Одисејев комплекс Црњанског: „лутам, још витак“

Песник сматра, и данас Одисеју за

највећу поему човечанства, а
повратак
из рата за најтужнији доживљај
човекa.
М. Црњански

Mноги писци су делили његово мишљење. Мотив „повратка из

рата“ у Одисеји има и општије (психолошко) значење: „лутања“ и
„тражења завичаја“. Кроз историју књижевности можемо пратити
трансформацију и развој овог „мотива“ чија би два „најзначајнија“ израза
били бајке, витешки роман и путопис. Током средњег века и ренесансе,
долази до промена, као последица крсташких ратова и раскола у цркви,
и произвођења титуле папе, па завичај није стварно место рођења, него
је „изабрани простор“, или чак „света земља“. А током ренесансе,
Италија, тј. део Апенинског полуострва, као наследница римске и уопште
класичне античке културе постаје и „права домовина“ сваког образованог
човека, касније названог џентлмена. Током постепене секуларизације
свакодневног живота, демократизације друштва и омасовљења путовања,
путопис о Италији ће имати повлашћено место. Тако долази до скоро
потпуног раскида, непоклапања између „две земље рођења“: стварног и
„духовног“. Прави пример за „проналажење себе у Италији“ и
потврђивање аркадске природе Италије даје Гете у Путовању по
Италији. „Препород који ме изнутра преобликује непрестано делује.“1
Прилично млађи Гетеов савременик, Стендал, отишао је и даље.
Изградио је читаву митологију о свом италијанском пореклу, у
фикционалним мемоарима Живот Анрија Брилара. Mеђутим, он излаже
и сасвим ново схватање завичаја: „Права је отаџбина она у којој човек
налази највише људи који на њега личе.“2Дакле, овде није више реч само
о „књишким узорима“, „књижевним предходницима“, поетичкој
сличности: идентификација се спроводи у самом животу са живим
људима, и више је психолошка (биографска), него поетичка. И тако
стижемо, неочекивано, до Фројда који, полазећи од самог себе,
установљава „Ханибалов комплекс“. Приликом објашњавања свог сна
који се тицао боравка у Риму, Фројд напомиње да му је гимназијски узор

1
Ј. В. Гете, Путовање по Италији, Просвета, Београд 1962, 270.
2
Stendhal, Život Henrija Brularda, Zora, Zagreb 195, 202.
био војсковођа Ханибал. Ова идентификација имаће за последицу
необично понашање: иако је силно желео да види Рим, стално се
дешавало да га чудне околности одврате од тог наума приликом
путовања по Италији3. У Рим ће, као и Ханибал, ући тек „из четвртог
пута“. Наравно, осим „освајачког“ порива, заједнички је и „страх од Рима“,
односно психоаналитичким језиком речено „страх од (испуњења) жеље“.
Црњански je млађи Фројдов савременик: рођен је четири године
после објављивања споменуте Фројдове књиге. Нема сумње да га је читао,
мада се не може баш рећи да га је увек прецизно и тумачио, али
књижевни подтекст тражења завичаја био му је сигурно познатији него
Фројду.
Црњански је писац путописа, вероватно најбољих, и то не само код
нас. А оно што је упадљиво у његовом случају, управо је стављање на
главно место мотива „тражења завичаја“. Његов завичај не само да је
смештен у језик, него је баш смештен у књижевност. Неко ко се целог
живота селио, мењао државе, и путовао, ваљда, није могао ни имати
другачији избор. А осим тога, његова „оправдања“ нису само психолошка,
него су и географска, и историјска.
Живећи у Темишвару открио је гробове Радичевића, живећи у Бечу
поистовећивао се са „бечким Бранком“; у Паризу је срео учитеље Кинезе;
а у Тоскани проналази Дантеа, Микеланђела, св. Фрању, „девојке
породиље“ (Црњансков назив за композиције Благовести) византијску
уметност и трагове Словена: Гогоља, Достојевског, Костића, Јакшића, а
онда је у Панчеву пронашао и нашег Казанову – заборављеног песника
Васу Живковића.
Тако су и ликови у његовим романима путници: добровољни или
не, из различитих разлога, али путници. Осим тога, Црњански се
нарочито у Љубави у Тоскани и на известан начин Хиперборејцима бавио
судбинама писаца (али и уметника), њиховим путовањима. Испоставило
се да их је прогнаних, „путујућих“ било више него што би се и могло
помислити и да је њихово лутање било од велике важности за њихове
животе. Низ почиње Овидијем, прикључују му се Кавалканти, Данте,
Бокачо, Казанова, Де Сад, Шели, Бајрон, Стендал, Гогољ, Росети, Ибзен
... Или да парафразирамо Гетеа, такође великог путника, године лутања
су увек године учења. А узмемо ли у обзир и Фројдову тврдњу, бићемо
3
Уп. S. Frojd, Tumačenje snova I, Matica srpska, Novi Sad 1976, 198–201.
склонији другој верзији: године лутања су увек године искушавања
(потврђивања не толико идентитета, колико права на жељу).4
Занимљиво је да се Црњански, баш као и Фројд поистовећује са
Ханибалом. За разлику од Фројда, Црњански Риму, римском и уопште
западноевропском приступа с извесном дистанцом. То не значи да није
свестан њиховог наслеђа и вредности, али је критичнији, мање
заслепљен и склонији демистификацији стереотипа. Тако га са
Ханибалом веже „варварство“ у оном смислу које је оно имало за Старе
Римљане: јереси (веровање у друге богове). И за разлику од Фројда, он
зна шта ће бити последица „страха од Рима“, под условом „да се Рим
освоји“, поистовећивање са Римом. Тако он открива Срем као српску
Тоскану. Но, проћи ће још много година до откривања правог завичаја:
Београда.
Касније ће Црњански у једном интервју казати: „Е, сад, завичај јесте
Банат. Али завичај мој је Срем. [...] А Карловци су квинтесенција нашег
пречанског српства. [...] Али завичај прави који волите, који осећате, за
мене је Србија.''5
Ако је Црњански још раније одбацио места рођења и школовања
(Чонград и Темишвар) као прави завичај, и ако је заговарао тезу да је
завичај за писца тамо где се говори његовим матерњим језиком, у
откривању Београда као завичаја, осим очигледне културно-историјске
позадине, била је важна и „приватна историја''. „Београд ми је дао за жену
најлепшу своју девојку, и ја му то нисам заборавио.''6 Ако се сетимо
неправедно заборављене Змајеве песме „Светли гробови“ (један од
стихова „где је гроб ту је и колевка“), можемо рећи да је Црњански место
свог рођења коначно потврдио у смрти, испуњавајући „лондонски завет“.
И то по свом обичају, „материјално“: претварајући се у београдску земљу.

4
Занимљиво је да Гете управо после очеве смрти одлази у Италију; да је тек тад спреман за пут иако
му је то давнашња жеља и у том тренутку има већ 39 година.
5
Наведено према: Милош Црњански, Испунио сам своју судбину, Бигз, Београд 1992.
6
Милош Црњански, ''Сербиа и Коментари'', Лирика, ДМЦ т. 1, 1991, стр. 372.