BORA ĆOSIĆ

ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ REVOLUCIJI

 Znanje
Bora Ćosić
ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ REVOLUCIJI
 Biblioteka

EvergriN
57
Uređuje
ZLATKO CRNKOVIĆ

Autor crteža na koricama

DUŠAN OTAŠEVIĆ

Likovno opremio
ALFRED PAL
 Bora Ćosić

ULOGA MOJE
PORODICE
U SVETSKOJ
REVOLUCIJI

ZNANJE 1987

MMXVII
 Bora Ćosić
ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ REVOLUCIJI

Copyright © by Bora Ćosić

Nakladni zavod Znanje,

Zagreb Ul. socijalističke revolucije 17

Za izdavača:
Dragutin Brenčun

Recenzenti:
Ivan Kušan i Josip Katalinić

Korektor:
Štefica Konjevod

Tehnički urednik:
Srećko Jolič

Tisak:
»Tiskara Rijeka«,
Rijeka Bulevar Marksa i Engelsa 20

Naklada:
10.000 primjeraka

ISBN 86-313-0119-1
1987.
 I

Mama je sašila kesu. Na kesi izvezla je slova: »Za novine«. Izvezla je još i
tatu kako sedi na šolji sa srozanim pantalonama i čita. Vez je imao tri boje, za
tatu, za pantalone, za novine. Tata je na kesi bio kao živ, osim što je, bez veze
s istinom, predstavljen kao ćelav, valjda osvete radi. U kesu su stavljali
novinsku hartiju isečenu velikim kuhinj​skim nožem. Hartiju je sekao deda,
novi​ne su bile samo one koje je tata već bio pročitao. Sve ovo ja sam obradio
u vidu domaćeg zadatka »Naš život u klozetu i inače«. Mama je rekla: »Kakva
je to svinj​ska škola koja sve iznosi na videlo, straš​no!« Ja sam joj odgovorio:
»Ko da mene neko pita!«
Mama se penjala na prozor s krpom u ruci. Tu je visila nad rupom od tri
sprata i brisala stakla. U kući su vrištali, deda je hteo da je drži za noge, jedna
tet​ka pala je u nesvest. Tata je pitao: »Je l moraš da visiš dok pereš!« Mama je
rekla: »Moram!« Mama je kuvala pa​radajz u velikoj šerpi za veš, ovo je
ključalo. Mama je stajala na stoličici i odatle mešala dugačkom varjačom, na
da​ljinu. Ujak je govorio: »A ako upadne u šerpu!« Paradajz je štrcao na sve
stra​ne, kvario zid i šurio nas po prstima. Mama je objašnjavala: »Šta vam ja
mogu!« Život je bio pun opasnosti.
Mama je donela kokošku koja je dizala veliku dreku i ispuštala perje po
čitavoj kući. Neko vreme ja sam kokošku vukao na jednom kanapu a onda je
mama dohvatila za krila i odsekla joj glavu u klozetskoj šolji. Mama je pustila
vodu, kokoška bez glave tresla se u jednom ćošku i zakrvavila mamine
papuče. To je bilo strašno, a veselo. Mama je naredila: »Hajde da se razvlače
zavese!« Zavese su bile oprane i još vlažne, deda i ujak hvatali su krajeve i
teglili do iznemoglo​sti. Mama je opominjala: »Ne vredi mi ni​šta ako ih
pocepate u paramparčad!« Deda je gunđao: »Ko da smo na brodu!« Mama je
odgovorila: »Bolje bi mi bilo da uradim sve sama, iako nemam tu mušku
snagu!« Mama je razvlačila jufke za pitu, jufke su bile velike, protezale su se
preko stolica, vazduh je titrao, čuo se šum svega toga. Mama je obesila tatine
košulje u kupatilu. Odozgo, iz natoplje​nih rukava, curilo je kao na pljusku,
deda je pitao: »Je l treba da uzmem kišobran dok serem!« Mama je poređala
tegle sa turšijom po klaviru marke »Bezndofer«. Tegle su bile uvijene u
šalove dok se ne ohlade, klavir se od toga u sredini malo uganuo. Mama je
sušila boraniju prostrtu po starim novinama, sve je to šu​štalo, gore, visoko,
na ormanima. Mama je isekla rezance za tri meseca unapred, reza​nce je
rasturila po krevetima, da se suše. Tata je viknuo: »Dokle će da traje ovo rat​-
no stanje!« Ujak je rekao: »Ja ću da napra​vim skele za kretanje!« Ja sam
pitao: »Je l smo mi u pozorištu!« Mama je rekla: »Jed​nom ćete me tražiti, a ja
ću visiti na tava​nu!« Deda je pitao: »Zašto!« Mama je odgovorila: »Kad mi sve
pocrni pred oči​ma!«
Mama je jela sarmu, ali joj se kupusni list zaglavio u grlu. Onda je počela
da krklja, maše rukama po vazduhu, na kraju, jedva je uspela da proguta. Po​-
sle je ispričala: »Već sam bila jednom nogom u grobu, umrla bi naočigled svi​-
ju!« Deda je rekao: »Ma nemoj!« Ona je nastavila: »Ali šta je to prema slučaju
kad su me gurnuli u vodu, s leđa!« Kasnije je kazala: »Da nije bilo onog
rabijatnog mor​nara koji me zgrabio i pitao zar vi uopće ne umete da plivate!«
Mama je uvek ispri​čala neku užasnu stvar iz života, kako tu​đeg, tako
sopstvenog, ali je dodavala i jed​nu, još strašniju: »A kad sam padala iz
tramvaja, pa me gospodin profesor trgao da je na meni sve popucalo!« Tetke
su rekle:
»Blago tebi!« Deda je prozborio: »Samo se vi učite na najgorim primerima
iz svetskog života!« Mama je pokazala na kalendar Tr​govačke omladine koji
je visio na zidu: »Ovde sve piše, crno na belo!« U kalenda​ru su bili zabeleženi
svi tatini trezni dani, rođendani svih članova porodice, kao i go​dišnjica
maminog pada niz stepenice u robnoj kući »Ta-ta«. Mama je tvrdila: »Osam
dana nisam bila ni živa ni mrtva!« Ona je vreme računala na osam dana,
četrnaest dana i šest nedelja, mama je najviše volela razmak od šest ne​delja,
sve ovo označavalo je trajanje nekih bolesti.
Mamu su boleli zubi. Uvijala je glavu u različite krpe i urlala, mi je nismo
pre​poznavali. Deda je ugrejao peglu i pričvrljio uz mamin obraz. Mama se
ispe​kla, bez obzira na šal, ali zubobolja nije prestajala od toga, naprotiv. Onda
je mama rekla: »Evo, ovde, izlazi mi neka kost!« Svi su pipali kvržicu na
maminoj nozi koja je kasnije nestala. Mama je govo​rila: »Samo kad bih znala
dan i sat svoje smrti, posle bih bila sasvim mirna!« Ujak joj je odgovorio: »Ti
se bojiš i crva u jabu​ci, a kamoli ovako nečeg!« Mama je izjavi​la: »Ja sam
videla manijaka u jednoj kapiji, u Ulici Carice Milice!« Svi su ućutali, a ona je
dodala: »Na sebi je imao samo kišni mantil, raskopčan, a kiša uopšte nije
padala!« Onda se okrenula prema meni i dreknula: »Zar moraš da slušaš sve
ove bljuvotine koje nisu za malu decu!« Ja sam rekao: »Moram!« Ona je
posle kaza​la svima: »Da nije ovo jadno dete među nama, ispričala bih vam
film koji uopšte nisam gledala!« Deda je odmah skočio: »To mora da je nešto
masno!« Mama je rekla: »Nije, osim što joj on priđe sa nečim zločinačkim u
očima, a ona, sva u suzama, počne raskopčavati svoju pre​krasnu bluzu od
markizeta!«
Mama je izašla na stepenište da nahrani nekog prosjaka a posle je
ispričala: »Ja naj​više volim one koji dođu i kažu: Majka mi je umrla, otac u
bolnici, a ja sam lud!« Deda joj je odgovorio: »Tako i treba!« Mama je
objasnila: »Jeste, jer onda vidim da postoje ljudi nesrećniji i od nas, i koji​ma
dam paprikaš od prekjuče, a inače bi ga bacila na đubre!« Posle se dosetila još
ne​čeg: »Kad pomislim da ceo dan treba spre​mati prokleti ručak koji se
poždere za deset minuta!« Deda je pitao: »A šta bi ti htela!« Mama je rekla:
»Ništa, ja se ne žalim jer se setim koliko ima slepaca i bogalja, i svako​jakih
čuda, dok sam ja, hvala bogu, zdrava kao dren!« Mama je uvek pomiš​ljala na
mnoge slučajeve nepravdi i bole​ština koje su harale svuda oko nas, ali je na
kraju ipak pronalazila nešto što nas je sve jako obradovalo. Tata je i dalje
često govorio: »Majka je sveti​nja!«, ali nekako posprdno. Tetke su mi dale da
pročitam priču o majci koja bosa skuplja grančice po šumi, samo posle dođu
vuci i rastrgnu je.
 II

Tata je u koferu nosio krpice označene brojevima, rimskim i običnim. Te

krpice pokazivao je raznim ljudima u kafani i go​vorio: »Ovo su samo mustre
za robu koja se nalazi ko zna gde!« Deda je rekao: »Tako sam i mislio!« Mama
je želela da od nekih krpica napravi jastuče za igle, tata se pobunio: »Ne diraj
u moju radnju!« Tata je stalno išao s tim koferom, ali nije putovao nigde.
Deda je objašnjavao: »To mu je samo izgovor da se druži sa zadnjim ološem!«
Onda je tata izvadio iz kofera šolju za belu kafu i tresnuo je o pod, ali šolja se
nije razbila, uopšte. Mama je rekla: »Ovo nije bez vraga!« Tata je objasnio:
»To je lažno staklo, mogu da nabavim svih dvanajst komada ako platite
unapred!« Ujak je zaključio: »Ako neka staklara nije zakuka​la za ovim, dobro
je!« Deda se bunio: »Ko ima vremena da izmišlja ovakve gluposti!« Tata je
radio i sa šerpama koje su imale marku »Etema« i slično. Tata je šerpe nudio
po kućama u ime firme »Kastner und Eler« i drugih. Onda je počeo da radi u
jednoj gvožđari na prebrojavanju eksera. U radnji je bilo i mašina za meso,
ormančića za hlađenje zvanih »Goldner-ledenjaci«, ali tata je brojao samo
eksere, jedan po je​dan. Mama je otišla u radnju da mu odnese termos-flašu sa
pilećom čorbom, kasnije je pričala: »Jadnik, još broji!« Posle me je uhvatila
za ruke i rekla: »Mi smo sami!« Tata je počeo da prodaje mašine za meso.
Govorio je: »Evo, ovako!«, i strpao prste u otvor. Jedna gospođa okrenula je
ručicu, tata je viknuo i bacio mašinu na pod. Gospođa je rekla: »Nisam
znala!« Tata se vratio, skinuo košulju i kazao: »Nešto me svrbi po leđima!«
Tamo su se videle crvene mrlje, mama je odmah poče​la da zapomaže: »Jao,
tebe su otrovali!« Ujak je pogledao i objasnio: »Neko ti je podvalio u pogledu
kvaliteta vina!« Tata je odgovorio: »Nekad su pića bila jeftinija, a nimalo
gora!« Tata je stajao u lavoru, tra​žio je da mu se seku žuljevi. Mama je
čučnula i počela da mu skida kožu žiletom. Tata je opomenuo: »Nemoj da me
osaka​tiš!« Tata je ustao rano, pošao je u kupati​lo, a onda je udario nogom o
ivicu stola i razbio palac. Krv je bljunula iz prepolo​vljenog nokta kao iz neke
slavinice. Tata je potegao iz flašice sa masnom so​dom, misleći da je pivo. Tata
je ispljunuo otrov, opsovao, na parketu je ostala bela fleka. Tati nije bilo
ništa.
 Svako je umeo da popravi nekakav kvar po kući, tata je popravljao one
najopasnije. Ujak je govorio: »Videću te kad te ubije struja na licu mesta!«
Tata je gledao sa vrha merdevina i zahtevao: »Samo vi meni dodajte
cvikcangle, a za drugo ne berite brigu!« Mama je odgovarala: »Da sam zna​la
da ti moram sve dodavati, radije bih sama!« Mama je pronašla tatino odelo,
uredno složeno, ispred kupatila. Ona je od​mah zavrištala: »Mora da se
zaključao unutra a onda rasekao velikim nožem pre​ko stomaka!« Deda je
rekao: »Nismo mi te sreće!« Vrata su bila otključana, tata je sedeo u kadi,
čitao novine i zviždukao. Ja sam došao da ga vidim. Mama je dreknula:
»Zašto se ne zaključavaš pred detetom tako go!« Tata je pitao: »Da neću da se
ku​pam obučen!« Tata je otišao da prodaje mašine za meso, došao je
kućevlasnik i re​kao: »Hoću da pregledam vodo-instalacije!«, ali je odmah
pokušao da pipne mamu za ruku. Ona mu je kazala: »Marš odatle, šta vam
pada na pamet!« Gazda je odgovorio: »Šta bi vam falilo!« Onda se okrenuo
prema dedi i kazao mu: »Izvinte, gosin tata!« Mama je strpala gu​meno džakče
puno vrele vode u krevet i re​kla: »Makar da me greje termofor!«
Tata se vratio i upitao: »Zar opet peglaš, a bole te zubi!« Mama je
odgovorila: »Kad moraš imati tu prokletu belu košulju u onoj lopovskoj
radnji!« Tata je dohvatio peglu, užarenu, i bacio je kroz prozor u dvorište.
Onda je otvorio flašu piva doma​će proizvodnje, zapušač je odleteo uvis, tata
je rekao: »Ovo je već bolje!« Deda je pogledao kroz prozor i kazao nam: »Mo​-
gao je da ubije hauzmajstora!« Tata se uhvatio za dve stolice i podigao noge
uvis. Deda ga je pitao: »Zašto se ti ne upišeš^ u neku cirkusku trupu!« Ja sam
viknuo: »Živeo cirkus Klucki!« Ujak je objasnio: »Taj je potonuo u okeanu!«
Tata je rekao: »Brat Prohaska održao je predavanje o slobodi, a posle je radio
pola sata na vratilu!« Deda se pobunio: »Svima njima dao bih ja po dvadeset
pet, da se puše!« Ujak je dopunio: »I ja sam slušao nekakav govor političke
prirode, ali je govornik stalno pokazivao golo dupe i to mi je bilo
nerazumljivo!« Mama je zaključila: »Sve su to veliki ljudi, tvorci
čovečanstva!«
Tatin kolega otvarao je radnju sa gume​nim proizvodima. U radnji su bile
cipele za kupanje, lopte, baloni za naduvavanje i druge stvari. Mama se
raspitivala: »Mora da ima ono što se turi u cigaru pa ti eksplo​dira pred samim
nosem!« Deda se ljutio: »Kako ga nije sramota da prodaje te svinja​rije!«
Odveli su me rano da budem prvi po​časni kupac. Nudili su mi kotur za kupa​-
nje, Miki Mausa od kaučuka, kao i loptice za ping-pong, jako male. Ja sam
izabrao govno, gumeno, veštačko. Govno su zapakovali, rukovali se sa mnom
i izjavili: »Radnja je otvorena!« Ja sam posle tu stvar podmetnuo na tepih,
tetke su se zgranule:
 »Zar gospodin profesor, koga smo upravo ispratile, da učini tako nešto,
nikad ne bis​mo pomislile!«
Ja sam počeo da menjam glas, deda se okrenuo i pitao: »Ko to govori!«
Mama je objasnila: »Samo da završi sa mutiranjem, pa da pređe na opersko
pevanje!« Počele su da mi rastu noge, ruke, uopšte kosti. Mama je rekla tati
za vreme ručka: »Treba najzad da mu objasniš sve, ne mogu ja kao žena!«
Ujak je odmah rekao: »Uči učenog!« Ja sam otišao u klozet, mama je gura​la
tatu da uđe za mnom. Govorila mu je: »Reci mu kao muškarac muškarcu!«
Tata je gledao kako puštam vodu i rekao mi: »Nije to ništa, sve je to
prirodno!« Ja sam rekao: »Znam!«
Tata je došao u zoru i odmah otišao pod tuš, ovo je trajalo dosta dugo.
Onda se po​javio lepo obučen i jako vedar. Mama je rekla: »Samo još popij
ovaj ruski čaj pa ćeš biti zdrav kao riba!« Deda je tati zapretio: »O tvom
ponašanju trebalo bi napisati cirkularno pismo svim članovima obitelji, čak i
onim najudaljenijim!« Tata je rekao, po​mirljivo: »Ja sam svima hteo da
kupim po čokoladicu, ali sam posle video da nemam ni cvonjka!« Mama je
prošaputala: »Jadni moj životni saputnik koga niko ne voli!« Tata je izvadio
iz džepa čokoladice zvane »Nestle«, počeo da ih reda po stolu i objas​nio:
»Ovo sam dobio na tomboli!« U čokoladicama bile su sličice iz života
kapetana Granta i drugih velikih ljudi. Mama mi je sličice ostavila, a
čokolade pretopila u jed​nu i rekla: »Ovo je za Božić!« Tata je ku​povao lozove
sa natpisom »Državna klasna lutrija«, na kojima je bilo naslikano jedno golo
dete u gomili novca, isto naslikanog. Deda je objasnio: »Porez na budale!«
Tata je tvrdio: »Jednom ću dobiti milion, a posle ću otići u Ameriku!« Deda je
kazao: »Ha, ha, ha!« Deda je navodio datume tati​nih treznih stanja kao
najveće evropske senzacije, ponavljao tatine izreke pune ne​pristojnosti, a
onda izneo na videlo tatin dug prema dedi od sedamdeset dinara.
Tati su baš tada izvadili iz kolena jednu malu kuglu od flober-pištolja,
zaostalu tu u detinjstvu. Kuglica je posle trideset godina počela da seta, tati
se noga nadula. Onda su kuglicu doneli u jednoj kutiji od šibica, bila je
hrapava i jako crna. U špajzu, izme​đu tegli sa kompotom od šljiva čuvali su i
jednu sa krajnicima, izvađenim, ujakovim, ali to je bilo već nešto drugo.
 III

Ja sam imao čamac za veslanje po sobi. Vesla, u stvari, nisu ni postojala,

bile su samo drške, čamac nije imao dno, bio je napravljen za razvijanje
mišića. Posadili su me na pokretno sedište i naredili: »Veslaj!« Ja sam pitao:
»Zašto!« Objasnili su mi prednost razvijenih mišića nad nerazvije​nim i pitali:
»Šta želiš da postigneš tako kržljav!« Ja sam odgovorio: »Hoću da bu​dem
luđak!«
U predsoblju nalazio se čiviluk od jelen​skih rogova, o rogove bili su
obešeni ka​puti. Ja sam se raspitivao: »A gde mu je glava!« U trpezariji, na
vitrinama, iza sta​kla, ležali su puževi, morske zvezde, ježevi izvađeni iz
različitih mora. Mama je objaš​njavala: »To je sa našeg krasnog Jadrana, gde
plivam izvan svakog domašaja, makar me pojeo morski pas!« Na stolu je
stajala školjka. Na školjci je bio naslikan jedrenjak zahvaćen burom, užasan
prizor morske sti​hije. Iz školjke, prislonjene na uvo, uvek je nešto šuštalo. Ja
sam hteo da znam: »Što se to čuje!« Mama mi je odgovorila: »Bolje ne pitaj!«
Mama je imala čašu, srebrnu. Govorila je: »To je za prvo mesto u igri
čarlston, koje sam osvojila igrajući kao nezdrava!« Onda je objasnila: »Ja sam
krasne cipele, potpuno nove, pocepala za jednu noć, s obzirom da sam išla iz
ruke u ruku!« Ja sam joj odgovorio: »Paja Patak je osvojio bokal na
takmičenju u jedenju knedli!« Ujak se pohvalio: »Ja imam špil karata na
kojima uopšte ne postoje oznake kao pik i tref, nego fotografije glumica, i to
da znate kakvih!« Ja sam pitao: »Gde su one silne čokolade koje mi je doneo
tata a mama ih strpala u kolač koji nismo ni videli!« Mama me je opomenula:
»Zar meni, koja ti priuštim svakog vraga, a ti još nisi zado​voljan!«
U kući je bio komad stakla koji su gurali u lonac da ne iskipi mleko, kao i
katanac, amerikanskog porekla, jako čudan. Kata​nac nije imao ključ, otvarao
se pomoću šif​re, šifru su zaboravili, amerikanski katanac postao je
neupotrebljiv. Deda je pitao: »Kako sada da otvorimo šupu sa drvima!« Neke
stvari imali smo oduvek, druge su došle od našeg rođaka Gustava Foretsona
iz Detroita. U paketima su stizale male na​prave za otklanjanje smetnji na
radiju, pomade protivu prišteva, kao i unifor​ma »Popaj«, zajedno sa lulom,
umanjenom i lažnom. Mama i tetke odmah su počele da se mažu pomadom,
ja sam probao da obučem uniformu, bila mi je tesna. Mama je kazala: »Neka,
to je poklon!« Tata i ujak počeli su da dele papir za uvijanje duvana, iako
duvana u paketu nije bilo. Deda je pi​tao: »Za mene nema ništa!« Sve je to bio
život, kao i uvek nepravedan.
Ujak mi je rekao: »Hajde da crtamo bal​kone!« Na balkonima u susedstvu
nalazili su se bicikli, stare stolice, štapovi za pecanje, cveće, sve ovo bilo je
nepotrebno i ne​upotrebljivo. Deda se bunio: »Šta to radi​te!« Ja sam
odgovorio: »Hoću da znam šta sve postoji!« Jedan moj drug imao je »foto-
aparat«, nešto od hartije, što je sam napra​vio, koje se povuče, a unutra se
pokaže cr​tež. Ja sam želeo da imam taj aparat, njegov ručni rad. Moj drug
nikako nije hteo da mi ga da, ja sam mu otrgao polovi​nu, ali iz ovog
pocepanog dela nisam uspeo da razumem kako je sve to napravljeno. Tu
polovinu sam posle bacio. Mama mi je rekla: »Ako izvadiš taj prokleti zub
kut​njak, koji ti je potpuno truo, dobićeš zeca na navijanje!« Ja sam prvo
tražio zeca, po​sle sam rekao: »Neću da vadim zub koji me uopšte ne boli!« Ja
sam navio zeca, koji je skočio na dedu, s leđa. Deda je dreknuo: »Koji je ovo
bog!« Ujak je navijao gramo​fon koji se zvao »Hizmastervojs« i imao trubicu
sa strane. Mama je odmah iznela svoje mašine iz kuhinje i poređala ih po
stolu. Sve su bile sa ručicama i jako su se sijale. Tim mašinama mleli su kafu,
mak, orahe. Mama je govorila: »Ja imam sve!« Tata je imao mašinicu za
oštrenje žileta, takođe sa ručkom. Postojala je* maši​na za faširane šnicle,
takozvana »flajšmašina«, isto tako dobra. Deda je opomenuo tatu: »Čuvaj
prste!« Ponekad smo svi vrteli zajedno. To je bilo nepodnošljivo. Onda smo
slušali čuvene radio-stanice kao Za​greb, London, Berominster. Ova poslednja
bila je najbolja, Radio-Berominster stalno je govorio o požarima, udesima
aviona i drugom klanju, zbog toga bio je na skali obeležen mastiljavom
olovkom. Ja sam pitko: »Čemu služe sve te glupe sprave kao što su
bezvazdušna tegla marke »Reks«, kolmajz i irigator!« Tetke su odmah izjavi​-
le: »Jao što je danas lepo vreme, je l da!« A tako je i bilo.
 IV

Ujak je napravio čokoladne bombone, unutra je ubacio sredstvo za

izazivanje proliva, zvano »Darmol«, valjda nemačko. Ujak je tvrdio: »Jako su
fini, probajte!« Mi smo svi počeli da se hvatamo za stomak, ujak se pravdao:
»Nisam hteo, na časnu reč!« Ja sam pokušao da puštam mehure od sapunice.
Deda je pitao: »A čime ću po​sle da se obrijem!« Ja sam pravio avione od
novinske hartije. Tata je dreknuo: »Nisam ih još ni pročitao!« Onda sam
izradio zmiju od plastelina. Mama je pogledala zmiju sa crvenim očima i
odmah pala u nesvest, ne birajući mesto. U nesvest su padale i tetke, od jakih
prizora u knjigama, od vrućine, nekada od same tuge. U nesvest je pao i ujak,
slučajno, kada se prevrnuo sa stoličice. Ujak je dobio potres mozga, ali se
posle svega sećao. Tata je pao u nesvest kad su probali da ga otrezne
sirćetom. Deda je uvek bio na nogama i ljutio se: »Dosta s tim
bezobrazlucima!« Ja sam isto hteo da padnem u nesvest, ali nisam umeo.
Tetke su nas opomenule: »Bežite, eno slepog miša!« Svi su odmah
polegali, posle je ispalo da miša nije ni bilo. Mama je primetila: »Uvek neko
okapanje sa ko​jekakvom bubom, napasnim gazdom ili prodavcem potpuno
neupotrebljive šer​pe!« Deda je pitao: »Zašto otvarate vrata tim protuvama!«
Tetke su odgovorile: »U čemu bi nam se inače sastojao život, sve je to tako
uzbudljivo!« Deda je rekao: »Kako kome!« Ja sam baš tada udario glavom o
vrata, krv je linula iz rasečene kože, pravo u oko. Mama je dreknula: »Jao,
pregazio te tramvaj!« Ja sam čačkao nešto oko primusa, odande je liznuo
plamen i oprljio mi prste. Strpao sam ruku pod mlaz vode, od toga se sve
nadulo. Ujak me je fotografisao za uspomenu, na slici video se moj prst,
uvećan u zavoju. Mama me je pitala: »Zbog čega nisi žensko!« Onda je mama
razbila veliku činiju prepunu šnenokli, noklice su počele da klize niz parket
kao neki oblačići. Ujak je unosio bicikl, ali je razbio okno na ulaznim
vratima. Tetke su ispustile flašicu parfema na pod. Čitava kuća počela je da
smrdi na nešto strašno, a skupoceno, sa japanskim imenom. Deda je ispustio
tanjir na kome su bile naslika​ne gondole, voda, ljudi i uopšte Ve​necija. Deda
se pravdao: »Uh, sunce mu žarko!« Mama je zakukala: »Bolje da sam umrla!«
Ja sam izašao na ulicu sa koturaljkama na nogama i odmah oborio jednu
debelu ženu od sto dvadeset kilogra​ma.
Tata je imao sokolsku bluzu, prepunu dugmeta. Ja sam se zaključao u
klozetu i počeo sa zakopčavanjem. Rukavi bluze bili su kruti, kada sam došao
do polovi​ne, rukavi su se sami ispravili i prekrili mi šake. Okolo su počeli da
urlaju i lu​paju u vrata, ujak je bravu razbio no​gom. Tata je prišao i
makazama isekao bluzu na parčiće. Tetke su plakale. Mama je rekla: »Nema
nam pomoći!« Tet​ki, mlađoj, rasekli su haljinu drugom prilikom. Iznenada
dobila je nepoznate gr​čeve, počela je da se zanosi i teško diše. U bunilu
pominjala je imena nekih nepo​stojećih ostrva, kao i jedno drugo, muško.
Mama je objašnjavala: »To je ona negde slučajno čula!« Pred veče, nisu mogli
da joj saviju ruke, mama je uzela žilet i pažljivo, po šavovima rastavila čitavu
haljinu na pr​vobitne komade. Tata je u snu održao pre​davanje iz oblasti
sokolske organizacije, deda je skočio iz svog kreveta i zaurlao: »Ja ću da
pozovem vatrogasce!« Ujak se pro​budio iz dremeža posle ručka i svima po​čeo
da se unosi u lice: »Da nisam nešto pri​znao!«
Čaše u vitrini su zazvečale, luster se ljuljao. Deda je zapovedao: »U
tirštok!« Mi smo svi stajali na vratima, pribijeni jedan uz drugog, dok
zemljotres nije prošao. Ujak je tvrdio: »To mora da je u Turskoj, gde sada
sigurno ima mrtvih na kilo!« Kuća se tresla još mnogo puta, ali to je bilo
uglavnom zbog tramvaja koji je prolazio.
Onda se ujak popeo na klozetsku dasku, okliznuo se i razbio solju nogom.
Noga je bila krvava i puna govana, deda je re​kao: »Kad neće da sedne kao
čovek!« Ujak je podmazivao šivaću mašinu marke »Gricner«, igla mu je
prošla kroz ka​žiprst. Ja sam slavio pobedu sportskog kluba »Jugoslavija« nad
praškom »Spar​tom«, skočio sam na šporet, neohlađen, iako sam bio bos. Mi
smo svi ležali i ječali, ujakov prst i moji tabani bili su ufačlovani u zavoje.
Imali smo i bube. Mama je trčala po kuhinji sa papučom u ruci i ubijala ih
zverskim udarcima. Došli su ljudi, isterali nas iz kuće i rekli: »Ponesite sve što
je za jelo i piće!« Onda su pustili otrov, ali bube su se pojavile, ponovo.
Kasnije smo svi morali da držimo sulundar, kao i krpu oko sulundara da
odatle ne grune gar, za vreme čišćenja odžaka. Na poljani izvan grada zapalili
su veštački toranj od drveta, po​zvali vatrogasce, ali kada su ovi došli, već je
sve bilo izgorelo. Oni su ga, ugaravljenog, polili, onda su otpevali himnu, ili
tome slično. Mama je kazala: »Mi uvek svuda zakasnimo!« Posle me je vodila
na sladoled marke »Tuti—fruti«, jako zelen. Mama me je opomenula: »Ne
moraš poje​sti čitav komet koji je onaj držao svojim prljavim rukama, grom ga
spalio!« Isto tako dolazila je i šnajderka. Ona je ceo dan presedela za
mašinom koja je zvrjala, deda se bunio: »Ja od ovog ništa ne čujem!«
Šnajderka je uveče raširila maminu blu​zu, tek sašivenu, sela da večera za
dedinim pisaćim stolom, posle je mama ovaj tanjir kuvala u vreloj vodi i
objasnila: »Ne znam je li zdrava!« Ja sam imao za​liske, manje opasnu bolest,
ali ipak. Ja sam pogodio jednu tetku u oko, kašikom. Oko je poplavelo, ja sam
obećao: »Neću nikad više!« Kupili su nov luster, ali su ga razbili dok su ga
nameštali. Mama je, da se uteši, uzela mašinu za meso, ali je pomoću nje
napravila nešto sasvim deseto, odnosno keks. Mi smo više puta odlazili na
stanicu da dočekamo neke rođake, ponekad su do​lazili, ali obično nisu.
Mama je objasnila: »Oni su u banji!«, ili tako negde, kuda mi nikada nismo
išli. Ja sam se popeo na pro​zor i počeo da bacam jastuke na ulicu. To sve
skupio je jedan policajac i doneo gore. Policajac je pitao: »Gosin Ćosić, je l
ovo vaše!« Uveče je tata gledao u prozor preko puta, tamo se presvlačila neka
žena. Posle je ova ugasila sijalicu, tata je rekao: »Uh majku mu!« Ja sam izja​-
vio: »Ovo je život u porodici!«
Ujak je počeo da se prerušava. Obla​čio je maminu haljinu, staru, u haljinu
je trpao razne krpe, jako prljave, onda se našminkao i uskočio među nas za
vreme ručka. Deda je odmah razbio tanjir od straha. Mama je posle namazala
lice svojim amerikanskim kremom za dan i noć. Ja sam vezao kosu crnom
mrežicom sa monogramom, tatinom. Tetke su pravile frizuru sopstvenim
sredstvima, pomoću uvijanja na komadiće novinske hartije. Tata je greškom
zakačio žiletom jedan brk. Deda nas je pogledao i upitao: »Ko su ovi!«
 V

Ujak je doveo devojku, sa naočarima. Svi su odmah počeli da je

zavitlavaju. Pita​li su je: »Šta voliš najviše!« Devojka je od​govorila: »Kobasicu
i dva jaja!« Tata je zaurlao od smeha, nisam znao zašto. Postojao je dečak,
Voja Bloša. Bloša je imao foto​grafije, pokazivao ih je za pare. Ja sam re​kao:
»Treba mi dva dinara da vidim Vojine fotografije!« Mama je pitala: »Šta je na
njima!« Ja sam odgovorio: »Jedan brat i sestra, samo su goli i dlakavi!« Mama
je naredila: »Da mi nisi kročio nogom napo​lje!« Voja Bloša mi je kazao:
»Hajde da prodajemo žilete!« Ja sam mu rekao: »Više volim da čitam knjigu
Veliki Van, ili neku drugu!« Deda me je opomenuo: »Dobićeš vodu u
kolenima od tolikog čitanja!« Mama je objasnila: »Bolje nego da vozi bi​cikl,
padne pod špediter i pogine!« Voja Bloša me je pozvao: »Hajde da se pro​-
vlačimo kroz cevi!« Cevi su stajale na ulici, radnici su ih ukopavali u zemlju i
jeli neku slaninu sa lukom. Mi smo kroz cevi puzali dugo, bez zaustavljanja,
mama je vrištala: »Zar da vas žive zakopaju u kanalizaciju!« Posle je ‘rekla:
»Jadno moje dete koje se druži sa fukarama i onima što psuju!« Ja sam
izjavio: »Voleo bih da znam japan​ski!« Mama mi je odgovorila: »Pa da dobi​ješ
potres mozga!« Voja Bloša mi je objas​nio: »Ako zalepimo flastere za oči,
bićemo Japanci!« Mi smo uzeli flastere iz kuć​ne apoteke, posle smo zalepili
oči ukoso i uleteli među ostale. Tetke su uzviknule: »Evo ih!« Mama je
ispustila veliku činiju prepunu slatka od šljiva, deda je rekao: »Zar ne vidite
da su to ove dve protuve!« Kasnije sam pozajmio od Bolteka, Čeha, nekakav
sat, ali sam ga razbio. Onda je do​šla njegova mama i rekla: »To je porodična
uspomena, iz Brna!« Deda je pitao: »O čemu ova govori!« Ja sam rekao: »Ne
znam!« Bio je dečak sa mašinom na nozi, mašina je bila sastavljena od nekih
šina i parčića kože sa rupicama, dok je hodao, to je škripalo. Neki delovi
mašine ličili su na klizaljke, dečak je od svega toga malo ćopao. Ja sam pitao:
»Zbog čega ja nemam mašinu!« Deda mi je odgovorio: »Budalo jedna!« Bio je
još jedan, imao je veštačko oko od stakla, isto tako jako čudnu stvar. Trećem
je nekakva pumpica stalno visila iz uha. Moj drug Simonović Aleksan​dar
imao je rupu na vratu, u rupi nalazilo se nešto kao dugme. Simonović
Aleksandar uvek je pritisnuo to dugme i govorio, ali se čulo jedino nešto kao:
»Kc-kc!« Mama je rekla: »Sve su to posledice!« Ja sam ranije pao na čelo, ali
mi nije bilo ništa. Mama je kazala: »Tvoj otac se toliko puta penjao na
gimnastičke sprave u veselom stanju, pa mu se nikad ništa nije desilo!« Imao
sam još jednog druga, bio je grbav. Drug mi je govorio: »Mene je mama
ispustila kad sam bio mali!« Ja sam ga utešio: »I mene, samo sam se ja
izvukao!«
Moji drugovi bili su Rahaman Aron, David Azrijel, Velimir Efri, Moric
Demajo, Hajim Buli i njegov brat Uzijel. Ni je​dan od njih nije jeo svinjetinu,
ali su svi imali fina imena. Ja sam izjavio: »Hoću da budem Jevrejin!« Deda je
rekao: »Baš si našao!« Drugovi su nastavili da dolaze u dvorište gde smo
trgovali raznim stvarima. Za jednog vojnika marke »Lineol«, sa otkinutom
nogom, ja sam dao sedam knji​žica »Ružičaste biblioteke za mladež!« Deda je
primetio: »Vidi se da su Čivuti!« Ja sam mu objasnio: »Knjižice sam već
pročitao, a vojnik mi treba za rat protiv Voje Blaše!« U knjižicama je bilo sve
o Pegazu, krilatom konju, kao i o Bernardu Palisiju, pronalazaču porculana
pomoću spa​ljivanja sopstvenog nameštaja. Mi smo se i dalje muvali u
dvorištu, masnom od čađi i klizavom. U dvorište se isto tako ba​cila Ana
Šilović, oštračeva žena. Bila je u šlafroku, ali malo naduvena. U dvorištu smo
igrali šah, Miroslav je imao crvene fi​gure, mađarske. Posle smo igrali i kod
Mi​roslava u kuhinji, tamo je smrdelo na mo​kraću, odnosno klozet. Mama me
je pitala: »Kako možeš da sediš u tom smradu!« Ja sam objasnio: »Meni je
važan samo šah!« Igra koju su tetke obožavale zvala se »Menšergeredihniht«
ili »Čovječeneljutise«, nisam razumeo ni jedan od ovih nazi​va. Igra se
sastojala u trčanju drvenih čovečuljaka oko jedne kartonske table, sve ovo
radili smo pomoću kockica. Ja nikako ni​sam mogao da pobedim u ovoj igri,
posle su mi trljali nos i govorili: »Hajde, mali, u krevet!« Mama je najviše
volela učestvova​nje na mnogim konkursima, tako što je uvek skinula sa
jedne flaše ili kutije za imalin i poslala na neku adresu. Mama je učestvovala
na konkursu sa pogađanjem i prvom nagradom koja se zvala »Letovanje na
Sušaku«, ali je dobila treću, odnos​no pet kutija »Radiona« za pranje veša.
Onda je rekla: »Ja sam zadovoljna i ma​lim!« Neko je lupao o vrata i rekao:
»Gospođo, otvorite, šalje me vaš gospodin muž!« Mama je pitala: »Kako se
zove moj muž!« Oni ispred vrata pročitali su ime sa pločice i rekli. Mama je
kazala: »Ja sam trenutno sama u stanu sa nejakim sinčićem, ali vi me nećete
prevariti, lopovi!« Deda se vratio iz podruma i rekao: »Jed​nom će neko doći i
sve će nam po​krasti dok budemo u šetnji!« Mama je pita​la: »Ne znam samo
šta!« Mi smo se zagla​vili u liftu, mama je lupala kišobranom i vikala: »Ovde je
jedno dete!« Ja sam se uplašio i drugi put, od filma u kome Pat i Patašon
padnu u vrelu vodu. Posle je gos​podin profesor došao i pokazao na mene
prstom: »Trza li se u snu!« Mama je odgo​vorila: »Trza!« On je objasnio: »To
je usled preranog i preteranog učestvovanja u nape​toj igri!« Tata je odmah
iscepao karton za »Čovječeneljutise«, u komade.
Mi smo gledali dva filma sa Dinom Derbin, u prvom joj odseku glavu, u
drugom se ljubila s jednim muškarcem u fotelji, ja sam pitao: »Kako žena s
odsečenom gla​vom može da radi ove stvari!« Mama se okrenula prema meni
u mraku, i upitala: »Zar ti ne spavaš!« Kad smo izašli iz bioskopa, ona je
brisala oči maramicom i go​vorila mi: »Sreća tvoja što si dete!« Ja sam gledao i
drugi film o životu nekog psa sa glupim imenom Krambambuli. Film je bio
jako blesav i isto tako tužan. Mi smo otišli u jednu čekaonicu, mama mi je
savetovala: »Ti čitaj ove ilustrovane časopise koje ne razumeš, budi dobar i
čekaj dok mamu pregleda onaj čika doktor!« Mene su razni ljudi pitali kako
se zovem i da li sam dobar, to je trajalo jako dugo. Kod šustera, mama se
posvađala oko nekih cipela i re​kla mi: »Oni nikad nisu od reči!« Mi smo
odlazili i na druga mesta, mama je plela nekakav džemper i govorila mi:
»Samo če​kanje, celog života!« U svim tim so​bama smrdelo je i mnogi ljudi su
šaputali. Mama me je opominjala: »Nemoj ništa da pipaš, to su pacijenti!«
Tada su jednoj našoj rođaci rasporili stomak i odande izvadi​li kamen od dva
kilograma. Tetke su otišle na operaciju krajnika, ali su se vratile kao potpuno
zdrave. Na spratu niže umirala je Anica, odande se stalno čulo kako kašlje i
nešto viče. Mama je zatvorila prozor. Posle je rekla: »Nemoj da mi slučajno
neko s uli​ce donese psa ili mačku, jer to ne mogu da podnesem!« Tetke su
gledale u šoljicu od kafe i govorile: »Jedan oficir koji nam nije ništa doneće
paket ili će to biti neka​kva vest!« Uveče, mi smo posmatrali po​larnu svetlost
u vidu velikog crvenog obla​ka, a zatim probni napad iz vazduha sa za​-
vijanjem sirena i avionima koji uopšte ne bacaju bombe. Sve to ja sam posle i
sanjao. Sanjao sam isto tako da su mi noge zaveza​li velikim lancem, kao i
automobil koji me posle pregazi. Gospodin profesor je rekao: »Treba manje
da ideš u bioskop!« Deda je kazao: »Pa naravno!«
 VI

Mama je predložila: »Najbolje da se fotografišemo i sve slike pošaljemo

rođacima koji žive po svetu!« Mama i ja smo ušli u potpuno mračnu sobu,
fotograf je zahtevao: »Nasmešite se!« Mama je objasnila: »To je za ujnu u
Americi!« Mi smo foto​grafije imali i ranije. Na jednoj tata je nosio štap i šešir,
izgledao je mnom stariji dok je prolazio pored neke banke. Čuvali su sliku na
kojoj mama muti šlag čuvenom nemačkom napravom zvanom »šnekestn«,
ovo je bilo u jednoj bašti. Bila je važna i fotografi​ja na kojoj ja jedem
sladoled, ovo su snimi​li na nekoj ulici. Mama je govorila: »Pusti dani!« Na
fotografijama rođaka ja sam izbušio oči pomoću jedne igle. Posle sam re​kao:
»Otkud ove rupe!« Tetke su isto tako skupljale fotografije potpuno
nepoznatih ljudi koji nam nisu bili ništa. Deda je pi​tao: »Ko su ovi dripci!«
Tetke su se zgranule: »To dripci!« Onda su nam objasnile: »To je Tajron
Pauer, koji igra u svim filmovima na svetu!« Mama je zaključila: »Zbilja bolje
da držimo samo slike naših milih i dragih, rasutih po čitavom globu​su!« Ujak
se pobunio: »Šta to vredi kad ih nikada nismo videli u životu!« Mama se
usprotivila: »Zar tako govoriš o svome stri​cu koji živi u Pisku, Čehoslovačka,
nepo​znatom, ali postojećem gradu!« Ujak je ka​zao: »Šta mu ja mogu!« Ja sam
znao da po​stoje tetke i ujne u Americi kao i neki ro​đaci koji uopšte ne znaju
naš jezik i samo sviraju u vatrogasnom orkestru ili slično. Mama je pitala:
»Ne znam ko bi vam inače slao pomadu za dan i noć da njih nema​mo!« Deda
je rekao: »Niko!«
Neki ljudi u dvorištu vikali su i tražili staro gvožđe, probušene šerpe, bilo
šta. Deda se odmah pobunio: »Ne damo im ni​šta!« Mama je molila: »Kada bi
mi bar popravi slavinu u kupatilu!« Deda je pitao: »Zar oni!« Drugi su došli
sa gitarama i po​čeli da pevaju. Tetke su se naginjale kroz prozor i bacale im
ceduljice, na ceduljica​ma ispisivale su neostvarene želje u pogledu neke
pesme. Tetke su pisale: »Te​ško mi je zaboravit tebe!«, ovo je bio na​slov i bilo
je podvučeno. Pevač je pitao odozdo: »Je l mene!« Tetke su pocrvenele. Tetke
su tražile i neke druge pesme, nera​zumljive, kao na primer »Cupčik«, pesmu
o ruskim zatvorenicima, ošišanim. Sve ovo je koštalo. Dok sam bio u školi,
tetke su obile moju kašicu u obliku budilnika i sav novac bacile lažnim
pevačima u dvorištu.
Pevači su posle došli gore i tražili čašu vode. Vodu su popili a onda rekli:
»Krasna voda, mi smo studenti, čitate li Marksa!« Deda je rekao: »Marš
napolje!« Tetke su sve ovo opisale u svom dnevniku, usput su malo plakale.
Iz susedstva, tetkama su počeli da daju znakove, dosta različite. Jedan
krojač stal​no je pokazivao svoje srce i još neke delove po sebi. Ujak im je
objasnio: »Zove vas da siđete dole!« Tetke su na poleđini velike fotografije
Roberta Tejlora u belom odelu, napisale: »Ne mogu danas izići!« Krojač od
prekoputa malo je peglao jedan rukav a posle opet nastavio sa znakovima.
Mama je strepela: »Samo da nas neko ne vidi!« Deda je izjavio: »Vreme je već
da izvrše ra​ciju na sve patološke tipove!« Jedan profe​sor igranja baš tada je
došao kod nas i upo​zorio: »Bez slofoksa nema modernog čoveka!« Deda se
izbečio na njega: »Je l vi to meni!« Profesor igranja okrenuo se tet​kama i
rekao: »Ne, stvarno, biti će vam krasno!« Profesor je tvrdio daje iz Zagreba,
što uopšte nije bilo istina. Drugi jedan pro​fesor ispričao je o najnovijoj
operaciji slepog creva uz pomoć hipnoze u kojoj se go​vori: »Vi ste u jednu
toplu kadu a ne na operacioni sto, koje vam se samo čini!« Mama je
objasnila: »To je pročitao u ne​kom najordinarnijem fund-romanu, a ne u
medecinskoj knjizi!« Kod mame dolazio je i gospodin Miler, naš čovek sa
nemačkim prezimenom, uvek jako začešljan. Gospo​din Miler stalno je kašljao
ali je istovreme​no nudio da nas fotografiše, besplatno. Mama je pitala tatu:
»Je l možemo mi da se zarazimo preko tih fotografija!« Gospo​din Miler je
pitao: »Želite li snimak sa va​šim jedincem ili sa sestrama!« Mama je odlučila:
»Bolje sa sestrama!«, to je bilo iz zdravstvenih razloga. Dolazio je čovek koji
je nudio patent-brave: »Ovo ne može da otključa niko, pa čak ni ja sam!«
Tetke su drhtale: »Opet onaj isti!« Mama ih je umirila: »Šta nam može kad
imamo punu kuću muškaraca!« Tetke su ponovo prepričavale film u kome
snažni mornar kaže devojci: »A sad se skini do gole kože!« Posle su rekle
kako je taj na filmu rekao: »Hvala, samo sam hteo da vidim!« Sve to pričalo
se u polumraku. Naša susetka, gos​pođa Darosava, tvrdila je: »Ona noga na
reklami za kajzer-čarape, to je moja noga, evo, pogledajte!« Ona je odmah
htela da nam pokaže kako su noge ličile, za njom je uvek mirisalo na buđ i na
nešto drugo, nepoznato, a slatko. Mama je rekla: »Bože moj, šta sve postoji na
svetu!« Tata je odgovorio: »Nemaš o čemu drugom da razbijaš glavu!« Ona je
rekla: »Nemam, sve su to ljudi, a svako od njih je crven ispod kože!« Deda je
govorio: »Dosta mi je i vas, a kamoli čitav svet!« Tata je dodao: »Sreća je što
se kolju ko životinje!« Anica, koja je kašljala na spratu niže, posle je umrla,
oda​tle dolazili su novi mirisi, nešto kao promincle. Sve ovo bilo je jako
zarazno, a uzbudljivo. Deda je govorio: »To je život!« Tetke su uzdisale. Onda
su rekle: »Kolike žene već su bile slavne u našim godinama!«
Princeza Marta Bibesko napisala je dir​ljivu hroniku: Marija, kraljica Srba!
Mama je pročitala i rekla: »Poslala bih joj pismo puno zahvalnosti!« Isto tako
posto​jao je Nanić Boško, koga su zvali »nacio​nalni iluzionist«, on je radio
zajedno sa jednom veštakinjom. Deda se bunio: »Do​sta mi je tih
cirkuzanata!« Vazduhoplovac Đovani Đuzepe leteo je na jednoj spravi koju je
zvao »vazdušna lopta«, posle se ova raspala u komade. Deda je rekao: »Tako
im i treba kad lažu!« Bio je i gospo​din Dragutin Tafanek u zajednici sa Ma​-
lom Marom, a onda i gospodin Bakić sa grupom potpuno srpskih
gimnastičara. Tata je kazao: »To su ljudi!« Postojali su g.g. Alkalaj i Debicki,
čuveni sokolski ju​naci. Tata je tvrdio: »To su moje kolege!« General
Pavličenko, kubanski kozak, pre​pričavao je, posle priredbe u dobrotvorne
svrhe, strašne trenutke iz svoje profesi​je. Tetke su molile tatu: »Dovedi ga da
nam peva uz balalajku i uz druge stvari!« Gospodin Dragutin Hart, državni
dželat, najavio je stoto vešanje u svojoj karijeri. Ujak je priznao: »To bih
voleo da vidim svojim očima!« Filip Morton počeo je svo​je čuvene rasprodaje,
o čemu je objavio i priručnik: Nečuveno jeftino! Mama je potvrdila: »Ja
najviše volim da kupujem kod Mortona na rasprodajama!« Ujak nas je
uveravao: »Video sam amerikanskog glumca Duglasa Ferbanksa na
proputovanju kroz našu železničku stanicu!« Deda mu je rekao: »Kad se uvek
tamo muvaš!« G. Tadija Sondermajer leteo je na svom avionu. Tata je
objasnio: »To je moja dav​našnja a neispunjena želja!« Gospodin Ilić-
Rakovački uveo je nov način pregledanja pluća putem električne struje. Deda
se ljutio: »Svako nađe neki izgovor da zgrne novce!« Gospodin Slavoljub
Penkala pro​našao je istoimeno sredstvo za pisanje po​moću mastila, a osim
toga umeo je da se vozi u eroplanu, isto jako dobro. Mama je tvrdila: »Videla
sam njegovu sliku u novi​nama, nije ništa!« Gospodin Kušaković iz​mislio je
kalodont, sredstvo za čišćenje zuba, prljavih. Deda je primetio: »Pa da!«
Anton Dreer počeo je da proizvodi pivo koje je nazvao »srpsko«. Deda je
uzviknuo: »Šta sam rekao!« Bili su braća Kunevalder, proizvođači svega.
Postojao je Gouijorovski, fabrikant mineralne vode. Zatim, bili su Talvi i
Mandilović, vlasnici novootvorenog salona, isto tako srpskog. Tetke su re​kle:
»Šta ih je!« Deda je tvrdio: »Oni su Srbi ko što sam ja Francuz!« Tata je
kazao: »Svi su oni naši!« Mama se brinula: »Samo, kako da im popamtimo
imena!« Postojao je gospodin Slomović, proizvođač cipela, različitih. Bio je
Solomon Moni Ruso, trgovac mešovitom robom. Mama je tvrdila: »To
volim!« Bili su Petar Kozi​na, fabrikant obuće, i Jovan Smejkal, koji je pravio
kobasice. Mama je uveravala: »Kod njega je uvek sve sveže!« Postojali su još
braća Višacki, jorgani za udavače, Ana Cilag, kozmetika, Beč, Ivan Švandtner,
kao i Josif Karijo, tekstil. Tata se vajkao: »Kad neko ima sreće!« Ujak ga je
dopunio: »A baška Đorđe Vajfert, čovek koji može sve!« Tata se složio: »Video
sam ga na jednoj ve​čeri u čast trgovačke omladine, to je ljudi​na!« Deda je
pitao: »Ma nemoj!« Tetke su najviše volele A. Rusojevnu, šeširi. Mama se
usprotivila: »Ne sviđa mi se kako ona pravi te stvari, ko tanjur na glavi!« Mi
smo pamtili i gospodina Bataveljića, gospodina Teodora Klefiša, meso na
mnogo načina, a onda i Anu Poluško i Darinku Prizeiković, bez zanimanja.
Mama je rekla: »Sačuvaj bože da mi se ime povlači po novinama, makar i
najslavnije!« Postojao je još gospo​din Sima Konforti, jedno od najlepših ime​-
na koje sam znao. Potpisivali su se isto tako gospodin Premović, električni
lusteri, gospodin Julijus Majnl, kafa i čaj, gospodin Jarolimek, linoleumi,
najzad, gospodin Sonda, čokolada. Za neke od ovih ja sam mislio da su
skraćenice mnogo dužih i još lepših imena. Svi ovi nazivi nalazili su se na
posljednjoj stranici u novinama koje je tata čitao najduže, u klozetu, a neki i
na sa​mim firmama. Deda se vrteo besan po kući a onda upitao: »A mi, šta je s
nama!« Ujak mu je rekao: »Tikan Pavlović, najveći bok​ser svih vremena,
legao je pod voz sa ne​kom ženskom!« Mama je odgovorila:
»Tome već ne zavidim, premda je dolazio kod nas na kafu, jadnik!« Tata
je pitao: »Kako se svi drugi ljudi snalaze u pogledu boljeg života, a mi ništa!«
Mama mu je objasnila: »Svako izmisli neku mašinu ili se kladi na konjskim
trkama ili prosto kra​de!« Deda je zaključio: »Lako je tako!« Tetke su rekle:
»Mi smo jedino želele da se bavimo operskim pevanjem, ali šta vredi kad već
postoji gospođica Olga Oljdekop, nenadmašivi mecosopran!«
Naša susetka gospođa Darosava objaš​njavala je: »Moj otac bio je general,
a ja sam u početku bila dvorska dama, samo mi se posle smučilo!« Gospođa
Darosava tvr​dila je da poznaje sve svetske naučnike, fudbalere, akademike i
kraljeve i da je s njima održavala intimne odnose ljubavne prirode. Deda je
rekao: »A u samoj stva​ri, to su bili sve šloser do šlosera!« Mama se hvalila: »I
moj sin ide u školu sa sinovi​ma generala, fabrikanata salame i drugih!« A
onda: »Sva ova deca su lordovski obučena, dok neka od njih dolaze umazanih
usta od bogataškog doručka koji se sastoji od jaja!« Deda je zaključio: »To su
trule poro​dice koje se potpomažu veštački, to jest po​moću hrane!« Usled
odličnog zdravstvenog stanja ja sam za doručak jeo čorbu od zapr​ške sa
gromuljicama, jako bljutavu. Mama je rekla: »U školskom dvorištu ja vodim
odlične razgovore sa ovim bogataškim roditeljima i svi su jako zadovoljni
vicevi​ma koje im ispričam, a osobito gospodin Popović, proizvođač salame!«
Deda je objasnio: »Sve se može popraviti ako je čovek zdrav, ako dugo živi i
ako ima puno para!« Mama je izjavila: »Ne znam, ali ja se ne mogu potužiti,
jer svuda postoje primeri pijanstva, sitnih zađevica i izgreda, pa su ljudi ipak
živi i zdravi!« Deda je rekao: »Ta ti je pametna, kao malo koja!«
Mi smo naručili vizitkarte na kojima je pisalo sve o nama, kako imena,
tako adrese i drugi podaci za potrebe policije. Mama je jako volela ove
kartončiće, mahala je njima u prisustvu drugih gospođa iz susedstva i
govorila: »Mi smo uvek zauze​ti!« Mama je tvrdila i ovo: »Svuda treba imati
poznanike!« Deda je odgovorio: »Je​ste, kao da samo na nas čekaju!« Mama je
mislila drugačije i uvek zapitikivala poli​cajce, redare i ostale ljude sa trakama
može li da uradi nešto što je zabranjeno, kao, na primer, da pređe ulicu na
pogrešnom mestu ili da dobije nenormalno veliki komad mesa u pola cene.
Posle se hvalila: »Sve se može kad se hoće!«, iako nije dobila ništa.
 VII

Mi smo imali feder za rastezanje. Ja sam mogao da rastegnem dvanaest

puta, tata trideset pet puta, ujak devedeset puta. Ujak je mogao da pojede
četrdeset pet knedli sa šljivama, i to pre ručka. Tetke su umele da nacrtaju
drvenim bojicama prikaz Bledskog jezera, kao pravog, zatim zalazak sun​ca,
kao i još neke druge stvari, iz glave. Ja sam imao harmoniku marke »Majnel
und Herold«, najčuvenije na svetu. Slikao sam se sa harmonikom na jednom
balkonu. Ja sam pomoću harmonike nemačkog porekla izvodio mnoge
šlagere i druge pesme, mama je uvek vezivala peškir oko glave, umočen u
sirce, to se osećalo. Osećali su se i drugi mirisi, potresi i događaji napolju, van
naše kuće. Ja sam pitao mamu: »Ako te boli glava, ne moram uopšte da
sviram!« Ona me tešila: »Neka, io​nako mi neće proći!« Ujak je umeo da na​-
pravi crtež u jednom potezu. Deda je od​mah pitao: »Kako to!« Ujak je rekao:
»Lepo!«, i ne dižući ruke sa hartije, crtao lađe, saksije, gole ženske. Tata je
pokušao da iseče tetkin profil od crnog kartona, onako kako je video da to
rade u jednoj kafani. Tati je ruka zadrhtala, tetka je ostala bez nosa. Ja sam
isecao ženske modele iz časopisa Žena i svet, isto tako upropašćujući neke
delove. Ujak me je grdio: »Kvariš ono najbolje, odnosno sise!« Tetke su na
ovo gledale s visine, i zajednički, pomoću drvenih bojica, ponovo ostvarile
svoj omi​ljeni motiv »Bledsko jezero«. Deda je pogledao i rekao: »Lako je
maljati brda kad su sva ista!« Ja sam želeo da nacrtam domaći zadatak sa
naslovom »Slobodna tema ili iz glave«. Mama je zatražila: »Daj meni!« Mama
je volela da crta sve zadatke, bez obzira na težinu. Mama je nacrtala »Pogled
sa Kalemegdana«, prepun kućica i nekog drveća, a posle i kutijice koje su joj
značile automobile. Na kraju je dodala još mnoge ljude, šetače, ali je ćelu
stvar pokva​rila jednom žirafom, nijednu sliku nije mo​gla da zamisli bez neke
životinje. Deda se bunio: »Pusti dete da crta samo!« Ona se pravdala: »Šta
mogu kad volim!« Tata je opominjao: »Ako ga ufate da mu je crtala majka,
dobiće jedinicu!« Ona je rekla: »Neće!«, i odmah se ponudila da mi napiše
pesmicu umesto zadatka iz srpskog jezika. Rekla mi je: »Kad bi tebi dragi bog
dao da naučiš kako se pišu pesme, a ne da moram sve sama!« Deda je za
mamu tvrdio: »Ona više uopšte ne govori ko ljudi!« Kod mame su mnoge
stvari ličile na neko predavanje, samo nikad nisam znao o čemu. Deda me je
pitao: »Je l čuješ ti ovo!« Ja sam rekao: »Da!« Mama je tetkama čitala priču
Nesporazumak. Priča se sastojala iz mnogih poznatih reči, a bilo je i nekih
drugih, po​malo iskrivljenih, koje niko nije razumeo. Tamo je došlo do greške
između jedne žen​ske koja se svlačila i jednog koji je diktirao. Taj tip je rekao:
»Aha, došli ste!«, onda se okrenuo leđima i počeo nešto diktirati o ženskom
telu i u čemu je ono bolje od mu​škog. Za to vreme ista se skinula, posle se
ovaj okrenuo i kazao: »Ah, kipar je na eta​ži niže, ja samo diktiram, ali kad ste
već tuj, odneti ću vas u spavaonu!« Naš rođak Nikola imao je drugu knjigu,
zvala se De​fovi žene bila je jako umašćena. Nikola je radio u jednoj
šusterskoj radionici, mama je kazala: »Vidi se da je mnogo rabljena!« Tamo
su na ekseru visile dve knjige, svaka je imala omču od kanapa. Prva je bila ta
o ženi, druga se zvala Car i revolucija. Mama je tražila: »Posudi mi ovu prvu!«
Posle je tata rekao: »Daj da vidim!« Ona mu je od​govorila: »Hoću da se
nagledam!« Tata je kazao: »Šta ima da gledaš kad to znaš!« Ona je rekla:
»Svejedno!« Tetke su čitale knjige Ingeborg, Devajtis i Kad duša zami​re, sve
same stvari od kojih se plače. Ja sam želeo da čitam knjigu Karik i Valja,
ruskog porekla, o pretvaranju velikih ljudi u male. Mama mi je zapretila: »To
će te upropastiti!« Ujak je imao sveščiću koja se zvala Kako postati monstrum
u osam lek​cija. Sve je to bilo u proleće.
Onda se pojavio strip Između poziva i ljubavi, o neustrašivom
komandantu nemačke podmornice zaljubljenom u ćerku engleskog konzula.
U stripu je bilo mnogo potapanja engleskih brodova, poljubaca, i uopšte
ratnih strahota. Ujak je stalno potu​rao knjižicu koja se zvala Grešnica,
čuveno delo o spavanju udvoje. Mama je čitala Glad od Knuta Hamsuna, vrlo
poučnu stvar o krčanju creva, koju je napisao jedan nemački špijun, jako
omražen. Naša susetka Darosava čudila se: »Štagar vi imate knjiga!« Ja sam
kazao: »Imamo mi i knjigu o sovjetskim avijatičarima, sakrivenu u furuni
koja se ne loži!« Svi su rekli: »To uop​šte nije tačno!« Tetke su znale napamet
sve što su čitale, usput su uvek nešto i same dopisivale, sa strane. Deda je to
primetio i rekao: »Zar nije inače dosta gluposti u tim kupusarama!« To je bilo
uglavnom zbog nerazumevanja. Svi ljudi govorili su na isti način, ali ponešto
se ipak razlikovalo. Naj​čudnija strana reč bila je »alaon«, tako se zvao kamen
kojim je tata zaustavljao krv prilikom brijanja. Isto tako ja sam mislio da je
»kolabrenjon« jedna reč i da označa​va neki broš. Ujak je umeo da izjavi
ljubav na četiri jezika, ovo je naučio iz priručnika Ljubav u ćelom svetu, sa
sličicama. Pone​kad čudio sam se kako se uopšte razumemo. Neke reči bile su
potpuno stare, neke sasvim nove, sve je to bilo pomešano. O mnogo čemu
postojale su priče, romani, uopšte knjige, ali u životu bilo je drugojačije.
 VIII

U školi su mi dali da nadujem balon, do​sta duguljast. Balon sam doneo

kući, deda je odmah dreknuo: »Baci to đubre!« Mama je balon smesta
probušila vrućim kolmajzom. Došli su gosti na spavanje, meni su u krevet
ugurali jednu devojčicu, jako mrša​vu. Ujak je rekao: »Nek se uči!« Mama je
kazala: »Nije to ništa, oni su još deca!« Devojčica je imala kike, ja sam je u
snu povu​kao za kosu, mama je iz svog kreveta vik​nula: »Mir, vi tamo!« Posle
je devojčica otišla. Ja sam sve ovo ispričao Voji Bloši, on mi je odgovorio: »E,
moja buda​lo!« Ja sam pitao: »Zašto!« Došla je gospo​đa Eleonora sa sprata
iznad i rekla: »Ja svojoj jedinoj kćeri od samo pet godina objašnjavam sve u
tančine!« Mama se us​protivila: »Gospođo!« Ja sam dodao: »I meni su
pokazali dejstvo ruskih tenkova u finskoj šumi sa nekakve slike!« Ona je re​-
kla: »Svakom svoje, eto vidite!« Ostali su zanemeli. Posle su se tetke nešto
sašaptavale dok su preturale po rukama svoje flašice, lekove i tome slično. Ja
sam primetio da ženske uvek imaju neke tajne koje se sasto​je u kutijicama i
drugim stvarima, deda je frktao na ove prizore. Mama je u jednoj radnji
pitala: »Je l imate ženske drikere!« Posle me je odvela u mračnu sobu, stavili
su mi crne naočari i rekli: »Sad skini gaće!« Ovo sve bilo je pred nekom
lampom. Tata je pitao gde smo bili, onda je rekao: »Kvarcovanje je zdravo!«
Deda je zaključio: »Da​našnji stepen nauke je zavidan, mada pot​puno
pogrešan!«
Postojala je škola za učenje stranih jezi​ka, takozvana »Berlicova«. Mama
je tvrdi​la: »Tamo se skuplja sve sam fini svet, tr​govački pomoćnici, flautisti i
nesrećne maturantkinje bez ikoga svoga!« Deda je utvr​dio: »Jednom rečju,
baraba do barabe!« U školi su govorili mnoge tajne stvari, najviše ljubavne i
političke. Jedna naša rođaka pronašla je kod Berlica harfistu, Jevrejina, posle
je s njim pobegla u Ameriku. Deda je kazao: »Još vi meni nešto govorite!«
Mama je pravdala: »To je sudbina!« Bila je i dru​ga škola, za lepo crtanje,
»Josićeva«, po imenu osnivača. Ujak je izjavio: »Dove​du žensku sa ulice pa je
crtaju golu, sjajna stvar!« Mama se usprotivila: »Nije tačno, tamo slikaju
samo jedan tanjir pun jabuka i pomorandži koje su inače skupe ko suvo
zlato!« Postojala je i škola za male harmonikaše sa odličnim nazivom »Zvuk«,
u školi najvažniji je bio gospodin Albin Fakin, slovenački harmonikaš dosta
malog rasta. Deda je pitao: »Je l on patu​ljak!« Tetke su otišle da crtaju one
jabuke kod gospodina Jošića, ujak je pokušao da proveri učenje španskog u
ženskom odeljenju kod Berlica, meni je mama rekla: »A ti, bogami, ti ćeš u
harmonikaše, nisi ni ti poslednji!« Ujak uopšte nije hteo da prizna koji jezik
je učio u školi zvanoj »Berlic«, odmah iznad radnje Jovana Smejkala, sa
kobasicama. Tetke su se vratile od gospo​dina Jošića, malo nervozne, izgleda
da su tamo jabuke ipak zamenili nečim dru​gim. Ja sam ostao na času
grupnog harmonikaškog sviranja, mi smo svi sedeli oko našeg vođe po imenu
Fakin, i zajednički iz​vodili čuvenu himnu poznavanja prirode »Na planincah
solnčece šija«. Posle smo prešli na ritmičke vežbe pod upravom gos​podina
Miloševića, razrokog. Izvodili smo pokretima tačku »Kosidba«, bez obzira na
nedostatak alata i obučeni u seljačka odela. Gospodin Milošević, škiljeći na
jed​no oko, nagovarao me da dovedem tetke za tačku »Pobeda žetve«,
neupotrebljivu bez učešća devojaka. Tetke su pristale, odjed​nom svi u kući
bili su uniformisani kao na slici »Hercegovačko roblje«. Deda je rekao: »Vi
drugo i ne zaslužujete!«
Tetke su rešile da se upišu na »abiturijentski tečaj«, neku školu potpuno
nerazu​mljive vrste. Tamo su odlazile devojke i mladići koji su želeli da
postanu činovnici, po svaku cenu. Deda se raspitivao: »Šta se tamo uči!«
Tetke su odgovarale: »Svašta!« Tetke su dovodile svoje drugove sa tečaja i
objašnjavale: »Imamo i mi prava na kole​ge!« Kolege su jeli krompir-šećer,
pili li​ker od višanja, mamine proizvodnje, onda su prešli na prepričavanje
raznih viceva i drugo. Kolege su dolazili bez prekida, stal​no su nešto šuškali,
došaptavali se i pokazi​vali jedan drugom ceduljice ispisane ru​kom. Ušao je
slučajno gospodin profesor sa sprata niže, jedan od kolega odmah je pro​gutao
list iz sveske, ispisan. Ja sam posle pitao: »Što ovi gutaju hartiju!« Mama mi
je objasnila: »To je domaći zadatak, ti o tome nemaš pojma!« Ovo je sve
zaista ličilo na nekakvu školu, samo potpuno blesavu. Je​dan od kolega došao
je na biciklu i pružio tetkama neke druge papire, ja sam odmah pitao: »Je l
ćemo da ih jedemo!« Papire su strpali u rupu ispod parketa, ta daščica je
posle škripuckala. Mama mi je objas​nila, ponosno: »Zbog ovoga će sve da nas
povešaju na Terazijama!« Tata nas je posa​dio da sednemo i rekao: »Sad ću da
vam prevedem ovu bljuvotinu koja se stalno čuje sa radija, na nemačkom
dijalektu!« Tata je slušao pesmu zagledan u luster i govorio: »To je o nekoj
flinti koja se zove Lili Marlen i koja čeka pred kapijom svog švalera,
nekakvog kaplara!« Mama je rekla: »Dobro je što dete ne zna nemački!«
Tetke su me odvele u kupatilo i objasnile: »Jedna nemačka reč koju moraš
naučiti je​ste javol!« Ja sam pitao: »Zbog čega!« One su mi rekle: »Da možeš
da kažeš Nemcu na ulici i posle si miran!« Ja sam pitao šta znači reč
»šestdevet«, ali o tome tetke nisu znale ništa.
Na kraju, bila je još jedna škola, škola fakirizma. Dolazila devojka u
muškom ka​putu, iz torbe je vadila zavoje i govorila: »Sad ćemo naučiti kako
se pravi turban!« Onda je počela da zavija glave, tetkinu, maminu, dedinu.
Deda je tvrdio: »Meni nije ništa!« Devojka u kaputu je pogledala dedu strogo,
vojnički: »Ali ne, to su zbilja turbani!« Mama je imala ljubičasti turban, sa
brošem koji se stavlja na čelo, ovo sa zavojima bilo je slično, ali ne sas​vim.
Ujak je tada pokušao ovoj sa turbani​ma da zavuče ruku ispod suknje, ona je
re​kla: »A, to ne!« Ujak je prestao.
Došli su rođaci, njih petoro, među ovi​ma bio je i moj brat od tetke, jako
debeo. Brat je ranije učestvovao na konkursu Ja​dranska straža za najdeblje
dete Jugoslavi​je. Brat je zauzeo drugo mesto, odmah iza deteta-nakaze
Arpada Rožaveljđija iz Subotice. Brat je i sada bio jako velik, njegova mama
je objasnila: »Sve nam je izgorelo!« Mama je prostirala dušeke po podu,
rođaci su ležali svuda, mi smo ih sve preskakali. Mama je rekla: »Samo da 1
ću sti​ći da očistim krompir za sve vas!« Oni su kazali: »Pa koliko bude!«
Rođaci su sedeli na terasi i gledali u nebo, ne pomerajući se. Deda im je
kazao: »Nemojte da se premorite!« Mama je rekla: »Važna je živa glava na
ramenu!« Susedi su govorili: »Kod vas je nešto kao internat!« Deda je
graknuo: »Pa šta!« Tata je dolazio kući rano, ja sam se raspitivao: »Zašto tata
nije u kafani!« Mama je odgovorila veselo: »Jest, baš će da ga pusti
feldžandamerija da se šeta po ulici!« Tata je nosio spiskove sa potpisima i
sumama priloga za ratnu siročad, u dru​gom džepu držao je neku ceduljicu sa
mastiljavom petokrakom zvezdom, tata je pi​tao: »Ko će da da nešto za
šumce!« Mama ga je opominjala: »Hoćeš da izgubiš gla​vu!« Deda je tešio:
»Pijane i bog čuva!«
 IX

Tatu su uhapsili, ali zbog značke u reve​ru. Na znački su bili ukršteni

kašika, vilju​ška i čekić, značka je govorila sve o gvožđarskoj struci,
predratnoj. Onima je najviše smetao čekić, znak pobune, ali kašika i vi​ljuška
sli govorile suprotno, tato su pustili. Hapsili su i ostale, sve zbog nekih
značkica ili sličnog. Ujak nas je obavestio: »Pokupili su Baruhove, čak i
decu!« Deda je objas​nio: »Pa kad se tako zovu!«
Tata je i sam počeo da nabavlja mnoge dragocene stvari, mama ga je
pitala:^ Mo​žeš ii da doneseš čuveni lek acetilholin za jednu moju prijateljicu
koja je živčano po​pustila!« Onda je zahtevala: »Nađi negde dva kila masti
kako znaš i umeš!« Na kraju je kazala: »Daj, donesi one stvari za gospo​đu
Darosavu, hoće da pokloni prijatelju za rođendan!« Tata je pitao: »Gde sad da
joj nađem kutone!« Ja sam testerisao jednu šper-ploču u obliku Indijanaca,
mama je šapnula tati: »Nemoj pred detetom!« Voja Bloša mi je objasnio: »To
se navuče i posle ne dobiješ đetef« Ja sam kazao: »Sigurno postoje i neki
drugi pronalasci o koji​ma nemamo pojma!« Voja Bloša je odgo​vorio: »Ne
verujem!« Gospođica sa prvog sprata nosila je zavoj na nozi. Voja Bloša mi je
tvrdio: »Koja god radi one stvari, ima zavoj!« Ja sam pitao: »Možda je pala!«
Voja Bloša mi je kazao: »Jes, vraga!« Tata je doneo ribu koja se još mrdala,
mama je odmah rekla: »To je za vas, za mene bože sačuvaj, zbog kostiju!«
Deda je opo​menuo: »Samo ti izvoljevaj!« Gospođa Darosava donela je karte i
izjavila: »Sad ćemo da vidimo ćelu istinu!« Ona je karte od tablaneta, jako
umašćene, počela da reda po stolu, mama je rekla: »Čekaj, samo da sklonim
najpre tanjire!« Gospođa Darosava je saopštila: »Ovaj konjički kapetan, koji
se tu vidi, sada je zarobljen!« Deda je rekao: »Pa jasno!« Mama je molila:
»Meni je najvažnije da saznam kada će moj nesretni muž prestati sa
uzimanjem al​kohola!« Deda se čudio: »Šta će ti to!« Ujak je tvrdio: »Postoji
čovek koji vidi sve događaje zagledan u jednu lampu!« Deda se ljutio: »Taj ili
laže ili mu je lampa neka specijalna!« Ujak je objasnio: »Sve to košta pet
banke!« Posle je dodao: »A baška onaj koga sam video i koji meri snagu!«
Deda je pitao: »Zašto!« Ujak je odgovorio: »Samo treba da udariš po jednom
kantaru na mestu gde piše!« Deda mu je rekao: »Kad bih bio blesav!« Onda
su tetke ispričale istoriju o nekakvoj operskoj pevačici i za​tvoreniku
sakrivenom u bunaru. Bio je tu i jedan slikar iz neke crkve, pa zatim sudija,
debeo, sudiju je posle pevačica zaklala makazama. Sudija je isto tako pevao,
zvao se Krsta Ivić, član opere, slikara su zvali Ma​rio i tvrdili su da je Italijan.
Tada je Ilze Verner izmislila pesmicu sa zviždanjem, imala je jako tanke noge,
ali svejedno. Ovo se odigralo u jednom filmu koji nisam vi​deo, o filmu mi je
ispričao Voja Bloša, od reči do reči. Ja sam baš tada gledao »Nevi​nost bez
zaštite«, takođe film sa finim tuča​ma po glavi i ljubavnim rečnikom. Bila je
još i jedna žena koja je svirala na harmoni​ci kao i žurnal u kome se vidi
Eleonora Ruzvelt kako se kupa u kadi. Tata je tada doneo cigarete »Arda«,
bugarske. Deda je izjavio: »Ja ću radije da uvijem tu​cani dudov list u klozet-
papir!« Hauzmajstor je pušio nešto drugo, to je smrdelo po stepeništu. Voja
Bloša me je pitao: »Da probamo i mi!« Ja sam odgovorio: »Mene boli
stomak!« Voja Bloša je rekao: »Sad svi puše!« Ali najviše se pušilo preduzeće
»Šel« na Čukarici, koje su zapalili američki bombarderi. To je bio najveći dim
u našem životu, a i inače.
 X

Iz susedstva došla je Olgica, ćerka poli​cijskog pisara, i rekla: »Tata je

naredio da nam pozajmite sledeće stvari!« Olgica je imala spisak, na spisku je
bila mašina za meso, korito, šoljice za kafu, nesalomljive. U kući svi su mrzeli
spiskove policijskog pisara namenjene potražnji raznih delova domaćinstva, a
zatim Nemce, vinovnike ovih pozajmljivanja. Mama je objašnjava​la: »Njima
je posao samo da pozajme kafenu šoljicu šećera i da to posle nikad ne vrate!«
U našem životu sve je bilo podeljeno kao u trgovačkim knjigama: na stvari
koje su se nalazile u komšiluku, kao i na one druge koje su nam još ostale.
Deda je govorio: »Ovako dvojno knjigovodstvo ne bih vodio ni lud!« Mama ga
je pitala: »A šta ako pozaboravljam!« Ujak je napravio tandem, Na tavanu je
pronašao bicikl, sta​ri, dodao mu još neke cevi, bicikl se odjednom izdužio.
Posle je objasnio: »To je za ljubavne parove!«, ali ga je dao tetkama.
Tetke su sele na tandem i ubrzo se skrljale na beton, u dvorištu. Mlađa
tetka je pocepala kajzer-čarapu. Deda je viknuo: »Igraj​te se samo, igrajte!«
Ipak, tandemi su se na​glo proširili po gradu, bez obzira na doga​đaj sa
čarapom, tetke su docnije usavršile rad svojih nogu, na pedalima.
Ujak je tvrdio: »Ja mogu da napravim svaku moguću stvar koja postoji,
samo u minijaturi!« Deda je pitao: »Kome to tre​ba!« Mama je rekla: »A
obratno, to ne mo​žeš!« Tata je donosio velike kutije, prepune šibica i one
mnogo manje, ali prazne. Mi smo svi počeli da trpamo šibice iz velikih kutija
u male, u svaku točno po pedeset komada. Deda je priznao: »Poludeću od
ovog brojanja!« Ujak je pitao: »Zar oni u monopolu ne mogu to sami!« Tata
je rekao: »A oćeš da zaradiš neku crkavicu!« Mama je zaključila: »Čime smo
sve prinu​đeni da izdržavamo goli život!« Tata ih je tešio: »Nije to ništa, ovo je
kućna industri​ja!« Posle se sve to raspalo. Deda je preduzeo da buši rupice na
nekim kartončićima. Tvrdio je: »Ovo će biti veliki posao sa za​radom, iako ne
znam čemu služi!« Kartone je donosio tata, koji je govorio: »Samo ti buši!«
Onda su dovukli gomilu zelenog platna i neke letvice, sve ovo trebalo je
sastavljati uz lupanje čekićem, neizdržlji​vo! Susedi su udarali u zid i vikali:
»Nis​mo u mlinu, dosta te larme, životinje!« Deda je priznao: »Ljudi imaju
pravo!« Ujak je predložio tetkama: »Vi možete da se izdržavate putem izrade
natpisa za jedan fotografski izlog!« Tetke su jako lepim ru​kopisom ispisale:
»Što nema u izlogu, ima u radnji!«, ali su odbile da nacrtaju fašistički natpis
»Viktorija«, isto tako oba​vezan. Ujak je rekao: »E, pa onda ne znam kako
ćete!« Tata je objasnio: »Jedan šuster traži da mu sastavljamo đonove za
sandale od komada drveta!« Tata je doneo pun džak drvenarije, sandale smo
sastavljali na starom trpezarijskom stolu, dosta skupocenom, sto je od ovog
bio potpuno uništen. Ujak je udario čekićem po prstu i izjavio: »Sve, sve, ali
da budem šuster!« Hauzmajstorka je pitala: »Da li vi prijavljujete ove radove
ili ne!« Tata je rekao: »Ne!« i izbacio je napolje. Hauzmajstorka je od tada
počela da govori: »Dobro jutro, gospon Ćosić, kako ste!« Mama je mislila da
napravi šešir od novinske hartije, deda je opomenuo: »A kako ćeš kad padne
kiša!« U kujni su mućkali nešto u jednom loncu, mama mi je govorila: »Pazi,
ovo je otrov, u stvari liker za muškarce, koji se od toga napiju kao svinje!«
Deda je kazao: »Nemate drugoga posla!« Mama mu je od​govorila: »Zar ja!«
Ona je ispričala koje je sve poslove uradila u toku dana i rekla: »Mnogo je i
da se nabraja, a kamoli uradi!« Ja sam odbio da jedem supu sastavljenu od
zaprške sa gromuljicama. Mama je zapretila: »Pravićeš me od blata i plakaćeš
tamo gde te niko ne bude video!« To je bilo strašno.
Došao je pekar i pitao: »Da mi pomog​nete u lepljenju bonova za
racionisanje!« Deda je odmah počeo da sastavlja male isečke, ovo je izvodio
putem brašna i vode. Ja sam lepio marke sa Jamajke, Novog Ze​landa i sličnih
mesta, tetke su i dalje lepile seriju »Glumci moga života«, koja je poči​njala sa
Tajronom Pauerom, jako nasmejanim. Ujak se zagledao u zalepljene bonove i
izjavio: »Ovo može vrlo lako da se na​pravi da izgleda kao pravo!« Deda ga je
opomenuo: »Još i to!« Mama se ražalostila: »Prokleta neimaština!« Ujak je
rekao: »Ko vam je kriv što niste gospoda!« Deda se po​bunio: »Gospoda uopšte
više i ne postoje!« Ujak je pitao: »A šta misliš šta rade oni dasovani sa šeširom
na glavi i štapom u ruci!« Deda je odgovorio: »To su policajci koji sve
špijuniraju!« Mama je rekla: »Otkud policajcima elegancija i svi oni ukrasi!«
Ja sam se interesovao: »Gde stanuju gospo​da!« Mama mi je odgovorila:
»Bolje ne pi​taj kako se ne bi razočarao!« Ja sam rekao: »Onaj za koga si
kazala da je gospodin, to je jedan profesor crtanja sa pocepanim ru​kavima!«
Mama mi je rekla blago: »Ti to ne razumeš!« Mama je ponovo istakla pre​-
dratni postupak bankarskog činovnika koji ju je uhvatio za grudi da ne bi
ispala iz tramvaja i poginula. Ovaj što ju je uhvatio, u njenim pričama stalno
je menjao zani​manje, čas je bio mornar, čas nerazboriti radnik asfalter,
trenutno, bio je mlad, ugla​đen i jako namirisan. Mama je govo​rila: »Bio je
gospodin od glave do pete!« Tata je pitao: »Pa šta!« Ujak je imao i knji​gu
Kako postupa gospodin, sa slikama, ispodvlačenu na mnogo mesta. Deda se
bu​nio: »Kako oni mogu da propišu o gospod​skom vladanju!« Tetke su rekle:
»Ali to su sigurno samo provereni primeri iz čitave istorije!« Deda je tvrdio:
»U istoriji postoji samo klanje, krađe zlata i ništa drugo!« Ujak je primetio:
»Je l vi vidite da gospoda uvek imaju kaput i pantalone od istog ma​terijala!«
Ja sam objasnio: »Video sam kako gospodin profesor istorije gura gospo​đi
profesorici geografije prst među sise!« Mama me je pitala: »Zar ti još nisi
otišao da kupiš sladoled od koga ćeš dobiti anginu!« Deda je zaključio: »Samo
su se nakrali para pa sada grickaju!« Mama se pobunila: »Ništa oni nisu
nakrali, nego su sinovi generala i industrijalaca!« Tata je re​kao: »Ko da ima
toliko generala!« Deda je govorio: »Mene samo nervira kad neko za​rađuje a
da ne znaš kako!« Mama je navela mnoge primere čestitih ljudi koji su
vredno privređivali svoj hleb, kao, na primer, sodadžije. Deda je odmah
skočio: »Zar oni, koji mlate pare pomoću obične vode iz sla​vine!« Ujak je
opomenuo: »Oni imaju ma​šinu koja sve to pravi a osim toga i jednu
hemikaliju koju gumu u onu vodu!« Tetke su tvrdile: »U filmovima svi
najveći ljubav​nici piju soda-vodu, koja prska na sve strane i muzira!« Tata je
rekao: »Jedino što vredi to je kad šibneš iz sifona u vino i na​praviš špricer!«
Ujak je izjavio: »U Rusiji soda-vodu dele potpuno besplatno!« Deda je pitao:
»Kako im se to isplati!« Mama je zaključila: »Uvek postoje ljudi koji lažu i na
taj način održavaju goli život!« Tetke su pitale; »Je l istina da gospodin Gogić
ponovo prevrće stare bunde i sastavlja nove od neupotrebljivih životinja!«
Mama je rekla: »Kad bi mogao da mi napravi muf, kao staroj mušteriji!« Tata
je opome​nuo: »Tebi samo to treba!« Mama se prav​dala: »Zar ne vidiš kako se
približava zima, i to rapidno!« Ujak je upozorio: »Ova zima nije ništa, kad
dođu Rusi, sve će zime biti sibirske, to ćete da vidite!« Deda je pitao: »Otkud
znaš!« Ujak je nastavio: »U Sibiru čoveku odmah otpadne nos čim iziđe na
mraz!« Deda je rekao: »Tako im i treba, šta ima da izlaze!« Mama se jadala:
»Da imam sve one planove i da sam izuči​la te škole, ja bih sama umela da
izradim mider protiv gojaznosti!« Tetke su pitale: »Šta će ti to!« Mama je
sama sebi odgovo​rila:»Ali šta bi onda radila gospođa Nina, koja je stručnjak
za proizvodnju grudnjaka i pojaseva protiv kile!« Ujak je rekao: »Blago si ga
njoj, što se ta napipa!« Mama je nastavila: »Meni je najvažnije da imam na
sebi otmen veš za slučaj da padnem na ulici, a oni me odnesu!« Deda je pitao:
»Koji!« Mama je ispričala: »Pouzdano znam da sve ove infamno nafrakane i
sa tašnama od krokodilske kože nemaju na sebi često niti kombinezon!«
Tetke su tvrdile: »Tašna je ogledalo svake žene, oso​bito iznutra!« Ujak je
objasnio: »Posle rata Rusi će ići po kućama s velikim tašnama i iz njih će da
vade poklone za ćelo čovečanstvo!« Deda je rekao: »Kad bi oni bili toli​ko
ludi!« Onda se tata pobunio: »Tolike priče, a nema ko da mi ispegla košulju!«
Ujak je ispričao: »Mene je jedna peglerka pitala da li sam gledao film Dama
tropskih noći, krasnu stvar!« Mama je ka​zala: »Što se veša tiče, mogla sam da
doktoriram koliko sam ga oprala, s obzirom da vas je puna kuća!« Tata je
pitao: »Je l isti​na da u Rusiji svi idu neispeglani!« Mama se pitala: »Da li će u
budućnosti prestati prljanje odela i ljudskog tela!« Tetke su od​govorile:
»Najveći kraljevi Francuske nisu se uopšte kupali, već su samo upotreblja​vali
mirise raznog voća!« Deda je rekao: »Zbog toga su te matore jarce pravedno
iseckali na giljotinu kao repu!« Ujak je za​ključio: »Čovek je životinja koja
smrdi, tu nema pomoći! «Tetke su počele da plaču, tiho. Posle su rekle: »Ko
bi to pomislio kad pogledaš fotografiju Ronalda Kolmana ili Džona
Vajsmilera dok pliva!« Mama je ka​zala: »Sve je u održavanju!«
 XI

Mama je počela da stoji u raznim redo​vima, ovo je bilo ispred nekih

radnji. Mama je stajala dosta dugo, posle su joj tamo kazali: »Nema ničega!«
Ovo se pona​vljalo. Mama je i sama učestvovala u ovoj trgovini. Odlazila je
nekom trgovcu i govo​rila: »Dragi gospodine, da 1 bi kupili ovu čašu sa
opisom Venecije, iako je malo razbijena, na žalost!« Mama je tako odvu​kla
mnoge skupocene stvari u tu radnju, ali je neke vratila kao nepotrebne ili
pokvare​ne. Ipak, mi smo kasnije imali sve manje čaša sa natpisima, kao što
smo ostali bez one figure jelena u toku rike. Ovo nije mnogo pomagalo. Došla
je jedna žena i re​kla: »Sve će to da sredi moj nećak koji radi na jednom
brodu, ali dotle mi daj​te pet banke!« Jedan drugi se žalio: »Još ni​šta, a baš
sam očekivao prvu nagradu na državnoj lutriji!« Neka naša poznanica se
ispovedala: »Otvorila bih radnju za izradu i prodaju šešira, ali ne znam kako
da počnem!« Deda je pitao: »Pa!« Ujak nam je ispričao: »Kod gospođa-
Darosave dolazi švaler, u utorak!« Meni je to zvučalo kao »šloser« ili tome
slično.
Postojali su ljudi koji su nas uveravali da smo im mi nekakav rod. Svi oni
su bili do​sta prljavi. Neki od njih su vezali kapute kanapom i žicom a govorili
su: »Mi najviše volimo da radimo po gospodskim kućama, jer onda slušamo
svađe i razbijanje skupocenih tanjira u besu!« Deda je dodao: »A posebno
onaj escajg koji im uvek nestane!« Jedan bradonja nas je uveravao: »Dolazi
strašni sud!« Deda mu je rekao: »Meni ka​žeš!« Onda je jedan tip došao da
nam po​nudi lek protiv ćelavosti. Ujak mu je objasnio: »Ja imam kose na
izvoz, nego ne​mam para!« Tada je jedan vrlo fin gospo​din pokucao i
predložio nam: »Dajte mi sada hiljadu dinara, a ja ću vam doneti onu
slaninu!« Deda ga je pitao: »Zašto baš mi!« On je pokazao jednu ceduljicu i
ispričao: »Napisali su mi da dođem kod vas!« Još je rekao: »Moja je adresa ta i
ta!« Mama se složila: »Onda dobro!«, dala hiljadu dinara i otišla na onu
adresu, tamo su joj rekli: »Draga si ga moja gospođo, niste vi prva koja traži
kuću srušenu još prilikom bombardovanja!« Bio je i čovek koji je nu​dio:
»Nabaviću vam šećer u kocki, samo mi dajte neko staro odelo, a ja ću vam
dati svoje ime i broj kuće. Mama je čoveku dala tatine pantalone, na onoj
adresi su joj rekli: »Od nas niko ne trguje pantalonama, mi takvog nismo
videli u životu!« Jedna žena je tvrdila: »Evo fotografije moga muža koji će iz
Vrnjačke Banje da donese naročiti aparat za zagrevanje prostora, samo treba
da uplatite dotični iznos!« Mama je pogle​dala fotografiju i rekla: »Jadni ljudi,
čime sve moraju da se bave!« Mama je dala ćelu sumu, žena je uzela
fotografiju i nestala zauvek. Mama i ujak otišli su u prijavni odsek da pokupe
adrese nekih ljudi kojima su znali samo imena. Tamo su bile kuti​je, za svakog
čoveka se znalo gde je i šta je, za one koje su tražili mama i ujak nije bilo
ničega. Mama je zaključila: »Ko me nije video, nije me prevario!« To je bilo
tačno.
 XII

Tetke su ispričale: »Mi smo juče zapazi​le jedan jako čudan zalazak, sve
kao neka krv na horizontu i tome slično!« Ujak je tvrdio: »Ja sam video kako
vade iz Dunava jednu lešinu, ko zna otkad, ima u njemu, brat bratu, dvesta
kila!« Voja Bloša je kazao: »Ja sam video golu ženu!« Mama se udarila
pesnicom u grudi i zaječala: »Pro​kleti, prokleti rat!« Tako je ranije govorila:
»Neumrili, neumrli Đilji!«, ovo se odnosilo na nekog pevača i razlikovalo se.
Tata nam je poverio: »Rekli su mi da postoje penkala koja nađeš na ulici,
a kad ih otvoriš, eksplodiraju!« Deda je izjavio: »Ja nemam šta da
potpisujem!« Mama mi je naredila: »Ne podiži ništa sa zemlje, ma​kar bilo i
zlato!« Ujak je tvrdio: »U Kumodražu su zaklali jednog trgovačkog pomoć​-
nika!« Mama se obesila tati oko vrata i molila ga: »Ne izlazi nikud!« On je
odgo​vorio: »Boli me pištolj!« Oko meseca po​javio se nekakav krug. Došli su
susedi i ispričali da su videli neke Ruse. Mama je pi​tala: »Naše ili prave!« Oni
su odgovorili: »Otkud mi znamo!« Tetke su ispričale u velikom strahu: »Neki
hvataju decu pa od njih prave kobasice!« Mama je jeknula: »Zar da pojedem
rođeno dete a da to i ne znam!« Ujak je pričao: »Čuvena partiza​nska
komesarka jaše na konju i seče muda popovima!« Posle je još rekao: »Čuo
sam da postoji kupleraj sa ženskama od trinajst godina!« Ja sam mislio da je
to ne​kakva radnja, pitao sam: »Kad će tata da otvori kupleraj!« Na jednom
zidu pisalo je: »Staljin dželat, Čerčil grobar srpskog naro​da!« a na drugom:
»Ala sise vise!« Mama je uzdisala: »Bolje da je šlep nego da čita sve te
strahote!« Mom drugu Srbi Raduloviću tramvaj je odsekao stopalo, posle je
nosio neko veštačko, drveno, ugurano u ci​pelu. Mama me je opomenula: »Je
l vidiš!« Jedan drugi izgubio je nogu do kolena po​moću vožnje biciklom.
Mama je rekla: »Šta ti ja stalno govorim!« Ujak je ispričao o luđaku koji uđe
u kafanu i kaže: »Sad ćete da vidite čoveka koji je pobedio sve, pa čak i sebe!«
Posle je taj pucao u glavu, sopstvenu, iz jednog pištolja. Mama je kazala: »To
su živci!« Ja sam gle​dao kako su finog gospodina u šeširu zave​zali za jedan
stub na pijaci i pljuvali ga. Mama mi je odala tajnu: »To je jadni špe​kulant!«
Posle sam video kako neki drugi čovek u šeširu udara ženu nogom, žena je
bila u pelcu, čovek joj je govorio: »Fuj!«
 Mi smo slušali i gledali mnoge stvari a po​sle smo sve to prepričavali,
naročito ono o strahovitim zločinima i drugim prostota​ma. Mi smo išli kod
kapetanice rečne plovidbe u vreme kapetanovog odsustva, ona je ležala na
jednom otomanu, iz dupeta joj je virio karanfil. Ujak je pitao: »Gde sad
pronalazi ove karanfile!« Voja Bloša je rekao: »Hajde da vidimo ona
hauzmajstorova creva, namotana na telefonsku žicu!« Na žici su bili i drugi
delovi ljudskog tela, ali mi ih nismo prepoznavali. Ja sam otišao da vidim
jednu parfimeriju sa rasutim puderom i nekim čovekom, dosta krvavim, u
izlogu. Tata se naginjao kroz prozor i go​vorio: »Evo ih opet!« Deda je pitao:
»Šta bacaju!« Tata je odgovorio: »Pa valj​da bombe!« Deda je nastavio: »A
govna!« Deda je stalno tvrdio da će Amerikanci, vi​soko gore u svojim
avionima, raskopčati pantalone i početi da nam seru, direktno na glavu.
Tetke su se pobunile: »Zar oni, među kojima se nalaze najlepši glumci na
svetu!« Mama je, bez obzira na leto, obu​kla bundu i izjavila: »Hoću da pogi​-
nem kao dama!« Policijski pisar nam je re​kao: »Gore su sve sami Crnci, koji
ne gle​daju gde bacaju, šta vam ja mogu!« Ja sam posle našao gomilu
novčanica u blatu, mama je kazala: »Ako preživimo, kupićemo kilo masti za
sve pare!« Deda je navijao Radio-Berominster i lupao iz sve snage po njemu,
ali se nije čulo ništa. Onda sam ja na stepeništu stao u pljuvaonicu. Mama me
je nosila u naručju i dozivala ostale. Posle su mi nogu oprali, ali ipak.
 XIII

U dvorištu, po okrnjenim vazama bez cveća, poređali su prazne konzerve

od američkog mleka, kao i jednu od pasulja. Konzerve su bile iskrivljene,
odvaljenih poklopaca. Jedino što je vredelo na njima bila su slova, različita.
Poručnik Vaculić i ujak odmakli su se do suprotnog zida, onda je Vaculić
počeo da šiša rafalima u pravcu tih konzervi sa natpisima »Milk« i »Beans«.
Obično je gađao slova kao »B« i »O«, zbog onih rupa na njima. Na prve
pucnje, gospodin profesor iz partera izašao je i digao ruke uvis. Vaculić mu je
rekao: »Jesi li ti lud!« Profesor je ruke spu​stio, ne shvatajući. Posle je pucao
ujak, ali mnogo slabije.
Drugovi iz Dvadeset prve srpske pitali su: »Ima li u okolini fašističkih
mitraljezaca!« Ujak je rekao: »Kod nas su samo ovi što prodaju veštačke
miševe na navijanje!« Ruski tenkisti su pitali: »Min jest ili njet!« Mama je
odgovorila: »Moja jedina mina je moj nesrećni muž i onaj alkohol u njemu!«
Rusi joj nisu verovali. Ujak je pitao: »Kako ćemo da počnemo novi život kad
niko nikome ne veruje!« Poručnik Vaculić je rekao: »Samo slušajte šta
govore narodni govornici, oni će vam objasniti ćelu isti​nu!« Govornici su svi
bili na šamlicama i drugom nameštaju, odande su objašnjavali mnoge korisne
stvari, ostali su se nalazili na zemlji, skoro klečeći. Ja sam objasnio Voji Bloši:
»To su ovi što će da puste miša na navijanje!« Žene su odmah počele da vrište
i govore: »Iju!« Poručnik Vaculić je dreknuo: »Šta je sad pa ovo!« Ja sam
odgovorio: »Male životinjice koje su kao prave!« Prodavci miševa su videli
veli​ku zabunu u publici, onda su rekli: »Mi se izvinjavamo!«
Tetke su sedele u kuhinji sa oficirima i nekim studentima. Studenti su
umeli da imitiraju sviranje havajskih gitara puštajući zvuke kroz nos: »Km-
km!«, mama ih je zvala »Havajci«, valjda usled zabune. Bilo je i drugih
pesama koje su izvodile tetke, dosta čudno, umesto reči one su pevušile: »Pa-
pa-pa!«, nama je i to bilo potpuno do​voljno. Naša susetka Darosava, veliki
po​znavalac muških tela, različitih, kazala je: »Sad je sve slobodno!« Deda je
pitao: »Je​dino, valjda, ne srne da se krade!« Mama je rekla: »Pa, naravno, kad
nema ni šta!« Drug Abas je izjavio: »Ako ništa drugo, sad svako može da kaže
šta mu je na duši!« Voja Bloša je odmah rekao: »Moja mama ima veštačku
vilicu i spava potpuno gola!« Videlo se da i tetke imaju nešto da kažu, ali su
oćutale. Vaculić je izrecitovao jednu nerazumljivu pesmu o mašinki, oružju
borca koje govori kao čovek, samo glu​po. Kapetan Jovo Sikira je razmišljao,
onda je upitao: »Kako živ čovek može na​pisati knjigu sasma sam, kao, na
primjer, drug Lenjin!« Mama je odgovorila: »I moj sin piše pesmice o
narodnim herojima i godišnjim dobima na klozet-papiru kao jedi​nom
postojećem, samo se jako stidi!« Mama je za tatu počela da govori: »Moj
drug!« Mama je pričala: »Moj drug je malo zanesen novonastalim istorijskim
do​gađajima, ali to će proći!« Deda nije znao o kome je reč. Tata je bljuvao u
klozetu. Tet​ke su pevale pesmu: »Sve što je trulo, nek padne u grob hladni!«
Drug Abas je odo​bravao: »Tako je!« Moj drug Kalafatović je pitao: »Iako mi je
mama krojačica, je l mogu da vam izrecitujem sopstvenu pesmu o drugu
Kirovu ubijenom na jednoj železničkoj stanici!« Kapetan Jova Sikira je re​-
kao: »Tko ti brani!« Ujak je ispričao: »Mnogi umetnici su potpuno odani
svome narodu, ali je najodaniji Dragoljub Aleksić, rodom iz malenog
Knjaževca!« Deda je pi​tao: »Je l to ona protuva što grize lažni la​nac!« Mama
je rekla: »A što visi ispod aviona zakačen za zube i maše našom no​vom
državnom zastavom!« Oficiri su pri​znali: »Mi smo željni risanja!« Jedan od
njih uzeo je tetkinu ruku, prislonio je na hartiju, oko prstiju počeo da povlači
olovkom. Mama je rekla: »Kao živa!« Tet​ke su crtale još neoslobođene
krajeve ze​mlje, i to »Bled«, ostrvo sa crkvicom, a onda i po modelu, kao, na
primer, Jovu Sikiru, našeg druga. Deda je gledao namrgo​đenog kapetana,
potpuno ukipljenog za vreme ovog crtanja, onda ga je upitao: »Otkud vama
svima takva imena, kao Zec, Vrana, Sikira!« Ja sam zaključio: »Korisni alati i
ptice!« Vaculić je objasnio: »Jer su svi iz naroda!« Vojnici su sedeli pored
šporeta u kome su goreli delovi beskorisnog nameštaja, tetke su ostvarile
njihove neza​boravne likove putem krejona za obrve, sada nepotrebnog. Iz
susedstva su nam doneli sasvim malo dete i zamolili: »Nacrtaj​te najmlađeg
građanina oslobođene varo​ši!« Dete je sricalo nerazumljive reči: »Gulp!«,
»Agu!«, »Glajfi« i tako dalje. Jovo Sikira sricao je slova: »S«, »S«, »S«, »R«, to
je bilo svečano. Tetke su skandirale slo​gove nove pesme: »Ši«, »Ra«, »Ka«,
»Stra«, »Na«, »Ma«, »Ja«, »Ra«, »Dna«, »Ja«. Deda je pokušavao da pročita
amerikansku reč na paketiću »Breakfast!« Mama je rekla: »Sve ovo otvorilo
je horizonte!«
Posle su Vaculićevi drugovi pucali iz pi​štolja uvis, kroz prozor. Susedi su
mislili da je opet osvojen neki grad, a to je, u stva​ri, bilo sa mojim tetkama, s
nama svima. Mama je priznala: »Mi smo vaši!« Svi oko nas bili su mladi,
gasili su pikavce o par​ket, Vaculić je pitao: »Da razbijem ovu kristalnu čašu iz
perioda buržoaske vlada​vine!« Mama mu je podmetala drugu, obič​nu. Tata je
rekao: »Razbij koju hoćeš!« Mi smo rekli: »Tako je!« Vaculić je zasuzio, deda
je pitao: »Šta mu je!« Mama je objasnila: »To je umetnost!« Ujak je tvr​dio:
»Komunizam je veseo!« Oficiri su pevali, milovali me po obrazu, pili rakiju, a
posle bljuvali sa terase. U parteru je toga dana onaj činovnik umro od angine
i to nije išlo zajedno. Neko je vikao odozdo: »Znate li vi za boga!« Mi smo
odgovorili: »Ne!« Mi smo svi bili strašno veseli, neki od nas drhtali su od
ovog i posrtali, kao u snu. Jedan jako mršav drug počeo je da drži govor o
uništenju čovečanstva, oko usta odjednom mu je izbila opasna pena, potpuno
bela. Deda je pitao: »Nije ga, valj​da, ujeo besan pas!« Posle je drug pao na
beton i počeo da komanduje nerazumlji​vim glasom, ujak mu je seo na grudi i
mo​lio ga: »Hej, čoveče!« Mama je rekla: »Jad​na deca!« i slično. Drug je posle
savetovao: »Izvinite, sada mi je dobro, ali drugi put mi gurnite prst u struju
da me dobro prodrma!« Mi smo rekli: »Dobro!« Tata je isto tako bio
nesvestan sebe, stajao je na jednoj nozi, kažiprst je stavio na slepoočnicu, to
se zvalo: »Francusko mišljenje«. Tata je završio svoju tačku i izjavio: »Postoji
amerikanski prašak protiv alkoholizma, samo je vrlo skup!« Deda je pitao:
»Zar ovog nije dosta!« Mi smo odgovorili: »Nije!« Vaculić je rekao: »Je l
vidite razli​ku, sad se samo peva, gađa u konzerve, i slično!« Mi smo potvrdili:
»Vidimo!«
 XIV

Onda je kapetan Jovo Sikira udario ša​kom o sto i rekao: »Mi ćemo sada
prekrenuti sve, iz fundamenta!« Mama mu je od​govorila: »Ja isto, kad
pogrešno sedim u tramvaju, posle mi se sve prekrene!« Drug Abas je
objasnio: »Ono što je dosad bilo važeće u vašem životu, moraćemo da okre​-
nemo tumbe, i to iz istorijskih razloga!« Tata ga je popravio: »Pa da, i ja kada
vas gledam sa vrha merdevina dok opravljam kuršlus, meni sve izgleda tum​-
be!« Rumena devojka u čizmama izjavila je: »Ali to nije sve!« Deda je rekao:
»Je l!« Mi smo svi sedeli u kujni i razgovarali, meni je ovo ipak ličilo na neku
priredbu, s obzirom da su svi govorili glasno, udarali se u grudi, kao i u
delove nameštaja, drve​ne.
Poručnik Vaculić nam je priznao: »Mi ćemo pustiti sve životinje iz
zoološkog vrta, kao slonove, lavove, aligatore i slično, da žive slobodno sa
ostalim ljudima!«
Deda je rekao: »To bih voleo da vidim!« Mama se pomirila: »Ja nemam
ništa protiv bilo kakvih zverova, samo ako su pripito​mljeni i ako mi jedu iz
ruke!« Ujak je kazao: »Ja, naprotiv, ne mogu da podnesem nji​hov smrad i
druge sastojke, zbog toga naj​radije odem u cirkus gde pljujem na medvede i
zmije, koji reže i ne mogu mi ništa!« Rumena drugarica u čizmama obrisala
je nos nadlanicom i uzviknula: »Mi ćemo se boriti za bratstvo ljudi, živinčadi
i ostalog čovječanstva jedino putem ubjeđivanja!« Tetke su izjavile: »Mi smo
spremne da primimo na spavanje i trideset članova oslobodilačke brigade!«
Deda se odmah umešao: »Jeste, ako vam ne treba!« One su nastavile: »Ali
majmune ne može​mo, usled urođenog ženskog straha i zato jer imamo dete u
kući!« Mama je pri​znala: »A ja ću da poludim ako dođe do tih konsekvenca!«
Drug Abas ih je utešio: »Naprotiv, mi ćemo i luđake pretvoriti u ljude i
nećemo ih bacati u okove i ladnu vodu kao u predratnom periodu!« Deda je
rekao: »Vi znate najbolje!« Drug Abas je potvrdio: »Pa jasno!«
Kapetan Jovo Sikira, vrlo veseo, izjavio je: »Mi ćemo vam skrenuti pažnju
kako se pušća voda u zahodu, jednim vakim grifom ruke, kojeg jedva da
primijetiš!« Deda se čudio: »Glete, molim vas!« Jovo Sikira mi je objasnio:
»Ja ću te naučiti kako se piše desnom rukom, a lijevom da se pripomogneš
kod češkanja iza uva, kao i kod kojekakvih drugih potreba!« Ja sam
odgovorio: »Dobro!« Jovo Sikira je posmatrao dedin rad na cepanju starog
nameštaja i saopštio nam: »A nakon toga, poučit ću vas kako se spava u
pravom krevetu o koje​mu još niste čuli ni riječi!« Drug Abas je počeo da se
nakašljava, što je značilo da treba da govorimo o drugim stvarima, ali Jovo
Sikira je nastavio: »Moje je samo da popripazim da ne ločete vode kada ste
vru​ći i da vas pokrivam u toku noći!« Deda se složio: »E, onda u redu!« Ja
sam primetio da smo svi mi pijani, iako nisam znao od čega. Poručnik Vaculić
je posle svega kazao: »Mi smo u stanju da i prirodu okrenemo u svom pravcu,
kao cveće, reke i jezera, iako mora mnogo teže!«
Onda nas je drug Jovo Sikira obavestio o sledećem: »U pogledu
blagostanja, sve je već unaprijed odredito, osim šta sve mora ići puno sporije
nego smo mislili!« Deda je upitao: »Kako to!« Jovo Sikira izneo je po​datak o
sporom rastu najvišeg drveća, kao najsigurnijem, deda je na ovo primetio:
»Osim što ja nisam od drveta!« Drug Sikira se izvinjavao: »Što mi možemo!«
Onda je govorio: »Mi već sada imademo po frtalj četvornog metra kahlica za
kupaonu na svakoju obitelj!« Deda je pitao: »Šta da radimo sa frtalj metra!«
Mama ga je tešila: »I to je dobro, jer možemo da ih sku​pljamo malo-pomalo,
pa kad bude!« Ujak je dodao: »Ja sam godinama skupljao žen​ska imena, lepa
zbirka, bogami!« Jovo Sikira je kazao: »Što vam ja velim!« Deda se počešao
po glavi i upitao: »Zašto mi ne do​bijemo pločice za ćelo kupatilo, a dru​gi
neka se pritrpe!« Mama je ovo potpoma​gala kada je kazala: »A kad smo
sakrivali smrtno opasne knjige ispod parketa, to ni​šta!« Jovo Sikira joj je
objasnio: »To bi bila prokleta neravnopravnost kontra koje bori​li smo se na
svim frontovima!« Ujak je za​ključio: »Onda ništa!«
Posle je Jovo Sikira razgrnuo šinjel i povikao: »A vide sad!« Ispod šinjela
izvadio je jako lepu kućicu za stanovanje, samo malu. Ujak je svima ispričao:
»Ta je stajala u izlogu Vlade Mitića, samo je onda udari​la granata i razbila
staklo!« Svi su počeli da posmatraju minijaturnu kućicu firme »Ne​imar«,
izgrađenu pre rata, u reklamne svr​he. U kući se nalazilo sve potrebno za ži​-
vot, samo kepečki. Deda je kućicu razgle​dao sa svih strana, onda je izjavio:
»Šta vredi, kad nismo patuljci!« Ja sam rekao: »Možda ćemo postati!« Mama
je zapretila: »Sad ćeš dobiti preko zuba, iako mi je žao!« Ja sam objasnio:
»Kako su Karik i Valja postali mali kad su progutali onu pi​lulu u romanu!«
Ujak je ispričao: »U Rusi​ji svako može da postane manji ili veći, prema
potrebi, samo treba da uđe u jednu mašinu, a drugi povuče ručicu!« Deda je
zaključio: »Drugo su oni!« Ja sam odmah želeo da otvorim vrata na maloj
kući, ali su me udarili po prstima. Mama je rekla stro​go: »To nije za igru!«
Kućicu su ostavili nasred stola i gledali je jako dugo. Ja sam probao da ih
utešim: »Možda ćemo pronaći malog čoveka od pet santimetara, što želim
čitavog svog života!« Deda je pri​znao: »Ne dam je nikome!« Ujak je ispričao:
»Koliko sam ja video patuljaka pre rata u raznim flašama!« Deda je primetio:
»To su vašarske laži u koje ne verujem!« Mama se pobunila: »Medicinske
knjige pune su slika raznih nakaza koje se rađaju u vidu pečurke za
štopovanje čarapa ili nečeg još goreg!« Tata je najzad shvatio gde se nalazi,
protrljao oči i kazao: »Šta im vredi, kad ne mogu da prežive!« Ujak se usproti​-
vio: »Nije tačno, jedino ih metnu u špiritus, gde im je bolje nego na
vazduhu!« Tet​ke su primetile: »Sve te nakaze od pola metra i manje postoje
samo da bi se ljudi čudili i smejali u cirkuskoj šatri, to im je ceo zanat!« Drug
Abas nas je posmatrao sa nekakvim sažaljenjem i rekao: »Zar nam je to cilj!«
Mi ni sami nismo znali. Tata se potpuno otreznio i kazao: »Svuda ima
naopakih stvari!« Ja sam potvrdio: »To radi i ujka kada gleda u vrh nosa i
vežba se u zrikavosti!« Mama je ponovo opomenula: »Samo neka mu tako
ostane, biće lepši!« Tetke su predložile: »Mi mislimo da je izlaz u tome da
naučimo espe​ranto i razumemo sve ljude sa čitave kugle zemaljske!«
Poručnik Vaculić je potvrdio: »Mi ćemo stvoriti baštu tamo gde su drugi hteli
da kolju i ubijaju!« Ujak ga je upitao: »Ja sam čuo da ćemo mi promeniti svoj
život čak i po cenu života nekoga od nas sa​mih!« Drug Abas ga je ispravio:
»Ne, samo će nam sve biti zajedničko, kao misli, osećanja i druge unutrašnje
stvari!« Tetke su prošaputale:
»Toga smo se i plaši​le!« Deda je objavio: »Bolje biti zdrav i bo​gat nego
bolestan i siromašan, ali to nije uvek slučaj!« Jovo Sikira ga je tešio: »Kašnje
će biti život pun meda i mlijeka, kako sam pročitao u jednome zahodu!«
Mama je zaključila: »Sve je u čovekovoj prirodi, naj​češće pokvarenoj!« Mama
je i sama počela da se smeje onome što je rekla, drug Abas nas je poučio: »Mi
moramo da postignemo da se smejemo i onda kada uopšte ništa nije
smešno!« Svi su se odmah uozbi​ljili, i to jako. Jovo Sikira je opet pokušao da
nas obraduje, pa je kazao: »Bolje da ja svakomu odredim što ima raditi kako
ne bi bilo nikakve zbrke!« Tetke su primetile: »Najbolje da nam život prođe
što pre pa da vidimo šta smo uradile!« Drug Abas je objašnjavao: »Uvek se
tačno vidi ko treba da peva a ko da šmirgla šporet!« Mama je rekla: »Da je
meni bog dao talenta, ja bih svirala i pevala koliko me grlo nosi!« Jovo Sikira
je nastavio: »Ali netko mora da čisti i zahod!« Mama je kazala: »Znala sam!«
 XV

Tako su bile podeljene mnoge dužnosti, od predsednika vlade nadalje. Za

poslove najodgovornije prirode bili su određeni drugovi Pijade, Nešković,
Đilas. Kod nas u porodici stvar je izgledala ovako: ja za agi​taciju i pisanje
pesama, otac po pitanju al​koholizma, ujak za ženske. Mi smo svi te​žili da
unapredimo svoj posao, svoju stru​ku, porodičnu. Mi smo radili kao da smo
naučili uloge u komadu »Život u familiji«, mada nam to niko nije rekao. Mi
smo svi obavljali svoje zadatke, porodične, reči koje smo izgovarali bile su
glasne, kao da neko treba da nas čuje i kaže: »Bravo!« Mama je govorila: »Ja
nemam ništa da kri​jem!« Onda je izašla na terasu i kazala oku​pljenom
susedstvu: »Jeste, on pije, ali je duša od čoveka!« Susedi su odgovorili:
»Opala!« Mama je nastavila: »A moj jedini brat prevrće sve ženske po kući,
što vi sami najbolje znate!« Posle, susedi su ućutali. Sve ovo ličilo je na neko
predstavljanje u pozorištu, i kao nije bilo pravo. Naš život tekao je
svakodnevno, bez ika​kvih prekida. Mi smo svi učestvovali u tom životu,
sarađivali u tom poslu kako smo znali. Tata je govorio: »Nije loše!« Deda se
bunio: »Jeste, kad ne znaš za bolje!« Mama je ponovo rekla: »Niko od nas
nije ćorav, niti ima sifilis ili, recimo, da muca!« Deda je kazao: »Još i to!«
Mama je dodala: »Dok su te stvari vrlo česte širom grada i uopšte!« Mi smo
bili jedna porodica sa vrlo zdravim članovima, bez obzira na nestaši​cu drugih
stvari, kao, na primer, novca, hrane i odela. Mama je objašnjavala: »Ja bih
bila sretna i da idem u ritama, što nije slučaj, samo da ne dobijem zapaljenje
vena ili zauške, koje se sada teško leče!« Mi smo radili ceo dan bez obzira što
se nije primećivalo, a onda smo legali i sanjali to isto, odnosno da radimo i
dalje, kao neka​kve mašine. Deda je tvrdio: »Ja i u snu iz​mišljam hemijsku
formulu masti za parket, koje posle ne mogu da se setim!« Mama je pričala:
»Ja u snu igram u najčarobnijim filmovima, o čemu ne mogu da kažem ni​šta
pred detetom!« Tata je objašnjavao: »Meni u snu niko ne brani da pijem i
naj​gora pića, a nikad se ne otrujem, što je čud​no!« Ujak je rekao: »Ja sam
neko vreme beležio snove u jedan dnevnik, ali sam po​sle prestao!« Mi smo se
budili i po​novo radili te poslove, kako kućne, tako i one druge,
opštečovečanske. Mi smo oba​vljali domaće radove koji nisu davali rezultate,
major Jovo Sikira je rekao: »Jed​noć ću dovesti proletersku brigadu da vam
očisti sobu!« Ujak mu je odgovorio: »Tako i treba, jer je vi i prljate, kad
dođete čim vam padne na pamet!« Deda se okrenuo prema ujaku: »Ko da
tvoje ženske bri​šu cipele!« Ujak je kazao: »To je valjda ne​što drugo!« Mi smo
bili porodica s neodre​đenim brojem članova s obzirom na sve koji su dolazili
i sedeli s nama, pevali ne​poznate pesme, štrikali rukavice i tako dalje. Mama
je objašnjavala: »Naša famili​ja je čitav svet koji bih zagrlila!« Deda je
opomenuo: »Ajde nemoj da sviraš!« Mama je pitala: »Ali zašto!« Major Jovo
Sikira je izjavio: »Ima mnogo ljudi na svijetu koje bi vrijedilo utušiti, jer od
njih potječe sva ne​sreća!« Mama je priznala: »Onda, ne znam!«
 XVI

Ujak je imao okarinu, tetke su imale gra​mofon, ja sam imao harmoniku

marke »Majnel und Herold«. Mi smo svirali razli​čite arije. Ujak nije mogao
da svira dok ne natoči malo vode u instrument. Kada je svirao, voda je
pućkala, kao neka ptica. Posle, ta voda se ugrejala. Mama je predlo​žila:
»Hajde, nešto predstavljajte!« Mami nikada nije bilo dovoljno običnog života,
pa je uvek želela da vidi nešto veštačko, to jest umetnički. Između dve sobe
tetke su zakačile haljinu u obliku zavese. Na pod su spustile lampu, to je sobi
odmah dalo čarobniji izgled. Iza mojih leđa postavile su jednu palmu u
velikoj saksiji. Onda su kazale: »Ovo neka budu Havaji!« Ja sam uzeo
harmoniku i odsvirao komad po imenu »Ko lepi san!«, dok sam svirao, pal​-
mina grančica golicala me je po vratu, ja sam se stalno smejao. Mama me je
pitala: »Kako možeš da se smeješ uz tako tužnu melodiju!« Mi smo igrali skeč
sa berberinom, moj drug po imenu Kalafatović iz​mislio je komad u kome je
sedeo na stolici, a drugi ga mazao belom penom od ulupanog jajeta. Jaje smo
dobili od naše susetke Darosave, deda je odmah rekao: »Negde ga je zdipila!«
Skeč se sastojao u tome da drug Kalafatović poliže svu penu sa lica pre sva​-
kog brijanja. Ja sam pozvao Elijasa Alhalela i još dvojicu, dao sam im neke
predratne kalendare sa razgovorom između Sare i Moše, ili tako nešto, onda
sam na​redio: »Ovo ćete izvesti, a ja ću svirati na harmonici!« Na moj znak
glumci su razgr​nuli tetkine haljine, obešene u vratima, i odmah zapeli o
palmu, ali je nisu prevrnu​li. Svi su bili zadovoljni. Na drugi znak Elijas
Alhalel je pročitao: »Je li, Saro, moja ženo, zašto ti mene varaš sa Konom!«
Ma​jor Jovo Sikira je ubrzo ustao i upitao: »Tko je ovo napisao!« Ja sam
odgovorio: »Nepoznati predratni pisac!« On je rekao: »To je svinjarija!« Ja
sam počeo da izvo​dim na harmonici veselu rusku pesmicu: »Kad je Staljin
izašao na dvorište!« Posle ovoga su zapljeskali. Drug Abas se složio: »To je
nešto sasvim drugo!« Ja sam mu objasnio: »Mi smo od starog pozorišnog
komada o devojci bržoj od konja napravili potpuno nov skeč sa ratovanjem!«
Vaculić mi je kazao: »Mi ćemo i komade koji su se davali ranije prepraviti
ubacivanjem pozitivnih odlomaka kako bi poboljšali nervni sistem
stanovništva, a da to niko i ne primeti!« Deda je pitao: »Kako to!« On mu je
odgovorio: »Mi samo želimo da vam pokažemo šta sve postoji pred vama, a vi
još niste ni čuli!« To je bilo baš kada smo priređivali zabavu u čast odlaska na
front Branka Pevjanića, našeg suseda i učenika osmog razreda. Branko
Pevjanić, jako mlad, igrao je sa mojom mamom; s obzi​rom na visinu, govorio
joj je na uvo: »Ovo mi je teže nego matura!« Na zabavi bilo je i drugog
govorenja, gašenja svetla i ljublje​nja. Bila je tu i ćerka proizvođača lakova,
sada uhapšenog. Proizvođačeva kćerka lju​bila se sa svima, meni nije mogla
da priđe, zbog harmonike. Posle je mama napisala nešto kao opravdanje za
njenu majku. Na ceduljici je pisalo: »Vaša krasna curica bila je kod nas na
maloj zakusci!« Mama je inače govorila: »Muzika je jedini melem za moju
dušu, potpuno izmrcvarenu!« Tetke su potvrdile: »Da smo ranije imale
gitaru, sve bi nam bilo lakše da podnesemo!« Ja sam izjavio: »Mi najviše
volimo da sedimo i pričamo bez veze, kao u nekom koma​du!« Mama je
odgovorila: »Gde smo mi od toga!« Vaculić je pitao: »Zašto!« Ona je re​kla:
»Pozorište je jedno i uzvišeno, a naš život bedan i potpuno neinteresantan,
što se vidi i na mom licu, uvek nesređe​nom!« Vaculić je tešio: »To ne mora da
znači!« Mama je tvrdila: »Već sam zabora​vila kada sam se oblačila kao žena i
majka, da su mi se svi divili!« Deda se umešao: »Ko te pita za to!« Mama se
složila: »Ali siromaštvo je inspirisalo mnoge umetnike. Kao, na primer,
mene!« Vaculić je potvr​dio: »Eto vidiš!« Ja sam najzad bio zadovo​ljan i kazao:
»Svako priča šta hoće!« Deda je rekao: »Sloboda iznošenja mišlje​nja, makar i
najglupljih, to je naše najveće bogatstvo!«
Ali najlepša priredba održana je povodom oslobođenja Sida, prelepog
slavonskog grada. Ja sam obećao da ću sastaviti sopstveni komad, ali nisam.
Drug Abas me je pitao: »Zbog čega si tako neozbiljan!« Ja sam rekao: »Ne
znam!« Deda je tvrdio: »On je još dete!« Major Jovo Sikira se lju​tio: »Zarad
čega smo pozvali druga Abasa i sve ostale drugove delegate!« Ujak je kazao:
»Sad ćete da glumite kako znate i umete, nek vam bude jasno!« Mi smo se svi
preobukli u razne šarene kostime, kako mu​ške, tako ženske. Vaculić nas je
hrabrio: »Nije važan izgled, nego ono što je iznutra!« Deda i ujak otimali su
se oko starog polucilindra. Tetke su se obukle kao Havajke. Mama se uvila u
kućnu zastavu, zvezda joj je došla posred grudi, ispod zastave mama nije
imala ništa. Kada su došli naši drugovi, delegati, studenti, kao i Voja Bloša,
moj najbolji drug, mi smo svi počeli da se lupamo u grudi i izgovaramo
mnogo toga o čemu ranije nismo imali pojma. Sve što smo recitovali bilo je
nerazumljivo, ali se uglavnom ticalo svetske revolucije, i naše uloge u njoj.
Deda je skinuo cilindar i objavio: »Ja ću otvoriti vrata lopovima, neka
razvuku sve što je postojalo u ovoj kući, koja izaziva dosadu i druge loše stra​-
ne!« Mama je rekla: »Ja ću izgaziti sve cveće i počupaću svu travu kao
nepotreb​nu i direktno štetnu u predstojećim okol​nostima!« Tata je tvrdio:
»Ja ću da idem na rukama, ako zatreba!«, ali se zapleo izme​đu nekih stolica i
pao na pod, usled alko​hola. Mama se osmelila i viknula: »Ja ću da izađem
gola na ulicu, da nadoknadim sve u svom tmurnom i neveselom životu!«
Tetke su se uhvatile za ruke i kazale: »Mi ćemo pozvati vojnike u svoj krevet,
makar i neobrijane, pa čak i one koji uopšte ne liče na junake iz čuvenih
filmova!« Deda je vikao: »Mi ćemo poludeti, i to će da nas spase!« Mama je
dodala: »Ja sam već luda, i zbog toga sam srećna kao u ro​manima!« Ujak se
obukao kao amerikanski milionar koji je posle pao u blato. Onda je kazao:
»Prelaz u ludilo je kao iz nižeg stadijuma u viši!« Tata je zaključio: »Luđaci
su naša braća, to je jasno!« Sve ovo mi smo govorili u velikoj larmi, uz
pratnju moje harmonike, kao i uz neprestano vika​nje Voje Bloše: »Tako je!«
Deda mu je re​kao: »Ko tebe pita!« ali Vaculić je zahtevao: »Samo napred!«
Gospođa Darosava je isto tako nešto htela da izjavi, zadizala je suknju preko
glave i uporno poku​šavala da nam pokaže neko mesto na svo​me telu, deda joj
je zapretio: »Ti da ćutiš!« Ja sam razumeo da je ovo jedna priredba potpuno
naša, porodična, a da svi drugovi, kako delegati, tako i obični vojnici, ima da
ćute i slušaju. Ujak se popeo na stolicu i urliknuo: »Ovo je dan pobede
razuma i svih pozitivnih pronalazaka ljudskog uma nad mrakom i
podzemljem!« Deda se po​klonio i kazao: »Ja ću da se poserem na​sred ove
kuće i da je zapalim!« Tata je pet​ljao nešto jezikom, ali je ipak rekao: »Ja ću
postati kralj i napiću se kao svinja!« Voja Bloša je na kraju uspeo da vikne:
»Ja ću da uhvatim prvu žensku za sisu da vidim kako je to!« Deda mu je
odmah odgovorio: »Marš!« Tetke su izjavile: »Mi ćemo pomeriti pameću a
kasnije ćemo napisati memoare!« Ujak je kazao: »Mi ćemo izgi​nuti svi do
jednog a da nam uopšte ne bude žao!« Deda je objavio: »Mi ćemo po​stati
prosjaci i ja ću uživati u tome!« Mama je priznala: »Ja ću početi sa kurvanjem
i svu zaradu daću na podizanje zapuštene si​ročadi, što mi je oduvek bio san!«
Deda je zaključio: »Mi ćemo postati najslavnija po​rodica u čitavom
čovečanstvu, koje je iona​ko propalo!« Na kraju mama je rekla, ali za sebe:
»Opet će me zaboleti glava i neće prestati tri dana!«
 XVII

Poručnik Vaculić nas je pitao: »Zbog čega ne odete da date krv, koja je
sada pre​ko potrebna!« Mama je rekla: »Zar opet!« misleći na mnoga
krvoprolića u istoriji! On je odgovorio: »Dokle god treba!« Tata je odmah
ustao i izjavio: »Idem ja!« Deda ga je opomenuo: »Njima ne treba alkohol!«
Tetke su otišle u vojnu bolnicu, ali su obe pale u nesvest, tetke su vratili bez
ika​kvog uzimanja krvi. Drug Abas nam je saopštio: »Sada je najvažnija stvar
da se raskrči tramvajska pruga i pohvataju nepri​jatelji naroda!« Mama mu je
kazala: »Naši jedini neprijatelji su stenice, koje uništava​mo pomoću flit-
mašine!« Naš sekretar, drug Simo Tepčija, okupio nas je u bivšem bioskopu
»Korzo« i zahtevao: »Treba da se podelimo i saznamo šta ko misli o novona​-
stalim događajima!« Ja sam rekao: »Mama i tetke uvek prisluškuju kroz rupu
na zidu šta radi komšinica u krevetu, koja je kur​va!« On je kazao: »Eto vidiš!«
Onda je objasnio: »Neka svako izabere svoju sed​moricu i neka ih prati u
stopu!« Mi smo se svi složili. Ja sam odmah počeo da vodim beležnicu pod
naslovom O mojoj sedmori​ci, u koju sam resio da upisujem izreke i zapažanja
o dotičnim drugovima, kao i neke pesmice na istu temu. Ranije, na cr​nim
koricama pisalo je »Ćosić, kolonijalna radnja, Virovitica«, ja sam ovo posle
prežvrljao. Mama je zapretila: »Ko ti je do​zvolio da uzmeš dragocenu knjigu
rashoda svog nesrećnog oca!« Deda mi je pomo​gao: »Šta će knjiga kad od
radnje nije osta​la ni kutija sardina!« Ja sam ponovo počeo da ispisujem
domaći zadatak koji mi je postavio Simo Tepčija, naš sekretar, neka vrsta
novog profesora, samo mnogo opasnijeg. Zadatak je glasio: »Ko slavi sla​vu ili
nosi američke Cipele!« Moje rješenje zadatka izgledalo je ovako: »Cipele ne
nosi niko, ja nosim prababine, filcane, a slavu slavi Ajhenbaum!« Simo
Tepčija počeo je da me grdi: »Koju slavu može slaviti Aj​henbaum, bog s
tobom!« Ja sam mu objas​nio: »Dan kad je pušten iz logora kao živ!« On je
razmislio i odobrio: »Može!« Posle me je pitao: »Kako idu tvoja sedmo​rica!«
Ja sam rekao: »Odlično!«, iako sam u knjižicu beležio samo o Voji Bloši, svom
jedinom drugu. Deda je video da nešto podvlačim, prišao je i pitao me: »Opet
neka glupa pesma!« Ja sam kazao: »Ne, nego vodim beleške o svom
najboljem dru​gu i šta on misli o raznim pitanjima!« Deda je pitao: »Koga je
to briga!« Ja sam kazao: »Simu Tepčiju, sekretara!« Deda je počeo da se vrti
po kujni, onda je lupio pesnicom o dovratak da se sve zatreslo: »Nije te sra​-
mota zbog najboljeg druga!« Ja sam ćelu stranicu o Voji Bloši iscepao i odneo
u kesu, u klozetu.
Simo Tepčija nas je obavestio: »Noćas ćemo umesto spavanja održati
sastanak o najvažnijim pitanjima!« Drug Abas je prvo počeo da govori o
slučaju međusobnog bezobraznog događaja između jedne druga​rice i nama
nepoznatog druga, posle je pre​šao na tačku koja se zvala »Kritika i samo​-
kritika«. Tačka se sastojala u tome da sva​ko kaže nešto o sebi, pa posle o
svima dru​gima, to je ličilo na neku društvenu igru. Svi su o sebi govorili
uglavnom: »Ja sam tvrdoglav«, drug Abas zahtevao je: »Još!«, ali mi nismo
rekli ništa. Jedino je drug Kalafatović, koji je izmislio skeč o sapuni​ci,
priznao: »Moj otac je iz sitnoburžoaske porodice a ja onanišem!« Drug Abas
je re​kao: »To nije bitno!« Mi smo počeli da dremamo naslonjeni jedan
drugome na rame, posle smo budili onoga koji je bio na redu da govori.
Kasnije, sekretar je na sta​roj karti grada napravio crvenom olovkom nekakav
krug. Crtež je spajao sve kuće u kojima smo stanovali, sekretar je objasnio:
»To je lanac za obaveštavanje!« Mi smo svi ćutali. Onda nam je rekao: »Prvi
javi drugom, drugi trećem, i tako za redom na​kon toga svi znaju!« Mi smo
pitali: »Šta!«
Kalafatović je stanovao malo dalje, zbog njega krug se istezao na jednom
mestu. Se​kretar je zahtevao: »Svak neka reče onom do sebe nekoju reč tajne
prirode, to je za​rad probe!« Meni je ovo ličilo na igru »po​kvarenog telefona«,
takođe vrlo finu. U toj igri ujak je uvek izmišljao najčudniju reč koju smo
šaputali jedan drugom, dok na kraju nije ispalo nešto potpuno deseto. Mi
smo imali različite zadatke, kao što su »kulturnoprosvetni«, »idejni«, »ping-
pong« i druge. Posle nas je sekretar prozivao, ali ne po imenu, nego baš
ovako: »Ping-pong!«, »Muzički!«, »Čistoća!« Mi smo se svi odazivali, jedino je
drugarica za​dužena za čistoću bila bolesna, sekretar je na tom mestu
zabeležio jednu tačku. Naj​gore je bilo sa drugom koji se zvao »Ping-pong«,
na japanski način. Taj drug nije uradio ništa iz svoga zaduženja, jer su na
stolu određenom za igru nepoznati drug i drugarica napravili ono dete, i tom
prili​kom ga polomili. Sve ovo bilo je jako opas​no, a veselo. Ujak mi je
objasnio: »Socijali​zam je detinjstvo ljudskog roda!« Tata se složio: »Tako je!«
Vaculić je ispričao kako se to radi u Rusiji: »Tamo se svi smeju!« Mama je
plakala, ali zbog jeseni. Ja sam zadatke izvršavao i dalje.
Drug Abas mi je rekao: »Bolje bi ti bilo da povedeš računa o onom pisanju
u kloze​tu!« Ja sam otišao u školski klozet, ali ne zbog sopstvene nužde, nego
da utvrdim da li su već napisali »Živeo kralj!«, ili nisu. Ja sam gurnuo nogom
jedna vrata, unutra je Voja Bloša sedeo na šolji i viknuo mi: »Pu​sti me da
serem!« Ja sam otišao kući i na​stavio da beležim razne stvari o sopstvenoj
tvrdoglavosti, tetke su me pitale: »Je l to hernija!« Ja sam odgovorio: »Koga
je sad briga za herniju!« Mama se jako zamislila i izjavila: »Dete, ja ne
znam!« Onda sam noću prepisivao neke spiskove, u spiskovi​ma su se nalazila
imena ljudi, sumnjivih a nepoznatih, svi oni zvali su se vrlo čudno kao Šonda
ili sasvim obično kao Petrović.
Ja sam nosio traku na rukavu, na traci, potpuno crvenoj, pisalo je
»dežurni«. Ja sam govorio o prelasku kapitalističkog na​čina u komunistički,
putem borbe na život i smrt. To je bilo na času geografije, umesto lekcije o
okruglim Zemljine kugle, s ob​zirom da je ovo o okruglini svima bilo po​znato.
Ja sam pomoću hartije napravio maketu našeg rejona sa svim kućama, čak i
porušenim. Ja sam pratio na klaviru druga​ricu Dragicu, koja je izvodila rusku
narod​nu igru, svadbenu. Ja sam pomoću flit-mašine za uništavanje stenica
izradio parolu »Život je lep«, iz mašine sam prvo prosuo otrov, pa usuo
crveno mastilo. Ja sam igrao drugog partizana u skeču Dva partizana, sa
pucanjem. Ja sam napisao pesmu Usamljeni borac, u akrostihu. Ja sam želo
da igram u prvom fudbalskom timu našeg odreda, ali su mi rekli: »Ti ćeš u
rezervu!« Rukovodilac fudbalskog pokre​ta u našoj organizaciji objasnio mi
je: »Ti si možda najpametniji, ali za fudbal nemaš veze!« Deda me je tešio:
»To su bu​dale i mangupi!« Mama je rekla: »Jadno moje dete!« Ujak je dodao:
»Lepo sam re​kao!« Posle su nas postrojili da utvrde naš prirodni rast i koliko
smo se izgradili u toku izvršenja svih zadataka, ja sam se malo podigao na
prste. Posle smo otpevali pesmu o komandantu heroju Čapajevu, koga sam
video živog u jednom filmu. Mama nas je posmatrala i rekla: »Kako ste
mršavi!« Tetke su plakale. Deda je za​ključio: »Vama je zaplakati ko pijanom
zapevati!« Onoj drugarici, o kojoj smo ras​pravljali na sastanku u pogledu
polomlje​nog stola za ping-pong, počeo je da raste stomak. Vaculić je priznao:
»Ja sam mno​gu devojku poljubio, ali ovako nešto!« Se​kretar Simo Tepčija je
kazao: »Baš me čudi!« Ujak me je pitao: »Hoćeš da te odvedem kod
kapetanice rečnog broda​rstva!« Ja sam odgovorio: »Ni sam ne znam!« Mi smo
održali sastanak i po pita​nju druga Elijasa Alhalela, koji je počeo da pokazuje
znake ludila zbog nedostatka su​protnog pola. Drug Simo Tepčija je objas​nio:
»Mi smo vam dali slobodu, ali ne može​mo sve!« Posle je pitao: »Da li bi
neka dru​garica bila tako dobra!«, ali su sve ćutale. Po ulicama još
neosvetljenim, vodio sam drugaricu delegata iz Prijedora na neku adresu,
tamo je izašao čovek u naočarima i rekao. »Kod mene nema mesta za spava​-
nje, ja sam inženjer!« Posle sam je doveo kod nekih krojača, drugarica
delegat je sta​jala na pragu i pitala: »Zar se zbilja ne umiješ ljubiti!« Ja sam
odgovorio »Ne!« Posle sam sve ovo prepričao, tetke su se sažalile i rekle:
»Strašno!« Vaculić je želio da pređemo na neku drugu stvar pa je ispričao o
jednoj operaciji putem običnog peroreza, zamočenog u rakiju, na samom
frontu. Mama je kazala: »Čovek je životinja u po​gledu izdržljivosti.«
Mi smo otišli da razbijemo izloge Ame​ričke čitaonice u okviru narodnih
demon​stracija, iz izloga ispadale su knjige i slike Amerikanaca u uniformi. Ja
sam išao da vičem: »Krvopije naroda!«, to je bilo na nekom mitingu. Tamo su
mi pocepali ru​kav, tetke su kako-tako rukav zašile i kaza​le mami: »Spremi se
na najgore!« Ona je vrisnula: »Je l pao pod auto!« Tetke su rekle: »Ne, nego
rukav!« Ja sam imao druga, partizanskog kurira, koji je govorio:
»Razumiješ!«, nosio pravi pištolj i već pušio. Bilo je reči koje uopšte nisam
razumevao, kao »eksproprijacija«, »ejakulacija«, i tako dalje, ali ja sam se
pravio da ih znam. Naš sekretar Simo Tepčija me je opomenuo: »Sve je to
lepo, samo nemoj da se poneseš!« U bioskopima se davao film »Veliki život«,
zatim film »Narod je besmrtan«, što je bilo potpuno istinito.
Onda smo se skupili u gimnastičkoj sali, tamo su izbacivali neke tipove iz
škole, usled neprijateljstva njihovih roditelja prema nama, ostalima. Mi smo
ih pljuvali, Voja Bloša se popeo na balkon i pišao po njima, odozgo. Svi su
kazali: »Tako im i treba!« Posle smo mlatili dvojicu koji su prodavali novine,
novine su se zvale Demokratija, ali su bile lažne, kurvinske i kontra svemu
na​šem. Moj ujak je napao jednu Ružicu u podrumu, koja je rekla: »Glete
molim vas!«, ali je posle pristala. Deda je kasnije zapretio meni i ujaku: »Kad
ćete da se smi​rite vas dvojica!« Ja sam shvatio da me sve ovo ometa.
Bio je i drug bez noge, isto tako jako ljut. On nas je pitao: »Nije vas
sramota da svi imate po dve noge, a ja samo jednu!« Deda je odgovorio:
»Nije!«, a posle: »To je ratna sreća, to jest lutrija!« Jednonogi drug, inače
jako lep, pio je s mojim tatom, recitovao neke ljubavne stihove s mojim
tetkama, onda je rekao: »Jebem ti sreću!« Mi smo imali isto mišljenje. Vaculić
se na sve to smešio, blago. Drug bez noge otkop​čao je svoju protezu, bacio je
pored šporeta i rekao: »Lako je vama da se. smejete!« Deda je složio drvenu
nogu i kazao: »Sad je takvo vreme!« Mi smo vodili vrlo ozbilj​ne poslove, ali
smo se najradije bavili stva​rima kao što su razgovori, pevanje, recitovanje, a
zatim igranje potpuno novih igara. Deda me je opomenuo: »Ti nikada nećeš
da odrasteš!« Ja sam mu odgovorio: »Šta mogu!« Mama me je branila: »On
nema vremena za to!« Ja sam stalno pokušavao da odrastem kao i ostali ljudi,
ali se odmah desilo nešto novo i mi smo ponovo ostali ono što smo bili.
 XVIII

Moj sekretar Simo Tepčija dojurio je i odmah počeo da me grdi: »Gdje si

ti, božju Ii ti kuvaricu!« Ja sam kazao: »Evo me!« On je vikao: »Dok ti griješ
dupe pokraj šparheta, rulja nam je odnijela sve unifor​me za horsko
pjevanje!« Ja sam kazao: »Šta mogu, valjda su otključali!« Deda nas je tešio:
»Sigurno nemaju šta drugo obući!« U školu su zaista počeli da dolaze moji
drugovi obučeni u horska odela, držav​na, bez ikakve veze sa pevanjem. Ja
sam ih molio: »Skinite to jer će inače da me oderu!« Oni su mi odgovorili:
»Sad je sve zajedničko!« Simo Tepčija zapretio mi je: »Prodaću zadnju iglu iz
tvoje kuće samo da namirim štetu!« Mama je izjavila: »Osim moje flajš-
mašine, koju ne dam ni pod pretnjom smrtne kazne!« Ujak je rekao: »U
budućnosti tvoja će ionako biti samo četkica za zube!« Deda je graknuo:
»Serem ti se onda i u tu četkicu!« Vaculić je kazao: »Dobro, srediće se već
nekako!« Ja sam predložio: »Neka ovi što su uzeli uniforme pevaju, i kvit!«
Mama je sve pokvarila: »Zar oni koji nemaju sluha ni za pola dina​ra!« Vaculić
je otišao u Komandu i počeo da moljaka za mene: »On nije ništa kriv, na
časnu reč!« Oni su mu rekli: »Do​bro!«, ali nisu poverovali.
Mama je povodom moga rođendana re​kla ostalima: »Hajde da se svi
skupimo pa da mu kupimo sat ili naliv-pero, što je ne​ophodno u njegovom
razvoju kao talenta, ili bar pantalone!« Svi su joj odgovorili: »Šta ima da se
skupljamo!« Mama je rekla: »Onda ništa!« Ja sam za rođendan dobio sveščiću
na kockice, na kojoj je pisalo: »Marljivom učeniku iz matematičkih na​uka, ne
bi li bio još bolji!« Mama je kazala: »Nesretno moje jedino dete!« Moj drug
David Uzijel pozvao me je: »Haj​de da se gađamo strelama!« Ja sam odgovo​-
rio: »Hajde!« David je odapeo i pogodio me strelom u čelo, njegova mama je
posle kazala: »Izvinite i dođite kod nas na skromne kolače!« Deda se umešao:
»Šta će nama njihovi kolači!« To je bilo baš u vreme održavanja velikog
predavanja: »Kako da ne izgubimo orijentaciju među mno​štvom ideja!« Ja
sam imao zavijeno čelo usled udara strele, ali sam kazao: »Nisam se plašio
mraka ni kad sam bio mali!« Se​kretar Simo Tepčija mi je rekao u lice: »Tebe
morabit još uvijek kupa mati!« Dru​garica sa kikama je tvrdila: »On nije ni
muško ni žensko, čim piše pesme!« Ujak je dodao: »Ja sam čuo da u Rusiji
svako piše pesme, ali posle neke od njih ubiju!« Mama me je zagrlila čvrsto i
rekla: »Sačuvaj bože, radije budi šloser!« Moj drug Kalafatović je predložio
da predsta​vljamo rat između Nemaca i partizana, scena je bila prepuna
raznog gušanja, posle smo primetili da nam je nestao sat za bu​đenje ukućana,
zvani »vekerica«. Mama je pozvala Kalafatovića i potužila se: »Zar mi tebi i
zadnji tanjir krompir-paprikaša, a ti tako, ko će sada da nas budi!«
Kalafatović je rekao: »Nemam pojma!« Drugarica sa kikama tvrdila je mome
sekretaru Šimi Tepčiji: »Klečao je preda mnom!« Ja sam priznao: »Tačno je
da sam joj napisao glu​po ljubavno pismo koje je za svaku osudu, ali o
klečanju laže!« Za nas uopšte počeli su da govore mnoge rđave stvari, sve one
bile su jako opasne, a potpuno lažne. U susedstvu su pričali: »Ko zna šta ovi
mute!« Mama ih je podsetila: »A kad smo vam po​zajmljivali svoje flajš-
mašine, onda smo vam bili dobri!« Drugi su govorili: »Kod njih je pravi
kupleraj, ne zna se samo ko je kome šta!« Ja sam pitao Raula Tajtelbauma:
»Da li je kupleraj dobrovoljno udru​živanje u cilju umetnosti i naprednog
miš​ljenja!« On je odgovorio: »Ne znam, nisam bio na času!« Onda su nas
neko vreme ostavili na miru, pa su ponovo rekli: »Mnogo pevate, zato je to!«
Ja sam imao ujaka, tetke, dedu, sve ovo imali su i drugi. Za ostale,
međutim, govo​rili su: »To je jedna fina familija!«, a za nas mnogo kraće: »To
je bagra!« Mi smo živeli na kraju velikog rata, na izmaku okupacije, na
početku sasvim novih dana, koristili smo razne predmete kao što su kreveti,
ka​šike, kolonjska voda, sve ovo bilo je slično i kod ostalih. Ne znam otkud su
se javile razlike. Za druge su pričali: »Oni imaju sve!«, a za nas: »Vagabunde,
rita na riti i bez cvonjka u džepu!« Neko je u spisku stanara napisao iza
ujakovog imena »švaler«, iza tatinog »pijandura«, iza moga »budala«. Iza
maminog imena nisu napisa​li ništa, mama se bunila: »Jadna ti sam ja!« Tetke
su se raspitivale: »Zbog čega nas svi mrze!« Deda je smatrao: »Zato što smo
složni!« Ujak je negodovao: »Jes, vraga!« Mi smo nastavili da živimo u
porodici, kao i ranije. Onda je Vaculić ponovo doveo druga Jovu Sikiru, samo
sada jako sumnji​čavog. Drug Sikira posmatrao je ostatke naše trpezarije, još
neiscepane za pot​palu, i upitao: »Otkale vama ovo!« Deda je odgovorio: »Od
pre trista godina!« Jovo Si​kira zagledao je fotografije po zidovima, uokvirene
u razne ramove, onda je hteo da čuje: »Tko su ovi!« Mama je odgovorila:
»Mrtvaci, rođaci iz prošlog veka!« On je kazao, začuđeno: »Svi su bili
popovi!« Deda je odgovorio: »Pa da!« Ja sam tvrdio: »Meni su kazali u
komitetu da samo gu​ram i ne brinem ništa!« Mama me je pomilovala po glavi
i kazala Jovi Sikiri: »On je do guše u poslu, a tako slabo jede!«
Jovo Sikira se obradovao i utešio je: »Tako se kalio čelik!« Onda se nečeg
dosetio i upitao nas: »Što ste vi ono radili za vrijeme okupacije, doklen smo
mi bili još daleko, na svojim umornijem konjima!« Deda je spremno
odgovorio: »Pravio sam cipele od drveta i jeo sam govna!« Mama je re​kla:
»Pojela sam svoje srce!« Ujak je pri​znao: »Prijatelju, bolje da ti ne kažem!«
Jovo Sikira je gledao u naša lica dosta za​čuđeno i zapitao: »Što znadete o
poznatom fašističkom krvniku Ervinu Dunkelblumu!« Ja sam objavio: »Mi
poznajemo samo gospodina Hartmunda, proizvođača olova​ka, i ni jednog
drugog!« On je nasta​vio: »Jesu ii u vašu kuću dolazili okopeli razbojnici
njemačke pripadnosti, Dojč i Krvinski!« Ja sam kazao: »Meni su poznati samo
Majnel und Herold, fabrikanti moje male, lako prenosive harmonike sa
šezde​set basova!« Poručnik Vaculić vrpoljio se na stolici, onda mu je
došanuo: »Ja sam ti kazao!« Sikira je samo rekao: »Ništa, ni​šta!« i odmah nas
upitao: »Tko je ovdje tr​govao sa nesretnim židovskim dušama u vidu
koristoljublja!« Mama je objasnila: »Rudiki Frelihu, najboljem drugu moga
sina, sada mrtvom, namazala sam na hleb malo pekmeza kad je polazio u
logor, jer nisam imala ništa drugo!« Onda se pojavio vojnik sa nekakvim
papirima i olovkom u ruci, vojnik je upitao: »Vaša zanimanja, ali tanko,
potanko!« Deda je spremno odgovo​rio: »Mi živimo, borimo se, to je naše
zanimanje!« Vojnik je kazao: »To se ne raču​na!«, iscepio list iz sveske, pa
otišao. Ja sam znao da smo mi bili jedna porodica, i to u vidu zanata, ali sam
primetio da ovo nije dovoljno. Mama se bunila: »Neko može da kucka
čekićem po šerpi pa ga od​mah upišu u spisak kao radenika!« Posle je.
dodavala: »Ja mogu da skapam od kućevnih poslova, pa nikom' ništa!«
Poručnik Vaculić nas je uputio: »Ovo se odnosi na proizvodnju robe koja
izlazi iz fabrike!« Deda nije razumeo, Vaculić je nastavio: »Roba je sve ono
što je upakovano u kutije, kao, na primer, cipele!« Deda se na​ljutio: »Zašto ja
moram da budem šuster!« Ja sam rekao: »U knjizi Fridriha Engelsa piše da je
čitava priroda fabrika koja proiz​vodi ljude pomoću majmuna, kao i druge
potrebne stvari!« Poručnik Vaculić je pot​vrdio: »To je potpuno tačno!« Tata
se umešao: »Sve stvari na svetu mora neko da napravi, bilo cveće, bilo bele
miševe!« Tet​ke su rekle: »Ali zato ne znači da mi sedimo skrštenih ruku!«
Mama je kazala: »Kamo sreće!« Tata se ponovo umešao: »Ima robe koja se
fabrikuje a da se ništa ne primeti, kao, na primer, propaganda!« Svi su
zanemeli, samo je deda kazao: »A tek pijanstvo!« Tetke su dodale: »Kao i
vođe​nje ljubavi koje ne ostavlja nikakve tragove u obliku proizvoda!« Ujak je
rekao: »Jest, a deca!« na šta su tetke pocrvenele, i to obe. Mi smo na času
poznavanja prirode nacrtali sve poslove u porodici kao u nekoj radnji. Mama
mi je posle rekla: »Na šta ti koristiš svoj mozak, to je strašno!« Ja sam kazao:
»Mi samo pratimo događaje u ovoj kujni kao da se dešavaju u kosmosu ili u
prirodi!« Mama je izjavila: »Meni je dosta što perem prozore, stavljam
krastavce u turšiju i krpim pantalone svome pijanom mužu!« Ujak je rekao:
»Ipak, ne moraš da izlaziš na kišu i sneg kao, na primer, vojni​ci!«
Tetke su se žalile: »Mi nikad nećemo do​stići neke napredne profesije kao
što su šnajderi ili berberi!« Ujak je odmah izjavio: »Ja mogu da se obrijem
zavezanih očiju, i to pred svima!« Mama je tvrdila: »Ja mogu od starog
očevog odela da napravim četiri mala, za decu koja uopšte i ne postoje!«
Deda je rekao: »Ko te pita za to!« Poručnik Vaculić je primetio: »Na žalost,
tako je!« Svi ljudi radili su u nekim fabrikama, na poljima i po brodovima, mi
smo radili u svojoj kujni, odnosno porodici, to je bila sušta istina. Mama je
tvrdila: »Ono što mogu da uradim sa svojih deset prstiju, to ne može da stane
ni u najdeblju knjigu!« Posle je pričala: »Ja često izađem u grad, a ne znam
zbog čega sam izašla, toliko imam posla!« Deda je ubacio: »Alal vera!« Svi mi
smo nešto radili, ali ovo se odigravalo u kući, o tome susedi su govorili dosta
pre​zrivo. Moje talentovane tetke izrađivale su sličice nepostojećih predela, a
onda, u su​mrak, brisale maramicom suze, iz razloga nepoznatih. Moj tata,
nekadašnji sokol​ski prvak u stajanju na rukama, pronalazio je načine da
ispije što veću količinu alko​hola a da mu ne bude ništa. Mama je bolje od
svih izbegavala da ne padne sa visokih merdevina za vreme krečenja kujne, o
čemu je uvek nešto zapisivala na ivicama novina, pročitanih. Moj deda
zakucavao je eksere na razne zidove, čak i tamo gde uopšte nisu bili potrebni.
Moj ujak pokuša​vao je da izglača cipele, tako da se u njima mogao ogledati,
sve ovo trajalo je vrlo dugo. Ja sam pokušavao da napravim čoveka od dva
santimetra koji bi se pokre​tao pomoću jednog lastiša, posle sam za​mišljao da
će ovaj čovek oživeti. Mene su pitali u školi: »Je l vi stvarno ništa drugo ne
radite nego perete veš i ukucavate foto​grafije po zidovima!« Ja sam
odgovorio: »Ništa!« Onda su me pitali: »Vi mislite da ste pametniji od svih!«
Ja sam rekao: »To ne znam!«
Mi smo počeli da se bavimo i drugim poslovima: tata je pokušavao da se
otrezni, deda da proizvede veštački buter, mama da nas ishrani sasvim malim
komadima hleba. Život u porodici ličio je na nekakav film, uzbudljiv,
neobičan, povremeno potpuno dosadan. Život u porodici stalno je podsećao
na nekakvu priču, pročitanu ranije, za​boravljenu, sa nejasnim odlomcima.
Život u porodici sastojao se od događaja, događa​ji su se odigravali skoro
svakog dana, čak i nedeljom. Događaji koji su se dešavali u porodici zvali su
se »život«, reč jako često upotrebljavana a samo retko razumljiva. Mi svi
imali smo velikog poverenja u tu reč kao i u stvarnost koju je ta reč označa​-
vala. Za život mi smo uvek smatrali da je čaroban, drugi su se izražavali
ovako: »Ma to je sranje!« Sve što smo preduzimali, nama je izgledalo mnogo
lepše nego ostali​ma, mi tu nismo ništa mogli da izmenimo. Mi smo bili jedna
porodica. U okviru naše porodice obavljao se čitav niz ljudskih delatnosti,
čovečanskih zanata, radova od opšte koristi, pa ipak, u našem slučaju bili su
najvažniji poslovi očinski, materinski i, uopšte, rođački. Protiv naših poslova
bili su skoro svi, u našu korist govorili su samo neki, i to više iz drugarstva. Ja
sam slušao sve ovo. Posle svega, ja ipak mislim da po​stoji i to zanimanje,
toliko ismejavano, po​rodično. I pored svega, mi smo ostali u ubeđenju da
učestvujemo u vrlo važnom radu na izgradnji novog društva na način
unutrašnji, kućni, kuhinjski. Ispostavilo se da sve što se moglo reći o našem
životu stoji u mom domaćem zadatku na istu temu. Zadatak su čitali pred
celim razre​dom, smejali se, tapšali me po rame​nu i na kraju izjavili: »Svašta!«
Na tome je ostalo. Mnoge stvari zaboravio sam potpu​no, one ostale bile su
pobrkane, međusob​no. Pokazalo se da u knjigama ima mnogo više reda i
staloženosti, ili je bar tako tre​balo da bude. Tada je došao onaj mali čovek u
šeširu, izvadio iz tašne, školske, pre​dratne, nekakve hartije i obavestio nas:
»Vi treba da se iselite u jednu sobicu, a ovde će da dođe jedan drug sa
stvarima!« Deda je pitao: »Kojim stvarima!« On je objasnio: »Njegovim
vlastitim!« Drug sa stvarima bio je Jovo Sikira koji je odmah priznao: »Pa
moram se i ja valjda nekuda smjestiti, majka mu stara!« Jovo Sikira sam je
uneo jednu veliku stolicu i seo na nju. Ostali nameštaj počeli su da unose
drugi ljudi, neobrijani i jako namršteni. Ljudi su unosili bivši fašistički
krevet, Nemcima sada nepo​treban, bili su u uniformama bez ikakvih
znakova, onda je jednom od njih mama re​kla: »Kume, otkud vi!« Kum je
odgovorio: »Zdravo kumo, unosim nameštaj po liniji izdržavanja kazne kao
robijaš!« Posle je stao da se malo izduva i ispričao: »Svako, kumo, treba da
plati za svoj neprijateljski rad u oblasti sitnosopstveničke trgovine!« Mama je
odgovorila: »Tako je, kume, dajte da vam pridržim to astalče!« Kasnije je
kum sa ostalim robijašima premestio naše stvari, kao klavir, čaše od kristala,
knjige i slike koje su tetke izradile drvenim bojica​ma, mama je na kraju
zaključila: »Hvala, kume, što nas ovako spakovaste u ovaj ćumez!« U novoj
sobici, vrlo lepoj, mi smo nastavili da pevamo pesme, ruske i druge, mama je
skuvala rakiju za sve, ja sam po​pio dva gutljaja i odmah održao predavanje o
braniocima Lenjingrada, na ruskom, bez obzira na nepoznavanje istog jezika.
U maloj sobi nastavljen je život po sta​rom, samo što smo svi bili bliži jedni
dru​gima. Ja sam od ona dva gutljaja rakije potpuno prešao na ruski kao jezik
sporazumevanja. Tetke su se prisetile predratnih filmova Volga Volga i
Raspućin, ludi pop, počele su da ponavljaju šlagere koje su čule još tada,
davno. Tata im je rekao: »Alal vam vera!« Mama je govorila svima: »Mi smo
jedna duša!« Poručnik Vaculić je pri​znao: »Ja vam se divim!« Deda je kazao:
»Nema potrebe!« Mama je širila ruke i od​mah dohvatala oba zida sobe, usled
tesnoće: »Dala bi im svoju dušu, oni su mi kao sinovi!« Vaculić je spomenuo:
»Samo da nije bilo onih popova u vašoj prošlosti!« Mama je rekla: »Šta
možemo!« Tata je upitao: »Da li će biti obnovljen sokolski pokret za čeličenje
mišića!« Vaculićev jako strogi drug Jovo Sikira je izjavio: »Je​dini pokret biće
pokret oslobođenja čovječanstva, a i to će biti dosta!« Mi smo se naprezali da
uđemo u tokove nove organizacije, bez obzira na nedostatak hra​ne, umor i
druga potkopavanja ljudskog organizma. Moj najbolji drug bio je Voja Bloša,
ali bilo je i ostalih koje su svi sma​trali najboljim. Najbolji drugovi dolazili su
na ručak kod moje mame, moje tetke učile su ih kako se recituje, kako se
peru zubi i slično. Najbolji drugovi prejeli su se pasulja, a posle su pričali:
»Njegov ćalac je uvek pijan, a on je funjara i stipsa!« Mama je rekla: »Od nas,
bez nas!« Jedan najbolji drug pitao je: »Ko bi mi napisao domaću zadaću da
ne dobijem drugi red u večernjoj školi!« Tetke su sele i napisale sve što je
trebalo, ovaj je posle rekao: »Kod njih smr​di da je za umrijeti!« Drugi najbolji
drug molio je: »Ako bi mogao da prespavam kod vas samo jednu noć!« Svi
smo ležali na gomili, on je štipkao tetke, obadve, posle je saopštio: »Ko u
sirotištu!« Vaculić je dobio nepotpisano pismo, u pismu su govorili o saradnji
moje porodice sa neprijateljskom velesilom, kao i o nemoralnom ponašanju
mojih tetaka u odnosu na nemačke vojni​ke. Vaculić je stavio pismo na sto,
tetke su zaridale, deda je rekao: »Šuftovi!« Vaculić je ćutao neko vreme, onda
je rekao: »Zaboravimo to!« Posle je došla drugarica u čizmama, raskopčala
bluzu, zatim je ka​zala: »Ja sam napisala lažno pismo, nisam mogla da
izdržim!« Mama je rekla: »Bog je pravdu pokazao!« Svi su pili rakiju, ali sas​-
vim meku. Vaculić je tvrdio: »Budućnost će biti drugojačija!« Mama je pitala:
»Za​što!« Tetke su uzdahnule: »Postoje trenuci koji su nezamenljivi, mada
tužni!« Tata je zaključio: »Moraću da razmislim o tome!« Drugarica u
čizmama je pitala: »Mogu Ii dolaziti kao i prije, bez obzira na pis​mo!« Mi smo
rekli: »Možeš!« Drugarica je počela da se raspituje o mnogim znanjima
ljudskog roda, do tada njoj potpuno nepo​znatim, kao, na primer, o štrikanju.
Tetke su je učile da hekla, da govori francuski i da ne laže. Deda je pitao: »Ne
znam samo s kim će govoriti francuski!« Tetke su objasnile: »S kim hoće!«
Drugarica u čiz​mama htela je da se oduži za steče​na znanja, kako tetkama,
tako i nama osta​lima. Odmah je izvadila malu žutu knjiži​cu od Vladimira
Lenjina i upitala: »Tko je od vas čito Korak naprijed, dva koraka nazad}.«
Ujak je zaključio: »To mora da je udžbenik za tango!« Ona je kazala: »Nije!«
Tata je rekao ujaku: »Sve će ti se to objasniti!«, ali se videlo da njemu i dalje
to ostaje mutno, zbrkano. Sve ovo je vodilo u potpuno nepoznatom pravcu,
ali je godilo, mnogima. Ja sam izjavio: »Prelaz iz detinjstva u mladost je kao
prelazak iz kapitalističkog u socijalistički način živo​ta!« Vaculić se složio:
»Tako nekako!« Mama je rekla: »Ovo vreme progutalo je mnoge mlade ljude,
nepovratno!« Jedna drugarica sa kikama me je pitala: »Je l isti​na da si ti još
uvek nevin!« Ja sam počeo da joj govorim o svom sopstvenom iskustvu,
umetničkom. Drug Abas me je tešio: »To će proći!« Od Voje Bloše sam doznao
šta je trebalo da odgovorim, ali tada je već bilo kasno. Onda je mama po​čela
da cmizdri. Pitali su je: »Šta ti je!« Ona je odgovorila: »Kao i uvek, u poznu
jesen!« Ja nisam primećivao godiš​nja doba. Ja sam neprestano pisao pesme,
crtao ruske tenkove i učio napamet nera​zumljivu poemu Komsomolska
pjesma. Vaculić je izjavio: »Samo da sve ovo ne prođe i ne zavlada
čamotinja!« Drug Abas je uveravao: »Neće!« Mama je onda rekla: »Samo da
prođe novembar, u januaru već mislim kako ide maj!« Mama je govori​la:
»Danas je onaj težak dan!« Deda je pitao: »Koji!« Mama je uz pomoć pamće​-
nja svakog dana umela da podseti na neke velike tragedije u prošlosti, kako
porodič​ne, tako istorijske. Mama je onda ispričala priču o cvećarevom
pomoćniku koji se baš spremao na svadbu pa sekao nokte, a jedan nokat mu
odskočio u oko, koje je odmah iscurelo.
 XIX

Mama je sašila novu kesu, na kesi nije više bilo likova, kako tatinog, tako
ni dru​gih. Na zidu pored kese, Vaculićevi drugo​vi ispisali su veselu parolu:
»Ko je pip​nuo Dragicu, nek udari crticu!«, o tati nije bilo ni reci. Samo je
gospođa Darosava do​šla i saopštila: »Šta da radim s njim, spava u mom
krevetu već dva dana kao za​klan!« Deda je predložio: »Nek tamo i ostane!«
Mama je na poleđini porodičnih fotografija počela da ispisuje ljubavne stva​ri
namenjene tati, zaspalom u krevetu gos​pođe Darosave, inače uskom. Tata je
do​šao, gurnuo ruku u džep i tamo pronašao mamine ljubavne poruke, često u
obliku neke pesmice. U pesmicama mama je go​vorila o njihovom
zajedničkom porodu, to jest meni, kao i o revoluciji koja menja sve stvari
nabolje, makar na izgled. Tata se ljutio: »Ko mi trpa ove gluposti!« Svi su
ćutali. Tata je objasnio: »Ne želim više da podnosim teror prošlosti u vidu
sopstvene žene!« Mama je opomenula: »Dete će dobiti nervni slom!«
Gospođa Darosava se klela: »Mi ništa ne radimo, na časnu reč, samo što mi on
čita pornografski roman Arleta od Stevana Jakovljevića, a ja slu​šam!« Deda je
zaključio: »Pa svega toliko!« Tata je predložio: »Hajde da ja uzmem mašinu
za meso i termos-bocu, a vama šporet i mašina za sladoled!« Mi smo se složili.
Gospođa Darosava prenela je ove mašine kod sebe, kao i tatinu knjigu rasho​-
da iz 1929, sada nevažeću. Deda je opome​nuo: »Od tog ćeš mnogo da se
okoristiš!« Mama me je uhvatila za ramena i saopštila: »Nemaš više oca!« Ja
sam se setio Vla​dimira Iliča Lenjina, oca čitavog proletari​jata, ali nisam rekao
ništa.
Mama je pronašla u svojoj šolji od kafe nekakvog konjanika i zalazak
sunca, ali nije umela da poveže ova dva događaja. Mama je opet počela da
pati od jesenje tuge. Mama je prvo bila ćutljiva a posle je praskala. Mama je
svaku novost prepriča​vala kao da se radi o nekom požaru. Mama je opisivala
događaje koji nas se uopšte nisu ticali, svoje snove i tako dalje, deda je pitao:
»Gde gori?« Onda sam i ja priznao: »Imam jednog druga koji muca!« Tetke su
rekle: »To je od rata!« Ujak je is​pravio: »Ne, nego mu je otac bio general, a i
deda!« Vaculić se složio: »Sve je u nama, mladima!« Tetke su tvrdile: »U
Parizu po​novo šiju jako lepe haljine, kao pre!« Mama je rekla: »Šta vredi, gde
smo mi od toga!« Ujak je doveo sasvim malu službenicu klasne lutrije i
izjavio: »Ovo će mi biti treća žena!« Deda je pokušao da ga ispravi: »A one
između!« Mama se bunila: »Nikako da se skrasimo!« Mala žena je tvr​dila: »Ja
zauzimam jako malo prosto​ra, a osim toga, reći ću vam koji će broj do​biti
glavnu premiju!« Deda joj je zapretio: »Pa da nas sve pohapse!« Mama je
opet iz​vadila tatinu fotografiju i pokazala nam: »Bio je divan u različitim
gimnastičkim pozama dok je alkohol bio nepoznata ze​mlja za njega,
nesrećnika!« Kapetanica rečne plovidbe mi je govorila: »Resi se već jednom
da dođeš, i tvoj ujak je bio pa mu nisam odgrizla nos, već naprotiv!« Drug
Vaculić tešio nas je: »Još samo da ukinemo privatnu svojinu!« Mama mi je
govorila: »Samo kad bi mogla da ti zakrpim pantalone!« Tetke su kazale:
»Samo kad bi došao film sa Benjaminom Điljijem, kao mladim!« Tetke su
počele da uče espe​ranto, jezik svetske revolucije. Deda se bu​nio: »Kako
možete da govorite te bljezgarije, sve pomešano!« Tetke su mi izradile je​dan
džemper sa jelenom i petokrakom zvezdom na grudima. Ujak me je pitao:
»Rako ti idu one stvari!« Ja sam odgo​vorio: »Nikako!« Mala žena je
odgovorila: »Sve je u prirodi čoveka!« Mama je ispriča​la: »Kad sam bila
mlada, jedan je hteo da mi gvirka u grudi, ali tvoj otac odmah ga je izbacio iz
radnje!« Meni je naš sekretar Simo Tepčija govorio: »Samo i dalje uko​rak za
neprijateljom, ma gde bio!« Posle je pitao: »Kako ide u tvojoj familiji!« Ja
sam odgovorio: »Odlično, samo nemamo mesta za spavanje delegata iz ćele
zemlje, po​što smo svi u jednoj sobi!« On je objasnio: »Što se može!« Ja sam
nastavio: »A osim toga hteli smo da pitamo gde je drug Abas, koga više nigde
ne viđamo, a bio nam je drug!« Simo Tepčija kazao je: »Ko je to!« Ja sam
rekao: »Pa onaj drug koji nam je sve objašnjavao!« Simo Tepčija je odgovo​-
rio: »Nemam ti pojma!« Ja sam i Vaculića pitao: »Gde je naš sveznajući drug
Abas!« Poručnik Vaculić mi je savetovao: »Idi svuda i širi sopstvene horizonte
dok se pot​puno ne usavršiš!« Ja sam nastavio: »Samo ne znam gde je drug
Abas!« On mi je odgo​vorio: »Ni ja!«
Voja Bloša mi je kazao: »Tvoj ćale našao žensku, a ti ne umeš!« Ja sam
objasnio: »To je drugo!« Mama je ostalima govorila za mene: »Plašim se da
neće nikada pora​sti!« Ujak joj je kazao: »Nije ni čudo kad si ga uvek oblačila
u roza boje i slične glupo​sti!« Mama mu je odgovorila: »To je bilo
prepravljeno od moje stare bluze, šta mogu!« Deda je poučio: »Priroda će
poka​zati svoje!« Ujak me je pitao: »Da tebe ne diraju pokvareni muškarci!«
Ja sam rekao: »Ne, jedino je sekretar Simo Tepčija rekao da bi me streljao
radi onih uniformi, kao i usled drugih grešaka!« Vaculić me je utešio: »On se
samo šali!« Gospodin profesor sa sprata niže mi je zapretio: »Vi mnogo
izvodite, a strpali vas u jednu sobicu!« Mama je rekla: »Ja sam kazala sve u
lice čak i nemačkom oficiru koji me je, vo​dio zbog nedostatka legitimacije!«
Ja sam ispričao: »Moj ujak je još trideset devete pevao pesmicu Budi se istok i
zapad, koja je tada bila zabranjena!« Ujak je rekao: »Mani to!« Još sam
tvrdio: »Ja nikad ni​sam imao električni voz za igranje!« Deda me je pitao: »Pa
šta!« Deda je pokazao jako žutu fotografiju svojih predratnih vr​tova,
vinograda i kuća sa balkonima, uda​rio prstom po njoj i pitao: »A šta ja treba
da kažem!« Mama je pokazivala svoju po​znatu sliku lupanja šlaga u onom
dvorištu, kao i sliku naše radnje sa unutrašnje strane, prepune svega. Tata je
na fotografiji imao veliki kačket i olovku zataknutu za uvo, je​dan prodavač je
na slici posegao za nekom kutijom, tako je ostao zamućen. Ujak mi je
saopštio: »Meni se, bogami, tvoj otac ne ja​vlja na stepeništu!« Mama je rekla:
»Samo se plašim da mu kod te flundre nije dosta toplo!« Deda je tešio:
»Nema da brineš!« Ujak je pričao: »Bre, takav čovek, s kojim sam tolike noći
presedeo u kafani, a vidi sad ovo!« Mama ga je podsetila: »A kad je dobio
milione od bednog trgovca nirnberškom robom na kartama, pa mu sve vratio
ujutro!« Ujak je rekao: »Kad je bio buda​la!« Mama je ovo ispravila: »Nije
tačno, nego je imao srca!« Onda se upitala: »Da li more još uvek postoji kao
nekad, pre rata, kada sam ga videla u Kraljevici i na dru​gim mestima!« Tetke
su kazale: »Oh, oh, kad bi se samo ponovo pojavili ulični svi​rači sa našim
omiljenim repertoarom!« Mama je izjavila: »Najzad sam resila da povadim
sve loše zube koji su me mučili, i da ih zamenim sasvim novim!« Vaculić je
govorio: »Pa zašto smo se borili!«, ali više u šali.
Tetke su preporučile: »Bolje da počne​mo neku društvenu igru i
zaboravimo sve što se dešava!« Mama je objasnila: »Mnogi primeri teškog
života već su ispričani pu​tem knjiga, a čovek se i dalje pati, ne zna​jući zašto!«
Tetke su joj rekle: »To je radi toga jer su knjige pametnije od ljudi!« Mala
ujakova žena priznala je: »Ja sam ranije mislila da ću mrzeti muškarce, ali
sada to više ne mislim!« Vaculić mi je šapnuo: »Ako se ova stvar zagovna,
zapamti da nije trebalo tako da bude!« Ja sam mu obećao: »Hoću!« Poručnik
Vaculić najviše je voleo da zaturi šajkaču na potiljak i zapeva: »Bolan mi
leži!« Vaculić je stalno gu​bio kosu, naročito usled te šajkače koja mu je
neprestano bila na glavi. Mama nam je tvrdila: »Pokazao mi je predratnu
fotogra​fiju sa kosom kao šuma, češalj nije mogao u nju, a vidi sad!« Ujak se
setio: »Gde su ona vremena kad si mogao da izneseš špediterska kola puna
kože, Nemcima ispred nosa, i prodaš je za milionče!« Tetke su govorile: »Da
smo znale da upo​trebimo život za nešto lepše!« Mama je ka​zala: »Gde mi je
ona pamet!« Deda je re​kao: »Da sam ja imao točkove!« Mama je zaključila:
»Pogled unazad samo nam kvari raspoloženje i, uopšte, duševno zdravlje!«
To je bila istina. Poručnik Vaculić doneo je cveće i predložio nam: »Treba da
izađete napolje, tamo je proleće!« Deda se pobunio: »Kao da mi sedimo!«
Mama se rastužila: »Što znači da će za kratko vreme dan ponovo početi da
opada!« Vaculić je rekao: »Pa nek opada!« Onda nam je savetovao: »Treba da
izmenite iskustva sa ostalim svetom, koji je drukčiji!« To nije bilo tačno.
Susedi su se svađali, lupali o zid i pevali, deda je tvrdio: »I tamo su luđaci,
samo nepoznati!« Mama je kazala: »Mi slušamo radio i sve znamo, to nam je
potpuno dovoljno!« Deda je dopunio: »Sve što treba, naučili su nas naši preci
koji su sada mrtvi!« Mama je izjavila: »Lakše bi mi bilo da umrem, ali suđeno
mi je da gledam sve ove strašne stvari u životu i oko njega!« Deda je
zaključio: »Sve se može popraviti ukoliko nije došlo do kraj​njih posledica,
odnosno smrti!« Vaculić nas je hrabrio: »Jednom će morati da bude bolje!«
Tetke su rekle: »Svako mora da nosi svoj krst, a mi crtamo!« Mama je
govorila: »One zbilja imaju puno smisla!« Meni je rekla žena kapetana
rečnog broda​rstva: »Je l vidiš da ne boli!« Mama je go​vorila: »Svima sam
pekla različite pite, plela džempere, pisala najlepše kitice u spomenar, a oni
su mi strpali drvenu zmiju u krevet!« Vaculić joj je tumačio:
»Nađi muškarca!« Mama je i dalje peglala pantalone svima u kući, ostali
su joj nadevali smešna imena i ostavljali ekserčić na stolici pre nego što je
sela. Ona je opomi​njala: »To mi je hvala što trošim oči na štopovanje vaših
čarapa!« Ali najviše su voleli da je pozivaju u igru zavezanih očiju. U igri svi
su skinuli maramice i posmatrali mamu kako korača naslepo, obarajući
nameštaj. Mama je najviše volela igru »lažno pijanstvo«, prepunu posrtanja.
U tome su učestvovale tetke, ujak, svi ostali. Ranije, tata je ovo posmatrao
nekako pre​zrivo, sada je to bilo kao neko sećanje na njega. Neke stvari su
bile završene, druge su se spremale da počnu. Onda mi je Vaculić rekao:
»Zašto ne napišeš sve o svojoj fa​miliji, kad već imaš tako lep rukopis!« Ja sam
pitao: »Kako!« On mi je objasnio: »Svako treba da prizna sve o sebi, to će se
dopasti drugovima!« Ja sam pitao: »Kojim drugovima!« On mi je rekao:
»Svima!«
 XX

Mi smo bili jedna porodica, bez obzira na sve opomene. Svi drugovi su
vredno sedeli za šusterskim bankom ili su poslu​živali u kafani, samo smo se
mi neprestano muvali po našoj maloj kuhinji, iako za to nismo imali
nikakvog razloga. Svi drugi izrađivali su pumpe za bicikle, pečate i čet​ke za
cipele, jedino mi nismo proizvodili ništa, što se na nama najbolje videlo. Mi
smo neprestano nešto pričali u smislu razgovora, umesto da ćutimo i slušamo
druge, makar i gluplje od sebe. Deda je uvek govorio mnoge stvari svakome u
lice, što je bilo potpuno pogrešno. Mama je če​sto navodila strašne, iako
istinite primere iz istorije, umesto da ove zaboravi i zameni ih nekim lepšim,
koji se uopšte nisu desili. Naši pogledi u budućnost često su bili mnogo
nejasniji usled knjiga koje smo pro​čitali u ranijem periodu, a to je bila naša
sopstvena krivica, sasvim nepopravljiva. Nas su lepo učili da je najbolje po
čovečanski organizam da stojimo za vreme tram​vajske vožnje, da jedemo
neslano i da spa​vamo na tvrdom, ali mi nikako nismo verovali, iako je
trebalo. Mi smo i dalje čitali iz debelih romana, najčešće neilustrovanih,
umesto da sve ovo odnesemo u dom za šlepu decu, koju ovi romani uopšte ne
bi mogli da pokvare. Nas su upozoravali da ne koristimo blesave stvari iz
starog vre​mena, kao što su kišobran, kalodont i slič​no, a mi smo se stalno
inatili, iako za ovo nismo imali nikakvog opravdanja. Nas su molili da
prisluškujemo šta rade neprijate​lji u komšiluku, ali mi smo odbili usled
urođene gluposti i tako dozvolili da se isti rad, neprijateljski, nastavi do
nemogućih granica. Mi smo videli mnoge strašne scene izbacivanja
gospodina profesora iz stana u koji je ušao jedan naš drug, ali najgore bilo je
to što smo ovo kasnije prepričavali. Nama je drug Jovo Sikira lepo
objašnjavao da nismo videli ono što smo videli, a mi smo se odupirali i to je
dovodilo do neže​ljenih posledica. Mi nikada nismo mogli da shvatimo da se
neki događaji nisu odigrali jer nisu bili predviđeni, i to samo usled naše
ranije navike da sve vidimo. Nas je drug Jovo Sikira učio da se događa samo
ono što je dobro da se desi, dok drugo ne, ali deda je odmah pitao: »Kako
to!«, i time sve pokvario. Mi smo ranije mislili da jed​na familija od sedam
članova vredi više od jednog poručnika, mladog, sa zavijenom rukom usled
ranjavanja, a nikako nismo mogli da se uverimo u suprotno. Mama je često
posmatrala deljenje belog hleba oficirskim porodicama iz posebne radnje, i
usled toga pominjala susetku Darosavu i njen kurvarluk, što, u stvari, nije
imalo ni​kakve veze. Mi smo mnogo puta povezivali najvažnije stvari iz
istorijskog razvitka sa nevažnim kurvanjem i igranjem karata u komšiluku, a
da za to nije bilo nika​kve potrebe. Mene su lepo molili da pobeležim sve šta
je Voja Bloša govorio na času geografije i drugde, a ja sam samo zapam​tio
njegovu poruku kapetanici rečnog brodarstva: »Uvatiš me za dršku od
stomaka!«, što uopšte nikome nije bilo važno. Ja sam jako dobro pamtio ono
što je naš sekretar Simo Tepčija iznosio u smislu zadataka, ali sam se toga
držao čak i sutradan, kada su ovi zadaci bili potpuno promenjeni. Ja sam ga
pitao: »Kako to daje drug Abas juče bio naš najveći drug, a da je danas
neprijatelj​ska svinja!«, što uopšte nije trebalo da pi​tam. Ja sam stalno
objašnjavao sve o živo​tu druga Lava Trockog, po preporukama druga Abasa,
iako su mi oni objasnili jasno i glasno: »Taj uopšte nije postojao!« Mi smo
pamtili najgore primere iz našeg i tu​đih života, umesto da izađemo u šetnju i
zaboravimo sve zauvek. Mi smo se često raspitivali za razne drugove koji su
sedefi u našoj kujni a kasnije se više nisu pojavlji​vali, iako to nije trebalo da
činimo. Mi smo se mnogo puta uplašili velikih promena koje su se desile
preko noći u pogledu raznih studenata i njihove sudbine, a to je bilo vrlo
pogrešno i sasvim nepotrebno. Mama je uvek izgovarala svoju jako neo​-
preznu rečenicu: »I oni su ljudi od krvi i mesa!«, ali kasnije se to pokazalo
kao netačno. Mi smo tvrdili da su mnogi ljudi jednaki među sobom, ali posle
smo ustano​vili da to nije tako, ni u pogledu čina, ni s obzirom na visinu,
obim glave kao i sam mozak u njoj. Ja sam kasnije shvatio da je trebalo da
osnujemo komisiju koja će ustanoviti lokanje moga tate, ludo govorenje
moga dede i upotrebu strašnih izraza od strane moga ujaka, a nismo. Ja sam
još pre morao da opišem sva ona prepričavanja moje mame o tuberkulozi i
dru​gim svinjarijama iz naše kuće, a ne da sve ovo slušam skrštenih ruku.
Nama nikako nije bilo jasno kako ćelavi drug u kačketu mora biti lepši o
Ronalda Kolmana na konju, ali ispadalo je ipak da mora, o čemu moje tetke
nisu imale ni pojma. Mi smo se neopravdano čudili kada je neki drug izja​vio:
»Danas je lepo vreme!«, a mi nikako nismo mogli da shvatimo u čemu je
veliči​na ove izjave. Nas je drug Jovo Sikira stal​no ubeđivao da se kaže
»koferencija« i »apateka«, a mi smo se bezrazložno svađali s njim i pokazivali
mu nešto u jednoj zamašćenoj knjizi koja više nije bila u upo​trebi. Nas su
terali da pevamo najlepše pesme koje smo znali, ali baš tada je umro nekakav
naš važan drug o kome nismo imali pojma i zbog toga su nam opravdano
kaza​li: »Šta urlate kad ćela zemlja pati!« Mi smo mislili da drugovi nikad
neće ni umirati, ali posle smo se prevarili. Mene su prvo molili da opišem
neke događa​je iz svoje porodice a kasnije, kada su pro​čitali, zapretili su mi:
»Da nisi više uzeo plajvaz u ruku!« Ja sam i ranije beležio razne velike misli
moga dede, moga ujaka, ali tatine mnogo manje. Deda je pronašao te
papiriće, isekao ih velikim kuhinjskim nožem i odneo u klozetsku kesu za
hartiju. Mama ga je tešila: »To je njega neko podgovorio!« Ja sam primećivao
mnoge pojave koje su se odigravale oko nas, ali kada sam to hteo da ponovim
putem pismenog sasta​va, mama me je uvek pogledala i rekla: »Ti nemaš
dunsta!« Ja sam se jako trudio da moj sastav bude kao neka vrsta domaćeg
zadatka na određenu temu, ali posle su se pojavili i neki novi događaji, pa je
ispalo zbrkano. Kod nas su neprestano dolazili neki ljudi, kazali po koju reč,
a onda odla​zili. U međuvremenu, u kući su obavljani različiti poslovi, neki su
se dešavali često, svakog dana, drugi potpuno retko. Sve ovo je trebalo
razlikovati i naučiti poimence. Deda se bunio: »Ko je kome šta u ovoj lud​-
nici!« Sve ovo dešavalo se ranije, docnije je počinjalo iz početka. Mama se
žalila: »Do​kle će ovo da traje!« Niko nije znao. To je sačinjavalo naš
porodični život, da neko nešto upita, a da drugi odgovore ili ne. Ovo isto tako
sačinjavalo je sadržaj moga doma​ćeg zadatka: »Prokleti život u obliku
vrzinog kola«, naslov je izmislila mama, ali ono unutra bilo je potpuno moje.
Mama je dodavala: »Samo muke bez kraja i konca!« U mom pisanju domaćih
zadataka, koji su ličili na neku priču, samo blesavu, bilo je najvažnije
preživeti, a onda se i setiti svega, kasnije. Sto se preživljavanja tiče, bilo je u
redu, bar za sada, ono ostalo pokazalo se kao mnogo teže. Poručnik Vaculić,
star dvadeset i tri godine, govorio je: »Naš život stvarno je prošao najbolje što
je mogao!« Tetke su se slagale sa ovim. Od svega naj​teže mi je bilo da
razlikujem sva imena i druge osobe, s obzirom na vrata naše kuće, uvek
otvorena. Deda je priznavao: »Kod nas je kao u osnovnoj školi, samo ne znam
šta se uči!« Ljudi su dolazili i odlazili, ali su se onda ponovo vraćali, mi nikad
nismo stigli ni da se čestito prošetamo od svih ovih tipova. Mama nas je
tešila: »Bolje ovako nego kao kod drugih, gde je do​sadno kao u grobnici!«
Ujak je dodavao: »Bogami, ovakva gužva nije ni u osigura​vajućem društvu!«
Bez obzira na sva ta ometanja sa strane, deda je pričao, mama brisala suze
usled jesenje ravnodnevice, a tetke bockale svoj goblen. Jedino što je docnije
nestalo svilenog konca, tetkama ne​ophodnog. Tako se najviše primećivao
uja​kov rad na šaputanju u uvo ženskim posetiocima, kao i mamin, to jest
dedin, koji se sastojao u pričanju gluposti i prolivanju suza. Sve ovo radili
smo u prijatnoj prosto​riji koju smo dobili na korišćenje umesto naših šest
soba, starih i zagušljivih, u naše sobe ušao je drug Jovo Sikira, jako umoran
od ratnog štrapaca. Mi smo isto tako jeli nekakve rezance, potpuno suve. Mi
smo počeli da odlazimo i kod drugih ljudi da jedemo te iste rezance i da
govorimo o politici. Mi smo bili jedna propala porodi​ca s mnogim lepim
fotografijama. Mi smo živeli u sredini dvadesetog veka, nešto pre, a nešto
posle te sredine. Mi smo bili u prvim redovima raznih akcija kao što je
raščišćavanje snega, opismenjavanje, sprovođenje prijateljstva među ljudima.
Mi smo poznavali neke najbolje ljude naše ze​mlje i neke potpuno strašne.
Meni su prvo rekli: »Ti si naš, guraj napred i izgrađuj se u umetničkom
pogledu do najviših grani​ca!« Posle su mi kazali: »Šta to trtljaš, ne​moj da ti
zavrnemo šiju kao kanarinki!« Ja sam imao oca koji je popio najveću količi​-
nu alkohola u Srednjoj Evropi za određeno vreme. Mi smo bili smešteni u
sobi prepu​noj stvari za koju su govorili: »To vam je dosta, i previše!« Ja sam
bio dete vrlo dugo, posle je počelo ostalo. Ja sam no​sio bundu svoje mame,
cipele svoje bake, a preko svega, vindjaknu amerikanskog avijatičara, sada
mrtvog. Mi smo stanovali zajedno kao neka vojna jedini​ca. U našem životu
bilo je glavno crtanje, kuvanje i zalivanje cveća, takođe uvenu​log. Ja sam
prvo mislio da se dete rađa pu​tem rasecanja stomaka. Ja sam mislio da se
dete pravi pomoću gumene cevčice i pilule koja uvek stoji skrivena u kutiji
na kojoj piše »Smrt«. Ja sam mislio da će posle us​postavljanja slobode
prestati točenje alko​holnih pića. Ja sam se nadao da ću naučiti sviranje na
violini, ali nisam. Ja sam imao roditelje koji su u početku govorili jedno
drugom: »Cicomaco!«, a kasnije: »Proklet bio, životinjo!« i to na »vi«. Meni
su poka​zali slike upotrebljavanja ženskog tela, ali ja nisam verovao. Naš
sekretar Simo Tepčija mi je govorio: »Jedno su tvoje umastite knjige, a drugo
dogodovštine u životu!« Mi smo videli predratne oficire, nemačke voj​nike,
partizanske komesare i ruske tenki​ste. Moj tata je pre rata imao sokolsku
uni​formu, ali to je bilo nešto drugo. Ja sam sa​njao san u kome dobijam kao
nagradu dečji automobil sa pedalima, ali kad sam se probudio, video sam da
je stvarnost dru​gačija. Kroz našu kuću prolazili su vodo​instalateri,
klavirštimeri, studenti, kao i poručnik Vaculić, moj drug. Sve je to bilo ranije,
posle je počelo nešto drugo. Mama me je pitala: »Zašto ne možeš da ostaneš
dete!« Ja sam odgovorio: »Ne znam!« Voja Bloša me je pitao: »Je l su ti to
prve dugač​ke pantalone!«, ja sam odgovorio: »Prve!« U početku je sve bilo
jasno i jednostavno, a posle sve više zbrkano i neobjašnjivo. Kod nas su
dolazili mnogi ljudi, docnije samo neki. U početku ja sam znao samo nekoli​-
ko imena, a posle skoro sva. Ne znam koli​ko sve ovo traje. Ujak je tvrdio:
»Jaki su momenti!« Ujak je promenio dvadeset se​dam zanimanja, ne
računajući ono najvaž​nije, švalersko. Ujak je brojao ženske do pet stotina,
posle je prestao. Mama je bro​jala svoje kuhinjske mašine marke
»Aleksanderverk«, deda je prebrojavao šibice iz jedne kutije, jako male. Ovo
je bilo u veli​koj gužvi. Sve to bilo je u nekoj pometnji, ali je bilo tako. Tako,
ili još gore.