Свет луткарства представља свет онеобичавајуће анимације сценске поезије.

Луткарство
је уметност тоталног театра. Сценске лутке изражавају свет игре, дух облика, тајновиту
анимацију предмета, слика и сазвучја; говор знакова на сцени. Луткарство је позориште
сажетости, лапидарне маште, лаконске изразитости. Луткарски театар је „хаику“
позориште сведено на есенцијални аудио-визуелни израз. Луткарство претвара мртву
природу у раскошно дело живе сценске уметности.

Радослав Лазић

Луткарство и луткарско позориште

Луткарство је неодвојиви део историје визуелних уметности и сеже до самих почетака људског
постојања и потребе за уметничким изражавањем.

• Луткарско позориште је једна од многобројних функција луткарства (ритуал,

приповедање, образовање, игра, психотерапија)

• Историја позоришне лутке може да се прати од античке драме/мита о Тројанском коњу

(који може да се посматра као гран-гињол лутка), преко средњовековних мистерија,
грађанске мелодраме до модерног и постмодерног театра и далекоисточне епике
непрекинуте традиције.

• Сенка на зиду пећине

• Религиозне мистерије и ритуалне процесије

• Фолклорно и етно луткарство на сајмовима и карневалима

• Магијске лутке, са апотропејским или хомеопатским својствима (лутке у функицји култа)

• Лутке у игри и забави

• Едукативно луткарство (васпитање и образовање игром и уметношћу) у одгонетању

људских и друштвених појава.

Основна функција лутке је да буде анимирана, тродимензионална слика неког живог бића
(лутка-двојник антропоморфног-људског, анималног-животињског, флоралног-биљног света),
приказ богова, духова, демона и анђела или виртуелна лутка.

Може да буде и појавност у експерименталним истраживањима као боја, звук, предмет,

материјал, линија, додир, мирис...

Од свих грана сценске уметности (драма, балет, опера, пантомима) луткарство је најпогодније
за приказивање бајки, фантастике, магије. Због тога је луткарсво својствено и најближе управо
деци.

Свет лутака је свет маште, поезије, хумора. Измишљен, стилизован свет фантазије.

Лутка изводи радње које су незамисливе у реалном свету. Могу да лете, да се смањују или да
расту, да нестају, биљке и животиње могу да осећају, мисле и говоре .
Сценска лутка у савременом театру је и ликовна творевина, сродна је скулптури или слици уз
могућност драмског израза кроз покрет.

Дете је садржај у позоришту лутака.

Васпитање и образовање игром и уметношћу је васпитавање духа, највиши степен естетског

васпитања детета.

Историја луткарства
Индија - XI веку п. н. е.

Луткарске представе верског карактера. Звале су се Sutradhara, што би значило „човек

који вуче конце“.

У исто време развило се народно, популарно позориште лутака чији је главни јунак био
Видушака.

Видушака је праотац свих популарних народских хероја луткарских позоришта целог света

Појављује се као Браман, патуљастог раста, грбав, зубат, жутих очију потпуно ћелав, смешан,
похотан, груб, свему се подсмева, врло лукав, говори отворено свима оно што мисли. Припада
групи сатиричних карактера.

Јава, Бали - Индонежанске лутке Вајанг (сенка). Имале су у почетку верски карактер. Касније
задобија одлике народског позоришта и епских јунака.

Најстарији облик је Вајнг-Пурво (стари, оригинални). Односи се на приче засноване на

индијским еповима Махабхарата и Рамајана. са измењеним именима и причама прилагођених
домаћем, националном духу.

Вајанг-Кулит (кожа). Силуете од коже, прецизно украшене, са држачима од бивољих рогова.

Њихове сенке се пројектују на екран.

Гледаоци су подељени. Мушкарци се налазе на страни манипулатора и виде лутке, жене виде
само сенке које оживљава аниматор (Даланг).

Уз пратњу оркестра (Гамеланг) оживљавају приче из јаванске митологије.

Други тип театра је Вајанг–Бебер. Прастари предак анимираног филма. Низ сцена насликано је
на папиру који се одвија пред гледаоцима пратећи ток приче.

Трећи тип лутака је Вајанг-Келитик (мали, ситан). Дрвено тело, пљоснато, рељефно обрађено и
лепо украшено. Руке су од коже. Више се не појављује као сенка. Гледаоци могу да је виде.

Вајанг-Голек је права вајана лутка са дрвеним рукама, одевена у тканину.

Кина - Према историјским изворима, хроникама и путописима лутке су заузимале важно место
у друштвеном животу земље. Луткарске представе су се играле на царском двору једнако као и
на улицама и трговима.
„Кинеске сенке“ су силуете израђене од коже, прозирне и украшене бојама.

Марионете на концу и ручне лутке.

Типичан јунак близак Видушаки је Кво. Руга се моћнима и силнима, не бира речник и туче све,
стаје увек на страну слабијих. Не постоји писани текст.

Постоји велики број покретних позоришта лутака које се састоји од једног глумца-аниматора.
Сцена је мала дрвена конструкција, покривена платном, која сакрива глумца. Изнад главе у
висини испружених руку био је отвор за лутке.

Све представе су праћене музиком и плесом, а глумац стално комуницира са публиком.

Марионете су некада имале и 20 до 30 конаца због савршенијих покрета лутке.

Према једној легенди из X века п. н. е. мајстор луткар Јан-Си направио је лутку и показао је
свом цару. Њему се учинило да лутка намигује његовим женама, па је наредио да буде
уништена. Луткар је исцепао хаљину са лутке, да покаже како она није жива и тако је спасио.
Наставио је да игра представе, али је женама присуство било забрањено.

Јапан - Прве лутке у Јапану биле су пореклом из Кине али су убрзо добиле национални,
аутентични карактер.

Два типа лутака:

1. Ито-Цукаи су марионете на концима

2. Нинген-Цукаи или театар Бунраку-за. Седиште позоришта је у Осаки. Репертоар

представљају велики историјски спевови, приче из витешког доба.

Бунраку је добио име по творцу Вемуро Бунракукен (XIX в). Позорница има облик великог
стола. Водичи лутака нису сакривени, једну лутку воде три особе. Главни аниматор носи лутку
левом руком и њоме оживљава главу која је покретљива. Може да помера обрве, преврће
очима, отвара уста, па и да помера поједине зглобове на рукама. Десном руком води десну
руку лутке. Други аниматор управља левом руком. Трећи аниматор покреће ноге и krajeve
одеће.

Укомадима Севамоно са друштвеном темом водич лутке носи маску, а у историјским комадима
аниматор је без маске али у церемонијалном историјском костиму (камишимо). Остала два
водича увек су са црном капуљачом преко лица. Синхронизација покрета. Поглед и покрет су
строго дефинисани. Да би лутка нежно ходала, тело мора да буде мало погнуто, бедро
подигнуто, лутка мора да има лепезу без обзира на доба године.

Свака сцена се одвија уз причу и песму уз пратњу оркестра у коме главну реч води јапански
национални инструмент шамисен, дрвени инструмент прекривен змијском кожом. Ударац у
бубањ означава почетак представе. Лутке су подењене на мушке, женске, децу и људе у
годинама. Женске лутке немају ноге.

Бунраку је јединствена појава у свету луткарства, једна од ретких прилика у којима долази до
израза и психологија лика/лутке.
Bијетнам - У Вијетнаму се негује посебна врста луткарског позоришта, позориште на води.

Гледаоци су на обали, а позорница у облику будистичког храма је сама површина језера.

Конструкција позорнице је на бамбусовим штаповима који су забијени у дно језера, а глумци
стоје иза паравана у води до појаса. Лутке се воде помоћу штапова од бамбуса а сваку
представу прати ватромет.

Eгипат- У старом Египту су постојали покретни кипови у храмовима употребљавани приликом

верских обреда и свечаности. У музеју Лувр у Паризу налази се глава шакала, са покретном
доњом вилицом. Херодот у опису свечаности у славу бога Озириса сведочи о постојању
оваквих покретних статуа. У граду Антинополис који је основао Хадријан у I в. н. е. пронађено је
1904. године читаво позориште лутака са дрвеним телима и главама од слоноваче

Грчка и Pим- Ксенофон спомиње у Калијасовој гозби позориште лутака у V в. п. н. е. Податке о

покретним киповима у храмовима износе Лукијан (II в. н. е.) Диодор ( I век п. н .е.), Сократ ( V в.
п. н. е.) Плутарх (II в. н. е.).

Позориште лутака било је омиљено у античкој грчкој у време процвата Атине.

У ископинама је нађен велики број лутака. Биле су израђене од теракоте и анимиране одозго
помоћу штапа.

Механичке лутке/статуе биле су компликованије. Једне су биле везане спонама које су се

скупљале и истезале у зависности од влажности ваздуха и тако мењале свој положај, а друге су
се покретале уз момоћ магнета.

У старом Риму су постојале лутке религиозног и световног карактера. У саркофазима су

пронађене лутке од печене глине. Најславнији јунак је Макус комични херо,ј предак касније
Пулчинеле.

Мала азија (Турска)- Главни јунак је Карађоз (Karagöz).

Карађоз на турском значи црнооки. Направљен је од комада јарко обојене коже. Од

гледалаца је био одвојен прозирним платном. Позориште Карађоз је по
сведочанствима путописаца већ увелико постојалао у време Сулејмана Величанственог
у XVI веку. Раширило се по свим земљама које су биле у сфери утицаја Османског
царства.

Главни јунак је препреден, лажљив, лицемеран, себичан, похотан, ћелав, грбав и

огромног трбуха. Своју ћелавост скрива под капом.

Хаџи Хајват је његов садруг, лукав светски човек, пун знања.

Смешни старац који увек страда зове се Алија, Мустафа или Мехмед-ефендија. Шебек,
Башибозук или Бекри Мустафа је нека врста Шејтана који на крају комада дели правду
и настрада од главних јунака.
Представе су игране на отвореном, у парковима у вечерњим часовима. Гледаоци су
били мушкарци и деца. За жене су даване посебне представе, по кућама.

Средњи век- Хришћанство у почетку одбацује антропоморфизам, противи се сваком облику

употребе људског обличја у јавном приказивању.

Средњовековна лутка је рођена у цркви као што је и лутка антике и настала у храмовима.
Хришћанство жели да свог новог бога и светитеље оживи и покрене. Божићне јасле и вертепи
живе и данас . И ван цркве луткарство користи репертоар прича из Библије и служи
интересима цркве.

Лутка убрзо прелази у руке народа и постаје део популарне народне уметности.

Лутке говоре слободно оно што обично није смело јавно да се изговори.

У облику обичне пучке забаве лутке су се бориле за права угњетених против лажи и угњетача,
смехом и сатиром.

Често је и религиозна лутка/представа служила као параван за критику и слободну реч.

италија- У ренесансној Италији лутка напушта окриље цркве. Прелази у руке путујућих
луткара и постаје породични занат.

Рођен је Пулчинела (Pulcinella) главни јунак комедије дел арте (commedia dell'arte), наследник
Макуса, старог римског шерета.

Commedia dell'аrte или Италијанска народна комедија датира из прве половине XVI века. У
комедији је био унапред одређен само основни садржај и распоред кретања глумаца, а текст
су импровизовали глумци у току извођења комада на отвореној сцени. На сцени су се
појављивали увек исти типови: Арлекин, Коломбина, Пулчинела, Панталоне и др. са сталним
карактерним маскама.

По неким тумачењима име долази од италијанске речи pulcino (пиле) због носа у облику кљуна
или пискутавок назалног гласа којим се оглашава Пулчинела. Обучен у бело са црном маском
(симбол живота и смрти, али и блискост са народом у једноставној, простој белој одећи). Често
носи са собом дрвену кашику и макароне. Зао је и претвара се да је глуп.

француска- Популарни јунак француског луткарства био је Полишинел (Polichinelle) који је

овде пренет из Италије.

Почетком XIX века лионски луткар Лоран Мурге, осмислио је новог јунака Гињола (Guignol) који
је заменио помало заборављеног Полишинела. Ова ручна лутка је постала популарна у целом
свету, а живи и данас у огромном броју комада написаних само за њега.

Енглеска- У Шекспирово време у Енглеској лутке су већ стекле велику популарност.

У борби пуританаца против позоришта луткарски театар је преживео чак и потпуно гушење и
забрану представа живог театра. Џон Милтон сведочи како су средином XVII века лутке
изводиле комаде на тему његовог спева Изгубљени рај.
Крајем XVII века појавио се и национални јунак енглеског луткарства, Панч (Punch).

Панч и његова супруга Џуди су традиционални ликови луткарских минијатура препуних брзих
промена сцена и акције.

Hемачка- Немачка је земља са дугом луткарском традицијом у Европи. Претппоставља се да су

лутке донели још луткари старог Рима.

Пишу се и посебни комади специјално за лутке већ у XVI веку.

У то доба рађа се управо у луткарским представама и легенда о Фаусту, коју је славни

Гете учинио бесмртном.

У Немачкој је народно луткарство имало свог јунака, сатиричара, обешењака.

Кашперле (Kasperle, Kasper), пореклом из Аустрије, стекао је велику популарност и
постао главни јунак немачког луткарства и симболично име за позориште ручних
лутака као што је то Гињол у целом свету. Претпоставља се да своје име дугује Гаспару,
једном од мудраца која су се поклонила Христу, што значи да своје корене вуче из
хришћанских мистерија.

Хајдн је специјално за лутке написао 6 малих опера, а на луткарским позорницама

извођена су и многа велика дела светске књижевности.

Гете је писао либрета за позориште сенки и један комад за своје дечачко позориште
лутака. Своје луткарске представе правили су и Ханс Кристијан Андерсен, Ричард
Вагнер, Томас Ман, Иља Рјепин. Велико интересовање за позориште лутака показивали
су Платон , Аристотел и Леонардо да Винчи. За позориште лутака писали су и Молијер,
Волтер, а музику компоновали Сметана, Стравински и Дебиси.

Pусија- Пертрушка је главни јунак руског луткарства. Дрзак, храбар, оштрог језика, увек на
страни народа и бори се за њега. У свим сукобима излази као победник, над доктором,
свештеником, полицајцем, ђаволом, па чак и са самом смрћу.

У русији и Украјини наилазимо на божићне вертепе. Украјински вертеп (бетлејка) је театар у

коме наступају марионете покретане одозго помоћу штапа и одиграва се на двоспратној
позорници. У горњем делу се одигравала божићна легенда, а у доњем прича са локалним
мотивима. Јунак доњег театра био је Запорожац, анархиста који убија сваког ко му се нађе на
путу.

Највеће име совјетског луткарства је један од најзначајнијих светских луткарских уметника,

Сергеј Обрасцов. До 1931. радио је као мајстор луткар, аниматор, а са оснивањем Државног
централног позоришта лутака у Москви постаје и његов управник.

Петрушка је и балет Игора Стравинског из 1911 године. Говори о традиционалној руској лутки
која је направљена од сламе и носи врећу пиљевине, чије тело оживи и има могућност да
воли.
Bертеп-Вертеп, игроказ који се игра о Божићу, потиче из давних времена, а означава пећину
или јасле, место Христовог Рођења. У српским писаним споменицима ова реч се јавља још у XIII
веку. У хришћанској традицији, први пут се помиње Вертеп, као игроказ, за време цара
Константина у IV веку.

Уочи Божића, улицама Цариграда је ишла велика литија на чијем челу су били византијски цар
и патријарх, а црквене песме су певали сви свештеници цариградских цркава. Литију је пратило
безбројно мноштво света. Ношена је велика пећина, макета Вертепа. У пећини су биле лутке
(величине одраслих људи) које су вешти луткари померали и говорили текст. Касније је Вертеп
почето да се изводи тако што се није користила скупа сценографија, него су људи обучени у
одговарајуће костиме, говорили текст Вертепа.

Вертеп се код Срба спомиње у XVIII веку као библијска и као народна игра.

Вертеп, као луткарске или играна представа, коју на Бадње вече и сва три дана Божића изводе
деца у спомен на Христово рођење има најчешће три дела/сцене: Рођење Христово у
витлејемској пећини, Блага Вест коју је Анђео пронео пастирима да се родио Спаситељ и
Поклоњење мудраца.

У Вертепу се појављују: Богородица Марија, мајка Исуса Христа, праведни Јосиф, Анђео, хор
анђела, три пастира, Ирод (цар Јудеје), Мелхиор (цар Персије, стар и седобрад), Валтазар (цар
мисирски, старији), Гаспар (цар арапски, млад и без браде, тамног лица), војници наоружани
копљима, народ и казивач-рецитатор, особа која прича причу на почетку нове сцене.

Број учесника у игроказу зависи од броја вертепаша. Носеће се улоге не могу мењати, али се
пратеће улоге могу изоставити или неколико пратећих улога доделити истој особи.

Вертеп је некада извођен испред кућа у граду или селу, а сви су даривали учеснике.

На просторима Балкана које су биле под турском влашћу (Македонија, Србија, Босна и
Херцеговина) деловало је Карађозово луткарско позориште, везано за муслиманску традицију.
Репертоар је примао и локална обележја па су гледаоци могли да препознају људе из своје
средине и ситуације из сопственог живота.

Нема података да ли су коришћене покретне лутке.

Крајем XIX и почетком XX века у Србији је било малих путујућих луткарских трупа са скромним
репертоаром. Играли су на вашарима и саборима.

Народно име за позориште лутака било је Куку Тодоре, по узвику Фауста у истоименој
представи који зове у помоћ свог слугу по имену Тодор: “Куку Тодоре, однесе ме ђаво“.

После другог светског рата оснивају се професионална и аматерска луткарска позоришта у

неколико већих градова: Београду, Новом Саду, Загребу. Љубљани...

Од 1994, у Суботици се сваке треће године одржава Међународни фестивал позоришта за

децу.
Савремено луткарско позориште- Први велики препород луткарске игре обележила је
промена репертоара, који је жанровски и тематски проширен. Текст се ослободио свих одлика
грубог, импровизованог уличног народног театра. Оплемењена је техника луткарског сценског
говора.

Позориште лутака своју пажњу усмерава на дечију публику и упрво време тражи своје узоре у
позоришту живог глумца са свим реалијама минијатурне живе сцене. Лутке имају покретну
браду, очи, праву косу...

Почетком XX века новиталас у развоју луткарства на сцену уводи симболизам уместо

реализма, стилизацију, импресионизам, кубизам, експресионизам, апстракцију у складу са
главним токовима у визуелним уметностима у том периоду.

Нова драматургија луткарства посматра сада лутку као симбол а не верну копију реалног лика.

Ликовно естетски захтеви у обликовању сценске лутке

Најважнија компонента у луткарској представи јесте ликовно-луткарска игра.

Сценска лутка је најближа скулптури или слици.

Ликовна вредност сценске лутке има естетску и уметничку поруку коју шаље са сцене.

ЈЕДНОСТАВНОСТ: лутка је симбол живих бића и предмета. Ликовни израз лутке по правилу
треба да буде једноставан и стилизован, без сувишних детаља.

ФУНКЦИОНАЛНОСТ: При изради лутке мора се водити рачуна о њеној функционалности,

могућностима сценске кретње и димензијама.

ПРОПОРЦИЈЕ: Најважније је знати и одредити, на основу текста и захтева сцене, који тип лутке
треба израдити за представу. Лутка треба да буде јединствена, целовита и са усклађеним
пропорцијама у односу на остале лутке-ликове у представи.

СТИЛИЗАЦИЈА: треба избегавати претерану карикатуру, ружну деформацију ликова,

префорсирану експресију која може да одведе до непрепознавања лика. Ако је стилизација
груба, тврда и неоплемењена, дете се са њом тешко идентификује и не успоставља емотиван
контакт. Таква лутка не разиграва дечију машту. Лутке делују својим изгледом-обликом,
односима маса, ритмова, боја, могу да побуде нелагоду или одушевљење, да привуку или
одбију гледаоца.

МАТЕРИЈАЛ: при избору и употреби материјала за израду лутака треба водити рачуна о
функционалности лутке, складним односима делова и целине, препоручује се да лутке буду
израђене од истог или сличног материјала у оквиру једне луткарске представе.

ПРИНЦИПИ ЛУТКАРСКЕ АНИМАЦИЈЕ

У луткарству се под појмом лутке сврстава сваки предмет који може бити анимиран, који је
„оживљен“, коме је удахнута „душа“.
У сложеном процесу оживљавања неживе материје, веровање у илузију је од пресудног
значаја.

ПОКРЕТ је сценски елемент који оживљава лутку.

„Лошу лутку може да спасе добар глумац, а добру лутку лош глумац-аниматор може да
упропасти“. (Сергеј Обрасов)

Добар луткар-аниматор осим осећаја за ритам и развијене моторичке способности, мора да

познаје изражајне способности лутке, као и специфичан ритам покрета који лутку карактерише
као сценски лик.

Када је више лутака на сцени, док једна лутка говори, анимација осталих сведена је на
минимум због могућности дечије перцепције.

Покрет треба да буде јасан, стилизован и симболички наглашен.

Треба избегавати ситне покрете, нијансе, танану психологију.

Луткарска анимација мора да буде повезана са карактером лутке, догађањем на сцени и

општим стилом представе.

Анимација је уметност.

Осим технике, која се увежбава, аниматор треба да има и унутрашњи слух и осећање за
унутрашњи живот лутке.

„Аниматорев рад је пренос пантомимске игре коју доживљава у себи“. (Јоже Ленгов)

Принципи анимације су различити за сваки тип лутке. Марионета се анимира помоћу конаца,
одозго; гињол-лутка шаком или руком одоздо.

Натуралистичка анимација покрета живих бића у ллуткарској анимацији није пожељна.

Луткар треба да осети карактеристичан ритам покрета који одговара самој лутки.

Свака лутка у свом карактеру носи себи својствен сценски покрет.

На малој сцени, каква обично постоји у дечијим вртићима, кретање лутке је ограничено. То је
позорница намењена гињол-лутки. Може да се окреће у месту или да се премешта са једног
места на друго. Треба ускладити ритам говора са покретима главе. При томе треба избегавати
претерано клаћење главе напред-назад.

Да би се постигла илузија ходања, лутку треба ритмички померати напред уз једва приметно
поскакивање или љуљање.

Лутка треба постепено да се појављује и да одлази са сцене.

ЛУТКАРСКИ ТЕКСТ И ЛУТКАРСКА ДРАМАТУРГИЈА- Реч је једно од основних изражајних

средстава сценске уметности.

У луткарству се не ставља на прво место, јер овде реч не сме да потисне ЛУТКАРСКУ ИГРУ.
Луткарски текст треба да буде луткарски функционалан.

Реченицу у луткарском тексту одликује снажна емоција и сажетост реченица. Сами дијалози
морају да садрже вербалну акцију. Ефекат изненађења има има велику важност.

Пренатрпаност текстом и дуги монолог убија свежину игре, отежава праћење представе.

ГОВОР ЛУТКЕ - Глас лутке треба прилагодити њеним карактерним особинама. Синтезом гласа и
лутке настаје сценски лик.

Треба водити рачуна о емотивној обојености самог драмског луткарског дела.

С обзиром на димензије, лутка не подноси пун људски глас, па је нужна карактеризација гласа.

Она подразумева нијансирање висине тона говора, јачину и промена темпа, боје гласа,
мелодије и нагласака.

Равни и монотони тонови се избегавају, јер код деце могу да изазову досаду и губитак пажње.

КОСТИМ И МАСКА- Костим и маска су елементи сценске уметности.

Костим подразумева одећу и обућу глумца на позорници који помажу у оживљавању лика који
тумачи. Указује на друштвени положај, географску или националну припадност или је костим
саображен другим облицима живог и неживог света.

Маска или образина је „друго лице“ глумца. Стоји на самом почетку живота театра. Древни
облици позоришне шминке проистичу из религиозних приказивања. Обредне маске и бојење
тела постоје у многим крајевима света: у малајском позоришту, у Индији, Кини, Јапану, на
Балкану, у Африци...

У савременом театру маска представља добар материјал за истраживање и експериментисање,

у стилским вежбама и подручје стваралачког ликовног изражавања.

СЦЕНОГРАФИЈА- Сценографија представља декор и опрему у позоришном комаду или филму.

Сценограф је позоришни сликар који израђује декор и реквизите у зависности од сцене.

У традиционалном луткарском позоришту, сценографија је била реалистична, док је у

савременом стилизована. Често се своди на симболично назначавање амбијента.

Декор представља средину у којој се одвија акција, сугерише одређену атмосферу, а понекад и
учествује у осликавању карактера главног јунака; дочарава време и место одвијања радње.

То је јединствена ликовна целина у којој важе правила композиције ликовног дела.

Сценографија треба да сажима функционалност и ликовне вредности.

Декор у позоришту лутака често није фиксиран. Може да оживи као лутка и заједно са њом
постане ангажован у драмском чину.
Треба да буде добро компонована позадина за лутке, без сувишних детаља. Ако је превише
разигран (шарен), постоји опасност да се лутке у њему изгубе.

Да би сценограф у позоришту лутака постигао одређени циљ представе или карактер драмског
дела (драматичност, разиграност...) користи основне елементе и принципе ликовног
изражавања и композиције: контраст боја, облика, линија, светла.

Декор може бити сликан или израђен од различитих материјала: хартија, картон, дрво, трска,
платно...

Сцена може да буде дубока (са више дубинских планова) или плитка (фронтална, у једном
плану).

КУЛИСА- Кулиса представља део сценографије у виду покретног зида.

На сцени постоје предња, задња и бочна кулиса.

На сцени треба да се налази само оно што је неопходно за успешно одвијање представе. Иза
дрвета или жбуна лутка може да се сакрије, може да седи на пању...

У дечијим вртићима обично се користе расклопиве сцене. Њихови делови су параван, сценски
отвор, преградна даска и портал. Сцена у вртићу обично има параван и крила са стране.

РЕКВИЗИТИ- Реквизити су предмети којима се служе ликови на сцени (корпица, наочаре,

књига...)

Реквизити којима се служе лутке, по правилу нису пропорционални луткама , већ се као и
делови декора праве нешто већи, како би били видљивији на сцени.

Лутке могу да користе и праве предмете из стварног живота. Може да чита праву књигу,
новине, да пије из праве чаше.

По могућности, реквизити се праве у три димензије или у ниском рељефу.

MИЗАНСЦЕНА- Mise en scène, је просторни размештај глумаца (лутака) у амбијенту, односно на

сцени током извођења представе.

Суштина мизансцена је да распоредом и кретањем глумаца (лутака) на сцени подвуче, нагласи

или објасни смисао радње.

Као и сви елементи луткарске представе и мизансцен треба да буде стилизован и усклађен са
карактером ликова и саме сценске радње.

Треба да буде јасан, без копликованих кретњи и гестова.

Зависи од изгледа саме сцене (сценског декора) и сценског простора.

Динамична мизансцена подразумева наглашено премештање глумаца/лутака, а статична

везаност глумца/лутке за стално место током трајања сцене.

ОСВЕТЉЕЊЕ- Осветљење игра важну улогу у луткарском позоришту.

Сценско осветљење има задатак:

Да осветли место збивања, лутке и предмете на сцени, да их учини видљивим за гледаоце.

Да управља пажњу публике, односно да истакне место сценског збивања у први план, док
остале делове прикрива.

Да ствара атмосферу: спокојну, свечану, немирну, тајанствену...

Да изрази време збивања: доба године или дана и временске прилике (ведро, тмурно,
невреме...)

Светлима се даје динамика и ритам сценској радњи.

Светлосним ефектима употпуњава се илузија театарске игре, повећавање и смањивање лутака

у позоришту сенки.

Потребно је одредити јачину, квалитет (боја) и правац осветљења.

Светлост не сме да буде прејака, јер вређа око и непријатна је, али ни мрак не сме да буде
толики да гледалац не види шта се дешава.

Извори светла могу да буду рефлектор, пројектор, диаскоп, графоскоп који могу додатно да
обогате сцену пројектованим сликама.

За оживљавање декора користе се и филтери у боји.

Дубина и просторност сцене постижу се осветљавањем задњег дела сцене.

У вртићу су игре са осветљењем нешто скромније. Представе се изводе најчешће на дневном

светлу.

Али и у тим условима могуће је користити бочно осветљење.

МУЗИКА- Користи се у облику сонгова, песама које певају лутке и глумци, а понекад само прати
атмосферу и догађаје на сцени.

Често се компонује оригинална музика за одређену представу.

У луткарској игри може да се користи:

као музика која се функционално уграђује у драмску радњу. Лутке певају, играју и крећу се уз
одређену музику или звучне ефекте). Песму могу да певају и сами луткари/аниматори или се
пушта снимак/матрица (инструментална или вокална музика)

као илустрација и звучна кулиса која се јавља да најави или нагласи радњу, расположење,
атмосферу. Таква музика се употребљава као елемент режије, код светлосних ефеката,
сценографије…

Музиком се прате догађаји на сцени или се дочарава одређена атмосфера, наглашава радња и
расположење.
Делује на сензибилитет најмлађих гледалаца и појачава сугестивност лутака.

У оквиру луткарске представе бирају се музичка дела која одговарају карактеру представе и
сваког лика у њој. То могу да буду класична дела, џез, савремени правци у музици, фолклорна
/етно музика. Од композитора класичних дела препоручују се композиције: Дмитрија
Шостаковича, Сергеја Прокофјева, Игора Стравинског, јер се у њиховим делима проналази оно
што одговара луткарству-хумор, гротеска, несташлук.

РЕЖИЈА- Представља уметничко руковођење у стварању јединственог и целовитог сценског,

односно позоришног извођења или играња представе.

Поступци који карактеришу рад редитеља:

избор комада (комад за позориште, причање прича и бајки, опера или балет) и могућностима
извођења.

прилагођавање текста (драматизација, адаптација)

избор типова лутака

управљање израдом лутака, сценографије и музике.

Технике позоришта лутака

• Позориште са ручним луткама

• Марионетско позориште

• Позориште сенки

• Црно позориште

• Стоно позориште

ПОЗОРИШТЕ СА РУЧНИМ ЛУТКАМА

Има широке могућности и лако је покретљиво.

Позорницу (сцену) могу да чине: оквир врата, угао собе, сто, кутија, сандук, мали параван или
позорница у слободном простору на отвореном (између два дрвета).

Неопходан услов за позорнице са ручним луткама је да глумац (аниматор) буде заклоњен.

Елементи позорнице су:

1) спољна фасада са порталом (отвором) и завесом,

2) на позорници унутра су кулисе или бленде

3) у горњем делу су суфите – или мале завесице које покривају плафон или техничка средства,

4) хоризонт (сликан или тканина у боји)

Отвор на позорници или портал може да буде различите величине

300 X 150 цм или синемаскоп-ширина пружа већу могућност за игру лутака и више декора.

На доњој ивици портала, са унутрашње стране налази се играчка полица на којој се одиграва
игра лутака и остављају реквизити.

На горњој ивици портала може да буде постављено осветљење (сијалице, рефлектори) уколико
је потребно. Рефлектори могу да буду постављени и иза бленди (кулиса) или испред портала, у
гледалишту.

ПОЗОРИШТЕ СА МАРИОНЕТАМА

Руковање марионетама одвија се изнад сцене.

Позорница има галерије (скеле иили мостове носаче) за глумце/аниматоре.

Лутка-позорница (марионетска позорница) је подигнута у односу на нагиб гледалишта.

Испред галерија за аниматоре и подијума за лутке налази се спољна фасада позорнице

(портал).

Лево и десно су бленде (кулисе) за покривање (затварање) бочних зидова

У горњем делу су суфите

Иза галерија за аниматоре налази се закривљени (рунд) или раван, обичан хоризонт.

Декор се прави у једној димензији и статичан је.

Сцена се осветљава сијалицама и рефлекторима постављеним испод галерије, а изнад лутке-

сцене.

Могуће је осветљавање и са стране (бленде) и са доње ивице.

ПОЗОРИШТЕ СЕНКИ

Позорница сенки је једноставне конструкције, оквир пресвучен белим прозрачним платном.

Подсећа на екран.

Лутке-сенке праве се од непровидне хартије, картона или штављене коже.

Људски и животињски ликови појављују се у профилу.

Фигуре могу бити обојене тако што се на урезе лепе комади обојене фолије (целофана)

Чешки уметници лутке-сенке обликују од жице и целу фигуру облепљују обојеним целофаном,
слично витражу.

Лутке су у позадини екрана на коме се пројектује само сенка фигуре.

Декор (кулисе) може да буде богат. Бојење кулиса слично је бојењу фигура.
Величина фигура зависи од удаљености лутке од платна, удаљавање-приближавање.

Текстови: са мањим бројем лица и не нарочито развијеним сижеом.

Маштовите драмске игре из света бајки, фантастична путовања, чудесни светови.

ПОЗОРИШТЕ У ЦРНОМ

Посебна техника осветљавања крије аниматоре. Светла су постављена бочно и сноп светла
осветљава само предмете.

Подијум за глумце

Стона висина позорнице (портала)

Живи глумци, лутке и предмети

Позадина позорнице је пресвучена црном мат тканином (без сјаја)

Глумци/аниматори обучени су у црне блузе од сомота или вуне са капуљачама на којима

постоје само отвори за очи, покривени црним тилом. Носе црне рукавице од материјала без
сјаја.

Принцип функционисања позоришта у црном је немогућност људског ока да опази црне

предмете на црној позадини.

Други принцип тзв. црног позоришта је коришћење УВ светла које омогућава видљивост само
флуоресцентних предмета.

Често се користи у комбинацији са плесом, мимиком и акробацијама.

Захваљујући овим комбинацијама, црни театар може да приреди незаборавне спектакле.

СТОНО или кућно ПОЗОРИШТЕ

Најједноставније и најоригиналније

Такве луткарске представе изводе се без посебног озвучења, рефлектора, електричне музике,
уз дечије инструменте и гласове, причу и песме које прате кретање лутака.

Једноставне, тек назначене кулисе, ручно прављене лутке и предмети.

Постављање читаве сцене на столу и велика слобода покрета.

Лутке: приручна средства, конструкторски материјали, пластичне чаше, картонске флаше и

друга амбалажа

Драматизација познатих бајки, басни, прича

Сликом, покретом, бојом и звуком помаже деци да активирају своје унутрашње биће, развијају
фантазију, активирају на пажњу и размишљање.

Не трају дуго и захтевају интимнију атмосферу и мањи број деце.

Типови лутака и технике луткарске анимације
• Марионете

• Ручне лутке

• Лутке на штапу-јаванке

• Бунраку

• Гигантске

• Лутке на прстима

• Лутке црног позоришта-лутке трикови

• Лутке сенке

Анима на латинском значи душа.

Анимирати лутку значи удахнути јој душу, оживети је.

Покрет је сценски елемент који оживљава неживу материју.

МАРИОНЕТЕ

Име је добила у XVI веку по статуама мале Богородице, коју су звали Марион. Имају дугу
традицију. Први облици срећу се у старом Египту, Грчкој и Риму.

У почетку су биле веома једноставне са минималним покретима, анимиране шипком-штапом

који иде од главе. Ноге и руке су биле слободне да праве слободне покрете. Само понекад су
употребљавана два до три конца за анимацију руку. Овакве лутке су сачуване на Сицилији.

Временом добија више конаца и контролник (дрвени носач), за који су привезани сви конци. У
професионалним позориштима марионете имају и по 30 конаца.

Тело марионете састоји се од: главе, трупа, руку и ногу. Основни материјал за израду је дрво.
Сви делови су са покретним зглобовима. Када је лутка обучена, треба водити рачуна да текстил
не омета њено кретање.

Други материјали за израду марионете: сунђер, плута, папир, пластика, жица...

Класична марионета има девет конаца, по два за руке, ноге, главу и рамена лутке и један конац
за леђа. Конци су повезани једним крајем за лутку, а другим за држач, контролник, којим се
лутка анимира.

• Марионета има анатомију и ликовно је најпластичнија.

• Марионете су нестварне и поетичне. Одговарају им призори из бајки, тихи унутрашњи

доживљаји, текстови лирског и епског садржаја
 • Предности:
- најближа анатомији живог бића,
- гестови су прецизни,
- креће се у свим правцима.

• Недостаци:
- има спор покрет због посредног вођења-конци,
- нема способност брзе игре у великом простору
- ограничена способност игре са реквизитом.

РУЧНА ЛУТКА

Гињол је личност позната из историје француског луткарства. Мала покретљива лутка. Састоји
се од главе и врло једноставног тела, обично без ногу, које се навлачи на руку. Уколико има
ноге, оне се пребацују преко паравана према публици

У врат лутке завлачи се кажипрст, палац у леву руку, а средњи или мали прст у луткину десну
руку.

Глава лутке израђује се од различитих материјала. Некада су главе биле од дрвета, а касније се
користио папир-маше који је био лакши за аниматоре. Глава још може бити израђена од
сунђера или пластичне масе.

Тело гињол-лутке састоји се од кошуљице која се шије од обичног платна. Преко ње долази
костим.

Руке могу да буду од сунђера, кашираног папира, тканине са испуном. Причвршћене су за део
који се навлачи на прсте (обично је ојачање од гуменог црева или картона) у рукаву кошуљице,
„рукавице“.

• Предности:
- помера се брзо и прецизно,
- неограничена могућност хоризонталних покрета,
- способност да носи реквизиту,
- делује гротескно, погодна за комедије.

• Недостаци:
- ограничен гест,
- захтева партнера на сцени,
- захтева параван.

ЛУТКА НА ШТАПУ- ЈАВАНКА

Потиче са острва Јаве (вајанг лутка ). Оригинална вајанг лутка израђена је од дрвета.

Дугачак штап пролази кроз тело и покреће главу. Руке имају зглобове у рамену, лакту, шакама
и покрећу се помоћу два штапа причвршћена за шаке.

У Европи се појављује у другом ликовном облику, а задржава технику анимације.

Данас штап који покреће главу није толико дугачак и завршава се у телу лутке где се увлачи
рука, тако да лутка добија на покретљивости.

Руке често немају више три пара зглобова. Целу руку обично сачињава комад канапа , Једино је
сачуван механизам-зглоб на дну шаке за који је причвршћена жица за анимирање.

Јавајка може да има ноге, али се онда штап носач продужава.

Тело лутке сачињава кошуљица од платна која је издужена. Води се рачуна да у њу може да се
смести рука аниматора уколико је лутка без ногу.

Преко кошуљице долази костим. Бирају се мекши материјали за горњи део. Доњи део може да
буде од грубљег материјала.

Лутке које представљају животиње у техници јаванке имају нешто сложенији систем
анимације. Постоји главни штап носач за тело лутке и помоћни штапови за главу, реп, крила...

Предности:
- анатомски и пропорционално блиска марионети,
- способност неограниченог кретања по сцени,
- прецизан гест,
- може да игра комичне и озбиљне садржаје.

Недостаци:
- у вертикалном вођењу може се користити само у техници црног позоришта.

БУНРАКУ је специфична врста луткарског позоришта пореклом из Јапана (XIX в). Позорница има
облик великог стола. Водичи лутака нису сакривени, једну лутку воде три особе. Главни
аниматор носи лутку левом руком и њоме оживљава главу која је покретљива. Може да
помера обрве, преврће очима, отвара уста, па и да помера поједине зглобове на рукама.
Десном руком води десну руку лутке. Други аниматор управља левом руком. Трећи аниматор
покреће ноге и крајеве одеће.

Специфичне врсте ручних лутака су :

• Гигантске лутке (ако се навлаче на главу онда су наглавне)

• Гротеске или лутке које могу да мењају изразе лица

• Лутке на прстима

• Лутке за црно позориште-лутке трикови

• Лутке истањених маса (папир, картон), пљоснате лутке

• Лутке силуете (сенке)

ТРИК ЛУТКЕ

• Лутке за такозвано црно позориште

 • Праве се од сунђера, жица, опруга, текстила...

• Могу да буду предмети: кишобран, торба, лонац, ципеле, ликовно обликовани и

технички опремљени

• Некада су у конструкцији лутке марионете али се не покрећу увек концима

• Имају један или више држача (за главу, за сваку руку и ногу), пресвучени у црно.

• Једну лутку некада анимирају и три глумца аниматора.

Маске
ЕТИМОЛОГИЈА: порекло, корен и основно значење речи

фр. masque, нлат. masca: образина, лице под образином, прерушена личност, стална
карактерна улога у шаљивим играма; фигуративно: привид, претварање, лукавство, човек који
жели да се прикаже друкчијим него што је

ит. maschara, арап. mashharat, тур. maskara, mashara: машкара, маскара, шала, исмевање, човек
са маском, лакрдијаш, шаљивџија

фр. mascarade, ит. mascherata: прерушавање, гомила или поворка прерушених особа

нем. Maskenball: забава на коју учесници долазе под образинама (маскама) - Милан Вујаклија,
Лексикон страних речи и израза

Маска припада свим епохама и свим временима, свим народима и њиховим културама. Готово
да нема људске заједнице која не познаје маску и прерушавање.

Маска као предмет поставља границу или линију прелаза између овостраног и оностраног
света, онога који маску носи и оног што та маска представља. То могу да буду богови,
натприродна бића, духови...

Стари народи су маску сматрали предметом еквивалентним лицу, односно, она је означавала и
лице и маску подједнако. Маскирани је постајао оно што та маска представља.

Савремена сазнања о маскама потичу из постфројдовске психологије: маска прекрива или

уобличава метафору потиснутог другог ега, понекад искренијег од оног који се представља
свакодневно. Често се користи у драма-терапији и психотерапији.

Маске могу да се разврстају према времену и месту појављивања, ликовима које приказују,
значењу које имају у поворкама (процесијама), утиску који изазивају код посматрача, пореклу
и садржају који имају у односу на религију или према уметничком изразу и ликовној представи.

Маске су временом изашле из оквира магијско религијских радњи и постале су моћна средства
за забаву али и за контролу друштва. Коришћене су у церемонијалне и практичне сврхе.
Најчешће су ношене само преко лица.

У Аустралији и Африци гигантске тотемистичке маске прекривају цело тело.

ВРСТЕ МАСКИ

• РИТУАЛНЕ

• ПОЗОРИШНЕ

• ПОСМРТНЕ

• КАЗНЕНЕ

• ФУНКЦИОНАЛНЕ (медицинске, заштитне, спортске)

• МОДНЕ

• ФИЛМСКЕ

Најстарија сачувана маска стара је 9000 година (Неолитске камене обредне маске (лица
предака), око 9000 п.н.е. Израел ).

Пракса маскирања је још старија, али нема материјалних доказа о томе, јер су маске биле од
пропадљивих материјала: дрвета или коже.

Присутне су само на палеолитским цртежима у пећинама.

РИТУАЛНЕ МАСКЕ

АФРИКА

Велико богатство разноврних маски које чине саставни део верских обреда, као преносник у
комуникацији са духовима или прецима.

Вешто резбарене маске у дрвету. Могу да буду израђене и од коже, са различитим украсима од
разнобојних перли, шкољки, влакана биљног или животињског порекла...

Традиција израде маски преноси се генерацијама. Уметник има угледан положај у друштву.

Маске често приказују животиње: тотемске заштитнике племена. Верује се да маске животиња
могу да помогну у комуникацији са духовима који живе у природи, као и да су животиње на тај
начин људима пренеле знања о обради земље.

Маске Пуну народа у Габону могу да представе идеал женске лепоте. Имају истакнуте обрве,
бадемасте очи, док белина тена представља спиритуалну лепоту.

Само мушкарци носе ове маске током ритуалног плеса.

Различитим третманом лица (облик лица, величина и изглед очију, обрва, уста, чела, браде)
различити народи представљају широк распон емоција и стања, од потпуног мира и духовне
равнотеже (полузатворене очи), понизности (ситне очи и мала уста), разборитости (издужено
лице и широко чело) и мудрости (испупчено чело) до узнемирености, опрезности, одлучности и
срџбе (исколачене очи) које красе ратничке маске.
ЛАТИНСКА АМЕРИКА

Маскама је покривано лице умрлог. Прављене су од платна, тученог бакра, злата или глине.

Ацтечка култура користи људске лобање као ратне трофеје. (Ацтечка маска од жада са лицем
краља око 1500 год.)

У постколонијалној Латинској Америци преколумбовска традиција спаја се са хришћанским

ритуалима, тако да настају синкретичке маскараде и церемоније као што су Сви свети или Дан
мртвих.

СЕВЕРНА АМЕРИКА

Богата митологија и анимистичка религија нативних група народа Северне Америке одредили
су разноврсност маски по изгледу и употреби. Израђиване су од дрвета, животињске коже,
костију и перја. коришћене су у ритуалима као персонификације одређених животиња, у
шаманистичким обредима у комуникацији са духовима, или племенским церемонијалнинм
окупљањима и прославама.

Представљале су све видове односа између људи и животиња, биљака, појава или предмета у
свакодневној употреби. (Ескимска шаманска маска за истеривање злих духова при лечењу )

У различитим културама, шамани су били исцелитељи, свештеници и видовњаци са даром

прорицања. Могу да разговарају са душама умрлих, познају језик природе и животиња.
Могућност постизања екстатичних стања одводи их у „горњи“ или „доњи“ свет где се обраћају
духовима за помоћ и заштиту.

Такозване „преображајне маске“ користили су народи крајњег севера Америке у својим

ритуалним плесовима. Споља су најчешће имале обличје животиње (животињски лик). Та
спољашња маска се отварала и откривала унутрашњи људски лик.

АЗИЈА

У Индији маскирани ликови су обично представљали божанства. Учествовали су у

традиционалним драмским играма које су представљале легендарне јунаке и догађаје из
епова Махабхарата и Рамајана.

Земље под јаким културним утицајем Индије (Камбоџа, Бурма, Тајланд) у комбинацији са
локалним митовима развиле су своје каррактеристичне образине.

На овим маскама је све било преувеличано и пренаглашено до гротеске. Исту естетику делиле
су са маскеронима који су украшавали фасаде будистичких и хинду храмова.

Ова лица су била намењена одбрани од злих сила и биле су поветзане са заштитницима у виду
животиња, предака или богова. (Рангда, балинежанска маска краљице Леиака, злих
„чаробњака“, Богиња Кали, демон)

Баронг, краљ „добрих духова“, противник вештице-удовице Рангде - У церемонијалном Баронг

плесу одиграва се борба између добра и зла
КИНА

Претпоставља се да своје порекло имају у древним религијским церемонијама. Обједињавају

симболе и митове шаманизма и будизма. Коришћене су у ритуалима и фолклорним драмама у
част богова и као заштита од злих духова.

Нуо драма, или Нуо опера је традиционална игра, егзорцистички ритуал за терње болести, злих
сила и ђавола.

ЕВРОПА

Маске су део локалних народних обичаја и прослава. Најчешће представљају духове природе.

Хришћанство је преузело и преобликовале одређене обичаје и дало им ново значење. Богиње

и богови старог света су демонизовани и сада доживљавани и виђени као нечастиве силе и
ђаволи.

Многи ликови и карактери представљају супротстављене категорије:

• лепо је изједначено са добрим

• ружно и гротескно је припадало животињском свету.

• Чест тип је Луда који је сматран синтезом два супротна карактера, лепоте и зла.

Најстарије маске Европе забележене су на пећинским сликама Човек са главом животиње

повезиван је са шаманистичким ритуалима и праксом ловачког друштва.

Маске су често део карневала везаних за почетак године. Разна чудовишта и бића из дивљине
појављују се уз велику буку како би отерали мрак и таму зимског периода и призвали светлост
новог рађања у пролеће.

Време карневала (итал. carnevale, лат. carne vale „збогом месо“) месојеђе или покладе обухвата
период од Божића па до почетка ускршњег поста, означава време када је свему „људском“
дозвољено да се слободно појави у слављењу живота и необузданости. (Коледарске маске;
Куренти, Словенија; Кукери, Бугарска)

ПОЗОРИШНЕ МАСКЕ

СТАРА ГРЧКА

Маска (гр. prosopon лице) чинила је саставни део ритуала у част бога Диониса у Атини

Трагедија, комедија и сатира чиниле су три основне врсте (жанра) античке драме. Трагичне
маске носиле су изразе бола и патње, док су комичне маске имале насмејана, скоро искежена
лица.

Само је мушкарцима било дозвољено да буду на сцени. Када су играли женске улоге носили су
посебне додатке за груди и стомак, што је помагало у обликовању женске фигуре.
(Простернеда (додатак за груди) и прогастреда (стомак))
У великим позориштима на отвореном, какво је било Дионисово позориште у Атини, карактери
су били ближи и видљивији публици, јер су маске имале изражене и пренаглашене црте лица и
изразе.

Разноврсне маске, које су имале јасно дефинисане карактеристике пола, година или социјалног
статуса, омогућавале су да се један глумац појави на сцени више пута у различитим улогама.

Маске грчког хора (хомогена група извођача која је унисоно коментарисала догађаје на сцени)
стварале су осећај јединства и једнообразности, представљајући неиндивидуализовану
вишегласну персону, један организам и тако наглашавале, заједничким реакцијама одређене
карактере и ликове у представи и њихове међусобне односе у читавој драми.

ЈАПАН

Јапанске маске су део старе, префињене и високо стилизоване позоришне традиције која има
своје митолошке корене. Носили су их искључиво мушкарци током дугих церемонија. Nō маске
представљају богове, људе, ђаволе, лудаке. Променом положаја главе, мења се израз на лицу
маске У савременом Кабуки театру, радња је заснована на традицији, али су маске замењене
осликаним лицима.

СРЕДЊИ ВЕК

Маске су употребљаване у представама са сценама из Старог и Новог завета, у такозваним

мистеријама (тајнама) или миракулима (чудима). Маске ђавола, демона, змајева,
персонификације седам смртних грехова...

РЕНЕСАНСА

У овом периоду маске и маскирање постају саставни део дворских забава , балетских и
драмских представа са профаним садржајем.

У Италији настаје посебан жанр, Commedia dell' Arte, као најранији облик професионалног
театра. Представе су извођене као импровизовани перформанси или према утврђеном
сценарију. Глумци су били под маскама и костимирани. Имала је утврђене карактере и типове
попут ликова у римским комедијама. Женске улоге тумачиле су жене.

Ликове су чинили: лакоми старац Pantalone, Pulcinella, Љубавници (Innamorati), официр

(Capitano), доктор (Dottore), лукави слуга, лупеж (Zanni), Arlecchino, Colombina...

ВЕНЕЦИЈАНСКИ КАРНЕВАЛ

Карневал у Венецији има дугу историју. Започео је у дванаестом веку као прослава на главном
градском тргу Светог Марка у част победе Млетачке републике над Аквилејском бискупијом.
Добија службено обележје у доба ренесансе, а у XVII веку постаје препознатљив барокни
фестивал.

Маске су скоро од самог почетка саставни део овог карневала. По неким тумачењима , маска
је била идеалан начин да се превазиђу класне разлике, како би се сакрио идентитет и
друштвени статус.
Пред крај Млетачке републике било је забрањено свакодневно ношење маски и огранинчено
је на три месеца између Божића и Ускрса. Најчешће маске су били ликови из Commedie
dell’Arte (Arlecchino, Brighella, Colombina, Pulcinella...) али и други типови: пекар, рибар,
астролог, ловац...

Маске су израђиване од коже или папир-машеа. Данас се праве и гипсани одливци са златним
листићима и украсима од кристала и перја. Најпознатије венецијанске маске су још и: bauta,
moretta, larva (volto), Medico della peste

ПОСМРТНЕ МАСКЕ

Погребне маске служиле су да покрију лице умрлог и дају му свечан изглед вечног и
непропадљивог лика у потпуном миру. Посмртна маска је отисак лица умрлог изведен у воску
или гипсу.

Најпознатија пракса сахрањивања са погребном маском била је у употреби у старом Египту.

Тутанкамонова маска (XIV в.п.н.е) је била идеализована представа умрлог изведена у злату са
инкрустацијама од обојеног стакла и драгог камења. На раменима и леђима била је исписана
клетва (бајалица, чаролија) која је имала заштитну улогу.

Из ране хеленске односно микенске цивилизације позната је такозвана Агамемнонова маска

(XVI в.п.н.е.). Пронађена је у гробници у Микени (такозваној Атрејевој ризници). Приписана је
легендарном грчком хероју Агамемнону, сину микенског краља Атреја, који је повео чувени
Тројански рат. Веровало се да овакве маске поседују душу умрлог и чувају је од злих духова на
путу у загробни живот.

У старом Риму негован је култ предака. Римска портретна скулптура је свој веризам дуговала и
пракси одливања воштаног отиска који је узиман директно са лица. Ликови су касније извођени
у чврстом материјалу (камен, метал).

У средњем веку израђиване су праве посмртне маске у воску или гипсу. Нису биле укључене у
обред сахрањивања, али су биле део погребних церемонија (ношене су у процесији) да би
касније биле чуване као мемента у музејима, универзитетима или библиотекама.

То више нису били само ликови предака, кућни лари (кућни богови или духови преминулих)
или владари и племство, већ знамените личности: филозофи, писци, песници, научници,
композитори...

У форензици, узимани су отисци Н.Н. лица, како би очували лик због касније идентификације.

Тутанкамонова маска, Агамемнонова маска, Данте Алигијери, Лудвиг ван Бетовен, Никола
Тесла

САВРЕМЕНЕ МАСКЕ савремено позориште

Авангардни уметници двадесетог века: надреалисти, дадаисти, Баухаус покрет

експериментишу са позоришним формама и у свом раду у самом театру често користе маске и
лутке.
Многи позоришни ствараоци окрећу се оријенталном театру и commedii dell’arte, бежећи од
натурализма.

Жак Лекок, инструктор глуме и мимичар увео је такозвану неутралну маску на почетном ступњу
тренинга глумца. Маска и сам глумац пролазе кроз различите фазе раста, усложњавања
карактера, преко стадијума ларве, затим експресивне маске, комичне маске (comedia dell’arte),
полумаске до најмање маске, црвеног кловновског носа, у тражењу сопственог израза и
глумачке фантазије.

Савремени театар користи искуства прошлости. Традиционалне позоришне форме спаја са

новим могућностима и потребама, лутке и маске са новим аудио визуелним формама.

Оскар Шлемер, Баухаус маске; Жак Лекок, неутрална маска; Жак Лекок, ларвалне маске

Казнене маске, Средњовековна маска срама, Спортске, Медицинске маске, Маска за

кисеоник, Заштитне маске (Visard, маска коју су у XVI веку носиле племкиње како би се
заштитиле од сунца, Гас маска, Визир, Маска за заваривање)

Маске сакривају и штите идентитет особе која је носи. Балаклава (скијашка маска) или
фантомка покрива целу главу осим очију и уста. Британски војници су је користили као заштиту
од зиме у Кримском рату). Користе је мотоциклисти, планинари, скијаши а често и починиоци
криминалних дела. Мараме или бандане користе се често у протестима . Припадници групе
Анонимус из антивладиног покрета Окупирајмо Волстрит, носе препознатљиве маске са ликом
Гаја Фокса, завереника из XVII века, по узору на главног јунака из стрипа V for Vendetta, Дејвида
Лојда. Иконичне конусне кукуљице расистичке организације Кју Клукс Клана, у себи су
сажимале идеју о сакривању идентитета и застрашивању црначког становништва.

МОДНЕ МАСКЕ

Модна индустрија и савремени дизајн, као и савремена уметност користе значење маскираног
и саме маске као и њену декоративност у изношењу сопствене идеје. Поједине музичке групе
заснивају свој идентитет на употреби маске и маскирању. У Мексику и Јапану постоје
специфичне рвачке маске.

Björk, Kiss, Мексичка музичка група са рвачким маскама, Slipknot, Филмске маске

Позоришна уметност и деца

Ликови позоришних представа за децу су поједностављени, блиски дечијем начину
разумевања и тумачења света. Преко њих усвајају одређене вредности и начин понашања.

Позоришна уметност код деце развија машту и стваралаштво, пажњу, мишљење и говор,
смисао за лепо и естетски доживљај.

Драмско стваралаштво је блиско дечијим симболичним играма. Игре имитације стварности

која их окружује или замишљање збивања, ситуација и ликова представља део свакодневне
дечије комуникације.

Симболичке игре на почетку дечијег драмског стваралаштва

Драмско стваралаштво има корене у дечијим симболичким играма (режисерске игре, игре
улога са сижеом), као и играма позоришта. Карактерише их имитација онога што виде и
доживљавају у свету око себе, разним делима уметности или замишљених збивања и
ситуација. Имитација представља симболичку прераду онога што се представља уз коришћење
фантазије и имагинације на креативан начин.

Режисерске игре су елементарни облик симболичких игара.

• Њих карактерише замишљена ситуација. Дете испољава своју машту, смишља садржај
игре и одређује учеснике. Играчке и други предмети из окружења добијају нове улоге.
Дете само осмишљава сценарио по коме се игра одвија. Представља се неки догађај у
коме је само дете учествовало, понавља се садржај из књиге или филма. Представљају
спој доживњеног, стварног и измишљеног.

• У говору се користе разна изражајна средства у представљању различитих

ликова(промена интонације, ритам, јачина гласа, емоционална обојеност,
ономатопеја...)

• Мала деца (1-2 год) још увек не могу да одвоје радњу од предмета са којим су је
усвојила или одговарајуће ситуације. У даљем развоју преносе усвојене радње са
једним предметом на друге (осим лутке, хране животиње и друге играчке).

• Даља етапа генерализације радње у одвајању радње од предмета ситуација се

опонаша без присуства самог предмета (лутка се купа у замишљеној води). Предмети се
користе као замена за друге, недостајуће предмет (дрвена коцка постаје сапун)

• У трећој години живота заменици предмета добијају своја имена и више немају
никакве сличности са самим предмето.

• Осим руковања предметима појављују се и улоге у којима се ти предмети користе и

које имају одређени садржај (купање, храњење, пресвлачење, успављивање). Садржај
игара се усложњава (бајке, приче, филм) . Потребно је створити повољне услове за
развој оваквих игара.

• У вртићима постоји за то одвојени простор за индивидуалну и заједничку игру или

„кутак за опуштање“. То може да буде и једноставно простор испод стола, покривен
чаршавом или дечије кућице у екстеријеру.

• У циљу подстицања оваквих стваралачких игара треба у простор уносити нове,

занимљиве „играчке“ и водити разговоре о ономе што је дете доживело, чуло или
видело.

Игре улога са сижеом или игре маште, илузије или фикције преносе децу у замишљену
ситуацију.

• У развијеном облику, поред замишљене ситуације која може да се одвија сасвим

слободно без унапред одређеног циља и без правила, увод играње улога и одређени
сиже (садржај) а дете се понаша у складу са правилима одређеним улогом коју има у
 игри. Дете преузима у својој машти улогу одраслог и игра је у средини коју је посебно
прилагодило за ту игру.

• Утиске из спољашњег света у току игре дете прерађује и преображава у зависности од

сопствених потреба и склоности, стварајући једну нову, симболички конструисану
стварност, које најбоље описују дечији изрази „изистински“ и „кобајаги“.

• У почетку се деца задовољавају пуким подражавањем онога што најпре уоче, а то су

спољашње карактеристике одређених појава и ствари. У дањем развоју уочава се и
боље разумевање људских радњи и међусобних односа.

• Код нешто старије деце долазе до изражаја односи међу личностима, који се
представљају путем говора, мимике и гестова. Све више се у комуникацији користи
говор, тако да се развија дијалог у коме се понављају читаве фразе које могу да се чују у
свакодневној комуникацији.

• Деца се уживљавају у улоге које су им блиске или које су „друштвено прихватљиве“,

одбијају непопуларне улоге, улоге непријатеља или „злих“ јунака.

• Од индивидуалне игре или игре у паровима прелази се на колективне игре, чији су

садржаји делимично доживљени, а делимично измишљени, улоге подељене а радња
има сложену и заокружену фабулу.

• Играње игара уводи у играње друштвених улога. Уношењем елемената драмске

уметности обогаћују се у садржају, али и у облицима изражавања (интонација, мимика,
гест, поза и начин кретања).

• Деца припремају и сцену за извођење ове игре, користе и одређене реквизите или
музику, што је добар увод у сложенији облик дечијег драмског стваралаштва-игру
позоришта.

Игре позоришта

Игре позоришта подразумевају играње улога према књижевним текстовима (прича, песма,
рецитал...) или посебних драмских текстова за дечије позориште. Такве игре имају готов сиже,
тако да је понашање деце-глумаца у великој мери одређено текстом који се изводи.

Текст може да представља само оквир који дозвољава слободну стваралачку игру. Деца могу
да уводе нове личности, да скраћују или да проширују текст. У њему се јављају и друге врсте
стваралаштва осим говорног (плес, музика)

Игре позоришта развијају код деце љубав према књизи и извођачким уметностима
(позориште, балет, опера)

Стваралаштво детета се у оваквим играма огледа у верном представљању личности коју игра.
Потребно је разумети каква је сама личност, какви су мотиви њеног понашања, каква су њена
осећања. Деца треба у својој машти да представе јунака приче, његова преживљавања и
конкретне ситуације у којима се налази.
Деца упознају основне карактеристике позоришне игре, организацију, начин извођења

У играма дечијег луткарског позоришта, деца наступају као водитељи лутака које су
направљене за ту сврху.

У луткарски начин комуницирања деца се уводе постепено, од најранијег узраста. Погодне су

лутке које ступају у дијалог са децом, говоре стихове или постављају питања. У почетку лутка се
појављује пред малим бројем деце, онда разговара са њима о неком догађају. Следи дијалог
две лутке који у почетку води васпитач. Лутка долази у руке детета, оно кроз њу говори.
Разговор се понавља пред публиком (другом децом). Уводи се драмски текст, кратка прича
или песма.

Старија предшколска деца радо припремају представе са жељом да их представе млађој деци
или родитељима. Обављају све припремне радње, од поделе улога и увежбавања текста, до
израде декора, костима, лутака и реквизита. Потребно је прибавити и чувати документацију о
самој представи (фотографије и видео запис) и представити у виду изложбе или пројекције,

Активности за увођење деце у драмско стваралаштво

Ствари из маште

• Дете преображава задати предмет (штап, лопта, уже, камен, марама...) уз помоћ маште
у неки други предмет (авион, животиња, брод...)

Десило се...

• Васпитач на почетку описује једну варијанту неког догађаја

• Деца у групама нуде своје верзије предложеног заплета и разрешења.

Пантомима

• Радња се врши без реквизита који је замишљен.

• Дете добија задатак да „сече маказама“, да „црта“, „пије“ итд.

Ликови,костими, маске

• У овим играма деца замишљају себе као одрасле, замишљају различита занимања,
бића која би хтела да буду (ванземаљац, чудна животиња, биљка, лик из бајке или
филма...)

• Деца праве костиме и маске које могу да их претворе у замишљена бића и особе.

• Играју епизоде из неког виђеног позоришног комада, приче, бајке...

• Могу да играју игре препознавања и погађања.

ЛУТКЕ У ДЕЧЈИМ ВРТИЋИМА

Сценска лутка у вртићу покреће дечији мисаони, емоционални и свет маште. Омогућава детету
да речима изрази свој богат и сложен интимни доживљај. Лутка је замена и дупликат живог
бића којим дете у игри манипулише по својој жељи и са којом остварује блиску комуникацију.

У ликовном и функционалном погледу лутке намењене дечијој игри треба да поштују основне
захтеве сценске лутке.

Сведене су на симбол а не на верну имитацију живог лика. У ликовном погледу лутка је

стилизована, поетична, јасно представља одређен карактер. Не треба да буду претешке и
превелике, већ прилагођене дечијем узрасту и лако покретљиве.

Осим специјално израђених лутака од текстила, папир-машеа или пластичне масе, функцију
сценске лутке може да испуњава и природан облик (плодови биљака) или готов предмет
(мараме, четке, кутије...) којем се додаје пар ликовних елемената како би добили карактер
одређеног лика у драмској игри.

Погодни типови лутака за игру деце:

• Лутке на штапу

• Гињол

• Лутке сенке

• Пљоснате лутке

• Лутке на прстима

• Једноставније марионете

Педагошка вредност дечије игре са сценском лутком

У симболичној игри са лутком дете преноси у замишљени план своје сазнајно и емотивно
искуство. У том замишљеном простору дете може своје искуство да трансформише, обнавља,
преуређује. Може да мења реалност по својој вољи. Игра у овом случају није чиста имитација
већ интерпретација стварности.

Игра постаје стваралачка активност. Помаже детету да прихвати и овлада светом који га
окружује. Дете почиње да изграђује себе и свој унутрашњи свет. Оваква игра је јединствен чин
у коме су ангажовани зачеци функционисања људске свести: памћење, замишљање,
сазнавање, сањарење...) као и икомплекснијих структура (машта, мишљење).

По свом карактеру игре са сценским луткама су говорне игре. Дете се служи језичким
симболимакао средством изражавања мисли и осећања.

Деца млађе предшколске групе

У игри са лутком доминира моторичка компонента. Дете живо манипулише сценском лутком.
Дете је задовољно што је има у руци, истражује њена физичка својства (преврће је, опипава,
растеже...)
Мишљење није конкретизовано. Изражава се кратким реченицама. Доминирају покрети,
мимика и гест. Говор је често нејасан. Игре су несталне, краткотрајне и ретко кад целовите
садржине.

Деца старије предшколске групе

Смањује се моторичка активност у игри са лутком. Лутка постаје намењена стваралачком

сценском изразу. Анимација лутке постаје осмишљена. Дужи монолошки и дијалошки говор
детета који је логички повезан. Креирање садржаја игре укључује богатије искуство. Теме су
разноврсније.

Постаје огледало стваралачких потенцијала самог детета, његове стваралачке маште, језичких
могућности, емоционалног изражавања, естетског осећаја у процесу креирања нових
оригиналних целина (звук, реч, покрет, слика, значење).

Игре са сценском лутком могу да допринесу емотивном растерећењу детета и пружају увид у
конфликтне ситуације које треба да превазиђе. Игра помаже у социјализацији деце и утиче на
развој позитивних црта личности.

Васпитач заједно са децом може да постави оквир игре у којем се деца обавезују да брину
једни о другима, да успостављају међусобну комуникацију и да сарађују у игри, да своје
индивидуално задовољство и радост у игри поделе са другима. У слободној драмској игри дете
открива ритам имелодију језика, његову поетску димензију.

Дидактичко позориште – популарно међу педагозима и наставницима; васпитно-образовна

улога позоришта за увођење деце у културу; развија код деце жељене моралне квалитете.

Спознајно позориште - приказује свет и законе којима се наш свет руководи; осамостаљује дете
за активно уобличавање властите слике света.

Партнерско позориште – позоришни уметник се јавља као равноправни саговорник детета.

Поштовање дететових индивидуалних склоности, његових питања и судова. (Хенрик Јурковски)
Дете у игри са сценском лутком своје искуство и емоције преноси на замишљен план.

Драмске игре доприносе развоју говора, подстичу језичку креативност, утичу на функције
говора (склад реченице, висина гласа, темпо говора). Развијају способност доживљавања
лепоте поетске речи. Оспособљава децу за целовито, логично, уобличено приповедање и бољу
дијалошку размену, развија смисао за хумор.

Поред дидактичке функције коју драмско дело за децу готово увек садржи, важна је и естетска
функција, а дидактички елементи не смеју ићи на штету естетских. Развити код деце смисао за
лепо, примарни је циљ драмских игара и игара са сценском лутком у вртићу.

МЕТОДИЧКА УПУТСТВА ЗА ВОЂЕЊЕ СЦЕНСКЕ ИГРЕ СА ЛУТКАМА

Игре са сценским луткама у вртићу најчешће су спонтане, слободне и стваралачке игре свих
учесника. Могу да се организују као играње драматизованих уметничких текстова или као
дидактичке игре и импровизације.
Стваралачке игре могу да буду потпуно слободне када се деца самоиницијативно и самостално
одлучују за луткарску игруи реализују своје сижее, или могу да буду мотивисане и вођене од
стране самих васпитача.

Васпитач треба да створи услове за игру деце. Треба да негује, развија и подстиче стваралачке
игре, да подржава спонтаност, оригиналност, радозналост, флексибилност, отвореност према
искуству и богат контакт са стварношћу. Смишљеним педагошким радом пружа деци
доживљаје и искуства, као и знања из природног и друштвеног окружења. Мотивише децу на
говорне игре, рекреирање виђеног и доживљеног кроз игре са луткама уз музику или песму.

У млађој групи деце, васпитач је чешће њихов саиграч . Може да сугерише тему или форму
игре, али се не упушта до краја у садржај дечије игре. Не треба да прекида реализацију дечије
замисли.

Треба да помогне детету у развијању самосталности при одлучивању, да води своју игру и да
проналази своје унутрашње садржаје.

Васпитач не треба да очекује од деце да формирају садржај игре према свом унапред задатом
моделу или по моделима које стварају изразито креативна деца, већ према индивидуалним
способностима деце. Треба да прихвати игру као одраз тренутних могућности сваког детета, да
буде пажљив посматрач али и да мотивише и подстиче њихово изражавање.

Подстицаји за стваралачке игре са сценским луткама могу да проистичу из ликовних активности

(израда сценских лутака, реквизита, сцене), након гледања или читања уметничких дела
(сликовнице, позоришне представе, књижевна дела, ТВ емисије, изложбе...) или саме теме
могу да се формирају на основу знања и искустава из природног или друштвеног окружења

Луткарске игре у вртићу користе се у свим васпитно-образовним активностима (почетни

математички појмови, познавање околине) а најчешће се користе у подручју језика и говорног
стваралачког изражавања.

Оновне форме игара које изводи васпитач са сценским луткама јесу: луткарска импровизација,
луткарска представа, луткарска драматизација и адаптација уметничких текстова.

Игре васпитача са лутком имају велики значај у васпитавању деце. Луткарска игре у себи
обједињује различите врсте уметности (ликовну уметност, глуму, књижевност, музику), делује
на различита чила и извор је богатих естетских доживљаја.

Кроз драмску радњу, садржај неке приче делује снажно и уверљиво. Често садрже моралне
вредностикоје позитивно утичу на развој позитивних црта личности: доброта, истинољубивост,
праведност, пријатељство, храброст...

Васпитач може да користи различите типове лутака, у зависности од своје вештине. Може да
користи и сложеније типове лутака: сложеније марионете, гигантске (наглавне)... Због
једноставности, најчешће се користи гињол-лутка. Она је брза и врло покретна. Има велики
регистар изражајних могућности. Може да изрази нека основна расположења.

Сценски простор за гиљол-лутку сасвим је једноставан. Може да буде покретна позорница

састављена од неколико лаких паравана.
ЛУТКАРСКЕ ИМПРОВИЗАЦИЈЕ ВАСПИТАЧА

Основна форма луткарских игара које васпитач изводи у вртићу са децом.

Креативне могућности васпитача имају одлучујућу улогу.

Луткарска импровизација треба да одише оригиналношћу, без превелике сентименталности,

понављања и стереотипа. Да по својој наивности подсећа на дечију игру. Да буде луткарски
функционална и говорно јасна и чиста. Без грубих сукоба лутака. Да се у свом изразу креће од
чистог лиризма до пуног хумора.

ФОРМЕ ЛУТКАРСКЕ ИМПРОВИЗАЦИЈЕ: монолог, дијалог, плес, пантомима

Луткарске импровизације могу да послуже у свакодневном раду са децом у васпитно-

образовним процесима (навикавање на боравак у вртићу, разрешавање конфликата, усвајање
хигијенских навика, успављивање..).

Лутка коју води васпитач понекад има јачи утицај на дете од самог васпитача. Деца могу да
измисле име свог свакодневног пратиоца у игри, омиљене лутке. То може да буде лик из
омиљене приче.

Пајац Весељко је раније био веома присутан у раду васпитача. Олакшава комуникацију са
целом васпитном групом, започиње активност, шали се. Деца га прихватају као нову личност у
групи. Добар у раду са стидљивом децом.

Смешко и Плачко- Лутка на којој су са супротних страна насликани срећно и тужно лице.
Обртањем лутке постиже се ефекат изненађења.

ИЗБОР ТЕКСТОВА ЗА ЛУТКАРСКО ПОЗОРИШТЕ, луткарско позориште, драматизација и

адаптација

Васпитач треба да зна да изабере квалитетан уметнички текст погодан за драматизацију и

сценску илустрацију сходно узрасту деце. Постоје посебни драмски текстови за позориште
лутака. Текст може да креитра и сам васпитач, вођен неким догађајем из живота који би
побудио дечју пажњу.

Уколико се ради о драматизацији уметничког текста: текст треба да има једноставан садржај,
сценичну радњу и драматичност.

Погодни су краћи текстови са мање лица и са јасном и концизном фабулом. Који су погодни за
преношење у драмски облик динамичног и живог дијалога. Избор текста може да се обави и
према типу лутке која се користи. За игре са луткама сенкама погодни су драматуршки
једноставни текстови: басна, кратка прича, сценска илустрација песме).

Драматуршком обрадом поезије и поетских и прозних дела васпитачи стварају мале луткарске
минијатуре које су погодне за свечаности у вртићу (новогодишња приредба, прославе)

Луткарске представе су најпогодније за приказивање фантастике и бајки. Бајке су драматичне.

У њима се дешава борба између добра и зла, правде и неправде. Пружају наду у повољан
исход сваког труда и напора, јачају самопоуздање и веру. Помажу детету да разуме и разврста
сложеност својих осећања кроз уживљавање и идентификацију са ликовима. Не негирају
постијање зла, иако добро увек на крају побеђује.

Дечија поезија нуди мноштво песама које су погодне за драмско приказивање.Песме су

наративне и тиме погодне за причање приче.

ПРИПРЕМАЊE ЛУТКАРСКЕ ПРЕДСТАВЕ

Приликом припреме луткарске представе за децу васпитач је истовремено: редитељ,

сценариста, сценограф, глумац, креатор лутака и њихов аниматор.

У односу на изабрани текст, одређују се остали елементи представе: лутке, костими, декор,
реквизите, осветљење, крертање глумаца и лутака на сцени. За сваку улогу потребно је
одредити каквим гласом се изговара текст. Важно је да говор буде разумљив и разговетан.

Заједнички рад васпитача и деце на припреми луткарске представе је од непроцењивог

значаја.

Након избора текста или адаптације, односно прилагођавања текста самој представи,
подељених улога,изводе се најпре говорне пробе. Упоредо са радом на тексту тече израда или
адаптација постојећих лутака. Припрема се и декор за постављање мизансцена, односно
утврђује се кретање лутке на сцени. На сцену се излази када је текст усвојен и онда се приступа
раду са луткама, анимацији. Након генералне пробе, представа се изводи пред публиком.

Припрема деце за позоришну представу и поступци после представе

Позив на узбудљив и несвакидашњи догађај. Ствара се осећај радосног ишчекивања лепог и

занимљивог доживљаја. Тумачење непознатих речи и ситуација.

Први разговор о гледаној представи обично се врши непосредно после ње. Реконструкција
тока представе и запажање појединости. Демонстрација покрета неких јунака и игра
пантомиме.

Импровизација текста и разумевање порука повезаних са искуствима саме деце. Репродукција

појединих сцена у слици или цртежу.

Пажња млађе деце је нестабилна. Погодни су краћи позоришни комади са мање ликова (2-3).
Треба избегавати апстрактан говор. Трајање представе је до 20 мин. Представе за старију децу
могу да трају око 30 мин. И могу да имају и већи број ликова (4-5).

Дечија игра

У игри луткарског позоришта могу да послуже и обичне играчке Потребно је имати кутак са
луткама (ручне лутке, лутке на штапу, марионете) и малу лутка-сцену. Импровизовање
позорнице од столица или картонских кутија. Добро је да деца сама учествују у изради својих
лутака.

Могу да се користе свакодневни предмети у изради лке: варјаче, метле, амбалажа, четке,
чарапе, папир, вуна...
Треба их подстицати да сама проналазе тема за извођење. Овакве врсте игара су добре за
подстицање маште и комуникације.

Позориште сенки и једноставно стоно позориште су захвалне форме за извођење, причање

прича и свакодневне дечије игре.

Испитна питања

1. Ште је луткарство?
2. Појам лутке
3. Историја луткарства
4. Египат
5. Луткарско позориште у Индији
6. Индонежанске лутке
7. Кинеско позориште
8. Типови јапанских лутака
9. Античке лутке, стара Грчка и Рим
10. Позориште Карађоз
11. Луткарско позориште у средњем веку
12. Commedia dell'аrte
13. Популарна лутка француског позоришта
14. Луткарство у Енглеској
15. Традиционално луткарство у Немачкој
16. Русија
17. Позориште на подручју Балкан
18. Савремено луткарство
19. Типови лутака – марионета, материјали и технике анимације
20. Типови лутака ‒ ручна лутка - гињол, материјали и технике анимације
21. Типови лутака ‒ ручна лутка – лутке од шаке и прстију, лутке на прстима
22. Типови лутака ‒ лутке на штапу, материјали и технике анимације
23. Типови лутака ‒бунраку
24. Типови лутака ‒ гран-гињол (гигантске лутке, материјали и технике анимације
25. Типови лутака ‒ лутке црног позоришта (трик-лутке), материјали и технике
анимације
26. Типови лутака ‒ пљоснате лутке и лутке сенке, материјали и технике анимације
27. Техника позоришта са ручним луткама
28. Марионетско позориште
29. Позориште сенки
30. Позорница позоришта у црном
31. Стоно позориште
32. Појам маске и маскирања
33. Врсте маски (ритуалне, позоришне, посмртне, казнене, функционалне, модне,
филмске)
34. Карневалске маске
35. Позоришна уметност у дечијем узрасту
 36. Симболичке игре
37. Режисерске симболичке игре
38. Игре улога са сижеом
39. Игре позоришта
40. Активности за увођење деце у драмско стваралаштво
41. Лутке у дечијим вртићима
42. Педагошка вредност дечије игре са сценском лутком
43. Методичка упутства за вођење сценске игре са луткама
44. Луткарске импровизације васпитача
45. Драматизација и адаптација текста за луткарску игру
46. Припремање позоришне представе
47. Деца у позоришту (лутака)
48. Ликовно естетски захтеви у обликовању сценске лутке
49. Основни принципи луткарске анимације
50. Луткарски текст и луткарска драматургија
51. Сценски говор лутке
52. Сценографија у луткарској игри
53. Луткарски простор и основни принципи мизансцене
54. Сценска реквизита
55. Позоришно светло
56. Музика у луткарском позоришту
57. Улога редитеља у позоришту лутака

Лутка је најстарији двојник детета, те је у том односу садржано и детињство човечанства.

Праисторијско доба и сва немоћ пред силама природе и космоса, малог уплашеног човека
натерало је да ствара лутке, којима је давао магичне моћи. Фантастична, фанатична, магична
вера у лутку штитила је човека у борби за опстанак. Лутке су спашавале животe, градове,
љубави, људе. Браниле човечанство, критиковале и училе. Људска историја има свој израз кроз
лутке и луткарство. Нема тачног податка када је први пут заиграла лутка. Вероватно је то била
жива покретна сенка на зиду пећине, крај ватре нашег далеког претка. Људи су се трудили да
прилагоде себи све што их је окруживало и не само да су припитомљавали дивље животиње,
већ су освајали и дивље просторе. Умилостивити невидљиве силе зла, божанства и остала
тајанствена бића, одувек је био императив. Стварали су божанске и животињске двојнике у
облику лутaкa и давали им различита магијска својства. Људи тога доба покушавали су да
магијским луткама победе свој страх, сурову усамљеност и неизвесност, као и да појачају,
умноже своје одбрамбене моћи у тим неистраженим просторима. Лутке су постајале заштита
човека, свети објекти, моћни фетиши, централни и главни носиоци значења разних култова.

Дакле, лутка је у прошлости била много више од предмета. Била је изузетно значајна и
ближа човеку чак и од самог човека. Она је стајала између бога и човека, као биће које повезује
светове, супротности, земљу и небо, реално и надреално. „Лутке и маске су поседовале
специјалну магичну моћ која је омогућавала владавину над одређеним групама људи. (...)
Лутка је улазила у различите ритуале, и нико од оних који су је користили није ни
претпостављао њен будући позоришни карактер. Како се чини, међу најранијим ритуалима
значајно место је заузимао ритуал реконструкције чина стварања света. Одмах иза њега битно
место је заузимао ритуал везан за само стварање света, рођење човека и његову смрт.“

Најстарије лутке прављене су од дрвета (дрвених перли, нанизаних на конац).Оне су

пронађене у египатским гробницама, а њихова старост је преко 4000 година. На далеком
истоку Азије почива богата историја луткарства. По предањима, колевка луткарства је Индија, а
одатле су лутку Персијанци пренели у Грчку, па у Рим. Римски војници су је приликом војних
похода преносили широм Европе. У храмовима су настале античке лутке, а средњовековне у
црквама. Брзо су изгубиле религијски значај и изашле на тргове, где су и постале део народа.
Свака држава има свог традиционалног луткарског јунака. Традиционални јунаци луткарске
позорнице из римског периода и ликови попут Мандука (Manducus) и Бука (Bucco ), остају врло
слични током векова, представљајући vox populi, критички одговор на ситуацију у друштву.
Имали су захвалну публику која их је подржавала и волела њихове импровизације на
савремене проблеме у непосредној околини. Због свог позива на побуну, оштрих , критичких
ставова и превратничких побуда, често су били прогоњени од власти.

У Индији налазимо трагове луткарских представа у служби верских ритуала већ у XI веку
пре нове ере. Сутрадхара је њихов назив и значио је „човек који вуче конце“. Поред
религиозног позоришта настаје и народно, популарно позориште лутака, чији је главни јунак
Видушак. Најчешће коришћена лутка у Индији је марионета, а она је била и врло
модификована, у зависности од дела земље у којем се користила. Видушак је главни јунак
луткарских забава у Индији. Он је браман, патуљастог раста, који је спреман да се побије,
забави, одговори и постави непријатна питања. Тај иронични, ћелави, грбави и похотни јунак
сматра се праоцем свих каснијих националних луткарских јунака разних земаља, из разних
периода.

Марионете Ориса биле су врло популарне. Прављене од дрвета, главе лутака су биле
непропорционалне, а одело сари (традиционална индијска ношња) слободно је клизило низ
тело лутака, од којих су неке имале ноге, а неке су прављене без њих. Луткарске глумачке
трупе сачињавале су породице. За представе нису наплаћиване улазнице, већ се сакупљао
добровољни прилог. Марионете јужне Индије врло су старе и оне су мешавина марионете и
лутке на штапу. Високе, прављене од дрвета, биле су тешке и до двадесет килограма. Водичи,
аниматори, сами говоре текст који је углавном религиозног карактера, а притом и носе, и
анимирају лутку. Јаксхагана марионете у раскошним костимима потичу из индијске државе
Мадрас. У њиховим представама има много играчких нумера и оне су претеча модерног
индијског луткарства. Чувени песник, сликар и вајар Котаги Басванапа основао је у XIX веку прву
школу за луткаре. Кажу да су његове марионете биле чувене по техници и начину вођења.

Бенгал је једини крај Индије који има марионете на штапу. Лутке су од дрвета, без ногу, а
покрива их дугачак сари. Аниматор чврсто везује лутку за свој појас спреда и рукама покреће
лутку уз помоћ штапа. Лутка није много покретна, па аниматор мора да игра и скаче како би
публици створио илузију кретања лутке. На Цејлону извесни Рагена личи на Видушака. Дрзак,
отворен, критичан, исмева све што народу смета, као на пример енглеске поробљиваче,
колонизаторе. У Индонезији, на Јави, Балију, на полуострву Малака, познате су Вајанг
индонежанске лутке, карактеристичне за азијску културу. Јаванци под утицајем Индуса имају
прво верски утицај, а касније долази и до стварања народског позоришта. Јава је место
настанка позоришта сенки.

Вајанг – пурвa најстарији је облик те старинске лутке. Сенке чине лутке које су силуете од
коже, прецизно украшене, и пројектују се на екрану званом Келир. Мушкарци седе са стране
аниматора и гледају како „манипулатори“ воде лутке, док жене виде само сенке које се крећу
захваљујући Далангу – аниматору. Аниматор луткама даје душу мртвих јунака и, уз пратњу
оркестра (Гамеланг), оживљава древне приче јаванске митологије. 16 Вајанг – бебер јесте
други облик лутке. Сматра се да је он прастари предак цртаног филма. Састоји се од сцена
насликаних редом на папиру који се одвија пред публиком уз причање фабуле. Вајанг –
келитик јесте трећи тип лутака, а на индонежанском значи „мали“, „ситан“. Он има дрвено
тело, пљоснато, рељефно обрађено и необично лепо украшено, кожне руке сличне онима у
типу вајанг – пурвa. Ова лутка више се не појављује као сенка. Вајанг – голек је права вајанг
лутка са дрвеним рукама, обучена у тканину. Сличност ове скулптуре са староегипатском
скулптуром је невероватна. За индијске приче из спевова Махабхарата и Рамајана везују се
лутке типа вајанг – пурвa и вајанг – бебер. Приче из индијских познатих спевова чине
репертоар, иако прерађене и прилагођене острвљанима, ипак су везане за митологију са тла
Индије. Бурма има марионету на концима.

Луткарске представе играле су се на царском двору, али и на улицама и трговима. За Кину

је такође веома значајно и позориште сенки. Лутке у овом позоришту су силуете. Израђене су
од коже и папира, а у најновије време и од пластике. Позориште сенки, познато и по називу
„кинеске сенке“, изгледало је као изванредан оживљени витраж, док је у погледу израде
лутака имало висок уметнички ниво. Поред позоришта сенки, постојале су и марионете на
концима и ручне лутке. Национални јунак био је Кво. Јапан је прве лутке добио из Кине.
Колевком луткарства називају острво Аваи. Први од два типа лутака које су се развиле јесу Ито
–Цукаи, марионете на концима. Други тип лутака је Нинген – Цукаи или театар Бунраку-за .
Златан век луткарства у Јапану био је XVII век. Тада се појављују прве лутке од дрвета, а све до
тада биле су прављене од глине и нису имале ни руке ни ноге. Прве раскошне сценографије
које су привлачиле публику биле су у XVIII веку и тада луткари досежу врхунац у виртуозности.
У XIX веку је луткарство било врло популарно, a чувене лутке Бунраку носе назив по свом
оснивачу, чувеном луткару по имену Вемуро Бунракукен. Четири генерације овог луткара
водиле су позориште све до 1909. године.Сви мајстори лутке у бунраку позоришту поштују
посебна правила вођења лутке. Поглед и покрет су строго дефинисани и јаки. Позорница је
направљена у облику великог стола. Технички гледано, лутка у бунраку позоришту је
најсавршенија на свету због велике покретљивости и могућности да помера обрве, преврће
очима, отвара уста, дакле све је код ње живо и покретно. Лутка има преко метар висине и воде
је три особе, аниматори, водичи лутака који нису скривени од гледалаца. Главни аниматор
носи лутку левом руком и води левом руком главу, а десном руком води десну руку лутке.
Други аниматор управља левом луткином руком, синхронизујући покрете руке са покретима
главе. Трећи аниматор покреће ноге или крајеве одеће. Школовање наратора је дуготрајан
процес и он учи богату скалу изражавања и тонова који се користе у представама. Наратор
понекад тумачи и више од двадесет ликова. Важан део представе јесу и свирачи инструмента
са три струне, донетог из Кине. Репертоар позоришта бунраку имао је велике историјске
спевове, приче из витешког доба, од којих је највећи број написао Чикамацу Монзаемон, рођен
1653. године, кога називају и јапанским Шекспиром. Приписује му се преко 170 дела, од чега је
90 штампано за његовог живота. Театар бунраку има узвишену, племениту драматургију која
говори о витешкој прошлости Јапана. Поезија, израз психологије у позоришту лутака, издваја
бунраку театар у свету луткарства и чини га изузетним. Бунраку је тесно повезан са кабуки
позориштем. Добри бунраку луткари школују се десет година пре него што заиграју прву
представу. 18 Барбара Адачи (Barbara Adachi) појашњава нам како је из богате јапанске
традиције луткарства настао бунраку: „Негде око 1600. године, десило се нешто значајно што је
изменило развој јапанске културе. Луткарство, наративно приповедање и музика шамисена
обједињени су у новој и популарној драмској форми која се данас назива Бунраку.“ 8

Бунраку су створили луткари удружени са џорури певачима – калуђерима. Зато су лутке

често приказиване у светилиштима или у њиховој околини. Вијетнам до данашњих дана негује
посебну и јединствену врсту луткарског позоришта, позоришта на води. Гледаоци су на обали, а
позорница у облику будистичког храма је површина језера. Конструкција позорнице је на
бамбусовим штаповима, који су забијени у дно језера, а глумци стоје иза паравана у води до
појаса. Ова врста представе игра се само преко дана. Лутке су висине 30-40 цм, а некада и
много веће. Воде се помоћу штапова од бамбуса, дугих два и више метара, а сваку представу
прати ватромет. Глумци, због дугог боравка у води и губитка телесне температуре, пре прве
представе пију специјални напитак од рибе. Раније су у представама играли само мушкарци, а у
новије време учествују и жене, као певачи и рецитатори. Традиционални облик позоришта на
води познат је у Вијетнаму већ шест стотина година. Персија има свог националног јунака по
имену Пенџ, што на персијском значи „пет“. То је минималан број лица којa треба да учествују
у комаду. Има и јунака по имену Кечек Пеливан, што значи „ћелави борац“. Лутке персијског
позоришта подсећају на кинеске. Уз главну личност иде и Шејтан, ђаво, оличење зла. Заводник
је Рустем, разуман и пун духа, а Мехмед-хоџа, или Хасан-хоџа је нека врста професора,
мудраца и богослова. Зејна је жена, некада и кћер хоџина, и увек је узорна супруга. Мала Азија
је неговала позориште Карађоз. Тај национални јунак је директни потомак Видушака. Такав тип
позоришта је дуго живео и у деловима наше земље који су били под Турцима. Карађоз је
традиционални човек из народа, сиромашан, ожењен, отац многобројне породице, неписмен,
лењ, наивчина. Брбљив, неумерен у јелу и пићу, 8 Цитат преузет из текста Хенрика Јурковског:
„Транскодификација система знакова луткарства“ (1982), с енглеског превела Владислава
Фелбабов, у антологији Естетика луткарства, ауторско издање, Београд, 2002, стр.151. 19
неваспитан, а опет оштроуман и заједљив, одважан, импулсиван и животан. Он представља
нашу најстарију, скромну луткарску традицију. Карађоз значи „црнооки“. Лутка је била
сачињена од комада јарко обојене коже, а од публике је, приликом анимирања, била одвојена
прозирним платном. Од путописаца из XVI века, у време Сулејмана Величанственог, сазнајемо
да је позориште Карађоз увелико постојало. Турци су га, током времена, раширили по свим
муслиманским, али и другим земљама Средоземља. У Северној Африци, у Алжиру, Тунису,
имамо варијанте блиске турском Карађозу. У Алжиру је јунак Каракуш. У Тунису је Крагуза у
представама чак и почетком XX века. Овде лутке нису ни прозрачне ни бојене, па је ово
позориште у ствари позориште црних сенки.

ЕВРOПСКО ЛУТКАРСТВО Еврпско позориште развило се у Грчкој из ритуала у част Диониса,

бога вина и плодности. Дионизијске забаве биле су повезане са култом покојника који су
преображени у демоне плодности. Грчка је имала лутке још у V веку пре н. е. „Ксенофон у
Калијасовој гозби, спомиње неког Сиракужанина који је забављао званице својим позориштем
лутака. Податке о покретним киповима по храмовима налазимо код Лукијана (II век), Диодора
(I век), Сократа (Етифорон), Плутарха.“ 9 Позориште лутака било је омиљено у античкој Грчкој, у
време процвата Атине. Лутке су биле од печене глине и анимиране одозго, једним штапом.
Механичке лутке су биле много сложеније. Рим је обиловао луткама од печене глине, високе
уметничке вредности. Најславнији јунак је Макус, комични херој, предак Пулчинеле, који
изгледом подсећа на своје азијске рођаке. У средњем веку присуствујемо поновном рађању
лутке и њеном развитку који траје до данас.

Средњовековна лутка је поникла у цркви. И хришћанска црква, као и античке религије,

имала је потребу да своја нова божанства покрене и оживи. Божићне јасле и Вертепи, који и
данас живе у неким земљама, вуку корене из тог времена. Луткарство је служило интересима
цркве. У средњем веку лутка је бежала из крила цркве у руке народа и постала аутентична
народна, популарна уметност. Лутке, а пре свега јунаци – лутани, под плаштом невине пучке
забаве говорили су оно што се није смело рећи. Борили су се подсмехом, критиком, осудом,
смехом. Чак је и религиозна лутка служила само као изговор и параван за критику и слободну
реч. Први народ који је лутку отргао из руку цркве у време ренесансе били су Италијани. Земља
комедије дел арте брзо је заменила Макуса новим јунаком, Пулчинелом, весељаком и
миљеником читавог тадашњег друштва. Писац Буратино је крајем XVI века дао име ручној
лутки која је брзо постала популарна на целом Апенинском полуострву. Луткарство је постало
блиско глумцу под маском италијанске пучке комедије. Италијанско луткарство и комедија дел
арте дуго су били популарни код италијанског народа. Пред крај XVIII века, у Италији је владала
велика мода лутака. Француска има своје менестреле, путујуће глумце по трговима. Мотиве
људи који праве лутке налазимо на сликама у француском средњовековном сликарству. Први
национални јунак је Полишинел (Polichinelle). Почетком XIX века један лионски луткар, Лоран
Мурге, оснивач династије Мурге, заменио je Полишинела новим јунаком коме је дао име
Гињол. Ова ручна лутка позната је и популарна у целом свету. Лафлер (Lafleur) је била
популарна марионета. Овог јунака на концима створио је луткар Белет из Амијена. Немачка је
европска земља која свакако има најстарију луткарску традицију. Прве лутке су им донели
луткари старог Рима. Подаци из XII, XV, XVI века говоре о великој 21 распрострањености и
популарности лутака и луткарских позоришта, и верског и световног карактера. Легенда о
Фаусту била је једна од најпопуларнијих луткарских легенди и има безброј варијанти. Сам Гете
је створио свога Фауста инспирисан представама које је гледао као дете. Не смемо заборавити
ни Клајста, Хајдна – музичког генија који је специјално за лутке написао шест малих опера. На
луткарским позорницама играју се у то време и многа велика дела светске књижевности.
Народни јунак у Немачкој био је „Хансвурст (Hanswurst).“10Он је био сатиричар и неустрашиви
забављач. Касније га је потиснуо други јунак који је стигао из Аустрије, Кашперле или Касперл
(Kasperl), лукав и отресит сељак који постаје симбол ручних лутака. По њему се и данас зову
ручне лутке у Немачкој, а он је и даље главни јунак луткарства. Двадесети век обележио је
велики луткар Албрехт Розер, кога су назвали Паганини марионете. Виртуозност је показивао и
у везивању марионете, и у изради лутака, и у креираним могућностима лутке. У Русији из XVII
века имамо прве податке о ручној лутки Петрушки, националном јунаку руског луткарства. Ту су
и традиционални Вертепи и Бетлејке. Осим у Русији има их и у Украјини, а настају ширењем
хришћанства. Непрегледним пространствима, стотинама година, путујући луткари играли су
своје представе. Своје гласове су често модификовали металном плочицом у устима, а понекад
би представу пратио вергл. Прво позориште лутака основано је у Петрограду, а исте 1918.
године и у Москви. Прави велики препород совјетско луткарство је доживело после
Oктобарске револуције, када је држава почела да помаже позориште лутака и луткарство.
Сергеј Обрасцов, редитељ, глумац, писац, певач, педагог, један од најзначајнијих светских
луткарских уметника, подигао је луткарство на највиши могући ниво међу првима у свету.

Земље средње Европе имају заједничку луткарску историју. Вертепи и Витлејемске јаслице
са краћим представама на теме из Библије, биле су популарне веома дуго у земљама средње
Европе. У Мађарској, путујуће луткарство развија се крајем XVIII века. Два најпознатија путујућа
јунака јесу витез Ласло и Паприка Јанчи. Паприка Јанчи има подужи нос, високу капу која се при
врху сужава и широк капут. Његова браћа из иностранства носе батину, а он носи шерпу којом
туче сваког на кога налети. Крајем XVIII века, гроф Естерхази отворио је марионетско позориште
лутака, које је у каснобарокном дворцу с прекидима радило сто година. Пандан овим луткама у
Шпанији је Дон Кристобал де Полишинел (Don Cristobal de Polichinel), у Холандији је Јан Класен
(Jan Klaassen), у Чешкој Кашпарек (Kašparek), у Словачкој Гаспарко (Gašparko), у Белгији Ченчес
(Tchantches), у Швајцарској Ханс Јогели (Hans Joggeli), код Бугара Панчо (Панчо), код Румуна
Василаке (Vasilache). После Другог светског рата, Чехословачка и Пољска постале су најбоље на
свету у луткарству. На еврoпском континенту ретко која држава може да се похвали тако
богатом историјом. За европске појмове традиција од триста година је огромна. Да успех није
само ствар традиције већ и систематског бављења луткарством, говори и то што је Праг један
од првих градова у Европи који je oсновао факултет за школовање луткара. Занимљив је
податак да је око 1840. године Чешком путовало 64, а већ 1843. године 79 путујућих позоришта
лутака. Чешки луткари познати су по црној техници, мада изврсно користе све типове лутака за
своје представе. Словачко позориште лутака настало је под утицајем чешког позоришта. Први
представник путујућег позоришта био је Јан Стржан. Учио је занат у Чешкој, а касније путовао и
играо представе у Пољској. Пољска, као и друге католичке земље, почетке луткарства везује за
шопке (јасле), мале сцене које приказују рођење Исуса и играју се пред Божић. За то доба
позориште је било веома модерно и комфорно. У Енглеској су лутке већ у Шекспирово време
уживале огромну популарност. Луткари су били популарнији од колега који су играли
„наживо“, па су драмски глумци 23 захтевали од краља Чарлса II да конкуренцији забрани рад.
Дакле, у XVII веку рођен је и енглески национални луткарски јунак Панч. Енглеска је имала
стално позориште лутака 1573. године. По узору на италијанског јунака Пулчинела, развијао се
енглески Панч, кога су још у XII веку италијански луткари донели у Енглеску. Поред Панча, ту је
и његова жена Џуди, затим њихова беба, Крокодил и Црнац. Панч је све тукао и брукао, па је
чак и смрт успео да убије. Радио је то на забаван начин, па су се људи томе смејали и
забављали се гледајући га. „Колико је Punch /Панч/ и данас популаран у Еглеској показала је
прослава његове тристогодишњице, 1962. године. Пред црквом Св. Павла у Ковент–Гардену/
CoventGardenu био је за ту прилику постављен велики параван. Свећеник је одслужио у
Punchovu част свечану мису носећи при том лутку око олтара. На изласку из цркве ставио је
Puncha на параван. На то је четрдесетак луткара из цијеле Енглеске дигло на параван четрдесет
својих Puncheva и посвећени Punch се појавио као почетрдесетостручени енглески народни
јунак.“11 Из грчких и римских података знамо да је код нас деловао Карађоз и његово
позориште. И код нас и нама блиских народа (Србија, Македонија, Босна и Херцеговина) било
је вертепа, јаслица, али нажалост података о сврси њиховог коришћења нема. Зачетак
луткарства код нас могуће је наслутити појавом народних забављача почетком XVIII века. Наша
путујућа позоришта била су сиромашна и играла су на вашарима. Народно име за наше
позориште лутака било је Куку,Тодоре, по заједничком узвику који се појављује у више
различитих представа. Мало је познато да Фаусту, тачније Тодору, слуги доктора Фауста, наше
луткарство дугује израз Куку, Тодоре који је постао синоним наших вашарских луткарских
трупа. У разним варијантама Фауста, које су луткари често играли, на крају комада ђаволу, када
дође по своје, Фауст викне: „Куку, Тодоре, однесе ме ђаво!“ То је веома било упечатљиво и
комично гледаоцима и та ситуација освојила је све и остала запамћена у народу.

По неписаном правилу Тодор је увек био виспрен, сналажљив, довитљив, духовит, шерет,
увек у сукобу са властима, док му је жена била брбљива и груба. Текст је био прилагођаван
ситуацијама. Тодор је одиграо велику улогу у буђењу националне свести. Опис луткарске
представе у Србији коју је изводио први познати српски луткар и мађионичар Илија Божовић,
на Калемегдану, почетком XX века, из пера Божидара Валтровића (првог управника Позоришта
лутака Народне Републике Србије) гласи: „Прво се појављивала лутка у грађанско-сељачком
оделу и обраћала се гледаоцима досеткама. Касније би почела понеког да задиркује, па чак по
мало и да вређа, да би на крају прешла на грдње и псовке на рачун поретка и власти. Тада се
појављује власт у облику лутке жандара вичући: ‘Тодоре у апс! Тодоре у апс!’ Тодор се бранио
све док не би најпосле дограбио неку батину и оборио жандара. У том тренутку је наилазила
Тодорова жена, одевена варошко-сељачки и започињала кукњаву:‘Куку Тодоре, шта уради!
Шта уради Тодоре, однеће те ђаво!’ Лутка ђаво би одвлачила Тодора, а жена је настављала
кукњаву: ‘Куку Тодоре, Тодоре!’ И тада би се спустила завеса.“ 12 Поред лутака које су луткари
код нас називали Кукутодоре и Кукулеле, у народу су још биле познате и лутке по именима
Милева, Ђокица и Ћира. Већина луткара није знала ни да чита ни да пише, зато су комаде
учили напамет, као занат који се предаје од својих очева или учитеља. Професија луткара у
Европи је све до новијих времена била мање цењена од професије глумца. Луткари су
сврставани у групу лопова, скитница и просјака, и стога су често подвргавани контролама,
телесно су кажњавани, службено протеривани из једног у друго место. Било је много
ограничења којих су морали да се придржавају. Народно луткарство, са лепезом наизглед
различитих, а дубоко сродних ликова, вековима је било значајан израз народног духа. Поред
пучке забаве, витешке, бајковите, историјске – народни луткари преносили су и значајне
поруке народне мудрости.

Лутке су оличавале човекова схватања о познатим и непознатим бићима, о силама изван себе.
Представљале су тежњу уплашених , а можда и радозналих људи да све што им је далеко
приближе, све што је непознато да упознају, све што је од њих јаче да савладају и све што је од
њих трајније да надживе. Лутке представљају и двојнике угрожених људи на земљи, оне су и
заштитници од злих духова или посредници између човека и недокучивих сила. Давнашњи
људи су веровали да лутке имају магијску моћ, али како је неко одавно рекао „одувек је било
лакше од људи стварати марионету у животу, него од лутака стварати праве људе“.
Преображавање људи у трагикомичне марионете познато је у свим периодима људске
историје и на свим подручјима где је човек покушавао да друштво организује у државотворни
систем. Свака је власт наметала и захтевала себи одговарајуће мишљење и понашање људи.
Лутке су зато не само лични израз онога што је људско, него и маштовита одбрана од
нехуманог, наметнутог, опасног утицаја. Лутке су чувале, храбриле и штитиле људе. Сви ови
поменути јунаци као типични народски бунтовници имају многе негативне особине
(егоистични су, неваспитани, агресивни, оштрог језика, конфликтни, дрски), али баш због тога
освајају симпатије гледалаца. Али што је најбитније, они имају и једну врло важну особину, а то
је поседовање сопствених чврстих уверења у вези са властима. Боре се за правду, за
угњетаване, за слабе, јер су и сами део тог друштвеног слоја. Увек су на крају и победници –
батином, оштроумношћу или триковима. У томе се састоји њихова снага! Најчешће, ти
луткарски јунаци били су на страни потлачених и на тај начин постајали народни јунаци. Лутке
су будиле свест смехом и подсмехом и биле савест народа, чувале језик, шириле културу.

Индијске лутке и њихова имена преживеле су уз варирање од региона и природе

представе и до данас. „Полазна тачка је језгро chhau или chhaya, што би могло означавати
човека, његову сенку или уопштено драмску игру. Отуда таква имена представа са сенкама као
ravanachhaya (позориште сенки са учешћем демона Раване). Други називи имају своје локалне
корене као kathputli у Раџастану, putul nauch у Бенгалу или yakshagana у Карнатаци. У
Индонезији, луткарске представе имају назив wayang, али у исто време постоји разликовање
више типова wayang-a, и о томе смо у делу о историјату говорили: wayanг beber (илустроване
приче), wayang purvа (најстарије сенке), wayang golek, јесу тродимензионалне лутке на
штаповима које су у Европи довеле до настанка лутке по имену јавајка.

Лутке су сачувале везе с ритуалним функцијама, што се види и по њиховим називима у

већини азијских земаља. У Европи, лутке су брзо изгубиле своје сакрално значење и добиле
своје место у свету популарне уметности (гињол, полишинел, пацинке…).

Из обредних лутака развијале су се лутке које су коришћене у представама и

позориштима. Велика је различитост њихових облика, што говори о инвентивности луткара, али
и могућностима луткарског позоришта. Првобитне обредне лутке углавном „живе“ заједно са
маскама. Афричка маска или маска америчких Индијанаца могла би се сама по себи сматрати
лутком. Ипак, стављена на лице, могла је и да се креће. Сама маска имала је и покретне делове
лица, понекад се чак и отварала откривајући другачије лице. Индијанци у Северној Америци
имају различите облике лутака које користе у различитим ритуалима. Хопи племена користе
екран на коме се појављују лутке змије које примају храну. Имају и лутке на нитима и концима,
веома компликоване. Њима припадају лутке ниска, резбарене у дрвету, а покрећу се помоћу
канапа. На прсима су им мала врата која се отварају и показују цртеж њиховог духа. Индијанци
у Канади су механизовали своје примитивне лутке. „Већина азијских позоришта потиче из
ритуала. У Кини су очувана сећања на тип лутака као што су „барутне“ лутке – yaokui. Оне су се
појављивале са врећом која се отварала експолозијом барута. На полицу су слагали пакете с
луткама, барутом и фитиљима. Када се фитиљ упали, следи експлозија, откривајући присуство
лутке. Данас можемо рећи и да су ове лутке претходиле ватромету, мада је то њима био начин
да се демонстрира појава богова. У Кини су познате представе с луткама на води, које су
демонстриране помоћу штапова од бамбуса, хоризонтално скривених под водом, а вођене из
близине, из скривеног склоништа. И то се сматра демонстрацијом водених божанстава. Данас
су овакве представе познате у Вијетнаму, а приказују сцене из свакодневног живота.

Раскошне божићне јаслице с разним фигурама, развијене су у барокном периоду.

Подсећале су на „велико позориште света“ зато што су се око њега окупљали људи различитог
статуса, професија, из различитих епоха. Иницијатива за прављење јаслица приписује се Светом
Фрањи Асишком, мада су поједини елементи божићне традиције постојали још у четвртом
веку. Верује се да су јаслице са Исусом већ у петом веку пренесене из Витлејема у Рим и
стављене у базилику Велике Мајке Божје (Santa Maria Maggiore). Неизоставно, сваке године, у
знак сећања на овај догађај, служи се поноћна миса у Риму, у истој цркви, крај Христових
јаслица. Јасле или вертепи били су веома популарни у Европи, мада су најславније биле
италијанске јаслице, посебно у Напуљу и на Сицилији. Имале су место не само у црквама, већ и
у приватним кућама. Од петнаестог века, локални мештани наручивали су шопке код познатих
уметника, и за своје и за црквене потребе. У шеснаестом веку шопке се већ могу наћи у
северном делу Европе, у Француској, Немачкој и Пољској. Главе лутака су углавном израђиване
од теракоте, с удовима од дрвета и телом са опругом која им је омогућавала одређено
кретање. Биле су обучене у костиме од типичних материјала, или су, као на Сицилији,
издубљене у дрвету и осликане. Креатори јаслица су постепено додавали све већи број светих
фигура, али и призоре из свакодневног живота са ликовима из свих друштвених класа.
Стварање нових ликова имало је двоструко оправдање. С једне стране, постоји легенда да се
рођење Исуса десило током одржавања годишњег сајма у граду Витлејему, где је било много
богатих трговаца и представника јавне управе, али и скитница и просјака. С друге стране, прича
о Рођењу захтевала је потврду, па и присуство што већег броја гледалаца овог чуда.

Лутка позоришта сенки је плошна фигура, исечена од коже, пергамента, или чак од
картона. Посебно осветљена, наслоњена уз екран с једне стране, с друге показује равномерне
тамне слике. Може бити непровидна или обојена, транспарентна, чак и перфорирана. Сенке су
одавно познате у целој Азији и Индији, али и Индокини, мада је домовина лутака сенки Кина.
Кинеске сенке су најближе европској пракси. У Европи су их наследили, због технике вођења,
турско позориште Карађоз и грчко позориште Карађозис, али су их усвајала и позоришта других
земаља. У „папирном театру“ налазимо плошне фигуре. У XIX веку је „папирни театар“ био
модерна врста забаве код куће. У XVIII веку штампани су на картонима портрети глумаца из
одређених представа. Касније су штампане сцене, кулисе и декорације и тако је настало кућно
позориште у којем сте могли да играте ремек-дела драмске књижевности и то фигурама
познатих глумаца. И данас, неки уметници користе силуете ликова, постављајући „папирне
представе“ као посебну врсту луткарског театра. У барокно доба популарност су стекле и
покретне слике. Унутар сликарских рамова биле су постављене покретне плошне фигурине,
којима се, уз неку врсту једноставног мизансцена, представљала нека прича.

U dugoj istoriji samoosvešćivanja ili upoznavanja i otkrivanja sebe i svijeta oko sebe ljudi su se upinjali
da pripitomljavaju ne samo divlje životinje nego i da sebi prilagođavaju divlje prostore, a i da umilostive nevidljive
zle sile, božanstva i ostala tajanstvena bića oko sebe. I u toj neosvešćenoj i surovoj usamljenosti i strahu pred
pretećim duhovima, i neizvesnim prostorima, a i pred nepoznatim zbivanjima u sebi i strahotama oko sebe –ljudi
su pokušavali da povećaju i umnože svoje odbrambene moći i na taj način što su stvarali božanske i životinjske
dvojnike u obliku lutki i pridavali im razna magijska svojstva.
Lutke postaju centralni objekti raznih kultova, a i glavni nosioci značenja tih kultova.
Među najstarije lutke za koje znamo ubrajaju se lutke koje su nađene u egipatskim grobnicama od pre
4000godina, one su pravljene od drveta i sitnih perli nanizanih na konce.
U Indiji, već od 9 vijeka prije nove ere nailazimo na tragove lutkarskih predstava u službi verskih rituala. I tada je
postojao naziv Sutradhara što znači „čovjek koji vuče konce“.
Služeći u kulturne svrhe,lutke su imale velikog udjela u razvoju ljudske svijesti i ljudskog saznanja uopšte: lutke su
oličavale svijest ljudi o nepoznatim i poznatim bićima i silama izvan sebe, i zato lutke oduvjek predstavljaju težnju
ljudi da što im je daleko približe, i sve što je nepoznato da upoznaju, sve što je od njih jače da savladaju, i sve što
je od njih trajanje da nadžive.
U Kini u stapim hramovima koji prave lutke od slame i laka, i te su lutke „same igrale i pjevale“, što ukazuje na
veoma razvijenu vještinu i u izradi, i u vođenju lutaka.
Iako su proizvid kratkotrajnog, na patnju i smrt osuđenog ljudskog bića lutke oduvjek oličavaju ne samo ljudski
strah i borbu sa smrću nego i uzdizanje ljudskog duha nad smrću: lutke oličavaju i uzdizanje ljudskog duha nad
svemoćnim matetijalnim zakonima kojima živi čovjek da se povinuje i da se pokorava.
Jedan od takvih znakova jeste i zakon zemljine težei savlađujući ga pridajući lutkama funkciju zamišljenij ptica,
ljudi su letjeli po nebeskom prostranstvu, kao što su transponujući ribe u lutke, ronili po nesagledivim rečnim,
jezerskim, morskim ili okeanskim dubinama.
Djeca Indijanaca praveći lutke upotrebljavala si i odgovarajući komad drveta sa čvorom koji je predstavljao lutkinu
glavu. Persijska djeca su se igrala lutkama napravljenim od tkanine. Stari Grci imali su lutke sa lepo izgrađenim
glavama, a ruke i noge su im pokretne pomoću kanapa, a i u grobovima djece starih primitivnih naroda često su
nalažene lutke od ilovače ili od kostiju.
Lutke su najranija opredmećivanja ljudskihstremljenja, a i dvojnici ugroženih ljudi na zemlji, zaštnici od zlih
duhova ili posrednici između ljudi i nedokučivih i nesavladivih sila. Davnašnji ljudi su verovali da lutke imaju
amgijsku moć i da svojim religiozno-mističkim značenjimia prevazilazile razne materijale iz kojih su nastajale, kao
što si višestrukom funkcijom prevazilazile svoju prividnu nepokretnost, a i prividnu beživotnost. Lutke su
višeznačajni dvojnici ljudi kroz istoriju, jer i samim svojim postojanjem lutke iskazuju ljudsku sudbinu. Oduvjek je
bilo lakše od ljudi stvarati marionete u životu, nego od takvih marioneta stvarati prave ljude. Lutke na izvestan
način brane ljude od njih samih.
Mnogo snažniju odbranu odraslih od njih samih obezbežuju djec braneći sebe od odraslih. Zato si djeca i lutke
nerazdvojni saputnici , a i najstariji saveznici pod nebom.
U službi vjerckih kultova, javljaju se u svakom narodu i lutke koje čovjeku prožetog igrom, služe kao sredstvo
duhovitih igri i opšteljudskog samoiskazivanja. Tako se u Egiptu i Indiji, Cejlonu i Indoneziji, Burmi i Kini, Japanu i
Persiji, Grčkoj i Rimu, Maloj Aziji i Sjevernoj Africi , Italiji i Francuskoj, Engleskoj i NJemačkoj, Austriji i Rusiji,
Mažarskoj i jugoslovnskim zemljama. Pored regioznih lutkarskih „predstavljenija“, javljaju i predstave narodnog ili
popularnog pozorišta lutaka na dvorovima careva i kraljeva ili u zamkovima vlastele, u gradovima na tragovima i
ulicama, i u selima na raznim skupovima i vašarima.
Lutke su ismejavale sve ono što se javljalo kao zlo u narodu, pa su lutke otkrivale i ismejavale čak i nasilničke i
glupe vlasti o čemu su ljudi morali da ćute. Lutkarske narodne predstave imale su ulogu nezaboravnih „narodnih
univerziteta“. I evo glavnih junaka tih svenarodnih lutkarskih predstava.
U Indiji to je ćelavi i grbavi, smešno odjeveni, ali lukavi i zubati , halapivi i pohotni podsmešljivac VIDUŠAK. Može
se reći da je on praotac svih kasnijih Karađoza i Ginjola i Petruški, a i svih ostalih lutkarskih junaka, jer svi oni iako
pripadaju raznim zemljama i raznim dobima, proizilaze iz zajedničkog, opštenarodnog duha i sličnih,
opštenarodnih želja i nevolja, pa se svi rugaju i ljudskim slabostima i oholim moćnicima ovoga nepravedno
ustrojenog svijeta.
U Kini postoji lutkarski junak nazvan KVO, a u Persiji VIDUŠKIN potomak ima dva imena : PENDŽ ili KEČEK
PELIVAN, i uz njega su ŠEKTAN ili žavo, oličenje zla i poroka, i srećan je samo kad izazove nesreću..
Kao na Dalekom i Bliskom istoku prikativalo je i neke zabranjennj sadržaje koje su bili u vezi sa spontanim,
erotskim odgojem gledalaca. Viši slojevi su na svojim zatvorenim kućnim predstavama prelatili granice
dozvoljenog i pretvarali predstave Karađoza i bludna sijela. Naravno , sve u domenu igre sjena obojenih figura
sačinjenih od suhe devine ili bivolje kože, jer ni te škakljive prizore nisu smjele gledati žene.
U našoj zemlji u prošlom i početkom ovog vijeka, bilo je malih, putujućih lutkarskih trupa koje su se sirotinjski
potucale od sajmova do vašara i od sela do gradova.

Sam naziv ručna lutka otkriva osnovno obilježje tog tipa lutke. Navlači se na ruku poput
rukavice i pokreće pomicanjem prstiju, rotacijom šake i podlaktice te se zato ginjol lutka zove i lutka
rukavica. Obično kažiprst pokreće glavu, a palac i mali prst pokreću lutkine ruke. Ime: Ginjol ili
izvorno franc. Guignol danas je kod nas sinonim za ručnu lutku, no iza tog imena se krije „običan“
mali lutak navučen na ruku animatora, okrugle glave, velikih očiju, crvenih obraza, prćastog nosa i
široka osmijeha. Podrijetlom je Francuz, rođen je u Lyonu, a kreirao ga je Laurent Mourguet. (Glibo,
2000.) Anatomija: Ginjol je kao ručna lutka vrlo jednostavna lutkarska forma. Njegov izgled i
animacija su jednaki kao i kod drugih tipova lutaka i nisu se puno mijenjali kroz povijest. Sama
anatomija ginjola se sastoji od triju elemenata: predimenzionirane glave, izraženih ruku i tijela
(haljinica koja prekriva ruku glumca lutkara). U osnovi svakog ginjola su ta tri elementa, no
najizraženiji dijelovi lutke su glava i ruke koji su u odnosu na tijelo uvećani kako bi bili vidljivi, a noge
joj nisu potrebne, iako su ponekad dodane tijelu i slobodno vise. Kod klasičnih ginjola karakter je vrlo
izražen, karikiran (veliki nos, istaknute oči) kako bi publici bio vizualno odmah prepoznatljiv. Ruke
ginjol lutke čine mali rukavi haljine na koje su pričvršćeni uvećani dlanovi. Kostim lutke treba biti
jednostavan, simbolički naznačen i 8 neupadljiv kako bi lice i ruke lutke došli do izražaja. Kostim je
ujedno i trup lutke koji obvezno od ekstremiteta ima ruke, a ponekad može imati i noge koje
slobodno vise prepuštene gravitaciji. Osnova kostima je rukavica s tri prsta. Duljina kostima, kad se
navuče na ruku glumca lutkara, seže gotovo do lakta, a ako želimo da nam ruka bude nevidljiva, ta je
duljina haljinice idealna. Materijal od kojega se izrađuje kostim obično je tkanina, a zbog njezine
mekoće i podatnosti glumac lutkar nesmetano može pokretati lutku. Pokretanje/animacija: Ruka
glumca lutkara zapravo je tijelo lutke. Glavu pokreće kažiprst, a palac i ostali prsti pokreću lutkine
ruke. Položaj glave sugerira gledatelju lutkino raspoloženje. Glava opuštena prema naprijed pokazuje
potištenost, žalost i tugu. Blago nagnuta glava unatrag s „podignutim nosom“ pokazuje bahatost,
egocentričnost i autoritet. Pogled lutke određuje i pokret, ali da bi sama lutka bila uvjerljiva, glumac
lutkar nastoji fiksacijom svog pogleda na lutku „gledati umjesto nje“. Tek u tom slučaju publika
vjeruje lutki, kada je i sam „animator ta lutka“. Pokreti glave imaju određeno značenje, primjerice: 
kimanje glave prema naprijed i vraćanje natrag znači potvrdu i odobravanje  pokret glave lijevo-
desno znači negodovanje  mala nagnutost na jednu stranu podrazumijeva pažljivo slušanje ili
razmišljanje  nagnutost glave prema naprijed naglašava tugu lutke. Pokreti rukama:  pljeskanje
ruku oslikava aplauz, potvrdu i žurbu  mahanje jedne ruke je pozdrav  raširene ruke predstavljaju
iznenađenje, poziv na zagrljaj ili sve zajedno  ruka naslonjena na glavu predstavlja razmišljanje 
trljanje ruku pritajeno je veselje. Glas, govor, ginjol-lutke oslikava njezin karakter i treba biti
primjeren njezinoj veličini. Manje lutke su okretne, brže, sa slabijim, pretjerano piskutavim glasićem,
dok veće lutke mogu imati dublji, usporen i glasan govor. Pozornica za ginjol: Prostor igre za ručne
lutke jest tzv. lutkarska pozornica-kutija. Visoka je kako bi što više ljudi moglo vidjeti predstavu, s
prozorom koji je prostor igre, 9 smještenim iznad lutkareve glave. Tradicionalno, takva pozornica ima
tri strane, odnosno, paravana koji su sklopivi. Pozadina i vrh pozornice također su prekriveni krpom,
ali se pozadina, stražnja strana pozornice, može pomaknuti kako bi lutkar mogao izaći i ući u nju.
Prednji paravan ima otvor na vrhu kojega je pozornica za ginjole i u tom se okviru pojavljuju lutke.
Okvir zauzima cijelu širinu paravana pa sa strane nema mjesta za skrivanje lutaka; sve lutke dolaze na
scenu tako da izranjaju odozdo, jednako i odlaze.

Zijevalica je ručna lutka koja se, poput ginjola, animira navlačenjem na ruku, ali je njezina
posebnost, za razliku od ginjola, u tome što prsti lutkarove ruke otvaraju i zatvaraju lutkina usta.
Upotrebljava se kada je kod karaktera najizraženiji govor ili kad govor (riječ, pjesma) nosi najveću
poruku. Raspon složenosti te vrste lutaka je vrlo širok i kreće se od najjednostavnijih zijevalica
načinjenih od čarape s našivenim gumbima umjesto očiju koje se pojavljuju iza paravana, pa sve do
vrlo složenih lutaka namijenjenih televizijskoj i filmskoj produkciji. 10 Ime: Lutke američkog lutkara
Jima Hensona, tzv. mapeti, su planetarno najpoznatiji popularni predstavnici ove vrste lutaka. Riječ
mapet (eng. muppet) nastala je spajanjem engleskih riječi marionette i puppet. Tu je riječ također
izmislio Jim Henson jer mu je djelovala zvučno. (Glibo, 2000.) Anatomija: Glava zijevalice konstruirana
je tako da je sve podređeno najistaknutijem dijelu lica – ustima. Usta zijevalice konstruirana su tako
da se mogu otvarati i zatvarati čime se postiže dojam da lutka doista govori. Oči na zijevalici također
mogu biti pomične. Lutka pritom može gledati lijevo-desno ili gore-dolje, zatvarati i otvarati kapke ili
joj oči mogu izletjeti van uz pomoć opruga kada se npr. prestraši. Tijelo zijevalice, ako ga lutka ima,
obično je trodimenzionalno, s rukama i nogama. Ono je kod zijevalica manje bitno. Kada djeca
animiraju zijevalice, jednostavnu zijevalicu čini glava, a tkanina koja predstavlja vrat produžena je i
prekriva ruku do lakta poput ginjola. Tijelo zijevalice može imati ruke i noge koje se pomiču. Takve
zijevalice pokreću dva animatora: jedan glavu i ruke, a drugi noge. Pokretanje/animacija: Lutkar
pokreće zijevalicu tako da mu je jedna ruka u glavi lutke; njome otvara i zatvara usta lutki, a ponekad
pokreće i oči. Drugom rukom pokreće tijelo koje je također mobilno i ekspresivno. Lutkar obično drži
lutku iznad glave ili ispred tijela. Pozornica za zijevalice: Kod najjednostavnijih zijevalica koje se
animiraju odozdo, poput ginjola, dovoljan je paravan u visini animatora. Kada koristimo složenije
zijevalice koje animiraju dva animatora, lutke pokreću animatori na povišenoj pozornici poput stola.
Obučeni su u tamnu odjeću kako bi istaknuli lutku koju animiraju ispred sebe.

Lutka sjena, za razliku od svih ostalih vrsta lutaka u kazališnoj izvedbi, nikada nije vidljiva kao
objekt, već samo kao sjena, odnosno, iluzija koju stvara svjetlost. Ona kao predmet ne oponaša živo
biće, već oponaša sjenu živog bića ili predmeta. Lutke sjene nisu samo objekt načinjen od kože,
drveta, kartona ili papirusa kojima se izvodi lutkarska predstava, već je to spoj više elemenata koji
djeluju zajedno. Doživljaj ljepote oblika lutke upotpunjen je kombinacijom svjetla i platna, odnosno,
ekrana na kojem se projiciraju sjene. Obilježja: Lutke sjene obično su dvodimenzionalne, plošne.
Djeluju poput pokretnih sličica, vrlo su profinjene i velike umjetničke vrijednosti jer su vizualno
očišćene od svega suvišnoga. Ovisno o tradiciji, mogu biti transparentne ili samo siluete, obrisi. Pri
tome su važni precizno izrezani rubovi koji ocrtavaju lik. Najjednostavniji oblik tog lutkarskog izraza,
kod kojega ne trebamo ništa izrađivati, je igra sjena naših ruku na zidu. Takva igra je vrlo jednostavna
jer sve što nam treba za njezinu izvedbu su ruke, izvor svjetlosti (najjedostavniji je svijeća) i platno.
Odlika lutaka sjena je jednostavnost: mogu se lako izraditi i prenositi, scena se brzo postavlja, a s
obzirom na materijalne uvjete, dostupne su 12 svima. Razlikujemo dvije vrste lutaka sjena: prvu
skupinu čine transparentne sjene izrađene od prozirnih materijala (tradicionalni materijal bila je
istanjena koža, a u novije vrijeme koriste se različite plastične folije ili svila); drugu skupinu čine lutke
sjene izrađene od neprozirnih materijala poput papira, kartona ili šperploče, a pritom se na platnu
projiciraju samo tamne siluete. Kontrolni mehanizam: Tijelo lutke kontrolira se nosivom žicom
vodilicom koja mora biti dovoljno čvrsta kako bi podnijela težinu lutke i animaciju bez neželjena
savijanja. Vodilica kojom animiramo lutku je većinom, kod klasičnih lutaka, sjena od žice koja
završava drvenom hvataljkom koja pristaje u animatorovu ruku. Lutke sjene mogu biti jednostavne i
složene, što ovisi o tome koliko imaju pokretnih zglobova i vodilica. Jednostavne lutke imaju samo
glavnu kontrolnu žicu. Složene lutke obično imaju vodilicu koja prolazi kroz jednu nogu i pričvršćena
je na glavu, dok je druga noga privršćena tako da se pri pomicanju lutke sama automatski njiše što
djeluje poput hoda. Kada je glava pomična, glavna vodilica pričvršćena je na nju, no postoji i drugi,
složeniji oblik, kada je glavna žica pričvršćena na tijelo, a druga žica na glavu koja se pomiče u
vratnom zglobu. Takva lutka može otvarati i zatvarati usta tako da je jedan kraj gumilastike pričvršćen
na glavu, a drugi na vilicu koja je pomična. Ruke mogu, i ne moraju, imati vodilice, mogu biti samo
pričvršćene tako da se bez vodilica pri pokretu pomiču same. Najbolja vodilica za ruke je obična žica.
Noge na lutkama sjenama najbolje je pustiti da se pokreću slobodno. Platno ili ekran: Lutke sjene žive
na osvijetljenom platnu ili ekranu. Ekran mora što više propuštati sjene, ali istovremeno mora i
skrivati animatora kako bi iluzija bila potpuna. Tradicionalno se za ekran koristio komad bijele
pamučne tkanine koja bi se pričvrstila na drveni okvir. Svila je također jedna od mogućnosti i puno je
bolja od pamuka. Osim lutaka sjena, na platno može biti projicirana i pozadina. Ako je to svojevrsna
scenografija plošno izrezana iz kartona, može biti projicirana pomoću grafoskopa, episkopa ili
projektora. U nedostatku tkanine ekran može biti presvučen bijelim papirom. Svjetlo: Svjetlo daje
lutki sjeni život na ekranu. Lutka se pokreće između platna i izvora svjetlosti. Za sjene je najvažnije
svjetlo koje osvjetljava ekran sa stražnje strane, dok svjetlo koje osvjetljava ekran sa strane publike
treba biti prigušeno ili prostor može biti potpuno zamračen. 13 Pokretanje/animacija: Plošne se
figure pokreću ispred platna na kojemu se projiciraju njihove sjene. Izvor je svjetlo iza lutaka i
usmjereno je prema platnu, a ako su lutke na nekim dijelovima transparentne, dio svjetla prolazi kroz
njih, dok neprozirni dijelovi blokiraju svjetlost. Postoje tri načina mehaničkoga pokreta sjena: sjene
animirane odozdo, sa strane i odostraga. Lutke sjene obično imaju tri žice ili niti koje su pričvršćene
za njih.

Pod pojmom lutke na štapu podrazumijevamo sve lutke koje pokrećemo i kontroliramo
pomoću štapa i žica. Lutka na štapu ima najviše mogućnosti, pojavljuje se u različitim oblicima te
najmanje podliježe pravilima. Iako može biti složena, s druge strane 14 može biti i vrlo jednostavna i
praktična, posebice u radu s djecom jer ih ne opterećuje složen mehanizam, već je dovoljno primiti
lutku za štap i njome glumiti. Ime: Tradicionalna javajka je dobila ime po otoku Javi s kojega potječe,
a na području Indonezije je poznata pod imenom wayang golek, odnosno, trodimenzionalna štapna
lutka, za razliku od lutaka sjena koje su plošne (tzv. wayang kulit). (Glibo, 2000.) Anatomija: Javajka je
trodimenzionalna štapna lutka, sastoji se od tijela lutke i kontrolnog mehanizma koji čini štap, a on
pokreće glavu unutar koje je fiksiran prolazeći kroz trup lutke te žice kojima se pokreću ruke. Donji
dio javajke je suknja koja skriva ruku animatora. Drveni štap, kojim lutkar pokreće glavu, prolazi kroz
tijelo i vrat lutke, a fiksiran je s unutrašnje strane lubanje koja je u jednome dijelu šuplja. Kostim kod
javajki može biti detaljno izrađen te takve lutke mogu djelovati vrlo nakićeno i bogato.
Pokretanje/animacija: Klasična javajka se animira odozdo. Pri tome je animator iza paravana te
jednom rukom drži štap i animira glavu, dok u drugoj ruci drži žice i njima animira lutkine ruke. Pri
animaciji ruku žice se mogu držati blizu jedna drugoj tako da između njih umetnemo palac ruke i
pritom ih malo razdvojimo ili da palcem zahvatimo jednu žicu dok ispruženim kažiprstom guramo
drugu i tako ih potpuno razdvajamo. Pozornica za javajke: Pozornica za javajke je paravan u visini
animatora, a lutke se pojavljuju iznad paravana. Paravan podrazumijeva drveni okvir na stalcima
preko kojega je nategnuto platno koje odvaja publiku od animatora.

Marionete su lutke pokretane koncima ili lutke na koncima. Zbog posebnosti izrade i
animacije najzahtjevnije su, odnosno, najsloženije od svih lutkarskih formi. Ime: Izvori kažu kako se
sam naziv marioneta za lutku na koncima prvo javio u Italiji. Od 10. stoljeća u Veneciji se slavio veliki
praznik pod nazivom Festa delle Marie, a održavao se kao uspomena na događaj kada su tršćanski
mladići zarobili 12 djevojaka, ali su ih Venecijanci uspjeli osloboditi. Na taj bi dan svake godine kroz
grad nosili 12 djevojaka u svečanoj odjeći. S godinama se zbog troškova broj djevojaka smanjivao, da
bi ih na kraju zamijenili velikim drvenim lutkama koje su se zvale Marie di legno, odnosno „drvene
Marije“, a trgovci su male kopije tih lutaka prodavali pod nazivom marionete. (Benić, 2009., str. 97.)
Anatomija: Marionete se obično sastoje od triju osnovnih elemenata: tijela lutke, mehanizma za
kontrolu, odnosno, animaciju i niti konaca pričvršćenih na kontrolni mehanizam i dijelove lutke.
Marioneta se može opisati kao mobilna figura, mehanizam koji pokreću konci. Tijelo lutke obično je
kopija ili pojednostavljena kopija čovjeka, životinje ili izmišljenog lika. Kreaciju lutke možemo
podijeliti u tri osnovna koraka:  umjetnički (likovna i kazališna stilizacija lutke) – ona nije doslovna
kopija čovjeka, nego ima jednu osobinu, tj. ona jest ta osobina.  pokret lutke ili kreacija trik-
mehanizama – pokret lutke mora prije svega biti ritmičan, ne očekuje se da lutka hoda poput čovjeka,
ali upravo ta „grubost“ djeluje simpatično.  mehanička kreacija komponenata lutke – prilikom
kreacije vrlo je važno odrediti vrstu zgloba koji povezuje dijelove tijela lutke u cjelinu i pokretanjem
omogućava gledatelju nesmetano uživanje, a lutki vješto kretanje po pozornici. 16 Konci pričvršćeni
na lutku i kontrolni mehanizam omogućavaju animatoru da pomoću njih pokreće dijelove lutke. Konci
„naređuju“ lutki kako treba djelovati. Konci na marioneti mogu se svrstati u tri kategorije:  konci koji
nose lutku  konci koji kontroliraju pokret  konci za specijalne efekte (pokretanje kapaka na očima,
otvaranje i zatvaranje usta) Uporaba osam ili devet konaca je minimum za najjednostavniju
marionetu. Ponekad ih može biti čak i do 50, a takva lutka može stvarati vrlo sofisticirane pokrete
poput uzimanja čaše, podizanja i stavljanja tereta na leđa i nošenja, što djeluje vrlo impresivno. Kod
klasičnih marioneta kostim je razrađen vrlo detaljno i realistično. Marioneta podnosi svaku vrstu
raskoši, realistične frizure, nakit i obuću. Kostim može biti i vrlo jednostavan, a da pritom lutka uopće
ne gubi na svojoj pojavnosti. (Vukonić-Žunič, Delaš, 2006., str. 76.) Pokretanje/animacija: Mehaničko
pokretanje marioneta ovisi o njihovoj složenosti. Jednostavne marionete, od osam do deset konaca ili
marionete s nosivom žicom koja prolazi kroz glavu, moguće je pokretati samo jednom rukom. Sama
animacija marionete obično se izvodi na tri načina:  samo pokretanjem kontrolnog mehanizma 
potezanjem niti ili konaca rukama  kombinacijom prvoga i drugoga Pozornica za marionete:
Marionete mogu biti vođene tako da lutkar bude vidljiv i pritom se kreće po sceni animirajući lutku
ispred sebe. Animatori su u tamnoj odjeći i vrlo često prekrivene glave tako da gledaju kroz mrežu.
Kada se govori o profesionalnoj pozornici za marionete i marionetskom kazalištu, podrazumijeva se
marionetski most. To je most koji je iznad otvora scene po kojemu se kreću animatori koji su
nevidljivi, dok publika vidi kroz otvor pozornice samo marionete i nesmetano uživa u lutakrskoj igri.
(Pokrivka, 1980, str. 26.)

Posebnost u lutkarstvu su japanske bunraku-lutke koje su ime dobile po japanskom lutkaru

Uemura Bunrakukenu koji je djelovao u 18. stoljeću. Jedinstvene su po načinu animacije. Bunraku-
lutku čini glava, tijelo, ruke i noge. Glava im je konstruirana kao jedinstveni mehanizam, vrlo precizan
i realističan. Lutka može otvarati i zatvarati kapke, pomicati oko lijevo-desno i gore-dolje, pomicati
obrve gore-dolje, a može imati čak i jezik koji izlazi iz usta. Mehanizam za animaciju ekspresije lica
čine umreženi konci koji idu od svakog pojedinog dijela koji se pokreće na glavi i pričvršćeni su u
samom torzu lutke. Takvu lutku, koja zahtijeva potpunu preciznost, ne može pokretati jedna osoba,
stoga lutku animiraju tri lutkara koji su vidljivi publici. Lutke su velike kao pola ili dvije trećine čovjeka.
Animatori, pri pokretanju bunraku-lutke, moraju biti vrlo koordinirani i moraju djelovati kao da su
jedan organizam. Lutkari su obučeni u crnu odjeću i prekrivaju lice, osim glavnog lutkara koji pokreće
lutku i vidi mu se lice. Pri kreaciji bunraku-lutke sve je prikazano realistično i autentično, a sama lutka
može težiti i do 20 kilograma.

Gigantske lutke su jedinstvene po svojoj veličini koja ih izdvaja iz prostornog okruženja.

Ovisno o veličini, može ih pokretati jedan čovjek ili više ljudi. Naprikladnije su za ulicu, ulične
performanse, karnevalske povorke i slično. U animaciju takvih lutaka uključeno je mnogo lutkara koji
mogu biti vidljivi ili prekriveni odjećom lutke. Peter Schumann, američki umjetnik njemačkog
podrijetla, lutkar i osnivač kazališta Bread and Puppet Theater, dao je maski i gigantskoj lutki sasvim
novu svrhu. U svom umjetničkom radu je koristio sve vrste lutaka, no najpoznatiji je po gigantskim
lutkama koje su proizvod radionica u kojima sudjeluje stotine umjetnika i performera. (Županić,
2009., str. 118.) Gigantske lutke su dovoljna atrakcija za gledatelje zbog same veličine i načina na koji
se kreću u prostoru.

Uloga odgojitelja u scenskoj aktivnosti je prvenstveno stvoriti pozitivan odnos prema scenskoj
aktivnosti te potaknuti djecu na zanimanje. Važno je kreirati poticajno i iskreno druženje, praćeno s
puno veselja i radosti. Odgojitelj treba prepoznati, poticati i vrjednovati djetetove dramsko-scenske
sposobnosti te otkrivati i njegovati početne potencijale. Kroz scensku aktivnost, odgojitelj treba
stvarati uvjete kroz koje će dijete moći razvijati sve svoje sposobnosti, a pri tome zadovoljavati
različite interese te se zabavljati i jačati. Izuzetno je važno poticati i produbljivati emocionalnu vezu
djeteta i odgojitelja pomoću lutke, poticati razvoj govora i bogaćenje rječnika, razvijati komunikaciju,
poticati prepoznavanje svojih osjećaja i osjećaja drugih, poticati razvoj mašte, uživljavanje u ulogu
lutke putem scenske igre, osmišljavanje vlastitih priča te tako prepoznati emocionalna stanja i saznati
dječje strahove. Odgojitelj kroz scensku igru treba djetetu dokazati da ga lutka sluša i vjeruje mu te
da isto tako ono može vjerovati lutki. Da bi potaknuo proces stvaranja i povezivanja lutke i djeteta,
odgojitelj kod djeteta treba razviti ljubav prema scenskoj lutki i interes za izrađivanje lutaka.
Promatrajući odgojitelja u scenskoj igri lutkom, djeca će oponašanjem odgojitelja naučiti koristiti
lutku, zavoljeti ju i povezati se s njom. Mišljenje lutke će biti prihvaćeno s više veselja nego
odgojiteljevo i na taj način se stvara proces povezivanja lutke i djeteta. Važno je odgojiteljevo
poticanje animacije pomoću lutke, poticanje igara riječima, dijaloga i monologa te na taj način
povezivanje djeteta i lutke, a djetetu izgradnja samopoštovanja, povjerenja u lutku i ljubavi prema
njoj. Odgojitelj treba potaknuti djecu na izrađivanje lutaka, jer će ta lutka biti njihov vlastiti rad kojim
će se hvaliti, koristiti ga u raznim situacijama i cijeniti ga još više.

„Znamo da djeca lakše stupaju u kontakt s lutkom nego s odgojiteljem, ponekada čak i lakše nego s
roditeljima. To možemo objasniti jedino energetskom razinom, strahom djeteta od odraslih,
nesigurnošću u komunikaciji koju ovaj posrednik olakšava. Pokušat ćemo to iskoristiti kako bismo
pomogli djetetu u prihvaćanju okruženja u kojem živi na manje stresan način i da se uklopi u njega.“
(Majaron, 2000., str.33.) Igre odgojitelja sa scenskom lutkom, iako su vrlo jednostavne , imaju velik i
dragocjen doprinos u odgoju predškolske djece. Čak i najmanja lutkarska igra objedinjuje u sebi
različite umjetnosti te djeluje na djecu vrlo pozitivno. Odgojitelji pomoću lutke prikazuju djeci važnost
moralnih vrijednosti koje utječu na razvoj pozitivnih crta ličnosti djeteta. Iako je lutka u ruci
odgojitelja i dijete zna da je lutka predmet koji pokreće odgojitelj i govori kroz nju, dijete se emotivno
veže uz nju i, tijekom izvođenja lutkarske igre, intenzivno proživljava sve situacije kroz koje lutke
prolazi. Za odgojitelja je važno vjerovati u moć lutke, koristiti ju i često predlagati, ali u pravoj mjeri.
Odgojitelj mora poznavati i razumjeti značenje lutke te u svakom trenutku koristiti njezin metaforički
potencijal. Ponekada lutka prisiljava odgojitelja da bude u „drugom planu“ u grupi. Kroz aktivnosti,
odgojitelj će otkriti sposobnosti i posebne talente svakoga djeteta. Odgojitelj se više približava djeci
šaljući im poruku pomoću lutke i time stječe njihovo povjerenje. Iznenada on postaje lutkar,
pripovjedač i stvaratelj nečega čarobnoga. Djeca takvoga odgojitelja vide kao osobu koja donosi
radost, zadovoljstvo i uzbuđenje u grupi. Vide odgojitelja kao jednoga od njih, kao osobu s kojom
mogu podijeliti svoju radost i tugu na iskren način. To je najviše što jedan odgojitelj može poželjeti te
ono što osigurava osnovne temelje za nesmetano uspostavljanje interpersonalne komunikacije.

Ni najsavršenije izrađena lutka ne može poslužiti u odgojno-obrazovnom procesu ukoliko ne oživi

kroz igrokaz (čak i kroz vrlo kratku improvizaciju). Lutka ne smije biti beživotni izložak. Ona gubi svrhu
ako se dijete ne može njome igrati. Lutka živi samo u rukama animatora (odgojitelja ili djeteta).