ГИМНАЗИЈА

СЕМИНАРСКИ РАД

ИСТОРИЈА

Грчка у доба Перикла

Ћуприја, 06.01.2020. Лазар Лукић

Период када је Перикле живео историчари називају златним добом Атине. Такође, њега
сматрају једном од највећих личности демократског полиса Атине. Демократија атинске
државе је на највећем нивоу током његовог руковођења, исти случај је и са културом која
доживљава процват. Карактеристична ствар за Периклову породицу била је та што су били
излагани многобројним догађајима и дешавањима. По мајци је припадао Алкмеонидима,
породици која је имала велики значај у историји саме Атине. Периклов отац Ксантип, као
супарник Милтијада Млађег и Темистокла, и један од творца победе код Микале, спадао је у
најпознатије политичаре свог доба. Алкменоидима је Килонов злочин стварао велике
проблеме преко 2 века. После Маратона су оптуживани и за медизам. После Алкменоида
Мегакла и Ксантипа 485/484 г.п.н.е. постао жртва осракизма да би пред Ксерксову инвазију био
помилован. У доба Перикловог рођења пре 490. г.п.н.е. билу су заступљени прогонство и
ратови. То је могло на њега оставити веома негативан утисак на своја политичка схватања.
Перикле се политиком почео бавити веома касно, о његовим почецима се не зна много. Након
смрти његовог оца 473/472, он преузима место хорега. Десет година касније Перикле се
појавњује у виду тужиоца за процес против Кимона. Подржао је реформе Ефијалтуа 462/461
г.п.н.е. Након убиства Ефијалтуа и Кимоновог прогонства, Перикле постаје водећи политичар у
Атини. Право да буди бирани за архонте 457/456 г.п.н.е. било је дато и зеугитима. Тиме је и
тетима био омогућен приступ овој високој дужности. До Периклка се на вршење јавне службе
гледало као на велику повластицу и она није новчано награђивана. Почиње увођење новчаних
награда, дневница у доба Перикла што је политички развој однео на високе нивое. За Перикла
се везује доношење веома важних закона о грађанским правима 451/450 г.п.н.е. Њима је
уведено да се атинским грађанином сматрају само они којима су оба родитеља Атињани, а
појединцима којима је само један родитељ био Атињанин сматрали су се ванбрачном децом,
која нису имала право на наследство. Овиме је избрисано око 5000 људи из списка атиснких
грађана. Такође, овај закон је допринео јачању осећаја заједнице у атинском демосу. Закон је
доносио смрт аристократима који су улазили у бракове са женама коије нису била Атињанке.
Пошто од времена Перикла, атинска демократија поседује све своје најважније одлике и све
јаче улази у свет грађана, за Периклково име се везују појмови потпуна, радикална
демократија. Потпун – представља најбоље уређење, радикалан – лако се може разумети
самовољна владавина. За ове појмове се веже и унапред осмишљен демократски план.
Перикле је залагао борбу против Спарте док је персијске ратове оставио по страни. Кимонов
повратак 451. г.п.н.е. је ставио сукоб са Персијом поново у центру пажње, а након његов смрти
склопљен је тзв. Калијин мир. Са склапањем мира нестало је оправдање о постојању Делског
поморског савеза када је и схваћено да се он претворио у Атинску поморску државу. Избио је
сукоб између аристократа и присталице владавине демоса. Перикле је предводио демократе и
сиромашне, а Тукидид из Алпоке, син Мелесијин, био гласноговорник богатих олигарха. Још
увек не постоји утврђен доказ да је Тукидид био противник атинске архе, зато је та теза научно
одбачена. Тукидид је био мишљеник чињенице да је фороса за улепшавање и величање Атине
опасна, јер је подстицала већ постојеће назадовољство савезника, које је Спарта могла да
искористи. Периклке се залагао за то да Атина поседује мање обзира према својим
савезницима и да контрасно томе појача своју власт над њима. Он је такође подстицао
становништво да према Спарти заузме непомирљив положај. Као победник изашао је Перикле,
док је Тукидид послан у изгнанство. Перикле је наредних петнаест година (443/442 – 429/428)
без прикида био биран за стратега. Перикле, који је дуговао свој утицај угледу који је уживао,
својој мудрости и очигледно неподмитљивости, обуздавао народ, дајући им истовремено
слободу, више је он водио демос него што је демос водио њега. И тако је Атина, по имену
домократија, у ствари била влада првог човека. Један од најживљих и најлепших споменика
атинској демократији сачувао нам је Тукидид. То је Периклова надргробна беседа
(епитапхиос). Најславнији атински државник у историји остао је упамћен као човек под којим
је Атина постала „школа Хеладе“, демократија доживела своје најсветлије тренутке, а култура
достигла највише висине. Надгробна беседа показује Партенон и друге грађевине које су одраз
атинског идеализма и хуманизма. Перикле у надгробној беседи каже: „Атина међу свим својим
савременицама, доказала је да је јача од онога за шта се сматрала.“ Ове речи показују понос
над самим демократским уређењем као и војним јединицама. Оно што такође пада у очи јесте
то да се подразумевало да полис треба да ужива у предности у односу на појединца. За
Перикла је грађанин који не учествује у политичком животу бескористан. Ово мишљење
произлази из Периклових речи: „ По мом мишљењу, једна држава која као заједница
напредује више користи својим грађанима него када грађани као појединци напредују, а као
целина пропадају.“ Гласање војника за Периклову експанзивну политику доводи до јачања
Атинске поморске државе. Перикле је до те мере био убеђени заговорник атинске архе да је за
њу рекао, у периода када је највише величана, да је „тиранска власт“. Перикле је био државник
који је био припремљен за војну службу, али је потпао под утицај два истакнута учитеља,
којима је много дуговао. Један је био његов земљак, Дамон из Ое, један од најсјајнијих
интелектуалаца у Атини свога доба и чувени учитељ теорије музике. Други је био странац и
филозоф, Анаксагора из Клазомене, чија је теорија о механици материјалног универзума
покренутог једном заувек непороменљивим умом, ослободила Перикла од празноверја
демоса за ког је имао задатак да га води.

Атинска држава и друштво у доба Перикла

Успон демократије и атинске поморксе државе из корена су преобразили атинско друштво.
Периклов закон о грађанским правима из 451 г.п.н.е. каже да којим су оба родитеља били
Атињани сматрани су атинским грађанима. Сваки Атињанин по напуњеној 18. години после
провере био је уведен у листу грађана. Након одслуживања двогодишњег војног рока, он је
уписиван у још једну листу која му је дозвољавала учешће у Народној Скупштини. Бити
пуноправни грађанин није само значило имати право на активно и пасивно учешће у
политичком животу Атине. Вршење многих политичких дужности је било праћено новчаним
надокнадама. Једино су атински грађани имали право да поседују кућу и земљу у Атици.
Криминални прекршаји против њих су врло често оштрије кажњавани него када су жртве били
странци или робови. Атињанин је плаћао само изванредни порез на имовину, тј принос.
Атињани су се по свом друштвено политичком положају почели све више делити на три
заједнице. Најнижи и најбројнији слој су и даље представљали тети. Како из редова тета
долазе веслачи, атинска флота без њих више није замислива. У складу са тим постепено се
мења и положај тета у политичком животу. Оправдано је да мноштво и сиромаштво имају више
утицаја него племенити и богати, јер атинска моћ почива на бродовима. Зеугити су били нека
врста средњег слоја. Од успона демократије, која ће им дозволити приступ највишим
државним дужностима, олакшавати активније учешће у политчком животу и дати већу
политичку тежину. На врху друштвене лествице налазили су се хипеји, којих је било између
1200 и 2000, дакле само 1,5-2% целокупног становништа Атине. Припадници овог највишег
слоја су превасходно били аристократског порекла. Постојала је доколичарска класа, која је
бројала само 300-400 крупних земљопоседника. Они су били најбогатији Атињани и у просеку
су поседовали имовину чија је вредност превазилазила 3-4 талента, а неки су имали и преко
200 талената сребра (1 таленат = 26,196кг). Богати Атињани, као ни остали грађани, нису
морали да плаћају редован порез али су за узврат са времена на време били дужни да на себе
преузму финансијске обавезе које су се звале литургије. Највеће финансијско оптерећење
представљала је јерархија, обавеза имућног грађана да на себе на годину дана преузме
опремање и одржавање једне тријере, као и увежбавање њене посаде. Хорегија је литургија по
којој имућни појединац плаћа опремање, увежбавање и извођење једне драме. Литургија
којом се преузимала обавеза да се атлетичари и рвачи хране и плаћају до следећих свечаних
игара звала се гимнасиархија. Ејсфоре су порез на имовину који је прикупљен само у
ванредним приликама. Успон атинске поморске моћи био је праћен претварањем Атине и
Пиреја у економско средиште Хеладе и читавог Егеја. Развој је привукао велики број странаца.
Странци који су се трајно настанили звали су се метецима и није постојала грана привреде где
се они нису могли срести. Метеци су у Атини имали сразмерно већа права него у многим
другим полисима. Они су за право боравка у Атини морали да плаћају годишњи порез и да
пронађу неког Атињанина који би их заступао и који би се залагао за њих у случају потребе. У
случају потребе билу су обавезни да учествују у одбрани града и да служе у флоти. Такође,
морали су да плаћају литургије као и ејсфору. Робови су се налазили на самом друштвеном
дну. Врло често нису сматрани ни људским бићима. Став је да је роб само имовина са душом
којом господар по сопственом нахођењу слободно располаже. Средином 5. века п.н.е. у Атини
је било између 80000 и 120000 робова. Цена робова се кретала између 6 и 24 просечна
месечна прихода. Већина робова била је запослена у привреди. Највећи број робова у Атини
радио је под крајње неочекиваним условима у рудницима сребра. Постојали су и државни
робови који су били помоћници тј. слуге државних управника. Поделе међу половима су
свакако биле прилично изражене али су Атињанке у обичном животу имале већу слободу него
што се дуго мислило. Осим тога, иако нису имале право учешћа у политичком животу, оне су
имале грађанска права. Атињанке су читавог живота званично биле зависне од неког мушког
старатеља. То је обично био отац, брат, муж или неки мушки рођак. Вежбалишта су такођа била
забрањена за жене. Атињанкама није било дозвољено да се лично појављују на судовима, нису
смели да присуствују симползијумима, зато што је на њима политика спадала у најомиљениј
предмете разговора. Средишње место у атинске демократије заузела је Народна скупштина.
Она је почетком 5. Века пре Христа због недостатка простора пребачена са агоре на Пникс, који
се налазио на једном брежуљку у непосредној близини акропоља. Еклесија је заседала 40 пута
годишње, при чему се или гласало јавно подизањем руке или тајно давањем гласачких
каменчића. Скупштина је расправљала и одлучивала о свим питањима која су се тицала полиса:
рат и мир, спољна политика, избор државних управника, јавне финансије, снабдевање житом,
закони, додела грађанских права, противуставно деловање, све до појединости јавног реда и
мира. Одлука Еклесије се називала псефизма. Еклесија је најзад имала и две важне судске
надлежности. Прва је била посатупак ејсанглије, тзв. Потказивања. То је била тужба за најтежа
дела против државе. Друга је била тужба за противуставност, она употребљивана када се неки
предлог или одлука у Еклесији, односно Були, косио са постојећим законима. Осим што је
могао да гласа право сваког пуноправног грађанина, који је то желео, било је и право да говори
у Народној скупштини, као и да предлаже одређене одлуке и законе. У скупштини само
неколико припадника елите, никад више од 20 је водило главну реч. И поредак који се заснива
на вољи народа мора да поседује неку врсту политичког вођства. Највише политичко тело била
је Еклесија. Политичко вођство је припало говорницима који су се назвали политичарима и
демагозима. Без њих демос није могао да донесе одлуке. Ретори су на више начина стајали
под строгим надзором демоса. Беседник је за своје предлоге увек морао да придобије
слушаоце, односно поротнике (суд). Стратези и остали високи дужници билу су обавезни да
народу полажу рачун о свом деловању. Да је демос, упркос важној улози који су играли ретори,
држао власт, потврђују сами говорници у својим беседама. Атински политичари у својим
говорима, поред тога, улажу знатне напоре како би премостили постојеће друштвене и
идеолошке препреке. Ретори, без обзира где су наступали и за шта су се залагали, себе
представљали као једноставне људе блиске народу. Сматрало се да су народ и власт једно те
исто. Политичка елита и обично грађанство посматрани су као припадници једне заједнице. На
томе је почивала слога у Атини и то је једна од највећих тајни жилавости и дуговечности
атинске демократије. Расправа о сложеним питањима и проналажење одрживих решења на
скупштини био би немогућ подухват да она претходно нису била сведена на кратку и лако
разумљиву меру. У парламентима то се решава уз помоћ скупштинских одбора и дневног реда.
Атина је у ту сврху имала веће 500, тј. Булу, које се од доба Клеистена није променило. Була је
заседала у већници јеугозападно од агоре. О сваком предлогу који је требо да буде стављен на
гласање у атинској скупштини, Була је претходно морала расправљати и одобрити га. Тај
дневни ред је грађанима био ставњен на увид обочно 4 дана пре заседања скупштине. У
оквиру већа 500 постојало је једно још мање тело које је на себе прузимало да руководи
свакодневним пословима Буле. Ниме, 50 већника сваке појединачне филе, једном годишње
током раздобља од 35-36 дана, на себе је преузело да управља радом Буле. Начин избора
већника, ограничено је вршењем ове дужности на само 2 пута у животу, као и право сваког
грађана да подноси предлоге Већу, спречили су сваку могућност да ово колективно тело почне
да делује независно од воље народа. Деомос никада није дозволио да буде сведен само на
гласачко тело. Еклесија је увек била последња и највиши ниво и на њој су увек држани највећи
и најважнији говори. Успон демократије и поморског савеза довело је до тога да се број
државних службеника од време грчко персијских ратова налазило у сталном порасту. Трајање
државне службе у начелу ја ограничено на годину дана а скоро за све функције важило је да се
могу само једном у животу вршити. На све важније јавне службе се проширује правило да их не
врши појединац, него њих неколико који су међусобно равноправни. Најзад сви државни
функционери налазили су се по строгим надзором колективних органа у којима је заступљен
целокупан демос. У Атини су били бирачи само носиоци највиших државних дужности. У њих
су поред стратега спадали нпр. благајници, тамијаји. И поред овог настојања да сви грађани у
што већој мери буду равноправни, Атињани су врло добро знали да су за овакве дужности
личне особине, стручност и искуство од пресудног значаја. Битна одлика јавних положаја била
је и та да је њихово успешно вршење подразумевано. Атињани нису познавали засебне
појмове за закон и право, већ су у оба случаја употребљавали једну исту реч: nomos. За атинске
судије, који нису правиле ову разлику, доношење пресуде било је гласање у складу са оним
што им се у датом случају према постојећим законима чиноло најправедније. Атињани који су
седели у судовима нису били ни правници по опредељењу нити обични поротници. Они нису
поседовали правничко образовање, али су зато одлучивали о кривици и, уколико се она
установи, о казни. Колико је суд био значајан за владавину народа види се по томе што су се у
Атини осим Скупштине, једино судови били ослобођени обавезе да полажу било какав рачун
за свој рад. Уведена су бројна правила како би се обезбедило да суђења буду поштена и да
владају начела правне државе. Није било тужбе без позивања на закон који је важио у тренутку
прекршаја, није било дозвољно да се два пута суди за исти прекршај, окривњени и њихови
најближи били су су ослобођени обавезе сведочења уколико нису желели да сведоче, нису
прихватани докази који нису били изнети на увид у предистражним радњама. Суд се у Атини
звао Хелијаја, односно дикастериј, тј. судница. Судије-поротници су се звали хелијасти или
дикасти. Хелијасти су морали да буду Атињани, мушког пола и најмање 30 година старости.
Њих 6000 се сваке године извлачило жребом. Они су се морали заклети да ће непристрасно
радити у складу са законима. Састав судских већа је одређиван путем јавног извлачења жреба,
тј. судске плочице, уз помоћ направе kleroterion. С временом су се појавили појединци којима
је занимање да пишу за особе које треба у својству странке да се појаве на суду. Они су
назавани логографима. Основу поступка чиниле су беседе супротстављених страна, закони на
које су се позивали, као сведоци. Судије-поротници се никада нису мешали током суђења.
Пресуда је изрицана на сам дан суђењ, при чему је гласање било тајно. Атињани су делили
судске поступкена две врсте према томе ко је смео да подигне оптужбу. Прва врста биле су
тужбе у сопственој ствари. У њиховом случају самој је оштећена страна тражила правду због
претрпљене неправде. Друга врста је била јавна служба у којој тужитељ не иступа у име свог
личног интереса, већ брани жртву која се сама или недовољно или уопште не може бранити,
нпр. у случају малолетничког штићеника. Тужилац је могао бити свако ко то жели. Судкса већа
од 501 члана су испитивала подобност појединаца за вршење одређене државне функције. То
се звало испит. Испитивања вршења дужности одвијали су се у два корака. Прво је вршитељ,
тзв. логист, проверавао да ли је дошло до проневере државног новца или подмићивања. Друга
провера проверена је еутинима, који су били задужени за општи начин вршења службе
(злоупотреба положаја, немар, непоштовање закона итд.). Атински закони су предвиђали да
ономе ко пријави прекршај у случају осуде оптуженог припадне значајан део изричене казне
као награда. Имамо значајно сведочанство у Есхиловој1 драми која је била приказана неколико
година касније. Eumenide описују суђење Орестру на Арајевом брду због убиства мајке и
установљење суда Ареопага. Есхил, својом драмом одобрава реформе у тадшњем атинском
друштву. Ареопаг је, према његовом наговештају, установљен као суд, а не као веће; права
његова сврха јесте да суди убицама, као Оресту. Пуноправних грађана је у Атини било имеђу
30000 и 50000. У просеку њих 4000 до 5000 је присуствовало седницама Скупштине 40 пута
годишње. Поред тога је било је било око 700 чиновника у Атини и неколико стотина ван ње.
Њима треба додати још 500 већника Буле. У раду судова је око 200 дана годишње учествовало
6000 Атињана. Два инструмента демократског развоја била су принцип случајног избора
коцком и плата за државну службу. Случајни избор коцком је био уведен одавно, али тај
принцип није био уведен у свом суштинском облику. Архонти и други нижи чиновници, као и
чланови Већа били су бирани коцком из броја одабраних кандидата, али ти кандидати су су
претходно били одабрани промишљеним избором. Овај мешовити избор сада је био укинут.
Веће 500 као архонти именовани су коцком, из редова свих грађана који су имали право да
буди бирани. На овај начин сваки грађанин је имао подједнаке могућности да добије службу у
државној управи и учествује у вођењу државних послова, Јасно је да овај систем није могао
функционисати без плате за службу јер у противном случају сиромашни грађани не би могли да
троше своје време у државној служби. С тога је уведена плата не само за архонтат већ и
чланове Већа. Плаћање државној служби била је главна карактеристика Периклових
демократских реформи. Та мера му је природно набавила популарност у демосу нарочито када
је прихваћена и за народне поротничке судове. У време напада на Веће ареопага, Перикле
спровео мере да судије треба да примају плату од 2 обола или можда једног на дан. Лако
зарађена плата мамила је сиротињу и доколичаре. Сваки грађанин који је то желео могао је
ставити своје име на списак са кога се коцком бирала листа од 6000 судија-поротника.

Рат Атине против Пелопонежана

Протеривање Кимона било је знак потпуног заокрета у споњној политици Атине. Она је изашла
из савеза са Лакедемоњанима и склопила је нови савез са њиховим непријатељима Аргом и
Тесалијом. Нови пријатељски односи Атињана и Арговаца одразили су се у трилогији коју је,
одприлике у то време, саставио Есхил о убиству Агамемнона и Орестовој освети. Чињеница је
да Атина, бар што се тиче њених кључних интереса, није била у директном сукобу са Спартом.

1
Есхил је грчки писац трагедија, само 7 његових драма је преостало из тог времена од којих је једна од
њих „Еумениде“.
Али, ти интереси су је гурнули у погубно супарнисштво са два Спартина савезника. Поморкса
империја Атине, њеним трговачким амбицијама, утркивала се са два велика трговачка града,
Коринтом и Егином. Амбициозност атинских трговаца и Коринта на западу била је у пуном јеку
и одприлике у то време један атински стратег преотео је Наупакт од Озолских Локрана и
обезбедио поморску базу која је Атињанима омогућила значајну контролу улаза у Коринтски
залив. Мегарани су због сукоба са Коринћанима око границе напустили Пелопонески савез и
ставили се под заштиту Атињана. Док држи Мегару, Атина је имала јаку границу према
Пелопонезу. Без одглагања, Атина је прионула на зидање двоструког зида: од Мегарског брда
доле до луке Нисеје, окренуте Саламини, и ове дуге зидове осигурала је гарнизоном својих
војника. Освајање Мегаре представњало је нову увреду за Коринт, била је то увреда и за
господарицу Пелопонеског савеза. Рат је убрзо букнуо и у почетку Спарта није имала активну
улогу. Атинску ескадру бродова је напао Хелије и трпи пораз од неких коринтских и
епидаурских војника. Затим, мало острво Кекрифалија које лежи између Егине и аргивксе
обале, постаје позорје поморксе битке са пелопонеском флотом и Атињани побеђују. У
близини Егине одиграла се велика поморка битка. Учествовали су у њој и савезници Егине и
савезници Атине. Атињани су се, заробивши 70 бродова, искрцали на острво и блокирали град.
На то су Пелопонежани послали војку хоплита у помоћ Егињанима, док су Коринћани,
прешавши висове Гераније, сишли су у Мегариду, очекујући да Атињани неће моћи
истовремено да бране и Мегару и да Егину држе у блокади. Грађани Атине формирали су
ванредну војскуи под командом стратега Миронида одмарширали су у Мегариду. Коринћани
су се повукли, а Атињани подигли трофеј. Атињани из Мегаре извршили су јуриш жестоко
потукли Коринћане. Атина је супротстављена Пелопонеском савезу али су рат углавном
договорено водиле три државе: Коринт, Епидаур и Егина. Атина се упустила у поход на Египат.
Флота од 200 атинских и савезничких бродова ратовала је против Персијанаца у водама око
Кипра, када је позвана да пређе у Египат. Позив је стигао до Инара, либијског владара, који је
подбунио област доњег Нила на устанак против својих персијских господара. Инаров позив
значио је да би Атина, ако ослободи Египат од персијске власти, себи обезбедила главну
контролу над страном трговином са долинама Нила и да би могла да постави поморску базу на
обали. Заповедници егејске флоте прихватили су позив либијског принципа. Ескадра је прешла
у Египат упловила је у сферу непознату њиховом искуству и започела је нову врсту ратовања.
Овом покушају није било суђено да успе. Атињани су заједрили узводно Нилом и затекли су
Инара у победничком слављу пошто је извојевао велику победу на делти над персијском
војском. Пловећи узводно запосели су Мемфис, осим акрополе Беле тврђаве. Војна сила Атине
у том тренутку морала је да се подели. Био је то тријумф политичке партије која је отерала
Кимона у прогонство, што су Атињани, када је половина атинске флоте била на обалама Нила,
тако срчано одбили непријатењска дејства Коринта, Егине и њихових савезника. Направњена је
грађавина која је показивала погинуле Атињане на којој је писало: из филе Ерехтеиде ови су
грађани пали у рату на Кипру, у Египту, у Феникији, код Хелија, на Егини, у Мегари, сви у истој
години; а након натписа се нижу 177 имена. Опсада Егине је наставњена и за две године након
битке, Егињани су капитулирали и пристали да предају своју флоту и да плаћају форос Атини.
Атињани су обележили једног од свог најопаснијег супартика у трговини, срушили су један од
најутицајнијих градова дорске Хеладе. У међувремену, догађаји у другом делу Хеладе
подстакли су Лекедемоњане да и само уђу у рат и преместили су главне ратне интересе из
Саронског залива у Беотију. Лакедемоњани притекли су у помоћ својој браћи, Дорцима, којима
су Фокиђани отели један од њихова три градића, За војну силу која се састојала од 1500
лакедемонских хоплита и 10000 савезничких војника било је лако да натерају нападаче да
врате тај градић. Прва сврха похода налазила се у Беотији. Политика Спарте била је очигледна,
да овде подбуни моћну државу да блокира Атину и то се могло постићи само јачањем Тебе и
постављањем на положај господара Беотског савеза. С тога је Спарта сада ојачала тебанску
моћ, извршивши ревизију Беотског савеза и присиливши беотске градове да му се прикључе.
Када је војска завршила свој посао у Беотији, повратак у Пелопонез био јој је са свих страна
отежан. Пролазак кроз Мегариду је био опасан пошто су Атињани држали планинске прелазе.
Није било безбедно ни да преплове Коринтски залив јер су сада атински бродови вребали да
их пресретну. У овом шкрипцу изгледа да су решили да крену право на Атину. Пелопонеска
војска је дошла до Танагре близу атичке границе, али нису још ни прешчи границу, и да су
Атињани кренули да их пресретну са силом од 14000 бораца, 1000 Аргиваца. Касније се
приповедало да је том приликом протерани државник Кимон дошао у атински табор који је
био постављен на беотском тлу и затражио дозволу да се бори за своју земљу против Спарте. О
захтеву су брзо известили Веће 500 у Атини, то му није било дозвољено. Дошло је до великог
крвопролића са обе стране, али у борби су тесалски коњаници дезертирали и Лакедемоњани
су извојевали победу. Ипак битка је спасла Атину и победа је победницима само омогућила да
се врате преко Истма и посеку воћна стабла у Мегариди. Лакедемоњани су прославили своју
победу златним штитом који су поставили над фронтом новог Зевског храма у Алтису. Два
месеца после битке Атињани су кренули у поход против Беотије под командом Миронида. До
пресудне битке дошло код Ојнофите и Атињани су загосподарили целом облашћу, осим Тебе.
Када су Персијанци 480.г.п.н.е. опњачкали атински акропољ, овај споменик је пренет у Сусу. У
исто време Фокиђани су ушли у Атински поморски савез, а Опунтски Локрани били су
принуђени да признају врховну власт Атине. Атина је сада на миру могла да заврши изградњу
својих Дугих зидова. Ови бриљантни успеси били су крунисани, освајањем Егине. Отприлике у
исто време изгледа да је освајаље Трезена обезбедило Атини важну базу на Арголидској
обали. Изгледа да од освајања Мемфиса није постигнут никакав успех. Након неуспелог
покушаја Артаксеркса да подстакне Спарту да нападом на Атику усмери Атињане на другу
страну, персијски краљ је послао у Египат велику војску под комадом Мегабиза. Победивши у
бици он је истерао Хелене из Мемфиса и блокирао их је на острву Просопитис које формирају
два рукавца делте, Канопски и Себенитски. Напокон је исушио рукавац и скоро цело острво се
са обалама сјединило у копну. Тако су Персијанци могли да пређу по сувом до острва. Грци су
се, спаливши своје бродове, повукли у Библос, ту су се предали Мегабизу. Изнурујући марш
кроз западну пустињу довео их је до пријатељске Кирене, где су нашли наћин да се врате кући.
Инар, који је изазвао побуну, био је прибијен на крст, иако му је према условима предаје био
загарантован живот. Ускоро, стигла је помоћ од Атине и њених поморских савезника, ескадра
од 50 тријера. Моћна флота је извршила напад на њу на ушћу Мендесијског рукавца Нила и
спасла се само неколицина бродова. Персијска власт успостављена је широм земље, још није
дошао дан хеленске владивен египтом. Али, Атињани су изгубили бродове и новац у овом
смелом а тлосрећном подухвату, њихова империја сада је била на врхунцу моћи. Атинска
империја је сада обухватала подручја под својом влашћу и на мору и на копну. Њена владарска
моћ се преко Беотије протезала на Фокиду и Локриду до Термопилског кланца. Савезом са
Мегаром, освајањем Егине, заузећем Трезена, Саронски залив је замало претворен у атичко
језеро. Велики трговачки град са Истма био је главни и најопаснији непријатељ Атине и следечи
циљ Перклове политике био је да Коринтски залив такође претвори у атичко језеро, па да тако
опколи Коринт са оба његова мора. Јужно приморје још увек је било пелопонеско и изнад
мореуза било је акарнанској обали места која су морала да се обезбеде. Стратег Толмид је
започео ту операцију, освојивши коринтску колонију Халкиду. Тада је Перикле лично повео
поход да настави Толмидово дело. Пошто му није успело да покори Сикион, опсео је Ојнијаду,
али није могао да је заузме. Иако није постигнут неки војни успех, поход је изазвао страховање
и довео је до приступања ахајских градова Атинском савезу. Током неколико година, атински
бродови су могли да једре и Коринтским и Саронским заливом, свесни своја владарске моћ.
 Закључење рата са Персијом
Катастрофа у Египту посредно је омогућила Атини да добије непосредну контролу над
доприносима савезника. Желела је да се одмори од напрезања, али након Перикловог похода
протекло је три или четири године до закључења мира. Тада је Кимон, кога су можда баш зато
позвали натраг у Атину, преговарао о примирју које је на пет година склопњено између
Атињана и Пелопонежана. Одприке у исто време Лакедемон и Аргос закљућилу су мир на
тридесет година. Чим је склопљен мир, Атина је са савезницима могла да настави своје ратне
операције против Персије. Кимон је прихавтио да се не меша у Периклову политику. Елпиника
је била Кимонова сестра која је дала све од себе да помири Кимона и Перикла. Обојица су
знали да најпречи циљ Атини мора бити да надокнади штету изазвану катастрофом у Египту.
Фенична флота, која је угушила египатски устанак, била је после тога да поново успостави
Артаксерксову власт на острву Кипар; због тога је Кимон тамо запловио са ексадром од 200
бродова. Кимон је тада почео да опседа Китион. То је био последњи ратни подухват човека
који је ратовао против Персије још од битке код Микале, умро је за време опсаде. Атињани су
коначно достигли један успех. Флота је прекинула опсаду Китија, пошто јој је понестало хране,
и стигла је пред кипарску Саламину. Ту су Хелени извојевали двоструку победу, на мору и на
копну, над феничанским и киликијским бродова. Ова победа није подстакла Атињане да
наставе ратовање. Долази одлука да се са Великим краљем склопи мир. За Атину је тешко да у
исто време настави да успешно ратује против заједничког непријатеља свих Хелена и против
супарника међу самим Хеленима. Стога је морала да изабере између мира са са Персијом и
мира у Хелади. Циљ Перикловог управљања државом био је да повећа атинску империју и да
унутар граница Хеладе шири атински утицај. Смрт Кимона, који је био покретачки покретачки
дух ратовања против Персије, можда је помогла Периклу да спроведе ту своју одлуку у окончан
рат. И сам Велики краљ је био склон преговорима. За хеленском код кипарске Саламине
уследила је побуна Мегабиза, заповедника који је угушио устанак у Египту. Стога је склопљен
мир са Персијом. Сумњати у то да је Атина скопила споразум са Артаксерксом и да је потом
уследио мир је неразумно. Исто је извесно да је склопњен уговор по коме је Персија пристала
да не шаље ратне бродове у Егејско море, а Атина дала слично обећање, да ће штитити обале
Персијског краљевства од напада. Али, ма какве биле дипломатксе форме уговора, обе су
стране биле заинтересоване за мир и мир је одржаван. Назвали су га Калијиним миром.
Владало је опште уверење да је главни члан посланства био Калија, најбогатији човек у Атини,
муж Кимонове сестре. Сви хеленски градови који су попали под варварску власт били су опет
присједињени свету слободних хеленских држава. Освајање Кипра био је један од главних
циљева атинске политике. По условима мира, Атина је одустала од војих претензија.

Неуспеси Атињана. Тридесетогодишњи мир

Мир са Персијом није пропратила даља атинска експанзија унутар дефинисаних граница,
напротив, неке од сасвим скорашњих атинских освојених поседа почели су да се круне.
Орхомен, Херонеју и неке друге градове у западној Беотији приграбили су протерани олигарси
и било је неопходно да Атина сместа реагује. Стратег Толмид наступио је са потпуно
неадекватим бројем војника. Освојио је Херонеју и оставио у њој гарнизон али није напао
Орхомен. Приликом повратка у Атину, у близини Коронеје неки изгнаници из Орхомена са још
неким поставили су му заседу и претрпео је пораз. Сам Толмид је био убијен, много је хоплита
било заробљени, Атињани су се одрекли Беотије да би заробљени хоплити за узврат били
ослобођени. На овај начин је битка код Короније поништила победу Ојнофите. Губитком
Беотије уследили су губици Фокиде и Локриде. Било је прилично чудно што је Фокида
нелојално напустила Савез. Спартанци су послали војску да од Фокиђана ослободи храм и да га
врати Делфљанима, али чим су се Спартанци вратили кући стигла је атинска војска и вратила
храм Фокиђанима. Био је то Свети рат и вођен је тако да није било прекршено петогодишње
примирје. Коронејски пораз помрачио је престиж атинског оружја и уследиле су још озбиљије
последице. Еубеја и Мегара су се истовремено побуниле. Перикле који је био стратег са места
је отишао на Еубеју, са 7 пукова фила док су преостала 3 пука ушла у Мегариду. Само што је
ступио на острво, затекле су га вести да пелопонеска војска прати Атињане. Перикле се сместа
вратио и прва брига му је била да споји своје снаге са војском у Мегариди под Андокидовом
командом. Али између њих су се налазили краљ Плистоанакт и Лекедомоњани који су држали
под контролом пут на источној обали. Андокид је био принуђен да се врати у Атику кришом,
провукавши се око угла Коринтског залива, код Ајгостене и прошавши кроз Беотији. Војсци је
водич био Мегаранин, по имену Питион. Повратак Перикла збунио је краља Плистоанакта, који
је командовао Лакедемољанима, и стигавши само до Тријасијске равнице, вратио се
сматрајући да је напад на Атину бескористан. Тако је Перикле добио слободу да покори Еубеју.
Област Хистијаје припојена је Атини, ново насеље Ореј заузело је место Хистијаје. Страховали
су да би се пример Еубије могао проширити. Петогодишње примирје примаче крају и Атињани
су осећали да им је мир толико неопходан, да су решили да поклопе трајнији мировни
споразум са Пелопонежанима. Изгубили су, додуше, Мегару али су још увек држали Нисију и
Пагу, два пристаништва. Пристали су да ова пристаништа, као у Ахају и Трезен, предају. На тој
основи је био склопљен мир на тридесет година између Атињана и Пелопонежана. Договорено
је да ни Атина ни Лакедемон неће примате у своје савезе савезнике супрутне стране, док би
неутралне државе могле да приђу једном од два савеза по свом избору. Егина ће остати
држава која плаћа допринос Атини али имаће загарантовану аутономију. За Атину је то био
понижавајући мир. Губитак Беотије је био добитак, и док се евакуација Ахаје лако могла
поднети, губитак Мегариде био је за Атину озбиљан ударац. Док је Атина држала у својим
рукама дуге зидове и прелаз преко Гераније, била је потпуно заштићена од напада
Пелопонежана на атичко тло.

Периклова империјалистичка политика и отпор према њој

По завршетку Персијског рата, градови Атинског поморског савеза могли су захтевати да се
Савез растури и да поново добију своју некадашњу закониту слободу. То је за Атину било
стварно критичан тренутак. Атина је на Периклов предлог упутила хеленском свету позиве на
Панхеленски конгрес. Позвала је хеленске државе да пошаљу своје представнике у Атину да
размотре извесна питања од заједничког интереса: обнова храмова који су Персијанци
спалили, плаћане вотивних дарова који су били дужни да посвете боговима због великог
ослобођења и предузимања заједничких мера да се море очисти од пирата. Позив је стигао у
све градове матичне Хеладе и до градова и острва који су припадали атинској империји.
Атински посланици били су на Пелопонезу хладно одбијени и до окупљања није дошло.
Хеленски свет је био позван да расправља о другим начинима очувања мира у Егејском
простору и није се одазвао. Атина ће задржати ресурсе империје за одржавање своје флоте.
Ова политика наишла је на жестоко противљење, како у Атини тако и изван ње. Тукидид је
окупио присталице које су сачињавале савез и Периклову политику. Сматрали су да допринос
треба чувати за намену за коју ј био прикупљен и да Атина нема права да га користи у своје
сврхе. Хелда сигурно осећа болну увреду и неприкривену тирнију, када гледа како новцем
приложеним под принудом за рат, позлаћујемо и украшавамо свој град као жена расипница.
Перикле је могао одговорити да је Атина, пошто је пружила заштиту савезницима, имала право
да користи њихов новац. Спискови са квотама доприноса показују да је чак пре устанка
446.г.п.н.е. Атина морала претрпети озбињну кризу. За 449-448 г.п.н.е. није било испасане
листе квота на великом стубу и изведен је логичан закњучак да је за ту годину, можда док се не
заврши Панхеленски конгрес, допринс је био укинут. Знатан број градова није уплатио порез,
други су платили само део онога што су дуговали, трећи су платили са закашњењем. У
скупштини је изгласан декрет који предвиђа пооштрено прикупљање доприноса. Међу мерама
које је Перикле иницирао, у циљу да ојача власт свог града по резултатима није било значајније
мере од система насаљеавања атинских грађана изван Атике. У извесним случајевима Атињани
су чинили гарнизон чији је задатак био да мотри на савезнике који су се побунили или који су
наизглед били бунтовни. Овакве су клерухије упућене на Накнос, Андрос, а можда и у Карист,
на јужном крају Еубеје. Клерухија је полуострво за Атину било од виталне важности, јер је
држало под контролом пут из Црног мора. Атина је запосела полуострво у Писистратово доба
под добрим изговором да је домаћем становништву потребна заштита од Трачана који надиру
са севера. Опасност од Трачана поново је постала озбиљна и главна дужност 1000 насељеника
које је населио Перикле 447 г.п.н.е. била је да чувају безбедност полуострва. Обновњен је зид
који је преко земљоуза зазидао Милтијад, који је довео прве насељенике. Упућивање Клеруха
на Лемнос и Иброс било је за Атину додатно обезбеђење. Клеруси, насељени преко мора,
регрутовани су из две најниже својинске класе, доделом земље, тети су се уздигли до класе
хоплита. Они су остали атински грађани, могли су их позивати да служе војску и вероватно да
плаћају порез. Колоније су били аутономни градови са сопственом управом, везани за своју
метрополу религијским и етичким везама али су водили сопствену политику. У овом периоду
познате су две атинске колоније, једна је била Туријима, специјала панхеленска колонија на
западу. О другој колонији Бреји сведочи један натпис у коме су сачуване неке уредбе које
регулишу утемељење. Назначено је у једном амандману да колонисте треба регрутовати из
редова зеугита и тета и да ће војници који се враћају са похода имати потребне квалификације
да се упишу у списак. Ова колонија нема историју. Политика прекоморске колонизације
учврстила је атинску власт у империји, али због те политике савезници су били јако озлојеђени
и у 4. Веку п.н.е. представљала је општо место свих напада на атинску империјалистичку
политику. Када је Атина у 4. в.п.н.е. планирала да привуче себи нови поморски савез оценила је
као политички оправдано да се формално одрекне свог покушаја присвајања земљи, приватне
или државне на територијама својих савезника. Декрет је забрањивао да се у савезничким
градовима кује сребрна монета, а допуштао је да се и даље кује новац од електрона. Многе
државе су још увек хтеле да задрже свој новац са својим симболом. Оне су сада морале да се
повинују. Требало је сакупити неатички новац и пренети га у Атину да се прекује. Надаље ће у
оптицају бити само атински новац. Овај далекосеђан потез можда је олакшао развој трговине у
Егејском базену, али још и више је ојачао економску доминацију Пирије.

Периклова политика
Циљ државника, који је управљао судбином Атине у то доба њене величине био је да од ње
направи краљицу Хеладе, да њену власт прошири широм копна и преко мора, да учини да се
њен политички утицај осети у државама које би било неразумно, можда чак немогуће, увући у
границе империје. Потпуно остварење овог идеала значило би уједињење свих Хелена,
заједницу коју на окупу држи моћ Атине али која има природну потпору у заједничкој религији,
заједничким традицијама, заједничким обичајима и заједничком језику.
 Пиреј. Раст атинске трговине
Пиреј се увелико проширио од времена када га је Темистокле утврдио, сада је он био једно од
великих пристаништа и пазаришта у срцу Хеладе и Перикле је ставио себи у задатак да га учини
још већим и лепшим местом. Између Мунихије и најудаљенијег краја јужног зида који се
спуштао до Фалеронског жала, остало је парче неутврђене мочварне обале где је непријатељ
могао ноћу да се искрца. Сазидан је нови дуги зид, који иде паралелно и недалеко од северног
Дугог зида и исто тако повезује пирејско утврђење са Атином. Око три пристаништа изграђена
су спремишта за бродове у којима су бродови могли лежати, извучени из мора и суви. У
пристаништима и на кејевима били су сазидани нови магацини и разноразне зграде за потребе
отпремања робе и трговине. На источној страни Великог пристаништа главна трговина се
одвија на Трговачкој пијаци. Перикле је направио нови урбанистички план који је задивио целу
Хеладу. То је био систем правоугаоника, у коме су главне улице ишле паралелно, а
испрасецане су под правим углом попречним улицама. Пиреј је био први град у Европи у коме
је био усвојен такав план. Пораст атинске трговине добрим делом је условило пропадање
трговачких градова у Јонији и ударац задан феничкој троговини победом Хелена над Персијом.
Мали износи који су плаћали Јоњани били су у контрасту са већим доприносима градова на
обалама Пропонтиде. Лампсак је прилагао два пута више од Ефеса. И трговина и производња
преселили су се са источних на западне и северне обале Егејског мора. Отприлике у то време
укупан број становника Атике износио је око 315000 што је можда око два пута више
становника од Коринта. Међутим скоро половина овог становништва чинили су робови. Новац
је сада потпуно заменио примитивније стандарде робне размене и процене вредности. Већина
хеленских држава, без обзира на своју величини, ковала је свој новац и њихов новац је у то
време скоро у свим случајевима био сребрн. Сребра је било у изобиљу и цене су нужно
скочиле. У Солоново доба овца се могла купити за драхму, у Периклово доба се овца могла
купити за 50 драхми.

Предузетништво Атињана на Апенинском полуострву

На далеком западу Атина је ширила свој утицај и протурала своју трговину. Етрурце је
снабдевала црвенофигуралном керамиком. Њени бродови довозили су кући обрађени метал
из Етрурије, ћилиме и јастуке из Картагине, жито, сир и свиње са Сицилије. Атина је сада била
главни јонски трговац са италијским и сицилијским областима. У овој трговини на западу њен
супарник је био Коринт, али Атина је почела да одмиче великом дорском трговачком граду.
Пошто је држала Наупакт, Атина је могал да контролише улаз у Коринтски залив, а за Коринт је
то била непрестана претња. С друге стране Коринт је био у предности, пошто је имао важне
колоније на западу, са којима је био у тесним везама, посебно са Сиракузом. Сиракуза је после
саме Аине, вероватно била највећа и најмногољуднији град у хеленском свету. Темистокле је
изгледа уочио свој недостатак, посшто има извесних знакова да је био заинтересован за запад.
Коркира на пловном пута за запад, такође је била обавезна Темистоклу. Атина на врху своје
моћи у првом Пелопонеском рату, склопила је савез са Сегестом у западном делу Сицилије. То
је одраз атинског утицаја на западу и основа највећег атинског пораза на Сицилији, али Атина
још увек није преузела обавезу у војном погледу. Нешто касније по закључењу мира са
Персијом видимо како Атина склапа савез са Леонтинима на Сицилији и са Регијем у
Мецинском мореузу. Становници старог Сибариса, који су, од како су им Кротоњанини
разорили град боравили по суседним градовима. Они су тада позвали Атину и Спарту да
поново добију свој град. За Спарту позив није био интересантан, а Атина је искористила своју
прилику и упутила своју малу чету Атињана и савезника. Становници старог Сибарса нису се
задовољили тиме да имају иста права као и насељеници који су им из мајке постојбине
притекли у помоћ. За себе су захтевали искључиво право на најважније службе у држави.
Овакви се захтеви нису могли толерисати, развила се битка и Сибарићани су били протерани.
Тада се појавила хитна потреба за људима, по други пут су се обратили молбом Атини, али
овога пута су то учинили сами њени синови. На другу молбу за помоћ Атина је, по Перикловом
савету, одговорила подухвату још ширим размерама. Сада је цела Хелада позвана да заснује
панхеленску колонију. У спровођену у дело овог порејкта, десна рука Периклу био је пророк и
тумач Лампон. У Атини су се периклови непријатељи супротставили пројекту, нарочито њеном
панхеленском карактеру који је Перикле настојао да да колонији. Кратин је приказао комедију
која је исмевала Лампона и запитао да ли је Перикле нови Тезеј који хоће да „синојкизује“ целу
Хеладу. Хелада је одговорила на предлог Атине и колонија је кренула под Лампоновим
вођством. Настало је место у коме су становници јели хлеба у изобиљу а мало пили воду.
Место је названо Туриј. Уређење Турија је било демократско, али се утицај атинског модела
може препознати. Новац Турија је био означен главом Атине и маслиновом граном, то место је
постало центар атинског утицаја у Италији, иако атички елемент није преовладао у
становништву.

Атинска политика у Тракији и на Црном мору

Атина је имала крупније и непосредне интересе у источном мору где је наследила Милет, него
у западном где је своју снагу одмервала са Коринтом. Важност увезене робе из Црног мора,
посебно рибе, жита и дрвета, имала је већи витални значај од робе која је стизала са запада. У
очима делековидог државника није било важнијег приоритета од обезбеђења пловног пута
између Атине и Црног мора. Спољни улаз у Црно море био је осигуран поседовањем Херсонеса
док је унутрашљи пролаз обезбеђивала контрола из Бизанта и Халкедона, чланова Атинског
поморског савеза. На Црном мору се Атина ослањала на хеленске градове. Тржиште житом на
атинској Агори реаговало је на свако политичко кретање у Тракији и Скитији. Јачање великог
трачког краљевства којим је владао Терес и његов син Ситалко, захтевало је од атинског
државника да пажљивије но икада мотре на те крајеве. Да би импресионирао варваре у
црноморским крајевима правом величином атинске поморске силе, Перикле је лично отишао
на Црно море. Вероватно је отпловио и на Кимерски Босфор и посетио Архајанактиде,
господаре Пантикапеја, који су се истакли и у добру и у злу, дугогогодишњим постојаним
пријатељством према Атини. Како је Пантикапеј био центар трговине црноморским житом ово
пријатељство било је од највеће важности. Уједињењм трачких племена под моћним краљем
натерало је Атину да будним оком мотри и на северну обалу Егејског мора и на источну
границу Македоније. Најважнија тачка те обале и у трговинском и у стратешком погледу, било
је ушће Стримона где су Атињани имали утврђење Ејон. Брда у суседству била су чувена по
својој дрвеној грђи. Македонски краљ Александар користио је рудник близу језера Парасије
који је дневно давао талант сребра. У Кимоново време Атина је покушала да утври Ејон
установивши насеобину код Девет путеве поред моста на Стримону. Видели смо већ како је
овај покушај изазвао противљење Таса. Колонију Девет путева разорили су варвари из
суседства. После 30 година Перикле је обновио овај пројекат и то са више успеха. Хагнон,
Никијев син, повео је колонију Атињана и савезника и утемењио је нови град, који је са три
стране био окружен Стримоном и по томе је добио име Амфипољ. Знатан део становника из
хеленских градова у суседству био је привучен у Амфипољ и развио се локални патриотизам и
нетрпељивост према матичној постојбини, тако је Атина изгубила град петанаест година након
његовог оснивања.

Побуна Сама
Након Тукидидовог изгнанства остракизом, Перикле је владао као неприкословени вођа
атинске политике скоро петнаест година. Владао је апсолутистички, попут тиранина, и народ је
могао рећи да је његова владавина наставак писистратидске тираниде. Имао је моћ да народ
наведе да учини све што је сматрао да ваља и сваке године био је биран за стратега. Перикле
није био неодговоран, крајем сваке службене године народ је могао да одбије да га поново
изабере и могао је да га позове на одговорност због његових поступака. Када је једном добио
неприкосновену власт, једине силе којима је служио да је задржи биле су мудрост и речитост.
Жеља за аутократском влашћу несумљиво је била део његовог карактера, али дух му је био
исувише танан и у стањеу да осети да је важније да буде вођа слободних људи које треба да
убеђује говором, него апсолутни господар поданика, принуђених да се повинују његовом мигу.
Нема боље припреме за највиши положај у држави од сталожености која се повлачи од
јавности и показује лице доброћудне равнодушности према критици својих непријетеља.
Перикле је био човек истанчанијег духа од великог Темистокла, али није био попут њега
државник стваралачког гена. Он је мало тога створио, развијао је идеје других људи. Његова
привилегија била је то што води политику своје земље у време када је она имала песнике и
уметнике које стоје издвојено и високо, не само у атинској и хеленској историји већ и у
историји човечанства. Периклово доба, доба Софокла и Еурипида, Иктина и Фидије, није
стоврио Перикле. Иако Перикле није био креативан, био је једна од најинтересантнијих фигура
тога доба. Перикле је у својим војним операцијама изгледа био компетентан, иако не
располажемо материјалом за помну критику, барем је генерално био успешан. Пет година по
склапању Тридесетогодишњег мира био је позван да се докаже као способан стратег. Атина је
била увучена у рат са једним од најјачих чланова Савеза, острвом Самом. Повод за рат био је
свађа између Сама и другог члана савеза, Милета, око поседовања Пријене. Изгледа да је
Атина пре неколико година у Милету уредила устав и поставила у граду свој гарнизон, па ипак,
сада видимо како је Милет увучен у рат против савезника који не плаћа допринос и како се
након пораза обраћа Атини за помоћ. На позив у помоћ, Атина је стала на страну Милета и
Перикле је одпловио са 44 тријере на Самос, ту је аристократију, одвео већи број талаца и
успоставио демократију, оставивши гарнизон да је штити. Племићи који су били избегли на
копно, једне ноћи су се вратили, заробили гарнизон и предали га персијском сатрапу Сарда, са
којим су били у дослуху. Вратили су таоце који су били смештени на острву Лемну. У исто време
Атини је био задат још један ударац побуном Бизанта. Перикле је хитно одпловио на Самос и
великом флотом је блокирао град, обавештен да ескадра феничких бродова стиже Самљанима
у помоћ, прекинуо је опсаду и отпловио са делом свога бродовља да пресретне непријатеља.
Крајем друге недеље Перикле се вратио, или се феничани уопште нису појавили или су се због
неког разлога вратили натраг. Скоро 200 ратних бродова је сада држало Самос у опсади и
крајем деветог месеца град се предао. Самљани су прихватили да сруше своје бедеме, да
предају своје бродове и плате ратну одштету која је достизала суму од 1500 таланата. Бизант
се, такође вратио у савез. Био је то тренутак искушења за Атину, имала је разлога за страх од
интервенције Пелопонежана. Спарта се састала са својим савезницима да размотре ситуацију,
Коринћани су касније тврдили, истинито или не, како су осудили свако уплитање од општег
принципа да свакој држави треба оставити да се бави побуном својих савезника. Ипак како год
да су Коринћани поступили у овој ситуацији, трговачка сурењивост, која је владала између
Атине и Коринта, била је узрок коначног избијања непријатељства између Атињана и
Пелопонежана и довела је до уништења атинске империје.

Више образовање. Софисти

Од времена Нестора и Одисеја људи су поштовали особину убеђивања говором. Са развојем
демократске заједнице та вештина је добила већи значај. Институције хеленског града у
демократији захтевале су од просечног грађанина да уме да говори у јавности и свакоме ко је
имао амбиција за каријеру у политици то умеће је било неопходно. Моћ јасног изражавања
мисли, тако да се код слушалаца створи уверење, била је уметност коју ваља учити и
подучавати. Јавила се потреба за вишим образовањем. Ова тенденција демократије била је у
складу са развијањем овог истраживачког дуга који се прво јавио у Јонији на пољу филозофије
природе. Проучавање природе издигнуто је на виши ступањ придоласком две генијалне
личности, чије су спекулације имале трајног ефекта у науци. Емпедокле је разлучио „четири
елемента“ и објасни развој универзума помоћу динамике сила. Демократ из Абдере створио је
територију атома. Демокритова научна имагинација створила је свет од атома, сличних по
квалитету а различити по величини и тежини који постоје у празном простору. Друга половина
петог века пре Христа била је доба монографије о вештинама, реторика и кулинарство
подједнако су систематизовани, политичке институције и наслеђена етика постале су предмет
научног истраживања. Људи су почели да разликују обичај од природе. Осетили су да њихове
сопствене конвенције и институције захтевају оправдање, ауторитет навике и древности више
није био довољан и упоређивали су људско друштво са природом. Управо у тој атмосфери
критичког истраживања и скептицизма, Хелада је морала да се постара о вишем образовању
своје омладине која су налагала услове демократске праксе. Овом захтеву су одговорили
путујући учитељи. Они су давали опште поруке о говорничкој вештини и вештини закључивања
и захваљујући свом енциклопедијском знању, држали су предавања о свим могућим темама.
Те учетеље су називали софистима. У правом значењу софист је означавао истакнутог зналца у
некој посебној уметности или вештини, поезији или кулинарству. Назив софист, пошто је био
наденут учитељима који су образовали младиће који су могли да их плате, попримио је благо
негативан призвук – делом због неповереља народа у људе који много знају, делом због
предрасуде која је у Хелади, у мањој или већој мери, увек владала у људима који пружају своје
услуге за новац и делом због зависти сиромашних да могу платити учитељима хонораре, па су
стога у јавном животу заостали за људима који су образовали софисти. Софисти се нису
ограничили само на наставу. Писали су много, расправљали су о ретким изразима у говору,
критиковали политичку ситуацију, ширили идеје. Горгија из леонтина, Протагора из Абдере,
Продик са Кеја, Хипија из Елиде, Сократ из Атине, сваки је од њих имао себи својствено
индивидуалност. Продик са Кеја је био песимиста, нема сумље да је баш њега песник Еурипид
имао у виду када је говорио о човеку који верује да су људске невоље бројније од добрих
ствари које им се догађају. Од свих софиста можда је највећи био Протагора. Он је први
разлучио делове говора и засновао европску граматику. Његова професорска активност
углавном се одвијала у Атини, где је био интиман Периклов пријатељ. Протагора је био жртва
религијских предсрасуда Атињана. Теза његовог дела о томе садржана је вероватно у првој
реченици: „Што се богова тиче, ја не могу знати да ли они постоје, или не постоје, многе ствари
спречавају такво сазнање – несазнатива материја и краткоћа људског века.“ Сам Протагора је
можда веровао у богове, оно што је тврдио било је да њихово постојање не може бити
предмет сазнања. На несрећу, сама књига је пропала. Питодор је иступио као стегоноша
државне религије и тужио је Протагору за безбожништво. Филозоф је сматрао да је мудро да
побегне из Атине, одпловио је на Сицилију и на мору му се изгубио траг. Протагорин случај није
био једини те врсте. Више година пре овога, филозоф Анаксагора био је осуђен због
безбожништва, а више година након овога биће осуђен Сократ. Протагорин став према
теологији био је сасвим компатибилан са ватреном оданошћу државној религији, али Атинска
порота није била довољно образована да то схвати. Свести грађана су биле конзервативне, у
религији подозриви и суревњиви на образовање. Горгија је био филозоф и политичар, а славу
је стекао као беседник и стилиста. Научио је Хеладу како да пише нову врсту прозе, не хладним
стилом који захтева само јасноћу него бриљантним стилом који се обраћа чулности и машти.

Комедија. Еурипид и Софокле

Изгледа да је за време узнемирености изазване ратом са Самом, Перикле мислио да је
сврсисходно да се у извесном смислу ограничи слобода речи у комедији. Убудуће ће једино
ограничење комичком песнику бити то да би могао бити оптужен пред Већем 500 за „дело
против народа“, ако његове шале на рачун народних чиновника забразде. Комедија се развила
у Атини из лакрдија маскирних весељака који су славили Дионисов празник певајући фаличке
песме и ругали се светини опсценим гестовима. Тек после Персијског рата држава је званично
признала комедију. 3 дана су била посвећене трагичким такмичењима и придодат им је
четврти дан за ново такмичење. Магнет и Хионид били су први мајстори комедије али засенио
их је Кратин, најбриљантнији комички песник Перикловог доба. Са друге стране неки од
највећих трагичара Перикловог доба били су Еурипид и Софокле. Софости су били главни
професионални тумачи интелектуалног покрета. Али величање разума имало је исто толико
јаких присталица у песнику Еурипиду. Есхил и Софокле су побожно приближили религијску
легенду, прилагођавајући је својим идеалима, тумачећи је тако да задовољи њихова етичка
мерила. Еурипид прихвата митове у затеченом облику и своје драме смишља тако да се оштро
истакне апсурд мита. Он се не мири са поступцима богова према људима, не задовољава се
резигнираним песимизмом. Еурипид неће да прихвати ништа, само ради ауторитета, он одбија
да се приклони општепризнатим мишљењима својих угледних земљака у питањима попут
институције ропства или положаја жене у друштву. Он неће да подржава преживели предрасуд
о племенитом пореклу који је чак и у Атини био јак. Али, можда ништа није толико
карактеристично као његов однос према презиру, који су Хелени генерално осећали према
другим нацијама. Нигде Еурипид није саркастичнији него на овом месту у Медеји, где
приказује Јасона како се издаје за доброчинитеља жене коју је подло издао, само зато што је
Медеју извео из мрачног варварског дома и омогућио јој привилегију да живи у Хелади.
Периклово доба оставило је за собом мало значајнијих споменика, свакако не лепших од
трагичке драме која је освојила прву награду о Великим Дионисијама, неколико година по
закључењу Тридесетогодишњег мира. Софоклово биће било је у непомућеној хармонији са
наслеђеном религијом али живећи у атмосфери критичког размишљања, чак ни он није могао
да скрене своје мисли од проблема о којима су мисони људи његовог времена расправљали.
Софокле је писао о човековом месту у свету са премало светлости. Као тему своје Атигоне
изабрао је дубокоумно и тешко питање политичке и етичке науке, однос поjeдинаца,
грађанина, према држави.
Библиографски податак:

Литература:

Џон Багнел Бјури, Расел Мигс, Историја Грчке до смрти Александра Великог, Београд 2008.,
страна: 369-414

Морис Сартр, Историја Грчке, Београд 2007., страна: 279-297