Филолошки факултет у Београду

Семинарски рад

Тема

Бајроноски јунак: Чајлд Харолд

Предмет: Поезија романтизма

Предавач: Бранислава Миладинов
Студент: Марија Љевнаић
Број индекса: 100297
marijaljevnaic@gmail.com

15.01.2015. godine
 Beograd

Аутор Петар Торслев у својој књизи ,,Бајронов јунак“ објашњава да постоји

породица ,,Романтичних ликова“. Две главне особине одређују ове ликове: њихов
сензибилитет и сатанизам.

Сензибилитет се дочарава тако што чланови ове породице цене природну

лепоту, имају бескрајне капацитете за осећања посебно за нежношћу и страсти у
љубави. Ове особине приписује индивидуалистичкој нарави и субјективности, на
којима се у романтизму инсистира.

Другу осбину, је теже на први поглед објаснити. Ова особина произилази из

негативног лика Милтонове песме. Поред тога, јако важан разлог за развијања
херојског сатанизма лежи у пијетизму који се појављује крајем 18.века. Сатанизам о
којем овај аутор говори у себи носи облик побуне. Уколико се осврнемо на
романтизам, приметићемо да је за овај покрет карактеристична побуна у име
индивидуалности. Стога, не треба да нас чуди зашто је сатанизам, који се може
објаснити као индивидуална побуна била једна од две најважније особине
романтичног хероја.

Аутор истиче да су најважнија два представника у породици ,,Романтичних

ликова“: У Немачкој је то Гетеов Фауст, док је у Енглеској Бајронов Чајлд Харлд.

За дела Бајрона карактеристичан је посебан тип јунака, чији се велики део

особина може приписати самом песнику. Тај тип јунака се зове бајроноски јунак.
Бајроновски јунак је идеалзован карактер којег одликују таленат, страст, презир
према друштву, недостатак поштовања према рангу или привилегијама, тајна
прошлост, ароганција, самодеструкција.

Одлика Бајронског јунака је да је врло млад, али му је досадно у свету. Осећа

да не припада околини, због чега нигде не може да се прилагоди. Он је старачки
заморен, засићен. Његово засићење се манифестује његовом досадом. Он је отупео
на лепоту, уживања. Сваки хедонистички аспект је у њему мртав. Емоције немогу
да га покрену. Не псотоји ниједан фактор који може да делује на њега како би се он
активирао. Ништа не може да привуче његову пажњу нити да га заинтересује. Оно
што је занимљиво његовим вршњацима у њему рађа досаду. То ствара јаз између
њега и света. Због досаде1 која га стално прати не може да се укопи у околину.

Досада која га прогони, нагони га да стално трага за уживањима. Он тражи

забаву, која би испунила празнину у његовој души. Али у томе не успева. Због тога
постаје циничан, а себе види као жртву енергије које га чине пасивним, сматра себе
жртвом света.

Владати се бајроновски значи презирати конвенционални морал који је

лицемеран, борити се против сваког вида лицемерја, изазивати субдину, осећати се
обележеним и предодређеним за трагичне догађаје. Бајроноски јунак има посебан
начин облачења и понашања. Он је хладан пред светом и пред самим собом. Он је
зловољан и намргођен, неумоњив осветник. Али интимно пати од кривице што се
огрешио о морал, душевни и природни, па те недостатке прекрива својим ставом.

Мобилност и иронија две су најчешће одлике Бајронових јунака. Мобилност

је подједнако физичка колико и психичка категорија, она је подложност тренутним
импресијама, меркуријанска хировитост и променљивост.

Поема ,,Чајл Харолд“2 је прича о путовање младог, пркосног Харолда по

Португалији, Италији, Грчкој и Алпанији.пркосном јункау који лута светом. Реч је о
наративној поеми која је писана у спенсеровској стофи, које имају девет стихова, са
распоредом рима абаб бцбц ц, осам јампских десетераца са једним јампским
дванестерцем на крају.

Тип романтичног ходочасника попут Харолда, је био популаран пре Бајрона.

Ходочашће Чајлда Харолда предсатвља сентиментално – историјски водич кроз
Западну Европу и Блиски исток, а од типичних путописа разликује се наглашеним
лиризмом и историјским реминисценцијама. Мотив путовања је централни мотив

1
Одлика којом се Бајронов јунак разликује од предходних књижевних јунака романтизма јесте
осећање непобедиве досаде коју јунак не уме да превазиђе. Досада, “болест века“, мотив је који ће
афирмисати и други уметници кроз своје стваралаштво у 19. веку дајући јој многа имена, међу
којима ће најпознатије бити “чамотиња“. То је уједно и једина особина коју Гетеов јунак не поседује
и која га дистанцира од потпуног поређења са Бајроновим јунаком.
2
Поема настаје у току девет година (1809.-1818.). Након појављивања прва два певања (1809/1810),
Бајрон постаје славан песник. Напушта Енглеску 1816, када објављује трећи део, док је четврти
објављен 1818. године.
који неповезане делове спева држи на окупу. Овакву структуру можемо да нађемо и
у „Одисеји“ на приимер. Међутим, разлика између ова два мотива је у функији. Код
,,Одисеје“ путовање служи као оквир у које се приказују авантуре, пустоловиме или
препреке на путу. Са друге стране, путовање Чајлда Харолда је безциљно. Функција
догађаја и путовања је да се искажу емоције главног јунака. Харолд је јунак који у
себи носи ,,светски бол“. Он је прогоњени анђео, несваћен од своје средине и због
тога мора да лута. Емоције које исказује јунак подстакнуте су врло често пејзажима.
Бајронов пејзаж не исцрпљује се природним описима лепоте земаља кроз које
Харолд пролази, већ свако место служи као повод за опис субјективних јунакових
доживљаја и за историјске реминисценције.

Јунак ове поеме, Чајлд Харолд оличава песника да се може рећи како је он
његово друго ја. На почетку поеме Бајрон користи заменицу „он“ када пева о свом
јунаку да укаже на дистанцу између аутора и јунака, али се полако та дистанца
смањује и на крају се јунак и аутор стапају у једно у четвртом певању. У једном од
предговора своје поеме Бајрон се дистанцира од свога јунака, супротставља се
закључцима који воде изједначавању аутора и јунака.3

Поему прати поетика којој се предаје главни јунак. Патетику видимо још у
првом стиху у речима „збогом, збогом!“ која се наставља у другој строфи у
исповедном гласу јунака. Свануће нови дан, он ће опет моћи да поздрави небо и дан
али не и домовину коју назива мајком. Тугу појачава и слика дома коју замишља:
двори су пусти, коров је свуда, огњиште се угасило а једини који жали за
господаром је пас који завија на вратима.

Чајлд Харолд је штитоноша, кандидат за витеза. Он путује на ходочашће. Не

путује у летовалишта и купатила која су модерна, већ у крајеве који су егзотични.
Његово ходочашће нема за циљ да изврши неки завет, већ је његово путовање
симбол ходочашћа тадашње елите која је у потрази за нечим новим, аутентичним,
егзотичним.

3
У витезу Чајлду Харолду читалачка публика Енглеске видела је самог Бајрона, што је устави била
његова намера – витез Харлод је идеализовани Бајрон, онакакв какав је Бајрон желео да буде – млад,
лепог физичког изгледа, привлачан женама, потајно је говорио о свом развратном животу и
романтичним путовањима.
 Главни јунак, засићен овим светом, усамњен, поносит, лута од места до
места покушавајући да побегне од самног себе и демона који је као пакао у његовој
души. Једину утеху овом хероју пружају места на којима је природа раскошном
лепотом уредила пејзаж, или места где су се некада одигравале главне битке за
слободу. Чајлд Харлд је засићен баналнихих уживања и свега другог што зато
тражи разоноду у страним земљама.

Чајлда Харолда мучи егзистенцијална досада младог човека. Он је перано

испробао све у животу и сада може да погебне од претешког греха. Лек овом греху
покушава да нађе у љубави. ,,Љубав јесте неопходна бајроновским јунацима али
понајвише и најчешће тек као моћни, неисцрпни извор патње.“4

Прво певање настаје као резултат песниковог путовања по Португалији и

Шпанији, док друго настаје након Бајроновог путовања по Грчкој и Албанији. За
оба певања су карактеристични исти мотиви. У првом плану се налазе два мотива:
природне лепоте и оживљавање славне историје. Ова два мотива као што смо у
претходном делу навели су карактеристике бајроновског јунака. Поред тога јасно је
да је Бајроноски лик у овом певању у складу са породицом романтичних хероја.
Сензибилите Чајлда се види у његовом запажању лепоте пејжаза, док се његов
,,сатанизам“ огледа у побуни која се изражава дивљењу старих херојства. Из јаза
прошлости (славе) и садашњости (ропства) јавља се у јунаку туга и огорченост на
тиранију. Чајлд Харолд помаже пробљене и позива их на устанак и херојску борбу
против ропства:

,,Хеј, робови по наслеђу, ово зар не знате:

Ко слободу хоће, сам мора на јуриш,
Својим рукама победу отети.“5

4
Пауновић, Зоран. "Џорџ Гордон Бајрон: Болно одрастање Чајлда Харолда", "Чајлд Харолд као
романтичарски јунак". У: Чајлд Харолд, Завод за уџбенике, Београд. 2005, стр. 12
5
Чајлд Харолд. Превод Н. Тучев, Завод за уџбенике, Београд, 2005, стр 48
 Прво певање почиње инвокацијом старе Хеладе, прве постојбине муза, мада
иако заљубљен у класичну старину, Бајрон је романтик, а његова пројекција старе
Хеладе у нову Грчку романтична је заблуда.

Чајлд Харолд желећи да се ослободи учмалости и досаде, оставља све што

му је блиско и одлази на пучину. Незадовољан стварношћу и односом других према
њему, одлазећи, опрашта се од домовине у атмосфери која је романтичарска:
„ Ветар хуче, ричу вали а галебови гракћу…“ Немир и буру у души прати невреме
у природи изажено глаголима: хуче, ричу, гракћу, што оставља утисак нечег
демонског у природи. Јунак се предаје ветру и таласима да га носе било куда.

Као што смо већ истакли Чајлд Харолд је у прва два певања човек осећања.
Он болује од неузвраћене љубави и упркос његовој жељи за самоћом и мржњом
према људима, он је хуман. То се огледа у његовој броби против тираније, која се
приказује у различитим облицима, и у медитацији у природи.

Можемо да закључимо да је он усамљен и асоцијалан, иако је човек осећања.

Он је као и остали чланови породице романтизма, одвојен од других људи
,,судбином“, отуђен од света иако би радо био њихов члан.

У следећој строфи бајроновска душа се исказује кроз дијалог јунака и

његових пратилаца. Један жали што је оставио оца и мајку који жале за њим, други
је утучен што је оставио жену и децу. Једино за њим нико не жали нити он има за
ким да жали:

,, Сам на свијету сад без краја,

Сам гдје море бескрај плаче,
Што за друге до очаја,
Нитко за њим кад не плаче?
Можда мој ће пас да пати
Кад му странац јести да,
Ал` пре но се газда врати,
Он би већ га раздро сва.“6

Он се осећа неприхваћеним и излишним у свету у коме живи. Јер, жалити за

нечим, значи имати некога и мислити на њега. То значи имати некога ко мисли на
6
Чајлд Харолд. Превод Н. Тучев, Завод за уџбенике, Београд, 2005, стр. 55
тебе. А то је знак да ниси сам, нити сувишан. Зато док се други враћају у прошлост
и оно што су оставили за собом, он усмерава поглед напред, на даљину и оно што
треба да додје у будућности. Поглед у будућност, кретање ка напред јесте још једна
од одлика бајроновског јунака.

Као што видимо Чајлд Харолд је на том путовању усамљен, меланхоличан

али и горд. Посећује разна места која у њему буде историјска сећања на патње и
борбе за слободу. Поздравља борбу Шпанаца против Наполеона, пева о бици на
Ватерлоу, мисли на славу и пропадање старог Рима.

Чајлд Харолд посећује она места која везује за појаве, људе и догађаје који
га изнова враћају њему самом, он, упркос мобилности коју путовање подразумева,
ипак стоји у месту. То је иронија сваког романтичарског јунака и путника.

Треће и четврто певање настају након путовања по Белгији и Швајцарској. У

овим певањима је присутна жудња за природном снагом страсти, порив ка слободи
личности и народа. У овом певању се изражава потпуни песимизам у којем нема
више излаза.

,,Бајронов Харолд био је отеловљење суштинских елемената романтичарског

погледа на свет: индивидуализма, бунтовништва и снажне осећајности. Сога је
његов неуспех у настојањима да пронађе себи место ма где у неизлечиво
поружнелом, дегенерисанм сету указивао на неспособност свеколиког романтизма
да такав свет претвори у свој дом.“7

Харолд је романтичан јунак и бајроновска природа коју карактерише немир,

не пристајање на постојеће и побуна. Пореклом је из познате лозе, али га муче
досада и одсуство активности које би његовом животу дале неки смисао. Зато у том
лутању покушава да нађе себе и избави се од ситости која умртвљује, сатире дух,
па тако убија сваки идеал и смисао за лепотом. У њему се јавља пркос и презир
према таквом животу, према таквој земљи а и према себи таквом. Мрачан и
усамљен он креће на пут не жалећи ни за ким. Он чезне за слободом и за светом без
забрана. Он бежи од других али не може да побегнеод себе уклетог.

7
Пауновић, Зоран. "Џорџ Гордон Бајрон: Болно одрастање Чајлда Харолда", "Чајлд Харолд као
романтичарски јунак". У: Чајлд Харолд, Завод за уџбенике, Београд. 2005, стр. 11
 Величина Бајронове поезије је у томе што је променила књижевна схватања
Европе. Бајроноски јунак је пуно обрађиван, а његова ,,светска бол“, учинила га је
једном од највећих фигура романтизма.
Литература:

1. Костић, Веселин. ,,Енглеска књижевност 2“, Свјетлост,Београд, 1987.

2. Пауновић, Зоран. "Џорџ Гордон Бајрон: Болно одрастање Чајлда Харолда",
"Чајлд Харолд као романтичарски јунак". У: Чајлд Харолд, Завод за
уџбенике, Београд. 2005
3. Петровић, Илија. „Лорд Бајрон код Југосовена“, Јадран, Пожаревац. 1931
4. Thorslev, Peter L., ,,The Byronic hero”, University of Minnesota Press,
Minneapolis, 1965
5. Фурст, Лилиан Р. "Бyрон: Дон Јуан". У: Фицтионс оф Романтиц Иронy ин
Еуропеан Нарративе, 1760-1857 (Лондон: Мацмиллан) 1984.
6. Чајлд Харолд. Превод Н. Тучев, Завод за уџбенике, Београд, 2005.
7. https://anaarpartblog.wordpress.com/
8. http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:laza-kostic-i-bajron