Социјализација

„Циглер и Чајлд одређују социјализацију као процес којим индивидуа путем трансакција са
другим особама развија друштвено-релевантне облике понашања ис тиче искуства.“
Социјализација утиче на формирање личности поједнинца као и особина важних за друштвени
живот.

Фактори који утичу на процес социјализације детета су породица, друштво вршњака, ПУ, школа
и шира дрштвена заједница.

Задаци социјализације у ПУ су култивисање емоција, развој самосталности, развој унутрашње

контроле, развијање позитивне слике о себи, развијање емпатије и алтруизма, разуме друге
особе и групе.

Улога васпитача у процесу формирања социјалних компетенција како би дете развило

међуљудске односе, учило социјалне компетенције и усвајало их као личне моделе понашања.

Успех детета у школи зависи и од степена социјалне прихваћености и укључености.

Људи имају потребу да припадају, повезују се и успостављају значајне персоналне односе.

Укључене особе су активне, флексибилне, конструктивне и успешне у социјалним
интеракцијама са другим људима.

"Осећај повезаности, откривен мерењем климе у школи и квалитета односа учитељ-ученик, као
и мерењем осећаја припадности или инклузије, значај прихваћености и значај
интерперсоналне подршке, значајно утиче на академске исходе, осећај укључености и
самоефикасности, очекивање успеха, вредновање постигнућа, позитивне емоције, на напор,
ангажованост, на интересовање за школу и оцене " (Furrer and Skinner, 2003,стр. 149)

Социјалне компетенције се најбоље развијају у социјалним ситуацијама. Социјализација

почиње у породици. Међутим породична атмосфера не може да детету пружи довољно
прилика за ширу социјалну итеракцију са вршњацима и другим одраслим. да (суочава
ставове са вршњацима, и укућани су емоционално везани за своје детет и не могу да буду у
потпуности објективни). Оно што дете не може да научи у породици може у ПУ. ПУ је место
где дете може да учи и усваја социјалне компетенције. Активности које подстичу
формирање социјалних компетенција су: групно представљање, памћење имена и надимака
вршњака, пропознавање вршњака по сенки која настаје на паравану (игра”Ко је иза
паравана”), дискусије где деца износе различита виђења истог проблема, игра “Ко је ко” где
дете завезаних очију покушава да пипањем открије ко је испред њега, такмичарске игре које
захтевају тимски рад и подршку нпр. ношење лопте у паровима или вођење другог детета
завезаних очију, групни рад нпр. деца у групама праве макету града, описивање друга из
групе а остала деца погађају о коме је реч исл. Васпитач треба да обезбеди услове где се
подстичу интергрупна сарадња и подршка која јача толеранцију, уважавање различитости.

Bolbi (Bowlby, 1969) smatra da je kod sve dece od rođenja prisutna primarna pot-reba za afektivnim
vezivanjem; novorođenče ima utemeljena ponašanja: gukanje,osmehivanje, privijanje - kojima
pridobija one koji se o njemu brinu i koji mu uzvraćajunežnošću i milovanjem. Ozbiljnije narušavanje
procesa emocionalnog vezivanja stvaraprobleme čije se posledice osećaju i u narednim periodima
socijalnog razvoja deteta.Ispitivanja pokazuju da je za razvoj privrženosti najvažnija sposobnost
majke(odraslog) da se neposredno odazove na signale deteta: pogled, osmeh, plač ili vokali-zaciju.

Pojava privrženosti u prvoj godini života čini osnovu socijalizacije.

Empatija se vaspitanjem,tumačenjem osećanja drugih, može podsticati. Deca koja ne umeju da se

postave nagledište drugih imaju problema u komunikaciji. Nalazi ukazuju da sistematska obuka i u
drugim socijalnim veštinama pomaže uspešnijem uspostavljanju međuodnosa.

Empatija ili uživljavanje je stavljanje u poziciju druge osobe i zahvaljujući tome razume-vanje
osećanja i potreba druge osobe, kao i mogućnosti predviđanja šta će drugi uraditi u poje-dinim
situacijama. Empatija, dakle, sadrži: emocionalno, kognitivno i konativno uživljavanje.Otuda je razvoj
sposobnosti uživljavanja bitan uslov socijalnog i ukupnog razvoja ličnosti dete-ta.

Razvoj komunikacije

Komunikacija i interakcija su nužan uslov dečjeg razvoja. Komunikacija je interak-cija putem znakova:
neverbalnih (izraza lica, pogleda, mimike, pantomime, gestova) iverbalnih. Komunikacija se takođe
razvija i menja i ima razne oblike. U prvoj godinidominira afektivna komunikacija; od 2.-3. godine
gestovna komunikacija; u 4. i 5. godinisaznajna komunikacija; od 6. i 7. socijalna komunikacija.
Komunikacija je složena dela-tnost koja obuhvata ne samo razmenu poruka između učesnika, već i
niz drugih pojavakao što su: odnos prema partneru u komunikaciji, potom kako se on opaža,
procenjuje,koje potrebe komunikacije zadovoljava, koji motivi pokreću aktera komunikacije, kojimse
sredstvima ostvaruje komunikacija i kakav je sadržaj poruka koje se prenose. Zauspešno obavljanje
komunikacije važna je razvijenost i usvojenost nekih veština, ilinormi međusobnog ponašanja u
procesu komuniciranja. Komunikacija deteta sa soci- jalnom sredinom je nužan uslov normalnog
razvoja.

Afektivna komunikacija

- je primarna potreba za afektivnim vezivanjem; detenakon rođenja pored fizioloških potreba ima i
potrebe za emocionalnim odnosom i kon-taktom sa odraslima; ona se ispoljava kao potreba za
ljubavlju, iskazanom na adekva-tan način (da mu se odrasli obraća, uzima ga, miluje, ...). Dete čak
ispoljava inicijativuu traženju kontakta. Razvojni psiholozi to označavaju kao urođenu, primarnu
socijal-nost deteta. Znakovi kojima dete komunicira su ekspresivno-mimička sredstva (osmeh,pogled,
pokreti ruku, nogu, tela, vokalizacija). Oni izražavaju emocionalna stanja, izvo-de dete iz "fiziološke
introverzije". Uspešna komunikacija ima povoljno dejstvo na fizičkii psihički razvoj odojčeta (brže se
formira kategorija objekta kod dece koja su usposta-vila stabilnu emocionalnu vezu). Dete formira
umenje dvosmerne komunikacije: prima-oca i pošiljaoca poruke.

Gestovna komunikacija

- ispoljava se kao potreba za saradnjom u zajedničkojaktivnosti (nege, hranjenja, kupanja, oblačenja,

igre) sa odraslima. Dakle, ova komuni-kacija ima posredujuću ulogu i ima intelektualna a ne samo
emocionalna značenja.Radnje počinju da dobijaju smisao koji im pridaju odrasli, one su informativni
deo dela-tnosti: počinje "konverzacija radnjama"; gestovi, pokreti, privlačenje i udaljavanje pre-
dmeta, osoba ... ukazuju na ono što dete "saopštava" ali su istovremeno i sredstvokojima dete
reguliše i sopstveno ponašanje. U tome je osnovna razlika afektivne i sim-boličke komunikacije.U
toku afektivne i gestovne komunikacije počinje razvoj govora - simboličkog sis-tema za koji one i
stečene predmetne radnje čine osnovu. Razvojem govora počinjerazlikovanje znaka od označenog.

Saznajnu komunikaciju -

pokreće dečja potreba za saznavanjem ali i potreba zauvažavanjem od odraslih i njihovom pohvalom;
njenu dominaciju označava pojavljiva-nje velikog broja dečjih pitanja. Dete je veoma radoznalo i tu
svoju želju za znanjem

može zadovoljiti u komunikaciji sa odraslim. Odrasli se sada pojavljuje pred detetom usvojstvu
"erudite sposobnog da razreši sve nedoumice deteta, da dâ nužne podatke,da obezbedi neophodne
informacije" (Lisina, 1986). Dete traži odgovor i sluša objaš-njenja ako su ona u skladu sa njegovom
radoznalošću. Kako detetu odgovarati? Raz-vojni psiholozi kažu da je najbolje da odrasla osoba, kojoj
dete postavlja pitanja, dajetakve odgovore koji će izazivati novo pitanje deteta. Dete je usredsređeno
na ono štoga interesuje a ne na odraslog koji mu tu pojavu objašnjava; dete je u stanju da uči
poprogramu koji samo određuje, a program odraslog je uspešan ako se uklapa u dečjiprogram
(Vigotski). Kod ovog oblika komunikacije izražena je potreba deteta za uvaža-vanjem, cenjenjem; bez
tog preduslova dete ne može realizovati svoju želju za sazna-vanjem.

Socijalna komunikacija -

se javlja pri kraju predškolskog uzrasta. I za nju jekarakteristična velika dečja radoznalost ali se ovoga
puta pitanja dece odnose na soci- jalne pojave, na svet ljudi i njihovih odnosa, prava, dužnosti i
obaveza. Dete kao da prviput otkriva odraslog u većem broju svojstava i funkcija. Dolazi do znatno
dubljeg i dife-renciranijeg opažanja i procenjivanja odraslih ljudi. Dete postaje svesno da odrasli može
imati različite funkcije i da su neka specifična ponašanja vezana upravo za tefunkcije. Dominantan
motiv kod ovoga oblika komunikacije je usmerenje deteta na par-tnera , socijalne uloge i odnose.
Ličnosni motivi u samoj komunikaciji dobijaju svojekonačno zadovoljenje. Dok se ranije radilo o tome
da dete aktivno učestvuje u komuni-kaciji (najčešće sa poznatima, prema kojima postoje i jake
emocionalne veze) sadadete, zahvaljujući ukupnom razvoju, postaje svesno tih odnosa. Menja se,
znači, odnosprema odraslom. Usled toga dete je u stanju da se usredsredi na odraslog i na
samaobjašnjenja odraslog: ono je u stanju ne samo da gleda, već i da vidi, ne samo da slu-ša, nego i
da čuje, ono može da sledi instrukcije odraslih. Ta promena odnosa premaodraslom omogućava
detetu da se usredsredi na zadatak, da ga prihvati i da ne reagu- je na zbivanja u okolini. Kod deteta
sa ovim oblikom komunikacije snažno je izražena potreba za uzajamnim razumevanjem i empatijom ,
i kao posledica toga, adekvatnijereagovanje na pohvale i prekore odraslih. Pohvale ga vesele, one su
mu prijatne. Pre-kori ga, naravno, ljute ali ono prihvata da uskladi svoju aktivnost sa primedbama
odras-lih. Važno mu je da postigne sa odraslima "zajedništvo pogleda i ocena" (Lisina, 1986).

Otuda ruski autori govore o komunikativnoj zrelosti za polazak u školu. Ta se zre-lost ispoljava u
odnosu "prema odraslom kao učitelju, sa jedne strane, i sopstvenompoložaju učenika, sa druge
strane" (Smirnova, 1980). To faktički znači da dete sa ova-kvom komunikacijom shvata uslovnost
situacije i da se ponaša na nov način, tj. kaoučenik. Orijentacija na partnera u komunikaciji
omogućava praćenje onoga što se izla-že, objašnjava, pa usled toga i prihvatanje zadataka i cilja
učenja, a ne samo predmet-nog sadržaja zadatka. Dalje, dete je u stanju da se ne ponaša impulsivno i
reaguje naneposrednu situaciju, već da uzme u obzir šire okolnosti, tj. specifičnost situacije, ono
uvažava funkciju i ulogu učitelja i svoju ulogu učenika. Njegovo je ponašanje uslovljenoukupnim
kontekstom i podređeno je cilju ( voljno-kontekstna komunikacija) . Dete se ori- jentiše ne samo na
neposredne odnose sa odraslima, ne samo na trenutnu situaciju,već i na svesno prihvaćene zadatke,
norme, pravila. Shvatajući uslovnost situacija deteu samoocenu unosi povratne informacije, razlikuje
pojedine (vaspitne) postupke odopšteg stava vaspitača prema sebi. Ponašanja se intelektualizuju,
postaju shvaćena, ata shvaćenost (ili svest o ...) omogućava pojavu voljnosti funkcija i ponašanja.

Dečje predstave o drugima

Razvoj samosvesti, ja-koncepta, ima odlučujuću ulogu i za građenje odnosa sadrugima i za predstave
o drugima. Do sedme godine dominiraju spoljašnje odlike,odnosno spoljašnja tačka gledanja - kako
nas drugi opisuju. U predpubertetu opisivanjesebe prelazi sa spoljašnjih svojstava na psihološka:
osećanja i misli. Adolescent većizdvaja postojana psihološka svojstva ličnosti u celini i opisuje
razmišljanja o sebi u sadašnjosti i budućnosti.Analogno opisu sebe deca vide odlike drugih. Do sedme
godine opisuju druge pofizičkom izgledu i ponašanju. Posle osme godine javljaju se ubeđenja,
vrednovanjaodnosa prema drugima. Između 12-14 godine u opisu je prisutno shvatanje raznolikos-ti,
(ne)postojanosti ovih ili onih svojstava ličnosti.Kako deca shvataju motive ponašanja drugih? Da li na
ponašanje utiču postojanecrte ličnosti i/ili nastala situacija?Petogodišnjaci najveći značaj pridaju
situaciji. Nalazi ukazuju da sve do pubertetanije dovoljno formirano razumevanje psihološke
strukture ličnosti. Međutim, između 6-12 godina deca počinju da shvataju da okolina sudi po
njihovom ponašanju. Počinju davrše socijalna poređenja i otkrivaju razlike i sličnosti.

Drugovi i druženje

Između pete godine i puberteta predstave o druženju i kriterijumi izbora drugaprolaze nekoliko faza:

Od pete do sedme godine drug je onaj sa kojim se dete igra, češće viđa, koji bli-zu stanuje, iz istog
je razreda, sa kojim deli slatkiše; veze lako nastaju i lako se preki-daju.

Preuzeto iz knjige ”Model B pripemnog predškolskog programa”, prof. dr Emil

Kamenov, Dragon, 2006.
Socijlno-emocionana zrelost deteta pred polazak u školu
· dete je u velikoj meri, sposobno da kontroliše emocije, a ne da emocije
kontrolišu njegovo ponašanje ( dete je razvilo određene navike u emocionalnom
ponašanju i uspostaviloemocionalne kočnice – prikrivanje nekih emocija ili
izražavanje u umanjenom intenzitetu nego što su doživljene tako da budu
prihvatljive okolini (naročito bes i ljutnja );
· dete je razvilo određeni stepen tolerancije na frustraciju, što će mu omogućiti
da istraje u učenju i onda kada mu baš nije zanimljivo ili ugodno;
· sposobno je za odalganje zadovoljstva kako bi postiglo cilj ( rešiti zadatak do
kraja );
· sposobno je za saradnju sa drugima ( dogovor, kompromis );
· pokušava rešiti konflikte na socijalno prihvatljiv način;
· motivisano je za učestvovanje u društvenim igrama ( igre loptom, čoveče ne
ljuti se…);
· poštuje pravila igre;
· razvijenog osećaja sigurnosti i samopouzdanja;
· prilagođeno drušvenim normama;
Sociajalno emocionalna zrelost – prema modelu A pripremnog predškolskog
programa
Korišćen tekst ”Opšte osnove predškolskog programa”, deo ”Model A
pripremnog predškolskog programa”
socijalna gotovost
odnosi se na mogućnost sticanja specifičnih oblika ponašanja potrebnih za
uspostavljanje i održavanje drušvenih veza. Socijalni razvoj deteta ovog uzrasta
karakteriše sve manja zavisnost od odaslih i sve veće sklonosti da učestvuje u
socijalnim vezama i interakcijama sa vršnjacima.
emocionalna gotovost
odnosi se na razvijanje samostalnosti, poverenja i samopouzdanja i postizanje
emocionalne stabilnosti. Dete postepeno ovladava sposobnostima
diferencijacije osežanja i uči da izražava i kontroliše svoja emocionalna stanja.
U okviru socijalno emocionalnog razvoja treba stvarati uslove da deca:
· razvijaju poverenje i samopoštovanje;
· brinu o sebi i svojoj ličnoj sigurnosti i bezbednosti;
· traže, daju i primaju podršku i pomoć druge dece i odraslih;
· razvijaju samostalnost i inicijativnost;
· grade veštine procenjivanja svog i delanja drugih;
· formiraju kulturno-higijenske i radne navike;
· razvijaju istrajnost u aktivnostima i zadacima;
· izražavaju svoja osećanja i potrebe na konstruktivan način;
· razvijaju saosećajnost i veštine slušanja;
· stiču veštine za građenje konstruktivnih odnosa sa drugom decom i odraslima i
razvijanje prijateljstva;
· prepoznaju i poštuju svoje i potrebe i osećanja drugih;
· razvijaju osećanje pripadnosti grupi;
· preuzimaju odgovornost, učestvuju u donošenju i poštovanju pravila i
osamostaljuju se u njihovoj primeni u svakodnevnom životu;
· usmeravaju svoju aktivnost u skladu sa zahtevom ili pravilom koji postavi
odrasli (kao individualni ili kao zadatak grupi);
· organizuju, vode i učestvuju u manjim i većim grupama;
· prave i izražavaju izbore, planove i odluke;
· konstruktivno učestvuju u kooperativnim i takmičarskim igrama i aktivnostima;
· opažaju i prihvataju sopstvenu i različitost drugih;
· neguju i brinu o prirodnoj, fizičkoj i društvenoj sredini.
Preporučeni sadržaji:
Samosaznavanje:
· izgled, građa sopstvenog tela;
· lične porodične, uzrasne,
· polne, zdravstvene, socijalne, kulturne, rasne, jezičke osobenosti;
· osećanja;
· različiti načini izražavanja: telom, pokretom,gestom, mimikom, verbalno…;
· sopstvena ponašanja, misli, namere, motivi;interesovanja, želje, potrebe;
· izbori, planovi i odgovornosti; zalaganje, uspeh,neuspeh;
· prihvatanje sebe i drugih;
· poštovanje i samopoštovanje;
· opažanje i izražavanje sopstvenih ograničenja/slabosti i mogućnosti/snaga;
kontinuitet identiteta kroz vreme i situacije (lična, porodična, grupna prošlost,
sadašnjost i budućnost).
Opažanje i razumevanje drugih:
· uzrasne, polne, zdravstvene, socijalne, kulturne,rasne, jezičke osobenosti
drugih; istovetnosti,sličnosti i razlike;
· osećanja;
· različiti načini izražavanja: telom, pokretom,gestom, mimikom,
· verbalno…;
· ponašanje, misli, namere i motivi drugih,;
· interesovanja, želje, potrebe drugih; izbori, planovi i odgovornosti drugih;
zalaganje, uspeh, neuspeh drugih; prihvatanje od drugih i drugih;
· poštovanje i samopoštovanje drugih;
· opažanje, razumevanje i prihvatanje ograničenja/slabosti i mogućnosti/snaga
drugih; kontinuitet identiteta drugih kroz vreme i situacije (lična,porodična,
grupna prošlost, sadašnjost i budućnost).
Shvatanje odnosa među ljudima:
· dečja prava; norme i pravila;
· socijalne uloge:
· porodica – uža i šira porodica, poznati i nepoznati vršnjaci i odrasli;
· odnosi među ljudima – saradnja, suparništvo,prijateljstvo;
· zanimanja ljudi;
· oblici udruživanja;
· društvene, rekreativne, kulturne, umetničke, sportske i
· istraživačke igre/aktivnosti dece i odraslih;
Prihvatanje sebe kao člana grupe:
· opažanje i prihvatanje sebe i drugih kao članova svoje porodice, vršnjačkog
para, manje i veće grupe;
· opažanje i razumevanje svoje, vršnjačkih i uloga odraslih u grupi;
· opažanje i prepoznavanje (ne)konstruktivnih svojih uloga i ponašanja i uloga i
ponašanja
· drugih u grupnoj aktivnosti;
· razvijanje i poštovanje pravila funkcionisanja grupe;
· opažanje obeležja (ne)konstruktivnog timskog rada u grupi;
· uloge organizatora, voditelja, člana, posmatrača grupne aktivnosti;
· rivalstvo i uzajamnost u grupi; podela moći/odgovornosti i promenljivost
grupne
· hijerarhije;
· obeležja emocionalnih reagovanja pojedinaca i uloga u grupi;
· praćenje i vrednovanje grupne aktivnosti;
· promena uloga i pravca u funkcionisanju i strukturi male i velike grupe;
· upoznavanje i primena tehnika za analizu,predupređivanje i rešavanje
problema/ konflikata u maloj i velikoj grupi;
· opažanje i razlikovanje ličnih i grupnih interesa;
· upravljanje i kontrola vremena i prostora u funkcionisanju grupe;
· iniciranje promene: predlozi, diskusija, debata i različiti kompromisi;
vrednovanje rada (procesa) i rezultata (produkta) grupe.
Razumevanje socijalnih pojava:
· opažanje, razumevanje i uključivanje u različite socijalne odnose; socijalno i
emocionalno prilagođavanje različitim i novim socijalnim situacijama;
· socijalni status pojedinca i grupe u zajednici;opažanje, upoznavanje i
prihvatanje kultura i pluralizma kultura u porodici, grupi i zajednici (tradicije,
običaji, vrednosti, simboli, praznici i sl.)
Uočavanje i rešavanje problema u socijalnom kontekstu:
· opažanje potreba, osećanja, misli, ponašanja kao mogućih izvora konflikata;
· veštine komunikacije (postavljanje pitanja,saopštavanje, argumentisanje,
· zaključivanje, preporučivanje);
· veštine praktikovanja tolerancije i pravičnosti/pravednosti u odnosima sa
drugima; upoznavanje i praktikovanje konstruktivnih postupaka u
predupređivanju i rešavanju socio-emocionalnih sukoba, konflikata.

Jedan od važnih činilaca pojave samosvesti, formiranja ličnosti sa određenimosobinama i slikom

o samom sebi, jeste odnos drugih ljudi prema detetu. Dečje oseća-nje sebe je proizvod ponašanja
drugih prema njemu - drugi su ogledalo koje pomažedetetu da shvati da je određenih odlika, da je
roditeljima sin ili kći, druga deca u porodi-ci se prema njemu odnose kao prema bratu ili sestri a
nepoznate osobe kao premastrancu. Vigotski (1966) kaže: "Prema tome možemo reći da mi
postajemo "mi" krozdruge i da ovo pravilo ne važi samo za ličnost kao celinu, već i za razvoj svake
pojedi-ne funkcije".

U interakciji sa okolinom dete saznaje kakvo je ono, šta roditelji očekuju od njega iporedi to sa svojim
ponašanjem. Na taj način se stvara početna, rudimentirana slika osebi - jer dete još ne zamišlja kakvo
bi i šta bi želelo da bude.Pred polazak u školu javlja se kriza sedme godine - čiji je ishod da dete
postajesvesno svoje socijalne uloge, javlja se socijalno ja.

Za psihički razvoj deteta u ranom razvoju najznačajniji uticaj ima sistem afektiv-nog vezivanja i
afektivna komunikacija jer se na njoj zasniva socijalni i emocionalnirazvoj.