О ускоцима

Ускоцима или пребезима су се називали припадници јужнословенских народа који су

избегли са османлијске територије и „ускакали” у пограничне крајеве Аустрије и
Млетачке републике. Као герилски одреди, одатле су упадали на турска подручја и
вршили изузетне подвиге и јуначка дела. Ускоци у Јадранском приморју остали су живо
упамћени како у историјским документима, тако и у усменој епској традицији и у
колективном памћењу народа. Многи елементи ове херојске борбе, као што су удари на
куле турских бегова и јуначки мегдани, сукоби унутар чете, верни јатаци и неверни
побратими, разбијање трговачких каравана и др., непосредно су очувани у народним
песмама. Ускочка четовања трају пуна два века и представљају нарочиту врсту хајдучије.
Велики ускочки центри у 16. веку били су Клис и Сењ. Глигор Станојевић је у књизи
Сењски ускоци забележио следеће: „Ускоци су били људи посебног соја. Још на
савременике ускоци су остављали ванредан утисак својим физичким изгледом и ратним
врлинама. Млечани су им и признавали и негирали храброст, али човјечност им нијесу
никада приписивали. Ускоци су били ’лијепи људи и по природи снажни’. Стасити и
витки, са густом брадом и перчином наврх главе, обучени по ускочки и лако наоружани,
својом појавом скретали су пажњу и уливали страх и поштовање. О њиховој хитрини,
умјешности и снази постојале су многе анегдоте. Људи су вјеровали, а и сам онај што је
причао да је својим очима видио, како је један ускок ухватио зеца у трку. Њихова одјећа и
њихово наоружање били су у складу са њиховим оперативним задацима и временским
условима”. Након расељавања ускока из Сења, ускочку традицију у Приморју достојно
настављају котарски ускоци. Централне фигуре међу котарским ускоцима били су Петар и
Илија Смиљанић, Јанко Митровић и Стојан Јанковић, Вук Мандушић, Јован Шандић и
др.; Илија Смиљанић је у историји и у традицији упамћен као велики јунак. Због исказане
храбрости, млетачке власти су му доделиле једну кућу у Задру. Забележено је његово
јунаштво у борбама с Турцима под Гламочем и Книном (1653). Жена му је била
муслиманка из богате и угледне породице, а по крштењу добила је име Ката. Илија
Смиљанић је један од ретких которских ускока о коме је у архивским изворима забележен
физички опис. У једном документу, по одлуци млетачких власти, додељена је награда од
четири дуката месечно „Илији Смиљанићу, ниска стаса, црномањасту, оспичаву,
шаровитих очију, младу, кестењастих бркова”. Јанковић Стојан је најславнији од
четворице синова которског сердара Јанка Митровића („од Котора Јанко”). Стојан је,
према архивским документима, рођен у Жегору око 1635. године. Седео је у Будину,
Исламу и Задру. Истакао се у Кандијском и у Морејском рату. Погинуо је у нападу на
Дувно 1687. године. Прва жена му се звала Винка, односно Вука, а друга је била Гркиња
Антонија Реци. Зна се да се једна његова рођака била удала за Димитрија, брата
харамбаше Баја Пивљанина, те су се најславнији јунаци у Приморју међусобно ородили
тесним породичним везама. Извори говоре о великом јунаштву прослављеног сердара
Стојана Јанковића. Предводио је ускочке походе у Лику и у Херцеговину. Превео је,
снагом свога имена и ауторитета, немали број хришћанског живља из турске на млетачку
територију. Више пута је био рањаван у биткама. Истакао се у биткама код Книна,
Гламоча и на Грахову. Што се тиче Ива Сенковића, као историјског модела за епски лик
Ивана Сењанина послужио је чувени сењски ускочки војвода Иван Влатковић. У
историјским изворима помиње се под презименом Влатковић, Влатко, Иван Ладко или
Латко. Али, наилази се и на презиме Новаковић, односно Новаковић-Влатковић. Старином
је из Херцеговине. У рукописним збиркама 18. века јавља се као Иво Сењанин или Иван
од Сења, барјактар Иво у чети Сењанина или као Иво од Сења. У Вуковим збиркама је
Иван Сењанин или Иво Сенковић. Ова историјска личност први пут се у архивским
изворима помиње 1596. године.
Песме о ускоцима представљају ускочки живот пун борбе и опасности, што је посебно
истакнуто у песмама Сењанин Тадија и Смрт Сењанина Ива. Као и хајдуци, и они су
морали бити спремни да претрпе ужасне муке у случају да буду ухваћени. Овај аспект
ускочког живота сликовито представља Сењанин Тадија на примеру одраног овна и јарца.
Сукоби са Турцима описани су у песмама Сењанин Тадија и Иво Сенковић и ага од
Рибника. Песма Смрт Сењанина Иве чува успомену на ускоке као на пљачкаше (Добро,
мати, у земљи Талији:/ Доста, мајко, робља наробисмо,/ А јошт више блага задобисмо).
Једна од заједничких особина свих ускока у обрађеним песмама је изузетна храброст и
јунаштво. Тако, Иво Сенковић, готово дечак, излази на мегдан искусном и прослављеном
турском јунаку – аги од Рибника. Исту храброст показује и малена чета Сењанина Тадије,
која се усуђује да покуша да зароби озлоглашеног турског јунака Хасан-агу куну и
његових тридесет војника.