Đe reče Japan – Matija Bećković

Đe reče Japan…
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.

Barem meni ne treba zboriti

Kako to ne valja
I kako bi bilo pametnije
Ponekad i drugoga čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak’ misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati ispočetka.

Ne svidjam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To i mene zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.

Po godinu sam sebe nagovaro

Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga a borim se sa palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečem drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.
I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio

Niko sa mnom ne može

Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikoga sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao evo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i one je tu skoro zavapijao
Ne mogu više
I iskočio preko vrata
Preko kojih ćeš iskočiti i ti.

A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da ja pitam
Zato ću ja sva sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimaj glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovice.

Sve hoću da ti kažem

A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.