FILOZOFSKI FAKULTET

UNIVERZITET U NOVOM SADU

ODSEK ZA FILOZOFIJU

SEMINARSKI RAD
Savremena filozofija II
Artur Šopenhauer

Student: Mentor:

Jovana Drača Lazar Atanasković

Novi Sad

2019.
 Savremena filozofija II 2
Artur Šopenhauer

SADRŽAJ:

Sažetak: ........................................................................................................................................................ 2
Uvod .......................................................................................................................................................... 3
Svet kao predstva..................................................................................................................................... 4
Svet kao volja ........................................................................................................................................... 6
Zaključak ............................................................................................................................................... 11
Literatura:.............................................................................................................................................. 12

Sažetak:

U uvodnom delu rad referiše na život i filozofsku misao predstavnika voluntarizma,

Artura Šopenhauera. Stvarao je pod Kantovim, Šelingovim i Platonovim uticajem, ali i pod
uticajem indijske religije i filozofije. Njegova filozofija suprotstavljala se Hegelovim
shvatanjima, međutim, Šopenhauer nije mogao da nadvlada uticaj Hegelove filozoije, koja je u
njegovo vreme bila dominant u Nemačkoj. Osnov Šopenhauerove filozofije predstavlja volja.
Volja čini temelj celokupne stvarnosti i unutrašnju suštinu svih pojava u svetu, što će se u
glavnom delu rada detaljnije izložiti. Takođe, rad se bazira i na Šopenhauerovom shvatanju sveta
kao predstave. Treba napomenuti i termin pesimizam, koji također proizlazi iz Šopenhauerove
voluntarističke metafizike.

Ključne reči: Artur Šopenhauer, predstava, volja, pesimizam, nemački klasični

idelalizam
 Savremena filozofija II 3
Artur Šopenhauer

Uvod

Artur Šopenhauer (1788-1860) je nemački filozof, predstavnik voluntarizma. Izvorna

orijentisanost Šopenhauerove filozofije određena je nemačkom klasičnom filozofijom, od čijih je
predstavnika trpio značajan uticaj. Studirao je u Getingenu istoriju, filozofiju i prirodne nauke,
kod učitelja Šulcea, koji ga je upoznao sa Platonovom i Kantovom filozofijom. Fihtea je slušao u
Berlinu, a habilitirao je kod Hegela za docenta, ali se tu već sa njim sukobio. Odlučno se
suprotstavljao umsko-racionalnim konvencijama Hegelove filozofije. ˝Kod Schopenhauera je
intelekt u službi volje, a Hegelovu tezu o univerzalnosti umnosti otklanjao je činjenicom što je
život ljudski nošen tolikim iracionalnim, bezumnim i bezvrijednim aktivnostima i pojavama.˝1
Polazišna tačka njegove filozofije jeste, upravo, Kantovo tematiziranje subjektivnosti, tj.
shvatanje sveta samo kao polja predstavljanja svesti. Takođe, prema Kantovoj filozofiji se odnosi
kritički i razilazi se sa njom. Šopenhauer radikalizira, a time ujedno i preokreće izvorno Kantovo
stanovište. ˝Preokretanje se sastoji u tome što Šopenhauer, posredujući Fihteovom tematikom
Jastva i Šelingovom identitetnom filozofijom, raskida to uspostavljeno jedinstvo uma i volje (kao
jedno od centralnih stanovišta nemačke klasične filozofije), nastojeći da tačku identiteta subjekta
i objekta (svijeta) nađe samo u volji.˝2 Ljudska svest, kao samosvest, po njemu nije ni um, niti
umska volja, već samo – volja. Osnov ljudskog bića je volja, ljudska volja je deo svetske volje,
pravolje kao izvora svega. ˝Volja kao svjetska osnova, koja je u središtu svih manifestacija bitka,
nije u sebi samoj racionalno uređena, niti sebe teleologijski određuje. Ona je slijepa, iracionalna
pravolja koja pokreće sve ostalo.˝3 Šopenhauerova metafizika volje nužno se razvija prema
pesimizmu. Volja je jedna stalna težnja, večno nezadovoljstvo i bol. Šopenhauer ističe samilost,
kao moralni motiv, koji se suprotstavlja egoizmu i zloj nameri. ˝U samilosti (grč. simpathein =
zajedno trpjeti) nalazi se saosećanje za tuđi bol, kroz koje je čovek povezan s cijelim
čovječanstvom, uopšte sa univerzumom.˝4 U istoriji se uvek otkriva jedna te ista bit, kao večno
trajanje – pravolja. Istorija je samo poprište težnji i strasti, večni sukob bez svrhe i cilja.

1
Santim, Maksim, ˝Šopenhauer i savremena misao˝, Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 21.
2
Perović, Milenko, ˝Istorija filozofije˝, Prosveta, Novi Sad, 1994, str. 291.
3
Isto, str. 291.
4
Isto, str. 292.
 Savremena filozofija II 4
Artur Šopenhauer

Svet kao predstva

Šopenhauer, svakako je jedan od najreprezentativnijih mislilaca 19. veka, neposredno se

nadovezuje na tradiciju nemačkog klasičnog idealizma, ponajprije na Kanta. ˝Schopenhauer je kantovac,
ali i metafizičar. Schopenhauer je platonovac, ali i pesimista.˝5 Isto tako, Šopenhauer odražava duh svoga
vremena, ali rešenja pronalazi i u staroindinskoj Vedanta filozoiji. On je preteča nadolazećih decenija.
Izvršio je odlučujući raskid sa vekovima starom, već osporavanom, tradicijom zapadnjačke filozofije i
humaniteta. Šopenhauer se bori oholo i svesno želeći da provede fiozofski obrat. ˝Šopenhauer ˝po prvi
put˝ zauzima suštinski ispravan stav utoliko što htenje ne shvata kao funkciju intelekta, nego, obratno,
intelekt shvata samo kao funkciju htenja.˝6 On smatra da je prastara osnovna zabluda, u koju su ˝svi˝
filozofi prije njega zapali, da je celina stvari proizašla iz intelekta. Takođe, tvrdi da nije intelekt stvorio
prirodu, nego priroda intelekt7. Ističe da je suština prirode volja, slepi poriv, potpuno bezrazložan,
nemotivisan nago.8 Šopenhauerova filozofija radikalno odbija hriščanski teizam, on odbacuje misli o
stvaranju, a samim i tim i misao da ljudska priroda predstvalja samo kopiju božijeg bića. Pored toga, on
odbija i da se čovek pojmi kao prvobitno obdareno umom i od uma vođeo živo biće. ˝U svojoj analizi
ljudskog intelekta on poništava verovanje u prvobitnu umnost našeg bića.˝9 U tradiciji um je važio kao
pouzdana mogućnost opštevažećeg saznanja, a istovremeno je sadržavao zakon moralnog ponašanja. U
nepromenjivoj strukturi uma bila je sadržana ideja dobra isto kao i ideja istinitog. ˝Šopenhauer je razorio
tu dogmu o umu kao čovekovoj suštinskoj osnovi.˝10 Šopenhauer određuje um samo kao oruđe, osporava
mu svaku nadležnost na polju moralnog ponašanja i religiskog saznanja. ˝Um je isključivo moć pojava.˝ 11
Na osnovu apstraktnih predstava višeg reda um iz opažajnih predstava obrazuje neopažajne, opšte
pojmove. ˝To što zapravo označava reč um sastoji se u tome što čovek nije, kao životinja, sposoban samo
za opažajuće shvatanje spoljašnjeg sveta, već može da apstrahuje iz tih opštih pojmova, koje on, da bi
mogao da ih fiksira i sačuva u svojoj čulima obdarenoj svesti, označava rečima..˝12 Čoveku to omogućava
da ima planove za buduće ponašanje i da predvidi, kako svoje, tako i delanje drugih. Isto tako, svakom
pojmu mora da bude podređena reč, time se stvara uslov međuljudskog razumevanja i saopštavanja

5
Santim, Maksim, ˝Šopenhauer i savremena misao˝, Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 18.
6
Barth, Hans., ˝Šopenhauerova istinska kritika uma˝, u: Pesimizam i izbavljenje, prev. V. Radovanović, Vrnjačka
Banja, 1988, str. 161.
7
Isto, str. 161.
8
Isto, str. 161.
9
Isto, str. 162.
10
Isto, str. 162.
11
Isto, str. 163.
12
Šopenhauer, A., ˝O slobodi volje˝, Novi Sad, 2003, str. 78.
 Savremena filozofija II 5
Artur Šopenhauer

saznanja. Um ne zaslužuje da se naziva ni dobrim ni lošim, on ostaje oruđe. Moralna kvalifikacija nastaje
tek kao posledica upotrebe uma. ˝Životinja ima samo razum i prema tome živi samo u sadašnjosti, pošto je
razum kategorija kauzalnosti, a u redu kauzalnom dat je kao realan samo jedan momenat, momenat
sadašnjosti.˝13 Životinja ima sećanja, ali su uvek vezana za jednu predstavu u sadašnjosti, dok čovek
pomoću apstraktnih pojmova dolazi do svesti i onoga što što nije tu, prošlost i budućnost. ˝Prema tome
ništa ne može biti u refleksiji što ne postoji u opažaju, opažanje je jedina podloga svega umnog saznanja i
prema tome svega saznanja uopšte.˝14 Um samo reflektira, oslikava iskustvo, prema tome mora se osnivati
na iskustvu.

Šopenhauer polazi od Kantovog razlikovanja predstave sveta u svesti i samoga sveta kakav je on
nezavisno od naše predstave, odnosno sveta kao stvari po sebi. Svet je moja predstava.15 – ova teza
predstavlja polaznu tačku Šopenhauerove filozofije. Naivan čovek smatra da svet, onakav kakav ga on
opaža, postoji i po sebi. Međutim, to je zabluda, objekti našeg opažanja su samo objekti našeg opažanja i
ne postoje van nas. Svet je čoveku poznat samo kao sadržaj opažanja, kao sadržaj svesti, kao opaženi
objekat. Ti sadržaji svesti ne mogu da postoje van svesti. Po Kantu, osim subjekta koji opaža i objekta koji
se opaža postoje i subjektivne forme, pod kojima subjekat opaža objekat. To su forme opažanja subjekta,
one pripadaju subjektu, ali se odnose na objekte. Kant tvrdi da postoje tri moći saznanja: čulnost, razum i
um. Forme čulnosti jesu prostor i vreme; forme razuma jesu 12 kategorija; forme uma jesu ideje.
Šopenhauer preuzima ovo Kantovo učenje o subjektivnim formama, ali zadržava samo tri forme: prostor,
vreme i kauzalitet. ˝Šopenhauer odbacuje potpuno um u smislu Kantovom i pod umom razume moć
apstraktnih pojmova uopšte, koja se nalazi samo kod čoveka. Čulnost shvata Šopenhauer potpuno kao i
Kant, dok od 12 kategorija razuma zadržava samo jednu, naime kategoriju kauzalnosti.˝16 Na osnivu toga
možemo da zaključimo da prostor, vreme i kauzalitet forme koje dolaze iz subjekta, koje prema tome
prethode objektu, ne mogu se izvesti iz iskustva, već prethode svakom iskustvu. Ništa se u našoj svesti ne
može nalaziti bez veze sa nečim drugim, svaki pojedini objekat svesti egzistira samo u vezi sa ostalima,
samo relacijom na ostale objekte. ˝Sve što se dešava, od onoga najkrupnijeg do onoga najsitnijeg, dešava
se nužno.˝17 Po Kantu, naše je iskustvo stvoreno od materije i forme. Materija dolazi spolja, ona je data
subjektu, forma dolazi iz subjekta, nju subjekat primenjuje na materiju i time stvara objekat. Pre nego što
subjekt, pomoću svojih subjektivnih formi, stvori svoj svet opažanja, dat mu je objekat samo u formi
neodređenih osećaja koje su, po Šopenhaueru, afekcije njegovih telesnih organa usled delovanja spoljnjeg

13
Petronijević, Branislav, ˝Istorija novije filozofije˝, Nolit, Beograd, 1982, str. 535.
14
Isto, str. 535.
15
Isto, str. 529.
16
Isto, str. 529.
17
Šopenhauer, A., ˝O slobodi volje˝, Novi Sad, 2003, str. 108.
 Savremena filozofija II 6
Artur Šopenhauer

sveta. ˝Zakon kauzaliteta a priori je utvrđen kao opšte pravilo kojem su bez izuzetka podložni svi realni
objekti spoljašnjeg sveta.˝18 Kauzalitet koji prati sve promene pojavljuje se u tri forme kao uzrok, podražaj
i motivacija. ˝Uzrok u najužem smislu reči je ono posredstvom čega nastupaju sve mehaničke, fiziklane i
hemijske promene.˝19 Na osnovu kategorije kauzaliteta, subjekt mora svakom pojedinom osećaju tražiti
uzrok. ˝Sve promene i razvoji biljaka i sve čisto organske i vegetativne promene ili funkcije životinjskih
tela dešavaju se na podražaje.˝20 Motivacija nastupa kada biće ima raznolike potrebe i njih više ne može da
zadovolji samo preko podražaja, nego je u stanju da izabere, dosegne rešenja.

Svet kao volja

Suština sveta, po Šopenhaueru, je volja. ˝Volja je prvobitna, bezumna i nesvesna sila, večno
nezadovoljena, pa zato ne može da se zadovolji nikada i ni u kakvom obliku života, a uvek i svuda
usmerena je na potvrđivanje, uvećavanje i rasplođavanje života.˝21 Ta volja teži ka postojanju, po
mogućnosti organskom, ka životu, zatim ka njegovom mogućem pojačavanju. Volja je suština čoveka, u
kojoj on dolazi do svesti o samome sebi. Ta volja čini unutrašnju, istinsku i nerazorivu suštinu čoveka22. U
ljudskoj svesti volja se pojavljuje kao nešto fundamentalno i primarno i potvrđuje prednost nad
intelektom. Intelekt se pojavljuje kao sluga, kao nešto sekundarno. Volja se manifestuje i u neorganskoj i
u organskoj prirodi. Intelekt je pre svega i prvobitno instrument borbe za opstanak. ˝Volja, naše biće,
proizvodi intelekt koji je produkt, čak štaviše parazit preostalog organizma, budući da ne zadire u njegove
unutrašnje potrebe, nego služi svrsi samoodržanja time što reguliše njegove odnose sa spoljašnjim
svetom.˝23 Intelekt može čisto i ispravno da izvršava svoju funkciju samo ako volja sa svojim zahtevima
miruje. ˝Volja je po sebi nesaznajna a intelekt, sa svoje strane, bezvoljan.˝24 Volja primorava intelekt da iz
mnoštva utisaka odaber određenje koje se njoj sviđa, a da sve ostale zanemari. ˝Volja je tajni protivnik
intelekta.˝25 Tako se ˝krivotvori˝ rezultat intelektualne delatnosti, intelekt ne poseduje više objektivno
saznanje.

18
Šopenhauer, A., ˝O slobodi volje˝, Novi Sad, 2003, str. 71.
19
Isto, str. 73.
20
Isto, str. 75.
21
Barth, Hans., ˝Šopenhauerova istinska kritika uma˝, u: Pesimizam i izbavljenje, prev. V. Radovanović, Vrnjačka
Banja, 1988, str. 164.
22
Isto, str. 164.
23
Isto, str. 165.
24
Isto, str. 165.
25
Isto, str. 166.
 Savremena filozofija II 7
Artur Šopenhauer

Isto tako, važno je naglasiti da Šopenhauer tvrdi da subjektivni voljni poriv (želja, htenje, težnja,
odbijanje, nehtenje..), volja za životom i životni otpor nije samo osnov naše svesti, našeg subjekta, nego i
osnov svega postojećeg. ˝U našoj se samosvijesti javlja volja kao dio pravolje, koja je izvor svega što
jeste.˝26 Pojam volje, dakle, ima mnogo šire značenje nego što pronalazimo u psihologiji. ˝Svjetska
pravolja očituje se jednako na području anorganskoga, organskoga i svjesnoga sloja zbilje, i to u sloju
anorganskog kao sila, kao mehanički uzrok kretanja (teža, magnetizam i dr.), u sloju organskoga kao
podražaj vegetabilnosti odnosno kao poriv (nagon) nesvjesne, slijepe aktivnosti, a u sloju svjesnoga kao
svjesna ideja.˝27 Volja kao pravolja, kao svetska volja hoće samo htenje i empiriski je neodrediva.
Šopenhauer je naziva voljom za životom, pod tim terminom se podrazuva sve, od kretanja mrtve materije,
do stvaralačkog akta ljudske svesti. ˝Svjetska volja kao bezvremenski aktivitet je tek u našem
predodžbenom svijetu beskrajni niz promenjivih pojavnost. On pak u beskrajnom htijenju večno jeste.˝28
Iz koncepcije voluntarističke, iracionalističke metafizike proizlazi i Šopenhauerov metafizički pesimizam.
Volja uvek za nečim teži što ne poseduje, javlja se težnja voljnog impulsa za nedostižnom srećom i
ugodom. Kada se ta sreća i ugoda postignu, ako se produže, odmah se pretvaraju u dosadu iz koje počinje
nova vrsta nezadovoljstva. ˝Nezadovoljstvo i dosada su neotklonivi demoni ljudskog života.˝ 29 Sva težnja
izvire iz nezadovoljstva i tako nezadovoljstvu sveta nema kraja. Volja kao svetska pravolja beskrajna je
težnja, bez razloga i bez cilja. Postavlja se pitanje kako čovek može pomoći drugom čoveku, u čemu je
smisao etičkog delovanja? Osnovni osećaj na kome je fundirana cela ljudska moralna sfera, po
Šopenhaueru, je samilost. Samilost se tumači kao ljubav, predanost – kao bilo koji oblik humanosti.
Čovek iz samilosti zapravo ublažava nevolju i bedu drugih ljudi, a to će barem trenutačno otkloniti tegobe
života. ˝Samilost se suprotstavlja dvjema osnovnim nagonskim porivima: egoizmu (volji za vlastitom
srećom) i zlonamjernosti (volja za tuđim bolom). Subjekti kada prestaju biti subjekti htenja oslobađaju se
boli, doživljavaju mir i sreću. U umetnosti čovek se oslobađa kauzalnoga lanca volje. ˝Stoga je umjetničko
uživanje stanje u kome se uzdižemo nad prostor i vrijeme i gledamo čistu ideju u stvarnosti, ideju bez
obzira na htijenje, bez interesa, kada se ne pitamo koliko nam ona za život i njegov kauzalni tok vrijedi te
u njoj vidimo čistu objektivizaciju svjetske volje.˝30 Umetnici uživaju u slobodi, ne robuju porivu pravolje.
Ukazavši na negativnost života Šopenhauer ipak nije negiro sam život, već je pokazao da će neugasiva
volja konstatno oživljavati puls života.

26
Santim, Maksim, ˝Šopenhauer i savremena misao˝, Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str .20str
27
Isto, str. 22.
28
Isto, str. 23.
29
Isto, str. 21.
30
Isto, str. 25.
 Savremena filozofija II 8
Artur Šopenhauer

Isto tako, važno je naglasiti funkciju svesti uopšte u Šopenhauerovoj filozofiji samospoznavanja
volje. Obmana i zabluda pojavljuju se samo u sferi svesti. Samo svesno biće je u stanju da obmanjuje
druge i sebe, jer na mesto stvarnih pokretača svoga ponašanja potura one koje bi, kao uzroke postupaka,
društvo propratilo pozitivnom moralnom klasifikacijom31. Vreme, prostor i kauzalitet, te forme saznanja
leže u nama i oni omogućavaju da budemo svesni drugih stvari kao takvih. Po Šopenhaueru, od celokupne
naše samosvesti najveći deo je svest o drugim stvarima, a ne samosvest. Zatim, postavlja se pitanje: šta
sadrži samosvest? ˝Pri posmatranju vlastite samosvesti, svako će odmah uvideti da je njegov predmet sve
vreme vlastito htenje.˝32 Pod hteljem se ne podrazumeva samo odlučni akt volje koji odmah postaje čin,
veći i zahtevi, želje, ljubav, veselje, gnušenje, mržna itd. Suština tih afekcija je u tome što one neposredno
stupaju u samosvest kao nešto što se suprotstavlja volji ili je u skladu sa njom. Naše htenje uvek ima za
predmet spoljašnje objekte. No, ti predmeti koje opažamo u svetu su povod i materijal akata i pokreta
volje. ˝Dakle, vidimo da je samosvest veoma, u stvari čak isključivo uposlena voljom.˝33 Takođe,
postavlja se pitanje šta znači hteti nešto. ˝To znači: akt volje, koji je sam najpre samo predmet samosveti,
nastaje povodom nečega što spada u svest o drugim stvarima, što je, dakle, objekat sposobnosti saznanja
koji se u ovome kontekstu naziva motivom, a istovremeno je i material akta volje, pri čemu je ovaj
poslednji usmeren na njega, tj. da na njemu prouzrokuje bilo kakvu promenu, dakle, reaguje na njega: u
toj je reakciji sva njegova suština.˝34

Šopenhauer tvrdi da smo mi individualni subjekti, naš subjekt saznanja je još nešto više osim
subjekta saznanja, jer nam je svet dat posredstvom jednog neposrednog objekta, našeg individualnog tela.
Telo nam je dato na dva razčličita načina, kao predstva u intelektualnom opažaju, kao objekt među ostalim
objektima i kao volja. ˝Svaki akt moje volje vidim odmah predstavljen kao akciju moga tela.˝35 Telo ne
može akt realno hteti, a da ga u isto doba ne opazi. ˝Akt voljni i akcija tela nisu dva objektivna saznata
različna stanja, vezana vezom kauzaliteta, oni ne stoje u odnosu uzroka prema posledici, već su jedno i
isto samo na dva sasvim heterogena načina dato: najpre sasvim neposredno, a zatim u opažanju za
razum.˝36 Svaka telesna akcija je objektivirani voljni akt i svaki utisak na telo u isto vreme je utisak i na
volju. ˝U volji subjekt, nosilac sveta predstave, sebe je neposredno svestan, tu subjekt i objekt (onaj što
posmatra i ono što se posmatra) padaju ujedno: ali ne treba misliti da smo mi stvari po sebi kao takve u
njenom jedinstvu i nedeljivosti svesni: ne, nama je volja data u množini voljnih akata koji se u vremenu

31
Barth, Hans., ˝Šopenhauerova istinska kritika uma˝, u: Pesimizam i izbavljenje, prev. V. Radovanović, Vrnjačka
Banja, 1988, str. 168.
32
Šopenhauer, A., ˝O slobodi volje˝, Novi Sad, 2003, str. 54.
33
Isto, str. 56.
34
Isto, str. 57.
35
Isto, str. 66.
36
Petronijević, Branislav, ˝Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982, str. 537.
 Savremena filozofija II 9
Artur Šopenhauer

jedan za drugim nižu i koji su određeni u svome toku motivima tj. svesnim predstavama po kojima se
voljni akti upravljaju.˝37 Motivi određuju šta ja u ovom vremenu, na ovom mestu, u datim okolnostima
hoću. Htenje se ne može objasniti motivima, jer oni određuju samo njegovu manifestaciju u datom
momentu. ˝Svesna volja (životinje i čoveka) vođena je motivima (psihologija), nesvesna organska volja
(instikt i vegetabilitet) vođena je nadražajem (fiziologija), dok se slepa neorganska volja vodi se uzrocima
(fizika).˝38 Posmatranjem manifestacije kauzalnog odnosa na različitim nivoima prirode uviđamo da na
najnižem nivou uzrok i posledica su jednaki. Što se tiče carstva svesnih bića tu nailazimo kako između
predmeta i radnje nema nikakve sličnosti, ni odnosa. Kauzalitet je ovde postao potpuno taman i
nedokučiv, ali dublje iskustvo i refleksija pokazuju nam da je volja to što vezuje akciju sa motivima. Na
osnovu toga, zaključujemo da je na svim stupnjevima kauzalnog odnosa volja unutrašnja veza uzroka i
posledice, time je ona suština, tj. jezgro sveta predstave. Volja se nalazi i u slepim neorganskim stvarima i
u organskim, biljkama, životinjama i čoveku, sve su to različiti stupnjevi objektivizacije volje. ˝Videli smo
da su vreme i prostor samo subjektivne forme posmatračkog subjekta, a sada vidimo kako je i sam
subjekat samo jedan stupanj objektivacije volje.˝39 Kod dveju najviših ideja, životinje i čoveka, volja više
nije slepa, već ima svestan subjekat sa njegovim subjektivnim formama (prostor, vreme i kauzalitet). ˝Po
Šopenhaueru svaki pojedini stupanj objektivacije volje predstavlja jedan nepromenjivi način manifestacije
njene, jedan nepromenjivi tip, veli Šopenhauer, nije ništa drugo do Platonova ideja.˝40 Po Šopenhaueru
individue ne postoje, postoji samo njihov stalni tip, njihova ideja.

˝Ta specijalno i individualno određena svojstvenost volje, posredstvom koje je njena reakcija na
isti motiv kod svakog čoveka drugačija, čini ono što se zove njenim karakterom.˝ 41 Na osnovu karaktera
određen je način delovanja različitih motiva na čoveka. Šopenhauer naglašava da je čovekov karakter
individualan, on je kod svakoga drugačiji, postoje toliko različite kombinacije i modifikacije osobina. Ali
isto tako tvrdi da je karakter i empirijski. ˝Njega se upoznaje jedino kroz iskustvo, ne samo na drugima,
nego i na samom sebi.˝42 Stečeni karakter43 predstavlja poznavanje svog vlastitog emiriskog karaktera,
poznavanje vlastitih osobina. Takođe, čovekov karakter je konstatan i urođen. Čovek ostaje isti tokom
celog života, on se nikad ne menja, tvrdi Šopenhauer, kako je delao u jednom slučaju, tako će, pod istim
okolnostima (u koje spade takođe i pravo poznavanje tih okolnosti), uvek ponovo da dela44. Karakter je

37
Isto, str. 538.
38
Petronijević, Branislav, ˝Istorija novije filozofije˝, Nolit, Beograd, 1982, str. 539.
39
Isto, str. 541.
40
Isto, str. 542.
41
Šopenhauer, A., ˝O slobodi volje˝, Novi Sad, 2003, str. 94.
42
Isto, str. 95.
43
Isto, str. 96.
44
Isto, str. 97.
 Savremena filozofija II 10
Artur Šopenhauer

delo same prirode, ispoljava se već kod deteta i može se nagovestiti u kakvog će čoveka izrasti. ˝Iz ovog
izlaganja suštine individualnog karaktera svakako sledi da su i vrline i poroci urođeni.˝45 Svaki čin nekog
čoveka je proizvod njegovog karaktera. Biće, bilo koje vrste, reagovati će u skladu sa svojom osobenom
prirodom, delanje sledi iz bića46.

Šopenhauer kada govori o slobodi, navodi tri vrste slobode: fizičku, intelektualnu i moralnu
slobodu47. ˝Fizička sloboda je odsustvo materijalnih smetnji bilo koje vrste.˝48 Pojam slobode, u fizičkom
značenju, označava da se i ljudi i životinje nazivaju slobodnima kada njihovo delovanje ne ometaju ni
okovi, ni tamnica, tj. nikakva fizička, materijalna smetnja. Kada neko biće dela samo iz svoje volje, ono je
slobodno. Što se tiče moralne slobode, Šopenhauer naglašava da je čovek često odvraćen da dela onako
kako bi bilo u skladu sa njegovom voljom. U ovom slučaju nisu u pitanju materijalne smetnje, već motivi
kao što su pretnja, opasnost, obećanja… ˝Slobodan znači u skladu sa vlastitom voljom.˝49 Kada govorimo
o pojmu slobode misli se na odsustvo svake nužnosti. ˝Samo ako nešto shvatamo kao posledicu nekog
datog razloga, mi to prepoznajemo kao nužno, i obrnuto, čim nešto prepoznajemo kao posledicu nekog
dovoljnog razloga, uviđamo da je to nužno, jer svi razlozi su prisiljavajući.˝50 Kant definiše slobodu kao
sposobnost da se od sebe započne niz promena. ˝Od sebe˝ predstvalja da nema prethodnog uzroka, što
znači da nema nužnosti. Prema tome, slobodna volja bi bila ona koju ne bi određivali razlozi, niti bilo
kakva pravila. ˝Motiv postaje misao, kao što i opažanje postaje motiv, čim je u stanju da deluje na
postojeću volju. Ali svi motivi su uzroci i sav kauzalitet sa sobom nosi nužnost.˝51 Različiti motivi imaju
uticaj na čovekovu volju, ali čovek poseduje sposobnost odlučivanja i na osnovu toga ima mnogo veći
izbor nego životinja. Šopenhauer smatra da je ta ista sloboda samo relativna52. ˝Jer čovek je, kao i svi
predmeti iskustva, pojava u vremenu i prostoru, a budući da zakon kauzaliteta za njih važi a priori i, prema
tome, bez izuzetka, i on mora da bude podređen.˝53 Nesloboda ostaje dominantna isto kao i nejednakost,
što se protivi Marksovom stanovištu. ˝Jer upravo zato što nismo slobodni, svaki napor koji bi hteo da nas
učini jednakima osuđen je na propast.˝54

45
Isto, str. 100.
46
Šopenhauer, A., ˝O slobodi volje˝, Novi Sad, 2003, str. 105.
47
Isto, str. 46.
48
Isto, str. 46.
49
Isto, str. 49.
50
Isto, str. 50.
51
Ebeling, H., ˝Sloboda. Jednakost. Smrtnost. Šopenhauer i teorija moderne.˝, u: Šopenhauer i savremena misao,
Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 11.
52
Isto, str. 11.
53
Šopenhauer, A., ˝O slobodi volje˝, Novi Sad, 2003, str. 91.
54
Ebeling, H., ˝Sloboda. Jednakost. Smrtnost. Šopenhauer i teorija moderne.˝, u: Šopenhauer i savremena misao,
Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 12.
 Savremena filozofija II 11
Artur Šopenhauer

Zaključak

Šopenhauerova voluntaristička metafizika i iz nje izveden pesimistički životni stav

predstavlja vrlo značajan korak u razviću evropske i svetske filozofske misli. ˝Šopenhauerova
misao beskrajno je aktuelna.˝55 On je svojim radikalnim antihegelovskim, antiracionalističkim
stavom, ukazao da se svet ne može do kraja logički protumačiti. ˝Logos po njemu nije osnovni
zakon kosmosa, nego organ i sredstvo kojim se pravolja izražena u ljudskoj svesti služi.˝56
Volitivna sfera je dobila primat u tumačenju ljudskog bića i sveta. Šopenhauer je svojim
radikalnim pesimizmom postavio antitezu površnom prosvetiteljskom optimizmu i istakao stranu
života koja je bila često prikrivana. ˝On je, otklonivši optimističko-spekulativan način gledanja
na život i njegove vrednote uz svoj pesimistički prizvuk pokazao i smisao za spontano-vitalnu
sferu života kao jednu od osnovnih komponenata ljudske egzistencije, koju je racionalistička
filozofija predvidela, a moderna filozofija života uzela kao osnovni ključ razumevanja i
tumačenja životnih a onda i stvaralačkih oblika uopće.˝57 Šopenhauerovo filozofsko postignuće,
pre svega, odnosi se na to što je on prvobitnom dualizmu, koji je sve do Kanta činio osnovni
motiv, suprostavio čisti empirizam. Još od Aristotela evropska misao čvrsto se držala teze da što
je jedno biće stvarnije, realnije, poseduje veću dobrotu i savršenstvo. Po Šopenhaueru, stepeni
realnosti nisu stepeni savršenstva58.

Šopenhauer tvrdi da je suština prirode upravo volja, slepi poriv, nemotivisan nagon.
˝Šopenhauer pobija kako Kantovu samodovoljnost, isto tako i Marksovo izjednačavanje, kao i
Hajdegerovu trošnost.˝59 Kojim sredstvima i s kojim pravom? Voluntarističkom metafizikom.
Čovek, kao i cela zbilja, podređeni su volji, pravolji. Ako u svetu vlada nužnost, putem kauzalnih
uzroka, sloboda nije moguća, samim tim nema ni jednakosti.

55
Horhajmer, Marks, ˝Šopenhauerova aktulnost˝, u: Pesimizam i izbavljenje, prev. G. Novaković, Vrnjačka Banja,
1988, str. 192.
56
Santim, Maksim, ˝Šopenhauer i savremena misao˝, Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 27.
57
Santim, Maksim, ˝Šopenhauer i savremena misao˝, Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 27.
58
Horhajmer, Marks, ˝Šopenhauerova aktulnost˝, u: Pesimizam i izbavljenje, prev. G. Novaković, Vrnjačka Banja,
1988, str. 186.
59
Ebeling, H., ˝Sloboda. Jednakost. Smrtnost. Šopenhauer i teorija moderne.˝, u: Šopenhauer i savremena misao,
Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990, str. 9.
 Savremena filozofija II 12
Artur Šopenhauer

Literatura

1. Šopenhauer, Artur, ˝O slobodi volje˝, u: Dva osnovna problema etike, prev. V. Satini,
Svetovi, Novi Sad, 2003.

2. Ebeling, H., ˝Sloboda. Jednakost. Smrtnost. Šopenhauer i teorija moderne.˝, u:

Šopenhauer i savremena misao, Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990.

3. Barth, Hans., ˝Šopenhauerova istinska kritika uma˝, u: Pesimizam i izbavljenje, prev.

V. Radovanović, Vrnjačka Banja, 1988.

4. Horhajmer, Marks, ˝Šopenhauerova aktulnost˝, u: Pesimizam i izbavljenje, prev. G.

Novaković, Vrnjačka Banja, 1988.

5. Santini, Maksim, ˝Šopenhauer i savremena misao˝, Brastvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990.

6. Petronijević, Branislav, ˝Istorija novije filozofije˝, Nolit, Beograd, 1982.

7. Perović, Milenko, ˝Istorija filozofije˝, Prosveta, Novi Sad, 1994.