
Istina je bila jednostavnija. Žene je znaju u dubini duše. Isuviše taktičan da bi joj ovo
rekao, morao je da razmotri problem iz nepristrasnog ugla. Ima ponavljanje i dobrih strana. Stariji
muškarci su bolji drugari, iskusni ljubavnici, poznaju svet, poznaju sami sebe. Za razliku od
mlađih, emocije drže u ravnoteži. Više su pročitali, više videli, topliji su, nežniji, manje
uobraženi, tolerantniji, manje nasilni. Zanimljiviji su, umeju da odaberu vino. Imaju više novca.
Osim toga, nervirala ga je ideja da nju zapravo i ne privlači on, već neki simbol starešinstva čija
je on prihvatljiva aproksimacija. Takođe ga je nerviralo saznanje da je svoju prvu ljubav, onog
grešnog golfera, upoznala kad je bio u godinama u kojima je njen otac umro.

Uzeo je taksi od Strenda do Primrouz Hila i pritisnuo na njeno zvonce u Ficroj Stritu
dvadeset pet minuta pre vremena. Nije imao ključ - tu crtu nije želeo da prekorači. Kad se
pojavila na vratima, trenutak pre nego što su se zagrlili, osetio je da nešto nije u redu, ili bar da se
promenilo. Ili da se ona promenila. Učinilo mu se da vidi kako se neki zaostali izraz na njenom
licu prilagođava i širi u osmeh. A onda, pali su jedno drugom u naručje i pomisao je izbledela. Za
Melisom je na hladan kameni trem stigao dašak toplote i pčelinjeg voska iz dubine stana i, odmah
za njim, miris začina pomešanih sa parfemom. Njegovim poklonom iz nekog bleštavog
aerodromskog pakla. Uskliknula je njegovo ime, on njeno, poljubili su se, zatim se malo izmakli
da se bolje pogledaju i ponovo se zagrlili.
Držeći je tako u naručju, na dlanovima je osećao vrelinu njenog tela kroz bluzu od crvene
svile. Kako su maglovita i monohromatska sećanja u poređenju sa živim trenutkom. Daleko od
nje, uspevao bi da prizove samo igru senki, ili od obaveza ne bi ni stigao da prizove, puni sjaj,
očiglednu i opojnu stvarnost njenog bića. Zaboravljao bi osobeni dodir njenih usana i jezika,
njenu figuru, način na koji držanjem poništava razliku u visini kad se ljube, njene prste među
svojima, njihove gipke zglobove, hladnjikavu mekotu, dužinu, obim, kvržicu mladeža ispod
zglavka na levom maliću, i ono strujanje u grudima, kad se zagrle, od pritiska njenih dojki. A to
je samo carstvo čula. Njen pogled, glas, ukus - deluje poznato, naravno, sve to, ali tek sada kad je
ima pred sobom, postaje uhvatljivo. Pamćenje je, Berdovo bar, drugorazredna naprava. Kad bi
pomislio na nju u Berlinu ili Parizu, sve se svodilo na odnose i uopštenu želju, bavio se njenom
prirodom, njom u apstrakciji, i vlastitim zadovoljstvom, a ne toplim i mednim mirisom njenog
temena, iznenađujuće žilavom snagom njenih mišica, spuštenim glasom dok izgovara njegovo
ime.
„Majkle Berde. Odmah da si ušao u kuću!”
Dosetka staromodna, iz doba kad sa roditeljima nije bilo šale. Berd nikad nije bio u prilici
da uzvrati ravnom merom - njegov svinjac od stana nije bio mesto gde se poziva žena poput
Melise Braun. Ne bi se ona tamo skrasila dok ne zavede neki svoj red, a to je bila još jedna crta
koju nije želeo da prekorači. Uzela mu je torbu iz ruke i ušao je za njom. Pošto su se vrata
zatvorila, obreli su se u čistom prostranstvu njene dnevne sobe, ona mu je stavila ruke oko vrata,
on nju čvrsto privukao k sebi i opet su se poljubili. Bar ovog puta, činilo se da bi mogli da
preskoče obavezno uštimavanje kroz razgovor, da odlože večeru i odu pravo u njenu spavaću
sobu. Ali onda, na neki siktav šum pa zatim i prasak, vitalni signal iz kuhinje, ona je odjurila
prosiktavši i sama jedno stakato „sranje!”, dok se on parkirao na sofu. Više nije bio vatreni
junoša. Mogao je strpljivo da čeka.
Kad se nakon pet minuta vratila, noseći njegov skoč i sodu, već je ležao opružen na
leđima proveravajući članak koji je njegov tim sa Imperijala pripremao za časopis Nejčer.
Uobičajeni krtog, cipele, kaput, sako, kravata, otvorena aktentašna, papiri, razjapljena putna
torba, rasuti komadi odeće i jedna plastična kesa, širio se po podu oko njega. Prebačen odjednom
iz napona ponovnog susreta u zakučasti svet molekularnog biljnog života, i znajući da će, ovako
ili onako, on i Melisa otprilike za jedan sat voditi ljubav, još i sa večerom u izgledu, osećao se
smireno i zadovoljno kao retko kad.
Zastala je iznad njega, sa slobodnom rukom na boku. „Napravi mesta, Profesore.”
Voleo je taj njen mangupski, popustljiv, nakrivljeni osmeh. Uz malo brektanja, pridigao
se i potapšao mesto do sebe pa uzeo čašu iz njene ruke. Pošto se ugnezdila kraj njega, odložio je
fasciklu i rekao, „Zamisli molim te, i najobičniji korov iz pukotine na trotoaru ima svoju tajnu
koju tuce vrhunskih svetskih laboratorija tek počinje da shvata.”
Pijuckao je skoč dok mu je njena šaka ležala između nogu. Mazila ga je nekako odsutno.
„Nedostajao si mi, Majkle. Zašto korov?”
„Mora da sam ti to već pomenuo. List je neka vrsta solarnog panela za razlaganje vode i
fiksiranje ugljen-dioksida. Mogli bismo imitacijom lista da proizvedemo vodonik. I ti si meni
nedostajala.”
A da li je? Sada, pošto ju je poljubio, uviđao je svoju grešku, jer bio je uzbuđen i srećan.
Ali niko njemu nije nedostajao, još od onog kobnog leta 2000, kad se napatio kao kuče za svojom
poslednjom, konačnom ženom. Ponekad bi se maglovito radovao nekom susretu, ali od tog
vremena pa do danas ničije ga odsustvo nije zabolelo. Ovih dana, kad ostane sam, uzeo bi da čita,
pije, jede, bio bi na telefonu, na internetu, gledao TV, putovao na neki sastanak - ili bi naprosto
zaspao. Bio je samodovoljan, opsednut sobom, s rojevima niskih pobuda i sanjarija u glavi. Kao i
mnogi pametni ljudi koji drže do objektivnosti, po duši je bio solipsista, a u dnu duše nosio je
grudvu leda, koju je Melisa naslućivala i nameravala da otopi.
Bilo je, dakako, neophodno da pre vođenja ljubavi bar uzgred pomenu šta im se dešavalo
u poslednjih nekoliko nedelja, kako su raspoloženi, i kako je ko proveo dan. Njegova krivica što
se nije javljao, njena što ga nije opominjala. I tako je Melisa počela sa svojim novostima.
Zahvaljujući nekom mjuziklu o dečaku iz radničke klase koji želi da postane baletan, promet joj
je iznad sezonskog proseka. Ali retko navraćaju dečaci. Sve je na devojčicama koje sanjaju o
takvom dečaku. Pričala mu je i o nedavnoj smrti jednog uvaženog koreografa koji za njegov ukus
nikad nije bio dovoljno slavan. Na pomenu, petoro igrača izvelo je malu predstavu u uskom
prolazu između klupa neke crkve u Sohou, što je čak i starčeve neprijatelje rasplakalo.
S Majklovom rukom oko ramena, stisnuta uz njega, govorila mu je u grudi. Ona brine o
radnjama, mušterijama, zaposlenima, o svom ljubavniku, a volela bi da neko i o njoj brine. Dok
je slušao, kružio je pogledom po sobi - braon ležaljka postavljena uza zid, vajarska maketa,
gravura iz osamnaestog veka s uličnim igračima iz Utrehta, vaza puna glatkih oblutaka na
bakrenom tanjiru - tragajući za suptilnom promenom koju je registrovao inače nimalo oštrim
okom. Nešto je tu remetilo ravnotežu. Bio je siguran da nisu posredi njegove lične stvari. Činilo
se da je i sam vazduh razdešen, kao što biva kad pušač napusti sobu i kad se tragovi dima
rasplinu.
„Volim te”, rekla je usred one priče o pogrebu, a zatim ga u šali ugrizla za mišicu.
 Osećao je nežnost prema njoj, možda i najjaču dotad, ali slutio je da će jednog dana
morati da se ispetlja iz toga, a onda će im oboma biti teže ako joj sad kaže da je voli. A kako bi se
uopšte nje odrekao, i kada, to nije mogao ni da zamisli, pa ju je samo privukao bliže. Bedno je
zvučalo to što je prošaptao, ali moglo je da posluži.
„Tako si lepa, Melisa.”
Nastavila je sa svojom pričom a on joj je prolazio rukom kroz kosu, i, po prvi put otkad se
ispovraćao iza one plišane zavese, mogao je da zamisli da će ogladneti, možda već za pola sata.
Golicali su ga svi ti začini u vazduhu. Da li je to nanjušio tamarind, i beli luk, limetu, đumbir,
piletinu? Glas joj je bio melodičan i blag, pa čak, pomislio je, i pomalo tužan. S vremena na
vreme, povlačila mu je glavu nadole da bi ga poljubila. Opet je govorila o radnjama, pa zalutala
neosetno u drugu priču, ovog puta o nekoj rupi na plafonu ili na podu i nečemu što je u tu rupu
upalo, i o prgavom jazavičaru kojeg je zaboravila neka drevna primadona obolela od Alchajmera.
A i njemu su sada misli odlutale. Sebe je smatrao prosečnim tipom, ni grubljim, ni boljim niti
gorim od većine drugih. Ako je ponekad i bio pohlepan, sebičan, proračunat, pretvoran, onda kad
mu stid drugačije ne bi dozvolio, to je važilo i za sve ostale. Ljudska nesavršenost je krupna
tema. Dovoljno je pogledati samo neke u mnoštvu defekata. Leđa u obliku slova S koja se lako
ušinu, disanje i gutanje nepromišljeno upućeni na isti prolaz, infektivna blizina seksa i izmeta,
porođaj prava agonija, testisi nezgrapni i ranjivi, slabovidost široko rasprostranjena, imuni sistem
kadar i rođenog vlasnika da proždere. A to je samo telo. Među obiljem čežnjivih teza o božanskoj
iskri, argument u korist dizajna srušio se s pojavom homo sapijensa. Nijedan pomena vredan bog
ne bi toliko ošljario za radioničkom tezgom. Berd je lagodno delio sve mane ljudskog roda, i sada
je, evo, čudovišno neiskren, nežno grlio ženu koju je jednog ne tako dalekog dana planirao da
ostavi, slušao je sa osećajnim izrazom na licu potpuno svestan da će ubrzo i sam morati bar nešto
da kaže, a jedino je želeo da bez ikakvog uvoda vodi ljubav s njom, pojede večeru koju mu je
spremila, popije flašu vina i onda zaspi - bez odgovornosti, bez krivice.
Melisa je uzela njegovu praznu čašu i ustala.
„Klopa”, rekla je. „I doneću ti još jednu.”
Ali nije joj se odvajalo od njega, morala je da se sagne i poljubi ga još jednom. Dug je bio
i žudan, ovaj poljubac, a zatim ga je privukla k sebi, i tako je Berd, zarobljen u sedećem položaju,
strahovito uzbuđen, lica poluzaronjenog u mirisnu tamu njene raskopčane bluze, sa vidnim
poljem ispunjenim usekom i bregovima njenih dojki, imao vremena da se upita zašto ga sve to
pritiska više nego obično, toliko priče i slušanja i kuvanja da bi se stiglo do prave nagrade i
zadovoljstva. Možda je izgubio strpljenje za sitno štampane odredbe o ljudskim kontaktima zato
što je toliko vremena provodio na bučnim javnim mestima, u društvu sebi sličnih, blaziranih
profesora koji su se, svaki u svom stilu, razmetali akademskom veličinom. A kad bi ostao sam,
uglavnom je bio okružen još malo pa čistom apstrakcijom jona kobalta, protona, katalizatora. Pa i
onda kad nije bio sam, u pitanju su bile lakomislene avanture koje bi sada radije zaboravio.
Ona se izvukla iz zagrljaja i nešto rekla dok se uspravljala, sasvim kratku rečenicu koju
nije uspeo da čuje jer ga je baš tada pošašoljila po ušima. Kad mu je spustila ruke na ramena,
podigao je pogled, očekujući saučesnički osmeh koji bi neutralno razrešio ovu fizičku epizodu i
otpremio Melisu u kuhinju, i bio je zapanjen kad je video suze u njenim očima, nabubrele,
spremne da poteku. I čudnovato, osmehivala se, premda bez trunke humora, kao da se podsmeva
ili ruga vlastitim osećanjima. U jednom praznovernom trenutku, učinilo mu se da ju je mislima
povredio, da ih je nepojamno izlanuo, ili da ih je ona mogla pročitati na njegovom licu. Ali svaki
je čovek ostrvo, misli su bezbedne. Pre će biti da je to nešto ozbiljno, potpuno nepovezano s njim.
Kad je ustao, uzeo ju je za ruke i osetio da su vlažne, ne samo po dlanovima nego i između
prstiju, lepljive, vrele, da odaju snažne emocije koje je sada bio obavezan - ništa zasad od
obećanih uživanja - da strpljivo izvuče iz nje i da ih razume.
„Melisa”, rekao je. „Šta ti je, i šta si mi ono malopre rekla?” Ponovo su se poljubili, sa
istom nežnošću kao i pre. Možda i neće biti tako teško da se ovo veče vrati na pravi kurs.
Ona ga je pogledala začuđeno i prsnula u smeh. „Kretenu jedan. Volim te. Rekla sam da
sam trudna.”
„Ah...”
Sa mlečnobelom prazninom u glavi, strovalio se na sofu u muškoj varijanti
neurasteničnog padanja u nesvest. Trudna. Borio se s tom rečju napupelom od zrelosti -
poznatom doduše, ali za trenutak istrgnutom iz konteksta, kao, recimo, lice prodavca novina iz
kraja kad iskrsne u neočekivanom okruženju. A onda je sve to zajedno, reč, značenje i posledice,
biologija i sudbina, kliknulo i poput čelične reze leglo na mesto. Već mesecima, godinama, vrata
njegove ćelije stajala su otvorena, i mogao je mirno da išeta napolje kao slobodan čovek.
Prekasno. Dok je gledao na drugu stranu, jedan od njegovih spermatozoida, lukav i hrabar kao
Odisej, uspeo je da prevali taj dugi put, probio se kroz gradske zidine i usadio svoj identitet u
njeno jajašce. I sada se od njega očekuje da ponovi taj podvig. U proteklih četrdeset godina
nagovorio je izvestan broj žena, uključujući i dve supruge, da odu na terminaciju. Pravo čudo što
je ovoliko dugo izdržao a da ne upadne u tu očinsku klopku. Ali moraće dobro da se pomuči ako
misli da ubedi Melisu. Posmatrala ga je sada, napeto rastvorenih usana, čekajući odgovor, Tatine
prve reči, putokaz, možda, za taj novi život.
„Legao bi mi onaj skoč.”
„Hajde sa mnom.”
Obgrlio ju je oko ramena, pa su zajedno ispreskakali njegove razbacane stvari i nastavili
preko širokih podnih dasaka do njene manijački organizovane kuhinje. Velika zelena šerpa, izvor
one sveprisutne arome, bila je ostavljena na šporetu da se krčka. Mimo toga, osim jednog paketa
pirinča, nigde se nisu videli tragovi kuvanja, jer sve su površine bile prebrisane, sve ljuske bačene
u đubre, svaki nož i svaka varjača oprani i odloženi na svoje mesto. Prava misterija, da jedno
čulno i vrelokrvno biće poput Melise može biti tako aseptički uredno. Mala beba, sa svojim
neprekidnim entropijskim menama, to bi je stavilo na probu. Ali ova sad beba nije smela da se
dogodi, i samo je bilo pitanje koliko će mu dugo trebati da je u to ubedi. Uviđa valjda i sama
kakvu bi ludost počinio ako prihvati tu obavezu, i kako bi ispao patetičan - na pragu sedamdesete
a dete još nema ni deset! Pa zatim i očev nepodoban karakter, njegov lični dar za entropiju,
bezočna obuzetost poslom, prihodi u poslednje vreme čak ni šestocifreni, grozna prošlost, rizik
od greške u transkripciji pri prenosu njegovog vremenom izmoždenog semena na potomstvo, a
biće da su i njoj jajašca promrzla od trideset i devet zima. I šta biva s njegovom misijom? Da li je
preterano reći da bi planeta trpela ako njega nešto skrene s putanje? Možda i nije.
Posmatrao je kako Melisa zaviruje u zelenu šerpu i, naizgled zadovoljna, otvara flašu i
sipa mu piće, ubacuje kocku leda iz automata. Ako su argumenti kojima se branio delovali
prenaduvano, bilo je to zato što se bojao da odluka više nije u njegovim rukama. Ona tako želi,
oduvek je želela. Dakle, ne iznosi on tu nikakve argumente, nego molbe. Poslušaće ona ako ga
voli, ali pošto ga voli a hoće i dete, sva je prilika da će ga ignorisati. Situacija je bila teška,
bremenita štaviše. Prihvatio je piće koje mu je pružila i nije ga odmah iskapio, kako bi učinio da
se zatekao sam sa istim problemom, nego je samo ubrzano pijuckao.
Osmehnula mu se načas pa nastavila vešto da posluje oko pirinča, zatim u jednoj činiji
pomešala maslinovo ulje sa sokom od limuna i dodala paketić listova rukole iz frižidera. Zacelo
je to brdo zeleniša spremala za sebe. Folna kiselina, fitonutrijenti, antioksidanti, vitamin C. Jede
za dvoje. Nešto se mora preduzeti.
„Znaš šta”, rekla je, „legla bi i meni čaša belog vina.”
 Nije želeo da se planiranje abortusa pretvori u proslavu nekog budućeg poroda. A još je
manje želeo da neurološki razvoj njegovog fetusnog deteta bude ugrožen alkoholom. Osećao se
tako nerazumno, reči mu nisu dolazile. Kad je podigla čašu da mu nazdravi, i on je ćutke podigao
svoju. Njena doza vina nije bila ništa veća od njegovog čistog skoča.
„A šta kažeš na suknju?”
Pitanje, sudeći po tonu, nije predstavljalo skretanje s teme. Od finog kašmira, ugljenosiva,
s naborima i volanima koji su se zatalasali u odloženoj spirali kad se obrnula oko sebe.
„Lep komad”, rekao je. „Kao i ti. Nikad bolje nisi izgledala.” Ne baš najbolji trenutak da
je ohrabruje, ali nije mogao da se uzdrži. Da bi izvadio štetu, rekao je, „Koliko si trudna?”
„Sedam nedelja.”
„Kad si saznala?”
„Prekjuče.”
„Melisa, reci mi. Je li to bio kiks?”
Tada je prišla i prislonila mu ruku na obraz. Ponovo je osetio kako joj telo zrači toplotom.
Greje kao rerna, pomislio je glupavo, a u rerni jufka raste li raste. Njihova jufka.
Naposletku je prošaptala, „Nije.”
„Skinula si se s pilule?”
„Poslednja tri puta nisam bila na piluli.”
„Trebalo je da mi kažeš.”
„Ti bi se opirao.”
„Opirao bih se, da. Znaš moje mišljenje o tome.”
„A znaš i ti moje.”
Čaša mu je već bila prazna. Zaobišao je Melisu kako bi se dokopao flaše i nasuo novu
turu. Sada ih je razdvajala skoro cela dužina kuhinje i bilo mu je lakše da procedi, sa oštricom
gorčine, „Prevarila si me, znači.”
Opet je počela da mu se približava. Teško će uspeti da je izbaci iz tog smirenog,
zavodničkog fazona. Prihvatio bi drage volje jednu dobru svađu, pa da zaborave na sve obzire.
Da savladaju veće razdaljine. Ali u tom domaćem spokoju, ona mu se približavala i nije mogao
da savlada uzbuđenje, a videlo se da ga je pročitala, što ga je samo još više uzbuđivalo. Iz tog
novog ugla, pored njenog skromnog poslužavnika s pićima - jedan amareto, jedan skoro prazan
džoni voker, jedan bejlis - lice joj je bilo drugačije osvetljeno i video je da ona sila hormona iz
prvog tromesečja zadužena za fino glačanje i cvetanje uveliko radi na njenoj koži. Zar već?
Otkud bi on to znao, ali još nikad mu nije izgledala tako lepa i mlada. Kad je stala tik ispred
njega, morao je da se podseti da ju je samo trenutak ranije, i to s punim pravom, optužio za
prevaru. Ne sme joj dozvoliti da ga zavede. Ponela se nepošteno. S druge strane, malo seksualnog
oduška podiglo bi mu otpornost, mogao bi jasno da misli i da poletnije izloži svoje argumente
protiv života.
„Protraćila sam godine i godine”, rekla je, „uvek sam verovala da treba da sačekam s
detetom dok se ne pojavi pravi čovek. Otišlo mi je vreme na gomilu hulja i kretena - moja krivica
koliko i njihova. Mislim da si ti pravi čovek, ali Majkle, ako ne deliš moje mišljenje, nije važno.
Ja, u svakom slučaju, idem do kraja. Tužno će biti bez tebe, ali ne toliko tužno kao kad ništa ne
bih imala. Ne moraš da odlučiš ni večeras ni za mesec dana. Možeš da odbiješ pa da se posle
predomisliš. Možda ćeš se predomisliti kad vidiš bebu. I to se događa. Ali jedno sigurno znam -
ne pada mi na pamet da se preganjam s tobom. Ako si odlučno protiv, slobodno možeš da odeš. I
slobodno da se vratiš.”
„Imaću skoro sedamdeset kad to dete napuni deset. Na šta bi to ličilo?”
„Dobro. Nemoj da se obavezuješ. Ali mislim da bi u sedamdesetoj to bio pravi blagoslov,
da voliš jedno desetogodišnje dete i da ono tebe voli.”
Blagoslov? Odakle joj samo takva reč? Nikad je ranije nije čuo iz njenih usta.
„I reći ću ti još nešto.”
Izgovorila je ovo mednim glasom, toliko je bila sigurna na svom terenu. Već je izgladila i
grebene i ponore u tom novom pejzažu, a on je po njemu lutao - potpuno izgubljen, ali izvan
opasnosti, bar mu je tako dala da nasluti.
„Nisi tražio da postaneš otac. I ne tražim ti nikakvu novčanu pomoć. Imam svoju
ušteđevinu, imam radnje. Ako poželiš da doprineseš, tim bolje. Ako poželiš da budeš s nama, još
bolje.”
S nama. Uselio se, dakle, između njih, taj entitet ne veći od glave čiode, osigurao je
društveno prisustvo. Berd se osećao povređeno i nadmudreno u isti mah. Bio je preveliki pacer da
bi uspeo da artikuliše tačan princip kojem Melisa tako vešto prkosi. Zar nema i on tu neka prava?
Nije u njegovoj moći da to dete prebriše u ranoj fazi. Pa šta onda želi? Pokušao je da se vrati na
prizemnije stvari.
„Bilo da ostanem ih odem, plaćam ili ne plaćam, ja postajem otac tvog deteta. Protiv
svoje volje. Nisi me ni pitala jer si znala šta bih ti rekao.”
„Ako nikad ne viđaš dete i ništa ne doprinosiš, ne vidim šta bi se to za tebe promenilo.”
„Nije na tebi da to kažeš, a pored toga, nisi u pravu, uopšte nisi u pravu. Zar stvarno
misliš da je isto imati dete koje ne viđaš i uopšte nemati dece? Namećeš mi izbore na koje nikad
nisam bio spreman.”
Ispalio je ovo s dosta vatre i verovao je u to što govori, ali zvučalo je previše apstraktno.
Njegove stvarne zamerke, još uvek neuobličene u reči, ležale su u dubokoj magli.
Mora biti da je predvidela njegovu reakciju. Mirno mu je okrenula leđa i počela da
postavlja sto. A kad je progovorila, bezlično je spustila ruku na njegovu mišicu i glas joj je bio
pomirljiv, premda zapravo nije gledala u njega.
„Zamisli da si na mom mestu, Majkle. Volim te, želim bebu, ne želim nikog drugog,
viđam te retko i nikad ne znam kada, znam da se viđaš s drugim ženama, a ne pokazuješ nameru
ni da se približiš ni da odeš, i tako mi prolete četiri godine. Ako sad ništa ne uradim, stiže
menopauza. I to bi onda bio prećutni izbor koji si ti meni nametnuo.”
Strašna nepravda, u to nema sumnje. Ali mogla je odavno da ga šutne. Posegnuo je za
njenom rukom koja mu je ležala na mišici. Svojevrsno izvinjenje.
Donela je onu tucanu šerpu sa šporeta, spustila je na podmetač u sredini stola i dala mu da
otvori flašu vina. Posredi je bio korbijer, sasvim pristojan, a podrazumevalo se da će ga piti sam.
Ona jedva da je i liznula svoja dva prsta belog. Tek što je seo, prisetio se svojih poklona, ulja za
kupanje i gorkih pepermint čokoladica sa berlinskog Tegela. Nezgodan momenat da joj to preda.
U mrtvoj tišini, ona im je oboma sipala paprikaš. Glatko je poništila sve njegove prigovore
čitavom listom optužbi. Oduvek je pretpostavljao da je svesna njegovih avantura, ali šokirao ga
je, ne, zagolicao, njen miran ton. Dok je podizao viljušku ukazala mu se jasna slika, kao u
obrnutoj projekciji, od mozga ka mrežnjači, tabloa u kom Melisa i jedna devojka koju je nakratko
upoznao u Milanu zajedno kleče, predusretljivo razgolićene na širokom krevetu, s morenom od
čaršava i jastuka u pozadini, obe blago ustreptale, pod prigušenim svetlom iz pornografskih
duplerica. Video je čak i proheftani trag po sredini slike. U trenu je potisnuo ovaj prizor i počeo
da jede. Ali steglo mu se grlo od te sanjarije i jedva je progutao prvi zalogaj. Ti njeni razumni
argumenti, trebalo se s time izboriti, grešio je mada je znao da ne greši, bio je svezan u čvor mada
je slutio da je stvar prosta: ona je skrenula s teme.
Sačekao je minut-dva i onda, rešen da zvuči ozbiljno umesto svadljivo, rekao, „Poenta je,
Melisa, da ne bih ni imao izbora ako bi ti odlučila da ovo isteraš do kraja. Kako da ignorišem
postojanje rođenog deteta? Meni je to nemoguće. Zamišljam da si na to računala, i to mi najviše
smeta. U suštini, to je ucena...”
Ostala je ta reč da visi nad njima, i pomislio je da će konačno izbiti oslobađajuća svađa.
Ali ona je ostala mirna, ozarena buduća majka, samo je zamišljeno žvakala. Jela je više nego
obično.
„Nisam računala da ćeš odbiti da ignorišeš naše dete. Ako je to istina, raduje me. Znala
sam da ćeš biti ljut, i nimalo te ne krivim. Pomišljala sam da ovo predstavim kao grešku, ali s
time ne bih mogla da živim.”
Mada joj prethodno nije smetalo da živi sa kontraceptivnom prevarom. Ali nije mu išlo da
to kaže, a još manje je mogao reći da vidi budućnost kao na dlanu. Nakon jednog srećnog
međučina, pod pretpostavkom da ne pristane na brak, on bi se, postupno, pretvorio u beskorisnog,
nepouzdanog pseudomuža, pa stoga i beskorisnog, nepouzdanog oca. Na to se svodio njen izbor,
njeno pravo na izbor. A žene su se upravo za to i borile, za rađanje ništa manje nego abortus.
Možda on tu ništa i ne može. Oslobodila ga je odgovornosti, ali neće se stvari tako razvijati, niti
će ona isto misliti kad im se životi promene iz korena, kad počne ponavljanje otrcanih, gnevnih
scena, pa se razviču oboje, beba zakmeči, vrata se zalupe, zavregla motor u njegovim kolima.
Onda će joj sinuti da je on kriv za sve, šta god sada govorila, tako blaženo nesvesna tih
optimističkih hormona što joj bućkaju po mozgu, trika kojim evolucija pomaže detetu da savlada
prvu prepreku.
Dok je dopunjavao čašu osetio je kako borbeni duh u njemu, ona optužujuća žaoka,
ustupa mesto šupljoglavom fatalizmu. Želeo je da odgurne problem u stranu i usmeri veče na
prirodniji kurs - od umiljatog ćaskanja s tom lepom, skoro pa mladom ženom, preko njenih
darežljivih kulinarija i tamnog vina, u pravcu vođenja ljubavi, snenih zagrljaja, sna. Je li ovo
lenjost i sibaritsko zastranjivanje, ili samo potvrda zdrave gladi za životom? Znao je odgovor.
Nagnuo se i položio ruku preko njene.
„Drago mi je što si bila iskrena sa mnom. Hvala ti.”
Ne pomerajući ruku, rekao je kako žali zbog oštrih reči, kako ona nipošto nije ucenjivač,
kako je beskrajno srećan što su opet zajedno, i kako se u potpunosti slaže s njom, ne smeju se
svađati. Dok je govorio, gledala je u njega kao da je hipnotizer. Još jednom su joj oči zasuzile.
Ustala je, prišla i kleknula pored njega, i počeli su žudno da se ljube. Do trenutka kad se vratila
na svoju stolicu, sve je opet izgledalo dobro, pa su tako nastavili s večerom. Slistio je tri porcije
piletine sa čilijem dok je pričao o svom poslu i putovanjima, konferenciji u Postdamu, vestima iz
Nju Meksika, o tome kako jedan tim na MIT-u radi na sličnom procesu veštačke fotosinteze, ali
kasni osamnaest meseci. Govorio je o jednostavnosti svog plana, o lepoti rešenja bez pokretnih
delova, o proračunima za optimalni oblik solarnog reflektora koje je uradio tim sa Oksforda, a
ispostavilo se da rezultat nije parabola kao što je očekivao.
Gnjavio ju je neosporno, brbljao da bi napravio rastojanje između sebe i tog deteta, da bi
ga u njenim mislima zamenio vlastitim idejama, svojom vlastitom bebom. Povremeno ga je ona
podsticala pitanjima, ali uglavnom je ćutala, zagledana u njega s duboko iracionalnom
trpeljivošću. Bila je zaljubljena u ćelavog debeljka koji se njoj činio kao uzor ozbiljnosti i
uzvišenih stremljenja, koji je bio otac njenog deteta i u isti mah otac o kom je žudela da se stara,
otac koji se još nije zaljubio u svoju sudbinu, ali koji će naposletku, u to nije sumnjala, ipak leći
na rudu.
Laičkim rečima, bar mu se tako činilo, objasnio joj je najuzbudljiviju vest - ne jedan
elektron za svaki foton, nego dva, a jednog dana, možda i tri! Slušajući ga, napravila je izraz
njemu posebno drag, šeretski napućen osmeh koji jedva odoleva provali slatkog smeha. Ali to što
je govorio uopšte nije bilo zabavno. Ona je zasluživala nešto bolje. I tako je počeo da joj
prepričava svoju avanturu iz voza, a kako se još uvek osećao naduto i pregrejano, predložio je da
se vrate na sofu.
Kad je istu priču pričao u Savoju, oslanjao se neposredno na upamćeni doživljaj. Sada su
tu već postojala tri elementa - sami događaji kako ih je on upamtio, svežije sećanje na prvu
verziju priče, i želja da Melisi posle večere ispriča anegdotu koja će je nasmejati i raznežiti i bar
na trenutak odagnati jedinu njihovu stvarnu temu. Sve što je sada isticao ili dorađivao bilo je
sasvim uverljivo, ponešto je bilo istinito. Plagirao je samog sebe, pozajmljivao stilske figure,
pauze i ritam izlaganja kojima se služio za govornicom. Saputnika je predstavio kao krupnijeg i
opasnijeg, sebe kao smušenog klipana, plahog, alavog, brzog na osudi. Pri kraju, stigavši do
prtljaga, preuveličao je strpljivo, svetačko držanje mlađeg čoveka. Sa umetničkom žicom za
pripovedanje, Berd je prećutkivao svaki detalj koji bi eventualno nagovestio ili razblažio trenutak
otkrovenja, onu scenu kad on zavlači ruku u džep i napipava neotvorenu kesicu čipsa.
Uskraćivanje informacija je upalilo. Tačno u pravom momentu, Melisa je ciknula od
čuda. Obuhvatila mu je glavu rukama, protresla je i rekla, „Koji si ti kreten, koja šeprtlja! Uf, što
nisam bila tamo!” Smejući se i dalje, donela je svoje vino, ista ona dva prsta, a zatim su se ljubili,
smejali uglas, i grlili. Onda se ona izmigoljila i rekla, „Bitango jedna!”, a potom, zamišljeno
„Jadan onaj čovek!”
Kad je napokon došla k sebi, privila se uz njega i rekla, „Nećeš verovati, ali nešto jako
slično desilo se Ajvanu - sećaš se Ajvana iz radnje?”
Nije bio raspoložen da sluša o Ajvanu. Ustao je pomalo nezgrapno i, odglumivši
kavaljerski zamah rukom i laki naklon, poveo je ka spavaćoj sobi i tamo, u tišini, polagano je
svukao. Volela je tako da počne, gola dok je on još zakopčan do grla. Slabo se razumevao u takve
stvari ali bio je siguran da bi u nekom drugom stoleću ona predstavljala ideal ženske lepote,
savršenstvo u gostoljubivo mekom obličju. Ramena malčice uža, bokovi zaobljeni, teške dojke,
dve jamice u dnu kičme iznad raskošnih guzova. Ljubio je sada te jamice. Sedeo je na ivici
kreveta, i ona se iskrenula, zajahala ga oko bedara, sklopila mu ruke oko vrata. Njuškala ga je i
ljubila po čelu, on joj je ljubio dojke. Ali nija takva lepota bila bestežinska. Prodoran bol u
njegovom bangavom kolenu bivao je sve jači, i pomislio je da će za manje od minuta sve otići
dođavola, neki ligament će morati da pukne i otcepi se od kosti. Ali ona mu je upravo govorila da
ga voli, šaptala na koji ga način voli, pa je morao da pričeka.
Konačno, s grlenim uzdahom koji je prošao kao strast, obgrlio ju je i lagano položio na
leđa u krevetu, i pažljivo zadigao jorgan. Soba je bila hladnija nego što bi njemu prijalo. Otarasio
se sopstvene odeće s davno istreniranom brzinom i već je ležao pored nje, milujući je potezima
koje su neke žene smatrale previše klinički stručnim. Kad bi se ovako sastali posle dužeg
vremena, Melisa bi obično gorela od nestrpljenja, ali premda ga je već držala za kitu, palcem i
kažiprstom svijenim u prsten, izluđujući ga sitnim pokretima, sada je pokazivala želju za pričom.
Zanesen maženjem i ljubljenjem i obavijen slasnom jezom od njenih dodira, u početku baš i nije
pratio. Njene nepovezane reči izronile bi načas pa kliznule mimo njega, živopisne i nasumične,
kao jata riba oko ronioca među koralnim sprudovima. Onda se prenuo i shvatio da ona to govori
o trudnoći. Zašto sad o tome? Ali naravno - o čemu drugom? Za nju to uopšte nije bilo skretanje s
teme. Seks, bebe, dojke, ljubav, iz naraštaja u naraštaj teče ta neprekinuta zlatna nit. Nipošto
konopac koji će mu svezati ruke i noge, ili kojim bi se mogao obesiti o najbližu gredu, baš kad je
poverovao da njegov život, u tim završnim aktivnim razdobljima, počinje da se ispunjava
smislom i velikim ciljevima. Ali savladao je nestrpljenje, otvorio oči, upravio pogled ka plafonu,
i slušao.
„... kao kad voliš nekog koga nikad nisi sreo, ali nije ni to suština. Mi smo se već sreli,
oduvek se poznajemo, od samog početka. Majkle, nisam znala da će biti ovako, da će se javiti
ovako rano. Već je to počelo, već sam zaljubljena u nju, u njega, u to majušno biće koje nam
dolazi niotkud, sklupčano u meni duboko u tami, i raste iz sata u sat, ide nam u susret. Ponekad
ga tako strašno volim da me zaboli u grudima. Toliko me ta ljubav razdire da sve vreme glasno
uzdišem. Glupo je reći, ali zar nije to čudno i čarobno, to što iz jednog bića može da se ispili
drugo, kao ona ruska lutkica? Tako čudno i tako obično. Toliko sam srećna. Ne umem to da
objasnim. Volim te, volim ovu bebu u meni i nadam se da ćeš je i ti zavoleti, mislim da hoćeš,
Majkle, hoćeš, kaži da hoćeš, kaži da voliš ovu bebu...”
Privukla ga je k sebi, i sada su vodili ljubav. Plačevno mu je ponavljala, „Kaži da hoćeš,
molim te kaži da hoćeš...” sve dok izbegavanje odgovora nije postalo nepristojno, pa je rekao,
„Hoću”, poljubio je i pomislio kako možda i nije slagao jer mu je budućnost nepoznata pa nije
sasvim nezamislivo da će jednog dana, na svoj način, i to dete zavoleti, ako ga uopšte bude, i šta
god sada rekao, vreme i događaji će sve to ionako zbrkati, a vođenje ljubavi je zatvoren, začaran
svet sa vlastitim jezikom i pravilima, svojom vlastitom istinom.
Ona se uživanju prepuštala lako, bila je glasna, širokogruda ljubavnica iz škole
kandže-u-leđa, što je odobravao, mada ne i ove noći. U tom koprcanju i tumbanju, dok je njena
svilasta koža postajala skliska a uzdasi u njegovom levom uvu glasniji, shvatio je da više nije u
stanju da se potpuno zaboravi, i bio je zabrinut, pometen. Samo da ga nije podsetila na trudnoću.
Nakon mnogo nerazgovetnih minuta, bližio se trenutak kada će po seksualnom bontonu morati da
uključi štopericu, uhvati korak niz vrištavu padinu ka njenom završnom orgazmu, a znao je da
nije spreman i da bi mogao da podbaci. I tako, u tim poslednjim sekundama, ušao je u poznati
prazan teatar, zauzeo mesto u parteru i priredio audiciju za nekoliko svojih poznanica, izvodeći ih
na scenu tehnikom stapanja kadrova i nestvarnom brzinom toka misli. Žene su se pojavljivale u
eksperimentalnim pozama, u raznolikim tabloima koji su nekom čarolijom obuhvatali i njega.
Prozvao je i otpustio devojku iz Milana, zatim jednu iransku biofizičarku, pa zatim i Patris,
oprobanu rezervu. Ali na kraju je odabrao pravu, onu kontrolorku pasoša sa zakržljalom rukom.
Naredio joj je da mirno išeta iz boksa, i onda su se stojećki potucali uz njen pult, na očigled pet
stotina otupelih putnika sa spremnim pasošima. Seks na javnom mestu među ravnodušnim
posmatračima bio je, za Berda, neobjašnjivo privlačna fantazija, a pritom i delotvorna. Stigao je u
minut do dvanaest.
Kad se iz te avanture vratio u Melisin krevet, ona ga je ljubila po licu i govorila, „Dragi,
najdraži moj. Hvala ti. Volim te. Majkle, volim te. Srce si ti, srce veliko.”

Činilo mu se da ga je prenuo policijski helikopter koji kruži u vazduhu nekoliko ulica

dalje, ali dok se potpuno razbudio, zvuk se već udaljavao preko krovova ka severu i buka se
pretopila u duboki lavež komšijskog psa. Ruka mu je bila zapetljana u Melisinoj kosi, njena
desna noga prebačena preko njegove. Nekako se iskobeljao, i onda ležao i čekao dok je ona
mrmljala u snu kao da se s nekim prepire. Kad se primirila, izvukao se ispod pokrivača. U
gradskim spavaćim sobama nikad nije previše mračno pa je brzo stigao do vrata i nag krenuo
hodnikom do kupatila.
Pločice od crnog škriljca grejale su se cele noći i prijale su mu pod stopalima belim od
hladnoće. Nek ide planeta dođavola. Setivši se da tu ima nekoliko ogledala - jedno preko čitavog
zida - najpre je zavrnuo dimer pa prišao lavabou da se napije iz česme. Onda se pomokrio, a
zatim spustio drvenu dasku i poklopac na šolju. Pre nego što će sesti, obukao je skerletni kućni
ogrtač koji mu je ona kupila za pretprošli Božić, i svezao ga oko pojasa.
Dešava se ponekad da orgazam izazove nesanicu. Bilo bi mu možda udobnije u dnevnoj
sobi, ali to bi već bio ustupak budnosti, sledećem danu, sledećem podpoglavlju njegovog života.
Zapao je u neko kiselo raspoloženje. Želeo je zaborav, a kupatilo mu se činilo kao tranzitno
mesto, predvorje sna. Nije shvatao zašto se oseća tako šugavo. Preračunao se koliko je juče popio
- manje-više kao i obično - i spremio se već za uobičajenu odluku, onda je odbacio, uvidevši da
nije dorastao toj prepodnevnoj verziji sebe, onoj recimo, na putu iz Berlina, kad je sedeo zavaljen
u osunčanoj kabini, sa džin-tonikom nadohvat ruke. I šta je ono čitao u avionu? Šta bi drugo
zaokupljalo racionalnog čoveka? Tri izveštaja zaredom. Prvo, nacrt predračuna naftaških
insajdera o maksimalnoj prozvodnji kroz pet do osam godina. Tako malo vremena za strateški
preokret. Drugo, takođe nacrt, za objavljivanje na jesen: ugrožena četvrtina sisara na planeti,
veliki pomor već započeo. Treće, naučni rad koji filtrira podatke o arktičkom letnjem ledu,
predviđa potpuni nestanak u godini 2045.
Je li bio nesrećan, dok je čitao o tim brljotinama ljudskog roda? Ni najmanje. Bio je
spokojan, namršten ozbiljan čovek na zadatku, nije čak pomišljao ni na predstojeći ručak, samo je
olovkom markirao bitne pasuse ili svoje profesionalne primedbe, podvlačenjem, strelicama,
oblačićima, dok je levo od njega ovalni prozor uokvirivao azurnu stratosferu, i deset kilometara
niže, severnonemačku ravnicu bez drveća, utabanu i zaravnjenu stolećima krvavih bitaka, koja je
potom ustupila mesto goletnoj Holandiji i njenim mondrijanskim poljima. Takođe sleva, južno
nebo, previsoko za oblake, izlivalo je svoju bujicu fotona kako bi obasjalo i uzvisilo njegove
herojske poduhvate. Pa kako onda da se odrekne džina?
Ali sada je bio nesrećan, u četiri ujutru, na svom pijedestalu od hrastovine i porcelana,
pognut kao Blejkov „Njutn” nad sopstvenim nožnim prstima, isuviše umoran da bi zaspao. Eto
kako alkohol doprinosi nesanici - bio je strahovito žedan, iscrpljen, zapet kao puška. Uobičajeni
paket zgrušanih strepnji ukazao mu se u mraku pregrejanog kupatila. I nisu to bile samo
apstraktne brige. Neke su bile izrazito otelovljene: njegova kilaža, srce za koje mu se činilo da u
poslednje vreme lupa previše neravnomerno, vrtoglavica kad bi naglo ustao, bolovi u kolenima,
bubrezima, grudima, onaj davljenički zamor što ga u stopu prati, crvena fleka na nadlanici koja
već mesecima vuče na ljubičasto, zujanje u ušima koje i ovog trenutka čuje, zvuk vazdušast i
šumorav koji ga nikad ne napušta, trnci u levoj ruci, takođe neprekidni. Doživljavao je te svoje
simptome kao zločine. Morao bi da ode kod lekara i sve prizna. Ali nije želeo da čuje presudu.
Pa onda, onaj suterenski svinjac od stana na Dorset Skveru, koji ga optužuje kao
napušteni prijatelj: Kad misliš da se vratiš? Među opresivnim detaljima, čitave hrpe ili humke
neotvorene pošte. Pisma od oca Toma Oldusa, koji bi voleo da se sastanu i evociraju uspomene
na njegovog sina. Šta Berd tu može? Nije sad trenutak da preuzima breme jednog starca, oca koji
je već pet godina u žalosti. Pa i neizvesna sudbina njegovog projekta. Hoće li spekulativni
kapitalisti iz Silicijumske doline konačno rešiti da otvore srca i bankovne račune? Da li će se
Džon P. Hedli treći, rančer iz Nju Meksika, predomisliti pre nego što njegov zastupnik i Berd
sutra potpišu papire u Američkoj ambasadi? Da li bi mogao još jeftinije da izvlači gasove iz vode,
i da spreči njihovo ponovno sjedinjavanje? Mora li katalizator da bude oksid? Ako dozvoli
mislima da skrenu u tom pravcu, nikad neće zaspati. Lakše je misliti o Melisinim novostima. Je li
mogao da predvidi da će ga ona ovako nasankati? Prema tom pitanju, trudnoći, posle tri sata sna
imao je nešto čvršći stav. Nemoguće, govorio mu je instinkt, ne sme biti nikakvog deteta, nikad
on to neće dozvoliti, moraće taj homunkulus da se povuče natrag u carstvo čistih misli. A da će je
nekako već obrlatiti, u to nije sumnjao. Važno joj je njegovo mišljenje. Voli ga ona više nego on
nju, što je neosporna premoć.
Često bi se u ovakvim trenucima setio Toma Oldusa. Štrkljastog, koščatog, zubatog
Oldusa s glavom koja vrca od ideja, ne uvek budalastih. Jadni Tom, davno ga je ostatak sveta
zaboravio. On, Berd, gotovo da se osećao krivim. Da je imao pameti, zakucao bi ekserima od dva
cola onu suludu poklon-prostirku od Patrisine rodbine. I ne bi joj dozvolio da prelakira parket.
Pobunio bi se protiv ružnog staklenog stočića makar bezbednosti radi, ako ne i ukusa. I premda je
teško mogao biti kriv što se Oldus zatekao u kući gde nije imao šta da traži, momak bi izvukao
živu glavu da mu je Berd odmah pokazao vrata, bez milosti, izbacio ga na hladnu ulicu onako u
bademantilu, Berdovom bademantilu, pa da vidi kako će takav da stigne do stričeve kuće.
Ali, pomislio je Berd, bolje ne preterivati u strogosti prema sebi. On zapravo održava u
životu duh tog mladića. Pre četiri godine, u iznajmljenom suterenu čiji je sada neodgovorni
vlasnik, opružen na onoj smrdljivoj sofi, koja je i dalje tamo, ništa mirisnija, on je prvi i jedini
prepoznao pravu vrednost Tomovog rada, nadgradnji Berdovog u suštini, taman kao što je i
Berdov bio nadgradnja Ajnštajnovog. I još je tada prionuo na posao, dirinčio je, dirinči i dalje.
Stara se o patentima, okupio je čitav jedan konzorcijum, unapredio rad laboratorije, obezbedio
ulagački kapital, a kad se sve to objedini i sklopi, svima će na svetu biti bolje. Jedino što Berd
traži za uzvrat, osim razložne naknade, jesu ekskluzivna prava. Jer šta bi mrtvima značilo
autorstvo ili originalnost? A sitnice kao što su prezimena ionako gube značaj kad je stvar tako
hitna. U jedinom bitnom smislu, Oldusova esencija će živeti i trajati.
A bila su to tako herojska vremena, ono prvo sporo probijanje kroz Oldusov dosije, pa
zatim, izvečeri, gledanje TV-vesti iz uvek iste mrtve horizontale, najnoviji snimci iz Old Bejlija, i
njegova bivša-nesuđena dok na stepenicama ispred suda govori treperavo jasnim glasom i
preuzima štafetu medijske miljenice. Što se Zidara Tarpina tiče - mogućnost da tip koji je počinio
dva zločina, pojebao Patris i oplaveo joj oko, ni kriv ni dužan ode u zatvor zbog nečeg trećeg
Berda nikad nije previše brinula.
Nikad se ne zna koja će životna muka nesanici biti najdraža. Čak i po danu, u optimalnim
uslovima, čovek retko kad ima slobodu da bira šta će ga nagrizati. Sada, satima pre zimske zore,
uza sve brige o zdravlju, novcu, poslu, neumitnom abortusu, ili nesrećnom slučaju sa smrtnim
ishodom, Berda je proganjao onaj predavač, ili profesor, iz Savoja, Lemon, ne, Melon, sa
isturenom bradicom i fiksiranim pogledom, onaj što se drznuo da ga optuži za neautentičnost,
prevaru, plagijat. Ali lopov je zapravo bio sam Melon, utoliko što se poslužio Berdovim izvornim
doživljajem i sveo ga na akademsku zanimljivost, školski primer popularne samoobmane, jednu
od onih zaraznih grickalica što kruže naokolo kao masni vicevi. Lak i svemoćan od nespavanja,
video je kako mu se šaka sklapa oko Melonove guše i priteže sve dok ovaj ne padne na kolena i
ne prodahće izvinjenje. Imao je Berd svoje žestoke trenutke, ali nikad nikoga nije fizički napao,
čak ni u detinjstvu. U mašti, međutim, umeo je da zaskoči protivnika frapantnim izlivima nasilja.
Sa neznatno ubrzanim pulsom, sad se već osećao osveženo, budniji nego ikad. Preplavio ga je
novi talas optimizma. Ima, uprkos svemu, još mogućnosti u njegovom životu.
Postoji, recimo, jedna šema koja ga fascinira, i voleo bi da se njegov kolega, Tobi Hamer,
njome ozbiljno pozabavi. U Evropi su šeme za trgovinu ugljenikom već gotova stvar, a mogle bi
se primiti i u Americi, jednog dana. Ideja je da se na stotine tona gvozdene prašine izručuje u
okean, kako bi se obogatila voda i podstakao rast planktona. Kad počnu da se šire, planktoni
upijaju sve više ugljen-dioksida iz vazduha. Obračun tačne količine priznaje se kao kredit za
ugljenik, koji se zatim u okviru iste šeme preprodaje teškoj industriji. Ako otkupi dovoljno
kredita, kompanija koja sagoreva ugalj s pravom može da tvrdi kako su njene operacije ugljenički
neutralne. Samo je važno preduhitriti konkurenciju dok evropska tržišta još nisu stala na noge.
Treba istražiti ponudu brodova i gvozdene prašine, ustanoviti pogodne lokacije i savladati
birokratske prepreke. Morao bi Tobi Hamer pod hitno da se baci na posao. Pojedini pomorski
biolozi, bez sumnje sa sopstvenim tajnim planovima, načuli su nešto o ovoj šemi i već po
novinama bogorade koliko je opasno kad se poremete osnovne karike u lancu ishrane. Njih bi
valjalo torpedovati jednom dozom ozbiljne nauke. Ima Berd već dva rada spremna za
objavljivanje, ali bitno je sačekati pravi momenat.
 Zaogrnut skerletnom odorom, nasađen na svom tronu u taj gluvi noćni sat, osmatrao je s
kraljevskih visina novije obrte u sopstvenoj egzistenciji. Šema sa gvozdenom prašinom podsetila
ga je da su neki ciljevi vredni borbe, i da ne sme tek tako da odustaje. Kupiće onih dvesta hektara
u Nju Meksiku. Dalekovodi su tamo praistorijski, na trošnim drvenim banderama, ali sasvim
upotrebljivi, a i vode ima dovoljno. Jednog dana, stakleni paneli iskošeni prema suncu, nakrcani
koturima prozirnih cevi, pružaće se preko travnate ravnice kao svetlucavo more, praviti vodonik i
kiseonik od svetlosti i vode maltene za džabe. Kompresori će skladištiti vodonik u masivnim
rezervoarima. Naročita smeša vodonika i kiseonika pokretaće generator s gorivnim ćelijama. Dan
i noć, postrojenje će isporučivati struju čitavom Lordsburgu, i davati neonski sjaj njegovoj
sićušnoj pešačkoj zoni. Kasnije, kad kapaciteti porastu, biće priključena i okolna naselja -
Redrok, Virden, Koton Siti i, naposletku, Silver Siti. Videće to svet i dojuriće kao bez glave.
Konačno se prenuo, pritegao ogrtač i zaputio se kroz mračnu dnevnu sobu, preskačući
sopstveni krtog kako bi ušao u kuhinju. Zastao je u tami ispred frižidera u ljudskoj veličini,
dvoumeći se načas pre nego što je povukao polumetarsku ručku. Vrata su se otvorila
primamljivo, uz meki coktaj sličan poljupcu. Police su bile suptilno osvetljene i šarolike, nalik na
zastakljeni oblakoder u noći, sa obiljem mogućnosti. Između glavice radića i tegle Melisinog
domaćeg džema, u beloj činiji pokrivenoj alufolijom, čekali su ostaci pilećeg paprikaša. U
frižideru je zapazio pola kile sladoleda od crne čokolade. Taman će lepo da omekša dok stigne na
red. Uzeo je iz fioke veliku kašiku (poslužiće za obe poslastice) i seo da jede, uveren, dok je
skidao foliju, da se već oporavio.

Treći deo

2009

Niko se ne bi iznenadio kad bi čuo da je Majkl Berd odrastao kao jedinac, a on bi sam
prvi priznao da nikad nije ovladao konceptom bratskih osećanja. Njegova majka, Andžela, bila je
uglasta lepotica koja ga je slepo obožavala, a medijum njene ljubavi bila je hrana. Strastveno ga
je kljukala na bočicu, preko svih zakona potražnje. Dobre četiri decenije pre Nobelove nagrade za
fiziku, osvojio je prvo mesto na izboru za Najlepšu bebu okruga Kold Norton, kategorija nula do
šest meseci. U tim oskudnim poratnim godinama, ideali dečje lepote počivali su mahom u salu, u
čerčilovskim podvaljcima, u snovima o kraju snabdevanja na tačkice i potonjoj vladavini obilja.
Bebe su se izlagale i ocenjivale kao trofejne bundeve, a te 1947. godine, četvoromesečni Majkl
Berd, dundast i veseo, počistio je sve pred sobom.
Na seoskim vašarima bilo je, međutim, neuobičajeno da žena iz srednje klase, supruga
berzanskog agenta, zapostavi štand sa kolačima i čatnijem i prijavi rođeno dete za jedno tako
plebejsko takmičenje. Verovatno je znala da mu ne gine pobeda, taman kao što će kasnije tvrditi
kako je oduvek znala da mu neće izmaći stipendija za Oksford. Od dana kad je Majkl sazreo za
čvrstu hranu, pa sve do kraja svog života, kuvala je za njega sa istom onom predanošću s kojom
mu je tutkala bočicu, a sredinom šezdesetih čak se upisala i na neki kordonblu kulinarski kurs
kako bi isprobavala nove recepte prilikom njegovih retkih poseta roditeljskom domu. Njen muž,
Hari, bio je pristalica mesa sa dve povrćke, a grozio se belog luka i mirisa maslinovog ulja. Još na
početku braka, iz razloga koji su ostali tajna, ona mu je uskratila ljubav. Živela je za svog sina i
njeno zaveštanje bilo je očigledno: debeljko osuđen da večito žudi za naklonošću lepotica koje
znaju da kuvaju.
Henri Berd bio je suvonjav tip, oborenih brkova i zalizane smeđe kose, na kome su tamna
odela i braon tvid uvek pomalo landarali, posebno oko vrata. Izdašno je opskrbljivao svoju
minijaturnu porodicu, a u skladu s tadašnjom modom, sina je voleo strogo i s veoma malo
fizičkog kontakta. I premda ga nikad nije zagrlio, a sasvim retko bi mu položio prijateljsku ruku
na rame, donosio je uvek najpoželjnije poklone - malog konstruktora i malog hemičara, napravi
sam radio, enciklopedije, modele aviona i knjige o vojnoj istoriji, geologiji i životima velikih
ljudi. Prošao je kroz dug rat, služio kao pešadijski podoficir u Denkerku i Severnoj Africi, zatim
na Siciliji, i konačno, kao potpukovnik, u operaciji Dan-D, u kojoj je zaradio orden. Ušao je u
koncentracioni logor Belzen nedelju dana posle oslobađanja, a po završetku rata ostao je još osam
meseci stacioniran u Berlinu. Kao i mnogi iz njegove generacije, nije govorio o svojim ratnim
doživljajima i uživao je u običnosti posleratnog života, u smirenoj rutini, građanskom redu i
rastućem materijalnom blagostanju, a iznad svega u odsustvu opasnosti, upravo u onome što će
generaciji rođenoj u prvim godinama mira izgledati kao omča oko vrata.
Kada je 1952. godine napunio četrdeset, a Majkl pet, Henri Berd je napustio posao u
trgovačkoj banci u Sitiju i vratio se svojoj prvoj ljubavi, advokaturi. Postao je partner u staroj
firmi iz obližnjeg Čelmsforda i tamo ostao do kraja radnog veka. Da bi proslavio veliki preokret i
oslobađanje od svakodnevnog klackanja vozom do Liverpul Strita, kupio je sebi polovan rols-rojs
„silver klaud”. Ta bledoplava mašina verno ga je služila trideset i tri godine, sve dok nije umro.
Iz povlašćene perspektive odraslog čoveka, sin ga je obožavao zbog tog veličanstvenog gesta. Ali
život malovaroškog advokata, ispunjen prenosima imovine i overom testamenata, ostavio je
Henriju Berdu u nasleđe još veći mir i spokojstvo. Preko vikenda se uglavnom posvećivao svojim
ružama, ili automobilu, ili golfu sa Rotarijancima. Stiočki je prihvatao brak bez ljubavi kao cenu
koju je morao da plati za životne dobitke.
Negde u to vreme, Andžela Berd započela je sa serijom neverstava koja će se protegnuti
na jedanaest godina. Mladi Mlajkl kod kuće nije primećivao otvorene sukobe ili napeto ćutanje,
ali istinu govoreći, pronicljivost i osetljivost nikad i nisu bile njegove vrline, i često je posle škole
sedeo u svojoj sobi, večito nešto gradio, čitao, lepio, da bi se kasnije sav predao pornografiji i
masturbaciji, pa zatim devojkama. I tako mu je promaklo, kad je imao sedamnaest godina, da se
majka vratila, iscrpljena, u svetilište braka. Za njene avanture čuo je tek kada je u pedeset i nekoj
umirala od raka dojke. Činilo se kao da od njega traži da joj oprosti što mu je uništila detinjstvo.
Do tog vremena je već završavao drugu godinu na Oksfordu i glava mu je bila puna matematike i
devojaka, fizike i pića, pa u prvi mah nije razumeo o čemu ona to govori. Ležala je naslonjena na
jastuke u privatnoj sobi na devetnaestom spratu bolničkog oblakodera, s pogledom na
industrijalizovane slane močvare oko ostrva Kanvej i južnu obalu Temze. Dovoljno je bio
odrastao da razume koliko će majku zaboleti ako joj kaže da ništa nije primetio. Ili da nije on taj
kome treba da se izvinjava. Ili da mu je seks posle tridesete potpuno nezamisliv. Držao ju je za
ruku, povremeno stiskao u ime toplih osećanja, i govorio kako nema šta da joj oprosti.
Tek pošto se odvezao kući, i s ocem popio tri noćne kapljice skoča, a zatim otišao u svoju
staru sobu, prućio se odeven na krevet i razmislio o svemu što mu je ispričala, shvatio je razmere
njenog dostignuća. Sedamnaest ljubavnika za jedanaest godina. Potpukovnik Berd imao je punu
kapu uzbuđenja i opasnosti pre svog trideset trećeg rođendana. Andžela je morala dobiti svoja. Ti
ljubavnici bili su njena pustinjska kampanja protiv Romela, njen Dan-D i njen Berlin. Da njih
nije bilo, poverila je Majklu sa bolničkih jastuka, grozila bi se same sebe i na kraju poludela. Ali
grozila se same sebe i ovako, verujući da se ogrešila o svoje jedino dete. Sutradan je ponovo
otišao u bolnicu, i dok ga je ona dirljivo stezala za ruku, rekao da je imao najsrećnije i
najbezbrižnije detinjstvo na svetu, da se nikad nije osećao zapostavljeno niti čak posumnjao u
njenu ljubav, i da nikad nije tako dobro jeo, te da ga njen, kako se izrazio, životni apetit,
ispunjava ponosom i nadom da je makar nešto od toga nasledio. Tada je prvi put održao govor.
Te polovične ili četvrtinske istine bile su najbolje reči koje je ikada izgovorio. Šest nedelja
kasnije, majka mu je umrla. Prirodno, njen ljubavni život bio je nedodirljiva tema između oca i
sina, ali još godinama nakon toga, Majkl nije mogao da se proveze kroz Čelmsford i okolna sela a
da se ne zapita da li bi matorac koji se klati trotoarom ili onaj što sedi poguren na autobuskoj
stanici mogao biti jedan od te sedamnaestorice.
Po tadašnjim shvatanjima, bio je napredan momak kad je stigao u Oksford. Već je vodio
ljubav sa dve devojke, imao je kola, moris-majnor s dvokrilnom šoferšajbnom koji je držao u
nekoj šupi iza Kouli Rouda, a od oca je dobijao džeparac o kakvom su ostali mladići iz državnih
gimnazija mogli samo da maštaju. Bio je bistar, društven, probitačan, nimalo impresioniran
momcima iz čuvenih škola, koje je pomalo i prezirao. Bio je upravo onaj tip, izluđujući ali
nezamenjiv, što u svakom redu stoji prvi, ima karte za ključne događaje u Londonu, već posle
nekoliko dana zna strateški važne ljude i sve moguće prečice, kako društvene tako i topografske.
Izgledao je mnogo stariji od svojih osamnaest godina, i bio je vredan, organizovan, uredan, čak je
posedovao i upotrebljavao rokovnik. Ljudi su ga vukli za rukav pošto je umeo da popravi radio ili
gramofon i u sobi je držao lemilicu. Za takve usluge, naravno, nikad nije tražio novac, ali znao je
vešto da utera dug.
Nisu prošle ni dve-tri nedelje otkad se tamo smestio, a već je imao devojku, „nevaljalu”
devojku iz Oksfordske gimnazije po imenu Suzan Doti. Ostali studenti matematike i fizike
uglavnom su bili smotani, plašljivi kao miševi. Izvan laboratorijskih vežbi i predavanja, Majkl se
držao podalje od njih, a jednako je izbegavao i umetničke tipove - ti su ga zastrašivali književnim
aluzijama koje nije shvatao. Više je voleo inženjere, koji su mu omogućavali pristup
radionicama, pa i geografe, zoologe i antropologe, pogotovu ako su već bili na terenu po
zabačenim mestima. Berd je mnogo ljudi poznavao ali bliskih prijatelja nije imao. Nikad nije bio
baš popularan, mada su ga svi znali, pričali o njemu, smatrali da je koristan i dostojan blagog
prezira.
Pri kraju druge godine, dok je pokušavao da se privikne na ideju da će mu majka uskoro
umreti, Berd je u pabu slučajno čuo da izvesna Mejzi Farmer sa koledža Ledi Margaret važi za
„prljavu curu”. Etiketa je zvučala pohvalno, kao da se radi o priznatoj kategoriji s koja
podrazumeva kliničku preciznost. Zaintrigiralo ga je u tom kontekstu njeno bukoličko ime.
Zamislio je neku drusnu lepojku, umazanu stajskim đubretom, kako tera traktor, i posle više nije
mislio na nju. Semestar se završio, on je otišao kući, majka mu je umrla i leto je proticalo u
žalosti i dosadi, i u tupom, nemuštom ćutanju kad god bi sedeo s ocem. Nikad ranije nisu
razgovarali o osećanjima, i sad im je čitav jedan jezik nedostajao. Jednom je iz kuće video oca u
dnu bašte, malo previše zadubljenog u svoje ruže, i spopao ga je stid, ne, užas, kad je iz
podrhtavanja njegovih ramena shvatio da on to plače. I nije mu tada palo na pamet da siđe do
njega. To što je znao za majčine ljubavnike, a nije znao da li otac zna (pretpostavljao je da pojma
nema), pokazalo se kao nepremostiva prepreka.
Vratio se u Oksford u septembru i iznajmio sobu na trećem spratu u Park Taunu,
ofucanom viktorijanskom sokaku svijenom u polukrug oko ograđenog zajedničkog vrta. Svakog
dana ga je put do odseka za fiziku vodio pored ulaza u koledž one „prljave cure”, uskim
prolazom koji izbija na Univerzitetski park. Jednog jutra, bez razmišljanja, ušetao je unutra i od
vratara saznao da studentkinja Mejzi Farmer stvarno postoji. Kasnije te nedelje otkrio je da
studira englesku književnost, treću godinu, ali nije dopustio da ga to obeshrabri. Dva-tri dana se
bavio nagađanjima o njoj, a onda su ga zatrpale fakultetske i druge obaveze pa ju je opet
zaboravio, i tako ga je tek krajem oktobra jedan prijatelj upoznao s njom i još jednom devojkom
ispred Prirodnjačkog muzeja.
Nije izgledala onako kako je zamišljao i u prvi mah je bio razočaran. Bila je sitna, gotovo
krhka, intenzivno lepa, s tamnim očima i tanušnim obrvama i melodičnim glasom neobičnog
akcenta, s prizvukom koknija, što je u ono vreme među studentkinjama bila prava retkost. Kad je,
u odgovor na njeno pitanje, rekao šta studira, samo ga je belo pogledala i ubrzo je s drugaricom
otišla dalje. Naleteo je na nju dva dana kasnije, ovog puta samu, i pozvao je da izađu na piće, a
ona je odbila, iz taka, pre nego što je čestito i završio rečenicu. Toliko je Berd bio samouveren da
se našao u čudu. Ali šta je to ona videla pred sobom? Zdepastog tikvana koji izgleda kao
knjigovođa i nema stila, nosi kravatu (godina je 1967!), kratku kosu na razdeljak i, ovo je kobni
detalj, penkalo zataknuto u gornji džep sakoa. I još studira prirodne nauke, nebulozne predmete
za smetenjake i budale. Na rastanku je bila sasvim ljubazna i samo je nastavila svojim putem, ali
Berd je krenuo za njom i upitao je da li je slobodna sutra, ili prekosutra, ili za vikend. Ne, ne, i
ne. Onda je živahno dodao, „A bilo kada?”, i ona se prijatno nasmejala, iskreno razgaljena
njegovom upornošću, i za trenutak se činilo kao da će se predomisliti. Ali naposletku je rekla,
„Hajde da kažemo nikada. Kako ti odgovara nikada?”, na šta je on odvratio, „Tog dana sam
zauzet”, i tada je ponovo prsnula u smeh, ljupko ga udarila po reveru svojom detinjasto malom
pesnicom i nestala, ostavljajući ga pod utiskom da još nije sve propalo, da devojka ima smisla za
humor, da bi mogao na kraju da je izmori.
A tako je i bilo. Posmatrao je to kao istraživački projekat. Neko mu je rekao da nju
posebno zanima Milton. Nije mu dugo trebalo da otkrije kom veku taj čovek pripada. Jedan
kolega sa koledža, student treće godine književnosti koji mu je dugovao uslugu (karte za koncert
Klima), uputio ga je u Miltona za sat vremena, šta treba da pročita, šta treba da misli. Pročitao je
Komusa i ostao zapanjen količinom budalaština. Prešao je zatim na Lisidasa, Samsona
Agonistesa i Penserozo - krajnje izveštačeno a ponegde i cifrasto, ako bi se on pitao. Lakše je
progutao Izgubljeni raj i, kao i mnogima pre njega, bliži mu je bio Satana nego Bog. Sve što je po
njegovom sudu, Berdovom to jest, bilo inteligentno i posebno blagozvučno, potrudio se da nauči
napamet. Pročitao je jednu biografiju, a potom i tri eseja koje su mu preproučili kao ključne. Na
čitanje je utrošio beskrajnih nedelju dana. Malo je nedostajalo pa da ga izbace iz antikvarnice na
Terlu kad je nehajno zatražio prvo izdanje Izgubljenog raja. Ušao je u trag jednom ljubaznom
mentoru koji se razumevao u kupovinu starih knjiga i poverio mu svoju želju da impresionira
devojku nekim izuzetnim poklonom, i tako stigao do knjižare u Kovent Gardenu gde je potrošio
pola džeparca za taj semestar na primerak Aeropagitike iz osamnaestog veka. Kad je u vozu za
Oksford prionuo na brzo čitanje, jedna stranica mu se raspolovila pod rukom. Prilepio ju ju
selotejpom.
Onda je, sasvim prirodno, ponovo naleteo na nju, ovog puta pred kapijom njenog koledža,
gde je prethodno dreždao dva i po sata. Ponudio se da joj bar pravi društvo na putu kroz park.
Nije ga izričito odbila. Nosila je vijetnamku preko žutog kardigana i crne plisirane suknje, i
lakovane cipele s neobičnim srebrnim šnalama. Bila je i lepša nego što je mislio. Dok su tako
hodali, postavio je učtivo pitanje o njenim studijama i ona mu je objasnila, kao seoskom idiotu,
da piše seminarski o Miltonu, poznatom engleskom pesniku iz sedamnaestog veka. A može li mu
reći nešto preciznije o temi eseja? Može. Tada je on ispalio jednu znalačku primedbu. Zatečena,
ona je počela naširoko da objašnjava. Kako bi ilustrovao jednu njenu opasku, krenuo je da citira
stihove „od zore / Do podneva je padao...”, a ona se treperavim glasom nadovezala, „od podneva
do rosne večeri”. Pazeći da očuva snebivljiv ton, ubacio je reč-dve o Miltonovom detinjstvu, a
zatim i o Građanskom ratu. Prilično je slabo poznavala pesnikov život, a za divno čudo, vreme i
okolnosti u kojima je delovao nisu ni spadali u gradivo. Berd se postarao da je vrati na poznati
teren. Razmenili su još neke omiljene citate. Dobro, a od kritičke literature, koje je autore čitala?
Bili su mu poznati neki od tih tekstova, pa je to na diskretan način i pokazao. Samo je letimično
pregledao jednu bibliografiju, i daleko je više izmišljao nego što se oslanjao na lektiru. O Komusu
je imala još gore mišljenje nego on, tako da se odvažio na umerenu odbranu i dozvolio joj da ga
potuče do nogu.
Potom se osvrnuo na Aeropagitiku i moguće paralele sa modernom politikom. Tada se
ukopala u mestu i pitala, značajno, kako to da jedan naučni tip toliko zna o Miltonu, i već je
pomislio da je pročitan. Napravio se kao da ga je ovo malčice žacnulo. Njega sve oblasti znanja
zanimaju, rekao je, podela na discipline je običan kliše, ili stvar istorijske podudarnosti, ili
inercije i tradicije. Da bi potkrepio svoje stanovište, naveo je primere napabirčene iz druženja s
antropolozima i zoolozima. Sada već s tračkom topline u glasu, počela je da ga zapitkuje o ličnim
stvarima, mada je fiziku zaobilazila. A on, odakle je? Iz Eseksa, rekao je. Jao, pa i ona isto! Iz
Čingforda! Bio je to srećan obrt, šansa koja se ne propušta. Pozvao ju je na večeru. Ona je
prihvatila.
Kasnije će to magličasto, sunčano novembarsko popodne kraj mosta Rejnbou na reci
Čarvel, uzimati kao početnu tačku svog prvog braka. Tri dana posle toga izveo ju je na večeru u
hotel Randolf, nakon što je još jedan kompletan dan proveo s Miltonom. Već je bilo jasno da će
se specijalizovati za svetlost, pa ga je prirodno privukla pesma istog naslova, a čak je i tuce
završnih stihova upamtio, i tako je uz drugu flašu vina razvezao priču o patosu te poezije, o
slepom čoveku koji lamentira nad onim što nikad neće videti, a potom slavi iskupljujuću moć
imaginacije. Preko uštirkanog stolnjaka, s čašom vina u ruci, recitovao je po redu, sve do
završnice: „... ti svetlosti Nebeska / Zablistaj iznutra, i um sa svim moćima njegovim / Ozari, na
njega oči skreni, sve magle što tamo vladaju / Rasteraj i rasprši, da vidim i pripovedam / O
stvarima smrtnom čoveku nevidljivim”. Na te reči, video je kako u Mejzine oči naviru suze, i
posegao ispod stolice da uruči svoj poklon, Aeropagitiku, povezanu u teleći boks godine 1738.
Ostala je bez reči. Kroz nedelju dana, ilegalno u njenoj sobi, uz zvuke Sardžent Pepera sa
gramofona „danset” koji joj je tog popodneva popravio užarenom lemilicom, konačno su postali
ljubavnici. Izraz „prljava cura”, s tim nagoveštajem da bi mogla biti svačija, sada mu je bio
nepodnošljiv. Pa ipak, bila je smelija i razuzdanija, sklonija eksperimentisanju i velikodušnija u
vođenju ljubavi od svih ostalih devojaka koje je znao. I pritom je majstorski pravila pitu s mesom
i bubrezima. Zaključio je da je zaljubljen.
Lov na Mejzi bio je bespoštedan, visoko organizovan poduhvat, i ogromna satisfakcija, a
u isti mah i prekretnica u Berdovom razvoju, pošto je znao da nijedan od umetničkih pozera sa
treće godine, koliko god da je bistar, ne bi uspeo da zavara, nakon sedmodnevnog bubanja,
njegove kolege sa matematike i fizike. Jednosmeran saobraćaj, eto šta. Ta miltonovska nedelja
navela ga je na pomisao da ima posla sa nekim čudovišnim blefom. Jeste mu čitanje bilo
gnjavaža, ali ništa u tim knjigama ni izbliza nije ličilo na intelektualni izazov, niti se uopšte
moglo meriti sa svakodnevnim teškoćama na njegovom kursu. Baš u nedelji one večere u
Randolfu, proučavao je Ričijev sakalar i najzad razumeo njegovu primenu u opštoj relativnosti.
Konačno mu se činilo da ima neku predstavu o tim neverovatnim jednačinama. Pa ni sama
Teorija više nije bila apstrakcija, postala je čulna, doslovno je osećao na koji način materija
zakrivljuje bešavno predivo prostor-vremena, i kako to predivo zatim utiče na kretanje objekata,
kako iz njegove zakrivljenosti magijski proističe gravitacija. Proveo bi pola sata zureći u članove
i indekse koji čine tvrdo jezgro jednačina polja i razumeo bi zašto je i sam Ajnštajn govorio o
„neuporedivoj lepoti” ove teorije i zašto ju je Maks Born nazvao „najvećim podvigom čovekovog
razmišljanja o prirodi”.
To razumevanje bilo je duhovni ekvivalent dizanja veoma teških tegova - nemoguće iz
prvog pokušaja. On i njegovi sapatnici okapali su na predavanjima i vežbama svakog dana od
devet do pet, pokušavajući da svare neke od najžilavijih stvari koje je ljudski mozak ikad
zamislio. Umetnički tipovi izranjali su iz kreveta oko podne da bi se pojavili na svoja dva
mentorska časa nedeljno. A slutio je da i na tim časovima vode razgovore koje bi svako s
gramom mozga bez problema razumeo. Imao je prilike da pročita četiri vrhunska eseja o Miltonu.
Tačno je znao o čemu govori. Pa ipak su ga gledali s visine, ti ladoleži, a on im je dozvolio da ga
zastraše. E pa, neće moći. Od trenutka kad je osvojio Mejzi, bio je intelektualno slobodan.
Mnogo godina kasnije, Berd je ovu priču i svoje zaključke ispričao jednom profesoru
anglistike iz Hong Konga koji mu je rekao, „Ali Majkle, nisi shvatio poentu. Da si zaveo
devedeset devojaka uz pomoć devedeset pesnika, po jednu nedeljno tokom tri akademske godine,
i sve ih na kraju upamtio, pesnike, mislim, i onda tu lektiru sintetizovao u neku vrstu opšteg
estetičkog uvida, e, onda bi stvarno zaslužio diplomu iz engleske književnosti. A varaš se ako
misliš da je to lako.”
Ali tako je u ono vreme izgledalo, i bio je daleko srećniji na završnoj godini, kao
uostalom i Mejzi. Ona ga je nagovorila da pusti kosu, da nosi farmerke umesto flanelskih
pantalona, i da prestane da popravlja stvari. To nije kul. I tako su postali kul, iako su oboje bili
prilično niskog rasta. Napustio je Park Taun i pronašao mali stan u Džerikou, gde su se zajedno
skućili. Njeni prijatelji, svi odreda studenti književnosti i istorije, postali su i njegovi. Bili su
duhovitiji od ostalih s kojima se družio, i skloniji lenčarenju naravno, a imali su razvijen smisao
za uživanje, kao da im je to neko prirodno pravo. Počeo je da gaji nove stavove - o raspodeli
bogatstva, Vijetnamu, gibanjima u Parizu, neumitnoj revoluciji, i o LSD-ju, za koji je tvrdio da je
ekstremno važan, mada ga sam nije ni takao. Kad bi uhvatio sebe kako drži banku na ovu ili onu
temu, uopšte mu to nije zvučalo ubedljivo, i čudio se što ga još nisu raskrinkali. Probao je travu i
gadljivo je otpisao zbog lošeg dejstva na memoriju. Uprkos redovnim žurkama, sa gromoglasnom
muzikom i groznim vinom u papirnim čašama, on i Mejzi su neumorno radili. Stiglo je leto, i
diplomski ispiti, a zatim, na njihovo glupavo iznenađenje, odjednom je sve bilo gotovo i svako je
otišao na svoju stranu.
Diplomirali su oboje s najvišom ocenom. Majkl je primljen na doktorske studije na
Univerzitetu Saseks. Zajedno su otputovali u Brajton i pronašli ljupko mesto za život počev od
septembra, staru vikariju u jednom zabačenom selu u Saseks Daunsu. Kirija je bila iznad njihovih
mogućnosti i tako su, pred povratak u Oksford, sklopili dogovor da dele kuću s dvoje studenata
teologije koji su imali tek rođene identične blizance. Novine u Čingfordu pisale su tada o nekoj
lokalnoj devojci iz radničke klase koja je „visoko uzletela”, i upravo s tih visina, a u želji da
spreče dalje osipanje svog miljea, njih dvoje su odlučili da se venčaju. Konvencionalno? Ne, baš
naprotiv: egzotično, beskrajno zabavno i kemp i bezazleno staromodno, taman kao i oni mundiri
s rojtama u kojima su Bitlsi pozirali za svoj senzacionalni LP. Iz istih razloga, mladenci nisu
pozvali roditelje, nisu ih ni obavestili. Venčali su se kod matičara u Oksfordu, a zatim napravili
pijanku na livadi pored Temze s malim društvom koje se tim povodom okupilo. Potpukovnik
(penz.) Henri Berd, odlikovan za izuzetne zasluge, koji je živeo sam u staroj kući u Kold
Nortonu, saznao je za sinovljev brak tek posle razvoda.

A sada se njegov sin, četrdeset i jednu godinu kasnije, prisećao tih dana dok je, smlačen
džetlegom u pet po podne, u kružnom baru hotela Kamino Real u El Pasu, Teksas, čekao da se
pojavi Tobi Hamer. Kelnerica se vratila i Berd je naručio još jedan skoč i novu turu slanih
badema i kikirikija. Pod visokom kupolom sa vitražima, mešali su se odjeci američkih i
meksičkih glasova tako da okolne razgovore nije mogao da prati. Prisećao se tih dana, kako to
već biva na dugim putovanjima kad izmeštenost i dosada, manjak sna i dnevne rutine odnekud
prizovu nasumične deonice prošlosti, ubedljive i jednako stvarne kao i pojave duhova. I maltene
je bio tamo, ovde, u trpezariji Randolfa, u odelu, s kravatom i belom košuljom koju je sam
nespretno ispeglao. I dan-danas, posle jednog pića, mogao je da nabode poneki fragment iz
Miltonove „Svetlosti” - „i tama istrajna / Ograđuje me, od malih radosti ljudskih” pa nešto-nešto,
pa „i vrata jedna za mudrost ostaju zatvorena”. Poslužio se pesmom da bi došao do devojke, koje
više nema, umrla je, štaviše, od raka jetre pre dve godine. Ali te pesme nikad nije uspeo da se
otrese. Pomislio je kako nikad nije odveo Mejzi da je upozna s ocem, kao što ni starog nije
pozvao da ih poseti u onoj lepoj vikariji u Saseksu, mirno ga je pustio da tone u očaj dok je
svitalo novo doba, a jedna arogantna, bestidna, razmažena generacija okretala leđa očevima koji
su se borili u ratu, otpisanim zbog kratke kose i urednih manira i ravnodušnosti prema rokenrolu.
Potrebno je bilo više od jednog pića pa da se u Majklu Berdu probudi osećaj krivice. Ovo
mu je bilo treće, ili četvrto. Čekao je već duže od jednog sata. Na ulicama je bilo četrdeset tri
stepena, a unutra se činilo kao da je minus deset. Samo ga je piće moglo zagrejati. Prevalio je istu
ovu razdaljinu i sedeo u istom baru već mnogo puta u poslednjih nekoliko godina. Od Londona
do Dalasa s presedanjem za El Paso, gde bi ga na aerodromu čekao predimenzionirani džip,
jedino udobno prevozno sredstvo doraslo njegovim gabaritima. Zatim predah ovde u hotelu ili
sastanak sa saradnicima pre nego što krene u tročasovnu vožnju na zapad, pored meksičke
granice do Lordsburga u Nju Meksiku. Danas je, međutim, Hamer trebalo da stigne iz San
Franciska. Hirovite letnje oluje odlagale su letove preko Stenovitih Planina. Mogao je Berd
krenuti i bez njega, ali više mu je odgovaralo da sačeka. Možda čak da tu i prenoći pa da ujutru
ode kod doktora Judžina Parksa i čuje kakvi su mu nalazi. Nije se mogao odupreti sujevernoj
ideji da će Parks, kao mudar stari američki lekar, umeti da izrekne klinički sud sa uljudnom
neutralnošću nepristrasnog stranca, bez pridikovanja, potuljenih optužbi i loše prikrivenog
zgražanja koje je redovno trpeo od svojih medicinarskih zemljaka. Izvolite se obući, profesore
Berde. Moramo, bojim se, ozbiljno da porazgovaramo o vašem stilu života. Njegov stil života,
jedva se uzdržavao da ne kaže dok bi, unižen, navlačio donji veš, sastoji se u tome da svetu
podari veštačku fotosintezu u industrijskim razmerama. Samo kad ga svet sa svojim sklerotičnim
kreditnim tržištima ne bi toliko ometao.
Stiglo mu je piće, s brdom leda koje je nadvisivalo čašu - uludo straćena energija u
praktičnoj, prozirnoj formi, i drvena časa s pola kile badema i kikirikija uvaljanih u so. Ne bi to
bilo u stilu doktora Parkera, da klijentima udara packe zbog načina života. Ima on simpatija i za
Berdov projekat, budući da predano veruje u klimatske promene, pa je kupio i komad zemlje u
Njufaundlendu na kom će, siguran je, kroz deset godina imati sve uslove za gajenje vinograda.
Kad u Teksasu letnje temperature skoče na pedeset celzijusa, to će mu biti signal za pakovanje i
selidbu na sever. Stotine Amerikanaca, rekao je Berdu, ako ne i hiljade, ubrzano kupuju zemlju u
Kanadi.
Dok je prebacivao kockice leda, sve osim jedne, u staru čašu, Berd je primetio mladež na
nadlanici i prostrelio ga pogledom, kao da bi ga time mogao prebrisati. Imao je nešto na istom
mestu pre tri godine, i dosta mu je vremena trebalo da ode na pregled. Ispostavilo se da je posredi
dobroćudan rak kože, i očas su ga zamrzli tečnim azotom. Pre devet meseci, kvrga se opet
pojavila i izgledala je drugačije, pa je slutio da se ovog puta neće tako lako izvući. Uglavnom,
ništa nije preduzimao dok je to čudo raslo i tamnelo pretvarajući se u modrikasti prišt crnih ivica.
Obično bi se toga setio kad je nakrivo nasađen. Takav kukavičluk i iracionalnost nekad su mu bili
nezamislivi. Negde u ordinaciji doktora Parksa, u nekoj fascikli, leži istina u vidu nalaza sa
biopsije. Mogao bi sutra da ode po nju, ili da je ostavi da čeka do sledećeg prolaska kroz grad.
Ali najzgodnije bi bilo da sutra samo ode na pregled a da mu ništa ne kažu, osim u slučaju da su
nalazi dobri. U Americi, takve stvari se daju srediti.
Obećao je Darlini iz Lordsburga da će joj se javiti ali sada mu nije bilo do toga. Na
podijumu u uglu bara, dva momka su se upravo smeštala u stolice iza mikrofona. Jedan je uzeo
da štimuje električnu gitaru i reski zvuk neusklađenih mikrotonova odmah mu se učinio poznat.
Da, studenti teologije s kojima su on i Mejzi delili kuću, Gibsonovi, Čarli i Amanda, oboje
vernici i intelektualci, suprotno tadašnjoj modi, sa nekog instituta u Luisu. Taj njihov bog, vođen
nekom misterioznom ljubavlju, ili potrebom za kažnjavanjem, podario im je dve bebe džinovskog
tipa i formata koje bi Berdu glatko preotele onu njegovu nagradu iz ’47, blizance koji nikad nisu
spavali a retko bi posustajali u identičnom urlanju, koji su jedan drugog podsticali ako bi se
desilo da ne zaplaču u isti glas, i koji su udruženim snagama svaki kutak te elegantne kuće
ispunjavali nekakvom mijazmom, prodornom koliko i kari na šporetu, ili vindalu od škampa, ali s
ogavnim zadahom morskog mulja, kao da su im nekakvi verski zakoni nalagali da se hrane
isključivo gvanom i dagnjama.
Mladi Berd, zadubljen u spavaćoj sobi u prve proračune koji će ga odvesti do njegovog
životnog dela, njegove doživotne povlastice, gurao je gužvice od upijača u uši i držao prozore
otvorene, čak i usred zime. Kad bi sišao da skuva kafu, u kuhinji bi zaticao to dvoje supružnika u
nekom od vidova njihovog privatnog pakla, kako u tandemu, namršteni i razdražljivi od
nespavanja i uzajmnog prezira, obavljaju svoje grozomorne zadatke, koji su podrazumevali i
molitve i meditacije. Široki prostori ulaznog hola i dnevnog boravka u džordžijanskoj vikariji
gubili su svaku draž pred najezdom metalnih i plastičnih sprava i alatki za moderno staranje o
deci. Ni odrasli ni novorođeni Gibsonovi ničim nisu odavali da ma i najmanje uživaju u
zajedničkoj egzistenciji. A i zašto bi? Berd se u sebi zarekao da nikad neće postati otac.
A Mejzi? Ona je odustala od doktorske teze o Afri Ben, odbila posao u univerzitetskoj
biblioteci i prijavila se umesto toga za socijalnu pomoć. U nekom drugom stoleću smatrali bi je
možda dokonom ženom, ali u dvadesetom je ona bila „aktivna”. Čitala je knjige iz društvene
teorije, posećivala sastanke nekog ženskog kolektiva iz Kalifornije, pokrenula i sama jednu
„radionicu”, nov koncept u to vreme, i premda, konvencionalno gledano, više nije visoko letela,
doživela je podizanje svesti i ubrzo se uhvatila u koštac sa besprimernom vladavinom patrijarhata
i ulogom vlastitog muža u jednom opresivnom sistemu čiji se pipci protežu svuda, od institucija
koje mu daju prednost kao muškarcu, iako on to ne želi da vidi, pa sve do najsitnijih nijansi u
njegovom svakodnevnom govoru.
Bilo je to, po njenim rečima, kao da je zakoračila kroz ogledalo. Sve je izgledalo
drugačije, i nevino spokojstvo više nije bilo moguće, za nju, pa samim tim ni za njega. Neka su
pitanja razrešili nakon ozbiljnih rasprava. Isuviše je bio racionalan da bi smislio jak razlog za
izbegavanje kućnih poslova. Smatrao je da su njemu ti poslovi dosadniji nego njoj, mada to nije
rekao. A pranje ponekog tanjira ili šerpe bilo je još i najmanji problem. Postojali su tu i neki
duboko ukorenjeni stavovi koje je morao da preispita i promeni, kao recimo, nesvesno uverenje o
sopstvenoj „centralnosti” otuđenost od vlastitih osećanja, nesposobnost da sluša, da čuje, zaista
čuje, šta mu ona govori, te da konačno shvati kako taj sistem koji u trivijalnim i bitnim stvarima
radi u njegovu korist uvek i nepogrešivo radi protiv nje. Eto, na primer: on slobodno može da
svrati u seoski pab i tamo sam gustira kriglu piva, dok ona ne može jer bi meštani buljili u nju i
na kraju bi se osećala kao droca. Pa onda i njegova nekritična vera u važnost onoga što radi, u
sopstvenu objektivnost, racionalnost samu po sebi. Nije mu ulazilo u glavu zašto bi poznavanje
samog sebe bilo od životne važnosti. Bilo je i drugih puteva da se upozna svet, ženskih puteva, na
koje je gledao s omalovažavanjem. Mada je to mudro skrivao, pomalo mu se gadilo od Mejzine
menstrualne krvi, što je vređalo srž njene ženskosti. Njihovo vođenje ljubavi, sa slepim
ponavljanjem dominantnih i submisivnih poza, bilo je imitacija silovanja i duboko nezdravo.
Meseci su proticali, i mnogobrojne večernje sesije, tokom kojih je Berd mahom slušao, a
u predasima mislio na posao. Počeo je u to vreme da razmišlja o protonima iz radikalno
drugačijeg ugla. Onda, jedne noći, pošto su ih po običaju probudili blizanci, ležali su na leđima
jedno do drugog u mraku kad je Mejzi objavila da ga napušta. Dobro je o tome razmislila, i ne
želi sad nikakvu svađu. Čula je da se osniva neka komuna, negde u kaljugama velških brda, i želi
tamo da ode i verovatno se više neće vraćati. Došla je do spoznaje, koju on nikad ne bi mogao
shvatiti, da je to jedini pravi put. Njeno samoostvarenje, prošlost i identitet, sve su to pitanja koja
će morati da razreši. Duguje to samoj sebi. Istog trenutka, Berd je osetio kako ga preplavljuje
žestoka i nepoznata emocija od koje mu se grlo steglo, a iz grudi mu se oteo silovit jecaj. Takav
je to bio zvuk da su ga morali čuti i svi Gibsonovi s one strane zida. Lako se mogao pobrkati sa
ridanjem. Sam doživljaj započeo je mešavinom radosti i olakšanja, a potom je usledio plutajući,
bezgranični osećaj lakoće, kao da će svakog časa prhnuti iz čaršava i vinuti se do plafona.
Odjednom, sve je stajalo pred njim, smešila mu se sloboda, mogao je da radi kad god hoće, da
pozove u goste neku od onih ženskica koje je zapazio u falmerskom kampusu, dok se gušterisao
na stepenicama pred bibliotekom, da se vrati svom nekritičnom biću i otpiše Mejzi bez trunke
krivice. Od pomisli na sve to, niz obraz mu je kliznula suza radosnica. I jedva je čekao da ostane
sam. Palo mu je na pamet da se ponudi da je odmah poveze do stanice, ali u tri ujutru nije bilo
vozova iz Luisa, a ni ona još nije stigla da se spakuje. Kad je čula taj jecaj, posegnula je za
lampom kraj uzglavlja i, nagnuvši se da ga pogleda u lice, videla da su mu oči vlažne. Strogo i
odlučno je prošaptala, „Neću ti dozvoliti da me ucenjuješ, Majkle. I prestani da manipulišeš
emocijama, nikad me nećeš zadržati, ponavljam, nikad.”

Sreća te je hotelski bar bio tako prostran. Sada su ona dvojica na sav glas pevala neku
komičnu špansku pesmicu i refren je svaki put izazivao salve smeha. Koliko god da je vremena
provodio u tom kutku Sjedinjenih Država, Berd ni reči nije razumeo. Rukom je dao znak da mu
donesu još jednu rundu i piće je stiglo maltene istog časa i već je pokušavao da ga iskopa ispod
ledenog šuta. Tako bezbolan raskid braka, pa gde to ima? U roku od nedelju dana ona je
otputovala na tu njenu brdsku farmu u Povisu. Tokom sledeće godine razmenili su nekoliko
razglednica. Onda je jedna stigla iz nekog ašrama u Indiji, gde je Mejzi ostala tri godine i odakle
mu je jednog dana poslala veselu saglasnost za razvod, s uredno potpisanim papirima u prilogu.
Nije je video sve do svog dvadeset i šestog rođendana, na kom se pojavila obrijane glave i sa
đinđuvom u nosu. Mnogo godina kasnije govorio je na njenoj sahrani. Možda ga je baš njihov
ležeran rastanak u staroj vikariji naveo da onako nepromišljeno uleti u novi brak, pa opet u novi.
Uz mali napor, stao je na noge i zaputio se kroz barsku rotondu prema toaletima. Po
lokalnim standardima, inače visokim, on i nije bio naročito debeo. Čak i tu, na licu mesta, jedan
par ga je glatko bacao u zasenak, muškarac i žena koji su zbog svojih dimenzija takoreći morali
da čuče na ivicama fotelja. Ali ipak je Berd bio debeo, i bolela su ga kolena i zamantalo mu se u
glavi kad je prenaglo ustao. Dok je prolazio kroz lobi, jedan hotelski službenik izašao je iza
recepcijskog pulta i pohitao za njim.
„Oprostite, gospodin Berd, zar ne? Tako sam i mislio. Dobro došli u Kamino Real? Jedan
gospodin se raspitivao za vas?”
„Gospodin Hamer?”
„Ne. Ovo je bilo pre nedelju dana? Iz Engleske? Ali nije ostavio poruku?”
 „Kako je izgledao?”
„Pa onako, malo krupniji? I rekao je da se zove nešto kao Tarnip?”
I nastavili bi tako da se propituju, ali tog časa je Berd video Hamera kako prolazi kroz
staklena vrata, iza poslužitelja koji je gurao kolica s prtljagom. Dok su se pozdravljali i grlili,
službenik se skromno povukao i Berd mu je zahvalio klimnuvši glavom u njegovom pravcu.
„Tobi!”
„Šefe!”
Čim je saznao za Berdov stari nadimak, Hamer je počeo tako da ga oslovljava, sa dozom
ironije. Prihvatili su to i svi ostali na projektu, što je Berdu, naravno, godilo. Skoro da je bilo
naknada za otkaz u Centru.
Tri godine stariji od Berda, a bio je vitak i snažan i pravih leđa, bistrih očiju i tena, čovek
koji već dvadeset godina nije takao alkohol. Premda je hodao raskrečenih nogu, poput kauboja
umornog od sedla, još uvek je igrao skvoš i planinario sam po Visokim Sijerama. Ili je bar tako
tvrdio. Nakon druženja s njim, Berd se često bacao na dijete koje bi trajale i po više sati. Hamer
je po struci bio elektroničar, ali početkom osamdesetih rešio je da postane pijanac i, već prema
uobičajenom scenariju, rasturio sopstveni brak i rasterao sve prijatelje oko sebe. Pošto je uspeo
da se oporavi i da sve izgubljeno povrati, uključujući i ženu i decu, počeo je da razvija posao koji
nije imao tačan opis radnih zadataka. Poznavao je ljude i udešavao da se oni sretnu, a zatim
pomagao u sklapanju ugovora. Berda je povezao s poreskim advokatima i knjigovođama
upućenim u lokalne propise, i vašingtonskim posrednicima koji patroliraju po ogromnoj i
maglovitoj teritoriji između trgovine i politike, i pojedincima bliskim gospodarima grantova u
velikim korporacijama, i spekulativnim kapitalistima koji poznaju poznanike tipova kao što su
Vinod Kosla i Šaj Agasi. Hamer je progurao Berdove patentne prijave, obezbedio zakup terena
kod Lordsburga s pravom preče kupovine, uglavio se mic po mic u solarno bratstvo i uspostavio
veze sa inženjerima i stručnjacima za materijale. Uspeo je čak da iskamči novac od Bušove
kamarile dok je ova bila na izdisaju i, nedavno, daleko veću premiju od Obame.
Ali nije bilo u Hamerovoj moći da zaštiti projekat od kašnjenja, i progresivnog srozavanja
i, s vremena na vreme, gotovo totalnog kolapsa. Kompromisi su pratili svaku fazu. Teren u
Lordsburgu bio im je tek četvrti izbor na američkom Jugozapadu. Pojedini delovi Arizone i
Nevade imali su viši godišnji prosek sunčanih sati, ali tamo su zbog nadmetanja velikih
elektrokorporacija skočile cene. Na drugim lokacijama nije bilo vode, ili dobrih puteva i
elektromreže, ili pak oblasne trgovinske komore nisu bile tako prijateljski raspoložene.
Kompanije koje je Hamer osnivao s Berdom i ostalima valjalo je i po tri puta preregistrovati kako
bi se kvalifikovale za poreske olakšice. Služba Unutrašnje bezbednosti bila je sumnjičava prema
Berdovom statusu stranog državljanina, a na pisma iz prominentnih američkih naučnih akademija
u Bušovoj eri niko nije davao ni pet para. Teško je bilo doći do novca, čak i u dobrim periodima.
Među spekulatorima zainteresovanim za solar, vladala je opšta saglasnost da je najbolje igrati na
dve stare i proverene karte, solarnu termiku - gde se sunčeva toplota koristi za pokretanje parnih
turbina - ili fotonapon - gde se struja prozvodi direktno iz sunčeve svetlosti - a svetlost se u oba
slučaja koncentriše sabirnim sočivima. Pouzdana i jeftina veštačka fotosinteza biće aktuelna tek
za dvadeset godina, tako je glasilo većinsko mišljenje.
Da bi ovo opovrgao, Berd je početkom 2007. priredio praktičan ogled za potencijalne
sponzore na parkingu ispred jedne laboratorije u Ouklandu, Kalifornija. Trebalo je prikazati kako
se velika boca vode ogrejana suncem razlaže na sastavne gasove, i kako ti gasovi preko
generatora na gorivne ćelije aktiviraju pneumatski čekić, kojim onda radnik u zelenom šlemu
demolira zid sa grafitom „nafta”. Ali neki važni delovi opreme nisu isporučeni na vreme, skup je
odložen za mesec dana, a tada se pojavila samo polovina investitora tako da je projekat
obezbedio tek trećinu novca i spao na još niže grane.
Tehnički problemi su se gomilali dok se novac osipao. U načelu, Tom Oldus je imao
pravo, ali grešio je u detaljima, mada Berd i nije mogao da se požali nakon što je sedamnaest
patenata registrovao na svoje ime. Dugo im nije polazilo za rukom ni da povećaju ni da ubrzaju
mali laboratorijski model razlaganja vode iz 2005. Fotosenzitivne boje koje pokreću proces
valjalo je preispitati. Katalizator nije bio na bazi mangana, već se dobijao iz jedinjenja kobalta, a
drugi opet iz rutenijuma. Izbor i testiranje porozne membrane za razdvajanje vodonika od
kiseonika trebalo je da bude lak posao ali pokazalo se da nije. Došlo je najzad i vreme za
projektovanje i izradu prototipa koji bi jednog dana ušao u masovnu proizvodnju. Izbor je pao na
jedno postrojenje nedaleko od Pariza. Sam panel, to vajno dostignuće, imao je površinu od dva
kvadratna metra i koštao je tri miliona dolara. Poslali su ga na testiranje u Nacionalnu
laboratoriju za obnovljivu energiju u Goldenu, Kolorado, gde je ustanovljeno da mu učinak
podbacuje za trista posto, te da je ne samo loše projektovan nego i loše izveden.
Počeli su iznova s jednom kineskom kompanijom lociranom na šezdeset milja od
Pekinga. Cevi za svetlonosni poluprovodnik, rastvorene elektrolite i membranu bile su s gornje
strane od pleksiglasa, s donje od provodnog nerđajućeg čelika. Panel s montiranim cevima imao
je dimenzije tri sa dva metra, a svaka jedinica koštala je po četiri miliona dolara. Kad uđu u
prozvodnju cena će im biti deset hiljada, kako je pisalo u poslovnom planu. Po proceni
laboratorije u Goldenu, novi panel je funkcionisao. Do tog vremena, u svetu je zavladala recesija.
Mnogi koji su davali obećanja Hameru nisu ih ispunili. Opcija na zemljište, već tri puta
obnavljana, upravo je isticala. Tobi je ušao u nove pregovore i umesto dvesta hektara kupio deset,
najbližih izvoru vode. Sada se priča svela na dva mala rezervoara za gas umesto osam giganata,
samo jedan kompresor za vodonik, jedan generator umesto pet, i, najgore od svega, jer radilo se o
srži i simbolu čitavog projekta, bedna dvadeset i tri panela iskošena ka nebu umesto zamišljenih
sto dvadeset pet.
Ali napokon su svi bili postavljeni, i prekosutra se otvaralo novo poglavlje u istoriji
industrijske civilizacije, zemljina budućnost bila je osigurana. Žariće sunce nad komadom
jugozapadne pustare, u potpetici čizme Nju Meksika, prosipaće iskre po cevima od pleksiglasa i
razloženoj vodi, rezervoari će se puniti gasom, pokrenuće se generator na gorivne ćelije i struja
će poteći prema gradu na očigled prijatelja iz Lordsburga, izveštača iz nacionalnih medija,
direktora elektrokompanija, kolega iz Goldena i sa MIT-a, Kalteka i Lorens Berklija, kao i
grupice preduzetnika iz Stanforda i okoline. Deliće se i pres-paketi, sa prigodnim lakiranim
brošurama. Sve je to pripremio Hamer sa svojim timom. Pod ogromnom šatrom, za koju se kleo
da ju je za džabe dobio od Nase, tim će ispijati šampanjac, davati intervjue i ćaskati o ugovorima.
Na dogovoreni znak, Nobelov laureat će staviti prst na prekidač i biće to početak nove ere.
Sada, u blistavom prostranstvu hotelskog lobija, Hamer je opisivao svoje peripetije na
putu iz San Franciska, stravičan vazdušni džep kroz koji je avion propadao šesto metara, čoveka
do njega koji je dobio panični napad, apsolutno nesvarljiv sendvič, sve dok Berdova bešika više
nije mogla da izdrži, pa je morao da se izvini. Na povratku je prijatelja zatekao kako sedi u foajeu
kod recepcije i štekće po laptopu odašiljući mejl za mejlom.
„Dolazi nam Sajentifik Amerikan”, rekao je ne prestajući da tipka. „I onaj mršavi iz
Njujork Tajmsa.”
„Možemo da se slikamo ako nam sad ne uspe”, rekao je Berd. Onaj pneumatski čekić
bacio je dugačku senku.
„Jedna lokalna firma napravila je ogroman neonski natpis, Lordsburg, pa znak usklika.
Hoće da ga postave na pola kilometra od nas, pa da zasvetli kad mi uključimo mašinu.”
„Pod uslovom da donesu i pola kilometra kabla.”
 Hamer je odložio laptop. Izgledao je umorno, čak pomalo utučeno. „Očekuju da natpis
svetli celu noć. A trgovinska komora je ugovorila vojnu muziku iz okoline Las Krusasa.”
„Mislio sam da dovodimo ženski kantri bend.”
„U Nju Meksiku, ili bar u ovom kraju, vojska ti je uvek na prvom mestu. Imamo i
avionsku paradu iz vazduhoplovne baze. Devojke će svirati kasnije, i naravno, mi ćemo ih
napajati amperima.” Upinjući se da ispadne veseo, munuo je Berda u mišicu. „Sunce, voda i pare
jednako struja, jednako još više para! Videćeš, ortak. Ima da uspe.”
Dogovorili su se da rano večeraju, prenoće u hotelu i krenu na put čim se Berd sutra vrati
od lekara.
„Ali čuj, Šefe”, rekao je Hamer dok su se smeštali za sto u pustoj trpezariji. „Nemoj da ti
nabaci neku bolest. Nije zgodan trenutak.”
„To i mene brine. Dijagnoza je nešto kao moderna kletva. Da ne ideš kod njih na pregled,
ne bi ni zakačio sve te njihove boleštine.”
Ko vinom ko vodom, nazdravili su magijskom mišljenju, zatim nastavili konverzaciju
koju su već mesec-dva vodili preko mejlova. Nekom prisluškivaču bi to zvučalo kao vrhunac
komercijalne dosade, ali njima je gorelo pod nogama. Koliko im treba narudžbina za panele pa da
se jedinična cena obori do tačke u kojoj bi smeli da tvrde kako uređaj za veštačku fotosintezu
srednje veličine može da proizvodi struju jednako jeftino kao i ugalj? Energetsko tržište je
izrazito konzervativno. Niko tu ne može očekivati nagradu samo zato što ima vrle ciljeve, što ne
učestvuje u razbucavanju klimatskog sistema. Sedam hiljada naručenih panela, to im je bila
najbolja moguća računica. Umnogome je to zavisilo od njihove sposobnosti da snabdevaju
strujom Lordsburg i okolinu dan i noć, po bilo kakvom vremenu. A zavisilo je i od Kineza, od
toga koliko će oni biti brzi, i koliko će se obazirati na pretnje gubitkom posla. S te strane, recesija
bi im odgovarala, ali bi isto tako smanjila potražnju za panelima, ako ne i za energijom. Više puta
su pretresli ovu temu, citirali neke brojke, druge isisavali iz malog prsta, a onda se Hamer nagnuo
napred i, kao da bi ga usamljeni kelner na drugom kraju sale mogao čuti, poverljivo rekao, „Ali,
Šefe, bar sa mnom smeš da budeš otvoren. Kaži mi. Je 1’ istina, da se planeta hladi?”
„Šta?”
„Stalno mi pričaš kako je ta rasprava zaključena, ali nije. Čujem to sa svih strana. Prošle
nedelje, neka profesorka atmosferskih studija, ili već tako nečega, govorila je o tome na javnom
TV-kanalu.”
„Kako god da se predstavila, nije u pravu.”
„A slušam istu priču i od poslovnjaka, svuda. Izgleda kao da je to uzelo maha. Kažu da su
se naučnici zafrknuli ali ne smeju da priznaju. Suviše rizično za karijeru i reputaciju.”
„I kakvi su im dokazi?”
„Tih nula-koma-sedam stepeni porasta od preindustrijskog doba, dakle za dvesta pedeset
godina, kažu da je to zanemarljivo, sasvim u granicama uobičajenih kolebanja. A poslednjih
deset godina bilo je ispod proseka. Imali smo ovde nekoliko gadnih zima - ne ide nam to u račun.
Priča se, takođe, da isuviše ljudi ima izgleda da se obogati na Obaminim olakšicama i poreskim
stimulansima pa nikome ne odgovara da kaže istinu. Pa onda i svi oni naučnici koji su, kao i ta
profesorka, podržali izveštaj senatske manjine o klimatskim promenama - mora da si to video.”
Berd je malo oklevao, zatim naručio još vina. To je nezgodna strana kalifornijskih crnih,
tako su ponekad pitka i prijemčiva, kao da piješ limunadu. A imaju šesnaest posto alkohola. Nije
se mogao odupreti utisku da je ovakva diskusija ispod njegovog nivoa. Zamarala ga je, kao kad
se povede razgovor o religiji pa ko je za ko protiv, ili o krugovima u žitu i NLO, na kraju krajeva.
Rekao je, „Sad je već nula-koma-osam, što na klimatskoj skali nije zanemarljivo, a najviše se
promena dogodilo u poslednjih trideset godina. Deset godina, inače, nije dovoljno da ustanoviš
trend. Treba ti bar dvadeset pet. Neka godina bude toplija, neka hladnija od prethodne, i da sad
nacrtaš dijagram prosečnih godišnjih temperatura, dobio bi klasičan cikcak, ali uzlazni cikcak.
Ako za reper uzmeš neku izuzetno vrelu godinu, lako ćeš pokazati pogoršanje, bar na uzorku od
nekoliko godina. U pitanju je stari trik, to se zove montaža ili friziranje. A ti naučnici što su
stavili potpise na neki tamo kontraški dokument, takvi su u manjini, Tobi, hiljadu prema jedan.
Ornitolozi, epidemiolozi, okeanografi i glaciolozi, lovci na losose i vlasnici ski-liftova, veruj ti
meni, konsenzus je više nego ubedljiv. (Neki slaboumni novinari pišu iz protivničke pozicije jer
im se čini da je to znak nezavisnog mišljenja. I svaki profesor voljan da kontrira imaće unapred
obezbeđenu publiku. Ima loših naučnika, kao što ima užasnih pevača i jezivih kuvara.”
Hamer je delovao skeptično. „Ako nema tog paklenog kotla, najebali smo.”
Dok je dopunjavao čašu, Berd je pomislio kako je to čudno, da njih dvojica već godinama
sarađuju, a o široj slici jedva da su i razgovarali. Uvek su bili zaokupljeni tekućim poslovima,
neodložnim i opipljivim. Berd je takođe primetio da je on lično na pragu pijanstva.
„Pazi sad, dobre vesti. Prema proceni UN-a, broj umrlih od klimatskih promena popeo se
na trećinu miliona godišnje. Bangladeš tone jer se okean zagreva i širi i narasta. Po amazonskim
džunglama hara suša. Metan kulja iz sibirskog permafrosta. Na Grenlandu ispod ledenog
pokrivača imamo otapanje o kojem niko ne želi da govori. Jahtaši amateri uveliko plove
Severozapadnim prolazom. Pre dve godine izgubili smo četrdeset posto arktičkog letnjeg leda.
Sada odlazi i istočni Antartik. Budućnost je stigla, Tobi.”
„Važi”, rekao je Hamer. „Kad ti kažeš.”
„Nisam te ubedio. Evo ti sad najgori scenario. Pretpostavimo gotovo nemoguće - hiljade
greše a jedan je u pravu, svi podaci su isfrizirani, nema nikakvog zagrevanja. Radi se o masovnoj
zabludi među naučnicima, ili zaveri. Čak i u tom slučaju imamo stare adute u rukavu. Energetska
bezbednost, vazdušno zagađenje, naftni vrhunac.”
„Ko je lud da kupi neki šminkerski panel samo zato što će kroz trideset godina nestati
nafte.”
„Šta ti je sad? Problemi kod kuće?”
„Ma ne, nije to. Stvar je prosta, onoliko se trudim i ulažem, i onda se na TV-u pojave
likovi u belim mantilima da mi kažu kako se planeta ne zagreva. Kao neki urok.”
Berd mu je položio ruku na mišicu, siguran znak da je debelo premašio svoju dozu. „Tobi,
slušaj. Katastrofa nam ne gine. Opusti se!”

Do pola deset, smlaćeni od putovanja, obojica su bili zreli za spavanje i tako su zajedno
ušli u lift. Berdov sprat je naišao prvi. Poželeo je Hameru laku noć, i onda s prtljagom zapucao
kroz mnoštvo dugačkih hodnika ukrštenih pod pravim uglom, mrmljajući usput broj svoje sobe
tek da prodrma memoriju, zastajkući tu i tamo da bi se pognuo, zanoseći se, nad pločicama na
kojima bi redovno pisalo nešto kao „309-331”, a da od njegovog 399 nije bilo ni traga ni
nagoveštaja. I hodao je tako dalje, da bi na kraju iz drugog pravca ponovo stigao do lifta, ili bar
nekog sličnog, sa prikladnim braonkastim ogriskom jabuke izloženim na pesku u pepeljari.
Uživljen već u ulogu žrtve, krenuo je iz početka, i kasnije još jednom prošao pored lifta. Tek
pošto je dobro zagazio u treći krug shvatio je da karticu drži naopako te da je njegovo odredište
663, na višem spratu. Popeo se liftom, pronašao sobu, bacio prtljag pored vrata i zaleteo se pravo
na minibar, iz kojeg je uzeo jedan brendi i gargantuansku čokoladicu pa s punim rukama seo na
ivicu kreveta.
Bilo je, srećom, prekasno da se javi Melisi, a prerano da pozove Darlin, koja bi morala
biti na poslu. Jedino je još imao snage za daljinski. Pre nego što će oživeti, televizor se oglasio
pucketanjem i predenjem elektonike koja se zagreva, dobroćudnim i bliskim poput majčinog
poljupca. Premda ovo nije imalo veze sa njegovom majkom. Umoran i pijan, šta je drugo mogao
nego da surfuje. Smenjivale su se uobičajene, nimalo iznenađujuće stvari - malo kviz malo čet
šou, tenis, crtaći, neki kongresni odbor, moronske reklame. Dve žene kojima bi se tog trenutka
predao dušom i telom razgovarale su o svojim muževima obolelim od Alchajmera. Jedan mlad
par razmenio je značajne poglede a publika u studiju je poludela od smeha. Neko je rekao, valjda
u znak protesta, da je predsednik Obama i dalje svetac, i dalje obožavan. Tih dana se Berd
predstavljao kao „doživotni demokrata”. Često je na panelima o klimatskim promenama govorio
o prelomnom trenutku iz 2000. godine, kada je sudbina Zemlje visila o tankom koncu, a Buš
ukrao pobedu Goru ispred nosa da bi zatim predsedavao tragedijom od osam protraćenih godina.
Berd je, međutim, odavno izgubio interes za fobilje i čudaštvo Amerike oličeno u njenoj
televiziji. Sada u Rumuniji imaju na stotine kanala, kao i svugde na planeti. Osim toga, čim nešto
vidiš na TV-u, to prestaje da bude čudno. Ali previše je bio umoran da bi podigao palac sa
plus-dugmeta, pa je četrdeset minuta sedeo kao trupac s praznom čašom i praznim omotom u
krilu, a onda se uglavio između mnogobrojnih jastuka i zaspao.
Devedeset minuta kasnije prenuo se na zvonjavu palmtopa, i već ga je pritiskao na uvo
kad se konačno rasanio slušajući glas ženskog stvorenja čije je postojanje nastojao da zabašuri
svim iole pristojnim sredstvima. Ali iskrsla je tu odjednom, Katriona Berd, nepobediva poput
zabranjene knjige.
„Tata”, rekla je ozbiljno. „Šta radiš?”
U Engleskoj je već bila nedelja, šest ujutru. Mora da se probudila s prvom svetlošću i
pravo iz kreveta otišla do telefona u dnevnoj sobi i pritisnula prvo dugme sleva.
„Maco, evo radim”, odgovorio je s jednakom ozbiljnošću. Slobodno joj je mogao reći i da
spava, ali valjda mu je ta laž bila neophodna da bi ublažio krivicu koju je osetio čim je čuo njen
glas. Često su ga razgovori s trogodišnjom ćerkom podsećali na dijaloge koje je tokom godina
vodio s različitim ženama kada bi se neuverljivo pravdao, ili menjao priču ili pronalazio
izgovore, i redovno bivao provaljen.
„Ti si u krevetu jer pričaš kao žaba.”
„Čitam u krevetu. A ti, šta radiš? Opiši mi šta vidiš.”
Čuo je nagli uzdah i coktav udar čistog jezika o mlečne zube dok je razmišljala koji bi
kraj novostečene jezičke mreže mogla da zabaci oko sebe. Mora da je sedela na sofi naspram
velikog blistavog prozora i olistalog trešnjevog drveta, odakle bi mogla da vidi onu njoj tako
privlačnu zdelu s krupnim oblucima, Murovu maketu, neutralne boje osunčanih zidova, dugačke
prave linije podnih dasaka od hrastovine.
Najzad je rekla, „Što ne dođeš kod mene kući?”
„Dušice, daleko sam, hiljadama milja.”
„Kad možeš da odeš možeš i da dođeš.”
Načas ga je ta logika naterala da zastane, i taman je počeo da objašnjava kako dolazi
uskoro kad mu je ona upala u reč s jednom veselom mišlju. „Idem sad kod mame u krevet. Ćao.”
Linija se prekinula.
Berd se preturio na leđa, sklopio oči i pokušao da zamisli svet iz ćerkinog ugla. O
vremenu, vremenskim zonama i fizičkim razdaljinama ona još nema jasnu predstavu, a živi s tom
mašinom čija magičnu moć uzima zdravo za gotovo. Jednim pritiskom na dugme može da
popriča sa svojim bestelesnim ocem, kao na seansi s duhom nekog pokojnika, utvarom s one
druge strane. Ponekad ga prizove i uživo, najčešće joj to ne uspeva. Kad bi se pojavio uživo, uvek
joj je donosio poklone, trapavo odabrane na nekom aerodromu, često neprikladne - paket od
dvanaest majica u duginim bojama koje su joj bile male, plišana igračka koju je smatrala previše
bebastom ali nije imala srca da mu to kaže, elektronska igrica koju nije razumela, kutija
čokoladnih bombona s likerom koje je kavaljerski smazao sam, u jednom cugu. Pokušavala je
Melisa da ga odvrati od tih darova - „Ona želi tebe” - ali Berdova stara navika da smekšava
ženska srca iznenađenjima skrivenim u masi šarenog papira nije se dala iskoreniti. Bez poklona,
dolazio bi go, izložen surovim, nepredvidljivim zahtevima, nemoćan da bilo čime iskupi svoje
odsustvo, primoran da se rastegne u neugodnoj ličnoj dimenziji, obavezan da učestvuje.
Već sa tri godine, Katriona je neko ko pri otvaranju poklona ima obzira prema osećanjima
darodavca. Kako jedna tek ispiljena svest može imati tako prefinjena čula? Pa to dete pazi da ne
razočara oca manjkom oduševljenja. One majice, uveravala ga je, nisu uzalud kupljene, pošto će
ih jednog dana nositi njen mali brat, to nežno biće čiji dolazak ona očekuje sa sablasnim
samopouzdanjem. Umiljata je to devojčica, druželjubiva i skoro nepodnošljivo senzitivna. U
nekoj slučajnoj opasci u stanju je da uhvati boju glasa, povišen ton, pa da to protumači kao
zamerku ili prekor, što je užasava, dovodi do suza, a potom, prilično često, i do bujice jecaja i
grcaja koju je teško zaustaviti. Ponekad, reklo bi se da tuđe umove doživljava kao opipljiva polja
sila, čiji je talasi preplavljuju, poput divovskih bura na Atlantiku. Takva svest o drugima je usud
koliko i dar. Živahna je i poverljiva, vesela i visprena, ali ta emotivna krhkost čini je ranjivom, a
njenom ocu zadaje brige. Jednom prilikom, toliko ju je povredila neka njegova bezazlena
primedba, sasvim blag izraz nestrpljenja, da je majka dojurila iz druge sobe da je uzme u naručje.
Nije voleo da izigrava dežurnog nitkova, a mrzelo ga je, pritisak je to, da po celi dan bude
uviđavan.
Da li bi bolje prošao da ima bandoglavog, ratobornog sina? Verovatno i ne bi. Ono što ga
vezuje za nju - onoliko, bar, koliko je u stanju da se za nekog veže - to je njena postojanost, njena
bezuslovna, nekritična ljubav. Za Katrionu, stvar je prosta. On je njen otac i pripada samo njoj.
Razumela je da on radi na spasavanju sveta, a pošto svet čine majka, Primrouz Hil, plesna radnja
i zabavište, sva gori od ponosa. Šta sad vrede Melisine priče o tome kako oca ništa ne obavezuje?
Katriona mu nikad ne bi dopustila da dezertira. Ne smeta njoj, ona čak i ne vidi, to što je debeo i
nizak i ne baš mnogo fin i ima trostruki podvaljak, ona ga voli, i smatra ga svojim vlasništvom.
Zna dete svoja prava. To je još jedan razlog što se oseća krivim, donosi joj poklone kako mu ne
bi još s vrata skočila na stomak, ili se popela u njegovo krilo i počela da mu šapuće na uvo svoje
dečje tajne čim bi ugrabio priliku da sedne posle zamornog putovanja. Poput svoga oca, sav se
ušeprtlja kad treba pokazati fizičku nežnost prema detetu. Poput svoje majke, Katriona je
spremna da voli neravnopravno, pa tako ni njegovo kruto držanje ne primećuje.
Sve u svemu, neodlučan je on roditelj i ljubavnik, niti je u stanju da prigrli niti da časno
napusti svoju porodicu. Iz navike se drži neke mladalačke ideje o nezavisnosti dosta neobične za
čoveka od skoro šezdeset dve godine. Kad bi se vratio u London, često je odsedao u stanu na
Dorset Skveru, bar prve dve-tri noći, dok ga prljavština i gomila kvarova ne poteraju napolje. Na
kuhinjskom zidu, duž spoja sa plafonom, bujale su žućkastosive pečurke. Iz napuklog oluka, koji
je teoretski pripadao komšiji, kiša je prodirala kroz ciglu. Ali Berd nije želeo da se bakće sa
prgavim, nagluvim čovekom s gornjeg sprata, a nije želeo ni da sam pokreće razbijanje i
malterisanje, buku i glavobolju koji prate svaku ozbiljniju popravku. U predsoblju nikad nije bilo
svetla, koliko god da je često menjao sijalicu. Pucala bi čim dotakne prekidač. U kupatilu na
spratu hladna voda je odavno presušila. Da bi se obrijao, toplu je puštao oprezno, i izveštio se da
obavi posao pre nego što ga voda ošuri. Za kupanje je morao da napuni kadu i onda sačeka bar
sat vremena dok se voda ne prehladi. Ovakvi i srodni sitni problemi zahtevali su duboku
usredsređenost, pa je više voleo da improvizuje. Jedna velika vaza sakupljala je kišne kapi u
rezervnoj spavaćoj sobi, gvozdeni strugač za cipele podupirao je vrata na frižideru, izronzan i
skovrčen komad crnkastog kanapa igrao je ulogu lanca na prastarom klozetskom kotliću.
 Ali nije bilo leka za ućebane, lepljive tepihe, neusisane još otkad ga je pre šest godina
napustila poslednja kućna pomoćnica. Kao ni za hrpe razbacanih papira, pisama, reklamnih letaka
i časopisa, kutije pune praznih flaša, bazdeću sofu, i onu čađavu skramu koja se naizgled taložila
i u samom vazduhu, a ne samo po svim površinama i svim tanjirima i šoljama i krevetskim
čaršavima. Tešio se nekad da mu je to mesto, koliko god zaparloženo, neka vrsta kancelarije, jer
tu je odgonetnuo šifru Oldusovog dosijea i obnovio svoj životni polet. Na Primrouz Hilu su ga
Melisa i Katriona večito uvlačile u razgovor, dok je ovde mogao grofovski da se valja u
prljavštini i čita bez ometanja. Ali sada ni to više nije bilo izvesno jer bi ga svaki čas zasvrbelo
oko gležnjeva. Polako su se useljavale buve. Toliko se toga moralo uraditi da bi stan bio
podnošljiv da nijedan zadatak nije izgledao vredan truda. Zašto da se upušta u popravke, zašto
čak i da iznosi prašnjave flaše od viskija i džina i uklanja leševe muva i paukova kad bi mogao, u
krajnjoj liniji, da se preseli kod Melise?
A ista ova rupa, pre mnogo godina, u doba kad je napuštao Patris, bila je zamišljena kao
predah na njegovom putu ka nekom isposničkom i dobro osvetljenom utočištu, nevino čistom
poput Edena, rasterećenom od fizičkog i mentalnog krtoga, u kom bi jedan slobodan i otvoren
duh imao prostora da se razmahne. Gde god bi pogledao u svom stanu, dodatno zamračenom
zbog neopranih prozora, video bi sopstveni odraz, sebe u najgorem, najdebljem izdanju,
nesposobnog da jedan sasvim pristojan plan pretvori u delo. U bilo kom trenu sadašnjosti, uvek bi
mu nešto bilo preče i draže - da čita, pije, jede, priča telefonom, pluta po internetu - nego da se
preganja s električarem ili vodoinstalaterom ili agencijom za čišćenje stanova, ili da sređuje
metar visoke hrpe papira, ili odgovori bar na jedno pismo od oca Toma Oldusa. Ista je ta inercija
Berda prinudila da na Dorset Skveru ostane godinu dana duže, ista ga je lenjost nagnala da od
gazde otkupi stan.
Kad više ne bi mogao da podnese ni sebe ni to mesto, sebe na tom mestu, povlačio bi se
na severoistok i padao u zagrljaj svoje ljubavnice i njihovog deteta. Na Primrouz Hilu ga je
čekala oprana i opeglana odeća, ispravan tuš i redovna hrana, kao i dve devojke orne da mu
ispričaju šta ima novo i zbijaju bezazlene šale na račun njegovih dimenzija - univerzuma koji se
širi, kako je to nazvala Melisa - te da ga zapitkuju o pustolovinama koje doživljava u američkoj
pustinji boreći se da spase svet od samouništenja. Čitao bi Katrioni pred spavanje, a ona bi bila
toliko zadivljena već i samom pojavom, činjenicom da onaj naročiti pripovedni ton nije majčin
nego očev, da bi ležala na leđima u nekoj vrsti nesvestice, stiskajući jorgan pod bradom, i jedva
da bi uopšte pratila. Boreći se s umorom, piljila je odozdo sa spokojnom i posesivnom ljubavlju u
svog glomaznog oca presamićenog nad nekom knjižicom Beatriks Poter. Bio je njen bez ostatka.
U to vreme je samo takve priče želela da sluša, ali Berdu nije baš ležala Poterkina distopija sa
ježevima koji koriste dasku za peglanje i zečevima odevenim u čakšire, tako da je i njega samog
hvatao dremež, i ponekad, usred rečenice, glava bi mu klonula na grudi, a zatim bi se prenuo i
ponovo uživeo u taj ravan glas kako bi pročitao, recimo, pasus o ukradenoj šargarepi.
U teksaškoj hotelskoj sobi, i dalje na leđima s palmtopom u ruci, Berd je bio žedan ali
previše iznuren da bi se digao i potražio flašicu vode. One silne milje u vazduhu, oni silni
skočevi, kao i dvadeset četiri sata nespavanja, sve ga je to vuklo naniže i utiskivalo u krevet velik
kao Amerika. Osećao je kako mu talasi virtuelnog kretanja struje niz leđa i noge, tragovi telesnog
sećanja na celodnevni let kroz uskovitlanu stratosferu tek za četvrtinu sporiji od brzine svetlosti.
Nije mu u takvom stanju bilo do žudnje, ali opet, mislio je na Melisu. Kako sad stvari stoje?
Najčešće, posle čitanja priče, konačno bi ostao nasamo s njom. Konačno? U poslednje vreme,
više ne gori od nestrpljenja i hitnosti, što i nije tako loše, jer može da se usredsredi na jelo i vesti
o prodavnicama plesnih rekvizita. Kad zavlada recesija, ljudima baš i nije do plesa. Vešta je ona
poslovna žena, sačuvala je sve tri radnje tako što je neke artikle izbacila, skratila radno vreme, a
da nikog nije otpustila. Male balerine, u dosluhu s vremenom, otkrile su čari crne boje, a
sredovečni muškarci više ne luduju za tangom, ali zato navraćaju njihove žene zbog kaubojskih
šešira za kantri-vestern igranke, koje su staromodne i popularne u isti mah. Još jednu
neočekivanu dobrobit donose plesna takmičenja na rijaliti TV-u.
Smirivali su ga takvi razgovori, naročito u groznici proteklih nedelja, kako se bližio
udarni trenutak za postrojenje u Lordsburgu. Posmatrao ju je kad bi se tako raspričala i bio je
siguran da je, na svoj osobeni, zaobljeni, raskošan način, lepa kao u svojim najboljim danima, i
srećnija nego što je ikad bila u njegovom sećanju. Prirodno joj je ležala uloga majke. Prema
Katrioni se ponašala toplo i opušteno, nije ljubomorno treperila nad njom, suprotno
očekivanjima, budući da je prvo dete rodila tri meseca nakon četrdesetog rođendana. Njena sreća
nadilazila je sve što je on lično doživeo, i činilo mu se da je ta sreća donekle udaljava od njega,
opasava nekom zaštitnom čaurom koju on, i toga je bila svesna, nikad ne bi ni pomislio da
probije. Zračila je sada nečim veličanstvenim, radošću toliko ličnom da nije ni pokušavala da je
podeli, jer on to ionako ne bi shvatio. Uvek bi se obradovala njegovom dolasku, vodila ljubav s
njim sa istim žarom, ohrabrivala ga u druženju s Katrionom, čak bi nalazila vremena i košulje da
mu opegla. Godišnje je ulagao dvadeset pet hiljada funti u porodičnu kasu, što je procenjeno kao
više nego dovoljno. Ali slutio je da bi se Melisa snašla i bez njegovog novca i da je podjednako
srećna i kad on nije tu.
Ona se, ukratko, držala obećanja koje je mnogo puta ponovila dok su se preganjali oko
njene trudnoće. Ignorisaće njegove argumente u korist abortusa, a za uzvrat neće imati nikakvih
zahteva. A šta reći o njemu? Tu meru doslednosti, tu meru postojanosti nikad od sebe ne bi
očekivao. Zbližio se odnedavno s jednom ženom iz Lordsburga, kelnericom po imenu Darlin,
koja je živela u prikolici na južnoj strani, kraj puta za sablasni gradić Šekspir. Darlin nije bila
neka lepotica, ni izbliza u Melisinoj kategoriji, ali nije ni Berd bio neka mustra pošto se već
pomalo gegao u hodu i imao pomoćne podvaljke, od kojih je onaj najniži visio kao ćuranski
đerdan i landarao svaki put kad bi zatresao glavom. Kad je nepoznate žene pozivao na večeru,
svaka bi se nasmejala pa tek onda odbila.
Prosto rečeno, Darlin je prihvatila, a imala je dobru narav i volela je da se šali i da pije s
njim. Prošli put kad je bio u Lordsburgu, zajedno su se napili u njenoj prikolici i, u trenutku
ludosti, Berd joj je obećao brak. Ali izjava je pala dok su vodili ljubav, retorička, u naletu
uzbuđenja. Sledeće večeri, da bi izbegao neminovnu scenu zbog povlačenja ponude, napio se s
njom ponovo, ovog puta u baru na severnom kraju grada, i malo je nedostajalo pa da je i po drugi
put zaprosi. Sve je to značilo jedino da mu je draga. Lepo su se družili, bila je lafica, pajtašica.
Ali sada je doprinosila opštem haosu njegovog života svojom željom da poseti Englesku.
Iznenađenje se sastojalo u ovome: i posle Katrioninog rođenja živeo je manje-više isto.
Prijatelji su mu govorili da će biti zapanjen, preobražen, da će mu se merila vrednosti promeniti.
Ali ništa se nije preobrazilo. Katriona je bila dobrodošla, ali stari dobri haos je opstajao. Kako je
već zalazio u poslednje aktivno životno razdoblje, polako je uviđao da, ako se izuzmu kobne
slučajnosti, nikakvih promena u životu nema. Sve vreme se zavaravao. Uvek je zamišljao da će
nastupiti jedan trenutak u zrelom dobu, neka vrsta platoa, kada će ovladati svim trikovima
preživljavanja, golog postojanja. Nema pisama i mejlova na koje nije odgovorio, svi papiri
sređeni, knjige u policama složene po abecedi, odeća i cipele u pristojnom stanju poređani u
plakarima i svaki komad krša na mestu gde može da ga pronađe, a prošlost, sa svojim pismima i
fotografijama, razvrstana po kutijama i fasciklama, privatni život uravnotežen i spokojan, smeštaj
i finansije takođe. Tokom svih ovih godina, taj spokoj, mirni plato, nikad mu se nije ukazao, a
ipak je i dalje, bez razmišljanja, očekivao da će ga ugledati iza sledeće okuke, pa uz malo napora
i dosegnuti, taj trenutak životne jasnoće i duhovne slobode, kada će konačno postati odrastao
čovek. Ali nedugo posle Katrioninog rođenja, otprilike u vreme kad je upoznao Darlin, učinilo
mu se da po prvi put jasno vidi: na dan svoje smrti nosiće rasparene čarape, biće pisama i mejlova
na koje nije stigao da odgovori, a u brlogu koji naziva domom i dalje će postojati košulje bez
dugmića na manžetama, neispravno svetlo u predsoblju, i neplaćeni računi, nesređene tavanske
prostorije, crknute muve, prijatelji koji čekaju na odgovor, i ljubavnice s kojima nije pošteno
raskrstio. Zaborav, poslednja reč u organizaciji, to će mu biti jedina uteha.
Ono oproštajno veče u Londonu, pre samo trideset sati, bilo je pravo vreme da se u radosti
sjedini sa svojom sićušnom porodicom. Malo bi koji čovek tome odoleo, ni sam Vasko da Gama
ne bi se požalio na takav ispraćaj. I Berd je u početku zaista bio srećan. Melisa je priredila
izuzetnu predstavu. Čak je i Katriona razumela da tata ide u Ameriku da bi tamo nešto uključio, a
čim to obavi, svet će biti spasen. Ona i njena majka, odevene u praznične haljine, pripremile su
nesvakidašnji rani obed, čija je glavna atrakcija bila lopta umešena Katrioninim rukama,
prelivena plavom glazurom sa zelenim tufnama. Bila je to zemljina kugla, i na vrhu je imala
pobodenu sveću, koju je ugasio iz jednog cuga, što je malu oduševilo. Melisa i Katriona otpevale
su neku pesmicu o pačićima, Berd prve stihove razbrajalice „Deset zelenih flaša”, jedine pesme
za koju je znao sve reči. Veći deo slavlja proveo je s ćerkinim rukama oko vrata. Čisto
blaženstvo? Takoreći. Zaboravio je bio da isključi palmtop, i Darlin ga je pozvala baš dok je
Melisa sekla tortu. Javio se, automatski, i malo preoštro je ućutkao rekavši, „Nazvaću te kasnije”.
Znao je da je Melisa čula ženski glas i napeti ton njegovog odgovora, ali ništa se u njenom
držanju nije promenilo, izostao je onaj lukavi signal prigušenog besa koji bi promakao Katrioni
ali ne i njemu. Gledala ga je u oči, smešila mu se toplo, dolivala mu vino, slavila ga.
Kad su ostali sami pošto je Katriona otpremljena na spavanje, nasuo je sebi ekstra veliki
skoč i stisnuo zube pripremajući se za scenu. Nije bilo druge, morali su to da raščiste. Ali ona je
zbacila cipele, uglavila se do njega i poljubila ga i rekla mu kako će joj nedostajati. Pričali su o
drugim stvarima, o putnim detaljima, o njegovom povratku, i sve vreme je ljutnja u njemu rasla.
To se ona poigrava s njim, pušta ga da se krčka u vlastitoj krivici. Ali zašto bi osećao krivicu?
Hajde nek mu neko objasni zašto. Pa nikad se nije obavezao da bude samo njen, njihov je
sporazum jasan. I nije joj pametno, zaključio je, to što ljubomoru maskira dobrotom i
zavođenjem. Nasula mu je još jedan skoč, primakla se bliže, pomazila ga nosom, gurnula mu
jezik u uvo, položila ruku između njegovih nogu, ponovo ga zagrlila, ponovo poljubila.
Neprihvatljiva obmana. Tačno je osećala da nije uzbuđen. Kako može da se pretvara da nije čula
Darlinin glas, znajući da on zna da jeste?
I onda, dok mu je pričala ne naročito zabavnu pričicu o nečemu što je Katriona rekla ili
uradila, puklo mu je pred očima, ideja tako briljantna i jednostavna da se mogla meriti s bilo
kojim uvidom koji je u životu imao. Ona uopšte nije ljubomorna, mrtva je hladna, ravnodušna. A
za to postoji samo jedno objašnjenje.
Odmakao se od nje i rekao najravnijim mogućim tonom, „Viđaš se s nekim?”
Bio je to potez rođen iz nemuštog besa. Ali drugi deo njega, onaj što nije ni taknuo piće,
uopšte nije sumnjao u nju. Više je to bila kazna nego pitanje, pa je s razlogom očekivao
munjevitu odbranu.
U stvarnosti, ona je bila uvređena. Usne su joj se napućile, ljupko kao i uvek, a zatim je
iznenađeno rekla, „A ti se ne viđaš? Majkle, naravno da se viđam.”
O da, to. Izlizan stari argument o jednakosti. Ravnopravni igrači na terenu. Racionalnost
doterana do ludila, poslednji glupavi trzaj feminizma.
Zastao je da pribere misli, i onda rekao, „Kako se zove?”
Skrenuvši pogled, ona je rekla, „Teri.”
„Teri?” Izgovorio je ovo s nevericom. Sve što je u njoj bilo luckasto stalo je u to idiotsko
ime. „A čime se Teri bavi?”
Uzdahnula je. Nije imala kud. „Muzikom.”
„Ulični muzikant?”
„Dirigent, orkestri, simfonije. Te stvari, znaš, klasika.”
Ali ona je klasičnu muziku mrzela isto koliko i on, nikakvog ritma, uvek je govorila,
premalo je tu vrele krvi, premalo Tobaga i Venecuele za njen ukus. Sedela je sada na drugom
kraju sofe, i činilo se kao da žali što nije slagala.
Rekao je, „A da li je Teri upoznao Katrionu?”
Ovo ju je razbesnelo. Odgovorila je podrugljivo umilnim tonom, „Dosta više o meni.
Hajde malo da popričamo o tebi. Onaj poziv, to je bila ona, pretpostavljam. Pa, kako se zove, i
čime se bavi?”
Samo je odmahnuo rukom na ovo pitanje. Nije bio raspoložen da svoju kelnericu
suprotstavlja njenom simfonijskom dirigentu. „Gledaj, Melisa, ima tu nešto što tebi nije jasno. Ti
si majka našeg deteta...”
„Uh, zaboga, Majkle. A ti si otac našeg i tako dalje. Ne mogu da verujem kakve gluposti
ponekad govoriš. I gledaj...”
Kao da se spremala da još nešto kaže, ali baš tog trenutka, Katriona je zapijukala sa sprata
i Melisa je odjurila kod nje. Kad se vratila on je stajao na drugom kraju sobe, nedaleko od svog
prtljaga.
„E, odlično”, rekla je. „Idi. Goni se. Izbacujem te iz kuće.”
„Ne moraš da se trudiš”, rekao je, uzeo torbu i izašao.
Pozvala ga je sutradan ujutru dok je bio na Hitrou da bi mu rekla kako ga voli. On je
rekao da mu je žao što se veče onako završilo i preuzeo krivicu na sebe. Ponovo su razgovarali
kad je stigao u Dalas i još malčice se pomirili. Sada, kad je pomislio na to, nekako se dvoumio.
Besan je i ljubomoran i želi da sačuva Melisu za sebe a Teri nek se zakiti svojom palicom. S
druge strane, taj Teri mu dođe kao neka dozvola, pasoš za dalje uživancije s dobrom starom
Darlin. Koliko takvih uživancija još ima pred sobom? A možda je baš to i poenta - našao se u
savršenoj situaciji na kraju krajeva. Ali onda je zamislio tog čoveka u Melisinom krevetu, ili kako
njegovoj ćerki čita Beatriks Poter, i shvatio da se mora odreći Darlin i vratiti se u London u
najkraćem mogućem roku. Ali opet, šta će biti sa Darlin? Beznadežno, misliti o tome sada kad je
toliko umoran, kad će sutra u Lordsburgu sve moći da se razjasni.
Zaspao je na krevetu kompletno odeven, i dalje s palmtopom u ruci.

Brže bi stigli Interstejtom 10, ali više im je odgovarala Ruta 9, prazan sporedni put koji je
vodio na milju-dve od meksičke granice, ravno poput Euklidove prave između niskih bregova i
šipražja pustinje Čivava. Bilo je skoro podne, četrdeset i četiri stepena s tendencijom porasta.
Daleko ispred njih, put sa dve trake sužavao se i gubio u vreloj magmi gde je iščašena svetlost
oslikavala glatke barice koje su im pred nosom isparavale. Za sat vremena videli su samo tri
automobila, tri bela pikapa Granične patrole. Vozač jednog od njih u prolazu je podigao ruku u
znak mrgodnog pozdrava. Berd je vozio, a Hamer sedeo pognut nad svojim laptopom, tipkajući i
mrmljajući sebi u bradu, „Pa naravno jebote da neće... to je već bolje... ali nemam... mogao bi da
se izviniš, krele...” S vremena na vreme, ponudio bi svom drugaru i neku stvarnu informaciju.
„Njujork Tajms je otkazao... Imali smo dva mlaznjaka za paradu, ali onaj ratni heroj s jednom
nogom, znaš, bivši pilot iz trgovinske komore, taj sve žive poznaje, tako da ih sad imamo
sedam.”
Berd se držao brzine od pedeset i pet na sat, s laktom aktivne ruke udobno oslonjenim na
trbuh. U Americi to lakše ide, vožnja gospodskim tempom, dok se velika mašina jedva i obrće,
gotovo nečujno. Ta zemlja masovno živi s automobilom duže od bilo koje druge. Ljudima su već
dosadila kola kao trkačko sredstvo, ili zamena za penis ili raketni projektil. Zastaju na seoskim
raskrsnicama i učtivo se dogovaraju pogledima ko će prvi da prođe. Poštuju čak i limite od
petnaest milja u zonama oko škola. Pri toj nezahtevnoj brzini, dok su izbledele žute štrafte
promicale ispod džipa, u mislima se opsesivno, beskorisno, vraćao na svoj projekat. Registrovao
je sedamnaest patenata za panele. Ako se proda deset hiljada komada... i sa indeksom pretvaranja
vode u vodonik pod ovakvim idealnim uslovima... u litru vode ima triput više energije nego u
litru benzina. Nekim manjim kolima, dakle, čitav ovaj put mogli bi prevaliti s dva litra vode, tri
vinske flaše... Trebalo je da kupe vino u El Pasu, jer u Lordsburgu baš i nije neki izbor...
Misli su mu se odmotavale naporedo s miljama, i bio je opušten i srećan, uprkos poseti
lekaru. Taj osećaj slobode bio je u punom saglasju s vedrim nebom, plavičasto-crnim u zenitu, i s
pustim predelom koji se pružao ispred njega. Ovo je sad vrhunac osmogodišnjeg rada. Putovanje
u Lordsburg poklapalo se sa snom svakog Engleza o Americi - otvoreni drum koji se sužava ka
horizontu, kolosalno prostranstvo, sušte mogućnosti. Pored puta, naročito s južne strane, na
vrhovima peščanih nasipa i brežuljaka, uzdizale su se hrpe kamenja, i do metar i po visoke,
kamen na kamenu kao da lebdi u vazduhu, što im je davalo maglovito humanoidne obrise.
Izgledale su primitivno i drevno, pa je isprva mislio da se radi o astečkim spomenicima, lokalnoj
verziji menhira i dolmena. Ali bili su to trijumfalni belezi imigranata iz Meksika koji su uspeli da
pređu granicu i pregaze milje i milje pustinje da bi stigli na sastanak sa svojim vezama. U
pravilnim razmacima duž puta Granična patrola imala je osmatračke stanice. Na drugim mestima,
parkirali bi svoje pikape na strateškim uzvišicama i dvogledima osmatrali sivo-zeleni beskraj
spržene rančerske zemlje. Ko bi zamerio imigrantima? Ko ne bi poželeo da dođe ovde, gde jedan
stranac može da lansira revolucionarno energetsko postrojenje uz izdašnu lokalnu pomoć i
poreske olakšice, i vojnu muziku i vazduhoplovnu paradu? Ne bi to išlo tako glatko u Libiji ili
Egiptu.
Hamer ga je prenuo iz ugodnog raspredanja misli. „Imaš poruku od nekog advokata iz
Albukerkija, svuda te traži. Kaže da zastupa nekog Engleza, Brejbija. Želeo bi da razgovara s
tobom, nešto u vezi s njegovim klijentom.”
„Već mi je pisao prošle nedelje, da ugovori sastanak”, rekao je Berd. „Ignoriši ga. Nije
me Brejbi ničim zadužio. Taj me je oterao iz Centra u Engleskoj. Sećaš se, pričao sam ti.”
Hamer se uspravio i svom težinom se svalio na naslon. „Muka mi je već od zurenja u ovaj
monitor.” Govorio je sklopljenih očiju. „Advokat se zove Barnard, sutra dolazi ovamo prvim
letom. Mora da razgovara s tobom. Siguran si da nije neka zvrčka, nešto što bih morao da znam?”
„Brejbi je naprosto takav tip, opali ti šamar u lice, a posle traži uslugu. Ignoriši.”
Hamer nije otvarao oči i pun minut je ćutao, i činilo se da je zadremao sve dok nije rekao,
„Kada ti advokat bez poziva doputuje na noge, i to o klijentovom trošku, računaj da imaš
problem.”
Berd je prešao preko ovoga. Šta tu ima da se raspravlja? Već godinama on ignoriše
Brejbija. Nek sada stisne petlju i telefonira prvi. Nije teško pogoditi šta ga zanima. Veza sa
NREL-om u Goldenu, pristup izvorima finansiranja za Centar, ili možda informacije iz prve ruke
o solaru ili poreskim olakšicama. Čemu briga?
Prošli su kroz Kolambas, i sa Kedarskim planinama na vidiku, još jednom ovlaš pretresli
šemu sa gvozdenom prašinom. Sve je bilo u pripravnosti, investitori, kapetan, brod, opcija na
kupovinu prašine. Samo im je još nedostajala šema za trgovinu ugljenikom.
„To će nam srediti Obama”, rekao je Hamer. „Zasad razmišljamo o drugim stvarima, ali
kad trenutak dođe, bićemo spremni.”
 Kontrolna tabla pokazivala je sto dvanaest Farenhajta, vrućinu kakvu ni jedan ni drugi
nisu poznavali. Berd je zaustavio kola kako bi se izložili punom udaru ognja. Pogrešio je, možda,
što je gologlav izašao iz ledene kabine na tako žestoku jaru, ili bar prenaglio sa aktivnošću nakon
devedeset minuta za volanom. Čim je iskoračio na ivicu puta, i baš kad se spremao da usklikne
nešto banalno, zavrtelo mu se u glavi, pa malo smračilo, a zatim su mu kolena otkazala. Da se
nije držao za kvaku, sručio bi se na zemlju. Ovako, samo se zaneo i napola spotakao, ali uspeo je
da ostane na nogama i pritom silovito tresne ramenom o kola. Srce mu je tuklo dok se borio sa
zadnjim vratima u potrazi za šeširom. Zaronio je u relativnu svežinu zadnjeg sedišta i nekako
iskopao svoju panamu i, predahnuvši na sekund-dva, osetio se bolje. Cela epizoda nije trajala
duže od petnaest sekundi. Hamer, s druge strane kola, ništa nije primetio.
Pošto su se malo udaljili od puta, zastali su u čudu. Jara je proizvodila neku vrstu
sinestezije. Bila je nametljiva, vulgarna, nadvijala se nad njima, svaljivala im se na glave svom
težinom, i odskakala od zemlje da ih ošine po licu. Ko bi rekao da foton nema masu?
„E, gledaj sad”, uzvuknuo je Berd, glumeći trijumf s uzdignutom pesnicom kako bi
prikrio čudnu slabost i sopstvenim glasom potvrdio da je i dalje isti čovek. „Ovo ti je snaga i
moć!”
„Pozdravljam snagu i moć!”, rekao je Hamer. „Ali meni je već dosta.”
Hamer je seo za volan, na svu sreću, pomislio je Berd dok se smeštao pored njega. Još
nije bio dovoljno pribran za vožnju. Sada je brzinomer pokazivao skoro osamdeset i za manje od
pola sata ostavili su za sobom Hačitu i Plajas, zatim prošli Kontinentalnim razvođem ispod
planinskog venca Piramide, u okrugu Hidalgo, na samoj potpetici njumeksičke čizme. Imali su
još nepun sat do lokacije, odmah iza Lordsburga, i kako se cilj približavao, živnuli su i
razgalamili se, i pre su ličili na seoske đilkoše kad se zapute na igranku nego na čilagere od
šezdeset i kusur sa zastrašujućim odgovornostima. Zapevali su „Žutu ružu Teksasa”, kao
najpribližniju zamenu za veselu pesmu o Nju Meksiku. Staza koju su prevalili bila je duga i
trnovita, putovali su neudobno, ponekad i očajno, po Srednjem Istoku, i zamorno s kraja na kraj
američkog Jugozapada. Povremeno su ih laboratorijski i kancelarijski poslovi razdvajali, a sada,
konačno, bližio se trenutak kada će moći da obnaroduju svoju tajnu, drevnu tajnu biljnog života, i
da zadive svet sopstvenom verzijom jeftine, čiste i postojane energije. U ime dobrih starih
vremena, a i zato što im je to bilo omiljeno svratište, na odvajanju za Animas skrenuli su ka jugu
i nadigli prašinu ispred kafea Panter Traks parkirajući se tik do patrolnih kola okružnog šerifa.
Hamer je pravio mit od Animasa kao najgostoljubivije ruralne zajednice u Sjedinjenim
Državama. Onog dana kad nabace trotoare, govorio je, on će prestati da dolazi. Sam kafe -
najbolji zapadno od Misisipija - bio je šupa ofarbana u belo i takoreći bez prozora.
Stupivši unutra iz vreline ranog popodneva, zastali su kod vrata da prilagode oči. Šerif i
još jedan pandur tiho su razgovarali nad velikim šoljama kafe i bili su jedini gosti. Kod Panter
Traksa čovek ne naručuje ono što želi, već ono što se nudi. Danas su to bile palačinke sa
slaninom. Kafa je bila izrazito slab bućkuriš koji se konzumira širom američkog Juga. Dok su
čekali, Berd je izvadio svoj palmtop. Spravica je jutros u hotelu usisala nove poruke, ali tek je
trebalo da ih otvori. Odmah mu je privuklo pažnju ime P. Baner - njegova peta žena, Patris, sada
udata za kozmetičkog zubara, Čarlsa, koji je treperio nad njom maltene isto koliko i Berd pre
devet godina. Postala je nakratko direktorka škole da bi potom rodila troje dece u roku od četiri
godine. A Berdu je onoliko puta rekla da uopšte ne želi decu. Ne njegovu, u svakom slučaju.
Zanimljivo, to da je Čarls niskog rasta, dežmekast, s još manje kose nego Berd i dve godine
stariji. Kao da su brakovi samo serija korigovanih rukopisa.
Pre godinu dana je u Ridžents Parku naleteo na Patris sa sinom, nežnim petogodišnjakom
s devojačkim uvojcima. Bila je ljubazna, i pomislio je kako je još uvek prelepa. Petnaest minuta
su sedeli na klupi i ćaskali. Lukavim manevrima, Berd je uspeo da postavi jedino pitanje koje ga
je zanimalo. Da li je i sad neverna supruga? Da, moguće, natuknula je ništa manje lukavo, ali on
nema nikakve šanse, ako je na to mislio.

Dragi Majkle, Možda ti ovo i neće biti novost, ali za svaki slučaj, skrećem ti pažnju da je
pre pet nedelja Rodni izašao iz zatvora. Pokušao je da stupi u vezu sa mnom. Pun je ludačkih
ideja koje ne vredi ni opisivati. Čarlsov advokat je na sudu izdejstvovao preventivne mere, što
znači da će biti uhapšen ako telefonira ili piše ili priđe na 500 metara od naše kuće. Čula sam od
poznanika da je otputovao u Ameriku da te pronađe. Možda hoće lično da ti zahvali što si na
suđenju svedočio protiv njega! Kako god bilo, mislim da je red da te upozorim. Sutra počinje
raspust i odosmo svi na Šetlande po nesnosnoj kiši. Sve najbolje, Patris.

Pa da, onaj Turnip iz hotela Kamino Rojal. Jedna od nastranih uljudnosti engleskog
zakona - to što ubice finog ponašanja služe samo polovinu kazne. Prosta pretraga Berdovog
imena na internetu odvešće ga do Lordsburga, pa tako i do lokacije. A onda, šta? Uprkos
klima-uređaju, osetio je peckanje znoja iznad gornje usne, i neko stezanje u grudima praćeno
bolom u dnu grla. Onda su stigle palačinke, po dvadeset u svakom špilu, kako je objasnila
gostoljubiva dama, i pun bokal javorovog sirupa za prelivanje, gomila prošarane slanine od
dobrih petnaest centimetara, i još kafe u najbleđoj braon nijansi.
„Nirvana!”, uzviknuo je Hamer, pljesnuvši rukama, i dalje u raspoloženju koje je Berda
upravo napustilo.
Znao je oduvek da taj trenutak mora doći, ali već se na to znanje navikao, a računao je i
na mogućnost da Tarpin odleži punu kaznu, tako da bi vreme sve razblažilo, i on bi u zatvoru
oslabio, a u krajnjoj liniji, fiksirao bi se na Patris, pošto ga je na suđenju ona pokopala. Štaviše,
Berdovo istinsko dostignuće, majstorski potez u umetnosti autosugestije, bilo je to što je napola
verovao da Tarpin, zato što je nasilan, zato što je na suđenju proglašen krivim i smešten u zatvor
sa ostalim krivcima, sumnjiv po asocijaciji, zapravo i jeste kriv, i ne samo to, nego je i sam toga
svestan i pomiren sa sudbinom. Berd, uostalom, nikog nije ubio, a njegova priča u sudnici bila je
neoboriva, svedok iz Instituta za fiziku besprekoran. Kako su godine prolazile, i sami ti događaji,
onog jutra kad se vratio sa Arktika, sve više su ličili na snove, nedokazive, bez posledica. Ali
negde ispod tih površnih utisaka, poput sloja neprobojnog kamena, ležale su neke druge
pretpostavke, ne, gole činjenice, koje je u svom burnom životu skrajnuo i zabašurio. Ako je Berd
strepeo da će policija i Patris zaključiti da je on, ljuborni muž, ubio Oldusa, onda je i Tarpin
morao doći na istu pomisao. Ko bi mu drugi podmetnuo onaj alat iz torbe? I taj, dakle,
nepravedno utamničeni nasilnik, koji je osam godina iz dana u dan iskaljivao gorčinu i bes u
zatvorskoj teretani, šta će on prvo učiniti kad ga oslobode? Nije baš neka nauka pronaći jeftin let
za Dalas.
Dokle god su šerif i njegov prijatelj sedeli za susednim stolom, Berd se osećao bezbedno.
Pa opet, kad su se vrata kafea otvorila uz tresak, sav je pretrnuo, a ono stezanje u grudima se
pojačalo. Bila je to bučna četvorka lokalnih tinejdžera, tri momka i jedna devojka, u potrazi za
koka-kolom. Prisustvo dvojice pandura nije ih utišalo. Pozdravili su se svi u krug kao da su
rođaci. Pitanje je, doduše, da li bi dva naoružana policajca mogla da savladaju Tarpina. Možda je
spreman da ubije Berda pred svima, pa da ostatak života provede po ćelijama, morbidno
zadovoljan što je izravnao račune. Ne oskudeva ovaj deo sveta u pištoljima, a kupuju se lako kao
pribor za pecanje.
 „Ne trzaš na klopu, šefe?” Hamer je dotle već smazao svoj špil. „Loše vesti od kuće?”
„Ne, ne”, rekao je Berd automatski, iako je baš tada ispod Patrisinog imena ugledao
poruku od Melise označenu kao hitnu. „Samo nešto moram da sredim. Ali nisam gladan. Previše
je toplo. Slobodno uzmi i moje.”
Gurnuo je tanjir preko stola i Tobi se prihvatio svoje dvadeset prve palačinke dok je Berd,
nakon poluminutnog oklevanja, otvarao Melisinu poruku. Činilo mu se uputnim da je pročita pre
nego što bude ubijen.
„Majkle, javi se, molim te. Moram ti nešto reći o onom od pre neko veče.”
Pre neko veče? Ovo ga je zbunilo. Onda se prisetio Terija, simfonijskog ljubavnika.
Šutnula je Terija, ili se udaje za njega. Berd za trenutak nije bio siguran šta bi mu bilo lakše palo.
U potonjem slučaju, sakriće se u Darleninoj prikolici. Njoj Tarpin nije dorastao. Ili će ih ubiti
oboje. Nije mogao da sveže dve misli u glavi, i nije bio u formi za ljubavni dijalog sa Melisom.
Niti će ikad biti. Skrolovao je imena na preostalih dvadeset sedam mejlova - svi osim jednog bili
su poslovni, mahom iz čistog, uzvišenog domena veštačke fotosinteze. Otvorio je poruku od
Darlin.
„Dođi brzo! Tek ima da čuješ!!!”
Stvarno nije zaslužio da ga toliko uznemiravaju. Pritežu obruč oko njega, žene, advokat iz
Albukerkija, kriminalac iz severnog Londona, neposlušne ćelije u njegovom rođenom telu, sve se
urotilo da ga spreči da svetu uruči svoj poklon. Ništa on tu nije skrivio. Govorili su za njega da je
briljantan, i tačno je to, on je briljantan čovek koji pokušava da čini dobro. Samosažaljenje ga je
donekle vratilo u ravnotežu. Po podne on i Tobi imaju zakazanu finalnu inspekciju sa inženjerima
na terenu. Zatim on drži govor pred celim timom. Vreme je već da krenu. Ali vožnja ka
Lordsburgu svodi se na vožnju ka Tarpinu. Od pogleda na palačinke, ili tačnije, od vizije Hamera
kako ih nezasito jede, ogrezle u sirupu, ukrašene nagorelim režnjevima prasećeg mesa i sala,
pripala mu je muka. Promumlavši nešto kao izvinjenje, zaputio se kroz kafe do muškog toaleta, s
idejom da će mu se glava razbistriti ako se ispovraća. Stajao i čekao, blago pognut, kao prilježni
kelner, nad porcelanskom šoljom. Kako je samo blistala od čistoće, baš u trenutku kad bi mu
malo gađenja, neka čokoladna arabeska od tuđeg izmeta, možda pomoglo da rastereti želudac.
Ali ništa od toga. Uspravio se i istapkao čelo papirnom maramicom. Dakle, šta da radi? Ili stavlja
život na kocku, ili ispada histerična kukavica. Razmotrio je elementarnu činjenicu - Tarpin mu
dolazi u posetu. Kakvo bi dobro iz toga moglo da izađe? Možda čovek već sedi na ivici kreveta u
motelskoj sobi na lordsburškoj glavnoj ulici, podmazujući pištolj. Očigledno, ima jaku
motivaciju. Jer psihološki, logistički, čak i finansijski, nije lako bivšem robijašu da leti oko sveta.
Morao je lagati o svojoj kriminalnoj prošlosti na američkom viznom formularu. Ali to niko neće
znati. Glupo je, dakle, da ne paniči. Najpametnije bi bilo da nestane, izvadi se na skromnost i
svečano otvaranje prepusti Tobiju, skokne do Sao Paula, na primer, gde bi ga stara poznanica,
Silvija, i sama vrstan fizičar, oberučke prigrlila. Pustio je vodu, polako oprao ruke, pokušavajući
da donese odluku pre nego što se vrati za sto. Da, izvrsno, Sao Paulo, jedino što ne zna
portugalski. Ne bi tamo mogao ostati zauvek. Nedostajala bi mu Darlin. I onda, šta?
Hamer je stajao kraj stola i plaćao račun. Na umuzganom tanjiru, preostale su četiri
palačinke i režanj slanine, prelomljen na dva nejednaka komada, i jedna čačkalica. Onaj
Jerovoam od bokala u kom su im poslužili sirup bio je prazan. Ni mršavijeg čoveka ni ješnijeg.
Rekao je, „Skup počinje za četrdeset minuta a imamo još četrdeset pet milja. Pokret!”
Berd nije imao odgovor i tako je, mrzovoljan, pošao za drugarom u zaslepljujuću svetlost,
ka parkingu i kolima.
 Vozili su travnatom ravnicom na sever prema Interstejtu, ne progovarajući, mada je
Hamer za volanom zvuždukao nasumične note, kao da izvodi neku revnosnu avangardnu
kompoziciju. Berd je inače vešto izbegavao nezgodne ili uznemirujuće misli, ali toliko je sada bio
potišten da se predao zdravstvenim brigama, i zurio je u onu crvenkastomrku mrlju, kartu
nepoznate teritorije, na sopstvenom članku. Biopsijski nalaz je stigao. Jutros mu je doktor Judžin
Parks potvrdio da je u pitanju melanom i da je urastao u okolno tkivo za pola milimetra dublje
nego što bi on to voleo. Pomenuo je specijalistu u Dalasu koji bi to sutra mogao da ukloni i
odmah krene sa radioterapijom. Ali Berd nije želeo da propusti otvaranje u Lordsburgu, pa je
Parksu rekao da će doći u roku od mesec dana, čim bude slobodan. Onim prijatnim i neutralnim
tonom, Parks mu je objasnio da se ponaša iracionalno. Nema vremena za gubljenje, na rubu
nepovrata, mogućnost metastaze.
„Nemojte se braniti poricanjem”, dodao je doktor Parks, kao da se poziva na njihova
ćaskanja o klimatskim promenama. „Neće to samo od sebe nestati zato što ga ne želite ili ne
mislite na njega.”
I nije to bio kraj loših vesti, premda su mu ostale već zvučale poznato. Berd se prethodno
svukao do pojasa i sada je, uvređen, zakopčavao košulju. Ordinacija se nalazila na devetnaestom
spratu jednog poslovnog bloka u centru El Pasa, istom spratu, prisetio se Berd, na kom je njegova
majka umrla. Parks, koji je bio potomak doseljenika sa Sent Kitsa, imao je mentolast dah i
prekaljeno mudro lice, crno sa srebrastim odsjajem. Glava mu je štrčala iz ramena kao u kornjače
i ljubazno poskakivala na svaku Berdovu primedbu. Bio je istih godina kao Berd, premda desetak
centimetara viši, a kondiciju je održavao plivanjem, kako je objasnio, svakog radnog dana ujutru,
između šest i sedam, pre nego što primi prvog pacijenta. Berd sebe nije mogao zamisliti mokrog,
pa čak ni budnog, u to doba dana, i znao je da u tom nadmetanju nema nikakvih izgleda, da nikad
takve muke i neudobnosti neće prihvatiti kao cenu za niži indeks telesne masnoće.
Istina, doktor nije ni pridikovao ni moralisao, ali je to nadoknadio bezličnom, uvredljivom
iskrenošću. Na svaki novi detalj, svaki nagoveštaj fizičke katastrofe, mudra kornjačasta glava bi
se još malo isturila i on bi lako tapnuo olovkom po dlanu. Niko živ, rekao je, čak ni Berd, ne bi
dragovoljno pristao da šeta naokolo s takvim telom. Berd na sebi nosi trideset kila viška, isto
koliko i pešadinac u punoj ratnoj opremi. Kolena i gležnjevi mu otiču od težine, osteoartritis je
realna mogućnost, jetra mu je uvećana, krvni pritisak opet u porastu a samim tim i rizik od srčane
insuficijencije. Loš holesterol mu je visok, čak i po engleskim merilima. Očigledno ima teškoća
sa disanjem, može očekivati dijabetes melitus kao i povećane izglede za rak prostate ili bubrega i
trombozu. Sreća njegova - sreća, zapazio je Berd, ne vrlina - što nije navučen na cigarete, inače bi
već bio mrtav.
Doktorova glava i ramena bili su uokvireni velikim prozorom okrenutim na jug, bleštavim
pravougaonikom magličastog belog neba koji je budio pomisao na tešku jutarnju omorinu. S
vremena na vreme, prohujao bi neki avion, praveći zavoj oko grada pred sletanje na istočnoj
strani. Preko reke se nalazio Huarez, trenutno svetska prestonica zločina gde narko-bande vode
bitku za teritoriju i usput ubijaju vojnike, sudije, policajce i gradske većnike. Meksički karteli
sada unajmljuju besposlene teksaške tinejdžere da pucaju umesto njih. Jasno, život bi se kotrljao
dalje i bez Berda. Dok je slušao kako Parks nabraja njegove moguće budućnosti, odlučio je da ne
pominje najnoviji klasičan simptom, povremeno stezanje u grudima. Samo bi ispao još blesaviji i
beznadežniji. A još manje je mogao priznati da je organski nesposoban da manje jede i pije, da je
fizička aktivnost čista fantazija. Nije bio u stanju da tako nešto naredi svom telu, nedostajalo mu
je volje. Pre bi umro nego da izađe na džoging ili da u nekom crkvenom holu duška uz fanki
muziku s gomilom drugih trutova u trenerkama.
Kad je Berd maglovito obećao da će se pojaviti za mesec dana, doktor Parks je pokušao
da ga veže datumima. Utorak dvadeset trećeg ili četvrtak dvadeset petog, moraće da se opredeli.
Berd je oklevao, Parks navaljivao, kao da će njegovim vlastitim krvotokom ubrzo zaploviti
oslobođene kancerozne ćelije, tražeći novo mesto, najbliži limfni čvor, gde bi mogle da se skuće.
Berd je izabrao udaljeniji datum, znajući da uvek ima mogućnost da se javi Parksovoj sekretarici
i nevino otkaže.
Sada, pošto je Hamer prestao sa nesnosnim zviždukanjem i usporio na prilazu
minijaturnom naselju Koton Siti, Berdu se utočište opskurne klinike u Dalasu već činilo
privlačnijim. Ali znao je da neće imati snage da pobegne. Sutrašnji program imao je inerciju koju
nije mogao zaustaviti, ne kod tolike svoje gladi za javnim trijumfom, za onim časom u suton kada
će mali Lordsburg nominalno postati ugljenički neutralan, pa će tako i američka civilizacija, koja
oličava stremljenja vascelog sveta, moći mirno da nastavi svojim putem bez nekomfornog
pregrevanja. Osmogodišnje putovanje, počev od sporog dešifrovanja Oldusovog dosijea preko
rada u laboratoriji, prepravki, proboja, crteža pa sve do testova na terenu, moralo se dovesti do
cilja. Sveopšte priznanje stiže u završnom činu. Đavo da nosi Tarpina, nek uradi najgore što ume.
Berd je prtljao oko radija tražeći vesti, i onda, pun pogodak - vrcavi intervju sa devojkom
iz Hamerovog PR tima koja objašnjava kako će sunčeva svetlost i voda najpre isporučivati
energiju Lordsburgu a kasnije, jednog dana, i čitavoj planeti.
Hamer se zacerekao. „Čarobno! Dobro sam tu malu istrenirao.”
Nikad nisu priznavali, čak ni jedan drugom u poverenju, da zapravo uopšte neće
snabdevati Lordsburg strujom. Prodavaće kilovat-sate lokalnoj elektrokompaniji otprilike u
količini koja pokriva prosek gradske potrošnje za godinu dana. Elektroni iz njihovog
revolucionarnog postrojenja rojiće se anonimno sred mnoštva drugih.
„Svi ćemo biti na licu mesta”, rekao je spiker. „Pravac Hajvej 90, tri milje na istok od
Sedamdesetice. Pridružite nam se sutra u šest, odbrojavaćemo sekunde do uključenja, Lordsburg
će biti prvi u svetu!”
Uskoro su Interstejtom grabili ka istoku, a potom naglo zavili na sever oko grada i posle
milju-dve skrenuli desno u pravcu Silver Sitija. Nekoliko minuta kasnije izbili su na blagu
uzvišicu s koje se pružao pogled na njihovu lokaciju. Berd je taj prizor video mnogo puta u
proteklim mesecima, sve cakum-pakum i probe teku kao po loju nakon manjih zastoja u početku.
Svejedno, ovog popodneva mu je ponos malčice udario u glavu. Naslutivši njegovo raspoloženje,
Hamer je usporio.
„Pa, ortak”, rekao je, prikrivajući jake emocije užasnom imitacijom koknija. „Je l’ ovo
melem za dušu, ili šta?”
Dvadeset i tri velika iskošena panela tinjala su mutnim sjajem pod surovim suncem.
Napajao ih je zamršen splet cevi i ventila. U pozadini su bili rezervoari za komprimovani
vodonik i kiseonik, a do njih betonske kućice za generator sa gorivnim ćelijama i katalizatore.
Kablovi za struju na novim banderama vodili su do najbližih antičkih stubova od drveta koji su u
pijanom stroju odmicali preko bezmerne polupustinje. Na drugu stranu od rezervoara, nikla je
pumpna stanica iznad dubinskog izvora vode, a iza nje glacnuta zgrada od cigle u koju su smestili
kompjutere.
Nove su u tom prizoru bile stotine ljudi, građevinskih radnika, uličnih prodavaca i tonskih
tehničara, svih važnih i užurbanih, kao i stotine hiljada Zvezdica i Pruga koje su vijorile na
direcima oko panela gde je bila planirana zaštitna ograda, i lepršale u vidu trouglova od špica
džinovske bledoplave šatre i niz užad sve do kočića, zavijale oko ozvučene bine, pa onda rubom
širokog platoa kuda je pre neki dan prošao buldožer zbog defilea vojne muzike, i šarenile se u
dekorativno opuštenim vrpcama iznad tribina za lokalne važne ličnosti, i celom dužinom avenije
od štandova sa brzom hranom i hladnim pićima i, u poprečnom pravcu, niz još velelepniju
aveniju od mobilnih toaleta, pa najzad i po obodu parkinga, na kom se smestilo bar stotinu
automobila umesto uobičajenih desetak, a prostora je bilo za još hiljadu-dve. Nigde nijednog
Junion Džeka, zapazio je Berd melanholično, niko da oda počast njemu lično, pronalazaču i
prvom pokretaču projekta. Ali ništa nije rekao, i brzo je tu misao izbacio iz glave.
Malo po strani, na još jednoj površini otrebljenoj od vegetacije, a neiskićenoj zastavama,
čekali su medijski kamioni i satelitski tanjiri. Koju stotinu metara dalje u šipražju, na maloj
padini tačno naspram autoputa, isticao se neosvetljeni neonski natpis „Lordsburg!”, tipografski
omaž znamenitom simbolu Holivuda, sa uspravnim slovima bez usklika, i baš tog trenutka je
grupa radnika sa šlemovima pomoću užadi podizala i desetometarski znak interpunkcije.
Čim su skrenuli na zemljani put i provezli se ispod još jednog zvezdasto-prugastog
slavoluka, aroma upržene masnoće, prohlađena klimom u kolima, ispunila je kabinu i zagolicala
im nozdrve.
„Tobi”, rekao je Berd, „ti si genije!”
Hamer je mrtav ozbiljan klimnuo glavom. „Volim da okupljam ljude. Ali, Majkle. Ovo je
tvoj izum. Genije si ti.”
Sada već u vedrijem duhu, i Berd je klimnuo glavom. Tako je to među prijateljima.
Još dok su se parkirali, četa momaka u majicama i s kapama za bejzbol, a tu i tamo i
beležnicama, stuštila se prema njima kroz oblak prašine. Bio je to Hamerov tim, ili bar deo tima,
sačinjen od inženjera, stručnjaka za hidrauliku i kompjutere i svakojakih drugih tehničara. Berd je
obavio teorijski posao, planirao i nadgledao eksperimente u laboratoriji, dok puki detalji, crteži u
razmeri, dizajn masovnog proizvoda, projekat i gradnja samog postrojenja, mreža cevi i ventila i
njen opis u softveru, nisu bili njegova briga. On je znao principe, držao patente, ali lokaciju ne bi
umeo detaljno da opiše. Ovde na otvorenom prostoru, bio je eminencija, legenda takoreći, i svi su
ga uvažavali, učtivo a opet i prisno kako to samo Amerikanci umeju, ali niko od njega nije
očekivao da zaviruje u prokope ili odlučuje ko je za šta odgovoran. Laboratorija u Goldenu
testirala je prototip i potvrdila da je Berdov proces delotvoran i visoko efikasan. Nadalje je sve
bilo u rukama ove ljubazne družine praktičnih momaka okupljene oko Tobija Hamera, koji pak
nije znao dve unakrst o tehnici i fundamentalnim principima, ali je zato imao dara za detalj i
koordinaciju i upravljanje ljudskim resursima.
I tako, pošto su se iskrcali i obavili turu rukovanja i tapšanja po leđima, Berd se spremao
da uhvati maglu. Upečeni vazduh samo je dodavao draž mirisima mesa koje je dole na
štandovima cvrčalo nad vatrom od drva i kadilo sve do parkinga. Branč mu je preseo zbog vesti o
Tarpinu, ali pribraće on misli, samo da prošeta onim pustinjskim instant bulevarom i napravi
mudar izbor. Tobi, koji je na gradilištu uvek držao jedan pikap, pružio mu je ključeve, pa otišao
sa svojom ekipom pravo ka modulima.
Nakon jedva pet minuta razmišljanja, Berd je u dubokoj hladovini sedeo sam za stolom na
nogare, sa kartonskim tanjirom reš pečenih junećih grudi i omanjom papirnom kantom točenog
piva. Po merilima energetske industrije, Postrojenje za veštačku fotosintezu u Lordsburgu, među
inženjerima poznato kao PVFL, bilo je zanemarljivo, puka igračka, jedva i prototip. Ali sedeći na
tom mestu, omamljen plavičastim dimom piletine na žaru iz susednog lokala, i kantri rokom sa
zvučnika uzdignutih na visoke stubove, dok su kuvari jedan drugom veselo dovikivali kako
dvadeset četvorica ogladnelih radnika iz tima za podizanje natpisa „Lordsburg!” samo što nisu
stigli na ramstek, Berd je imao osećaj da se nalazi u središtu sveta. Kakve li slasti, ne samo u jelu,
već i u samoj pomisli da se ovde zatekao, tako udobno nezapažen, u nekom zaturenom kutku
izvorne Amerike, svestan da opšta halabuka, graditeljski zamah, digitalni mediji i, uskoro,
borbeni mlaznjaci i vojna muzika, čitava ta nadolazeća industrijska revolucija, da je sve to
proklijalo i oživelo baš u ovoj tački među palmilama i sprženim travkama zahvaljujući nečemu
što je on lično pre osam godina zamislio, ležeći na štrokavoj sofi u suterenskom stanu na pet
hiljada milja odavde.
Taman je zagrizao četvrti komad sočne junetine kad se dogodilo nešto što nije doživeo još
od školskih dana, a i onda ga je užasno nerviralo. Osetio je neko prisustvo iza leđa i pre nego što
je stigao da se osvrne, nečije tople ruke poklopile su mu oči, i pritegle ga oko glave tako da nije
mogao ni da mrdne, i onda mu je neki glas šapnuo na uvo, „Pogodi ko je?”
Jedan prst te leve ruke neprijatno mu je upirao u severnu hemisferu očne jabučice pa stoga
nije smeo da se otima. Jezik mu je bio natovaren mesom, a od šoka nije mogao ni zalogaj da
proguta. Uspeo je, ipak, da promrsi, „Tarpin?”
„Je l’ ti to neka kineska cica?” Istog časa je bio oslobođen uz veseli smeh.
Darlin, naravno, i bes ga je sasvim prošao dok se trapavo dizao od stola, žvaćući brzo
kako bi ispraznio usta i konačno je zagrlio. Ko bi joj mogao odoleti? Darlin je bila dobrodušna,
podebela žena iz Nebraske koja je čitavog života kelnerisala, triput se udavala, imala četvoro
odrasle dece koja su je po svemu sudeći obožavala ili bar osećala potrebu za njom, jer večito su je
zivkali telefonom, i ukratko, pre dvanaest godina je otkrila Nju Meksiko i odlučila da promeni
svoje kršteno ime - Dženet. Sada je tečno govorila španski, pošto je šest godina živela s nekim
hispano kamiondžijom u prikolici na južnom kraju grada sve dok ga nije izbacila.
A sada se svim srcem opredelila za Berda. Prilikom prvog seksualnog susreta rekla mu je
da joj je on prvi stariji muškarac. A zatim, ispravljajući se, prvi mnogo stariji muškarac. Nije mu
se dopala pomisao da se njen izbor, kao i njegov, možda već pomalo i sužava. On je, na kraju
krajeva, neka vrsta lokalnog heroja, visoko cenjenog u Trgovinskoj komori na Istočnoj drugoj
ulici zbog novih radnih mesta koja će doneti gradu. Ne baš tako loša prilika. Premda je i ona,
dakako, ispunjavala Berdovu staru fantaziju o carskom provodu među polusvetom. Sklona, kao i
većina Amerikanaca, bezazlenom ispoljavanju svoje klasne pripadnosti, žvakala je žvaku,
otvorenih usta, bespoštedno, po čitav dan, pa i dok govori, zaustavljajući se samo da bi ga
poljubila. Nikad nije čitala ni knjige ni novine, čak ni šarene magazine, nikad u životu nije
kročila u crkvu, i mrštila se na zdravu hranu ništa manje nego Berd, a uživala je u tečnim
začinima citirajući znamenitu ideju Ronalda Regana o kečapu kao povrću. Berd je bio razočaran
njenom nereligioznošću. To mu se nije uklapalo. Ali njen stav je bio izričit. Nije čak ni ateista,
rekla je, mrzelo bi je da poriče postojanje Boga. Bog, naprosto, nije bio „u kombinaciji”.
Upoznali su se kad je Berd, pošto je morao da utuca nekoliko sati do sledećeg sastanka,
jednog popodneva rešio da se provoza po okolini Lordsburga i skrenuo putem za sablasni gradić
Šekspir i, više iz dosade, obuzet nejasnim seksualnim očekivanjima na prolećnoj toploti, izašao
da prošeta starom glavnom ulicom, od stare krčme i stare kolonijalne radnje pa sve do starog
hotela Stratford, gde je Bili Kid nekada prao sudove. Taman se spremao da krene natrag kad je na
parkingu naleteo na Darlin. Došla je bila da pruži podršku svojoj prijateljici Niki, koja se prijavila
na oglas za turističkog vodiča i upravo saznala da je isuviše nesigurna u sebe i neobrazovana da
bi odgovorila zahtevima. Upravo je ronila suze na Darlininom ramenu kad je Berd, u
predatorskom izdanju, ležerno prišao i upitao može li nekako da pomogne. Darlin je počela da
objašnjava nečuveni bezobrazluk i Niki je jedva dolazila do reči. Žgoljava, pegava, kratko
ostrigana, palila je cigaretu na cigaretu i mucala, pokušavajući da povuče dim i dok plače, i Berd
je pomislio kako joj on lično ne bi dao ni vodu da nosi. Ali ovo je bio njen treći neuspeli pokušaj
zapošljavanja u isto toliko dana i tako su svi skupa završili u Darlininoj prikolici i celo popodne
ispijali utešna piva i skočeve, pri čemu je Niki izvadila i kokain i travu, koje su on i Darlin odbili.
Da bi smekšao Darlin, obećao je da će srediti nešto za Niki na gradilištu (i zaista je sredio, samo
da bi je Hamer posle dva dana otpustio), a onda, kad je Niki otišla da pokupi decu, Berd i Darlin
prešli su u spavaću sobu obloženu hrastovim furnirom i tamo vodili ljubav.
 Sastajao se s njom kad god bi došao u Lordsburg. Imali su svoj omiljeni bar na Četvrtoj
ulici, a provodili bi se ponekad i u njegovoj sobi u Holidej Inu, ali najčešće su uživali u prikolici,
koju je Darlin uredno održavala. Imala je pozadi i malo dvorište sa dva limunova drveta kojima
se bavila kao da su deca, dva stabla taman dovoljno velika da u kasno popodne bace šarenu senku
za piće udvoje. Posle dva skoča - tu se njen ukus poklapao s Berdovim - spopadao bi je smeh,
vrlo glasan, a posle treće ili četvrte čaše već bi dobijala želju da se povuče unutra, u prohladno
brujanje i čangrljanje klimatizacije, kako bi vodila ljubav. Berdu je ova avantura donela
neočekivanu seksualnu renesansu, sa trncima čulnog užitka, veoma sličnu onoj maltene obrnutoj
agoniji koju je pamtio iz svojih dvadesetih. Čitava je večnost prohujala otkad se zadnji put
spontano prodrao kao ludak u momentu orgazma. Nikad ne bi pomislio da će takve senzualne
ekstreme doživeti sa ženom koja ima pedeset jednu godinu, i telo jednako mlohavo i umorno i
naduveno, jednako išarano popucalim venama, kao i njegovo. Svestan da bi mu ovo mogla biti
poslednja prilika za takvu ekstazu, pazio ju je kao malo vode na dlanu. Tačno onako kao što je sa
aerodroma u El Pasu ili Dalasu donosio poklone za Melisu i Katrionu, tako je u suprotnom
pravcu teglio sa Hitroa drangulije za Darlin. U nekom drugom gradu, drugoj zemlji, možda bi je
smatrali slinavom pijandurom. U Lordsburgu je ona bila omiljena i korisna, a uz nju je i on
naučio da taj gradić poštuje. Osim večernjeg kelnerisanja u Lulu Dajneru, radila je i kao volonter
u osnovnoj školi, čisteći učionice i propirajući odrana kolena. Svake godine je po dve nedelje
besplatno radila fizičke poslove u letnjem kampu za autističnu decu na Gila Hilsu. Retko se
događalo, ne više od dva-tri puta godišnje, da je noću neko od suseda ili policajaca pokupi
mrtvosanu sa trotoara i odbaci do njene prikolice.
Strogo uzev, nije joj lažno prikazivao svoj život u Engleskoj, ali nije baš sve govorio.
Znala je za pet bivših žena, grohotom se smejala pričama o brlogu na Dorset Skveru, i zaricala se
da će mu ona sve to pospremiti i dovesti u red, samo ako joj pruži priliku. Ali partnerku i dete na
Primrouz Hilu je prećutao. Darlin je želela da otputuje s njim u Englesku, a on nije želeo da je
odbijanjem još više zagolica, niti da pristankom sebi zakomplikuje život, i naposletku se
opredelio za maglovita obećanja. Posle osamnaest meseci, stvari su krenule uobičajenim tokom.
Najžešće oštrice zadovoljstva i novine počele su da otupljuju, polako doduše, i jedva osetno, uz
mnoge zaokrete unatrag. U isto vreme, ona mu je sve češće pominjala budućnost, njihovu
zajedničku budućnost, osetljivu temu, jer ubrzano se približavao trenutak kada će s puštanjem
postrojenja u rad prestati i njegova potreba da dolazi u Lordsburg, i onda će poslove voditi iz
neke druge baze na Jugozapadu ili će izručivati gvozdenu prašinu u okean negde severno od
Galapagosa, ili pak širom sveta primenjivati svoje patente. Ako je taj raskorak u osećanjima
predstavljao problem, Berd nije imao nameru da ga rešava. U toj ležernoj prisnosti, u vrelini i
oštrim senkama Nju Meksika, lako je bilo sve to odložiti na stranu. Prošlost ga je naučila da je
budućnost sama po sebi neko rešenje.
I tako joj se sada iskreno obradovao, srećan što može da skokne do roštilja i donese joj
džambo porciju rebaraca, krompir salatu, kečap i odgovarajuću kanticu piva, i da sedi s njom
zaglušen sentimentalnim notama kantri muzike i zavijanjem gitara na pedalu, kako bi saslušao
njene novosti i ispričao joj svoje. Smestili su se jedno do drugog, i Berd je, držeći se podalje od
privatnog domena, odmah krenuo s vestima iz onog majušnog i drevnog kraljevstva preko
okeana, gde, prema poslednjem skandalu, poreznici od osiromašenog građanstva traže da prevrne
džepove kako bi vladajuća klasa čistila šance oko zamkova, gradila kuće za poslugu, kupovala
prese za pantalone ili iznajmljivala porno filmove. Sada, nad kaldrmisanim sokacima čađavih
gradova i nad slamnatim krovovima okuženih sela, lebde mračni glasovi pobune. Sa svoje strane,
ona ga je obavestila da se Niki vratila u AA, gde je po četvrti put pronašla Isusa i sada strogo
izbegava droge i alkohol, mada ne i cigarete, evo već dvadeset i dva dana, a sačuvala je i posao u
apoteci, mada joj se to malo klima.
Kad je završila s jelom, Darlin ga je masivnom rukom prigrlila oko ramena i poljubila ga
u obraz. „Ali srećo, pa ti si glavna vest. Lordsburg je sinoć bio na NBC-ju, juče je CNN snimao
na glavnoj ulici odmah pored Eksonove pumpe, i svi pričaju o onom sutra. Tako sam ponosna na
tebe!”
Upiljila se u njega sa izrazom kakav dotle nije video, samozadovoljnim i materinski
posesivnim, što ga je blago zabrinulo. Ali nije želeo da bilo čime naruši taj momenat, kao ni onaj
drugi, širih okvira i grandiozniji. I tako ju je poljubio, i popili su još po jedno pivo i podelili
porciju sladoleda od čokolade s karamelom i listićima nane. Onda su ustali i ponovo se poljubili i
zagrlili, i on joj je zakazao sastanak kroz jedan sat. Čekale su ga važne dužnosti.
Probio se kroz uzavrelo gradilište do kontrolne stanice, gde su članovi tima već čekali,
zbijeni oko komandnog pulta kako bi čuli onih nekoliko reči zahvalnosti koje je u mislima
uvežbavao na letu iz Londona. Hamer je prišao i ukipio se pored njega, prekrštenih ruku, kao
izbacivač u noćnom klubu. Napolju su se oglasile trube, jedan reski pikolo, i potmuli udari
bubnja. Vojni muzikanti, ili bar neki od njih, stigli su na probu.
Ljudi iz ovog tima postigli su čudo, započeo je Berd igrajući na kartu grupne euforije,
krenuli su od nečega što je isprva bilo samo san, pa zatim serija grozničavih proračuna, pa
istraživanje kroz laboratorijske testove, pa komplet crteža, da bi konačno stigli i do ovoga, ove
tehnološke realnosti u srcu pustinje. Stvorili su nešto što prethodno nigde u svetu nije postojalo,
osim u razvojnoj fazi na radnim stolovima šačice konkurentskih laboratorija. Ali proces otkrića i
razvoja nadilazi ovaj konkretan projekat, koliko god on bio veličanstven. Prvi put je voda
razložena na vodonik i kiseonik godine 1789, principi gorivne ćelije prvi put se pominju 1839.
Od tada su nebrojeni biolozi i fizičari posvećeno radili na daljem rasvetljavanju fotosinteze. Imali
su u tome svoju ulogu i Ajnštajnov fotoelektrični efekat i kvantna mehanika, kao i hemija, nauka
o novim materijalima, proteinska sinteza, štaviše, gotovo svaka oblast naučne kulture doprinela je
na neki način trijumfu koji je već stajao na dohvat ruke. A postojao je tu i jedan daleko krupniji
motiv. Svako je ovde znao da su, u najvećoj od svih šema, onoj što se meri milijardama godina,
samoorganizovani oblici života upijali i prerađivali svetlost i razlagali vodu, stvarajući tako
atmosferski kiseonik koji će pokrenuti točkove evolucije. To im je bilo nadahnuće, taj proces,
koji su pokušali da podvrgnu obratnom inženjeringu.
Berd je napunio pluća, ispraznio ih uz glasan uzdah, a zatim, skroman do skrušenosti,
ispružio otvorene dlanove.
„I stoga se odričem svih ličnih zasluga. Ja sam stajao, kao Njutn, na ramenima divova,
stotina njih, i ropski pozajmljivao od prirode. Srećnim sticajem okolnosti, moja Konflacija
pomogla mi je da vidim ono što drugi nisu videli, iako su vrata već stajala odškrinuta. A to što
sam video bila je mogućnost da se najzastupljeniji element u vasioni, vodonik, proizvodi jeftino,
efikasno i u ogromnim količinama uz primenu svojevrsne imitacije fotosinteze, pa zatim i
mogućnost da tako proizvedeni vodonik postane pogonsko gorivo za našu civilizaciju, upravo
onako kao što taj čaroban prirodni proces pokreće život na zemlji napajajući ga biološkom
energijom. Dobijamo, dakle, čistu energiju, beskonačno samoobnovljivu, i priliku da se polako
povučemo sa ruba katastrofalnog, samouništavajućeg globalnog zagrevanja. Kažu neki da je moja
uloga bila presudna, da se ništa od ovoga ne bi dogodilo bez mene. Pa sad, ko bi znao? Jedino
mogu da kažem da sam imao sreće, utoliko što sam došao na izvesne ideje, i obreo se na pravom
mestu u pravom trenutku u istoriji, u vreme kad nam je dogorelo do nokata. Moj udeo bio je stvar
proste neizbežnosti. Drugim rečima, mi smo ovde tim i svačiji doprinos je ključan, svako od vas
bio je presudna karika. I zaista, bila mi je velika privilegija da radim s vama i otkrijem koliko je
svaka struka dostojna poštovanja. A moram reći da ja lično dugujem sve, da svi mi dugujemo
sve, ovom našem dragom prijatelju, ljudskom dinamu, Tobiju Hameru!”
Sred opšteg klicanja i aplauza, Berd je dohvatio Tobija za članak, ogrebavši ga u žurbi,
otrgao mu ruku s grudi i podigao je uvis, kao da su u bokserskom ringu.
Bez osmeha, Hamer se diskretno naklonio i tada je klicanje probilo plafon. Na povike,
„govor, govor!” odrečno je stisnuo usne, i ljudi su počeli da se razilaze.
Kad je ostala samo šačica njih, očigledno Berdovih mušterija, Hamer je zavrteo glavom i
ćutke im pokazao vrata i, nakon kraćeg oklevanja, svi su poslušno izašli, tako da su dvojica
prijatelja ostali sami. Berd je seo za jedan kontrolni pult i zapiljio se u monitor na kom su se
videla tri grafikona sa silaznim krivuljama. Nisu imali oznake, ali pretpostavljao je da prikazuju
regulaciju katalizatora.
„Šta se dešava, Tobi?”
„Još nisam siguran.”
„I dalje brineš zbog pregrevanja? Danas bi u Orograndeu mogao da padne rekord.”
Hamer se nije osmehnuo. Stajao je naslonjen na zid pored vrata, s rukama zabijenim u
džepove, i zurio negde preko Berdove glave. Najzad je rekao, „Javljao se onaj tip, Barnard.
Advokat iz Albukerkija, onaj što zastupa Brejbija i Centar u Engleskoj. Dolazi ovamo, već je
krenuo. Rekao sam da odbijam sastanak dok mi ne kaže šta tačno želi. I rekao mi je.”
Tobi je glasno pročistio grlo i odlepio se od vrata, prišao i stao pored Berda. Položio mu
je ruku na rame.
„Majkle, ima li nešto u ovom projektu što bih morao znati a ne znam?”
„Naravno da nema. Zašto?”
„Podnose tužbu, hoće da ti obore patente.”
„Brejbi?”
„Aha.”
Na sekund-dva Berd je ostao pognut nad pultom, mršteći se i od same pomisli na svoju
sivu englesku prošlost. Prizvao je sliku betonskih stubova, miris pivare pored autoputa, blato oko
montažnih baraka, sklepane stolove sa tovarima budalastih snova. Bilo mu je kao da se priseća
neke egzistencije iz doba pre svog rođenja, pre uspona i vladavine dinosaurusa, kad je gusto
pramenje magle plovilo nad iskonskim močvarama. I sada, dok se magla polako razilazila,
konačno mu je sinulo. Kako je moguće da to nije predvideo? Upravo tako Brejbi planira da se
ubaci na podmlađenu američku scenu obnovljive energije, ne moljakanjem za savete i veze, nego
na mišićima skupih advokata. U pitanju je gola pretnja, pokušaj ulične pljačke. Biće da računa na
vansudsku nagodbu i procenat od budućih projekata. I to bez ikakvih osnova.
Berd je naglo ustao, osvežen i rasterećen, i, zanemarivši nalet vrtoglavice, čuknuo
Hamera po grudima, kao da podešava neispravnu mašineriju njegovih misli.
„Slušaj, Tobi. Nisam ni ja od juče, poznati su mi ti manevri sa ustanovama i patentima.
Brejbi misli, ili se bar tako pravi, da sam na fotosintezi radio dok sam bio u Centru i da su prava
na eksploataciju njihova. Ali ja taj rad nisam započeo sve do prelaska na Imperijal, a dotle me je
Brejbi već otpustio. I u svakom slučaju, ugovor mi je dopuštao da se bavim ličnim projektima.
Mislim, tamo sam se pojavljivao samo jednom nedeljno. Imam kod kuće taj stari ugovor.
Pokazaću ti.”
„Moglo bi ovo da nas uspori”, procedio je Hamer, i dalje smrknuto neubeđen.
Berd je rekao, „Kad vide datume, na mom otkazu, na mom ugovoru, skloniće se u mišju
rupu. Mi ćemo podneti protivtužbu za uznemiravanje, klevetu, šta god. Centar ima još manje
novca nego mi. Skoro sve su izgubili na razvoju nekog smešnog vetrogeneratora. Bio je to veliki
javni skandal. Jedva sastavljaju kraj s krajem.”
Berd je primetio da mu se kolega polako opušta. Siromaštvo pravnog gonitelja deluje
osvežavajuće.
„Majkle, daj mi reč da nema više nijednog podvodnog grebena, nijednog šoka, ničega što
si prećutao.”
„Dajem ti reč. Brejbi je prokleti oportunista. Dobiće od nas šutkartu preko Rio Grandea.”
„Barnard stiže za petnaest minuta.”
Berd se značajno namrštio dok je gledao na sat. Želeo je svoj trenutak sa Darlin. Tek
posle toga bio bi sposoban da se suoči s advokatom.
„Imam sastanak u gradu. Ali slobodno nek me potraži večeras u Holidej Inu. Ili u onom
restoranu preko puta.”
Kad je Berd krenuo ka vratima, Hamer je već za laptopom pisao mejlove i jedva da je i
primetio prijateljev odlazak. Sve se vratilo u normalu.

Bilo je to pravo okrepljenje, izaći iz ledenog vazduha kontrolne sobe na suvu toplotu
kasnog popodneva, iz fluorescentne na zlatastu svetlost, iz brundanja servera u graju opštih
priprema i kakofoniju dva ozvučenja koja emituju kantri muziku s različitih krajeva gradilišta i
nadmeću se s probama vojnog orkestra i cilikanjem neke vibracione bušilice. Nije Berdu srce
zaigralo samo od pomisli na odlazak u grad sa Darlin. Oživela ga je, ponela, srdžba zbog
Brejbijevih smušenih, nepravednih insinuacija. To je projektu samo davalo još veću vrednost.
Lažni prijatelj koji ga je izdao kad mu je karijera pala na najnižu tačku sada bi hteo svoj deo
slave. Neće ga dobiti, a već i ta činjenica razgaljuje. Berdov korak bio je neuobičajeno lak i hitar
dok se probijao kroz gužvu. Usporio je kod štanda za prodaju patriotskih suvenira. Tačno je
mogao zamisliti kako kupuje zvezdasto-prugastu zastavicu na štapu i s detinjastom zlobom maše
njome Brejbiju ispred nosa. Ali ne. Pustiće ga da istrune s onom petparačkom heličnom turbinom
u vlažnoj sivoj tamnici južne Engleske.
Pošto je za Darlin poranio dvadeset minuta, lagano se zaputio ka svečanoj areni i zvonkim
trilerima i sirenskom zovu vojne muzike. Dvadesetak njih u radnim kombinezonima, malo koji
mlad, zbilo se s kapelmajstorom u hladovinu ispod tende na jednom kraju grubo zaravnjenog
platoa. Na južnoj strani, radnici tek što su završili sa montažom strmih tribina za velikodostojnike
i reportere. Još jednom, ostao je zadivljen svime što je Tobi Hamer postigao svojim mejlovima.
Dok je Berd šetkao naokolo, muzikanti su uvežbavali, s tek pokojom klimavom, zabludelom
notom, nekakvu kompilaciju pesama Bitlsa, pa je zaključio da to i nije pravi vojni orkestar već
neka rezervistička družina lokalnih entuzijasta. Kapelmajstorova bela palica neprijatno ga je
podsetila na Melisinog ljubavnika. Već je kasno u Londonu i red bi bio da joj se javi. Ali sad nije
trenutak.
Uz tonove koračnice Yellow Submarine, pošao je prema tribinama, koje su se uzdizale
među grmljem i palmilama. Neko je tamo sedeo sam, tačno u centru, i Berd je smesta prepoznao
sabrata Engleza. Da li po cigareti, povijenim uskim ramenima, ili po sivim čarapama i crnim
kožnim cipelama i nedostatku kape i tamnih naočara? Kod nogu mu je stajala mala putna torba i
bio je pognut unapred, s bradom oslonjenom na šaku, zagledan ne u orkestar, već negde mimo
njega, u pravcu Gila Hilsa. Rodni Tarpin, naravno. Njegov stari drugar, stigao čak ovamo da
ispostavi račun. Nakon prvog šoka, i minut-dva oklevanja, Berd je odlučio da mu priđe, uveren
da je bolje da to raščisti odmah i pod svojim uslovima, na javnom mestu, nego da ga kasnije
iznenadi udarac s leđa. Darlinine ruke preko očiju poslužile su kao opomena.
Tribine su bile nerazumno strme i zastao je da predahne pre nego što je krenuo postrance
duž centralnog reda prema svom čoveku. Tobož hladnokrvno, praveći se da ne primećuje i ne
mari što mu se Berd približava, Tarpin je nastavio da puši i zuri pravo ispred sebe, čak i pošto je
Berd seo pored njega. Nije se usuđivao da progovori dok ne povrati dah, a Tarpin se i dalje
pretvarao da ga ne vidi. Tačno se tako prikazuju kobni susreti u određenoj vrsti filmova, a Tarpin
je imao vremena da ih se sit nagleda. Od tih osam godina, nije mnogo straćio u zatvorskoj
teretani. Tamnovanje ga je sprčkalo. Mišice i noge bile su mu mršave, a gordi zidarski stomak
koji je nekad gospodario nad njegovim pojasom sada se sveo na puko trbušče. Čak mu je i glava
izgledala sitnija, lice pre mišje nego pacovsko, a onaj utisak divlje raširenih nozdrva, neutažive
radoznalosti, bio je potpuno zatučen. Namesto toga, neki pasivan oprez koji bi mogao proći, u
suton recimo, kao spokoj. Ali u zlatnim odsjajima njumeksičkog popodneva izgledao je kao
bezopasna olupina, probisvet koji suviše žudno cucla cigaretu, ni blizu čoveku spremnom da
opali šljagu preko lica. Berd je osetio kako mu se duša žari i nadima od olakšanja. Ne može
njemu nauditi taj bedni robijaš.
Ćutanje je već postajalo apsurdno. Berd je progovorio odsečno, kao da se obraća nekom
tupavom i neposlušnom službeniku. „Dakle, gospodine Tarpine. Pustili su vas na slobodu. Kojim
poslom, ovako daleko?”
Najzad se Tarpin osvrnuo, prignječivši cigaretu palcem i kažiprstom. U uglovima
beonjača imao je nezdrave mrlje boje žumanceta. A od hrbata nosa pa niz obraze, popucale
kapilare. Čim je otvorio usta, videlo se da mu fali jedan zub, gornji sekutić, koji zatvorsko
zubarstvo nije našlo za shodno da popravi.
„Mislio sam, ako sednem ovde, moraćete da me vidite.”
„I šta onda?”
„Gospodine Berde, moramo da razgovaramo, imam nešto da vam kažem, nešto da pitam.”
Mic po mic, Berdova zebnja se povampirila. Budno je motrio na Tarpinovu ruku, i na onu
torbu kraj njegovih nogu. „U redu. Ali nemam mnogo vremena.”
Dole je vojni orkestar predano mleo kroz svoju kompilaciju. Završni akordi balade
Yesterday pretopili su se, u strogom marševskom tempu, u cvrkutavu himnu All You Need is
Love. Prosto neverovatno, da su nekad milioni vrištali i čupali kosu zbog takvih penzionerskih
pesmica.
„Onda ću pravo na stvar. Prvo, da se zna. Nisam ja ubio Tomasa Oldusa.”
„Rekli ste to na suđenju, sećam se.”
„Nema veze što mi ne verujete. Niko meni ne veruje. A nije ni važno, jer iskreno, ubio bih
ga samo da sam mogao. I evo šta. Nagovarao sam Patris da ga ona sredi ako joj se zgodno
namesti, tako da ne bude za nju opasno. I zakleo sam joj se, ako to izvede, da ću ja odležati
umesto nje, ako ne bude druge. Ništa mi nije kazala, ali mora da je uzela neki moj čekić kad je
dolazila kod mene i klepila ga dok je spavao na njenoj sofi.”
„Čekajte”, rekao je Berd. „Zašto bi, kog đavola, Patris želela da ubije Toma Oldusa?”
„Razumem ja vašu muku, gospodine Berde. Znam da ste se razveli i to, ali vi ste tu ženu
voleli pa nije prijatno, jel’da, kad vam neko kaže da je ona ubica. A da ga je mrzela, to jeste. Nije
mogla da ga otkači. Molila ga je da je ostavi na miru, ali čovek se prilepio. Pomagao sam i ja
koliko sam mogao, ali bio je skot veliki...”
Berd je napola zaboravio da zna istinu i da je lično odgovoran za Tarpinovu nesreću.
Jedva da je znao zbog čega prvo da negoduje. Rekao je, „Ona vam je to rekla, da ga mrzi? Da želi
da ga otkači?”
„Sto puta.”
„Ali pred čitavim svetom je izjavila da ga voli.”
Tarpin se uspravio i odvratio s izvesnom dozom ponosa. „To je bilo kasnije, da imam i ja
neki motiv, vidite. Ljubomoran! Bio sam spreman sve da učinim za nju.”
„Pa zaboga, čoveče, zašto onda niste priznali krivicu pa da vam kazna bude kraća?”
 „Rekao mi neki picopevac od advokata da će me izvući, a ja mu verovao.”
„I sve ste to zajedno isplanirali?”
„Nisam mogao da doprem do nje kad je Oldus ubijen. A onda su me uhapsili. I tako smo
morali da se snalazimo bez dogovaranja. Ali znali smo šta radimo.”
Muzikanti su učinili koliko su mogli za Bitlse i sada su se odmarali. Duvači su prosipali
kondenzat iz instrumenata na suvi pustinjski pesak. Kapelmajstor se udaljavao krupnim korakom
sa cigarom u ustima.
Berd je rekao, „Ali stvarno, da ste samo posetili Oldusa, dovoljno bi bilo i da ga
zaplašite.”
Tarpin se gorko nasmejao. „Pa i jesam, jel’ da? Još na početku. Otišao sam kod njega u
Hampsted, poneo pajser čisto radi efekta. Oteo mi ga mangup dok si rek’o piksla, uzeo da me
baca po bašti, razvalio mi leđa, skrljao koleno, držao mi glavu pod vodom u nekom tamo
jezercetu, iščašio mi ruku. I ovo mi je on uradio. Gledajte.”
Pokazao je na rupu između zuba.
Berd nije mogao a da ne oseti žestok, posednički ponos na Toma Oldusa. Kakav fizičar!
Rekao je, „Naplatio vam, biće, za Patrisino modro oko.”
„Za to sam se izvinio, gospodine Berde”, rekao je Tarpin malčice uvređeno. „Više puta,
ako vas baš zanima. I Patris je na kraju prihvatila moje izvinjenje.”
„Otišli ste, dakle, u zatvor zbog moje žene. A ona vas je posećivala, pisala vam divna
pisma puna zahvalnosti?”
„Ne bi to priličilo, jel’da, da posećuje ubicu svog ljubavnika. Posle godinu dana počeo
sam da joj pišem. Svakog božjeg dana. Ali od nje ništa. Celih osam godina, ništa. Nisam znao ni
da se ponovo udala dok nisam izašao.”
Nesrećni lakoverni klipan zurio je u planine iza Lordsburga. Gledajući ga takvog, Berd je
bio zadovoljan što se nikad nije propisno zaljubio. Neka hvala, ako to ovako utiče na čovekov
razum. Najbliže je bio sa Patris, a kakav je samo ispao majmun. U trenutnim okolnostima to nije
bilo moguće, ali voleo bi da je mogao da propita Tarpina o oružju kojim je počinjeno ubistvo,
onom čekiću sa uskom glavom. Nije valjda zaboravio da je u Belsajz Parku ostavio torbu s
alatom? Kakav magarac, i kako se pokazao korisnim.
Tarpin je rekao, „Ne izbija mi ona iz glave, a jedino vama mogu da se poverim. Voleli
smo obojica istu ženu, gospodine Berde. Može se reći da su nam sudbine neraskidivo povezane.
Ona mi ne dozvoljava da joj priđem, neće sa mnom da razgovara telefonom ni pet minuta. Ali još
uvek je volim.”
Ponovio je ovo, odlučnijim glasom, tako da su dva radnika u prolazu pored tribina načas
podigla poglede u njihovom pravcu.
„Trebalo bi da sam ogorčen, da sam besan što me je izneverila. Trebalo bi da joj zavrnem
šiju, ali volim je, i prija mi da makar to glasno kažem pred nekim ko je poznaje. Volim je i, da je
to nešto prolazno, već bi me odavno prošlo, onda kad sam shvatio da mi se neće javiti. Volim je,
volim...”
„Dajte prvo da raščistimo”, rekao je Berd. „Doputovali ste čak ovamo, sakrili svoj
kriminalni dosije od Unutrašnje bezbednosti, samo da biste mi saopštili da još uvek volite moju
bivšu ženu?”
„Vi ste jedini preostali igrač, ako me razumete. Jedino vama ovo mogu da kažem i to mi
nešto znači, da je Patris ubila Oldusa, a ja za to platio sa osam godina svog života. I dugujem vam
izvinjenje, što sam vas onako dočekao kad ste mi dolazili u goste. Ali bio sam pod velikim
stresom, znate, pošto je Patris uveče odlazila kod Oldusa, bojala se da ga ne naljuti. Ali iskreno
mi je žao što sam vas onako izudarao.”
 Berd je rekao, „Mislim da to možemo da zaboravimo.”
Ali Tarpinovo izvinjenje imalo je i svoju poentu. „Još zbog nečega sam došao. Mnogo
sam o ovome razmišljao. Moram nekako da se sredim. Ne mogu sledećih deset godina da sedim i
mislim na Patris. Gospodine Berde, hoću da počnem iz početka, negde daleko od nje. Video sam
ovde na TV-u te vaše uređaje. Vi jedini poznajete situaciju i znam da ćete razumeti. Dajte mi neki
posao, to je sve što tražim. Još ja znam da radim, vodovod, struju, zidarske poslove, fizičke.
Mogu i otpatke da skupljam, ako nema ništa drugo. Umem dobro da zapnem.”
Berdove misli pojurile su unapred. Uspeo je nešto da pronađe za Darlininu Niki, sve i ako
je izdržala samo dva dana. Postoji rešenje i za Tarpinov ilegalni status. On je, uostalom, zaluđena
budala koja zaslužuje novu šansu. Na Tarpinovu nesreću, međutim, samo minut-dva ranije, Berda
je razljutilo sećanje na one mračne dane, kad je s prozora na spratu gledao sopstvenu ženu, u
novoj haljini i cipelama, kako odlazi baštenskom stazom ka svom pežou i tajnom noćnom
randevuu. Zar tom čoveku osam godina nije bilo dovoljno? Zar nije već odslužio punu kaznu?
Verovatno da nikad i neće, pomislio je Berd dok je ustajao i pružao ruku i spremao se da nastavi
zvaničnim tonom.
„Hvala na poseti, gospodine Tarpine. Nisam siguran da verujem u vašu priču, ali uživao
sam slušajući. Što se posla tiče, pa vidite, spetljali ste se s mojom ženom i onda je nagovorili da
ubije mog bliskog saradnika, ili ste ga, ko zna, vi lično ubili. Sve u svemu, ne bih rekao da vam
dugujem uslugu...”
Tarpin je takođe ustao, ali odbio je da se rukuje. Delovao je zgranuto. „Je li to vaše: ne?”
„Da.”
Za tren oka se iz unjkavog molioca preobratio u agresora. „Zato što sam bio s vašom
ženom?”
„Uglavnom zato, da.”
„Ali niste je voleli. Jebali ste sve što naleti. Niste brinuli o njoj. Mogli ste je imati samo za
sebe, ali vi ste je oterali.”
Tako razgoropađen, više je ličio na dobrog starog Tarpina, povratila mu se boja u
obrazima i onaj pacovski izraz. Jeste izgledao kao šaka jada, ali možda mu je preostalo još malo
žilave snage. I premda se smanjio i ostareo, i dalje je bio viši i mlađi od Berda.
„Nije meni bilo do švaleracije”, rekao je glasno. „Patris mi se nabacivala zato što je htela
vama da se osveti. Imao sam i ja svoje probleme. Žena mi je pobegla s klincima. Sami ste
rasturili svoj jebeni brak. Onako lepa žena. Njoj ste, jadnici, slomili srce.”
Predviđajući mogućnost nasilja, Berd se lagano povlačio između redova sedišta. Nije on
bio Tom Oldus, stručnjak za krljanje kolena. Rekao je sa pristojne razdaljine, „Dole je policijska
patrola, pored autoputa. Gubite se smesta ili ću ih pozvati da vam provere turistističku vizu.
Ovde, znate, nisu nežni s ilegalcima.”
„Stoko jedna! Stoko šonjava!”
Berd je sišao niz tribine što je brže mogao, zatim pružio korak. Dokopao se već drugog
kraja svečanog platoa i krenuo natrag ka Teksaškom roštilju, a još uvek su ga pratili utanjeni
povici, „Pičko! Kukavice! Lopino! Doakaću ja tebi!” Glave uzornih građana osvrtale su se da
pogledaju, pa je tako i Berda okrznuo poneki prekoran pogled. Koji minut kasnije, skrenuvši na
pogrešnu stranu, obreo se usred veličanstvene kolonade od zelenih mobilnih toaleta i uleteo u
prvu kabinu da natenane iscedi bešiku. Kad je izašao i obazreo se oko sebe, video je Tarpina u
daljini, dole kraj autoputa, kako zamahuje palcem ka reci automobila.
Sada je Berd već kasnio na randevu sa Darlin, ali bio je umoran i zajapuren, i svašta mu
se motalo po glavi, pa je počeo da odugovlači. Nije Patris želela da se otarasi Oldusa, nego
Tarpina, a priču je smislila kako ne bi zaradila novu modricu ispod oka. Ali za prekid nasilja
postarao se Oldus onim batinama. Sve i da je Berd golim rukama zadavio Oldusa, Tarpin bi
mirno preuzeo krivicu, tolike su bile razmere njegovog sumanutog stanja. Berdova prošlost često
je bila nesvarljiva, nalik na prezreli, smrdljivi sir koji zna da procuri i da se prelije na sadašnjost,
ali ova sad đakonija uspela je da se zgruša i poprimi izgled nečega kudikamo čvršćeg, parmezana
pre nego epoaza. Upravo je veselo razmatrao ovu formulaciju - podsetila ga je da bi mogao nešto
da glocne - i već je video Teksaški roštilj kad je osetio kako mu palmtop podrhtava u džepu.
Melisa, govorio je ekran. Zove ga pred odlazak na spavanje. Ali kad je prislonio telefon na uvo,
čuo je zvuk automobilskog motora i, prigušeno iz pozadine, Katrionu kako peva.
„Dušo”, rekao je brzo, pre nego što je stigla da bilo šta kaže. „Nikako da doprem do tebe.”
„Bile smo u avionu.”
Odbegla s dirigentom, povela i njegovo dete, to mu je bila prva misao. „Gde ste?”, rekao
je svadljivo, očekujući da će ga ona slagati.
„Na izlazu iz El Pasa.”
Zastao je da bi mu se ovo sleglo u glavi. „Kakav sad El Paso? Ne razumem.”
„Na putu smo. Počeo je raspust, Lenočka će voditi radnje a Katriona i ja, kao što znaš,
imamo nešto da raspravimo s tobom.”
„Kao, šta?”, rekao je Berd, osetivši bezimenu krivicu. Šta li je sad uradio?
„Javljala mi se izvesna Darlin”, nastavila je, „kaže da vas dvoje planirate da se venčate.
Pre toga, tvoja ćerka i ja želimo jedan mali razgovor.”
To. U sećanju je ta epizoda bila maglovita koliko i poluzaboravljen san, ali sam trenutak
je pamtio, pre dve-tri nedelje u spavaćoj sobi u prikolici. Darlin kasnije to nije pominjala.
Rekao je, „Melisa, veruj mi, nema zrnca istine u tome.” Kao da bi je tim rečima mogao
navesti da napravi zaokret u pravcu Londona i njemu ostavi slobodno veče.
„Čekaj malo”, rekla je ona, „moram ovde da skrenem... Još jedna stvar, važno mi je da
znaš pre nego što se vidimo. Teri.”
„Da.”
„On ne postoji. Izmislila sam ga. Htela sam da spasem obraz, i to je ispalo glupo. Samo je
pogoršalo stvar.”
„Kapiram”, rekao je Berd.
I zaista je kapirao. Pošto je ukinula izmišljenog Terija, sada će očekivati da i on isto učini
sa Darlin. Čuo je kako Katriona nešto viče ili peva iz pozadine.
Melisa je rekla, „Vidimo se uskoro. I samo da znaš, ti pripadaš nama.” Prekinula je vezu.
Ostao je ukopan u mestu, oslonjen o jedan podupirač za zvučnik. Trenutno nem, hvala
bogu. Gradilište se oko njega praznilo jer je sunce već bilo na zalasku i radnici su završavali
smenu i kretali prema parkingu. Koliko se sećao, on i Darlin su tog vrelog popodneva vodili
ljubav posle nekoliko pića, i klimatizer je radio punom parom, čangrtao kao manijak kad drmusa
na rešetke u ćeliji. Na sekundu-dve pre nego što je svršio, sklopila mu je šaku oko jaja i tražila da
se oženi njome i on je rekao, ili zaurlao: da. Možda ga je to i izbacilo u orbitu, basnoslovna ludost
i bezumlje same te ideje. Kako bi to mogao ozbiljno da izjavi kad je već neoženjen Melisom? Ko
bi verovao čoveku u takvom momentu? Uglavnom, Darlin je otkrila njegov drugi život, i drska
igračica kakva jeste, sad mu iznuđuje poteze. Neko će tu biti razočaran, ako ne i svi redom. Nije
to ništa novo.
Berd je posegnuo za infracrvenim ključem od kola, čija je utešna solidnost oličavala sve
one silne milje koje je želeo da postavi između sebe i Lordsburga. Najpametnije bi bilo da se
odmah izgubi, pronađe smeštaj u Demingu pored Interstejta, sutra celog dana izbegava i Darlin i
Melisu kako bi se usredsredio na svoj svetsko-istorijski nastup, pa da se tek posle suočava s njima
dvema, zajedno ili pojedinačno. Bilo šta, samo da to ne bude večeras. Ali kad se okrenuo da pođe
prema kolima, spopala ga je ogromna tuga zbog obećanog a izgubljenog sata sa Darlin. U starom
parlamentu njegove duše vladao je gromoglasan razdor. Rečiti glas iskustva uzdigao se nad
opštom grajom da mu poruči kako bi odricanje od dugo iščekivanog oduška moglo biti još
pogubnije po njegovu koncentraciju. Ignorisao je taj glas i nastavio da hoda. Mora čovek
ponekad i da se žrtvuje, za nauku, za dobrobit budućih generacija.
Ali onda se ukazalo spasenje. Nije ni trideset koraka odmakao kad je iza leđa čuo kako ga
neko doziva. Iskrsnula je ispod tende Teksaškog roštilja stotinak metara dalje, i već je trčala
putem prema njemu, sva drmusava i raširenih ruku, i odmah mu je bilo lakše. Odvešće je pravo u
svoju motelsku sobu. Odluka više ne zavisi od njega.
Iz nekih svojih razloga, nije ga pitala zašto je išao u pogrešnom pravcu. Lagodno su
krenuli ka parkingu, ruku pod ruku niz bulevar od zelenih latrina. Kad su stigli, ona je rešila da
ostavi svoja kola i sedne u njegova. Nije u tome video ništa loše, osim što je sada bio obavezan
da ostane s njom, sutra ujutru jednako kao i noćas. Zacelo joj je to i bila namera. Dok je vozio
prema Lordsburgu držala je levu ruku u njegovom krilu, mazeći ga celim putem i pričajući šta će
da mu radi kad se nađu između četiri zida. Lebdeo je u transu, bez ikakvih drugih misli u glavi,
kad je skrenuo prema motelu i zaustavio se ispred svoje uobičajene sobe. Robotski je otišao da se
prijavi na recepciji. Ubrzo su, glomazni i uzbuđeni, ležali na hladnjikavim čaršavima iza
dvostruko zaključanih vrata. Pre samo deset godina, dok je još verovao da je u vežbanju spas,
ostao bi šokiran vlastitim pneumatskim obličjem, harmonikom od podvaljka, i rebrastim
konturama žene koju je sada milovao, i znojnim mirisom tek pokošene trave iz njenih pazuha,
prepona i prevoja ispod kolena, predela tako duboko potopljenih da su retko kad viđali vazduha i
svetlosti. Pa opet, sve je teklo grozničavo baš kao i uvek. Plemenita i dovitljiva ljubavnica, lizala
je i sisala i uvlačila ga u vlažni mrak, ali kad je došao njegov trenutak, uzdržao se od
sudbonosnog „da”.
Kasnije, ležali su jedno do drugog. Darlin se svom težinom oslanjala na lakat i, nežno
zagledana u njega, igrala se s ono malo čuperaka što mu je još preostalo iza ušiju. On je žmurio.
„Majkle?”, šapnula je. „Maco?”
„Mm.”
„Da 1’ sam ti već rekla da te volim?”
„Jesi...” Upravo je razmišljao, sa čudnom lucidnošću, o svom starom drugaru fotonu, i
jednom detalju iz beležaka Toma Oldusa koji se ticao elektronskog pomaka. Možda bi druga
generacija panela mogla da se unapredi bez velikih troškova. Čim se vrati u London oduvaće
prašinu s te fascikle. Ponovio je, zadovoljno, „Jesi.”
„Majkle?”
„Mm.”
„Volim te. I znaš šta?”
„Mm.”
„Ti si samo moj i nikad te neću pustiti da odeš.”
Otvorio je oči. Ovako postkoitalno, išlo mu je na živce, to što žene ne umeju odmah da
odbace svoje intimne predkoitalne ličnosti, nego odugovlače i pritiskaju s nekakvim
kontinuitetom osećanja. On je, naprotiv, slasno uživao u ponovnom otkrivanju svog nedeljivog
jezgra, u hranjenju tog skrovitog delića tela koji je čovekova najbliža aproksimacija - je li ovo
smešno reći? - fetusa. Pre deset minuta činilo mu se da joj pripada bez ostatka. Sada ga je to
gušilo, čitava ideja o pripadanju bilo kome.
Ovo ga je podstaklo na optužbu. Rekao je, „Telefonirala si Melisi!”
„Jesam, nego šta! Više puta.”
„I rekla si joj da ćemo se venčati?”
 „Naravno.”
Još je bila gola golcata, ali odnekud je iskopala žvakaću gumu - nikad nije žvakala dok
vode ljubav - i počela istrenirano da melje vilicama u krug, a u isto vreme mu se dobroćudno
smešila s visine, čekajući da on prasne, i divno se zabavljala.
„Kako si pronašla broj?” Bespredmetno pitanje, ali iznervirala ga je tim samouverenim
nastupom.
„Majkle! Zvao si je s mog telefona dok sam bila na poslu. Misliš da se to ne vidi na
računu?”
Zaustio je da nešto kaže ali ona se nasmejala i ščepala ga za lakat.
„A znaš šta se desilo kad sam prvi put pozvala? Javilo mi se neko dete pa sam za svaki
slučaj rekla, ’Dušice, mogu li da razgovaram s tvojim tatom?’, i znaš šta mi je ona rekla?”
„Ne.”
„Mrtva ozbiljna. ’Tata je u Lordsburgu i spasava svet.’ Slatko, jel’da?”
Na tom mestu je razgovor postao nemoguć u golišavom stanju. Otišao je u kupatilo po
bademantil, i na povratku se iznenadio videvši da se Darlin oblači. Još uvek je delovala
razdragano. Seo je na stolicu pored kreveta, i onda posmatrao kako se ona uvlači u suknju i
brekće dok se saginje da natakne cipele.
Najzad je rekao, „Darlin, da se razumemo. Venčanja neće biti.”
Odgovorila je nameštajući frizuru u ogledalu pored televizora. „Žurim kući da se
istuširam i presvučem. Večeras pomažem tamo u školi, na jedan sat. Ali ne brini. Niki za deset
minuta završava smenu u apoteci, ona će da me poveze.”
Bila je spremna za polazak i došla je da sedne naspram njega na ivicu kreveta. Snuždeno
se osmehnula i potapšala ga po kolenu. Već mu je pomalo bilo žao što ona odlazi. Je li to
samoljublje, glad za ovako gromadnom ženom? Njegov život je krivulja u neprekidnom porastu,
od Mejzi pa sve do Darlin.
„Slušaj me sad”, rekla je. „Lista stvari koje bi morao da znaš. Kao prvo, nisi ti baš neka
cvećka, a nisam ni ja. Kao drugo, volim te. Treće, oduvek sam slutila da si oženjen. Nisi to
pominjao, ja nisam pitala. Zreli smo ljudi, niko nas na ovo nije naterao. Četvrto, u tom razgovoru
s Melisom saznala sam da ne postoji nikakva gospođa Berd. Peto, govorio si kad smo vodili
ljubav da želiš da se venčamo. Šesto, tako sam ja odlučila. Venčanja će biti. Ritaj se i viči koliko
hoćeš, ali moja odluka stoji. Izmoriću ja tebe. Nećeš mi uteći, gospodine Nobel-Loracki.
Poštanska kočija kreće i ubio me bog ako već nisi unutra!”
Bila je tako vesela, tako beznadežno optimistična i tako puna dobre volje. Tako je sve to
bilo američki. Prsnuo je smeh, pa je i nju zarazio. Usledio je poljubac, onda žudan poljubac.
Rekao je, „Sjajna si, da znaš, a ja se venčavati neću. Ni sa kim.”
Ona je ustala i uzela tašnu. „Pa dobro, ja hoću, s tobom.”
„Ostani još malo. Ja ću te odvesti kući.”
„Ma nemoj. Vidiš da sam se obukla. Zakasniću zbog tebe. Znam kakav si.”
Poslala mu je još jedan poljubac s vrata i otišla.

Sedeo je i dalje u stolici razmišljajući da li da pozove Hamera i pita kako je prošao

sastanak s advokatom. Razgovor bi mu lakše pao, zaključio je, ako se prvo istušira. Mislio je da
na lokalnim TV-vestima proveri da li je projekat dobro pokriven, ali daljinski se krio ispod nekog
jastuka, jednog od mnogih, na suprotnom kraju kreveta, a mrzelo ga je da se pokrene, bar zasad.
Toliko je bio letargičan da mu je prošlo kroz glavu da bi kretanje zapravo rešilo stvar, samo kad
bi ga neko na bolničkim kolicima nežno prevezao u drugu sobu gde je krevet uredno namešten i
preko stolica ne vise komadi njegove odeće i sadržina njegovog kofera ne prekriva pod.
Nemoguće. Ovo je njegovo mesto, njegov svet. Moraće da se istušira, odmah. Ali nije se dizao.
Razmišljao je o Melisi i Katrioni kako se približavaju Interstejtom, voze pravo u zalazak sunca, i
o tome kako je bilo mudro što Darlini nije rekao da i njih dve dolaze. Ona bi odmah organizovala
zajedničku večeru sa diskusijom o budućnosti. Zapitao se gde je Tarpin odseo, a potom se setio
da bi morao biti uzbuđen zbog onog sutra, što ga je vratilo mislima o Hameru. I tako je sanjivo
premotavao u glavi komplikacije koje će nastupiti uveče, a onda ga je iznenadni zvuk, praštavi
udarac ili šut u vrata, do te mere presekao da je odskočio sa stolice i osetio probad u grudima.
Zatim se to ponovilo, dva snažna treska od kojih je šuplja iverica zazvonila.
„U redu”, viknuo je. „Evo.”
Čim je povukao vrata, motelska soba je usisala suvu asfaltnu vrelinu večeri i ukazao se
Hamer naspram narandžastog neba, a iza njega neka krupna prilika u odelu.
„Neću ni da pitam”, rekao je Hamer ravnim glasom. „Ulazimo.”
Berd je slegnuo ramenima dok se povlačio u stranu. Kad je već tako, zašto bi se
izvinjavao zbog nereda?
Hamer je bio bled, ukočenog lica. Rekao je istim mrtvačkim tonom, „Gospodin Barnard,
gospodin Berd.” Obično bi govorio „profesor”.
Berd se rukovao sa čovekom i pokazao na haotičan krevet, jedino mesto gde se moglo
sesti, a zatim se vratio na svoju stolicu. Barnard, koji je nosio aktentašnu, najpre je pedantnim
pokretom iz članka počistio čaršav, opravdano zabrinut da mu se telesne izlučevine ne prilepe na
sivo svileno odelo. Hamer se smestio do njega, i sedeli su tako utroje, pogrbljeni i zbijeni jedan
uz drugog, kao deca kad se zaverenički okupe u spavaćoj sobi jer celo popodne pada kiša.
Barnard, krupan, kockastih vilica, tankih usana, s naočarima debelih okvira, visok bar
metar i devedeset, u košulji zategnutoj do pucanja, delovao je, bar po tome kako je položio
aktentašnu na kolena i držao gležnjeve uredno sastavljene, kao pitom čovek u telu tvrdog igrača,
tip koji nekako više naginje Klarku Kentu i zbog toga se usrdno izvinjava. Tobi je pored njega
izgledao potpuno šokirano. Nije mogao da umiri desnu ruku, što je bilo novo, i neprestano je
gutao vazduh, tako da mu je Adamova jabučica poskakivala uz čujno klikete-klik. Prirodno bi
bilo da u ovakvim okolnostima potraži Berdov pogled zbog konspirativne ili satirične razmene
utisaka. Ti advokati! Ali Hamer je izbegavao da saveznika pogleda u oči. Umesto toga, piljio je u
svoje sklopljene šake dok je govorio, „Majkle, ovo ne valja.”
U tišini koja je usledila Barnard je uviđavno klimao glavom i čekao, a onda rekao glasom
malčice previsokim za njegovu figuru, „Mogu li da počnem? Gospodine Berde, kao što znate,
moja kancelarija ima nalog iz Engleske da podnese prigovor na neke vaše registrovane patente.
Poštedeću vas pravnih izraza. Namera nam je da se nagodimo brzo i razložno. U ovom trenutku,
želimo da otkažete sutrašnji javni događaj jer ugrožava interese našeg klijenta.”
Berdovo unutrašnje oko, poput mobilne studijske kamere, lagano je klizilo po stanu na
Dorset Skveru tražeći hrpu papira u kojoj su bili skriveni njegovi stari ugovori o zaposlenju.
Rekao je s ljubaznim osmehom, „A koji bi to bili interesi?”
„Bože blagi”, tiho je rekao Hamer.
„Godine 2000, moj klijent je fotokopirao dokument od trista dvadeset i sedam stranica za
koji znamo da je u vašem posedu. U pitanju su beleške gospodina Tomasa Oldusa pisane
neposredno pred njegovu smrt dok je bio zaposlen u Centru za obnovljivu energiju, u okolini
Redinga, u Engleskoj. Kopiju dokumenta pregledali su priznati stručnjaci, vodeći fizičari u
svojim oblastima, među kojima i profesor Polard sa Univerziteta Njukasl, a proučili su i neke
vaše patentne prijave. Njihovi nalazi, čije delove smo predočili i ovde prisutnom gospodinu
Hameru, daju nam osnova da verujemo da te prijave nisu bile utemeljene na vašim originalnim
radovima, već na radovima gospodina Oldusa. Krađa intelektualne svojine u takvim razmerama,
ozbiljna je to stvar, gospodine Berde. Po zakonu, radovi gospodina Oldusa su vlasništvo Centra.
Na to jasno ukazuju odredbe njegovog ugovora, koje možete i sami da pročitate.”
Berd nije skidao zainteresovan, ljubazan osmeh, ali u sebi je ovu pretnju ili prepreku
registrovao u vidu neprijatno uzburkanog pulsa, nalik na sinkopirano dobovanje bubnja, i ne
samo da mu je to pomutilo misli, nego ih je do korena saseklo, i na sekundu-dve bio je takoreći u
nesvesti.
Onda mu se puls ujednačio, i kao da se vratio u sobu i odnekud usvojio poslovan ton.
„Ukidanje sutrašnjeg događaja u velikoj meri bi ugrozilo kako naše tako i lokalne interese i
sasvim izvesno ne dolazi u obzir. A ionako je praktično nemoguće.” Poverljivo se nagnuo napred.
„Da li ste nekad pokušali da otkažete paradu Američkog ratnog vazduhoplovstva, gospodine
Barnarde?”
Niko se nije osmehnuo.
Berd je nastavio. „I druga stvar. Koliko se sećam, na koricama Oldusovih beležaka stoji
oznaka poverljivo. Na ruke profesoru Berdu. Rekao bih da je ta poverljivost narušena. Treće,
neposredno pred njegovu smrt, gospodin Oldus i ja radili smo intenzivno na veštačkoj fotosintezi.
Dolazio je u moju kuću, toliko često zapravo da mi je, kao što je svima poznato, na kraju i ženu
preoteo. Kad smo zajedno radili, moje je bilo da razmišljam i govorim, Tomovo da zapisuje. U
ovim našim demokratskim vremenima, gospodine Barnarde, nauka se i dalje drži hijerarhije,
nema razumevanja za jednakost. Previše je tu stručnosti potrebno, previše znanja. Pre nego što
postanu matore budale, stariji naučnici obično više znaju, po strogo objektivnim merilima. Oldus
je bio skromni postdoktorand. Moglo bi se reći da mi je bio lični sekretar. Otud i ta oznaka na
fascikli, na moje ruke i ničije druge. Imam na desetine, ako ne i stotine, stranica sopstvenih
beležaka o istoj materiji, a sve su uredno markirane i datirane, izvesno pre Oldusovog dosijea.
Ako vam je baš zapelo da trošite resurse Centra na sudski proces, staviću vam te beleške na
raspolaganje. Ali moraćete da mi platite troškove, a ja ću videti s advokatom da li da tužim
Brejbija za klevetu.”
Povijena leđa Tobija Hamera počela su stidljivo da se ispravljaju i u očima mu je zaiskrila
nada, ili zametak nade, dok je posmatrao svog ortaka.
Advokat je nastavio manje-više u istom stilu. „Imamo Oldusova pisma ocu gde iznosi
svoje ideje i nameru da ih predoči vama u tom dosijeu. Želeo je da iskoristite svoj uticaj kako bi
se obezbedila sredstva. Znamo iz mnoštva izvora da su u to vreme vaša interesovanja bila
ograničena na jedan novi model vetrogeneratora.”
„Gospodine Barnarde”, započeo je Berd spuštenim tonovima umilnog, nesalomivog
prekora. „Ja sam celi život posvetio svetlosti. Još od svoje dvadesete, kad sam napamet naučio
istoimenu pesmu Džona Miltona. Pre nekih dvadeset pet godina, primio sam Nobelovu nagradu
za modifikaciju Ajnštajnovog fotonapona. Nemojte mi samo govoriti da su moja interesovanja
ograničena, ili da su ikad bila, na vetrogeneratore. Što se Tomovih pisama tiče, nije on ni prvi ni
poslednji ambiciozan mlad čovek koji je preuveličavao svoja dostignuća pred ocem od koga je
još uvek bio finansijski zavisan.”
Berd je pritegao bademantil, pa glavom dao znak Hameru da se ne uzbuđuje.
Barnard se nije dao pokolebati. Mirno je prešao na sledeću tačku. „To nije ključno za naš
predmet, samo nam da je dodatni materijal. Imamo transkript snimka jednog govora koji ste
održali u hotelu Savoj, u Londonu, februara 2005. Smatramo da je gotovo sve što ste tada rekli
preuzeto iz pojedinih navoda u Oldusovom dosijeu.”
Berd je slegnuo ramenima. „A ti su navodi preuzeti od mene.”
„Imamo takođe”, rekao je Barnard, „Oldusove beleške iz godine pre vašeg susreta, koje
pokazuju da ga je duboko zanimalo globalno zagrevanje, ekologija, održivi razvoj, kao i sve vrste
proračuna, tačno ono što je razrađivao u tom svom dosijeu. I pre nego što mi kažete, gospodine
Berde, da je sve to na neki način pokupio od vas, iako vas tada nije poznavao, imajte na umu da
je naša kancelarija podrobno istražila svako javno predavanje, radio emisiju, intervju za medije,
novinski komentar, svaki kurs koji ste održali na nekom univerzitetu, i nigde se ni u naznakama
niste dotakli veštačke fotosinteze, niti makar jednom pomenuli klimatske promene ili obnovljivu
energiju tokom meseci i godina koji su prethodili smrti gospodina Oldusa i prelasku njegovog
dosijea u vaš posed. Pomalo iznenađujuće, zar ne, gospodine Berde, za javnu ličnost koja na tom
polju postiže revolucionarna otkrića?”
Hamer se ponovo skljokao, a Berda je konačno spopao bes. Šta radi ovaj lik iz vica u
njegovoj sobi, nasađen tako uspijeno na krevetu koji je samo pre nekoliko minuta podupirao
basnoslovne Darlinine obline? Berd je već bio na nogama, i jednom rukom je povlačio
bademantil da sakrije golotinju, a prstom druge upirao u Barnardovo lice. „Klimatske promene?
Zaboravili ste jednu sitnicu, da sam ja bio upravnik Centra dok Toma Oldusa nisam ni poznavao.
Bez pobede nema honorara, je li tako, gospodine Barnarde? Želite da se obogatite? Pa evo,
poruka za vašeg gospodina Brejbija. Recite mu da ja sitnog oportunistu prepoznajem na
kilometar. Napravili smo ovde nešto prekrasno pa bi sad i on da nam se prišlepa. A pritom je
dovoljno glup da misli kako će mu na sudu poverovati da je ovakav poduhvat plod mašte jednog
usamljenog postdiplomca. Od sutra će naše postrojenje snabdevati Lordsburg jeftinom strujom.
Recite gospodinu Brejbiju da to lepo pogleda na TV-u, a posle ćemo se videti na sudu.”
Dotle je i Barnard ustao i sada je pritiskao aktentašnu na grudi. Odmahivao je glavom, a
kad je progovorio, glas mu je zapinjao u grlu od neke nove emocije, uvređenosti ili ponosa ili
nekakve smeše jednog i drugog. „Ima tu još jedna stvar koju treba da znate. Nema više gospodina
Brejbija. Kraljica je prošlog meseca slavila rođendan i pozvala ga je tim svečanim povodom da
pristupi redu njenih plemenitih vitezova. Sada je on ser Džok Brejbi.”
Berd je huknuo od nestrpljenja i teatralno se pljesnuo rukama po čelu. Ali u Hamerovim
očima nazirala se panika. Ako Brejbi ima englesku kraljicu na svojoj strani, kakve su im šanse
pred engleskim sudom?
„Samo lupeta, Tobi”, rekao je Berd. „Nemoj da slušaš. To ti je kraljičina rođendanska
lista počasti. Ne bira ih kraljica lično, nema ona jebenog pojma o njima, i svi se lome da uđu na
tu listu, svaki klipan i karijerista iz nauke, umetnosti i državne službe koji sanja kako će se
šepuriti naokolo i umuvati među sitno plemstvo.”
Posle ove tirade zavladao je muk, a onda je Barnard uzdahnuo i krenuo oko kreveta prema
vratima. „Da li grešim, gospodine Berde, ili Njeno veličanstvo još nije stiglo da i vama uputi
poziv?”
Berd je procedio, „O tome nisam slobodan da govorim.”
Barnard je otpustio aktentašnu i sad mu se klatila uz koleno. I Tobi je već bio na nogama.
Barnard je rekao, „Pa sad, u ime ser Džoka Brejbija i Nacionalnog centra za obnovljivu energiju,
hoću još jednom da vas upozorim. Ako pristanete da otkažete sutrašnji medijski događaj i
pristanete da iznova razmotrimo situaciju s patentima, imaćete naše razumevanje i saradnju kao i
osiguranu ulogu u razvoju tehnologije koja zakonski pripada Centru. U protivnom, prvi naš potez
biće sudski zahtev za zamrzavanje svake eksploatacije dok se ovaj spor ne reši.”
Hamer, koji se okrenuo ka Berdu, izgledao je kao da će svakog časa pasti na koleno.
„Majkle, to bi moglo da nas unazadi za pet godina.”
Berd je odmahnuo glavom. „Ne, Tobi, kad ti kažem. Neće.”
„Britanska vlada”, rekao je Barnard, „ima duboke džepove, bar u ovom slučaju. Stalo im
je da Centar dobije te patente i da poreskim obveznicima pokažu pristojnu zaradu.”
 Hamer je pritezao revere Berdovog bademantila. „Slušaj, mnogo novca dugujemo. Niko
neće hteti da posluje s nama dok se ovo ne raščisti. A ni advokate ne možemo da platimo.”
„Sav uloženi rad je naš”, rekao je Berd odgurnuvši Hamerovu ruku. „Ako sad popustimo,
imaćemo sreće ako nas negde zaposle kao čistače klozeta.”
„Gospodo”, rekao je Barnard. „Skoro sam siguran da vam mi možemo ponuditi nešto
bolje. I u pravu je gospodin Hamer. Kad vest o našem pravnom prigovoru dospe do javnosti, ljudi
neće želeti da posluju s vama. Svakako je to u vašem interesu, da sutra ne dižete veliku prašinu.”
„Izraziću se najučitivije što mogu”, rekao je Berd. „Molim vas da izađete.”
Sa jedva primetnom grimasom na tankim usnama, Barnard se okrenuo i otvorio vrata.
Nad njegovim ramenom, narandžasta pustinja je bledela prelazeći iz žutih tonova u
blistavozelene.
Hamer, inače hladnokrvan tip, sada je zacvileo i utanjio, „Majkle, moramo nastaviti
pregovore! Gospodine Barnarde, čekajte, ja ću vas ispratiti.”
Advokat je nakrivio glavu u znak žaljenja. „U redu, ali nas zanima Berdov potpis”, i
iskoračio je u suton, a Hamer je pohitao za njim. Vrata su se zalupila, i Berd je čuo kako se
njihovi glasovi udaljavaju preko parkinga, Tobijev odjednom povišen, kao da preklinje, moli za
još malo vremena, da bi se zatim povukao pred Barnardovim nepokolebljivim mrmorom.
Sedeo je izvaljen u stolici tačno kao i ranije, razmišljajući i dalje o tuširanju. Prethodna
epizoda činila mu se kao mala drama odigrana samo zbog njegovog prosvetljenja. Poruke mu još
nisu prodrle do mozga. Svestan je bio da ga neki ogroman zid sprečava da nastavi sa životom i da
od njega ništa ne vidi. Misli su mu sada mirovale. Znao je jedino da Melisa i Katriona stižu za
manje od pola sata i da ih mora dočekati obučen. Nakon mnogo praznih minuta otišao je u
kupatilo i namestio se ispod tuša i onda tupo stajao, jedva svestan, dok mu je vrela voda dobovala
po temenu. Na neki šum, izvirio je iz kabine i oslušnuo. Bučno kucanje na vratima, jednom pa još
jednom. Nastupila je tišina, a zatim je palmtop zazvonio sa noćnog stočića i opet se začulo
kucanje, još glasnije. Hamer ga je dozivao i dozivao. Nestrpljiv, zacelo, da uđe i ubedi ga da
postane Brejbijev vodonoša.
Berd se vratio pod tuš, i kad je bio siguran da mu je prijatelj otišao, iskoračio iz kabine i
počeo da se briše. Vrela voda na koži obavila je posao. Osećao se osveženo i znao je šta će morati
da se desi. Sve zavisi od stava. Sutrašnje otvaranje mora se održati po planu. Možda su mu
nagradu preoteli, ali videće svet šta je on postigao. Ostaviće plameni trag za sobom. Ili još bolje,
ubediće nekog lovatora da mu pokrije sudske troškove u zamenu za postotak od dobiti. Najvažniji
gosti već su u hotelima u El Pasu, a drugi upravo pristižu iz pravca Silver Sitija. Sunce će
izgrejati, paneli će proizvoditi gasove iz vode, gasovi će pokrenuti generatore, struja će poteći,
svet će izvesno ostati zadivljen. Ništa ne sme da ugrozi kompilaciju Bitlsa i urlajuće mlaznjake u
niskom letu.
Sa peškirom zategnutim oko pojasa, zviždućući Yellow Submarine, vratio se u sobu,
promuljao po koferu i izvukao jednu košulju, zatim je istresao iz perioničkog celofana i kartona.
Šuškanje omota podsetilo ga je na još jedan pokretački faktor, neutoljenu glad. Pošto je odbio
branč, pa u zamenu pojeo lanč, s obrocima je bio u deficitu, što je ubrzo nameravao da ispravi.
Pronašao je čist donji veš i čarape - ko bi verovao da je nekad čarape navlačio stojećki - i
raspakovao svoje najbolje negužvajuće odelo. Oblačio se, naravno, za Melisu. Od pomisli na nju,
dok se pljuskao kolonjskom vodom pred ogledalom u kupatilu, odmah se vratio u sobu i nekoliko
minuta proveo ravnajući krevet. A od pomisli na Darlin, i na to kako će i gde svi oni noćas
spavati i kakve će tu reči pasti, duh mu se propeo kao zaplašeni konj i skrenuo na drugu stranu.
Pravac alkohol. Restoran preko puta ga ne služi. Iz pregrade u koferu izvadio je pljosku od srebra
i telećeg boksa punu holandskog džina, jenevera, toliko dobrog da se glatko mogao piti na sobnoj
temperaturi, a po izgledu nimalo različitog od vode. Cugnuo je gutljaj i stavio pljosku u džep.
Onda je zastao pred vratima i potegao malo duži gutljaj, pa izašao na ulicu.
Uvek taj trenutak blaženstva i slasti, na Britanskim ostrvima potpuno nezamisliv, kad,
istuširan i namirisan i odeven u čisto, iskoračiš iz klimatizacije u svilasto meku, nepobedivu
toplotu južnjačke večeri. Čak i u denaturizovanom sjaju neona na miništrafti u Lordsburgu, cvrčci
ili zrikavci - nikad nije znao razliku - nastavljaju sa pesmom. Nema tih para koje bi njih ućutkale.
Niti ima načina da se zabrani ili preproda taj savršeno ugraviran polumesec što visi nad
benzinskom pumpom.
Večeras, međutim, uživanje mu je preselo. Na desetak metara od vrata njegove motelske
sobe bio je parkiran crni leksus, a na vozačko sedište upravo se smeštao Barnard. Na suprotnoj
strani, čekajući da uđe, stajao je Tarpin. Dok je otvarao vrata, primetio je Berda i ukrućenim
kažiprstom napravio rez preko grla. Motor je kresnuo, farovi su se upalili, Tarpin se ukrcao sa sve
prtljagom i automobil je krenuo u rikverc da se izvuče sa parkinga. Ne znajući šta da misli, Berd
ih je posmatrao kako odlaze, i nije se pomerio ni kad su nestali sa vidika. Onda je slegnuo
ramenima i odšetao do recepcije da ostavi poruku za Melisu kako bi znala gde da ga nađe, pa
krenuo preko puta u Bluberi i stigao delimično već oporavljen. Neće on otići pod led.
Usudio bi se da tvrdi kako u Americi nema ni boljeg ni prijatnijeg mesta za obedovanje
od Porodičnog restorana Bluberi - specijalitet, stejk sa plotne za doručak. Neoprezni ateista
izvesno bi pronašao nešto zanimljivo i poučno u menonitskim traktatima na stočiću kraj ulaza.
„Srećan dom”, „Bračna ljubav”, i bliže njegovoj oblasti, „Briga za planetu”. Pored kase na izlazu
imali su svaštarsku radnjicu gde je i sam tokom osamnaest meseci kupio bar dva tuceta majica za
Katrionu. Sala je bila prostrana, sve kelnerice naoko bliske verzije Darlin, njene vesele rođake.
Navraćali su tu da prezalogaje policajci između smena, i pripadnici granične patrole,
kamiondžije, i oni izbečeni putnici sa Interstejta što sede sami, pa i porodice, naravno, hispanske,
azijske, belačke, često razuđene i protegnute oko tri ili četiri spojena stola. Ali čak i kad je gužva,
Bluberi bi delovao dostojanstveno i utišano, kao da u potaji žudi za pićem. Bilo je to umirujuće
anonimno mesto. Još mu se nijednom nije desilo da ga živahno osoblje prepozna kao redovnog
gosta. Interstejt 10 nalazio se u blizini pa je i promet bio velik.
Potrefilo se tako da mu i hrana odgovara. Dok je čekao na sto, nije morao da razmišlja o
izboru - uvek je naručivao isto jelo. Besmisleno bi bilo da zastranjuje. Odveli su ga do separea u
dnu sale. Da bi lakše dočekao predjelo, nasuo je pojaču dozu džina u praznu čašu za vodu i ispio
je nadušak kao da je voda, zatim nasuo još jednu. Sve je bilo užasno, ali nije se osećao baš tako
loše. Ako ništa drugo, bar onaj Teri više ne postoji. Ili to i nije tako dobra stvar? Melisa i Darlin,
teška brljotina. Ne može s tim da se suoči, ne može o tome ni da misli. Ali suočenje mu ne gine.
Pa onda i jadnik Tobi. Znao je da bi morao da mu se javi i objasni zašto demonstracija mora ići
po planu, ali nije sad imao snage za još jednu raspravu.
Da ne bi mislio na naručeno jelo - prošlo je već petnaest minuta, a obično im nije trebalo
više od pet - uzeo je da pregleda mejlove, i odmah uočio dve poruke koje su mu izmamile
zadovoljan uzdah. Prva je bila neformalni predlog od starog prijatelja, bivšeg fizičara koji je sada
radio kao konsultant u Parizu. Jedan konzorcijum elektrokompanija cenio bi doprinos Berdovog
„bogatog iskustva sa zelenim tehnologijama u projektu preusmeravanja javne politike na
bezugljeničnu nuklearnu energiju”. Nude mu solidnu šestocifrenu platu, kao i kancelariju u
Londonu, istraživača i službeni automobil. Pa sad, naravno. Mogli bi se tu naći dobri argumenti.
Nivoi CO2 stalno su u porastu a vreme ističe. Postoji uistinu samo jedan oproban i pouzdan način
da se proizvede dovoljno energije za rastuću globalnu populaciju, i što pre to bolje, dok ne stignu
novi problemi. Mnogi ugledni stručnjaci za životnu sredinu već su se priklonili tom gledištu, da
su nuklearke jedini izlaz, manje od dva zla. Džejms Lavlok, Stjuart Brand, Tim Flaneri, Džared
Dajmond, Pol Erlih. Naučnici i vrli ljudi svi do jednog. Na ovoj novoj skali veličine, jesu li
povremene havarije, lokalna curenja radijacije, baš najgori mogući ishod? Pa i bez havarija, ugalj
iz dana u dan stvara katastrofu, a posledice su globalne. Nije li zabranjena zona od 28 kilometara
oko Černobilja danas biološki najbogatiji i najraznovrsniji region u centralnoj Evropi, pri čemu
su mutacije svih vrsta flore i faune jedva malo iznad normale, ako i to? Uostalom, nije li
radijacija samo još jedno ime za sunčevu svetlost?
U drugom mejlu pozivali su ga da održi govor pred skupom ministara spoljnih poslova na
COP 15, grandioznoj konferenciji o klimatskim promenama zakazanoj za decembar. Za temu
koja mu je tako duhovno bliska, on je, činilo mu se, savršen izbor. Obavezno će se tamo pojaviti.
Stiglo mu je sada i predjelo, komadi narandžastog sira, zamočeni u jaja, uvaljani u prezle i so pa
isprženi u dubokom ulju, s kremastim umakom bledozelene boje. Savršenstvo, pa još u tako
izdašnim količinama. Čim je osoblje prestalo da se mota oko njegovog separea, nasuo je preostali
jenever. Jeo je brzo i stigao je već do poslednja tri kroketa, pitajući se da nije možda poneki bio
punjen pečurkama, a ne sirom, kad mu je pored tanjira zavibrirao palmtop.
„Tobi.”
„Slušaj. Imam gomilu loših vesti za tebe, ali najgore se već dogodilo, pre nekoliko
minuta.”
Berd je osetio napetost u glasu svog drugara, neki prigušen neprijateljski ton.
„Reci.”
„Neko nam je maljem porazbijao panele. Red po red, sve je otišlo u đavola. Rastureno.
Izgubili smo sve katalizatore. Elektroniku. Sve.”
Ovo se nije moglo progutati u jednom zalogaju. Berd je odgurnuo tanjir. Građevinski
posao. Koliko mu je Barndard platio? Dvesta dolara? Manje?
„Šta još?”
„Više se nećemo videti. Mislim da ne bih mogao da te gledam, Majkle. Ali ništa ne smeta
da znaš. Pregovaram s jednim advokatom iz Oregona. Preduzeću mere da se zaštitim od dugova
koji su na pravdi boga tvoji. Već dugujemo, ti duguješ, tri i po miliona. Ono sutra koštaće još
pola miliona. Pa sad ti lepo idi tamo i objasni svim onim čestitim ljudima. Osim toga, Brejbi će
da te odere, uzeće ti sve što imaš i što nemaš. A kod tebe kući, otac onog ubijenog momka ubedio
je vlasti da pokrenu krivični postupak protiv tebe, krađa i prevara, ukratko. Mrzim te, Majkle.
Jesi me lagao i jesi lopov. Ali ne želim ti da odeš u zatvor. Zato izbegavaj Englesku. Idi nekud
gde nemaju sporazum o ekstradiciji.”
„Ima li još nešto?”
„Samo ovo. Zaslužio si sve što te je snašlo. Jebi se.” Linija se prekinula.
Ovog puta je bez skrivanja protresao pljosku nad čašom. Ispale su dve kapi. Kelnerica mu
je stajala uz rame s prepunim tanjirom. Nadobudna tinejdžerka s kosom pedantno svezanom u
konjski rep, koja je na zubima nosila proteze sa raznobojnim staklenim perlicama. Mnogo ju je
koštalo da izgovori to što je imala.
„Gospodine? Mi ovde imamo bezalkoholnu pot... politiku?”
„Nisam znao. Strašno mi je žao.”
Uzela je činiju s tri ohlađena kroketa i spustila pred njega glavno jelo. Četiri pileća
odreska bez kožice, nafilovana sa tri tanka stejka, cela stvar zamotana u slaninu, s prelivom od
meda i sira, i garnirana dvaput pečenim krompirima u ljusci već ogrezlim u puteru i krem-siru.
Poduže je zurio u tanjir. Begunac od ekstradicije, ako je veran klišeu, pali za Brazil. Šta
kad bi kupio kartu za Sao Paulo i sklonio se kod Silvije? Divna je to žena, čak i zanimljiva. Nije
to ni tako loša zamisao. Ali nemoguća. Da bi se utešio, posegnuo je za nožem i viljuškom i
odmah se presekao ugledavši onaj čirić, melanom na nadlanici. Narastao je, činilo mu se, otkad
ga je zadnji put video, i goreo je purpurnomrkim sjajem pod fluorescentnim svetlima Bluberija.
Hoće li se sad i time baviti, uza sve ostalo? E baš da neće. Srediće se to samo od sebe. A ni sutra
neće otići na gradilište da pregovara sa gnevnom ruljom. I neće spasavati svet.
Odložio je escajg a da ga nije ni upotrebio. Najviše je želeo da ode sam u neki bar i sedne
za šank sa čašom skoča. Nije bilo daleko, mogao je da prošeta do Četvrte ulice. Ali ipak je rešio
da ide kolima. Taman se spremao da mahne kelnerici da mu donese račun kad je čuo nekakvo
komešanje na drugom kraju sale. Osvrnuo se i ugledao Melisu, rumenih obraza i odevenu u jednu
od onih njenih živopisnih karipskih haljina s krupnim zelenim cvetovima na crveno-crnoj
podlozi. Žustro je prošla pored natpisa „Molimo sačekajte slobodan sto”, a odmah za njom,
nekim čudom, pojavila se Darlin, i obe su izgledale usplahireno, razjareno i razdešeno, kao da su
se maločas napolju potukle. Sada su krenule u potragu za njim. Na metar ispred njih išla je
Katriona, sa dečjim rancem koji je stvarao utisak da joj se na ramena okešalo neko mladunče
koale. Prva je spazila oca i zatrčala se ka njemu, da ga prisvoji, sve poskakujući između zbijenih
stolova. Pridigavši se da je dočeka, Berd je u srcu osetio čudan treptaj, neko nadimanje, ali
sumnjao je dok je širio ruke prema njoj da će mu iko više poverovati ako pokuša da ovo predstavi
kao ljubav.
 Apendiks

Uvodna reč profesora Nilsa Palsternake iz Švedske kraljevske akademije nauka

(Prevod švedskog teksta)

Vaše visosti, vaša kraljevska veličanstva, dame i gospodo,

To što me vidite kako stojim ovde pred vama govori u slavu fotopigmenata u vašim očima
koji upijaju svetlost. To što nam je svima ugodno toplo, uprkos ciči i mrazu na stokholmskim
ulicama, dugujemo milosti lišća u karbonskim šumama koje je svojim fotosintetičkim
pigmentima upijalo sunčevu svetlost i ostavilo nam naslage uglja i nafte. Ovo su samo neki
jednostavni primeri uzajamnog dejstva zračenja i materije kao osnove života na zemlji. Krajem
četrdesetih godina, Fejnman i Švinger došli su do fundametalnih fizičkih uvida u ovu interakciju,
a već sedamdesetih, većini fizičara činilo se da je to zaključeno poglavlje te da istraživanja
osnova fizike kreću u novom smeru, bilo ka širim kosmičkim razmerama ili ka onome što se
odigrava dublje unutar atoma. Čekalo ih je, međutim, jedno iznenađenje.
Solvejeva konferencija je veliki događaj u kalendaru svakog fizičara. Na skupu održanom
1972, pred sam kraj popodnevne sednice, iz dubine sale začuo se jedan povik. Svi su se osvrnuli,
da bi videli Ričarda Fejnmana sa svežnjem papira u uzdignutoj ruci. „Magija!”, uzviknuo je, pa
krenuo da se probija napred, a zatim, izvinivši se predsedavajućem, preuzeo govornicu. Tokom
pet minuta intenzivnog, razmahanog izlaganja, objasnio je kako je jedan problem nad kojim je on
dugo lupao glavu uspeo da razreši mladi istraživač po imenu Majkl Berd.
Taj solvejski „magijski momenat” ušao je, naravno, u istoriju, i nije teško videti zbog
čega je Fejnman tako strastveno reagovao na ideje iz Berdovog rada. One su, naime, ukazivale da
određeni dijagrami koji oslikavaju interakciju svetlosti sa materijom podležu jednoj novoj vrsti
suptilne simetrije koja umnogome pojednostavljuje proračune. U popularnim predstavama,
kvantna mehanika opisuje nešto veoma malo; i tačno je, zaista, da samo veoma mali sistemi s
lakoćom mogu da održe koherenciju, to jest da ostanu izolovani od svog okruženja. Međutim,
Berdova teorija nam je otkrila da se događaji koji prate interakciju zračenja i materije prostiru
koherentno u velikim razmerama s obzirom na veličinu atoma; štaviše, način njihovog prostiranja
podseća na dijagram toka za neki složeni sistem, skicu kojom bi inženjer predstavio
funkcionisanje naftne rafinerije, recimo, ili logički sled postupaka u kompjuterskom programu.
Ovo je do te mere preobrazilo naše razumevanje fotoelektričnog efekta da danas govorimo o
Berd-Ajnšajnovoj konflaciji, s tom povlakom od koje se svakom fizičaru penje jeza uz kičmu, a
Berdov rad svrstalo u plemenitu lozu poniklu iz Ajnštajnovog revolucionarnog rada objavljenog
1905.
Sa svojim genijem za popularizaciju, Fejnman je smislio i jedan trik, društvenu igru koja
demonstrira osnovna načela Konflacije. Za izvođenje je potrebno šest kaiševa ili traka koji se
izukrštaju i prepletu tako da tvore ljupku šaru. Onda šestoro ljudi uhvate po dva slobodna kraja i
svako izdigne svoj čvor kako bi ga i ostali videli. Posmatrači se lako mogu uveriti da je uvezani
čvor nerazmrsiv i da nema nade da će ga iko razvezati osim ako bi učesnici pustili svoje krajeve.
Potom svaki učesnik s prvim do sebe izvodi neku vrstu kantri plesa sa obrtanjem, što naizgled
samo još više zateže čvor. Ali onda, na dati znak, učesnici potegnu svoje krajeve, i na
zaprepašćenje okupljenog društva, kaiševi se razvežu. Fejnmanovo „karo ćebence” postalo je
omiljeno među profesorima fizike, i verovatno da nema mladog studenta fizike koji nije
učestvovao, a u nekim slučajevima upoznao i svog budućeg supruga ili suprugu, u toj veseloj
pometnji.
Ovo nam pokazuje topološku bit Berdove ideje: delovanje grupe (vanserijske Lijeve
grupe E8, jedne od kabastijih stanovnica platonskog carstva) koja raspliće i koreografiše složene
interakcije svetlosti i materije, da bi ih razvila u sled logičnih postupaka. Suština magije, onaj
potez čarobnjakovog štapića, leži u međusobnom dejstvu tih operacija, a to nas podseća na
Ajnštajnov opis Borove atomske teorije kao najvišeg izraza muzikalnosti u misaonoj sferi. Po
rečima filozofa Fransisa Bejkona:
Najumilnija i najbolja Harmonija nastaje, ne kad se svaki Član ili Instrument sam za sebe
čuje, već u Konflaciji, kad se svi u jedno sliju.
Profesore Majkle Berde, ovogodišnja Nobelova nagrada za fiziku dodeljuje vam se za
fundamentalni doprinos našem razumevanju interakcije materije i elektromagnetnog zračenja.
Čast mi je da vam prenesem najsrdačnije čestitke Švedske kraljevske akademije nauka. A sada
vas molim da pristupite i primite Nobelovu nagradu iz ruku Njegovog veličanstva kralja.
 Zahvalnost

Zahvalan sam Dejvidu Baklandu i programu Cape Farewell koji su me pozvali na

putovanje u Spicbergen februara 2005 - ovaj roman se začeo na jednom zaleđenom fjordu. Dr
Grejem Mičison iz Centra za kvantnu informatiku u Kembridžu pružao mi je nesebičnu pomoć u
oblasti matematike i fizike. Sve preostale greške su moje. Mičison je takođe ljubazno iskopao
obrazloženje za Nobelovu nagradu Majkla Berda. Dugujem zahvalnost profesoru Džonu
Šelnhuberu, direktoru Instituta za klimatska istraživanja u Potsdamu, i Štefanu Ramštorfu iz istog
instituta, dr Dagu Arentu, Džejmsu Bosu i profesoru Džonu A. Temeru iz Nacionalne laboratorije
za obnovljivi razvoj u Goldenu, Kolorado, Malkomu Makaloku sa Odseka za inženjerske nauke
na Oksfordu, profesoru Majku Dafu sa Imperijal koledža, Filipu Dajmondu iz Instituta za fiziku,
Timu Gartonu Ešu i, kao i uvek, Analeni Makafi. Hvala Danu Bukmanu što mi je ustupio svoju
kuću u Nju Meksiku, i Gregu Karu za njegovu kuću u San Veliju, Ajdaho. Dužan sam da
pomenem i mnoštvo knjiga i članaka iz klimatologije i srodnih oblasti, kao i jedan dijalog Stivena
Pinkera i Elizabet Spelke sa sajta edge.org. Iznad svega, zahvalan sam Volteru Ajzaksonu, piscu
izvrsne biografije Ajnštajn.