Увод

У српској књижевности 60-их и 70-их година 20. века долази до новог заокрета ка
реалистичким тенденцијама. У критици овај период је обично обележен као „проза новог
стила”или као „обновљени реализам”, јер је окренутост ка тематици у вези са конкретном
стварношћуочигледна. Радња се развија од локалне анегдоте, везујући се за ружно и ниско.
Тематика је регионалног карактера, а ликови су са нижег ступња друштвене лествице. Ти,
наизглед безначајни,сасвим обични људи, приповедачким поступцима, психолошки
продубљеним и развијенимпортретима, као и самим начином говора (језиком), заокупљају
читаочеву пажњу и након читањадела. Понајвише у томе је успео Драгослав Михаиловић
(или Михајловић, што је било његовоматично презиме) својим романима

Кад су цветале тикве (1968) и Петријин венац (1975).Оба дела су написана у 1. лицу, у
форми сказа, стварајући илузију директног приповедања; језиком који не улази у
књижевнојезичку норму. Ронан

Кад су цветале тикве је писан различитимоблицима жаргона − професионалним (спортским,

боксерским) и уличним (у виду аргоа који јеосликава неформални, улични говор младих у
беградском предграђу, Душановцу, 60-их година 20.века).

Петријин венац је написан стилизованим обликом косовско-ресавског дијалекта,

аполивалетнта структура овог дела показује да је дијелекатски израз једне необразоване жене
из рударског села Окно, само један од елемената језичког дискурса овог дела.Композиција
Петријиног венца иницира проблем одеђења жанра:

• збирка приповедака:

Пи воду и ћути, Увеличане слике и досадне мачке, Лажи ми,сестро, у крв да ти кажем која
си, Велика опаснос и вешта одбрана од вештице и пета која представља мали роман Небески
свирачи;

• роман − све приповетке су повезане у целину. Поред сказа, у структуру Петријиног венца,
улазе и књижевни жанрови: приповетке,пословице, бајалице, народна веровања и лирска
песма – у чему се огледа поливалетностструктуре. Сви жанрови који се јављају у структури
имају засебно значење и функцију, алимеђусобно граде хармоничну целину. Та хармонична
целина је постигунта приповедачкимпоступцима, језиком и стилом.

Приповедачки поступци у Петријином венцу (Колико види Петрија?)

Петријин венацје написан у форми сказа. Петрија „прича своју причу“. Приповедач увек зна
веше од ликава (чак и када је тај лик он сам). Стога, морају се раздвојити Петрија-
приповедачи Петрија-лик. Али да ли приповедач у Петријином венцу заузима увек исту
тачку гледишта? Не.Већ на први поглед се примети разлика између: Петрије-причаоца – она
која „прича причу“, обраћасе слушаоцу; Петрије која каректерише себе као лика или друге
ликове и њихове пступке, износећивредносни суд; и Петрије која даје оквире приповедања,
износи уметнуте приче. Петрија којакаректерише себе као лика и друге ликове и њихове
поступке, износећи вредносни суд представљаПетрију-рефлектора (повлашћен лик у делу,
кроз чију свест приповеда). Петрија која даје оквиреприповедања, износи уметнуте приче је
Петрија-наратер. На нивоу структуре ови приповедачимогу бити носиоци различитих
планова. Носиоци просторно-вренског плана су Петрија-причалац иПетрија-наратер,
психолошког су Петрија-лик и Петрија-рефлектор; идеолошког Петрија- рефлектор;
фразеолошког сви приповедачи а и Петрија-лик. Обзиром да је дело писано у формисказа,
Петрија-причалац и сам сказ представљају елемент структуре и значења Петријиног венца.

Сказ у Петријином венцу

Петрија „прича своју причу“ слушаоцу. Али ко је тај слушалац? О се њему из

делаексплицитно може сазнати да је мушкарац и да је пушач. Ипак, његово значење и
функција у Петријимом венцу су много сложенији. Слушалац ни једанпут не иступа
вербално, али његоватачка гледишта је присутна и то на два начина:

• као минус-присутан лик – минус-присутан саговорник; у корпус лика улази и када

сеприповеда се у односу на његову тачку гледишта;

• као регулатор просторно-временског планаПрва функција слушаоца (минус-присутан

лик): Петрија-прчалац увлачи слушаоца у дело каоминус-присутног саговорника − Петрија-
причалац га увлачи у дело. Приповетка Увеличане слике идосадне мачке почиње: „Не, немам
децу. Имала сам с првог мужа...“

Што представља одговор на минус-присутно питање: Имаш ли децу? Искази типа: „Ма не.
Ма не плачем. То сам тако малонервозна...“ ; „Па дабом. Па сигурно да попијем. И више но
две-три. Овдена сад све жене пију, панеку попијем и ја.“, такође представљају одговоре на
минус-присутна питања. На ове дискурсеПетрије-причаоца се надовезује прича о
фотографијама, и о смрти њено двоје деце, чији носилац јеПетрија-наратер.Петрија-причалац
се обраћа слушаоцу као минус-присутном лику и са: „Оћеш да ти сипем једну? Ајд море да
попијемо. Да попијемо за душу моје јадне Милане.“ Или реторским питањем:„Је л оћеш
тако? Ајде. О боже.“ Односно: „Оно је наша увеличана слика; показала сам ти то.Фотограф
му насликао машну. Ди је он онда имао машну? Ал ајд сад.“; „Сади ако оћеш да
слушаш.Запали дуван.“ Оваквим изразима се ствара илузија приповедања − илузија стварне
усменекомуникације; (чин причања вуче корене из фолклорног стваралштва).Облик минус-
присутне комуникације са слушаоцем представљају и гестови: „И овако ће руком“ (Миса јој
то у болници показао као знак да ће ускоро „да путује“ – умре), што употпуњујеилузију
приповедања, и потврђује присуство слушаоца. У вези са илузијом приповедања су
иобрађања сулшаоцу којама се гарантује истинитост: „Очију ми, ако те лажем.“ – да не жали
што је,стрпала Полексију у затвор.Понекад Петрија-причалац даје начин на који је дошла до
информација, као да се ограђује: нпр.о претходном Милијанином и Витомировом животу
назначава: „то све мене други причали, ми тад још нисмо ту живели; или „Е, сад да л је то
баш истина ел није, не би умела да ти кажем, поштосам купила, по то ти продајем.“, а
понекад појачава уверљивост: о историји рудника, рударскимпословима и сл. назначава јој је
Миса причао.Петрија-причалац ће понекад реторским питањем затражити верификацију свог
става одминус-присутног саговорника (слушаоца): „Па је л тако? Па је л се ти не би
увредио?“ нпр. што јој је доктор Ћоровић дао аспирине када ју је болела рука. Оваква
обраћања проузрокују додатанелемент значења слушаоца у структури Петријиног венца.

Наиме, она се (звог граматичког облика – 2. лице једнине) као порука имплицитно преносе и
на читаоца − захтевајући од читаоцаактивност, при чему се остварује посебна врста дијалога
са делом (читалац ревидира и анализираПетријине ставове).Најексплицитније залагање за
своје ставове износи Петрија-причалац када сугерише слушаоцутачку гледишта са које да
посматра њену превару са првим мужем: „То сам тако тај дан њему рекла, а и тебе, ево,
говорим: „Ако си човек, прво ме чуј шта имам да ти кажем, па тек после твојљудски суд
донеси. Тад сам све оном старом човеку испричала, па ћу сад и тебе. А ти, кад мечујеш, ако
баш оћеш да ме осудиш, прво на своје људске грешке и греови помисли, па ме онда, акоти
они дозволе, и осуди. Само те толико молим.“ Уместо одговора слушаоца, као са-против-
постављен са овим обраћањем Петрије-причаоца је директни говор доктора Ћоровића: „Нећу
да тепрезирем, Петријо. И нећу да те грдим.“ Као такав он је постављен као највероватнији
одговор минус-присутног саговорника и препоручени став за читаоца поводом Петријине
љубавне авантуреса првим мужем.Потврђивање свог свава Петрија-причалац верши и
ретроспективно, подсећањем слушаоца:„Па је л сам ти казала? Па аспирини, бре, нису за
руке. Како ти с аспирини руке мож да лечиш? Паако сам сељанка, валда и ја нешто
знам.“Минус-присутна комуникација са минус-присутним саговорником (слушаоцем) служи
и даПетрија-причалац износе своју тачку гледишта: „Е, не знам. Не би умела да кажем у које
башновине, ја н умем да читам. „Политика“ ел „Новости“. Мора бит, тако. Кажу људи,
писало.“, или,„Е, па сад, ја баш не знам који би то људи могли да буду. Валда они што остали
без децу. Пасигурно. Кој то мож да зна? Народ запалио и готово. Како народ мож да има
име?“ Додатниелемент значења у деловима у којима долази до судара урбаног и руралног у
Петријиној свестипредстављају комични елементи које овакви искази садрже.Друга
функција слушаоца (регулатор просторно-временског плана)

− Као регулатор у временског плана Петрија-причалац му се обраћа исказима типа: „рекла

сам ти“; „то ћу ти доцнијеиспричам“ (нпр. за инжињера Марковића); „то ти још нисам
испричала, али испричаћу ти“ (оВитомировим и Милијаниним брачним проблемима) „Ал
још ти нисам испричала шта је оно пребило. За шта се Поклесија и њен Алекса мрзели с
Витомира...“. Граматичким обликом (2. лице једнине) ових израза се индиректно утиче и на
читаоца, при чему се омогућава илузија приповедања, а постижу следећа
значења:−подсећа на одређене епозоде (нпр. рекла сам ти...) − читалац се присећа већ
реченог;−добија сигнал да ће информације које још увек нема (нпр. зашто је Полексијина
породицамрзела Витомира – „Ал још ти нисам испричала шта је оно пре било“ ) добити
касније – неће остати ускраћен за њих;−регулише се временски след догађаја (због
преплитања временских планова, уводе сеприлози нпр. ово је било пре, у значењу „то се
издешавало пре догаћаја које сам ти већиспричала“); на основу ових прилога читалац
закључује о хронолошком редоследудогађаја, независном од временског следа
приповедања.Дијалог о дувану са минус-присутним ликом (саговорником, слушаоцем) на
почетку Небескихсвирача је са-против-постављен са дискурсом Петрије-наратера о оканској
болници. Овде сеслушалац, који представља минус-присутног лика, уједно појављује и као
регулатор просторногплана. Петрија-наратер уводи болницу у којој су лечили пацијенте
зарђалим инструментима – касније када буде причала како је Мису водала по болницама,
повремено ће заузети тачкугледишта слушаоца и напоменути му да је то она болница о којој
му је причала, што утиче и начитаоца да се подсети тих дигресија.Ове две функције
слушаоца (као лик – минус-присутан саговорник у делу и регулаторпросторно-временског
плана) се спајају у општем значењу – слушалац је пребацивач (има поглед и на реалан и на
фиктивни свет). Тај његов поглед није експлицитно изражен, већ његово минус-присуство,
односно неизражавање, се огледа у наведеним дискурсима Петрије-причаоца, било
каообраћања, било као одговора на минус-присутна питања. Слушалац представља и
медијум прекокога се индиректно утиче на читаоца. Дискурси Петрије-причаоца
представљају орјентир зачитаоца, како на просторно-временском плану, тако и на
идеолошком плану, при чему долази доспецијалног дијалога на другом нивоу (читалац
ревидира и анализира Петријине ставове).

Просторно-временски план у Петријином венцу

Поред Петрије-причаоца носилац просторно-временског плана у Петријином венцу је иП

етрија-наратер која даје оквире приповедања, износи уметнуте приче. Временски
следприповедања у Петријином венцу је испресецан. У структуру улази пет
приповедака, од којих судве линеарно повезане:

Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си и Велика опаснос и вешта одбрана од
вештице.

Све приповетке представљају мање системе, који су повезани у већу целину(роман).

Све, осим две наведене које имају један заједнички, имају свој оквир, сопственоприповедање
одређених фрагмента стварности, али поред тога у њима су дати и оквири за читаводело.
Оквири проузрокују пресецање просторно-временског плана – приповетке Петријиног венца
се односе на различте фрагменте стварности из различитих периода Петријиног живота.
Свака одњих има свој почетак и свој крај, и самим тим представљају засебан оквир, који
обједињује заједничка свест.

Увеличане слике и досадне мачке почиње Петријиним одговором на минус-присутнопитање:

„Не, немам децу“, а завршава се дискурсом Петрије-причаоца о ракији: „Прија ми, бога ти,
ракија, блажи ме некако. Пре није било тако. Сад, већ трећу кад попијем, све ми некако
другше....Ракија ти је, Петријо, кажeм тад, баш добра ствар. Немаш бољу ствар од њу.
Уживај, Петријо.“.Сви оквири, осим што пресецају временски след, значајни су и са
аспекта распоредаинформације у делу. У приповеци Увеличане слике и досадне мачке
има делова који се односе на„тренутак садашњости“ у односу на време приповедања
(причања), какви су ови на самимоквирима (почетку и крају). Од тренутка када се
Петрија сећа своје деце до заједничког живота саМисом у Окну приповедање тече линеарно
(по хронолошком редоследу догађаја у Петријиномживоту). Али, већ у овој приповеци дат је
оквир читавог дела. У последњем поглављу овеприповетке Петрија-наратер износи да су јој
сви помрли: деца, мајка, свекрве, оба мужа и други.Поред тога, дат је и оквир њеног живота
са Мисом, тако да га читалaц већ унапред зна: „Ја и мојМиса одонда овде, у Окно, и
останемо. Ту ми тако двајес и три године заједнички проведемо уздравље и у болес, у добро
и у зло, у љубав и трвење, у слогу и гложење; и то ти је међу насбивало. А онда ми се он од
пре четири године разболи од последице од једну јамску несрећу ипосле две године,
седамдесет прве, умре. Био је још млад, тек у чедрес осму био зашо. И намучиосе јадник, ко
ники његов. Нигде место од болови није имао. Све је дрее на себе од муке
кидао.“Постављање оваквог оквира, готово на сам почетак дела, одражава се на став читаоца.
Добијањесвих ових информација (Миса ће доживети несрећу у руднику, због које ће
бити тешко болестан иумреће) проузроковало је да свако, касније изношење неке
Мисине активности (које је дато саПетријине тачке гледишта, ретроспективно), за
читаоца је у различитим степенима редудантно, јерзна да ће се Миса разболети и
умрети.
Нови, засебан оквир у делу представљају приповетке: Лажи ми, сестро, у крв да тикажем која
си и Велика опаснос и вешта одбрана од вештице

у којима се прелази на нове ликове:Милијану, Витомира, Полексију, Љиљу, докторе

Ћоровића и Јешиша и друге.

Почетак приповетке Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем која си даје Петрије-наратер: „Од
свекрву ти нема горибелај...“, а приповетка Велика опаснос и вешта одбрана од вештице се
завршава обраћањемПетрије-причаоца слушаоцу уз изношење вредносног суда: „Тако ћемо
понајзад у новине дадођемо и ми. И ако. Баш треба. За новине ми и јесмо. Нек нам се народ
чуди. Нек се чуди и нек сеод нас крсти. Читај сад новине, па седи код куће и чуди се. Овај
свет и није за друго. За чуђење јеон, богами, и јес. Ја да ти кажем.“ Ово обраћање слушаоцу
се индиректно преноси и на самогчитаоца и сугерише му одређену тачку гледишта – да га и
сама Петрија, која је део тог света,доживљава као нешто за чуђење; не схвата га
озбиљно.Између почетка једне и краја друге приповетке дат је један начин живота у
руралнојстредини из перспективе једне свести (Петријине): лечење враџбинама,
брачни проблеми,прељуба, суђење вештици итд. У свим сегментима се примећује
доминација фолклорног моделакултуре, а цео тај начин живота се слио у Петријен
вредносни суд: „...За чуђење је он, богами, и јес.“У Петријином венцу често долази до
условног преплитања временских планова. Наиме,пошто се ради о дискурсу Петријине
свести, сећању, приповедање (причање) се односи на различите периоде из Петријиног
живота, које она као наратер, причалац и рефлектор може дасагледава и из дијахроне
перспективе (зна више од Петрије-лика). Због те могућности Петрија-наратер или
Петрија-причалац износе информације које у приповедном току долазе касније(догађаји који
су у вези са њима ће тек бити испричани). С тим у вези је прављење оквира (као онајиз
последњег поглавља приповетке Увеличане слике и досадне мачке), али и распоред
информацијау делу. Тај распоред се манифестује у два облика:

• Петрија-причалац износи информације које у приповедном току долазе касније

(догађајикоји су у вези са њима ће тек бити испричани), при чему у извесним случајевима
настајуоквири, од мањег или већег значаја за цело дело. Ти оквири проузрокују и
одређенапонављања.

• Петрија-наратер након понављања за читаоца већ познатих информација

(редудантност)износи и неке нове; при чему долази до условног преплитања временских
планова(времена о коме се приповеда и времена приповедања).До условног преплитања
временских планова (времена о коме се приповеда и временаприповедања) долази у 16.
поглављу приповетке Велика опаснос и вешта одбрана од вештицеукоме, након уметнутих
прича о Милијани, Витомиру и Полексији, Петрија-наратер преко дванаративна исказа
омогућава почетак за још један оквир у делу: „И опет време онако куцка: невидиш ти одма
шта ти се там иза брда ваља и шта припрема. Све, изгледа ти, исто и у Окно и онаму Ш. ко и
пре; сам што Љиља родила и треће дете. Ал, опет, ко да и није исто. Родили се неки међуто,
доста њи и поумирало. А и они који још и остали, за те неколике године се, ево,
смртипримакли. Између ових наративних исказа стоји вредносни суд Петрије-рефлектора:
„Није исто“,што говори о улози Петрије-рефлектора у делу – њен вредносни суд је изнад
судова ликова идругих приповедача (Петрије-причаоца и Петрије-наратера). Затим Петрија-
наратер настављаескукрс о пролазности времена: „И тако полако далази – чинило ти се,
полако, сад видиш да ишломного брже – петесет и пета. Сад седамдесет трећа, од онда
прошло осамнаес: дабом, педесет ипета. Преплитање садашње перспективе – времена
приповедања и перспективе времена о коме се приповеда проузрокује обраћање Петрије-
причаоца слушаоцу (тренутак садошњости у односу навреме приповедања), које следи након
овог ескурса о пролазности времена: „А? Јел тако? Тако,тако.“ Ово рачунање година иде у
прилог илузији приповедања, а читаоцу може служити каовременски орјентир (о ком
периоду прича). Петрија-причалац се убрзо враћа на перспективувремена о коме се
приповеда, уз понављање које је редудантно (познато читаоцу): А педесет ичетврте, баш на
петнаестог марта, мој Миса имао несрећу у јаму...; ово понављање допуњује
новиминформацијама: доктор Ћоровић му даје упут за море... када су се вратили са мора
сазнају да јеВитомира задесила несрећа (остао непокретан), али и да је пре тога нестала
његова пиџама сажице, која се после неког времена појавила на жици (народно веровање –
Полексија је, да му сеосвети, узела пиџаму и уврачала, па се он разболео, због чега се
Петрија-лик са њеним Мисом селииз тог краја).Петрија-причалац износи све варијатне у
којима се наводе различити узроци Витомировогстања – да су га испребијали или четници
или комунисти зато што су закључили да је био са онимдругима, или да га је изубијао
Љиљин муж због оне авантуре док је Љиља била девојка. Наконсваке варијанте Петрија-
рефлектор износи суд: „Веруј ако оћеш“; или „Веруј ако немаш паметнијапосла. И ако си
луд.“; или „Трећи, опет причају треће. Имаш ти да бираш, не дају они тебе само једно. Према
то колико си луд, они ти нуде. Изабери шта оћеш; а читав тај круг је затворенвредносним
ставом Петрије-рефлектора: „Ама, ништа им, човече, не верујем. Ни оволико. Оканци,бре,
велики лажови...“. Петрија-наратер сумира, на основу општег погледа, све варијанате:
„Овдесу се људи одувек међ себе били, падале су сам таке батине, летеле мотке и каменице,
чупали сеножеви и бушиле трбе, разбивале се главе и ломиле руке, па се нико никад од то
није одузо.Превијеш црни лук и зарасте ко на пцето.“. Одмах затим наступа Петрија-
рефлектор: „Како то,бога ти – онаког јунака мало удариш и он ти се од то одузне кај неко
детенце? Не иде, човече. Ајде,бога ти. Кој то паметан да верује?“ За Петрију-рефлектора
батине не могу бити узрок Витомировеболести, али нестанак пиџаме и Полексијине
враџбине могу, што говори о улози народнихверовања у структури Петријиног венца, а и у
Петријиној свести.

Небески свирачи, сами по себи, представљају оквир, неки су склони да их посматрају

каозасебан мањи роман. Почетак овог оквира је дијалог о дувану са минус-присутним
саговорником(слушаоцем), а крај екстазичан доживљај окружења и свирке из кога се Петрја
буди, сетившии седа је чека „њен домазлук“.У Четвртом поглавњу Небеских свирача два
пута долази до понављања, што доводи допресецања (заустављања просторно-временског
плана – где је, с ким, и како све живела).Приликом поновног појављивања доктора Јешића,
када је тражила Мису у болници, Петрија-наратер враћа радњу у назад, понављањем,
ретроспективно о Милијанином абортусу, вештициПолексији и доктору Јешићу на суду.Од
осталих делова целине (приповедака) Небески свирачи се разликују једино по томе што
јевише заступљена Петријина свест (изношење мисли и опис емотивног стања у
тешкимситуацијама, преиспитивање − унутрашњи монолози; па и делови несвесног − снови).
Обзиром дацео роман представља дискурс Петријине свести, сећање, и да су догађаји
испричани у претходнимприповеткама повезани са догађајима из Небеских свирача, при
чему се ранији догађаји могудешифровати и у Петријином несвесном (сновима), и ова
приповетка се може третирати само каосаставни део целине.И у овој приповеци Петрија-
наратер износи информације које би по линеарномприповедном току требало да дођу касније
(распоред информације). Истичући колико ју је увредио доктор Јешић што је рекао да је њен
Миса био пијан па му се догодила несрећа, Петрија саопштаваи: „После сам се, дабоме,
одљутила и оно прасе сам му однела, ал више код њега нисам тела многода идем. Отидо два-
трипут и то толико. И кад сам се доцније од ову руку поболела, нисам код његатела да се
лечим.“ У том тренутку читаоцу није познато да ће Петрију заболети рука, то је за његанова
информација. Разлози због којих је Петрију заболела рука, у том тренутку нису
познатичитаоцу. У овом исказу што се тиче временског плана, посматраног са становишта
временаприповедања укршена је садашња и нека будућа ситуација (Петријина болесна
рука).На испресецаност просторно-временског плана утичу и дигресије и уметнуте приче
којеизноси Петрија-наратер. Дигресије и уметнуте приче привремено заустављају ток
приповедања.

Уприповеци Велика опаснос и вешта одбрана од вештице Петрија-наратер излаже дигресију

окучићима. Приповедни ток се зауставља исказима да су убрзо пошто су се преселили узели
куче однеког Влаха.Укрштање тачака гледишта Петрије-наратера, Петрије-причаоца и
Петрије-релектора јенајексплицитније у наративном дискурсу (уметнуте приче и дигресије).
Петрија-наратер сеизражава са тачке гледишта Петрије-причаоца − „прича слушаоцу о
својим кучићима“ (колико их је имала, ко је кога окотио, о Станимиру који је много волео
Мису и који се после Мисине смри одтуге разболео и умро итд.). Затим се враћа на своју
тачку гледишта − Петрија-наратер даје општипоглед на дату ситуацију: „Овде кучићи, а и
мачке, опште не живе дуго, две-три, највише ако четригодине саставе. Или га неки убије, ил
отрује ел се само негде, блесаво отрује. А у последње време ис лимузине почели да и газе.“
При чему износи и вредносни суд (тачка гледишта која примарноприпада Петрији-
рефлектору): „А ни не требају ми више кучићи. Немам више мужа па да га однеки браним.
Нит ја, па, од некога да се чувам. Од кога кучићи још да ме бране. Јер и нашевештице, брате,
већ прошло време... Овим се враћа на ток приповедања и наставља: „Ето, тако смосе ја и мој
Миса одбранили од оканску вештицу...“.Све дигресије и уметнуте приче су са-против-
постављене у односу на друге облике.Најчешће су то Петријини унутрашњи монолози или
доживљени говори, а понекад и народнаверовања. У таквом положају је уметнута прича о
Николи Дрвењаку: „До пре десетак година овде је живео један старац Никола. Он је тако
једну дрвену ногу имао, сам му лети она ногавица око њу.Тај у његов век друго валда ништа
није ни радео но по кафане седео и с ту дрвену ногу се, сталнопијан, спотурао по
сокаци...Кад си ти њега онако пијаног гледао, ниси могао ни да замислиш да јенекад био
друкши, човек би реко, и мајка га с дрвену ногу родила...“. Ова уметнута причапредставља
фрагмент Петријине свести који је повезан са њеном стварношћу (реални фрагментсвести)
који је са-против-постављен, с једне стране, у односу на Петријин доживљен говор, а сдруге
стране, на дискурс Петрије-наратера, којим се враћа на приповедни ток, на шта се
надовезујенародно веровање. Овом уметнутом наративном дискурсу Петријине свести
предходи доживљениговор: „Идемо ти нас двојица кроз болничку авлију, а мене се срце
стегло, па се оволичко, кајскоруша, саградило од стра да ће ми мој Миса без ноге остане. Он
ми млад онда још био, кај росапролетња, тек двајес девету напунио и у тријесту зашо: зар
тако младоме ногу да му осечу? Какодако да га замислиш? И само ми то у главу чучи, како
ми се он с неку дрвену ногу по оканскисокаци спотура.“, тако да се овом уметнутом причом
појачава осећај и оправданост Петријиногстраха, враћањем на приповедни ток, општим
судом Петрије-наратера: „Код нас си, опште, доста сакати и ћопави имао...“, на шта се
надовезују елементи фолклорног модела културе − народнамедицина и људи који намештају
сломљене удове: „Отиднеш, на пример, код чича-Радомира уДвориште; био тамо таки чича
што људима намешћао руке. Он ти ју там мало трља с мас, маловуче овам и онам, вречиш ти
као јарац, и понајзад ти ју метне међ дашчице обложене с тежину... Апосле неко време ти
каже да дођеш да ти то скине и све буде како ваља. Само доцније, кад ће нековреме, оће
помало да те тишти. Ал неки пут чича, богами, оће да каже: „Ти си ту нешто мрдао, самси
сад крив“. Елементи фолклорног модела културе представљају значајан део Петријине
свести.Петрија често решава своје проблеме по кодовима фолклорног модела (лечење
враџбинама,тумачење знакова и одговор на њих итд). Тако да уметнута прича о Николи
Дрвењакукореспондира као са-против-постављена са Петријиним доживљеним говором (при
чему сеуметнута прича јавља као интезификатор Петријиног страха), с једне, а с друге стране
народноверовање и лечење може представљати решење проблема. Управо су тако као низ:
поствљањепроблема (страх у Петријином доживљеном говору) − интензификатор страха
(уметнута прича оНиколи Дрвењаку) − могуће решење проблема због кога се страхује
(народна медицина) са-против-пстављена ова три елемента.На сличан начин је постављена
уметнута прича о Радовану – са-против-постављена уодносу на, с једне стране Петријин
унутрашњи моног, а с друге, народно веровање. Унутаршњимонолог Петрије-лика о томе ко
би могао да је пренесе знак од Мисе: „Не изгледају ми, право да тикажем, таки да би неки
мого да буде добар за то. Кога год сретнем, учини ми се да њега отуд не бимого да биде
добар за то. Кога год сретнем, учини ми се да њега отуд не би мого да пошаље. Што,мислим
се, баш њега? Зар нема ники бољи? Види га каки је, ди он то може? Кога год
погледам,ниједан ми се не допада. Затим Петрија-наратер – прича уметнуту причу о
Радовану у којој се јављају и комични елементи: „А некад је био исто рудар. И пијаница био
и раније, ал од како сепензионисо...Већ у шес ујутру пијаног мож да га видиш како сас
флашу на ону ограду од нашегпарка ел пред задругу седи и отуд се из све снаге дере кај ован:
„Бее! Бее!“...А он како заблеји, таконеке црне шкрбине искеси и уста од увета до увета у смеј
рачепи и ножурде у гумени опанци унебеса дигне, па сретан кај дете. Нико сретнији у овај
свет.“ Ова уметнута прича је са-против-постављена у односу на два унутрашња монолога
Петрије-лика: „Родован ми понајмање изгледазгодан да ми отуд глас донесе. Ди он, мислим
се. Ал,опет, од људи сам слушала млого пута си ти ипреко дроњавог слепца ел ког Циганина
нешто однекуд добила, преко несретника за ког не би нипомислио да негде с неког везу може
да има. Не знаш ти, море, кој с кога у каку везу може дабиде.“ На то се надовезује наративни
дискурс уметнуте приче у облику дијалога са Радованом:„Певаш, Радоване, певаш? Веселиш
се?“ Он развали у мене нека уста ко балаву кесу пуну с мрки,крњави зуби. „Певам, Петријо“,
каже, „певам“. Па кад – „Беее! – бекну на мене, чисто ме препаде.Два Петријина унутрашња
монолога, којима је уоквирена ова уметнута прича о Радовану садрже иелементе народних
веровања – да мртви могу слати знакове преко живих и да су ти знакови обичнопослати
преко слепих, луталица или бескућника. На просторно-временском плану ова уметнутаприча
зауставља приповедни ток. Након ње се без коментара да ли би то заиста био Радован,
враћана време приповедања. Убрзо се наставља приповедни ток у коме започиње добијање
одговора одМисе. И у овом дискурсу Петријине свести присутна су народна веровања
(да приказа може и даубије; муж би после смрти требало да долази жени у сан и на тај
начин покаже да се није огрешилао њега). И прича о Радовану представља фрагмент
Петријине свести који је повезан са њеномстварношћу (реални фрагмент свести), који
је са-против-постављен у оносу на њене унтрашњемонологе, који коресподирају са
народним веровањима да мртви могу слати знаке.
Неке уметнуте приче – о Милијанином мужу, Витомиру, и инжењеру Марковићу –
служекао платформа за изградњу психолошког плана, делова психолошког портрета ових
ликова, које наоснову својих ставова износи Петрија-рефлектор. С тим у вези су и
ограничења која су постављенаПетрији-наратеру. Та ораничења представљају делове
реалистичке поетике (постоје и у Гогољевојпрози) и износи их Петрија-наратер: „како је
Љиљи у души нико не зна и не може да зна; шта седогађа у Полексијиној кући не можеш да
знаш“ и слично.Петрија-наратер износи и уметнуте приче у којима није учествовала као лик.
Она описујеприродне лепоте које посматра Витомир док се свакодневно вози жичаром, што
ће узети каоплатформу на основу које ће Петрија-рефлектор објаснити Витомирово
понашаље. Понекад ћедати извор својих информација (о Милијанином и Витомировом
животу су јој други причали; опословима у руднику Миса). Петрија-наратер зна шта
дешавало и како се одвијала ситуација наконференцији на којој су сменили Марковића, иако
сама није могла да јој присуствује. Ту се јављаи Петрија-рефлектор износећи како су се
осећали Марковић и неки учесници: „Он се, дабоме, нијетоме надао. И ћути онде, па час
бледи, час црвени. Земљо, отвори се, сам себи валда збори. Такоизгледа. ... И узвржњали се
онако и они. Шта је ово питају се између себе.“ „...И сад, и они што гамрзели и они што јок, у
себе се, мора бит, помало мисле: да ми, бога ти, не претерасмо? Каки онбио да био, знао си и
кој је и каки је. Шта ће сад да буде ако сад дође неки још гори.“ Ово једискурс Петријине
свести, њен суд и став о размишљању оних који су сменили Марковића – а самопо облику
(директни говор) представља израз учесника конференције – тачка гледишта
припадаПетрији-рефлектору.Делови дискурса Петрије-наратера – шта је све урадио инжењер
Марковић, његовипредлози за даљи развој (туризам) су реални фрагмент и представљају
платформу за психолошкиплан. Нешто касније ће Петрија-рефлектор изнети своје виђење и
дати мишљење о туризму у Окну.Урбани ставови ће се сударити са руралним начином
размишљања. Овакви дискурси Петрјинесвести представљају извор комике.Тенденције
реалистичке поетике (не може се завиривати у психу ликова) се превазилазе.Понекад се то
чини спонтано, без икаквог коментара који најављује, а понекад Петрија-наратердаје
коментаре типа: „не можеш да знаш шта се догађа у Полексијиној кући, али мож
дапретпостваиш.“ Стога, реконструкција догађаја (разговор Љиље са родитељима)
представљадискурс Петрије-рефлектора на основу кога се наставља дискурс уметнуте приче
о Љиљи којиизноси Петрија-наратер. Коментари Петрије-наратера да не може да зна, али да
може дапретпостави представљају отварање платформе за психолошки план дела, када
наступа Петрија- рефлектор и даје своје виђење и реконструкцију догађаја.

Психолошки план у Петријином венцу

Главни носилац психолошког плана у Петријином венцу је Петрија-рефлектор

−карактерише себе као лика и друге ликове; оцењује поступке ликова.Карактеризација
епизодичних ликова извршена је индиректно – представља Петријиндоживљај тих
људи. Тако Петрија-рефлектор карактерише своју прву свекрву: „То, кажу, некадбила млого
лепа жена и док могла доста се флинтала; рано остала без мужа, могло јој се. Сад,дабоме,
више није могла, ал још држала до себе и још била лепа: висока, права, црна, тек
малкооседела. Њени, причали, некад дошли из Бугарску. И тако је и звали, Вела Бугарка.“
Приликомкарактеризације ликова Петрија-рефлектор заизима различите тачке гледишта.
Карактеришућипрву свекрву, она повремено заузима и тачку гледишта јавног мњења
(кажу, причали, била лепа,звали је Вела Бугарка), али суд износи Петрија-рефлектор
(...држала до себе...). Доккарактеризацију друге свекрве Петрија-рефлектор износи са
своје тачке гледишта: „Она, дабоме ручак није скувала. Да тура нос там ди му није
место, то може. Да мене мрзи зато што сам јојсиновљева жена, и то може.Карактерише
Љубишу, у чијој кафани је радила и са којим је живела пар година: „Ни сад,право да ти
кажем, не знам што је био таки...Колико је њи изгубило жену и ишколовало децу
ипослало у свет па нису плакали.“ ... „Па није то њему, човече било лако. У један дан да
изгубиш свешто си годинама стварао... Доцније сам у мој век могла да видим и то, ал дотле
још нисам билавидла да неко може за једну ноћ да остари за двајес године. Дан раније то био
крупан, јак, лепчовек који мало зашо у године, ал који се држи кај младић. То јутро кад сам
пошла пред менестајао прави правцијати старац. За ноћ оронуо, па дошо слаб, тужно ти да га
погледаш. Очи му сенекако смањиле. Зацрвенеле се и водене, сам што из њи крв не капне.
Толико га то у мозак убило.“Ова карактеризација Љубише представља дискурс Петријине
свести у коме су помешане тачкегледишта Петрије-рефлектора и Петрије-лика, који такође
може бити носилац психолошког плана.О Милијани, Витомировој жени, читалац сазнаје на
основу судова Петрије-рефлектора:„Прецркла је јадница од стра. Чудо ју снашло па не зна ни
шта би ни куд би.“ ... „Добра то жена, ипоштена, оће да ти учини, ал несретна у брак. Брука
то с њу и њеног мужа до пре три-четиримесеца била, цело Окно брујало: нит ти згодно да
питаш шта је, ни да ћутиш ко да не знаш ништанит, опет, да ју слушаш ако сама оће да ти
прича. А ни Витомир, њен муж, онако, није спрам насбио рђав, ни то не мож да кажеш, и он
се с мојег Мису добро слагао, иако је одувек мало волео дадиже нос. Што јес, јес.“ Петрија-
рефлектор улази у психологију других лихова (Милијана јепрецркла од страха када је
приметила да јој Полексијине враџбине нису помогле да се решитрудноће), али суд се
заснива на Петријиној свести (Петрија-рефлектор) – каква је жена билаМилијана, како су се
слагали њихови мужеви итд. што отвара почетак за карактеризацијуМилијанимог мужа,
Витомира. Петрија-рефлектор ће одмах истаћи да он „диже нос“. Касније ће тоњегово
понашање обајснити околностима у којима је живео (возио се на жичари и сваки дан
гледаоприродне лепоте). На основу тога, Петрија-рефлектор ће: „Мора да се наш Витомир
још тад некаконавико на неки тако, подигнут живот, кај на неку висину, кад је на ту красоту
сваки дан мого дагледа одозгоре ко неки млого велики газда. А каки је он, човече, мого да
биде газда? Гоља ко идруги окански гуланфери. И откуд то за једног младог човека мож да
биде добро?“ Овај коментарпредставља психолошку мотивацију за Витомирово понашање.
Поред овог вида карактерисањаВитомира, Петрија-рефлектор га карактерише и на основу
његове тачке гледишта: „Прича имчовек и оно што мисли и оно што не мисли, само да се
што пре ослободи, па да потрчи укомшијску авлију да се види с његову Љиљану. Сматра
валда, кад им каже да га баба замађијала,они ће да се уплаше и главачки побегну. И мисли да
испао не знам колико паметан.“ Овој Витомировој тачки гледишта супростављен је коментар
Петрије-рефлектора: „Ал ди паметан,човече? Срби су то, бре. Па још гегуле. Кој може с њи?“
Овим са-против-постављењем види се да је Петријин суд изнад судова и тачака гледишта
ликова у делу – Петрија је у повлашћњномположају − рефлектор (догаћаји се преламају кроз
њену свест, коментарише, вреднује).У деловима у којима иступа са Витомирове тачке
гледишта (као када је карактерисала првусвекву) коришђене су речи оператори − речи
очуђења (сматра, валда, кад им каже...; мисли да је...), које показују да се и ова Витомирова
тачка гледишта преломила кроз Петријину свест.Витомир је окарактерисан и на основу
поступака према другим ликовима – премаПолексијиној ћерки Љиљи. Увођење Љиље као
лика врши Петрија-наратер: „И кад један дан преднаш ресторан „Јединство“ уставио тај
шофер с његов камион и зовнуо је да заједнички пођу у свет,она одмах села поред њега. И
отишла.“ Одмах затим следи Петрија-рефлектор − суд и анализа овогЉиљиног поступка:
„Сад не мож ти много ни да јој замериш. Кој одавде не би побего?... Кој годовам дође, вели,
јао што код вас овде лепо. Ама јес лепо, ал шта имаш ти од ту лепоту? Човек оћемеђ људи да
живи, а не међ букве, кај мачка... Која би овде остала ако би јој испала прилика даживи у
варош.“ Петрија-рефлектор објашљава поступке ликова, узимајући и делове туђег
говора(што је овде лепо), како би прецизније изнела ситуацију. Опет Петрија-наратер
наставља дискурсуметнуте приче: „Ал није наша Љиља тако дуго остала. Возио је њезин
шофер док ју је возио, радео с њу шта радео, а онда је негде уз пут избубецао, ошишао с
нуларицу до глеве и избацио надрум.“ Поставља ограничење: Не мож ти да знаш шта је њу
дочеколо у кућу код њени родитељи...примили ју њени...Толко мож да видиш...“ Петрија-
рефлектор даје коментар о овој ситуацији: „Икад ју не виде, сви упиру прс у њу. Преко
девојку матере се свете“ и додатно га појачавахибридном конструкцијиом: „Вратило се“,
веле, „Полексије што другима чинила“. И у самомделу ова конструкција је стављена под
наводнике – преузета тачка гледишта целог окружења,директан говор јавног мњења. На ову
хибридну конструкцију се надовезује општи суд о временукоје непрекидно протиче и
кљуцка као детлић, уз ограничење: „Виде људи Љиљану понекад уАлексину авлију... А у
душу како јој је, не види нико. Нит може да види.“ Сада Петрија-наратерпреузима тачку
гледишта јавног мњења (виде људи) и не залази се у Љиљино психолошко стање,иако
Петрија као релектор залази у психологију јунака, Петрија-наратер не ћини то сада зато што
Љиљино психолошко стање се користи као психолошка мотивација за љубавну авантуру
саВитомиром, који је ожењен.Нову епизоду започиње Петрија-наратер: „И сад се она и
Витомир преко ону ниску ограду,богами, помоло гедају...“; наставља Петрија-рефлектор који
вреднује, суди, карактерише,анализира – „Гледа један мушкарац незаовољан са оно што има,
који целог живота жудео за бољиживот... једну лепушкасту младу девојку с кратку косицу
што из дана у дан више цвета. И можда јуи жали; зна за оно, дабоме и он. А можда само
мисли како ту сад сваком отворен пут. И жао мушто и он не мож там мало да се прошета. И
гледа једна брљива девојчица у коју све кипи, у којусисе израсле велике а памет остао
оволички, једног лепог мушкарца, за којег зна да јој не припадаал којег не мож да не пожели.
И све можда још ни не сваћа озбиљно. Памет јој је така.“ На основуљубавне авантуре између
Љиље и Витомира Петрија-рефлектор износи и вредносни суд о свомокружењу: „У почетку
то још нико засигурно не зна, сам се тако зуцка. Видо и, шапћу жене, тај,видо и онај. А
Оканци воле да лажу, не можеш ти њима све ни да верујеш. Шта све они досад
нисуизмислили?“.Витомирова и Љиљина авантура је објашњена са Петријине тачке
гледишта (незадовољанмушкарац и брљива девојчица), што говори о функцији и значењу
Петрије-рефлектора у структуридела – из ње се приповеда, она вреднује све (и поступке
ликова и поузданост мишљења јавногмњења).Петрија-рефлектор улази у психологију јунака
и њихово понашање објашњава емотивнимстањем – разлози за Витомирово понашање на
суду: „Срамота га, бога ти. Зна шта је међу њега иМилијану до јуче било, зна да испао
никаки и сад се плаши да се то и овдена не дозна. До јучер сеон од ту исту Милијану
разводио... (обраћање слушаоцу) ... и сад одједанпут, није прошло млого, аМилијана му у
друго стање. Нисте се, бре, добро ни измирили, а већ си јој саградио дете. Па кадпре, бога
ти? И како си се то озбиљно растављо...?“ Изнад свега је суд Петрије-рефлектора: „Ма јес,
брате, испао да га не погледаш. И нек ми ники за њега ништа не прича.“Петрија-рефлектор
карактерише доктора Ћоровића на основу његових поступака: добарлекар и човек; прво
гледа да помогне пацијенту, па онда решава административне ствари; када суотворили
болницу из ината прешао у амболанту. Поред тога, карактерише га и на основу
начинаизражавања. Карактеризацијом на овај начин се постижу и комични ефекти − у
Перијиномдискурсу долази до померања значења речи страног порекла галантан: „И сви га
млого поштовали,ко што је и ред и ко што је и био заслужио, иако је, бога ти, био млого
галатан. Претерано. Јес да јебио доктор, ал пцувао, горе но неки рудар. Ди ли се само тако
научи? Ти отиднеш код њега да тепрегледа, нешто ти фали, болес те неки напао, а он кад
навали! И сунце и звезде и Богородицу, свети потрпа на камару.“ Петрија-рефлектор износи
свој став, даје разлоге за псовање доктораЋоровића, улазећи у психологију јунака: „После
сам ја то у моју главу овако доканила: и кад тепцује, он те не пцује не знам за шта, зато што
те мрзи, но из његову добру душу. Он то у ствариболес онај твој пцује, не тебе. Њему су од
толики болесни људи, мара бит, већ и живци малопопуштили. Човек је, брате, и он, није
буква. И кад те види онако болесног и жалног, њега, морабит, мало увати стра: за теб га
увати стра, зато што је у њега његова људска душа добра. Тад онпрво тај стра из себе мора да
истера, од њега да се реши, па тек онда може да се привати за посо.“Начин његовог
изражавања је послужио Петрији-рефлектору за завршну карактеризацију доктораЋоровића:
„Аферим, докторе Ћоровићу, мислим се тад, што си се тако лепо сетио. Добро сипцувао, а
знао си и да лажеш, али имао си ти и душу и главу и умео си с њи да се служиш. Бог ти
пружио рајско насеље.“ Ова завршна карактеризација доктора Ћоровића, као и све остале,
дискурссу Петријине свести – њено мишљење о том човеку.Петрија-рефлектор објашњава и
поступке епизодичних ликова (Влајна Ана, која ју јеизлечила када ју је свекрва отровала), на
основу стереотипа који су владали у тој средини: „И тоона, бога ти осетила. Рудари, зна се, у
ништа не верују. Уписују се међ комунисти, исписују;свађају се ако с њи, свађају се ако
нису. Па тако и мој Миса. У ништа он не верује, па ни у ово. Алона га, бога ти осетила.“– па
је зато Мису истерала да седи напољу док она „лечи“ Петрију.Карактеризацију Мисе
започиње Петрија-лик, који може бити и носилац психолошкогплана: „И сам се ондена
ребеће с нека велика уста. Ребеће се и грли с неки пијани рудари и онимузиканти кај
блесав.“. Петрија-лик описује Мису са своје тачке гледишта. Убрзо се јавља ихибридна
конструкција која садржи и тачку гледишта Петрије-лика и тачку гледишта јавног
мњења(именовање – Мисин надимак): „Нит ми се, па нешто допао. Био некако мршав и
оволика нека устаимао, с која се стално, бога ти, кесери, на прилику кај нека велика жаба. Па
и звали га, богами,тако, Миса Жабац.“Петрија-лик хибридном конструкцијом може да
пренесе и Мисину тачку гледишата:„Нисмо се венчали у цркву, мој Миса није тео. Каже,
зафркавали би га другови. Кумуниста нијебио, ал опет, у цркву није ишо.“ − посредством
оператора „каже“ преноси се Мисин директниговор: „зафркавали би га другови“; на основу
чега читалац сазнаје Мисин став.Дубље нивое карактеризације Мисе врши Петрија-
рефлектор – објашњава његове поступкењеговим емотивним стањем: „Не би му ја, море,
жвањкала за то. Пре годину дана му брат умро – ту и он, код нас умрео, ја сам га неговала – и
око то се тако потресо да се, богами, мало и пропио.Ал жао ми, бога ти. Ја ево, мислим се,
умирем, сам што очи нисам склопила, и имала би толико даму кажем, а он види шта ради.
Како ћеш с пијаног да разговараш?“ − као да покушава да нађеоправдање за Мисино
понашање.Петрија-рефлектор зна и шта је Миса мислио: „И сад он сматрао, ово ми јес
напорно, ал јато волим и само треба ову рањену ногу мало да чувам. Ако ће нешто да му
попушти, она ће му,сматрао, прва попушти:, зато њу морам да штедим. Тако би сваки
мислио, па тако мислио и он.“Ова хибридна конструкција се састоји од слободног
индиректног говора (Мисина тачка гледишта −ово ми јес напорно, ал ја то волим и само
треба ову рањену ногу мало да чувам). Одмах затим сепрелази на Петријину тачку гледишта
(Ако ће нешто да му попусти, она ће му, сматрао, првапопушти: Тако би сваки мислио, па
тако мислио и он.). Реч оператор „сматрао“ је такође деодискурса Перијине свести (Петрија-
рефлектор) јер је и он својим означеним део њеног става(„Петрија мисли да је Миса
сматрао“), а и по глаголском облику се види – 3. лице једнине − да неприпада Мисином
дискурсу. Све ово додатно потврђује и коментар: „Тако би сваки мислио, патако мислио и
он“, који припада Петрији-рефлектору. Мисину тачку гледишта представља његовслободни
индиректни говор и (ово ми јес напорно, ал ја то волим и само треба ову рањену ногумало да
чувам...) и директни говор (зато њу морам да штедим). Према томе, у овој конструкцији сусе
укрстиле Петријина и Мисина психолошка тачка гледишта, па је дошло до поклапања.
Овопоклапање у равни сижеа представља део мотивације за ширење Мисине болести; а са
аспектазначења делове и Мисиног и Петријиног психолошког портрета (како су
размишљали, због чега сутако размишљали итд.).Петријина и Мисина психолошка тачка
гледишта се још једанпут поклапа у делу (кадаМиса мора да се одлучи да ли ће да иде у
пензију или на операцију), али овог пута Петрија- рефлектор то поклапање експлицитно
изражава: „И сад нам се све, и мојем Мисе и мене, мене можда више но њему, и дању, и ноћу
мутља по главу. Па види шта ти боље, а шта горе. Како међтолико зло да изабереш оно мање
и да после будеш сигурна да ниси изабрала оно веће? Или какоћеш, ако погрешиш, са саму
себе после да се измириш?“ И у овој конструкцији већи део дискурсаприпада Петријиној
свести (женски род), уз назнаку да се то и њој и Миси „мутља по глави“.И после Мисине
смрти Петрија-рефлектор ће заузимати његову тачку гледишта: „Можда јемој Миса томе тео
да избегне, да га у његов последњи час такога не гледам. Можда се он од топлашио кад није
тео да се врне. Ал што је, питам се, он од мене имао да се срами? Зар нисмо зајногодине
провели, зар се и здрави нисмо свакаки гледали?“ Овом заузимању Мисине тачке
гледиштаса-против-постављен је доживљени говор Петрије-лика: „Што није тео да ме
послуша кад сам муговорила да се врне кући? И што сам ја њега послушала? Што се нисам с
доктора договорила, па дага сама доведем? Не могу то себе да опростим. Нисам и тад морала
баш толико глупа да бидем.Овај доживљени говор показује Петријино емотивно стање (каје
се што није довела мужа кући),тако да претходно излагање са Мисине тачке гледишта, само
појачава тај осећај.Петријин психолошки портрет изграђују Петрија-лик и Петрија-
рефлектор. Петрија-ликнекадашњим унутрашњим монолозима: „Ама ништа сад ја то не
мислим. Кажу да треба да буде ту:нек буде, бестрага јој глава. Ал више она у мој живот неће
да важи. Сад ја имам мојег сина. Самасам га родила, сама сам своја газдарица. Неће та више
да се издире на мене, неће да ме бије. Недам јој се више, никоме се не дам.“ Овај унуташњи
монолог представља хибридну конструкцију којасадржи оператор „мислим“ који отвара
простор за тачку гледишта јавног мњења – индиректниговор: „Кажу да треба да буде ту“ који
је са-против-постављен у односу на Петријино мишљење:„нек буде, бестрага јој глава. Ал
више она у мој живот неће да важи. Сад ја имам мојег сина. Самасам га родила, сама сам
своја газдарица. Неће та више да се издире на мене, неће да ме бије. Недам јој се више,
никоме се не дам“, из кога се види тежина Петријиног положаја, а и шта је за њузначио син,
кога је изгубила, немарношћу свекрве која није била ту.Поред тога, Петрија-лик описује и
оцењује своје поступке: „Ал мој музиканта тако богами,шапуће, шапуће, из дана у дан
шапуће, и ја некако престадо да гледам у његова уста... Није минекако више смешан. Воли
човек да се смеје: па шта?... И, дабоме, стално се пазим да ме не опазиЉубиша. Опасно се
пазим. Осећала сам се некако обавезна спрам њега и ништа ми се није свиђалошта то радим.“
Приметивши да јој се Миса допада, Петрија-лик води рачуна да то не приметиЉубиша,
описујући своје емотивно стање и понашање (Опасно се пазим. Осећала сам се
некакообавезна спрам њега), уз оцену да јој се не допада то што ради.Оцену својих
поступака (када је завршила парк) врши и Петрија-рефлектор − хибридномконструкцијом, са
различитих тачака гледишта: „А бравос и тебе, Петријо Мисина. Прво си глупоси грешку
тешку начинила, а онда си умела да се с добро дело за њу искупиш. Намучила си се тегодине
и нарадела се, ал, ево, лепотињу си божју за људи и децу око тебе начинила. Ниси ти
башцелог века дангубила.“ У овој хибридној кострукцији Петрија-рефлектор заузима тачку
гледиштасвоје околине (јавног мњења). Говори о себи као о неком другом, као да саму себе
посматра: она јепре свега Петрија Мисина, што представља „знак знака“ (вероватно ју је тако
звала већина људи,али сада када она то сама изговара, додатно потврђује да је авантура са
Добривојем само тренутакслабости, и да се она за ту своју грешку и у сопственим и у туђим
очима искупила). Индикатор да је ово дискурс Петријине свети је исказ који има карактер
унутрашњег монолога: „Прво си глупоси грешку тешку начинила, а онда си умела да се с
добро дело за њу искупиш“; све остало износи сатачке гледишта јавног мњења.

Петрија-рефлектор вреднује своје поступке (што је окачила и слику првог мужа)заузимајући

различите тачке гледишта, али и увлачећи и слушаоца: „Па, реко би неки, можда нијетребало
то да урадим. Ал што, питам ја тебе. Млоге су године прошле откако сам се од човека
раставила и он одавно другу жену имао. Његова садања жена сигурно њину слику има, а ја,
опет,имам нашу. Ако је он њојзи последње године човек био, мене је још пре њу био. Нећу
да јој гаукрадем. Са овим дискурсом Петрије-рефлектора (у који улази и слободан
индиректни говор – туђатачка гледишта: „реко би неки да...“) са-против-постављен је и
доживљен говор Петрије-лика: „Иокачим ју ја, кажем ти, онако, ал не говорим баш који то
људи тамо насликани. А и била сам младаонда, некако више млого ни не личим. Не морају
Оканци све да знају, њин језик није сладак.“ Закојим долази вредносни суд који износи
Петрија-рефлектор: „Сад, кажем ти, не видим баш да саммлого погрешила. А и ако нешто
јесам, мислим се, није то, бре, за оволико вређање“. При томепривремено заузима Мисину
тачку гледишта: „Била сам удавана пре тебе и ти си то знао. Ниси севређао док си био жив,
па ћеш сад да се вређаш.“ Поновно враћање на своју тачку глдеишта:„Истина, начинила сам
с тог човека спрам тебе једну грешку, ал ти за њу ниси ни дознао, а иплатила сам је поштено.
Шта ту још има? Нема зашта да се вређаш.“ Оба дискурса Петрије- рефлектора садрже и
обраћање саговорнику: „Ал што, питам ја тебе“; односно у другом: „сад,кажем ти“... што
ствара илузију приповедања, а имплицитно се утиче и на читаоца (да се активира).Петрија
своје поступке вреднује и као Петрија-лик: са синхроне позиције – изношењемунутрашњим
монолога или доживљеним говорима, које је имала у тренуцима када су се датидогађаји
одвијали; али и као Петрија-рефлектор: са дијахроне позиције – из перспективесадашњости у
односу на време приповедања (причања); као што вреднује и поступке другихликова, вршећи
при том њихову карактеризацију (делове психолошког портрета ликова).На основу
унуташњих монолога и доживљених говора Петрије-лика (са синхроне позиције)читалац
сазнаје о Петријином психолошком портету: карактерисање себе уз реторско питање, које је
упућено минус-присутном саговорнику, а које се имплицитно преноси и на читаоца. Након
разговора са Мисом да је она озбиљна жена: „Па јел тако? Па не могу ја целог века да се
некогшегачим кај девојчица. Зрела сам жена. Ајде, бога ти.“ Или на суду: „Нисам се ни
оволикоуплашила. О, мислим се, јебем ти мој стра целог века. Па валда могу ја једанпут и
без стра.“ Штоза читаоца производи ново значење, да Петрија иако је необразована, уме да
се снађе у датимситуацијама. Затим карактерисање себе доживљеним говором Петрије-лика
− не може да признасвекрви да јој је Влајна рекла да ју је она тровала: „А шта да јој, човече,
кажеш: ти си мене тровала,живот си тела да ми укинеш, види докле си ме дотерала и то није
лепо од тебе? Не иде, богати. Неумем ја то, срце ми није тако. Нек иде, мислим се, с милим
богом, бестрага јој глава.“ − што говорида је Петрија пре свега добар човек, али и да поштује
патријархалне норме.На основу доживљеног говора Петрије-лика, читалац сазнаје како се
осећа и о чему размишља у тешким тренуцима: „Све ја то, дабоме, слушам. И не могу ништа
да урадим, ни репемвише не могу. С никог се ја там још не поздрављам, ники мене нигде не
зове и можда би ови сад још могли да ми помогну. Ал ајд кажи ти нешто кад ни језиком не
мож да мрднеш.“ Овај Петријиндоживљен говор, када јој је позлило, исказује значајно место
фолклорних представа у Петријинојсвести (нико је не зове; ни са ким се не поздравља) које
су присутне и у тренуцима тешке болести,а потичу из архетипских слојева колективно
несвесног.Петрија-лик доживљеним говором образлаже за што је одлучила да нешто учини
(односноне учини): „Што ја баш од њу да купујем вишње? Нећу, човече, с њу да имам
никака посла. Јелмогу ја да знам шта она мене мисли. Ја сам њу једанпут у затвор набила,
како она мене мож да мисли добро? И нећу сад да лупам главу око то да л ми је, док сам се
окренула, там нешто турилаел није. Ајде, бога ти. А вишње јој и јесу ситне“ – свесна је
својих пређашњих поступака и зна дане би требало да купује вишње од Полексије.Оцењује
своје поступке, уз реторско питање које имплицитно утиче и на читаоца: „Ала сам ја оног
Јешића, мислим се увалила. Ал, надам се овако у себе, валда неће да му буде ништа.
Он,човек, тео да помогне. Је л тако? Да није он урадео, жена би досад можда умрела. Има то
тако, рачуњам, доктрору Ћоровићу да испричам и он ће, сматрам, одма све да свати. Не знам
што не би.Па је л тако?; увлачење слушаоца које се имплицитно прноси и на читаоца.Петрија
се доживљеним говором пресабира у новонасталој ситуацији: „Шта ово би, богати? Тек сад,
човече, испаде невоља. Како ћеш да се извучеш? Како пред оног човека из Брегови дасе
оправдаш? Ти га молиш да ти као човек учини, а онда га зато јури милиција.“ – на тај
начинанализира последице својих поступака.Просуђује истинитост туђег говора (када је
убеђују да је Мису мало ударио вагон): „Алкоји то вагон може мало да те удари? Чукне ли те
он, готов си. Док си трепнуо, измуља те комуљача грожђе.“ Износи и своје страхове, када је
кренула да тражи Мису: „Шта да понесеш човекуу болницу кад не знаш ни да л је жив? Како
да се владаш? Да ме сви лажу, то видим и сама, алколико ме лажу? Да л ћу још да га
затекнем живог? Или ћу отуд у сандук да га врнем? Шта даносиш човеку ни живом ни
мртвом?“Петрија-лик доживљеним говором износи своје емотивно стање када јој Миса
саопштава даби се радије убио, него што би отишао у пензију: „Плаши то мене, човече. Немо
да ми муж поредмене живе руку на себе подигне – како би пред људи, како пред бога
изашла? Тад би ми самоостало да се и ја поред њега онако окачим. Па да удвоје висимо.“
Додатан елемент значења је овајцрни хумор у метафори „удвоје висимо“, која уједно
показује и степен бриге према Миси.Петрија-лик доживљеним говором коментарише
поступке других ликова, улазећи у њиховупсихологију, образлаже дати поступак. Оцењује
поступак доктора Ћоровића, уз увлачење минус-присутног саговорника (слушаоца), што
имплицитно утиче и на читаоца: „О, славу ти, мислим се,докторску! Па, бре, ако си доктор,
ниси бога за браду уватио! Па немам ја, бре, ватру аспирини дапијем. Аспирини се за ватру
пију, је л тако, не за болне руке. Немам ја, човече, грип...“ „...Е па, што је млого, млого. Па ја
сам њега, онако, стварно млого поштовала, ал немо, брате, ни ти баш толикода претераш.
Знам валда нешто и ја. Ако имаш ти главу, и с њу си твоје школе учио и у твојегодине народ
умеш да лечиш и подучајеш, имам туна валда нешто и ја. Па је л тако? Па је л се тине би
увредио?“ У овом доживљеном говору Петрија износи и мишљење о самој себи.Петрија-лик
описује како се осећала када је Миса пијан хтео да је бије пред ЖикомКурјаком: „Ама, беше
ми горе но да ме не знам како ударио. И то сам, мислим се, доживела одчовека ког сам целог
века као мало дете чувала. Оте му Жика штап. Ал, онако пијан, како му тоичупа из руке, тако
се и сам преврте и одлете у ћошак. И ваздан не мож да се искобеља.“ Овајдоживљен говор
Петрије-лика је са-против-постављен са комикомом ситуације (пијани Жика,ишчупавши
штап се откотрља). Ови комични елементи превладавају Петријину тешку ситуацију −да је
човек, кога је целог живота гледала, хтео да је удари.

Посебан вид Петријиног психолошког портрета износи Петрија-рефлектор. Тај

видпредставља њен симулакрум – чин произвођења значења

15

. Битан део Петријиног симулакрумачине народна веровања, која као и други елементи
фолклорног модела имају различиту функцију изначење у структури

Петријиног венца

.Њих износи Петрија-наратер: „Сви мисле вештице живу на неке планине или преко мора
нагорске бачије или појате, негде млого далеко, кој зна ди, и отуд само, у зло добо ноћу, кад
се дапростиш, гузиче ћаволи – пу, пу, пу, јебем ти под лево колено – појашу неку мачугу ел
нешто такодолете у село да неког на брзу руку роваше, па се одма врате у њину пустињу. И
нико и никад невиди.“ Ово народно веровање у себи садржи још један фолклорни жанр – део
бајалице: „пу, пу, пу, јебенжм ти под лево колено“ који припада дискурсу Петријине свести
(Петрији-рефлектору), штопаказује да она зна правила фолклорног кода (изговарање
формуле којом се терају вештице иђаволи: пу, пу, пу, јебенжм ти под лево колено). Ипак, она
доноси и сопствене закључке, који сузасновани на том фолклорном фону: „Ма јок, бога ти.
Ти њу, човече, гледаш сваки дан и знаш која је. Вештице живу онде ди и други људи, у село,
у варош, ел у неки рудник.“... „Ма каки, бога ти.Не пише њојзи ништа на чело. Она ти је,
море, ко и друге жене и ради све што и друге жене. Она,на прилику, мож да рађа децу, а и
друге жене да порађа. Може да чува стоку и изводи пилићи подквочку, да копа и жање, да
испраћа мужа на посо у јаму и да готови ручак, да купује зетин закандило у задругу и да
продаје краставци и јабуке на пијац.“ – Петрија веровање о вештицамапребацује у своје
окружење, али се и декларише као особа која верује у вештице и враџбине.Неретко,
фолклорна схватања су помешана са религијским па тако Петрија-наратер износиверовање о
светом Врачу и другим свецима: „Први, Свети Врач, пада, тако, средином јула, двадана по
Петровдан. Он ти је најопаснији. Онда кроз петнаестак дана ти долази Огњена Марија,
рођена сестра светога Илије. А само два-три дана после њу, на сам почетак августа, у
највећуврућину пада и онај трећи, Свети Илија Громовник.“ „...Ал, опет, свети Илија, кажу,
оће понешто ида опрости. Оће неки пут и да опомене. Седне у његове небеске кочије,
упрегне његови огњеникоњи што им и ноздрве сукљају муње, па ти тако мало прогрми изнад
главе: опомени се, будало,шта то радиш? А онда, ако баш не да слушаш, но си бандоглав и
глуп, е, тад оће и да казни. Овај,свети Врач, тај никоме не прашта ништа. И злопамтило је
велико, никоме ништа не заборавља. Незнам кад да си ти њега нешто увредио, он ће ти
панти. И онда се, богами, чувај, тај понекад и целукућу уме да затре. А ако баш више никог
немаш, ионако си већ пропао, ако ништа друго, макар ћена кокошке кугу морију, ел неки
други липцаћ да ти пошаље, сам да ти се освети. Богами. Такав топотуљен светац.“ Свесна да
је погрешила што је садила купус на светог Врача, Петрија ће по правилима фолклорног кода
покушати да исправи ту грешку – почупаће и бациће тај купус,послаће да се у манастиру
упали свећа светом Врачу.Иако поштује фолклорни код Петрија није пасивна и слепо
послушна. Када примети да јеболи рука и доктор Ћоровић јој одреди да има реуматизам,
Петрија-рефлектор ће поводомнародног веровања о светом Врачу: „Ако ми је ово од њега – а
оно друго све одбивам од себе – онда је он рекла би, а бог нек ми опрости, неки млого
смешан светац. Ти му се замериш, и покајешсе, код врачару отиднеш да ти обаје и свећу му
велику у манастир упалиш, а он се са све то незадовољи но ти мужа тако гадно роваши да га
за цео живот упропасти. А онда му ни то не бидедоста но оће и теб да казни, па ти пошаље –
раматизу.“ Након тога опет следи доживљени говор:„Е сад, то баш не могу најбоље да
појмим. Ако он није нашо ништа паметније са шта ће ме казнино баш раматизу, онда око
таког свеца има да се упишаш од смеја, а не да га поштујеш и нешто сеод њега плашиш. Ел
ово, па ,није раматиза. Ама виђевала сам ја људи што пате од раматизу, ово,бре, није то. Ни у
свеци више човек не мож да се поузда. А у доктори, изгледа ми, још мање.“Овим народним
веровањем о светом Врачу у структури Петријиног венца постигнута је лажнамотивација.
Наиме, читалац мисли да је Петријин бол руке заснован на психичкој основи – мислида се
није довљно искупила светом Врачу, а уствари Петрија крије још једну тајну (прељубу
сапрвим мужем). Да је та тајна психички основ за бол њене руке, показује и то да је рука не
боликада ради нешто за Мису. И Петрија-лик покушава да манипулише народним веровањем
– говорећи доктору Ћоровићу да ју је то снашло можда зато што се огрешила о светог Врача.
Лажнамотивација (психолошки разлог – огрешење о неког свеца) повећава количину
информације у делу – читалац ни не слути да је Петрија преварила Мису са првим мужем.
Тек након што признадоктору Ћоровићу прељубу (што је за читаоца потпуно нова
инфомација) и среди парк, Петријина рука се опоравља. И ово излечење је извршено по
принципима фолклорног модела (грешка – искупљење – излечење).Народна веровања (као
део Петријине свести) се у структури Петријиног венца појављујуи у финкцији предсказања.
Претсказање је са-против-постављено у односу на доживљенини говорПетрије-лика: „Ама
знала сам, човече, и први пут, ал нисам тела да поверујем, ето ти. Нит, па,можеш одма да
поверујеш. Искупила сам се, сматрала сам, с оног певца. Ето ти. Предсказање,човече. Кад се
тебе по кућу саме од себе ствари разбивају и дрмају, зна се шта је. Има неки да тиумре, то ти
је.“ Народна веровања су, као и сви други књежевни жанрови, другостепенимоделативни
системи (изграђени на првостепеном систему – језику). Познато је да је језик системзнакова
и да тај систем знакова, као и сваки други систем, подразумева познавање и
поштовањеодређених правила и познавање кодова у том систему. Слично је и са народним
веровањима:одређени реални знакови: нпр. разбијање посуђа, подразумевају неко „означено“
– у овом случајуби то било претсказање неког лошег догађаја; и неко „означујуће“ – значење
тог знака уколективној свести и познавање начина да се спрече лоши догађаји, односно
познавањеодговарајућег фолклорног кода. Према томе, овај жанр, већ је, сам по себи,
другостепенимоделативни систем, уграђен у структуру

Петријиног венца, који је, такође, другостепенимоделативни систем по себи, и због тога
добија додатно значење. Петрија познаје правила тог кода – лош предзнак, жртвује и
поклања петла изговарајући бајалицу (формулу): „Ако на чију главу изову кућу треба да се
заврши, нек се заврши на његову. Ако ком из ову кућу оћеш крв да пустиш,пусти његову.
Ако кога из ову кућу оћеш да узнеш, узни њега.“ Овај Петријин дискурс само по функцији
одговара жанру бајалице, али самим изговарањем Петрија се карактерише као неко ко уто
верује и ко се понаша по том моделу.Када је добила знак да ће се нешто лоше десити
(разбила јој се нова чинија), што понародном веровању није добар знак, Петрија се
супроставља том знаку по правилима фолклорногкода (жртвује и поклања циганки
најлепшег петла). Фолклорни модел културе је значајан уПетријиној свести, она верује да јој
враџбине могу помоћи; зна народна веровања, понекад иханализира, проматра, критикује
(свети Врач). Тумачи дешавања у свом окружењу којапредстављају знакове по фолклорном
коду (ломљава посуђа – лош знак; близина вештице – прављење записа; бели лук
итд.).Народна веровања се као жанр исказују у два вида: као посебни жанрови у структури; и
наоснову њиховог значења и функције. Као жанрови ступају у однос са-против-постављења
садругим елементима (Петрија-наратер износи веровање о светом Врачу које са-против-
постављенодоживљеним говором да свети Врач смешан, а не страшан светац ако је кажњава
реуматизмом), удругим случајевима са унуташњим монологом Петрије-лика (када јој се
посуђе разбија): „Ма каки,човече. Скроз цела била, нигде ни пипнута. Бели јој они рубови кај
снег. Да негде била напукнута,ту би сад било жуто. Је л тако? Ал нигде то ништа нема, све
бело.“ ... „Ју, кад ја то видо. Сам сеовако увати за образи“; након чега следи објашњење
предсказања по фолклорном коду – знак да ћенека беда да те снађе. У погледу значења и
функције народних веровања у Петријиној свестииндикативан је доживљени говор Петрије-
релектора: „Можеш ли против бога нешто да смислиш?И колко ће ти вреди што му ти будеш
смислила? Шта против бога можеш, Петријо?“ − Богадоживљава у оквирима фолклорног
кода (шаље знакове, у виду разбијања посуђа, лоших снова исл.) Фолклорни код је изнад, као
својеврстан надсистем у који спадају и народна веровања –знацикоје би требало поштовати,
пратити, тумачити, и понашати се у складу са њима – човек им се самопривремено може
одупрети − онда када се Петрија мири да је „примила знак“, не подноси жртве, иМиса умире.
Зато народна веровања у структури

Петријиног венца

представљају један посебансистем, део су Петријине свести, али су и изнад њених моћи јер је
и она сама свесна да самопривремено може да им се супростави, што је, такође, у складу са
фолклорним кодом.И у другом случају, Петријин унутрашњи монолог: „Петријо, питем саму
себе, да л ти некуне попи, па ти се нешто привидило? Потом се као гарант истинитости јавља
Петрија-причалац саобраћањем слушаоцу: „Ма јок, човече. Да нисам, мислим се, однекуд
нешто у кућу унела, па да мито, тако, мозак завртело? Ама нисам ни то кад ти кажем.“ које је
са-против-постављен у односу напонављање – ломљава посуђа по други пут, као лош
знак.Петрија-рефлектор износи своја размишљања о знацима која је добила: „Предсказало
сеоно мене и све сам како ваља разумела, човек ми много болесан и видим – нема му лека, па
опет рачуњам, можда ће оно најгоре да га мимође. Господња се, знам, не пориче, ал можда
може да семало, тако, одмакне. Како то, питујем саму себе, може човек изједанпут да
нестане? Био је тутолике године, с тебе у кућу живео и у кревет спавао, леба с тебе јео и
свакодневно се разговарао,његова те рука некад можда и ћушнула ал и много пута
помиловала, а сад га, док дланом о длан,нема. Зар ти није и сам пре неки дан кроз онај
болнички прозор реко да се осећа добро? Па валда ион сам нешто зна како му је и да л ће да
умире или неће.“ Овај дискурс Петријине свестиексплицитно изражава значај и место
фолклорног модела у њеној свести – посебан систем који јеизнад ње, чија правила поштује,
коме само привремено може супроставити, али исто тако, понашасе по правилима тог
система. С друге стране, у унутаршњем монологу, у коме се пита да ли човек може
одједанпут да нестане, побеђује нада да Миса неће умрети – када наду не може
улитифолклорни код, Петрија је проналази у другим кодовима: Мисин директни говор.И
Петријино несвесно је повезано са фолклорним представама. Снове тумачи
пофолклорном коду – као претсказање. Први сан представља Петријно несвесно, а у
функцији јепредсказаља. Овај сан представља осујећени чин неурозе – садржи и трауме које
је преживела(батине од прве свекрве, смрт двоје деце): „Сад је сањам некадању нашу варуну.
Ал гледам јунекако отпозади, ко да стојим иза њу. Врата је онако не видим. Ал там пред
врата, и испред мене,стоји неки човек – неки мушкар, рекла би, биће да је мој Миса – и с
нешто дугачко, с неку пекарсулопату валда, кај да по њу нешто џара. Кај да у пекарницу у
ону велику варуну лебови убацује.“Доживљени говор у сну: „Шта ли ту, чудим се овдена, у
Добривојеву кућу, ради мој Миса? Маломи смешно, право да ти кажем. „Шта ти то, бога ти,
ту радиш?“ оћу да га питам...“ ... Онда се мењаособа која стоји поред ватре: „А та што стоји
пред ватру, да л мушко да л женско, с оно дугачко у руке што налик на пекарску лопату кај с
неку дугачку кашику пресипује ону кајгану преко сред.Отеже се она из кашику кај лепак,
просипује му се са стране, ал он ју и даље пресипује. Узимаодовуд, ближе врата, и пребацује
унутра, у средину и на долњу страну, према она дрва што букћу.„Зар не видиш“, одговара ми
најзад, „шта радим? Торту печем.“... Нова ситуација: „Погледни јабоље и оно, стварно, там
по средини, уздуж она плек нешто се љуљушка. Како ова одовуд оноодозгоре досипе, тако се
оно там заљуља ко да се прикрије у чорбу. Чим се кашика врне овам, оносе, као, опет мало
усправи и подигне.“ Доживљени говор у сну: „Ама то ће, бога ти, бит, мислим се ја, неко
дете. Ништа друго не може да буде но дете.“... „Ал детету то, рекла би, још не смета
много.Лежи оно там на трбучић, с ножице позади, код ватру. Како одавуд дође она кашика
да га онакопосипе, оно загњури главу у кајгану. Чим се кашика врне према врата, оно
главицу подигне. И докму се та јајца сливају и отежу преко лице и очи, усправи се онденак
на лактићи и насмеја ми се...Ју, одједанпут ја видим, па то моје дете! Замало, бога ти да
пропустим. Шта ја, црна, гледам кадништа не видим? Како ме не би и познало? Неће бит
јадна Милана што ми умрела кад имала четригодине. Ово мушкарче...“ „... Подигнем га
оданде, извучем из плеха и узнем на груди. Сигурно јесигурно... Никог сад близо не видим.
Нема га више онај човек... друга Мисина појава у сну: „Тек,овако мало даље, на неки
дрвљаник са стране, вас у нешто бело и вас обасјан са сунце, седи, разазнајем, мој Миса.
Узјануо неки трупац, пуши цигару и загледо се негде удаљ. Замишљенизгледа. А како се
онако над оно дебло рачепио тако леву ногу избацио у страну и ногавицу допола бутину
засукао ко да оће овако пред сунчев смирај мало да ју осунча.“ – директнопретсказање да ће
Миса повредити ногу. Након чега се поново враћа на: „...И Бугарка већ навалиопет. Потрча
отуд па – ду! ду! ду! – удри с оно сад мене преко леђа. И то, богами, баш добро удара,цела
авлија трешти.“ У овом сну су се испољиле Петријине трауме: место на коме се сан одвија
једвориште њеног првог мужа, појављу је се прва свекрва која бије њу и њено дете (за смрт
првогдетета је кривила свекрву која није била са њом када се породила да јој покаже шта да
уради и збогтога је дете умрло). У сну присутна је фолклорна представа о пећници (фуруни)
као моделу пакла,као део колективно несвесног. Миса који маше ногом, која ће му касније
тешко настрадати – предсказање, по фолклорном коду. Са-против-постављено у односу на
сан је народно веровањекоје она убрзо по лошем сну изговара: „Пљунем трипут – пу, пу, пу –
у недра. Одмах потомПетрија-рефлектор износи свој суд: „О, Господе, мислим се, и ти си,
мора бит, нека будала кад сими оваки сан послао. Зар то сан, боже ме прости?“ Петрија
сматра да је народно веровање узкоришћење фолклорних формула може заштити:
„Прекрстим се. Трипут дунем у прсти.“ Након чега Петрија-рефлектор мења свој суд: „Спаси
ме, Господе“, шапућем, ослободи ме од оваки лудиснови. И ако сам те нешто ружно
прекорила, опрости ми, Господе.“Петрија тумачи снове по правилима фолклорног кода: лош
сан–лош знак–догодиће сенешто лоше; али мисли да то лоше, такође, може одагнати
поштовањем фолклорне формуле којомсе неутралишу лоши знаци (ако пљуне трипут у
недра).Снови након Мисине смрти исказују Петријино несвесно − потиснут објекат
жудње(Мису). И ови снови се заснивају на фолклорном моделу – муж би, убрзо после смрти,
требало дасе јави жени у сну; с тим у вези је и очекивање знакова од умрлог. Петријина
забринутост што јојсе Миса не јавља у сну и сумња да се огрешила о њега, такође су
засновани на фолклорном коду.Када је поклоника Мисину виолину циганчету Душку,
очекује знак од Мисе, како би се уверила да је добро учинила, и да се на тај начин искупила
− очекује знак од Мисе као потврду. Примањезнакова од умрлих је повезано са фолклорним
моделом и представама.Петрија покушава да пронађе знакове на основу народних веровања
и представа (да јепијаница Радован може донети знак). Реални ток догађаја и ток тумачења
тих догађаја уПетријиној свести теку одвојено, али паралелно. Петрија је сконцентрисана на
примање знака одМисе, тако да све догађаје тумачи у том смеру, и због тога није сигурна ни
које дете ни где ју јепозвало да дође.У завршним реченицама романа Петрија-лик има
екстазичан доживљај свирке небескихсвирача који је са-против-постављен у односу на
Петријин доживљени говор и обраћањеслушаоцу: „Почеше сад свирачи кроз њину песму не
само да се веселе и радују но и да се свађају ибију, да лелечу и запевају, запомажу и бога
зазивљу, небо и земљу да грде, овом и оном светуматер и сестру и дете тек рођено и све
живо и мртво да пцују, мене и себе, свим мојима и свимсвојима што се родили и још се нису
испилили семе родитељско и материцу мајчину да проклињу.И све то с оно Радованово
блејање сложили, па како њина песма овде јекне, тако оно отуд одјекне.“С друге стране, овај
екстазичан доживљај је са-против-постављен у односу на доживљени говорПетрије-
рефлектора (продужен доживљај у Петријиној свести − машти): „Гледам оданде у ти људи –
живи ли су, Господе, или прикажње – и чини ми ске, видим и добро, ал од оне сузе можда ја
и невидим оно што јес, но нешто што није. Пирка ветрић отуда, лети им врана коса и пада на
гаравалица, ал можда то њима не лети коса но они цели тамо поцупкују и високо тамо по ово
небо изнаднас скачају и кај неки шути црни јарци жално мекећу и врече што овај свет више
за њи није и штоим ни овај ни ниједан други место и кућу не може да пружи.“ Убрзо се јавља
и Петрија-причалацса обраћањем слушаоцу: „Не знаш ти, човече, кака то свирка беше. Не
можеш да знаш“. Овимобраћањем Петрија-причалац прецизно ограничава моћи запажања
слушаоца у структури Петријиног венца – у њену и психу других јунака може само улазити
повашћен лик Петрија- рефлектор. Због граматичког облика (2. лице једнине) порука
упућена слушаоцу се имплицитопреноси и на читаоца – не може се прецизно изразити како
се Петрија-лик тада осећала. Овајдискурс Петријине свести у коме се спојила и ритмички
повезала свирка са Радовановим блејањем,и у коме Петрија није сигурна да ли је стварно
чула свирку, експлицитно исказује функцијуПетрије-рефлектора у делу. Петрија-рефлектор
карактерише себе и друге ликове и њивовепоступке, сугерише, вреднује, анализира, улази у
психологију јунака – она представља ону свесткроз коју се све прелама. Јавља се на три
плана (психолошком, идеолошком и фразеолошком); изњене свести се приповеда (прича)
чиатаво дело.
У првом сну, као Петријином несвесном, поред функције предсказања, очитавају и
догађајикоје је испричала у претходним приповеткама (трауме – батине од прве свекрве,
смрт двоје деце).Што показује да су Небески свирачи део целени, а не посебан мањи роман.

Идеолошки план у Петријином венцу

Носилац идеолошког плана у Петријином венцу је Петрија-рефлектор. Она

представљаПетријину свест – износи и вредносне судове: „Човек ти је така живина – све
заборавља: не знамкаки бол да има, најзад ће увек да га одболује и да заборави. И продужи
да живи ко да га и нијезадесило ништа страшно.“ Износећи овај вредносни суд, Петрија
имплицитно излаже и свој начинпонашања, и на тај начин сугерише читаоцу могућу тачку
гледишта (да ће човек да заборави свакибол).Петрија-рефлектор карактерише Полексију на
основу њених покрета (прсти, руке), паизводи и метонимију: „свуда меша своје ручице“.
Иако Петрија сматра да се враџбинама можеизлечити, или нанети некоме штета, и понаша се
у складу са правилима фолклорног кода, оПолексијиним поступцима ће изнети суд: „Е па,
млого ми то гадно, да ти право кажем. Те стварисе овдена, добоме, раде, и жене саме таке
ствари себе раде с нека вретена и чапари и тако то, ал онето бар на време док се дете не
ритне с ногицу. Ова сам са живу дечицу, живу децу убива ипобацује. Гадно ми у оне руке да
ју у погледам, право да ти кажем, приповраћа ми се кад и видим.“Изношењем и осудом ових
Полексијиних поступака даје се додатна мотивација и оправдање за тошто је стрпала
Полексију у затвор, али и показује да Петрија уме да заузме критички став.Даје и општи суд
о мушко-женским односима у том крају: „Овде девојке уопште ранопочињу да иду с
мушкарци. И флинтају се, брате, шта ту ваздан? Сељаци не зову рудари за џабебарабе, а ни
ови њи опет, гегуле. Све они брзо покваре.“Петрија-рефлектор, говорећи о старцима које је
Полексија истерала из куће: „Ал овде је,видиш, ваздук ладан чис груди ти лако раде. А тамо
врућина и прашина. Загушљиво. Там они,онако изнемогли, нису могли дуго. Поживели неко
кратко време, па умрели.“, износи ведносни судо предностима Окна (чист ваздух),
сматрајући да су због недостатка тог ваздуха брже умрли.Оцењујући све варијанте које су
кружиле као могући разлози Витомирове болести,Петрија-рефлектор износи следће
вредносне судове судове: „Веруј ако оћеш“; или „Веруј аконемаш паметнија посла. И ако си
луд.“; или „Трећи, опет причају треће. Имаш ти да бираш, не дајуони тебе само једно. Према
то колико си луд, они ти нуде. Изабери шта оћеш“; а читав тај круг језатворен вредносним
ставом Петрије-рефлектора: „Ама, ништа им, човече, не верујем. Ни оволико.Оканци, бре,
велики лажови...“ На основу њеног поступка (одселила се са Мисом да јој вештица небуде у
близини), види се у коју је варијанту она поверовала (да је Поклесија уврачала
болестВитомиру), што потврђује доминацију фолкорног модела културе у Петријиној
свести.Петрија-рефлектор унутрашњим монологом брани своје ставове које је изрекла
каоПетрија-лик у дијалогу са другим ликовима. Петријин и Мисин дијолог у вези са чарапом
за вене јеса-против-постављен у односу на Петријин унутрашњи монолог: „Ама, шта ће му?
Кој још од венес неку белу чарапу излечио? Немој ники да ми прича. Да је бар вунена, па
ајде де. Него гумена.Ладно то, бре, како нешто ладно може ногу да ти излечи? Ајде, бога ти.“
Овим монологомПетрија-рефлектор додатно потврђује вредносни став да чарапа не може да
излечи вене, али сасвоје тачке гледишта, и жели да оправда своје инсистирање да је Миса
скине.Петрија-релектор, користећи туђи директни говор („нисте ви за болницу“),
износивредносни суд: „И тако се ишчуђавали, ишчуђавали па онда рекли: нисте ви за
болницу. Ди за вас

болница.“ Одмах затим долази Петрија-рефлектор, заузимајући и туђу тачку гледишта (у

овомслучају тачку гледишта инспекције, отпуштених доктора и јавног мњења), анализира и
вреднујепоступке: „И затворе им то. Готово. Катанац на врата. Марш. Ди ви можете да
личите на народ? Витреба краве да чувате, а не на народ да личите. И ено их сад, сви су код
оног бирова зазапошљавање. Немају посо. И не могу да га нађу. Мањ Немци, овде ники неће
да и прими. И акобаш. Нек иду у Немачку, нек лечи Немци. Там се кажу дебеле паре
зарађују“. На овај начинПетрија (на основу туђе тачке гледишта) изражава и свој вредносни
суд – да јој није жао што сузатворили болницу и отпустили докторе. То заузимање туђе тачке
гледишта проузроковало јеобраћање Петрије-причаоца слушаоцу: „Ма није важно ди. Ту,
близу Окно. Писало у новине, узнипа прочитај“. Ово обраћање минус-присутном
саговорнику (слушаоцу) представља попуњавањенелогичности типа: откуд Петрији сад те
информације − њене информације су непотпуне и могуизазвати недоумице код читалаца.
Остављене овако непотпуне, пре свега имају улогу постизањакомичних ефеката код читаоца,
које изазивају искази који садрже судар урбаног и руралног уПетријиној свести. Целину
заокружује Петрија-рефлектор образлагањем вредносног суда са својетачке гледишта: „Па
чекај, бога ти, не смеш ти са зарђо нож ни леба да сечеш, а камоли живогчовека. Па то, бре,
зна и најпрости сељак, а некмоли доктор. И они морају да знају. И баш ако су и разјурили.
Ништа и не жалим. Ти имаш једно дете и одведеш им га да ти га излече, а они ти
гаупропасте. Е па, не мож то баш тако. Е па, што је млого, млого.“, додајући: „Ма они су, ти
тамо, имојег Мису упропастили...“Петрија-рефлектор када заузима туђе тачке гледишта
преноси и туђе ставове, којима додајесвоје, а онда се оба та дискурса преламају и тад долази
крајњи вредносни суд који износи Петрија- рефлектор („Е па, не мож то баш тако. Е па, што
је млого, млого.“). Обзиром да је дело написано уформи сказа, позиција читаоца је
променљива – читалац прати линеаран ток и прелазак Петрије- рефлектора са туђе на своју
тачку гледишта, не побуђује додатну читаочеву пажњу, али ескурсПетрије-причаоца −
обрађање слушаоцу („Откуд знам ди... ...писало у новине узни, па прочитај“)извлачи
читаочеву пажњу из аутоматизма, изненађен је овом репликом − неће му
непотпуностПетријиних информација засметати, већ ће ова изненадна реплика са минус-
присутнимсаговорником (слушаоцем) увећати комичне ефекте.Петрија-рефлектор даје суд о
понашању људи у одређеним околностима − Петрија- релектор износи како се људи у
руднику, када је Миса имао несрећу, понашају према њој:„Неколико човека ту сад тако
прође и сви се тек мало осврну, испод ока ме погледну, па одманегде штурну. Ко да ми ники
никад није видо. Сви одједанпут у неки млого велики посо, па немајукад да ме виде ни да се
сете која оно беја. Изједанпут оћорели, па ни један не мож да ме позна.Нико ми се не јави
нит ми бога назове.“ Затим Петрија-рефлектор износи суд: „Ама ништа од људинеће тако да
те одвоји ко несрећа“ Онда наставља Петрија-наратер дигресијом како људи беже одоних
људи које је задесила несрећа, поредедећи ово понашање са понашањем свиња.
Овимпаралелизмом са понашањем свиња се наглашава неоправданост и неразумност
оваквих људскихпоступака.Петрија-рефлектор са своје тачке гледишта, описује и туризам у
Окну: „Баш ово лето беудошли неки двојица код мене, муж и жена. Поседеше два дана,
отоше. Можда ће се то тако зваттуризам. И имаш ти овде и неколике бабе и три-четири
старца, мувају се по Окно. Седе они ту коднеког, купили једну-две оне обрушене куће, мало
и поправили. И оде с неки штапови ко слепци поова брда, седе у оне авлије, читају новине.
Можда је наш Марковић сматрао да се ми с тим људимаиспомогнемо и оправимо, не знам.
Можда ће и то бит тај туризам. Ал све се мислим, како ћеш ти, море, с неког да се
испомогнеш и од неког окористиш ако је тебе њега жао?“ Овај дискурсПетријине свести ,
као и сви остали у којима долази до судара урбаног и руралног, производикомичне ефекте
код читаоца. Ти ефекти су појачани вредносним судом Петрије-рефлектора: „Зарто, мислим,
се живот – да ти толики пут бијеш да би се ту с неку штапину по брда ко калуђер вераои
новине у неку авлију читао? Ако ти се баш шета, иди, бре, у Београд, па се по улице шетај,
људиу лице гледај. Ако ти се новине читају, седи код твоје куће, па читај колико оћеш, кој ће
ти брани?А не овам за тој да долазиш, окански барабе и сељаци да те лажу и варају.“, овај
суд Петрија- рефлектор појачава изношењем свог унутрашњег монолога: „Боже, молим ти се
понекад, на времеме молим те умори, ни раније ни доцније. И за то ме никад не питај, кад је
време – ја нећу да знам.Ал само ме, молим те, не пушти да кад дођем дотле да више нисам за
ништа почнем по белом светуда се скићем, људи да ми се смеју и циркус од мене стару да
чине. Ово виђење туризма представљаи део Петријиног психолошког портета – портрета
неуке жене. Комични ефекти који се налазе уовом виђењу (а јављају се увек када у
Петријиној свести дође до судара урбаног и руралног, паизноси исказе типа: није знала да и
професори могу лечити људе), код читаоца одржавају Петрију-лик у сфери
симпатичног.Завршне реченице Петријиног венца: „Мој домазлук ме доле чека, сигурно ми
се чуди дисам до ово добо. Кокошке треба у кокошарник да запнем, прасе да нараним,
мачкама млеко дасипем. Не смем ја њи да заборавим“, представљају вредносни суд. Обзиром
да је свест кроз коју сесве прелама, која обједињује све, Петријина свест, и да та иста свест
приповеда (прича) дело; овезавршне реченице показују њену идеолошку орјентисаност (без
обзира на екстазичан доживљај, несме запоставити своје домаћинствао и животиње), а самим
тим и читавог дела.

Језик и стил у Петријином венцу

Фразеолошки план Петријиног венца

Носиоци овог плана су Петрија-лик и сва три типа Петрије-приповедача (причалац,

наратери рефлектор). Петријин језик је маркиран – стилизован облик косовско-
ресавског дијалекта. Али језички дискурс у Петријином венцу није изграђен само од
стилизованог облика косовско- ресавског дијалекта, већ у њега улазе и различити
жанрови (пословице, бајалице и др.). Ти жанровиимају различиту функцију и значење у
структури дела. Тако да фразеолошки план Петријиногвенца је део поливалентне структуре
чији су битни елементи други жанрови, а најизраженијиелемент је Петријин дијалекатски
говор.Обично се дијалектом у књижевном делу истиче: порекло, социјални статус, или
нивообразовања лика. Нека дела написана су на дијалекту − роман Нечиста крв Боре
Станковића је укритици оцењен као уметнички успео, али дијалекат којим се служе ликови
овог дела,окарактерисан је као недовољна писменост и мана Станковићевог стила. Дела
написана надијалекту могу бити различите естетске вредности, али сам дијалекатски говор
не снижава тувредност, већ садржи следећу предност у односу на књижевни језик. Дијлекат,
сам по себи, завећину читалаца садржи већу количину информације. Те сметње у
комуникационом каналу отклањају се или самим контекстом, или тако што се непозната реч
у наставку текста објашњава речима које су стилски обележене, а које припадају књижевном
језику .Сада се логично намеће питање међусобне разлике дијалекта и стандардног језика. Та
разлика се примећује на свим нивоима: фонологији, морфологији, семантици и синтакси.
 Поливалентност структуре Петријиног венца

У структуру Петријиног венца улазе различити жанрови. Дело се састоји од петприповедака:

Пи воду и ћути, Увеличане слике и досадне мачке, Лажи ми, сестро, у крв да тикажем која
си, Велика опаснос и вешта одбрана од вештице и пета која представља мали роман Небески
свирачи. Поред приповедака у структуру улазе и други жанрови: пословице, бајалице,(које
су и делови језичког дискурса дела), народна веровања и лирска песма. Сви жанрови имају
различиту функцију и значење.

Приповетке представљају оквире на просторно-временском плану дела:

• свака приповетка, сама по себи, представља оквир; с тим што Лажи ми, сестро, укрв
да ти кажем која си и Велика опаснос и вешта одбрана од вештице имају
једанзаједнички оквир (говоре о истом фрагменту стварности Петријиног живота;
истиликови);

• у приповеци Увеличане слике и досадне мачке дат је оквир за читаво дело (сви
окоПетрије су поумирали)Приповтке као жанр у структури представљају различите
фрагменте Петријине стварности.Све, осим Пи воду и ћути, испричане су
ретроспективно (на основу Петријиног сећања и судова).У приповеци

Увеличане слике и досадне мачке има делова који представљају тренутак садашњостиу
односу на време приповедања (Петрија показује слике, комуницира са слушаоцем и
такозапочиње њено причање). И у овој и у свим другим приповеткама (осим Пи воду и ћути)
преплићусе догаћаји из различитих периода Петријиног живота, заједно са њеним
тумачењем и вредноснимсудовима, па је временски план испресецан. Без обзира на
испресецаност (чему су допринели иоквири који су, сами по себи, проузроковаки и нека
панављања), све приповетке повезујеПетријина свест, из које се све приповеда – све муке и
патње, успони и падови о којима је причалаобједињени су у њеном екстазичном доживљају
на гробљу, за који и сама назначава да слушалацне може да зна како јој је тада било, а
назнаком да се мора вратити свом дому и животињамазатвара се круг − Петрија се враћа (иде
ка месту где је почело причање Увеличане слике и досадне мачке − у њеној кући у којој има
само још мачке). Пи воду и ћути само наизглед није повезана са осталима. Повезана је
на симболичномнивоу. У оквиру ове приповетке јављају се мотиви који представљају
Петријине трауме и начинкако их она превазилази (болесно дете : смрт њено двоје
деце; Петријин закључак – без свега семоже, осим воде : сада када је сама прија јој
ракија), што имлицира да и сам наслов „пи воду ићути“ представља с једне стране
поруку приповетке, а с друге стране позицију и једини дискурсминус-присутног
саговорника (слушаоца, односно писца) у делу. Поред тога, „пи воду и ћути“ је
истилистички израз, представња ентимему. Због свега тога, Пи воду и ћути је
оквирнаприповетка.О народним веровањима је било речи – овај жанр је елемент фолклорног
модела културе,који представља значајан део Петријине свести. Петрија зна народна
веровања, понекад их преносиу целости, а затим их конфронтира са сопственим тумачењем
(за вештице; није добро добро кадакучићи завијају итд.). Она познаје и фолклорни код
(уколико прими лош знак, зна како да одговори – када јој се посуђе само разбија, жртвује
петла). У извесним случајевима поставља ограничења напознавање народних веровања:
запис − „Мене сам тај запис овде, у појас, метнула и свуд сам га сасебе носила, и дању и
ноћу. И, еве, још га носим: злу не требало. То ти је, тако, толичка кесица,није већа. А шта је
унутра, не би умела да ти кажем, нит сам питала. А ни не ваља се“... Петрија незна од чега се
састоји запис, али зна његову функцију (да штити и чува особу од злих сила).Констатује и да
Миси није успела да га стави, али је ставила под кућни праг. Износи и народноверовење о
белом луку (против урока): „Онда, бели лука. Њега вештице исто не воле. За њега онажена
ми још овде рекла: „Запис да носиш, ал без бео лука у кућу да не будеш. Ни дању ни ноћу.“

Петрија-наратер преноси ове речи и оне су у самом делу стављене под наводнике – као
туђидиректни говор. Петријино придржавање овим правилима говори о значају народних
веровања уструктури дела и њеном познавању фолклорног кода. Делови фолклорног кода
(страх од казнесветог Врача) су искоришћени и за лажну мотивацију (Петрија прво износи ту
казну као разлогзбог кога је боли рука, а тек касније наводи и превару са првим мужем), што
повећава количинуинформације – за читаоца је та Петријина љубавна авантура апсолутно
неочекивана. Поред тога, тонавођење казне светог Врача као разлога болести говори да је
начин размишљања по фолклорноммоделу друштвено прихваћен у датој средини.
Фолклорни модел у структури

Петријиног венца

представља с једне стране део Петријине свести (колективне свести), а с друге стране систем
који је изнад човека (понашајући се по правилима овог кода, човек се само привремено може
одупретии одложити лоше догаћаје). Миса умире када Петрија свесно констатује да је
примила знак и вишене подноси жртве. Систем народних веровања представља систем
знакова који се преноси Петрија-лику, која познаје правила тог кода и понаша се у складу са
њима, с тим што је свесна да се тако немогу апсолутно спречити лоши догађаји.У Петријин
језички дискурс улази велики број народних пословица: Пас реко, пас одреко.Живи били па
видели. Нек се на његову главу и заврши. Пошто сам купила по то ти продајем. Некте носи
мутна Марица. Злу не требало. Очију ми, ако те лажем. Слепа код очију да остане. Коганема
без њега се може. Ора у руку не да приватиш. Уредили за Врбицу (иронично; спремили
засмрт). Умешено па обешено итд. Петрија пословицама додатно потврђује оно што је рекла
(очијуми ако те лажем). Поред пословица Петрија се у говору често користи и фразама.
Значај исематичко дејство половица најексплицитније је изражено када су са-против-
постављене у односуна фразу – када Витомир није одржао своју реч да ће се оженити
Љиљом, и није више одлазио кодПолексије, Петрија тај његов поступак каракерише фразама:
„пљунуо, па отишао“ и „пуј, пик, неважи“ које у овом контексту имају готово еквивалентно
значење, а онда се његова особинапојачава пословицом: „Пас реко, пас одреко“ (лош човек
не држи реч). Из овога се види дапословице у Петријиној свести имају јаче семантичко
дејство од фраза. Та свест о семантичкомдејству пословица у језичком дискурсу се
манифестује на следећи начин: обе фразе, које претходеовој пословици, носе значење да се
Витомир не држи задате речи, али Петрији то није довољно, пато истиче и пословицом.Део
језичког дискурса у

Петријином венцу
су и бајалице. И оне су елемент фолклорногмодела културе, повезане су са фолкорним
представама о магијској функцији речи. У структуридела представљају облик директне
карактеризације ликова. За Полексију Петрија-рефлекторизноси да је врачара и вештица, што
се потврђује и њеном директном језичком карактеризацијом(изговарањем бајалице када је
наводно помагала Милијани да се реши нежељене трудноће): „Лажими, сестро, у крв да ти
кажем која си. Лажи ми, сестро, у крв да ти кажем шта си и кака си. Лажими, сестро, у крв да
ти кажем како ти се пише на овај и на онај свет.“. Поклесија ово изговара пофолклорној
формули (назначено је да трипут понавља). Овим се потврђује Полексија као врачара изла
жена. Својим поступцима Петрија-лик је показала да верује у враџбине (одлази код врачара
да је лече, носи запис и др.), да зна да поступа по правилима фолкорног кода (лош знак –
даривањепетла као жртве). Приликом даривања петла Петрија-лик изговара: „Ако на чију
главу из ову кућутреба да се заврши, нек се заврши на његову. Ако ком из ову кућу оћеш крв
да пустиш, пустињегову. Ако кога из ову кућу оћеш да узнеш, узни њега“. На овај начин се
Петрија и директно, језички карактерише као особа која се понаша по правилима фолклорног
кода.

Наслов треће приповетке је део бајалице коју изговара Полексија: „Лажи ми, сестро, у
крвда ти кажем која си“, што предствавља поруку приповетке (годинама се може неко
познавати, а немора се знати какав је и ко је он заправо). Ова порука, посветом
Бориславу Пекићу

22

, превазилазигранице текста и улази у низ вантекстовних, парадигматских односа

23

.То потврђује је да јекњижевно дело и комуникативни акт, који има више смислова и
значеља.У структуру

Петријиног венца

улази и лирска песма

Милораде бекријо

, која је бећарац(песме које су првобитно настајале у војвођанским градовима, под

утицајем народне лирике;ласцивне и безобразне садржине). И сама Петрија-лик
констатије да: „А то мало безобразна песмаи можда није баш згодна да се мртвима за душу
пева. Ал мој Миса ју волео“ – на крају песме јепсовка („... Пропио си триста банке, / Стерам
ти га мајке“). Ову песму прво изводи циганче Душко,коме је Петрија поклонила Мисину
виолину. На Петријин захтев, изводи је са променом (уместо„Милораде бекријо“, пева
„Милисаве бекријо“) – што значи да је тачка гледишта Петријина. Стога,на плану функције у
структури и сижеу дела, представља завршну карактеризацију Мисе (Петријага, након
његове смрти, прославља кроз песму). Карактеризација Мисе је започета
констатацијамаПетрије-лика да рудар Миса пије и свира виолину. На сличан начин завршава
Мисинукарактеризацију – циганче свира на Мисиној виолини и прославља Мису кроз песму.
На планузначења, ова лирска песма, предствља Петријин дуг и исказивање оданости, љубави
и поштовањапрема Миси и након његове смрти – јесте за живота и пио, и на тај начин
трошио паре, волео овупесму, али је ипак заслужио да га Петрија и кроз песму спомене и
прослави . Песма се понавња нагробљу и стихови „Милисаве бекријо“ представљају део
Петријиног екстазичног доживљаја. УПетријиној свести се они тада мешају са Радовановим
блејањем и лепим доживљајем природе.Петрија мисли да јој је Миса омогућио тај леп
доживљај и захваљује му се. Стих песме изахваљивање Миси као дискурс Петријине свести
затвара целину – одужила се Миси и он њој, па јој сада је остаје да се брине о домаћинству и
мачкама.

Закључак

Петријин венац започиње слушалац (минус-присутан саговорник) који је своју

позицијуодредио насловом почетне приповетке – „Пи воду и ћути“. То што он ћути, не
значи да он нијеприсутан у делу. Неке Петријине реплике представљају одговоре на
његова минус-присутнапитања. Преко тог минус-присуства слушалац је себи обезбедио
улогу преносача – очију којеистовремено гледају и на фиктивни и на реални свет.
Обраћањем слушаоцу, утиче се и начитаочеву пажњу – и када се јавља у значењу
регулатора просторно-временског плана (подсећање:„релка сам ти“; или „то ћу ти
доцније испричам“, што читаоцу сигнализира да неће остатиускраћен за неке
информације које у датом тренутку нема); и у значењу минус-присутног лика(коме се
поставља питање за потврду ставова: „Је л тако?“ или се сугерише став: да размисли пренего
што је осуди због љубавне авантуре са првим мужем) што читаоца тера да буде у
активмомодносу, и да и он ревидира Петријине ставове. Заправо су слушалац и Петрија
једини ликови којиделају – она прича, он слуша. Сви остали ликови и догађаји представљају
делове дискурсаПетријине свести (сећања), тако да на питање колико види Петрија у
најкраћем облику се можеодговорити са „максимално“. Она приповеда (прича), карактерише
себе и друге ликове, улази упсихологију ликова, износи уметнуте приче, анализира, даје
вредносне судове, заузима туђе тачкегледишта, претпоставља, износи и развој ситуација у
догађајима у којима није учествовала као лик(природне лепоте које посматра Витомир док се
вози жичаром; разговор између Љиље и њених родитеља; конференцију на којој су сменили
Марковића). О свим догађајима износи своју анализуили даје вредносни суд. Њена тачка
гледишта је чинилац који обједињује сва четири плана дела исвих пет приповедака у једну
целину − персонални роман .Због свега тога, требало би поставити ипитање: Шта је
Петрија?Делови одговора на ово пиатање су већ дати: Петрија прича о свом животу
(причалац) – што значи да је и лик у дискурсу коме прича; износи дигресије и уметнуте
приче (наратер);карактерише себе и друге ликове; оцењује поступке, улази у
психологију јунака и износивредносне судове (рефлектор); носилац је и фразеолошког
плана. Из свега овога произилази још једно значење, које је потврђено другим жанровима –
репрезентима фолклорног модела културе(народним веровањима, пословицама, бајалицама и
лирској песми која је настала по угледу нанародну лирику) – због чега је Петрија и носилац
фолклорног модела културе. Народна веровања уПетријином симулакруму добијају и
посебна значења – Петрија наводи доктору Ћоровићу страх одказне светог Врача као разлог
за бол руке, што с једне стране, значи да је такав код (страх заснованна народом веровању
као психолошки узрок болести) друштвено прихваћен у датој средини, а сдруге стране да
Петија и манипулише тим кодом, јер прећуткује превару са првим мужем.Иако су народна
веровања део фолклорног кода по коме се ликови понашају, ипредстављају систем који је
изнад човекових моћи, она су послужила Петрији-лику и као материјал за манипулацију (зна
да је страх од казне светог Врача друштвено прихваћен, и то наводи, аљубавну авантуру
крије – што представља део посебног значења народних веровања). На нивоуструктуре дела
то посебно значење се манифестује у виду лажне мотивације, преко које сеобезбеђује већа
количина информације (само у једном Петријином доживљеном говору јесигнализирано:
„оно друго ни не узимам“, на основу чега читалац не може ни да наслутиПетријину љубавну
авантуру).Осим у овој лажној мотивацији, читалац лако препознаје делове колективне свести
уструктури Петријиног венца, при чему Петријина борбеност и оптимизам буде посебне
симпатије.Због јасно дефинисаног централног језгра (фолклорног модела, као дела
колективне свести), исвојих особина, Петрија је задобила додатну семиолошку вредност –
изашла је ван оквира двауметничка медијума (књиге и филма) и постала симблол. И у
обичном разговору се може чути дасе за некога ко се простодушно, али одлучно и искрено
бори каже „Петрија“. Такву семиолошкувредност могу задобити само високоуметнички
успеле креације.