Тамара М.

Стојановић Ђорђевић1
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко- уметнички факултет у Крагујевцу

Војислав Илић2
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко- уметнички факултет у Крагујевцу
Значај игре, уметности и терапеутских бајки у јачању личности
детета
Апстракт:
Аутори у овом раду разматрају улогу и значај игре, уметности и терапеутских бајки у превазилажењу
емоционалних потешкоћа код деце предшколског и школског узраста.
Последњих година изражен је пораст емоционалних проблема код деце. Страхови, бриге, неприхваћеност
од стране вршњака, туга, незадовољство, агресивност, недостатак самопоуздања представљају потешкоће
са којима се деца предшколског и школског узраста суочавају, а настали су као последица дешавања која
су захватила нашу земљу, ратова, траума, незапослености и глобализације.
Аутори у раду показују начине на који игра, уметност и бајка могу послужити у терапутске сврхе. Исте
могу помоћи васпитачу и наставнику да код детета развију емоционалне вештине које су потребне за
здрав, испуњен живот у савременом свету.
Кључне речи:
бајка, игра, уметност, терапеутско средтво, васпитач, наставник

Увод
У овом раду ћемо се бавити васпитним и терапеутским утицајем бајке на развој
детета. Сваки књижевни текст поред своје уметничке вредности и идеја, има и одређене
поруке и поуке о животу. Повезивање књижевности са стварним животом има васпитни
значај, нарочито бајке које исказују моралне и етичке поруке на веома јасан начин,
посебно у разликовању добра и зла.
Читајући и анализирајући бајке, деца спознају многе особине и поступке, сусрећу
се са бројним проблемима и њиховим разрешењима. Деца од раног детињства уз помоћ
бајки откривају свет око себе, своју личност и живот уопште. У њима се развијају
читалачке навике, љубав према књизи и књижевни укус. Они не добијају само одређена
знања из књижевности, већ почињу и да размишљају о намерама и поступцима јунака,
јављају им се различите емоције, попут саосећања са јунацима, поистовећивањима са
њима и повезивањима догађаја из бајки са својим искуством.
Деца млађег школског узраста радо читају бајке, интересују се за фабулу, чудесне
догађаје, необичне преокрете радње, као и за митолошка бића која се јављају у бајкама,
попут вила, чаробњака, сирена, вештица, аждаја итд. Главни јунак бајке пролази кроз
разне препреке како би достигао одређени циљ, начин на који он реагује у тим
ситуацијама, како одлучује и који су његови мотиви за деловање, повод су за
размишљање који се јављају код детета након што чује бајку. Међутим, оне не исказују
само поруку да добро побеђује зло, већ и да добро није једино што постоји, да се могу
јавити велике невоље на путу до циља, и да их само упорност, храброст, вера у себе и
борба могу довести до остваривања циља.

Појам бајке

1
tasicakg@yahoo.com
2
vilicdva@gmail.com
 Различите дефиниције бајки истичу различите елементе који се сматрају
суштинским за жанр. Једна група дефиниција истиче фантастику бајке док друга
дефиниција истиче митологију. Тако се бајка одређује као народна приповетка
фантастичне садржине, која служи забави и слушалац и приповедач је сматрају
неистинитом и нестварном. Трећа група заступа суштински натприродне елементе, чуда
и чаролију. За њих се назив бајке ограничава на приче које се дешавају у чудесном свету
у којима се човек може преобразити. Такође, бајка је прича чудесне садржине независна
од стварносних категорија времена и простора. Сматра се да су за њу значајни баш
ликови попут краља или принцезе и да би без њих она изгубила своје особине и
симболичност (УП: Радуловић, 2009:5,6)
Време бајке јесте прошло, радња се одвија некад и негде и обично почиње речима
„Био једном један...“ Главни јунак се углавном креће са лакоћом, покушава да савлада
различите препреке да би достигао свој циљ. Главна тема бајке је борба добра и зла, где
на крају добро увек победи. Управо ово је од великог значаја за децу млађег узраста, јер
они тако развијају своју машту.

Терапеутски аспект бајке

Бајке се у психологији називају терапеутске метафоре, јер је порука у њима
скривена у пренесеном значењу. Осим тога већ је у самој структури метафоре садржано
обраћање дететовим унутрашњим снагама и потенцијалима. Обично се издвајају
следећи њени делови:
• МЕТАФОРИЧКИ СУКОБ или појављивање ситуације у којој се лик осећа
лоше због одређеног проблема
• МЕТАФОРИЧКА КРИЗА је настанак ситуације која је неподношљива за лик и
која више не може трајати
• ПОТРАГА И ПРОНАЛАЖЕЊЕ УНУТРАШЊИХ РЕСУРСА – лик у себи
открива нове могућности неопходне за решавање кризе
• РАДОВАЊЕ И ПРОСЛАВА – успех и признање околине.
Као што можемо закључити из овакве структуре лик из терапеутске бајке не чека
и не моли помоћ. Он у себи проналази нове могућности и делује према њима, те
неизоставно побеђује. Обично метафоре одговарају поједином симптому и тежини
конкретне ситуације. Међутим, представљање метафора, чак и оних које можда не
одговарају стварним проблемима детета, доводе до развоја ,,механизама самопомоћи“,
односно способности да у свакој ситуацији потражи снагу у себи, унутар себе, верује у
успех и тежи остваривању циља. То значи да бајке подстичу дете да постане свесно
правих вредности и својих могућности, те га самим тим оне уче како да одреагује у
одређеним ситуацијама, како да се постави према препрекама и како да усмери своје
способности на даљи ток разрешавања проблема.
Постоје различите бајке и различити аутори који те бајке пишу, а све то има
велику улогу, јер сваки писац бајке у њу уноси комадиће властите душе. Док деца
слушају те бајке разговарају о њима, цртају призоре и догађаје из њих, упијају богатство
душа других младих људи.
Утврђено је да се са бајкама може различито радити. Обично се дешава да одрасла
особа детету или скупу деце предлаже да саслушају бајку, а затим да нацртају део који
им се нарочито допадне. Када одрасла особа заврши читање, дете најчешће наставља
цртање. Тада му се могу постављати различита питања усмерена на осмишљавање бајке,
што је веома битно у развоју маште код детета и тога да постаје свесно света који га
окружује, затим на обликовање властитог односа према понашању ликова, где дете
заправо учи да процени човека, његове особине, као и да разликује и стиче знање добрих
и лоших особина, односно онога што је морално и неморално, тј. да стекне свест о

1
значењу и месту које нека особа има у друштву, и како се треба постављати односно
односити према различитим животним ситуацијама. Дете, кроз једну врсту игре,
освешћава своје биће које полако, у складу са развојом и својим годинама, стиче свест о
људима, животу и свету којем и сам припада. У раду са скупом деце, након што деца
заврше своје радове, тј. цртеже, по жељи их показују другима и расправљају о радњи,
преко чега деца уче да саслушају, па и прихвате, туђе мишљење и ставове, као и да
постану свесна да свако има своје идеје и поуке о нечему и да је и то, у ствари, један вид
учења, а касније и усавршавања себе.
У зависности од година, деци се читају различите бајке, где се она сусрећу са
различитим проблемима и њиховим разрешењима:
Бајке за децу од 3 до 4 године
У бајци ,,Медо прљавко“ дете се сусреће са проблемом овладавања хигијеном у
ком дете не жели да умива лице, да се купа или пере косу, али га ток саме бајке, као и
њен завршетак уче да је лепо бити чист и окупан и да такву децу воле сви.
Бајке за децу од 5 година па надаље
У овом узрасту се јавља мањак самопоуздања, страх од околине, тешкоће у
односима с вршњацима, па се детету преко низа различитих бајки представљају решења
истих. Дете се учи да из сваког проблема и препреке постоји излаз и да оно само може
да га пронађе, као и то да се са сваким страхом треба суочити и превазићи га, јер ништа
није толико страшно колико се у том тренутку може чинити да јесте.
Бајке за децу од 6 година надаље
У овом периоду живота деца полако крећу у школу, те се тада најчешће сусрећу
са проблемима који се тичу школовања. На пример тешкоће на почетку школовања које
дете може превазићи уколико да све од себе, максимално се потруди и не одустаје ако
му нешто иде теже од нечега што је савладало са лакоћом, као и то да редовно и на време
обавља своје обавезе. Такође, у овом периоду јавља се несигурност, па се у бајкама могу
пронаћи решења попут тога да дете није ни свесно колико је у ствари посебно и шта све
оно може и има да покаже свету. Деца се у узрасту од 6 година сусрећу и са страхом од
мрака, па преко разних прича превазилази и то постајући свесно да звукови, и сам мрак,
нису уопште толико страшни каквим се чине.
Бајке за децу од 7 година надаље
Сада се јављају тешкоће у освешћивању властитих осећања, па дете учи да о томе
не треба да ћути, већ да пронађе решење за своје проблеме тако што ће причати са неким
ко може да му помогне, као и то да само поверавање другој особи ствара осећај
олакшања. Што се тиче осећања повезаних са разводом родитеља, а она се у овим
годинама јављају често, дете се може јако потрести и узнемирити, јер слушајући свађе,
почиње да се плаши да га мама и тата више не воле, па га бајке са овим темама уче да
без обзира на неразумевања која се јављају између родитеља, они и даље воле своје дете
и за њега су спремни да учине све, као и то да остану пријатељи. Недостатак мотивације
за учењем јавља се и почиње да се развија све више, па се детету преко бајки на
креативан начин дочарава важност проналаска мотивације, како би дете постало
заинтересованије за рад. Тешкоће у понашању су још један од проблема који муче овај
узраст. Непримерено понашање, безобразлук, а с друге стране бајке које показују како
добра дела утичу на човека и дете, па оно постане мотивисано да и само учини једно.
Бајке за децу од 8 година надаље
У овом периоду се јављају социјални страхови, усамљеност, мањак
самопоуздања, као и тешкоће у односима са вршњацима. Детету се преко бајки пружа
осећај да пронађе себе у друштву, да стекне самопоуздање, да постане свесно својих
вредности, својих врлина, да се не плаши и да храбро закорачи у нове победе, да пусти

2
своју радост коју носи у себи и тиме изазове позитивне реакције својих вршњака, који
ће тада без проблема прићи и започети дружење.
Бајке имају веома велику улогу у освешћивању самог детета и његових осећања.
Оне отварају нове погледе на свет, пружају боље видике, па дете може да упозна и један
другачији, али много лепши свет - свет маште, остварења снова и жеља, сигурнији и
поучнији, оплемењујући и охрабрујући. (Уп. Хухлаев 2011)

Бајка и савремено дете

Усмена бајка је постала предмет обимног интересовања и изучавања, нарочито у
периоду који је донео сепарацију детета у грађанском друштву и његово ново
социокултурно ситуирање на коме се заснива и настанак књижевности за децу. Ту се
превасходно мисли на крај 18. и прву половину 19. века, чија су основна друштвена
обележја настанак нација у модерном облику и потенцирање слобода индивидуе,
односно доба које се у европској култури означава појмом романтизма. Од тог доба, па
све до данас, бајка је стекла епитет једне од најпроучаванијих књижевно-уметничких
врста. Иако је бајка у доброј мери и данас присутна у дечјем животу, медиј помоћу кога
се деца данас упознају са њеним садржајем у потпуности је промењен и углавном је реч
о адаптацијама и екранизацијама ове старе књижевне врсте намењене превасходно деци.
Дете 21. века више се не задовољава ни анимираним филмовима; живећи у свету
хиперреалности и имајући осећај да кроз мултимедијалну игру осваја простор и
остварује велику динамику, оно остаје равнодушно према примерима јунака какве нам
нуди бајка. Принцеза која пасивно чека свог принца да дође и пробуди је из стогодишњег
сна, или царевић који бива зачаран када год покуша да оствари свој циљ, њему бивају у
најмању руку незанимљиви, или да се грубо изразимо досадни, што потврђују и
истраживања из области педагогије и педагошке психологије начињена у последње
време.
За разлику од мас-медија који промовишу пасивизацију и уљуљкивање у празној
забави, бајка говори о активном односу појединца према средини. Она учи како се само
властитим делањем може остварити жељено благостање и срећа. Ликови народне бајке
мотивисани су и карактерисани превасходно властитим делањем. ,,Она је насељена
људским, нељудским и надљудским бићима“, али је са становиштва главног јунака
изразито окренута човеку.
Стил бајке је уопштен, формулативан, карактерише га понављање, учесталост
дијалога и изостављање дескрипције. Свака бајка има два слоја - слој чудесног, иреалног
и реалистички слој. Сматрамо да је због ових али и неких других особина бајка и данас
незамењиво штиво. Усмена бајка своја значења црпи из митске и обредне основе из које
се као књижевно-уметничка врста и развила, због тога је наглашена њена универзалност
и свевременост. Важна чињеница, коју треба имати у виду приликом тумачења бајке
јесте њена синкретичност, односно синкретизам усмених жанрова, па самим тиме и
бајке. Настала у времену специфичног друштвеног амбијента бајка, као језичка
творевина, није постојала одвојено од других уметности. (Уп. Лаловић 2010: 202-204)

Родитељ – дете- бајка

Књижевност има веома важну улогу у животу и развоју детета. Она је међу првим
уметностима са којима се дете сусреће, још у најранијем детињству.
Бајке својом јединственом формом и језиком, својим маштовитим обликом,
помажу детету у једном од најтежих и најважнијих задатака током његовог одрастања,
а то је да пронађе свој пут и усмерење ка ком ће тежити током свог живота.

3
 Временом је развој и стасавање у животу свакога од нас довео до једног
неизбежног питања које смо сви поставили себи у некој прекретној животној ситацији –
који је смисао мога живота? Очито да је свакоме од нас у тренутку постављања тог
питања смисао свега био на измаку. Онда се досетисмо да се смисао живота не сазнаје
одједном, чак ни када дођемо до неких познијих година. Да ли ће на одговор овог
најчешћег питања утицати наша зрелост? (Да ли смо се некада и запитали колико смо
уопште зрели пре него што смо се упитали који је смисао нашег живота?) Психолошка
зрелост је услов безбедног разумевања шта је то смисао нечијег живота или шта ли би
то требало да буде.(Уп. Бетелхајм 2015:9).
Након двоумљења, размишљања, доспемо у године када други живот да смисао
нашим животима. То је најчешће тренутак заснивања породице, тренутак кад створимо
један нови живот и у њему увидимо сву ону нежност и невиност коју до сад нисмо
спознали. Да родитељство није бајно, говори и чињеница да је најбитнији и најтежи
задатак у подизању једног детета омогућити му да спозна свој смисао у овом свету. Да
се то постигне, потребна су бројна искуства које би дете требало да прође. Оно на тај
начин мора постепено да почне себе да разуме, а након тога и друге људе око себе.
Уколико у детету од најранијег доба однегујемо жељу за стицањем здравог смисла
живота и постојања, рецимо да смо макар трећину посла у дететовом васпитању
одрадили. Дете првенствено мора да упозна и изгради себе колико год је то могуће,
потребно је усађивати му непрестано вољу, наду и љубав. Детету треба времена док
научи одређене ствари, али онакве ствари какве научи у том најранијем периоду, оне
остају тако усађене у њима до краја живота. У васпитавању детета свакако да нема
битнијег утицаја од утицаја родитеља, али је веома битан и утицај културне баштине.
(Уп. Бетелхајм 2015:9)
Када су деца млада, књижевност најбоље омогућава детету да унесе више
значења у свој живот и тако изгради здраву и успешно формирану индивидуу која ће
временом налетети на исто питање: ,,који је смисао мог живота?'', али ће им одговори
бити позитивнији, ,,здравији'' уколико имају исправно постављена морална начела
заједно са стварном психичком зрелошћу.
Данашњи успех технологије довео је децу до запостављеног развоја дечјег ума и
личности. Осим овога, данашња назовимо ,,дечја књижевност'' не подстиче нити негује
дечији менталитет како би се оно могло изборити са свим унутрашњим проблемима.
Данашње установе за младе узрасте попут предшколске установе или основне школе у
којима се учи читање обучавају децу неопходним вештинама без обзира на смисао оног
прочитаног. Савладавши вештину читања али не и смисла прочитаног добили смо
велико ништа. Да ли узрок тражити у плиткости тзв. дечије литературе или
непосвећености васпитача или пак родитеља, сасвим је свеједно, али је битно рећи да у
данашњем добу фали та права васпитна и терапеутска дечија литература која ће утицати
на дете као такво где се обавезно мора остварати интеракицја између неког таквог дела
и самог детета да би се постигао жељени циљ, а то је дететово размишљање о
прочитаном и покушај давања смисла једном таквом делу које би дете требало да
пренесе у свој живот. Учити дете да чита, а да оно не разуме шта чита нити о томе
размишља је једна велика празна прича. Ако ћете дете форсирати да у шестој години
живота научи да чита да би тек касније обогатио свој живот читањем, немојте га ни тад
терати да чита без смисла јер све оно што је прочитао или му је прочитано до тад биће
само још једна празна прича јер најновија помодна дечија назовимо литература детету
ускраћује искуство које би требало да стекне у контакту са књижевношћу: то је тај
приступ дубљем значењу и то оном које има смисла за његову развојну фазу што је
сваком родитељу најбитнији део у одрастању (али и васпитању) свог детета.

4
 Детету је у правом дечијем књижевном делу потребна забава и буђење
радозналости, потребна му побуда маште да би на тај начин развило свој интелект и
осећања. Таквим путем могуће је да препозна своје потешкоће, али и да пронађе решење
за исте. Детету је потребно дело које ће моћи директно са њим да се повеже, дело које
га неће омаловажити већ ће његове проблеме примити као своје, схватиће његове невоље
као озбиљне и на тај начин ће у детету подићи самопоуздање.У вези са тим, код деце се
развија став, одважност, они се поистовећују са својим омиљеним јунацима и на тај
начин у себи буде оно најлепше – машту. Бајке са добрим поукама поучавају децу тиме
што им помажу да примете, разликују и вреднују своја осећања, мисли и поступке, али
поред тога и да их препознају код других људи у свом окружењу. Иако све бајке личе
једна на другу, свака је различита и дете читањем сваке од њих долази до различитих
закључака и поука, који значајно утичу на стварање његовог мишљења. Од најмањег
узраста, детету је потребна фолклорна бајка која иако је настала много, много пре ове
модернизације света, ипак је место где се може научити о унутрашњим проблемима
људских бића као и о њиховом решавању. Како одраста, дете је све збуњеније зато му је
потребна шанса себе да разуме и баш зато су му потребне бројне идеје и примери како
би у себи уредио ту кулу осећања која се у њему развијају, како би временом могао
почети да уређује и сопствени живот.
Мала деца верују у то да су сви људи које срећу у свом животу подједнако добри,
добронамерни и пуни љубави, као људи из њиховог окружења и породице, односно,
људи уз које оно одраста. Пошто детињство припрема дете за одрасли, суровији живот,
оно током свог развоја мора да превазиђе своју наивност. Управо бајка, као једну од
својих главних функција, преузима на себе да научи дете да се спољашњи свет веома
разликује од његове заједнице у којој расте, да га припреми да у спољашњем свету
постоје разне опасности које га чекају и са којима ће се оно, највероватније, једног дана
суочити. Због тога у бајци мора да постоји зло, као и борба између добра и зла, у којој
ће на крају победу однети добро. Оне омогућавају да се дете развија тако што ће из фазе
незнања и потпуне наивности прећи у следећу развојну фазу у којој ће прихватити
постојање лошег и злог. Бајка је први корак ка моралном образовању детета.(Уп.
Бетелхајм 2015:11)
Бајка се обраћа свим нивоима људске личности и тако допире до необразованог
малог дечијег ума. Посматрано психоаналитички, бајка носи поруке за свесни,
предсвесни и несвесни ум, бајка се обраћа дечјем егу у зачетку и поспешује његов развој
па истовремено ослобађа предсвесне и несвесне притиске. (Уп. Бетелхајм 2015:11)
Бајке детету нуде нову димензију маште где се оно упознаје са својим несвесним
док размишља и фантазира о елементима приче и на тај начин уноси несвесни садржај у
свесне фантазије. Уколико се то несвесно код детета стално потискује, његова личност
може постати озбиљно онеспособљена – родитељи дете уверавају да се треба клонити
онога што га највише узнемирава, да би им требало сервирати само свесну реалност,
пријатност, лагодност, испуњење свих жеља – дати им само поглед на позитивну страну
света. Међутим, то негује ум на само једнострани начин, а живот је све, само не стално
и свакодневно позитиван. Проблем је и у томе што данашњи родитељи сматрају
исправним да децу одбијају од сазнања да извор лоших ствари који нам се дешавају леже
баш у нама самима, нпр.у нашој агресивности, љутњи, асоцијалности. Децу убеђују да
су сви људи добри, а деца наравно поверују у то. Затим наиђе неки тренутак у дечијем
животу где се они не понашају баш тако добро, где му се говори како оно није добро,
фино и васпитано – то противречи оној претходној причи која му је наметнута, да су сви
људи добри, па тако дете увидевши оно ,,недобро'' у себи мисли да је чудовиште у овом
свету и у очима својих родитеља. Бајке помажу деци у одрастању и достизању зрелости.

5
Кроз бајку деца спознају многе проблеме на које ће током одрастања наилазити, и
помоћу ње они лакше долазе до излаза, јер јачају њихов его.
Деца помоћу јунака бајки уче да зли јунаци увек страдају и губе, док добри и
храбри побеђују, уче да борба за живот није нимало једноставна и да захтева снагу,
самопоуздање и веру у себе. Очито је да проблем лежи у неговорењу о тамној страни
човека, као да она не постоји, а нарочито када је реч о деци. Зато бајка врши позитиван
утицај на дете јер она преноси поруку својим садржајем: ,, храбром борбом превазићи
могућности!“. Када бајка пренесе ту поруку на дете да је борба против свих животних
тешкоћа и зала неизбежна, да је то део нашег постојања, да их треба дочекати и решити
их се што пре, дете из таквих примера схвата да је све то применљиво чак и на његов
свет.
Један од циљева бајке је суочити дете са основним људским потешкоћама.
Сажетим и директним, а пре свега њима приближеним излагањем, дете ће се суочити са
проблемом у његовом основном облику, научиће да се проблеми решавају од корена.
Бајка је корисна јер не сакрива постојање зла, било да је оно у одређеним ликовима или
поступцима. Обично зло и добро стоје једно наспрам другог, што детету даје слику како
и у нама самима постоји и добро и зло, како је то једна вечита борба. У зависности од
бајке коју чита или која му се чита, дете ће пронаћи неко своје решење, поистоветиће се
са јунаком, размислиће како би он решио неки од проблема, одабраће страну. Зло у
бајкама утиче позитивно на децу.
Савремени психолози препоручују родитељима да читају бајке и сасвим малој
деци. Они тврде да су бајке добра прилика која подстичу децу да самостално процењују
лоше и добре стране јунака. Иако се у бајкама јављају митолошка бића попут змајева,
вештица, чудовишта, аждаја, нема потребе за стрепњом да ће родитељи преплашити
своју децу читањем таквих прича. Пре свега, оно је дато увек у виду неких симболичних
ликова и увек је одређено време зло изнад доброг у бајци. Затим следи превласт доброг,
али и кажњавање злочинца. Структура заплета углавном у свим бајкама је да њеног
јунака, који је у суштини неко с ким дете може да се поистовети, угрожава зла особа или
сила, да би се прича разрешила и завршила на тај начин што добро спасава јунака. Зато
бајке имају срећан крај у којем љубав, правда и племенитост побеђују зло. Дете ће се
сасвим сигурно идентификовати са неким јунаком, на тај начин ће проживљавати са њим
и успоне и падове, радоваће се и биће тужан, свестан зла око себе. То је један од путева
којим се моралност усађује у дете: наиме, добро увек превлада зло, то му постаје сасвим
јасно као и чињеница да награда за добро увек постоји, док за зло следи казна. На
најнижем узрасту, за дете само постоји поларност добро-лоше, лепо-ружно, глупо-
паметно: мама је добра, тата није, једна сестра је глупа, друга је паметна... Тако ће
одвајати и ликове, али ће се временом градити његова личност тако што уочава да ни
онај добар није баш увек добар, као што онај зао понекад буде и добар.
Бајке имају значајан утицај на изградњу основних, почетних уверења код детета
о непознатим људима, љубави, правди, односно великом свету који га очекује. Дете се
најчешће служи позитивним идентификацијама, али временом почиње да разуме да међу
људима нису разлике тако једноставне, да постоје разлике и да само од нас зависи са
које ћемо стране поларизације стати. Зато наизглед оштре поларизације и подвојености
у бајкама представљају за дете изазов, јер најчешће дете одабере док траје бајка своју
страну и на основу тога почиње да се заснива читав њихов развој личности.
Питање које јунак бајке поставља детету, а које затим он поставља сам себи није:
,,Да ли желим да будем добар?'', већ: ,,Какав желим да будем?'', а дете то одлучује тако
што пројектује своју личност у ставове и понашање јунака.
Свако дете у одређеном периоду буде изложено очајничким осећањима
усамљености, често да доживљава анксиозност у вези са смрћу. Како није често у стању

6
да све то саопшти речима, дете то рефлектује страхом од мрака, неке животиње, неког
поступка. Када родитељ уочи такве ствари, он их најчешће превиди чак и омаловажи
мислећи да ће на тај начин дете ослободити и заташкати му страхове.Један од најјачих
момената је осећање и доживљавање страха за јунака у тренутку када га представник зла
зароби. У вези са овим долазимо до закључка да је тај страх који дете осећа за јунака у
ствари и сам његов страх, а то значи да се он потпуно поистоветио са јунаком бајке.
Тај страх је врло важан детету, због чега оно тежи да му се бајка чита изнова.
Пошто му је та прича и њена радња детаљно позната, дете успева да савлада и превазиђе
тај осећај страха који се у њему јавља. Бајка те егзистенцијалне дилеме и анксиозност
схвата озбиљно али и омогућава разумевање на дечијем нивоу. Покрећући теме вечног
живота, односа са другим људима, начина одбране таквих мисли где се и јунаци налазе
у сличним ситуацијама као он, доводи дете до све већих питања али и одговора. Да ли
жели бити спутаван, слободан, да ли жели наставити да стрепи за свој живот, или ће се
ослободити и продисати својим плућима, зависи искључиво од детета (али и бајке која
му се читају). ,,Јунак бајке проводи неко време у изолацији, као што се модерно дете
често осећа изолованим. Јунаку помаже контакт са примитивним стварима – дрветом,
животињом, природом – као што се дете осећа да је више у контакту са тим стварима у
односу на већину одраслих особа. Судбина ових јунака убеђује дете да, попут њих, може
да буде одбачено и напуштено у свету, да опипава у мраку, али да ће, као и они, у току
свог живота бити усмеравано корак по корак и да ће му, када буде било потребно, бити
указана помоћ. Данас, чак и више него раније, деци је потребно охрабрење које нуди
слика изолованог човека, који је ипак у стању да заснује значајне и плодоносне односе
са светом око себе.'' (Уп. Бетелхајм 2015:17)

Бетелхајмова анализа бајки и психичког развоја детета

Бруно Бетелхајм, највише се бавио психоаналиом деце и проблемима развоја
личности, о чему је написао више изванредних књига ( Љубав није довољна, Симболичне
ране, Довољно добар родитељ итд.) Дуго се и успешно бавио пручавањем психолошке
природе и значаја бајке за развој детета и стицање идентитета. Као плод овог изучавања
настаје капитално дело Значење бајки, за које је добио неке од најпрестижнијих
америчких награда за критику и савремену мисао.
Бајке су фантастичне приче за децу, у којима се, како би Вук то рекао
,,приповиједају којекаква чудеса што не може бити“. Истиче да је бајка увек узбудљива,
динамична прича о необичим авантурама јунака у једном чудесном свету (иза седам
мора и седам гора, у тридесетом царству), у којем тај јунак уз помоћ чаробних средстава,
после много заплета, двобоја са надмоћним противником, после привремених пораза и
наизглед непремостивих препрека коначно долази до жељеног циља. Бајка не само да је
богата симболима, чудесним представама, маштовитим збивањима, већ је поправилу,
испричана изванредно лепим, раскошним и стилски дотераним језиком. Зато можемо
рећи да је бајка чудесно лепа прича о чудесном. Она је једна од најстаријих и најлепших
форми усмене књижевности. (Уп. Бетелхајм 1979:358)

Фолклористичко проучавање бајки

Анти Арне је извршио каталогизирање сижеа многих бајки, и захваљујући томе
могу се издвојити извесни основни типови бајки, од којих свака има безбројне варијанте
код разних народа. Арнеово шифрирање бајки омогућило је упоређивање бајки по
сродности њихових мотива (натприродни противник, натприродни супруг, задатак,
натприродни помоћник итд.) Финска школа, тежила је да реконструкцијом типова

7
ширења бајки допре до прабајке. Андре Јолес је учинио значајан корак напред у
истраживању природе бајке као једне особене књижевне форме. Он као своје полазиште
узима бајке браће Грим, односно за њега, бајке се прелиминарно и егзактно означити као
род Грим.
Праву револуцију у овој области проучавања извео је руски фолклорист
Владимир Јаковљевич Проп, увођењем егзактног, природно-науног метода у
истраживању бајки. Проп је успео да, у шаренилу бајки, анализом зборника руских бајки
који је приредио Афанасјев, открије ред, да пронађе оно што је у њима типско и
непроменљиво. Према пропу, анатомија бајке, јесте кључ за проучавање исте. Себи као
задатак поставља да открије све основне елементе из којих је састављена бајка, као и
њихову особену организацију, која чини структуру бајке.
Његова анализа открива да у свим бајкама постоје и стални, непроменљиви
елементи, а то су радње или функције ликова. Појавно различити ликови (нпр. Вештица,
змај, зла маћеха, див..) на различите начине раде у суштини исте радње. Први закључак
Пропове анализе јесте да сталне непроменљиве величине волшебне приче јесу функције
ликова и оне чине основне градивне елементе композиције бајке. Други закључак је да
у бајкама постоји ограничен број од 31 функције. Неке од њих су: удаљавање, кршење
забране, подвала, противниково наношење штете, почетак супротстављања, одлазак,
даривалац проверава јунака, стицање чаробног средства, путовање, борба јунака са
противником, победа, отклањање невоље, повратак јунака, тежак задатак, решавање и
најзад женидба. Трећи закључак: редослед функција од којих је изграђена фабула бајке
јесте непроменљив. И најзад четврти закључак, који је и главни гласи: све бајке имају
исту структуру.

Начин избора бајке

Као најстарији облици усменог стваралаштва, бајке негују традицију и културу
једног народа, у њима ништа није немогуће. Најчешће се деци читају пред спавање, јер
помало личе на снове и као такве буде машту и подстичу на размишљање.
Разноврснијим читањем, деца усвајају нове појмове, што је у директној вези са
обогаћивањем свог вокабулара. Треба водити рачуна током бирања бајке за одређени
узраст, због тога што развијање мишљења код деце почиње од разликовања нејасног од
јасног, простог од сложеног, конкретног од апстрактног. Оне подстичу духовни развој
деце, развијају способност дечије маште о различитим личностима, догађајима или
просторима и поред тога усредсређују њихову пажњу на особине описане личности,
њихов значај и утицај свих тих особина на односе између њих.
Бајке код деце заузимају почасно место. О томе посебно говори Гроздана Олујић,
она указује на то да бајка омогућава развој личности детета, улива му наду и отвара
поглед на то да је један хуманији, лепши и бољи свет ипак могућ. Она говори о томе да
је порука бајке да се до циља не може доћи ,,скрштених руку“, већ сопственим трудом и
даје самопоуздање детету које је збуњено и несигурно у сопствене немогућности, чиме
га упућује на лепшу страну света, човекове снове о срећи и лепше лице стварности (Уп.
Олујић, 1970)
Усмену бајку истраживачи често доводе у везу с митом, још од одређења браће
Грим, по којима је народна бајка нека врста остатака, фрагмената древног мита. Право
је уживање читати њихове приче и бајке, које представљају непроцењиво богатство за
све узрасте читалаца. Они су прилагођавали и ублажавали оригиналне верзије својих
прича, да би биле примереније деци. Данас се пишу нове бајке или се старе мењају како
би постале прихватљивије.

8
 Треба заволети књигу, спознати разлику између добре и лоше литературе и
научити како се ради добра анализа неког дела. Деца треба да стекну културу читања
још од раног детињства. Најчешће се деци читају бајке пред спавање. То је најзгодније
време. Одувек се тако радило и то је остала навика до данас. Деца спокојније заспе када
је један родитељ поред њих и када им равномерно прича. Деца желе да мама или тата
остане са њима све док не утону у сан и спремна су да слушају све што им се прича. Ако
на почетку деца трпе дугачке уводе, касније се укључују, прате радњу, пролазе кроз
дешавања и траже да им се чита још. Тако временом деца науче да воле и цене добру
књижевност, приступају књизи као нечему занимљивом, ускоро почињу и сами да
читају, што им касније, када треба читати лектиру, помаже, јер то схватају као део
њиховог живота, а не као обавезу. Управо то читање прича, није само култура, већ и
истинско образовање за децу.
Врло је битан начин на који се приступа читању бајке, јер са једне стране постоји
дете које је прималац бајке, а са друге фигура (родитељ или васпитач) која је посредник
између текста и детета. Та фигура помаже у избору бајке, као и у говорној
интерпретацији бајке. Путем бајке долазимо до дечије душе и наравно, маште. Међу
многим причама које деца слушају током свог детињства, бајке заузимају посебно место.
Она се вежу за тај осећај који бајка у њима буди, јер она од њих тражи да маштају,
сањаре, боре се и пате са јунацима, да желе и више пута чују исту бајку, како би је
потпуно усвојили. Деца врло снажно доживљавају бајку.
При одабиру бајки битно је сагледати пажњу детета при слушању, уколико је она
утицала на њега, оно ће тражити да слуша изнова и изнова, и на тај начин ће је запамтити
и радо препричавати другима, чак ће је кроз игру имитирати.

Закључак
Од првобитне заједнице у којој се развила до модерног доба у коме данас
егзистира, бајка представља незаобилазну литературу на путу дечјег одрастања. Шта је
толико чаробно у бајци да привлачи пажњу свих узраста? Она помаже да о својој
личности и о односима са људима потпуније расуђујемо, да се у мору свакодневних
проблема, неспокоја и дилема сигурније оријентишемо ка препознавању и налажењу
истине и непролазних духовних вредности.
Утврђено је да бајка делује на децу која су у вртлогу узнемиравајућих емоција,
као што су љутња, страх, стрепња, завист, љубомора, тако што они успевају да сагледају
врлине јунака бајке и њихово деловање, и надахнути причом да се енергично покрену ка
избављењу напетости и немира који их обузимају.Описом узбудљивих догађаја и јунака,
деца на тај начин, спонтано сазнају да је важно да се труде да стекну и сачувају врлине,
као што су саосећање, доброта, пожртвовање, храброст, несебичност, искреност,
верност, као и то да науче да воле. Поред тога, обраћа се пажња на то колико је опасно
поистовећивање са негативним и злим јунацима, јер они на крају нису победници
никада.
Деци треба дозвољавати да током читања бајке сами учествују у стварању
завршетка бајке. Са њима увек треба коментарисати ликове и управљати дете ка
самосталном процењивању понашања које је за похвалу, а које је за осуду и шта
негативни ликови треба да промене код себе да би постали добри. Враћање бајке као
најподеснијег и најефикаснијег средства васпитавања у млађим разредима основне
школе јавља се као једно од најбољих решења. Обрада бајке на различите начине и у
оквиру различитих наставних предмета пружа остваривање разноврсних васпитно-
образовних циљева, а естетски и морални аспекти бајке на овај начин бивају до краја
истражени.

9
 Литература
1. Бетелхајм, Бруно, (1979). Значење бајки, Београд, Југославија/Просвета.
2. Карл Јунг, (2001). Дух бајке, Београд, Art press.
3. Лаловић, Сузана, (2010). Бајка у савременом наставном процесу, Бијељина, Нова
школа/Педагошки факултет у Бијељини.
4. Олујић, Гроздана, (1970). Поетика бајке, Докторска дисертација.
5. Радуловић, Немања, (2009). Слика света у народним бајкама, Београд: Институт за
књижевност и уметност.
6. Хухлаев, Олга, (2011). Шкрињица с благом за дечју душу, Београд, Planet Zoe d.o.o.
7. Сања Димоски, (2015). Чудесно у нама, од бајке до психотерапије, Београд, Трећи
Трг, Чигоја штампа.

10