Glava III

ARISTOTEL

Aristotel je mnogo pozajmio od Platona

O većini estetičkih tema o kojima raspravlja Aristotel već je raspra-
vljao Platon. Na primer, Aristotelova Poetika počinje opštim principom po
kome su umetnosti poezije i muzike sa svojom podelom na ep, tragediju, ko-
mediju, liriku, i sviranje na flauti i liri vrste podražavanja. 1 Međutim, tvrde-
nje da su umetnosti koje pružaju zadovoljstvo — podražavanja, predstavlja
opšte mesto kod Platona, i Platon je anticipirao većinu Aristotelovih podela
i načela podele. 2 Dalje, verovatno najpoznatija rečenica u Poetici nalazi se na
kraju definicije tragedije. Aristotel tamo kaže da u tragediji mora biti „doga-
đaja koji izazivaju sažaljenje i strah, da bi time izvršila očišćenje tih emoci-
j a " 3 . U težnji da se objasni šta znači tragično očišćenje sažaljenja i straha pu-
tem sažaljenja i straha napisana je cela biblioteka komentara i argumenata, i
Aristotelovo ime je tradicionalno vezano za tu zamisao. Medutim, već je Pla-
ton u Zakonima propisao muziku i pies kao lek za strah. „Strahovanja nasta-
ju iz bednog stanja duše. Zato kad se efekti te vrste protresu spolja, tako pri-
menjeno spoljašnje kretanje nadvladava unutrašnji pokret straha i ludila, i
nadvladavajući ga stvara jasan mir u duši." 4 Aristotelovo učenje o lepoj
umetnosti kao sredstvu očišćenja predstavlja dakle u nekom smislu dalji raz-
voj Platonovog. Zatim, Aristotel u Politici raspravlja o upotrebi muzike i
drugih umetnosti u vaspitne svrhe; 5 ali i Platon je sa strastvenim insistiranjem
obradivao značaj muzike, plesa i poezije za vaspitanje dece. 6 Aristotei ističe
koliko je važno za vrlinu naučiti šta čovek treba da voli a šta ne 7 , ali Platon
je već rekao isto to. 8 Postaje očigledno da je Aristotel naveliko pozajmljivao
Platonove estetičke ideje.

1 Poetika, 1447a. Aristotel se navodi iz engleskog prevoda, oksfordsko izdanje, izd. W. D. Ross.
2 Drzava, knj. III, 3 9 4 b - c .
3 Poetika, 1449b.
4 Zakoni, knj. VII, 7 9 0 - 9 1 .
5 Politika, knj. VIII.
6 Drzava, knj. II i III; Zakoni, knj. II i VII.
7 Nikomahova etika, knj. II, 1104b.
8 Zakoni, knj. II, 6 5 3 - 6 5 3 e , 659d.
Aristotel 55

Ali naucna analiza je njegova

]
Pa ipak, priznajući potpuno sve Aristotelove dugove ostaje opet tačno da '
čitati njega znači naći se iznenada u drukčijoj intelektualnoj klimi od klime pla-
tonizma. Citajući Gozbu i Fedra mi učimo nešto o umetnosti pomoću umetnosti;
čitajući Poetiku i Politiku učimo o umetnosti pomoću nauke. Atmosfera koja
prožima i nosi estetičku teoriju kod Platona puna je boje, svetlosti, priče i žive
drame prave diskusije. Tu su gozbe i devojke sa flautama, piće i šala, kočije i pre-
krasne livade nebeskih ravnica. Tu je ironija, mit i intelektualni dvoboji. Kod Ari-
stotela postoji samo brižljiva hladna analiza. Medutim, razlika u spoljašnjoj knji-
ževnoj formi samo je površinski odraz različnih načina na koje su se estetički pro-
blemi pojavljivali pred ovom dvojicom. Dok čitamo Platona, naše interesovanje
se usredsređuje na problem prividne protivrečnosti između njegove ljubavi prema
lepoti i njegovog odbacivanja poezije. I ta ljubav i to odbacivanje tako su nagla-
šeni i tako žestoki da nam zategnutost između tih suprotstavljenih stavova izgle-
da nepodnošljiva, a možda i nestvarna. Citajući Aristotela ne nalazimo takvu
protivrečnost i zato ne osećamo tako jaku želju za pomirenjem. Do Pomirenja je
u stvari već bilo došlo, delom u dugom razvoju same Platonove misli, a delom u
periodu koji je protekao od vremena Platona do Aristotela, i Aristotel je zato u
stanju da počne mirno, unutar same poezije, povlačeći razlike između tehnički us-
pelog i neveštog, između ranih i kasnih formi pesničke umetnosti; on je takode u
stanju da u svom raščlanjavanju materijala dopre do prefinjenijih pitanja.
Stoga u estetičkom materijalu koji ćemo obraditi u ovoj glavi neće biti ni-
kakvih krupnih novosti, nego će novi temperament razbiti stare forme i izneti no-
ve, pokazujući na mahove čvrstu samostalnost. Doista, Aristotelova trezvena na-
rav slična lekarevoj, njegovo strpljivo posvećivanje detaljima, nezasita radozna-
lost u pogledu tananih sličnosti i razlika, i njegovo podvrgavanje zamisli ispitu
opažanja — sve nas to katkad zavodi na pomisao da učitelj i učenik nisu imali
ništa zajedničko.

Poreklo nije od Prometeja, več od Ijudske ruke

Iako imamo pravo da insistiramo na osnovnoj sličnosti između Platona i

Aristotela, moramo na početku ipak istaći jednu razliku. Aristotel nam ne osta-
vlja da slepo nagadamo kako se njegova zamisao o „umetnosti" odnosi prema
Platonovoj. On izričito povezuje svoje shvatanje porekla veštine sa odbacivanjem
Platonove priče o njenom poreklu od Prometeja. „U velikoj su zabludi. .. oni ko-
ji kažu da je čovekov sastav ne samo loš nego i niži od sastava svih drugih živo-
tinja, zato što je on, kako oni ističu, bos, go i bez oružja kojim bi se služio9, ka-
že on, očigledno misleći na Platonovu priču. U stvari životinje su niže, jer svaka
od njih ima samo jedno oružje, dok čovek ima ruku — orude kojim se prave dru-
ga oruđa. 10 Zbog tog dragocenog poseda upravo čovek je životinja najbolje opre-

9 De partibus animalium, 687a.

10 Na istom mestu.
 56 Istorija estetike

mljena za ratni napad i odbranu: „jer ruka je i kandža i kopito i rog. Ona je i ko-
plje, i mač, i svako drugo oružje ili sprava; ona može biti sve to, jer ima moć da
sve to uhvati i drži." 1 1 Sto se pak tiče odevanja, čovek je zaista primoran da sam
pravi sebi sandale; ali životinje zato moraju da spavaju sa sandalama na noga-
ma. 12 Tako Aristotel odbacuje optužbu da je Priroda škrta, uključenu u mit o
Prometeju koji je Platon ponovio da bi naslikao početke čovekove umetnosti.
Aristotel je smatrao Prirodu razumnom i pravednom. On nam skreće
pažnju na to kako Priroda pravilno ureduje rođenje svih stvari u odgovaraju-
ćem stepenovanju. 13 Čovek je njen najplemenitiji sin, i Priroda bi protivrečila
svojoj suštini kad bi toj životinji koja „jedina stoji uspravno, u skladu sa svo-
jom bogolikom prirodom i suštinom" 1 4 podarila nešto manje nego četvorono-
šcima koji se sagibaju k zemlji. Ruka, to orude sa širokom upotrebom koje je
Priroda, mudro praveći razliku medu bićima, dala svom miljeniku, jeste izvor
j čovekove sposobnosti da pronalazi sve one mnoge veštine. Tako po Aristotelo-
Ivoj misli zanatska veština (tehne) počinje kao sposobnost ruke povezana sa na-
gonom da se podražava onaj koji je dao ruku. Jer služeći se svojom urođenom
snalažljivošću čovek imitira postupke Prirode. 15 Zbog transcendentalnog ele-
menta u Platonovoj filozofiji umetnost po Platonu niče iz borbe sa Prirodom i
impulsa da se teži ka božanstvu. Aristotel, pak, priznaje transcendentalne ele-
mente samo u vrlo uskim granicama. On ističe lepotu i red u samoj Prirodi. Za
Aristotela umetnost ne proizlazi ni iz kakvih vatrenih iskara s neba, niti iz muč-
nog uspinjanja ka bezvremenoj lepoti, nego iz mnogo skromnijeg inventivnog
podražavanja običaja majke prirode. Doduše, po Aristotelu umetnost na kraju
dovršava ono što je Priroda započela, 16 ali taj proces prevazilaženja uzora mo-
že nastati samo posle dugog školovanja prema uzoru. A kad Umetnost ide u
školu Prirode, šta ona tamo nalazi?

Priroda je dinamična i svrhovita

\ Aristotelova „priroda" bila je energija koja deluje sa nekom svrhom. 17 On
I je sve stvari zamišljao kao dinamične i svrhovite. Dok mi danas obično zamišlja-
mo svet kao sastavljen od nezavisnih objekata od kojih su mnogi beživotni, on je
zamišljao svet kao složen od procesa ili delanja koja imaju dobar razlog da budu
upravo to što jesu. Po njegovim rečima, kretanje je deo same definicije svih bilja-
ka i životinja, pa i takvih pojedinosti kao što su list, koren i kora. 18 Sreća nije ne-
pomično stanje duha, nego aktivnost; 19 duša nije dragocena duhovna suština, ne-

11 Isto, 687b.
12 De partibus animalium, 687a.
13 De gen. an., 733a.
14 De part. an. 686a.
15 Fizika, 194a; Meteorologija, 381b; De mundo, 396b.
16 Fizika, 199a.
17 De gen. an., 717a.
Metafizika, 1026a.
19 Nikomahova etika, 1097b.
Aristotel 57

go princip života; 20 fizički elementi nisu atomi niti određene vrste supstancija, ne-
go zategnutosti među suprotnostima.21 Sve stvari su, rekao je on, ili u nastajanju
ili u nestajanju; a Priroda određuje sve te dolaske i odlaske, kao dobra domaćica.
Kao što je priroda bila za Aristotela pre svega živ proces koji probija se-
bi put kroz prirodne proizvode naviše, razvijanje i proizvođenje, nastajanje i ne-
stajanje stvari prema nekom planu, tako je i umetnost bila za njega tvorenje i ob-
likovanje, kretanje u nekom medijumu pokrenuto dušom i rukom umetnika. Jer /
Priroda i umetnost, kaže Aristotel, jesu dve glavne pokretačke sile u svetu. 22 Raz-
lika je medu njima u tome što priroda ima svoj princip kretanja u samoj sebi, dok
„umetnost proizvodi stvari čija je forma u umetnikovoj duši". 2 3 Delovanje pri-
rodnih elemenata, toplote i hladnoće, smekšava ili otvrdnjava železo; dok dobro
usmereno kretanje oruđa pravi od tog železa mač. 24 Sva umetnost se bavi nasta-
janjem, tj. smišljanjem i planiranjem kako da nešto nastane. 25 Umetnost se bavi
pravljenjem smišljenih stvari. Umetnosti spadaju među principe ili izvore kreta-
nja i promene. 26 Medutim, u umetnosti početak i kraj kretanja prelaze u stvari
koje treba da napravi čovek-izumitelj: u prirodi oni leže imanentni.

Umetnost se takmiči sa prirodom; ona je uobličena energija

Umetnost je, dakle, ljudsko stvaranje po slici božanskog stvaranja, jer\

umetnost se takmiči sa prirodnim procesima, a bog je prvi pokretač prirode. Fi- 1
dijina mudrost, iako manja po stepenu, paralelna je sa mudrošću filozofa koji se
bavi božanskim konačnim principom svemira i čiji su postupci i sami bogoliki. 27
Priroda daje zakon po kome čovek rađa dete, a arhitekt gradi kuće od kamena
po analognom planu. 28 Tesar gradi kuću tako što na odgovarajući način upotre-
bljava oruđe, i tako oblikuje drvo, kao što muški element uobličava ženski kad
se začinje dete. 29 Doista, Priroda proizvodi prema stalno ponavljanom obrascu,
što se najjasnije vidi u biološkom procesu, razvijanju forme iz materije, ili sazre-
vanju potpune individue iz bezoblične klice. Aristotel uporeduje „formu" ili „is-
punjenje" sa budnim stanjem, a „materiju" ili „potencijalnost" sa spavanjem.
Tako, stvarno vršiti neki čin jeste „forma", a biti samo sposoban za njegovo vr-
šenje jeste „materija". 3 0 Priroda, dakle, deluje tako što nateruje sve stvari da do-
kraja ostvare svoje mogućnosti, a umetnikova duša usaduje tu istu težnju za sa-
moispunjenjem u neku „materiju". Bronzana zdela proizlazi iz metala u suštini
po istom planu po kome biljka raste iz semena ili životinja iz sperme. 31

20 De anima, 4 1 3 .
21 Fizika, 188a.
22 Metafizika, 1032a.
23 Isto.
24 De gen. an734b, 735a.
25 Nikomahova etika, 1140a.
26 Metafizika, 1013a.
27 Nikomahova etika, 1141a.
Metafizika, 1034a.
29 Gen. an., 730b.
30 Metafizika, 1048a,b.
31 Isto, 1032a —b, 1033a.
 58 Istorija estetike

Kad je Aristotelov opšti pogled na umetnost takav, onda nije čudo što
ono što mi nazivamo lepim umetnostima nije za njega neki zbir umetničkih pred-
meta koji mrtvo leže u muzeju, ili prosto predmeta koji se pokazuju gledaocima,
nego je to uobličena energija. On je pristupao umetnosti kao biolog.
Naš je sledeći zadatak da vidimo kako je ta njegova prvenstvena obuzetost
organskim procesom delovala na njegov pojam „podražavanje", primenjen na po-
dražavalačke umetnosti, muziku i poeziju. Ideal umetnosti kojim je Platon ocenjivao
svako pravljenje slika i proizvođenje uživanja bio je rudimentaran — veština preo-
braćena u plemenitost pomoću ideja o tačnom merenju i zamisli o dobru. Spajajući
tehniku, merenje i Ideju Dobra, on je stvorio svoj pojam kraljevske umetnosti. Kom-
ponente Aristotelovog merila umetnosti nisu tako raznorodne. On je povezao pojam
0 urodenoj ljudskoj veštini — snalažljivosti, sposobnosti ruke — sa pojmom o ko-
načnom proizvodu prirodnog procesa — savršenom živom biću. Kad Aristotel suo-
čava poeziju i muziku sa svojim organskim i funkcionalnim idealom umetnosti, tu
nema onakve aktivne nesaglasnosti kakva je postojala kod Platona. Podražavalačka
umetnost lako dobiva svoje mesto kao jedna razvojna funkcija medu mnogima —
posebna vrsta proizvođenja. A rezultati su normalni, mada lepi, proizvodi radanja i
rasta koji se vrše uz pomoć čoveka. „Podražavanje, u smislu u kome Aristotel pri-
menjuje tu reč na poeziju... sagledano je kao ekvivalentno proizvođenju ili stvaranju
prema nekoj istinitoj ideji koja čini deo definicije umetnosti uopšte." 32

Genetički metod primenjen na znanje

Moramo najpre slediti razvoj opšte funkcije podražavanja; jer podražavanje po-
\ staje visoki oblik umetnosti, dostojan naziva „stvaranje prema nekoj istinitoj ideji" tek
posle dugog procesa razvoja. Aristotel nam kaže da „poezija vodi svoje opšte poreklo
iz dva uzroka, od kojih su oba delovi ljudske prirode. Podražavanje je prirodeno čove-
ku od detinjstva, i jedna od njegovih prednosti nad nižim životinjama jeste upravo to
^što on od svih stvorenja na svetu najviše podražava."33 Tražeći početke umetnosti u pri-
' mitivnim funkcijama Aristotel samo izvodi svoj normalni genetički program. I u etici i
I u teoriji saznanja on takode traži poreklo. Moralne vrline mogu nastati samo posle du-
y gog vaspitavanja prirodnih nagona. Hrabrost, darežljivost i prijateljstvo nisu po priro-

di aktivnosti usklađene sa pravim razumom; one to postaju tek pošto su učitelji i zako-
nodavci dugo vremena doterivali i uobličavali instinkte borbe, davanja i ljubavi. I sazna-
nje je kasni plod dugog razvoja. Najpre dolazi prosto čulno iskustvo. Ako taj oset osta-
ne ili „izdrži", i ne bude otplavljen besmisleni tok životinjskih reakcija, onda imamo ono
što Aristotel naziva prisustvom prve univerzalije u duši. Ali ako oset umre čim se rodio,
1 u duši ne nastane nikakav napor za pamćenjem ni gomilanje veštine, onda nedostaje
neophodna klica ljudskog znanja. Oset se mora zapamtiti; pamćenje mora dobiti zna-
čaj za opšte iskustvo; opšte iskustvo se mora racionalizovati putem umetnosti i nauka;
a umetnosti i nauke moraju se integrisati pomoću sveobuhvatne mudrosti filozofije.34

32 S. H. Butcher; Aristotle's Theory of Poetry and Fine Art, str. 153.

33 Poetika, 1448b.
34 Poslednja analitika, 99b, 100a.
Aristotel 59

Paralelni razvoj umetnosti iz nagona

Iako se materijal o razvoju funkcije podražavanja ne nalazi na jednom

mestu, kao što je ova rasprava o rastenju znanja, on se ipak može skupiti sa ra-
znih mesta i onda se vidi da je sličan ovome i da se delimično poklapa s njim.
Takvo uporedenje razvoja podražavanja sa razvojem znanja baca osobenu sve-
tlost na podražavanje; jer podražavanje kao umetnost ne samo što kopira kre-
tanje prirode, koje je primarna fizička činjenica, nego se takmiči sa procesom sa-
znanja koji je konačna aktualizacija stvari. Baš kao što inteligencija čoveka po-
činje da funkcioniše tek kad se u duši pojavi neka elementarna moć univerzali-
zovanja, prevazilaženja pojedinačnog događaja, tako je jedan od prvih uslova za
umetnost podražavanja neka vrsta kombinovanja delova u celinu. Lepi se razli- .
kuju od onih koji nisu lepi, a dela umetnosti od stvarnosti po tome što su rasu-
ti elementi u njima organizovani." 35 Ipak, kao što u saznanju postoje oseti kao
pre-logički elementi, tako postoje i neki pre-tehnički elementi koji prethode umet-
ničkom kombinovanju ali su i potrebni za njegovo postojanje. Takvi bi bili: bo-
je u slikarstvu, posebne note u muzičkoj lestvici, reči — sa svojim osobinama,
jasnošću i smislom — u poeziji i retorici, pojave kao što su trpljenje, zla sudbi-
na, prepoznavanje, identifikacija, proizašli iz istorije pojedinaca i nacija, koji
služe kao materijal tragičaru, i pojedine ljudske misli i osećanja, kojima se kori-
ste kao materijalom svi književni stvaraoci.

Proste harmonije

Oblikovanje sirove umetničke građe počinje time što razum kombinu- V

je te elemente u određenim proporcijama. Prvoj pojavi univerzalnog u sazna-
nju odgovara, kao što smo rekli, prva pojava kombinacije u umetnosti. Takvi
bi bili prijatna komplementarnost boja u slikarstvu i skladni odnosi tonova u
muzici. Aristotelovac, autor spisa De mundo, piše: „Možda priroda voli su-
protnosti i razvija harmoniju iz njih, a ne iz sličnosti... Izgleda da umetnosti
u tom pogledu podražavaju prirodu. Slikarska umetnost mešajući u slici ele-
mente belog i crnog, žutog i crvenog, ostvaruje predstave koje odgovaraju pr-
vobitnom predmetu. Isto tako muzika, mešajući note visoke i niske, kratke i
dugačke, postiže harmoniju od raznih glasova; dok pisanje, opet, mešajući
vokale i konsonante sastavlja od njih svu svoju umetnost." 3 6 Primeri za dru-
ge umetnosti bili bi: metafora, ukras koji je „znak genija, jer dobra metafora
znači intuitivno opažanje sličnosti u različnim stvarima" 3 7 ; zatim, stepen
srodnosti učesnika u užasnom delu; i usmerenje kretanja od sreće ka nesreći
ili od nesreće ka sreći u pozorišnom komadu. Sve su to jednostavne niti po-
vezivanja sa nekom afektivnom osobinom; oni obeležavaju prvi stadij utkiva-
nja elemenata u lepe celine.

35 Politika, 134a.
36 De mundo, 396b.
37 Poetika, 1459a.
 60 Istorija estetike

Analogija iskustva u umetnosti

Sledeći stepen u razvoju znanja, koji dolazi posle učvršćenja nečega u pam-
ćenju, zove se „učenje pomoću iskustva". Na takvom je stepenu znanja na primer
lekar kad je u stanju da imenuje neku bolest a da pri tom ne zna nikakve opšte na-
učne principe u vezi s njom. To je oštro opažanje bez punog razumevanja, lako is-
kustvo u pogledu količine razumnosti koju sadrži zaostaje za naukom, ono po svo-
joj neposrednoj korisnosti katkad nadmašuje više vrste znanja. Lekar koji svojom
empiričkom sposobnošću, svojim ulaženjem u prirodu bolesti koja je neposredno
pred njim uspeva da izleči ovog pojedinačnog bolesnika, može biti trenutno bolji
nego oni koji više od njega poznaju naučnu medicinu.38 Toj empiričkoj sposobno-
^ sti u saznanju bilo bi u estetici analogno na primer neposredno odazivanje duše na
duševno raspoloženje u muzici. Izgleda da su osetljivi slušalac i melodija poveza-
ni običnim lukom stimulusa i reakcije. Nikakvo posredovanje nije potrebno. Pri-
roda melodije oseća se odmah. Aristotel izjavljuje da su muzički oblici najviše po-
dražavalački od svih formi. „Zašto ritmovi i melodije, koji su konačno samo glas,
liče na moralne osobine, dok ukusi, mirisi i boje ne liče? Da li zato što su oni kre-
tanja, kao i radnje?" 3 9 On misli da je sličnost muzike sa moralnim stanjima nepo-
srednija nego sličnost slike ili kipa s nekom emocionalnom sadržinom. „Ritam i
melodija podražavaju gnev i nežnost, kao i hrabrost i umerenost i sve osobine su-
protne njima, i sve druge osobine karaktera. To je dokazano iskustvom. Jer, sluša-
jući ih mi doživljavamo njihov uticaj na našu dušu." 40 „Hipofrigijski modus ima
karakter akcije (zato su u Gerionu odlazak vojske u maršu i naoružavanje kom-
ponovani u tom modusu); hipodorski je veličanstven i čvrst... Frigijski je uzbudljiv
i orgijski" 41 . Muzičko predstavljanje karaktera nije tako bogato sveopštim, zna-
čajem kao što je podražavanje potpune i ozbiljne radnje u tragediji, jer tragedija
prikazuje sudbine grupe ljudskih bića; ali je muzičko neposrednije. Postoji tako re-
ći podzemni prolaz koji povezuje pokretnu energiju duše sa pokretnom energijom
muzike, tako da one imaju lak pristup jedna drugoj.
Aristotel kaže da se na istom tom stepenu učenja, odnosno iskustva nala-
- ^ z i i estetski doživljaj uživanja u sličnosti nekog portreta. „Razlog uživanja u gle-
danju takve slike jeste u tome što čovek istovremeno uči — shvata značenje stva-
ri, na primer, da je čovek na slici takav i takav." 42 Ali podražavanje na portretu
nije tako neposredno kao podražavanje u melodiji, i stoga je uživanje u otkriva-
nju sličnosti možda isto tako jako, ali svakako posrednije. Kad primamo celo-
kupni smisao slike, to onda nije naš intuitivni odgovor na stimulus, nego izvlače-
nje zaključaka; mi osećamo nešto slično uživanju naučnika kad mu sine neka no-

38 Metafizika, 981a.
39 Problemi, X I X , 29, 919b. Uporedi: Margetino „lice izmenilo je i boju i oblik zbog ne-
poznate užasne stvari koja je živela u njenom mozgu. Glas joj je bio isto tako izmenjen i upravo
njenog glasa Kit se najviše bojao, jer je njegovo uho imalo preču vezu s njegovom dušom". — Con-
stance Holme, Beautiful End (Lep kraj), 1935.
4 0 Politika, 1340a.

41 Problemi, 922b.
42 Poetika, 1448b.
Aristotel 61

va misao. Jer kad oblici imitiraju karakter, kaže Aristotel, oni pokazuju pre simp-
tome ili otiske mentalne navike nego samu mentalnu naviku. 43 Portret mora
predstaviti čovekovo telo, a tela menjaju oblik delovanjem strasti, ali nisu sama
njena materija. Do uživanja u saznavanju dolazi onda kad je sastav linija ili bo-
ja dostigao takvo jedinstvo da prepoznajemo ne samo vrstu stvari koju je umet-
nik hteo da prikaže (čoveka), nego i člana te vrste (takvog i takvog čoveka). Mi
uživamo u tome što opipljivo osećamo suštinsku dušu ispod spoljašnje pojave te-
lesnog lika. Mi smo „shvatili značenje" na način što smo otkrili identitet karak-
tera koji povezuje ličnost od krvi i mesa i dobro komponovanu slikarsku boju.
Pravilna upotreba komplementarne boje doprinosi boljem predstavljanju, kaže
Aristotel. Ali predstavljanje je potpuno onda kad kroz tačke ili linije sija znača-
jan predmet, i kad se toj celini može logički staviti natpis sa imenom. „Najlepše
boje stavljene bez reda (tj. bez zajedničkog delovanja sa jedinstvenim ciljem) pru-
žiće čoveku manje zadovoljstva nego jednostavna crno-bela skica portreta." 44

Organizam tragedije sličan logici nauke

Podražavalačka funkcija dostiže svoj cilj i proizvodi, da tako kažemo, sa-

vršeno živo biće kad je njen plod dobra tragedija. Jer, iako muzika, slikarstvo i
vajarstvo podražavaju karaktere i čine značajne celine, „istinita ideja" prema ko-
joj one proizvode nije tako bogata i jaka kao što je jedinstvo radnje. Za Aristo-
tela se merilo dostojanstva, i u intelektualnom znanju i u podražavalačkoj umet-
nosti, nalazi u njihovom stepenu univerzalnosti. Red i simetrija, raspoređivanje
delova prema jedinstvenom cilju prisutni su u svakom podražavanju; ali tragična
radnja sa svojim većim obuhvatom ali istovremeno i većom kompaktnošću pred-
stavlja maksimum estetskog reda. Unutar svoje kombinatorne moći ona drži na
okupu više delova 45 i više raznih sredstava predstavljanja nego sve druge forme
umetnosti. Ona ima šest organskih sastavnih delova: radnju, karaktere, misao,
dikciju, muziku i scenski aparat. 46 Umetnostima instrumentalne muzike i plesa
nedostaje logička misao i verbalni izraz tragedije. Vajarstvu i slikarstvu nedosta-
ju i logički govor i muzika. Epskom i retoričkom govoru nedostaju scenski apa-
rat i muzika, i oni su tanje i labavije strukture. Sa jedne tačke gledišta retorika je
samo pomoćna umetnost — deo dramatičareve opreme. Jer kad Aristotel dolazi
do „misli" kao sastavnog dela tragedije, on upućuje čitaoce na svoju Retoriku.47
Aristotel uporeduje organsko jedinstvo muzičkog modusa sa političkom zajedni-

43 Folitik*, 1340a.
44 Poetika, 1450a,b.
4 5 Uporedi: Pirandelo, Šest lica traži pisca: „Direktor: ,Oh, vašu (dramu)! Naposletku, ni-

je reč samo o vašoj, dozvolite! Tu su i drugi! Njegova drama (pokazaće Oca), drama vaše majke!
Ne valja da se jedno lice toliko istakne, ovlada celom scenom i potisne sve ostale. Treba uklopiti
sve u skladnu celinu i igrati ono što se predstavljati može! Znam i ja da svako u sebi ima svoj ži-
vot i da hoće da ga izrazi. Ali upravo tu i jeste teškoća: treba izraziti samo ono što je potrebno ..."
— (Prevod Nikše Stipčevića, Prosveta, Beograd 1963, str. 92.)
46 Poetika, 1450a.

47 Isto, 1456a.
 62 Istorija estetike

com, odnosno njenim rasporedom vladajućih i potčinjenih delova. 48 Tako je mo-

gao uporediti tragediju sa nekom imperijom čiji su članovi političke zajednice; jer
melodije su samo delovi drama. Odnosno, budući da su karakteri i misli takode
samo delovi drama, mogao je uporediti tragediju sa organizmom organizama.
Jedinstvo radnje u dobro sastavljenoj tragediji odgovara potpuno razvijenoj
racionalnosti nauke u svetu intelekta, i nagoveštava je. Aristotel zaista na jednom me-
stu naziva tragediju „filozofskom". 49 Nadmoć nauke (i one umetnosti koja je ekviva-
lentna sa naučnim ovladavanjem nad prirodom) nad iskustvom sastoji se ne samo u
njenoj opštosti, njenoj širini i obuhvatnosti nego i u tome što objašnjava zašto se stva-
ri dešavaju. „Znanje i razum pripadaju više umetnosti nego iskustvu, i mi pretposta-
vljamo da su umetnici mudriji nego ljudi od iskustva... i to zato što oni znaju uzroke,
dok ovi drugi ne znaju. Jer ljudi od iskustva znaju da je stvar takva i takva, dok oni
drugi znaju njeno ,zašto' i uzrok." 50 A dramska radnja ima funkciju da prikaže „za-
što" ljudske sudbine. Dramska radnja je utoliko bolja ukoliko je uzročni sled ubedlji-
viji. „Apsolutna nužnost može se pripisati samo onim događajima koji čine deo niza
koji se ponavlja" 51 , kaže Aristotel; po njemu, vrlina je tragedije u tome što prikazuje
1 nesreću ili sreću kao nužne, kao nešto što je u datim prilikama moralo tako biti, kao
\jdeo niza koji se može ponoviti jer ilustruje zakon. „Pesnikova je funkcija da opisuje
jne stvar koja se dogodila, nego stvar koja se mogla dogoditi, tj. ono što je mogućno,
Jer je verovatno ili nužno." 52 Pesnik sa najvećom ambicijom podražavaće „radnju"
koja je neprekidna kriva linija sudbine što zakonom svog kretanja obuhvata i gura
pred sobom sve pojedinačne dogadaje i pojedine ličnosti, kao što linija stapa tačke.
,,U drami... oni ne glume zato da bi podražavali karaktere, nego radi radnje uzimaju
da prikazuju i karaktere... nemoguća je tragedija bez akcije, ali mogla bi postojati tra-
gedija bez karaktera." 53 Dobar tragičar će ocrtati sistem ljudi i stvari prema tome ka-
ko njihovo međudelovanje donosi dobro ili zlo: dijagram uspona i pada nekog kra-
lja, veze koje primoravaju ljude na tragičnu smrt, svete obaveze da se osveti ubijeni
otac ili ubijena kći, kob koja visi nad kraljevskom lozom, ili potrebu ispunjenja pro-
ročanstva nekog proročišta. Nad celim razvojem karaktera i govora u tragediji vlada
logika nužnosti: čuda, otkrića, obrti, horovi, sve to mora da deluje kao karike u sud-
binskom lancu. Primere te čvrste logike koju traži Aristotel često uzima iz Sofoklovog
dela. Otkrivanje identiteta je najbolje kad se dešava u prirodnom toku radnje, a ne
putem veštačkih sredstava kao što su znaci i ogrlice — kaže Aristotel, i uzima za pri-
mer Kralja Edipa.54 „Hor takođe... treba da bude nerazdvojan deo celine i da uče-
stvuje u akciji — kao kod Sofokla, a ne kao kod Evripida."55
Umetnost je za Aristotela uvek manje savršen sistem nego filozofija, ali od
dobre tragedije on traži takav i toliki stepen jedinstva (događaji u njoj moraju bi-

48 Politika, 1254a.
49 Poetika, 1451b.
50 Metafizika, 981a.
51 De gen. et corr., II, 27.
52 Poetika, 1451a.
53 Isto, 1450a.
54 Isto, 1455a.
55 Isto, 1456a.
Aristotel 63

ti tako usko povezani da bi premeštanje ili izbacivanje bilo kojeg razbilo ili pore-
metilo celinu) 56 da je to čini usko paralelno sa filozofijom. Sva umetnička dela
koja imaju kao svoju dušu radnju ili priču jesu „živi organizmi", no tragedija je
zgusnutija nego ep i zato je viša vrsta podražavanja. Ali i za ep važi da radnja mo-
ra biti živa celina. 57 Stepen povezanosti je različit ali vrsta organizacije je ista kao
i u tragediji — jedinstvena tema sa jasnim početkom, razvojem i zaključkom. Ho-
mer je prvi u svojoj vrsti zato što je u svojim epovima postigao jedinstvo slično
dramskom. Improvizacije koje su bile preci tragedije i komedije — himne, pane-
girici, rugalice — bile su podražavanja karaktera i strasti i imale su, da se tako
kaže, amebne duše, ali su više same rasle nego što su bile sastavljane. Duh pošto-
vanja ili veselosti koji su izražavale nije bio rezultat potpuno samosvesne umet-
nosti. One su zapravo bile bliže stadiju „iskustva".

Platon umanjuje funkciju podražavanja, Aristotel je prosiruje

Upoređujući tako umetničku funkciju podražavanja ne samo sa biolo-

škim procesom nego i sa intelektualnom funkcijom — jer tome nas doista vodi
sam Aristotel — posmatrali smo razvoj univerzalnog elementa u umetnosti od
oskudnog odnosa dvaju termina do njegovog punog ostvarenja u otelovljenoj lo-
gici tragične radnje, kao u savršenom živom biću. Jer podražavanje, kao i sve
drugo u Aristotela, ima materiju i formu. U X knjizi Drzave Platon posmatra po-
dražavanje ne kao funkciju koja se širi, nego kao jako umanjenu funkciju, jer je
uznemiren suvremenim iluzionizmom. Platonova „Ideja", spuštajući se preko za-
natlijskog posla do podražavalačkog, sve više sužava svoju obuhvatnost. Slikar
kreveta samo kopira vremensko-prostorni krevet koji je načinio neki stolar, i to
daje samo poseban pogled na krevet, bilo prav ili kos, prema uglu gledanja. 58 Ta-
ko kod Platona imamo umanjivanje univerzalnog u umetnosti na granice lične vi-
zije, dok je kod Aristotela u umetnosti prisutno univerzalno samo po sebi, i tra-
gedija je nazvana „filozofskom i značajnijom od istorije" 5 9 .

Pretpostavka o dvama uzrocima poezije kao materiji i formi

Aristotel je naveo još jedan uzrok poezije, osim nagona za podražava-

njem. Šta je taj drugi uzrok ne može se razabrati, jer je pasus u kome su oba iz-
nesena nejasan. 60 Neki komentatori misle da je to „osećanje ritma i harmonije",
pomenuto na kraju tog pasusa. Medutim, mi smo upravo videli da prvi uzrok
poezije, nagon za podražavanjem, kad je u punom cvetu prelazi baš u taj pred-
loženi drugi uzrok. Jer organska celina je otelovljena harmonija, a ritam je prin-
cip reda, i najbolji red je nužni red. Mi uživamo u ritmu, kaže Aristotel, zato što

56 Isto, 1451a.
57 Isto, 1459a.
58 Sofist, 598.
59 Poetika, 1451b.
60 Isto, 1448b.
64 Istorija estetike

on uobličava kretanje u brojne celine i čini ga pravilnim. 61 Kad čovek ima u gla-
vi celu širinu pojma podražavanja, od njegove potencijalnosti u nagonu do
ostvarenja u stvaranju radnje, on dolazi u iskušenje da napiše komentar na taj
tajanstveni pasus o dvama uzrocima poezije. Može li biti da su ta dva uzroka
poezije podražavanje na svom najnižem stepenu (prva univerzalija u duši umet-
nosti — materija) i podražavanje na vrhuncu (razvijeno osećanje prirode celine
— forma)? Moglo bi se zamisliti da se Aristotelova misao kretala ovako: zbog
uživanja u reprodukovanju započinje se udvostručavanje stvarnosti u drami i sli-
karstvu. Međutim, načiniti ili videti sličnost između podražavanja i stvari koja
se podražava znači razabrati jedinstvo u dvojnosti. Razabrati jedinstvo u razno-
vrsnosti znači otkriti suštinu. Otkriti suštinu znači biti inteligentan. Najviši pro-
izvod inteligencije je forma. A forma je simetrija i red i odredenost, jer to su bit-
na svojstva lepote ili harmonije. Naravno, to nije Aristotelova sopstvena formu-
lacija. On prosto navodi dva uzroka u ljudskoj prirodi koji objašnjavaju poezi-
ju. Ta dva uzroka su ili nagon za podražavanjem i ljubav prema harmoniji, ili
nagon za podražavanjem i zadovoljstvo koje obično imamo kad otkrivamo slič-
nosti. On primećuje da ljudi uživaju u veštom podražavanju stvari kao što su
mrtva tela, ili ribe i žabe, koje su u stvarnom životu odvratne. Kakav god da je
bio sled Aristotelove misli, on je u tom kratkom pasusu naveo dva glavna izvo-
ra umetnosti: uživanje u predstavljenim isečcima života i ljubav za formu.

Forma umetnosti je materija uzivanja

U izvesnom smislu, umetničko stvaranje putem podražavanja postiže svo-
ju svrhu u lepim oblicima koje stvara. Jer ono je tada izraz osećanja u skladu s
pravim razumom. Ali ta svrha umetnosti ima i dalju svrhu u svom utisku na po-
smatrače. Funkcije se kod Aristotela sažimaju. Forma umetnika-stvaraoca posta-
je materija uživanja osetljivog gledaoca, i kao što ćemo videti, to uživanje, mada
je forma, postaje materija državnika koji vodi brigu o vaspitanju. Energija koju
je genije stvaraoca stavio u pesmu ili dramu ne završava svoj posao time što je
zadovoljila sve kanone dobrog zanata i lepog oblika. Ona uspostavlja novu ener-
giju — emocionalnu aktivnost u onima koji primaju lepe oblike u podatne duše.
Ako je radnja tragedije, kako kaže Aristotel, njena duša i njen prvi princip, uži-
vanje gledaoca je duša i prvi princip radnje. Cilj je tragedije, po njemu, ono po-
sebno zadovoljstvo koje ona prouzrokuje; po tome je implicitno cilj komedije po-
sebno zadovoljstvo koje ona pruža, a isto tako ep, muzika, vajarstvo, slikarstvo,
pružaju svaki svoje zadovoljstvo. Zato je ispitivanje prirode i vrednosti zadovolj-
stva za Aristotela nužan deo njegove estetike, kao što je bio i za Platona.

Namena i karakter zadovoljstva

I Platon i Aristotel definisali su glavni čovekov cilj kao ostvarivanje božan-

skog dela u sebi. Obojica su takođe na neki način poistovećivala taj božanski deo

61 Problemi, 920b.
Aristotel 65

sa razumom. Platon je, međutim, zato što je bio više transcendentno usmeren, kat-
kad prikazivao život u zadovoljstvu kao životinjski i suprotan razumu. Aristotel
brižljivo preispituje to učenje o zadovoljstvu i odbacuje ga. Kako izgleda, njegovo
krajnje mišljenje o prirodi zadovoljstva bilo je da to nije nezavisna kategorija po-
stojanja, nego naglašavanje i obasjanje funkcije za koju je vezano i po kojoj dobi-
va svoju etičku cenu. 62 Funkcija kao takva može biti vučja ili magareća; zadovolj-
stvo koje prati njeno vršenje može se opravdanom metonimijom nazvati istim tim
ružnim imenima. 63 Aristotel je medutim smatrao pogrešnim suditi o zadovoljstvu
uopšte prema njegovim najnižim vezama i manifestacijama. Samo oni koji pozna-
ju zadovoljstva što prate čistu misao, ili slušanje muzike i gledanje skulpture, po-
znaju zadovoljstvo u njegovom najboljem i suštinskom vidu. 64 Jer zadovoljstvo je
nošeno težnjom prirode ka dobru; baš kao što priroda može proizvesti „crve i bu-
be i druga niska stvorenja" koja poriču njenu opštu dobronamernost 65 , tako i za-
dovoljstva, iako je u osnovi saveznik razuma i plemenitosti može da bude zadovo-
ljenost koja prati najniže nagone. Uopšte uzeto, zadovoljstvo je za Aristotela simp-
tom ispunjenja želje, svest o punoći života: 66 a kad su želje i život u skladu s pra-
vim razumom, onda je i zadovoljstvo u skladu s njim. Prijatnost podražavalačke
umetnosti može se nazvati — prema Aristotelovoj frazi — rumenilom na licu ra-
zuma. Kad on kaže da je konačni uzrok tragedije izazivanje zadovoljstva, on time
očito misli da je taj cilj razumno i vredno mentalno stanje.
Kako su zadovoljstva za Aristotela „svojstvena" delatnostima koje pojača-
vaju i krunišu, onda je očito potrebno razumeti prave funkcije imitacija da bi se
shvatila njihova emocionalna boja. Zadovoljstva o kojima je reč prate procese is-
punjavanja i očišćenja, kao i jednoliku neprekidnu delatnost. Najskromnija funkci-
ja umetnosti jeste zadovoljavanje potrebe ili olakšavanje bola, analogno utaživanju
gladi pomoću hrane. Spavanje, hranjenje, pijenje i muzika „odnose brige". 67 Bolest
duše i tela nastaje iz suviška ili nedostatka; kad je čovekova energija iscrpena dnev-
nim radom, snaga mu se može vratiti na normalu pomoću oživljujućeg podstreka
koji daje podražavalačka muzika. Umetnost tako može ispuniti praznine u duši i
povećati energiju; isto tako, ona nam može očistiti duše od nagomilanih nezdravih
stvari. Psihofizički sistem zahteva napitke koji očišćuju isto tako često kao i toni-
kume za jačanje. Ima emocija koje su u odgovarajućoj količini zdrave, ali se lako
mogu pretvoriti u otrove. Ima osoba koje su slabo otporne prema takvim emocija-
ma i veoma lako obolevaju od njih. „Osećanja kao što su sažaljenje i strah, ili za-
nos, veoma su jaka u nekim dušama i utiču manje ili više na njihovu celinu. Neke
osobe koje su pale u religiozno ludilo — jer su uživale u melodijama koje gone du-
šu u mistično ludilo — ozdravljaju pod uticajem pobožnih melodija, kao da su na-
šle ozdravljenje i očišćenje. Oni na koje utiče sažaljenje i strah — a i sve emocional-

62 Nikomahova etika, 1174b.

63 Magna moralia, 1205a.
64 Nikomahova etika, 1176a.
65 Magna moralia, 1205a.
66 Nikomahova etika, 1175a.
67 Politika, 1339a.
66 Istorija estetike

ne prirode — nužno doživljavaju nešto slično, a to doživljavaju i ostali ukoliko su

prijemčivi za takve emocije, i svi bivaju na neki način očišćeni, a njihove duše olak-
šane i razveseljene."68 Izazivanje takve katarze Aristotel smatra zadovoljstvom ko-
je je svojstveno tragediji. 69 Bilo je dokazivanja, verovatno suviše smelih, da je u iz-
gubljenoj knjizi Poetike u kojoj se govori o komediji konačna svrha te lakše vrste
drame možda određena kao očišćenje od zavisti i zlobe, ili pak nečistih zadovolj-
stava.70 Prema tome, ne samo muzika nego i drama služi čovečanstvu tako što ras-
terećuje duše od težine i donosi posebno zadovoljstvo olakšanja.

Katarza je aktivnost i pasivnost iste funkcije

Takva je po Aristotelu korist za ljude od umetnosti kretanja. Međutim, me-

hanizam kojim se postižu ti lekoviti učinci bio je predmet beskrajnih diskusija. Da je
lečenje homeopatsko, to nam kaže sam Aristotel: sažaljenje se uklanja sažaljenjem,
strah strahom, religiozni zanos zanosom. Ali kako da shvatimo u pojedinosti to de-
lovanje katarze putem zadovoljstva? Neki smatraju da je Aristotelov smisao vrlo
prost i očigledan. Preterano sažaljenje, kaže se, treba isterati snagom nekog iscrplju-
jućeg emocionalnog doživljaja. Na primer, prizor napuštenog starog, slepog Edipa
iscrpšće sentimentalnog posmatrača i doneti mu period okrepljujućeg mira. Po toj teo-
riji, snaga koja uznemiruje biva pobedena većom uznemirujućom snagom iste vrste.
Platon, Aristotelov učitelj, rekao je da se strah i slična psihološka oboljenja, budući
da su to unutrašnja kretanja, mogu lečiti primenom nekog većeg spoljašnjeg kretanja.
To objašnjenje, uzeto u svojoj bukvalnoj jednostavnosti, izgleda isto tako neverovat-
no kao i neka druga, veoma prefinjena objašnjenja. Pravi smisao ovog Aristotelovog
objašnjenja nalazi se verovatno negde izmedu proste fizičke analogije koju smo upra-
vo izneli, i tumačenja u kome bi bila šire iskorišćena njegova teorija o ravnoteži ele-
menata — teorija koja se može razviti otprilike ovako: Aristotel je smatrao da su zla
u duši slična bolestima u telu. Telo medutim oboleva kad jedan od njegovih sastav-
nih elemenata naraste do preteranih proporcija; a duša je bolesna kad jedna od nje-
nih urodenih težnji dobije suviše maha. Da bi telo bilo zdravo, treba održavati odgo-
varajuću ravnotežu izmedu tendencije ka vrućem i tendencije ka hladnom. Bolest
obično dolazi otuda što hladni element dobiva prevlast, a lečenje se vrši primenom
veće topiote, da bi se sistem „ukuvao" i da bi se teiu vratiia normaina temperatura.
Da bi se pak razvile moralne navike u duši, oni koji su odgovorni za vaspitanje omla-
dine, učitelji i zakonodavci, moraju stvoriti kod nje ponašanje usklađeno sa pravim
razumom, ni suviše plašljivo ni suviše naglo, ni suviše rasipničko ni suviše škrto. Ideal
medicine i etike bilo je očuvanje zlatne sredine u funkcijama duše i tela. U stvari, iz-
među zdravlja duše i tela postojala je ne samo analogija nego gotovo istovetnost. Jer
za Aristotela duša nije jedna stvar a telo druga, nego je duša ispunjenje, ostvarenje ili
forma tela, i što škodi ili koristi jednom, škodi ili koristi i drugom. Duša-telo je dakle
iskrivljena kad je u doslovnom smislu reči van ravnoteže ili van reda.

68 Isto, 1342a.
69 Poetika, 1453b.
70 Lane Cooper, An Aristotelian Theory of Comedy, gl. IX.
68 Istorija estetike

mogli osetiti srodnost i verovatnu sličnost sudbine), ali on je bolji od nas, jer je nje-
gova greška relativno mala i jer greši na kraljevski način. Radnju treba tako voditi da
se sažaljenje pokaže u svojoj istinskoj formi. Užasno delo mora da bude izvršeno me-
du prijateljima i da se ne zna identitet ličnosti. U tim odredbama nalazi se zakon ili
veština akcije da se izazove sažaljenje. Aristotel nije izričito povezao nezdravo stanje
sažaljenja sa poremećajem fizičkih elemenata u telu. Strah je međutim, kaže on, pra-
ćen preteranom hladnoćom, jer vidimo da se oni koji su u stanju užasa tresu kao od
zime.75 Zato treba nadoknaditi toplotu i razum pomoću zadovoljstava koje pruža
strašni tragični prizor. Parališući, razorni strah, koji oslabljuje čovekovu energiju i od-
nosi mu duhovnu sreću i telesno zdravlje, mora doći pod vlast straha koji je razuman.
A razuman je strah od neizbežnih posledica nepravednog delovanja, bilo svesnog ili
nesvesnog. Ali kad shvatimo zašto nesreće zadešavaju grešno čovečanstvo, i ne trese-
mo se više pred njima kao pred nekom slepom demonskom silom koja besno udara
po pravednom i nepravednom, onda nam se vraća životodavni mir pred neizbežnim
zakonom. Najbrže čoveku daje mir adekvatno objašnjenje. A savršena logika savrše-
ne radnje, kako pokazuje Aristotel, uvek daje „zašto" kobnih događaja. Tako se bol
od nemotivisanog straha preobražava u zadovoljstvo zbog straha koji razume sebe i
svoje uzroke. Možemo pretpostaviti da Aristotel veruje da će na sličan način zanos
delovati na zanos, a možda i duh komedije na raspojasanog veseljaka.
Prema tome, posebna zadovoljstva koja prate gledanje dramskih predstava
obojena su povratkom na vlast skladne i sređene emocije, posle nereda u duši koji
su izazvali sažaljenje i strah. Zadovoljstvo koje pruža muzika delimično je takođe
postignuto očišćenjem. Frigijski modus je po prirodi strastven. Kad se on svira na
flauti, instrumentu koji ima strastven tembr, ta kombinacija ovladava duhovima
koji su smućeni zanosom i leči ih, isto kao da su se očistili nekom drogom. 76 Uop-
šte, melodije i ritmovi su toliko bliski ljudskim dušama da ih obuhvataju brzo i sna-
žno, i da su sva njihova delovanja koja menjaju naša duševna stanja moćnija od de-
lovanja drugih umetnosti. Lidijske arije obuhvataju nas meko i rastužuju; dorske
nas učvršćuju.77 Zbog te posebne intimnosti i neposrednosti delovanja muzike, svi
koji hoće da utiču na karakter moraju shvatati to delovanje. Muzika odmara i oči-
šćuje, ali se ona može upotrebiti i za više svrhe.

Razumno uzivanje u onome sto je po sebi dobro

Treća vrsta zadovoljstva koje umetnost može pružiti — vrsta koju Aristo-
tel posebno povezuje s muzikom — jeste zadovoljstvo u razumnom uživanju. Naj-
uzvišenija je korist od muzike u tome što ona ispunjava naše slobodno vreme ak-
tivnošću koja ima sva svojstva nečeg dobrog po sebi. 78 A sve što je dobro po sebi
potpuno je i razumno. Ono ima formu i ljupkost, i nije potčinjeno rastenju i pro-
padanju. Sav naš rad u toku celog života posvećen je tome da bismo na kraju uži-

75 Problemi, 948a, b.
76 Politika, 1342a —b.
77 Isto, 1340b.
78 Isto, 1338a.
Aristotel 69

vali u čistom, sređenom zadovoljstvu. Taj najviši ispit mogu položiti filozofsko
razmišljanje i zadovoljstvo vida i sluha. Kao što je čin gledanja potpun u svakom
trenutku i ne može se uvećati ili poboljšati produžavanjem, tako su i zadovoljstva
negovanja duha, zadovoljstva dobro iskorišćene dokolice, cela i potpuna, i nika-
kvo im produžavanje ne može ništa dodati. 79 Dečaci i prostaci ne mogu razumeti
ni osetiti takva zadovoljstva. Zadovoljstva vizuelnih umetnosti, po Aristotelu, naj-
manje uzbuđuju, jer se one ne razvijaju iz pokretnog medijuma — niza zvukova u
vremenu — kao muzika i književnost. No iako su vremenske umetnosti izražajni-
je, jače u podražavanju moralnih stanja 80 i delotvornije u menjanju ljudskih duša,
izgleda da se ipak podrazumeva da uživanja u kipovima i portretima pružaju bo-
žanstvenije zadovoljstvo. Jer božanstvena aktivnost ne obuhvata kretanje. 81 Božje
uživanje je aktivnost bez promena i bez pasivnih sastojaka. Aktivnost misli u čo-
veku najviše se približava tome stanju, 82 a vid je opet čulo koje je najbliže spokoj-
nom elementu misli. 83 Kad je Aristotelu bio potreban umetnik koga bi kao primer
uporedio sa božanskim graditeljem svemira, on nije uzeo Sofokla ni Olimp, nego
vajara Fidiju. Aristotel takode izričito upozorava svoje čitaoce na pogrešnost uo-
bičajenog povezivanja lepote isključivo sa kretanjem. Lepo se nalazi i u nepokret-
nim stvarima, kaže on. 8 4 Matematika je naročito kadra da osvetli estetičke pro-
bleme, kaže dalje Aristotel, jer ta nauka pokazuje u najvišem stepenu prirodu re-
da, simetrije i određenosti, koje su glavne forme lepote.

Umetnost državnika i vaspitača čine samo jedno dobro po sebi

Prema tome, umetnost postiže svoju svrhu ako pruža zadovoljstvo, a za-
dovoljstva se razlikuju prema vrsti umetnosti i ukusu i uzrastu publike. Ali ni za-
dovoljstvo u razumnom uživanju, najviše koje umetnost može pružiti, nije samo
sebi svrha. Nijedno dobro koje pruža podražavalačka umetnost ne može biti sa-
mo sebi svrha, jer su podražavalačke umetnosti instrumentalne. Najuglednija
umetnost, ona koja se zaista može nazvati vrhovnom umetnošću, jeste etička i
politička — Platonova kraljevska umetnost kralja-filozofa. Nismo došli do kraja
dok ne vidimo etičku i društvenu ulogu lepih umetnosti. Državnik, dakle, uzima
prijatne učinke koje proizvode muzika, ples, poezija i slikarstvo, i pravi od njih
sredstva za oblikovanje karaktera.
Državnici se brinu da regulišu na najbolji način rad i zabavu celokupnog
građanstva, ali je njihova najveća odgovornost vaspitanje mladih. Aristotel zato
ispituje može li se muzika (kao najmoćnija medu umetnostima) upotrebiti za
usmeravanje dece ka vrlini. 85 Svrha je vaspitanja da nauči ljudska bića da vole,
mrze i uživaju na pravi način, jer ako se ljudska volja uskladi sa zahtevima razu-

79 Nikomahova etika, X , 5 —7, i Politika, 1339a.

80 Politika, 1340a.
81 Metafizika, 1034b.
82 Nikomahova etika, 1177a —b.
83 Isto, knj. X , gl. 3. Videti „Dobro uradeno", 325.
84 Metafizika, 1078a.
85 Politika, 1340a —b.
70 Istorija estetike

ma onda će ljudi spontano činiti ono što treba da čine. Zato se prirodna slast mu-
zike može upotrebiti da privuče decu ka vrlim navikama. Svaki muzički modus
ima svoju etičku prirodu. Ako se na meku supstanciju mlade duše primeni prikla-
dan modus, dete će iz muzičkog obrasca upiti u vlastitu krv i meso postojanost,
hrabrost ili blagost. Tako muzika postaje za Aristotela doslovno formalna disci-
plina. ,,I u samim melodijama postoji podražavanje karaktera, jer se muzički mo-
dusi međusobno bitno razlikuju i različito deluju na one koji ih slušaju. Neki ras-
tužuju i uozbiljuju ljude... drugi oslabljuju duh... neki opet stvaraju umerenu i
smirenu narav... Ista načela važe i za ritmove: neki imaju svojstvo mirovanja, dru-
gi kretanja, a od ovih poslednjih neki imaju grublje kretanje a neki uzvišenije.
Dovoljno je već pokazano da muzika ima moć oblikovanja karaktera, i da zato
treba da bude uvedena u vaspitanje mladih... Izgleda da u nama postoji neka
srodnost sa muzičkim modusima i ritmovima, i zato neki filozofi kažu da je du-
ša muzička usaglašenost, a drugi da ona poseduje takvu usaglašenost." 86 Držav-
nik će, naravno, iskoristiti i druge prijatne učinke muzike, njenu moć da očisti i
pruži odmor, kao i da plemenitom sadržinom ispunjava dokolicu najbolje klase
gradana. On drži u rukama te nagrade kao sredstva za izgradnju dobre države.

Aristotel blazi prema retorici od svog učitelja

Tako se Aristotel na kraju svog dugog razmatranja podražavalačkih

umetnosti, naročito muzike i poezije, obreo blizu mesta na kome je stajao Platon.
Za obojicu je kraljevska umetnost državnika konačni autoritet za raspoređivanje
i regulisanje pružanja zadovoljstva. Aristotel nije tako nagao kao Platon u izrica-
nju nepovoljnog moralnog suda o pučkim zabavama, i više je od njega svestan
brojnosti približnih ciljeva kojima mogu služiti očaravajuće i uzbudljive predsta-
ve. Čak izgleda da on katkad misli da vežbanje u veštini služi čisto estetskom ci-
lju. Na primer, u njegovoj idealnoj državi deca treba da uče crtanje ne samo radi
praktične svrhe nego i zato da bi bili upućeniji kupci umetničkih vrednosti i da
bi umeli bolje da ocenjuju ljudske oblike. 87 U kojoj će meri deca slobodnih rodi-
telja dobiti muzičko obrazovanje zavisi delimično, prosto, na kome je položaju ta
ličnost. Deca treba da nauče toliko o muzici da bi bili inteligentni kritičari, ali ne
toliko da bi postali javni izvođači za zabavu drugima. 88 Medutim, dostojanstvo
te ugledne dece povezano je u Aristotelovom duhu, kao i u Platonovom, sa nji-
hovim konačnim mestom i ulogom u upravi grada-države. Ključnu proveru od-
nosa Aristoteiove teorije umetnosti prema Platonovoj daje uporedenje njihovih
stavova prema retorici. Platon je u Gorgiji razvio shvatanje po kome je retorika
neodgovorno ruganje umetnosti pravde, vrhovnoj umetnosti državnika. Sokrat tu
kaže da retorika i nije prava umetnost, nego dar veštog rukovanja ljudima — jed-
nom rečju, tehnika laskanja. 89 Druga strana istog tog nepokolebljivog idealizma

86 Na istom mestu.
87 Politika, 1338b.
88 Isto, 1340b, 1341a.
89 Gorgija, 4 6 3 .
Aristotel 71

pojavljuje se u Fedru, u kome Platon odvaja pravu umetnost govora od fizičkih

zvukova i uzdiže je iznad pisanih znakova u vazdušasti medijum čistog duhovnog
saobraćanja. Aristotelova Retorika bila je nazvana „proširenim Fedrom"90, pa-
žljivim upoređivanjem dveju rasprava može se videti da on zaista mnogo duguje
Platonovim pojmovima i razlikovanjima. Ali, kao i uvek, Aristotel je i ovde ume-
reniji i analitičan. Osim toga, skrećući svu svoju pažnju na konstruktivnu stranu
stvari on daje celoj svojoj obradi drukčiji ton.
Zalažući se za to da se retorika oslobodi optužbe za sofističku laskavost
i da joj se vrati status umetnosti, Aristotel zasniva svoju argumentaciju dobrim
delom na bliskosti retorike i logike. Jezgro dobrog govora, tvrdi on, jeste entime-
ma, to jest jednostavnija vrsta silogizma. Govornikova premisa možda nije naro-
čito duboka niti naročito precizno razrađena do konsekvenca; ali govornik se
ipak oslanja na silogizam — na onu vrstu silogizma koja se bavi ljudskim delo-
vanjem i vodi ka izboru. 91 Retorički argument mogao bi se čak nazvati prošire-
nom maksimom, 92 jer pametan govornik izvlači svoje premise iz ideja i izreka ko-
je su veoma poznate. Primeri su: Ne gaji besmrtni gnev, jer si smrtan; ili, opet:
Smrtnik treba da ima smrtne a ne besmrtne misli. 93 Aristotel lukavo primećuje da
se slušaocima sviđaju one maksime koje su u stvari samo uopštavanja njihovih
vlastitih omiljenih gledišta. Tako, čovek koji ima rđavu decu ili rđave susede ra-
do prima govor koji počinje opštom primedbom o tome kako je neugodno ima-
ti susede ili kako je glupo radati decu. 94
Iako je ta prosta i praktična forma silogizma suština retorike, kao što je
radnja duša tragedije, 95 postoje još dve vrste „dokaza" koje dobar govornik mo-
ra umeti da iskoristi: dokaz na osnovu njegovog sopstvenog karaktera, koji mo-
ra izgledati razuman, čestit i dobrohotan; i dokaz na osnovu emocionalnih težnji
publike — duhovnih vetrova koji donose ubedenje, bez obzira na to kakve su
stvarne činjenice i razlozi. Aristotel posvećuje velik deo Retorike analizi ljutnje,
prijateljstva, sažaljenja, straha, stida itd., zatim uticaju uzrasta na emociju, bilo
da je to strasna i plemenita mladost, mrzovoljna starost, ili doba pune snage; 96 i
tipičnim emocionalnim uslovima i situacijama. 97 Na primer, ljude će najviše lju-
titi potcenjivanje onih stvari koje oni lično najviše cene; zatim, više ih ljute uvre-
de od strane prijatelja nego od strane neprijatelja, jer je očekivanje iznevereno, i
teži im je rdav postupak od strane nekog nižeg od njih, jer to izgleda kao prezir.98
Konačno, Aristotel raspravlja o stilu i načinu govora kao o važnim a zane-
marenim sredstvima kojima raspolaže govornik. „Nije dovoljno znati šta čovek tre-

9 0 Thompson, Introduction to the Phaedrus, str. X X , navedeno u: J. H. Frisse, Introduc-

tion to Aristotle's Rhetoric, str. X X I .

91 Retorika, 1394a.
92 Isto, 1394b.

93 Isto.

94 Isto, 1395b.

95 Isto, 1354a.

96 Isto, 1377b.

97 Isto, knj.II, gl. 1 - 1 8 .

98 Isto, 1379a —b.

Aristotel 73

Za Aristotela, međutim, ta savitljivost svojstvena pesniku svojstvena je u

nekom smislu i filozofu. Filozof se svakako posvećuje istini o biću. Ali kako čovek
saznaje istinu o biću? Biti veoma inteligentan znači prilagođavati se sa beskrajno is-
tančanom osetljivošću posebnoj prirodi svakog stimulusa. U toku saznavanja duša
mora na neki način biti sve ono što saznaje, baš kao što dramatičar rađajući dra-
me mora biti svaka dramska ličnost. Kao što je ruka orude oruđa, 107 tako je duh
forma ili mesto svih formi. 108 Prema tome, dar i veličina pesnika i filozofa sastoji
se podjednako u toj sposobnosti za primanje utisaka, u tome što u njima praktič-
no nema otporne materije koja se ne bi mogla asimilovati. Aristotel je tako prika-
zao kao vrlinu ono što je Platonu izgledalo kao rasipanje i prostituisanje moći.
Aristotel nalazi izvor visokih darova obeju tih vrsta ljudi u njihovom tele-
snom sastavu, u melanholičnom temperamentu. Zbog toga što u njihovom sistemu
preovlađuje živahna, vinu slična crna žuč, oni su razdražljivi, ćudljivi, nemirna sna,
skloni duševnom poremećaju. Ko ima u svom telu crnu žuč u pravilnoj proporciji,
taj je genije; ko je ima u preteranoj količini, taj je lud. Aristotel kaže da su ljudi cr-
ne žuči „većina pesnika", 109 a medu filozofima Empedokle, Platon i Sokrat.
Platon je često naširoko govorio o udaljenosti filozofa od podražavalač-
kih umetnika; Aristotel ih stavlja u istu grupu. Platon je suprotstavljao filozofa,
kao čoveka koji gleda univerzalne istine, slikaru, koji slika pojedinačne vidove
pojedinih stvari. Aristotel tvrdi da se i jedan i drugi bave univerzalnim. Platon
smatra pesnikovom sramotom to što lako uzima na sebe mnoge oblike, a filozo-
fovom slavom to što je od jedne misli. Aristotel tvrdi da su oba, svaki na svoj na-
čin, beskrajno savitljivi. A ipak se može reći da je Platon, u samom Fedru u ko-
me daje pesnicima i podražavaocima tako nisko mesto, anticipirao Aristotelovo
svrstavanje pesnika zajedno sa filozofima medu melanholike. Jer Platonovo uče-
nje o „opsednutosti i ludilu" koje „obuhvata blagu i čistu dušu, diže je i nadah-
njuje na pesme i drugu poeziju" 1 1 0 ima mnogo zajedničkog sa melanholičnim
temperamentom o kome govori lekarev sin. Crna žuč je erotična i teži da pore-
meti čoveka, aii ona je isto tako, izjavljuje Aristotel, vatra koja zagreva genijal-
nost svih obdarenih duša.

107 De partibus animalium, 687.

108 De anima, 429a.
Problemi, 953a.
110 Fedar, 245.