ЗЕМЉОДРШЦИМА, КНЕЗОВИМА, СПАХИЈАМА, ВОЈИШТАНСКИМ

ВОЈВОДАМА

А што да речемо за земљодршце, кнезове, спахије, војиштанске војводе, колико зла,

досаде, зулума што не чине! Сами са злом живу, ни друге остаљају мирно се живити с
нагоном их на зло. Са својом снагом и с телесном се силом дичећи хвале. С многи своји
војиштани с коњма и с милкови, с многом муницијом и с пусатли оружјем, а не на божију
силу да се уздају бојећи га се... И земљодржцем, господи, бољаром, кнезовом, да се смотре,
ко им даде ту голему владост и поглаварство над народом, кад су и они такви трули и
смртни људи ка и сви остали што су! Пак ко томе за провиђење и управу са земљом и с
људма јоште вештину, вишу свест, мудрост и разум прикнади им за проглед и расуђивање
о свему! А они то толико знано се сећају, да их истерују на кулук, прошфонт и остале им
своје послове, десетке и данке; од свега и глобу дерући. А о који божији путови, ништа
одвише штоно ће их Бог питати за то, не знају упраљати ш њима. Са своји сели, с градови,
с миљкови, о земљаном рађењу, о храни и одевању се господскому имаду свакад и врло
постарање. А с човечаским душама отнуд ни мало. Били људи, — скоти ли, што тек може
се здерати с леђа толико имаду ш њима бриге. Једну гордост, поноство, немилокрвно ни
пожаоно, љутост и пакост, каштигу наносећи, бој и затвор. Со тим се размећући, крушац
својим подаником врху на глави, а заклона одашта, ни о добру напретку коме
просматрања, ни мисли! Под њима што су многи, штошта много зла тегле и с принудом се
друг друга на спахијске послове, не Бога рад, ама од страха господскога и недраговољно
злотеглећи. А свој свога ни у љутој тузи и невољи... Зато ту и сваку каштигу Бог и напушта
на нас, те за љуту невољу служимо туђином, свако зло теглећи а никакве нам хвајде из тога
кахања диринџена, ни плаће које не имајући ни овога ни онога живота нам. Ето, тако
једни и други, како господа и бољари тако и сиромаш без вести, с невидом пропадају с
овога света, а тамо, на горе одлазећи. Ови зато гину зашто кињу и педепшу са злом
сиромаш без промишљања се ваљала о њих...

О, да чудна неправа и рђава почађила и црна тога нашега житка нам овдашњега и
слепоће несмишљане нимало о себи! Како то ни ови ни они не сматрамо себе како се
живимо! ...
 Тко те храни? Не орач ли и копач? Да их није, како би се ти, господичићу, живио?
Ко кога храни оно му је и господар! Господа, од сиромаши пахора, и сам цар с војиштани
му, и живу се! А пак злобе их и глобе. Еда неће со тога џебап пред Богом давати? Кад су
једно у Бога, а његови људи, мали и велики, једно су му на очију — та му цар та му просјак.
Ја мним што то о себи да се имамо држати већи и виши, повиши један од другога, кад нас
тако Бог не држи? Еда је који од нас од камена драга, од злата и сребра, бакра, које ли
друге такве поскупље ствари сатворен? Нисмо ли сви скупа, што је год на свету људства, од
једне земље смоничине црне саздати? И што се више прћимо друг од друга и нос односимо
на разговору се и на трпези пасаманци од издрпатога у суретини кабаничној? Стога, ето,
свака нас рђа и тре и невоља снаходи. Што се једнако мало и велико у једномилокрвству не
здржавамо, зато и бољари сиромаше, богаљи се богате, официри с господства им испадају,
а слуге им на место стају. Мерила Божија свуда мере се по наши дели, те овога виси а тога
снизује овде ... Тко што чини то свуда и пати! Очима то добро видимо да смо сви једнако
двоношци људи, ако и нисмо сви једнаке ћуди ка ни кокоши једнолична перја, а за пасју
длаку није ми ни посла изговарати! Ја штарад висимо се и печимо друг на друга? Ако си ти
побогатији, мудрији ли си [од] браће, од друга ти булолеје, то ако држиш се да си божији
човек разуман и мудар, а ти призови га к себи: није он скот ни дивљи звер, човек је ка и ти,
може се уразумити од многога лепа ти говора. Просвести, наговести, увавести га и упамети
на боље се држање. Потом, кад се о себи просвести, како би у поштењу своме с браћом
једнако живио, и потпомози га с твојом ти имовином... И то ти је боља задужбина него ли
десет цркви изнова да од камена подигнеш.