Izjava Randolfa Kartera

Izjava Randolfa Kartera I opet vam kažem, gospodo, daje vaša istraga
beskorisna. Ako hoćete, možete me zauvek držati u zatvoru; osudite me na robiju,
pogubite me ako treba, da bi dobili žrtvu kojom ćete i dalje održavati iluziju koju
nazivate pravdom; ali ne mogu vam reći ništa više od onoga što sam vam već kazao.
Već sam vam ispričao, potpuno iskreno, sve ono čega se sećam. Ništa nisam ni
izmenio ni prikrio, a ako je ma šta ostalo nejasno, onda je to zbog mračnog oblaka koji
mi je natkrilio razum i zbog bunila svih onih užasa koje je nadneo nad
mene. Ponavljam, ne znam šta se zbilo s Harlijem Vorenom, iako mislim gotovo se
nadam da je on sada u miru i zabo- ravu, ako igde postoji nešto blagosloveno. Istina je
da sam mu pet godina bio najbliži prijalj i da sam đelimično učestvovao u njegovim
jezivim istraživanjima nepoznatog. Ne poričem, iako su mi sećanja zbrkana i
neraz- govetna, da nas je onaj vaš svedolc zaista video one užasne noći, onako kako
kaže, na vrhu Geinsvil, kako zajedno idemo ka Močvari velikih čempresa, pola časa pre
ponoći. Da smo nosili asove, svetiljkc i čudni smotuljak žice sa pričvršćenim
instumentima to šta više i potvrđujem; jer sve te stvari su igrale ulogu u onoj jedinoj
groznoj sceni koja će ostati kao plamenom urezana u moja pomućena sećanja. Ali o
onome što je usledilo, i zašto su me našli sledećeg jutra samog i ošamućenog na ivici
močvare, moram i dalje tvrditi da ne znam ništa, izuzev ovoga što sam vam već više
puta rekao. Kažete mi da nema ni u samoj močvari ni oko nje ni jednog mesta koje bi
moglo da posluži kao scena na kojoj se odigrala ova strahotna priča. Odgovaram da
mi nije bilo poznato ništa sem onoga što sam video. Možda je to bila vizija ili mora i ja
se od sveg srca nadam da je samo to i bilo no ipak, to je sve što se sačuvalo u mom
umu o onome što se odigralo u onim užasnim časovima nakon što smo napustili
ljudski vidokrug. A zašto se Harli Voren nije vratio, to samo on ili njegova senka ili
nešto bezimeno što ne mogu opisati može da vam kaže. Kao što sam već rekao
Vorenova proučavanja magije bila su mi dobro poznata i ja sam u njima donekle i
učestvo- vao. U njegovoj ogromnoj zbirci čudnih, retkih knjiga o zabranjenim temama
ja sam pročitao sve koje su bile napisane na jezicima koje znam; ali takvih je bilo malo
u poređenju s onima na jezicima koje nisam mogao da razumem. Čini mi se da je
većina bila na arapskom; a đavolom nadahnuta knjiga koja nas je dovela do kraja
knjiga koju je u džepu izneo iz ovoga sveta bila je pisana slovima kakvima nigde nisam
video nalik. Voren nikada nije hteo da mi kaže šta je bilo u toj knjizi. Sto se tiče prirode
naših proučavanja moram li opet reći da mi svest više nije sasvim čista? I izgleda mi
da je dobro što više nije, jer ta su proučavanja bila užasna i ja sam se njima bavio više
iz neke nevoljne zanesenosti nego iz sklonosti. Voren je uvek vladao nadamnom, i ja
sam ga se ponekad pribojavao. Sećam se kako me je podišla jeza pri pogledu na
njegov izraz lica one noći uoči strašnog događaja, kada je neprestano pričao o svojoj
teoriji, zašto izvesni mrtvaci nikad ne istrunu, već ostaju hiljadu godina isto onako
čvrsti i zaobljeni kao za života. Ali sada ga se više na bojim jer Čini mi se daje upoznao
užase van granica moga poimanja. Sada se bojim za njega. Još jedanput kažem da mi
one noći naš cilj nije bio sasvim jasan. Sigurno daje u velikoj meri bio u vezi s nečim
u onoj knjizi koju je Voren nosio sa sobom u onoj prastaroj knjizi sa neshvatljivim
znacima koju je pre mesec dana bio dobio iz Indije ali kunem se da mi nije poznato
šta smo to zapravo očekivali da ćemo naći. Vaš svedolc kaže da nas je video u pola
dvanaest na vrhu Geiesvil, kako smo se uputili ka Močvari velikih čempresa. On je
verovat- no u pravu, ali ne mogu se jasno setiti toga. U moju dušu se urezala slika
samo jedne jedine scene, a vreme mora da je bilo daleko posle ponoći; jer bledi
poluraesec bio je visoko na zamagljenom nebu. Mesto je bilo neko prastaro groblje;
toliko staro da sam podrhtavao pred mnogobrojnim obeležjima drevnosti. Bilo je u
dubokoj, vlažnoj uvali, zarasloj u bujnu travu, mahovinu i čudni, puzavičavi korov, i
ispunjenoj neo- dređenim zadahom koji je moja dokona mašta apsurdno povezala sa
kamenom koji truli. Na sve strane bili su znaci zanemarenosti i oronulosti i mene je,
izgleda, opsedala pomisao da smo Voren i ja bili prva živa bića koja su upala u smrtnu
tišinu vekova. Nad rubom doline slabašni, bledunjavi polumesec virio je kroz ubitačna
isparenja koja su se uzdizala iz nečuvenih katakombi, i pri njegovim slabim, drhtavim
zracima mogao sam da razaberem odvratne nizove prastarih nadgrobnih ploča, urni,
kenotafa i fasada mauzoleja; sve to polusrušeno, zaraslo u mahovinu, umrljano
vlagom i delimično skriveno u gustoj raskoši nezdravog rastinja. Prvi jasni utisak mog
vlastitog prisustva u ovom strašnom nekropolisu odnosi se na trenutak kad sam
zastao sa Vorenom ispred izvesnog, napola prekrivenog groba i kad smo zbacili sa
sebe neki teret koji smo izgleda nosili. Tada sam primetio da imam električnu svetiljku
i dva ašova, dole je moj drug bio snabdeven sličnom svetiljkom i
opremom za poljski telefon. Nismo izgovorili ni reč, jer su nam i mesto i zadatak
izgledali poznati; i bez oklevanja zgrabili smo asove i stali da raščišćavamo travu,
korov i nanetu zemlju sa ravne, starinske nadgrobne ploče. Nakon što smo razotkrili
ćelu površinu, koja se sastojala od tri ogromne granitne ploče, odstupili smo
nekoliko koraka da osmotrimo grobnicu, a Voren je izgleda nešto u sebi izračunavao.
Zatim se vratio grobnici i, upotrebl- javajući ašov kao polugu, pokušao da podigne
ploču koja je ležala najbliže ruševini koja je nekada bila spomenik. Nije uspeo, i
mahnuo mi je rukom da mu dođem u pomoć. Konačno, zajedničkim snagama smo
pomerili kamen iz ležišta, zatim ga uspravili i naslonili na stranu. Uklanjanjem kamene
ploče otkrio se crni otvor iz koga su obilato pokuljati kužni gasovi, tako gnusni da smo
se, užasnuti, trgnuli unazad. Međutim, posle izvesnog vremena opet smo se približili
jami i konstatovali da su is- parenja podnošljivija. Naše svetiljke otkrile su početak
kamenog stepeništa, koje se cedilo nekim odvratnim mul- jem podzemlja i bilo
opkoljeno vlažnim zidovima, okorelim od salitre. I sada moje pamćenje po prvi put
beleži govor, Vorenov meki tenor kojim mi se poduže obraća, glas upadljivo
neuznemiren zbog naše grozomorne oko- line. "Zao mi je što ću morati da te zamolim
da ostaneš na površini", rekao je, "ali bio bi zločin pustiti nekoga sa tako osetljivim
živcima da side. Ne možeš ni da zamisliš, čak ni uz pomoć onoga što si pročitao i što
sam ti ja rekao, šta ću morati da vidim i uradim. To je satanski posao, Karteru, i ne
verujem da bi iko kome osetljivost nije očeli- cena mogao da prođe kroz to, a da
ostane živ i pri zdravom razumu. Ne želim da te uvredim, i sam Bog zna koliko bih bio
srećan da te imam uza se; ali u izvesnom smislu ja sam odgovoran za sve ovo i ne bih
nikada pokušao da navedem jednog ovako preosetljivog čoveka kao što si ti da side u
susret svojoj smrti ili ludilu. Kažem ti, ne možeš ni zamisliti na šta to liči! Ali
obećavam da ću te obaveštavati preko telefona o svakom svom pokretu vidiš, imam
dovoljno žice do središta zemlje i natrag!" Još uvele mi u sećanju odzvanjaju ove
hladnokrvne reći; i još uvele se sećam svog protivljenja. Izgleda da mi je bilo strahovito
stalo da pravim društvo svom prijatelju u onim grobnim dubinama, no on se pokazao
neumoljiv. U jednom trenutku je zapretio da će napustiti ceo poduhvat ako nastavim
da navaljujem; ta se pretnja pokazala us- pešnom jer on je jedini znao o čemu se
zapravo radilo. Svega toga se još uvek sećam, iako više uopšte ne pamtim šta smo
ustvari tražili. Nakon što je uspeo da preko volje pristanem na njegov plan, Voren
podiže kalem žice i na- mesti aparate. Kad je klimnuo glavom ja sam uzeo jedan i seo
na neku staru, potamnelu nadgrobu ploču blizu sveže otkrivenog otvora. On mi tada
steže ruku, zabaci kalem žice preko ramena i iščeze u toj neopisivoj kostur- nici. Još za
trenutak mogao sam da vidim sjaj njegove svetiljke i da Čujem struganje žice dok se
odmotavala za njim; ali sjaja iznenada nestade, kao da je prošao kroz zaokret na
stepeništu, a zvuk utihnu gotovo isto tako brzo. Bio sam sam, no ipak povezan s
neznanim dubinama tim čarobnim nitima čija je izolovana površina zelenkasto
svetlucala pod umirućim zracima polumeseca. Neprestano sam gledao na sat pri
svetlu moje električne svetiljke i grozničavo, zabrinuto, osluškivao na tele- fonskoj
slušalici; ali više od četvrt časa ništa se nije čulo. Tada iz aparata dopre slabo krckanje i
ja pozvah svog prijatelja napetim glasom. Ma koliko da sam strepeo, ipak sam bio
nepripremljen na reči koje su doprle do mene ispod tih tajanstvenih svodova, tako
uplašene i drhtave kakve nikad ranije nisam čuo od Harlija Vorena. On, koji me je
maločas tako mirno napustio, sada je zvao odozdo drhtavim šapatom, strašnijim od
najglasnijeg vriska: "Gospode! Kad bi samo video ono što ja gledam!" Nisam mogao
da odgovorim. Mogao sam samo da čekam, bez reči. Tada se opet začu izbezumljeni
glas: "Karteru, to je grozno čudovišno neverovatno!" Ovoga puta glas me nije izdao i ja
sasuh u slušalicu bujicu uzbuđenih pitanja. Preplašen, nisam prestajao da
pon- avljam. "Vorene, šta je to? Staje to?" Još jednom začuh glas svoga prijatelja, još
uvek promukao od straha ali sada već, izgleda, sa prizvukom očajanja: "Ne mogu ti
reći, Kartere! To je potpuno nezamislivo ne usuđujem se da ti kažem nema čoveka koji
to može saz- nati i ostati živ milostivi Bože! Nisam ni sanjao o ovome!" Opet tišina,
izuzev moje, sada već nevezane, bujice drhtavih pitanja. I tada, Vorenov glas, na
vrhuncu još većeg za- prepašćenja: "Karteru! Kumim te Bogom, smesta vrati ploču i
beži ako možeš! Brzo! ostavi sve i beži odavde to ti je jedini spas! Uradi kako kažem i
ne traži da ti objašnjavam!"
Čuo sam ga, no ipak sam bio u stanju samo da ponavljam svoja suluda pitanja. Oko
mene su bili grobovi, tama i senke; ispod mene, neka opasnost koja je prevazilazila
ljudsku maštu. Ali moj prijatelj bio je u većoj opasnosti od mene, i uprkos strahu, u
sebi sam mu pomalo prebacivao što je verovao da bih mogao da ga napustim u
ovakvim okolnostima. Opet krčanje u slušalici i, posle malo ćutanja, Vorenov žalosni
krik: "Kidaj! Za ime sveta, vrati ploču i kidaj odavde, Karteru!" Nešto u ovom dečačkom
žargonu mog, očigledno teško pogođenog druga kao da mi je vratilo snagu. Pribrao
sam se i odlučno povikao, "Vorene, drž'se! Evo silazim!" Ali na ovu ponudu, glas mog
sagovomika pretvorio se u krik krajnjeg beznađa: "Nemoj! Ne razumeš! Prekasno je i
to mojom greškom. Vrati ploču i trči ni ti, ni ma ko drugi ne može tu više ništa da
učini!" Ton mu se opet promenio, ovog puta ublažio, kao da se miri sa sudbinom. Ipak
je bio napet, zbog zabrinutosti za mene. "Brzo pre nego što bude kasno!" Pokušavao
sam da ga ne poslušam; pokušavao da se otmem onemoćalosti koja me je obuzela i
da ispunim obećanje da ću mu po lete ti u pomoć. Ali sledeći njegov Šapat zatekao me
je još uvele nepomičnog, okovanog potpunim užasom. "Karteru požuri! Ne vredi
moraš ići bolje jedan nego dvojica ploču..." Pauza, još malo krčanja, zatim Vorenov
malaksali glas: "Skoro je gotovo nemoj da otežavaš stvari poklopi te proklete stepenice
i trči da se spaseš izgubićeš na vremenu zbogom, Karteru nećemo se više
videti." Ovde Vorenov šapat naraste do krika; krika koji postepeno postade vrisak,
ispunjen užasima svih vekova "Prokleti bili ti pakleni samo naviru Gospode! Kidaj!
Kidaj! KIDAJ!" Posle toga nastala je tišina. Ne znam koliko sam beskrajnih milenijuma
presedeo tako, u zanosu; Šapućući, muca- jući, dozivajući, urlajući u taj telefon. I opet,
i opet, do u beskonačnost, šaputao sam, mucao, zvao, vikao i vrištao, "Vorene! Vorene!
Odgovori mi javi se gdesi?" I tada dopre do mene vrhunski od svih užasa neverovatna,
nepojmljiva, upravo neizreciva stvar. Rekao sam da je izgledalo kao da su prošli
milenijumi nakon sto je Voren vrišteći izgovorio svoje poslednje očajničko upozorenje,
i da su samo moji vlastiti krici sada razbijali groznu tišinu. Ali posle izvesnog vremena
opet je krenulo u slušalici, i ja sam naćuljio uši, ne bih li nešto čuo. Opet sam pozvao,
"Vorene, jesi li tamo?" i u odgovoru čuo sam ono što je nadnelo ovaj oblak nad moj
razum. Ne pokušavam, gospodo, da objasnim tu stvar taj glas niti se usuđujem
da pokušam da ga detaljno opišem, jer pri prvim recima izgubio sam svest, i ničega se
ne sećam sve do trenutka kad sam se probudio u bolnici. Da li da kažem da je glas bio
dubok; potmuo; pihtijast; udaljen, vanzemaljski; neljud- ski; bestelesan? Sta da kažem?
To je bio kraj mog doživljaja i to je kraj moje priče. Čuo sam ga, to je sve što znam, čuo
sam ga dok sam sedeo okamenjen u onom nepoznatom groblju u uvali, usred
kamenja koje se krunilo i palih spomenika, bujnog rastinja i kužnih isparenja čuo ga
kako izvire iz najvećih dubina onog prokletog otvorenog groba, dok sam pred sobom
gledao bezoblične, strvožderske senke kako igraju pod prokletim polumesecom. A evo
šta je rekao: "Budalo, Voren je MRTAV!"