Simbolički karakter kulture

U filozofiji, sociologiji, antropologiji (nauci o čoveku) bilo je pokušaja da se odredi pojam

čoveka, a time, posredno, i pojam kulture. O tome govore brojne definicije čoveka. Navedimo
samo neke od njih:

Čovek je zoon politikon ("politička životinja"-Aristotel);

Animal rationale mortale ("smrtna racionalna životinja"-sv. Avgustin);

"Čovek je biće koje hoće, a ne samo biće koje mora" (Šiler);

"Čovek je prvi slobodnjak u prirodi" (Herder);

"Homo sapiens" (Čovek - svesno biće);

"Čovek je najslabija trska, ali trska koja misli" (Blez Paskal)

Može se zapaziti da nema saglasnosti o tome šta čini suštinu čoveka. Vidimo da je težište ili
na čovekovoj racionalnoj, svesnoj prirodi ili na njegovoj slobodi i sposobnosti da se bavi
društvenim poslovima ili pak na njegovoj odlučnosti da se suprostavi ćudima prirode.

Nema sumnje da je čovek, prema tačnom zapažanju De Ružmona, pre svega biće koje aktivno
učestvuje "u svemu što predstavlja stvaralaštvo u prirodi, istoriji i u duhovnom životu". Ipak
se postavlja pitanje šta je to što čoveka suštinski razlikuje od svih drugih bića, i što mu
omogućava ne samo aktivan, već i preobražalavački stav prema svetu i stvaranje vrednosti. Tu
osobenu prirodu ljudskog bića najbolje izražavaju Ernst Kasirer i Lesli Vajt, prema kojima je
čovek pre svega animal symbolicum - dakle "simbolička životinja". Jednostavno rečeno:
čovek je biće koje stvara simbole. Celina svih tih simbola čini kulturu. Ova odredba je
prihvatljivija od prethodno navedenih.

Pre svega, u nastajanju simboličkih tvorevina: u jeziku i verovanjima, umetnosti i

vrednostima učestvuje celokupna čovekova priroda-i svesna, racionalna sposobnost,
sposobnost planskog menjanja sveta, ali ništa manje i njegove emocije, čula, imaginacija, kao
i čovekova psiha.

Ova višestrana sposobnost čoveka dolazi do izražaja već pri pravljenju oruđa u tzv.
materijalnoj sferi. Zbog toga nam izgleda prihvatljiva odredba po kojoj se "kultura" shvata
kao simbolička aktivnost, a koju je definisao Andre Pjetr: "Kultura je i intelektualno osvajanje
sveta, ali ona je i svojevrstan estetski smisao, izvestan afinitet duha, ponašanja, ukusa, stila, a
to je mogućno steći samo uz pomoć dugih tradicija".

Ovom određenju nedostaje isticanje aktivne i stvaralačke uloge čoveka kao kulturnog bića.
Zbog toga je francuski socijolog Dimazdje smatrao da kultura neizostavno mora da obuhvati i
čovekov rad i porodične dužnosti ali i duhovne vrednosti i dokolicu.

1
A.4. Pojam simbola

Prvo ćemo objasniti šta se podrazumeva pod simboličkim ponašanjem čoveka. Upoređivanje
čovekovih aktivnosti sa ponašanjem životinja najbolje ukazuje na specifičnu razliku između
simboličkog i nesimboličkog ponašanja. Kada čovek kašlje, češe se, jauče u nevolji, kada se
proteže, pokreće delove tela - sve je to u osnovi "nesimboličko ponašanje". Dakle, ono nije
svojstveno samo i jedino čoveku, već i višim sisarima. Međutim, kada čovek razgovara ili
opšti sa drugim ljudima, služeći se "artikulisanim govorom", kada se koristi mađijskim činima
ili se u crkvi skručeno moli, ispoveda grehe, kad tumači snove ili crta bizona na zidu pećine,
najzad, kada ide u rat u ime "krsta" (u krstaškim ratovima), ili je u stanju da izdrži najveće
muke u koncentracionom logoru čvrsto držeći u ruci Davidovu zvezdu, kada pravi alatke za
rad - onda se za takvo ponašanje kaže da je "simboličko", i da je svojstveno jedino čoveku.
Nije slučajno Lesli Vajt utvrdio da je "simbol ono što je preobrazilo čoveka od obične
životinje u ljudsku životinju", te da "bez simboličkog opštenja mi uopšte ne bismo imali
kulturu". U toku evolucije od primata čovek se pojavio onda kada se kod njega pojavila
sposobnost za simbolizovanje i kada je postao sposoban da to izrazi.

Razumljivo je da se nameće pitanje: Šta uopšte znači simbol? Ova reč dolazi od grčkog izraza
symbolo - u smislu "znaka, znamenja". Najjednostavnije, kao što list hartije ima dve strane,
tako i simbol ima dva lica: sa prednje strane on je fizička, materijalna stvar, dakle, on mora
biti, najpre, nekakav predmet, zvučni signal, koji ja zapažam, vidim, čujem, mogu da
dodirnem, a zatim, mene, kao ljudsko biće, prisustvo toga što vidim i čujem, nagoni da
zamislim "nešto drugo", što se nalazi s one druge strane "čulnog". To je neki nematerijalni,
samo nama ljudima shvatljivi smisao.

Uzmimo jedan primer: vidimo čoveka koji drži u ruci "srebrni krst" i pri tom polazi na
streljanje, visoko uzdignute glave. Očigledno je da ovaj čovek ne drži metalni predmet u ruci
zbog njegove novčane vrednosti, već stoga što u tom metalnom liku "vidi dublji smisao",
opravdanje svoga stradanja ali i viši smisao svoje borbe, "Krst", a ne činjenica što je to
novčano vredan srebrni predmet, izražava, ili bolje rečeno: simbolizuje veru rodoljuba u
pravdu, u drugi i bolji život posle smrti. "Krst" je simbol nade da se vlastiti život stavlja na
oltar radi izvesnije egzistencije svojih najbližih.

Jednom reči, značenje ili vrednost simbola nikako ne zavisi od "svojstva njegovog fizičkog
oblika niti su određeni njima: boja žalosti može biti žuta, zelena, ili bilo koja druga boja". Iz
toga je sasvim razumljivo, kako je jednom rekao engleski filozof Xon Lok, da simboli "stiču
svoje značenje tako što im ga ljudi proizvoljno nameću".

2
Simbol je, dakle, naša ljudska zamisao, naša projekcija, da u čulnim predmetima "vidimo" još
i nešto drugo, što životinja nikako nije u stanju da shvati. Eto, upravo ovo obeležje posjeduje
sve tvorevine kulture: pesma kao i crtež, katedrala i knjiga, mit i jezik, moralni čin.

Uostalom, da li je uopšte moguće da neka životinja, mačka, pas ili majmun, razume smisao
koji ima krst za jednog hrišćanina, ili činjenica da je kod evropskih naroda crna boja izraz ili
simbol žalosti, dok Kinezi u istoj situaciji koriste belu boju?

Američki teoretičar kulture Lesli Vajt kaže: "Svekoliko ljudsko ponašanje nastaje upotrebom
simbola. Simbol je preobrazio naše antropoidne pretke u ljude i načinio ih humanim. Sva
civilizacija je nastala i održava se jedino upotrebom simbola". Na jednom drugom mestu Vajt
još jasnije određuje pojam simbola i kulture: "Kultura je jedna organizacija pojava - akata
(modela, ponašanja), predmeta (oruđa), ideja (verovanja, saznanja) i osećanja (stavova,
vrednosti) - koja zavisi od upotrebe simbola.

Kultura je nastala kada je nastao čovek.... koji može da govori i da upotrebljava simbole".
Ovu defeniciju, koja prenaglašava ulogu čovekove duhovnosti, treba dopuniti odredbom
čoveka kao svesnog praktičnog bića, na čiji je dalji razvoj presudno uticao pronalazak vatre.
Preobražavajući prirodu, čovek, dakle, stvara jednu "drugu prirodu" ili kulturu, društvenu
zajednicu.

Od svog postanka čovek se uvek bori da očuva svoje biološko biće, ali i da zadovolji još
jednu drugu i dublju, duhovnu potrebu. Verovanjima i običajima, umetnošću i plesom, mitom
i legendama o nadljudskim bićima, on zadovoljava upravo takvu svoju težnju. Iako je čovek,
doduše, i smrtno, prolazno biće, uostalom, kao i sva druga bića u prirodi, ipak, on je jedini u
svetu koji je svestan svog neumitnog kraja. Zbog toga i čini izuzetan duhovni, simbolički
napor kako bi se toj sili koja ga ruši, tom stanju haosa koji nagriza njegov opstanak,
adekvatno suprostavio svojom težnjom ka večnom.

Ivo Andrić je u svojim Znakovima pored puta sasvim tačno zapazio: "Misao o večnosti i
životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu".

“Svaka se kultura može posmatrati kao skup simboličkih sistema u kojima prvo mesto pripada
jeziku , bračnim pravilima , ekonomskim odnosima , umetnosti , nauci i religiji “. Simoliku ,
odnosno simbolizam predstavlja teološku , filofofsku , esteticku školu cija dela nemaju
literalnoili objektivno značenje vec su ona simbolički i subjektivni izraz osecanja i mišljenja.
Kada govorimo o simbolima u religijama hrišcanskoj , islamskoj , indijskoj …i drugim
kulturama.Ti simboli predstavljaju psiholosko bogatstvo. Simboli u religiji nisu prost skup
simbola , vec imaju mnogo dublje značenje. Simbol ima latentni smisao.Skrivenost njenog
sadržaja budi radoznalost. Zasto se svakim danom povećava broj ljudi koji se interesuju za
tumačenje simbola. Simbol sam po sebi za laika nema nikakvog smisla ali ako se upustimo u
tumačenje otkrivamo širokaznačenja na izgled običnih znakova.Njihov sadražaj oduševljava
3
svakog pojedinca. Svaki simbol u svojoj šarolikosti smisla ima dve osobenosti,kako tvrdi
Edvard Sapir (1984)Ogledi iz kulturne antropologije.(st.23-274).Beograd:Prosveta “Prvu
možemo nazvati referencijalnom simbolikoma ona obuhvata forme kao što su oralni govor,
pismo , telefrafska šifra , nacionalne zastave , signalisanje zastavicama , i druga ustrojstva
simbola koja su utanačena kao ekonomična sredstva u referencijalna svrhe. Drugi tip
simbolike je podjednako ekonomičan a moze se nazvati kondenzacijskom simbolikom , jer
predstavlja veoma zgusnutu formu ponašanja kojom se zamenjuje neposredno
izražavanje”.Suština simbolike potiče od samog korena reci.Simbolika je rec koja potice od
grčke reči symbolikos što označava skup znakova kojima se izražavaju najrazličitiji pojmovi i
ideje.Simbolika kulture dakle predstavlja način da se izraze pojmovi i ideje kulture jednog
naroda