ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ

ПРВИ ЦИКЛУС СТУДИЈА

СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ПРЕДШКОЛСКО ВАСПИТАЊЕ

И OБРАЗОВАЊЕ

УЛОГА ИГРЕ У РАЗВОЈУ ГОВОРА КОД ДЈЕЦЕ

ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА

Семинарски рад из наставног предмета Методика развоја говора 2

Професор Студент

Доц.др. Обрад Лукић Драженка Вуковић

бр. индекса ППВ - 332/19

Бања Лука , јануар 2020.

 САДРЖАЈ

УВОД ................................................................................................................................. 3
1. Предшколски узраст – значај игре за развој дјетета ............................................. 4
2. Говорно језички развој ................................................................................................ 5
2.1) Фазе говорног развоја код дјетета ..................................................................... 5
3. Повезаност игре и развоја језика и говора............................................................ 8
3.1) Бројалице ............................................................................................................... 8
3.2) Игра и пол дјетета ................................................................................................ 9
4. Приједлог игара за развој говора и језика код дјеце предшколске доби ......... 9
4.1) Игра за развој гласа – вјежбе за изговор гласова /с/, /з/, /тс.......................... 10
4.2) Игра за богаћење вокабулара ............................................................................. 10
4.3) Игре за развој синтаксе ........................................................................................ 10
5. Корелација рада у вртићу ............................................................................................ 11
6. Причање по сликама (примјери ................................................................................. 13
7. Говорне радионице........................................................................................................ 14
8. Закључак ......................................................................................................................... 15
9. Литература ..................................................................................................................... 16

2
 УВОД

Игра је присутна у дјететовом животу још од његових почетака, када му мајчин глас,
додир и осмјех пружају осјећај задовољства. Спонтана је и добровољна, али што је још
важније, за цјелокупан дјететов развој веома корисна.
Кроз игру дијете открива себе, али и свијет око себе. Игром дијете учи о социјализацији,
прихвата интеракцију са људима око себе, развија емоционалност, емпатију и учи
ријешити конфликте настале у интеракцији са околином. У дјетету се кроз игру ствара
потреба за сарадњом и комуникацијом са осталима, што утиче на развој говора и
комуникацијских способности. Игром дијете развија осјећај сигурности,
самосталности, самоконтроле, те развија вјештине на свим подручјима (моторичке,
емоционалне, когнитивне, социјалне и говорне вјештине). Говорне вјештине потичу се
у разговору дјетета са другом дјецом, кориштењем ријечи за омиљене играчке и
активности, пјевањем, рецитовањем, бројалицама оснажава се језичко изражавање.
Дијете предшколског узраста већину времена проводи у игри, а развој, учење и рад ће
бити успјешнији уколико се одвијају кроз игру или садрже елементе игре. Игра је
најбољи вид припреме дјетета предшколског узраста за учење у школи. Социјалне
вјештине које стичу кроз игру помажу дјеци у каснијим социјалним интеракцијама и
новим пријатељствима. Предшколско доба је доба снажног учења. Да би дијете развило
пуни потенцијал, важна је разноликост искуства и квалитет окружења. Предшколска
доб дјетета је потпуно испуњена игром. То је прва и најбоља доб за рано откривање и
подстицање дјечије спонтане игре и стваралаштва. Одрастањем она губи водећу улогу
и постепено у школској доби прераста у учење и рад. Дјетету не смијемо само
описивати предмете и појаве у околини, да би уочило њихова својства, различитости и
примјену. Дијете их треба осјетити, опипати, испробати, мирисати, раставити и
саставити, јер само тако може задовољити своју радозналост. Веза између игре и учења
итекако постоји. Оно што је најважније је да дјеца уживају у том процесу, не осјећају
притисак ни оптерећење као када се само учи.

3
 1. Предшколски узраст – значај игре за развој дјетета
Предшколска доб је потпуно испуњена игром и активностима, гдје дјеца кроз игру јако
пуно уче и усвајају нова знања. Истраживања показују да се визуелна осјетљивост
повећава од 6. године, тј. управо у предшколском узрасту, док је оштрина слуха
предшколске дјеце мања него код одраслих. Способност опажања простора усавршава
се током раног предшколског узраста.
У току цијелог предшколског периода пажњу карактерише спонтаност и ненамјерност.
Како се повећавају дјечије говорне способности и усмјерава њихова активност, почиње
формирање вољне пажње која је значајна за припрему дјетета за школско учење. Путем
експеримената је утврђено да стимулисањем дјечије пажње она постаје сталнија, по
обиму шира и ефикаснија. Према Бејрлу дјечија пажња током игре траје: код дјеце од 2
до 3 године: 27 минута, код дјеце од 3 до 4 године: 50 минута, а код дјеце од 5 до 6
година: 96,5 минута. Овдје уочавамо значај игре у развоју дјетета као и побољшану
пажњу, која је неопходна за даљи процес учења.
Поред наведеног, јако значајан ефекат игре се испољава управо код развоја говора.
Радозналост је основни покретач сазнајне активности. Она предшколску дјецу подстиче
да постављају питања о предметима и појавама из околине. С обзиром да радозналост
омогућава лакше и брже стицање знања треба је подстицати и подржавати, кроз игру.
Веома је важна улога родитеља, као и васпитача, гдје је важно да се зна процијенити
интерес и степен развоја дјеце, како би им могли понудити правилну игру или играчку,
што ће моћи једино ако су свакодневно укључени у дјететову игру и праћење његовог
развоја. Играчке се не смију бирати према популарности или љепоти, већ по њиховој
корисности за развој дјетета. При избору игре или играчке важно је водити рачуна о
полу дјетета, интересима као старосној доби. Тако на примјер, лутке разних облика које
дјевојчице имају обичај облачити изврсне су за потицај маште и креативности, баш као
и разне бојице, колажи и остали прибор за сликање. Оно што дијете не може изразити
ријечима, било креативно или емоционално, дијете изражава кроз такве игре. Важну
улогу заузимају и сликовнице и бојанке, које уз развој комуникације и говора, потичу
дијете и на учење писања и читања. Напријед наведени примјери су само мали број у
низу корисних активности и игре у развоју говора код дјеце предшколског узраста.
Метода игре као и друге методе рада јесте начин како се рад са дјецом, не само на
развоју говора, изводи путем игре. То је низ поступака, којим се игром вјежбају
слушање, дискриминација, артикулација гласова, рјечник и реченице дјеце, уопште
како се кроз игру развијају код дјеце основни елементи говора(глас, ријеч, реченица),
његове компоненте(гласовни супрасегменти, дикција, интонација, ритам,
гестикулација итд.) као и особине доброг говорења(јасност, гласност, течност, тачност,
логичност итд.). Метода игре у раду са дјецом користи се а и дјеца наравно, несвјесно
користе поменуту методу и на тај начин побољшавају и обогаћују свој рјечник, што је
у предшколском узрасту од изузетног значаја за квалитетну припрему за школу.
Говорна игра је само један од више облика рада на развоју говора дјеце, као што су тзв.
Усмјерене активности или дидактичке игре у облику говорних вјежби(слушања и
дискрипције, артикулације гласова, богаћења рјечника, развоја реченице итд.),
разноврсног говорног стваралаштва(самоговор дјеце, стваралачко причање, игре
грађења стихова) и говора у играма по улогама(импровизација, драматизација,

4
коришћење позоришта, лутака и сјенки, учешће дјеце у прославама и празницима).
Постоје и други бројни облици различитих говорних контаката са дјецом у току
дана(јутарње активности, слободне дјечије активности, његовање културнохигијенских
навика и слично), или у току године припремање и извођење љетовања или зимовања
са дјецом. Пошто је говорна игра један од највише примјењивих облика рада и пошто
су говорне игре најраспрострањенији вид рада са дјецом предшколског узраста, оне
захтјевају посебно тумачење и изучавање, један посебан приручник са бројним
примјерима. Говорне игре јављају се у виду приповјетки – пјесмама сродних
врста(пословице, питалице, бројалице и слично...), као и у различитим другим
облицима: бројалице или разбрајалице, пошалице, брзалице и тако даље, игре ријечима,
игре реченицама, игре гласовима, игре римовања ријечи и грађења стихова, лагарије,
покретне говорне игре. Игра као метода развоја говора може се користити свуда и
увијек, у свим контактима са дјецом, а све без нарочите припреме за то, како дјеце тако
и васпитача.

2. Говорно језички развој

Говорно језички развој претпоставља савладавање правила која дефинишу услове за
производњу добро формираних реченица на неколико степена репрезентације, а
најмање на фонолошком, морфолошком, синтактичком нивоу. Језик и говор су двије
стране медаље и не могу се проучавати једно без другог. Језик је систем знакова
организован од стране једне заједнице, док је говор његова репрезентација,
манифестација језичке способности. При проучавању говорно језичког развоја,
паралелно се прате обје путање – језичка, као способност коришћења знакова као
замјену за одређене објекте или систуације, те говорна. Говорни развој обухвата
фонетску репрезентацију (развој артикулацијских способности) те фонолошку
репрезентацију (развој самих фонема унутар самих састава језика који човјек користи).
Човјек се развија као цјелина, што значи да се код здравог дјетета говорно језички
развој одвија упоредо са општим развојем.
2.1) Фазе говорног развоја код дјетета
а) Предвербално раздобље
Предвербално раздобље траје од рођења до прве године, односно до тренутка када
дијете изговори прву ријеч. Усвајање говора започиње при рођењу, а ово раздобље
служи као припрема дјетета за говор у моторичком и перцептивном смислу. Posokhova
предвербално раздобље дијели на четири дијела: 1. фаза је од рођења до осме недеље
живота; 2. фаза је од осме до дванаесте недеље; 3. фаза је између шеснаесте и дведесете
и траје до тридесет недеље живота и 4. фаза траје од дведесетпете недеље до педесете
недеље живота, тј. до појаве прве ријечи.
Дијете вербално активно комуницира са околином те користи звукове како би привукло
пажњу. Активно слуша, те почиње препознавати имена блиских особа, око десетог
мјесеца живота. Око прве године живота мозак почиње функционисати као јединствена
цјелина те то одговара говору као почетку симболичке функције. Дијете тада свјесно
гради свој слушно-говорно-покретни састав, те се говор развија не само путем
имитације, већ усавршавањем свјесне гласовне перцепције људског говора.
5
Слика бр. 1. Предвербално раздобље

б) Вербално раздобље
Ово раздобље започиње појавом прве ријечи. Она се у уредном развоју јавља око прве
године живота. Надаље, током друге године живота, развија се интонацијски елемент
говора повезан са емоцијама, гестом и мимиком, те се на тај начин припрема гласовна
база говора и разумијевања. Око навршене друге године живота дјететов говор је
телеграфски, без граматичких ријечи(погрешан редослијед ријечи у реченици,
коришћење једнине умјесто множине, коришћење трећег лица у говору о себи итд.). Од
друге до треће године живота рјечник дјетета се нагло богати и дијете за све има своју
ријеч. Након треће године живота дијете још више богати свој рјечник и ријечи се
комбинују по узору на одрасле. Дијете постаје сигурно у себе и говор добија предност
над слушањем.
Старији предшколац се успјешно споразумјева са околином али се развој говора и даље
наставља богаћењем рјечника и усвајањем сложених граматичких структура, гдје на
сцену ступа игра, кроз коју се дијете надопуњује, развија и адекватно припрема за нове
предстојеће школске активности. Игра је дуго сматрана испуњењем простора до
доласка „правих обавеза“ а не природном и основном потребом сваког дјетета. Тек
почетком 20. вијека игри као развојном обрасцу почела се придавати важност, коју има
у дјечијем развоју уопштено. Игра је облик и средство раног одгоја, али и облик раног
образовања, дијете у великој мјери игром развија интелектуалне способности. Развој
мишљења од конкретног до апстрактног није могућ без бројних конкретних искустава
у руковању предметима и директном доживљавању околине властитим искуством.
Игра са родитељима или вршњацима омогућава развој језика путем неколико метода:
имитација(опонашање) се често користи у игри а за развијање језика корисна је у

6
репетитивним активностима. На примјер, дјеца се играју телефонског разговора и
опонашају његову основну структуру: поздраве на почетку и на крају разговора, смијех
и слично. Имитацијом се савладава не само језик већ и друштвене структуре. Друга
метода је контекстуално упучивање и закључивање из контекста, при чему контекст
помаже дјетету да повеже активности са објектом или његовим значењем. Примјер је
учење поздрављања на почетку и на крају раговора: дијете након неколико пута схвата
да се поздравља при завршетку разговора, па то примјењује на сваки наредни разговор.
Исправљање грешака кроз игру најбоље функционише кроз игру са вршњацима, зато
се дјеца међусобно суптилно и спонтано исправљају, без да истичу грешку. Одрасли
често истичу грешке што може довести до тога да дијете више не жели користити ту
ријеч, а што је погрешно свакако. Међусобно проширивање вокабулара и фраза често
је појава у игри вршњака – гдје спонтано једни од других уче нове ријечи и тако
проширују властити вокабулар. Говор је врло битан дио игре, али исто као и са језиком
и игра утиче на развој говора код дјетета. Од раног дјетињства вокалне игре и брбљање
утичу на моторички развој артикулатора који је предуслов за каснији фонолошки
развој, прво једноставнијих а затим тежих гласова. Гласови се кроз игре говорења и
пјевушења формирају у све чишће и јасније цјелине. У фонолошком развоју и развоју
говора дјетета уопште врло су важни ритам и рима, а посебно у предшколском узрасту.

Слика бр. 2: Вербално раздобље

7
 3. Повезаност игре и развоја језика и говора
Говор унутар игре може бити средство директне комуникације или паралингвистичко
средство (приказ експресије говорника). Дуран говор као средство директне
комуникације дијели у девет група, при чему истиче да говорна комуникација у игри
може бити стварна (везана за игру) или тобоже комуникација ( репрезентација унутар
игре).
Први је говор који служи за преименовање и договарање за игру, односно све упуте које
су потребне да сви учесници имају једнак појам о игри. Говор који прати радњу
означава организацију дјететовог игровног понашања, није упућен партнеру али му је
разумљив и придоноси комуникативности унутар игре. Егоцентричан говор није
упућен партнеру, има улогу само за говорника и другима је често неразумљив. Говор
који репрезентује оглашавање предмета или радње прати радњу и није директно упућен
партнеру, али често замишљено чини разумљивијим ( на примјер дијете у игри
откључава врата и говори: „чик-чак“). Говор који је директно упућен партнеру и служи
за комуницирање у игри, али нема директну игровну трансформацију у служби је игре
и одражава везу међу партнерима ( на примјер: „Додај ми то.“). Говор који је директно
упућен партнеру и служи за тобоже комуникацију, па садржи и игровну
трансформацију и најчешће описује неку радњу ( „Додај соли.“). Говор који је директно
упућен партнеру, служи за тобоже комуникацију, а односи се изразито на међуљудске
односе, удаљенији је од практичне игровне ситуације и емотивнији. Говор који
фабулира догађај, а не игра га, спада у препричавање неких дијелова који се прескачу,
у одвијању саме игре. Посљедњи је говор посуђен лутки и често се манифестује
измијењеним гласом.
Говор је изузетно важан дио игре, али исто и као са језиком, и игра итекако утиче на
развој говора. Гласови се кроз игру говорења и пјевушења формирају у све чистије и
разговјетније формулације. У развоју говора, као и фонолошком развоју, изузетно су
важни рима и ритам. Уочавање риме помаже развоју осјетљивости за гласовну
структуру ријечи, на пример дјеца учењем римованих ријечи примјећују да различите
ријечи могу имати исти или сличан завршетак. То даље омогућује схватање да се ријечи
могу рашчланити на гласове. Прво се уче једноставне пјесмица а затим сложеније, док
их дијете може пратити.

3.1) Бројалице
Бројалице су кратке пјесме које се рецитују у једном тону. Покрет руком при
бројалицама одређује ритам, а текст одређује говор. Осим што је бројалица музички
говор, она је и музика метрике и ритма, односно покрета и због тога је блиска дјеци.
Бројалице су римоване и лако памтљиве, стога су дјеци изузетно забавне. У музичком
смислу бројалица утиче на развој рима, музичког памћења, интонације, те музичког
слуха. С обзиром на карактер бројалице, њен основне елементе: строго одређен ритам,
што укључује изразиту измјену наглашених и ненаглашених доба и риму, бројалица
позитивно дјелује на развој перцепције појединих гласова, на развој памћења и развој
фонолошке осјетљивости.
Ритам је врло важан у усвајању говора, при чему треба нагласити однос микромоторике
и макромоторике, односно повезаност артикулатора са покретима осталих мишића

8
тијела. Ритмички покрети потичу продукцију гласова, односно покрети који су
осмишљени на темељу тјелесних особина гласова потичу њихову производњу.
Бројалице можемо подијелити на говорне и пјеване зависно од мијењања висине тона
унутар бројалице, те на конкретне, бесмислене и комбиноване, зависно од значења
ријечи унутар бројалице. То значи да уз развој говора бројалице позитивно утичу и на
развој језика (ширење вокабулара).

3.2) Игра и пол дјетета

У почетку је игра дјечака и дјевојчица врло слична, а склоности према различитим
типовима игара и играчака почињу се увиђати тек око треће године живота. Већина
дјевојчица се у том узрасту више воли играти луткама, предметима из кућанства,
преферирају умјетничке активности или игре пресвлачења. Дјечаци с друге стране
преферирају већином игру аутићима или камионима, слагање коцкица и остале
моторичке игре, те чешће учествују у играма у великим групама. Игра дјечака у тој
доби је агресивнија од игре дјевојчица.
На такве такве игре утичу родитељи и околина, који од самог почетка дјеци стереотипно
уређују собе, купују одјећу и играчке у складу са полом дјетета. На тај начин околина
индиректно утиче на стварање подјеле на мушку и женску игру или тип играчака.
Према Garner и Bergen, игра са искључиво „мушким“ играчкама изазива нижи ниво
подучавања и слабију повезаност родитеља и дјетета у односу на игру са искључиво
„женским“ играчкама, која изазива више вербалне интеракције и самим тим већу
повезаност родитеља и дјетета, а што увелико утиче на даљи развој дјетета.
Стереотипна подјела игре и играчака требала би се избјегавати, те би се дјетету требало
омогућити играње са играчкама које га занимају и на начин који га занима уз потицаје
и додатна објашњења. Дјететова игра се никако не би требала ограничавати, већ се на
њу треба реаговати на примјерен начин зависно од ситуације, а не од пола дјетета.

4. Приједлог игара за развој говора и језика код дјеце

предшколске доби
Дјеца свакодневно проживљавају нове доживљаје и самим тим свакодневно уче нове
ствари. Најбољи начин учења је путем игре, зато што је она дјеци занимљива и не
представља им напор, већ долази спонтано или су сама заинтересована за њу.
Што је дијете млађе, више ствари му је ново, па му треба скретати пажњу на оно што
га занима, те потаћи све типове игара које оно спонтано произведе, почевши од
вокалних игрица артикулаторима који потичу развој говора, преко игара које потичу
развој вокабулара и потпомажу учење нових ријечи све до игара које помажу у учењу
синтаксе и осталих правила језичког система дјетета. Родитељи и остали људи који
окружују дијете би требали потаћи игру и учествовати у њој, те ако дијете нешто учи
или ради неправилно, то исправити без наглашавања да гријеши.

9
 4.1) Игра за развој гласа – вјежбе за изговор гласова /с/, /з/, /тс/
Циљ ове игре је путем дјетету забавних вјежбица припремити артикулаторе за лакши
изговор гласова /с/, /з/, /тс/. Претпоставка је да ће се након неколико недеља понављања
ових игара артикулатори привићи на покрете потребне за производњу наведених
гласова, те да ће тако олакшати њихову продукцију.
Према истраживањима одређена доб производње фрикатива /с/, /з/ и /тс/ јесте од 4;6 до
5;6 година. Доб дјетета за ову игру јесте између 4 и 4;6 година.
Ова игра се базира на 4 вјежбе које припремају артикулаторе на изговор напријед
наведених гласова. За изговор ових гласова потребан је специфичан положај
артикулатора, врх језика је иза доњих зуба. Ова скупина вјежби води постепено према
исправној артикулацији гласова.

4.2) Игра за богаћење вокабулара

Циљ ових игара је спонтано дјетету проширити вокабулар, одосно фонд ријечи који
користи и разумије. Кроз три различита типа игре рјечник се постепено богати
првеснтвено именицама а затим глаголима.

4.3) Игре за развој синтаксе

Синтакса обухвата дио граматике у којем се проучавају правила како се ријечи
комбинују у реченици. Синтакса се најинтензивније развија у предшколском узрасту и
то између треће и пете године живота, када дјеца почињу производити сложене
реченичне структуре. Синтактички развој обухвата спајање ријечи те производњу
даљих израза којима дијете може исказати своје интересе, жеље и мишљења. Рани
синтактички развој обухвата усвајање нових структура, а каснији спајање тих усвојених
структура у нове, сложеније структуре.
Циљ ових игара је потаћи синтактички развој код дјеце предшколског узраста, те
омогућити стварање сложених реченичних структура.
Доб дјетета за провођење ових сложених игара је између четврте и пете године живота.
Претпоставља се да у тој доби дјеца имају развијене синтактичке структуре
(једноставне реченице), а да ће вјежбањем кроз игру усвојити и већину сложених
реченичних структура.
Игре које ће се користити за развијање синтаксе су игре приповједачког типа. Започиње
се играма описног типа којима се једноставно проширује реченица, затим се додају игре
за учење приједлога, а на крају се ради са играма стварања приче у којима дијете само
формира реченице.
Прва игра која се користи у сврху стварања синтаксе јесте игра додавања ријечи, којом
дијете вјежба проширивање реченица. Особа која ради са дјететом изговара реченицу,
те потиче дијете да додаје ријечи како би се што више сазнало о томе што је изречено.
Примјер ове јесте: Мама једе хљеб. Дијете додаје појединости, као на примјер: Мама

10
једе хљеб за доручак, Мама једе хљеб са сјеменкама за доручак, те тиме проширује
реченицу.
Друга игра јесте осмишљавање реченица са различим приједлозима. У кутију ставимо
приједлоге написане на штапићу. Дијете извуче један приједлог, а особа која ради са
дјететом га прочита и дијете мора осмислити три смислене реченице са тим
приједлогом. На примјер: дијете извуче приједлог испод, осмишља реченице попут:
Књига је испод стола.
Трећа игра је описивање предмета. Дијете извуче једну од сличица из кутије, те мора
описати извучени предмет са што више појмова. На примјер, ако извуче слику лопте,
дијете описује својства лопте: округла је, наводи боју лопте и слично. Игра се може
проширити на начин да дијете описује шта се све може радити лоптом, лопта се може
бацати, шутирати, служи за играње фудбала и слично.
Након таквих основних игара прелази се на нешто сложеније игре које дјетету дају
више слободе, за кориштење маштовитости, али и вјерније показују његово знање о
синтакси.
Једна од таквих игара је настављање приче. Особа која са дјететом започиње причу, на
примјер Јуче сам устао и опрао зубе. Дијете затим наставља причу и смишља шта се
даље догодило. Прича се формира сама од себе, а особа која ради са дјететом може је
водити у неком правцу. На овај начин дијете само смишља реченице, пази на узочно
посљедичне везе и вјежба маштовитост.
Дјеца се често самоиницијативно сама и/или у пару/групи играју на овај начин. Игре се
спроводе до два пута седмично спроводе у трајању од шест мјесеци, због праћења
напретка. Измјењују се: у почетку се чешће проводе једноставне игре,а када се оне
потпуно савладају, чешће се проводе сложеније игре попут настављања приче ( у којима
дијете има више слободе и само формира сложеније реченице).

5. Корелација рада у вртићу

Корелација јесте међусобно повезивање појава и садржаја. Приликом планирања рада
са дјецом води се рачуна о двјема врстама корелације:
1) Корелација унутар једне области – подручје рада у вртићу ( вертикално и
хоризонтално );
2) Корелација између различитих области – подручја рада ( наставни предмет у
школи ), чије орјентационе програмске садржаје васпитач остварује.
Корелацију између свих шест подручја рада у предшколским установама условљавају:
1. Персонална концентрација: један васпитач ангажован на реализацији
програмских садржаја из свих шест подручја рада са дјецом.
2. Субјективна концентрација: васпитач и дијете (дјеца) концентришу се на исте
садржаје, свако са својих аспеката и циљева.
3. Вертикална, програмска, тематска и психолошка концентрација при планирању
и извођењу рада (игре са дјецом).

11
 4. Вербална концентрација и васпитача и дјеце.
5. Програмске интенције и конкретни захтјеви за спровођење корелације.
6. Игра као основни облик (и метода) рада са дјецом предшколског узраста.
Као што се види, корелација се може посматрати са више аспеката : 1. васпитач, 2.
дијете, 3. говор, 4. област – подручје рада у вртићу, 5. облици рада, 6. принцип
повезаности садржаја рада, 7. радно-игровна средства (наставна, за школу), 8. тематско
планирање итд.
Психолошке основе корелације програмских садржаја рада са предшколском дјецом
налазе се у самом дјетету и условљене су узрастом, менталном развијеношћу, развојем
мишљења интелигенције – интереса – воље – пажње – доживљаја – схватања итд.
И основни облик рада са дјецом, игра, упућује на корелацију програмских садржаја из
појединих подручја дјелатности у вртићу. Дијете се игра учећи а учи играјући. Нема ту
наставе и рада као у школи. Васпитач мора све спроводити кроз игру и путем игре
(користећи методу игре), мора умјети да се игра са дјецом и да их притом истовремено
и учи. У томе леже специфичности рада у вртићу. Схватање које дијете има о свијету и
животу, начин на који то доживљава и изражава јесте синкретизам (грч. synkretizmos –
сједињење), јединственост, нерашчлањивост, која је карактеристична за првобитно –
неразвијено стање, на примјер синкретизам првобитне умјетности у којој су игра,
пјевање, музика, ријеч и покрет били повезани. А баш тако се понаша и дијете
предшколског узраста. Наиме, код дјетета предшколског узраста долази до
функционалног споја различитих облика израза (говорног, музичког, ритмичког,
ликовног.
Метода игре као и друге методе рада јесте начин како се рад са дјецом не само на развоју
говора, изводи путем игре. То је низ поступака којим се игром вјежбају слушање и
дискриминација, артикулација гласова, рјечник и реченице дјеце, уопште како се на
игровни начин развијају код дјеце основни елементи говора (глас, ријеч, реченица),
његове компоненте (гласовни супрасегметни, дикција, интонација, ритам,
гестикулација итд.), као и особине доброг говорења (јасност, гласност, течност,
тачност, циљ, сврсисходност, логичност итд.). Методу игре користимо у раду са дјецом
а и дјеца када се сама играју несвјесно, наравно.
Говорна игра је један од више облика рада на развоју говора дјеце, као што су тзв.
Усмјерене активности или дидактичке игре у облику говорних вјежби (слушања и
артикулације, дискриминације, богаћења рјечника и развоја реченице), разноврсног
говорног стваралаштва (самоговор дјеце, стваралачко причање, игре грађења стихова)
и говора у играма по улогама (импровизације, драматизације, коришћење позоришта
лутака и сјенки, учешће дјеце у прославама и празницима). Постоје и други облици
различитих говорних контаката са дјецом у току дана (јутарње акивности, слободне
дјечије активности, његовање културнохигијенских навика, итд.) или у току године
припремање и извођење љетовања и зимовања са дјецом. Пошто је говорна игра један
од највише примјењивих облика рада и пошто су говорне игре најраспрострањенији
облик рада, захтијевају посебно изучавање, један посебан приручник са бројним
примјерима за њих.

12
Говорне игре јављају се у виду приповједака – пјесама сродних врста (говорни изрази,
пословице, питалице, бајалице – басне ругалице), као и у различитим другим облицима:
бројалице или разбрајалице, ређалице, пошалице, брзалице, загонетке, игре ријечима,
игре реченицама, игре гласовима, игре римовања ријечи и грађења ријечи, лагарије,
покретне говорне игре, игре за вјежбе дискриминације, итд.
Слика бр. 3: Рад васпитача у вртићу, са дјецом предшколског узраста

6. Причање по сликама (примјери)

Примјер: слика број 1: Дјевојчица стоји испод дрвета, а на грани се налази птица.
Дјеца прво посматрају слику, која је окачена испред њих, а онда слиједе питања
васпитача. Шта ова слика представља? Како дјевојчица изгледа? Зашто? Шта мислите
шта је дјевојчица рекла птици?
Наташа (7 година, натпросјечна језичка развијеност) је на основу слике испричала
причу: „Дјеца су ухватила малог врапчића и играла се са њим. Кад је то видјела
дјевојчица Соња, узела им је врапца, отишла у парк, стала испод дрвета и пустила
птичицу на слободу. Она је стала на грану и почела весело да цвркуће. Соња је дуго
гледала птичицу и како лијепо пјева и била је сва срећна. Птичица је својом пјесмом
захвалила Соњи, поздравила је машући крилима, и као да јој је рекла: „Тешко другу без
друга и птичици без луга.“

13
Примјер: слика број 2: На слици је приказана утакмица.
Драган (7 година, просјечна говорна развијеност) је испричао причу: „Једног дана
лијепог дјечаци су се договорили да изађу на пољану и да играју фудбала. Чија је била
лопта, он се је распоређивао. Он је био сам, а двојица су била против њега. Један је био
голман. И почело је. И трчали су за тим дјечаком што је имао лопту. Хтјели су да му
одузму и да додају својим играчима. Онда је дао голману лопту. Тако се завршило
полувријеме. Друго полувријеме је било јако лијепо. Било је голова и завршило се
резултатом 2:2. На крају су сви отишли кући. „
Код састављања ове приче дјечак је гледао слику. Може се примјетити да је причу
састављао из свог искуства. Причао нам је како је утакмицу доживио из свог искуства.
Причао нам је како је сам доживио утакмицу док је играо са својим друговима. То се
јако добро примјећује док је причао.

7. Говорне радионице
Говорне радионице су све чешћи облик и метода рада на развоју дјечијег говора. Оне
садрже битне облике интерактивног васпитања.
Радионице најчешће почињу и завршавају са сједењем дјеце у кругу, како би учесници
могли да виде једни друге. Током радионице, сва дјеца учествују, тако што слушају али
и причају. У радионици нема погрешних одговора. У процесу реализације језичке
радионице, поред вербалне комуникације, користе се цртежи, покрет или музика.
Васпитач игра значајну улогу у таквим радионицама, гдје је заједно са дјецом активни
учесник и он:
- Ствара пријатно расположење;
- Подстиче дјецу на успјешну комуникацију;
- Уважава индивидуалне говорне могућности дјетета;
- Прати дјечије исказе;
- Поштује локални говор дјетета;
- Обраћа се лично дјетету;
- Поставља разумљива питања;
- Допуњује и проширује дјечије исказе;
- Његује смијех и шалу;
- Активно учествује када на њега дође ред;
- На крају заједно са дјецом процјењује ефекте радионице.

14
 8. ЗАКЉУЧАК

Игра је основни дио дјетињства сваког дјетета и као таква оптималан начин за учење и
усвајање нових појмова, функција и вјештина. У дјетету се кроз игру ствара потреба за
сарадњом и комуникацијом са осталим учесницима, што утиче на развој говора и
комуникацијских способности. Игром дијете развија осјећај сигурности,
самосталности, самоконтроле и говорне вјештине. Говорне вјештине потичу се у
разговору дјетета са својим вршњацима кориштењем ријечи за омиљене играчке и
активности, пјевањем, рецитовањем, бројалицама, оснажава се језичко изражавање и
обогаћује вокабулар. Улога родитеља и васпитача у развоју говора дјетета је такође
веома значајна. Родитељ од рођења кроз игру потиче развој говора код дјетета,
одабиром игара и играчака. Дијете временом све више усваја и учи. Васпитачи кроз
игру у предшколским установама надопуњују претходно стечена знања и вјештине
дјетета и на тај начин врше припрему дјетета за школу.
Дијете предшколског узраста већину свог времена проведе у игри, а развој говора ће
бити успјешнији ако се одвија кроз игру. Игра је најбољи вид припреме дјетета
предшколског узраста за учење у школи. Предшколско доба је доба снажног учења и
потпуно је испуњено игром. То је прва и најбоља доб за рано откривање и подстицање
дјечије спонтане игре и стваралаштва. Дјетету не смијемо само описивати предмете и
појаве у околини, да би уочило њихова својства, различитости и примјену. Дијете их
треба осјетити, опипати, испробати, мирисати, раставити и саставити, јер само тако
може задовољити своју радозналост. Веза између игре и учења итекако постоји. Бројне
су методе рада са дјецом предшколске доби, које се примјењују у пракси, како би се
побољшао њихов говор. То су прије свега рад родитеља са дјецом код куће, као основна
подлога, затим рад васпитача у вртићу, игре за развој одређених гласова, игре за развој
синтаксе, игре за богаћење вокабулара, причање по сликама, говорне радионице, као
све популарнији метод који се примјењује за развој дјечијег говора.

15
 9. ЛИТЕРАТУРА

1. Развој, животни услови и социјализација, Britt-Inger Olsson;

2. Дијете и игра, Мирјана Дуран;
3. Чудина – Обрадовић, М. (1995.), Игром до читања, Загреб, Школска књига;
4. Дуран М. (2003.) Дијете и игра;
5. Posohkova, I. (2010.) Развој говора и превенција говорних поремећаја, у дјеце,
приручник за родитеље, Загреб, Остварење д.о.о.
6. Интернет.

16