1.

Uloga čoveka u radu tehničkih sistema

Naučno tehnološki proces obeležava epohu od kraja II svetskog rata pa do danas. Početak novog milenijuma
obeležen je procesima globalizacije i tranzicije i sve intenzivnijeg tehnološkog razvoja, posebno
automatike, telekomunikacija i informatike. Mogućnosti tehnike danas su ogromne, ali ipak često,
neposredno ili potencijalno, ugrožavaju bezbednost ljudi i sigurnost okruženja u kome žive i rade.

Tehnološki optimizam – princip prema kome uspešno projektovana tehnika omogućava sigurnost i
efikasnost ljudi i omogućava slobodu, kreativnost i dostojanstvo. Dovodi se u pitanje danas, zbog činjenice
da je čovek sve manje u stanju da prati i kontroliše složene tehničke sisteme. Pitanje je koliko su u skladu
mogućnosti ljudi i moć tehnike. Takođe, zanemarena su etička pitanja u projektovanju i korišćenju tehnike,
kao i pitanja kompetentnosti i odgovornosti ljudi koji su uključeni u organizaciju i rad savremenih sistema.
Danas je u manjoj meri značajno pitanje usavršavanja tehničkih uređaja, koji su dostigli nezamislive
domete, a u mnogo većoj meri je značajno pitanje istovremenog razvoja tehnike i efikasnosti i bezbednosti
ljudi.

Radni sistemi u savremenom svetu se mogu podeliti na:

1. Tehničke sisteme – čovek je u ulozi operatora i obavlja različite operatorske funkcije. Čovek
projektuje i koristi razne uređaje, opremu, složene mašine i druge tehničke sisteme kojima upravlja
i kontroliše procese u njima.

2. Organizacione sisteme – osnovna delatnost čoveka u njima se ostvaruje kroz upravljanje i označava
kao menadžerska funkcija (rukovođenje ljudima, koordinisanje aktivnosti zaposlenih kroz podelu
posla i preko hijerarhije autoriteta i odgovornosti – sve radi postizanja zajedničkog cilja
produktivnosti i efikasnosti org.poslovanja).

Za uspešno poslovanje u savremenim uslovima zahtevaju se efikasni tehnički i organizacioni sistemi koji
se međusobno prožimaju. Inženjersku psihologiju pretežno interesuju problemi operatorske delatnosti, dok
se pitanjima menadžmenta više bave druge oblasti psihologije.

Istorijat

Tejlor – pionirski rad na planu naučne organizacije rada. Verovao je da povećanje produktivnosti najviše
zavisi od nalaženja puteva za unapređenje efikasnosti radne snage i usklađivanja ljudi, alata i sredstava za
rad. Kako bi to ostvario, kreirao je tehnike analize rada – studija vremena i pokreta, standardizacija alata
i sredstava za rad, tehnike stimulisanja radnika da se više zalažu, novi oblici specijalizacije rada. Njegova
filozofija menadžmenta temeljila se na naučnim i proverljivim faktima, a ne na pokušajima i pogreškama i
prisiljavanju ljudi da rade. Organizacija rada po njemu najbolje funkcioniše ako su metode jasne i logične,
ako se iz njih izvode jasna pravila i ako radnici, pridržavajući se tih pravila, obavljaju manje-više rutinski
postavljene zadatke.

Fajol – unapredio Tejlorove ideje principima menadžmenta koji su sadržani u podeli rada, jasno
određenom autoritetu i disciplini, jedinstvu komande, subordinaciji, centralizaciji, pravednosti, inicijativi
i timskom duhu.

Savremena psihologija rada – krenula da se razvija sa nastankom eksperimentalne psih. (Vunt). 20ih
godina prva istraživanja umora na radu i konstrukcija testova za selekciju radnika. Prelomni događaj je
primena bazičnih psiholoških testova i znanja u selekciji vojnika u I svetskom ratu. Psihologija rada se
utemeljila kao samostalna naučna disciplina nakon II svetskog rata. Početkom trećeg milenijuma dolazi do
revolucionarnih promena u svetu rada (nove informacione tehnologije, promene usled društvene i
ekonomske krize, liberalnije ideje u ekonomiji), što dovodi do novih oblika rada i novih tehnologija,
dovodeći do maksimuma razvoj ljudskih potencijala. Dolazi do značajnih promena u strukturi poslova, što
dovodi do potreba za prekvalifikacijom i kontinuiranim učenjem i obrazovanjem radnika. Dosta ljudi
postaje tehnološki višak, potrebni su novi pristupi u motivisanju zaposlenih, upravljanje stresom
zaposlenih...

Predmet i ciljevi psihologije rada – dok su u prošlosti jedni smatrali da psihologija rada predstavlja samo
primenu bazičnih psiholoških znanja i opštih metoda i tehnika na specifičnu situaciju čoveka na radu, drugi
su govorili da je to samostalna naučna disciplina koja proučava čoveka u različitim aspektima radne
situacije. Danas je iskristalisan stav o samostalnosti ove naučne discipline, koja proučava interakciju i
uzajamne odnose čoveka, posla i uslova rada u neposrednoj radnoj sredini, vezano za sam posao, radnu
organizaciju i za šire okruženje.

Oblikovanje poslova i organizacija rada

Oblikovanje poslova (dizajniranje rada) podrazumeva izbor vrste poslova i radnih zadataka, način na koji
su ti poslovi i radni zadaci grupisani u funkcionalne celine, kao i podelu dužnosti i odgovornosti među
radnicima određenog nivoa i specijalnosti. Pred ekspertima koji se bave dizajniranjem posla postoji
mogućnost da pristupe usitnjavanju poslova tj njihovom pojednostavljenju ili usložnjavanju ili
specijaliziranju poslova. Bez obzira na pristup, menadžeri uvek treba da imaju na umu postavljanje
određenih proizvodnih ciljeva pred zaposlene koje oni treba da dosegnu, kao i povećanje motivacije ljudi,
odnosno nastojanje da se radnici podstaknu da radeći što bolje budu produktivni i zadovoljni poslom.

Tradicionalni pristup oblikovanju poslova – pojednostavljivanje poslova – Filozofsko ekonomske

temelje ovakvog pristupa je postavio Smit, a teorijske implikacije u industriji Tejlor i Gilbert. Ovakav
pristup podrazumeva praksu „podele rada“ – preporuku da se kompleksna aktivnost raščlani na serije
jednostavnih poslova, koje obavljaju pojedinci ili dobro ukomponovana grupa radnika. Ovaj trend je uveo
određene prednosti – jeftinija i manje obučena radna snaga se jednostavnije zapošljavala, premeštala i
otpuštala. Ključni motivator za većinu radnika na jednostavnim poslovima je bila novčana stimulacija.
Tejlorove ideje usitnjavanja, pojednostavljivanja, linijskog obavljanja posla i materijalne stimulacije su
nalazile ogromnu primenu i nailazile na opšte odobravanje.

Prednost: vreme obuke radne snage je veoma kratko, postižu se značajne uštede u proizvodnji i veoma
zadovoljavajući, kontinuirani porast produktivnosti.

Posledice preteranog pojednostavljivanja poslova: veoma jednostavni poslovi izazivaju umor, dosadu, i
opšte uzevši, dužim angažovanjem slabe mentalno zdravlje zaposlenih. Neurotični simptomi su mnogo više
zastupljeni kod radnika koji se žale na dosadu pri obavljanju poslova koji zahtevaju konstantno motrenje
ili rad na traci umesto kontinuiranog angažovanja, prema istraživanjima. Preporuke za poboljšanje: rotacije
radnika, horizontalno proširivanje poslova (korišćenje više različitih veština na poslovima različitog nivoa
složenosti, na koje se radnici povremeno raspoređuju)

Sistem obogaćivanja rada - autonomija i timski rad – potiče iz ideja Hercbega o faktorima higijene i
sadržaja posla, kojima se ističe da je „bogat sadržaj radnih zadataka“ i ukupnog radnog okruženja ono
čemu radnici teže, kao i da samo sadržaniji i smisleniji oblici rada čine radnike zadovoljnima i
motivisanima. U isto vreme ideje o stimulativnosti timskog rada postaju sve uspešnije kroz primenu u
praksi. Timski rad dobija na značaju kao faktor dodatne motivisanosti zaposlenih i u uslovima kada je lični
identitet radnika na poslu manje zastupljen. Ukoliko rade u timovima, higijenski faktori rada (plata,
saradnici, uslovi rada) koji prema Hercbergu ne predstavljaju istinski aspekt zadovoljstva poslom i
motivacije za rad, ipak mogu da podstiču zalaganje. Dobro organizovan timski rad kompenzuje nedostatak
samoostvarivanja na radu i postaje sve poželjniji način oblikovanja rada.

Koncept autonomije radnika

Hekman i Oldam – „dijagnoza posla“ – ispitali veliki broj radnika kako bi se prikupili podaci o autonomiji
poslova. Dobijeni rezultati govore o povezanosti autonomije posla i mentalnog i fizičkog zdravlja radnika.
Osnovna pretpostavka ovog modela je da dobro oblikovan posao zadovoljava potrebe radnika i deluje
motivišuće na njih.

U ovom modelu se izdvaja pet karakteristika poslova koje su ključne za autonomiju:

1. Varijacije veština – u kojoj meri posao zahteva korišćenje različitih veština, sposobnosti, talenata
 2. Identitet zadatka – odnosi se na obavljanje celovitih smislenih zadataka u kojima radnik radi na
zadatku od početka do kraja, opseg u kom posao pruža prepoznatljive rezultate onome ko ga obavlja

3. Značaj zadatka – uticaj koji posao ima na druge poslove i život i rad ljudi u org. i šire

4. Autonomija – u kojoj meri posao dozvoljava radniku da slobodno i nezavisno odlučuje o tome
kako će ga obavljati

5. Fidbek – opseg u kom radnik dobija jasne informacije o tome kako radi i koliko je efikasan

Prve tri utiču na doživljaj značajnosti posla, autonomija na odgovornost radnika, a fidbek na doživljaj
postignuća.

Mana: model je pogodniji za tumačenje motivacije onih radnika koji streme postignuću i imaju izraženije
potrebe da se ostvare i izraze kroz svoj rad. Istraživanjima koja su sledila Hekmanova i Oldamova (korišćen
njihov upitnik JDS – Dijagnostički pregled posla) se zamera to što su zasnovana na subjektivnim
procenama radnika koji češće navode samo pozitivne strane svojih poslova koje često vezuju za autonomiju
i faktore intrinzične motivacije. Donekle se prevazilazi ovaj problem ako se uzmu podaci iz „druge ruke“,
od saradnika ili pretpostavljenih.

Wall i saradnici – istraživanje rada u timovima od desetak zaposlenih, bez nadzornika, samostalno se
organizuju. Opažaju svoj rad autonomnijim, što vodi većem zadovoljstvu i većoj produktivnosti. Mana:
mogući uticaji socijalnog okruženja.

Keli – samo u polovini studija o ovom pitanju nalazimo veze između poboljšanja autonomije i porasta
zadovoljstva i produktivnosti. Oblikovanje poslova raznim izmenama rada se ne može odvojiti od
dominantnih socijalnih vrednosti i dominantnih obeležja nacionalne kulture.

Hofšted – izučavanje obeležja nacionalnih kultura. Ne znam da li ovo da pišem, glupo je, ako bude trebalo
dodaću.

Županov – dominantne vrednosti i osobine ličnosti naših ljudi su egalitarizam, autoritarnost i etatizam, što
vodi rigidnom prihvatanju normi i oštrom postupanju prema onima koji krše pravila, kao i poštovanju i
uvažavanju onih koji imaju moć. Bojanović, Čizmić i Petrović – negativna povezanost egalitarizma,
konformizma, autoritarnosti i dogmatizma sa prihvatanjem privatnog vlasništva i liberalne ekonomije.
Uvek treba uzeti u obzir odlike nacionalne kulture pri rešavanju pitanja vezanih za psihologiju rada!

Nove tehnologije i novi oblici rada

Nova tehnologija – odnosi se na skup različitih promena na radu koje su uslovljene primenom
informatičke tehnologije koja uključuje kreiranje, prikupljanje, skladištenje, procesioniranje, izlaganje i
korišćenje informacija. Nova tehnologija se odnosi na sve one tehnologije kojima je zajedničko da se
zasnivaju na radu kompjutera. Kompjuter je u informatičkom društvu osnovno sredstvo za prikupljanje,
kreiranje i obradu relevantnih informacija. Od zaposlenih se sve više traži da poseduju specifične veštine i
sposobnosti – apstraktno mišljenje, programiranje, da poznaju i koriste kompjuterske programe, tehnike i
pravila. Najčešće se sreću dve forme poslova zasnovanih na informacionim tehnologijama:

1. Manufakturna informaciona tehnologija – u osnovi poslova gde se rad sprovodi sa novom

tehnološkom opremom kojom se proizvodnja obavlja na postojećim materijalima. Na primer,
industrijski robot koji samostalno obavlja programirane zadatke (montaža, pakovanje,
zavarivanje...)

2. Kancelarijska kompjuterizovana oprema – omogućava čuvanje, menjanje i doterivanje,

prezentiranje i manipulisanje inf. u verbalnom i numeričkom obliku, neophodnim za obavljanje
kancelarijskih poslova (npr, MS Office paket).

Sve raširenija primena novih tehnolgija dovodi do pojave virtuelnih formi rada – zaposleni efikasno
obavljaju poslove udaljeni jedni od drugih, ali i od menadžera i radnih organizacija, što je omogućeno
korišćenjem laptopova, mejlova, mobilnih telefona itd itd. Posao moguće obavljati bilo gde i u bilo koje
vreme. Kritike: niska lojalnost, slabija kontrola, mogući konflikti zbog nerazumevanja i neprihvatanja
saradnika, nemarnost, nesaradljivost, neorganizovanost raspršenih pojedinaca. Povećanje učinka u ovakvim
oblicima rada zbog toga zavisi od mogućnosti uklapanja i adaptacije ljudi, kao i od uspešnosti povezivanja
i dopunjavanja različitih specijalista.

Razlozi zbog kojih su kompanije pristupile uvođenju novih tehnologija: smanjenje troškova, povećanje
produktivnosti, unapređenje kvaliteta rada, smanjenje zavisnosti od kvalifikovane radne snage, opšta
tendencija u društvu, korak sa konkurencijom, atraktivnost, promena odnosa snaga u org. Poslednja 4 su u
početku bila dominantna. Barns – ono što je menadžere motivisalo za uvođenje promena je vizija i ulaganje
u promene i budućnost. Blakler i Braun – inicijalni motiv za uvođenje kompjutera je potreba kreiranja i
oblikovanja poslova kojima su počele da dominiraju lako dostupne informacije. Aelo i Katrin – uvođenje
informacionih tehnologija vodi i višim nivoima stresa na radu (posledica povećanog mentalnog opterećenja
kome su, dugim trajanjem rada, ovi radnici izloženi, ili posledica i specifičnih vidova kontrole rada
zaposlenih). Kompjuterski monitoring – trajna kontrola rada zaposlenih, moguća u svakom trenutku, čak i
kad zaposleni nisu toga svesni. Dovodi do gubitka privatnosti i anksioznosti, ali efikasno je pri otkrivanju
propusta i nedostataka u radu.
Individualne razlike – kompjutersku kontrolu teže podnose radnici sa visokim spoljašnjim lokusom
kontrole, koji više cene svoju privatnost, kao i „kompjuterski fobičari“. Kontrolu bolje podnose oni koji se
osećaju dobro u autoritarnom okruženju, „kompjuterofili“. Monitoring je efektivniji kod manje
kvalifikovanih radnika, jer njihova efikasnost ima tendenciju porasta uz striktnu kontrolu.

Organizaciona klima i kultura – fleksibilnija klima orijentiše pojedince i grupe ka lakšem prihvatanju
promena, pa i onih u vidu novih tehnologija, nego autoritarna orijentacija.

Globalne implikacije novih tehnologija:

1. Centralizovanje moći – moć se premešta u ruke malobrojnih grupa i pojedinaca kroz

centralizovanje informacija i „deskiling“ većine poslova. Ima i suprotnih mišljenja, da je
uvođenjem tehnologije moć postala raspršena i informacije dostupnije većini radnika.

2. Organizacija posla – informacione tehnologije omogućavaju da veći broj ljudi radne zadatke
obavlja van organizacije ili u svom domu. Ovo zaposlenima može biti prednost zbog
udaljenosti, bolje organizacije vremena, invaliditeta, ili privremenih razloga (npr roditelji sa
malom decom).

3. Integracija radnih uloga – inf. tehnologije integrišu poslove, čine ih raznovrsnijim i

sadržajnijim. Radnici konstantno moraju da uče nove veštine, ili da integrišu radne uloge kroz
nove oblike timskog rada.

4. Povećanje produktivnosti – inf. tehnologije omogućavaju kvalitetnije izvršenje zadatka i

rešavanje problema, pre svega kroz brže i efikasnije dolaženje do informacija, kvalitetnije
donošenje odluka i uspešniju realizaciju profitabilnijih i perspektivnijih poslova, što može
dovesti do porasta produktivnosti rada, pogotovo ako postoji dobra organizacija i fleksibilna
klima i kultura.

2. Inženjerska psihologija i ergonomija

Inženjerska psihologija i ergonomija proučavaju međusobne odnose ljudi, tehnike i spoljašnje sredine.
Istražuju interakciju čoveka, posla, radne opreme i fizičkog okruženja u sistemima različitog nivoa
složenosti sa ciljem da pruže visokostručne preporuke za projektovanje i dizajniranje posla, opreme za rad,
radnih zadataka, radnog prostora i uslova rada, kako bi se (u pozitivnom smislu) najbolje iskoristile ljudske
sposobnosti, unapredilo zdravlje zaposlenih, povećala sigurnost i eliminisali nedostaci. Kroz naučna
istraživanja i primenu rezultata u praksi inženjerski psiholozi i ergonomi nastoje da se mašine i uslovi na
radu što više prilagode ljudima, pre nego da se ljudi prilagođavaju radu i radnom okruženju.
Prokrustovski pristup – čovek se „ukraja“ tako da odgovara fizičkom svetu mašina i tehnike. Način ovog
prilagođavanja i uklapanja je obuka zaposlenih za određene zahteve posla, tehniku i uslove rada.

Mana obuke: troškovi prilagođavanja operatora radnoj sredini, efikasnost pristupa gledano na duže staze,
poremećaji radne efikasnosti i radnog procesa u celini ukoliko se osoba, iako solidno obučena, nađe pod
bilo kakvim pritiskom ili stresom. Optimalan učinak se može postiči samo ako su postupci obuke povezani
sa punim razumevanjem radnih zadataka, kada je rad tako programiran da bude u harmoniji sa operatorovim
fizičkim, kognitivnim i emocionalnim kapacitetima.

Ergonomski pristup – nastojanje da se posao prilagodi čoveku, a ne čovek radu. Ako razumemo kako se
ljudi ponašaju na poslu i kako stupaju u interakciju sa svojim radnim okruženjem, lako je konstruisati
uređaje i stvoriti okruženje koje od operatora neće zahtevati više od onoga što je on sposoban da pruži.
Kada su čovek i mašina „u harmoniji“ stvaraju se uslovi za povećanje bezbednosti, zadovoljstva i
produktivnosti.

Inženjerska psihologija je pre svega psihološka disciplina, jer istražuje psihičke procese i svojstva čoveka-
operatora, polazeći od tehničkih komponenti sistema, ali i tehnička disciplina jer izučava principe
projektovanja sistema, uzimajući u obzir psihofizička svojstva operatora.

Osnovni zadaci inženjerske psihologije:

1. Analiza funkcija u tehničkim sistemima (čovek-mašina) – izučavanje sadržaja rada operatora i

klasifikacija delatnosti operatora

2. Proučavanje toka informacija u sistemu – prijem, obrada, donošenje rešenja i izvođenje akcija
upravljanja i kontrole

3. Izučavanje veza psiholoških činilaca (stavovi, motivi...) i fizioloških faktora (umor, budnost,
pažnja...) sa efikasnošću sistema č-m

4. Izučavanje dominantnih funkcionalnih stanja i dinamike sposobnosti za rad operatora

5. Razrada principa i metoda selekcije, obučavanja i treninga operatora

6. Istraživanje timskog rada operatora, motivacije i zadovoljstva poslom i stimulacije za rad

7. Razrada principa dizajniranja posla, projektovanja i optimizovanja rada, sredstava za rad, radnog
mesta, radnog prostora i mikroklimatskih uslova rada (buka, osvetljenje itd)

8. Ocene performansi sistema č-m, sa akcentom na efektivnost (greške, propusti) i efikasnost sistema
(vreme, utrošena sredstva)
Cilj inženjerske psihologije je ostvarivanje optimalnog odnosa između čoveka, tehnike i sredine. Prema
Kotiku, ovaj odnos možemo posmatrati kroz pet nivoa kompatibilnosti u sistemu čovek-mašina:

1. Informacioni nivo usklađenosti – optimalan način prezentacije informacija, obim informacija i

vremenski raspored informacija u sistemu. Cilj ove usklađenosti je projektovanje takvog opsega
informacija da prijem signala u sistemu bude adekvatan sa stanovišta ljudskih kapaciteta, a samim
tim tačan i pouzdan.

2. Energetski nivo – ukazuje na energetsku potrošnju operatora, mentalni i fizički napor, brzinu,
tačnost i usmerenost rada, režim rada i odmora u cilju manjeg zamaranja, smanjenja monotonije,
smanjenja naprezanja i stresa.

3. Prostorno – antropometrijska usklađenost – projektovanje opreme u prostoru prema obliku koji

je pogodan sa stanovišta antropometrijskih karakteristika populacije i prostornog ponašanja ljudi,
kako ne bi dolazilo do zamora, grešaka i povređivanja.

4. Biofizička usklađenost – prilagođavanje uslova okoline u kojima se odvija rad sistema i posao u
celini (buka, vibracije, temperatura), obezbeđenje optimalnog komfora sa stanovišta bezbednosti
bezbednosti, zdravlja, zadovoljstva i efikasnosti operatora.

5. Tehničko-estetska usklađenost – estetsko oblikovanje sredstava za rad, alata, uređaja, radne

okoline, radnog mesta i prostora za rad, što doprinosi ugodnosti pri radu, komforu, motivaciji,
zadovoljstvu, efikasnosti.

Odnos inženjerske psihologije i psihologije rada – Psihologija rada pre svega ima za cilj da čoveka
prilagodi radu, uslovima i zahtevima posla (putem selekcije, regrutacije, obučavanja, upravljanja karijerom,
dokvalifikacija i prekvalifikacija itd., čime se postiže veći stepen adaptacije, efikanosti i zadovoljstva).
Inženjerska psihologija, suprotno tome, pokušava što više da prilagodi posao u celini čoveku i njegovim
sposobnostima i ograničenjima, kako bi se ostvarili uslovi za bezbedan rad, koji takođe doprinosi
produktivnosti i zadovoljstvu radnika, a samim tim i radnih organizacija.

Metode i tehnike inženjerske psihologije:

1. Tehničke metode – služe za prikupljanje podataka i analizu podataka o tehničkim i

konstrukcijskim rešenjima, kao i o raznim drugim aspektima tehničkih komponenti sistema. Budući
da su stručne i vezane za tehničke discipline, njih uglavnom koriste inženjeri ergonomi, dok su
psiholozi i ostali stručnjaci najčešće u ulozi konsultanata.
2. Metode posmatranja i praćenja rada operatora – metode analize posla, antropometrijskih
merenja, studija vremena i pokreta, hronometrije i druga psihološka, medicinska i fiziološka
ispitivanja i merenja rada i radnog opterećenja operatora, sa akcentom na prikupljanju podataka o
karakteristikama informacionih kanala, vremenskim karakteristikama odvijanja rada (režim rada,
pauze za odmor, neprekidan tok rada...), kao i analizu propusta i grešaka na radu.

3. Metode ocenjivanja funkcionalnog stanja operatora – funkcionalno stanje operatora korelira

sa izmenama radne sposobnosti, pre svega zbog nastupanja umora, monotonije i stresa, pada
aktivacije i budnosti. Koriste se psihološke i fiziološke metode za registraciju aktivnosti organskih
sistema. Tako se ocena stanja CNS vrši na osnovu EEG mera, a za izučavanje stanja VNS se koriste
metode merenja pulsa, krvnog pritiska, volumena krvi itd. Za pokazatelje aktivnosti mišićnog
sistema najčešće se koristi elektromiogram i dinamometrija. Za merenje složenijih psihičkih
funkcija operatora se koriste različiti testovi pažnje i pamćenja. Često se ispituju i odlike mišljenja
kao najznačajnijeg pokazatelja ukupne radne efikasnosti. Vredne informacije i zaključke o
funkcionalnom stanju operatora mogu pružiti i biohemijske metode kao što su merenje šećera u
krvi, natrijuma u pljuvački...

4. Metode procene ličnosti operatora – upitnici i skale procene, papir-olovka testovi, projektivni
testovi, kompjuterski podržano testiranje, test-aparati i različiti simulatori. Procena ličnosti se
obavlja kroz procenu crta ličnosti (principijelnost, inicijativnost, upornost...), ali uz ove osobine se
često se ispituju i razne veštine i sposobnosti (psihomotorne, tehničke, verbalne...). Za celovitu
analizu ličnosti često se vrši analiza životnog iskustva (opšta informisanost, obrazovanje,
prof.osposobljenost) kao i ocenjivanje motiva i interesovanja (potreba, želja...). Procenu ličnosti je
moguće dati i na osnovu biografskih i ličnih podataka CV-a, lične dokumentacije, intervjua i
neposrednog utiska, pri čemu veliku ulogu ima iskustvo, znanje i snalažljivost ispitivača.

5. Eksperimentalne metode – primenjuje se za rešavanje složenijih problema koji zahtevaju

postavljanje hipoteza, planiranje, kontrolu i variranje uslova ispitivanja (npr, značajno kod
ispitivanja mnogih problema operatora kao što je transmisija informacija, pozornost, umor, rad u
smenama itd.)

6. Terenska istraživanja – spadaju u grupu neeksperimentalnih i bave se analizom uslova rada i

psihološkim činiocima rada operatora u realnim uslovima. Problem ovih istraživanja je smanjena
mogućnost eksperimentalne manipulacije kao i relativno niska interna validnost.

7. Matematičke i statističke metode – najčešće se koriste za formalizovano opisivanje i modelovanje

delatnosti operatora i sistema u celini, kao i za analizu i obradu rezultata istraživanja.
 3. Sistem čovek-mašina

Sistem čovek-mašina spada u hibridne sisteme, u kojima se smatra da ključni elementi ili podsistemi u
sistemu, skladno nekom principu, uključujući i mogući princip hijerarhijske neuređenosti i
polivarijantnosti, ipak zajedno ostvaruju funkciju. Sistem čovek-mašina je ključni predmet izučavanja
inženjerske psihologije. Najznačajniji element za određenje sistema čovek-mašina je poznavanje krajnjeg
cilja koji sistem kao celina treba da ostvari. Sistem čovek-mašina može da funkcioniše samo ako je
obezbeđena povezanost sistema sa spoljašnjom sredinom, što se ostvaruje pomoću sredstava povezivanja i
međuprostorom (displej, interfejs) kojim teku informacije i akcije. Sredinu odlikuje skup elemenata, kao i
promene, uslovljene brojnim faktorima koji se menjaju zajedno sa promenama sistema. Svaki posmatrani
sistem je istovremeno komponenta nekog većeg sistema. Kada se čovek pojavljuje kao komponenta u
sistemu čovek-mašina, njegovo ponašanje mora da bude usklađeno i potčinjeno ispunjenu ciljeva sistema
kao celine. To znači da je neophodno projektovati metode rada, ponašanje operatora, obaviti selekciju,
obuku i vršiti periodičnu kontrolu operatora, kako bi u sistemu mogli da izvršavaju predviđene zahteve.

Klasifikacija sistema čovek-mašina

Postoje 4 oblika sistema:

1. Manuelni, zanatski sistem – čovek je osnovni izvor energije; on maksimalno koristi svoje
sposobnosti; čovek sam diktira tempo i brzinu rada; čovek je u potpunosti uključen u proces
rada. Samostalan pristup poslu u kom radnik u potpunosti ovladava svim radnim postupcima i
direktno rukuje alatima i opremom.

2. Mehanizovani sistem – mašine daju pogonsku snagu; između čoveka i objekta upravljanja
uključuje se tehnički sistem koji prenosi inf i akcije u oba smera; čovek se udaljava od objekta
upravljanja; čovek postaje kontrolor koji nadgleda rad mašine i uređaja, prati signale i tok rada;
čovek je transmisija podataka – prima, obrađuje i analizira inf, donosi odluke i preduzima
akcije. U ovom sistemu mašine su značajno zastupljene ali je čovek i dalje neophodna karika,
jer on kontinuirano kontroliše rad sistema i interveniše kada za to ima potrebe.

3. Automatizovani sistem – sve operacije obavlja sistem sastavljen od tehničkih komponenti;

sistem je programiran da samostalno obavlja funkcije u svim predviđenim situacijama; čovek
samo prati rad sistema, ne očekujući da se išta desi u sistemu. Čovek je praktično isključen iz
 neposrednog proizvodnog procesa rada. Njegova glavna funkcija ostaje konstrukcija,
programiranje i opsluživanje sistema, bez čega automatizovani sistemi ne bi mogli da postoje.

4. Sistem čovek-kompjuter – čovek daje informacije i zadatke kompjuteru; sve operacije

obavljaju operativni sistem i korisnički programi; čovek kontroliše put informacija i obradu
podataka koristeći komande kompjutera tj tastaturu i miš; čovek prati rad sistema pomoću
informacija na monitoru. Ovo je danas najrasprostranjeniji vid komunikacije čovek-mašina.
Ima dve komponente: biološku (čovek) i tehničku (kompjuter), koji se pojavljuju kao tesno
povezani delovi jedne celine.

Druga klasifikacija – prema funkcijama koje obavlja operator:

1. Sistemi prvog reda – upravljanje je automatizovano, a operator samo povremeno deluje (npr, let
aviona automatskog pilota)

2. Sistemi drugog reda – sistemi sa elementima „igre“, gde operator neprestano rešava situacije i
zadatke koji se pojavljuju u radu sistema (npr, upravljanje avionom koristeći komande)

Treća klasifikacija uzima u obzir hijerarhiju i broj operatora koji učestvuju u radu sistema:

1. Sistemi u kojima učestvuje jedan operator (npr, čovek-personalni kompjuter)

2. Sistemi sa više operatora (npr, operatori u pogonima nuklearne elektrane). U ovakvim slučajevima
se podrazumeva da se rad timski i/ili hijerarhijski organizuje.

Funkcije čoveka u sistemima čovek-mašina danas – programiranje i projektovanje, funkcije praćenja,

održavanje sistema i neki vid (složeniji ili jednostavniji) upravljanja i kontrole.

Karakteristike delatnosti operatora u sistemu čovek-mašina

Operator je radnik koji obavlja veoma specifične poslove u savremenim tehničkim sistemima, primajući
informacije preko indikacionih uređaja i utičući na sistem preko izvršnih organa ili komandi.
KONTROLNA OPERATOR UPRAVLJAČKA
TABLA TABLA

MAŠINA

ULAZ IZLAZ
(INPUT) (OUTPUT)
 Shema 1. Strukturalna shema sistema čovek-mašina-sredina.

U svakom sistemu čovek-mašina, čovek najpre mora da primi određene informacije. Displej je objekat, tj
mašinski element, preko kog se to ostvaruje. Displej ima različite forme i nivoe složenosti – kazaljka za
pokazivanje brzine u automobilu, kompjuterski ekran, ekran radara, ali i pokazatelj zvučne informacje, npr,
mikrofon, zvučnik, sirena za opasnost.

Kada operator primi informaciju o stanju sistema, tokom tzv. refrakcionog perioda, onemogućen je dalji
prijem i donošenje odluka. Ukoliko je operator prinuđen da, zbog sadržaja posla, pažnju pri prijemu
informacija rasporedi na veliki broj izvora podataka, obim podataka koje može da primi, obradi i da na njih
reaguje je potencijalno smanjen, što za posledicu ima naprezanje, stres, ali i moguću nepreciznost i grešku.
Čovek radi sa ograničenom pouzdanošću i visokom varijabilnošću!

Kada primi informaciju, operator mora da je razume, interpretira i da na osnovu nje izvrši određene
operacije (preračunavanje, integrisanje...) kako bi mogao da donese odluku, koristeći prethodna znanja,
iskustvo i sposobnosti. Pri tome, on nekad ne deluje svesno, već automatski – i to uglavnom bez grešaka.
U praksi se odluke često donose u visoko promenljivoj i neizvesnoj situaciji za koju operator nije uvek
adekvatno pripremljen. Tada je na njemu da donosi ad hoc odluke i da pri tome snosi veliku odgovornost.

Donevši odluku, operator preduzima određene akcije. U sistemima čovek-mašina, te akcije uglavnom
podrazumevaju neki vid kontrole – pokretanje volana, pritisak na dugme, povlačenje poluge... Često
operater donese odluku da ne treba raditi ništa jer je u sistemu sve u redu. U takvim situacijama on je
motrilac rada sistema, operator koji nastoji da održi aktivaciju i pažnju u stanju povećane monotonije.

Dakle, faze rada operatora su: prijem informacija, prerada informacija, donošenje rešenja, realizacija.

- Čovek u ovim sistemima obavlja veliki broj zadataka, njegova funkcija je široka i složena. Problem
je što neke funkcije mogu biti međusobno ometajuće, što zahteva izuzetnu koncentraciju i
distribuciju pažnje, dobru osposobljenost organizovanja rada i planiranja akcija

- Danas često između čoveka i mašine postoje distancirani „predajnici“. Čovek putem monitora ili
displeja dobija informacije o funkcionisanju sistema, a druga linija – upravljačka tabla, komandni
sistem, miš i tastatura - mu omogućava da deluje i upravlja radom tehničkih sistema.

- Često informacije koje stižu treba dekodirati jer su u formi simbola, svetla, zvuka... U sistemu
čovek-mašina dominantno je opterećeno čulo vida, što može biti problem ako dođe do zagušenja
ovog kanala, tj ako stiže više informacija nego što je kapacitet kanala.
 4. Raspodela funkcija u sistemu

U situacijama kada mnoge funkcije podjednako uspešno mogu da obavljaju i čovek i tehnika, neke je bolje
prepustiti čoveku, a neke tehnici. Sistemi čovek-mašina treba da budu projektovani tako da se njihova
efikasnost ostvaruje na najvišem mogućem nivou u datim uslovima. Važno je koja će komponenta
adekvatno obavljati posao za manje novca, uz manje energije, uz manju verovatnoću gubitaka i uz manje
potrebe za održavanjem. Pri raspodeli funkcija, zadatak inženjerske psihologije i ergonomije je da prouče i
preporuče da li će određenu funkciju u sistemu bolje obavljati čovek ili mašina. Na prednosti i nedostatke
različitih komponenti može da ukaže analiza brzine, tačnosti, obima procesa opažanja, pamćenja i mišljenja,
obavljanja motornih radnji, i analiza drugih složenih funkcija i operacija koje mogu da obavljaju i čovek i
mašina.

Operator je bolji u donošenju odluka koje nisu unapred predviđene, u praktično svim situacijama kada se
zahteva fleksibilnost na radu i kada se mogu dogoditi nepredviđeni događaji, kada je potrebno da se
improvizuje, kada je potrebno da se na kreativan i inventivan način iskoriste prethodna znanja i iskustva,
kada je potrebno da se kompleksno interpretiraju i u rad uključe novi parametri.

Mašine su bolje u situacijama kada se zahteva visoka tačnost pri računanju, integrisanju i diferenciranju,
čuvanju i preuređivanju podataka. Odlično upravljaju programima kada je unapred predviđen algoritam.
Mogu biti od ogromne koristi kada operator iz različitih razloga nije u stanju da reaguje, ili kada se
odstranjuje iz sistema zbog hazardnih i rizičnih uslova. Imaju veći obim „pamćenja“, ne zamaraju se, bolje
rešavaju zadatke u kojima se zahteva „deduktivno mišljenje“ i efektivno reaguju u bilo kakvim situacijama
ako su za to programirane.

Praktične implikacije raspodele funkcija u sistemu: Odgovor na pitanje da li je bolja mašinska ili ljudska
komponenta ima ograničeno važenje i ne važi za sve okolnosti; Nije uvek najvažnije koja komponenta bolje
obavlja neku funkciju, već je često važno da li je određena komponenta dovoljno dobra za određeni posao;
Pri raspoređivanju funkcija uvek se uzimaju u obzir objektivne mogućnosti – cene i troškovi implementacije
jedne od komponenata, „nabavka“, „održavanje“ itd.; raspoređivanje, praćenje i unapređivanje funkcija
zasniva se na saradnji i poverenju projektanta sistema i operatora, kao i korisnika tog sistema. To doprinosi
boljem sagledavanju i rešavanju problema u sistemu i obezbeđuje pozdanost sistema.

Kotik – sedam principa na osnovu kojih vršimo raspoređivanje funkcija u sistemu:

1. Prioritetne mogućnosti – određenu funkciju treba dati onoj komponenti koja je u stanju brže,
tačnije, pouzdanije i uspešnije da obavi posao.
 2. Maksimalizacija pokazatelja efikasnosti celog sistema – podrazumeva raspodelu funkcija pri
kojoj čitav sistem postiže optimalnu efikasnost, a ne samo njegove pojedinačne komponente.

3. Optimizacija informacionog obima – obim i brzina pristizanja informacija treba da odgovaraju

mogućnostima komponenti sistema da ih opaze, registruju i obrade, jer u suprotnom dolazi do
zagušenja.

4. Uzajamno dopunjavanje i rezerve – treba voditi računa da čovek i mašina mogu da obave isti
zadatak ili operaciju, kako bi u slučaju otkazivanja jedne komponente druga mogla da preuzme
ulogu.

5. Odgovornost – odgovornost i značaj koji konkretan zadatak ima u radu sistema (ograničena
pouzdanost tehničkih uređaja i veća fleksibilnost čoveka)

6. Aktivnost i zadovoljstvo

7. Jednostavnost obuke – uzimanje u obzir koliko je vremena potrebno za selekciju i obuku ljudi

Specifična uloga čoveka u sistemu čovek-mašina

Danas je svaki sistem pouzdaniji sa čovekom-operatorom nego kada je projektovan da radi potpuno
automatizovano. Pouzdanost ovakvih sistema se zasniva na nekoliko karakteristika čoveka: sposobnost
optimizacije ponašanja i aktivnosti u širokom dijapazonu uslova, donošenje odluka i rešenja na osnovu
nepotpunih informacija, nalaženje kvalitetnih rešenja u situacijama čiji se tok ne može predvideti unapred.
Pri projektovanju sistema uvek je neophodno obezbediti uslove za održavanje budnosti i spremnosti
operatera za akciju, nasuprot monotoniji i pasivnosti.

Kada se posmatra uloga čoveka u sistemima upravljanja, mogu se izdvojiti dva pristupa:

1. „od tehnike ka čoveku“ ili mehanicistički pristup, čije pristalice posmatraju čoveka kao
specifičnu funkcionalnu strukturu uključenu u tehnički sistem. Ovde tehnika određuje karakter
čovekovog funkcionisanja. Ipak, u nizu ispitivanja je pokazano da jednostavno prenošenje znanja
iz tehničkih oblasti u psihologiji nije sasvim prihvatljivo. Čovekovo ponašanje se ne može opisivati
putem izraza „propusna sposobnost“ ili „predajna funkcija“. Takođe, zanemaruje se neminovna
fluktuacija ponašanja čoveka koja je uslovljena dinamikom radne sposobnosti.

2. „od čoveka ka tehnici“ ili antropocentrični pristup, prema kome se čovek ne ponaša samo kao
funkcionalna struktura u sistemu, već kao subjekt koji obavlja radnu delatnost sa određenim ciljem.
Princip aktivnosti operatora podrazumeva da do operatora neprestano stižu informacije o stanju sistema, i
da operator treba da rukovodi radom automatskih uređaja, radi obezbeđenja aktivnog praćenja procesa i
eksploatacije vlasititih potencijala i mogućnosti (npr, pilotu treba omogućiti da upravlja avionom paralelno
sa automatikom, čak i kada postoji mogućnost da automatik sam spusti avion na pistu). Sistem „aktivnog
operatera“ omogućava održavanje budnosti i funkcionalnosti u procesu izvršavanja monotnih i dugotrajnih
zadataka, olakšava preradu inf u deficitu vremena, deluje na blagovremeno donošenje odluka i donošenje
optimalnih rešenja. Takođe, olakšava rad u stresnim situacijama, smanjuje emocionalnu napregnutost i
održava sposobnost za rad operatora.

5. Komunikacija u sistemu čovek-mašina

Osnovna struktura procesa komunikacije

Srž svake komunikacije je informacija (obaveštenje koje donosi novo saznanje). Poruka je informacija
ukoliko njen sadržaj do tada nije bio poznat i ako je njeno pojavljivanje slučajno, tj ako je ona jedna od više
mogućih alternativa neke situacije ili događaja. Na primer, ako operator na informacionom panelu uvek
dobija isti signal, on za njega nije informacija, jer ne donosi novost i ne odlikuje ga neizvesnost.

Uz poruku se često prenosi i sadržaj koji je donekle poznat primaocu i koji predstavlja višak saopštenja. Za
sadržaj koji predstavlja višak informacija kažemo da je redundantan. Redundanca predstavlja suvišnost,
preopširnost informacije ili kvaziinformaciju.

Postoji pet glavnih delova sistema veza u prenosu informacija:

1. Izvor informacije – pojedinac koji koristi neki sistem znakova, organizacija koja nešto
saopštava, tehnički sistem koji upućuje obaveštenje, komandu, poruku...Poruka može biti bilo
koji znak ili signal u jednoj ili više dimenzija koji nosi neko značenje i ima neki smisao.

2. Predajnik – emisioni aparat kojim se prenose poruke. Predajnik obrađuje saopštenje na

određen način i emituje signal koji se dalje prenosi.

3. Kanal veze – sredina u kojoj se ostvaruje prenos informacija. Signal se prostire kroz kanal
određenom brzinom i na tom putu trpi uticaje, koje nazivamo šumom, a koji mogu deformisati
informaciju ili učiniti da se deo inf u transmisiji izgubi.

4. Prijemnik – tehnički sistem ili deo sistema u kome se vrši dekodiranje primljenih signala

5. Primalac signala – adresant, lice (operator) ili tehnički uređaj kome je namenjeno saopštenje.
Predaja, prenos i obrada informacija su uslovi za funkcionisanje sistema. Međutim, svaki sistem koji
funkcioniše istovremeno ima tendenciju da ne funkcioniše, jer uvek postoje uticaji koji deluju u pravcu
narušavanja funkcionisanja. Entropija predstavlja meru dezorganizacije i haosa, za razliku od informacije,
koja je mera reda i organizacije koja vodi uređenosti.

Povratna veza

Povratna veza (fidbek) je uslov i pretpostavka svake komunikacije, bez obzira da li se radi u ljudskoj
interakciji ili o sistemu čovek-mašina. Povratna veza, kojom primalac informacije postaje pošiljalac
poruke, doprinosi uređenju odnosa i stanja u sistemu i kontroliše težnju ka entropiji.

Delotvornost povratne sprege za finu regulaciju procesa u sistemima se ogleda u tome što njeno dejstvo
može biti i pozitivno i negativno. Povratna sprega koja pojačava uticaj ulaznih dejstva na izlaznu veličinu
je pozitivna, a ona koja smanjuje taj uticaj je negativna. Dakle, negativna povratna sprega ublažava dejstvo
sredine na sistem, a pozitivna ga pojačava. Potrebno uspostaviti balans između njih, jer pozitivna sprega u
produženom delovanju može prenapregnuti i oslabiti sistem.

Mentalni modeli operatora i informacijska usklađenost

Informacioni model je onaj model koji je organizovan u skladu sa programom rada sistema i koji nizom
pokazatelja odražava i prenosi realnu sliku stanja sistema (tehničkog uređaja, kompjuterskog programa
itd).

Pri daljinskom upravljanju postrojenjem, informacioni model je osnovni punkt oko kog se ostvaruje
celokupna upravljačka delatnost operatora. Informacioni model je tehnička podrška i osnova rada operatora.
Na osnovu informacionog modela operator formira određeno operativno polje koje je osnova za pokretanje
psihičkih procesa kojima se ostvaruje upravljačko dejstvo u sistemu.

Konceptualni model predstavlja individualno, subjektivno, odslikavanje sistema. Sve ovo ukazuje da
operatori složenih kompjuterizovanih i automatizovanih proizvodnih sistema u radu koriste određeni
konstrukt, mentalni model proizvodnog i upravljačkog procesa, i prema tome preduzimaju akcije u datim
situacijama.

Kada korisnici stupaju u interakciju sa bilo kojim složenim sistemom kojim upravljaju, oni koriste svoje,
prethodno razvijeno, shematizovano znanje kako bi razvili mentalne modele sistema (informacione i
konceptualne). Zato dizajneri sistema treba da nastoje da projektuju sistem koji nudi bazični model koji u
kognitivnom smislu odgovara mentalnim modelima korisnika.

Uređaji za izlaganje i prenošenje informacija

Bilo koju formu displeja koja se koristi u praktičnim situacijama čine tehnički uređaji pomoću kojih
operator prima informacije o stanju sistema. Displej prenosi ono što je u izvornom smislu neprenosivo. U
praksi, „najbolji“ displej se može konstruisati samo uz uzimanje u obzir brzine, tačnosti i osetljivosti u
komuniciranju informacijama u sistemu u datim okolnostima. Iako se brzina, tačnost i osetljivost
informacija na displeju mogu smatrati posebnim kriterijumima, u praksi se uvek koriste kao zavisni i
usklađeni. Pri konstrukciji displeja konstruktori mogu da koriste svih pet čula čoveka, primaoca
informacija, u praksi se najčešće koriste vid i sluh.

Kodiranje informacija

Najvažniji element u prezentaciji informacija u komunikaciji je kod. Funkcija koda je da omogući da

informacija generiše određeno značenje. Optimizacija kodiranja u sistemu čovek-mašina pretpostavlja da
način prezentacije informacija omogućava operatoru da brzo, tačno i pouzdano (postojano) obavlja prijem
informacija kako bi mogao da pristupi obradi i preduzme akcije, ukoliko je regulacija neophodna.

Operacije koje pri prijemu informacija i njihovom dekodiranju obavlja operator najčešće se odnose na
razumevanje nekog stanja sistema kome je u osnovi: identifikacija objekata, prepoznavanje objekata,
prebrojavanje, verifikacija objekata ili stanja, provera objekata ili stanja.

Kodiranje informacija se vrši uzimajući u obzir nivo obučenosti operatora, klimatske i mikroklimatske
uslove na radu, organizaciju rada (dužina rada, rad u smenama...).

Propusna sposobnost operatora

Propusna sposobnost kanala je maksimalna brzina kojom neki komunikacioni kanal može preneti
određenu količinu informacija u jedinici vremena.

Propusna sposobnost operatora je od najvećeg značaja u sistemu čovek-mašina. Brzina prenosa

informacija ne sme da prelazi prag propusne sposobnosti najslabije komponente sistema, što je najčešće
operator. Ukoliko se ovaj „princip minimuma“ ne zadovolji, neminovni su gubici i degradacija informacija
u sistemu, jer čovek kao komunikacioni kanal ima ograničenja i u pogledu količine informacija koje može
da prenese i u pogledu brzine prenosa tih informacija. Kolicina inf koju operator moze da primi u jedinici
vremena?

Dve situacije su posebno kritične kada govorimo o propusnoj sposobnosti operatora:

1. Situacija informacionog siromaštva (monotonija) je situacija u kojoj je broj informacija koje

dolaze do operatora mali, tako da dolazi do pada aktivacije operatora, snižava se emocionalni tonus
i javlja se dosada pa čak i pospanost, što može da dovede do propusta i ozbiljnih grešaka. Ova
 situacija je česta kada je operator samo pasivni posmatrač procesa, ili u uslovima spoljašnje
monotonije, kao i u vreme niske biološke aktivacije operatora (npr, rad u noćnim smenama) kada
su budnost, pozornost i sposobnost detekcije signala na niskom nivou.

2. Situacija informacionog preopterećenja (stres opterećenja) je situacija u kojoj do operatora dolazi

veći broj informacija nego što je on u stanju da obradi. Istraživanja ovog fenomena ne daju saglasne
rezultate. Vrednosti prenesenih informacija dobijene u eksperimentima se kreću od 5 do 60 bita u
sekundi, što zavisi od vrste posla, individualnih sposobnosti, broja signala, prisutnih alternativa itd.
Propusna sposobnost zavisi i od operacija koje operator treba da izvrši nakon prijema poruke.
Istraživanja pokazuju da se brzina predaje informacija smanjuje sa usložnjavanjem motornog
odgovora. Propusna sposobnost nije stabilna, pokazano je da može da opada tokom vremena. Ona
se može održavati na višem nivou povećanjem motivisanosti za rad, interesovanjem i uključenošću
u rad, boljom selekcijom i pripremljenošću, obučenošću ljudi, i adekvatnom organizacijom rada.

Ključni parametri samih kodova: vrsta koda, nivo kodiranja, komponovanje kodnog znaka ili grupe
znakova, veličina i položaj koda na displeju. Najbitnija su prva dva.

Vrsta koda

Najčešće se koriste cifre, slova, posebni znaci, boje, jačina stimulusa, veličina (razmera) figure, položaj
figure na displeju i forma figure (znaka). Svaki od ovih načina kodiranja nazivamo kategorijom kodiranja.

Hit i saradnici – istraživanje koje je ispitivalo pogodnost različitih kategorija kodiranja pri obavljanju
različitih operacija. Testirao pet vrsta kodova: slova, brojevi, geometrijske figure, konfiguracije i boje.
Kategorije kodova su korišćene kao znaci kojima su obeležavani različiti objekti, koje su subjekti vezivali
za određenu vrstu koda, tako ih pamtili, i nakon toga reprodukovali. Rezultati pokazali da su brojevi i boja
najpogodniji, a konfiguracije najmanje pogodne za kodiranje informacija pri rešavanju zadatka. U zadacima
prepoznavanja najbolji kod bila je boja, a u zadacima lociranja mesta kodnog signala brojevi i boje su se
pokazali kao najbolji.

U daljim istraživanjima je preporučeno da je uz kodiranje brojevima i bojama, i kodiranje formom veoma

pogodno. Pri tome, forma znaka treba da bude jednostavna, bez mnogo uglova, prezentirana na ravnoj liniji.
Trouglaste, pravougaone i kružne geometrijske forme su bile bolje nego višeugaone i negeometrijske.
Krugovi su dobri kada je u pitanju brzina reagovanja operatora zbog čega se često primenjuju kod
saobraćajnih znakova. Što se tiče brojeva, tačnije i brže prenose informacije oni koji su manje slični
ostalima, i oni koji se sastoje od pravih linija (1, 4, 7).

Kodiranje bojom
Pri korišćenju boja treba uzeti u obzir da na percepciju boje utiču faktori iz okruženja: kontrast, osvetljenje,
veličina i obojenost površine i pozadine itd, kao i to da muškarci slabije raspoznaju boje. Bitno uzeti u obzir
i simboliku boja u različitim kulturama.

Istraživanja pokazuju da se s najvećom tačnošću prepoznaju crvena, zelena, plava, žuta, narandžasta i
ljubičasta. U signalizaciji i konstrukciji kontrolnih uređaja se najčešće koriste crvena, žuta, zelena, plava i
bela.

Župunski i Čizmić – istraživali kakva je veza oblika i boje u svojstvu signala u procesu rada, i značenja
poruka koje se tim signalima saopštavaju. Korišćen softver u kom se za svaku situaciju (npr, zračenje)
birala jedna boja i jedan oblik. Pokazano je da se trougao koristi kao nosilac informacije o neželjenoj
promeni koja zahteva aktivaciju i hitno reagovanje operatora, dok je krug korišćen kao nosilac pasivnog
obaveštenja da se nešto dogodilo. Kvadrat kada ne postoji naznaka neposredne opasnosti a petougao kada
je konotacija ili značenje pojma nejasno. Konotacija utiče i na izbor boje (kada se koristi pridev opasno
bira se crveni trougao, a za bezopasno zeleni ili beli krug).

Nivo kodiranja

1. Jednodimenzionalno kodiranje je kada se jedna vrsta koda koristi sa ciljem da prenese određeno
značenje. U svakodnevnom radu se, međutim, češće radi o nekoj vrsti kombinacije kodova.

2. Višedimenzionalno kodiranje je kodiranje kod kog se koriste dve ili više dimenzija u kombinaciji
da bi prenele jedinstveno značenje. Višedimenzionalni kodovi mogu varirati u stepenu
redundantnosti. Njihova logika je da povećaju transmisiju informacija, međutim, povećanje
dimenzija koje se koriste u kombinaciji je ograničeno i u određenoj meri besmisleno, te je uvek
poželjno odrediti optimalni nivo kodiranja za određenu nameru.

Tokovi informacija u sistemu - senzorni kanali

U praksi se koriste tri kanala: vid, sluh i čulo dodira, od kojih su čulo vida i sluha najčešće u upotrebi.
Koji kanal će se koristiti je određeno preko više faktora: već postojeći komunikacioni kanali, stepen
razvijenosti sistema, raspodela funkcija. Izbor komunikacionog kanala zavisi i od vrste informacija,
položaja i lokacije čoveka pri radu, načina na koji u datom sistemu prezentujemo i prenosimo informacije,
okruženja u kome se obavlja delatnost, karakteristika čulnog organa.

Kada se koriste vizuelni displeji: poruka je kompleksna i apstraktna, duga, verbalne prirode, sadrži naloge
koje treba sprovesti, ne postoji hitnost u prenosu informacije, auditivni kanal je već opterećen, rad se obavlja
u uslovima povećane buke, poruka sadrži informacije spacijalne prirode koje je lakše obraditi vizuelnim
očitavanjem
Kada se koriste auditivni displeji: najčešće se koriste kao sistem obaveštenja i to su zvuci različitog
intenziteta koje prenose alarmi, sirene, zvona, gong, zujalice... Koriste se u sledećim situacijama: poruka je
jednostavna, kratka, urgentna i saopštava se uz upozorenje koje treba da mobiliše pažnju, komunikacija je
vremenski ograničena, vizuelni kanal je opterećen, okruženje nije pogodno za vizuelnu prezentaciju (npr
slabo osvetljenje), operator se kreće dok radi, nije vezan za radno mesto, rad se odvija u nepovoljnim
uslovima (npr, kad je smanjen dotok kiseonika, hipoksija manje utiče na čulo sluha), uz dejstvo ometajućih
signala

Vizuelni displeji u radu operatora

Najčešće korišćeni instrumenti za prenošenje informacija od mašine ka čoveku. Kodiranje za vizuelni

displej u praksi najčešće je digitalno (informacije se prenose putem brojeva) ili analogno (informacije se
prezentuju pozicijom instrumenta, korišćenjem kazaljke, putem grafikona, tabela, pri čemu operator ove
kodove mora najpre da interpretira a zatim da reaguje).

Kvantitativne skale

Najčešće kvantitativne skale (brojčanici) su vertikalne, horizontalne, polukružne, kružne, i skale sa

brojčanikom u „prozoru“. U jednom eksperimentu gde je proveravana čitljivost ovih skala, pokazano je da
je najmanji procenat greške za skalu-prozor. Međutim, kada se smanji vreme ekspozicije, horizontalna skala
je najbolja, dok je pri još skraćenijem vremenu ekspozicije skala-prozor na poslednjem mestu, budući da
se iz položaja kazaljke na ovoj skali pri kratkoj ekspoziciji ne može očitati vrednost, dok kod ostalih skala
može.

Auditivni displeji

Najpoznatiji je sonar, uređaj koji služi za prenošenje različitih auditivnih zvukova, najčešće znakova
upozorenja u pomorskom i rečnom saobraćaju. Rad na sonaru stavlja izvršioca u situaciju koja zahteva
razvijene auditivno-diskriminativne perceptivne sposobnosti, kontinuiranu pažnju i budnost. Psihofizička
stanja potrebna za rad na sonaru su slična onima za rad na radaru (vizuelni displej): operator treba da bude
aktivan i odmoran, poželjno je kratko aktivno vreme rada (do dva sata) sa intervalima odmora, kao i
otpornost na stres i monotoniju.

Taktilni displeji

Čulo dodira je primarno za prenošenje informacija slepim ljudima. Koriste se i u radu sa ljudima sa
normalnim vidom kada je neophodno da sredstva za prenošenje informacija, iz nekih razloga, budu
kodirana oblikom i otkrivena dodirom. Za taktilno očitavanje su u prednosti znaci jednostavnijih i čistih
linija. Značajna su istraživanja koja govore o mogućnosti upotrebe dinamičkih taktilnih displeja, gde se
različitim vidovima energije deluje direktno na kožu u cilju prenošenja informacija (pogodno za orijentaciju
u prostoru, privlačenje pažnje). U iste svrhe mogu se koristiti različite vrste kodiranih vibrirajućih
stimulusa. Takođe, iako veoma retko, mogu se koristiti električni stimulusi različitog trajanja i jačine
posredstvom elektroda koje se postavljaju direktno na kožu.

Pri korišćenju bilo koje vrste kodiranih informacija u praksi se uvažavaju opšti principi:

1. Detektibilnost koda – svaki kod koji koristimo da njime prenesemo informacije u sistemima mora
biti takav da se poruka može primiti putem čula kome je namenjen (mora da bude na nivou
„apsolutnog praga“).

2. Diskriminativnost koda – kod mora da bude takav da ga je moguće razlikovati od drugih kodova,
o čemu posebno treba voditi računa u situacijama kada se radi pod vremenskim opterećenjem ili u
nepovoljnim uslovima.

3. Kompatibilnost koda – pri kodiranju treba voditi računa da su svi kodovi konzistentni ljudskom
iskustvu, očekivanjima i asocijacijama koje su u vezi sa urođenim ili stečenim stereotipima i
vezama.

UPRAVLJANJE I KONTROLA

 nakon prijema informacija i njihove prerade, operator treba da preduzme akcije kako bi
stabilizovao, unapredio ili podržao performanse sistema (te akcije ostvaruju se preko različitih
kontrolnih uređaja, npr. dugmići, prekidači, volan, pedale, ručice, tastatura, miš...)
 pri dizajniranju kontrolnih uređaja (kao i onih za prijem informacija) važi pravilo: konstruisati
pravi uređaj za svaki posao.
o kontrolni uređaju moraju da odgovaraju zahtevima posla (i da budu dizajnirani i
ekspoatisani u skladu sa psihološkim principima sistema čovek-mašina)
 Za upravljanje kontrolnim uređajima mogu se koristiti različiti delovi tela, ali najčešće su to ruke
i stopala. Ako treba da pokreće više kontrolnih uređaja odjednom, princip je da ruke i stopala
ravnomerno koristi
o rukama može upravljati većim brojem kontrolnih uređaja, isto važi i za stopala (svakom po
jedan uređaj)
o pošto je više dešnjaka, raspored kontrolnih uređaja između leve i desne ruke može tako da
se uredi da se desna više optereti.
o uređajima kojima se radi veoma precizno-koriste se ruke
o uređaji kojima se upravlja uz veću silu, ali manju preciznost – nožna komanda
  Pri projektovanju kontrolnog panela (sa više kontrolnih uređaja), uređaji moraju da budu
raspoređeni u logičke celine, gde su oni najvažniji za rad na dominantnim pozicijama
 Šta dovodi do manje preciznosti u pokretima? mikroklimatski uslovi u kojima operator radi (npr.
visoka illi niska temperatura mogu dovesti), isto tako rad pri vibracijama, visokim ubrzanjima,
fiksiranim telesnim pozicijama, rad sa teškim skafanderima i zaštitnom opremom...
Populacijski stereotipi i kompatibilnost kontrolnih uređaja

 Populacijski stereotip je ono što većina ljudi u populaciji očekuje, bilo da se radi o pokretima na
regulatorima ili o skladu pozicije signala na displeju sa pokretima na displeju.
o kada su informacije na displeju ili video terminalu i pokreti koje treba izvesti na regulatoru
usklađeni i harmonizovani, i kada ta usklađenost odgovara očekivanjima većine ljudi u
datoj populaciji, kažemo da su uređaji kompatibilni.
 Signalno-regulativna kompatibilnost ima nekoliko formi (Petz):
1. izomorfna kompatibilnost – veoma jednostavna, sličan oblik ili boja sihnalnih i kontrolnih
uređaja
2. spacijalna kompatibilnost - vrlo značajna i široko rasprostranjena, odnosi se na poštovanje
prostorne logike (ono što je važno ide u gornji desni ugao i gornje centralne lokacije, a manje
važno na donje i periferne pozicije) kao i na poštovanje prostorne podudarnosti pri usklađivanju
signalnih i regulacionih uređaja.
3. kompatibilnost vezana za stereotipe – značajna i rasprostranjena, npr. volan automobila gde
svi znamo kako da ga okrenemo da bi išao na levo i slično.
o posebno se o njoj vodi računa kada se posao obavlja u ekstremnim okolnostima (jer
iako je nešto što je nekompatibilno mnogo dobro uvežbano, u ekstremnim situacijama
možemo podleći ipak onome što je kompatibilno i primarnije)
 Prednosti kompatibilnih uređaja: Commented [M1]: mislim da nije sve ovo dole što piše
prednost, nego više i neki saveti, ali tako stoji u knjizi, pa
o vreme obuke na ovim uređajima kraće traje sam zato i ja vama ovde pisala
o smanjen je rizik od udesa
o učinak je stabilniji, čak i u otežanim okolnostima
o svi upravljački uređaji, koji vode istom efektu, treba da se ,,kreću“ u istom smeru
o ako se u radu koristi više uređaja, knjihova kompatibilnost treba da bude usklađena
o ako nije moguće da svi stereotipi budu uključeni, treba voditi računa da oni najutemeljeniji
ne izostanu.
 Urođeni populacijski stereotipi su oni koji odgovaraju prirodnim pokretima zgloba, pre svega
zgloba šake. Pokazuje se npr. da postoji ista rotaciona tendencija kod svih ljudi pri regulaciji
 uređaja da pokreću regulatore u smeru kazaljke na satu kada povećavaju vrednost,a u suprotnom
pri snižavanju. Isto tako gornji delovi displeja se bolje uočavaju i lakše prate promene na njima.
 Kontistentnost kontrolnih uređaja se odnosi na istovetnost odnosa različitih pokazivača i
regulatora na jednom uređaju, ili na više različitih uređaja (podsistema) u sistemu.
o problem je npr. kad na na nekim uređajima okrećemo regulator u desnu stranu za
povećavanje vrednosti, a na nekima u levu. Posebno je veliki problem ukoliko se radi pri
stresu opterećenja (obaviti veliki broj operacija za kratko vreme) ili pri stresu brzine. Tada
mogu da se ponašaju operatori kao da su svi uređaji međusobno konzistentni i npr. sve da
okreću na istu stranu pri povećavanju vrednosti.
o stariji radnici, oni sa nedovoljnim radnim iskustvom i slabije prilagođeni češće greše sa
nekompatibilnim i nekonzistentnim uređajima u okolnostima povećanih zahteva i stresa.
Ergonomska konstrukcija hardverskih komponenti – tastature i miša

 Proizvođači nastoje da svaki novi model još bolje prilagode ergonomskim standrdima.
1. u početku njviše su bilii usmereni naa poboljšavanje rasporeda tastera na tastaturi,
usklašivanju razmaka između tastera i uvođenju dodatnih delova tastature, sve radi
povećavanja efikasnosti u radu sa tastaturom
 Zašto je bitno uvoditi i strogo primenjivati ergonomske standarde u komp. tehnologiju?
1) intenzivna upotreba računara može da ima neke negativne posledice i na osećaj komfora i na
zdravlje ljudi koji ih intenzivno koriste (oslabljen vid, deformitet kične, karpalni sindrom-
oboljenje mišićno-skeletnog sistema šake...)
2) ogroman broj ljudi je postao vezan za upotrebu računara
 na 98. stoji tekstić o tastaturi i mišu, pročitajte iako ne verujem da će dati...nisam pisala ovde jer
bih bukvalno copy-paste iz knjige stavila, nema šta da se izvlači

6. EFIKASNOST SISTEMA ČOVEK-MAŠINA

 Efikasnost sistema u celini moguće je definisati upoznavnjem karakteristika tehničkih komponenti

i kroz razumevanje sposobnosti čoveka da se uključi u informacione i regulacione tokove.
 Tri ključna pokazatelja efikasnosti sistema su tačnost, pouzdanost i vreme ciklusa regulacije.
Tačnost i pouzdanost sistema čovek-mašina

 Tačnost podrazumeva pravilno i precizno obavljanje radnih zadataka i funkcija.

o Uslovljena je karakteristikama i strukturom regulacionih komponenti i objekata (ljudi i
tehnički elementi) i programom koji oni ostvaruju
 o Što je sistem složeniji, to je neophodnije da se funkcionisanje sistema uredi tako da svaka
komponenta precizno izvršava zadatke (jer se pretpostavlja da i elementi izvrđavaju
složene zadatke pa je i veća verovatnoća opadanja tačnosti kao i javljanje greške)
o dakle, tačnost sistema je određena proizvodom verovatnoće tačnog rada svakog elementa:
Ts=T1xT2xT3...Tn
 Pouzdanost predstavlja verovatnoću preciznog, sigurnog izvršenja programa celog sistema, kao i
svakog njegovog elementa, u datom vremenskom intervalu i datim uslovima.
o pošto apsolutna pouzdanost gotovo i da ne postoji, koeficijent pouzdanosti je uvek manji
od jedan
o stepen složenosti određuje pouzdanost (sa rastom broja komponenti sistema, raste i
verovatnoća da neka od njih otkaže u radu, čime se pouzdanost smanjuje)
 Greške ljudskog faktora u sistemu čovek-mašina nastaju zbog neusaglašenosti tehnike i uslova rada
i osobenosti i kapaciteta čoveka.
o kako preduprediti greške? rekonstrukcija određenih tehničkih komponenti, adekvatna
organizacija rada i oblikvanje poslova, proširivanje i učvrščivanje mogućnosti operatora,
prilagođavanjem zahteva koji se postavljaju pred čoveka i optimizacijom uslova u kojima
se rad odvija.
 Psihološke karakteristike čoveka:
o za tačan rad značajnije psihofiziološko stanje operatera (odsustvo umora, stresa,
monotonije, adekvatna motivisanost za posao)
o za pouzdan rad značajnije bazične karakteristike ličnosti (anksioznost, neurotičnost,
emocionalna stabilnost, saradljivost i odgovornost)
 Važne sposobnosti – više se ispitivalo u laboratorijskim uslovima nego u realnim uslovima
o exp. Bubnove – tražila od ispitanika da detektuju, zapamte i reprodukuju različite
karakteristike signala na displeju i pritom je varirala uslove rada; otkriva tri klastera koji
sadrže personalne korelate pouzdanosti:
1. emocionalna ekspresivnost, anksioznost, autizam i depresivnost – negativna
korelacija sa pokazateljima efikasnosti
2. emocionalna labilnost – pozitivna korelacija sa kvantitativnim, a negativna sa
kvalitativnim pokazateljima efikasnosti; zaključuje da je poželjan srednji nivo
emocionalne labilnosti za efikasan rad
3. emocionalna stabilnost – pozitivna korelacija i sa kvalitativnim, i sa
kvantitativnim pokazateljima efikasnosti; dakle, poželjan visok nivo ove osobine
 Opažanje i pamćenje složenih i kompleksnih objekata su krucijalne funkcije pri deficitu vremena.
 o Pažnja – za tačnost i pouzdanost postreban je visok stepen pažnje, visoka postojanost i
širok obim pažnje u dužem vremenskom periodu, budući da se operator najčešće nalazi u
uslovima gotovosti i očekivanja neke akcije. Takođe neophodna je i sposobnost raspodele
pažnje na više sadržaja i više kanala informacija istovremeno
o Pamćenje- najviše angažovano pri operaciji zapamćivanja sadržaja rezultata dobijenih
tokom ispunjavanja radnih operacija koje su od značaja za dalji tok rada.
 Ipak, struktura i sastav profesionalno važnih sposobnosti za pouzdan i tačan rad operatora nisu
statični i uniformni. Oni se menjaju od operatora do operatora, u zavisnosti od vrste posla, iskustva,
obučenosti i dr. individ. karakteristika. Takođe zavisi i od dostignute faze profesionalizacije
operatora i stepena razvoja njegovog stručnog znanja i umeća.
 U veoma otežanim uslovima dolazi do snižavanja radne efikasnosti, pouzdanosti i tačnosti (umor,
stres, naprezanje...). Tačnosti pouzdanost postaju nezavisni od prethodnog znanja i obučenosti koje
osoba poseduje.
o tada se u organizmu formira tzv. ,,zaštitna inhibicija“ koju prate promene niza funkcija –
opadanje sposobnosti adekvatnog zaključivanja, stereotipne forme mišljenja, opadanje
motornih funkcija i sl.
 može ipak biti korisna u uslovima velike iscrpljenosti jer se najčešće prekida rad
(ukoliko uslovi to dozvoljavaju)
o Dakle, pouzdanost i tačnost se stalno moraju nadgledati i održavati
Greške operatora

 Otkud interesovanje za istraživanje grešaka?

o dobija na značaju sa podelom rada i usložnjavanjem procesa proizvodnje
o postoji potreba da izgradnjom sigurnih sistema, sa adekvatnim radnim prostorom i
strukturom organizacije (gde se uvažava da je čovek najvažnija karika proizvodnog
procesa)
o praktični razlozi: povećanje sigurnosti, ekonomičnosti, postizanje proizvodnih ciljeva
 Šta je ljudska greška?
o uopšteno: to je odstupanje u mišljenju, delanju od onoga što se smatra tačnim, pravilnim,
uobičajenim i normalnim.
o neki autori koriste ovaj konstrukt da označe: mogući uzrok neke nepravilnosti, sam događaj
i ishod ili konsekvensu
  ako je posmatramo kao ishod – onda slede dva zaključka (1) ljudska greška je
posledica određenih pojava i (2) ima status hipotetičkog konstrukta zaključenog
na osnovu odgovarajućih ishoda
 Hollnagel pokušao da ukloni dileme oko upotrebe pojma ljudska greška,
pa uvodi pojam pogrešne akcije koji se odnosi na ponašanje koje je
posledica greške i dostupnije je posmatranju.
 ako posmatramo kao uzrok: pokazuje se da je danas mnogo češći uzrok nezgoda
na radu ljudska greška nego ranije. To može biti zbog toga što su tehnološki sistemi
postali kompleksniji, pa ih je teže kontrolisati; zbog toga što su savremeni modeli
i metode za analiziranje ljudske greške učinili ljudske greške podložnijim kontroli
i samim tim verovatnijim; zbog toga što su tehnološki sistemi unapređivanjem
postajali sve pouzdaniji, pa je otkriven veći broj potencijalnih uzroka grešaka; a
takođe može biti jer jednostavno lakše okriviti čoveka za grešku nego
rekonstruisati celi sistem – Rizon kaže da okrivljivanje ljudskog faktora donosi
emocionalno zadovoljenje i žrtvi i onima koji su pretrpeli gubitak.
 Zašto je ljudska greška korisna? Jer analiza uzroka greške i njeno otklanjanje mogu da doprinesu
unapređenju funkcionisanja sistema, pa je tako neki autori vide kao kreativni potencijal, potencijal
za učenje, reparaciju i razvoj.
 Danas se od radnika sve više traži da budu manje vulnerabilni na greške i više fleksibilni – ono što
je doprinelo ovome jeste svest o složenosti proizvodnog procesa, poštovanje ljudskih potencijala,
prava i potreba...
 Za nepravilan rad sistema kažemo da je posledica greške operatora (ljudski faktor), ali i greške
indikatora ili kontrolnih, regulacionih uređaja, greške računarskog programa tj. greške koje su
rezultat tehnike.
 Otkaz – kao i kod greške, dolazi do promene u sistemu koja dovodi do nemogućnosti da se dalje
obavlja normalan rad. Ono što ga razlikuje od greške jeste to što kada se dogodi otkaz sistem
kontinuirano propada i odmah prestaje da radi (a kod greške ne mora).
Klasifikacija grešaka

 Tradicionalna podela (Bednij)

1. senzorne – posledica neadekvatnog opažanja signala koji se pojavljuju na displeju ili video
terminalima.
  nastaju zbog neadekvatnog projektovanja uređaja ali i usled određenih
subjektivnih stanja operatora – stres, umor, monotonija, iluzija, nedovoljna
obučenost i nepoznavanja karakteristika sigala
2. logičke – nalaze se u operatoru, odnosno, posledica su subjektivnog faktora koji utiče na
neadekvatnost procene pri donošenju odluka operatora.
 posledica su nedovoljnog znanja, iskustva, neadekvatne elaboracije ili deficita
vremena
3. motorne – posledica neadekvatno izvedenih pokreta ili neadekvatnih reakcija.
 nastaju zbog neprikladne konstrukcije i rasporeda kontrolnih uređaja i nedovoljne
obučenosti ljudi, neiskustva, neizgrađenih veština i nespretnosti. Takođe, klimatski
uslovi mogu usloviti ove greške, konzumiranje alkohola i drugih supstanici.
*ipak, problem je što u praksi nije lako odrediti gde koja greška pripada pa se najčešće klasifikuju
jednostavno kao greške propusta ili greške izvršenja.
 Sanders i Mekormikova analiza posledica grešaka u avijaciji-2 izvora:
1. tehničke greške – nastale zbog propusta u konstrukciji uređaja, neotklonjenih i
neregistrovanih kvarova, lošeg i neadekvatng rasporeda indikatora i/ili upravljačkih
sistema
2. greške ljudskog faktora - nastale zbog neadekvatnosti očitavanja indikatora, pogrešaka u
smeru izvođenja pokreta, netačne interpretacije signala, problema u komunikaciji, iluzija,
zaboravljanja, stresa, panike...
*imate neku kratku studiju slučaja na 106. str
 Još jedna podela:
1. sistemske greške – posledica trajnog delovanja faktora u sistemu
2. slučajne greške - javljaju se usled trenutne nestabilnosti, nepredvidivih događaja,
iznenadno neadekvatno delovanje ljudske ili mašinske komponente, spoljašnjih il
unutrašnjih činilaca
 Rizon:
1. greške koje se dešavaju kada radnik radi rutinske operacije
2. kada obavlja nerutinske poslove
3. kada operator namerno krši pravila
 Rusmusen podrobnije analizira Rizonovu podelu: prva vrsta može da se dogodi i stručnim
radnicima koji iz nekog razloga propuste da primete neku značajnu promenu u radnom procesu.
Druga vrsta – najčešće posledica nepoznavanja propisa, procedura, zaboravljanje na ispravne
procedure. Treća vrsta – namerno činjenje nesigurnih i netačnih akata ponašanja.
  Možemo podeliti greške i prema stepenu intencionalnosti i svesnosti koja je bila prisutna u
trenutku izvršavanja nepropisnog akta:
1. greške u užem smislu – aktivnost koja im prethodi nije bila proizvod namerne odluke
2. prekršaj – najčešće proističu iz nepridržavanja propisa na radu.
 Polazeći od prethodne podele, greške operatora možemo označiti kao:
1. omaške – neuspeh u izvršanju aktivnosti/zadatka ili zamena (nenamerna) tačne aktivnosti
netačnom. O njima se govori u situacijama kada se aktivnost izvrši prerano ili prekasno,
kada se izostavi neki korak ili serija radnji u izvođenju operacija, kada se akcija sprovede
u pogrešnom pravcu itd.
2. propusti – nepoklapanje stvarnog ponašanja sa namerom ili planom rada usled propuštanja
ili zaboravljanja da se izvrši neka aktivnost ili da se sprovede određeno kompleksno
ponašanje

Prekršaji
 smatraju se namernim odstupanjima od pravila ili procedurae, pa su praćene negativnom ocenom
vinovnika i moralnim i pravnim konsekvensama
 ipak, nisu uvek motivisana lošim namerama, pa nekad se iz prekršaja izrodi najbolje rešenje
 podela:
1. rutinski: kada je kršenje pravila postalo svakodnevni način rada kako bi se postigao bolji
učinak (jer se uvidelo da su stara pravila suviše restriktivna, da ih nije moguće primenjivati
ili ne postoji motivisanost radnika da ih se pridržavaju)
 mogu se oblažiti nadgledanjem i pojačanom kontrolom, odstranjivanjem
nepotrebnih pravila, proveravanjem da li su pravila praktična i primenjiva,
davanjem objašnjenja zašto su bitna, uključivanjem zaposlenih u formilisanje
novih pravila
2. situacioni: najčešći razlog zašto dolazi do njih je preveliki pritisak na poslu, koji može da
bude posledica nedostatka vremena, osoblja, neposedovanje opreme, loših uslova, lošeg
rukovođenja...
3. izuzezni: dešavaju kada nešto krene naopako pa operatori, ne bi li rešili problem
pribegavaju nepoštovanju ustaljenih pravila, smatrajući da će to doneti više koristi nego
štete u datim okolnostima
Predviđanje greške
  najveći broj grešaka dešava se zbog neadekvatnog ljudskog potencijala (teško je naći pogodne
ljude, skupo obučiti ih, proveravati, dokvalifikovati i usavršavati...), neadekvatne osobine ličnosti,
znanja, iskustvo, ne poznaju pravila itd.
 drugi izvori grešaka na radu:
o neadekvatan menadžment, ne postoje jasni principi na kojima se zasnivaju ponašanja ljudi,
definicije zadataka i podela odgovornosti
o neadekvatnost komunikacije među odeljenjima i među zaposlenima
o bezbedonosna kultura u preduzeću je na niskom nivou (ne sprovode se mere za upozorenje,
bez zaštitnih sredstava, nisu adekvatno planirani odmori, ishrana...)
o neodgovarajuća fizička sredina
o neadekvatna socijalna klima i međuljudski odnosi (konflikti, nedostatak podrške, odsustvo
dogovora i saradnje...)
 Model kauzalizacije ljudske greške se koristi u savremenim sistemima u cilju integrativnog
pregleda činilaca i uslova koji pogoduju nastanku greške:
o ovaj model sadrži kauzalni lanac činilaca: šta se dogodilo (eksterni činioci), kako se
dogodilo (interni činioci) i zašto se dogodilo (interakcija personalnih, spoljašnjih i internih
faktora)
Analiza greške

 Penikok i Embri – dali savremenu sistemsku metodu u danalizi ljudskog faktora kao uzročnika
greške; oni su 20ak grupa faktora dobijenih u uzorku različitih grešaka svrstali u tri široke
kategorije:
1. nivo menadžmenta (stepen participacije zaposlenih, efikasnost komunikacije na svim
nivoima, efikasnost različitih postupaka i procedura u upravljanju, rukovođenju,
planiranju, organizovanju i kontroli poslova)
2. operacionalni nivo vezan za ljude (radne grupe, obučavanje, procenjivanje, kontrola,
zaštita)
3. operacionalni nivo vezan za tehniku (kompjuterski sistemi, kontrolni panoi, održavanje i
unapređivanje hardverskih i softverskih sistema i uređaja)
 Ova metoda sastoji se u prethodnom skeniranju i otkrivanju glavnih nivoa funkcionisanja koji su
generatori propusta i koji su osetljivi na grešku. Područja se označavaju, kategorišu, potom detaljno
prate i ispituju kako bi se utvrdile naosetljivije tačke za greške. Kad označimo ,, osetljiva polja“
pristupa se analizi putem prikupljanja, dijagnostikovanja i specifikovanja informacija o greškama
i propustima. Analizu sprovode kompetentni timovi u dugom vremenskom periodu.
  Domino model (Heinrich) –postoje mnogi faktori koji mogu dovesti do grešaka, povreda, slabe
proizvodnje ili proizvoda lošeg kvaliteta.
 to su ličnost operatora, socijalni kontekst, fizička opasnost, rizična ponašanja
 prema ovom modelu, greška je prirodna posledica serije događaja koji se javljaju u
logičkom sledu (slikovito se može predstaviti dominama - jedna padne i izaziva pad
ostalih)
 ovakav sled je moguće preduprediti otkrivanjem i izuzimanjem samo jednog od faktora i
Heinrich misli da su to rizična ponašanja.
Evidentiranje grešaka

 Vrlo je važno, velike prednosti ima (ne nosi negativne posledice i ne izaziva otpore jer nije
primarno usmerena na otkrivanje krivaca). Često se na dobrovoljnoj bazi evidencija sprovodi, može
biti anonimna i nosi predznak preventivnih akcija koje se dobro prihvataju. Beleženje, vođenje,
evidentiranje i kultura pisanja izveštaja danas je imperativ. Ceo proces kontinuiranog preveniranja
nezgoda je i profesionalno i životno učenje.
 danas se smatra da je jedini koristan način evidentiranja grešaka onaj koji je usmeren na aktivnost
i ulaganje u budućnost; davanje feedback-a i pružanje podataka o evaluaciji i efektima rada gotovo
u hodu, najprikladniji je način komuniciranja sa zaposlenima, pogotovo kad su greške u pitanju.
BRZINA PRENOSA INFORMACIJA

 Vreme ciklusa regulacije je vreme za koje sistem pređe iz nekog početnog u zadato stanje,
odnosno, vreme koje je potrebno za potpun i neometan protok informacija kroz sistem u jednom
ciklusu.
o označava se sumom vremena zadržavanja informacije u svakom elementu sistema
 Tehnički elementi su superiorniji nad ljudskim u brzini prenosa informacija
 Potrebno je da se uskladi protok informacija kroz sistem sa mogućnostima operatora (jer u većini
slučajeva čovek održava i reguliše programirano stanje kroz sistem) – tako da vreme koje je
potrebno operatoru da obavi svoju regulaciju ne premašuje ukupno vreme regulacije.
o potrebno je da se obezbedi rezervno vreme – višak vremena kojim raspolaže operator da
bi na vreme uspeo da interveniše ukoliko dođe do značajnih promena u radu sistema i da
dovede sistemske parametre na zadati nivo optimalnog funkcionisanja
 posebno značajno u havarijskim i prethavarijskim situacijama (stres i naprezanje)
– rezervno vreme se ne koristi uvek adekvatno i ono postaje kratko (operator ga
čak premašuje, može doći do prekida rada sistema,udesa, katastrofe)
 Trez=T-T0
 Trez – vrednos rezervnog vremena
T-vreme za koje operator mora da interveniše ukoliko se nepravilnost desi
T0 – vreme ciklusa regulacije sistema
 To=t+t1+t2+t3
o vreme ciklusa regulacije jednako je vremenu potrebnom da uređaj objavi signal (t), vremenu
za koje operator registruje signal i obradi informaciju(t1), vremenu potrebnom za intervenciju
tj. doterivanje parametara (t2) i vremenu potrebnom za integraciju parametara i dovođenje u
normalno/zadato stanje (t3)
 Do vremenskog deficita dolazi iz istih razloga kao i do greške (nabroj izvore greške), ali najvažnije je
voditi računa o pravilnom uklapanju u rad sistema vremenskih dimenzija procesa detektovanja i obrade
signala i vremena potrebnog za izvođenje motornih-regulacionih radnji.
 Vreme reakcije:
o Vreme proste senzomotorne reakcije zavise od modaliteta signala i od zahtevanog motornog
akta kojim operator daje odgovor. (najkraće za čulo dodira, najduže za temperaturu – tabela na
115str.)
o sa povećanjem intenziteta smanjuje se vreme reakcije (jedino ne važi kad je reč o stimulusima
koji nose posebno značenje – npr. znak koji nagoveštava opasnost)
o reagovanje na iščezavanje ili promenu intenzizeta signala kraće je nego na pojavu signala za
oko 10%
o vreme reagcije je kraće i ako se istovremeno draži više čula
o Objekti u pokretu – vreme reakcije zavisi od vremena posmatranja i praćenja objekta u pokretu
 ako je duže posmatrano – vr. reak. kraće nego kod proste senzomot. reak. (jednako
brzo reaguje se i nogom i rukom)
 ako je kraće posmatrano – vr. reak. se približava onom kod proste sm. reak (brže
reagujemo rukom nego nogom)
 ovi podaci su značajni za konstruisanje komandnih i upravljačkih delova sistema
o Vr. reakcije duže što je broj signala među kojima se pravi izbor veći
o Vreme reagovanja radnika će biti adekvatnije ukoliko se racionalizuje i optimizuje
informaciono opterećenje i prijem informacija nego ukoliko se uprošćavaju pokreti kojima se
daju odgovori (jer veći deo latentnog vremena odlazi na preradu informacija sadržanih u
signalu, a manji na formiranje odgovora, tj. pokreta)
7. DINAMIKA RADNE SPOSOBNOSTI OPERATORA

 Istraživanje Čizmić i Štajnberger:

 o Odnos učinka i trajanja rada – u početku raste do određenog maksimuma gde se zadržava
samo neko vreme, a ako rad potraje učinak počinje prvo sporije, pa onda sve brže i brže da
opada
 od vrste posla, uslova rada, ukupnog trajanja rada i ličnih karakteristika i
sposobnosti radnika zavisi konkretni oblik krivulje efikasnosti, ali opšte uzevši
krivulja je uvek zakrivljena prema dole na početku i na kraju.
o Tipični stadijumi: (1)zagrevanja – početak rada, (2)optimalne radne sposobnosti, (3)umora,
(4) konačnog pada učinka;
o posle pauze za ručak kod svih poslova dolazi do skoka radne sposobnosti
Tipična psihofiziološka stanja operatora – faktori dinamike radne sposobnosti

 predstavljaju sveukupnost psihofizičkih procesa, psihičkih funkcija i osobina

 tu spadaju sva ova dole što sam žutom uokvirila

UMOR
 Bujas ovako definiše: reverzibilno pogoršanje spremnosti za rad do kojeg je došlo zbog i tokom
obavljanja same aktivnosti
 Tri pristupa u definisanju i istraživanju umora:
1. sa stanovišta produktivnosti – akcenat na opadanju radne sposobnosti, padu učinka,
greškama, nezgodama na radu... pri dugotrajnom ili intenzivnom radu.
2. kao poremećaj ravnoteže fizioloških funkcionalnih sistema u organizmu – stavlja akcenat
na fiziološke osnove, shvata se kao biološka zaštitna funkcija organizma
3. isticanje psiholoških aspekata – pad motivacije, ubteresocanja, povećanje dosade,
bezvoljnosti, apatije... Javlja se subjektivnos tanje diskomfora, usporenosti, slabosti,
uzaludnosti daljeg rada, ispinjen je osećanjem neadekvatnosti i nelagodnosti, samo želi da
stane i odmori se

Teorije umora:
 Starije teorije umor tumače kao posledicu biohemijskih promena u organizmu ili samo u
aktivnom organu; sledeće tri teorije spadaju ovde:
1. Teorija ugušenja – polazi od toga da pri radu svaka ćelija troši kiseonik. Mišićne ćelije
ga koriste za kontrakciju i u slučaju napornog i dugotrajnog rada, aerobni kapacitet čoveka
postaje nedovoljan i javlja se nedostatak kiseonika, pa mišićne ćelije počinju da se ,,guše“
(oporavljaju se tokom odmora kada uzimamo kiseonik)
 2. Teorija iscrpljenja – umor nastaje kao posledica trošenja i iscrpljenja energetskih rezervi
3. Teorija intoksikacije – kod teškog, iscrpljujućeg rada metabolizam hranljivih materija se
zaustavlja, i takođe se troše energetske rezerve organizma, što destabilizuje metabolizam.
Za posledicu to ima poremećaj u metabolizmu ćelija tako da dolazi do nagomilavanja
štetnih materija usled čega se javlja zamor i prestanak rada
 Dokazi za ove teorije nastali u laboratoriji na životinjama, ili posmatranjem promena u organizmu
čoveka nastalih za vreme fizičkog rada – uopštavanje nalaza nije opravdano.
 Novije teorije: promene u proizvodnji (koje je pratilo sve veće psihološko opterećenje radnika),
kao i saznanja o retikularnoj formaciji i drugih struktura odgovornih za spavanje i budnost
pogodovalo je nastanku ovih teorija:
 Centralno-moždana teorija je jedna od njih: umor je složena pojava čije se karakteristike
mogu objasniti neurofiziološkim promenama u CNS.
 zahtevi/uslovi rada deluju na korteks  impulsi idu u retikularnu f. ona ekscitira
ili inhibira moždanu koru
 kao rezultat neadekvatne aktivacije ili dominacije inhibitornih procesa nastaje
umor.
Vrste umora
 Fizički umor – javlja se usled produženog i napornog fizičkog rada gde su tokom radne aktivnosti
dominantni položaji i pokreti koji uključuju određene grupe mišića tela.
 objektivni znaci umora su npr. pogrešni/suvišni pokreti, smanjen kvalitet rada...a
subjektivni temperatura kože, puls, krvni pritisak...
 mišićni umor – smanjenje učinka nekog mišića čiji su objektivni simptomi smanjenje
snage i spori pokreti;
 odvijaju se mnogi biohemijski procesi u organizmu kojima se obezbeđuje rad (grčenje-
trošenje energije, opuštanje-obnavljanje energetskih rezervi); kod umora narušavanje
metaboličke ravnoteže, povećana koncentracija metabolita...
 elektrofiziološki procesi – ako dražimo direktno mišić električnom strujom nakon
potpunog iscrpljenja, mišić se može grčiti
 Mentalni umor – kod produženog intelektualnog rada se javlja gde dominira ment-emoc.
opterećenje, aktivnost CNS uz neznatno angažovanje mišića
 znaci: teškoće u koncentraciji, otežano pamćenje i rasuđivanje, opadanje intelektualnih
finkcija i promena raspoloženja, oapadaju i psihofiziološke funkcije
 Druga podela je na:
 1) lokalni, specifični - zamor nekog mišića, grupe mišića ili organa koji su tokom rada
aktivirani, posebno ptilikom statičkog opterećenja (ovde spada i senzorni umor)
2) opšti/nespecifični – obuhvata ceo organizam i obično je prisutan kod fizički napornog
i dinamičnog rada i rada gde dominira mentalni napor i visoko opterećenje (rad u smenama
npr). Glavni znak je malaksalost, pospanost, mlitavost...
 Podela prema trajanju:
1) hronični – duže traje, oporavak je teži (nastaje kada se rad koji je dobeo do zamora nastavi,
prisutan je i nakon realnog opterećenja ali i pre nego što sam rad počne jer ovaj umor obično
ne prolazi u toku od nekoliko sati u danu kada je nastao. Prelazi u premor, što je patološka
posledica iscrpljenosti, hroničnih frustracija i nezadovoljstva na radu. Javljaju se i
psihosomatski simptomi)
2) akutni – situacione je prirode, oporavak je lakši
 Sve ove podele su ili prema uzrocima ili prema načinu manifestovanja. Ipak, ova dva aspekta
umora su povezana i Kroemer i Grandjean smatraju da su regulatorni procesi u mozgu
odgovorni za sve vrste umora, posebno: fizički, senzorni, opšti telesni, mentalni, emocionalni,
psihomotorni, hronični, cirkadijalni (usled smenskog rada il promenom vremenskih zona
nastaje)
 Umor je biološki i psihofiziološki zaštitni mehanizam, treba da spreči preopterešenje i
iscrpljenost organizma, on signalizira opasnost i pruža mogućnost organizmu da se odmoti i
obnovi rezerve- bez odmora dolazi do poremećaja zdravlja i narušavanja radne efikasnosti
Pokazatelji i simptomi umora

1. fiziološki: suvišni pokreti, tremor, drhtanje prstiju, ubrzan rad srca, plitko disanje...
2. psihološki: malaksalost, slabost, nezainteresovanost, varijacija raspoloženja.. (ipak, do određenog
stepena ovi simptomi mogu biti kompenzovani motivacijom i emocionalnim faktorima)
3. proizvodnI: snižavanje efikasnosti, produžavanje pauza, greške, škart, nezdoge i nesreće na radu
4. medicinsko-bihejvioralni: učestalija bolovanja, problemi sa zdravljem (posebno psihosomatske
bolesti)
Merenje umora

 Ne postoji opđte prihvaćen standardizovan način za objektivno i direktno merenje; danas se često
kombinuju subjektivne i objektivne tehnike: može se meriti pre/posle/za vreme rada.
 Subjektivna procena: upitnici (npr. bipolarni upitnici nalik Ozgudovoj skali semantičkog
diferencijala, na grafičkoj ili numeričkoj skali treba da se označi između dva suprotna pojma kako
se oseća osoba u datom trenutku – primer na 128. str)
  Objektivna procena:
1. EEG – povećanje alfa i teta ritmova i smanjenje beta ukazuje na zamor i pospanost
2. frekvencija fuzije ili frekvenca stapanja vidnih podražaja – izlažu se oči ispitanika
treptajućem svetlu koje se postepeno povećava, sve dok treptanje, kako ispitanici kažu, ne
iščezne i pređe u kontinuirano – frekvenca pri kojoj se ovo događa zove se frekvenca fuzije
vidnih podražaja (značajno smanjenje frekvence nakon opterećenja mentalno zahtevnim
poslovima – npr. kod pilota il dužeg rada relefonista)
3. psihomotorni testovi – npr. testovi veština, složenih i jednostavnih reakcija, psihomotorne
koordinacije...problem: na psihom. efikasnost utiču motivacija i iskustvo)
4. mentalni zadaci i testovi, zadaju se za vreme rada (npr. test aritmetičkog rezonovanja,
koncentracije pažnje, neposrednog pamćenja...), problem isti kao kod psihomotornih

RADNO OPTEREĆENJE OPERATORA

 posebno važno kod dizajniranja radnih zadataka i oblikovanja rada operatora
 nema jedinstvene definicije radnog opterećenja, određuje se kroz odnos operatora i zahteva posla
(Hart kaže da su to radne okolnosti u kojima se operator ne oseća prijatno, nekompetentno se
odnosi prema zahtevima posla i ne postiže i ne održava zadovoljavajuću efikasnost)
 To je višedimenzionalan fenomen (Uzima u obzir i sredinu i ambijent, emocionalni i motivacioni
odnos prema poslu, uvežbanost operatora i njegov kapacitet za podnošenje zahteva), pa je merenje
moguće na različite načine:
o preko merenja efikasnosti
o preko merenje rezervnih kapaciteta
o različiti fiziološki pokazatelji
o subjektivna stanja, mere i pokazatelji opterećenja
MONOTONIJA I DOSADA NA RADU

 Monotonija se vezuje za situacije smanjene stimulacije i nedostatka raznolikosti...npr. kada trena

registrovati retke događaje ili kada se obavljaju iste jednostavne operacije. Reakcija čoveka na
monotoniju je dosada (složeno psihičko stanje koje prati specifičan zamor, letargija i pad budnosti
a posledica je smanjene aktivacije viših nervnih centara)
 Monotonija kod manufakture i savremene industrije (pre svega rad na traci)-osnovna razlika u ritmu
rada (kod manufakture ostavlja se mesto za slobodni prirodni ritam, dok je u drugom slučaju
mašinski tempo)
 Pristupi u definisanju monotonije:
 o subjektivni: specifično subjektivno stanje dosade koja je reakcija na jednoobraznu
stimulaciju i siromašan sadržaj.
o objektivni: karakteristike radne sredine koju odlikuje produžena jednoobraznost,
siromaštvo sadržaja i nametnut tempo
o objektivna i subjektivna pojava (najispravniji pristup) – doživljaj neprekidnog
kontinuiranog jednoobraznog ponavljanja aktivnosti određenim specifičnim sadržajem
o fiziološki: nizak nivo stimulacije i učestalo ponavljanje identičnih stimulusa – dovodi do
smanjenja opsega senzornih impulsa i stimulacije CNS (posledica: pad aktivacije
limbičkog sistema i retikularne formacije - dovodi do pada opšteg aktivacije i sposobnosti
reagovanja celog organizma, praćeno subjektivnim stanjem dosade)
Obeležja monotonih poslova
 kod poslova kod kojih dominira energetski faktor (zahtevaju fizički napor) - monotoniji doprinosi
ponavljanje radnih operacija i kratak vremenski ciklus u kojima se one ponavljaju, jednoobraznost
i uprošćenost fizičke aktivnosti
 kod poslova kod kojih dominira informacioni faktor (u osnovi je opažanje i pamćenje
informacija/signala) – monotoniji doprinosi dugotrajno i pasivno motrenje, praćenje jednostavnih
signala...
 Razlikujemo motornu (jednoobraznost izvođenja pokreta) i senzornu monotoniju (jednoobraznost
i siromaštvo perceptivnih stimulusa)
 Monotoni doprinosi i jednoobraznost miljea (Npr ista jačina buke prilikom vožnje)
 Dakle, na prvom mestu doprinosi monotoniji ponavljanje aktivnosti u jedinici vremena uz dugo
trajanje rada.
 Neće kod svakog monoton rad izazvati dosadu, a i nemonotoni poslovi kod nekog izazivaju dosadu
– tu se ogleda uloga subjektivnih faktora.
 Od subjektivnih faktora doprinose monotoniji najviše: (1)hronični zamor, (2) slaba motivisanost i
zainteresovanost za rad (3) više obrazovanje, znanje i sposobnosti radnika u odnosu na zahteve
posla (4)neadaptiranost na noćne smene
 Faktori (lični) otpornosti na monotoniju (1)opšta svežina radnika, budnost, aktivacija (2)početak
učenja neke veštine ili posla (3) sklad sposobnosti, znanja, veština i zahteva, (4) zadovoljstvo
poslom
Dinamika radne efikasnosti i subjektivna stanja radnika pri monotonim poslovima
 Subjektivni doživljaj zamora počinje da se javlja znatno pre znaka umora kod nemonotonih,
ali kod monotnih krivulja umora ide naglo uvis već u prvim satima smene . Efikasnost veoma
brzo ostvaruje plato, nakkon čega počinje da opada (češće umesto rapidnog pada javlja se samo
 variranje efikasnosti). Dobro planiranim odmorima dosada se može redukovati i efikasnost
zadržati na zadovoljavajućem nivou.
POZORNOST

 Čovek je slab motrilac!

 Katakteristike:
o motrenje samo na jedan izvor signala, otkriti signale koje su obično slabi i kratkotrajni,
brzo reagovati
o ,,čekam da se ništa ne desi“
o česti lažni alarmi, teško ih je eliminisati
o često objekti koje iščekujemo prekriveni šumom
 Mekvort objašnjava promene u radnom učinku pri detekciji kritičnih signala vilidžansom
(=opseg u kome aktivnost određenog dela nervnog sistema pokazuje znake integracije i
svrsishodne adaptacije, budnost se drugačije zove); kad je velika budnost i na slabu stimulaciju
reagujemo adekvatnim odgovorom
 Mekvort – zaključci istraživanja:
o pad u detekciji signala nastupa vrlo brzo, već nakon pola sata praćenja
o kratki odmor ili druga vrsta angažovanja vraća na početni nivo i optimalan rad
o centralni stimulusi (npr. amfetamini) produžavaju optimalnu efikasnost za duži period
o opadanje detekcije je nezavisno od čulnog modaliteta ako su zadaci iste težine
Teorije pozornosti – stavila sam ih sivom bojom jer mislim da nisu ni bitne

1)t. ingibicije- ne dobija se potvrda tačnih detekcija pa se gasi uslovni refleks

2)t. filtra – naglasak na operatorovoj ograničenoj sposobnosti prijema inf. i karakterističnom neuralnom
mehanizmu-filtru (selekciju vrši na osnovu novine, intenziteta i biološke važnosti
3) aktivaciona teorija – stimulacija je redukovana i motivacija niska, pa i aktivacija i spos. detekcije
signala opadaju
4) t. habituacije – objašnjava se habituacijom ponovljene stimulacije
5)t. očekivanja – očekivanja radnika u vezi sa signalom se retko ostvaruju, pa pada pozornost
6)t. opservacionih odgovora – pojavljivanje signala je u zadacima veoma retko i dolazi posle dugih
intervala, frekvenca odgovora operatora se smanjuje i opada nivo detekcije
7)t. signalne detekcije – (ne)sposobnost subjekta da pravi razliku između šuma i signala
8) t. motivacije – motivisanost visoka na početku, posle opada, zato i učinak opada
  Važne karakteristike signala: intenzitet - slabiji, trajanje-kratko, frekvenca-mala, vremenski i
prostorni raspored – slučajan i nepredvidiv  detekcija slaba!
 Karakteristike ispitanika – pojavu lažnih uzbuna najviše određuju intelektualne sposobnosti
ispitanika i emocionalna stabilnost. Perceptivne sposobnosti u početku visoko koreliraju sa
uspehom, a kasnije postaju beznačajne. Konativne karakteristike značajne su za produženo
motrenje, determinišu izdržjivost i toleranciju neprijatnosti.
 Još neki nalazi: motivacija je značajna, starost-razlika postoji samo ukoliko se poveća brzina
prezentovanja signala (mlađ uspešniji) i u poslednjem periodu rada (mlađi opet bolji)
 glavna kritika i teorija i ostalih nalaza: svi se oslanjaju na ono dobijeno u laboratoriji, ne u stvarnim
radnim uslovima

8. CIRKADIJALNI RITMOVI

BIOLOŠKI RITMOVI
 Naučna oblast koja se bavi problemima vezanim za biol. ritmove naziva se hronobiologija,
bioritmologija ili biohronometrija
Poreklo bioloških ritmova
 dva osnovna tumačenja:
1. ritmičnost je urođena i esencijalna odlika svih živih sistema (endogena priroda bioloških
ritmova)
2. ritmičnost je adaptivni odgovor na ritmičnost spoljašnje sredine (egzogena priroda)
 danas preovladava eklektičko stanovište – u živim sistemima postoji primarna endogena,
dinamična osnova koja determiniše ritmičnost. Ova endogena ritmičnost adaptacijom na spoljašnje
činioce postiže svoj konačni sklad.
Klasifikacija bioloških ritmova
 Halberg ih ovako klasifikuje:
1. ritmovi visoke učestalosti (srčana i moždana ritmika)
2. ritmovi srednje učestalosti – ultradijalni, cirkadijalni, infradijalni (ritmovi kolebanja
glavnih komponenti telesnih tečnosti, krvi i urina, ciklus san-budnost, variranje telesne
temperature, i ritmovi metaboličkih funkcija)
3. ritmovi niske učestalosti (makrobiološki ritmovi, oni koji se usklađuju sa solarnom
aktivnošću...)
Osnovne funkcije bioloških ritmova – Otli i Gudvin definisali
 1. odmeravanje vremena (odmeravanjem sinhronizuju funkcije i procese, uslov za harmoničnost i
koordinisanofunkcionisanje i interakciju organizma i sredine)
2. predviđanje (predviđa zbivanja u spoljašnjoj sredini, pretpostavlja se da se ovo odvija pomoću
,,modela spoljašnje sredine“ koji se prenosi genima, doteruje učenjem i iskustvom)
3. kontrola (oscilatornih i ritmičnih funkcija; ostvaruje se pomoću mehanizma povratne sprege)

CIRKADIJALNI RITMOVI
 Cirkadijalni ritam organskih funkcija je izmena različitih bioloških i psihofizioloških funkcija i
procesa tokom 24 časa, sa fazama uspona i padova u određenim periodima, koji se trajno
ponavljaju. Događaju se i na nivou ćelije, i organa, sistema organa i čitavog organizma.
 Biološki sat je unutrašnji sat koji upravlja cirkadijalnim sistemom, meri trajanje procesa, vrši
usklađivanje cirkadijalnih ritmova.
 Važni su za čoveka jer oblikuju njegovo ponašanje (npr. danju se povećava efikasnost, koordinacija
pokreta, ukupna snaga mišića, statička izdržljivost...)
 Problemi kod posla: smenski rad, različite vremenske zone –remećenje ritma bioloških funkcija i
narušavanje telesnog i mentalnog zdravlja. Danju je čovek u ergotropnoj fazi (spreman za rad i
aktivnost), a noću u trofotropnoj (faza oporavka i obnove istrošenih resursa), zato je noću manje
sposoban za rad.
 Čovekova sposobnost za rad vatita bez obzira na to u kakvim uslovima se rad odvija, na kakvom
nivou obučenosti se nalazi radnik i bez obzira na njegovu telesnu konstituciju i zdravlje.
 Desinhronoza – posledica poremećaja cirkadijalne dinamike kada su transmeridijalni letovi u
pitanju. To je kompleks simptoma koji nastaje kada se naglo odstupi od uobičajene pravilnosti
spoljašnjih vremenskih ključeva. Dovodi do narušavanja zdravljai stresa.
Istraživanja cirkadijalnih ritmova
 Klajtman: zadavao različite testove i merio učinak tokom dana. Rezultati: najniži rezultati se
postižu u ranim jutarnjim časovima, pa onda u večernjim. Ova dva doba su značajno gora od
središnjeg doba dana i poslepodnevnih časova (maksimalni rezultati ostvareni u ranim
poslepodnevnim časovima). Takođe, rezultati na testovima prate kolebanje temperature tokom
dana (ali ih ne treba uzročno posledično povezivati kao Klajtman).
 Blejk: i on je zadavao dosta testova(perceprivne, motorne i mentalne funkcije ispitivao) kao
Klajtman, ali dobio maksimalan učinak u nešto kasnijim satima nego Klajtman (za najviše testova
je to bilo oko 21h). Rezultati su pokazali da su neki testovi podložniji variranju tokom dana (veće
varijacije su kod testova koji zahtevaju kontinuiranu pažnju). Uočeno je kod svih zadataka da
 efikasnost opada oko 13h – nazvan fenomen ,,postobednim“ (aluzija na to da opada učinak posle
ručka, iako je opadala i kada nisu ručali) i taj podnevni pad učinka ne prati pad telesne temperature.
 Vajt: indeks koji pokazuje odnos između porasta frekvence pulsa i porasta radnog učinka najniži
između 2 i 4 ujutru, a najviši između 16 i 18h.
 Najznačajniji nalaz sa stanovišta bezbednosti radnika i pouzdanosti radnih sistema jeste nizak nivo
psihofiziološke spremnosti između 1 i 4 ujutru (kada se javlja i najveći br. grešaka i udesa u
istraživanjima povreda na radu)
Terenska istraživanja
 Najviše su se bavila povezanošću doba dana i broja grešaka i nezgoda – to je u postponoćnim
satima, ali ne može se uzeti kao striktna pravilnost jer na nezgode utiču i drugi tehnički,
organizacioni i subjektivni faktori.
 Čabarkapino istraživanje: vremenski period od 6 dana rada u noćnoj smeni nije dovoljan da se
ostvari adaptacija na izmenjene uslove rada, što je u skladu sa nalazima drugih istraživanja. Vreme
potrebno za inverziju, a to bi značilo i dobru prilagođenost uslovima u noćnoj smeni iznosi nekoliko
nedelja neprekidnog rada.
Individualne razlike i cirkadijalni ritam (samo najosnovnije sam izdvojila)
 postoje ,,jutarnji radnici“ i ,,večernji radnici“,a razlikuju se prema krivulji telesne temperature
(jutarnjima veća ujutru i obrnuto), i mnogim drugim fiziološkim i psihološkim faktorima. Povezani
su i sa subjektivnom procenom najpovoljnijeg i najmanje povoljnog doba dana za socijalno,
emocionalno i intelektualno funkcionisanje.
 Introverti su najčešće jutarnji, a ekstraverti večernji radnici
Kako se rezultati istraživanja cirkadijalnih ritmova mogu primeniti na proces rada?
1. Organizacija smena u pogledu obavljanja posla – pošto je usvajanje novih šema cirkadijalnih
ritmova sporo i vraćanjem u uobičajene okolnosti brzo se gubi (samo jedan do dva dana po povratku
na uobičajene šeme adaptacija se gubi), zaključak je da smene ne treba rotirati često (najbolje je ne
rotirati ih uopšte). Obzirom na to da to nije uvek moguće, predlažu se druga dva rešenja:
a. brza rotacija smena sa umetnutim slobodnim danima (pospuno suprotno ovom gore, ali se
smatra da brza rotacija manje narušava socijalni život, daje mogućnost za odmor i
relaksaciju, pa kompenzuje ono što se gubi pri prilagođavanju bioloških funkcija)
b. skraćivanje rada u noćnim smenama
2. Izbor, obuka i trening ljudi za rad u smenama – ljudi se razlikuju po fazama i periodima
cirkadijalnih ritmova (verovatno se odnosi na ono jutarnji-večernji) i po kapacitetima
prilagođavanja na neuobičajene šeme rada. Zato treba pažljivo odabrati ljude – obratiti pažnju na
 fiziološke faktore i mogućnost adaptacije (rigidnos-fleksibilnost navika spavanja, (ne)sposobnost
da se prevatiđe pospanost, navike ,,jutarnjost“ i ,,večernjost“, ,,kapacitet za spavanje“)
3. Planiranje i raspoređivanje poslova i zadataka unutar pojedinih smena –izbeći dugotrajne,
monotone operacije i zadatke u postponoćnim smenama i ranim jutarnjim satima, posebno ako je
povezano sa rizikom od grešaka, propusta ili povreda. Ukoliko se ovakve promene ne mogu izvesti,
neophodno je duplirati rad operatora i uvoditi različite sisteme za održavanje budnosti i aktivacije.

9. STRES NA RADU
Savremeni život i rad, stres i naprezanje
 Danas preovladava dinamičnost svih vidova aktivnosti – nju često prati povećan rizik, opšta
nesigurnost i nesigurnost vezana za određene situacije, nesigurnost posla.
 Dvostruki pritisak kojem su izloženi operatori: složeni zadaci i kompleksni uslovi rada i zahtev za
gotovo apsolutnom tačnošću (jer i manja odstupanja dovode do veoma ozbiljnih posledica nekad)
Rasprostranjenost i činioci stresa na radu – stresogene karakteristike savremenog rada:
1. uslužne delatnosti – problem ,,emocionalnog izgaranja“ (nastaje kao posledica interakcije sa
drugim ljudima u uslovima povišenih zahteva; stresne situacije su veoma intenzivne i frekventne,
a radnicima nedostaju specifične interpersonalne veštine koje bi im olakšale upravljanje stresom)
2. brze i široke transformacije u savremenoj privredi koje stvaraju klimu trajne nesigurnosti (gubitak
kontrole nad poslom, nesigurnos posla, nesigurnost zatvaranja preduzeća...)
3. smanjenje broja zaposlenih (pogađa i žrtve i preživele)
4. savremena informaciona tehnologija (posebno priblem starijima, zahteva se stalno učenje zbog
stalnih inovacija)
5. elektronska kontrola (monotoring) – zaposlenima je teško da je prihvate
6. diskriminacija i seksualno uznemiravanje
7. mobbing, zlostavljanje
8. sve veći stepen angažovanja radnika na određeno vreme, skraćeno radno vreme, rad na ,,crno“
9. zastarevanje znanja, veština, tehnika za rad (moraju kontinuirano da se prate novine)
Karakteristike profesionalnog opterećenja i stresa operatora
 Nastanku i jačini stresa operatora doprinose ekstremne i havarijske situacije, akutni i hronični
zamor zbog rada u smenama, nedovoljnog spavanja, poremećaja cirkadijalnih ritmova, sukoba
radnika, različitih štetnosti na radu... Stres nastaje i kad objektivne havarijske situacije još uvek
nema, ali se ona očekuje (ovde se govori o napetosti u stanju anticipacije opasnosti koja može
dovesti i do psihotraumatoloških posledica)
  Havarija – najveće zahteve predstavlja pred osobu, a reakcije na nju se razlikuju od psihološke
osobenosti, profesionalne pripremljenosti, stavove, vrednosti, etiku (kod nekog izaziva reakciju
steničkog tipa, nekog situacija pokreće na aktivnost i efikasnost). Dešava se da su ljudi zbog stresa
u ovakvim situacijama neefikasni, poništava se znanje i iskustvo, obučenost, nastaju ,,glupe
greške“...
 Nefleksibilnost najznačajnija karakteristika u ekstremnim situacijama.
Rizični poslovi
 Fizička opasnost se odnosi na izloženostštetnim agensima i opasnostima koje mogu dovesti do
fizičkog bola/povrede/bolesti/smrti. Emocionalna opasnost se odnosi na doživljaj ugroženosti koji
nastaje zbog izloženosti patnji/bolu/bedi/tragediji...
 Opasne poslove karakterišu 2 komponente: (1) subjektivna (2) objektivna (postoji nezavisno od
toga da li radnik zaista opaža opasnost na poslu; često se nose neki uočljivi spoljni pokazatelji kod
takvih poslova – tako se izražava autonomija i prestiž: npr. uniforma, oprema,...)
 Psihološki faktori koji modeliraju ponašanje u ekstremnim situacijama: emocionalnost-stabilnost,
otpornost, niska neurotičnost i anksioznost, snaga nervnog s.
 T tip ličnosti (thrill-seeking): odlikuje ga stremljenje ka ekstremnoj mentalnoj i/ili fizičkoj
stimulaciji i visoka tolerancija na opasnot.Mogu da budu uključeni i u društveno prihvatljive i
neprihvatljive aktivnosti (npr. kriminal).
 ,,Granični poslovi“ koji podrazumevaju dobrovoljno preduzimanje rizika, gde je rad smešten
,,negde između reda i haosa“ zahtevaju i personalne i kontekstualne faktore koji pružaju osećaj
kontrole nad situacijom i mogućnost da se pokaže da poseduju vanredne sposobnosti preživljavanja
i snalaženja.
STRES

Šta je stres?

Def. stresa: Stres je rezultat procene (realne ili nerealne) povećanih i/ili otežanih
zahteva sa jedne strane koji se nameću čoveku i procene otežane mogućnosti
(nemogućnosti) da se zahtevi savladaju sa druge strane. Neravnoteža u interakciji
izaziva i održava stres i naprezanje. Kada individua oceni zahteve kao
ugrožavajuće, a svoje raspoložive snage kao neadekvatne, stres dovodi do
negativnih posledica i bolesti. Ako se zahtevi ocene ili se pokažu kao savladivi,
osoba situaciju može doživeti kao izazov, uz prisustvo pozitivnih emocija, koje u
krajnjem ishodu mogu da doprinesu zadovoljstvu, povećanju otpornosti i
kompetenciji. Ceo ovaj proces u velikoj meri zavisi od karakteristika ličnosti.
 Ideja da zahtevi spoljašnje sredine mogu da izazovu bolesti adaptacije i stresa, a ne samo
prolazne efekte, kao i da ljudi imaju urođene potencijale da se suprotstave pritiscima, prvi je izneo
Valter Kanon. On je dao opis reakcije beži ili se bori, koja podrazumeva lučenje hormona i opštu
mobilizaciju energetskih potencijala za pripremu organizma da se suoči sa pritiscima i
opasnostima. Posledice stresa se izražavaju kroz različite emocionalne, intelektualne i fizičke
simptome. Kada je profesionalni stres u pitanju, simptomi se odražavaju i na radno ponašanje:

Posledice profesionalnog stresa:

 emocije- anksioznost, agresivnost, depresivnost, razdražljivost...
 intelekt- slaba koncentracija, zaboravnost, teškoće u donošenju odluka, mentalni
blokovi, kriticizam...
 psihofiziologija- hormonski disbalans, srčana aritmija, hipertenzija, astma, znojenje,
suva usta, ,,knedla"u grlu, problemi sa varenjem...
 ponašanje- promena apetita, narkomanija, alkoholizam, nesanica...
 organizacija- apsentizam, fluktuacija, štrajkovi, sabotaže, vandalizam, sukobi, niska
produktivnost...

Pogrešno je mišljenje da je stres negativno stanje. Stres u emocionalnom smislu može da bude
prijatan doživljaj samoispunjenja, uzbuđenja i radosti ukoliko je povezan sa prevazilaženjem
teškoća i ostvarivanjem ciljeva (npr. naučnik koji je uspešno okončao svoj eksperiment itd.)
Ukoliko nije previše intezivan, dug i iscrpljujuć stres dovodi do bolje organizacije i uvećavanja
resursa, što je podsticaj emocionalnom i intelektualnom usavršavanju. Savladavanjem stresa
razvija se samopouzdanje i kompetencije. Težak, trajan i isrcpljujući stres je uzrok poremećaja
funkcionisanja organizma i deluje supresivno na imuni sistem (npr. kod studenata zbog intezivnog
stresa za vreme ispitnog roka česta je pojava infekcija, naročito gornjih respiratornih puteva).
Brojni su podaci o nepovoljnom delovanju intezivnih životnih stresora (npr. gubitak bliske osobe:
i nakon 18 meseci posle smrti bračnog druga postoji veliki rizik oboljenja supružnika od
kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih bolesti, karcinoma itd.).
Stres je neminovan pratilac života i rada. Međutim, to koliko i na koji način će stres delovati
zavisi od mnogo činilaca, pa i od načina na koji ga interpretiramo. Tri osnovne koncepcije
tumačenja stresa:

1) Stres je reakcija
Hans Seli definiše stres kao nespecifičnu reakciju organizma na preteću
stimulaciju. U svakoj situaciji kada je organizam izložen pojačanim zahtevima (javni
nastup, takmičenje, fizička povreda itd.) u kojoj dominira strah, patnja, frustracija,
ekstremni napor, ushićenje, radost itd., nastupa reakcija koja se naziva opšti
adaptacioni sindrom. Ovaj sindrom se odvija u nekoliko faza:
 Uzbuna- posle neizbežnog šoka aktiviraju se odbrambeni mehanizmi. Ovo je
kratkotrajna, bujna r-ja u kojoj se organizam mobilizacijom zaštitnih snaga
 priprema za borbu. U ovoj fazi se pokreće ergotropna priprema organizma za
suočavanje sa stresom (ubrzava se disanje, srčana frekvencija, povećava se
krvni pritisak, šire se zenice, pojačava mišićna napetost itd.)
 Otpor- nastupa ukoliko stres potraje. U ovoj fazi organizam se bori ili se
adaptira. Tada se najčešće uspostavlja ravnoteža, ali ako se adaptacioni
mehanizmi ne pokažu efikasnim, posle sve veće tenzije i anksioznosti, nastupa
iscrpljenje. Iscrpljenje je znak da je borba sa stresom, privremeno ili trajno
izgubljena. Tada nastupaju posledice- funkcionalne teškoće, koje mogu postati
i organska oboljenja.
Duga i iscrpljujuća borba sa stresom vodi bolestima stresa, a problemi se mogu ispoljiti
kao lakše funkcionalne tegobe i poremećaji, koji se mogu savladati i teža oboljenja
sa neizvesnim ishodom (dijabetes, hipertenzija, astma, tuberkuloza itd.)

2) Stres je stimulacija
Tumačenje stresa kao stimulacije je okosnica pristupa, koji se naziva tehnicističko-
inženjerski. U ovom pristupu delovanje stresa je analogno delovanju sile na metal. Stres
je ono što se dešava sa čovekom, a ne ono što se dešava u čoveku. Stres se posmatra
kao niz uzroka (stresora), a ne simptoma i posledica.
Postoje karakteristike uslova rada koje označavamo kao stresne i ekstremne, a koji
su često prisutni u radu operatora. Ekstremni uslovi se neposredno vezuju za radnu
situaciju i karakteriše ih težina situacije. Rad u ovakvim okolnostima ne mora biti
praćen osećajem straha kod radnika, koji je bitna odrednica doživljaja pri radu u
stresnim uslovima.
Klasifikacija karakteristika ekstremnosti ili stresogenosti uslova na osnovu
vremenskog kriterijuma:
 Kratkovremeni stresori- uslovi koji sistematski, ali ne dugo ometaju
ostvarivanje neke radne aktivnosti usmerene ka određenom cilju (npr.
situacije u kojima je izvesno vreme potrebno održavati visoku brzinu i tačnost
u radu u nepovoljnim uslovima)
 Dugovremeni stresori- njima je izložen operator koji dugo vremena boravi
u uslovima izolacije (npr. kosmičke stanice) i tada obavlja složene i rizične
poslove. Ovim stresorima je izložen i radnik koji se iz dana u dan bavi teškim,
opasnim i odgovornim radnim zadacima (npr. kontrola leta), vojnik u ratnim
operacijama, ali i radnik koji je u dužem periodu izložen nesigurnosti na
poslu.
Stres nastaje u ovim situacijama kada nastupa odstupanje od optimalnih nivoa
zahteva. U većini situacija, ljudi najbolje funkcionišu u umerenom nivou spoljašnjih
zahteva.

3) Stres je proces (transakcija)

 Ovaj pristup se temelji na modelu uzajamnog dejstva, interakcije čoveka i okruženja
i na aktivnoj ulozi čoveka u situaciji stresa. Autori ovog pristupa žele da objasne zašto
se stres javlja, a ne da opišu stresore i reakcije na stres.
Model stresa Koksa i Makeja zasnovan je na ekološkoj i transakcionoj prirodi
fenomena. Model sadrži pet faza: u prvoj fazi dominiraju zahtevi spoljašnje sredine, a
pored njih značajni su i unutrašnji zahtevi i potrebe. Zadovoljenje potreba je važno i
ono određuje ponašanje. Saznanje da su nastupile određene potrebe i mogućnost
njihovog zadovoljenja određuju drugi stadijum. Tada se u šemu uključuje stres, koji
nastaje kada je narušena ravnoteža saznanja o postojanju određenih potreba i
mogućnosti njihovog zadovoljenja. Stres može biti realan i nerealan. Za čoveka je bitna
kognitivna ocena situacija i mogućnost da je reši. Kritično narušavanje situacije je
praćeno emocionalnim preživljavanjem, koje je povezano sa kognitivnim i
bihejvioralnim pokušajima da se snage mobilišu radi slabljenja pritisaka i stresa. Ovo
je sadržaj treće i četvrte faze koje karakteriše povratna r-ja. Peta faza takođe reguliše
povratnu vezu koja svuda obuhvata sve stadijume u sistemu reagovanja i koja je
značajna za ishod svake faze (npr. ova faza je značajna za fiziološku reakciju stresa, jer
utiče na lučenje adrenalina).

Lazarusov model stresa

Lazarus smatra da za bolje razumevanje prirode psihološkog stresa moramo uključiti
osnovne kognitivne procese koji determinišu vrstu i intezitet stresne r-je.
 Pretnja- doživljaj nekog stimulusa kao potencijalno ugrožavajućeg, a glavno
obeležje doživljaja je anticipacija znakova opasnosti i aktivacija unutrašnjih
rezervi. Ona će biti veća ako je u kvantitativnom smislu više izražena, ako je
verovatnija i neposrednija.
 Primarna procena pretnje- zasniva se na evaluaciji stimulusa (realnoj ili
nerealnoj) na bazi iskustva, očekivanja i stavova. Pretnja shvaćena psihološki
je mogućnost neispunjenja ličnih ciljeva. Faktori ličnosti koji determinišu
primarnu procenu pretnje su sigurnost i anksioznost. Sigurnost utiče na
stepen procene pretnje, a anksioznost na opadanje otpornosti. Važan
situacioni faktor koji utiče na primarnu procenu je dvosmislenost pretnje.
Ukoliko je nejasnoća veća, procena pretnje se obično pojačava, umanjuju se
mogućnosti da se situacija kontroliše i pojačava se osećaj bespomoćnosti.
 Sekundarna procena- proces u kome osoba vrši izbor ponašanja i aktivira
mehanizme prevazilaženja suprotstavljajući se pretnji. I na sekundarnu
procenu deluju sredinski faktori i faktori ličnosti. Od sredinskih je posebno
značajan izvor pretnje, mogućnost da se situacija promeni, kao i sredinska
ograničenja. Faktori ličnosti koji su važni za sekundarnu procenu su: ego
snaga, struktura motivacije i odbrambene snage, a savremena istraživanja
ukazuju i na značaj neuroticizma, ekstraverzije, istrajnosti, optimizma, nade
 itd. Osnovne f-je sekundarne procene idu u dva pravca: aktivno i pasivno
reagovanje. Aktivni oblik podrazumeva uklanjanje prepreke ili promenu
ponašanja. Pasivni oblik podrazumeva emocionalnu regulaciju, najčešće
psihološkim odbrambenim mehanizmima. Lazarus naglašava da upravljanje
stresom zahteva biranje najprikladnijih oblika, u zavisnosti od situacije.

Primarna i sekundarna procena pretnje ne moraju proticati sukcesivno, već se češće

simultano odvijaju. Sva objašnjenja u ovim modelima su operacionalizovana
psihološkim činiocima. Ovaj pristup je otvorio puteve izučavanja i tumačenja
uzroka nastanka stresa uopšte, a posebno stresa na radu. Psihološki pristup je otkrio
i puteve upravljanja stresom koji su danas dominantni.

Kako nastaje stres na radu?

Krajem 20. formirani su modeli koji su nastojali da objasne delovanje stresa na zdravlje i
ponašanje ljudi u situacijama kada su ljudi izloženi hroničnom stresu. Takve situacije
podrazumevaju izloženost veoma različitim i brojnim nepovoljnim uslovima radne sredine.

Mekgratov model
Stres nastaje kada radnik percipira da situacija na radu zahtevima prevazilazi njegove
mogućnosti i narušava njegovu ravnotežu. Stres na radu je individualni fenomen, subjektivan u
osnovi i može se smatrati postojećim samo kod onog radnika koji proceni da je pod pritiskom.
Svoje shvatanje Mekgrat objašnjava u formi zatvorene sistemske reakcije:

A ishod D
situacija ponašanje
procena

izvođenje

B C
odlučivanje
opažanje izbor
situacije odgovora

Sistemska reakcija nastaje kada u radnoj situaciji nastupi neka promena koju radnik proceni
kao ugrožavajuću (A i B). Nakon procene, radnik bira odgovor na situaciju (ili se uzdržava), što
se okončava ponašanjem koje dovodi do nekog rezultata (pozitivnog, negativnog, neutralnog itd.)
i ovo odgovara kvadratima C i D. Ovaj ciklus utiče na budući tok događaja na radu i buduće
situacije, na koje deluju brojni činioci iz okruženja i interakcije sa drugim ljudima.
Geneza stresa na radu se može sagledati kroz interakciju tri područja:
A. Fizička sredina, B. Socijalna sredina, C.Ličnost

AC AB
ABC

C BC B

AC- obavljanje radnih zadataka

BC- polje u kome se ostvaruju socijalne uloge radnika
AB- preklapanje fizičke i socijalne sredine je važno za ukupno funkcionisanje radnika,
kroz obavljanje zadataka u saradnji sa drugima, što je u najširem smislu i u preklapanju
svih područja (ABC)

Potencijalni izvori stresa na radu deo su ova tri sistema i područja njihovog poklapanja,
tako da mogu biti klasifikovani u šest kategorija:
1. Stres je posledica obavljanja radnih zadataka AC,
2. Stres je vezan za radnu ulogu BC,
3. Stres je rezultat sveukupnog radnog ponašanja ABC,
4. Stres je rezultat međuljudskih odnosa B,
5. Stres izazivaju fizički uslovi na radu A,
6. Stres je posledica individualnih karakteristika radnika C.

STRES I STRESORI U RADNOM OKRUŽENJU

U tumačenju stresa na radu, izdvajaju se dve orijentacije: 1) stres na radu se sagledava kroz
delovanje sredinskih uslova 2) pod stresom se podrazumevaju individualne reakcije i stanja
radnika u nepovoljnim okolnostima.
Stresor- termin koji se koristi kako bi se označili uslovi na radu, unutrašnji ili spoljašnji, koji
nepovoljno deluju na zaposlene.
Stres- termin koji se koristi za r-je i unutrašnja stanja koja su rezultat spoljašnjih pritisaka.

Unutrašnji (intrinzični) činioci stresa na radu

Priroda i sadržaj posla
 Stres na radu nastaje:
 ukoliko posao nalaže da se radi previše, ali i premalo u odnosu na očekivanja koja
prema zahtevima posla imaju zaposleni.;
 ukoliko se radi pod stalnim vremenskim ograničenjima i u tesnim vremenskim
rokovima, kao i kada je na poslu prisutna velika odgovornost;
 ako posao nalaže da se često putuje, da se radi produženo, neregularno ili u smenama
 ako se radi u uslovima stalnih i neočekivanih promena
 kada je radnik izložen nesigurnosti i strahu da će izgubiti posao, bilo zbog viška posla,
promene tehnologije, godina starosti itd.

Globalna ekonomija i globalno tržište pred zaposlene stavlja visoke zahteve, ali i mogućnosti
gubitka i promene posla, što uvodi potrebe za stalnim ponovnim savladavanjem i unapređivanjem
veština i znanja i pretpostavlja višekratnu profesionalnu i socijalnu adaptaciju.
Prekomerno angažovanje na radu je značajan stresor i može se iskazati kvantitativno ili
kvalitativno. Odnosi se na to da se od radnika zahteva da rade veliki broj sati i produženo, a drugo
da radi posao koji je za njega previše težak.
Frenč i Kaplan su pronašli da gotovo svaki oblik prekomernog naprezanja vodi padu životnog
zadovoljstva i slabijem samouvažavanju, ali i visokim nivoima masnoća u krvi, visokom pulsu u
miru, pojačanom znojenju itd.

Radna uloga- definisana je nejasnoćom i konfliktnošću

 Nejasna radna uloga- nastaje kada radnik nema adekvatne informacije o tome šta se od
njega očekuje da treba da radi. Nejasan može da bude i opseg i vrsta odgovornosti na radu.
Osobe kojima radna uloga nije jasna nisu zadovoljne poslom, ispoljavaju osećaj teskobe,
uzaludnosti ulaganja i tenzije.
 Konfliktna radna uloga- nastaje onda kada radnik obavlja neusklađene radne zadatke,
kada je prinuđen da radi ono što mu je nametnuto i što ne želi, ili za šta smatra da nije deo
njegovog posla. Istraživanja su pokazala da konfliktna radna uloga vodi ozbiljnom
smanjenju zadovoljstva poslom i padu motivisanosti za posao. Kod osoba sa povećanim
nivoima anksioznosti, koje su izložene konfliktnim ulogama, dolazi i do pogoršanja
zdravlja (hipertenzija, infarkti miokarda i angina pektoris).

Odgovornost na poslu
Odgovornost kao stresor na poslu možemo podeliti na odgovornost za ljude i odgovornost
za materijalna dobra. Utvrđeno je da je kardiovaskularna simptomatologija više povezana sa
odgovornošću za ljude (npr. kontrolori leta u Švedskoj i Americi)
Odgovornošću na poslu se mora upravljati kako bi se stres na radu držao pod kontrolom i u
granicama tolerancije. U suprotnom, velika odgovornost je stresor koji u interakciji sa ostalim
stresorima ima veoma nepovoljne posledice, dalekosežne i opasne i za ljude i za organizacije.
Karasek i Torel predlažu da se ljudima na stresogenim poslovima, osim podrške redizajniranjem
posla omogući veća samostalnost, autonomija i samouvažavanje.

Odnosi zaposlenih
Različiti vidovi poremećenih odnosa, sukoba i konflikta su čest i neprijatan stresor na radu.
Dobri i korektni odnosi sa nadređenima, podređenima i kolegama važni su za zdrave i zadovoljne
radnike.
Radnici koji smatraju da ih njihov šef nedovoljno uvažava imaju trajan i neprijatan doživljaj
ugroženosti i stresa (žale se kako ih šefovi neopravdano kritikuju, prave saveze protiv njih,
uskraćuju im podršku itd.). Intezivni konflikti dovode do deformacija u opažanju realnosti, jer se
čovek u takvim sukobima usresređuje na svoje potrebe i zanemaruje druge, pa mu je pobeda
najvažnija. O destruktivnosti konflikta na radu govorimo i kada je stvorena klima u kojoj grupe ili
pojedinci žive u suparničkim odnosima. U ovakvim okolnostima uspeh jedne strane zavisi od
gubitka druge. Zaposleni neminovno trpe posledice stresa kome su izloženi, a posledice po
produktivnost su gotovo uvek prisutne.
Konflikti se mogu eliminisati ili svesti na najmanju moguću meru na sledeće načine:
selekcijom pogodnih saradnika, nametanjem posebnih pravila ophođenja koja suzbija konflikte ili
kroz različite forme podrške i nagrađivanja beskonfliktnih ponašanja.

Karijera
Potencijalni stresori u domenu karijere najčešće se odnose na probleme u vezi sa nesigurnošću
i promenama posla, napredovanjem, degradiranjem i smenjivanjem sa položaja. Karijera postaje
stresna ako ne postoji objektivna ili subjektivna kongruentnost statusa na kome se radnik nalazi i
njegovih mogućnosti i/ili očekivanja. Unapređenje i promocija se ne ostvaruju kada se proceni da
bi radnik na višoj stepenici bio manje uspešan nego na onoj kojoj se nalazi.

Spoljašnji (ekstrinzični) faktori stresa na radu

Fizički uslovi radne sredine i radno ponašanje
Čovek danas više živi i radi u tehničkoj ili veštačkoj sredini, koju je sam stvorio nego u
prirodnim uslovima. Fizički uslovi radne sredine obuhvataju skup različitih faktora koji se najčešće
označavaju kao sanitarno-higijenski uslovi rada. Goldoni je fizičke uslove podelio u 4 kategorije
prema fizičkim osobinama izvora:
1. Mikroklimatski uslovi- temperatura, atmosferski pritisak, kretanje i vlažnost vazduha
2. Energija zračenja- jonizujuća zračenja- jonizujuća, nejonizujuća zračenja (vidljiva
svetlost, ultraljubičasto, infracrveno zračenje, mikrotalasi i radiofrekvencije)
3. Mehanička energija- infrazvuk, buka, vibracija
4. Električna energija- el. polja od 50Hz i statički elektricitet.
Svojim delovanjem fizički uslovi radne sredine najčešće dovode do nezadovoljstva radnika
poslom, fluktuacije i apsentizma, povreda na radu, opadanje efikasnosti i produktivnosti, nastanka
ili pogoršanja profesionalnih oboljenja.
 U radna mesta sa posebnim uslovima rada svrstavamo one poslove i radna mesta za koja su
od strane nadležnih stručnih službi i zakonodavstva predviđene i propisane posebne tehničke i
medicinske mere zaštite, kao i određeni uslovi koje moraju ispunjavati zaposleni. Posebni uslovi
se koriste da bi se označili da radnici rade određene poslove i radne zadatke u specifičnim uslovima
radne sredine, izloženi opterećenjima i naporu koji po svojim karakteristikama, nivou i vremenu
dejstva imaju svojstva zdravstvenih rizika. Kategorije poslova sa posebnim uslovima su: rad pri
povišenim i smanjenim vazdušnim pritiskom, pri visokoj i niskoj temperaturi, delovanje štetnih
zračenja, povećana buka i vibracija, rad u prostorijama zagađenim hemijskim štetnostima, rad pod
zemljom ili u vodi, rad u smenama.
Ispitivanja koja imaju za cilj da utvrde koji poslovi treba da imaju status onih sa posebnim
uslovima rada, sprovode se sistematski i sa više aspekata: higijenskog (fizičke, hemijske i
biološke), fiziološkog (telesna opterećenja i organski napor), psihološkog (psihosenzorni,
emocionalni i mentalni). Na osnovu ovih analiza daju se procene koje zahteve moraju da ispune
radnici koji treba da rade na tim radnim mestima. Ti zahtevi se odnose na zdravstveno stanje,
sociodemografske karakteristike (pol, uzrast), stručnu osposobljenost, sposobnosti i osobine
ličnosti radnika.

Mikroklimatski uslovi radne sredine

Mikroklima se odnosi na fizičke uslove radne sredine u kojoj živimo i radimo. Radna
proizvodna klima obuhvata: temperaturu, vlažnost, brzinu strujanja vazduha i atmosferski pritisak;
neki autori u mikroklimu svrstavaju i insolaciju, barometarski pritisak i atmosferske padavine.

Temperatura
Treba napraviti razliku između toplote i temperature. U fizičkom značenju toplota nekog tela
je količina energije uslovljena kretanjem molekula. Temperatura se odnosi na stepen zagrejanosti
nekog tela i najčešće se izražava Celzijusovom skalom (0-1000 C)
Radne prostorije gde emitovanje toplote ne prelazi 20 coal/m3 vazduha na čas mogu se označiti
kao normalno tople ili hladne, dok proizvodne prostorije i pogoni gde količina prelazi ovu normu
spadaju u tzv. vruće pogone.
Za fiziološki kriterijum nepovoljnog delovanja visoke temperature uzima se potrošnja
kiseonika. Kada je temperatura okolnog vazduha i radne sredine viša od granica tolerancije,
organizam preko nervnog sistema i termoregulacionih mehanizama aktivira znojne žlezde,
kardiovaskularni sistem i sistem za disanje, radi oslobođenja viška toplote. U takvim uslovima
dolazi do širenja krvnih sudova, koža postaje crvena, topla i vlažna i pojačava se znojenje.
Kontinuiran rad u uslovima visoke temp. dovodi do značajnih fizioloških poremećaja koji su
najvažniji u kardio-vaskularnom sistemu, u sistemu za varenje i metabolizmu minerala. Zbog
produženog delovanja povišene temperature mogu nastati i poremećaji CNS, koji se izražavaju u
simptomima zamora, opadanja pažnje i budnosti, slabljenju psihomotorne koordinacije i brzine
reagovanja i pomućenja svesti. Toplotna hiper-termija nastaje kada se telesna temperatura kreće
u rasponu od 40-420C, a najozbiljnija posledica je toplotni udar koji nastaje kada telesna
temperatura dostigne 42-430C. Toplotna sinkopa ili kolaps je stanje koje nastaje kao posledica
dužeg izlaganja visokim temperaturama okoline i praćeno je doživljajem zamora, klonulosti,
mučnine, sniženja krvnog pritiska itd.
Unutrašnja telesna temperatura može dostići veoma visok nivo za vreme grozničavih stanja,
ali i za vreme velikih sportskih takmičenja koja izazivaju ekstremna naprezanja, a da takva stanja
ne izazovu kolaps od toplotnog udara, jer i kod ovako ekstremnih stanja centar za termoregulaciju
uspeva da reguliše unutrašnje uslove i održi vitalne f-je.
Ljudski organizam se uz mere zaštite putem odeće i veštačkog hlađenja ili zagrevanja može
prilagoditi životu i radu u svim geografskim uslovima. Individualne razlike u podnošenju
mikroklimatskih uslova zavise i od godina starosti, pola, zdravstvenog stanja, psihofizičke
kondicije i aklimatizacije.
Snižavanjem temperature tela pod uticajme hladnog vazduha ili niskog stepena zagrejanosti
čvrstih i tečnih površina okolnih predmeta sa kojima radnik dolazi u dodir dovode do hladnog
diskomfora. Pod dejstvom niskih temperatura u prvoj fazi dolazi do povećanja krvnog pritiska,
ubrzanja rada srca i disanja. U uslovima produženog delovanja hladnoće, usporava se puls i
disanje, smanjuje se metabolizam i nastaje disfunkcija CNS. Pod uticajem niskih temperatura i
velike vlažnosti vazduha može doći do lokalnih promrzlina, smrzavanja celog tela i nastanka smrti
usled hladnoće.
Efikasnost radnika u uslovima hladnoće zavisi od kondicije, stanja zdravlja, inteziteta fizičke
aktivnosti i vrste posla. Termoregulacija u uslovima hladnoće može se i voljno regulisati
povećanjem kretanja i fizičke aktivnosti, a drugi deo produkcije toplote se odvija bezvoljno, a to
je grčenje i drhtanje mišića, tako da su precizni pokreti i brzina kretanja otežani. Oba načina
produkcije toplote imaju ograničeno vremensko dejstvo. Zbog toga kako bi se izbegle negativne
posledice trajanje rada se skraćuje i moraju se koristiti dodatni izvori zagrevanja- toplota, zimska
odeća i dr. tehničke i lične zaštite.

Vlažnost i kretanje vazduha

Vlažnost se odnosi na prisustvo vodene pare i izražava se kao apsolutna (količina vodene pare
koja se nalazi u vazduhu izražena u gramima na kubni metar), maksimalna (najveća kol. vodene
pare koju vazduh može da sadrži na određenoj temperaturi) i relativna (stepen zasićenosti vodenom
parom izražen kao procentualni odnos apsolutne i maksimalne).
Vazduh koji je suv i topao može primiti veću količinu vodene pare, tako da se tada povećava
maksimalna, a smanjuje relativna vlažnost. U rasponu od 30 do 70% vlažnost vazduha deluje na
efektivnu temperaturu. Granica gde počinje nelagodnost nalazi se između 80% i 180C i 60% i
240C.
Visoke vrednosti vlažnosti vazduha najčešće su na poslovima u podzemnim kopovima, u
industriji kože i obuće, tekstila, u proizvodnji papira i prehrambenoj industriji.
Kretanje ili strujanje vazduha podrazumeva pomeranje vazdušnih masa u prostoru. U
prirodnom prostoru pomeranje vazduha može biti horizontalno (vetrovi) i vertikalno
(turbulencije). Za osećaj prijatnosti i komfora najbolja je brzina kretanja 0.5-1.5 metara u sekundi.
Ako su strujanja vazduha velika, naročito kada je reč o usmerenom, hladnom i vlažnom vazduhu,
može doći do lokalnog i opšteg hlađenja tela, opadanja radne efikasnosti i nastanka poremećaja
karakterističnih za hipotermiju. Kretanje vazduha u radnoj sredini može biti prirodno, izazvano i
može biti posledica veštačke ventilacije.

Atmosferski pritisak i hipoksija

Atmosferski pritisak se menja u zavisnosti od nadmorske visine i temperature vazduha.
Normalni atmosferski pritisak na nivou mora iznosi 101, 32kPa. Pod dejstvom povišenog pritiska
(kompresije) mogu se pojaviti akutni bolovi u ušima i sinusima, pojava vrtoglavice, zujanja i
pucketanja u ušima, mučnina i blaga dezorijentacija, a u ekstremnim uslovima može doći i do
pucanja bubne opne i oštećenja čula sluha.
Uz povišeni pritisak na radu često je prisutna i povećana vlažnost vazduha, povišena
temperatura i aerozagađenje. Ako ovi uslovi ne prelaze normalne granice, onda nema ni posebnih
i većih fizioloških promena. Problemi nastaju u fazi dekompresije, kada u organizmu nastaje niz
promena koje mogu biti uzrok bolesti koja se naziva ronilačka ili kesonska bolest.
Rad u uslovima sniženog atmosferskog pritiska prisutan je kod pilota, planinskih vodiča,
rudara u planinskim rudnicima itd. Sniženi pritisak deluje tako što izaziva širenje vazduha u
pojedinim delovima tela, što dovodi do stvaranja pritiska u bubnoj opni i pojave bolova u mišićima
i zglobovima. Stanje pomajkavanja kiseonika u krvi naziva se hipoksija ili anoksija, koja
predstavlja osnovni uzrok visinske bolesti. Početni znaci hipoksije su ubrzano disanje, puls i
povećan krvni pritisak. Na psihološkom planu nastupa parestezija, poremećaji vidnih f-ja, otežano
pamćenje, vrtoglavica i glavobolja što se odražava na funkcionalno stanje i radnu efikasnost
radnika.

Mehanička energija i enegija zračenja

Buka
Buka je bilo koji neželjeni zvik, koji uznemirava i iritira. Može se posmatrati kao posebna
forma stresa i zagađenosti čovekove radne i komunalne sredine koja se kreće od nivoa koji samo
uznemirava do nivoa koji ugrožava zdravlje. Izvori buke na radu su različite mašine, agregati,
motori, transportna sredstva, ručni instrumenti, alati i dr. sredstva koja se mehanički pokreću.
Stepen neprijatnosti buke na radnom mestu zavisi od inteziteta, sastava ili spektra različitih
frekvencija, ekspozicija i individualne osetljivosti radnika. Intezitet buke se izražava u decibelima
(dB) i kreće se u rasponu od minimalne jačine koju sluh može da registruje (prag sluha) do 140 dB
kada prestaje slušna osetljivost i pojavljuje se bol. Učestalost ili frekvencija zvuka izražava se u
hercima (Hz) i označava br. vibracija u sekundi.
Buka ometa koncentraciju pažnje i tačnost rada. Najbolja akustička sredina je kada intezitet
buke odgovara normalnom razgovoru koji se kreće u rasponu 40-50 dB, dok svi inteziteti buke
iznad te jačine predstavljaju opterećenje za čulo sluha. Buka iznad 90 dB, posle dužeg izlaganja,
može da dovede do oštećenja sluha. Na početku ekspozicije buci javljaju se subjektivne smetnje,
osećaj nelagodnosti, pritisak u ušima, neugodan osećaj u glavi. Ako delovanje buke traje, tegobe
se pojačavaju do nastanka bolova u ušima. Visokofrekventna buka izaziva teža oštećenja nego
niskofrekvetna, kao što i duže trajanje ekspozicije predstavlja veću opasnost za izazivanje
negativnih posledica.
Gubitak sluha za više od 20 dB uzima se kao kriterijum oštećenja sluha koji utiče na radnu
sposobnost radnika. Buka izaziva i promene fizioloških i psiholoških f-ja koje su poznate kao
ekstra auditivni efekti buke. Ona deluje na f-ju pojedinih organa i sistema: srce, krvotok, digestivni
i endokrini sistem, višu nervnu delatnost i vegetativne r-je. Posebno se nepovoljno odražava na
koncentraciju pažnje i opažanje, utiče na opšte raspoloženje, izaziva brže zamaranje, pojačava
agresiju i razdražljivost, otežava socijalnu komunikaciju i doprinosi pojavi neurotičnih stanja.
Takođe, zbog intezivne buke može doći do maskiranja i nerazumevanja i verbalnih upozorenja
koja se odnose na opasnost, tako da mogu nastati greške koje dovode do nesreća na poslu.
Na čoveka nepovoljno deluje i gradska ili komunalna buka. Izloženost stalnoj gradskoj buci
koja prelazi 60 dB povećava rizik od visokog krvnog pritiska, infarkta srca, problema sa varenjem,
oštećenja sluha, a posebno doprinosi pojavi neuroza i napetosti. Gradska buka je posebno
neprijatna tokom spavanja i odmaranja i može se smatrati uzročnikom poremećaja cirkadijalnih
ritmova i pojave nesanice.
Kod radnika koji su duže vreme izloženi buci često se javlja glavobolja, zujanje u ušima,
vrtoglavice, povećana razdražljivost, svadljivost i sklonost konfliktima na radu i u porodici,
emocionalna labilnost, impotencija.
I potpuna tišina nije poželjna, jer cirkulacija krvi i šumovi koji dolaze iz unutrašnjosti deluju
takođe uznemiravajuće i ometajuće. Za otklanjanje i smanjenje neprijatnih efekata buke na radnom
mestu i sprečavanje negativnih efekata primenjuju se različite mere- od pravnih propisa do
medicinskih i psiholoških. Obično se uzima da buka na većini radnih mesta u toku radne smene ne
treba da prelazi vrednosti 85-90 dB. Na poslovima gde se buka ne može otkloniti tehničkim
merama primenjuju se sredstva lične zaštite, antifoni, kacige i štitnici za uši. Efikasnost ovih
sredstava u pogledu zaštite sluha i organizma u celini može biti veoma visoka, ali zavisi od
obučenosti, navika, stavova i spremnosti radnika da ih koriste.

Vibracije
Vibracije se definišu kao bilo koji regularni ili privremeni pokret tela u odnosu na fiksiranu
tačku. Pri lokalnom delovanju štetne vibracije su 8-150 Hz, dok su pri opštem delovanju štetne
vibracije 2-100Hz.
Lokalne vibracije su mehanička kolebanja koja deluju na ograničene oblasti ljudskog
organizma, u toku čijeg delovanja dolazi do razdraženja posebno osetljivih organa tzv. receptora
vibracione osetljivosti. Ove vibracije izazivaju različiti alati i instrumenti kao što su bušilice,
brusilice, čekići i dr. uređaji koji se drže u rukama.
Opšte vibracije se najčešće javljaju u saobraćaju, fabrikama čelično-betonskih konstrukcija,
u tkačnicama u tekstilnoj industriji, elektro- energetskim postrojenjima sa oscilirajućim objektom.
One potresaju celo telo i njegove organe u različitim površinama i pravcima.
 Negativni uticaji vibracija na funkcionalno stanje veoma su raznovrsni. Dugotrajno delovanje
vibracija izaziva značajnu potrošnju nervne energije, što je uzrok umora i narušavanja normalnog
procesa ekscitacije i inhibicije nervnog sistema. Produženo delovanje vibracija dovodi do
funkcionalnih promena u koštano- mišićnom i neuro-endokrinom sistemu, a zatim i do
morfoloških promena koje se ispoljavaju u vidu vibracione bolesti. Razlikuju se dva osnovna
oblika ove bolesti zavisno od tipa i lokalizacije dejstva vibracija (lokalne i opšte). Organizam je
najčešće izložen kombinovanom dejstvu oba tipa vibracija, tako da se javljaju poliformne
funkcionalne i organske promene koje obuhvataju oštećenje različitih organa i sistema čoveka.
Simptomi koji nastaju usled dugotrajne izloženosti vibracijama vezuje se za sindrom
vibracione angiotrofoneuroze (parestezije i bolovi u ekstremitetima, pojačan zamor pri radu i
funkcionalne smetnje CNS u vidu glavobolje, vrtoglavice i dr. neurotičnih simptoma.
Vibracije deluju na organizam refleksnim putem, ali imaju i neposredno mehaničko dejstvo na
unutrašnje organe. Pod određenim uslovima dovode do gubitka radne sposobnosti, pri čemu strada
koštano- mišićni i lokomotorni aparat, krvni sudovi, nervna vlakna i dr.
Da bi se sprečilo štetno dejstvo vibracija treba obratiti pažnju na granične dozvoljene vrednosti.
Pored toga, široko se koriste tehnička i lična zaštitna sredstva. Najbolje rešenje se postiže
primenom tehničkih rešenja kojima se otklanjaju vibracije. U ovu grupu spadaju različiti izolatori,
amortizeri i polivalentni materijali koji prigušuju vibracije.

Jonizujuća zračenja
U jonizujuće zračenje se svrstava svako zračenje koje se sastoji od elektromagnetnih talasa ili
čestica koje raspolažu konetičkom enrgijom dovoljnom da izazovu jonizaciju atoma sredine kroz
koju prolaze. Prilikom izlaganja čoveka zračenju dolazi do promena usled interakcije zračenja i
žive materije jer živa materija izložena zračenju apsorbuje energiju tog zračenja pri čemu se
javljaju procesi koji mogu imati biološke posledice na nivoe ćelija, tkiva i organa. Veličina
nepovoljnog biološkog efekta (radijaciono oštećenje) zavisi od količine apsorbovane energije u
organizmu, vrste i načina zračenja, radioostljivosti, starosti, pola, individualne osetljivosti, ishrane,
pa i godišnjeg doba. Najznačajniji somatski efekat jonizujućeg zračenja je kancer.
Profesionalni rizici od jonizujućeg zračenja, uglavnom se vezuju za alfa zračenje, beta
zračenje, neutronsko zračenje, rentgensko ili X zračenje i gama zračenje. Specifičnost poslova sa
izvorima jonizujućeg zračenja je neposedovanje čula kojim čovek može da otkrije njegovo
prisustvo, bez obzira na veličinu doze.
Izvori jonizujućeg zračenja kome su radnici izloženi mogu biti prirodni i tehnološki. U
prirodne spadaju kosmičko zračenje i radionuklidi kosmičkog i zemaljskog porekla. Tehnološki
izmenjeni prirodni izvori jonizujućeg zračenja nalaze se u ostacima sagorevanja nafte i uglja, u
veštačkim đubrivima, zemljištu i građevinskom materijalu.
Poslovi u rengen kabinetu koje obavljaju radiolozi i rengen tehničari uz asistenciju medicinskih
sestara su poslovi u okviru kojih se izlaganje jonizujućim zračenjima ne može izbeći, minimizirati
i smanjiti ispod određenih vrednosti, tako da su zaposleni tokom rada izloženi štetnim uticajima.
Mere zaštite postoje i koriste se, ali one ne mogu u potpunosti da isključe negativne uticaje.
 U jednoj francuskoj longitudinalnoj studiji dobijeno je da u dužem vremenskom periodu
izlaganja dolazi do promena psihičkog zdravlja radnika i da se kod njih više javljaju depresivne
reakcije nego kod prosečne populacije. U našem istraživanju dobijene su umerene vrednosti
neurotskih tendencija kod ispitanika što znači da značajna odstupanja od prosečne populacije i
izražene vrednosti nisu dobijene ni u jednom slučaju. Lekari na radiodijagnostici i radioterapiji u
velikom procentu (82% i 83%) su zadovoljni svojom profesijom i smatraju ih zanimljivim, što
nam govori da je reč o poslovima sa visokom intrinzičkom vrednošću, koja može da omogući i
viši nivo psihološke tolerancije na nepovoljne uslove rada. Ipak, lekari su nezadovoljni većim br.
spoljašnjih motivacionih faktora, opterećeni su poslovnim problemima, nezadovoljni su
nepotpunom zaštitom na radu i materijalnim aspektima.

SKLAD ČOVEKA I RADNE SREDINE

Novija shvatanja stresa na radu naglašavaju
Kontakt sa odnos čoveka i radne sredine- Model sklada
čoveka i radne okoline (Frenčrealnošću
Objektivna i saradnici) je obuhvatniji model, jer uključuje i odnos potreba
Subjektivna
situacija
individue situacija
i izvora zadovoljstva u radnoj situaciji, kao i mogućnosti da se ove potrebe zadovolje.

Objektivna Mehanizmi
Suočavanje Subjektivna
usklađenost odbrane Naprezanje Bolest
usklađenost
S-O
S-O

Objektivna Subjektivna
osoba Tačnost osoba
samopoimanja

Osnovni elementi modela su:

 Objektivna situacija- obj. okolnosti
 Subjektivna situacija- subj. okolnosti (doživljaj radne situacije)- zadovoljenje
potreba, međuljudski odnosi, zadovoljstvo poslom, sigurnost
 Objektivna osoba- sposobnosti, vrednosti, potrebe, znanja, veštine
 Subjektivna osoba- samopoimanje želja, potreba, vrednosti, sposobnosti
Zajedno sa ovim osnovnim pojmovima, može se definisati još četiri dodatna pojma, kao izvor
nesklada između osobe i radne situacije:
 Kontakt sa realnošću- nesklad obj. realnosti i individualne percepcije
 Tačnost samopoimanja- nesklad obj. osobe i percepcije selfa
  Objektivna usklađenost situacije (S) i osobe (O)
 Subjektivna usklađenost- sklad subj. osobe i subj. okolnosti, uključujući
samopoimanje
Usklađenost postoji ukoliko oklnosti individui pružaju željene nagrade (novac, socijalna
pripadnost, postignuće), a osoba poseduje (i ostvaruje) posebne osobine, sposobnosti, znanja,
veštine, fizičku kondiciju.
Svaka od četiri diskrepance je pokazatelj mentalnog zdravlja- dobro zdravlje je reprezentovano
odsustvom nesklada ili eventualno blažim i kratkotrajnim oblicima neusklađenosti.
Nesklad osobe i okolnosti definiše profesionalni stres. Posao je stresan u meri u kojoj usklađuje
zadovoljenje ind. motiva i u meri u kojoj sposobnosti individue ne odgovaraju zahtevima
ostvarivanja dobiti.
Stres na radu vodi naprezanju i devijacijama ponašanja. Naprezanja su izvor nezadovoljstva,
anksioznosti, insomnije, subjektivnog doživljaja zamora, iscrpljenosti. Bihejvioralni simptomi koji
prate naprezanje su: pušenje, konzumiranje alkohola, lekova i droga, gojaznost, kao i različite
tegobe koje nisu zasnovane na somatskoj simptomatologiji. Fiziološki simptomi najčešće se
ispoljavaju kao promene normalnih vrednosti krvnog pritiska i povišen nivo holesterola u krvi.
Simptomi se mogu javiti izolovano, ali najčešće u interakciji.
Putanje povratnih veza u modelu opisuju promene tokom dužeg perioda kada individua nastoji
da popravi neusklađenost kroz suočavanje i mehanizme odbrane. Suočavanje predstavlja
promene objektivne osobe ili objektivne situacije (npr. osoba se može dodatno obučiti za posao
kako bi postigla sklad). Mehanizmi odbrane su nesvesne psihološke distorzije percepcije
objektivne situacije i objektivnog selfa. Distorzije u percepciji zahteva poslova mogu da vode
potiskivanju i smanjivanju obaveza, a distorzije u percepciji vlastitih sposobnosti, najčešće kroz
opažanje viših nivoa od realnih, umanjuju subjektivni doživljaj nesklada. Nesklad se može
umanjiti i promenama objektivne osobe koje nastaju starenjem, sazrevanjem, stupanjem u brak ili
partnersku vezu, dobijanjem dece, odnosno, neusklađenost se menja sa promenom stavova i
vrednosti tokom života.
Model sklada čoveka i radne okoline ne možemo primeniti na sve situacije, jer model samo
delimično može da objasni kako i koliko fizičko okruženje može nepovoljno da deluje na radnike.
Iako je sklad radnika i okoline u okviru opisanog modela veoma značajan u svakodnevnom radu,
sklad se može smatrati relevantnim u prevenciji štetnosti, rizika i stresa na radu samo u tolerantnim
do srednje ekstremnim vrednostima, bilo da je reč o agensima sa neposrednim ili sa odloženim
delovanjem.

PSIHOLOŠKI SINDROM EMOCIONALNOG IZGARANJA

Termin emocionalna pregorelost (izgaranje) označava stanje radnika koji se zbog stresa na
poslu osećaju toliko iscrpljeno i isceđeno da više nisu u stanju da efikasno funkcionišu. Ovaj
sindrom zahteva pre svega one radnike koji duže vreme obavljaju emocionalno visoko zahtevne
poslove koji uključuju i interakciju sa drugim ljudima. Najčešće je reč o profesionalnim osobama
sa visokim idealima i kriterijumima u pogledu učinka na poslu, koje su, zbog visokih zahteva,
odgovornosti i napornog angažovanja, vremenom investirale mnogo lično značajnog u posao koji
obavljaju.
Psihološki sindrom emocionalnog izgaranja sastoji se od tri dimenzije:
1. Emocionalna iscrpljenost- osećaj isceđenosti, jutarnji zamor, frustriranost, odsustvo
želje da se i dalje radi sa ljudima
2. Depersonalizacija- neosetljivost, tretiranje ljudi kao stvari, otupelost i odsustvo
empatije
3. Opadanje efikasnosti- nemogućnost efikasnog suočavanja sa problemima,
nemogućnost uticaja na druge, odsustvo radosti i zadovoljstva
Slabije postignuće radnika koji pokazuju simptome emocionalne pregorelosti više se odnosi
na nisku samoocenu ispunjavanja obaveza, nego na objektivne pokazatelje i evaluacije postignuća
od strane supervizora. Emocionalna pregorelost se pre ispoljava kod emocionalno osetljivih,
anksioznijih i manje iskusnih radnika, kao i kod osoba koje manje anticipiraju probleme, kod osoba
sa spoljašnjim lokusom kontrole, otuđenijim i kod mlađih osoba. Boljim pristupom u selekciji,
obučavanju i praćenju zaposlenih, ovaj sindrom se može ublažiti.

Individualne razlike i stres na radu

Činioci na koje se stavlja akcenat, a koji posreduju između radnika i faktora nastanka stresa su
pol, uzrast i karakteristike ličnosti.
Žene danas teže podnose stres koji je posledica bilo koje vrste diskriminacije. Slabije plaćen
rad za isto zalaganje i istu vrstu posla i seksualno uznemiravanje teško pada zaposlenim ženama.
Novija istraživanja pokazuju da su starost radnika i stres na radu u odnosu ,,obrnuto U" i da su
radnici u srednjem dobu najviše pogođeni stresom. Sa godinama života raste nivo savesnosti,
otvorenosti i naklonosti za posao, što doprinosi efikasnosti i zadovoljstvu, ali ovakvo ponašanje,
zbog povećanog angažmana, povećava i izloženost stresu na radu. Neuroticizam i emocionalna
nestabilnost pokazali su tendenciju opadanja sa godinama kod zaposlenih žena, što kod muškaraca
nije slučaj (žene srednjeg doba imaju manje problema sa diskriminacijom, ona je više izražena kod
mlađih žena i žena koje su u procesu adaptacije za posao).
Dimenzije koje su se pokazale najznačajnijim prediktorima stresa na radu su: neuroticizam,
emocionalna labilnost, anksioznost, hostilnost, depresivnost, ponašanje označeno kao tip A i lokus
kontrole.
Radnici sa izraženom crtom anksioznosti više su podložni stresu, a emocionalna labilnost je
odgovorna i za efikasnost u stresnim situacijama i za upravljanje stresom na radu. Ljudi koji imaju
unutrašnji lokus kontrole manje su podložni stresu od onih sa spoljašnjim lokusom kontrole.
Međutim, ovi podaci nemaju opšti značaj, jer u situaciji kada zbog oštrine stresa ovi sa unutrašnjim
lokusom kontrole izgube svoju unutrašnju podršku i samouverenost i postaju manje otporni od
onih sa spoljašnjim lokusom kontrole.
Ponašanje osoba tipa A određuje anksiozno- emocionalni kompleks: trajan osećaj nedostatka
vremena, ambicioznost, kompetitivnost, agresivnost, netrpeljivost, napregnutost lica i ruku,
specifično neudoban telesni stav, emocijama zasićen govor. Tip B je miran, spokojan, spor i
staložen. Osobe tipa A češće oboljevaju od koronarnih bolesti i više stradaju od infarkta miokarda.
Ovaj tip osoba značajno više stremi samoaktualizaciji kroz posao i više su emocionalno uključene
u ono što rade, više su i izložene stresu na radu i u većoj meri trpe njegove posledice.
U studiji Kupera i Faragera poređene su zdrave žene i one kod kojih je dobijen pozitivan
nalaz karcinoma dojke. Analize su pokazale da su žene kod kojih se razvio kancer u većem broju,
u periodu koji je prethodio bolesti, bile izložene problemima na poslu ili su bile zabrinute da će
biti otpuštene. Kada su maligne bolesti u pitanju, govori se o predisponiranim ličnostima, koje su
označene kao tip C i one su depresivnije, bespomoćnije, sa slabije izraženom emocionalnom
ekspresivnošću, one koje potiskuju negativne emocije i koje su manje asertivne.

Upravljanje stresom na radu

Uzimajući u obzir kompleksnost razvoja stresa na radu, u organizacijama je moguće preduzeti
brojne intervencije koje uključuju rad psihologa i drugih stručnjaka koji se bave ljudskim
resursima. U širem smislu, intervencije podrazumevaju i implementaciju ergonomskih principa
koji se odnose na prilagođavanje rada i uslova na radu radnicima.
Ovi postupci se mogu sprovoditi na različitim organizacionim nivoima i moguće je vezati ih
za politiku i praksu zapošljavanja, raspoređivanje, postupke adaptacije, unapređivanje,
premeštanje radnika i savetovanje zaposlenih. Od značaja je i uvođenje novina u posao, način
uključivanja ljudi u proces obučavanja, nove oblike rada i novu tehnologiju. Uvođenje savremenih
ergonomskih principa uključuje prilagođavanje sredstva za rad (mašine, aparati, uređaji) i uslova
rada prosečnim psihofizičkim sposobnostima radnika, kako bi se zaštitilo zdravlje i unapredilo
zadovoljstvo.
Što se tiče upravljanja stresom na samom radnom mestu najviše se koristi analiziranje i
dizajniranje poslova, radnih mesta i radnog prostora, uvođenje i planiranje autonomije zaposlenih
i planiranje načina donošenja odluka i participacije. Od značaja je i praćenje i kreiranje odnosa
među zaposlenima. Veoma je važno i vođenje računa o fizičkim i mikroklimatskim uslovima na
radu, kao i uvođenje zaštitne opreme i kontrola korišćenja i prostorno uređenje i opremanje radnih
mesta.
Za snalaženje u stresnim situacijama i upravljanje stresom na radu posebno su značajne
personalne karakteristike radnika- lokus kontrole, anksioznost, emocionalna labilnost, ali i
činjenica da zaposleni koriste razne lako dostupne, ali neadekvatne postupke prevazilaženja stresa
(prekomerno pušenje, konzumiranje alkohola, droga itd.)
Značajni moderatori stresa na radu mogu biti i odnosi zaposlenih van organizacije- sa
porodicom, prijateljima, odnosi u široj zajednici, kao i brojni egzistencijalni, finansijski, statusni,
zdravstveni i pravni problemi, bilo da su akutni ili hronični.
Intervencije koje se mogu preduzeti u samoj organizaciji podrazumevaju pomoć ljudima i
savetovanje u cilju rešavanja problema, promena neadekvatnih strategija prevazilaženja stresa i
formiranje novih navika i taktika. Ove intervencije isključivo podrazumevaju uključivanje
zaposlenih u edukaciju i trening za upravljanje stresom. One najčešće uključuju seanse koje se
organizuju pre nego što stres nastupi, intervencije tokom trajanja stresa i intervencije nakon
doživljenog stresa na radu.

Preventivne intervencije
Krimerov program anticipativne socijalizacije ima za cilj da umanji šok suočavanja sa
realnošću radnika medicinskih struka. Ovaj program traje tri godine i podeljen je u četiri faze. U
prvoj fazi se studentima medicinskih škola, najčešće putem audio-vizuelnog materijala, prikazuju
teške i incidentne situacije u radu sa obolelima. U drugoj fazi se predavanjima, razgovorima sa
stručnjacima i radom na terenu pruža mogućnost da studenti uvide zašto su u njihovom budućem
radu neizbežne teške situacije (prve dve faze su usmerene na menjanje postojećih i formiranje
novih očekivanja u cilju prihvatanja realnosti). Treća faza uključuje informacije pretpostavljenih,
supervizora i pacijenata o tome šta drugi na radu očekuju od budućih medicinara. U četvrtoj fazi
buduće medicinsko osoblje se obučava za konstruktivno rešavanje konflikta i savladavanje
očekivanih teškoća na radu.

Intervencije tokom trajanja stresa na radu

Ove intervencije podrazumevaju organizovanje programa upravljanja akutnim stresom kod
zaposlenih. Programi su isplativi zbog smanjenja apsentizma, fluktuacije, povećanja
produktivnosti i zadovoljstva. Programi uključuju savetodavnu i terapeutsku psihološku pomoć i
različite akcije unapređenja i promocije zdravlja radnika. Primenjuje se i obučavanje zaposlenih
za ovladavanje tehnikama upravljanja emocijama- meditacija, autogeni trening, relaksacija itd.

Poststresne intervencije
Ove intervencije se odnose na pružanje pomoći zaposlenima u situacijama nakon doživljenog
stresa na radu, preživljene teške traume, nasilja ili zbog nesigurnosti izazvane različitim
situacijama na radu. Pomoć traumatizovanim radnicima podrazumeva ozbiljan i sistematski rad.
Intervencije obično započinju analizom incidentnog događaja i preživljene traume i sprovode se
kroz nekoliko etapa:
 Uvođenje- upoznavanje sa voditeljima, postavljanje pravila, oslobađanje učesnika od
obaveze da govore, upoznavanje sa jednakošću učesnika, prihvatanje emocionalnih r-
ja kao pražnjenje
 Činjenice- akteri iznose činjenice vezano za stresni događaj; iznose ko su, šta su, šta su
radili, gde su bili, šta su doživeli i sl.
 Mišljenja, osećanja- učesnici opisuju osećanja
 Reakcija- opisuju se r-je različitih aktera tokom i nakon incidenta
 Učenje- demonstriraju se i savladavaju tehnike prevladavanja stresa, podrške
 Završna pitanja, diskusija- akcioni plan povratka na posao

RADNI PROSTOR
 Radno mesto je ograničen prostor u kome se odvija radni proces, u kom radnici obavljaju radne
zadatke i ostvaruju raznovrsne komunikacije i interakcije. Na radnom mestu se odvija kontinuirana
razmena informacija koje su neposredno u vezi sa radom i radnom ulogom. Radno mesto nosi
obeležja korisnika. Ta obeležja, kao i pozicija radnog mesta u radnom kontekstu, prenose značenja
koja određuju, oblikuju i modifikuju profesionalne karakteristike, pozicije i uloge u organizaciji.
Hol uvodi termin proksemika i on se odnosi na kulturne, socijalne i psihološke dimenzije
ponašanja u prostoru. Obrasci naučenog ponašanja utiču na značenje koje ljudi pridaju prostoru i
na način na koji koriste prostor. Distanca između ljudi u interakciji u prostoru može biti pod
uticajem roda, kulture, odnosa moći, stepena intimnosti. Distanca između partnera u komunikaciji
može biti izraz poštovanja, zaštite, ali i poverenja i hostilnosti.
Komunikacija koja se odigrava u radnom prostoru ima formalne i neformalne oblike i nosi
suptilno neverbalno značenje. U antropološkom i društvenom smislu, radno mesto i radni prostor
su definisani značenjem i iskustvom koje je rezultat ljudske aktivnosti, pravila i normi ponašanja
na radu. Subjektivni doživljaj radnog prostora definiše tzv. ponašajni okvir koji stavlja do znanja
zaposlenima šta treba da rade, šta je primereno, a šta ne u određenom radnom prostoru.
Fizičke karakteristike radnog prostora su od posebnog značaja za delatnost operatora, zato što
direktno deluju na njegovu efikasnost, tačnost i pouzdanost. Dva najznačajnija aspekta ponašanja
u prostoru, koja možemo povezati i sa ponašanjem operatora u radnom prostoru u vezi su sa
psihološkim aspektima korišćenja prostora i odnose se na personalni prostor i teritorijalnost.

Personalni prostor
Ovo je oblast sa nevidljivim granicama, koja se prostire oko tela osobe. To je prostor u kome
se odigrava najveći broj interakcija sa drugima i u čijim segmentima samo određene osobe u
određenim okolnostima mogu da se nađu.
Specifične oblasti personalnog prostora služe kao zone zaštite i omotač u interpersonalnoj
komunikaciji, a svako rastojanje ima posebno značenje u smislu vrste poželjnih interakcija koje u
mnogome zavise od kulturoloških faktora. Hol je odredio četiri zone unutar personalnog prostora:
 Intimna zona (0.5m)- prisustvo strane osobe nije poželjno, a ukoliko do njega dođe to
može izazvati uznemirenost i senzornu stimulaciju.
 Personalna zona (0.5-1.25m)- predviđena je za prijateljske kontakte, ovde prestaje
intimna zova i počinje distanca u kojoj se odvija manje lična komunikacija
 Socijalna zona (2.5-3.5m)- ovde se odvija manje lična poslovna komunikacija; na ovoj
distanci ljudi normalno obavljaju posao i prisustvo drugih im ne smeta.
 Javna distanca (3.5m)- van socijalnog prostora
Više faktora utiče na to kolika će se distanca u ličnom prostoru zauzeti u odnosu na druge
osobe. Najuočljiviji efekat na ponašanje u ličnom prostoru imaju personalne karakteristike, pol,
godine starosti, kulturna obeležja i društveni status.

Teritorijalnost
 Teritorija je prostorni fenomen sa vidljivim granicama, obeležen specifičnim markerima koji
ukazuju na odnose posedovanja. Teritorijalnost podrazumeva prostor koji ima utvrđenu, fiksiranu
lokaciju i ne pomera se zajedno sa osobom. Obeležja teritorijalnosti su važna za vezanost za
određeno mesto. Ona uključuju korišćenje i odbranu prostora verbalnim ili neverbalnim
ponašanjem. U komunikacionom smislu, teritorijalnost podrazumeva personalizaciju određenog
prostora. Altman definiše tri vrste teritorijalnosti: primarnu, sekundarnu i javnu, koje se
razlikuju u stepenu posedovanja i stremljenju vlasnika ka njihovoj zaštiti i odbrani.
Teritorijalno ponašanje ljudi je povezano i sa određenim psihološkim f-jama: teritorija
podržava socijalne uloge u zajednici (određene teritorije priliče određenim ulogama i vezuju se za
određeno ponašanje).

Lični prostor reguliše više koliko će se blisko ostvariti neka interakcija, a teritorijalnost ko
će uopšte stupiti u interakciju.

Radno mesto i radni prostor

Arhitektonska rešenja i dizajn poslovnog enterijera utiče na percepciju radne sredine, odnose
na radu, efikasnost, subjektivni doživljaj i produktivnost. Kada se osmišljava radno mesto i radni
prostor mora se voditi računa o više činioca, počev od vrste aktivnosti, vrste posla, kulturoloških i
društvenih činioca, kao i karakteristika samih zaposlenih.
Najvažniji aspekt dizajniranja radnog prostora su veličina samog ambijenta, rastojanje radnih
pozicija koje zauzimaju zaposleni, kao i razmak opreme i nameštaja i zaposlenih, sam nameštaj,
stepen privatnosti i mogućnost za interakciju zaposlenih, kao i postojanje nekog zajedničkog
prostora. Veličina prostora po zaposlenom zavisi i od njegovog statusa i moći u organizaciji.
Međutim, danas organizacije sve više teže da budu, barem prostorno orijentisane ka jednakosti i
timskom radu. Postoji i pitanje usklađivanja privatnosti i potrebe za interakcijom na radnom mestu,
jer postoji neophodnost interakcije sa sredinom, ali i osobe konstantno teže da se izdvoje i sačuvaju
individualnost kroz formiranje ličnog prostora.
Dafi razvija model radnog prostora koji kombinuje autonomiju i interaktivnost. Formira četiri
tipa radnog prostora, koje veoma slikovito označava: košnicom (individualni rad), klubom
(intelektualni, timski rad), ćelijom (individualni, intelektualni rad) i jazbinom (grupni rad). Ističe
da postoji razlika između jednoznačnog prostora i višeznačnog radnog prostora, koji se razdvajaju
i po dimenzijama grupnog i individualnog rada.
Za različite vrste prostora potreban je različit tip radnog prostora. Međutim, kako današnji
poslovi sve više zahtevaju konstantnu interakciju među zaposlenima u cilju postizanja
produktivnosti, najčešći oblik radnog prostora postaje tzv. otvoren prostor u kome postoje samo
lake i funkcionalne pregrade.

Prostor i boje
Boje u prostoru mogu da imaju višestruki uticaj na psihološka i fiziološka stanja ljudi koji
borave u tom prostoru. Crvena boja stimuliše nervni sistem, dinamiku i frekvenciju disanja i krvni
pritisak, pa se preporučuje za povećanje energije. Narandžasta boja pojačava apetit i kvalitet
komunikacije, te se preporučuje u trpezarijama i u prostorijama u kojima se odigrava društveni
život. Žuta boja pozitivno utiče na mentalne procese, pojačava pažnju, IQ i kreativnost. Iako
istraživanja pokazuju da ove tri boje stvaraju stimulativno i kreativno radno okruženje, postoje
indikacije kod ljudi, da ove boje nisu povezane sa izrazito pozitivnim emocijama.
Zelena boja je jedina boja koja ulazi u fokus ljudskog oka u stanju odmaranja,
najprijemčljivija je za ljudsko oko i redukciju stresa. Ona balansira emocije i povećava rast. Plava
boja treba da se koristi za relaksaciju mišića i snižavanje krvnog pritiska, a deluje i umirujuće na
hiperaktivnu decu. Neka istraživanja su pokazala da i roze boja ima umirujuće efekte (ovo pada
u vodu zbog zatvora u Kaliforniji, gde su zidovi ofarbani u roze, kako bi se smanjila agresivnost
kod zatvorenika, a dolazi do kontraefekta- prvo se smiruju, a onda postaju znatno agresivniji)

Prostorni odnosi- odnosi moći i statusa na radu

Organizacija i način korišćenja radnog prostora najčešće nosi značenje moći i statusa. Osobe
koje raspolažu većim prostorom i većom teritorijom, u posedu ili na raspolaganju, smatraju se
osobama koje poseduju i veću moć.
Rastojanje među ljudima ukazuje na vrstu interakcije, otkriva socijalne odnose i razlike u
statusima koji postoje među osobama u interakciji. Na radnom mestu ovaj odnos moći je vidljiv i
u kontekstu neverbalne komunikacije podređenih i nadređenih. Nadređenima je ostavljen veći
radni prostor na osnovu uređenja enterijera, a dozvoljeno im je i da uđu u lični prostor zaposlenog.
Podređeni za ovako nešto moraju da traže dozvolu. Hol ističe da je rastojanje između šefa i
zaposlenog koji razgovaraju uvek veće nego između dva radnika koji razgovaraju.
Odnosi moći u prostornom kontekstu povezani su i sa teritorijalnošću, odnosno sa kontrolom
i mogućnošću osobe ili grupe da na radu ima pristup, da koristi, utiče i poseduje određenu teritoriju
i da je oboji određenim značenjem. Kontrolu teritorije povezujemo sa tri aspekta ponašanja:
1. pravom prvenstva da se uđe u određeni prostor
2. izborom tipa aktivnosti koje će se obavljati
3. sposobnošću da se neutrališe kontrola od strane drugih osoba
Važno je pitanje vidljivosti i propustljivosti teritorijalnih granica u radnom prostoru. One mogu
biti fiksirane zidovima, ali mogu biti itzv, socijalne membrane. Ovakve granice teško se narušavaju
upravo zahvaljujući neverbalnoj komunikaciji koja ima veoma važnu ulogu u prostornom
ponašanju na radu.

Radni prostor i radna efikasnost operatora

Prostorna i socijalna obeležja prostora mogu da utiču na celokupnu situaciju i efikasnost. Bilo
koji radni prostor manje je efikasan ukoliko se pri projektovanju ne uzmu u obzir potrebe za ličnim
prostorom i teritorijalnošću korisnika. Nažalost u nekim okolnostima ovim zahtevima je teško izaći
u susret jer je radni prostor, raspored ljudi i tehničkih uređaja fiksiran i gotovo je nemoguće
izmeniti ga i proširiti. Tada se najčešće pribegava fiksiranim markerima npr. naslonjačima,
držačima za ruke itd.
Zaključak- stvari koje su značajne za projektovanje prostora:
 Neophodnost nesmetane komunikacije u prostoru, bilo da je reč o komunikaciji sa drugim
operatorima ili komunikacija sa mašinama, aparatima i uređajima.
 Osećaj lakoće upravljanja i doživljaj komfora kroz posedovanje ličnog prostora i
teritorijalnosti, uzimajući u obzir druge operatore i njihovu efikasnost i doživljaj udobnosti.
Ovi osnovni principi važe i za otvorene radne prostore u kojima operatori obavljaju poslove u
većim prostorijama koje nisu fizički podeljene.

Uspešnost interakcije sa računarom počiva na usklašenosti između karakteristika informacionog

medijuma i individualnih osobenosti čoveka. Vešt korisnik će formirati funnkcionalni model sistema koji
će zavisiti od kognitivnih i od emocionalnih dimenzija. Kognitivno-emocionalni model interakcije bi
trebalo da omogući predviđanje uspešne interakcije na osnovu poznavanja individualnih osobina
potencijalnih korisnika i karakteristika okruženja, koje je definisano izgledom i funkcionalnim
osobenostima sistema.

Korišćenje računara je uvek usmereno ka nekom cilju, a dinamika interakcije između čoveka i
računara je definisana korisnikom, izvorom znanja i mehanizmom njegovog prenošenja-kompjuterskim
interfejsom i strukturom skladišta podataka.

Interfejs se definiše kao komunikacioni medujum putem kojeg korisnik i računar razmenjuju
informacije, odnosno deo kompjuterskog sistema sa kojim korisnik direktno komunicira kada obavlja
zadatke i postiže željene ciljeve. Interfejs treba da bude definisan u skladu sa kapactetima i ograničenjima
potencijalnih korisnika, i samim tim postaje predmet kognitivne ergonomije. Kognitivna ergonomija je
primenjena psihološka disciplina koja se bavi analizom individualnih razlika u pogledu optimalnosti
kognitivnog opterećenja, da bi se postigla ravnoteža mentalnih kapaciteta i zahteva posla i radne sredine.

Svaka upotreba računara ima svoj cilj, ishod, zadatke koji su u funkcionalnoj vezi sa ciljem, i koji
se sastoje od niza povezanih aktivnosti koje se preduzimaju u određenom sistemu. Zadaci se mogu
analizirati s obzirom na strukturu, kognitivnu zahtevnost, i procedure rešavanja.

Vujošević i saradnici definišu zadatak s obzirom na stepen složenosti, predvidivosti i

eksplorativnosti.

Pod složenošću se podrazumeva kognitivna zahtevnost zadatka, odnosno stepen kognitivnog

opterećenja i angažovanja viših mentalnih funkcija pri rešavanju zadatka. (Ne)predvidivost zadatka se
odnosi na postojanje unapred poznatih algoritama za rešavanje zadataka, i povezana je sa složenošću.
Eksplorativni zadaci imaju veći broj alternativnih rešenja i na taj način utiču i na predvidivost i složenost.
Eksplorativni zadatak je moguće opisati preko aktivnosti pretrage, prikupljanja podataka, pronalaženja veza
i usvajanja određenog znanja. Cang sve tri dimenzije podvodi pod koncept složenosti, koji određuje na
osnovu tri faktora-jasnoće informacije, distribucije odgovora i stepena u kom su više mentalne funkacije
neophodne da bi se izvršio zadatak.

Uspešna interakcija korisnika i računara zavisi od konteksta u kom se obavlja. Ljudi formiraju
različite modele sistema zavisno od toga da li su aktivnosti organizovane oko posla, putovanja, zabave,
odmora itd. Pored toga, interakcije su definisane i ciljevima korisnika. Tipovi aktivnosti korisnika mogu
definisati četiri vrste interakcija- davanje instrukcija sistemu, razmena informacija sa sistemom,
manipulacija objektima u sistemu i pretraživanje sistema. To se ostvaruje putem davanja komandi sistemu.
Interakcija zavisi i od povezanosti akcije korisnika i odgovora sistema, odnosno od toga da li odgovor
sistema sledi odmah nakon akcije, ili je interakcija odložena. Interakcija može biti jednoznačna, kada jedna
akcija vodi jednom odgovoru, ili višeznačna, zasnovana na seriji interakcija. Uloge i stil u inerakciji su
definisane ekspertizom korisnika i tipom interfejsa, koji može biti grafički i multimedijalni.

Računar može služiti i kao podrška timskom radu. Tehnologija u današnje vreme ima
transformaciono a ne samo medijaciono dejstvo u procesu poslvne interakcije. Brojne platforme koje su se
razvile poslednjih godina olakšavaju timski rad i omogućavaju nešto što je do sad bilo nemoguće. Virtuelni
timovi postaju važan činilac poslovne saradnje, a menjaju se i demografske karakteristike zaposlenih koji
mogu biti pozicionirani u različitim delovima sveta, omogućavajući da se za članove tima izaberu zaista
najkompetentniji ljudi.

Očekivanja korisnika se formiraju na osnovu ciljeva, stavova, iskustava, ograničenja, a veliku

ulogu imaju i realni elementi sistema. Korisnici očekuju doslednost u predstavljanju komandi,
kompatibilnost sa iskustvom, vidljivost akcija i reakcija u sistemu, i svrsishodnost sistema. Preporuka za
dizajn sistema je da bude minimalstički, odnosno da ne sadrži nepotrebne informacije i komande, i da ne
bude opterećen prevelikim brojem efekata, animacija i zvukova. Estetika sistema motiviše korisnike da
stupe u interakciju i istraju u njoj, i omogućava veću funkcionalnost sistema. Interfejs treba da omogućava
korisnicima da se osećaju kompetentno, i stoga treba da podržava interni lokus kontrole, što se ostvaruje
pružanjem alternativnih putanja koje vode do istog cilja, konstantnim obaveštenjima i davanjem smernica
ukoliko se korisnici nađu na pogrešnom putu. Bitno je da sistem omogućava zaštitu, odnosno da
blagovremeno obaveštava korisnike u ishodima akcija, i da im omogući da poništi neadekvatnu akciju i da
se vrati na željenu putanju.

Očekivanja od tehničkih aspekata sistema-struktura baze podataka

 Način skladištenja i dostupnosti informacija postaje značajniji nego ikad, i u tom kontekstu se javlja
model podataka (big data), odnosno paradigma koja podrazumeva postojanje niza podataka čiji broj i
složenost prevazilaze mogućnost trenutno aktuelnih aplikacija. To je složeni skup podataka dat u vidu
različitih vrsta tabela, čiji je cilj pružanje što tačnijeg uvida u stanje realnog sistema, odražavanje atributa i
odnosa između objekata, i adekvatna vizuelizacija na nivou interfejsa koja omogućava da korisnik pravilno
razume i upotrebi sadržaj baze. Model podataka je značajna determintanta upotrebljivosti složenih
informacionih sistema, koja ih ne određuje samo vizuelno, već definišu i lakoću manipulacije podacima.
Baze mogu da budu transakcione, gde je svaki hijerarhijski nivo predstavljen jednim objektom, i
dimenzione, u kom su veze između objekata i svi hijerarhijski odnosi dati u okviru jednog objekta. (?????).

Metode i tehnike analize uspešnosti interakcije se mogu klasifikovati na one koje se bave:

1) Analizom korisničkih zadataka, i to na dva načina

a) Deskripcijom sadržaja
b) Deskripcijom procesa
2) Analizom korisnika
3) Evaluacijom sistema ili prototipova sistema
Tehnike analize zadatka se fokusiraju na razumevanje procesa kojima ljudi pristupaju svrsishodnoj
interakciji sa sistemima i mogu opisivati sadržaj (šta treba da se radi) ili procese (kako treba da se radi).

Tehnike analize sadržaja su scenariji i studije korišćenja sistema.

Scenario korišćenja je opis budućeg stanja sistema u situaciji upotrebe, gde se opisuju potencijalni
korisnici dok obavljaju željene aktivnosti. On podrazumeva više aktera, socijalni ili fizički kontekst,
kontekst korišćenja i motivaciju odnosno svrhu korišćenja. Specifičan je jer prirodnim jezikom opisuje
konkretnunu situaciju primene, i može ukazati na bilo koji problem sa kijim se korisnik susreće prilikom
interakcije sa sistemom.

Studije korišćenja sistema su više analitičke i date su kao detaljan, korak po korak opis zadatka i
anticipiranog korišćenja sistema. S jedne strane su namere odnosno akcije korisnika, a sa druge strane
odgovornosti odnosno odgovori sistema.

Tehnike analize procesa su tehnike kognitivne analize zadatka, tehnika GOMS i hijerarhijska analiza
zadatka.

Hijerarhijska analiza zadatka polazi od korisničkog cilja i identifikuje i ispituje glavne zadatke koji
se moraju obaviti da bi se cilj postigao, pri čemu se zadaci dele u manje celine te se grupišu onako kako bi
se to činilo u realnoj situaciji.
 GOMS tehnika (goal, operator, method, slection) polazi od ponašanja uvežbanih korisnika sistema,
i opisuje uobičajenu situaciju izvršavanja zadatka. Pretpostavlja se tačno izvršena radna aktivnost preko
definisanja cilja, omogućenih akcija i metoda, te izbora odgovarajuće akcije.

Kognitivna analiza koraka pretpostavlja da će se naći odgovor za prevazilaženje nesklada između

konstruktora i korisnika sistema. Ovom tehnikom se procenjuju neophodni koraci da bi se izvršio zadatak,
te se na taj način dobijaju informacije o tome kako korisnik razmiščlja i koja su njegova očekivanja. Time
se osvešćuju mentalni modeli korisnika.

Očekivanja korisnika mogu se proceniti i grafičkim tehnikama, odnosno konceptualnim mapama,

koje su slikovne reprezentacije mentalnih modela koje kreiraju konstruktori ili korisnici sistema. To se dalje
razvija u prototip sistema koji više odražava funkcionalni mentalni model.

Tehnike korisničkih očekivanja, odnosno tehnike koje omogućuju da se razume korisnička

motivacija, su tehnike analize korisnika putem klastera ili persone.

Svaki korisnički klaster bi trebalo da sadrži određene karakteristike koje su zajedničke za pripadnike
tog klastera, te da ih na taj način profiliše. To treba da budu suštinske razlike u odnsou na druge klastere,
kako bi se postigla segmentacija populacije korisnika. Klastera ima onoliko koliko ima ključnih razlika
među njima, u konteksu sistema koji nas interesuje. Očekivanja, stavovi, potrebe svake od tih grupa se dalje
analiziraju tako što se njihovi pripadnici ispituju kvalitativnim metodama.

Persona je precizan, personalizovan opis potencijalnog korisnika sistema. To je sinteza karakteristika

realnog korisnika koje su integrisane i oživljene tehnikom personifikacije. Persone ne predstavljaju nijednu
realno postojeću osobu, ali istovremeno definišu čitavu jednu klasu osoba, koje imaju svoje ime, izgled,
poreklo, dominantnu osobinu ličnosti, emocije i stavove prema tehnologiji. One su otelotvorenje određenih
relevantnih karakteristika korisnika.

Metode evaluacije sistema se odnose na studije u kojima se procenjije sam sistem ili prototip sistema.
Evaluaciju vrše informatički eksperti, koji simuliraju i modeluju korisničko ponašanje sa ciljem da
formiraju listu potencijalnih problema i adekvatnih rešenja, pre nego što se sistem pusti u opticaj.

Evaluaciju mogu vršiti i laici, ili stručni korisnici, i tada se može govoriti o dve vrste studija-
etnografskim ili studijama upotrebljivosi.

Studija upotrebljivosti predstavlja istraživanje koje se sprovodi sa ciljem merenja performansi

sistema, odnosno to je eksperimentalna provera sistema. To je simulirana ili realna interakcija tipičnog
korisnika tokom rešavanja tipičnih zadataka u sistemu pod kontrolisanim uslovima. Beleži se broj i vrsta
načinjenih grešaka, kao i vreme potreebno za izvršavanje zadatka, često uz upitnike za merenje
zadovoljstva.

Pokazatelji uspešne interakcije

Uspešna primena računara se procenjuje upotrebljivošću sistema, koja zahteva određene kriterijume
koji će definisati šta se pod upotrebljivošću podrazumeva. Većina kriterijuma se svodi na zahtev da se
optimizuje kognitivno opterećenje korisnika i da se omogući fleksibilnost u domenu individualnih razlika
u iskustvu. Norman navodi tri aspekta koja treba uzeti u obzir pri analizi sistema: visceralni (estetski),
bihevioralni (funkcionalnost), i refleksivni (kognitivna procena). Različiti kriterijumi za procenu sistema
se mogu svesti na tri ključna-brzina, tačnost i zadovoljstvo. Shodno time, upotrebljivost sistema se definiše
kao efektivnost, efikasnost i zadovoljstvo sa kojim konkretni korisnici mogu postići konkretne ciljeve u
određenom okruženju.

Efektivnost je mera učinka koja se definiše preko uspešnosti postignutog cilja i implicira tačnost
ishoda. To je pravilno i precizno obavljanje radnih zadataka i funkcija, koje može biti narušeno jer je neka
komponenta sistema nefunkcionalna ili odstupa od predviđenog toka akcije. Najčešće je narušena zbog
specifičnog propusta u interakciji korisnika i interfejsa. Efektivnost se odnosi na kvalitet rešenja koji
korisnik postiže uz pomoć sistema.

Kvalitet rešenja je značajan za korisnika, jer oblikuje poverenje u sistem i povratno smanjuje ili
povećava samopouzdanje korisnika. Zbog toga, lokus kontrole treba da bude u domenu korisnika, da bi se
on osećao kompetentnim. Povratna informacija o tačnosti rada oblikuje dalja ponašanja korisnika i njegov
osećaj samoefikasnosti. Konzistentnost sistema olakšava učenje i smanjuje broj grešaka i utrošeno vreme.

Efikasnost upotrebe sistema je posmatranje procesa postizanja cilja, i analiza odstupanja od

optimalnog ponašanja. Brzina kao dimenzija efikasnosti zavisi od težine zadatka, okruženja u kom se radi,
i od karakteristika onog koji radi. Brzina je specifična usklađenost izgleda sistema i veština korisnika, u
kognitivnom, emotivnom i motivacionom domenu. Važan fenomen kada se analizira brzina je fenomen
subjektivnog doživljaja dezorijentacije koja otežava i usporava rad u sistemu. Kada je u pitanju kvalitet,
brzina rada se može poboljšati vidljivošću funkcija, konzistentnošću i redukovanjem opterećenja
kratkoročne memorije.

Koncept zadovoljstva sistemom se odražava emocionalnom reakcijom na sistem. Procena estetskih

kvaliteta sistema je proizvod ideje da izgled sistema provocira određene emocionalne reakcije, te da su one
odraz zadovoljstva korisnika. Prvi utisak na osnovu iskustva sa sistemom boji čitavu kasniju interakciju.
Zadovoljstvo se definiše kao udobnost prilikom korišćenja sistema i podrazumeva odsustvo negativnih
reakcija i uživanje u iskustvu.
 Jedan od najznačajnijih modela korisničkog zadovoljstva je model emocionalnog dizajna Normana,
Ravela i Ortonija. Visceralni dizajn podrazumeva fokus na zadovoljenje estetskih potreba korisnika,
bihevioralni dizajn se odnosi na zadovoljenje kriterijuma upotrebljivosti, a dizajn za refleksivni nivo
podrazumeva kulturološka i idiosinkratična značenja i vrednosti.

Džordan smatra da postoje četiri tipa zadvoljstva-telesno, socijalno, psihološko i vrednosno.

Knjiga Ivane Kovačević

Kognitivni procesi i interakcija čovek-računar

Četiri principa interaktivnog dizajna koji počivaju na kognitivnim karakteristikama, odnosno

ograničenjima čoveka su :

1) Korisnici opažaju na interfejsu ono što oni žele da vide

2) Korisnici imaju problem da se fokusiaju na više od jedne aktivnosti istovremeno
3) Lakše opažaju jasno strukturisane informacije
4) Lakše im je da prepoznaju nego da se prisete nekih objekata
Zakonitosti kognitivnih procesa imaju implikacije na interakciju čovek-računar, i tako se formiraju
pravila dobrog interfejs dizajna. Sistemi treba da budu projektovani uz poštovanje zakonitosti kognitivnih
procesa uopšte, ali i uz poštovanje određenih individualnih razlika u tom domenu.

Slede implikacije iz različitih oblasti:

Pažnja i opažanje- izazivanje perceptualne pažnje na interfejsu moguće je uvođenjem pokreta ili novine,
odnosno korišćenjem neočekivanosti kako bi se izazvao orijentacioni refleks. Komandne tačke treba da
budu dovoljno velike (na osnovu značaja) i na uglovima prozora. Treba minimizirati broj alternativnih
komandi. Raspored elemenata na interfejsu ili ikonice treba da poštuju geštalt principe-blizina, sličnost,
princip zajedničke sudbine i dobre forme, odnos figure i pozadine treba da predstavljaju sličnost ili
vremenski sled događaja, i da odražavaju funkcionalnost indikatora na interfejsu.

Učenje i pamćenje-interfejsi treba da budu takvi da stimulišu eksploraciju i aktivno i iskustveno učenje, i
da vode korisnike ka izboru odgovarajućih (koje su primerene njihovom predznanju) akcija tokom učenja.
Korisniku je tokom usvajanja veštna dostupna samo ona informacija koja mu je značajna za taj deo procesa.
Kada se uči kompleksni materijal, apstraktni koncepti treba da budu povezani sa konkretnim
reperezentacijama. Korisniku treba biti omogućeno i prisećanje, kao i prepoznavanje, tako što sistemi treba
da budu takvi da omoguće korisniku da upiše putanju ukoliko je se seća, ili da izabere opciju iz postojećih
putanja, odnosno da je prepozna.

Simboličko razumevanje-slušanje je lakše nego čitanje, ali napisano je trajnije i gramatički ispravnije.
Poruke mogu biti sistemske i instrukcione, i bez obzira na tip poruke, treba voditi računa kako će je korisnik
razumeti. Da bi se zadovoljili kriterijum čitljivosti i da bi dizajn interfejsa bio efikasan, treba izbegavati
poslovni žargon, izbegavati skraćenice, reči treba da budu kratke, ali kompletne, i da simbolizuju i iniciraju
akciju. Rečenice treba da budu jednostavne i kratke, direktne, konkretne, afirmativne, date u aktivnom
govoru, i prilagođene stilu opše populacije. Glavna informacija treba da je na početku, rečnik treba da bude
prijateljski, neautoritaran, a humor treba da se korisi pažljivo. Kada se radi o slikama u instrukcijama, one
treba da predstavljaju jasno vidljivu sekvencu operacija, da se vide sve komponente, prostorni raspored
treba da bude dosledan, a kompleksni objekti transparentni.

Refleksivni procesi-analogija čovek-računar- interfejs treba da bude sličan realnom okruženju, a

afordansa treba da bude eksplicitna, odnosno treba da bude jasno prenesena informacija o funkciji objekta.

Refleksivni procesi-od procene do odluke-treba voditi računa o osobenosti prosečnog korisnika prilikom
osmišljavanja baza podataka, i metodologije pristupa podacima. Fenomeni koji se porede su lakše
diferencirani, stoga oprečne komande na displeju treba predstaviti u različitim vličinama, kontrastima u
boji, svetlu ili i metaforama koje predstavljaju dve krajnosti. Ukoliko od korisnika očekujemo brzinu,
komande treba davati u afirmativnom tonu, a ukoliko želimo da dublje procesuiraju poruku, treba davati
iskaze u negativnom tonu da korisnik mora duže da se zadrži i dublje obradi informaciju.Sistemi treba da
ponude gotov način organizacije znanja na osnovu kog korisnik može da donese adekvatnu odluku.

Emocije i motivacija za interakciju sa računarom

Svaka analiza upotrebljivost se mora dovesti u vezu sa kognicijom i emocijama koje izaziva.
Adekvatna motivacija za korišćenje sistema je preduslov uspešne interakcije. Sistemi koji su odbojni
frustriraju korisnika svojom nefunkcionalnošću, a sistemi koji su previše složeni i zahtevni demotivišu
aktuelne i potencijalne korisnike.

Bihevioralni efekti emocionalnih i motivacionih procesa- afektivni odgovor na vizuelni stmulus oblikuje
raspoloženje korisnika i formira bihevioralni odgovor. To je automatski odgovor koji vodi ka kasnijem
približavanju ili izbegavanju, zavisno od kvaliteta percepcije. Vizuelni izgled interfejsa može dovesti do
promene u afektu, a estetski kvaliteti aplikacija imaju veći uticaj na procenu sistema od pragmatičnih.
Simboli, narativi i dizajn sistema, u smisu rasporeda objekata na displeju, njihov oblik, boja, svetlina,
teksturu, zajedno kreiraju atmosferu koja treba da izazove željenu emocionalnu reakciju. Tople boje vode
ka aktivnim emocijama, a hladne ne provociraju jake reakcije.
Postoje dva suprotna smera motivacije za interfejs-motivacija za zadatak, i motivacija za produženje
iskustva. Korisnici usklađuju motivaciju sa situacijom i svrhom korišćenja.

Prijatni interfejsi korisnike čine tolerantnijim na nedostatke u primeni, a oni koji izazivaju negativne
emocije frustriraju korisnike i čine ih manje tolerantnim i efikasnim. Pozitivne emocije izazivaju stanje
relaksiranosti koje korisnike čini spremnijim da prevazilaze teškoće prilikom rešavanja problema i da
produkuju više kreativnih rešenja boljeg kvaliteta. Negativne emocije izazivaju sužavanje kognitivnih
procesa i dovode do toga da ljudi budu usmereni na konkretan problem i teže da ga što pre reše. Posledica
toga je nekad brže, efikasnije rešavanje problema, ali i pojava stereotipnih reakcija i ponašanja, i rešenja
slabijih kvaliteta.

Ukoliko interakcija između korisnika i računara nije optimalna, dolazi do smanjena zadovoljstva sistemom,
smanjenja učinka, i napuštanja interakcije, što ima za posledicu doživljaj stresa, jer korisnik treba da se
prilagodi zahtevima koji ga po nečemu prevazilaze. Kod zanimanja koja nose visok nivo odgovornosti,
sistemi treba da imaju više nivoa zaštite od pogrešnih tumačenja i od preduzetih akcija korisnika. Sistemi
treba da budu projektovani tako da smanjuju anksioznost, da budu laki za učenje i da predstavljaju prijatno
iskustvo kako bi redukovali izazvan stres.

Emocionalni procesi i uspešna interakcija-za interakciju čovek-računar posebno je značajan fenomen

sentiment, koji je pripisan karakteristikama objekta, i nastaje kada se objekat osvesti i kada se svesno
sagleda reakcija na njega. Sentimenti su podložni socijalnom učenju, i utiču na formiranje stava o nekom
objektu, sistemu, interfejsu.. Interakcija sa objektom za koji već postoji izvestan sentiment može izazvati
emociju putem sećanja na prošlu interakciju, ili predviđanjem trenutne interakcije.

Metode procene emocionalnih reakcija-postoji visoka korelacija između fizioloških parametara,

neverbalnih znakova i iskaza ispitanika. Pri praćenju emocionalnih reakcija korisnika kompjutera najčešće
se koristi analiza izraza lica, snaga pritiska (na miš ili tipku tastature) i automatska analiza govora.

Motivacija za interakciju i motivišuća interakcija- motivacija za interakciju bi trebalo da ukaže na

razloge i efekte korišćenja tehnologije. Za to su najviše zainteresovani marketinški stručnjaci. U tom
kontekstu je važan koncpet prihvatanja sistema, koji je prihvatljiviji samim tim što se više upotrebljava
ukoliko je svrsishodan.

Korisnici računara imaju različite potrebe-da se osećaju kompetentnim, da ima kontrolu, da nauče ili da se
zabave. Visoka motivacija može da nadoknadi loše karakteristike sistema. Da bi se povećao stepen
motivisanosti korisnika govori se o nalaženju motivacionih afordansi i organizovanju sistema tako da za
većinu korisnika bude motivišući.
Korisničke potrebe mogu biti različite i skoro sve ih možemo zadovoljiti uz pomoć kompjuterskih sistema.
Fiziološke potrebe se retko zadovoljavaju posredstvom računara, sem ukoliko ne naručujemo hranu preko
interneta ili ne koristimo internet oglase za poslovnu pratnju.

Sistem treba da obezbeđuje odgovarajući stepen autonomije, tako što korisnik ima mogućnost da kontroliše
opcije sistema tempom koji mu odgovara, a sistem treba da daje povratne infotmacije i da bude tolerantan
na negativni fidbek korisnika.

Sistem zadovoljava potrebu za kompetentnošću tako što ne daje ni previše jednostavne ni previše teške
zadatke. Moguće je napraviti adaptivne siteme koji se prilagođavaju korisnicima postepenim
usložnjavanjem izazova.

Društvene mreže zadovoljavaju potrebe za afilijacijom, i potrebu za moći, a potreba za postignućem se

može aktivirati u uslovima učenja putem određenih aplikacija, i u poslovnoj primeni računara.

Stanje neizvesnosti prilikom korišćenja sistema izaziva anksioznost, a to može biti sprečeno dobro
pozicioniranom porukom ili indikatorom trenutnog stanja, odnosno blagovremenim fibekom. Treba
omogućiti adekvatan nivo kontrolabilnosti, odnosno kontrola treba da bude vidljiva i razumljiva.

Agensnost podrazumeva percepciju uzročnosti koja može da dovede do osećanja stida ili ponosa. U slučaju
greške ili pada sistema, sistem treba da preuzme krivicu na sebe odgovarajućim porukama.

Persuazivna tehnologija je naziv koji se odnosi na sisteme koji imaju za cilj da menjanju stavove i
ponašanja ljudi. Tehnologija može da poveća samoefikasnost korisnika, redukovanjem prostornih i
vremenskih ograničenja, napora i troškova, menjajući im mentalni model i nudeći im informacije kao
podršku odlučivanju. To mogu biti targetirane i personalizovane forme oglašavanja i tehnologije za
kontrolu ponašanja, kao što su različite aplikacije za praćenje fizioloških parametara, unosa kalorija itd.

Individualne razlike i interakcija čovek-računar

Svako učenje korišćenja ili usvajanja znanja o sistemu menja stepen njegove upotrebljivosti. Ukoliko je
korisnik upamtio način na koji može da interreaguje sa sistemom, on je usvojio proceduralna znanja.
Ukoliko se upoznao sa apstraktnijim konceptima koji čine sistem, on poseduje deklarativna znanja o
sistemu. Tako se formiraju mentalni modeli sistema, a i imlicitna očekivanja i istavovi, odnosno
predispozicije za reagovanje na sistem.

Postoje razlike izmeđi eksperata i početnika u korišćenju računara. Potvrđeno je da oni koji
poseduju veći stepen znanja o sistemu, ako i veći stepen razvijenosti pojedinih veština, zaista uspešniji u
interakciji sa sistemom. Eksperti imaju efikasnije mentalne modele, bolji su u nalaženju optimalnih
strategija, i brže i lakše dolaze do rešenja. Ove razlike mogu biti pripisane stepenu automatizacije procesa.
Aktivnosti eksperata su pretvorene u rutinu, što im omogućava veću količinu slobodne pažnje i operativne
memorije, i dovodi do veće brzine i tačnosti rada. Ipak, automatizacija može uticati na to da eksperti previde
razlike između realnog i očekivanog problema, i tada početnici mogu da postignu bolje rezultate, bar u
početnim fazama istraživanja.

Učestalost koršćenja sistema ima implikacije na upotrebljivost, jer su ljudi koju provode dosta
vremena uz sistem obično spremniiji da izdvoje više vremena da nauče kako da ga koriste brže i efektivnije.
Povremeni korisnici mogu biti naivni početnici, neskusni ili neredovni korisnici. Kod veštijih korisnika
razlikuju se iskusni, redovni, svakodnevni, profesionalni korisnici i eksperti. Neiskusni korisnici se više
oslanjaju na karakteristike sistema koji pomažu u prisećanju, i žele jednostavne instrukcije i zadatke, i
jednostavnu povratnu informaciju. Eksperti se češće oslanjaju na znanja za koja im nije problem da se
prisete, aktivnost obavljaju veoma brzo i ne obraćaju pažnju na povratne informacije. Za njih je sistem
sredstvo za ostvarivanje nekog drugog cilja.

Akumenakis i Stefanidis govore o tome da korisnički interfejs treba da u skladu sa iskustvom,

prethodnim znanjem, sposobnostima, veštinama i očekivanjima korisnika. To će voditi ka boljem učinku i
zadovoljstvu sistemom.

Dopadljivost sistema je u korelaciji sa stepenom poznavanja i količinom iskustva sa njim, a

specifičnost iskustva (zabava, učenje ili poslovna primena) utiče na pozitivnost stava prema interfejsu.
Dopadljivost opada ukoliko se sistem razlikuje u odnosu na one na koje je korisnik navikao.

Galic sumira individualne razlike u motivaciji tako što korisnike razlikuje u:

1) One koje se razumeju u tehnologiju i imaju pozitivan odnos, i teže da je upotrebe u svakoj situaciji
2) One koji se razmeju u tehnologiju i imaju pozitivan odnos ali će je upotrebljavati samo ako imaju
neke benefite od toga
3) Oni koji se razumeju ali nemaju pozitivan stav, i koristiće je samo ako su koristi velike
4) Oni koji se ne razumeju ali bi je koristili ako se pokaže da je laka za korišćenje
5) Oni koji ni po koju cenu ne bi koristili tehnologiju.
Intelektualne sposobnosti u interakciji čovek-računar- istraživanja pokazuju bolji rezultat onih koji
imaju viši intelektualni kapacitet. Posebno se izdvaja prostorna inteligencija, što ukazuje na postojanje
analogije između predstave prostora u realnom i virtuelnom okruženju.

Socio-demografske karakteristike i uspešna interakcija- mlađi odrasli korisnici imaju brže vreme
opažanja i reakcije, potrebno im je manje kliktanja mišem i uspešniji su u zadacima pretrage. Lakše im je
da prate informacije date sekvencijalno, dok stariji korisnici bolje reaguju na informacije date na jednoj
internet stranici. Stariji korisnici često imaju problem sa prisćanjem prethodnih pokreta i lokacija, i lošiji
su u zadacima koji zahtevaju više od tri pokreta. Preferiraju korišćenje kompjutera u jutarnjim časovima,
dok kod mlađih ne postoji poseban obrazac. Starijim korisnicima je bitno stečeno poverenje u sistem, dok
je mlađima važan izgled.

Muškarci su bolji od žena u aktivnostima koje zahevaju snagu i u zadacima navigacije, a žene su bolje u
zadacima u kojima je prisutno kodiranje putem boja. Ovo je sve povezano sa psihofiziološkim razlikama.

Osobine ličnosti i uspešna interakcija- ekstraverzija je povezana sa boljim učinkom na zadacima koji
opterećuju operativnu memoriju i podeljenu pažnju, ali sa lošijim rezultatima na zadacima koji zahtevalju
usmerenu pažnju. Pobudljivost se pokazala kao ometajući faktor uspešne interakcije. Pokazano je da se
stres smanjuje ukoliko osoba ima doživljaj lične kontrole situacije, te se preporučuje da se komande na
interfejsu projektuju tako da korisnik ima mogućnost da interveniše i da ima doživljaj da je on inicijator
promena u sistemu.

Kognitivni stil i interakcija čovek-računar-pokazano je da je stil nezavisan od polja superiorniji prilikom

navigacije u virtuelnom sistemu, te se predlaže mogućnost korišćenja virtuelnih pomagala koja bi
nadoknadila nedostatke pojedinih kognitivnih stilova. Usklađenost kognitivnih stilova sa karakteristikama
sistema je značajna sa aspekta upotrebljivosti sistema i vodi ka većem zadovoljstvu i boljem
performansama. Aktiviranje alternativnih stilova i funkcionisanje van svog stila je moguće zbog kognitivne
fleksibilnosti, ali zahteva veću količinu mentalne energije i dovodi do bržeg zamora i smanjenog
zadovoljstva.

8. Modeli uspešne interakcije čovek – računar

Cilj kreiranja teorije jeste da na kraju procesa kreacije obezbedi predikciju fenomena, u ovom slučaju
modela uspešne interakcije čovek-računar. Kako bismo obezbedili ovo neophodan je interdisciplinaran
pristup. Sledi prikaz teorijskih modela, a zatim jedan empirijski model.

8.1. pregled teorijskih modela interakcije čovek-računar

Svi modeli pretpostavljaju izvesnu vezu između načina funkcionisanja kognitivnog aparata korisnika i
korelata u sistemu, postilirajući dvostruki odnos – svaka akcija korisnika izaziva odziv u sistemu, a svaka
reakcija sistema okida određeni psihološki proces. Postoje dve paradigme kada se vrši podela ovih teorija:
jedna postulira univerzalnu važnost, druga da kompjuterski sistemi unose novi kvalitet u interakciju.

Teorije zasnovane na analogiji čoveka i računara

 Serijska obrada (obuhvata različite faze, prijem, obrada, skladištenje, izvršenje akcije)
 Paralelna obrada (na tri nivoa: perceptualni, kognitivni, motorni)

Redukcijom čoveka na sistem koji obrađuje informacije ima i pozitivnih, ali i negativnih strana. S jedne
strane, dobijamo sveden sistem u kojem je moguće obezbedite egzaktnost reagovanja čoveka u
određenim fazama, dok sa druge strane čoveka nije moguće svesti na jasno determinisan sistem. Baucal
smatra da je u pitanju samo funkcionalna, a ne i suštinska analogija. Sledi da su ovi modeli parcijalni.
Evoluciona funkcionalnost interakcije i teorija informacione gladi

Jedna od osnovnih potreba i funkcija (evolutivno oblikovanih) čoveka jeste aktivna potraga za
informacijama, te se ova teorija naziva teorijom informacione gladi. Pri kretanju kroz virtuelni prostor
okruženje bi trebalo da sadrži indicije na osnovu kojih se procenjuju izvori informacija. Bitan problem
predstavlja izbor i donošenje odluka u situacijama informacione opterećenosti, te pretraga mora biti
optimizovana. Ta redukcija informacija (infromacija nema vrednost sama po sebi, već u kontekstu
zadatka), naziva se ,,informacionom dijetom“. Takođe, broj informacionih jedinica koje možemo držati
odjednom u fokusu pažnje se naziva ,,informacionim zalogajima“.

Aktivaciona teorija: jedinstvo sredstva i cilja

U pitanju je primenjena teorija Vigotskog, gde se korisnik posmatra kao neko ko putem upotrebe aktivno
učestvuje u kreiranju informacionog sistema koji povratno menja i oblikuje njegovu svest.

Eksternalizovanja i distrubuirana kognicija: aktivnost u okruženju

Eksternalizovana kognicija predstavlja različita mentalna pomagala (mape, šeme, planeri) koja čovek
koristi. Distribuirana kognicija predstavlja interakciju/proces koji se odvija ,,negde između“ više
unutrašnjih reprezentacija (kognitivni sistemi različitih osoba) i više spoljašnjih fenomena (artefakti i
sredina u kojoj se odvija interakcija). Dakle, jedinica analize jeste aktivnost u okruženju (odnos).

Mentalni modeli i jedinstvo procesa i strukture

Mentalni model se definiše kao intervenišuća varijabla između percepcije i akcije. On se formira tako što
korisnik u dodiru sa sistemom razvija implicitnu predstavu o tome kako on funkcioniše. Kriterijum dobrog
mentalnog modela nije u tačnosti, detaljnosti i preciznosti već u funkcionalnosti u realnom kontekstu, zato
što su sistemi/problemi složeni, a kognitivni aparat je ograničenog kapaciteta. Različiti korisnici imaju
različite mentalne modele, te na isti zadatak mogu primeniti različite modele, ili jedna osoba može
primeniti različite modela na isti zadatak.

Sklad nivoa funkcionisanja i emocionalni dizajn

Ovaj model pokušava da integriše objektivne karakteristike sistema sa kognitivnim i afektivnim procesima
koji utiču na proces estetske evaluacije, odnosno na upotrebljivost sistema. Razlikujemo tri nivoa
ponašanja – ponašanje posredovano visceralnim (automatskim), bihevioralnim (rutinskim) ili refleksivnim
korikalnim nivoom, a u skladu sa tim – visceralni, bihejvioralni i refleksivni dizajn. Svaki od ova tri nivoa
ima drugačiju ulogu i vrši jednu od dve funkcije: evaluativnu (afektivnu) i interpretativnu (kognitivnu).
Smatra se da kognicija interpretira i razumeva stvarnost, dok afekat omogućava brzo donošenje odluke
pre nego što se izvrši interpretacija.

Afektivno računarstvo: korak unapred

Kao što ljudi koji imaju oštećene nervne centre za emocije, imaju nedostatka u kognitivnom
funkcionisanju, tako i računar koji funkcioniše samo sa podacima pokazuje slične nedostatke. Javlja se,
dakle, težnja da se konstruišu sistemi koji su responzivni i prilagodljivi promenama emocionalnih stanja
korisnika, smatra Pikardova. Trebalo bi da poseduju empatiju, aktivno slušanje, veštost u pružanju
emocionalne podrške, kako bi korisnicima bili ravnopravni partneri u komunikaciji.

8.2. empirijski model uspešne poslovne interakcije čovek – računar

Posmatramo strukturu povezanosti situacionih činilaca i kognitivnih, emocionalnih i bihejvioralnih
promenljivih. U suštini gledamo kako kognitivne i emocionalne varijable utiču na upotrebljivost (tj na
ponašanje = brzinu i tačnost rada). Koristila su se dva tipa zadatka sa različitim stepenom složenosti –
dimenzioni model podataka (jednostavniji), i transakcioni model podataka (složeniji).

 Kognitivni stil – dispoziciona varijabla iz domena individualnih razlika u pogledu saznajnih procesa
 Emocionalne reakcije – kao odgovori korisnika na situacione faktore
 Upotrebljivost – brzina (efikasnost) i tačnost (efektivnost) rada

Empirijski model upotrebljivosti implicira da su kognitivni stil i emocionalne reakcije povezani sa

konceptom upotrebljivosti. To konkretno znači da je redosled iskustva ono što značajnije modifikuje vezu
između emocionalnih reakcija i parametara upotrebljivosti i u manjoj meri kognitivnih razlika i
upotrebljivosti.

Postoje različiti ishodi kognicije i emocija na uspešnost interakcije. Dobijeno je da je kognitivni stil
sporadično u korelaciji sa tačnošću rada, a da nema gotovo nikakvog efekta na brzinu rada. Emocionalne
reakcije, s druge strane, su se pokazale nezavisnim od tačnosti, sa povremenim korealcijama sa brzinom
rada. Tačnost deluje kao da je u vezi sa korisnikom, a brzina kao da je u vezi sa karakteristikama sistema,
onda se težnja za preciznošću u interakciji može postići selekcijom korisnika, a efikanost usmeravanjem
na projektovanje adekvatnih sistema.

Kognitivni stil u funkciji tačnosti rada:

Racionalni stil – olakšava tačnost rada u složenijem okruženju, ali kada je princip rada već uvežban.
Karakteristika ovog stila je dedukcija zasnovana na dostupnoj analizi (=analitički pristup), koji se pokazao
odgovarajućim u situacijama visoke informacione složenosti. U suštini, ovakav stil omogućava korisnicima
da se izdvoje iz konkretne situacije, pokapiraju principe, a onda na scenu stupa superioran transfer znanja,
tako da na kraju olakšava prelazak sa lakšeg na složenije modele.

Empirički stil – usmeren je na čulno iskustvo. Prednost ovog stila jeste sklonost relativno lakog
memorisanja čitavog niza činjenica kao i njihov vizuelni raspored. Mana ovog stila jeste nesposobnost da
se skapira princip (poredi sa racionalnim), te ne može da generalizuje znanje. Preporuka ovim korisnicima,
za razliku od onih sa racionalnim stilom, jeste da prvo izađu na kraj sa složenijim sistemom pa tek onda
uprošćenim.

Metaforički stil – jedino metaforičnost smanjuje tačnost rada u jednostavnijem okruženju. Pretpostavlja
se da je to zato što se ljudi koje karakteriše ovaj stil oslanjaju ne na preciznost, već na heuristike, prečice,
na dobro rešenje. Problem ovde je u domenu selektivnosti informacije jer ovaj stil favorizuje relativno
fleksibilne misaone procese

Emocionalne reakcije u funkciji brzine rada:

Brzina rešavanja zadataka u složenijem okruženju pozitivno je povezana sa prijatnošću i dominantnošću a

negativno sa pobuđenošću, što je u skladu sa drugim studijama. Međutim, postoji i veća tačnost kada je
situacija otežana. Ukoliko korisnik oseća situaciju kao manje prijatnu, te slabije vlada njom, moguće je da
intenzivnije uključuje kognitivne procese koji bi trebalo da tu nepovoljnu okolnost kompenzuju te sa više
pažnje im i pristupa.
Dalje, kakvo okruženje treba da bude, opuštajuće ili zahtevno? Za brži rad, preporučuje se opuštajuće
okruženje, jer je efikanost manja kada su uslovi stresni. Međutim ovde imamo moderatorski uticaj
varijable cilja. Ukoliko je korišćenje sistema u funkciji uživanja, efekat prijatnosti teži da se produži i to
rezultuje sporijim radom. Ukoliko je korišćenje sistema u funkciji posla, prijatnost motiviše korisnike da
brže rade.

Zaključak i implikacije

Negativne i pozitivne emocije imaju nezavisne neuralne puteve te vode ka različitim ishodima kognitivnog
funkcionisanja. Pozitivne emocije favorizuju kreativne procese i divergentno mišljenje, dok su negativne
emocije one koje utiču na bolje postignuće na konvergentnim zadacima i brzim odgovorima. Reakcije
mogu biti na osnovu emocija (fight-reakcija približavanja, flight-udaljavanja, freeze-paralisanost) odnosno
automatske, ili na osnovu kognicije, svesno kontrolisane elaboracije situacije.

Model implicira efemernost i tranzitorni efekat (okeej) emocija, i njihovu veću zavisnost od spoljašnjih
odrednica iskustva. Kognitivni aspekti iskustva pokazuju relativnu trajnost delovanja i inherentnost
korisniku. Nedostatak modela jeste što nije uključio trajnija emocionalna stanja (temperament,
raspoloženje).

Brzina i tačnost nisu povezani, odnosno ne mogu se svesti pod jedan nadređen pojam upotrebljivosti.
Tačnost je funkcija kognitivnih razlika i zavisi od korisnika. Brzina je zavisi od emocionalnih reakcija na
sistem.

Praktične implikacije se svode na projektovanje sistema koji je optimalno zahtevan za korisnika, prijatnog
interfejsa, u kome smo im omogućili adekvatnu obuku. Tako ćemo izazvati odgovarajuće emocionalne
reakcije te i efikasnost. S druge strane, ako je efektivnost prioritet, onda sistemi moraju biti u skladu sa
kognitivnim stilovima korisnika koji su adekvatno selekcionisani sa obzirom na dimenziju savesnosti.
Takođe dobro osmišljenim zahtevima virtuelnog okruženja možemo provocirati adekvatan kognitivni stil
za interakciju čoveka-kompa.

Članak #1: Tehnologija, mesto i ljudi: budućnost psihologije rada

Cilj članka je da se istakne značaj i uloga razvoja informacionih tehnologija za rad i organizaciju svih
životnih aktivnosti savremenog čoveka.

Energija i potencijali tehničko-tehnološkog zamajca

U integrisanim sistemima akteri, mašine i ljudske komponente ostvaruju harmoničan radni efekat kroz
interakciju, kognitivnu usklađenost i kompatibilnu manipulaciju. S obzirom na sve veće zahteve za
smanjenje troškova i povećanje profita, radnice se posmatraju kao ,,ljudski kapital“ kojim treba upravljati.
Kompanije koje su upravljale ljudskim kapitalom su ostvarivale najmanje 11% veći profit na godišnjem
nivou i 6% povećanja prihoda po zaposlenom. U tome se i vidi trend jačanja značaja HR profesionalaca kao
i otvaranja više pozicija upravo u toj oblasti.
Svemoćni internet: Internet je uticao na transformaciju poslovnih i drugih odnosa. Internet predstavlja
multikanalnu mrežu gde korisnici razmenjuju, primaju ali i kreiraju informacije.

Internet je unapredio poslovanje. Postao je nezaobilazan partner u procesu regrutacije kadrova i traženju
posla. Softver omogućava sve od postavljenja oglasa za upražnjenu poziciju, preko obavljanja poslova u
vezi prijavljivanja, pa sve do selekcije kandidata i njihovog angažovanja. Obezbeđuje jednostavno i
efikasnu interakciju regrutera/menađžera i kandidata. U oblasti regrutovanja postaje sve jasnije da je
privlačenje adekvatnih kandidata od kritične važnosti za uspeh organizacije. U tome, bitnu ulogu igra imidž
organizacije jer je jedan od glavnih činilaca privlačnosti organizacije. Livens i Hajhaus predlažu integrativni
okvir za razmatranje imidža. Posao i organizacija se posmatraju u odnosu na instrumentalnu (plata, radno
vreme, udaljenost od kuće...) i simboličku dimenziju (inovativnost, prestiž..). S obzirom da kandidati
poslodavcu pripisuju određene osobine, privlačniji su oni poslodavci koje kandidati ocenjuju kao sličnije
sebi (tako ManPower npr radi istraživanje milenijalaca da bi skapirali trendove, jer su oni njihova buduća
radna snaga).

Internet takođe unapređuje i organizaciona istraživanja, u pogledu troškova, uzorka, brzine izvođenja
istraživanja, interaktivnosti upitnika i sl. Ali, postoje novi problemi – motivacija ispitanika, poverljivost
ispitivanja, tačnošću prikupljenih podataka itd. Npr. jedno naše istraživanje je pokazalo da je niže
zadovoljstvo radnika poslom, ako odgovore daju online, nasuprot tehnikom papir-olovka, tako da se ne
preporučuje kombinovanje podataka na osnovu ove dve tehnike.

Takođe je otvorio niz problema u vezi sa zaposlenima. S jedne strane poslodavci su zabrnuti zbog
mogućnosti narušavanja ugleda kompanije, dok s druge, zaposleni su nezadovoljni zbog nadzora i kontrole
njihovih aktivnosti.

Društvene mreže: promenile su način komunikacije – na drugačiji način se komunicira, razmenjuju

kontakti, informacije, audio-vizuelni materijali, iskustva i slično. Takođe, mreže transformišu marketinški
pristup i interakciju sa potrošačima, pre sve istraživanje potrošača, brendiranje proizvoda, kontrolu
kvaliteta proizvoda. Tako neke kompanije plaćaju Twiter koji je postao zamena za živu reč, i koji
funkcioniše istovremeno i kao brendiranje i pozicioniranje prozivoda na tržištu već i neku vrstu povratnih
informacija o proizvodu (kontrola kvaliteta).

Radni prostor

IT utiče da radni prostor postane drugačiji i raznovrsniji nego ranije. Pored tradicionalnih, zasebnih
kancelarija, koriste se različite varijante otvorenog radnog prostora koji omogućava neprekidnu
interakciju zaposlenih. Razlikujemo 4 vrste kancelarija:

 Košnica (niska autonomija, niska interakcija)

 Ćelija (visoka autonomija, niska interakcija)
 Klub (visoka autonomija, visoka interakcija)
  Jazbina (niska autonomija, visoka interakcija)

Takođe se javljaju sadržaji posebne namene (jaslice, teretana, igraonice, restorani...) koji povećavaju
funkcionalnost i unapređuju efikanost ljudi, smanjuju se troškovi, unapređuje zadovoljstvo, ostvaruje
balans posao-kuća,

Pojavljaje se novi tip radnog prostora koji funkcioniše po principu ,,čistog stola“. S obzirom da radnici
danas ne moraju da budu na jednom mestu 8 sati dnevno, 5 dana u nedelji, ni kancelarije više nisu takve.
Pre nego da budu personalizovane i da svako ima svoje mesto, radni prostor pojedinca postaje biti
privremen i onde gde je pogodno i onoliko dugo koliko je potrebno da se posao obavi.

Rad na daljinu postaje omogućen kombinovanjem IT i fleksibilnog radnog vremena. Tako rad postaje
decentralizovan, sa većom mobilnošću i samim tim većom produktivnošću. Ovo započinje novu
paradigmu, rad u virtuelnom prostoru (v. timovi, v. kancelarije, v. preduzeća). Takođe, pomalja se i e-
liderstvo koje podrazumeva vođenje geografski raspršenih ljudi iz različitih odeljenja, organizacija, zemalja
i mnoštvom potencijalnih teškoća u vezi razlikama u kulturi, jeziku, hardveru i softveru. S toga se
postavljaju i mnoga pitanja koja su u vezi ne samo sa uticajem tehnologije na uspešnost već i na kvantitet
i kvalitet komunikacije, poverenja i drugih odnosa sa ostalim korisnicima. Takođe se omogućava biranje
radnog vremena, angažovanje invalida, ljudi iz drugih vremenskih zona itd. Ni rad na daljinu nije bez
negativnih posledica: izolacija, marginalizacija, naprezanje, stres, eksploatacija ljudi koji rade bez
vremenskih granica. Takođe, gube se granice posao-kuća.

Poslovi, zaposleni i nova karijera

Karijere prestaju da budu tradicionalne, stabilne i vezane za organizaciju, već postaju moderne,
nestabilne, fleksibilne, dinamične, promenljive, razuđene. Modernu karijeru odlikuje izlazak iz (fizičkih)
granica jedne organizacije i razvoj karijere u okviru različitih pozicija u različitim organizacijama. Takvu
karijeru odlikuju privremeni poslovi, zapošljavanje na određeno vreme, ili određeni projekat i sl. U vezi sa
promenama karijere uočene su promene u vrednosnim sistemima zaposlenih, što je povezano sa
organizacionim i nacionalnim vrednostima. Po Hofstedu, našu kulturu odlikuje veća bliskost sa
latinoameričkim i mediteranskim kulturama, nego anglosaksonskim – visoka distanca moći, kolektivizam,
ženske vrednosti kao i izbegavanje nesigurnosti.

S obzirom na sve dinamičniji, složeniji i nepredvidljiviji radni kontekst, kao ključni koncept u psihologiji
rada ističe se adaptibilnost – sposobnost pojedinca da modifikuje svoje kognitivne, afektivne,
motivacione, bihejvioralne odgovore na zahteve sredine. Ako se konstrukt adaptivnosti posmatra iz
perspektive individualnih razlika, koristan je u selekciji. Ako ga posmatramo iz perspektive radnog
ponašanja, možemo koristiti Inventar adaptibilnosti na poslu (Job Adaptibility Inventory), kako bismo
utvrdili zahteve posla u pogledu adaptibilnosti. Definisane su 8 dimenzija: reagovanje u kriznim
situacijama, savladavanje novih zadataka, tehnologija i procedura, upravljanje stresom, interpersonalna
adaptibilnost, kulturološka adaptibilnost, kreativno rešavanje problema, uspešno rešavanje
nepredvidljivih situacija i fizička adaptibilnost u radu.

U organizacijama je takođe sveprisutniji koncept organizacionog građanskog postupanja, sindrom

,,dobrog vojnika“ – to su individualna diskreciona ponašanja koja se formalno ne prepoznaju i ne
nagrađuju u organizaciji, a doprinose njenom efikasnijem funkcionisanju (u prevodu, ja radim nešto što je
dobro za firmu, posao ili međuljudske odnose, a da za to nisam plaćen). Ni manje ni više nego je zaključak
da je ovakav vid ponašanja izuzetno važan za uspešnost organizacije, jer se povećava efikasnost i
poboljšavaju odnosi među zaposlenima.

Dorsi et al. kažu da kada razmatramo radno ponašanje i radnu uspešnost, mi moramo uzeti u obzir
adaptivno radno ponašanje i organizaciono građansko ponašanje. To su aspekti ponašanja koji su važni
kako za organizacione procese tako i u upravljanju ljudskih resursa. Ovu su takođe aspekti koji odstupaju
od tradicionalnog razmatranja radnog ponašanja (što i treba jer jelte ništa više nije tradicionalno – poz za
Mirosavu), i samim tim nam produbljuju razumevanja u vezi ovog koncepta.

Dalje, pomalja se i smena generacija, sa bebi bum generacije (’48-‘63) za poslovne prilike uveliko se bore
generacija Y (’79-’91) i generacija Z (’93-’02). Svaka smena generacija podrazumeva i promenu nekih
radnih vrednosti. To može biti posledica različitih uslova života i aktuelnih socijalnih tema. Kraj dvadesetog
veka je obeležen porastom konzumerizma, većom socijalnom mobilnošću (češća putovanja...), razvojem
tehnologije itd. Usmerenost na uživanje, zahtev za stalnom dostupnošću, brisanje strogih granica
privatnog i poslovnog usko su povezani sa promenama vrednosti zaposlenih i to predstavlja probleme,
odnosno izazove sa kojima se suočavaju (setimo se ManPower primera).

Članak #2: Boje i geometrijske forme u kodiranju informacija u procesu rada

Percepcija nikad nije objektivna, uvek joj pridodajemo značenje. Značenje koje pridodajemo takođe zavisi
i od načina kako prezentujemo informacije. Informacije obično prenosimo vizuelnim kanalom (jer je
količina informacija koja se prenosi najveća ovim modalitetom, on takođe obezbeđuje najveću
diskriminativnost opažanja i kapacitet memorije, te predstavljaju i najefikasnije signale i simbole u
kodiranju inf u radu), a informacije se kodiraju bojom, oblikom, svetlinom, veličinom, kontrastom itd.

Boje, ergonomi, često navode kao najefikasniju vrstu kodova u prenošenju informacija u sistemima čovek
mašina. Boje su povezane sa kulturnim i psihološkim činiocima, takođe zavise i od demografskih i
psiholoških karakteristika ljudi (pol, uzrast, kultura, afektivni potencijal), takođe i sa različitim
karakteristikama (talasna dužina, kontrast...) i suštinskim dimenzijama boje (ton, zasićenost, intenzitet).
Bojom se može prenositi i denotativno i konotativno značanje koje može biti saglasno ali i suprotstavljeno.
Kontekst je ono što utiče na ujednačenost tumačenja kod različitih ljudi (kako ne bi svako pridavao svoje
konotativno značenje, mi nametnemo kontekst i svi isto interpretiraju).

Oblici, s druge strane, za razliku od boja, nemaju posebne afektivne valencije. Geometrijske forme su
apstrakcije, ostaci nakon apstrahovanja karakteristika težine, čvrstine, mirisa, ukusa i boje.

Asocijacije pojam-boja/oblik nisu slučajne, ni subjektivne, već postoji tendencija da određeni pojam
(situacija), izaziva saglasne asocijacije na boju, odnosno oblik. Ovo je i ispitivano u ovom članku.

NV1: 50 situacija koja se javljaju ili se mogu javiti u radu. To su informacije o promeni postojećeg stanja u
sistemu, te i nalažu aktivnost operatera.

NV2: 32 pojma, graduiranih pridevima. Konotacijsko značenje. (niska radijacija, radijacija, visoka rad.)

ZV1: Jednodimenzionalni kod – 12 boja (žuta, narandžasta, crvena, ljubičasta, braon, roze, tirkiz, zelena,
plava, bela, siva, crna).

ZV2: Dvodimenzionalni kod – kompozit 4 oblika i boje (boja+oblik).

Postupak: napravljen softver za svrhu istraživanja. Prvo ispitanik bira boju koja ga asocira na situaciju, a
zatim oblik koji se pojavljuje u boji koju je prethodno izabrao. Ovo se ponavlja za 50 situacija. Pojmovi se
razlikuju po denotativnom i konotativnom značenju, što može uticati na ZV.

Rezultati: potvrđena prethodna istraživanja za crvenu, žutu, narandžastu, zelenu i plavu boju. Uvođenjem
novih boja doprinosi se diferencijaciji simbola. Tako npr zelena boja označava ili bezbednost ili opasnost
od bakterija/hemikalija, uvođenjem tirkizne, uklanja se višak značenja iz zelene i ona označava samo
bezbednost. Ljubičasta i roze se inače i ne koriste niti imaju neka značenja kod ispitanika te ih oni koriste
za označavanje situacije koja je manje jasna (vibracije, zamor materijala)

Kada se analizira dvodimenzionalni kod, vidimo da druga dimenzija (boja+oblik) daje nove kvalitete
opaženom kodu, koji se onda interpretira nezavisno od značenja koja ima prva dimenzija. Takođe
konotacija utiče na izbor boje i oblika. Tako npr crveni trougao se nedvosmisleno bira kada se koristi pridev
,,opasno“, dok se za ,,bezopasno“ koristi ili beli ili zeleni krug.

Opšti zaključci za boju (1D kodovanje):

 Bela uz Zelenu = poželjna dešavanja

 Žuta = radioaktivnost
 Narandžasta = opasna situacija koja je stavljena pod kontrolom
 Crvena = nedvosmislenu konotaciju opasnosti
 Crna = tehnički kvar, havarija, prekid komunikacije, otrov
 Siva = neadekvatno osvetljenje
 Roze, braon i ljubičasta = smanjena učestalost izbora (ali može vremenom fiksirati značenje)

Boja koja je dominantna u nekoj situaciji (crvena u požaru, plava u poplavi...), može da preuzme asocijaciju
na tu situaciju bez obzira na značenje koje joj se inače pridaje. Ako grupišemo situacije u dve kategorije 1)
one koje mogu biti opažena od strane čoveka uz pomoć čula (požar, poplava, vlaga) i 2) situacije koje se
ne mogu neposredno opaziti (radijacija, bakterije), uočena je tendencija da se prve kodiraju na osnovu
opažajnih karakteristika situacije, a druge na osnovu apstraktnih značenja.

Simbolika boja se može raščlaniti na konkretnu i apstraktnu asocijaciju i to treba imati u vidu prilikom
konstruisanja signalnih sistema. Jer, kod ljudi primarnost ima percept odnosno, ako može da prida
značenje boji na osnovu spoljnih karakteristika, pre će to uraditi nego vremenom da uči novo značenje
(npr da plava označava požar). Teorija Maksa Benzea govori o tome da se moraju uskladiti svi
komunikativni nivoi (nivo fizičkih osnova, nivo denotacije i nivo konotacije), jer ukoliko su suprotstavljeni
dovode do pogrešne interpretacije informacije prilikom praktične primene ovih nalaza.

Opšti zaključci za boja+oblik (2D kodovanje):

 2D kodovanje vodi do diferenciranije upotrebe simbola (hipoteza istraživanja je potvrđena)

 Trougao = nepoželjna promena koja zahteva aktivaciju i hitno reagovanje
 Krug = pasivno obaveštenje da je nešto opasno (za crvenu, crnu, žutu i narandžastu)
 Kvadrat = ne postoji jasna naznaka neposredne opasnosti
 Petougao = onde gde je konotacija nejasna

Zaključak
Najznačajniji zaključak jeste da se 2D kodovanjem specifikuje značenje situacija u procesu rada i pospešuje
pravilno prenošenje i razumevanje informacija. Praktična primena se ogleda u konstruisanju signalnih
sistema gde treba voditi računa o značenju koje subjekt pridaje informaciji i tendenciji da se informacije
interpretiraju u zavisnosti od iskustva i konteksta pojavljivanja informacije.

Članak #3: Ergonomski faktori rizika i fizička nelagodnost korisnika laptop

računara

Savremena tehnologija je u značajnoj meri unapredila efikasnost i sigurnost radnog prostora. Međutim,
čak i rad za računarom koji je na prvi pogled bezbedan, može doprineti narušavanju zdravlja ukoliko se 8
i više sati sedi u nametnutom položaju za kompjuterom, te je dizajn radnog mesta kao i uređaja značajno
pitanje. Interakcija čovek-kompjuter oblast je ergonomije koja se bavi specifičnostima interakcije čoveka
i kompjutera, pre svega analizom i optimizovanjem oba dela sistema sa ciljem da se postigne veći sklad i
efikasnost celine.

Interakcija sa računarom se može sagledati u tri domena:

 fizički domen (mehanika odnosa čoveka i kompjutera);

 kognitivni domen (načini na koji operatori, koristeći mentalne modele, razumeju sistem i stupaju
u interakciju sa njim);
 afektivni domen (emocije korisnika u vezi sa IT na radu);

U ovom radu akcenat je na fizičkom domenu koji je relevantan za život i rad u savremenom okruženju,
posebno kada se u obzir uzme narušavanje zdravlja koje dugotrajno sedenje u neprirodnom položaju može
da prouzrokuje.

Karakteristike rada na laptop računarima

Razlikuju se od desktop računara jer omogućavaju veću mobilnost i imaju karakteristiku integrisanosti
(neodvojivosti ekrana i miša/tastature).

Faktori rizika prilikom korišćenja laptopa

Neuobičajne pozicije i mesta korišćenja. Zauzimanje neadekvatnih položaja, koji dovode do povećanja
nelagodnosti (sedenje za stolom, na podu, na stolici (da tebra, na stolici), na podu, držanje laptopa na krilu
itd.). To utiče na javljanje diskomfora u predelu vrata, ramenima, ručnom zglobu i leđima.

Pokretljivost ekrana. Diskomfor se javlja u predelima isto kao gore navedeno, a javljaju se zato što je ekran
integrisan sa uređajem i nije ga moguće podesiti da svi fizički parametri tela budu u optimalnom nivou za
komfor.

Sistem za unos komandi. Opet sve isto kao gore navedeno, i opet je razlog zato što je miš/tastatura
integrisan sa laptopom, pri čemu se simptomi diskomfora u znatno manjoj meri javljaju kod korisnika
eksternih dodataka (tastatura na usb, miš na usb, monitor na kabl itd.).
Ostali faktori. Visina stola i stolice, nepostojanje eksternih delova, osvetljenje u prostoriji, zaštita od UV
zračenja, disperzija toplote. To utiče na biomehaničko naprezanje i povećanje diskomfora (sve gore
navedeno jelte, možda fali da suze oči i da se znojimo), kako pojedinačno tako i kao celina.

Metod

Prva faza: upitnik kojim se ispitivalo: subjektivan osećaj diskomfora, staž u korišćenju laptopa, trajanje
rada, kontinuitet rada, korišćenje eksternih dodataka, lokacija korišćenja, karakteristike površina za
sedenje i položaji tela tokom rada. Opšti diskomfor je meren skalom procene sa tri stepena.

Druga faza: RULA tehnika (Rapid Upper Limb Assessment). RULA je metod struktuirsane opservacije, tj.
Relativno jednostavan alat za utvrđivanje rizika za nastanak poremećaja gornjih ekstremiteta pri
obavljanju radnih zadataka. Omogućava brzu procenu muskuloskeletnog opterećenja u odnosu na položaj
tela, ponavljanje poktreta i snagu izvođenja pokreta. Procena se vrši na skali na kojoj se obeležavaju
specifični položaji tela i pridodaju se bodovi kojima se označava stepen opterećenja. Jedinstven skor dobija
se kombinacijom individualnih skorova opterećenja. Interpretacije RULA skorovima prema autorima testa
jesu:

 skor 1-2 = prihvatiljivo

 Skor 3-4 = istražiti dalje (ne znam šta znači istražiti dalje)
 Skor 5-6 = istražiti dalje i promeniti položaj uskoro
 Skor 6-7 = istražiti i promeniti položaj momentalno

Uzorak su studenti psihologije, njih 186 prosečne starosti 21 god (ali u ovom slučaju uzorak je ok, barem
tako kažu, jer su oni predstavnici mlađe generacije koji će sutra i raditi takve poslove koje zahtevaju
laptopove).

Diskusija (jer rezultati su samo statističke brojke)

Zabrinjavajuć je podatak (xD) da je kod čak 20% ukupnog broja ispitanika koji koriste laptopove
nelagodnost veoma izražena. Opservacija RULA-om govori o veličini rizika po fizičko zdravlje koje se kreće
od srednjeg do visokog nivoa. Značajne razlike postoje u jačini diskomfora koji osećaju ispitanici pre i
nakon rada. Vrat trpi najveće opterećenje, slede leđa, ramena, pa ručni zglob. 80% ispitanika navodi svoje
mišljenje da je uzrok diskomfora nepravilno sedenje i zauzimanje neuobičajenih položaja tokom rada. S
obzirom da je vrat najviše pogođen, fokusirati se treba na izmeni u radnoj stanici kako bi se optimizovao
položaj vrata.

Stepen opterećenja razlikuje se u zavisnosti od pozicije i mesta korišćenja (laptop više nego desktop
sjebava zglob, nadlakticu i koleno; a sedenje sa laptopom u krilu, ili ležanje na podu je opterećujuće u
većoj meri nego za stolom/na stolici). Međutim nefiksiranost, tj mobilnost laptopa se i navodi kao njegova
prednost u inženjerskoj perspektivi.

Implikacije za ergonome

1) Redizajn uređaja, da se optimizuje odnos ekran-sistem za unos komandi, npr da se ekran odvoji
od tastature ili da ceo uređaj bude rasklopiv. Međutim, ovo je ambiciozan poduhvat pa:
2) Izmene u radnoj stanici. Adekvatna površina za rad (radni sto adekvatne visine i proporcije), stolice
sa podešavanjem visine i ugla naslona, postolje za laptop, eksterni delovi, umanjiti refleksiju
ekrana. Takođe edukovati zaposlene o ovim rizicima.