Naslov originala:

Santa Montefiore
The Summerhouse at Fairfiled Park
Santa Montefjore

Žena iz Pariza

S engleskog prevela
Bojana Smrečnik
Mojoj deci Lili i Saši, s ljubavlju
 1.
Hempšir 2012.

Početak marta bio je veličanstven. Zemlja je sa sebe stresla rani jutarnji

mraz i otkrila malene izdanke svetlozelenih pupoljaka i bledoružičastih
cvetova koji su izbili kroz stvrdnutu korti. Narcisi su se probili kroz
raskravljeno tlo i otvarali u svetložute trube. Sunce je zasjalo novom
svetlošću. Ptičja pesma ispunila je vazduh, a grane su ponovo oživele od
užurbanog pravljenja gnezda. Bio je to pobedonosan početak proleća.
Farfild park nikad nije lepše izgledao. Izgrađena na prostranom plodnom
imanju, vila iz vremena jakobinaca bila je okružena pokošenim travnjacima,
starim šumarcima sa zvončićima i poljima na kojima su bujali usevi i lozica.
U velikom veslačkom jezeru, žabe su napravile sebi dom između rogozine, a
zlatne ribice su plivale između listova ljiljana. Visoko drveće uz obalu zimi je
štitilo kuću od neprijateljskih vetrova, a na proleće pružalo utočište stotinama
narcisa. Sove su izgradile gnezdo u udubljenju jabukovog drveta. Hranile su
se miševima i pacovima koji su se vrzmali po farmi i u ambaru. A visoko u
brdu, nadgledajući sve to sa strpljenjem starog mudraca, nalazio se skriveni i
zapušteni kameni letnjikovac nalik zaboravljenom blagu.
Prepušten zubu vremena i vremenskih neprilika, lepi maleni letnjikovac
strpljivo je stajao tu kao da će jednog dana neizbežno privući ljude, kao što
svetio privlači izgubljene duše. Danas, ipak, niko u dolini nije mogao da vidi
njegove zidove boje meda i glatke, jake stubove jer je imanje prekrio gusti,
jutarnji pokrov magle. Danas su i ptice utihnule. Kao da je proleće najednom
izgubilo volju.
Uzrok te sete bila su sjajna, crna mrtvačka kola na šljunkovitom prilazu
ispred kuće. U njima je, u jednostavnom kovčegu od hrastovine, bilo
položeno hladno, beživotno telo lorda Fremptona, glave porodice. Magla se,
poput kovitlaca, dizala iznad njih. Ličila je na pohlepne pipke smrti koji
nestrpljivo čekaju da odvuku njegov leš u zemlju. Na stepenicama koje su
vodile ka ulazu dostojanstveno i nepomično ležale su njegove nemačke doge,
poput para kamenih kipova. Setno su spustile glave na šape, tužnog pogleda
prikovanog za kovčeg. Osetile su da se njihov gazda neće vratiti kući.
Unutra je, pred ogledalom u hodniku, ledi Frempton nameštala veliki crni
šešir. Uzdahnula je pogledavši se. Srce ju je bolelo zbog gubitka, ali sada još
više, zbog staračke pomirenosti koju je primetila u svojim očima. Lice joj je
bilo natečeno od suza, koje su neprestano tekle otkako je pre deset dana
saznala za muževljevu iznenadnu smrt u švajcarskim Alpima. Od šoka je
ubledela i izgubila apetit. Obrazi su joj bili izrazito upali u odnosu na oblo
telo. Bila je naviknuta na njegovo odsustvo dok se on, iz strasti, peo kojekuda
po visokim planinama. Ali ovog puta kuća je odzvanjala drukčijom tišinom:
glasnom, neprijatnom tišinom koja je odjekivala kroz ogromne sobe, preteći
da će tu i ostati.
Pritegla je kaput kad se iz salona, u hodniku, pojavio njen najstariji sin,
novi lord Frempton. - Šta radiš ovde, Dejvide? - upitala je trudeći se da ne
pokaže bol, barem dok ne stigne u crkvu. - Zakasnićemo.
Dejvid ju je tužno posmatrao. - Ne možemo zakasniti, mama - odgovorio
je. U njegovim tamnim očima ocrtavao se isti bol, - Tata je... znaš. - Pogledao
je ka prozoru.
- Ne možemo, u pravu si. - Pomislila je na Džordža u kolima ispred.
Osetila je kako je nešto steže u grlu. Okrenula se ka ogledalu i ponovo počela
da namešta šešir. - Ali ljudi će čekati, a užasno je hladno.
Trenutak kasnije, iz salona je izašao njen srednji sin, Džošua, sa svojom
odbojnom ženom Robertom. - Jesi li dobro, mama? - pitao je. Smatrao je da
je pokazivanje emocija u takvim prilikama neprikladno.
- Jedva čekam da se sve svrši - umešao se Dejvid nestrpljivo.
Džošua je strpao ruke u džepove i skupio se. U kući je bilo hladno. Stao je
pored kamina u hodniku, u kojem su, iza rešetaka, pucketale poveće cepanice
obmotane bršljanom.
- Šta li rade tamo? - ponovo je upitala majka pogledajući ka salonu. Čula
je šapat svog najmlađeg sina Toma i nadmen glas svoje svekrve. Pridikovala
je, što joj je bilo svojstveno.
- Baka hoće da joj Tom pokaže kako se koristi mobilni telefon koji joj je
dao - oglasio se Džošua.
- Sad? Zar to ne može da pričeka? - Brada joj je zadrhtala od očaja.
- Dovršavaju piće, Antoaneta - rekla je Roberta i frknula s
neodobravanjem. - Mada nisam sigurna da bi Tom trebalo da pije s obzirom
na svoju prošlost. Zar ne?
Antoaneta se nakostrešila i prišla prozoru. - Mislim da makar danas Tom
ima pravo da pije šta god želi - odbrusila je. Roberta je napućila usne i
iskolačila oči na muža. Mislila je da je svekrva ne gleda. Ali se prevarila.
Antoaneta ju je posmatrala dok je ispred ogledala nameštala perušku u kosi i
pitala se zašto je njen sin želeo da se oženi ženom čije su jagodice bile oštre
kao staklo.
Tom se konačno dogegao s bakom do hodnika. Ova je ćušnula telefon u
torbicu i zatvorila je. Tom se nežno osmehnuo majci i Antoaneti je već bilo
lakše. Najmlađi sin je uvek imao moć da joj popravi ili pokvari raspoloženje,
u zavisnosti od sopstvenog raspoloženja i zdravstvenog stanja. Čašica vina ga
nije narušila. Zanemarila je zdrav razum i nije mu zvocala iako je znala da
Tom ne sme da okusi alkohol. Najednom se setila muža, kako joj je
telefonirao iz planinarskog doma Anapurna samo da bi saznao kako je Tom.
Te nedelje Tom je bio potišten zbog raskida. Osetila je kako joj se oči nanovo
pune suzama i izvukla maramicu iz džepa. Džordž je bio veoma dobar čovek.
- Nisi, valjda, isključila grejanje? - ciknula je udovica Frempton. - Kod
mene nikad nije bilo ovoliko hladno! - U dugoj crnoj haljini, sa crnim
šeširom širokog oboda i krznom oko vrata, izgledala je kao da ide na
proslavu Noći veštica, a ne na sahranu sina jedinca. Oko vrata, ručnog zgloba
i u ušima imala je prvoklasni komplet od safira nalik finim ledenicama, koji
je pripadao porodici Frempton. Doneo ga je iz Indije 1868. prvi lord
Frempton za svoju ženu Teodoru. Prenosio se s pokolenja na pokolenje dok
nije stigao do Džordža, koji ga je poklonio majci jer njegova žena nije htela
da nosi tako razmetljiv simbol bogatstva. Udovici Frempton to nije smetalo.
Nosila je nakit kad god bi joj se ukazala prilika. Antoaneta nije bila sigurna
da je sahrana Margaretinog sina jedna od takvih prilika.
 - Grejanje je uključeno, Margaret, i u svim kaminima gori vatra. Mislim da
je i kuća u žalosti - odgovorila je.
- Kakva glupost - promrmljala je Margaret.
- Mislim da je mama u pravu - ubacio se Tom dok mu je pogled bludeo
kroz prozor. - Pogledajte maglu. Čini mi se da je celo imanje u žalosti.
- Ne znam ni sama koliko sam dragih osoba izgubila - izgovorila je
Margaret prolazeći pored Antoanete. - Ali najgore je izgubiti sina. Sina
jedinca. Mislim da to nikad neću preboleti. Najmanje što čovek može da
očekuje jeste da kuća bude topla!
Haris, stari batler koji je radio za porodicu preko trideset godina, otvorio je
ulazna vrata. Udovica Frempton zakoračila je u maglu pritežući krzno čvršće
preko grudi. - Blagi bože, hoćemo li uopšte moći da dođemo do crkve? -
Stajala je na vrhu stepeništa i posmatrala unaokolo. - Ne vidi se prst pred
nosom.
- Naravno da ćemo moći, bako - uveravao ju je Tom. Uzeo ju je za ruku i
poveo dole. Nemačke doge i dalje su bile nepomične pod teretom tuge.
Margaret je zadržala pogled na kovčegu. Pomislila je kako deluje
zastrašujuće usamljeno u tim mrtvačkim kolima. Na trenutak nije mogla da
obuzda vilicu. Brada joj je zadrhtala. Sakrila je lice i obrisala suze. Bol je
nešto što se ne deli s drugima.
Vozač je pridržao vrata dok je Tom pomagao baki da uđe u jedan od
bentlija. Zatim je, poslušno, sišla Roberta. Antoaneta je zastala. - Idi ti, Džoše
- rekla je. - Ja ću s Tomom i Dejvidom.
Džošua se smestio na prednje sedište. Čovek bi pomislio da će očeva smrt
zbližiti dve žene, ali one su i dalje bile na ratnoj nozi. Slušao je kako njegova
supruga i baka čavrljaju pozadi i pitao se zašto majka ne može da se slaže s
Margaret tako dobro kao Roberta.
- Kakva naporna žena - požalila se Antoaneta. Pažljivo je tapkala oči dok
je auto išao za pogrebnim kolima duž prilaza, kroz gvozdenu kapiju ukrašenu
porodičnim grbom u obliku lava i ruže. - Jesam li mnogo natečena? - pitala je
Toma.
- Izgledaš dobro, mama. Ne bi ni valjalo da danas budeš doterana.
 - Verovatno si u pravu, no ipak, svi će biti tamo.
- I svi će posle kod nas - progunđao je Dejvid s prednjeg sedišta. Nije mu
bilo do druženja.
- Mislim da bi svima dobrodošlo piće. - Potapšala je Toma po ruci kajući
se što je pomenula alkohol. - Čak i tebi. Barem danas.
Tom se nasmejao. - Mama, prestani da brineš za mene. Neće mi biti ništa
od nekoliko čašica.
- Znam. Izvini. Nije trebalo to da kažem. Pitam se ko je došao - kazala je
menjajući temu.
- Hvata me jeza od pomisli da ću morati da razgovaram s užasnim tatinim
tetkama i svim dosadnim rođacima koje smo godinama izbegavali - umešao
se Dejvid. - Nisam raspoložen za zabavu.
- Ovo nije zabava - ispravila ga je majka. - Ljudi samo žele da izraze
poštovanje.
Dejvid je tužno gledao kroz prozor. Jedva je video živicu dok su se vozili
stazom ka gradiću Farfildu. - Zašto se posle svi lepo ne raziđu kućama?
- To ne dolazi u obzir. Red je da pozovemo očeve prijatelje i rođake u
kuću posle sahrane. To će nas sve malo razveseliti.
- Sjajno - promrmljao je Dejvid mračno. - Nema boljeg načina da
prebolimo očevu smrt nego da se družimo s gomilom eskcentričnih staraca.
Njegova majka je ponovo zaplakala. - Ne staj mi na muku, Dejvide.
Dejvid se osvrnuo preko sedišta i nežno rekao: - Izvini, mama. Nisam
želeo da te uznemirim. Samo ne volim da igram onu igru u kojoj mi je drago
što vidim neke ljude, to je sve.
- Ne volimo ni mi, dragi.
- Sada samo hoću da budem sam, da odbolujem na svoj način.
- Šta bih dao za jednu cigaretu - rekao je Tom. - Imam li vremena za jednu
na brzaka?
Auto se zaustavio ispred srednjovekovne Crkve Svetog Petra. Vozač je
otvorio suvozačeva vrata. Antoaneta je sačekala Toma da joj pomogne da
izađe. Osećala se slabo i nesigurno na nogama. Videla je svekrvu kako
korača kamenom stazom ka ulazu u crkvu, gde su je, s poštovanjem,
pozdravile dve Džordžove rođake. Ta nikad ne bi zaplakala u javnosti,
pomislila je Antoaneta ogorčeno. Margaret je pokazivanje osećanja smatrala
osobinom ljudi iz srednje klase. Kao pripadnica aristokratije, gnušala se nove
generacije kojoj je bilo normalno da jadikuje, pusti suzu i oplakuje nečiju
smrt. S ponosom je unucima pričala kako su u njeno vreme ljudi imali više
dostojanstva. Antoaneta je znala da je Margaret prezire jer neprestano
cmizdri, ali nije mogla da se obuzda, čak ni da bi udovoljila svekrvi. Ipak je
obrisala oči pre nego što je izašla iz auta i duboko uzdahnula. Udovica
Frempton nije imala živaca za kolektivno ispoljavanje emocija.
Antoaneta je prešla pogledom preko kamenih crkvenih zidova i setila se
srećnih trenutaka koje je tu provela. Krštenje dečaka, Džošuino venčanje,
krštenje njegove ćerke Amber pre samo godinu dana. Nije očekivala da će
doći zbog ovoga. Barem ne u narednih trideset godina. Džordžu je bila tek
četrdeset osma.
Vazduh u crkvi bio je težak od toplote ljudskih tela i parfema. Sveće su
treperile na širokim prozorskim ispustima. Bogati aranžmani prolećnog cveća
ispunjavali su crkvu mirisima ljiljana, frezija i narcisa. Prečasni Morli
saosećajno joj se nasmešio. Uzeo je njene ruke u svoje nežne, meke i
promrmljao nešto utešno, ali Antoaneta nije ništa čula od nervoze i zujanja u
ušima koje je podsećalo na škripanje violina. Žmirnula je kako bi zaustavila
suze. Setila se da je došao njihovoj kući odmah pošto je čuo strašne vesti.
Kad bi samo mogla da vrati vreme...
Dejvid je smestio majku u prvi red i prešao pogledom po crkvi. Prepoznao
je većinu ucveljenih rođaka i prijatelja. A onda je, usred svih tih sivih, bledih
lica, ugledao jedno vedro, sveže. Saosećajno je zurila u njega očaravajućim,
sivim očima. Pogledao ju je kao opčinjen. Plava kosa padala joj je na ramena,
koža joj je delovala meko i baršunasto. Srce mu je zastalo. Kao da je neko
upalio svetio u tmini njegove duše. Neprikladno bi bilo da se osmehne, iako
je to žarko želeo. Osmehnuo se jedva primetno. Ona je uzvratila, nemo
saosećajući s njegovim gubitkom.
Kad je izašao iz crkve da zajedno s braćom i rođacima ponese kovčeg,
Dejvid je još jednom pogledao ka tajanstvenoj devojci pitajući se kako to da
je ona poznavala njegovog oca. Zašto se nikad nisu sreli? Nije mogao da
suzbije ushićenje koje ga je izvukao iz dubina bola. Da li tako izgleda ljubav
na prvi pogled? Zar je morala baš danas da ga pogodi, u najneprikladnijem
trenutku, na dan očeve sahrane?
Fedra Čanselor je znala ko je Dejvid Frempton. Raspitala se. Najstariji
lordov sin, star dvadeset devet godina, neoženjen. Živi u kući na imanju
Farfild i upravlja imanjem. Završio je Poljoprivredni fakultet u Sajrenčesteru.
Dok je njegovom ocu život seoskog veleposednika bio nezanimljiv, Dejvid se
na imanju osećao kao riba u vodi.
Fedra je Džordžove sinove videla samo na fotografijama. Tom je,
nesumnjivo, bio najlepši. Plave oči je nasledio od oca, kao i vragolasto
izvijene usne. Ali Dejvid je uživo izgledao bolje nego što je mislila. Nije
delovao nežno kao Tom, s razbarušenom, smeđom kosom, tamnim očima i
ogromnim orlovskim nosem koji se isticao. Zapravo, imao je nepravilne i
neobične crte lica, ali je u celini delovao poželjno. Nasledio je i očevu
harizmu, nevidljivu privlačnost kojom je plenio. Džošua je, s druge strane,
izgledao konvencionalno. Imao je lice klasične lepote kakvo se brzo
zaboravlja.
Pogledala je umrlicu. Videvši Džordžovo lice na njoj, pogled joj se
zamaglio. Bio je lepši od svih sinova zajedno. Odagnala je bolne uspomene i
zurila u čoveka kog je zavolela. U njegovim crtama lica prepoznala je Toma i
Džošuu, ali ne i Dejvida. Dejvid je ličio na majku.
Izduvala je nos u maramicu. Džulijus Bičer, Džordžov advokat koji je
sedeo pored nje, potapšao ju je po kolenu.
- Jesi li dobro? - prošaputao je. Klimnula je glavom, - Nervozna?
- Da.
- Ne brini. Sve će biti u redu.
- Nisam sigurna da je pravo vreme da im saopštim tako nešto, Džulijuse -
prošaputala je. U crkvi se začula muzika.
- Plašim se da se to ne može izbeći. Saznaće, pre ili kasnije. Uostalom, i
sama si htela da dođeš.
- Znam. U pravu si. Žarko sam želela da budem ovde. Još samo da ne
moram da upoznam njegovu porodicu.
 Hor se lagano kretao prolazom pevajući Mocartovu “Lakrimozu”. A
anđeoski glasovi odbijali su se o kamene zidove i odzvanjali ispod zasvođene
tavanice, polako prelazeći u krešendo. Vazduh se uskomešao, a plamen sveća
zatitrao od iznenadnih pokreta. Snop sunčeve svetlosti probio se kroz
umrljana prozorska stakla i zaustavio se na sanduku.
Antoaneta je teško obuzdavala emocije. Činilo joj se da će joj srce prepući
od bola. Pogledala je ka kraju reda gde su stajale Džordžove tetke Moli i
Hester. Koliko je jedna bila mršava, toliko je druga bila debela. Delovale su
ledeno, kao udovica Frempton, Čak ni Mocart nije mogao da probije njihov
čelični oklop. Antoaneta je bila zahvalna svojoj sestri, Rozamund, koja je
energično, kao pripadnica srednje klase, jaukala negde iza nje.
Nakon službe, okupljeni su ustali dok je porodica izlazila. Antoaneta se
svom težinom oslonila na Tomovu ruku, a Dejvid je pomogao baki. Prošao je
pored klupe u kojoj je misteriozna plavokosa brisala oči, ali se uzdržao da ne
zuri u nju. Očajnički se nadao da će i ona doći kući na čaj.
Napolju se digla magla. Komadi plavog neba zasjali su obnovljenim
optimizmom. Trava se caklila, nakratko okupana sunčevom svetlošću, a ptice
ponovo zacvrkutale u krošnjama drveća.
- Ko je ona plavokosa? - upitao je Tom pristigavši Dejvida.
- Koja plavokosa? - nevino je uzvratio Dejvid.
Tom se zakikotao. - Ona opako dobra plavokosa. Sigurno si je primetio.
Sedela je otprilike šest redova iza nas. Baš je seksi. Sad sam se malo
oraspoložio.
- Idemo, dušo. Nećemo da stojimo ispred crkve - rekla je Antoaneta jedva
čekajući da pobegne u auto. Braća su pogledala iza sebe, ali ljudi su veoma
polako izlazili.
Margaret je nanjušila njeno nestrpljenje. - Odvedi me do auta, Dejvide -
naredila je.
- Pozdraviću se s ljudima kod kuće. - Krenula je, a Dejvidu nije preostalo
ništa drugo nego da krene s njom niz stazu. Dok je pažljivo spuštala
pozamašnu pozadinu na zadnje sedište, Dejvid je pogledao iza sebe. Svetina
se sada razmilela po travi. Bezuspešno je tražio svetle lokne u moru crnila. -
Hajde već jednom, ne vuci se. Dobro je, evo Džošue i Roberte. Kaži im da
požure. Treba mi piće.
- Lepo opelo - rekla je Roberta sedajući pored Margaret.
- Divno - složila se Margaret. - Mada prečasni Morli baš voli da otegne,
zar ne?
- Svi oni vole da slušaju svoj glas - rekao je Džošua.
- Zato i jesu vikari - nadovezala se Roberta.
- Mislim da je pogodio kad je rekao da je tata svakom bio prijatelj -
nastavio je Džošua i seo na prednje sedište. - Voleo je ljude.
Roberta je klimnula glavom. - O, bio je divan.
- Svakako smo napravili lep oproštaj, zar ne, bako?
- Da. I njemu bi se svideo - tiho je rekla Margaret i okrenula glavu ka
prozoru.
Dejvid se vratio u Farfild park s majkom i Tomom. Kuća je povratila
pređašnji sjaj sada kada je sunce rasteralo maglu. Berti i Vuster, nemačke
doge, čekale su ih na stepeništu. Kao da je i njih sunce malo oraspoložilo.
Skočili su ka automobilima mašući repom.
Vrata je otvorio Haris, a Meri, spremačica ledi Frempton, stajala je u
hodniku. Ona i njena ćerka Džejn držale su poslužavnike s vinom. Vatra je
konačno zgrejala kuću. Sunce se probijalo kroz ogromne rešetkaste prozore.
Kuća je izgledala drukčije nego kad su je napustili pre nekoliko sati, kao da
se pomirila sa smrću svog gospodara spremna da prigrli nov poredak.
Dejvid i Tom su stajali pored kamina u salonu. Dejvid je sebi sipao viski,
a Tom čašu burgunca. Krišom je pušio. Njegova majka i baka nisu volele da
se puši unutra. To im je bilo možda jedino zajedničko. Malo-pomalo, gosti su
ispunjavali sobu. Postalo je toplo i zagušljivo. Isprva je atmosfera bila napeta,
ali nakon čaše-dve vina, više se nije razgovaralo o Džordžu i njegovoj
preranoj smrti. Nanovo su se smejali.
Oba brata pogledom su tražila tajanstvenu plavokosu. Dejvidu je naruku
išla visina, tako da je mogao da vidi preko zvanica, ali kako je poštovao red
više od brata, ostao je zarobljen u razgovoru s baba-tetkom Hester, a zatim i s
prečasnim Morlijem. Tom je bacio pikavac u vatru, naslonio se na kamin i
nepristojno zurio preko ramena baba-tetke Moli, koja se raspitivala o
njegovom noćnom klubu u Londonu.
Tajanstvena gošća najzad se ukazala na vidiku, poput labuda među
barskim kokicama. Tom je ostavio Moli usred razgovora. Dejvid se svim
silama trudio da se usredsredi na priču prečasnog Morlija bez konca i kraja,
žarko želeći da se izvuče.
Fedra se najednom unervozila. Otpila je poveći gutljaj vina i pridružila se
okupljenima. Džulijus ju je uhvatio za lakat, rešen da mu ne umakne, i
suptilno ugurao u gomilu. Prešla je pogledom po sobi. Ono što je mogla da
vidi izgledalo je prelepo. Tavanica je bila veoma visoka, s velikim gipsanim
ukrasima i kristalnim lusterom, koji je dominirao sobom i sijao poput hiljadu
kapi suza. Slike u pozlaćenim ramovima visile su na savršeno glatkim
zidovima, a skupoceni predmeti našli su svoje mesto na stolovima. Kineske
porcelanske lampe bacale su blag odsjaj na zastore s kićankama, a divni
aranžman purpurnih orhideja stajao je na klaviru pored porodičnih fotografija
u srebrnim ramovima. Kao da su generacije Fremptonovih skupljale prelepe
stvari iz raznih delova sveta i samo ih spuštale ne hajući ni za boju ni za ono
što predstavljaju. Pod je bio premrežen tepisima, na sofama su bili
nagomilani jastuci, slike su visile u zbijenim kolažima. Police s knjigama
sezale su sve do tavanice, a staklene vitrine s emajliranim posudama i
češljevima od slonovače davale su sobi viktorijanski izgled. Ništa nije išlo
jedno s drugim, a ipak je sve delovalo skladno. Ovde je Džordž proveo život,
sa svojom porodicom. Ona tu ne pripada. Bila je na ivici da zaplače kad se
pred njom pojavio Tom cereći se poput češirske mačke.
- Zdravo, ja sam Tom - rekao je i pružio ruku. - Zatreptao je zavodnički. -
Pitao sam se ko si ti.
Nasmešila se, šrećna što je prijateljski nastrojen. - Ja sam Fedra Canselor -
odgovorila je.
- Amerikanka - iznenađeno je izvio obrvu.
- Kanađanka, u stvari.
- O, Kanađanka.
- Jel' to nešto loše?
- Ne. Ja, zapravo, volim Kanađanke. Nasmejala se zbog načina na koji je
otezao samoglasnike.
 - Imala sam sreće.
- Zdravo, Tome - umešao se Džulijus. Rukovali su se.
- Divna služba - dodao je.
- Da, zaista je bila divna - složila se Fedra. Tom je pomislio kako nikad
nije video tako očaravajuće lepe oči. Bile su svetle, sivoplave, gotovo
tirkizne, oivičene gustim trepavicama i razmaknute, što je njenom licu davalo
šarmantan, nevin izraz.
- Gde si upoznala mog oca? - upitao je.
Fedra je nervozno pogledala Džulijusa. - Pa... - počela je.
Samo što se spremala da odgovori, naišao je Dejvid i prekinuo je. - A, tu
si, Tome - rekao je Dejvid, ali je pogledao u Fedru i nonšalantno se
osmehnuo, kao da je slučajno naleteo na nju. - Ja sam Dejvid - izgovorio je.
Sad ju je već upijao pogledom, sladeći se njenom lepotom kao da je reč o
božanskom napitku.
- Fedra Čanselor - rekla je pružajući ruku. Rukovao se s njom malo duže,
uživajući u toplini njene kože.
- Zdravo, Dejvide - umešao se Džulijus. Dejvid je nerado pustio Fedrinu
ruku. - Gde je ledi Frempton?
- O, Džulijuse. Zdravo. Nisam te primetio.
- Ovde sam - odgovorio je razdražljivo. Patio je što je visok metar i
sedamdeset.
- Moram da razgovaram s njom. Viši si, Dejvide. Možda ćeš je ti lakše
primetiti odozgo.
Dejvid je pogledao Džulijusovu ćelavu glavu i riđe, znojem orošene obrve.
Pomislio je kako u crnom odelu s kravatom podseća na likove iz Dikensovih
romana. - Nije ovde. Možda je u hodniku.
- Nađi je, onda. Želim da upozna Fedru.
I Tom i Dejvid su poželeli da on sam potraži njihovu majku, ali je
debeljuškasti advokat uhvatio Fedru oko struka i izašao s njom u hodnik.
Znatiželjna i besna, oba brata krenuše za njima.
 Ubrzo su pronašli Antoanetu. Bila je u biblioteci sa starijom sestrom
Rozamund. Stajale su pored Džordžovog stola sa čašama vina u rukama i
došaptavale se. - Oh, našli ste moje skrovište - rekla je Antoaneta i ispravila
se. Videlo se da je opet plakala.
- Malo smo se sklonile od buke. Tamo je baš gužva - objasnila je
Rozamund dubokim, oštrim glasom u nadi da će oni shvatiti poruku i otići.
Antoaneta je među njima primetila neznanku i ukipila se. - Zdravo -
kazala je brišući oči. - Jesmo li se već upoznale?
- Ne, nismo - odgovorila je Fedra.
- Fedra Canselor - umešao se Dejvid omamljen njenom privlačnošću.
- O - ljubazno se nasmešila Antoaneta. - A kako...? - namrštila se. Nije
želela da zvuči neprijatno.
Džulijus je iskoristio trenutak. - Draga moja ledi Frempton, nisam bio
siguran da li je ovo pravi čas da vas upoznam, ali znam da je lord Frempton
žarko želeo da se vas dve sretnete. Štaviše, planirao je to pre nego... pa... -
Nakašljao se. - Znam da bi on ovo želeo.
- Ne razumem - zbunjeno je rekla Antoaneta. - Kakve veze gospođica
Canselor ima s mojim suprugom?
Fedra je čekala da joj Džulijus da znak. Diskretno joj je klimnuo glavom.
Uzdahnula je. Predosećala je da njen odgovor niko ne očekuje i da neće biti
dobro prihvaćen, ali se setila svog voljenog Džordža. Samo joj je izletelo.
- Ja sam mu ćerka - rekla je žarko želeći da pobegne. - Džordž mi je bio
otac.
 2.

Antoaneta je užasnuto zurila u nepoznatu plavokosu ispred sebe koja je

tvrdila da je njena poćerka. Prvo je pomislila da je veoma mlada, verovatno
mlađa od Dejvida, što bi značilo da joj je Džordž bio neveran na samom
početku braka. Nervozno je kršila prste, ali je bila suviše zgranuta da bi
zaplakala.
- Zaista mislim da nije ni vreme ni mesto... - izgovorila je Rozamund
skidajući naočare, ali ju je Antoaneta prekinula.
- Koliko ti je godina, Fedra? - upitala je.
- Trideset i jedna - rekla je devojka i oborila pogled. Izgledala je kao da joj
je najviše dvadeset i jedna.
- Moram da sednem - Antoaneta je uhvatila sestru za ruku.
Olakšavajuće saznanje da joj Džordž nije bio neveran bilo je prejako za
nju.
Rozamund ju je odvela do stolice ispred kamina. Tom je i dalje zurio u
novu sestru, s mešavinom iznenađenja i razonode. Dejvid se osećao kao da se
soba okrenula oko njega. Zar je moguće da će mu zbog nekoliko jednostavnih
reči ona zauvek ostati nedostižna? - Jesi li sigurna da si ćerka moga oca? -
upitao ju je nadajući se da je posredi neka greška.
- Sasvim sigurna - odlučno je odgovorio Džulijus. - Lord Frempton i Fedra
uradili su DNK test pre nego što je lord Frempton izmenio testament.
Svi su ga zaprepašćeno gledali. - Džordžje promenio testament? -
uznemireno je upitala Antoaneta. Rozamund je ljutito frknula. - Nije mi ništa
pomenuo.
- Želeo je da uključi svoju ćerku, ledi Frempton.
- Svejedno bi mi rekao.
 Tom je prišao kaminu i uhvatio majku za ruku. - Sve ovo je veoma
neočekivano. Zar ste morali to da nam saopštite baš na dan očeve sahrane?
Zar ne vidite da je majka uznemirena?
- Tom je u pravu. Nemate nimalo takta kad ste ovako upali - složila se
Rozamund i spustila ruke na koščate kukove. - Najbolje će biti da odete i da
dođete kad ledi Frempton bude u stanju da razgovara s vama.
- Izvinjavam se, ispala sam bezobzirna... - izustila je Fedra pokajnički.
Pogled joj se susreo s Dejvidovim, ali ga je ona odmah skrenula. Učinilo joj
se da u njegovim očima vidi žudnju i to ju je uplašilo.
- Lord Frempton je želeo da Fedra postane član porodice - s visine je
objasnio Džulijus.
- Dugo smo o tome razgovarali. Fedra ima pravo da danas bude ovde. Bilo
bi čudno da vam je nisam predstavio. Prirodno je što se pitate koje ona i u
kakvoj je vezi s lordom Fremptonom. Nismo imali izbora nego da vam
kažemo istinu.
Antoaneta je zurila u vatru trudeći se da savlada uznemirenost. - Džordž je
oduvek želeo ćerku.
- Koliko dugo znate da vam je Džordž otac? - zapovednički je upitala
Rozamund.
- Oko osamnaest meseci - odgovorila je devojka.
- Osamnaest meseci? - ponovio je Tom. - Tata te je sve to vreme krio?
Fedra je uzdahnula. Bilo joj je teško da objasni. - Pre otprilike dve godine,
preminuo je čovek za kojeg sam do desete godine mislila da mi je otac.
Mama mi je tek tad saopštila da mi on nije biološki otac, kao što sam mislila,
već da je to Džordž Frempton. Odlučila sam da ga nađem, ne znajući da li on
mene želi da upozna. Došla sam u Ujedinjeno Kraljevstvo i pronašla ga.
Isprva mi nije verovao. Bilo je malo čudno, u najmanju ruku. Ostavila sam
mu svoje podatke i vratila se u Pariz, gde sam živela. Mislila sam da mi se
nikad neće javiti. Pozvao me je tri meseca kasnije. Dogovorili smo se da se
nađemo i... Ostalo znate.
- Jednostavno ne mogu da poverujem da bi Džordž krio tako veliku stvar
od mene - kazala je Antoaneta. - I još toliko dugo. Između nas nije bilo tajni.
Bar sam tako mislila.
Fedra se nasmešila. Blagost njenog lica umanjila je napetost u prostoriji. -
Nije vam rekao za mene jer se plašio da će vas povrediti. Bio vam je odan.
- S razlogom se plašio - ubacila se Rozamund. Antoaneta se ugrizla za
donju usnu. - Da li ga je i vaša majka volela?
- Bio je ljubav njenog života - pocrvenela je Fedra i oborila pogled. - Ali
to nije bilo obostrano.
U tom trenutku, otvorila su se vrata i ušla je Margaret.
- Idem kući - izjavila je, ne mareći za to da li nešto prekida. Važno je
prešla pogledom preko ozbiljnih lica i uvukla obraze. - Blagi bože, da nije još
neko umro?
- Bolje da odem - rekla je Fedra.
- Ispratiću te - nadovezao se Dejvid. - Ja idem s tobom - umešao se
Džulijus.
- Nema potrebe. Znam gde je izlaz. Hvala. - Okrenula se ka Antoaneti. -
Izvinjavam se što sam ovako upala. Drago mi je što sam vas konačno sve
upoznala. Samo želim da znate da sam ga i ja volela. - Rekla je to, proletela
pored Margaret i nestala u hodniku.
- Ko je ova nevaspitana devojka? - pitala je Margaret.
- Tvoja unuka - odgovorila je Antoaneta.
Sad se Margaret sručila na sofu. Dejvid joj je dodao čašicu šerija, a Tom
otvorio prozor.
- To nije istina!
- Navodno je nameravao da nam kaže - tupo je rekla Antoaneta.
- Ali to je besmisleno. Ćerka za koju nikad nismo znali.
- Iz Amerike je - kazala je Rozamund.
- Iz Kanade, zapravo - ispravio ju je Tom.
Margaret je bila zaprepašćena. - Amerikanka? Blagi bože, imam unuku
Amerikanku? - Namrštila se. - Ja jednostavno ne verujem u to.
- Postoje dokazi - rekla je Antoaneta. - Pitaj gospodina Bičera.
 - Tako je, ledi Frempton - potvrdio je Džulijus. - DNK test je potvrdio da
je Fedra biološka ćerka lorda Fremptona.
- Uključio ju je u testament - dodala je Antoaneta.
- Promenio je testament? Da li si ti znala za to? - Margaret je ispitivački
pogledala snaju.
- Niko nije znao za to osim lorda Fremptona i mene - pompezno je izjavio
Džulijus. - Ja sam sve to uredio, kao njegov advokat. Fedra nije znala da je u
testamentu sve dok joj nisam javio za njegovu smrt.
- Znači, živi u Engleskoj? - frknula je Margaret.
- Odsela je kod prijateljice u Londonu - odgovorio je Džulijus. - Mada se,
koliko sam shvatio, uskoro vraća u Pariz.
- Čime se bavi?
- Fotografkinja je.
- Zar nema neki pravi posao? - ciknula je Margaret.
- Bavljenje fotografijom jeste pravi posao, bako - umešao se Dejvid.
- Može li da živi od toga? - bila je uporna Margaret. - Ili ju je izdržavao
moj sin? - Džulijus je oklevao.
Antoaneta je delovala zabrinuto. - Gospodine Bičer?
- Lordu Fremptonu je bilo drago što je Fedrin otac - oprezno je rekao. - Ali
moram da kažem da je devojka veoma nezavisna. Nije ništa tražila od njega,
osim da budu prijatelji.
- Sve je to veoma čudno - kazala je Margaret i otpila poveći gutljaj šerija.
- Šta ćemo sad da radimo? - upitala je Antoaneta.
- Da radimo? - odvratila je Margaret. - Zašto bismo išta morali da radimo?
- Zato što je ona deo porodice - kazao je Dejvid.
- I zato što je tata tako želeo - dodao je Tom i počeo da se šetka po sobi.
Nije mogao dugo da miruje.
- Ja, bogami, neću ništa uraditi povodom toga - odlučno je saopštila
Margaret. - Pojavila se na sahrani mog sina i sad svi treba da je prihvatimo
kao davno izgubljenu kćer? Ja nju ne poznajem. Džordž je nikad nije
pomenuo.
- Planirao je, ledi Frempton - rekao je Džulijus.
- Moguće, gospodine Bičere, ali što se mene tiče, za mene je ovo
baznačajno.
Margaretina tvrdoglavost i pućenje usana probudili su u Antoaneti želju da
joj protivreči. Ustala je. - Za mene je ovo veoma značajno - rekla je. Osetila
je iznenadan nalet samopouzdanja. Njena svekrva je nemo uzdahnula. - Ako
ju je Džordž prihvatio kao ćerku, prihvatićuje i ja. Rado ću je primiti u
porodicu. Ona je deo Džordža, a samim tim i mene.
- Pobogu, Antoaneta! To je veoma plemenito, no da li je razborito? -
upitala je Margaret.
- Ne znaš ništa o njoj.
- Podržavam te, mama - rekao je Tom iznenadivši ostale. - Lepo je imati
sestru, i još tako lepu.
- I ja - pridružio se Dejvid. - Ako je tata tako hteo. Našim venama teče ista
krv.
- Krv nije voda - dodala je Rozamund stojeći pored sestre kao verni
lovački pas. Antoaneta se okrenula ka Džulijusu. - Volela bih da se testament
što pre pročita, gospodine Bičer.
- Kad god želite, ledi Frempton - odgovorio je. - Javiću vam se u
ponedeljak, kad dođem u kancelariju, da se dogovorimo. Ostavljam vas sada.
Drago mi je što ste prihvatili Fedru kao svoju poćerku.
Margaret je frknula s negodovanjem. - Bojim se da ćete mene morati još
malo da ubeđujete. Previše toga se desilo za jedan dan. Dovoljno mi je što
sam sahranila sina, hvala lepo. Idem kući. Sutra ćemo razgovarati o ovome,
kad se oporavim. Dejvide, otprati me do auta.
Dejvid ju je poslušao. Poveo je baku kroz hodnik ka holu. Gosti su se
pomerili u stranu kako bi je propustili. Haris joj je pomogao da namesti krzno
oko vrata. Bila je oslonjena na Dejvida dok je silazila niz stepenice. Dole ju
je čekao vozač lorda Fremptona, spreman da je poveze u prelepu kuću iz
doba kraljice Ane na drugom kraju imanja, gde je stara udovica živela. - Znaš
li šta me najviše nervira? - izgovorila je stojeći ispred otvorenih vrata. - Što
moj sin nije imao poverenje u mene.
- Ni u koga nije imao poverenje - rekao je Dejvid da je uteši.
- Ali ja sam mu majka.
- Majke često poslednje saznaju.
- Džordž i ja smo bili veoma bliski. Ne shvatam zašto mi nije rekao. Kad
je saznao za ovu devojku?
- Pre osamnaest meseci.
- Osamnaest meseci? Kako je toliko dugo mogao da krije nešto tako važno
od mene? Iznenadila bih se, naravno, ali ne bih pomislila ništa loše o njemu.
- Verovatno je čekao pravi trenutak.
- Naravno da jeste. Ko je mogao ovo da predvidi! Dejvid je gledao kako
kola iščezavaju s prilaza, a zatim skreću levo ka puteljku koji je vodio preko
porodičnog imanja. Njegovu majku je nerviralo što Margaret živi tako blizu i
što ih često posećuje. Svakog dana bi do glavne kuće, preko parka, dolazila
pešice s Bazilom, svojim jorkširskim terijerom. Pošto joj je bilo teško sa
samom sobom, uglavnom bi banula nenajavljena. Antoaneta bi bila
primorana da joj pravi društvo, dok su Berti i Vuster jurcali za Bazilom po
hodnicima. Na kraju krajeva, kuća je nekad bila njena. A onda se odselila sa
svojim, sada već pokojnim, mužem Arturom i oslobodila kuću svom sinu i
njegovoj sve mnogobrojnijoj porodici. Antoaneta nije mogla da je izbaci.
Dejvidu se nije vraćalo u kuću. Sunce je bilo upeklo. Vlažna trava je
svetlucala i mamila ga. Priroda je blistala, kao da ju je magla dobro ispolirala.
Još nije mogao da se povrati od razočaranja. Posle toliko godina mu se svidi
neka devojka, a ispostavi se da mu je ona polusestra. Kao da se život grubo
našalio na njegov račun.
Odlučio je da se prošeta vrtom. Duša mu je ponovo utonula u crnilo.
Ponovo mu je bilo mnogo teško na srcu.
Otac je bio značajna figura u njegovom životu. Nije mogao da zamisli da
on više neće biti tu. Setio se kako ga je savetovao da se skrasi mlad, kao što
je sâm uradio, ali Dejvid nije našao pravu devojku. Imao je veze, ali ga je
ljubav uvek zaobilazila. Džošua se oženio Robertom, ali on nije hteo brak
lišen radosti, kao njihov. A nije želeo ni momački život kakav je vodio Tom.
Svake noći nova devojka da bi se na kraju sve svelo na sastanak bez emocija.
Fedra mu se zaista dopala. Kad malo bolje razmisli, možda ga je privuklo
upravo to što su rod. Možda je podsvesno osetio povezanost. Šta god da je u
pitanju, ta privlačnost nikud ne vodi.
Hrabro od nje što je došla danas, pomislio je, mada i pogrešno. Prirodno je
što je njegovu majku sve to potreslo. On je više bio iznenađen nego potresen.
Da u dvadeset devetoj godini saznaš da imaš polusestru, to je veliko
iznenađenje. Nije mario što je njegov otac izmenio testament. Njegova je
stvar ako je hteo da u njega uključi svoju ćerku. Ni Tomu neće smetati. Nije
bio pohlepan, samo je voleo da se razmeće onim što ima. Ali Džošua i
Roberta su sasvim druga priča. Pitao se kako će oni podneti vest. Ne najbolje,
zaključio je. Ako iko bude pravio problem oko novca, onda će to biti
Roberta.

* * *

Fedra je zaustavila svetloplavi fijat uno na proširenju pored puta i ugasila

motor. Spustila je glavu na volan i zažmurila. Više od svega je želela da ode
na Džordžovu sahranu, ali sada je uviđala da je to bila strašna greška.
Namrštila se setivši se Antoanetinog užasnutog lica, kako se sručila u
fotelju dok su joj se ruke primetno tresle, prezrivo stisnutih usana njene sestre
Rozamund i neverice njenih sinova kojima su buknuli obrazi. Jedino je
Džulijus ostao pribran, kao da se naslađivao. Kamo sreće da je Džordž nije
uključio u testament. Kamo sreće da nije ni dolazila. Kad bi zemlja mogla da
se otvori i proguta je!
Problem je što je Džordž umro ne oprostivši se od nje. Rekla bi mu da ga
voli. Rekla bi mu da mu oprašta. Nije morao da menja testament kako bi se
iskupio. Nije želela njegov novac. Nije želela njegove poklone. Želela je
drugačiju sigurnost, a to više nije mogao da joj pruži.
Trebao joj je Džordž, muškarac. Čovek koji je u Fedrinom ranom
detinjstvu predstavljao očinsku figuru napustio je njenu majku kad je Fedri
bilo deset godina, otišao na Novi Zeland, ponovo se oženio i zasnovao novu
porodicu. Fedru je zaboravio ili zaturio u mračnoj prošlosti. Nikad ga više
nije videla. Od tada je njena majka menjala muškarce kao čarape i nijedan joj
nije odgovarao, ali se nadala da će naći nekog ko će je usrećiti. Nije shvatala
da je u tom traganju uzrok nesreće nosila sa sobom, da ne može pobeći od
sebe. I tako, dok je njena majka utapala tugu u džinu, Fedra se sama probijala
kroz život, oslanjajući se na prijatelje, sledeći svoje snove kako bi se izborila
u tim teškim vremenima. Čim je odrasla, zauvek je napustila dom i svoju
majku. Nije želela nikad da se vrati.
Džordž joj je pružio stabilnost, pouzdanost i ljubav. Ali toga više nema,
Džordž je otišao. Ostavio ju je samu, ponovo prepuštenu sebi. Ništa nije
večno, pomislila je.
Pogledala se u retrovizor i trgla se. Uspela je da ostane pribrana na
sahrani. Želela je da je svi vide u najboljem izdanju. Kad bi je sad videli,
natečenih, crvenih očiju, lica umrljanog suzama, razočarali bi se.
Upalila je motor i uključila radio. Muzika ju je malo oraspoložila. Nema
potrebe da brine zbog budućnosti, treba da uživa u svakom trenutku.
Pogledala je iza sebe dokje izlazila na put. Sveži zeleni izdanci podsećali su
je na početak. Ako oni mogu da ožive posle zime, može i ona.
Kad se Dejvid vratio u salon, primetio je da je većina gostiju već otišla.
Samo su Moli, Hester i matora tvrdica, rođak njegovog dede, pili šeri iz
malih kristalnih čaša, pored kamina. Džulijus je otišao, Antoaneta se povukla
u svoju sobu da prilegne, a Rozamund i Tom su i dalje bili u biblioteci s
Džošuom i Robertom, kojima su upravo saopštili novosti.
- Neverovatno - oglasila se Roberta sa sofe. Njeno špicasto lice delovalo je
bledo naspram crnog sakoa.
- Pretpostavljam da su ti rekli da je otac promenio testament - rekao je
Dejvid i ušao s Bertijem i Vusterom. Gnušanje njegove snaje nateralo ga je
da je izaziva.
- Ne mogu da verujem da je uradio tako nešto - nastavila je. Zavalila se na
jastuke i prekrstila ruke. - Mislim, kad je saznao za nju? Pre godinu i po?
Mislite li da bi marila za njega da je običan farmer?
- Ne sudi po sebi, Roberta. I nemoj misliti da ona želi novac. Otkud znaš
da već nije bogata? - Dejvid je krenuo ka poslužavniku s pićima. - U svakom
slučaju, za testament je čula tek nakon očeve smrti.
- Naivan si, Dejvide. Naravno da želi njegov novac - odvratila je i blago
frknula. - Za nekog kao što je ona, engleski lord je sinonim za ogromno
bogatstvo.
- Hoćeš da kažeš za Amerikance? - rekao je Tom pušeći na ogradi pored
kamina.
- Da.
- Trebalo bi da se stidiš - uzvratio je. - Ona ne potiče iz neke štale u
Kanzasu, znaš. Ona je Kanađanka, a to je nešto sasvim drugo. Kanađani ne
vole da ih mešaju s Amerikancima.
- Je li lepa? - upitala je.
Dejvid je nasuo čašu viskija. - Izuzetno lepa - odgovorio je samo da bi je
nasekirao.
- Seksi - nadovezao se Tom cereći se. - Samo je previše normalna za moj
ukus.
- Daj, Tome. Tebi se sviđa sve što nosi suknju! - uzvratila je Roberta.
- Mislim da sam je video - kazao je Džošua. - Duga i plava, uvijena kosa,
svetlosive oči.
Roberta se okrenula ka njemu. - To je previše detaljan upis, dragi, za
nekog ko misli da ju je video.
- Jedino je ona na službi imala manje od trideset godina - pravdao se.
- Zapravo, ima trideset jednu - ispravio ga je Dejvid.
- Zaslepljeni ste njenom lepotom. Nije ni čudo što je niste prozreli. Jedino
žena može da pročita drugu ženu. Je li tako, Rozamund?
- Ne slažem se s tobom - odgovorila je Rozamund. Oduvek je smatrala
Robertu napornom.
- Koliko li joj je dao? - nastavila je Roberta.
- Ne znamo - rekao je Tom.
- Kad ćemo saznati? Mislim, moramo osporiti testament, naravno.
 - Zašto? - upitao je Tom. Sručio se na sofu i ispružio dugačke noge.
- Zato što nije pošteno. Možda će njoj dati ono što bi naša ćerka trebalo da
nasledi.
- Sad je stvarno dosta - tiho je rekao Džošua. Bilo mu je krivo što njegova
žena pravi scenu.
- Nije u tome stvar, dušo. U pitanju je princip - bila je uporna.
- Antoaneta nema nameru da ga ospori - autoritativno je rekla Rozamund.
- Umorna je i rastrojena. Predomisliće se kad se malo odmori - ubedivala
ju je Roberta.
- Mislim da bi to trebalo da vidiš s bakom - predložio je Tom. Zamislio je
kako njih dve kljucaju Fedrine ostatke pošto su je raskomadale i nacerio se.
- Makar se Margaret slaže sa mnom - osmehnula se Roberta.
- Zapravo, nije htela da razgovara o tome - ispravio ju je Dejvid. - Ali
pretpostavljam da će se složiti s tobom, mada niko od nas ne može promeniti
testament, ma šta mislili. Tata je imao puno pravo da ga izmeni. Ne možemo
to da osporimo, a ni mama neće hteti. Jeste i umorna i rastrojena, Roberta, ali
poštovaće očevu želju, isto kao Tom i ja.
- Da, kako god - rekao je Tom otresajući pepeo u vatru. - Ali sve je to
nekako čudno, šta ti misliš?
Dejvid se zavalio u fotelju. Protresao je čašu. Kockice leda su zazveckale.
- Ima trideset jednu, što znači da je rođena 1981. Ja sam se rodio dve godine
kasnije. Tata je s njenom majkom spavao godinu dana pre nego što se oženio
mamom.
- Savršeno se uklapa - rekao je Džošua - imajući u vidu da se zabavljao s
mamom godinu dana pre nego što ju je zaprosio.
- Možda je to bila avantura za jednu noć - kazala je Roberta.
- Pst, tiše - skrenuo joj je pažnju Džošua. Pomislio je na majku koja se
nalazila u svojoj sobi na spratu.
- Fedra je rekla da je tata bio najveća ljubav njene mame. Mora da je to
bilo nešto više od avanture za jednu noć - nemarno je rekao Tom.
- Ali ona nije bila najveća ljubav tvog oca - brzo je dodala Rozamund. -
Pretpostavljam da je ona Džordžu bila usputna veza, što je jadnici slomilo
srce. To nije neuobičajeno, mada je on ostavio dete iza sebe, što je veoma
neodgovorno.
- Zašto mu nije rekla da je zatrudnela s njim? - upitala je Roberta. -
Mislim, ako ga je toliko volela, kako joj nije palo na pamet da bi mogao da
bude fer i oženi se njome? Ljudi su danas neodgovorni, ali zar tada,
osamdesetih godina, nije bilo sramota da neudata devojka zatrudni?
- Zavisi iz kakve porodice potiče - rekla je Rozamund. - U uglednim
porodicama bi se na to i danas popreko gledalo.
- Zato i sumnjam da mu je rekla - nadovezao se Dejvid. - Jer da jeste, on
bi se pobrinuo za nju. Nisam siguran da bi se venčao, ali tata je bio dobar
čovek. Ne bi pobegao i ostavio je da sama podiže dete. Ne, verovatno mu nije
rekla.
Roberta se sumnjičavo namrštila. - Meni tu nešto smrdi. Došla je na
njegovu sahranu i predstavila se kao vanbračna ćerka. Savršeno.
Tom je otpuhnuo dim u stranu. - Ne baš. Majka je podiže sama, kaže ćerki
ko joj je pravi otac, ćerka ga traži, što je prirodno. Otac oseća krivicu jer nije
bio uz nju dok je odrastala pa je uključuje u svoj testament. Tu nema ničeg
sumnjivog.
- To je moj utisak - bila je uporna Roberta. - Vi momci suviše verujete
ljudima.
- Slušaj, tata nije tu da nam odgovori na pitanja - rekao je Dejvid. - Jedina
osoba koja zna odgovore, ali najverovatnije ne sve, jeste Fedra. Predlažem da
je pitamo kad je sledeći put vidimo.
- Ne nameravaš valjda ponovo da je vidiš? - zaprepašćeno je upitala
Roberta.
- Zašto da ne? Ti ne bi volela da saznaš nešto više? - uzvratio je Dejvid.
- Bože, pa vi ćete je zvati da opet dođe?
- Možda - odgovorio je Dejvid.
- Ako vaša majka dozvoli - umešala se Rozamund. Roberta se okrenula ka
svom mužu tražeći podršku. - Džoše, ti nećeš ništa da kažeš?
 - Mislim da treba da se smiriš, draga, da prvo vidimo šta piše u testamentu
- rekao je. - Možda je nasledila nešto beznačajno, zbog čega nije vredno
dramiti.
- A možda je nasledila mnogo pa treba dramiti - kazala je Roberta
odlučno.
 3.

Antoaneta je ležala na svom velikom mesinganom krevetu. Umornim

pogledom bludela je po sobi. Ta soba je bila njeno svetilište, jedino mesto u
kući gde je bila bezbedna od svekrve. Bila je ogromna i svetla, visoke
tavanice, sa živopisnim frizovima u obliku ljiljana. Na bledožutim zidnim
tapetama visili su portreti njenih sinova iz detinjstva, zajedno sa slikama pasa
i pejzažima iz osamnaestog veka. Zavese boje žute jagorčevine visile su na
debelim garnišnama ispred prozora s rešetkama koji je gledao na travnjak i na
staru šumu u pozadini. Jedan zid bio je skriven iza ormana. Pored drugog se
nalazila komoda, dok je noćni stočić bio smešten ispred prozora. Tu bi
Antoaneta često sedela ispred ogledala u stilu kraljice Ane, češljala se i
šminkala. Kad se tek doselila u kuću, pre nešto više od dvadeset godina, bilo
je vrlo malo mogućnosti da nešto promeni jer su Fremptonovi, uključujući i
Džordža, tradicionalno sakupljali umetnine i starine iz svih delova sveta, ali
je ona spavaću sobu preuredila po svom ukusu.
U velikim kućama je običaj da muž i žena imaju zasebne spavaće sobe.
Džordžovu i Antoanetinu je delilo zajedničko kupatilo. Retko je spavao u
svojoj sobi, osim kad bi previše popio ili se kasno vraćao kući. Ali sva
garderoba mu je bila tamo, zajedno sa sitnicama za koje je bio sentimentalno
vezan, kao i neizbežna pepeljara puna sitniša. Nikad ništa nije bacao pa su
mu fioke bile prepune starih ulaznica za pozorište, ski-pasova, pisama i
razglednica iz vremena pre njihovog venčanja. Na kaminu su se nalazili
trofeji sa skijanja i teniskih turnira, kao i uramljene fotografije iz školskih
dana. U najvećem ramu nalazila se crno-bela fotografija mlade Antoanete s
početka sedamdesetih, kad se tek pojavila u visokom društvu, tamne kose
skupljene u punđu, s dugim i crnim, veštačkim trepavicama. Retko je ulazila
u tu sobu jer nije podnosila nered, a sad se nije usuđivala jer se suviše plašila.
Dolazak Džordžove vanbračne ćerke ukazao je na mogućnost da je od nje
krio još neke tajne. Nikad nije sumnjala u njega dok je bio živ, ali sada kad je
mrtav, na njegovo poštenje bačena je senka.
 Razmišljala je o neočekivanom Fedrinom dolasku. Nije je iznenadilo što
je Džordž imao devojke pre venčanja. Bio je naočit, duhovit i šarmantan
mladić, ali jeste je iznenadilo što nikad nije pomenuo Fedrinu majku. Mislila
je da zna sva imena iz njegove prošlosti, makar ona najvažnija. Ako Fedra
ima trideset jednu, onda je samo godinu dana starija od Dejvida. Ona i
Džordž su se venčali godinu dana pre Dejvidovog rođenja, ali su se pre toga
zabavljali osam meseci. Možda ju je Džordž tada prevario? Volela bi da je
živ da odgovori na njena pitanja, da odbrani čast. Volela bi da je tu da je
umiri i uveri da ju je voleo, samo nju.
Majka je govorila da ima milo lice, koje odražava njenu blagu prirodu.
Znala je da ima neobične tamnoplave oči, crna kosa joj je bila gusta i bujna,
ali ništa se nije posebno isticalo. Bila je lepa samo u Džordžovim očima, a to
je jedino bilo važno. Ali možda nije bila dovoljno lepa. Možda mu je Fedrina
majka privukla pažnju dok su se njih dvoje zabavljali i odvukla ga u krevet
jedne kobne noći? Da li bi je njen voljeni Džordž tako izneverio?
Sigurno je utonula u san jer kad se probudila, u fotelji pored kreveta sedela
je Rozamund i vezla. - Drago mi je što si se lepo odmorila. Mnogo bolje
izgledaš - rekla je pošto je Antoaneta otvorila oči.
Antoaneta je uzdahnula. - Buđenje mi teško pada. Na tren mi se čini da je
sve užasan san, a onda shvatim da nije. Nema ga, zar ne?
- Da, Antoaneta. Sad je na boljem mestu.
- Ako veruješ u to. Ja nisam sigurna.
- Utešno je.
- Volela bih da je to istina. Nadam se da postoji raj i da je on tamo. Bože,
kad pomislim da je možda s našim roditeljima. Nisam sigurna da je tata u
potpunosti prihvatao Džordža.
- Samo zato što je bio podozriv prema muškarcima koji su voleli da se
pentraju po planinama, umesto da rade nešto uobičajeno.
- Džordž je bio avanturista. Voleo je nepredvidivu divljinu i izazove. Pa
ipak ne bih volela da je bio prikovan za sto. Bio bi nesrećan da je radio u
kancelariji, kao Džošua. Uostalom, on nije bio samo planinar, već i
preduzetnik. Sećaš li se da je uvozio cigarete iz Havane? Pa svi oni tepisi iz
Nepala! Pomagao je zajednicama koje je posećivao. Bio je tako slobodnog
duha.
- Tata je to znao, ali nije bio svestran kao Džordž. Mislim da te stvari nisu
bitne tamo gde su sad.
- Šta planiraš u vezi s Fedrom? - upitala je Rozamund i nakratko prestala
da veze. - Roberta smatra da treba da osporiš testament.
Antoaneta se uspravila. - Nimalo ne sumnjam u to, iako još ne zna ni šta
piše u njemu.
- Kako se ti osećaš povodom toga?
- Šta da ti kažem? Ako je Džordž želeo da obezbedi ćerku, ja to
podržavam. Sigurna sam da je planirao da nas upozna i da bi mi rekao za
testament. Sumnjam da bi to sakrio. Nije znao da će umreti, zar nije tako?
Rozamund je primetila sumnju u sestrinim očima. Odmah ju je rasterala. -
Naravno da bi ti rekao - odlučno je kazala.
- Roberta je samo pohlepna..
- Postupiću onako kako mislim da bi Džordž hteo i pozvaću Fedru da dođe
za vikend. Ako je i ona Frempton, treba da je prihvatimo kao člana porodice.
Znam da će Margaret biti užasnuta, i pomalo mi je drago zbog toga. Želim da
je upoznam. Toliko toga želim da je pitam. Mislim da treba da razgovaramo.
- Tako si velikodušna, Antoaneta.
- Džordž nije bio s njenom majkom dok smo bili u braku, zar ne?
Izračunala sam. To se desilo pre naše veze, neposredno pre naše veze, ali
svakako ne za vreme. Džordž mi ne bi bio neveran, znam da ne bi.
Jednostavno nije bio takav. Ne bi mi to uradio. U to sam sigurna. Nikad me
ne bi povredio.
- Naravno da ne bi - Rozamund više nije vezla.
- Žao mi je jadnice. To je sigurno bila kratka avantura...
- Antoaneta se namrštila kao da joj je najednom teško palo da ubeđuje
sebe u muževljevu vernost.
- Sigurno je kratko trajala i verovatno se završila pre nego što je ona
saznala da je trudna pa mu zato nije ni rekla, Verovatno nije znala kako da ga
nađe, a duboko u sebi je znala da njemu nimalo nije stalo do nje.
 - Sigurno je znala kako da ga nađe, Rozamund. Kako bi mu Fedra inače
ušla u trag. - Prebledela je. - Misliš da su razgovarali? Misliš da su Fedrina
majka i Džordž svih ovih godina ostali u kontaktu? Šta ako je sve vreme znao
za ćerku, ali je krio i odlučio da tek sad to obelodani?
- Antoaneta, imaš bujnu maštu - rekla je Rozamund umirujućim glasom. -
Slušaj, promenio je testament neposredno pred smrt. Da je sve vreme znao da
ima ćerku, davno bi je uključio u testament. Ne. Mislim da Fedra govori
istinu, da je došla u London da ga pronađe.
Antoanetu je to najednom ohrabrilo. - Jadan Džordž. Mora da mu je bilo
strašno kad je saznao da ima vanbračnu ćerku. Sigurna sam da je to krio kako
mene ne bi povredio. Ljubav prema porodici mu je bila na prvom mestu.
Znam da su mu namere bile dobre i časne.
- U to nema nikakve sumnje - složila se Rozamund. - Niko ne sumnja u
njegovo poštenje, Antoaneta.
- Šta momci misle? - lice joj se nervozno zgrčilo. - Da li zameraju ocu? Ne
bih ih volela da misle ružno o njemu...
- Dejvid i Tom žele da ispune očevu želju, isto kao ti. Džoš...
- On će podržati ženu, naravno. Jasno je ko u njihovom braku nosi
pantalone!
- Nadam se da će Dejvid naći finu devojku uz koju će se skrasiti - rekla je
Rozamund menjajući temu. - Bilo bi divno gledati kako nova generacija
Fremptonovih odrasta ovde, sada kada je Dejvid postao lord Frempton.
- Ta titula je obeležena velikim bolom.
- Ne mogu da zamislim Dejvida u Domu lordova, a ti?
Antoaneta je ustala iz kreveta, - Dejvid samo želi jednostavan život.
Koliko se moja deca razlikuju. Dejvid je krajnje opušten, Džoš ambiciozan...
- Nije bio takav pre nego što se oženio Robertom.
- U svakom slučaju, veoma su društveni. Stalno idu na neke zabave. Jedva
i viđaju malu Amber. A Tom... - Lice joj se raznežilo i toplo se osmehnula. -
Tom, tako divalj i tako izgubljen.
- A sad imaš i poćerku - dodala je Rozamund, koju je taj obrt zabavljao.
 Antoaneta je uzela pantalone i uzdahnula. - Da ironija bude veća, i Džordž
i ja smo mnogo želeli ćerku.
Te večeri, Džošua i Roberta otišli su u London. Roberta je hladno
poljubila svekrvu u obraz, a zatim sela na prednje sedište sjajnog, crnog
BMW-a s pogonom na sva četiri točka i vezala se. Džošua je delovao
iscrpljeno.
- Javiću ti kad će biti sastanak - rekla je Antoaneta i nežno poljubila sina.
- Dobro, mama. U redu - odgovorio je i poželeo je da sve to s Fedrom i
testamentom jednostavno nestane. Znao je da ga čeka džangrizanje, sve do
Londona.
- Zamoliću Fedru da dođe jedan vikend. Stvarno bih volela da i ti i
Roberta tad svratite.
Bespomoćno je slegnuo ramenima. - Potrudiću se, mama.
- Znam da hoćeš. Pazi kako voziš. - Videla je kako seda za volan i pali
motor, koji je zabrektao. Ozbiljno je odmahnuo i odvezao se u sumrak.
- Smešna žena - rekao je Dejvid kad su otišli.
- On je smešan, šonja - dodao je Tom šeretski.
- Tom je u pravu - kazala je Rozamund. - On je kriv što je ona razmažena.
- Treba da je bičuje dok mu se ne pokori - šaljivo je dodao Tom.
- Ne preteruj - zakikotala se Rozamund. - Samo, mislim da je zla. Ako je
Antoaneta bila toliko velikodušna da prihvati Fedru, to treba i Roberta da
učini, a da svoje mišljenje zadrži za sebe. Zaboravlja da je pridošlica.
- Ona se ne miri s tom titulom, Rozamund - podsetio ju je Tom.
Večerali su zajedno u kuhinji, a onda je Dejvid otišao u svoju kuću na
drugoj strani jezera. Tom je odlučio da prenoći kod majke i da se ujutru vrati
u London. Rozamund se, kao usedelica koju niko nije čekao kod kuće, osim
četiri psa, preselila kod sestre na neodređeno vreme. U njenom rodnom
gradu, Dorsetu, nije ni imalo šta da se radi. Postojao je samo crkveni kružok,
večernji bridž i domaća radinost gde su žene šile, pekle kolače i družile se.
Sve to treba izbegavati u širokom luku, pomislila je odlučno. Dugo se nije
osećala tako potrebnom i korisnom kao ovde.
 - Moram da priznam da sam se užasavala čitanja testamenta - rekla je
Antoaneta. Iz pećnice je izvadila pitu koju im je ostavila gospođa Ganis. -
Odlagala sam to, ali sad kad smo obavili sahranu, ne preostaje mi ništa drugo
nego da se suočim s tim.
- Krajnje je vreme - saosećajno se složila Rozamund. - Nemaš čega da se
bojiš. To je samo novac.
- Mislila sam da ću sprečiti njegovo izvršenje budem li izbegavala
otvaranje. Mogla bih da se pretvaram da je Džordž živ.
Stavila je gomilu tanjira na šporet i odmakla se kako bi se svi poslužili.
- Hoćeš li zvati Fedru na otvaranje testamenta? - upitao je Dejvid probivši
kašikom koricu krompira koji se pušio.
Čak je i samo pominjanje Fedrinog imena u njemu izazivalo zabranjeno
uzbuđenje, Antoaneta je pogledala sestru. - Pretpostavljam da ću morati, zar
ne?
- Ne moraš - odgovorila je Rozamund i sela za sto. - Ali mislim da bi
trebalo. Ako je Džordžova ćerka, to bi bilo ispravno. Mislim da će i gospodin
Bičer insistirati na tome.
- Prevejeani Džulijus Bičer, čuvar svih tatinih tajni - kazao je Tom.
- Ako se ne varam, Tome, postoji samo jedna - rekla je Antoaneta i
osmehnula mu se popustljivo. Tom je oduvek bio sklon preterivanju.
- Ne znam zašto je tata hteo da on vodi njegove poslove - nastavio je Tom,
- Naježim se kad ga vidim. Valjda zbog njegovih pohlepnih, sitnih očiju.
- Da, ali obožavao je tatu - kazao je Dejvid. - Sve bi uradio za njega. Ako
provodiš vreme putujući, želiš da ti onaj ko vodi računa o tvojim poslovima
kod kuće bude veran kao pas. Bičer je taj pas.
- Dobar je advokat - branila ga je Antoaneta. - Tvoj otac mu je u
potpunosti verovao. Nikad ga nije izneverio. A ne zaboravi da s tvojim ocem
nije bilo lako sarađivati. Bio je veoma impulsivan. Prvo je trgovao
cigaretama pa tepisima, onda biljnim čajevima iz Argentine, i ko zna čim još.
Vašem ocu bi se nešto svidelo, a onda bi sve to svalio na Džulijusa jer je znao
da će on da obavi teži deo, a on bi otišao da osvaja nov vrh. Mnogi advokati
bi u očajanju digli ruke, ali ne i Džulijus. Dorastao je izazovu. Bio je više od
advokata. Bio je Džordžova desna ruka.
- Ali se sigurno divio Džordžovoj energičnosti - dodala je Rozamund.
- To je istina - složila se Antoaneta. - Obožavao je Džordža. Počeli su da
jedu bolno svesni prazne stolice u čelu stola.
- Mama, otišao bih u Murenburg - oprezno je rekao Dejvid. Antoaneta se
namrštila kao da se nanovo suočila sa surovom realnošću da joj je muž mrtav.
- Želim da odem tamo gde se to desilo. Mislim da se neću smiriti dok to ne
uradim.
- Idemo zajedno - predložio je Tom.
Antoaneta je oborila pogled. - Mislim da nikad neću ponovo da odem
tamo - tiho je rekla.
- Naravno da nećeš - nadovezala se Rozamund. - Nikada nisi ni volela da
ideš tamo. A nema ni potrebe sad kad je Džordž kod kuće.
- Ne bih volela da moram da kažem: 'Šta sam ti rekla' - dodala je
Antoaneta.
Tom je primetio da su majčine oči zasijale. Nagnuo se preko stola i
uhvatio je za ruku.
- Mama, ne moraš da radiš ništa što ne želiš - rekao je.
Skijanje je bila jedna od Džordžovih strasti koju Antoaneta nikad nije
razumela. Jedno je lagano se skijati niz ski-staze, a sasvim drugo spuštati se
niz nepristupačne obronke. Nije bila zagrižena za sport kao on i nije mogla da
prihvati njegovu strast i rizike u koje se upuštao. Ali Džordž bi smehom
odagnao njene strahove govoreći joj da čovek pre može da pogine u BMW-u
nego na planini.
Ubrzo nakon njihovog venčanja, Džordž je kupio planinsku kolibu u
Murenburgu, živopisnom seocetu na nekoliko sati od Ciriha, gde je čitavog
života skijao. Strast prema skijanju preneo je na sinove, koji su postali izvrsni
skijaši u desetoj godini. Za Antoanetu su praznični odlasci na skijanje, pored
uživanja u uređenju lepog doma, bili ispunjeni uznemirenošću dok je iz
doline gledala ka planinama, trudeći se da odagna crne misli.
Predveče bi se pojavili ružičastih obraza i zacakljenih očiju, mokre odeće i
hladnih noseva. Antoaneta bi stavljala odeću preko radijatora da se osuši i
kuvala im toplu čokoladu, koju su pili pored kamina. Slušala bi njihove priče,
ali uopšte nije razumela o čemu govore. Dok su stajali sjedinjeni s prirodom,
nije mogla da zamisli lepotu očaravajućeg pogleda koji se pružao s planinskih
vrhova, proreden, čist vazduh koji reže pluća niti blistavobeli sneg koji se
presijava poput milion dijamanata. Nije imala mnogo iskustva na snegu.
Pokušali su da joj dočaraju uzbuđenje koje izaziva preskakanje strmih jaruga
gde je bilo toliko usko da je gotovo bilo nemoguće okrenuti se, ili spuštanje
talasastim poljima preko neutabanog snega, ali Antoaneta je skijala samo ski-
stazom. Čak i to je za nju bilo zastrašujuće.
- Bilo bi mi lakše kad biste išli zajedno - rekla je sinovima. - Možda će
vam se i Džoš pridružiti.
- Roberta ga neće pustiti samog - prezrivo je rekao Tom.
- A ona svakako neće s nama!
- Svejedno, red je da ga pitate - insistirala je majka.
- Meni nije glupo da mu kažem da nećemo trpeti njegovu ženu - rekao je
Dejvid. - Krajnje je vreme da joj se suprotstavi.
- Sumnjam da bi i pošla - umešala se Rozamund. - Mislim da više voli da
skija u Gštadu.
- Zato što ne ume da skija - rekao je Tom. - Ozbiljni skijaši ne idu u
Gštad!
- I zato što Murenburg nije dovoljno glamurozan za nju - Dejvid je dodao.
- Nema brendiranih radnji ni slavnih.
- Normalno je što želi da se skloni. U Murenburg su se praktično preselili
svi Fremptonovi. Ne krivim je - kazala je Antoaneta s mukom se trudeći da
održi slogu u porodici.
- Džoš je odličan skijaš. Sigurno mu je smrtno dosadno u Gštadu - izjavio
je Tom. Zatim se vragolasto nasmejao. - Mada, mora da mu je smrtno
dosadno i u braku s Robertom.
- On i Dejvid su se smejali dok su Antoaneta i Rozamund pokušavale da
deluju ozbiljno.
- Sram vas bilo! Stvarno ste preterali! - povikala je Rozamund. Stisla je
usne. Zgledala se sa sestrom. - Čovek se mora nečemu nasmejati, Antoaneta!
- Antoaneta je prasnula u smeh. Pogledala je čelo stola i shvatila da je
moguće smejati se i plakati u isto vreme.
Nakon večere, Dejvid je otpešačio svojoj kući kroz vrt smešten s druge
strane ogromnog veštačkog jezera, koje je njegov otac napravio za puštanje
zbirke svojih minijaturnih brodića. Bila je to lepa kućica od crvene cigle, u
jakobinskom stilu kao glavna kuća. Unutra su se duž zidova nalazile police s
knjigama; mnoge su, zbog nedostatka prostora, bile nagomilane na podu, a
časopisi su bili razbacani na sve strane. Dejvid je voleo da čita, posebno
istorijske knjige. Mnoge večeri je provodio s psom pored kamina gutajući
knjige koje je naručio preko Amazona.
Čim je otvorio vrata, Rufus, njegov labrador zlatne dlake, iskočio je iz
kuhinje da ga pozdravi. Trevor, upravnik imanja, odveo ga je na ceo dan i
vratio, nakon duge šetnje, u šest. Rufus je voleo Trevora, koji je imao
mešanca i baštu punu kokošaka, ali je najviše voleo Dejvida. Skočio je,
radostan što ga vidi.
Dejvid ga je pustio napolje da protegne noge. Zajedno su se brzim hodom
prošetali oko jezera. Mesec je jako sijao. Voda je, na mesečini, poprimila
boju hematita. Vlažan i sladak miris ponovnog rađanja prirode ispunio je
vazduh. Čuo je žalostan huk sove koja je dozivala partnera, a zatim metalno
ćurlikanje fazana kojeg je Rufus probudio i naterao da uspaničeno odleti.
Dejvid je voleo misteriju noći. Pogledao je oko sebe, gusto šiblje i žbunje,
pitajući se koliko li ga očiju tiho posmatra iz tame. Uživao je u šetnjama
njihovim tajnim svetom, zaboravljajući na sebe.
Dok je koračao, setio se Fedre i njenog postiđenog lica kad je Džulijus
načeo temu o očevom testamentu. Videlo se da je svesna kako bi mogli da je
proglase pohlepnom i svim silama se upinjala da dokaže da nije takva. Za
razliku od nje, Džulijusu nije bilo nimalo nelagodno. Želeo je da se, kao
izvršilac testamenta, postara da Džordžove želje budu ispunjene. Dejvid se
pitao da li će se Fedra pojaviti na sastanku ili čak ostati za vikend na poziv
njegove majke. Pobegla je iz biblioteke poput preplašenog zeca. Bilo mu je
jasno da je možda više nikad neće videti.
Po povratku kući, skuvao je sebi čaj. Po običaju, Rufus se sklupčao na
svojoj ćebadi u uglu Dejvidove sobe, zatvorio oči i istog časa zaspao. Dejvid
se istuširao, a zatim legao u krevet da čita knjigu, ali pogled mu je lutao.
Nekoliko puta je izgubio nit radnje. To nije valjalo. Nije bio u stanju da se
usredsredi. Spustio je knjigu na noćni stočić i ugasio svetio. Odjednom je
shvatio. Svet je bio mnogo prazniji bez oca.
U ponedeljak ujutru, Antoaneta je telefonirala Džulijusu kako bi se
dogovorili o čitanju testamenta. Rekla mu je da pozove Fedru, što ga je, reklo
bi se, veoma obradovalo.
- Ispravno postupate, ledi Frempton - kazao je veselo. - Lordu Fremptonu
bi bilo veoma drago. - Kad je spustila slušalicu, iznenadna sreća ispunila joj
je grudi toplinom. Učinila je dobro delo. Pogledala je kroz prozor radne sobe.
Napolju je Bari, baštovan, traktorom pretvarao zimsku travu u zelene pruge.
Bilo je nečeg utešnog u toj buci. Uprkos tako tragičnoj promeni, shvatila je
da se život u Farfildu nastavio svojim tokom.
Zastala je na trenutak kod prozora. Primetila je fosforescentnu boju nove
trave, kao i izdanke crvenih lala koje su virile iz zemlje duž staze oivičene
lipama. Dve plave senice igrale su se oko kaline, Proleće ju je ponovo
oduševilo. Sunce je sijalo obnovljenim sjajem. Antoaneta je duboko
udahnula. Zaboravila je kako posmatranje čuda prirode deluje umirujuće.
Beri joj je mahnuo u prolazu. Odmahnula mu je i čežnjivo se osmehnula.
Odavno je izgubila interesovanje za bašte. Bari bi stalno svraćao da je pita za
mišljenje, ali njen odgovor uvek bi bio isti: Kako god ti misliš da treba, Bari.
Znala je da ga to razočarava jer Bari nije umeo da sakrije emocije, ali nije
imala nimalo snage da se bavi baštom. Džordž je bio veoma zahtevan.
Očekivao je od nje da bude u Londonu kad nije bio na putovanjima kako bi
zabavljala prijatelje na baletu, operi ili na običnoj večeri. A vikendom bi kuća
uvek bila puna. Posmatrala je svet drugim očima. Nije mogla da se otme
utisku da je u sve većem vrtlogu svog života previdela nešto od vitalne
važnosti.
Odmakla se. Misli su joj skrenule na Fedru. Bila je iznenađena snagom
svoje želje da je ponovo vidi. Devojka je bila skriveni deo Džordžovog
života, još nešto što je ostavio za sebe pored svoje porodice. Na čudan način
je osećala da je Fedra poklon, specijalno čuvan kako bi ublažio šok zbog
njegovog odlaska. Jedva je čekala da bude s njom, kao da bi joj to u neku
ruku omogućilo da još malo bude s Džordžom.
- Antoaneta, u holu je doktor Hejvort - prošaputala je Rozamund provirivši
na vrata. - Jesi li znala da će doći?
Antoaneta je stavila ruku na usta. - Bože, pa ja sam zaboravila! - povikala
je i pocrvenela. - Rekla sam mu juče na sahrani da me obiđe.
- Zašto? Da nisi bolesna?
- Ne. Samo sam htela da razgovaram s nekim.
- Razgovaraj sa mnom - uvređeno je rekla Rozamund.
- Ti si mi sestra. Htela sam da razgovaram s nekim izvan porodice.
Rozamund je stisla usne. - Nema problema - rekla je odsečno. - U salonu
je toplo. Zamoliću Harisa da vam donese čaj.
- Nek skuva tri šolje čaja.
Srećna što je i ona pozvana, Rozamund se zahvalno nasmešila. - Ne moraš
da žuriš, Antoaneta. Prepusti sve meni. Ja ću mu praviti društvo. - Zakikotala
se i tiho rekla: - Veoma je privlačan.
- Zaboga, Rozamund!
- Možda sam stara, ali nisam slepa.
- On je porodični lekar već trideset godina. Nikad ne bih mogla da ga
posmatram drugačije.
- Što ne znači da ja ne mogu.
- Prepuštam ti ga. Neženja u šezdeset i nekoj. Nisam sigurna da je dobra
prilika, Rozamund.
- A ja sam neudata u pedeset devetoj. Nisam ni ja neka prilika. Uvešću ga
u salon. - Rozamund je zatvorila vrata za sobom.
Antoaneta se nasmešila pri pomisli da Rozamund flertuje s doktorom
Hejvortom. Teško da bi prošla kod zgodnog lekara. Bila je jaka,
muškobanjasta žena, koja je kremu za lice i farbu za kosu smatrala
glupostima. Zbog toga je bila izborana. Ispucali kapilari na njenom licu
podsećali su na puteve na mapama. Sedu kosu je skupljala u punđu. Kao
mlada, posvetila se konjima. Jahala je po svim vremenskim prilikama, ali ju
je problem s kukom sprečio da uživa u sportu koji je najviše volela. Sada je
jahanje samo gledala na televiziji ili s tribina, na konjskim trkama. Za razliku
od Antoanete, koja je volela lepu odeću, Rozamund se najlepše osećala u
širokim pantalonama, udobnoj obući i pamučnim bluzama. Volela je da prčka
po bašti ili da pešači poljima u gumenim čizmama, u društvu četiri energična
psa. Antoaneta je nikad nije pitala da li se kaje što se nije udala i što nema
decu. Pretpostavljala je da je ona to svesno uradila. Staviše, ne seća se kad je
poslednji put prokomentarisala da neki muškarac lepo izgleda. To nije bilo u
njenoj prirodi.
Kad je ušla u salon, zatekla je doktora Hejvorta u fotelji pored kamina,
dok je Rozamund zadovoljno sedela na sofi prekoputa. Pijuckali su erl grej.
Berti je spavao pored nogu njene sestre, a Vuster pravo sedeo. Zurio je u
doktora Hejvorta koji ga je obazrivo tapšao po velikoj glavi. Čim je ugledao
Antoanetu, doktor je ustao i pozdravio je. - Zdravo, doktore Hejvort. Nema
potrebe da ustajete - insistirala je. - Vustere, ostavi jadnog čoveka na miru! -
Vuster nije odstupio. Doktor Hejvort je ponovo seo i obazrivo nastavio da
mazi psa.
- Mislim da mu se dopadate - rekla je Rozamund.
- O, da. Vuster i ja smo stari prijatelji - odgovorio je. Antoaneta se spustila
na klupicu ispred kamina pored sestre. Vatra je veselo pucketala dok su
plamenovi pohlepnim jezicima lizali cepanice. - Kako je ovo lepo - rekla je.
Osetila je toplotu na leđima. - Teško je zagrejati ovoliku kuću. Nekad ložimo
čak i leti.
- Meni nije hladno - kazao je doktor Hejvort.
- Ni meni - dodala je Rozamund. - Staviše, vruće mi je.
- Onda sa mnom nešto nije u redu - rekla je Antoaneta i skupila rubove
džempera. Doktor Hejvort se saosećajno osmehnuo, zbog čega su joj se oči
napunile suzama. - Potpuno je normalno što vam je hladno, ledi Frempton.
Nema razloga za brigu.
Antoaneta nije primećivala koliko je doktor Hejvort zapravo lep. Da jeste,
bila bi povučena pacijentkinja koja bi se stidela da razgovara s njim o
intimnim stvarima u vezi sa zdravljem. Ali sad kad je njena sestra to
pomenula, primetila je da je on, iako nosi naočare, zaista bio lep čovek. Imao
je izduženo i prijatno lice, inteligentne zelene oči i izražen nos, zbog kog je
izgledao autoritativno. Njegova nekad tamna kosa sada je bila seda. Ćelavio
je, ali videlo se da to neće uticati na njegov izgled jer je imao lep oblik glave i
toplu boje kože. Iako je to bila neformalna poseta, budući da se doktor
penzionisao i tek povremeno posećivao stare pacijente, izgledao je otmeno i
pristojno u sakou od tvida, s kravatom.
- Hvala vam što ste došli na sahranu - kazala je Antoaneta trljajući dlanove
kako bi ih ugrejala.
- Divna služba - uzvratio je. - Lorda Fremptona je volela i poštovala cela
zajednica. Svima će nam nedostajati.
Antoaneta je osetila poznato stezanje u grlu i podrhtavanje donje usne.
Srce joj je bilo ophrvano bolom. Bilo joj je drago što Margaret nije tu da je
vidi kako plače pred doktorom.
- Ne sećam se mnogo službe. Bila sam... - Kad je Antoaneta zamucala,
ubacila se Rozamund kako bi sestru spasla nevolje.
- Cveće je bilo veoma lepo - kazala je. - Znate, Antoaneta ga je sama
birala. Cela crkva je zamirisala.
- Da znate da jeste - složio se doktor Hejvort. Zatim je blago pogledao
Antoanetu. - Jeste li imalo spavali sinoć? - upitao je saosećajno. Brižnost u
njegovom glasu izmamila je jecaj, koji je Antoaneta prigušila maramicom.
- Malo - promrmljala je.
- Želite li da vam prepišem pilule za spavanje?
- To bi bilo lepo, hvala vam.
- Pilule za spavanje? - umešala se Rozamund. Doktor je podigao torbu na
kolena i napisao recept sitnim, nečitkim rukopisom. - Da li su ti zaista
potrebne pilule za spavanje, Antoaneta? - Okrenula se doktoru Hejvortu. -
Zar to nije opasno?
- Veoma su blage - strpljivo je objasnio doktor. - I piće ih samo neko
vreme. Vidite - okrenuo se pacijentkinji i nastavio nežnim, utešnim glasom: -
treba da se odmarate, jedete dobro, da idete u duge šetnje, okružite se onima
koje volite, kako bi se vaše izmučeno srce oporavilo. Ako vam pilule za
spavanje pomognu da se odmorite, ne vidim nikakvo zlo u tome da ih
uzimate izvesno vreme. - Antoaneta je pažljivo slušala. Brisala je oči trudeći
se da spreči navalu suza. Za trenutak je imala utisak da razgovara sa starim,
mudrim prijateljem, a ne s lekarom. - Nije sramota plakati, ledi Frempton -
rekao je. - Suze su prirodan lek.
- Tako je, Antoaneta - dodala je Rozamund. - Dobro se isplači. To bi ti
rekla i naša majka. Biće ti lakše.
Doktor Hejvort je Antoaneti dao recept, osmehujući se saosećajno. - Treba
što više da pričate o onome što se dogodilo, ledi Frempton. Jednog dana ćete
shvatiti da bol nije tako veliki kao sad.
- Meni Antoaneta svakako ne predstavlja teret, doktore Hejvort - odlučno
je rekla Rozamund.
- Odlično. Da li živite blizu?
- Živim u Dorsetu, sat vremena odavde. Ali ostaću ovde koliko ona bude
želela. Doktor je zadovoljno klimnuo glavom. - Veoma mi je drago što to
čujem.
Vuster je dremljivo legao na pod i spustio glavu na noge doktora Hejvorta.
Doktor Hejvort se sagnuo i pomazio ga po uvetu, koje zaigra od zadovoljstva.
- Kako su vam sinovi? - upitao je Antoanetu. Duboko je uzdahnula, sad
već smirenija. - Dejvid se bori s tim na svoj način i ne priča o tome. Tom ne
deluje potreseno, ali znam da je mnogo tužan. Kao što znate, ne ume da se
nosi s problemima. Gura ih pod tepih i pretvara se da je sve u redu. Bolje i to
nego nešto drugo.
- Ne pije?
Antoaneta je čupkala zanokticu na palcu. - Pio je na sahrani, što Je
normalno, ali uglavnom pazi. Ovo je za njega pravi test, ali bio je jak.
- A Džošua?
- Ne voli da pokazuje emocije. On bi da što pre ostavi ovo iza sebe i da se
vrati uobičajenom životu.
- Veliki je to šok. I da se lordu Fremptonu desi takva glupava nesreća.
Normalno bi bilo i da vas to ljuti, ledi Frempton.
Antoanetino lice je živnulo kad je doktor izgovorio ono što se sama plašila
da prizna: da je mrzela muža zbog nepažnje. Mislio je samo na sebe i svoje
uživanje, ne i na one koji ga vole.
Doktor Hejvort je znao da je pogodio bolnu tačku. Ustao je. - Možete da
me posetite u bilo koje doba - kazao je Antoaneta. - Ponekad pomaže da
razgovarate s nekim ko nije član porodice. Uvek sam vam na raspolaganju,
ledi Frempton.
Antoaneta je u njegovim očima videla saosećajnost i znala je da je iskren.
Nije rekao mnogo, ali je u njegovom pogledu nazrela neizrečeno i bila mu je
zahvalna. - Volela bih to, veoma - odgovorila je.
- Više nemam ordinaciju, ali možete da me posetite u mom domu.
Ponekad tamo primam pacijente i savršeno funkcioniše. Preko trideset godina
sam brinuo o vašoj porodici. Nadam se da me smatrate i prijateljem, ne samo
lekarom. Možete me pozvati u bilo koje doba.
Pozdravio se s Rozamund. Antoaneta ga je ispratila u hodnik. Haris je
doktoru pridržao kaput i otvorio mu vrata. - Mnogo vam hvala što ste došli -
rekla je i prekrstila ruke zbog hladnoće, mada je sunce jako grejalo. Doktor je
mahnuo i seo u auto.
Dok je odlazio, ugledala je ogromnu figuru svoje svekrve kako odlučno
korača preko polja. Antoaneta je šmugnula u kuću kako bi obrisala lice i
došla k sebi, no znala je da nema svrhe kriti se. Margaret je uvek uspevala da
je nađe.
 4.

- Pripremite se na najgore, dolazi nam velika zla veštica! - najavila je

Antoaneta i pojurila nazad u salon. - Što nemamo mišomor da joj ga sipamo u
čaj!
- I mačku da je uhvati - dodala je Rozamund. - Roald Dal je bio genije!1
- Šteta što je to samo fikcija.
- Uvek možeš da joj sipaš pilule za spavanje u šeri.
- Podmukla si, Rozamund!
- One nisu nimalo fiktivne.
- Ali ona je neuništiva, poput bubašvaba - kazala je Antoaneta. - Mislim
da na nju ne bi delovala ni čitava kutija.
- Kako jadni doktor Hejvort izlazi na kraj s njom kao pacijentom?
- Ona je među retkima koji nikad nisu bolesni. Mislim da nije bila kod
lekara od porođaja, davno, u mračno doba. A ne bi me čudilo da je i tada
Džordž samo iskočio između njenog koktela i večere. Samo moram da ti
kažem, muškarci su je voleli.
- Oni su za mene oduvek bili misterija! - uzviknula je Rozamund.
- Da. Ona je poželjna žena i muškarci misle da je čarobna - Antoaneta je
duboko uzdahnula. - A posebno ju je Džordž smatrao čarobnom.
Promaja namah prostruja hodnikom, a zatim i salonom, ti onda se,
nekoliko sekundi kasnije, u dovratku ukaza tamna silueta udovice Frempton,
nalik prekookeanskom brodu u luci. Zastala je na trenutak, pokušavajući da
dođe do daha. - Dobro je, tu si - rekla je Antoaneti. - Moram pod hitno da
razgovaram s tobom.
- Zadihala si se.
- Prepešačila sam imanje.
 - Izvoli sedi. Jesi li za čašu šerija?
- Doneće mi Haris. - Zaputila se preko tepiha i sela u fotelju u kojoj je pre
samo nekoliko minuta sedeo doktor Hejvort. - Nisam oka sklopila
razmišljajući o Džordžovoj vanbračnoj ćerki.
- Trebalo je da uzmete pilule za spavanje - rekla je Rozamund uvlačeći
obraze.
- Za boga miloga, ne trebaju meni lekovi, već duševni mir. - Rozamund se
zgledala sa sestrom, ali je brzo skrenula pogled u stranu u strahu da se ne
nasmeje.
- I ja sam razmišljala o njoj - rekla je Antoaneta.
- Bože. Drago mi je da si se urazumila - kazala joj je Margaret. - Ne pada
mi na pamet da raširenih ruku dočekam neku devojku koja tvrdi da mi je
unuka. Moj sin je mrtav. Nema nikakvih dokaza koji potvrđuju njenu priču.
Antoaneta se namrštila - Gospodin Bičer je nadgledao testiranje DNK.
- DNK test, kako da ne! Da li si ga videla? Jesi li bila prisutna kad je
rađen? Gluposti, ako mene pitaš!
- Ona ti je rod, Margaret, sviđalo se to tebi ili ne.
- Začeta je vanbračno, odrasla je u Kanadi. Da li mi je rod ili ne, to ništa
ne menja. A ne verujem da jeste. Sin bi mi rekao da je napravio dete. Znam
da bi. Sve mi je govorio.
- Osim ako ga nije bilo sramota - izjavila je Antoaneta.
- Nije imao čega da se stidi. Bio je lep čovek, s titulom i Velikim imanjem.
Potpuno mi je jasno da ga je zavela neka pohlepna devojka i pokušala da
iznudi novac od njega. Možda je čak htela i da se uda za njega, ko zna? Ali
znamo da je Džordž tek nedavno priznao ćerku. Zašto je nije priznao ranije? -
Margaret je nanjušila njeno zadovoljstvo. - Jer verovatno nije bio siguran da
je dete njegovo. Sigurno je rešio da promeni testament u trenutku ludila ili
zbog krivice. Znaš koliko je bio darežljiv. Kad će ga pročitati? Volela bih da
čujem koliko joj je ostavio.
Ušao je Haris sa čašicom šerija na srebrnom poslužavniku. Margaret ju je
zgrabila ne rekavši ni hvala. Bolećiva na ljude koji rade za nju, Antoaneta mu
je zahvalila u svekrvino ime, mada je Haris odavno navikao na udovicu
Frempton. Bio bi zaprepašćen da mu je sama zahvalila.
- Gospodin Bičer dolazi ovamo sutra u podne - obavestila je Margaret.
- Odlično.
- Rekla sam i Fedri da dođe - nastavila je Antoaneta uprkos bledilu na licu
njene svekrve. - Džordž bi tako hteo. Ćerka mu je i uključio ju je u testament.
Treba da bude prisutna.
Margaret je stisnula vilicu. - U tom slučaju, ja neću doći.
- Kako hoćeš.
- Mislim da si krajnje nesmotrena, Antoaneta. Rozamund je skočila u
sestrinu odbranu.
- Antoaneta samo želi da ispuni Džordžovu želju.
- Ne znaš ništa o toj devojci.
- Osim daju je moj muž voleo.
Ovo je ućutkalo Margaret. Besno je stisla usne, ali nije mogla ništa da
doda. Glasno je otpila poveći gutljaj. - Ako ima imalo dostojanstva, odreći će
se nasledstva - napokon je izgovorila.
- Nadam se da neće - odgovorila je Antoaneta.
Margaret je spustila čašu i ustala. - Pošto si tako nerazumna, idem ja kući.
Javi mi ako se predomisliš pa ću ponovo doći, bolje raspoložena. Dotad ne
želim ništa da imam s tom devojkom, shvataš li?
- To si mi jasno stavila do znanja.
- Odlično. - Zastala je kod vrata i okrenula se. - Ponekad umeš da budeš
tako tvrdoglava, Antoaneta.
- Šta drugo mogu, Margaret? Džordž je hteo da je uključi u testament.
Poštujem njegove želje.
- Nije znao da će umreti ovako mlad. Možda bi kasnije porazmislio o
tome. Ima samo jedno unuče, ali s vremenom bi ih bilo još.
- Nagovaraš me da ga osporim? - upitala je Antoaneta.
- I te kako.
 - Po kom osnovu? Niti je bio lud niti ga je neko naterao da ga izmeni.
- Nešto se sigurno može uraditi.
- Ako i postoji, bojim se da neću to učiniti. Džordž je bio pri zdravoj
pameti kad je promenio testament. Nisam se protivila njegovim željama dok
je bio živ, a svakako neću sad kad je mrtav. - Antoaneti je zadrhtala brada, ali
je stisnula vilicu rešena da ne zaplače ponovo pred svekrvom.
Na Margaretinom namrštenom licu videlo se nezadovoljstvo. Stisla je
tanke usne jedva se uzdržavajući da ne progovori. Nije navikla da joj neko
protivreči. Ljutito je frknula pa je nestala na hodniku.
- Bazile! Bazile! - Gromoglasna vika čula se do hodnika na spratu, a onda
su se na stepenicama pojavila tri psa. - Berti! Vustere! Prekinite! Hajde,
Bazile. Idemo kući. - Kuća kao da se zatresla kad je udovica Frempton izašla
sa svojim psima. Kad su se za njima zatvorila vrata, zavladala je umirujuća
tišina.
- Dakle, ovo je rat - kazala je Rozamund. Jedva je uspela da prikrije
razdraganost u glasu. Život kod kuće bio joj je smrtno dosadan, a ovde, u
Farfild parku, stalno se nešto dešavalo.
Antoaneta je uzdahnula. Delovala je zlovoljno. - Pretpostavljam da se ovo
moglo očekivati. Mada smo, ruku na srce, godinama vodile hladni rat.
Sutradan u podne, kola Džulijusa Bičera pojavila su se na prilazu kuće.
Bio je poznat po tačnosti. Takođe je vodio računa o izgledu: tamnoplavo
odelo šiveno po meri u Sevil rouu, crne cipele na pertle iz “Cerčila”, smeđa
kožna torba iz “Svejna Adenija Briga” u Ulici Sent Džejms, set nalivpera
monblan uredno složen u plišanoj kutiji. Njegov crni BMW bio je izglancan,
a na ručnom zglobu isticao mu se sat frenk miler. Prezirao je ljude koji ne
vode računa o svojim stvarima. Sve je na Džulijusu Bičeru bilo svetlucavo,
čisto i novo. Taj luksuz priuštio je sebi zahvaljujući radu za lorda Fremptona.
Nedostajala mu je samo odgovarajuća žena. Nije bio spreman da deli teško
stečen luksuz, osim ako ta žena nema sopstveno bogatstvo.
Ledi Frempton ga je čekala u sobi za ručavanje. Sedela ja za dugim stolom
od orahovine s trojicom sinova, snajom i sestrom Rozamund. Neko je pio čaj,
neko kafu, ali niko nije takao čajne kolače poređane u spiralu na ovalu u
sredini.
 Teški crveni zastori bili su razmaknuti kako bi svetlost prodrla u sobu, no
ipak je bilo mračno zbog starih ukrasa i tamnog tapacirunga. Kao da ta soba
stotinama godina nije taknuta. Zidovi su bili prekriveni tapetama s
tamnocrvenim i zlatnim motivima egzotičnih ptica. Iznad mermernog kamina
visilo je veliko pozlaćeno ogledalo sa crnim mrljama od vlage. S uljanih slika
motrila su turobna lica predaka porodice Frempton. Tavanica je bila visoka,
oivičena teškim gipsanim ukrasima. Na sredini se isticao kristalni luster, koji
je dominirao prostorijom i svetlucao poput dijamanata. Džulijus Bičer je
pomislio da je atmosfera u sobi turobna poput tapacirunga na stolicama i
nameštaju.
- Dobro jutro, ledi Frempton - rekao je. Primetio je uznemirenost na
njenom licu kad je shvatila da je došao sam, pa je odmah objasnio. - Plašim
se da nam se gospođica Canselor neće pridružiti danas. Ja ću je zastupati.
Antoaneta se iznenadila kad je shvatila koliko je razočarana. - Da li je
rekla zašto? Džulijus je izvukao slobodnu stolicu, u čelu stola, na kojoj je
Džordž uvek sedeo. - Zahvaljuje vam na pozivu, ali smatra da nema potrebe
da lično dolazi. - Otvorio je akten-tašnu. - Iskreno, ledi Frempton, mislim da
joj je neprijatno.
Roberta se zlobno nasmešila i razmenila pogled s mužem. Dejvid je bio
razočaran, kao majka. Pogledao je Toma. Ovaj je samo iskrivio lice i slegnuo
ramenima. Njegovom mlađem bratu bilo je svejedno. Ali Dejvidu nije bilo
nimalo svejedno. Pretpostavio je da neće prihvatiti ni poziv da ostane preko
vikenda. Razočarano se pitao da li će je ikad više videti.
- Dakle, da počnemo? - upitao je Džulijus i izvadio fasciklu pažljivo je
spuštajući ispred sebe.
- Želite li šolju kafe? - ponudila ga je Antoaneta.
- Da, molim vas. Bez mleka i bez šećera. - Otvorio je plišanu kutiju i
izvadio jedno od dva nalivpera monbian, pažljivo je zatvorio i spustio sa
strane, pored fascikle. Džulijus Bičer je voleo da sve bude u savršenom redu.
Dok mu je Antoneta pružala šolju i tacnu preko stola, otvorio je prvu stranicu
dokumenta. - Datum, peti mart 2012. - pročitao je. - Ovo je poslednja želja i
testament lorda Fremptona, čijem je sastavljanju prisustvovao gospodin
Ričard Hidli iz Čester skvera broj osam u Londonu. - Džulijus je podigao
glavu i pogledom prešao preko znatiželjnih lica. - Izjavljuje da ima ženu,
Antoanetu, i tri sina: Dejvida, Džošuu i Tomasa.
- Antoaneta je klimnula glavom, Roberta se namrštila. Zašto nije pomenuo
ćerku? - I jednu unuku, Amber Rouz Elizabet - nastavio je Džošua. Raširio je
nozdrve i udahuo. Zastao je pre nego što je očima preleteo preko reči koje su
im već bile poznate.
- Molim vas nastavite, gospodine Bičer - rekla je Antoaneta nestrpljiva da
se sve što pre završi.
- U slučaju da ga supruga nadživi, kuću u Farfildu, kao i imanje, ostavlja
vama, ledi Frempton. Njime će upravljati vaš sin Dejvid i naslediće ga nakon
vaše smrti. - To nikoga nije iznenadilo. Svi su klimnuli glavom u znak
odobravanja. - Stan u Iton Plejsu broj pet pripada vama, ledi Frempton, a
posle vaše smrti naslediće ga Džošua. Kolibu Mrmot u Murenburgu ostavlja
Tomasu.
Tomas je primetio da Roberti nije milo pa joj se osmehnuo preko stola. -
Šta će tebi Mrmot, Roberta, kad ti i Džoš nikad ne idete tamo?
Roberta je pocrvenela. - Varaš se, Tome. Potpuno je prikladno da je ti
naslediš - rekla je cvrkutavim glasom prikrivajući ljubomoru. - Džoš i ja
imamo mnogo prijatelja u Gštadu. Bilo bi šteta da smo je mi dobili.
Džulijus se nakašljao i nastavio: - Nekretnine je ostavio vama, ledi
Frempton, sa željom da budu jednako podeljene između njegovo troje dece,
nakon vaše smrti.
- A Fedra? - iznenadila se Roberta. - Ona mu je ćerka. Zar ona neće dobiti
svoj deo?
Džulijus se nije ni osvrnuo na Robertu. Njegovu razdražljivost odalo je
samo blago izvijanje obrve, - Dotad će pozamašnu godišnju apanažu dobijati
sva tri njegova deteta.
- Sva tri njegova deteta! - ponovila je Roberta. - Valjda je imao i četvrto? -
Okrenula se ka Džošui. - Zašto je onda menjao testament ako svojoj ćerki
nije dao isti status kao sinovima?
Džošua je tiho rekao: - Ne znam, draga. Sačekaj da čujemo ostatak
testamenta.
Džulijus je ubrzao. - Godišnju apanažu u neto iznosu od pet stotina
pedeset hiljada funti. Isto toliko, na godišnjem nivou, ostavlja i gospođici
Čanselor.
Roberta je bila suviše šokirana činjenicom da je Džordž isti iznos odredio
za svoju vanbračnu ćerku da bi shvatila kako je upravo nasledila bogatstvo. -
Da li je obezbedio unuku? Kome će pripasti porodični safiri? Džordž je jasno
i glasno rekao da će ih posle Amberinog krštenja nama ostaviti.
- Ne, draga. Rekao je da jedva čeka da ih vidi na Amber na njen dvadeset
prvi rođendan.
- To je isto - siktala je Roberta.
- Upravo dolazim do toga - mrzovoljno je odgovorio Džulijus. - Lord
Frempton porodične safire ostavlja gospođici Canselor.
U sobi je zavladala tišina izazvana šokom. Roberti su se od gneva oči
napunile suzama. Džošui je bilo nelagodno. Dejvid i Tom su izvili obrve, dok
se na Antoanetu prenelo snajino razočaranje. Rozamund se poslužila čajnim
kolačićem.
Džulijus je značajno uzdahnuo. - Lord Frempton i ja smo se složili da,
pošto je u vreme sastavljanja testamenta imao samo jednu unuku, imovinu
ostavi svojoj ženi i deci, a da svako, kasnije, obezbedi svoju decu.
- Mislim da je bio veoma darežljiv - promrmljala je Antoaneta.
- Veoma darežljiv - složila se Rozamund. - Jednostavno ne mogu da
verujem da je safire ostavio Fedri - jadikovala je Roberta. - Trebalo je da ih
mi nasledimo. - Okrenula se ka svom mužu. - Džošua, tvoj otac je jasno
rekao da će ih ostaviti tebi.
Džošui je bilo neprijatno. - Tata se, očigledno, predomislio. Mi tu ništa ne
možemo. Roberta se besno zavalila u stolicu i prekrstila ruke.
- Možemo li da nastavimo? - upitao je Džulijus. Polako je okrenuo
stranicu. Da, molim vas, gospodine Bičer - postiđeno je odgorila Antoaneta.
- Dakle, gde sam ono stao...?
Pola sata kasnije, Džulijus je odjurio svojim BMW-om nakon što se Berti
pomokrio po jednoj od guma. Antoaneta je posmatrala kako odlazi. Bila je
veoma razočarana što se Fedra nije pojavila. Želela je da joj telefonira i
obavesti da ju je Džordž obezbedio na isti način kao svoje sinove. Ako se
Fedra nije pojavila na čitanju testamenta, kakve su šanse da dođe za vikend?
Nisu se poneli prijateljski prema njoj. Možda nije imala želju da ih ikad više
vidi.
Zatvorila je vrata za sobom i čula ostale kako razgovaraju u salonu.
Umesto da im se pridruži, otišla je na sprat kako bi se osamila u svojoj sobi.
Robertino ponašanje ju je veoma uznemirilo, ali još više ju je zabrinula
sinovljeva nemoć da obuzda svoju ženu. Margaretine česte posete nisu
pružale nikakvu utehu. Džordž ih je sve držao na okupu. Sada kad je umro,
šta će biti s njima?
Savladana iznenadnom silnom željom da povrati muža, pozvala je
Džulijusovu kancelariju i od njegove sekretarice zatražila Fedrin broj
telefona. Mlada devojka joj je rado izašla u susret i vrlo brzo našla dva: broj
mobilnog i broj fiksnog. Antoaneta je ukucala broj mobilnog i sačekala.
Činilo joj se da zvoni čitavu večnost. Gotovo je mogla da čuje kako joj srce
lupa dok je čekala da se devojka javi. Naposletku se čuo prijatan glas njene
pastorke. - Zdravo, Fedra. Ovde Antoaneta Frempton... - Počela je da
objašnjava, kad ju je Fedra prekinula.
- Ledi Frempton. Kakvo iznenađenje. Nisam očekivala vaš poziv.
- Htela sam da se izvinim za pre neki dan.
- Ne mari, razumem. To je za vas sigurno bio ogroman šok. Molim vas,
nemojte mi se izvinjavati. Trebalo bi ja vama da se izvinim.
- To je veoma lepo od tebe. Žao mi je što danas nisi prisustvovala čitanju
testamenta. Samo sam htela da ti javim da ti je Džordž...
- Molim vas - odmah ju je prekinula Fedra. - Ne želim da znam, zaista.
Veoma mi je neprijatno.
- Ne želiš da znaš da te je obezbedio?
- Trudim se da ne razmišljam o njemu. Suviše je bolno. Antoaneta je s
druge strane žice čula šmrcanje. Osetila je sažaljenje. - Znam kako ti je, mila.
I mene su ophrvale uspomene. Okružena sam njima, neprestano. Jedva
dišem. Volela bih da dođeš. Molim te, nemoj da me odbiješ. Džordžu bi
sigurno bilo milo. Ipak si ti Fremptonova. - Usledila je duža pauza. Antoaneta
je počela da gricka zanokticu na palcu. - Možda ti treba vremena da
razmisliš?
 - Ne. Ne treba mi - učtivo je odgovorila Fedra. - Ne mogu. Izvinite. Zaista
ne mogu. Hvala vam što ste zvali, ledi Frempton. To mi mnogo znači. -
Zatim je prekinula.
Antoaneta je bila iznenađena. Nije mogla da veruje da ju je devojka
odbila. Ako je Antoaneta ranije želela da je vidi, sad je svim srcem žudela za
tim. Fedra je, na neki način, bila njena veza sa Džordžom. Ako uspe da dopre
do nje, činilo joj se, moći će na izvestan način da povrati muža.
 5.

Rozamund je zatekla Antoanetu u krevetu. Odsutno je zurila preda se.

- Neće doći - uzviknula je Antoaneta čim ju je ugledala.
- Ko neće doći?
- Fedra. Telefonirala sam joj i pozvala je u goste, ali neće da dođe.
- Kakva nezahvalnica. - Rozamund je prekrstila ruke preko širokih grudi.
- Mislim da smo je prepali.
- Treba da bude srećna što si tako dobra, Antoaneta. Niko ne bi bio toliko
velikodušan. - Antoaneta ju je pogledala. Rozamund je u njenim očima videla
patnju. - Oh, Antoaneta. Kako je sve ovo grozno! - Sela je pored sestre. Bila
je besna. - Nezahvalnica! Imala je obraza da dođe ovamo i saopšti onakvu
vest, a onda nestane ne osvrćući se? To je strašno nevaspitano!
Neko je pokucao na vrata, a onda se ukazalo Tomovo zabrinuto lice. - Jesi
li dobro, mama?
- Fedra i dalje odbija da dođe - važno je izjavila Rozamund. - Tvoja majka
je veoma uznemirena, što je razumljivo.
Potapšala je sestru po kolenu. - Bićeš ti dobro, mila moja. Sve će ovo
proći, veruj mi. Antoaneta je odmahnula glavom. - Ne, neće proći. Neću
imati mira sve dok znam da je Džordžova ćerka u Londonu, i ja ne mogu da
razgovaram s njom.
- Urazumiće se ona - kazao je Tom. - Samo je ostavi neko vreme. Nismo
bili najljubazniji prema njoj.
- Da, nismo - složila se Antoaneta. - Verovatno je i njoj veoma teško.
- Ne znam šta je očekivala, da baci bombu, a da iza nje ostane polje
prepuno cveća? - prokomentarisala je Rozamund.
- Mama, mogu li da se vratim tatinim autom u London? upitao je Tom.
 - Sada je tvoj. Možeš da radiš s njim šta ti je volja. Ozario se. - Sjajno! -
Odmah ideš?
- Moram, nažalost. Džoš i Roberta su već otišli. Nisu želeli da te
uznemiravaju. Gde su ključevi?
- U fioci stočića.
Poljubio je majku u obraz. - Hoćeš li biti dobro? - Naravno da hoće -
odgovorila je Rozamund žustro. - Tu sam ja da brinem o njoj, a i Dejvid je tu,
odmah preko vrta.
- Dobro. Doći ću za vikend.
- Pazi kako voziš.
- Naravno. - Ponovo se ozario zamišljajući kako vozi svetlucavi aston
martin i daje gas na auto-putu.
Kad je Dejvid čuo da Fedra neće doći, veoma se razočarao. Napravio je
krug po imanju svojim lendroverom smestivši Rufusa između prednjih
sedišta. Možda će se Fedra predomisliti. Na kraju krajeva, skupila je hrabrost
da dođe na sahranu i želela je da ih upozna. Ali što je više razmišljao, sve
manje je verovao da će se Fedra predomisliti. Zbog njih se osetila neprijatno i
nepoželjno. Zašto bi ponovo prolazila kroz to? Brinuo je za majku. Gubitak
muža je težak udarac, a spoznaja da je imao vanbračnu ćerku dotukla bi
većinu udovica.
Ali ne i Antoanetu. Dejvid je znao da njegova majka neće imati mira dok
se ne sprijatelji sa Fedrom.
Preostalo mu je samo jedno, da ode u London i ubedi Fedru da dođe.
Sama pomisao da će je videti ispunila ga je na petošću i uzbuđenjem.
Majci nije rekao šta je naumio. Znao je da bi ga odvratila. Ali se poverio
Džulijusu. Advokat je oduševljeno prihvatio da bude deo plana i bez
oklevanja mu dao njene telefonske brojeve i adresu rekavši da će prvo on
obavestiti Fedru telefonom.
Fedra je bila prestravljena. - Doći će ovamo? - uzviknula je.
- Dao sam mu tvoju adresu - mirno je odgovorio Džulijus.
- Zašto? Ne želim više da vidim nikoga od njih. Nikada. Iz ovih stopa
odlazim za Pariz, Džulijuse. Ne želim da budem uvučena u tu zbrku.
- Ne budi smešna. Znaš šta smo se dogovorili, Fedra. Sama si ovo htela,
zarad Džordža.
- Više ne želim. Osetila sam se kao poslednji skot što sam se tek tako
pojavila na dan sahrane. Bilo mi je mnogo neprijatno. Ne mogu ponovo da se
suočim s njima. Kaži mu da ne dolazi.
- Prekasno. Verovatno je već krenuo.
- Onda pod hitno odlazim. Već sam spakovana.
- Fedra, smiri se - umirivao ju je. Džulijus je umeo s ljudima. - Saslušaj
me. Džordž te je voleo. Dokazao je to ostavivši ti testamentom vredan nakit.
Želeo je da zauvek budeš obezbeđena. I sama si rekla da nemaš porodicu. Sad
je imaš.
- Želim porodicu u kojoj sam dobrodošla, Džulijuse.
- Šta misliš, zašto Dejvid prevaljuje toliki put do Londona? Misliš da bi to
radio da nisi dobrodošla? Rekla si mi da ti je lično ledi Frempton telefonirala
i pozvala te da provedeš vikend kod njih. Da li bi to učinila da ne želi više da
te vidi? Žele da uspostave kontakt s tobom, što je zadivljujuće s obzirom na
okolnosti. Najmanje što možeš da uradiš jeste da ljubazno prihvatiš njihov
poziv.
- Kaži im da sam se uspaničila.
- Onda se otpaniči.
- Stvarno si smešan! - To ju je nasmejalo.
- Tako je već bolje. A sad duboko udahni i dobro razmisli šta češ reći.
Možeš bar da pokažeš zahvalnost zbog njihove velikodušnosti.

* * *

Bilo je šest uveče kad je Dejvid pozvonio u Čejni rou broj devetnaest.
Strma uličica bila je skrivena poput tajne, izgubljena u lavirintu jednosmernih
ulica i gradskih kuća lepih fasada između Kings rouda i šetališta Čelsi. I
pored senke koju je pravila katolička crkva na suprotnoj strani ulice, sunce se
probilo na vlažan pločnik gde je nestrpljiva petorka lovačkih pasa vukla svog
šetača po asfaltu. Fedrina kuća bila je mala i neobična, stara vatrogasna
stanica pretvorena u dom. Ulaz je bio širok, zasvođen, budući da je tuda
nekada prolazio vatrogasni kamion. Gore, na prvom spratu, ceo jedan zid bio
je u staklu. Svetio je bilo upaljeno, ali niko se nije odazivao. Dejvid je
ponovo pozvonio.
Napokon su se vrata odškrinula, a iza njih se ukazalo bledo Fedrino lice.
Odglumila je iznenađenost. - Dejvide, otkud ti ovde?
Čim ju je video, radost mu je ispunila srce. - Moram da razgovaram s
tobom.
- Stvarno? Uđi, onda. - Otvorila je vrata. Dejvid je stupio u mali hodnik u
kojem su se isticale spiralne stepenice, napravljene na mestu vatrogasnog
stuba.
- Lep stan - rekao je pošto ga je dobro osmotrio.
- Zar ne? Tako je neobičan. Obožavam ga, - Zatvorila je vrata i uvela ga u
iznenađujuće prostranu dnevnu sobu s kuhinjom, koja je vodila u mali vrt,
gde je par zeba vredno kljucao hranu iz hranilice okačene o drvo. Primetio je
poveći kofer na podu i kaput prebačen preko sofe.
- Ideš nekuda? - upitao je.
- U Pariz, tamo živim. Došla sam samo na mesec dana, čuvam stan
drugarici.
- Mislio sam da ovde živiš.
- Ne. Pariz je moj dom. Odlazim sutra. Dejvid je potisnuo razočaranje. -
Onda ti smetam...
Fedri ga je bilo žao. Na kraju krajeva, prevalio je toliki put iz Hempšira. -
Jesi li za čaj? - ponudila ga je. - Znam da vi Britanci volite čaj.
Nasmešio se. - Da, volimo, ali radije bih kafu.
- Može. Umem da napravim kapučino, espreso...
- Običnu kafu.
- Naravno. Ovaj aparat je čudo. - Vrtela se oko njega s malom kutijom
kafe i velikom plavom šoljom. - Izvoli, sedi. - Dejvid je povukao
svetlocrvenu stolicu s naslonom. Bilo ih je još tri, plava, zelena i ljubičasta.
Na sredini stola gorela je sveća s aromom ruže. Oko nje su bile razbacane
fotografije. - Oprosti zbog nereda. Gledala sam slike. - Sipala je kafu, a zatim
podigla kutiju s poda i užurbano počela da ubacuje fotografije u nju.
- Ne moraš da sređuješ zbog mene. Treba da vidiš kako je u mojoj kući.
- Bože, zar si i ti neuredan?
- Mnogo. Mora da nam je to nasledno - podsetio je sebe na to da su rod
kako bi obuzdao svoj žar.
Zatvorila je kutiju s fotografijama i spustila šolju vruće kafe ispred njega. -
Znala sam da ćeš doći - kazala je i povukla ljubičastu stolicu. Smestila se
naspram njega.
- Majka je veoma uznemirena. Misli da se loše ponela prema tebi na
očevoj sahrani. Želi da to popravite.
- Nije trebalo da govorim ko sam. Trebalo je da odem odmah posle službe.
- Možda nije bio najsrećniji trenutak da se upoznamo, ali tako je kako je.
Treba gledati u budućnost.
Njegov pragmatizam joj je izmamio osmeh. - Odlična ideja.
- Drago mi je da se slažeš.
- Slažem se. A sad mi reci kako ti se sviđa moja kafa. Otpio je gutljaj. -
Dobra je. Ti nećeš?
- Malopre sam je popila. Kad bih popila još jednu, poletela bih. Izvoli,
posluži se keksom. Keks je moja slabost.
- I moje tetke Rozamund. - Zavukao je ruku u posudu koju mu je pružila i
izvukao okrugli, crni keks.
- Oreo.
- Delić Amerike u mojoj londonskoj kuhinji. - Sačekala je da se posluži, a
onda i sama uzela jedan. - Baš su ukusni. - Osmehivali su se jedno drugom
dok su grickali keks.
Dejvid se svim silama trudio da na Fedru gleda kao na sestru, ali od
njenog divnog osmeha osećao je nemir u stomaku. Uprkos njegovim
naporima, svaka žila u telu žudela je za njom, onako kako ne bi smela, budući
da joj je on brat.
Dejvid nije ni pomislio da se vrati u Hempšir. Bilo mu je tako prijatno u
njenoj kuhinji. Fedra je bila veoma harizmarična. Poželeo je da ostane.
- Hoćeš li da večeraš sa mnom? - pitao je najednom, bez razmišljanja.
- Da večeram?
- Da. Gde god ti hoćeš.
- Isti si otac, uvek gladan. - Nasmešila se, pomalo tužno. - Uvek se
radovao sledećem obroku, čak i usred jela.
- Zar ne misliš da su svi muškarci takvi?
- Možda. Podsetio si me na njega zbog načina na koji si to rekao, spontano
i poletno. I Džordž je bio impulsivan. - Oboje su osetili prazninu i teskobu u
srcu. Dejvid je oborio pogled. - Možda bi ipak trebalo da se vratim kući.
- Ne, nemoj. Skuvaću nešto ovde, ne moramo ni da izlazimo. Voliš li
pastu? Džordž je voleo moje špagete na napolitanski način.
- Nemoj da se mučiš.
- Nije mi teško da ih spremim. Volim da kuvam. To me opušta.
Ustala je. Dejvid je posmatrao kako uzima špagete iz ormarića, iznad stola
za posude. Na sebi je imala široku cvetnu košulju, farmerke i patike, ali ispod
toga su se nazirale njene lepe obline. - Budući da ostaješ na večeri, mogli
bismo da otvorimo vino. Mislim da u frižideru ima šardone. Da li bi ga
izvadio?
Našao je vino. Pružila mu je otvarač i stavila dve čaše na sto.
- Jesi li mog oca zvala tata? - pitao je dok je punio čaše.
Oklevala je na trenutak. - Ne. Delovalo mi je neprirodno. Nisam više
devojčica. Zvala sam ga Džordž. Nekako mu je pristajalo.
- Zadivljen sam što mu je pošlo za rukom da te toliko dugo krije od nas.
- Muškarci odlično razdvajaju stvari, zar ne? Uostalom, živela sam u
Parizu. Nismo bili zajedno u Londonu, već na Himalajima.
 - I ti planinariš?
- Sve bih uradila za dobru fotografiju. - Osmehnula mu se. - Čak bih
pratila ludog Engleza do vrha Pumorija!
- Bože, vidi se da si mu ćerka.
- Nema sumnje da smo oboje voleli avanture i boravak u prirodi.
Pružio joj je čašu i posmatrao je kako otpija gutljaj. - Šta je tvoja majka
pomislila kad si htela da ga nadeš?
- Ne znam. Nas dve se ne slažemo. - Fedra se okrenula da bi iseckala luk.
- Da li su se ponovo videli, tata i tvoja mama?
- Ne, ona nije htela. A ni on. Sve je to deo prošlosti. Nijedno od njih dvoje
nije htelo da kopa po njoj.
- Pametno. Da li se tvoja mama preudala?
- Nije. - Okrenula se ka njemu i nasmešila se. - Ti si veoma radoznao,
Dejvide Fremptone. Uradi nešto korisno, postavi sto. Tanjiri su tamo - kazala
je pokazujući na ormarić. - Pribor je u fioci, čaše iznad. Voda je u frižideru, u
slučaju da hoćeš da razblažiš vino kako bi mogao da se odvezeš kući.
- Prenoćio bih u Iton skveru da nije Rufusa.
- Rufus je pas, pretpostavljam.
- Tako je. Veliki, žuti pas koji će se veoma uznemiriti ako večeras ne
dođem kući.
- Ostavio si ga samog?
- Čuva ga upravnik imanja kad ja nisam tu, ali ga je doveo u šest sati i
zatvorio u kuhinju.
- Onda moraš nazad. - Pogledala je na sat. Bilo je petnaest do osam. -
Izbaciću te u pola deset.
Kad su špagete bile gotove, seli su za sto da se počaste. Fedra je napravila
gust, lepljiv sos od paradajza i bosiljka, u kom je kuvala špagete poslednjih
pet minuta. - Sjajna si kuvarica - pohvalio ju je Dejvid.
- Hvala ti. - Primetio je da joj je čaša prazna i napunio je.
- Kako je ovo lepo, večeram s bratom. Moram da priznam da se nisam
nadala ovome. Da li si kao mali ikad poželeo da imaš sestru?
- Ne baš. Mada je mama želela ćerku. Mislim da sve žene žele ćerku, baš
kao moja majka. Bilo bi joj drago da ima žensko dete s kojim bi pričala o
ženskim stvarima. Umesto toga je dobila tri nestašna dečaka. Ništa ružičasto
u čitavoj kući.
- Ja volim ružičasto - gorko se osmehnula. - Kao mala sam imala plavu
sobu jer je mama volela plavu. Htela sam ružičastu, kao sve ostale devojčice,
ali me je ona ubeđivala da je plava prava boja za mene. U stvari, njoj je bila
lepša. Napunila mi je sobu mekanim igračkama i ogromnom kućom za lutke,
tako lomljivom da nisam smela da se igram njome.
- Meni se čini da je dala sve od sebe.
- I nije baš. Dala mi je sve u materijalnom smislu, ali ne i emotivnom.
- Zašto?
- Zato što nikad nije imala vremena za mene. Bila je strašno nesigurna, a
ja sam joj stajala na putu. Spisak potencijalnih udvarača u gradu znatno je
smanjen ako imaš ćerku. Zato me je ostavljala kod prijateljica i davala mi
novac i šakom i kapom samo da bi me se rešila. - Slegnula je ramenima kao
da to nije ništa.
- To je tužno, Fedra.
- Nemoj misliti da se samosažaljevam. Mnogi bi rekli da sam imala srećno
detinjstvo. U svakom slučaju, otišla sam čim sam dovoljno odrasla. Život mi
je postao mnogo lepši čim sam sela za volan. Moja mama je sada samo
uspomena. Dejvid je iskapio vino. - Postoji li neko poseban u tvom životu?
Osmehnula se. - Misliš, da li sam u vezi?
- Ne bih voleo da si usamljena.
Na trenutak je pogledala u čašu. - Previše mi je dobro ovako da bih bila
usamljena - izjavila je važno, ali on je posumnjao u to kad je je slegnula
ramenima.
- Znači, imaš nekog? - bio je uporan.
- Ne, nemam dečka.
- Čudi me - kazao je. Ali pao mu je kamen sa srca.
 - Zašto?
- Zato što si veoma lepa. Pomislio sam da te je dosad neko maznuo.
- O, i jeste. Kratko vreme sam bila očajnički, ludo, beskrajno zaljubljena.
Dejvidova veselost je splasnula od ljubomore.
- Zaista?
- Da. Ali sam ga izgubila. - Oči su joj zasuzile. Kao da su se smanjile od
tuge.
- Izvini. Nije trebalo da pitam.
- Nisi mogao da znaš.
- Šta se desilo?
Osmehnula mu se kako bi ublažila bol. - Ne želim da pričam o tome. Ali
mislim da nikad više neću tako voleti. Sve sam uložila u to: srce, dušu, svoju
budućnost. Ali za nas nije bilo budućnosti. Nikad više neću dozvoliti da me
neko tako povredi. - Duboko je uzdahnula i otpila gutljaj vina. - A ti? Da li si
nekad bio u ozbiljnoj vezi?
- Nikad nisam bio zaljubljen, ne tako kako si ti opisala, očajnički, ludo,
beskrajno. Još čekam da mi se to desi.
- Ali imao si devojke?
- Naravno, ali nije isto imati devojku i ne biti u stanju da živiš bez nekoga.
Oči su joj ponovo zasuzile. - Ja znam kako je to. - Ugrizla je donju usnu. -
Osećam se tako prazno, Dejvide.
- Svi se tako osećamo.
- Sve se odigralo iznenada. I dalje očekujem Džordžov poziv, ali ga neće
biti. Mislila sam da imam budućnost. Umrla je s njim. Nikad je više neću
povratiti. Znaš li šta me najviše boli? Naš poslednji razgovor je bio... - nije
završila, kao da je bilo suviše bolno da to izgovori.
- Kakav?
Malodušno je uzdahnula i pognula ramena. - To sad nije ni važno. Nisam
se oprostila s njim.
Dirnut njenom patnjom, Dejvid je seo na stolicu do njene i zagrlio je.
Spustila je glavu na njegove grudi i zaplakala. Privukao ju je k sebi. Osetio je
miris vanile u njenoj kosi, njeno telo uz svoje. Zažmurio je. Srce mu je
ophrvao neizreciv bol.
Za razliku od Fedre, njemu je bilo teško da zaplače. Kao da suze nisu htele
da poteknu. Zato ga je stezalo u grlu, bolelo.
- Izvini - promrmljala je nakon nekog vremena. - Tako sam potresena.
Nađem ga, a onda ga izgubim.
- Dođi u Farfild na neko veeme - molio ju je. - Pronaći ćeš utehu u
njegovoj porodici.
- Ne mogu.
- Insistiram.
- Ne znaš ništa o meni. Stranac sam. Ne želim da se namećem.
- Sumnjam da ćeš nas sve pobiti za jednu noć. Šmrknula je. - Naravno da
neću, ali ipak mi je neprijatno da prihvatim poziv tvoje majke.
- Ona želi da dođeš.
- Ne. Dovoljno sam nevolja izazvala. Zaista bi trebalo da se vratim u
Pariz.
- Molim te, nemoj da bežiš. Tek smo saznali za tebe. Mama želi da te
upozna. Ti si član porodice. Otac bi voleo da dođeš u Farfild. Pripadaš tamo.
Nastupila je duga tišina. Fedra nikad nije nigde pripadala. Privlačila ju je
pomisao na to da ima porodicu.
Možda Pariz može da sačeka, šta je jedan vikend. Podigla je glavu. - Ako
obećaš da ćeš paziti na mene.
- Naravno da ću paziti.
- U redu, idem. - Obrisala je oči nadlanicom. Kad je primetila vlažan trag
na Dejvidovoj košulji, i njega je pokušala da obriše. - Bože, natopila sam ti
košulju suzama.
- To je samo košulja.
- Osušiću je fenom. - Nasmejala se videvši Dejvidov izraz lica. - Ili ne.
- Šta ti misliš o meni? Kao da marim za vlažnu mrlju na košulji. - Oboje
su se nasmejali.
- Osušiće se dok dođem kući tako da se Rufus neće naljutiti.
Pogledala je na zidni sat. - Prošlo je pola deset. Rekla sam da ću te
izbaciti.
- Nema potrebe. Sam ću izaći. Moram da se vratim svom cimeru.
Ispratila ga je do vrata. - Bilo mi je lepo. Stvarno si me oraspoložio - rekla
je.
- Nisam baš siguran u to - kazao je gledajući njeno suzno lice.
- Veruj mi da jesi. Lepo je razgovarati o Džordžu s nekim ko ga je
poznavao.
- Videćemo se u petak. - Stavio joj je ruku na potiljak i sagnuo se da je
poljubi u obraz. Još je bio vlažan.
- Dogovorili smo se - odgovorila je. - Ne zaboravi, obećao si da ćeš me
paziti.
Stajala je u dovratku sve dok nije isparkirao auto i polako krenuo ulicom.
Dakle, Džordžova porodica će je ipak prihvatiti. Osećala se bedno, kao lopov.
Kasnije, kad je legla u krevet, zazvonio joj je mobilni na noćnom stočiću.
Ispružila je ruku i podigla ga. Na ekranu je pisalo Džulijus Bičer. Javila se
nevoljno.
- I, kako je bilo? - upitao je.
 6.

Ujutru, Dejvid se šetao s Rufusom preko polja. Poskakivao je od sreće.

Nebo je bilo bledo, prošarano tek pokojim ružičastim oblačkom. Sunce mu je
već tuklo u lice. Smešio se. Danas mu je sve izgledalo lepše jer je znao da će
Fedra doći. Najednom njegova seoska rutina nije delovala obično, već
veličanstveno. Drveće ga je spremno dočekalo, sunce sijalo da ga razgali, a
blagi povetarac nosio miris plodne zemlje. Duboko je udahnuo, upijajući
lepotu oko sebe.
Kad je stigao u majčinu kuću, zatekao ju je u kuhinji. Doručkovala je s
Rozamund. - Donosim ti vesti - izjavio je naslonivši se na pult.
- Dobre, nadam se - kazala je Rozamund.
- Mislim da ćeš se obradovati.
Majka ga je zabrinuto pogledala. - Ne drži nas više u neizvesnosti.
- Fedra dolazi za vikend.
Antoaneta ga je zbunjeno gledala. Lice joj se blago zarumenelo. - Kako
znaš? Jesi li je zvao? - pitala je.
- Otišao sam u London da lično razgovaram s njom - priznao je. Majka mu
se zahvalno osmehnula. - Učinio si to zbog mene?
- Da. Video sam koliko si bila uznemirena. Hteo sam da pomognem.
- Šta je rekla?
- Sramota ju je što se onako pojavila na očevoj sahrani, ali sam je ubedio
da joj svi opraštamo.
Rozamund je namazala puter na debelo parče tosta. - Bože, bože. Baš si
me iznenadio, Dejvide!
- Zar se nije začudila kad te je videla? - upitala je Antoneta.
- Naravno, ali me je pozvala da uđem i spremila mi večeru.
 - Spremila ti večeru? - ponovila je Rozamund. - Čuješ li ti ovo,
Antoaneta? Spremila mu je večeru!
- Dobro kuva.
- Šta ste jeli? - pitala je Rozamund.
- Špagete a la napolitana.
- To je tvoj otac najviše voleo - tiho je dodala Antoaneta.
- Bile su odlične. - Dejvid se osmehnuo kao krivac kad se toga setio. Bio
je svestan da sve snažnija osećanja prema Fedri nisu prikladna.
- Kako si je nagovorio da dođe? - pitala je Antoaneta.
- Nedostaje joj tata. Rekao sam joj da će pronaći utehu ovde s nama.
- To je tako lepo - rekla je Rozamund.
- Treba da kažem Tomu lepe vesti - veselo je rekla Antoaneta. - Pitam se
da li će doći Džoš i Roberta.
- Ne nameravaš valjda da im kažeš? - upitao je Dejvid u neverici.
- Mislim da bi trebalo. Možda neće doći, ali treba da budu upućeni u
dešavanja. Na kraju krajeva, Fedra je i Džošova sestra.
- Ako želiš da Fedra ponovo dođe, razmisli još jednom. Ako će je iko
preplašiti, onda je to Roberta.
Antoaneta je pogledala sestru tražeći podršku. Rozamund joj je odmah
priskočila u pomoć. - Antoaneta je u pravu, Dejvide. Ne bi bilo pošteno
isključiti ih. Roberta se već oseća oštećeno.
- Onda nek Fedra bude kod tebe - predložila je Antoaneta. - Imaće gde da
se skloni ako je Roberta napadne.
Rozamund je odmahnula glavom. - Ne znam da li je to prikladno,
Antoaneta.
- Sestra mi je - podsetio ju je Dejvid.
- Valjda si u pravu - složila se Rozamund.
- Tvoja kuća nije zastrašujuća kao ova.
Dejvid je bio van sebe od sreće. Kao da je onom večerom ostvario pravo
nad njom. - Ako ti tako želiš, mama.
- Tamo će joj biti prijatnije. Na kraju krajeva, sad te poznaje.
Rozamund je i dalje bila sumnjičava. - Ne znam. Nije mi to u redu. Jeste ti
sestra, Dejvide, ali tek si je upoznao.
- Nismo balavci, tetka Rozamund - odgovorio joj je Dejvid kikoćući se.
- Ali dosad nisi imao sestru.
- Sad je imam i želim da je bolje upoznam. - Osmehnuo se tetki, koja je
nervozno mazala drugu krišku tosta puterom. - Tu je i Rufus, zaboravila si.
Nećemo biti sami.
Rozamund je odgrizla parče i glasno ga sažvakala. - Valjda sam
staromodna, šta li.
Dejvid je uzeo jabuku iz činije s voćem. - Dobro, onda smo se dogovorili.
Ona dolazi u petak. Predlažem da svi večeramo ovde. Moram da idem.
Videćemo se kasnije. - Gotovo je izjurio na sunce gde se Rufus igrao na travi
s Bertijem i Vusterom.
Te večeri, kad se vratio s posla, Džošua je saopštio Roberti novosti. Bila je
užasnuta. -Šta? Ta devojka će ostati preko vikenda? Da li je tvoja majka
poludela?
Džošua je spustio akten-tašnu u hodniku. Zatim je ušao u kuhinju, da
prezalogaji nešto iz frižidera. - Ne, samo tuguje, Roberta.
- Onda joj je tuga pomutila razum.
- Draga, smiri se. Možda je devojka fina. Nisi je ni upoznala, a sudiš o
njoj. Zar ne misliš da je to nepošteno?
Roberta je ušla za njim u kuhinju.Džoš je uzeo parče čedra iz frižidera. -
Pretpostavljam da moramo da idemo.
- Mama bi volela da dođemo, naravno.
- Ne sumnjam.
- Sestra mi je.
- Nisam baš sigurna. Deluje mi namešteno. Meni tu nešto smrdi.
Džošua je digao ruke. - Ti i tvoje teorije zavere. Previše čitaš Patrišu
Kornvel.
- Nisi primetio nasladu u Bičerovom glasu kad je rekao da Fedra nasleđuje
safire Fremptonovih?
- Ne pominji više proklete safire!
- Kako, Džošua, ako je tvoja porodica prevarena? Antoaneta je sada
veoma ranjiva. Džordžov advokat lako može da joj zamaže oči.
- Zar moraš opet o tome?
Stavio je sir i krekere na sto, a zatim seo. - Šta, po tebi, treba da uradimo,
Roberta?
Sela je naspram njega i prekrstila ruke preko stola. - Kao prvo, mislim da
Fedru ne treba nagraditi što je na dan Džordžove sahrane, kad je cela
porodica bila u žalosti, otkrila da je njegova vanbračna ćerka. Drugo, mislim
da je tvoj otac bio krajnje nepošten što je to krio gotovo dve godine. Treće,
smatram neoprostivim što su porodični safiri pripali njoj umesto nama.
Četvrto, trebalo je da bude iskren i da sve prizna Antoaneti. Ona je žena blage
ćudi, ne bi napravila skandal. Neoprostivo je što nije imao poverenja u nju.
- Već si to navela pod brojem dva, ali nastavi...
Roberta je nestrpljivo uzdahnula. - Ne moram da navodim taksativno,
Džoše. Meni je jasno kao dan da ona želi da se uvuče u tvoju porodicu. To je
čudno u njenim godinama. Zar nema sopstvenu porodicu?
- Možda su u Kanadi?
- Ovo je dvadeset prvi vek, a s novcem koji je nasledila može da odlazi
tamo svakog vikenda, ako želi!
- Možda nema porodicu. Možda ima samo nas.
- Bez obzira, čudno je što želi da se zbliži s vama, a već joj je trideset
godina. Vreme joj je da zasnuje porodicu. I sam si rekao da je lepa. Čudi me
da ne može da nade muža.
Džošua je umorno odmahnuo glavom. - Ne znam, Roberta, i ne zanima
me. Otići ću tamo za vikend i upoznaću je, zbog mame. Bilo bi lepo da pođeš
i ti s Amber, ali ako si naumila da praviš scene, bolje nemoj.
Zlobno se osmehnula. - A ne, moram to da vidim. Dala sam Keti slobodan
vikend, ali rado ću čuvati Amber samo da bih mogla da prisustvujem nečem
što bi bila fantastična crnohumorna komedija da nije tako tragično.
Sutradan po podne, Antoaneta je odnela buket prolećnog cveća na
muževljev grob i spustila ga na privremeni drveni krst koji je Bari napravio. -
Tako sam nesrećna, Džordže - prošaputala je. - Ne znam kako ću sama. Da
bude još gore, ljuta sam. Da, besna sam što si me lagao. Zašto mi nisi rekao
za Fedru, a znaš da bih te uvek podržala? Zar si sumnjao u mene? Mislio si
da ću se naljutiti? Kako kad se nikad nisam žalila zbog tvojih stalnih
odlazaka? Stalno si putovao i uvek sam te puštala jer sam te volela i htela da
budeš srećan. Ali kad si ti mene stavio na prvo mesto? Planinarenje ti je bilo
važnije od mene i nisam se žalila. Bio si mi sve, Džordže, ali ja tebi nisam
bila sve. Sada to shvatam i zato sam ljuta.
Ponovo si me ostavio, ovog puta zauvek. Ne mogu da se pomirim s tim.
Jednostavno ne mogu.
Obrisala je obraze nadlanicom. Na mnogim spomenicima bilo je uklesano
prezime Frempton. Neki su datirali čak iz četrnaestog veka. Neki su bili
toliko stari da je bilo nemoguće pročitati natpis na njima, ali svi ti grobovi
bili su svedoci života, nekada ispunjenih energijom, kao njen. Jednog dana, i
ona će leći pored Džordža i njen život će se ugasiti. Osetila je nalet straha.
Nije mogla da diše. Smrt je neizbežna. Sigurno dolazi, kao što posle leta
dolazi jesen. Ne dešava se to samo drugima, desiće se i njoj. To se ne može
izbeći.
Ustala je i pohitala ka crkvi. Unutra nije bilo nikog. Bilo je mračno, ali su
na popodnevnoj svetlosti koja se probijala kroz zamagljene prozore i
obasjavala klupe sitne čestice prašine u vazduhu svetlucale poput malenih
svitaca. Prošla je duž prolaza i sela u prvi red, naspram oltara. Moleći se na
kolenima, grčevito se oslanjala na tradiciju koja joj je obeležila detinjstvo,
kao što se mornar slupanog broda hvata za najmanji ostatak olupine.
Budi uz mene, Bože. Molim te, budi uz mene. Neću da se pomirim s tim da
Džordža više nema. On je mnogo više od toga. Mora da postoji neki besmrtni
deo njega koji i dalje živi. Na kraju krajeva, peo se na planine. Bio je hrabar
avanturista. Ne mogu da verujem da je avantura gotova i da moj Džordž, koji
se ničeg nije plašio, trune u kovčegu ispod zemlje. Zašto je onda živeo?
Džordž je bio dobar čovek, zaslužio je mnogo bolje. Molim te. Bože, javi se.
Želim da verujem u tebe, zaista. “Želim da verujem da je Džordž u raju.
Želim da verujem da je i za mene sačuvano jedno mesto jer se plašim samoće.
Suze su joj navrle na oči. Dugo je ostala tako, na jastučetu za klečanje.
Slušala je svoje disanje i srce koje je ubrzano lupalo. Tišina je malo-pomalo
donela mir njenoj napaćenoj duši. Toplina crkve u kojoj su ljudi vekovima
palili sveće i molili se odagnala je nemir. Nestao je i onaj užasan strah.
Zamenio ga je čudan osećaj pomirenosti, osećaj da će se neko jači pobrinuti
za sve.
Začkiljila je na dnevnoj svetlosti kad je izašla i ugledala svekrvu kako
razgovara s prečasnim Morlijem ispod drvenog zabata crkvene kapije. Toliko
su se uneli u priču da je nisu ni primetili. Antoaneta se ukočila i uspaničeno
počela da razmišlja kuda bi mogla da pobegne. Postojao je samo jedan izlaz,
kroz kapiju, pored koje je parkirala auto, ali morala je da bude i neka stazica
iza crkve.
Polako se okrenula kako im ne bi skrenula pažnju na sebe. Pohitala je
preko travnjaka ka visokom zidu iza kojeg se prostiralo drugo imanje. Tu se
nalazila zarđala gvozdena kapija. Provirila je zadivljena prizorom divno
negovane bašte. Bila je velika, s kratko pokošenom travom, oivičena brižljivo
potkresanim višegodišnjim biljkama i pupoljcima. Duž zida se pružala cvetna
leja, a s desne strane, iz gomilica đubriva su se pomaljali bokori narcisa i lala
okupani kasnopopodnevnim suncem. Na drugom kraju se uzdizala kuća u
džordžijanskom stilu. Na krovu od crvenog škriljca čučali su golubovi i
gugutali, baš kao prečasni Morli i Margaret Frempton.
Antoaneta nije znala ko tu živi. Nije imala običaj da se druži s meštanima.
Mnoge slične kuće bile su skrivene na kraju dugačkih prilaza, iza visokog
drveća i rastinja. Činilo se da vlasnik nije tu, bar ga nije bilo napolju.
Ušunjala se kroz kapiju, koja je, srećom, bila otključana.
Srce joj je tuklo kao ludo dok se prikradala obodom bašte. Izgledala je kao
prestupnik, mada je, kad malo bolje razmisli, i to bolje nego da razgovara sa
svekrvom. Dok se tako šetkala, osetila je prepoznatljiv miris dafine. Zastala
je da udahne slatkast miris grma nalik jasminu, koji je već bio u cvatu. Milina
joj je preplavila srce. Još jednom je duboko udahnula uživajući u mirisu koji
joj je ispunio nozdrve. Od Džordžovc smrti nije izlazila ni u svoju baštu. Nije
čak bila sigurna ni da li je dafina procvetala, što je bilo neobično, budući da
je njen miris smatrala najvećim prolećnim poklonom. Dok je tako stajala i
zatvorenih očiju udisala opojnu aromu, osetila je da je neko posmatra. Polako
je otvorila oči. Blago je porumenela, a onda se to rumenilo pojačalo kad je
shvatila da je čovek na ulazu u staklenu baštu ni manje ni više nego doktor
Hejvort.
Kršila je prste. Osmehnula se kao da se izvinjava. - O bože, sigurno se
pitate otkud ja u vašoj bašti - promrmljala je hitajući preko travnjaka kako bi
se opravdala.
- Dopada vam se moja dafina? - upitao je s osmehom.
- Divna je. Znate, nisam sigurna da li je naša već procvetala, moram da
proverim. To je moj omiljeni grm. Prvo se na njemu pojave cvetovi. -
Shvatila je da prebrzo priča, očajnički se trudeći da svoj neočekivan dolazak
u njegovu baštu predstavi kao nešto najprirodnije na svetu.
- Verovatno jeste. - Blagonaklono se namrštio kad mu je prišla. Antoaneta
je shvatila da joj je lice izbrazdano suzama. - Jeste li dobro, ledi Frempton?
- Malopre sam bila kod Džordža - odgovorila je malodušno.
- Aha.
- Onda sam neko vreme sedela u crkvi. Tamo je tako mirno. Bilo mi je
mnogo bolje. Duši prija na tako mirnom mestu, kad nema nikog. Ali spremali
su se da uđu...
Doktor Hejvort je izvio obrve. - Oni?
- Prečasni Morli i moja svekrva - izgovorila je u jednom dahu. - Nisam
htela da se sretnem s njima pa sam pobegla iza crkve. Nisu me videli. Barem
mislim da nisu. Tako sam i dospela u vašu baštu.
Doktor Hejvort se blagonaklono nasmejao. Znala je da je to što je ispričala
zvučalo besmisleno. - Znate, većina ljudi koristi kapiju - rekao je.
Zurila je u njega ne znajući šta da kaže. Onda se on grohotom nasmejao.
Osetila je kako se i njoj stomak trese od smeha, što ju je začudilo jer se
odavno nije tako smejala. - O bože, sigurno me smatrate čudakinjom - kazala
je držeći se za stomak.
- Pošto ste već ovde, da li biste ušli na šolju čaja? - Bilo je sasvim moguće
da prečasni Morli i Margaret i dalje ćaskaju ispred crkvene kapije. Teško da
će stići do auta neopažena.
- Vrlo rado - odgovorila je i krenula za njim unutra.
- Odlično. Samo da pristavim čajnik.
Rozamund je već počela da brine za Antoanetu. Nije je bilo satima, a mrak
je već počeo da pada. Koliko ti vremena treba da položiš cveće na muževljev
grob? Spustila je vez i pogledala na sat. Prošlo je sedam. Načuljila je uši.
Učinilo joj se da čuje kola na prilazu, ali to je samo bilo nekoliko petlova koji
još nisu zaspali pa su ćućorili na lipama.
Na vratima se pojavio Haris. Pitao ju je da li bi nešto popila. - Da, molim
te. Seri. I to veliki. Šta misliš, gde bi ledi Frempton mogla da bude, Harise?
- Sigurno će se uskoro pojaviti. Nema potrebe da paničite. Kako kažu,
dobra vest je kad nema vesti.
- Živa istina. Mislim... - U tom trenutku kroz prozor su blesnula svetla
automobila. - Hvala bogu. To mora da je ona. - Rozamund je ustala i pohitala
u hodnik. Laknulo joj je, Haris je požurio da otvori vrata. Međutim,
stepenicama se nije pela Antoaneta, već Margaret. I to užurbano.
- Dobro veće, ledi Frempton - rekao je Haris. Nije delovao nimalo
iznenađeno. Margaret je frknula. - Gde je Antoaneta? - upitala je
zapovednički.
Rozamund je nervozno pogledala iza nje ne bi li ugledala sestrin auto.
- Nije ovde - odgovorila je zbunjeno.
- Auto joj je ispred crkve, a od nje ni traga ni glasa. Mislila sam da se
možda vratila pešice, da je zaboravila auto ispred kapije. Znate, svašta se
događa kad je čovek u žalosti. Mrzim da vozim, ali morala sam da dođem da
vidim šta se kog vraga dešava.
- Odnela je cveće na Džordžov grob...
- Kakva je korist od toga kad ga on ionako neće videti? - Projurila je kroz
hodnik pravo u salon. - Hoćeš li mi doneti čašu šerija, Harise? Dobro je, gori
vatra. I to je nešto.
Rozamund se nije dopala ideja da sedi nasamo sa sestrinom napadnom
svekrvom, pogotovo što nije znala gde je Antoaneta. Rozamund je volela da
bude upućena u stvari. Margaret je sela u fotelju. - Hoću da razgovaram s
njom o onoj devojci.
- Mislite o Fedri? - upitala je Rozamund zadovoljna što zna sve o njoj.
- Čujem da dolazi za vikend.
- Da, Antoaneta ju je pozvala.
- Mene niko nije obavestio. Zar je htela da mi prećuti to?
- Sigurna sam da bi vam rekla. Javila je Džošui i Tomu, a Dejvid je već
znao jer je lično otišao u London da je pozove. I večerali su.
- Zar moram za to da čujem od Roberte? Želi da pozajmi porodične safire
za dobrotvorni bal u Bakingemskoj palati na kojem će biti princ od Velsa i
vojvotkinja od Kornvola. Bilo bi divno da ih prikaže u tako uglednom
društvu. Antoaneta nikad nije marila za nakit, ali Roberta voli svetlucave
stvari. Moram da priznam da joj odlično stoje. - Rozamund je shvatila da joj
Roberta nije pomenula da Fedra nije ni odnela taj dragoceni porodični nakit.
Margaret je nanjušila njenu razdraženost. - Barem me neko iz porodice
obaveštava šta se ovde dešava.
Pojavio se Haris noseći poslužavnik s dve čaše šerija i činijom s pistaćima.
- Šta misliš, kuda je otišla? - upitala je Margaret.
- Verovatno je srela prijatelja pa su otišli na piće - rekla je Rozamund
čvrsto rešena da ne pokaže zabrinutost. Margaret je pogledala na svoj sat. -
Ionako nemam drugih obaveza pa ću sačekati. - Pijuckala je šeri i posmatrala
Rozamund poluzatvorenim očima. I ova je posmatrala nju, takođe pijuckajući
šeri. Činilo se da je prošla večnost pre nego što se na šljunkovitom prilazu
konačno začuo Antoanetin auto.
- Dobro je - uzdahnula je Margaret. - Baš da čujemo gde je bila.
Rozamund se oholo osmehnula. - Možda nema želju baš sve da nam kaže.
 7.

Margaret i Rozamund su i dalje sedele u salonu kad je Haris otvorio vrata

Antoaneti. Ova je užurbano ušla u hodnik. Čuli su kako je potapšala pse i
razmenila nekoliko reci s batlerom. Zatim se pojavila na vratima. Osmeh s
lica joj je nestao jer je u fotelji sedela udovica Frempton, od koje se toliko
trudila da pobegne.
- Deluješ veoma raspoloženo. Gde si bila? Videla sam tvoj auto ispred
crkve, ali od tebe ni traga ni glasa.
- Pretpostavljam da si srela prijatelja i otišla na piće - rekla je Rozamund,
tek da nešto kaže.
- Bila sam kod doktora Hejvorta - nehajno je rekla Antoaneta i sela na sofu
pored sestre.
- Da nisi bolesna? - Margaret je pitala.
- Ne, išla sam u običnu posetu.
Margaret se narogušila. - U običnu posetu? Kod doktora Hejvorta?
- Da. - Antoaneta nije nameravala ništa više da kaže, iako je Margaret
očekivala objašnjenje. Nastupila je duga tišina, a Antoaneta se nije trudila da
je popuni.
- Čekale smo te - kazala je Margaret.
- Da sam znala da dolaziš, potrudila bih se da dođem ranije - odgovorila je
Antoaneta. - Možda bi sledeći put mogla da se najaviš.
- Malopre sam razgovarala s Rozamund o onoj devojci koja dolazi za
vikend - počela je Margaret.
- O Fedri - kazala je Rozamund.
- Rekla mi je Roberta - dodala je. Frknula je kako bi pokazala da je ljuta
što je o tome obaveštava unukova supruga.
 - Objasnila sam Margaret da si htela da joj kažeš - počela je Rozamund, ali
ju je Antoaneta prekinula.
- Naravno da nisam, Rozamund. - Okrenula se ka svekrvi. - Jasno ste mi
stavili do znanja da ne želite da imate ništa s njom, Margaret, i ja sam to
ozbiljno shvatila.
Na trenutak, Margaret nije znala šta da kaže. Otpila je poveći gutljaj šerija
pa je rekla: - U pravu si, ne želim da imam ništa s njom, ali ako je ona ćerka
mog sina, red bi bio da je upoznam.
Antoaneta se rastužila pri pomisli da će Fedru napasti i Margaret i
Roberta. - Mislim da to nije pametno. Želim da joj ovde bude prijatno.
- Ali insistiram. Mnogo toga želim da je pitam.
- Mislim da ne bi trebalo da je podvrgnemo ispitivanju.
- Neću je podvrgnuti ispitivanju, Antoaneta. Sigurna sam da si znatiželjna
koliko i ja. Uznemirujuće je što je Džordž krio takvu tajnu. Trebaju nam
odgovori.
- Meni ne trebaju - kazala je Antoaneta samo da bi prkosila. - Hoću da
upoznam svoju poćerku. Ako s vremenom odluči da podeli tajne sa mnom,
rado ću je saslušati. Neću je saterati uza zid i zahtevati odgovore.
Margaret je nabrala lice i začkiljila. - Moj sinjoj je testamentom ostavio
bogatstvo, prihode koji joj omogućavaju da ne radi do kraja života...
- I porodične safire - nadovezala se Antoaneta. - To si zaboravila.
Margaret je umalo prolila šeri. - Šta si rekla?
- Porodične safire. Džordž ih je ostavio Fedri.
- Nemoguće! Jesi li sigurna? Taj nakit mora da ostane u porodici!
- Fedra je deo porodice - nije se dala Antoaneta.
- Ne mogu da verujem! - Staričino lice bilo je crveno kao paprika.
- Ne lažem te, Margaret. Roberta je veoma ljuta zbog toga.
- Ne čudi me! Džordž je planirao da ih ostavi Dejvidu.
- Roberta je stekla utisak da je hteo da ih da Džošui - rekla je Antoaneta.
- Gluposti! - Margaret je prasnula. - Nasleduje ih najstariji sin, to svi
znaju. Roberta želi da ih pozajmi, što je sasvim u redu, ali neće ih naslediti
niko osim Dejvida.
- Džordž ih je ostavio Fedri.
- Nečuveno. Pitam se zašto mi to Roberta nije pomenula. Dugo smo jutros
razgovarale.
- Pretpostavljam da ti nije pomenula svoje nedolično ponašanje na čitanju
testamenta. Margaret se namrštila. - Ne, nije.
- Ponela se veoma ružno, Margaret. Bilo me je sramota.
Starica je ispraznila čašu i spustila je na stočić pored svoje fotelje.
Najednom je izgledala poraženo. - Gde je Džordžu bila pamet?
Antoaneta nije umela da odgovori jer ni sama nije znala.
- O bože, kako ćeš sprečiti Margaret da dođe za vikend? - upitala je
Rozamund pošto je ova otišla.
- Nikako. Njoj ne treba poziv da bi došla. Upada kad god joj se svidi.
Bojim se da je se ne možemo rešiti. Fedra će jednostavno morati da se pomiri
s tim.
- Devojka nema šta da krije. Sad je sve izašlo na videlo, zar ne?
- Baš tako. Možda će hteti da ispriča kako ga je pronašla i kako je posle
toliko godina uspela da izgradi odnos s njim. Verovatno pravimo problem ni
oko čega.
Rozamund se gorko osmehnula. - Margaret joj je baka. - Jadnica. Ali
rodbinu ne možeš da biraš.
- Nju sigurno nije ni imala u vidu kad je počela da traži oca.
- Zaboga, ne. Niko ne bi mogao da zamisli ženu kao što je Margaret, čak
ni oni s bujnom maštom.
- Ne mora da bude toliko bujna. Takve likove imaš i u tradiciji i u fikciji,
“Čarobnjak iz Oza”, “Pepeljuga”, “101 dalmatinac”, “Ivica i Marica”, da ne
navodim dalje.
- Baš si zla - nasmejala se Antoaneta.
- Kad ti kažem, svuda ima neka Margaret - rekla je Rozamund.
 U petak ujutru, Fedra je spakovala svoju vikend-torbu. Nije znala šta da
očekuje. Nikad ranije nije bila u plemićkoj kući u unutrašnjosti Engleske.
Zagnjurila je u kofer, koji je već spakovala za povratak u Pariz, i izvadila
svetlozeleni džemper, poluduboke crne cipele na pertle, cvetnu bluzu i
vunene, bordo hulahopke. Pomislila je kako će biti neprikladno obučena, ali
nije imala garderobu od tvida i somota kakva se nosi na selu, a kakvu je
videla u časopisima i na filmu.
Osećala se spokojnije otkako je upoznala Dejvida. Pretpostavljala je da je i
ostatak porodice tako fin. Antoaneta je preko telefona zvučala srdačno. To
nije bila ista žena koju je upoznala na sahrani. Ali nije ni čudo. Fedra ju je
pogodila najstrašnijim otkrićem u najgorem trenutku. Ponovo se namrštila
setivši se toga. Bilo bi divno upoznati ih pod manje stresnim okolnostima.
Međutim, nadala se da niko neće pominjati Džordžov testament. Bilo ju je
sramota što joj je toliko ostavio, da ne pominje porodične safire. Kad ju je
Džulijus obavestio da su njeni, umalo je propala u zemlju od stida. Znala je
zašto ih je dao njoj, ali nije ih želela. Pored činjenice da nije bila od onih koje
nose nakit, ti safiri su sada bili obeleženi krivicom. Da je dobro razmislio, ne
bi uradio nešto tako nepromišljeno.
Džulijus joj je rekao da je safire kupio prvi lord Frempton, u Indiji, gde je
1838. služio kao vicekralj, i da su prenošeni s kolena na koleno. U holu kuće
u Farfild parku nalazio se ogroman portret njegove žene Teodore, prve ledi
Frempton. Izgledala je očaravajuće s ogrlicom, mindušama i narukvicom od
fino brušenih dijamanata i safira. Džulijus ih je opisivao s takvim žarom.
Fedra nije marila za nakit, ali Džulijus joj je uporno tvrdio da nijedna žena,
koliko god da je skromna, ne može da im odoli.
Te večeri, bacila je torbu na zadnje sedište svog automobila i krenula na
zapad. Usput je svratila do butika u Kings roudu da Antoaneti kupi neki
poklončić.
Unervozila se čim je sišla s auto-puta i krenula ka unutrašnjosti. Na
živicama su već izbijali pupoljci. Uživala je u prizoru ptičica koje su sletale
na živicu. Otvorila je prozor kako bi se nadisala svežeg vazduha. Konačno je
stigla do farfildskog trga na kom se nalazila pijaca. Glavna ulica je bila
veoma široka, oivičena drvoredom trešanja koje tek što nisu procvetale.
Krenula je uzbrdo diveći se džordžijanskim kućama živopisnih pročelja i
radnjicama koje od nervoze nije ni primetila onda kad je došla na sahranu.
Kao da se vratila kroz vreme, u drugo doba, u vreme kralja Džordža.
Nastavila je strmim putem ka Farfild parku smeštenom na kilometar i po
od grada. Uzdrhtala je dok je prolazila pored belih kućica i gvozdene kapije.
Setila se kako je prošli put očajnički htela da pobegne odatle. Setila se kako
se zaklela da se nikad neće vratiti ovamo, a ipak je došla. Ponovo je vozila
prilazom ispod platana.
Haris je čuo zvuk automobila na šljunku. Požurio je u salon da o tome
obavesti ledi Frempton. Antoaneta i Dejvid su pohitali u hodnik. Džošua i
Roberta su i dalje sedeli na sofi, s Rozamund. Tom još nije stigao, što nije
bilo neobično. Dok se Antoaneta pripremala u hodniku, žarko želeći da sve
prođe u najboljem redu i da se dopadne Fedri, Roberta je odjurila do prozora i
krišom provirila kroz zavesu. Videla je da se auto zaustavio, kao i da je
devojka u njemu ugasila motor i otvorila vrata. Kad je ugledala Fedru kako
izlazi, ukočila se od ljubomore. Iako je bio polumrak, videlo se da je devojka
prava lepotica. Naglo se odmakla, kao da ju je zavesa opekla.
Haris je sišao niza stepenice kako bi pomogao Fedri oko torbe. Za njim je
sišao Dejvid, lica razvučenog u osmeh. Kad ga je Fedra ugledala, odahnula je
i uzvratila osmehom punim zahvalnosti. Rekao je da će je čuvati i održao je
reč. Osetila je veliko olakšanje kad ga je videla.
- Stigla si na vreme - rekao je i sagnuo se da je poljubi u obraz.
- Nije bilo gužve u saobraćaju.
Primetio je da je nervozna. - Pomislio sam da bi više volela da budeš u
mojoj kući - šapnuo joj je na uho. - Tako da možeš tamo da pobegneš kad ti
se moja porodica popne na glavu.
Nasmejala se. Bila je prijatno iznenađena. - Da li je to tvoja ideja?
- Mamina, zapravo.
- Veoma ljubazno od nje. Hoćemo li da uđemo? Pogledao ju je
iznenađeno. - Šališ se, zar ne?
- Delimično.
Stavio joj je ruku na donji deo leđa i poveo je uza stepenice. - Ne sekiraj
se, ne ujedaju.
 Ona što ujeda nije tu - dodao je. Mislio je na baku. Antoaneta se nalazila
na vrhu stepenica spremna da joj poželi dobrodošlicu. - Fedra, tako mi je
milo što si pristala da dođeš.
- Dobar dan, ledi Frempton.
- Slobodno me zovi Antoaneta. Na kraju krajeva, poćerka si mi. - Srdačno
se nasmejala. Fedrin strah polako je bledeo.
- Ne plaši se pasa, pitomi su.
- Baš su krupni. Mora da mnogo jedu.
- Ne možeš ni da zamisliš koliko su halapljivi. Izvoli. Ostali su u salonu.
Tom još nije stigao, ali to nije ništa neobično. Uvek kasni.
Fedra je krenula za Antoanetom kroz hodnik. Osetila je miris zapaljenog
drveta i uzdahnula od miline. Bilo je nečeg umirujućeg u tom mirisu. Stupila
je na persijski tepih primećujući svaki detalj, od velikog buketa ljiljana na
stolu u hodniku, do srebrnih trofeja poređanih na kaminu. Džordžovih,
verovatno. Ovo je bio njegov dom, njegova porodica, njegov privatni život. A
ona nikad nije bila deo toga.
Dok je koračala ka salonu, zapazila je veliki Teodorin portret. Visio je u
dnu stepeništa. Safiri i dijamanti oko vrata, na ušima i oko zgloba svetlucali
su pod svetlošću iz hodnika i delovali su gotovo stvarno. Nema sumnje da je
ta žena bila prava lepotica, ali safiri su zračili posebnom, veličanstvenom
lepotom. Fedra nije imala vremena da razmišlja o tome, ali Džulijus je bio u
pravu. Nijedna žena, koliko god da je skromna, ne može da im odoli.
Ušla je u salon. Rozamund i Džošua su ustali da je pozdrave. - Mi smo se,
zapravo, već upoznale - rekla je Rozamund. - Ali ja to ne računam. - Pružila
joj je ruku. - Ja sam Rozamund, Antoanetina sestra.
- Dobar dan još jednom. - Fedra se rukovala s njom. Laknulo joj je što je
ova nasmejana žena, koja joj se onomad u biblioteci učinila ozbiljnom,
zapravo bila veoma srdačna.
- Ovo je Džoš - kazala je Antoaneta. Zatim ju je upoznala s Robertom.
Ničim nije odala da nije previše naklonjena svojoj snaji.
Fedra se rukovala sa Džošuom. Za razliku od brata, imao je meku ruku,
poput testa. Bio je lep, štaviše, izuzetno lep, ali nije imao tako izražajno i
upečatljivo lice kao Dejvid. Delovao je pomalo pokunjeno, blago povijenih
ramena. Iznenadila ju je hladnoća njegove žene. Nije se pomerila. Izbacila je
špicastu vilicu i posmatrala Fedru s visine, nateravši je da se oseća
beznačajno, u svakom pogledu.
Roberta se spremala da joj nešto kaže, ali se u tom trenutku pojavio
Dejvid. - Da sednemo - predložio je. Načas je sve to delovalo pomalo čudno,
budući da je Dejvid pošao da joj stavi ruku na leđa kako bi je dopratio do
sofe. U poslednjem času se predomislio i sklonio je. - Haris će ti doneti piće -
rekao je i gurnuo grešnu ruku u džep. - Šta ćeš da popiješ?
- Kiselu vodu s limetom.
- Sigurna si da ti ne treba nešto jače? - osmehnuo joj se.
- Možda kasnije.
- Oprosti zbog njih - šapnuo joj je pošto su seli. - Ali oni su sad i tvoja
porodica. - Oboje su se nasmejali. Antoaneta je pomislila kako već izgledaju
kao brat i sestra.
Haris je doneo piće. Ćaskali su pored vatre. Roberta se izdvojila. Sela je
na klupicu ispod prozora i slušala razgovor, ne učestvujući u njemu.
Antoaneta se nije ni trudila da je uključi. Ako hoće da bude nedruželjubiva,
to je njen problem. Nadala se da Fedra nije primetila njenu nepristojnost.
Fedra je sve primećivala. Nije bila iznenađena Robertinom odbojnošću, ali
joj je bilo krivo. Bila je srećna što su svi ostali ljubazni prema njoj. Dok je
Antoaneta pričala o svojim psima, Fedra je primetila bol u njenom pogledu.
Ta žena se osmehivala i povremeno smejala Dejvidovim šalama, ali Fedri se
činilo da je stegla srce poput kamena. Stajala je na početku nepoznatog i
usamljenog puta. Imala je sinove da je uteše i sestru da joj ulije snagu, ali
ipak je bila izolovana i usamljena u svom udovištvu. Fedra je htela da joj
kaže nešto, ali je znala da to neće vratiti Džordža, ma koliko birala reči. A
ništa drugo nije imalo svrhe.
Tom nije došao ni kad su se premestili u trpezariju da večeraju. Antoaneta
je zabrinuto gledala na svoj sat. - Ne sekiraj se zbog njega, mama. Verovatno
je zaboravio - rekao je Dejvid i izvukao stolicu da Fedra sedne.
- Ne sekiram se - rekla je, neubedljivo se osmehujući.
 - Sigurna sam da nije zaboravio - rekla je Rozamund da je uteši.
- Kad je Tom pa dolazio na vreme? - oglasio se Džošua i seo.
- Mislim da si prestrog - odgovorila mu je Antoaneta spremna da brani
Toma.
- Doći će on - dodala je Roberta. - Nema šanse da propusti ovaj vikend.
Mnogo uživa u drami. - Fedra je htela da reaguje na aluziju da je ona ta
drama, ali se suzdržala. Ne treba vući zmiju za rep, uješće te.
- Bar ima izgovor da vozi očev auto - kazao je Dejvid. Džošua se
zakikotao. - Liči na Žapca iz “Vetra u vrbaku” za volanom aston martina.
Fedra se nasmejala. Džošuine oči su na trenutak zaigrale od radosti. -
Nisam sigurna da bi mu se dopao takav opis - rekla je. - Niko ne bi voleo da
ga porede sa Žapcem!
- On bi se prvi složio s tim. Baš liči na njega - nastavio je Džošua. Bilo mu
je drago što je Fedri to simpatično.
Roberta je sela naspram Fedre posmatrajući kako Dejvid i njen muž sedaju
pored nje. - Znači, ti si obožavalac Keneta Grejama? - rekla je.
- Naravno. “Vetar u vrbaku” mi je jedna od omiljenih knjiga. - Gde si
završila školu?
- U Vankuveru - odgovorila je Fedra sležući ramenima. - Mrzela sam
školu.
- A posle si studirala?
- Ne. Zaposlila sam se sa šesnaest godina. Otišla sam od kuće čim sam
mogla. Roberta je nabrala nos. - Zaista? A zašto?
- Duga priča - odsutno je rekla Fedra. Nikada to ne bi ispričala Roberti.
- Šteta što nisi završila školu. Sigurno ti je sada žao. - Roberta je nabacila
sladunjav osmeh.
- Nimalo. Studirala sam život.
- Znaš, meni je omiljeni lik Pacov - umešao se Džošua.
- I meni! - oduševljeno je rekla Fedra, srećna što se otarasila Roberte. -
Dobri, stari Pacov.
 - Mislim da je Dejvid kao on - kazao je Džošua.
- Radije bih bio Jazavac. On je mnogo zanimljiviji - suvo je dodao Dejvid.
- Dejvid više liči na Jazavca nego na Pacova! - uzviknula je Fedra.
Roberta se ukočila i počela nervozno da lupka prstima po stolu. - Pričaj
nam o sebi i Džordžu. Svi želimo da čujemo.
Nastupila je neprijatna tišina. Džošua je zverao u suprugu dok se ona
zlobno osmehivala. Antoaneta nije znala šta da kaže. Znala je da će se tokom
večeri kad-tad povesti razgovor o Džordžu, ali nije očekivala da će to biti
ovako brzo.
Roberta je bila neoprostivo drska. Ali Fedri to, izgleda, nije smetalo. Haris
joj je sipao belo vino. Polako je otpila gutljaj. Dejvid je poželeo da promeni
temu kako Fedri ne bi bilo neprijatno, ali je i sam, kao i ostali, bio radoznao.
- Šta te tačno zanima, Roberta? - pitala je.
- Sve. Od početka. Krenimo od tvoje majke.
Fedra se namrštila. - Ne znam mamine tajne. Nikad mi se nije poveravala.
- Roberta, mi nismc španska inkvizicija - rekla je Rozamund ponovivši
ono što je njena sestra rekla Margaret.
- A tebe, navodno, ne zanima, Rozamund? Na Džordžovoj sahrani se
iznenada pojavljuje njegova vanbračna ćerka i nasleđuje bogatstvo, da ne
pominjem porodične safire.
- Roberti je glas zadrhtao pri pomenu nakita. - Mislim da kao porodica
imamo pravo da saznamo kako se sve to dogodilo.
- Fedra će nam reći samo ono što ona želi - diplomatski je istakla
Antoaneta.
- Tebi ne smeta, zar ne? - upitala je Roberta Fedru.
- Nije na suđenju, Roberta - rekao je Džošua. Roberta je napala muža: -
Izgleda da jedino ja otvoreno priznajem da je sve ovo krajnje uznemirujuće.
- Roberta! - uzviknuo je Dejvid. Bio je mnogo besan. Fedra se na silu
osmehnula i podigla ruku. - Molim vas, nećemo da se svađamo. Sa
zadovoljstvom ću joj odgovoriti. Naravno da si šokirana, Roberta. I ja bih
bila na tvom mestu. Čovek kojeg ste mislili da poznajete imao je veliku tajnu,
tajnu koju ni sa kim nije hteo da podeli. Ali zar svi mi nemamo više lica? Zar
i mi ne krijemo tajne, na ovaj ili onaj način? Zar to nije prirodno? Nije vam
rekao za mene kako vas ne bi povredio. Sudeći po Robertinoj reakciji, bio je
u pravu. Da nije umro, za ovo se ne bi ni saznalo.
- Valjda je nameravao da nam kaže? - uzbuđeno je upitala Antoaneta.
- Tako mi je rekao, ali možda i ne bi. - Slegnula je ramenima. - Pričao je o
tome i dao precizna uputstva Džulijusu, ali jedno je pričati o nečemu, a
sasvim drugo uraditi to.
- A svi znamo kako je Džordž bio impulsivan - umešala se Roberta. -
Začas bi promenio mišljenje, zar ne? Sećate se onih cigareta iz Havane?
Koliko je to trajalo? Najviše godinu dana. A onda je odlučio da uvozi lame iz
Perua. Njegova ćudljivost uticala je i na druge.
- Ali je uvek voleo svoju porodicu - presekla ju je Antoaneta.
- Istina - složila se Roberta. Ispitivački je posmatrala Fedru ne bi li na
njenom licu prepoznala Džordžove crte. - Nimalo ne ličiš na njega.
Fedru je obuzela jeza od njenog ispitivačkog pogleda. - Da. Ličim na
majku. Dejvid joj je priskočio u pomoć. - Ni ja ne ličim na tatu.
- Ali imaš njegove osobine - dodala je Roberta. - Šta ti imaš zajedničko sa
Džordžom, Fedra?
Fedri se ozarilo lice kad je čula to pitanje. - Imali smo mnogo toga
zajedničkog. Voleli smo iste stvari: planine, planinarenje po nepristupačnim
mestima, putovanja, sport.
- Skijaš li, možda? - uzbuđeno je upitao Dejvid.
- Naravno. Odrasla sam u Vankuveru. - Jesi li skijala s tatom?
- Da. On je bio odličan skijaš.
- Jel' te vodio u Murenburg? - upitala je Antoaneta boreći se s iznenadnim
osećajem da je izneverena. Kako je moguće da su radili sve to zajedno, bez
njenog znanja? Planinarili, putovali, skijali... Potisnula je suze. Tajna je,
najednom, postala veća.
- Nije. Vodio me je na Vistler u Kanadi, za moj rođendan. I karte smo
igrali zajedno. Opasno je igrao bridž. - Antoaneta se setila kako je Džordž
nekoliko puta bezuspešno pokušavao da je nauči da igra bridž. Posmatrala je
Fedru s druge strane stola i pitala se da li je Džordž u svojoj ćerki pronašao
srodnu dušu, nekoga ko je voleo isto što i on. Stvari koje je ona mrzela.
- Jel' se mnogo iznenadio kad si se pojavila i rekla mu da si njegova ćerka?
- Roberta je zagrebala ispod površine. - Hoću da kažem, tvoja majka mu
stvarno nije rekla za tebe? Meni je to čudno.
Fedra se divila njenoj upornosti, iako nije imala želju da odgovara na
njena pitanja. Srce joj je udaralo kao ludo, a ruke su počele da joj se znoje.
Svi su zurili u nju, što je bilo uznemirujuće. - Moja mama nije želela ništa od
Džordža Roberta. Bila je to kratka ljubavna avantura. Ne bi spasla vezu čak i
da mu je rekla da nosi njegovo dete. Uostalom, ubrzo se udala za Džeka. Nas
troje smo bili porodica. Odrasla sam verujući da mi je Džek otac.
- Zašto ti ranije nije rekla istinu? - upitala je Roberta. Fedra je oborila
pogled. Na trenutak kao da se umorila od tolikih Robertinih pitanja.
- Tek kad je Džek umro, saopštila mi je da mi on nije biološki otac.
- Dušo moja, kako je strašno što si za tako kratko vreme izgubila dva oca -
rekla je Rozamund.
- Džek mi je bio otac prvih deset godina života. Kad je otišao, bila sam
usamljena i izneverena. Preselio se na Novi Zeland i tamo zasnovao
porodicu. Nije nam se javljao. Bilo mi je svejedno kad je umro. Sad ga se
jedva i sećam.
Dejvid je primetio da se Fedrine oči sjaje pa je odmakao svoju stolicu. -
Da jedemo. Umirem od gladi! - Haris je doneo večeru u velikim
porcelanskim posudama i spustio ih na stočić u dnu sobe. - Fedra, dođi da se
poslužiš - predložio je tiho.
Ali Roberta nije završila. - Jesi li često viđala Džordža za tih osamnaest
meseci koliko si ga poznavala? - nastavila je.
- Da. Bio je zauzet, ali je za mene nalazio vremena. Zajedno smo skijali i
pešačili. Živela sam u Parizu, ali sam često putovala u Aziju, a on je tamo
rado dolazio. Pravila sam monografiju o selima na Himalajima. Džordž mi je
pomagao. Dobro je poznavao to područje. Preselila sam se u London samo da
bih ga češće viđala. - Spustila je pogled i nervozno uzela viljušku. - Vraćam
se u Pariz da završim knjigu. Osim toga, više nemam razloga da ostanem.
 - Zašto baš u Pariz?
- Živela sam na raznim mestima, Roberta, ali u Parizu se osećam kao kod
kuće - odgovorila je Fedra. Trudila se da ostane pribrana dok je Roberta
ispaljivala jedno pitanje za drugim. - Govorim francuski i tamo imam mnogo
prijatelja.
- Da li te je Džordž upoznao sa svojim poznanicima? Kako te je toliko
dugo krio?
- Nije morao. Uglavnom smo planinarili. Samo nas dvoje i nekoliko
vodiča i nosača. Niko bitan.
- Ali kad ste bili u Vistleru, kako je tamo krio da si mu ćerka?
- Nije krio. Jednostavno je prećutao da sam njegovo vanbračno dete.
Roberta je nabrala nos. - Kako te je, onda, predstavio?
- Kao fotografkinju - jednostavno je odgovorila Fedra. Stavila je salvetu
na sto i ustala. - Nije osećao potrebu da se ikome pravda.
U tom trenutku su se otvorila vrata i pojavio se Tom. Kosa mu je bila sva
razbarušena. - Izvinjavam se što kasnim. Vozio sam spuštenog krova čak od
Londona, najbrže što sam mogao. Mmm, šta ima za večeru?
 8.

Fedri je laknulo što je Tom stigao na vreme da skrene razgovor na drugu

temu. Bilo joj je neprijatno da priča o Džordžu. Osećala se kao da je pred
islednicima dok je odgovarala na pitanja o njihovoj vezi. Što se nje tiče,
svima je nedostajao i to je jedino važno.
Žalila je što se spetljala s njegovom porodicom, ali se nije kajala što mu je
došla na sahranu. Džulijus ju je upozorio na posledice, ali ona nije htela da
sluša. Sad joj je bilo jasno zašto joj je rekao da mora da bude razboritija. Što
pre se vrati u Pariz i ostavi to iza sebe, to bolje.
Antoaneti je laknulo kad je videla Toma. Svakakve crne misli koje su joj
se vrzmale po glavi nestale su čim se njen sin sagnuo da je poljubi. - Izvini,
mama. Uspavao sam se.
- Ne ljutim se, mili. Drago mi je da si došao. - Gledala ga je kako se javlja
Fedri, srećna što je Roberta napokon prestala da je kinji. Možda će sad moći
da uživaju u lepoj porodičnoj večeri.
- Drago mi je što si ponovo ovde, sestrice - rekao je s osmehom. - Sviđa
mi se kako to zvuči, sestrica. Nekako fino, opušteno. - Roberta je zakolutala
očima i duboko uzdahnula.
Dejvid je stajao pored stočića za serviranje i prostrelio ju je pogledom. -
Ako ne kažeš svojoj ženi da se smiri, ja ću joj reći - prosiktao je na Džošuu,
koji je stavljao u tanjir pečeni krompir.
- Sumnjičava je, to je sve - odgovorio mu je Džošua.
- Nek svoje teorije zavere zadrži za sebe.
- Idi uzmi večeru, dušo. Ohladiće se - rekla je Antoaneta Tomu. Primetila
je njegove podočnjake. Živeo je veoma nezdravo. Ako se izuzme ta opšta
iscrpljenost, dobro je izgledao. Tom je sipao ogromnu porciju palačinki
punjenih lososom i seo pored majke. Zabavljao je prisutne najnovijim
dogodovštinama iz svog noćnog kluba. Jedan radnik je prodavao priče o
poznatim posetiocima. Uhvatili su ga tako što su izmislili neki trač i čekali da
se pojavii u novinama. Bio je van sebe kad je sledećeg jutra priča osvanula u
“Dejli mejlu”.
- Otpustio sam ga - kazao je Tom. - Ne želim takve ljude u “Crvenom
gušteru”.
Fedra je ćaskala sa Džošuom, a nakon večere je igrala bridž s Tomom,
Dejvidom i Džošuom za stočićem ispred ogromnog isturenog prozora na
drugom kraju salona. Roberta je otišla na sprat da proveri Amber, ali Fedra je
naslutila da nije htela da ostane u njenom društvu i da je iskoristila ćerku kao
izgovor samo da bi pobegla. Antoaneta je sedela pored kamina sa sestrom i
posmatrala braću i sestru kako se druže.
- Ovako bi bilo da sam rodila još jedno dete - Antoneta je rekla razneženo.
- Džordž je silno želeo devojčicu.
- Da, bilo bi divno da si rodila žensko. Kuća je prepuna muških stvari.
- Bojala sam se da će je Roberta oterati, ali kad ih gledam ovako, sve
četvoro, kako lepo igraju bridž, mislim da su moji strahovi bili neosnovani.
Fedra je čvršća nego što sam mislila.
- Roberta je mnogo drska - složila se Rozamund. - Ne znam odakle joj
ideja da glumi glavu porodice. Nakit ionako ne bi dobila ona, već Dejvid.
Margaret to valjda zna.
- Zna, naravno, ali Džordž je sve promenio. Meni nimalo nije stalo do
nakita. Staviše, mislim da je napadan. Margaret voli da nosi takve stvari. Ali
on je deo prošlosti naše porodice. - Zamislila je Fedru kako odlazi u Pariz sa
safirima, kako ih nikad više neće videti i nešto ju je steglo u grudima. - Ali u
pravu si. Ne treba Roberta da govori u ime porodice - nastavila je. - Šta god
ko misli, Džordžove želje se moraju poštovati.
- Zaboravila je da je pridošlica, a ne prava Fremptonova.
- Samo je ljubomorna, Rozamund. Fedra je i lepša i ljupkija od nje.
- I Fremptonova je.
- Da, Fremptonova. Još se nisam navikla na to. Neverovatno da je
odrastala ne znajući da joj je Džordž otac. A Džordž nije znao da ima ćerku.
 - Ne čudi me zašto ju je odmah zavoleo. Ima nečeg ranjivog u njoj, zar ne?
- Da. Budi u meni materinski instinkt. Došlo mi je da ubijem Robertu kad
je počela da je bombarduje pitanjima. Kao da po svaku cenu želi da je
predstavi kao varalicu.
- DNK test ne laže. Roberta ne može naći ništa sumnjivo.
- Sve se vrti oko novca, čini mi se - rekla je Antoaneta i uzdahnula.
- Roberta je došla u porodicu bez igde ičega i odjednom je postala veoma
bogata. Nek bude srećna što ne preispitujemo razloge njene udaje za Džoša.
- Možda njena sumnjičavost prema Fedri govori više o njoj, a ona toga
nije ni svesna.
- Da, to mi nije palo na pamet.
Antoaneta je posmatrala Harisa kako spušta kafu na stočić ispred nje. -
Baš me zanima da li će Roberta ponovo sići ili je večeras više nećemo videti.
Fedra je odlično igrala bridž. Tom je bio srećan što mu je partnerka kad je
uvideo koliko je lukava. Lako su odneli pobedu i slatko se tome smejali.
Fedra je sipala čaj od nane. Sa setom se prisetila kako ju je Džordž naučio toj
igri u baznom logoru u Anapurnu, gde su proveli tri dana jer nisu mogli dalje
zbog lošeg vremena. Planinarenje neće biti isto sada kada Džordža više nema.
To poglavlje njenog života zauvek je zatvoreno.
Odavno je prošlo jedan posle ponoći kada je Dejvid preko parka odvezao
Fedru svojoj kući. Peške su mogli da stignu za deset minuta, ali bilo je suviše
mračno. Fedra je gledala kroz prozor dok su se vozili kolskim putem. Uživala
je u noćnom mirisu na selu. Mesec je bio okrugao i sjajan, nebo tamno poput
mastila. Zvezde su treperile kao komadići stakla. U gradu su se zvezde jedva
nazirale, a nebo nikad nije bilo tako tamnoljubičsto. - Ah, zaista volim selo -
rekla je zevajući.
- Ti si zrela za spavanje.
- Znam. Veče je bilo divno, Dejvide. Uživala sam s tvojom porodicom.
- Našom porodicom - podsetio ju je.
- Trebaće mi vremena da se naviknem da vam zaista pripadam.
- Izvini zbog Roberte.
 - Ne izvinjavaj se. Krivo joj je što sam tako najednom upala.
- Nisi upala, Fedra. Ti si Fremptonova.
- Hvala ti. Stvarno si fin.
- Znam, kao Pacov. - Oboje su se nasmcjali. Onda se Dejvid opet
uozbiljio. - Roberta stvarno ume da bude zla.
- Razumljivo je što je sumnjičava. Misli da sam koristoljubiva, da sam se
uvukla u vašu porodicu da bih vas pokrala. Ozbiljno ga je pogledala. - Mene
Džordžov novac ne zanima. Neću ga ni pipnuti.
- Ne pričaj gluposti. Tvoj je.
- Nije. Ti si veoma dobar i hvala ti na podršci, ali ja ga stvarno ne želim.
Imam posao i zadovoljna sam svojim životom. Nisam gramziva. Moji
prohtevi su skromni. Džordž je prenaglio kad me je uključio u testament zbog
griže savesti... - Zastala je i pogledala kroz prozor. - Nije trebalo to da uradi...
Možda bi ga, da je živ, ponovo preinačio.
- To nikad nećemo saznati. Prihvati stvari takve kakve su, Fedra. Sviđalo
se to tebi ili ne, ti si Fremptonova. To niko ne može da promeni.
Auto se zaustavio pred malom kućom živopisne spoljašnosti.
- Dome, slatki dome - rekao je Dejvid i isključio motor.
- Prelepa je! - rekla je Fedra oduševljeno. Prešla je pogledom po cigli, na
kojoj je vreme ostavilo traga, i po blago uleglom krovu. Kao da se kuća
umorila od stajanja pa je resila da se odmori spustivši ramena. Izašli su iz
auta. - Kuća ti deluje pospano, zar ne?
- Ne slažem se baš - rekao je pogledavši svoj dom.
- O, da. Deluje, Kao da je stara stotine godina. Jadna. Sve vreme je morala
da ostane jaka, da se odupire vetrovima i kiši. Nije ni čudo što izgleda kao da
će se srušiti.
- Jel' ti to kažeš da će se moja kuća srušiti?
Nasmejala se zbog njegovog unezverenog pogleda. - Znaš, deluje nekako
pospano. Božanstvena je, Dejvide. - Krenula je ka ulaznim vratima. - Jedva
čekam da upoznam Rufusa.
Dejvid je otvorio prtljažnik i izvadio njenu torbu. - Svidećeš mu se. Ima
pik na dame.
- Znači, ako mu se ne svidim, nisam dama?
- Veruj mi, svidećeš mu se. - Poneo je torbu ka vratima i otključao ih. Iz
kuhinje je dotrčao uzbuđeni Rufus i skočio je na Fedru. - Polako, Rufuse! -
Ali Fedra je bila oduševljena. - Predivan je - rekla je oduševljeno i zagrlila
ga. - Zdravo, Rufuse!
- Vidiš da mu se dopadaš.
- Dakle, ja jesam dama - rekla je. - Sad mi je lakše! Dejvid ju je uveo u
kuhinju. Bila je besprekorno čista.
- Zvao sam Meri da dođe - objasnio je osećajući se kao prevarant. -
Obično nije ovako sređeno.
Preletela je pogledom preko svetlucavih radnih površina od granita i lepih
plavih ormarića. - Voliš li čokoladnu tortu?
- Šta misliš?
- To znači da. Hajde da je napravimo sutra. Odlično je pravim, niko ne
može da joj odoli.
- Verujem.
- Tako sam uzbuđena. Kuhinja ti je divna.
- Da ti pokažem tvoju sobu. - Rufus je otrčao stepenicama, ispred njih. -
Izgleda da će ti je Rufus pokazati. Nadam se da te i to oduševljava.
Išli su uzanim hodnikom. Dejvid je morao da se sagne zbog niske
tavanice. - Srećom ja sam niska - rekla je Fedra s osmehom.
- Čudo da nisam dobio grbu - odgovorio je. - Dobro, ja sam tamo na kraju,
a ti si ovde. - Pogledala je ka njegovoj sobi i ugledala krajičak kreveta i
komodu s hrpom nabacanih knjiga i časopisa.
Mirisalo je na psa i čoveka.
- Gde Rufus spava?
- Trebalo bi da spava u kuhinji, ali zimi spava sa mnom. Kad je pretopio,
siđe u prizemlje.
- Divno je imati prijatelja s kojim provodiš noći. - Zatim se nasmejala
shvativši koliko je provokativno to zvučalo.
- Ne mari, sestra si mi - rekao je smejući se s njom. U sebi je hteo da
opsuje što je tako.
Njena soba je bila veoma lepa, s velikim mesinganim krevetom, jorganom
s motivima maka i istom takvom zavesom.
- Voleo bih da sam ja zaslužan za to, ali sve je majka sredila. Nasmešila
se. - Tako sam i mislila.
- Samo joj kaži da nešto treba da se sređuje i dojuriće kao metak.
- Zato što nisi oženjen. Da imaš ženu, verovatno bi pustila da ona brine o
tebi.
- Ne može se baš reći da brine o meni. Davno su prošli oni dani kad sam
kod nje nosio prljavu odeću na pranje. Ali Tomu titra. Tako ima osećaj da je
potrebna. Sad će tek da leti oko njega kad je tata umro.
- Otišla bih sutra na Džordžov grob - tiho je rekla Fedra.
- Danas sam prošla pored crkve, ali nisam stigla da svratim.
- Naravno. Ići ćemo zajedno.
- Hvala ti.
- Bari je napravio privremeni spomenik od drveta. Pravi će biti gotov tek
za mesec dana. Meni se baš dopada ovaj koji je Bari napravio, ali mama
insistira da bude mermerni. Duže će trajati, pretpostavljam.
- Ko je Bari?
- Baštovan. Voleo je oca - Dejvid je uzdahnuo. - Svi su ga voleli. Dobro.
Kupatilo ti je pored. Nadam se da ćeš lepo spavati. Nemoj da se uplašiš ako
začuješ neobično kreštanje. To je samo Boris, sova iz ambara.
- Odaziva li se na to ime?
- Možeš da proveriš. Ako budeš držala uginulog miša, odmah će reagovati.
Fedra se nasmejala. - Laku noć, Dejvide. Hvala ti što si me primio. Bio si
u pravu. Ova kuća je savršena za mene. Ovde se osećam veoma zaštićeno.
Glavna kuća je baš velika, zar ne?
- Samo treba da se navikneš. Mada, drago mi je što ti se dopada moj dom.
Nemoj rano da ustaješ. Ako ipak ustaneš, frižider je pun hrane. Ne znam šta
voliš da jedeš pa sam svašta kupio, čak i palačinke.
- Palačinke? Pa ja ću ti napraviti sveže - rekla je s osmehom.
- Jesu li sve sestre ovako fine?
- Ne znam. Odrasla sam sama.
Dejvid je spustio torbu na stočić. - Onda sam ja imao sreće. Toplo mu se
osmehnula. - I ja.
Fedra je ležala na krevetu osluškujući noćne zvukove. Bilo joj je prijatno
pod težinom ćebeta i jorgana. Sreća se poput toplote širila njenim telom.
Zatvorila je oči. Zvuci prirode ubrzo su je uspavali.
U devet ujutru probudili su je drukčiji zvuci prirode. Ptičice su pevušile na
drveću, golubovi gugutali na krovu tačno iznad njenog prozora, a brujanje
traktora na kolskom putu podsetilo ju je gde se nalazi. Obradovala se suncu
koje se probijalo između zavesa. Videlo se da će biti lep dan.
Na vratima je našla muški ogrtač i navukla ga preko pidžame. Kad je sišla
u kuhinju, zatekla je Dejvida kako, već obučen, pije kafu i čita subotnje
novine. - Dobro jutro - rekao je. Primetio je da je obukla njegov stari ogrtač
iz školskih dana. Kosa, koja joj je prekrivala ramena, bila je prilično
razbarušena. - Jesi li dobro spavala?
- O, da. Uspavao me je Boris.
- Jesi li za kafu? Samo, bojim se da moja nije tako kvalitetna kao tvoja.
- To bi bilo divno. Vidim da imaš aparat za crnu kafu. Ispašće dobra.
- Mrzim instant kafu.
- I ja. Užas jedan. - Otvorila je frižider. - Opa! Ti baš voliš da kupuješ.
- Rekoh ti, svašta sam kupio.
- Šta si ti doručkovao?
- Ništa, čekao sam tebe.
- Pravi si kavaljer. Obećala sam ti palačinke.
- Takva ponuda se ne odbija.
- Dobro. Imaš li brašno, jaja i mleko?
 - Imam.
- I šporet na drva. Obožavam ih. Stručnjak me je naučio kako se peku
palačinke. I on je imao ovakav šporet. Gledaj i uči, gospodine Frempton. -
Stavila je ruku na usta i zakikotala se. - O, pa ti si lord Frempton, zar ne?
- Bojim se da je tako.
- To je veoma otmeno. U redu, gospodaru, na posao.
Dok je Dejvid kuvao kafu, Fedra je umutila smesu za palačinke. Zatim je
napravila limunadu i stavila bokal na sto. Donela je posudu sa šećerom, dva
tanjira, noževe i viljuške.
Dejvid ju je zadovoljno. Izgledala je zanosno u njegovom starom ogrtaču.
Povremeno bi joj ispod ruba izvirila glatka noga. Kad je spremila smesu,
izlila je jedan deo na šporet.
- Imam tiganj znaš - rekao je.
- Ne treba mi.
- Stvarno? Nikad nisam video da neko tako sprema palačinke.
- U tome je šporet na drva nenadmašan. Pogledaj kako se lepo peku.
Nikad više nećeš kupiti gotove palačinke.
- Moraću. Nećeš biti tu da mi ih spremaš.
- Onda ću morati češće da dolazim.
Nasmejao se. - Voleo bih to. - Špahtlom je podigla palačinku s plotne i
okrenula je. Poprimila je zlatnosmeđu boju i privlačno je mirisala. Dejvid je
osetio kako mu krče creva. - Daj mi svoj tanjir. - Poslušao ju je. Fedra je
spustila palačinku na tanjir i poprskala je limunom i šećerom. Onda je i sebi
ispekla jednu.
- Ovo je dobro. Veoma dobro - oduševljeno je rekao Dejvid. Žvakao je
zatvorenih očiju kako bi uživao u ukusu. - Sad nema šanse da te pustim -
dodao je.
- Nema problema. Kiriju ću plaćati palačinkama.
- Ne moraš, sestra si mi, ali palačinke ne odbijam. - Sela je na začelje stola
i načela svoju palačinku. Dejvid je bacio pogled na bokal sa smesom. - Ima li
još?
- Koliko hoćeš.
- Mogu mnogo da pojedem.
- Krupan si čovek. Ne čudi me.
- Kuvarica koja ume da skija. Ima li nešto što ti ne umeš, Fedra?
- Mnogo toga. Samo se razmećem onim što znam.
- Još me nisi ubedila.
- Onda mi dozvoli da ti napravim još jednu palačinku. Nakon doručka,
Fedra je uživala u dugom i prijatnom kupanju. Zatim se s Dejvidom i
Rufusom zaputila ka glavnoj kući. Išli su šumom. Sunce je stvaralo svetlosne
kružiće po stazi. Veseli cvrkut ptica odzvanjao je u krošnjama starih hrastova
i bukvi. Tri jelena hitro su iskočila iz šipražja i žbunova borovnice i izgubila
se u leskovoj šumi. Rufus je po grmlju jurio zečeve i fazane. Fedra je bila
očarana i zadovoljno se smeškala dokje slušala Dejvidovu priču o farmi i o
njegovom odrastanju na tom divnom imanju.
Izašli su na čistinu. Usevi u poljima šuštali su na povetarcu. Popeli su se
na brdašce. Na vrhu se nalazila klasična poljska kuća od kamena, usamljena i
zapuštena, obrasla korovom, zatrpana smeđim lišćem koje je vetar naneo.
Odozgo se videlo jezero, s leve strane, i dimnjci Farfild parka, delimično
zaklonjeni drvećem.
- Imaš veoma lep dom - rekla je Fedra. - Čemu služi ova kućica? Divna je,
ali tako zapuštena. - Prešla je pogledom preko zidova boje zlatnog meda i
osetila, duboko u sebi, kako je nešto vuče. Kao da joj građevina šapuće da
uđe.
- To je poljska kuća - objasnio joj je Dejvid.
- I ima samo ukrasnu ulogu?
- Možda. Ili su tu pili čaj - rekao je Dejvid. - Stvarno ne znam.
- Pili čaj? Čak ovde?
- Da. Nekada su pravili poljske kuće za popodnevni čaj.
- A ko to?
 - Nemam pojma.
- Nikad nisi pitao?
- Nisam.
Namrštila se. - Zapuštena je. Kako je iko mogao da zaboravi ovako divnu
kućicu?
- Mi smo se tu igrali kao klinci. Niko drugi nije ni dolazio ovamo. Slažem
se s tobom, veoma je lepa.
- I više od toga. Topla je i mami. Zar ti ne dođe da uđeš unutra i sklupčaš
se na sofi? Možda unutra ima i kamin. Vidi, dimnjaci. Mora da je nekad
nekom mnogo značila. Divno je napravljena je s dosta truda. I pogled je
fantastičan. Da se ja pitam, vratila bih joj pređašnji sjaj. Odavde bih
posmatrala zalaske sunca. Tako je romantično.
- Možda će se Amber igrati u njoj kad malo poraste.
- Oh, ovo nije kućica za decu. Bilo bi šteta da ostane tako. Hoću da kažem,
dete ne ume da cenu njenu važnost. Nju treba voleti, Dejvide. Treba da vas je
sramota što ste je ostavili na nemilost bršljanu, mahovini i ko zna čemu još. -
Uzdahnula je i pogladila jedan od stubova koji je podupirao zabat.
- Volela bih da sam ja odrasla na ovakvom mestu. Odiše magijom - nežno
je rekla.
- Stvarno to misliš?
- Ne možeš to da shvatiš jer si ovde živeo. Kao iz dela Bnid Blajton i
Klajva Stejplsa Luisa. - Osmehnula se. - Kladim se da bi ušao u potpuno nov
svet kad bi zakoračio unutra.
- U kakvom svetu si ti odrasla? - Pogledao ju je ljubopitljivo.
- Veoma realnom. Moja majka nije bila ljubitelj prirode. Govorila je kako
joj je dosadna. Bila je veoma društvena, stalno je izlazila. Uvek isfrizirana,
našminkana.
- Čime se bavila?
- Ničim. Deda ju je držao kao malo vode na dlanu. Takve žene ne rade,
već nadu nekog da radi umesto njih. - Stidljivo se osmehnula. - Napustila sam
dom u šesnaestoj i zaposlila se u Vistleru. Barem sam bila u planinama. Znaš,
visoki vrhovi, široko nebo, mnogo planinarenja i skijanja. Radila sam kao
zastupnik proizvođača skija. Toliko sam volela taj posao da sam ostala tri
godine.
- Zašto si ga ostavila?
- Ne možeš ceo život da ostaneš na takvom mestu. Bilo mi je dosadno.
Htela sam da obiđem svet.
- Tad si počela da se baviš fotografijom?
- Da. Zabavljala sam se s jednim fotografom u Rimu. To je uticalo na
mene. Veza je propala, ali sam se u Kanadu vratila s foto-aparatom i
fotografskim iskustvom.
- Kako si dospela u Pariz?
- To je duga priča. Ispričaću ti je drugi put, možda. - Okrenula se. - Vetar
joj je naneo uvojak kose preko lica. Dejvid je osetio da ona ne želi da priča o
tom delu svog života.
- Neće ti smetati da napravim nekoliko fotografija? Ovde je stvarno
čarobno, Dejvide.
- Ponela si foto-aparat?
- Samo mali. Fotograf nikud ne ide bez opreme.
- Slobodno slikaj.
- Mogu li tebe da slikam?
- Nisam fotogeničan.
- Zato što te nikad nije slikao profesionalac. - Nasmešila se i izvadila mali
kenon iz džepa. - Namesti se!
Mnogo kasnije, Fedra se jedva odvojila od kućice i krenula za Dejvidom,
niz brdo. Konačno su stigli do kuće. - Moram nešto da te pitam, Fedra - rekao
je zaustavivši se na prilazu.
- Slobodno.
- Kad si se družila s tatom i kad te je predstavljao drugima kao
fotografkinju, zar im to nije bilo malo čudno?
Slegla je ramenima. - U Parizu se niko nije čudio.
 - A kad si se preselila u London?
Namrštila se i odjednom uozbiljila. - Tu se već zakomplikovalo. - Zavukla
je ruke u džepove kaputa.
- Niko vas nije ogovarao?
- Ja ništa nisam čula. Nisam bila dugo ovde.
- Čudno.
- Ne bih rekla. Ako zaista hoćeš nešto da sakriješ, sakrićeš - rekla je
slegnuvši ramenima. - Da me nije uključio u testament i da nisam došla na
sahranu, niko od vas ne bi ni saznao.
Osetio je njenu nelagodu. Želeo je da je opusti. - Što se mene tiče, drago
mi je što nije tako.
- To je tako slatko. - Osmehnula mu se. Dejvid je ponovo bio srećan.
- Hajde. Idemo da nađemo majku.
 9.

Antoaneta je bila u salonu s Robertom, Džošuom i Rozamund kad su se

Dejvid i Fedra pojavili na vratima. Antoaneti su oči zaigrale, a Džošuini sivi
obrazi su porumeneli. Roberta se namrgodila. Prešla je pogledom preko
Fedrine svetle, cvetne haljine, svetlozelenog džempera, crnih hulahopki i
poludubokih cipela i pomislila kako je neprikladno obučena za selo. Fedra je
primetila njen prezriv pogled i pokajala se što nije obukla farmerke.
- Baš sam se pitala kada ćete doći - kazala je Antoaneta. - Jesi li lepo
spavala? - upitala je Rozamund. - Jesam, hvala. Zvuči prirode su me odmah
uspavali - odgovorila je Fedra.
- Napravila mi je palačinke za doručak - oglasio se Dejvid. Primetio je da
Džošuini ružičasti obrazi polako postaju zeleni.
- Blago tebi - uzdahnula je Rozamund. - Ja baš volim palačinke!
- Lakše je kupiti gotove - frknula je Roberta.
- Jeste lakše, ali domaće su neuporedivo ukusnije - odgovorila je Fedra.
- Mogu da potvrdim - složio se Dejvid.
- Mislila sam da odemo do Farfilda - predložila je Antoaneta. - Imaju
divne male butike. Možda će se svideti Fedri.
- Volela bih da odem na Džordžov grob, ako nemaš ništa protiv - kazala je
Fedra.
- Naravno da nemam. Možemo da odnesemo narcise iz bašte.
Fedra se nasmešila. - To bi bilo divno. Dejvidu je zazvonio mobilni.
Otišao je do prozora kako bi se javio.
- Džoše, hoćeš li i ti s nama? - upitala je Antoaneta. Džošua je pogledao
ženu. - Vodimo Amber u šetnju - odgovorio je trudeći se da zvuči
oduševljeno.
 - Idem i ja s vama - rekla je Rozamund. - Taman Antoaneta da upozna
svoju poćerku. Antoaneta se okrenula ka Fedri i nasmešila se. - To znači da
idemo samo nas dve i Dejvid. Tomu nije dobro, u krevetu je. Tako je to kod
njega. Cele nedelje ne spava, a onda legne čim dođe kući.
- Donosi li i odeću za pranje? - upitala je Fedra s blagim osmehom.
- Kako si pogodila? - nasmejala se Antoaneta.
- Dejvid mi je priznao da je i on nekad to radio.
- Istina je. Ta odeća bi ostala prljava da je Tom ne donosi kući.
- Ti si dobra majka - rekla je Fedra. Osetila je Robertin prezriv prodoran
pogled. - Gde je Amber? Volela bih da je upoznam - dodala je pokušavši da
uključi i Robertu.
- Gore, spava - suvo je odgovorila Roberta.
- Jedva čekam da je vidim kad se probudi. Volim decu.
- Božanstvena je - kazao je Džošua. - Lepa je, na majku. Roberta je
zakolutala očima. - Mora to da kaže - odvratila je.
- Ako liči na tebe, onda ima sreće, Roberta. Divno si građena. Dala bih
desnu ruku za takve jagodice.
Roberta je bila suviše prevejena da bi pala na laskanje. - Hvala ti - hladno
je odgovorila. Džošua se osmehnuo ženi. - Da, Amber je prava srećnica ako
liči na Robertu.
- Bojim se da moram na farmu - uzdahnuo je Dejvid. - Polomila se drljača.
- O, bože! - Fedra je izgledala uspaničeno.
- Pridružiću vam se kasnije - umirio ju je.
- Obavezno. Prvo idemo u crkvu, a onda do glavne ulice. Je li tako,
Antoaneta?
- Ako hoćeš.
- Dođi kasnije. Doći ćeš, zar ne?
Dejvid je bio polaskan. - Čim uspem da se izvučem.
- Misliš da će potrajati?
 - Potrudiću se da što pre završim - kazao je. - Mama će paziti na tebe. Ja
ne volim da obilazim radnje. Unervozim se i postanem neprijatan.
Antoaneta je odmahnula glavom. - Kupićemo mu sladoled pa nek nas čeka
napolju dok mi razgledamo butike!
Antoaneta i Fedra su se odvezle Antoanetinim autom. Dejvid je krenuo
pešice preko polja, ka farmi, koja se nalazila četiristo metara severno od
kuće. Rozamund je ostala u salonu s Robertom i Džošuom. - Veoma fina
devojka - rekla je Rozamund ubeđeno. - Mnogo liči na Džordža, zar ne?
- Po čemu? - upitala je Roberta. - Nimalo ne liči na njega.
- Harizmatična je kao on. Oboje zrače nečim što privlači ljude. Ja takve
zovem ljudima s oreolom jer su okruženi bleštavom svetlošću te jednostavno
moraš da zuriš u njih.
- Bojim se da ja ne vidim njen oreol.
- Slažem se, Rozamund. Prosto zrači - rekao je Džošua. Sviđaš joj se,
Roberta.
- Ne, ne sviđam joj se - uzvratila je Roberta. Zaprepastila e od te pomisli. -
Samo pokušava da me pridobije. Zna da sam nanjušila prevaru.
- Vrlo si neljubazna, Roberta - oštro je rekla Rozamund. - Otkako je došla,
ponašaš se neprijateljski.
Roberta je šmrknula. - Nisam licemer - kazala je. - Ne umem da glumim
osećanja.
- I dalje misliš da je ona uljez koji je ušao u našu porodicu kako bi nas
pokrao? - upitao ju je Džošua.
- Ne znam. Njena priča mi je sumnjiva. Nešto mi se tu ne slaže, ali ne
znam tačno šta. Nazovite to intuicijom, ali imam snažan osećaj da nam ne
govori istinu.
Ubrzo se u dovratku ukazala krupna Margaretina figura. Bazil je jurnuo u
potrazi za Bertijem i Vusterom, a kad ih nije našao, šmugnuo je napolje. - I,
gde vam je gošća? - upitala je. Osmotrila je po sobi prekim pogledom.
Rozamund i Džošua su se zgledali. - Dejvid ju je odveo u svoju kuću -
slagala je.
 Margaret je glasno frknula. - Za boga miloga, zašto mi to niko nije rekao?
A ja došla pešice preko polja. - Ušla je i sela u fotelju. Haris je doneo šolju
kafe na poslužavniku.
Margaret ju je uzela i otpila mali gutljaj. - Pobogu, pa ovo je jako, Harise.
Ima da mi zuji u ušima ceo dan.
- Napravila ju je gospođa Ganis, gospođo.
- Onda je sledeći put napravi ti, Harise. Znaš kakvu kafu volim.
- Naravno, gospođo.
- Dobro, onda smo se dogovorili. Daj Bazilu vode. Mnogo je trčao.
Sigurno je veoma žedan.
Okrenula se ka ostalima. - Dakle, Roberta, kakva je?
- Veoma je fina - kratko je odgovorila Roberta.
- Znaš, u školi su nam govorili da nikad ništa ne opisujemo rečju “fin”.
Možeš ti to bolje.
- U redu. Slatka je i draga.
- Zaista?
- Sve je očarala.
- Osim tebe - Margaret je pogledala snaju popreko. - Trudi se - dodala je
Roberta i istog trenutka se usiljeno osmehnula.
- Liči li imalo na Džordža?
- Ja mislim da je povukla na majku - odgovorila je Roberta.
- Drugim recima, nimalo ne liči na njega? Rozamund je htela da popravi
štetu.
- Harizmatična je na Džordža.
- O, da. On je bio veoma harizmatičan. Na mene.
- Inteligenciju je, svakako, nasledila od vas - dodala je Rozamund. Znala
je koliko Margaret voli da joj laskaju.
- Zaista? Zanimljivo.
- I veoma je lepa - nadovezao se Džošua.
 - Kao lutkica iz izloga - ubacila je Roberta zlobno. - I ima veoma neobične
sklonosti kad je odevanje u pitanju. Bolje reći, nema nimalo ukusa!
- Ne slažem se - rekla je Rozamund. - Meni se dopada njen uvrnut stil
oblačenja. Ima predivne oči. I nimalo ne liči na lutku iz izloga. Verovatno si
htela da kažeš, Roberta, da je plavokosa i pomalo nekonvencionalna.
- Kao Tom - rekla je Margaret i osmehnula se. - Lepa, pametna i
plavokosa. Prava Fremptonova. Džordž je imao svetloplavu kosu kad je bio
mali. Kad se vraćaju?
- Ne uskoro - odgovorio je Džošua brzopleto.
- Onda ćeš me odvesti do Dejvida. - Sad?
- Sad, naravno. Ne misliš valjda da ću pešice tamo?
- Ne brini, dragi - rekla je Roberta. - Rozamund i ja ćemo odvesti Amber u
šetnju.
- Eto, vidiš - rekla je Margaret i ustala. - Slobodan si. Hajde da ih nađemo.
Antoaneta i Fedra su polako išle ka Džordžovom grobu. U crkvenom
dvorištu je bilo tiho. Samo su se dva gavrana bučno igrala na travi. Sunce je
upeklo, ali kao da nije moglo da se probije kroz senku tuge koja se nadvila
nad to mesto.
Antoaneta i Fedra su stajale ćutke i zurile u brdašce sveže zemlje koja je
pokrivala njegov kovčeg, zakopan duboko ispod tla. Barijev drveni spomenik
bio je jednostavan i odmeren. Taj prizor izazvao je u Fedri tugu. Suze su joj
lile niz obraze, kapale s brade na košulju. - Ne mogu da verujem da mu se
život sveo na nekoliko reči i te jadne brojeve - rekla je nežno. Antoaneta je
nagonski uhvatila devojku za ruku. - Četiri poslednja broja deluju tako
preteče, zar ne? Užasno je gledati ih. 2012. Nije pošteno. Svakog trenutka
očekujem da otvorim oči i shvatim da je ovo samo ružan san.
Fedrine reči pogodile su Antoanetu pravo u srce. I ona se nadala buđenju,
ali to se još nije desilo. - Svaki dan je isti, Fedra. Imam osećaj da glumim.
Bojim se da zbog bola ne postanem nesnosna porodici. Smejem se i
pretvaram da je sve kako treba, a onda se isplačem u krevetu, kad sam sama i
kad me niko ne čuje.
- O, Antoaneta, pa to je strašno. Imaš i ti pravo da tuguješ.
 - Znam. Tugujem. Ali ne želim da brinu zbog mene. Dovoljno je što su
izgubili oca.
- Oni će se oporaviti i vratiti se uobičajenom životu. Džošua ima Robertu i
Amber, Tom svoj klub i verovatno će se jednog dana oženiti i zasnovati
porodicu, Dejvid ima farmu i nada se da će sresti srodnu dušu. Njihov život
je kao cvet koji se tek otvara, čeka ih bezbroj mogućnosti. A Džordž je bio
tvoj život i taj cvet beskrajnih mogućnosti sada se zauvek zatvara. Shvatam
te, Antoaneta. Misliš da bez Džordža nema budućnosti.
Antoanetaje netremice posmatrala Fedru. Uplakana, primetila je
saosećanje na njenom licu. - Veoma si zrela za tako mladu ženu.
Fedra joj je stegla ruku. - Zvuči blesavo, ali Džordž je bio i moja
budućnost. - Obrisala je obraz rukavom. - Pre njega, nigde nisam pripadala i
nikog nisam imala. Bila sam izgubljena, pokušala sam da nađem neki smisao
u svom životu, neko mesto samo za sebe, gde bih mogla da se zavučem,
Džordž mi je pružio to mesto i savršeno mi je odgovaralo. Uz njega sam
imala osećaj da pripadam negde, da sam korisna. Sad kad ga nema, osećam
se bezvredno.
- Nisi bezvredna, Fedra. Mesto ti je u Farfildu, uz nas.
Fedra se osmehnula. Osetila je kako joj se suze kotrljaju niz obraze.

* * *

- Nije ovde! - rekla je Margaret i vratila se u auto. - Nekoliko puta sam kucala
i niko ne otvara. Vrata su zaključana Nema nikog kod kuće. Šta misliš, kuda
su otišli?
- U šetnju, možda - kazao je Džošua.
- A gde je onda Antoaneta?
- U rasadniku - slagao je.
- Hoće li se doći na ručak ili moram da ih jurim svuda po selu?
- Doći će na ručak.
Margaret je nezadovoljno frknula. - Potražićemo ih u gradu. Antoaneta u
poslednje vreme voli da nestaje. Možda otišli na Džordžov grob. Hajde,
Bazile, nazad u auto.
Džošua je vozio uskom stazom prema Farfildu. Margaret je sedela stisnute
vilice. Nimalo je nije dirnuo čaroban prizor prirode koja je bujala u proleće.
Nije videla plave bobice rasute po žbunovima, svetlozelena polja niti
pupoljke. Ignorisala je jagorčevinu i dan i noć u baštama duž ulice kojom su
se vozili prema centru grada. Potpuno je bila nezainteresovana za raznobojne
kuće u džordžijanskom stilu budući da je skoro celog života bila okružena
njima. Zapravo, čula je samo zujanje u glavi dok se upinjala da pronađe
Džordžovu odbeglu ćerku.
Konačno su stigli do crkve. Margaret se slavodobitno nasmejala ugledavši
Antoanetin auto pored kapije.
- Vidiš da sam bila u pravu. Mora da su ovde. Sad ćemo ih naći.
Džošua je prošao pored. - Verovatno su otišle u kupovinu - neubedljivo je
rekao.
- Ne, nisu. Sigurno su ovde u crkvenom dvorištu. Pazi šta sam ti rekla. -
Sačekala je da joj unuk otvori vrata i pomogne joj da izađe.
- Blagi bože! - uzviknula je Antoaneta primetivši Džošuu i svekrvu pored
crkvene kapije. - Ta žena je gora od kuge. Hajde, Fedra. Moramo otići
odavde.
- Ko to? - Fedra je primetila krupnu staricu u tamnoplavoj haljini i dugom
džemperu, iza koje je, stazom, išao Džordž.
- Posle ću ti objasniti. Dođi. Pronašla sam tajni prolaz, Bizu je. Sigurna
sam da mi doktor Hejvort neće zameriti zbog ponovnog upada. Odjurila je iza
crkve. Fedra ju je pratila pitajući se zbog koga se to Antoaneta toliko
uspaničila. Margaret se podbočila. - Ovako, ti pogledaj u crkvi, a ja ću
procunjati grobljem, mada i nije baš mesto po mom ukusu. Može se desiti i
da ostanem tamo! Džošua ju je poslušao i zaputio se ka crkvi. Margaret je
oklevjući koračala preko trave. Unervozili su je svi ti mrtvaci pod njenim
nogama. Uskoro će im se i sama pridružiti, a to baš i nije vesela misao.
Osvrtala se po groblju ubedena da su tu negde Antoaneta i njena unuka.
Na trenutak su joj pažnju privukli svetložuti narcisi prislonjeni uz drveni
spomenik. Zastala je da pročita natpis. Kad je shvatila da je to grob njenog
sina, pocrvenela je. Osetila je nalet stida što mu nijednom nije došla. Ne zato
što nije marila, i te kako je marila, već zato što se plašila. Nije želela da ga
vidi. Nije želela da veruje da je njen voljeni Džordž mrtav i pod zemljom. Ne
treba preterivati u žalosti. To neće vratiti mrtve, samo će produžiti agoniju.
Ipak je čučnula i spustila ruku na zemlju. Bila je topla tamo gde ju je sunce
obasjavalo. Vatra koju je osećala u stomaku sada se pela ka grudima. Glasno
je šmrknula. Uhvatila se za srce. Pomislila je da ima infarkt.
- Nije u crkvi - rekao je Džošua. Stao je iza nje. - O, vidim da su bile ovde
- dodao je primetivši cveće na očevom grobu. - Čim je Margaret čula unukov
glas, ona vatra je nestala, kao da je nikad nije ni bilo. Uzdahnula je duboko i
ispružila ruku. Džošua joj je pomogao da ustane. Primetio je da je baka
veoma bleda. - Jesi li dobro, bako?
Klimnula je glavom. Na trenutak nije mogla da progovori. - Da, dobro
sam.
- Ne izgledaš tako.
- Zdrava i prava. - Povukla je ruku i namestila haljinu.
- Hoćeš da ih potražimo u glavnoj ulici?
- Vozi me kući.
- Tvojoj kući?
- Ne, porodičnoj. Sačekaću ih tamo. - Pokušala je da hoda, ali su joj noge
bile teške i obamrle. - Daj mi ruku, Džošua. Tako. Sad je bolje. Malo su mi se
ukočile noge od čučanja. - Polako je koračala ka stazi. Džošua se pretvarao
kako ne primećuje da ona jedva hoda i teško diše. Margaret se pitala šta bi se
desilo da se Džošua nije pojavio. Da li je to ona imala srčani udar? I kakav je
bio onaj bolni osećaj žarenja? Ali umesto da razmišlja o tome, potisnula je
osećanja kao što je celog života radila kad bi nešto postalo suviše bolno i
usredsredila se na bezbedan povratak do kola.
Antoaneta je zatvorila kapiju iza sebe. - Konačno smo na sigurnom! -
rekla je i stavila ruku na grudi. Osetila je kako joj srce sad već pravilnije
udara.
Fedra je pogledala oko sebe i ugledala predivnu baštu. - Kakvo
očaravajuće mesto! - povikala je. - Kao da smo kročile u sam raj!
 - Vlasnik je doktor Hejvort. Naletela sam na nju kad sam se prošli put
krila od svekrve. I na doktora Hejvorta, koji, srećom, ima smisla za humor pa
me je pozvao na čaj.
- O, znači ono je bila Džordžova mama.
- Užasna žena. Želi da te upozna. Ne znam koliko je to pametno.
- Zar je toliko grozna?
- Veruj mi da jeste. Mislim da treba da je izbegavamo kako znamo i
umemo. Mada će te na kraju naći. Ona je veoma uporna žena.
- Mora da je skrhana smrću sina jedinca.
- To bi bilo najnormalnije, ali ona je prava Engleskinja. Nikad po njoj ne
bi mogao zaključiti da je u žalosti. Otkako je poznajem, nikad nije pokazala
emocije.
- O, bože. Kako je to tužno.
U tom trenutku, na vratima staklene bašte pojavio se doktor Hejvort. - O,
ledi Frempton. Drago mi je što vas vidim ispred svoje bašte. - Zaverenički se
osmehnuo. - Pretpostavljam da ste ponovo u bekstvu.
- O, bože - procedila je Fedri. - Ovo mi prelazi u naviku Sigurno misli da
sam luda! - Krenula je preko travnjaka. - Pogodili ste, ponovo bežim -
odgovorila je.
- Ako tražite utočište, zašto ne uđete na piće? - Pogledao je u Fedru.
- Ovo je Džordžova ćerka - objasnila je. Doktor Hejvort je izvio obrve. -
Aha.
- Zdravo, ja sam Fedra. - Rukovali su se.
- Pre neki dan, ledi Frempton mi je pričala o tebi. Baš mi je drago što si
došla. Izvolite. Na koliko treba da se sklonite?
Otvorio je vrata i Antoaneta je ušla. - Onoliko koliko je mojoj svekrvi
potrebno da pretraži grad.
- Dobrih pola sata, znači - odgovorio je osmehnuvši se. - Odlično. Onda
imamo vremena da popijemo neki fin aperitiv.
 10.

Margaret je sedela u Antoanetinom salonu. U ruci je držala čašu šerija.

Bila je bleda kao kreč. Rozamund je primetila da drhti. Nije ličila na sebe.
Džošua je poveo razgovor kako bi olakšao baki. Nije progovorila ni reč
otkako je sela u kola.
- Bile su na očevom grobu. Mamin auto bio je parkiran ispred crkve, a
pored Barijevog spomenika položile su narcise - objasnio je Džošua.
- Verovatno su otišle do glavne ulice, da razgledaju izloge - kazala je
Rozamund.
- Da li žene zaista samo razgledaju izloge? - upitao je Džošua
provokativno nadajući se da će trgnuti baku iz bunila. Nije ličilo na nju da
ćuti.
- Oni koji nemaju novca za kupovinu zaista samo razgledaju. Sumnjam da
će se Antoaneta i Fedra vratiti praznih ruku. - rekla je Rozamund. Pogledala
je Margaret i namrštila se. - Džordž im je ostavio dovoljno novca da kupe šta
god žele. - Posle ovog komentara, Margaretine oči nakratko su živnule.
Pogledala je Rozamund. - Jesi li dobro, Margaret? Treba li ti nešto?
- Hladno mi je - tiho je odgovorila Margaret. - Mnogo mi je hladno.
Džošua je skočio i stavio još drva u vatru. Plamenovi su ih gladno lizali
praveći varnice.
- Tako je već bolje - rekao je osetivši da je već toplije. - Trebalo bi uskoro
da se vrate. Na kraju krajeva, šta u Farfildu ima da se kupi?
- Više nego što ti misliš, veruj mi - rekla je Rozamund. U sobu je ušla
Roberta noseći Amber.
- Jeste li ih našli? - upitala je.
Džošua je odmahnuo glavom. - Nismo, ali vratiće se do ručka.
 Roberta je osetila napetost u prostoriji i pogledala ka Margaret. Odmah je
primetila da nešto nije u redu. Bazil je retko ležao pored njenih nogu, miran.
- Zdravo, Margaret. Vidi, Amber, to je tvoja prabaka.
- Daj mi je - umešao se Džošua pokazavši ženi da baki nije dobro. Dala
mu je dete i smestila se pored njega na sofu.
- Divan prolećni dan - nastavila je Roberta trudeći se da ne zuri u
Margaret, kojoj se boja polako vraćala u lice. - Prelepo je. Posle ručka bi svi
trebalo da se prošetamo.
- Amber se sva zarumenela - uzviknula je Rozamund. - Stvarno joj prija
boravak na seoskom vazduhu.
- Ne samo njoj. I ja sam kao preporođena.
Džošua je pogledao na sat. - Skoro je vreme ručka. Već bi trebalo da dođu.
Najednom, Margaret se uhvatila za glavu. - Morala bih da legnem - rekla
je slabašnim glasom. - Nije mi dobro.
Rozamund je uspaničeno skočila. Otkad je poznaje, Margaret nikad nije
bila bolesna. - Naravno, Margaret. Samo si malo umorna. Biće ti mnogo bolje
kad prilegneš. - Džošua je pomogao baki da ustane. - U koju će sobu,
Džošua?
- U plavu - odgovorio je. Očekivao je da će Margaret zahtevati neku
drugu, ali ona ništa nije rekla. Jedva je stajala. Ispratili su je uza stepenice, a
Roberta je ostala u salonu s Amber i Bazilom. Pitala se šta se dogodilo dok je
hranila ćerku u kuhinji.
Pošto su smestili Margaret u krevet, Rozamund ju je pokrila jorganom i
navukla zavese. Primetila je koliko staro izgleda zatvorenih očiju. Lice joj je
delovalo usahlo. Rozamund se ćutke zaputila ka vratima. Trenutak pre nego
što je izašla, Margaret joj se obratila; - Dovedi mi Fedru kad se probudim.
Dotad će mi sigurno biti bolje.
- Naravno, margaret. Ti se sad lepo odmori i ni o čemu ne razmišljaj,
verovatno ti nije prijalo nešto što si pojela.
Margaret nije odgovorila. Prepustila se i dozvolila da joj telo utone u san,
gde nije bilo bola, već samo uspomena na srećnija vremena.
 Rozamund je silazila niza stepenice. U tom trenutku, u hodnik su ušli
Dejvid, Fedra i Antoaneta, zajedno s Rufusom i nemačkim dogama. Bili su
veoma raspoloženi. Smejali su se kao da su se vratili iz neke avanture. - Je li
tu? - prošaptala je Antoaneta Harisu.
- Bojim se da joj je pozlilo, ledi Frempton - ozbiljno je odgovorio Haris.
Antoaneta je videla sestru kako silazi niza stepenice. - Gde je Margaret?
- Leži u plavoj sobi. Nije joj bilo dobro - značajno je rekla Rozamund. -
Vratila se sa Džošuom. Malo je pometena. Ruke joj drhte i veoma je bleda.
Ne znam šta se desilo.
- Gde je Džoš?
- U salonu, s Robertom. Antoaneta je projurila pored nje.
- Izgleda da si se izvukla - rekao je Dejvid Fedri.
- Volela bih da upoznam Džordžovu majku - rekla je Fedra.
- Veruj mi, ne bi.
Fedra ga je veselo potapšala. - Samo si zao. U svakom ima dobrote, samo
je treba naći.
- Tražio sam i nisam našao ništa slično.
- Možda će je neko drugi pronaći.
- Šta se desilo Margaret? - upitala je Antoaneta Džošuu i nervozno se
naslonila na ogradu kamina.
- Žarko je želela da te nade - objasnio je. - Odvezao sam je do Dejvida, da
dobijemo na vremenu. Onda je instistirala da vas potražimo u crkvi. Videla je
tvoj auto kod ograde i pošla da te traži. Ja sam ušao u crkvu, ali niste bile
unutra, Kad sam izašao, zatekao sam je kako čuči pored tatinog groba. Držala
se za srce.
- O, bože! Pa to je strašno - uzdahnula je Antoaneta. - Pomogao sam joj da
ustane. Ubedivala me je da je dobro, ali nije reč progovorila dok smo se
vozili ovamo. Samo je zurila kroz prozor. Onda je sedela ovde drhteći od
hladnoće, pa sam dodao još drva u vatru.
- A onda je rekla kako bi malo prilegla - nadovezala se Rozamund
stupajući u sobu. - Sad leži, pod jorganom. Ne izgleda dobro.
 - O, bože. Šta ako je imala šlog? Možda bi trebalo da pozovemo doktora
Hejvorta? - upitala je Antoaneta. - Fedra i ja smo pobegle kroz kapiju iza
crkve, u doktorovu baštu. Svratile smo na piće, to je sve. Ružno je što smo
pobegle. Grozno se osećam.
- Video sam ih kako se šunjaju po gradu kao par begunaca - nadovezao se
Dejvid kad je ušao s Fedrom. - Barem sad neće morati da je upozna.
- Grešiš - kazala je Rozamund. - Izričito je tražila da joj dovedemo Fedru
posle ručka. Sigurno će joj dotad biti bolje.
- Onda neću zvati doktora dok ne vidimo kako je kad se probudi - rekla je
Antoaneta.
- Žrtveno jagnje - rekao je Dejvid i pogledao u Fedru izvivši obrvu.
- Nudimo devicu kako bismo smirili zver - rekao je Tom pospano. Stajao
je pored vrata. Namrštio se. - Šta se dešava?
- Tome, dragi - uzdahnula je Antoaneta. - Nisi video, desilo se nešto
strašno.
- Šteta. Ja volim strašne stvari. - Tom je prošao prstima kroz razbarušenu,
plavu kosu. - Znači, baki nije dobro?
- Spava u plavoj sobi - rekla je Rozamund.
- Hoće li otegnuti papke? - veselo je upitao. Antoaneta je planula. - Ne
smeš tako da govoriš, Tome.
- Tek što je izgubila sina - ubacila se Roberta. - Mogu da zamislim kako je
utučena, i ja sam majka.
- Daj, Roberta. Jedva da je suzu pustila - odvratio je Dejvid.
- Možda plače u sebi. - Prodorno ga je pogledala.
- Ima srce od kamena - nadovezao se Tom uz kikot. - Ta nikad ništa nije
osećala. Roberta je zakolutala očima. - O, vi površni, bezdušni momci. Ništa
ne razumete.
- Idemo da jedemo - rekla je Antoaneta i ustala. - Tome, mili, idi proveri
kako je baka.
Tom se namrštio. - Zašto ja? - Ja ću - ponudila se Roberta i uzela dete od
Džošue.
 - Ionako moram da je uspavam.
- Ali prvo da se upoznamo - kazala je Fedra i pojurila preko sobe. - O,
prelepa je! - oduševljeno je rekla. - Mogu li da je uzmem?
Roberta je ustuknula. - Umorna je. Unervoziće se što je uzima neko
nepoznat.
- Molim te Preslatka je. - Fedra je uhvatila bebu ispod pazuha i uzela je iz
majčinog naručja. Roberta se namrštila, ali Amber se veselo nasmešila. - Ista
je ti, Roberta. Ima tvoje oči. Biće prava lepotica. - Fedra je nežno mazila
dete. Roberta je primetila kako se Antoaneta raznežila. Htela je da pukne od
besa. Amber je uhvatila Fedru za kosu i pokušala da je povuče. Fedra se
smejala dok je Roberta polako ispetljavala detetove ručice.
- Stekla si još jednog prijatelja - hladno je rekla Roberta.
- Oh, iskreno se nadam.
- Bolje da je odnesem gore pre nego što postane kenjkava i rasplače se.
- Normalno je da mala deca plaču, zar ne?
- Ali ne pred drugima.
Fedra je tiho rekla: - Ne slažem se s tobom. Treba da plače pred drugima,
da znaju ko je glavni.
Roberta se borila protiv iznenadnog naleta bolećivosti. Bilo joj je jasno
zašto ljudi tako lako padaju na devojčin šarm. - Ne bi tako govorila da si je
čula kako cvili - odgovorila je hladno i izgubila se u hodniku.
Idući ka stepenicama, na sofi je primetila prugastu platnenu torbu, koja je,
verovatno, pripadala Fedri. Pogledala je oko sebe, poput lopova kom se
ukazala prilika. Bila je sama. Brzo bi je prečešljala. Podstaknuta ogromnom
željom da je razotkrije, Roberta je sela na sofu, stavila Amber u krilo i
zavukla ruku u torbu. Napipala je set ključeva, adresar, ruž, papire, omot od
bombone i ko zna šta još. A onda je pod prstima osetila tvrdu površinu
ajfona. Brzo ga je izvukla i pritisla dugme na dnu. Upalilo se svetio i Roberta
je počela ubrzano da diše. Na njeno zadovoljstvo, pojavila se jedna jasna
rečenica: Propušten poziv, Džulijus Bičer”. Čuvši glasove iz salona, brzo ga
je vratila u torbu i odjurila na sprat. To nije bio dokaz, ali jeste bio trag.
Džulijus Bičer i Fedra su nešto naumili. Roberta je čvrsto rešila da sazna šta
je to.
Trenutak kasnije, Dejvid je otpratio Fedru do trpezarije Na stolu su ih
čekale goveđe šnicle i pogačice. - Moraš da skupiš snagu ako ideš na
saslušanje - rekao je šaljivo.
Fedra se nasmejala. - Da nisi malo bezobrazan? Robert je u pravu, tek je
izgubila sina. Možda ne plače pred drugi ma, ali morala bi da bude čudovište
pa da ne zajeca u sebi.
Pogledao ju je namršteno. - Nikad nisam pomislio da...
- Nekad ljudi po svaku cenu žele da sakriju osećanja, ne samo od drugih,
već i od sebe. Kladim se da sve gura pod tepih da ne bi patila. Samo što više
pati kad sve to drži u sebi.
Dejvid se namrštio. - Ne volim kad je Roberta u pravu.
- Ne voliš je?
- Zar je toliko očigledno?
- Atmosfera u kući je grozna kad ste svi zajedno.
- Nervira me.
- Verovatnojoj se čini da je nikad niko ne sluša.
- Slušali bismo je kad bi imala nešto pametno da kaže.
- Nije u redu da se oseća kao stranac. - Sela je i stavila salvetu preko
kolena. - Poslušaj me. Sledeći put kad poželiš da kažeš nešto uvredljivo, ti
uradi suprotno. To obično pali.
Povukao je stolicu i seo pored nje. - Misliš, da kažem nešto fino?
- Probaj, za promenu.
- Previše tražiš od mene, Fedra. Dobro se dobrim vraća.
- Pokušaću - rekao je. - Ali samo zbog tebe. - Fedrin osmeh ispunio je
njegovo srce radošću.
- Hvala ti.
Roberta se vratila s bebi-alarmom i prenela da Margaret još spava.
- Hrče li? - upitao je Tom.
 Roberta je nervozno odmahnula glavom. - Ne čuje se da je živa.
- Kakva izreka - nasmejao se Tom.
Roberta se sagnula kako bi uključila alarm u utičnicu, Bolno je uzdahnula.
- Bože, stvarno mrzim kad Kejti ima slobodan vikend.
- Kejti je dadilja? - upitala je Fedra.
- Da. Ne znam kako se snalazim bez nje. - Ja bih rekla sjajno.
- Ali stalno imam obaveze oko deteta. Nemam vremena za sebe.
- Ona je dobra devojčica - rekla je Fedra.
- Istina - složila se Roberta. - Retko plače. Zna da nema svrhe, mama ne bi
ni obratila pažnju na nju - kazao je Tom.
- A majke upravo to i treba da rade - umešao se Dejvid i namignuo Fedri.
- Otkad se ti to razumeš u vaspitanje dece? - odvratila je Roberta i sela za
sto.
- Ne razumem se, ali siguran sam da postupaš ispravno. Amber je srećno
dete, a to je najvažnije - kazao je Dejvid.
Roberta je sipala sebi vodu u čašu. - Ne znam je li ispravno ili nije, ali
znam da dajem sve od sebe.
- I to je više nego dovoljno - veselo je dodao Dejvid. - Jel' se ti to meni
podsmevaš, Dejvide?
- Ne. - Nevino je slegnuo ramenimo.
Roberti je bilo neprijatno zbog Dejvidovog poleta pa je promenila temu. -
Kako ti se sviđa Farfild, Fedra? - upitala je.
- Divan gradić. Antoaneta i ja smo bile u crkvi, a onda smo obišle radnje.
- Još nisi videla farmu - rekao je Dejvid.
- Sumnjam da želi da je vidi - uzvratila je Roberta. - Ne bih rekla da
devojku kao što je Fedra zanimaju traktori i ambari sa žitom.
- Devojku kao što sam ja? - ponovila je Fedra. - A kakva sam ja to
devojka?
- Ne deluješ mi kao taj tip, u tim gradskim čizmama i hulahopkama.
 - A, misliš ne deluje kao devojka za selo?
- Da, baš sam to mislila.
- Možda je trebalo da obučem odelo od tvida.
- Ne kažem da treba da preteruješ - frknula je Roberta. - Ali u toj odeći ćeš
preplašiti fazane.
- A jesi li ti seoski tip?
- Ne - nasmejala se Roberta kao da je pitanje besmisleno. - Ja sam gradska
devojka.
- Onda o meni sudiš po sebi, što je u redu. Većina ljudi misli da su i drugi
kao oni, ali moraću da te razočaram. Volim selo i ovde mi je lepše nego u
bilo kom gradu. Volela bih da vidim farmu. - Okrenula se ka Dejvidu. -
Insistiram da me odvedeš tamo po podne.
- Ako insistiraš, ne mogu da te odbijem - rekao je. A onda je, setivši se
dogovora koji je sklopio s Fedrom dodao: - Roberta, ti sebe ne smatraš
seoskim tipom devojke jer si veoma prefinjena i urbana, ali odlično se
uklapaš. Uvek si besprekorno obučena. Ništa na tebi ne štrči.
- Dejvide, imam osećaj da mi se rugaš - odsečno je rekla Roberta.
- Nimalo. Samo kažem istinu. Ti si od onih koji se svugde uklapaju, gde
god da su. Zar nije tako?
- Istini za volju, trudim se.
- Eto vidiš. Ne ismevam te. Džoš je srećan što ima ženu koju može da
povede kud god poželi jer zna da ga neće obrukati. Džošu je važan utisak.
- Zašto mene pominjete? - umešao se Džošua.
- Samo kažem da imaš sreće što si se oženio Robertom.
Tom umalo da prasne u smeh. Antoaneta je bila zbunjena. Rozamund je
primetila kako se Robertine usne izvijaju U blagi osmejak.
Fedri je bilo drago što je Dejvid ostao dosledan.
- U pravu si - kazao je Džošua. - Srećan sam što je imam. Roberta je
delovala postiđeno.
- Hvala ti, Džoše. To je tako slatko. A sad da pričamo o nečem drugom.
Nisam navikla da me toliko hvale! Možda će mi se svideti pa ćete stalno
morati da me hvalite. - Svi za stolom su se nasmejali. Za promenu, nasmejala
se i Roberta.
Nakon ručka, Antoaneta se popela na sprat da obiđe svekrvu. Došunjala se
do vrata i odškrinuta ih. Bilo je mračno. Ništa se nije čulo. Provirila je unutra,
ali je Margaret bila okrenuta ka drugoj strani pa nije mogla da vidi ni da li
ova diše. Na trenutak se uplašila da je možda mrtva. Tiho je prešla preko
tepiha, pa oko kreveta. Margaret je ležala na boku. Oči su joj bile zatvorene,
ali je Antoaneta po ritmičnom pomeranju njenih grudi zaključila da diše.
Spremala se da izađe iz sobe kad se starica probudila. - Jesi li to ti,
Džordže?
Antoaneti je srce zalupalo. - To sam ja, Margaret. Antoaneta - rekla je i
vratila se do kreveta.
- Pomislila sam da je Džordž.
- Nije. Žaomi je. To sam samo ja.
- Džordž je mrtav, zar ne? Cesto zaboravljam.
- I ja. Probudim se i pomislim da je sve kako bi i trebalo da bude. A onda,
dok se polako budim, shvatam da ništa nije kao što treba niti će ikad više biti.
- Ali Fedra je ovde?
- Da, dole je.
- Dovedi mi je. Želim da je upoznam.
- Jesi li sigurna?
- Naravno da sam sigurna. Cela porodica ju je upoznala, osim mene, a red
je bio da je ja prva upoznam.
Antoaneta je izašla iz sobe srećna što joj nije potrebna. Margaret je
delovala tako dobroćudno dok je spavala da se Antoaneta gotovo sažalila nad
njom. Ali stari zmaj je u budnom stanju bio ljutit. Jadna Fedra. Nadala se da
ju je Dejvid pripremio.
- Došla je k sebi - rekla je Antoaneta kad je ušla u salon.
- Pao mi je kamen sa srca - uzvratila je Rozamund. - Tako sam brinula. Ne
liči na nju da ćuti.
 - Više ne ćuti. Možda ćeš zažaliti što ti je pao kamen sa srca - dodala je
Antoaneta. - Fedra, želi da te vidi.
- Dobro. - Fedra je raspoloženo ustala.
- U veštičju pećinu - kazao je Tom.
- Ne slušaj Toma, Fedra. Jeste malo oštra, ali je dobra - rekla je Roberta.
- Nisam zabrinuta. Normalno je što želi da me upozna. Štaviše, srećna sam
zbog toga.
- Da pođem s njom? - upitao je Dejvid majku.
- Tebe nije zvala - rekla je Antoaneta.
- Šta si ti, njena senka? - kazao je Tom.
- Osećam se odgovornim - uzvratio je Dejvid. - Ja sam je ubedio da dođe i
ostane. Biće mi krivo ako je baka bude kinjila.
- Zašto bi to radila? - pitala je Roberta.
- U pravu si, zašto bi? - odgovorio je Dejvid. - Ti i ona se odlično slažete.
Nema razloga da se ne slaže i s Fedrom. - Osmehnuo se Roberti. Ova je
sumnjičavo zurila u njega.
- Ona je, u dubini duše veoma draga - nadovezala se Roberta.
- Ne sumnjam u to - kazao je Dejvid. - Niko se od nas nije posebno zbližio
s njom.
- Sad je krajnje vreme. Sad joj je više nego ikada potrebna porodica.
Dejvid je poslušao Fedru. Shvatio je da je, barem u tom trenutku, Roberta
u pravu.
Fedra je krenula za Antoanetom uza stepenice. Zurila je u zid gde su sa
uljanih platna svetlucali setovi safira i dijamanata Fremptonovih. - Divna
vam je kuća - rekla je.
- Kad smo se Džordž i ja venčali, živeli smo u kući u kojoj sada živi
Margaret, lepom zdanju u stilu kraljice Ane. Svetla je i prozračna. Ima velike
prozore i visoku tavanicu. Nema ovih prašnjavih, starih portreta niti
drangulija koje su generacijama skupljane. Moram priznati da mi je tamo bilo
lepše. I ovu bih mogla da preuredim, ali neću. Džordžu se ne bi dopalo. -
Setno se osmehnula. - Ostaviću je ovakvu, zbog uspomene na njega.
- Moraš i na sebe da misliš, Antoaneta.
- Ne mogu da promenim nešto što generacijama nije menjano.
- Možeš, samo ako hoćeš. - Fedra joj se osmehnula. - Samo treba da
savladaš strahove, a to i nije tako teško ako se stvarno potrudiš.
- Nikad nisam pomislila da...
- Živela si za Džordža. Sada kada njega nema, moraš da živiš za sebe, da
radiš sve ono što si želela dok si bila u braku, a nisi mogla jer si bila dobra
majka i supruga.
- Sumnjam da bi Margaret bila srećna kad bih preuredila kuću.
- Da li si je ikad pitala?
- Nisam, ali ona nije promenila ni jednu jedinu stvar dok je ovde živela.
- Ali ovo je tvoj prostor, ti ovde moraš da živiš. Mislim da će Džordž
drukčije razmišljati sada kada se izdigao iznad zemaljskog života. Ono do
čega mu je bilo toliko stalo dok je bio živ za njega više nema nikakvu
važnost. Materijalne stvari su važne samo u materijalnom svetu. Mislim da bi
prihvatio šta god da uradiš, ako to tebe usrećuje, a druge ne ugrožava.
- Ti si zaista ubeđena da se on... izdigao iznad zemaljskog života. - Te reči
su Antoaneti čudno zvučale.
- O, znam da jeste - samouvereno će Fedra. Antoaneta je zastala ispred
Margaretine sobe i uzdahnula. - Kad bih bar razmišljala kao ti.
- Možeš, samo ako hoćeš. Dovoljno je da pomisliš na nešto lepo, na cvet,
na primer, ili na zvezdu u noći. Osetićeš da postoji nešto uzvišenije.
- Stvarno je tako lako?
Fedra je klimnula glavom. - Stvarno. - Rekla je to veoma ubedljivo.
Antoaneta je bila spremna da pokuša.
 11.

Fedra je pokucala na vrata. - Uđi - čuo se Margaretin glas. - Antoaneta je

oklevala. Fedra je ušla i zatvorila vrata za sobom. Antoaneta je osetila zebnju.
Imala je utisak da će je izgubiti pošto je dozvolila da je Margaret uhvati u
svoje kandže. Načas je zastala ispred vrata i prisluškivala, ali glasovi su bili
tako tihi da je mogla da čuje samo lupanje svog prestravljenog srca.
Margaret je upalila lampu pored kreveta. - Razmakni zavese, da te vidim -
rekla je Margaret i uspravila se nameštajući jastuke iza leđa. Fedra ju je
poslušala. Svetlost se rasula po sobi i unela vedrinu u turobno okruženje.
Okrenula se ka starici na krevetu. Usne su joj bile iskrivljene od bola, a
svetlosive oči staklaste i krvave. Fedru zapljusnu saosećanje. Jasno se videlo
da je Džordžova majka kamenog srca nesrećna.
Margaret ju je posmatrala s visine i ispitivački, ali Fedra nije skrenula
pogled. Starica se divila njenoj neustrašivosti.
Navikla je da su u njenom prisustvu svi manji od makovog zrna. - A,
vidim šta si nasledila od mene - rekla je pobedonosno. - Priđi. - Potapšala je
rukom krevet. Fedra je sela.
- Da, i ja sam u svoje vreme bila lepotica, baš kao ti. Tajna je u pogledu.
Imaš divne oči.
- Hvala.
- To si nasledila od mene, naravno. - Margaret se osmehnula, a Fedra
nasmejala, više od olakšanja nego od radosti.
- Je li vam bolje? - upitala je.
- Morala sam da prilegnem. Antoaneta je sigurno pomislila da umirem.
- Pa, veoma se zabrinula.
- Nekad mi se čini da bi volela da me nema.
 - Sigurna sam da ne bi, makar ne duboko u sebi.
- Pravi sam davež, znaš. Dok je Džordž bio živ, stalno sam dolazila
ovamo. Sin jedinac, a bili smo veoma bliski. Muž mi je davno umro.
Godinama sam bila posvećena samo Džordžu, ali sad ni njega nema.
Potreban mi je neko. U Farfild parku sam provela najveći deo života, znaš.
Antoaneti se diže kosa na glavi što svaki dan svraćam. Ja sam ti poput goluba
pismonoše. Dolazila sam zbog Džordža, ali sada... Ne znam. - Delovala je
zbunjeno, glas joj se gubio. - Privlači me ovo mesto...
- Veoma lepa soba - sanjalački je rekla Fedra. Pogledom je prešla preko
plavih cvetnih tapeta i prekrivača.
- Volim plavu boju. Nekako opušta, zar ne?
- Plava može da deluje i hladno, ali ovde ne. Ovde ne deluje nimalo
hladno.
- Pravi je poduhvat zagrejati ovu kuću. Ogromna je. Nije mi bilo hladno
dok sam ovde živela. Kad je Džordž bio mali, čak i zimi je trčakarao u
kratkim rukavima. Ali sad mi je hladno. Godine. Protiv toga se ne mogu
boriti. Bojim se da više ni protiv čega nemam snage da se borim. - Uzdahnula
je. Na trenutak je delovala pomalo izgubljeno, kao da se duboko zamislila.
- Opiranje samo donosi nesreću - mudro je odgovorila Fedra. - Mir se
može pronaći jedino prihvatanjem i mirenjem sa stvarima.
Margaret se trgnula. - Strašno mi nedostaje Džordž, stajno. Ali moram da
se pomirim s tim da ga nema. Bol će mi samo doneti patnju, a njega neću
vratiti. - Fedra je primetila da se starici trzaju usta, kao pred provalu brane. -
Danas sam išla na njegov grob. Odnele smo mu narcise. Znam da nije tamo,
ali mi je bilo lakše da mu odam poštovanje, da imam osećaj da sam nešto
uradila. Ne moram da mu odem na grob kako bih mu bila bliže. On je sve
vreme s nama, sigurna sam u to. Samo sam morala da vidim gde mu je telo
sahranjeno, zarad sopstvenog mira, da ubedim sebe da je kraj. Moram da
prihvatim da ga više nema i da se pomirim s tim.
Margaret je sad jače trzala ustima. Iznenada je zgrabila Fedru za ruku i
pogledala je krupnim, zastrašujućim očima. - Moje srce. Mislim da ponovo
imam infarkt - jedva je izgovorila. Ali vatra koja je ponovo krenula iz dubine
stomaka zaobišla je srce i otišla pravo u grlo, gde se kotrljala, kao da
očajnički pokušava da izađe. Margaret se opirala stezanjem mišića,
zadržavala ju je jer se plašila onog što će se desiti ako je pusti. Fedra je
uspaničeno zurila dok je Margaretino lice poprimalo crvenu boju. I samo što
se spremala da skoči i podigne uzbunu, Margaret je glasno zajaukala. Celo
telo joj se nadimalo, a onda je bol pokuljao u glasnom jecaju.
Fedra je osetila njenu agoniju i zagrlilaje. Margaret se nije opirala.
Pukotina u brani sada je bila rupa. Staričin bol prelio se poput vode. Jecala je
i uzdisala. Suze su joj se kotrljale niz izbrazdane obraze. Izgledala je
uplašeno, kao da je takvo ispoljavanje emocija za nju neprijatna i prilično
zastrašujuća novina. - Nije strašno plakati - rekla je Fedra i sama osećajući
kako je peku oči od suza. - I mene ćete rasplakati, ali nema veze. Plakaćemo
zajedno. - Osmehnula se, a Margaret se polako umirila. Telo joj se i dalje
treslo od šoka. Fedra se odmakla, ali je i dalje držala ruku na njenom ramenu
kako bi je utešila.
- Blagi bože! - uspela je da izgovori Margaret uznemireno dišući. - Ne
znam šta me je spopalo danas.
- Ledi Frempton...
- Mislim da bi nakon ovog sramnog ispada mogla da me zoveš Margaret.
- Margaret, nemate čega da se stidite. Upravo ste izgubili sina jedinca.
Znam da vi Britanci držite sve u sebi, ali to nije zdravo. I neprirodno je. S
razlogom su nam date suze i sposobnost da zaplačemo. Time se oslobađamo
napetosti i uspevamo da se oporavimo. A kako da se oporavimo ako ne
priznamo da nas nešto boli?
Začuđeno je posmatrala Fedru. - Drago dete, ne znam od koga si nasledila
razboritost. Džordž nikad nije bio tako razborit.
- Nisam razborita, samo znam ponešto o žalosti. Margaret je nabrala
obrve. - Znaš, mislim da mogu da ti se poverim, Fedra. - Iskrivila je lice i
zagledala se u šake. - Danas sam prvi put bila na Džordžovom grobu. Nisam
se usuđivala da odem ranije. Nisam mogla da podnesem taj prizor, rastresenu
zemlju i pomisao na njegov kovčeg... Sve mi je to bilo previše.
- Dobro je da ste otišli. Oprostili ste se. Sad možete da napravite prvi
korak u borbi s bolom.
- Duša me boli. - Uhvatila se za srce.
 - Znam.
- Antoaneta stalno plače. Ljutim se što ja ne mogu.
- Sad možete - odvratila joj je Fedra. Primetila je da više nije u grču kao
ranije. Bila je ponosna jer joj je pomogla.
- Reci mi, Fedra, imaš li baku?
- Nemam.
- A majku?
- U Kanadi je. Nismo bliske.
- Znači, Džordž ti je bio jedini rod?
- Možete da zamislite koliko sam srećna bila što sam ga našla i što smo se
tako dobro slagali. - Margaret se osmehnula videvši Fedrino ozareno lice. -
Pružio mi je neverovatne mogućnosti. Ne bih imala hrabrosti da napravim
knjigu da me on nije vodio na planinarenje.
- Ti si fotografkinja, zar ne?
- Da. Volim objektivno da fotografišem život, znate, da ga posmatram
onakvog kakav je, ne utičući na njega. Najpre sam fotografi sala porodice i
decu jer sam od toga mogla da živim, ali onda sam odlučila da se upustim u
avanturu. Džordž me je podržao u tome.
- Zaista?
- Volela bih da vas fotografišem, ako vam to ne smeta. Margaret se
namrštila. - Nisam fotogenična kao nekad. - Imate izražajno, zanimljivo lice,
prepuno protivrečnosti.
Mislim da ćete odlično izgledati.
- Dobro, ako insistiraš, iako se u mojim godinama ne treba razmetati.
Čovek može da se razočara.
Fedra se nasmejala. - Niste vi tako stari, Margaret. I punački ste, tako da
izgledate mlađe nego što jeste. Koščate starice deluju polumrtvo, ako mene
pitate.
- Shvatiću to kao kompliment.
- To i jeste bio kompliment.
 - Mislim da bi trebalo da siđemo. Budem li te još zadržala, misliće da sam
te pojela za ručak! - Margaret je skinula prekrivač. - Dobra si ti devojka,
Fedra. Drago mi je što si nas pronašla, iako nimalo ne volim Džulijusa
Bičera. Veoma arogantan čovek loših namera, rekla bih. Stalno sam govorila
Džordžu da ga se čuva, ali nije dao reč da kažem protiv njega. Pretpostavljam
da je Džulijus dobro radio svoj posao i štitio Džordžove interese, dok je ovaj
uživao ko zna gde. Zato budi pažljiva, Fedra. Tom čoveku ne treba verovati.
- Džulijus je bio divan prema meni.
- Ne sumnjam u to, draga, ali baka sam ti. Dužnost mi je da te upozorim.
Nije častan čovek i novac mu je na pravom mestu.
- Imaću to na umu.
- A sad idem malo da se osvežim. Ti siđi, da vide da si još čitava. Znam da
nikom nećeš reći za naš razgovor.
- Šta se desi u Vegasu, ostaje u Vegasu - kazala je Fedra. Margaret se
namrštila. - Pretpostavljam da to u Americi znači da.
Fedra se zaputila ka prizemlju, pomalo ošamućena. Ako je išta naučila iz
iskustva, to je da su zli ljudi nesrećni. Još nije upoznala iskreno zadovoljnu, a
neljubaznu osobu. Dakle, po tom pravilu, Margaret je jednostavno duboko
nesrećna. Prošla je kroz hodnik u kojem su Berti i Vuster, zajedno s Bazilom,
spavali na otiraču. Blago je poskakivala od prijatnog osećaja uspeha. Lepo je
kad učiniš nešto dobro.
- Oh, Fedra - uzviknula je Rozamund kad ju je ugledala.
- Jesi li dobro? - upitala je Antoaneta. Bilo joj je drago što je vidi
nasmejanu.
- Margaret je bolje - svečano je rekla Fedra.
- A kako si ti?- upitao je Tom sedeći na ogradi pored kamina.
- Dobro, hvala na pitanju. Ona je divna žena. Svi su zapanjeno zurili u nju.
- Sigurna si da mislimo na istu osobu? - rekao je Dejvid.
- Čujte, ne poznajem je tako dobro kao vi, ali bila je veoma ljubazna
prema meni. - Sela je pored Dejvida na sofu.
- Oni preteruju - kazala je Roberta. - Ja lično mislim da ima nežnu dušu.
 - Samo je nesrećna - nadovezala se Fedra. - U svakom slučaju, sići će.
Moći ćete da se uverite da je sasvim dobro.
- Sad mi je lakše - rekla je Antoaneta.
- Predlažem da svi odemo u šetnju - oglasio se Džošua. - Ideš li po
Amber? - upitao je ženu i pogledao na sat.
- Možeš da je nosiš na leđima - kazala je Roberta.
- Sjajno. Hajde da pobegnemo pre nego što se baka pojavi - kazao je Tom
i skočio na noge.
- To nije lepo, mili - prekorila ga je Antoaneta, ali se osmehnula i ozareno
ga pogledala.
Kad se pojavila, Margaret je i dalje bila bleda, ali je povratila borbeni duh.
- Džošua, da li bi me odvezao kući? Ne osećam se dovoljno jakom da bih
pešačila.
- Jesi li se odmorila? - upitala je Antoaneta.
- Fedra me je baš oraspoložila. - Okrenula se ka unuci koju je tek upoznala
i toplo joj se osmehnula, što je za Antoanetu bilo otkrovenje.
- Baš mi je drago - odgovorila je Fedra. Osetila je poglede svih prisutnih.
- Nadam se da ćeš se ovde osećati kao kod kuće - nastavila je Margaret. -
U mojoj kući si svakako dobrodošla, kad god ti zatreba predah od Londona. -
Roberta je osetila žaoku ljubomore. Oduvek je imala poseban odnos s
Margaret.
- Hvala najlepše. Volela bih da je vidim - kazala je Fedra.
- I hoćeš. Dejvid će te dovesti sutra ujutru. Pokazaću ti Džordžove slike
kad je bio mali. Bio je mnogo sladak. E, sad bih krenula kući. Džošua?
- Čekaćemo te - rekla je Roberta.
- Ne sekiraj se, draga. Neću ga zadržavati. - Izašla je i pozvala Bazila.
Kad se Džošua vratio, zatekao je porodicu na stazi koja vodi ka šumi. Bilo
je oblačno. Delovalo je kao da će pasti kiša. Kroz drveće je duvao hladan
vetar. U krošnjama su se igrale ptice, a veverice su jurile svoje repove. Berti,
Vuster i Rufus slobodno su trčali budući da je sezona lova bila završena. Iz
šipražja se pojavio neobično debeo fazan. Dok je uzletao ka nebu, krila su mu
zaškripala poput zarđalih šarki. Fedra je hodala pored Dejvida. Mnogo ga je
volela. Nije ličio na oca, ali bio je harizmatičan kao Džordž i njegova blizina
ispunjavala ju je poletom. Privlačio ju je, kao što je promrzlog putnika
privlačila hotelska vatra. I s Dejvidom se, kao sa Džordžom, osećala sigurno.
Posle izvesnog vremena prepoznala je krajolik. Znala je da je Dejvidova
kuća blizu. - Hoćemo li danas da pravimo tortu? - pitala ga je.
- Da to nije malo komplikovano? - odvratio je osmehujući joj se.
- Meni nije teško. Volim da spremam. Ti samo treba da probaš smesu.
Ako budeš dobar, daću ti da oližeš činiju. - I pojedem tortu.
- Poslužićemo je i ostalima iz porodice. Kladim se da Tom voli čokoladnu
tortu. - Okrenula se ka Tomu, koji je hodao između Rozamund i majke. -
Tome, voliš U čokoladnu tortu?
- Nađi mi nekog ko je ne voli - odgovorio je. - Ja je ne volim - oglasila se
Roberta, koja je hodala u pratnji muža. On je na leđima, u kenguru, nosio
Amber.
- Onda ćemo za tebe napraviti tortu od limuna - rekla je Fedra.
- Ne brini ti za mene.
- Ali voliš je? - upitala je Fedra.
- Volim.
- Zar ti liči na ženu koja jede torte? - prošaputao je Dejvid.
Fedra ga je ignorisala. - Nećemo te ostaviti bez torte, zar ne, Dejvide?
- Ne, nećemo ostaviti Robertu bez torte - potvrdio je Dejvid.
- Možeš da je podeliš s Amber - predložila je Fedra. Roberta se usiljeno
osmehnula.
- Samo pokušava da bude fina - tiho je rekao Džošua. - Ne otežavaj joj.
- Neću njenu tortu! - zapenila je Roberta. Džošua je samo odmahnuo
glavom.
- Mogu li da oližem i posudu sa smesom za tortu od limuna? - upitao je
Dejvid Fedru.
 Fedra mu se osmehnula. - Da, Dejvide. Možeš. - Osećala se divno kao
član njegove porodice.
Kad se ponovo obrela u Dejvidovoj kuhinji, Fedra je najpre obrisala radnu
površinu. Dejvid je sedeo za stolom sa šoljom čaja i posmatrao je kako
majstoriše po njegovoj kuhinji, kao da je oduvek to radila. Opasala je zelenu
kecelju njegove majke. Delovala je usredsredeno. Bio je ubeđen da sve žene
slično razmišljaju jer je njegova majka bila rasporedila pribor za jelo, posuđe
i zemljane posude, a Fedra je, nekako nagonski, znala gde da ih nađe.
Vezala je kosu u konjski rep. Sad je jasnije mogao da joj vidi lice. Bila je
očaravajuće lepa, tim pre što su joj se jagodice rumenile poput slatkih šljiva.
S jedne strane je bio oduševljen što je unela uzbuđenje i radost u njegov
život, a s druge je žalio zbog činjenice što je nikad ne može imati. Shvatio je
da se, uprkos svim preprekama, zaljubljuje u nju.
- Umesto što zuriš u mene kao da sam vanzemaljac, izmešaj margarin i
kistal-šećer za fil. - Pružila mu je činiju i varjaču. - I nema lizanja dok ja to ne
kažem.
- Nisi vanzemaljac, Fedra - ozbiljno je rekao. - Ti si divna žena. Još ne
mogu da prihvatim da si mi polusestra.
Razbila je jaje o ivicu činije, a žumance i belance uz tup zvuk upadoše u
smesu od brašna i šećera.
- Ni ja. U jednom trenutku nemam nikoga, a u sledećem imam čitavu
porodicu.
- Zar ne možeš da odložiš put u Pariz? - pitao je. Počela je da meša smesu.
- To je samo preko kanala, Dejvide.
- Znam, ali tek smo te našli.
- London nije dom za mene.
- Farfild može da ti bude dom. Mi smo sada tvoja porodica. Zar ne bi
volela da budeš deo velike porodice?
Na trenutak je prestala da meša i ćežnjivo se osmehnula. - Nekad sam
posmatrala drugove sa svojim porodicama i želela da i ja imam takvu. Znaš,
klasika, mamu, tatu i jednog ili dva psa. Uvek sam se osećala drukčijom.
Porodice srednje klase tamo odakle potičem veoma su konvencionalne.
Žudela sam da budem kao svi ostali. - Žustro je nastavila da meša. - Ali sada
sam srećna. Sviđa mi se kako živim.
- Nisi usamljena?
- Naravno da nisam.
Dejvid joj nije poverovao. - Svakom treba porodica - bio je uporan.
- Odrasla sam osoba.
- To nema veze s godinama. Prosto si naučila da potiskuješ želje. Odloži
put u Pariz i pruži nam priliku. Mislim da će ti biti drago ako ostaneš.
Osmehnula se. Znao je da ju je ubedio. - Promešaj ovo malo bolje pa ću
razmisliti. - Umesto varjače, sad je držala mikser. U kuhinji je sada bilo
veoma bučno od zujanja.
Kad je ispekla torte, Fedra je otišla na sprat, u svoju sobu. Zatvorila je
vrata i sela na ivicu kreveta. S nelagodom je zurila u daljinu. Nije ni sanjala
da će je privući ijedan Džordžov sin. To joj nije ni prošlo kroz glavu, ali nije
mogla da porekne da joj se Dejvid dopao još kad ga je prvi put ugledala u
crkvi. Blagi bože, šta bi Džordž rekao? Ako je u ovom trenutku posmatra, šta
li misli? Dejvid je bio veoma ubedljiv. Pomisao na to da ima porodicu bila je
primamljiva. Čitavog života je bila usamljena. Sad joj se pružila prilika da
ima veliku porodicu. Bila bi luda da je prokocka.
Kad je sišla, sladak miris torte ispunio je kuhinju. Dejvid je i dalje sedeo
za stolom i čitao subotnje novine. - Po mirisu bih rekla da su gotove - rekla je
i uzela kuhinjske rukavice. Otvorila je rernu. Zapahnuo ih je topao vazduh i
miris pečenog testa. Najpre je izvukla pleh s tortom od limuna, a onda se
sagnula da izvadi kalup za pečenje.
- Složićeš se da je fil savršen - rekao je Dejvid. Podigao je “Telegraf” i
ukazala se činija.
- Moraju da se ohlade pre nego što ih nafilujemo.
- Šta ćemo u međuvremenu da radimo?
Fedra je umočila prst u fil od margarina i šećera koji je Dejvid ulupao u
divnu, kremastu smesu. - Mmm, što je ovo dobro. Hoćeš malo? - Pružila mu
je njegovu kašičicu.
 Pokupio je malo fila i stavio ga u usta.
- Baš je dobar - oduševljeno je rekao. - Šta da radimo dok se torte ne
ohlade?
- Možemo da igramo karte?
- Važi.
Počela je da sređuje sto. - Samo da te upozorim, opak sam suparnik.
- Video sam to kad smo igrali bridž. Zaboravila si?
- O, to je samo bilo zagrevanje.
- Dobro je pošto nisam dobar u bridžu. Ja u porodici važim za opakog
trkača.
- Imaš samo jednu porodičnu titulu? - rekla je kroz smeh.
- Imam ih nekoliko, ali ne bih da ti dosađujem svojim dostignućima. Hajde
da mi sada izvadimo karte, da skuvamo još čaja...
- Još čaja? Bogami, ti si ovo ozbiljno shvatio!
- Bogami, jesam. Za Engleze je čaj isto što i spanać za Popaja.
- Da vidimo, onda, da li si toliko pametan koliko i snažan! Podeli karte,
prijatelju. Spremna sam.
 12.

Antoaneta se bolje osećala. Otkako je u petak uveče stigla Fedra, u Farfildu

se osećala živost kakve ranije nije bilo. Od Džordžove smrti, svaka soba
delovala je sumorno, kao da se spustila magla, a Antoaneta nikako nije mogla
da se ugreje. Ali više joj nije bilo hladno. Tamna izmaglica povukla se u
uglove. Nestala je pred Fedrinom vedrom i veselom prirodom. Ličila je na
divnog anđela. Iako joj je život uzeo Džordža, podario joj je Fedru.
Devojka je bila čudesna. Osvojila je Margaret. Džošua. Tom i Dejvid su
bili, sasvim očigledno, oduševljeni njome. Popravljala je raspoloženje gde
god da se pojavi. Sva trojica bi se znatiželjno okretala ka njoj, kao suncokreti
ka suncu. Niko nije bio imun na njenu ljupkost, osim Roberte, koja se
nerazumno ponašala. Antoaneta je samo žalila što im Džordž nikad nije rekao
za nju jer su odavno mogli da uživaju u njenom društvu.
Čak ju je i doktor Hejvort smatrao ljupkom. Namučio se dok im je
napravio čaj. Poslužio ih je keksom i voćnom tortom koje je dobio od
zahvalnih pacijenata. Dao im je i salvete. Da nije bilo Fedre, možda ne bi bio
oduševljen što u svom vrtu ponovo vidi Antoanetu. Antoaneta je bila ubeđena
da bi svaki muškarac poskočio od sreće kad bi video Fedru. Zapričali su se i
vreme je proletelo. Doktor Hejvort ih nije požurivao, čak ih je ubeđivao da
ostanu, da popiju još malo čaja i uzmu još torte. Torta je bila odlična i
Antoaneta nije mogla da odoli. Ponela ju je srdačnost doktora Hejvorta, ali
bila je blesava što mu je dozvolila da joj iseče još jedno parče.

* * *

- Tom i ja sledeće sedmice idemo u Murenburg - saopštio je Dejvid porodici

za vreme nedeljnog ručka. - Samo na nekoliko dana. Moram da vidim gde je
tata poginuo, znate, kako bih mogao da se vratim uobičajenom životu.
 Margaret ga je umorno pogledala. - Zar moraš da otvaraš stare rane?
- Problem je u tome, bako, što ovom nikad neće biti kraja ako ne odem
tamo - objasnio je. Delovao je izmučeno.
- Slažem se s Margaret - tiho je rekla Antoaneta. - Zar ne bi bilo bolje da
se svi pomirimo s tim?
Margaret se, iznenađena, uspravila. - Mislim da je ovo prvi put da se ti i ja
slažemo, Antoaneta. - Diskretno se osmehnula. Svi su zaćutali. Margaret je
glasnije rekla: - Antoaneta i ja se slažemo da bi trebalo da se vratimo
uobičajenom životu i pustimo Džordža da počiva u miru. - Antoaneta je
grčila lice boreći se da ne pusti suzu. Užasavala se pomisli da nastave bez
Džordža.
- Jedino tako ću ja naći mir - uporan je bio Dejvid. Onda je pogledao
Fedru. - Da li bi ti, kao sestra, pošla s nama?
Fedra se postidela. - Ja? Jesi li siguran?
- Zašto ne bih bio siguran? - upitao je Dejvid. - Imaš jednako prava kao svi
mi. I tebi je bio otac.
Spustila je pogled. - Ako misliš da neću smetati, volela bih da pođem.
- Kako bi ti mogla da smetaš, Fedra?! - umešala se Margaret. U tom
trenutku, Haris joj je doneo čašu šerija. - Momci će se oduševiti što ćeš biti s
njima, mada mi se njihova ideja baš i ne sviđa.
- Onda smo se dogovorili - radosno je rekao Tom. Ispružio je čašu kako bi
mu Haris dolio još vina. - Džoše, hoćeš li i ti s nama? Roberta? - Videlo se da
se nada kako će ga odbiti. A Antoaneta se nadala da mu Haris neće napuniti
čašu do vrha.
- Imam mnogo obaveza naredne nedelje - odgovorio je Džošua. - Ne mogu
sve da ostavim, a ni Roberta. Zar ne, draga?
- Da, bojim se da sam prebukirana - potvrdila je Roberta. - Ljudi rezervišu
mesec dana unapred.
- Onda smo to resili. Pitam se ima li snega. Da proverimo na internetu?
Zar ne bi bilo divno da je napadalo mnogu snega? - Tom je iz gornjeg džepa
izvukao ajfon.
 - Posle ručka, Tome - oglasila se Antoaneta pošto je primetila da Haris
stoji u dovratku i klima glavom. - Idemo.
Tom je skočio i dalje držeći prepunu čašu vina. - Šta ima za ručak?
- Jagnjeći but - svečano je izjavio Haris.
- Odlično. To mi je omiljeno jelo. Nadam se da je gospođa Ganis spremila
dovoljno pogačica. Gladan sam kao vuk. - On je prvi krenuo preko hodnika
ka trpezariji.
Za ručkom je bilo neverovatno veselo. Margaret se oporavila od
klonulosti. Kao da je živnula nakon jutra provedenog s Fedrom. Obrazi su joj
se zarumeneli od šerija. Posle ručka, Antoaneta je zamolila Fedru da zajedno
odu u Džordžovu spavaću sobu. - Nisam imala hrabrosti da uđem tamo, sve
dosad. Mislim da mi neće biti toliko teško da pregledam njegove stvari ako to
uradimo zajedno - objasnila je.
Fedra se odmah unervozila. - Ne mislite da bi to trebalo da uradite sami ili
sa sinovima? Mislim, želećete da sami proživite uspomene. Ja ću vam samo
smetati.
- Ne, želim da budeš pored mene. Potrebna mi je moralna podrška. Fedra
se slabašno osmehnula. - Pa, ako insistirate.
Antoaneta ju je pogledala s majčinskom ljubavlju, - Znam da se i ti
pomalo bojiš. U redu je. Zajedno ćemo ovo. - Fedra je duboko uzdahnula i
krenula za njom na sprat, - Džordž je sve čuvao. Nije voleo da baca stvari. A
ja sve bacam. Ne volim nered i da skupljam sve i svašta. Ali Džordž u svojim
fiokama drži drage uspomene koje je godinama skupljao. Jednostavno
nemam snage da ih sama pregledam. S jedne strane želim sve te stvari da
bacim da više ne moram da ih gledam, a s druge, plašim se da će mi promaći
nešto važno. U suštini, ne mogu da verujem da se više neće vratiti.
Pretresanje njegovih stvari simbolizuje kraj, prihvatanje da ga nema. Mislim
da nisam spremna za to.
- Odloži onda to, Antoaneta, dok ne ojačaš.
- Ne, moram sad to da uradim. Džordž se više neće vratiti. Moram s tim da
se pomirim inače ću zauvek ostati na negde između.
Na trenutak su zastale ispred vrata njegove spavaće sobe. Borile su se
protiv iznenadnog osećaj a gubitka koji ni humor ni stoicizam nisu mogli da
odagnaju. Antoaneta je huknula, kao da skuplja snagu. Zatim je podigla rezu i
otvorila vrata. Soba je mirisala na muškarca: pomalo oporo, nalik
sandalovini, a ipak na Džordža. U samom vazduhu osećalo se njegovo
prisustvo, kao da je tu s njima. Ispunjavao je prostor moćnom harizmom iako
je soba bila prazna. Tu je bila samo odeća, nemarno bačena preko bračnog
kreveta, stolica i sofe ispod prozora. Srebrno posuđe nasumice je bilo
poređano po stolu, ispod kreveta i na visokoj komodi od trešnjevog drveta
ispod drugog prozora. Bilo je prepuno sitnine, spajalica, eksera, odsečaka
avionskih karata i drugih nepotrebnih stvari koje su nekad bile deo nečeg
važnog. Male fioke ispod ogledala u stilu kraljice Ane bile su pune starih
karata iz opere, s baleta, iz bioskopa, čak i iz londonskog metroa.
Vazduh je bio pomalo ustajao, budući da sobu niko nije čistio posle
Džordžove smrti, a stara kuća je uvek bila puna prašine. Fedra je stala kod
prozora koji je gledao na prednji deo travnjaka. Iznenadilo ju je leglo
bubamara koje su u uglu, pored prozora, uživale na suncu.
- Mislim da bi trebalo da oslobodim ova mala stvorenju - rekla je. Podigla
je zapeklu olovnu bravu. Primetila je da joj ruke drhte. Prstima je rasterala
bubamare puštajući sve/ vazduh u sobu. Zajedno s povetarcem, nahrupila je
svetlost i zvonka ptičja pesma. Fedra je udahnula. Malo ju je povratila lepota
bašte okupane suncem. - Dođi, Antoaneta, da vidiš ovaj prizor - rekla je.
Antoaneta joj se pridružila pored prozora. - Tako je divno. Dođe mi da
ostanem ovde i uživam.
Antoaneta je bludela pogledom po prirodi. - Dan je prelep, zar ne?
- Džordž je sigurno stajao ovde, možda svakog jutra kad bi razmakao
zavese. Sigurno bi duboko uzdahnuo i uživao u pogledu. Kladim se da je
obožavao ovo mesto.
- I jeste. Farfild je bio njegov dom. Ali što je najsmešnije, u isto vreme je i
bežao od njega.
Fedra ju je ispitivački pogledala. - Misliš?
- Sigurna sam. Ovde bi provodio najviše dva dana zaredom, a onda bi se
vraćao nazad u London ili bi odlazio da uradi neku blesavu stvar, da se popne
na Everest, na primer, ili da skija.
 - Da. Delovao je kao čovek nemirnog duha. Uvek je ispitivao svoje
granice - složila se Fedra.
- Sve dok nije pao - tužno je dodala Antoaneta.
- Nije nameravao da padne.
- Naravno da nije, ali ako stalno ispituješ svoje granice, jednom će ti to
doći glave.
Odmakle su se od prozora. - A sad, odakle da počnemo? - upitala je
Antoaneta i uzdahnula. Bilo je suviše toga.
- Od fioka - predložila je Fedra i pokazala na stočiće pored kreveta.
- Izvadićemo ih i stavićemo ih nasred sobe. Tako možemo detaljno da ih
pregledamo. Imaćemo gomilu smeća i gomilu uspomena koje nećemo moći
da bacimo. I, mila, ako želiš nešto da uzmeš, slobodno me pitaj.
Fedra je najednom osetila mučninu. Poželela je da ode bilo kud, samo da
ne bude ovde, dok se sprema da pregleda Džordžove lične stvari. - Hvala ti,
hoću - jedva je odgovorila.
Izvukla je gornju fioku stočića s desne strane i spustila je na tepih. Bila je
prepuna papira, fotografija, karata za igru i turističkih vodiča. Uzimale su
jednu po jednu stvar, pitajući se na šta bi mogle da nalete. Ako je uspeo da
drži Fedru u tajnosti, šta li je još krio?
- Oh, ovoga se sećam - rekla je Antoaneta i pokazala Fedri rukom ispisan
jelovnik večere, raskošno ukrašen zlatnom, svetloružičastom i plavom bojom.
- Za Džordžov pedeseti rođendan, u pariškom Mulen ružu. - Oči su joj
zasijale pri sećanju na to. - Sjajno smo se zabavili. Mislim da ću to zadržati. -
Stavila ga je sa strane, zajedno sa beleškama za govor i dnevnikom sa safarija
koji je pisao nekoliko godina ranije.
- Sve je beležio. Neverovatno - zamišljeno je rekla Fedra. Izvadila je stare
crno-bele fotografije njegovih školskih drugova iz Itona. Svaki od njih je na
poleđini napisao ličnu poruku. - Pitam se šta je s ovim mladićima, s koliko
njih je ostao u vezi.
Antoaneta je pogledala njihova mlada lica. - Prepoznajem nekoliko njih.
Bože, Henri Paterson je baš bio lep.
- Šta se desilo s njim?
 - Dvaput se ženio i razvodio. Sad je zadrigao i crven u licu. Nisam ga
videla godinama.
Fedra se nasmejala. Osećala se malo bolje. - Život je divan, zar ne? Toliko
poglavlja, a svako je kao život za sebe.
- Pogledaj ovo! - uzviknula je Antoaneta. - Kad smo kod poglavlja, o
ovom nisam ništa znala. Džordž je bio pravi lepotan! - Detaljno je proučila
fotografiju, blago se mršteći.
Pružila je Fedri hrpu fotografija na kojima Džordž stoji pored ruševina
tvrđava i zamaka u pustinji.
Cerio se mangupski, očigledno se glupirajući. - Rekla bih da su novije.
Mora da su od prošle godine. Šta misliš, gde je bio?
Fedra je pažljivo pogledala svaku ponaosob. Neko vreme je ćutala.
Antoaneta je primetila da je prebledela i oči su joj nanovo bile pune suza.
Ovo je prva Džordžova fotografija koju su našli. Delovao je srećno, pun volje
za životom. Antoaneta je bila zahvalna što je s poćerkom. Lakše je kad imaš s
kim da podeliš bol. - To su stari krstaški zamkovi - napokon je rekla Fedra. -
Verovatno u Siriji ili Jordanu.
Antoaneta je bila zadivljena. - Kako si ih prepoznala?
- Volim ruine, mada su mi irske omiljene. Verovatno zato što je kanadska
istorija kratka. - Brzo ih je prelistala. Antoaneta se pitala da li joj je suviše
bolno da se duže zadrži na njima. Pošto ih je jednom pregledala, učinila je to
ponovo, ali ovog puta sporije. Vratila joj se boja u obraze i ruke joj više nisu
drhtale. - Slike su očaravajuće. Kad samo pomislim da su ovde ljudi živeli
pre devet stotina godina. Mislim da je ovo Sobak, u Jordanu. - Vratila ih je
Antoaneti. - Sobak je poznat i neverovatno lep.
- Zadrži jednu ili dve.
- Mogu?
- Naravno. Imam ih puno. Čudno, ali nekad mi se čini da je Džordž imao
još jedan život pored onog koji je vodio sa mnom. Nije mi ni pomenuo da je
bio u Jordanu. Zar to nije neobično? - Slegnula je ramenima. - Znaš, čini ti se
da nekog poznaješ.
- Mislim da nikad nikog ne upoznamo do kraja - odgovorila je Fedra. -
Nisam sigurna da poznajemo i sami sebe.
- Shvatam da mu je trebao prostor - Antoaneta je nastavila.
- Misliš da nikad nije bio usamljen?
- Nije. Svuda je sticao prijatelje, ali je pomalo bio vuk samotnjak. Voleo je
da se osami.
- Nikad se nisi osetila zapostavljenom?
- Nikad. Bila sam veoma zauzeta obavezavama ovde i u Londonu. Iskreno,
bio je veoma zahtevan i ponekad bi mi trebao odmor. - A onda se namrštila. -
Možda sam i bila malo zapostavljena, sad kad si to pomenula. - Obrisala je
nos maramicom. - Čovek se toliko navikne na rutinu pa se i ne preispituje
kako se zbog toga oseća. Džordž i ja smo tako živeli. Nikad nisam
preispitivala njegov način života.
Fedra se ljubazno osmehnula. - Ali sada to činiš.
- Sada to činim. - Odložila je fotografije na gomilu “zadržati”. - Nije mi
rekao za tebe. Posumnjala sam u njegovu čestitost.
- Oh, Antoaneta...
- Ne mislim ništa loše o njemu, samo sumnjam u nas kao par. Znam da
mogu da ti verujem i da nećeš reći momcima.
Ne bih volela da pomisle kako kritikujem njihovog oca. I ne kritikujem ga,
zaista. Samo se pitam šta je još sakrio od mene, to je sve. I pitam se, zar mi
nije dovoljno verovao kad mi se nije poverio?
- Samo je hteo da te zaštiti.
- Da, znam, ali nismo bili stranci. Ne liči na njega da krije nešto od mene,
shvataš? Možda mi nije rekao za tebe iz nekog drugog razloga... Ne znam šta
bi to moglo da bude, ali ne mogu da verujem da se plašio moje srdžbe ili da
ću biti povređena. Znao je da bih bila uz njega.
- Da je ostao živ, sigurna sam da bi me, u određenom trenutku, upoznao s
tobom - nežno je rekla Fedra.
- Možda, ali nije imao priliku. - Odagnala je te misli i vratila se zadatku.
Malo-pomalo, istražile su sve Džordžove fioke i plakare.
- Fedra, hoćeš li se uskoro vratiti? - upitala je Antoaneta. Bilo im je
dovoljno pregledanja za to popodne. - Zaista si mi potrebna. Ostalo je još
toliko posla, a prija mi da ovo radim s tobom. - Antoaneta se sramežljivo
osmehnula. - Stvarno si razumela Džordža, iako si ga veoma kratko
poznavala.
- Doći ću kad god ti zatrebam. Volim da pregledam njegove stvari. Tako
sam mu bliže.
- Sećaš se kad si rekla da on nije u grobu, već oko nas, u duhovnoj sferi?
- Da.
- Misliš da je sada ovde?
Fedra je prešla pogledom po sobi. - Ubeđena sam da jeste. Možda smo
zato obe tako snažno osetile njegovo prisustvo kad smo ušle ovamo.
- Teši me pomisao na tu mogućnost. - Ja u to nimalo ne sumnjam.
- Zavidim ti. Mora da je sjajno kad ne sumnjaš. Šta li misli dok nas
posmatra kako prebiramo po sitnicama koje je sakupljao?
- Samo to, pretpostavljam. Kako su sve to sitnice, Stvari koje su mu za
života bile drage sada su mu, kao pokojniku, sasvim nevažne. One samo za
nas imaju sentimentalnu vrednost. Sigurno se smeje važnosti koju im
pridajemo.
- Isti je slučaj s porodičnim safirima - rekla je Antoaneta kikoćući se. -
Nikad nisam bila luda za nakitom. Ne kao svraka Roberta.
- Nisam ni ja. Polaskana sam time što ih je Džordž meni ostavio, ali
sumnjam da ću ih ikad nositi. Ne uklapaju se u moj stil života.
- Divno će ti stajati. Istaći će plavetnilo tvojih očiju.
- Osećaću se kao božićna jelka.
Antoaneta se nasmejala. - Razumem te. Ni meni nakit nikad nije
odgovarao. Oduvek sam bila suviše obična za dijamante! Ali ti nisi obična. Ti
zračiš.
- Šta li bi Džordž pomislio kad bi nas čuo kako raspravljamo o safirima
Fremptonovih?
- Bilo bi mu drago što smo prijateljice, to sigurno - nežno je rekla
Antoaneta.
 Fedra je podigla jednu fotografiju s gomile i zamišljeno proučavala
njegovo lice. - Mislim da je u raju najvažnija ljubav. Ako su ljudski postupci
podstaknuti ljubavlju, onda moraju biti dobri. Došla sam ovamo otvorenog
srca, Antoaneta. Znam da nikome od vas nije bilo lako, ali nadam se da sad
shvataš da ne želim ništa od vas.
Antoaneta se nasmejala. - O, Fedra, draga. Unela si svežinu u porodicu.
Ako nas Džordž u ovom trenutku gleda, mora da je srećan.
- Nadam se - odgovorila je Fedra i stresla se.
 13.

Fedra se u Čejni rou vratila u sedam sati po podne s teretom na duši.

Pozdravila se sa svojom novom porodicom prethodno obećavši da će otići u
Murenburg na četiri dana, s Dejvidom i Tomom, i da će, kad god to poželi,
opet doći u Farfild. Pa ipak je nerado napustila Džordžov dom, kao da je
tamo obitavao njegov duh, tako da je, u stvari, njega napustila... Ili joj je
najteže palo što je napustila Dejvida?
Antoaneta ju je, sva brižna, zamolila da se čuva u Murenburgu, a
Rozamund ju je posavetovala da stavi kacigu. Videlo se koliko malo zna o
modernom skijanju jer u današnje vreme svi nose kacige. Ali Fedra ih je
jedva čula. Samo je videla Dejvida na drugom stepeniku kako je čudno
posmatra. Zbunjena iznenadnom požudom, pozdravila se sa Džošuom, koji se
sa zadovoljstvom sagnuo kako bi ga poljubila. Nije se usudila da ponovo
pogleda Dejvida, ali je krajičkom oka videla da je on i dalje posmatra. Držao
je ruke u džepovima. Delovao je neraspoloženo i ozbiljno.
I Tom je rešio da krene. Njegov aston martin je nestao s vidika čim su
izašli na put. Fedra je slušala čežnjiv glas Sare Meklahlan prepuštena
nesređenim mislima.
Kad je došla kući, odnela je torbu na sprat i uključila mobilni telefon.
Samo što je potrčala u kupatilo, zazvonio je. Na trenutak je pomislila da je
Dejvid i srce joj je podivljalo, ali je na ekranu, na njeno razočaranje, pisalo
Džulijusovo ime.
- Jesi li kod kuće? - upitao ju je. Nije joj ni zdravo rekao.
- Jesam - odgovorila je.
- Kako je bilo?
Sela je na krevet. - Odlično - kazala je.
- Znači, Roberta te nije živu pojela?
 - Nije baš, ali bila je netrpeljiva.
- Njoj su u glavi samo porodični safiri, ne zaboravi.
- O, daću joj ih - odsutno je rekla Fedra. - Nimalo mi nije stalo do nakita.
- Nemoj to da radiš. Tvoji su. Džordž ih je tebi ostavio. Zadržaćeš ih ako
poštuješ njegovu poslednju želju.
- Naravno da poštujem, ali ako to bude prepreka između nas, onda ih ne
želim.
- Ne pričaj svašta, prebeleće ona to.
- Osećam se kao prevarant.
- Da to više nikad nisi rekla. Džordž je hteo da te zbrine. Znao je da će
umreti pre tebe i želeo je da budeš obezbeđena.
- Oni su veoma fina porodica - sanjalački je rekla. - I, da li se vraćaš u
Pariz?
- Naravno. Ovo ništa ne menja, Džulijuse. Samo ću malo odložiti put.
- Šteta. Rekao bih da ste se lepo uklopili. - I jesmo.
- Onda će te ponovo pozvati. - Zacerekao se. - Nemoj mi reći da nisi
uživala da budeš deo njihove porodice.
- Neću te lagati. Uživala sam s Fremptonovima - priznala je.
- I ti si Fremptonova, draga - izjavio je slavodobitno.
- Ne zavaravaj se, Džulijuse. Ja sam Čanselor.
- Trebaće ti vremena da se navikneš, ali s vremenom ćeš se osećati kao
Fremptonova. Veruj mi.
- Sledeće nedelje idem u Murenburg s Dejvidom i Tomom.
- Lepo. Malo porodičnog druženja.
- Idemo da vidimo gde je Džordž poginuo.
- A onda to možete da zaboravite i krenete dalje.
- Mislim da nikad neću biti u stanju da zaboravim Džordža, Džulijuse. -
Osetila je teret tuge u grudima. - Tako sam zbunjena.
- Šta kažeš na večeru?
 - Večeru?
- Zvučiš neraspoloženo. Razgaliću te. Sutra uveče?
- Pa, ja... - Nije mogla da nađe nikakav izgovor.
- Reći ću sekretarici da nam rezerviše u “Ajviju”. Došao bih po tebe oko
osam, može?
- Važi. Hvala ti.
- Dobar smo tim, ti i ja. Džordž bi bio srećan kad bi znao koliko vodim
računa o tebi.
- O meni niko ne treba da vodi računa. Dosad sam se uglavnom starala
sama o sebi i snalazila sam se.
- Ne onako kako bi Džordž to voleo.
- Nije sve u novcu, Džulijuse.
- Grešiš. Sad kad si bogata, otkrićeš da je novac put do sreće.
Fedra je prekinula vezu. I dalje je sedela na krevetu. Zagledala se nekud.
Osećala se postiđeno. Džordž joj je ostavio bogatstvo, kao i dragocen nakit,
koji čak nije ni želela. Razmazio ju je, ali bilo je lakše prihvatiti njegove
poklone dok je bio živ. Sada joj je to ličilo na gramzivost. Nije pošteno da
safiri Fremptonovih pripadnu njoj, a s druge strane, zbog Džulijusa se osećala
kao nezahvalnica jer je rekla da će ih dati Roberti. Čemu tolika drama zbog
nešto zlata, dijamanata i safira? Džulijus nije u pravu. Šire gledano, novac
nema istinsku vrednost. Naučila je to posmatrajući majku. Jedino je ljubav
važna. A Džordž joj je beskrajno nedostajao. Međutim, ubrzo je skrenula
misli na Dejvida. Ustala je i otišla u kupatilo da napuni kadu. Dok je voda
tekla, prelistala je fotografije koje je snimila u okolini poljske kućice.
Zagledala se u Dejvidovo lice. U grudima joj se širila poznata toplina. Ali
onda ju je obuzeo stid, pa je bacila foto-aparat kao zabranjenu igračku.
Skinula se i uronila u penušavu vodu. Možda ne bi trebalo da ide u
Murenburg. Možda bi bilo najbolje da nikad više ne vidi nikog od njih.
Druženje s Dejvidom moglo bi je dovesti u strašnu nevolju, a za to bi sama
bila kriva. Trebalo bi da se vrati u Pariz i zaboravi i Farfild i Fremptonove.
Zažmurila je i zagnjurila glavu.
Antoaneti je bilo žao što je Fedra otišla, ali je bila srećna što su se
sprijateljile. Uživale su u druženju. Da je kojim slučajem rodila ćerku, volela
bi da je ona kao Fedra.
Ušla je u Džordžovu sobu i pogledala kroz prozor. Nebo je bilo prekriveno
oblacima, ali ponegde su svetlucale zvezde. Zurila je u daljinu i na trenutak
se izgubila u njegovom beskraju. Osetila se sićušnom, no ujedno je, u dubini
duše, bila deo tog tajanstvenog prostranstva.
Pomislila je kako će Tom i Dejvid povesti Fedru u njihovu zimsku kolibu.
A onda je razmišljala o sebi. Šta će sada kad nema Džordža da ispunjava
njene potrebe? Ima novac, može da radi šta god želi... Samo šta? Pomisao na
to da se sama upusti u avanturu bila je zastrašujuća. Bila je na sigurnom ovde
u Farfildu. Poželela je da se sakrije i liže rane. Nije bila raspoložena da viđa
ikog izvan kruga porodice, osim doktora Hejvorta.
Nije joj smetalo da vida njega. Bio je tako ljubazan i pun razumevanja kad
ju je prvi put zatekao u svojoj bašti. Slušao ju je dok je pričala o svojoj ljutnji
na Džordža, o tome kako ga mrzi što nije nimalo pazio, već je nepotrebno
rizikovao. Doktor Hejvort je nije kritikovao. Štaviše, rekao joj je da je
“sasvim normalno” što se tako oseća i da je najbolje da priča o tome. Posle
njenog drugog bega u doktorovu baštu, učvrstili su prijateljstvo. Margaret bi
odlučno bila protiv toga, pomislila je smeškajući se. A Rozamund bi to
moglo malo da smeta jer se jasno videlo da joj se doktor svideo. Rešila je da
ga ponovo pozove u posetu, zbog Rozamund. Odmakla se od prozora.
Odjednom je živnula. Možda će da ga pozove na večeru.
Naredne večeri, Džulijus je parkirao svoj crni BMW ispred Fedrine male
kuće u Čejni rouu. Izašao je iz auta s ogromnim buketom crvenih ruža.
Zategao je kravatu pred vratima i spremao se da pozvoni. Fedra ga je
posmatrala s prozora na spratu. Razočarala se kad je videla cveće. Tešilo ju je
to što će za nekoliko dana odleteti za Cirih. Uzela je torbicu s kreveta i sišla
da otvori.
- O, Fedra - rekao je Džulijus. Zadovoljno ju je odmerio. - Prelepo
izgledaš.
- Hvala - odgovorila je. Nadala se da ne šalje pogrešne signale time što je
obukla haljinu.
- Kupio sam ti ruže. Znam da devojke vole cveće, a sinoć si mi zvučala
tužno preko telefona.
- Nedostaje mi, Džulijuse.
- Naravno, ali vreme leči sve. Kao i malo zabave. Vodim te na finu večeru
i pokušaću da ti skrenem misli od svega toga. - Dao joj je cveće i ušao za
njom u predsoblje.
- Samo da ga stavim u vodu. Divno je, hvala ti. Džulijus je imao najnoviji
model BMW-a. Bio je besprekorno čist. Lepa kožna sedišta, sjajna drvena
kontrolna tabla, ni trunke prašine. Mirisao je na sredstvo za poliranje i
prejaku Džulijusovu kolonjsku vodu. Upalio je motor. Istog trenutka se
uključila ozbiljna muzika. Fedra je stavila pojas. Džulijus je isparkirao auto
na ulicu. Vozio je duž reke punom brzinom. Bio je sumrak. Nebo je bilo
nežne prljavo ružičaste boje. Vozili su se gradom. Fedru su oraspoložile leje
šafrana i narcisa u Hajd parku. - Volim London u ovo doba godine - rekla je.
- Veoma je lep - složio se Džulijus, mada se jasno videlo da ništa ne
primećuje.
- U Farfildu je bilo divno. Lišće je tek ozelenelo, jabuke cvetaju, a stotine
lala promolile su glavice iz zemlje. Zaista posebno mesto.
- Jesi li videla slike? Imaju neka veoma vredna umetnička dela.
- Videla sam, ali ne umem da procenim njihovu vrednost.
- Jel' ti Antoaneta pokazala Teodorin portret s porodičnim safirima?
- Nije - slagala je. Nije htela da izgleda kao da je njuškala.
- Stvarno? Okačen je iznad stepeništa, pored velikog portreta Algernon
Frempton. Pogledaj sledeći put kad odeš. Sigurno vredi čitavo bogatstvo.
- Verovatno sam ga videla, ali nisam obratila pažnju. Nisu mi pokazali
safire.
- Veliki su kao bombone.
- Ne sumnjam da su lepi.
- Uskoro ćeš ih nositi.
Fedra se nasmejala. - Ne bih rekla! Gde ću ja da nosim nakit? Znaš da ne
vodim takav način života.
 - Mogla bi, kad bi htela.
- Ali ne želim. Sviđa mi se kako živim. Ja sam devojka za farmerke i
majice. Pogledao ju je krajičkom oka i nacerio se, kao da je hteo da pokaže
da on bolje zna.
“Ajvi” je bilo prijatno mesto, s prigušenim svetlom, i prepuno gostiju.
Džulijus se s uživanjem razmetao pred osobljem, budući da je često dolazio
ovamo sa Džordžom. Upravnik im je izjavio saučešće dok ih je pratio do
Džordžovog uobičajenog stola na sredini. Džulijus mu je zahvalio sav važan.
Fedra je sela na crvenu kožnu stolicu i pogledala ostale goste. Pre nego što je
Džulijus seo, videla je tri poznata glumca i jednog proslavljenog kuvara.
- Dobra ekipa oko nas - veselo je rekao Džulijus.
- Lep restoran.
- Džordžov omiljen. Dolazio je ovamo najmanje triput sedmično.
- Nije ni čudo što se prema tebi odnose s takvim poštovanjem.
- Ovde smo održavali poslovne ručkove, a večere u klubu “Kod Marka”.
Džordž se toga strogo pridržavao. - Naručio je bocu vina i ne pogledavši
jelovnik. - Počećemo s belim, a onda ćemo videti.
- Belo vino mi odgovara.
- Zavisi od toga šta ćeš večerati.
- Nisam mnogo izbirljiva. Šta preporučuješ?
- Naručiću za tebe.
Posmatrala je kako Džulijus detaljno proučava jelovnik. Imao je sitne,
tamnosive oči, ali je pomislila kako im ništa ne promiče. Brzo je odlučio.
Pozvao je konobara pucnuvši prstima. - Mislim da će ti se svideti - rekao je
pošto je konobar otišao. - Poznajem te bolje nego što misliš.
- To ćemo da vidimo - rekla je s osmehom uverena da je nimalo ne
poznaje.
- Sad kad si bogata žena, šta planiraš?
- Nastaviću tamo gde sam stala. Vratiću se u Pariz, završiću knjigu...
- Fotografija je divan hobi, Fedra, ali ne misliš li da bi trebalo da budeš na
čelu neke dobrotvorne organizacije? Znam neke ključne ljude koji bi te rado
podržali.
- Misliš na dobrotvorni rad koji bi Džordž podržao, tibetanska deca i
slično?
- Ne, već na dobrotvorni rad na visokom nivou, u Londonu.
- Zašto bih to radila? Rado bih pomogla ako to podrazumeva dobrotvorni
rad, a ne kako bih se popela na društvenoj lestvici.
- Ne kažem da treba da se penješ na društvenoj lestvici, već da je
dobrotvorni rad klasičan način da vi stranci upoznate prave ljude.
- Poznajem dovoljno ljudi u Parizu.
- U Parizu. Ja mislim na London i na prave ljude u Londonu. Sad si bogata
mlada dama. Vreme je da se družiš s drugim bogatim ljudima.
- Džulijuse, moram da te zaustavim. Ne želim novac. Džulijus ju je
prestravljeno posmatrao. - To je neozbiljno.
- Ozbiljno ti kažem, ne želim ga. Ne želim ni pare.
- Poželećeš ga kad bude na tvom bankovnom računu.
- Nisam ti dala broj svog računa niti ću to uraditi. Rekla sam ti, ne želim
taj novac. Uprljan je.
Nasmejao se i potapšao je po ruci. - Shvatićeš na kraju i započećeš sasvim
nov život. Novi prijatelji, novi...
Prekinula ga je. - Ja već imam prijatelje i verujem im. Ne trebaju mi novi.
Uostalom, prijatniji mi je normalan život. Nisam devojka za zabave.
- Nemoj mi reći da nećeš sa mnom do “Anabel”, posle večere?
- Hoćeš da igraš? - Zapanjila se.
- Apsolutno. Večeras sam s prelepom devojkom. Želim da je pokažem
svima.
- O, Džulijuse. Umorna sam. Sumnjam da imam dovoljno snage da igram.
- Čekaj da popiješ nekoliko čaša vina. Možda ćeš se predomisliti.
Ali Fedra se na kraju večere nije predomislila. Džulijus je bio razočaran,
ali nije pokušavao da je ubedi. Čestitala mu je na izboru večere Riba je bila
blaga i lagana, a jagnjetina savršeno ružičasta. Zatim ju je vratio kući, vozeći
što je mogao bliže šetalištu kako bi mogla da vidi Temzu noću. Znao je da
devojke vole romantiku koju stvara odsjaj svetlosti u vodi. U Čejni rou su
stigli u pola dvanaest.
- Čini mi se da si sad malo živnula - rekao je i otvorio joj vrata da izađe.
- Divno sam se provela, hvala ti.
- Drago mi je. Znam da bi Džordžu bilo milo što pazim na tebe, a njemu
dugujem sve. - Fedra je i mislila da je unosno biti Džordžov advokat. - Znači,
ideš u sredu.
- Da.
- Vikendinca im je očaravajuća. Antoaneta ima odličan ukus. Šteta samo
što ne ume da skija.
- Da li si ti nekad išao tamo sa Džordžom?
- Da. Odlično skijam. Neutabana staza u Murenburgu je sjajna. Imam
odlične snimke sebe i Džordža kako skijamo zajedno. - Nacerio se. - Jedan od
najboljih provoda nam je bio nedelju dana pre njegove smrti.
Fedra je prebledela. - Bio si s njim nedelju dana pre nego što je poginuo?
- Morao sam da se vratim u London, da sredim neke stvari za njega.
Džordž nije mogao da odoli novom snegu pa je ostao. Da sam ostao, sigurno
bih ga ubedio da tog dana ne ide van staze.
- Zašto?
- Bilo je pretopio i bilo je rizično, ali Džordž je mislio da može sve. Mislio
je da je besmrtan. - Tužno je odmahnuo glavom. - Ja sam mislio da je
besmrtan.
Fedri ga je najednom bilo žao pa mu je spustila ruku na rame. - Svi ćemo
mi jednom umreti, Džulijuse.
Ozbiljno ju je pogledao. - Nadam se da će te momci dobro čuvati.
- Sigurna sam da hoće.
- Od Toma ne očekujem previše. Biće dobro ako bude ustajao na vreme da
skija.
 - Nema veze. Dejvid je veoma pouzdan.
Džulijus je iskrivio lice. - Ali nijedan od njih nema Džordžov
temperament, zar ne?
Fedra je stavila ključ u bravu. - Ne mislim da je to loše. Džordž je stalno
morao da se dokazuje, bio je mnogo složenija ličnost. Dejvid je zadovoljan u
sopstvenoj koži.
- Treba da se čuvaš Džošue. Dobro zarađuje na berzi, ali je pod šapom
svoje pohlepne žene. Džordž nije bio slabić. Tom drži noćni klub. Kakav je
to posao? Sumnjam da zarađuje. A stalno je pijan, tako da ni u čemu ne može
ni da bude uspešan. Kakva porodica!
Fedra je istrgla ruku. - Mislila sam da ih voliš.
- Isplatilo mi se da ih volim. - Nasmejao se njenom izrazu lica. - Ne gledaj
me tako zaprepašćeno. Naravno da ih volim. Kakvih porodica ima, oni nisu
loši. Samo mi je neobično što se toliko razlikuju od oca, a Džordžu sam se
veoma divio. - Glasno je uzdahnuo. - Niko ne može da se poredi s njim.
Fedra je otvorila vrata i ušla u hodnik.
- Hvala na večeri, Džulijuse. Izvini što nismo otišli na ples.
- Drugi put. Javi se.
Namrštila se. Osetila je nelagodu. - Čuj, Džulijuse, bio si divan. Pomogao
si mi da prebrodim težak period. Ne znam šta bih da nije bilo tebe, ali ne
moraš više da brineš o meni. Sad mogu i sama, časna reč.
Trgla se kad joj je stavio ruke oko struka i nagnuo se da je poljubi u obraz.
- Ne pričaj gluposti, Fedra. Zajedno smo u ovome, ti i ja. Znaš da sam ti
potreban. Zvaću te u Murenburg, da proverim da li si dobro.
- Biću. To su mi braća. - Zvučalo je smešno.
- Dobro je imati braću, ali potreban ti je muškarac.
- Imala sam ga.
- Sad ti treba drugi. Slomljeno srce može da zaceli i život je zabavniji kad
imaš nekog. A sad u krevet i dobro se naspavaj.
Zatvorila je vrata. Srce joj je ludački tuklo u grudima, kao da će da iskoči.
Osećala je njegovu kolonjsku vodu na svojoj koži i stresla se. O, Džordže,
pogledaj u kakvu si me nepriliku uvalio!
Nekoliko dana kasnije, Fedra, Dejvid i Tom su se našli na aerodromu
Hitrou kako bi otputovali za Cirih. Bili su uzbuđeni zbog puta, uprkos
ozbiljnosti svoje misije. Momci su poneli manje kofere, budući da im je ski-
oprema već bila u Murenburgu. Fedrin je bio ogroman i težak, - Planiraš da
tamo ostaneš do leta? - Tom se šokirao kad ga je video.
- Znam, izvinjavam se. Prevelik je, ali samo kaciga zauzima pola kofera.
- Tetki Rozamund bi bilo drago što si je spakovala - rekao je Dejvid.
Odvukao je njen kofer da ga preda.
- Stvarno je posebna tvoja tetka Rozamund - nasmejala se Fedra.
- Hoće li ikad otići? - zapitao se Tom.
- Voli kad je od koristi - odgovorio je Dejvid. - Na kraju će se mami
popeti na glavu.
- Znate kako se kaže, “svakog gosta tri dana dosta” - rekla je Fedra.
- Tetka Rozamund je kod nas već nekoliko nedelja. Probila je sve rokove!
- rekao je Tom.
- To stvarno nije u redu, Tome - Fedra ga je u šali udarila u rame. - Šta
mislite, zašto se nikad nije udala?
- Pogrešno vreme, pogrešni izbori - kazao je Dejvid.
- Da li bi se ti oženio njome da si muško? - upitao je Tom.
- Možda je bila lepa kad je bila mlada - zamišljeno je kazala Fedra.
- Nikad nije bila lepa. I oduvek je više volela konje od muškaraca.
- E, to joj je mana - rekla je Fedra.
Tom se zacerekao. - Nijedan muškarac ne može da se meri s konjem.
Stigli su na početak reda. Dejvid je podigao Fedrin kofer na pult. - Pasoše
- rekao je. Ispružio je ruku. - Vidim da ću morati da brinem o vama dvoma -
rekao je. Posmatrao je ka ko Fedra kopa po torbici, a Tom proverava svaki
džep. Tom ga je konačno našao u zadnjem džepu pantalona, a Fedra je svoj
izvukla iz gomile stvari.
- Imaš britanski pasoš? - pitao je kad je video Fedrin.
 - Da, ja sam britanska državljanka - ponosno je rekla.
- Otkud to?
- Dobro, reći ću vam. Bila sam udata za Britanca. Tom i Dejvid su zurili u
nju. - Bila si udata? - uzviknuo je Dejvid.
- Ti si zgodna raspuštenica - rekao je Tom cereći se.
- Pazi šta govoriš, Tome. I predaj to već jednom, Dejvide. Jadna gospođa
strpljivo čeka, a iza nas se otegao red.
Dejvid je dao pasoše službenici “Svisera”, a onda se okrenuo ka Fedri. - Je
li ti taj slomio srce? - tiho je upitao.
- Nije ni vreme ni mesto za razgovore o mom bivšem mužu - odgovorila
je. Nevidljiva, ali opipljiva kapija zatvorila je njenu prošlost.
- Tvoja torba liči na TARDIS - rekao je Tom vireći unutra.2
- Više na kofu - odgovorila je. Službenica je vratila pasoše Dejvidu. Dok
je Fedra razgovarala s Tomom o svojoj tašni, krišom je pogledao njenu
fotografiju. Dobro je izgledala. Pogled mu je odlutao nadesno, ka datumu
rođenja. Pogodio ga je poput metka, 9. februar 1984. Zbunjeno je zurio. Da
ima trideset i jednu, kao što tvrdi, morala je da se rodi 1981. To je značilo da,
u stvari, ima dvadeset i osam, da je godinu dana mlađa od njega.
- Nije valjda da gledaš moju fotografiju? - nasmejala se i otela mu pasoš iz
ruke.
- Nisi se nimalo promenila - odgovorio je nehajno, prikrivajući zbunjenost.
- Da vidim - oglasio se Tom.
- Ne može. - Ubacila je pasoš u torbu. - Užasna fotografija. Treba mi kafa.
Hoćemo li da se probijemo i pronađemo dobar kafe, na drugoj strani?
Dejvidu je bilo nelagodno. Ako je Fedra godinu dana mlada od njega, to
znači da je njegov otac već bio u braku kad je spavao s njenom majkom. Da li
je Fedra slagala kako bi ih zaštitila? Duboko je uzdahnuo i pokušao da
odagna tu misao. Na kraju krajeva, to se desilo pre dvadeset osam godina, a
njegovi roditelji su bili veoma srećni. Rešio je da pokuša da zaboravi.
 14.

Njihova koliba bila je živopisna kao sve švajcarske planinske kuće. Sa

velikih balkona pružao se veličanstven pogled na planinu Gočna ispred, a sa
desne strane na valovitu dolinu Pretigau. Krov kolibe izgledao je lepo
prekriven snegom. Drveni zidovi bili su tamnosmeđi, a u crvene kapke vešto
su bila urezana velika srca.
Stigli su u četiri po podne. Nebo je bilo jarkoplavo, a svetlost
omamljujuća, te se sneg presijavao poput dijamanata. Dejvid je uneo torbe, a
Tom je jurcao gore-dole sa svojim ajfonom i cigaretom u uglu usana. Fedra je
ušla u predsoblje i udahnula umirujuć miris borovine. Prešla je pogledom po
kolibi. Njeno oduševljenje je poraslo kad je ušla u dnevnu sobu. Kamin je
zauzimao najveći deo zida u dnu, a pored njega su već bila naslagana drva.
Na zidovima i tavanici od borovine iz šuma Pretigaua, stare preko dvesta
godina, bili su uklesani švajcarski motivi, cveće i starinska slova. Slike
impresionista visile su pored slika starih majstora. Sofe su bile ogromne i
primamljive, prekrivene jastucima. Napolju je bilo belo i snežno, ali su zato
unutra drveni zidovi i ogroman persijski tepih pružali osećaj udobnosti.
- Tvoja majka baš ima dara - rekla je prolazeći kroz hodnik u trpezariju. -
Ima oko za tkanine. Plava i crvena su pravi izbor za planinu.
- Ne bih znao - slegnuo je Dejvid ramenima. - Ali jeste prijatno.
- Trebalo je da bude dekoraterka. Ima izuzetan stil.
Krenuo je za njom u trpezariju. Stare krigle za pivo od kalaja bile su
poredane na prozorskom ispustu, a drveni zidovi i grede stvarali su utisak
starine. - Možda bi i bila, da se nije udala za mog oca - rekao je.
- Još je mlada.
- Teško je započeti nešto u tim godinama - Dejvid je tvrdoglavo ostao pri
svome.
 - Možda će preurediti kuću u Farfildu.
- Tata joj nije dao ništa da dira, osim spavaće sobe.
- Svašta može da se uradi s malo boje. Džordž više nije tu da joj zabrani...
- Slažem se s tobom. Kuća treba da bude dom, ali mislim da ona suviše
poštuje tradiciju Fremptonovih da bi išta menjala. A baka je i živa i zdrava i
budno prati sve što se tamo dešava.
- Mislim da bi trebalo da uradi ono što joj je po volji. Poslednjih trideset
godina je udovoljavala drugima. Zar ne misliš da je vreme da uradi nešto za
sebe? Možda bi trebalo da otputuje.
- Nikad ne bi otputovala sama, a tetka Rozamund bi joj se vrlo brzo popela
na glavu.
- Mora da izađe iz kuće, da razbistri misli. Kad nam je okruženje poznato,
razmišljamo o svakakvim glupostima, što ne bi trebalo. Kad smo u
inostranstvu, uključimo sva čula, upijamo nove prelepe prizore, mirise i
zvukove. Uzdižemo se iznad razornih misli i u potpunosti živimo u
sadašnjosti, kao ja sad. Uživam u ovim divnim, novim pejzažima i osećam se
poletno! - Stidljivo se osmehnula svesna da zvuči otrcano. - Drago mi je što
si predložio da dođemo. Već mi je bolje.
Iz Dejvidovog nežnog pogleda jasno se videlo da to nije smatrao nimalo
otrcanim. - I ja - složio se. - Ali dovoljno je da te vidim da me obuzme polet!
- Okrenula se, postiđena. Iznenadilo ju je njegovo flertovanje. A on se
nasmejao, kao da je i sam bio iznenađen onim što je rekao pa se pokajao. -
Dođi da ti pokažem gde ćeš spavati.
Prizemlje joj se dopalo, a sprat ju je oduševio. Nameštaj u celoj sobi bio je
presvučen plavim damastom. Krevet je bio toliko visok da je morala da se
popne na njega. Prišla je prozoru i zagledala se u dolinu. Nije ni čudo što je
Džordž toliko voleo Murenburg. Izgledao je kao s razglednice.
Momci nisu pustili Fedru ni da se raspakuje. Jedva su čekali da iznajmi
skije i čizme pa da rano ujutru krenu na skijanje. Odvezli su se do sela
Džordžovim džipom i parkirali se prekoputa radnje kako bi kupili namirnice.
Fedra je bila oduševljena idejom da kuva u predivnoj kolibi, ali Dejvid i Tom
su insistirali na tome da svake večeri obeduju u “Vinegu” i “Šesi grišunu”.
 Iznajmila je kvalitetne skije kor u “Gočna sportu”, a Dejvid joj je nabavio
trubicu za skijanje van staze. Prodavci su im izrazili saučešće. Džordž je bio
voljen i stalni gost u Murenburgu. Otkako je poginuo, u selu se samo o tome
pričalo. Žalili su ga kao da je jedan od njih.
Dejvid je pričvrstio Fedrine skije za krov. Polako su se vozili kroz selo,
pokazivali joj kraj i mahali prolaznicima koji su prepoznali auto i srdačno ih
pozdravljali.
Fedra je bila očarana. Murenburg je čuvao duh starih vremena. Delovao je
ljupko, kao ambalaža za čokolade lint. Dva bernardinca veselo su pozdravila
svoju gazdaricu kad je, u bundi, izašla iz radnje s poklonima. Par konja,
upregnutih u sanke ispred hotela “Alpina”, oglasio bi se praporcima kad god
bi zatresao glavama. A kočijaš, u tradicionalnom plavom vezenom kostimu,
pušio je lulu. Srdačno je ćaskao s prolaznicima koji bi zastali da pomaze
životinje. Na stanici prekoputa, za štandom, preplanuli meštanin s beretkom
prodavao je pečeno kestenje. Glas mu je odzvanjao ulicom dok je uzvikivao
Heiße maroni, Heiße maroni.3 Žuti hotel “Ferajna” izgledao je grandiozno na
suncu, poput palate, dok je diskretniji “Šesa”, malo dalje niz ulicu, zračio
starinskom draži.
Tom im je pokazao na noćni klub “Kaza antika”, a onda im je prepričao
nekoliko anegdota iz kluba. Dejvid je parkirao ispred pekare. Fedra je pošla s
njim. Slušala ga je kako uljudno razgovara, jedva se snalazeći na nemačkom,
sa staricom iza pulta. - Plašim se da nisam stručnjak za jezike - rekao je Fedri
dok je prodavačica hvataljkama stavljala pletenicuu papirnu kesu.
- Ono što si rekao zvučalo je dobro - kazala je.
- To je otprilike sve što umem da kažem.
- Najbitnije je snaći se na stranom jeziku, zar ne? A ti si to postigao.
- Tom govori nemački mnogo bolje od mene. Godinu dana je radio ovde
kad je napustio školu. - Dejvid je pogledao kroz prozor i ugledao brata kako
trčkara oko auta sa svojim ajfonom.
- Njemu jezici idu od ruke.
- Pretpostavljam da je on jedan od onih darovitih, luckastih ljudi. Jesam li
u pravu?
 Dejvid se nasmejao. - Odmah si ga pročitala. Sve mu ide od ruke, a on
rešio da drži noćni klub.
- Ni to nije loše, ako je on zadovoljan.
- Nisam siguran da jeste. - Dejvid se namrštio. - Gura probleme pod
tepih...
Starica je ispružila kesu. Dejvid je zavukao ruku u džep kako bi izvadio
sitninu da joj plati. Fedra je posmatrala kako se Tom glupira s telefonom i
pitala se da li stvarno ne žali za ocem ili je, kao što je Dejvid rekao, potisnuo
bol. Shvatila je da je ovo putovanje važno ne samo za nju i Dejvida već i za
Toma.
Te večeri, sve troje su jeli u “Šesi”, gde su Dejvida i Toma srdačno
dočekali. Poznavali su većinu gostiju. Jedva su se probili do svog stola. Usput
su se rukovali i ljubazno razmenili po koju reč s drugim gostima. Dejvid je
upoznao Fedru sa svima, ali nikom nije pomenuo da mu je ona polusestra.
Fedri je laknulo zbog toga. Nije želela da stranci čuju njenu priču. Za sve njih
je bilo bolje da to ostane porodična tajna.
Pošto je probudila veliko interesovanje, ljudi su odmah pomislili da je
Dejvidova devojka. Zaverenički su posmatrali nju pa Dejvida. Po njihovom
oduševljenju jasno se videlo da ih smatraju dobrim parom. Dejvid je stavio
ruku na Fedrina leđa i poveo je ka stolu u uglu, ali je ona imala osećaj da ih
posmatraju i da šapuću o njima. Bilo joj je drago zbog toga, što ju je
iznenadilo. Volela je da misle da je Dejvidova.
Što je bio na savršenom mestu. Imali su odličan pregled. Restoran je bio
gotovo dupke pun. Konobarice su se probijale između stolova u lepim
tradicionalnim haljinama i besprekornim keceljama. Fedra je prešla
pogledom preko drvenih greda s uklesanim motivima Alpa. Upila je u sebe
prijatnu atmosferu i zadovoljno uzdahnula. Bilo joj je drago što ju je Džulijus
ubedio da prihvati Dejvidovu originalnu ponudu i dođe u Farfild. Sada se
osećala članom njihove porodice, a nikad ranije nimala osećaj da pripada
pravoj porodici.
Pili su vino, jeli ukusna jela i smejali se Tomovim pričama. Onda je Tom
izašao da popuši cigaretu. Dejvid i Fedra su ponovo bili sami. Ponovo ih je
obuzela privlačnost, takvom silinom da je Fedra imala osećaj da će ceo
restoran primetiti. Dejvid se osmehivao s druge strane stola. Nije mogao da
sakrije osećanja. Tako su ga obuzela da se pitao kako će da ih obuzda. Da
između njih, poput zatvorskih rešetaka, nije lebdelo ono “brat i sestra”, bilo
bi sasvim prirodno da je uhvati za ruku.
Dejvid je platio račun. Fedra je primetila da se Tom nije ni ponudio. Zatim
su se vratili uskom stazom do kolibe. Nebo se caklilo od zvezda, a mesec je
osvetljavao planine srebrnom, fosforescentnom svetlošću. Svako drvo i stena
na Gočni jasno su se videli.
- Predivno je - rekla je Fedra dok je, malo kasnije, stajala na balkonu s
Dejvidom. Pili su toplu čokoladu. - Planina kao da pruža ruke k tebi, a nebo
izgleda beskonačno. Ne vidi mu se kraj. - Posmatrala je kako joj na hladnom
vazduhu iz usta izlazi para.
- Teško mi je da zamislim da je tata umro ovde - rekao je Dejvid mršteći
se.
- Odavde planina izgleda tako dobroćudno.
- Strašno je kad pomisliš da takva lepota može da bude zlokobna.
- Tako je zapisano u Knjizi života, Dejvide.
- Znam.
- Bilo mu je suđeno da ode.
- Ipak, svima nam je teško zbog toga. - Uzeo je poveći gutljaj tople
čokolade i progutao ga s gorčinom.
- Najviše pate oni koji ostaju. Tvoj otac nije ni razmišljao o tome kad se na
njega sručila snežna lavina. Verovatno nije osetio nikakav bol, ali zato ga mi
neprestano osećamo.
Dejvid ju je obgrlio i privio uz sebe.
- Drago mi je što si ovde, Fedra.
- I meni - odgovorila je. Žmirkala je kako ne bi zaplakala. - Zajedno smo u
ovome. Zato nam je lakše da se su očimo s tim.
Dejvid je želeo da je pita zašto je slagala za godine. Spremao se da postavi
to pitanje, ali je strah pobedio znatiželju. Uspeo je da se uzdrži. Nije želeo da
izgubi njeno poverenje priznanjem da ju je proveravao ili uhvatio u laži. Bilo
je oči gledno da je slagala kako bi ih zaštitila od činjenice da je njegov otac
bio neveran na samom početku braka. Na kraju će je pitati, ali ne sad dok je
naslonjena na njega.
Narednog jutra rano su doručkovali. Do devet su bili na vrhu Gočne.
Vazduh je bio oštar i hladan, nebo vedro i prelepo plavo, a planina okupana
suncem. Međutim, njih troje su bili smrknuti. Tog dana je trebalo da obiđu
mesto gde je Džordž poginuo. Iščekivanje je visilo nad njima poput olujnog
oblaka.
Fedra je bila nervozna. Da nije imala rukavice, grizla bi nokte. Tom je
ispričao samo nekoliko šala u uspinjači, ali uglavnom je bio veoma tih.
Dejvid je uznemirenost prikrio uposlenošću. Ispričao je Fedri kakav je plan
za taj dan, pokazao joj Vang, jednu od najstrmijih padina u Murenburgu. - Sa
svakim skretanjem, spustiš se nekoliko metara - objašnjavao je. - Divan
osećaj, ali je izuzetno opasno. Fedra je pogledala nadole ka širokom
prostranstvu napupelog drveća koje je presecalo šumu i shvatila da odatle
kreću lavine.
Kad su stigli na vrh, Tom je na brzinu popušio cigaretu. Onda su namestili
skije i uživali u veličanstvenom pogledu na dolinu i planinu Madrisu na jugu,
okupanu suncem. Fedra je nosila bele pantalone i zimsku jaknu, koji su
naglašavali njen uzan struk i ženstvene kukove. Uzdrhtala je, ali ne od
hladnoće. Videla je kako Tom baca opušak u sneg. Pogledali su se. Prvi put
je na njegovom licu primetila razumevanje. Saosećajno se osmehnula, a Tom
je dao sve od sebe da uzvrati osmehom. Izgledao je kao dečak. Poželela je da
mu pritrči i zagrli ga. Najednom ih je ozbiljnost onog što su planirali da urade
pogodila poput naleta hladnog vetra. Posle toga nisu reč prozborili. Dejvid je
krenuo prvi, a Fedra za njim. Duša ju je bolela od tuge. Džordž je sigurno
hiljadu puta skijao na ovoj planini.
Prvo zajedničko skijanje trebalo je da ih ispuni zadovoljstvom jer su sve
troje skijali brzo i vešto. Dejvid je bio očaran Fedrinom tehnikom. Sekla je
krivine poput profesionalca hitro prebacujuću težinu s jedne na drugu stranu.
Sneg je prštao pod njenim skijama. Izgledala je elegantno i moćno, ali iznad
svega, bila je brza. Fremptonovi su bili čuveni po brzini. Međutim, svi su bili
svesni da nisu došli radi zabave. Džordžova smrt im je stalno bila u mislima.
Tom je seo u posebnu kabinu ski-lifta, ostavljajući Dejvida i Fedru da se
vrate sami. -Ćutljiv je - rekla je Fedra.
- Tom beži od ozbiljnih stvari, ali ovde ne može pobeći od tate.
- Pogodilo ga je?
- To bi se desilo pre ili kasnije. - Jadan Tom - sažaljivo je uzdahnula.
- Deluje čvrsto...
- Ali nije - prekinula ga Fedra.
- Onda pomireno.
- Ne, Dejvide. Ne voli da se suočava sa nevoljama.
- Ranije ih je rešavao alkoholom. Sad nema kud.
- Što je zdravije. Tugovaće, prežaliće, a onda će se vratiti uobičajenom
životu. To svi treba da uradimo.
Dejvid ju je pogledao. - Dobro skijaš, Fedra. Osmehnula se. - Takođe,
Dejvide.
- Gde si naučila tako da skijaš?
- Odrasla sam u Vankuveru, zar si zaboravio?
- Ne poznajem mnogo žena koje skijaju tako brzo kao ti.
- Shvatiću to kao kompliment, a ne kao šovinistički komentar.
- Samo ističem očigledno. Nisam hteo da provociram. Većina žena nije
hrabra kao ti. Jesi li tako dobra van staze kao što si dobra na njoj?
- Naravno - Skromno je slegnula ramenima. - Trudim se koliko mogu.
- Proverićemo mi to. Tata je poginuo baveći se ekstremnim skijanjem.
Obožavao je da ispituje svoje mogućnosti.
Oduvek je tako skijao i uglavnom se izvlačio bez posledica. Mislim da
jednostavno nije imao sreče.
- Polako ćemo.
- Neće nas dvaput pogoditi maler.
Fedra je odmahnula glavom. - Nikad ne reci nikad. I ja umem da budem
nemarna, ali me je ovo sa Džordžom nateralo da malo više povedem računa.
 - Jesi li uključila trubicu? - upitao je. Mislio je na elektronski uređaj koji
se koristi za lociranje skijaša zatrpanih lavinom.
- Naravno. Samo mi reci da umeš da je koristiš! Dejvid se uozbiljio i
pogledao ka oštrim vrhovima Vajsflugifela. - Umem, samo se nadam da mi
neće trebati.
Pregrupisali su se na vrhu ski-lifta Madera, a zatim se uputili ka Furki.
Odatle su prešli ka Graudergratu. Tu su otkačili skije kako bi se popeli na Alp
Duranu. To je trajalo čitavo jutro. Sunce je sve jače grejalo pa je Fedra vezala
jaknu oko struka, o koji je okačila i kacigu. Zavrnula je rukave do laktova i
otkopčala patnet-zatvarač na grudima. Sneg pod njom je svetlucao. Planine
su se pretvarale u nazubljene vrhove i široke provalije.
Konačno su stigli do vrha. Zaboli su skije u sneg i seli da podele tablu
čokolade i liker od gloginja iz pljoske koju je Dejvid nosio za pojasom. - Ovo
je očaravajuće - oduševljeno je rekla Fedra. Zurila je u more bledoplavih
vrhova.
- Nalazimo se na vrhu sveta - kazao je Dejvid.
- Osećaj je neverovatan - nastavila je ona. - Kao da smo deo večnosti.
Osećam se tako malom, a opet tako povezanom sa svim. - Udahnula je
duboko, dugo.
- Tata je sigurno sedeo ovde kad bi se popeo - ozbiljno je rekao Dejvid. -
Sigurno se radovao zalascima sunca i bio uzbuđen zbog novog snega. Pitam
se da li je posmatrao one vrhove, kao mi sada, i osećao da je sićušan naspram
prirode. Nikad ga nisam pitao šta misli o Bogu.
Tom je duboko uzdahnuo zagledan u široko prostranstvo koje je delovalo
beskonačno. Kilometrima daleko, gore na horizontu, planine su se gubile u
magli. A iza, beskraj. Dok ih je posmatrao, osetio je neko komešanje u sebi.
Prvi put u životu bio je svestan večnog životnog toka i na neki čudan način
osetio je da ga je taj tok poneo. Nije se usuđivao da se zapita gde je njegov
otac sada. Nije hteo da se suoči sa činjenicom da ga nema. Jedini način da
zaštiti sebe bio je da se pravi kako je sve u redu. Ali sada su mu potisnute
emocije svom silinom ispunile grudi. Užasnut, borio se za dah. Grlo ga je
steglo, a onda je prodorno kriknuo. Nije mogao da se obuzda, kao da je
zaposednut, te može samo da gleda kako ta sila divlja kroz njega terajući ga
da se grči i drhti.
Dejvid je užasnuto posmatrao kako se njegovom bratu lice izobličuje od
bola i kako se bori za vazduh. Fedra je prepuzala preko snega i zagrlila ga.
Nije se branio. Zagnjurio je lice u njenu jaknu. Niko se nije pomerao dok
Toma nije prošao nalet bola.
- Ovo je odlično - rekla je Fedra pošto se Tom utišao. - Sad će ti biti
mnogo lakše. Nisi doveka mogao da držiš to u sebi. To je najgore. Čovek
mora da se suoči s bolom kako bi ga savladao. Ignorisanje samo pogoršava
stvari.
Tom je posegnuo za ruksakom, ali Dejvid je bio brži. Odvezao ga je i iz
gomile stvari izvukao cigarete. Drhtavim rukama, Tom je prineo jednu
cigaretu ustima, a Dejvid mu je pripalio. Povukao je dim i već se osećao
smirenije. - Izvinite - konačno je prozborio. - Ne znam šta me je spopalo.
- U redu je - kazao je Dejvid. - To je zakasnela reakcija, ništa više.
Tom je zurio u planinu, tamo gde je njegov otac otišao u smrt. - Nedostaje
mi - tiho je rekao. - Mnogo mi nedostaje.
- Znam - Dejvid je odgovorio. Pogledao je na istu stranu, ka planinskoj
padini. - Negde dole je lavina.
- Jesi li spreman da se suočiš s tim, Tome? - upitala je Fedra.
- Mislim da nikad neću biti spreman - odgovorio je uz uzdah. A onda je
povukao dubok dim.
- Moramo to da uradimo - kazala je Fedra. - Nijedno od nas neće moći da
se vrati svom životu dok ne obavimo ono zbog čega smo došli. - Ustala je. -
Idemo, momci. Što više odlažemo, to će nam biti teže.
 15.

Pao je svež sneg i tek nekoliko tragova kvarilo je savršenstvo planinskog

krajlolika. Tom je bio poletan. Sneg je prštao pod njim dok se spuštao niz
padinu. Dejvid je, na svoje oduševljenje, otkrio da se Fedra snalazi van staze
isto kao na njoj.
- Idemo ovuda, jedno po jedno - kazao je. - Držite desnu stranu i ne
zaustavljajte se. Ja idem prvi. - Krenuo je s vrha pa niz padinu. S leve strane
je video ostatke lavine koja je sa sobom povukla pola planinske strane.
Znajući da je suviše rizično da se zaustavi, produžio je do podnožja. Lavina
je krenula sa samog vrha. Napravila je širok greben visine metar osamdeset.
Sneg se prosto rascepio poput kriške svadbene torte i valjao se sve brže, a
onda je dospeo na malu zaravan, pre nego što se ponovo sručila. Ličila je na
hrpu velikih, ledenih oblutaka prekrivenih gustim slojem snega. Delovala je
tako bezopasno, poput zveri koja spava ispod belog jorgana. Bilo je teško
zamisliti da je nekad bila toliko silovita da je njihovog oca odnela u smrt.
Fedra se spustila druga. Trudila se da ne gleda levo kako ne bi izgubila
ravnotežu i pala. Skijala je sve dok nije stigla do Dejvida. Stala je pored
njega. Zurila je u prizor zbog kog su svi prevalili toliki put. U tišini, koja se
sablasno spustila na njih, čulo se samo lupanje njenog srca i dahtanje.
Zatim je stigao Tom. Otkačio je skije da bi se probio kroz dubok sneg, ka
lavini. Stajao je na vrhu, podbočen. Posmatrao je ogoljenu padinu, kao da
pokušava da prozre kako je uspela da se sruči na njegovog, naizgled,
nesalomivog oca.
- Idemo do njega - predložio je Dejvid i skinuo skije. Spustio ih je na
zemlju. I Fedra je učinila isto, ali kad je zakoračila u sneg, utonula je do
kolena.
- Pomoći ću ti - rekao je i pružio ruku. Fedra ju je prihvatila. Zajedno su se
probijali.
 - Da čovek ne poveruje da je ovo ubilo oca - tiho je rekao Tom kad su mu
se ostali pridružili kod humke. - Ne deluje ogromno.
- I malo je dovoljno - odgovorio je Dejvid.
- Bilo je suđeno - filozofski je rekla Fedra. Osećala je kako joj se grlo
steže zbog svega što nije stigla da kaže Džordžu. - Kad ti kucne čas, mislim
da to nikako ne možeš izbeći. Umro je radeći ono što voli.
- To je rekla i mama - prokomentarisao je Dejvid.
- Teško nam je, ali on je odskijao pravo u raj.
- Kad tako kažeš, zvuči lako, Fedra - kazao je Tom.
- Mislim da jeste lako kad napuštaš svet.
- Ne, ne mislim na to. Lako ti je da prihvatiš.
- To nimalo nije lako. Teško mi je da prihvatim da ga nema i da više neće
biti deo mog života, ali nemam izbora nego da se pomirim s tim. Jednostavno
ćemo se oprostiti, Tome.
Tom ju je zbunjeno posmatrao. - A kako to da uradim?
Fedra je primetila da mu se oči cakle. Obrazi su mu bili rumeni. Ponovo je
ličio na neutešnog dečaka. Uhvatila ga je za ruku. Iznenadila se kad je Dejvid
uzeo njenu slobodnu ruku. Osmehnula mu se, zahvalno, a onda zažmurila. -
Zamislićemo da je živ i zdrav na nekom boljem mestu - nežno je rekla. -
Kako se smeje, kako blista od zadovoljstva. Od srca ćemo mu poželeti
najbolje. A onda, kad budeš spreman, oprosti se s njim onako kako sam
budeš hteo, znajući da će on uvek biti tu i da će te, kad tebi kucne čas, povesti
u tvoj novi dom.
Sve troje su stajali na mestu gde je Džordž poginuo i oprostili se.
Povetarac im je milovao lica, ptica je visoko zakreštala na nebu, a oblaci se
razmakli dozvoljavajući suncu da ponovo osvetli planinu. Kad su otvorili oči,
svet je isto izgledao, a ipak se u njima nešto promenilo. Osećali su se
drukčije. Pomireno.
Kad su se predveče vratili kući, bili su umorni i sve ih je bolelo, ali bilo im
je lakše na duši. - Išao bih u saunu i na plivanje - rekao je Dejvid, Seo je na
drvenu klupu i otkopčao čizme.
 - Dobra ideja - složio se Tom.
- Gde ima takav užitak? - upitala je Fedra Dejvida.
- U podrumu - opušteno je rekao.
Fedra je bila iznenađena. - Imate bazen, ovde?
- Naravno.
- Ne, ja imam bazen ovde - ispravio ga je Tom. - Zaboravio si da je tata
ovo meni ostavio.
- Znači, sad moramo da ti se ulizujemo do kraja života ako želimo da
dođemo? - nasmejao se Dejvid.
- Naravno. - Tom je krenuo niz hodnik, od ostave za čizme do kuhinje. -
Da li je prerano za čašu vina?
Fedra je na vratima svoje spavaće sobe pronašla tamnoplavi bademantil.
Skinula se i navukla ga. Dejvid ju je poveo niza strme stepenice u podrum. U
srcu kolibe bilo je toplo. Miri salo je na hlor i borovinu. Produžili su
hodnikom boje peska, preko dugačkih prostirki koje je Antoaneta stavila
kako bi pod bosim nogama bilo meko. A onda su došli do ogromnog
staklenog prozora kroz koji se vidieobazen. Izgledao je luk suzno i
primamljivo, kao i red od šest ležaljki od tikovine s prugastim plavo-belim
naslonima. Svetlost sijalica odbijala se od vode praveći čudne oblike na
zidovima i tavanici. Pro storija je imala podno grejanje.
Dejvid ju je poveo pored bazena, a odatle u svlačionice. Na vratima muške
svlačionice nalazio se crtež nilskog konja u kupaćem kostimu u stilu
dvadesetih godina, dok se na ženskoj nalazio crtež nilskog konja u
ružičastom bikiniju. - Parno kupatilo ili sauna? - upitao je.
- Parno kupatilo, ako već mogu da biram.
- Naravno da možeš. - Otvorio je vrata kako bi pustio paru.
Fedra je u svlačionici našla uredno složene bele peškire Na kukama su
visili kupaći kostimi. Na dva umivaonika bili su poređani svi mogući
proizvodi za negu tela klarins. Ličilo je na spa. Fedri nije bilo jasno zašto se
Antoaneti ovde ne sviđa. Da ona ne ume da skija, sasvim bi joj odgovaralo
ulepšavanje u ovom podzemnom raju. Skinula je bademantil i odabrala
plavo-beli kupaći kostim. Zatim se umotala u peškir i pridružila Dejvidu u
parnom kupatilu.
Sedeo je na gornjoj klupi, s peškirom oko struka. Para se oko njega polako
dizala u obliku tople magle. Fedra je sela nasuprot njemu kako bi mogli da se
gledaju. - Divno - rekla je uzdahnuvši. Naslonila se na zid. - E ovo mi je
trebalo.
- Sjajan način za opuštanje posle onolikog fizičkog napora - kazao je
Dejvid.
- Miriše na eukaliptus.
- To je odlično za sinuse.
Fedra se nasmejala. - Jesi li ga ti ubacio?
- O, da. Ja obožavam aromaterapiju - iz njegovih reči izbijao je sarkazam.
- Ko je, onda?
- Ne znam. Verovatno jedna od Tomovih devojaka. Stalno ih dovodi
ovamo.
- Znači da sam obukla kupaći kostim jedne od njih.
- Nije to ničije. Mama je kupila nekoliko za kolibu. Na sve je mislila.
- Nesumnjivo. Ovde je kao u hotelu s pet zvezdica.
- Drago mi je da ti se sviđa.
- I te kako, Dejvide. Prelepo je. Sutra će mi biti teško da odem na skijanje
znajući kako je ovde divno! Oboma je već bilo toplo. Bili su pospani. Mala
prostoija bila je prepuna pare. Sad su samo mogli da vide obrise onog drugog.
- Koliko moramo da ostanemo ovde?
- Petnaest minuta će biti dovoljno.
- Koliko je prošlo?
- Oko osam.
- Blagi bože. Mislim da neću izdržati još sedam minuta.
- Pomisli samo na dobrobiti.
- Valjda se neću onesvestiti.
- Paziću na tebe. Nasmejala se. - Hvala ti.
 Ali Dejvid je bio ozbiljan. Paženje Fedre mu je bila najlakša stvar na
svetu. Video je kako zatvara oči i zabacuje glavu. Ima divan, gladak vrat,
pomislio je spuštajući pogled niz njenu ključnu kost i grudi. Koža boje
alabastera, duge, vitke noge. Okrenuo se kako bi ublažio napetost u
preponama. Što je više vremena provodio s njom, bilo mu je sve teže da
suzbije vrelinu. Nikad nije osetio ništa slično ni prema jednoj ženi. Nije bila
poželjna samo zato što ne može da je ima. Imala je nešto što ni kod jedne nije
našao, nešto čemu se divio.
Dejvida je ganulo kako je utešila Toma na planini i kako je izvukla ono
najbolje iz njegove izuzetno teške bake. Fedra je bila dobar čovek. Bila bi
nežna majka, pomislio je, setivši se kako je uzela Amber u naručje i poljubila
je. Bila bi čulna ljubavnica, pretpostavio je, upuštajući se u zabranjene misli.
Trgao se. To sanjarenje donelo mu je više bola nego zadovoljstva. Nije
mogao da je ima. Sa čela mu je pala kapljica znoja. Nikako nije mogao da je
ima.
- Vreme je isteklo - rekao je.
Fedra je otvorila oči. - Hvala dragom bogu! - Sišla je s klupe, a Dejvid za
njom. - Idem pravo u bazen.
- I ja! Zacvrčaću kad ovako pregrejana utonem u njega!
Posmatrala je Dejvida kako baca peškir pored bazena i zaranja u vodu.
Imao je snažno, sportsko telo, telo muškarca koji je neprestano u pokretu,
podiže teret, čisti, zabacuje vile i nosi. Ramena su mu bila široka i mišićava,
struk tanak, noge duge i jake. Zahvaljujući seoskom životu, telo mu je bilo
kao izvajano.
Nekoliko puta je zaveslao kraulom, a onda se okrenuo i zaplivao ka njoj. -
Ne možeš stajati tu cele večeri - osmehnuo se Dejvid pošto je stigao do ivice.
- Moraš da se ohladiš.
- Što se toga tiče, u pravu je, pomislila je Fedra. Posmatrala je njegovu
lepu preplanulu kožu i odmah zamislila svoje bledo telo, nalik ljiljanu, pored
njega.
- Dobro. Otplivaj još jednu dužinu - rekla je zapovednim tonom.
Mangupski se nasmejao i otplivao. Fedra je zaronila. Voda je bila hladna na
njenoj vrućoj koži. Gotovo je osećala kako cvrči poput vrućeg tiganja u
sudoperi. Prijalo joj je da pokvasi kosu i spere znoj. Koračala je po bazenu
prateći svaki Dejvidov pokret. Činilo joj se da je svojim ulaskom ispunio celu
prostoriju.
Dejvid je doplivao do nje. - Prija li ti kupanje? - upitao je.
- Prija.
Nervozno se osmehnula. Pod vodom je osetila magnetnu silu koja je vuče
ka njemu. Smejao se s njom, a u stvari je hteo da je pritisne uza zid bazena i
poljubi. Video je njeno telo pod vodom. Trudio se da se usredsredi na lice.
- Mislim da ću sad izaći - iznenada je rekla.
- Tek si ušla.
- Što je veliki uspeh, ali sad bih izašla i istuširala se. - Ja ću da otplivam
još nekoliko dužina. - Videla je kako odlazi, a zatim otplivala ka
stepenicama. Pogledala je na bazen kako bi se uverila da on i dalje pliva. Tek
onda je izašla i potrčala da uzme peškir. Dejvid se oslonio na zid s druge
strane i posmatrao je kako ponovo ulazi u svlačionicu. Pitao se kako će se sve
to, zaboga, razrešiti i poželeo da je ovo holivudski film sa srećnim
završetkom. Ali to je moglo da se završi isključivo razočaranjem i osećajem
nemoći. Naježio se pri pomisli na incest, pa opet bi sve dao da je ima. Trudio
se koliko god je mogao, ali bilo mu je teško da o njoj misli kao o sestri.
Polusestri, svejedno. Prema njoj nije gajio bratska osećanja.
Te večeri jeli su u “Vinegu”, malom alpskom restoranu u srcu sela.
Dokasno su igrali karte s nekolicinom prijatelja koji su večerali u jednom od
drvenih separea u zadnjem delu restorana. Dejvid je naručio veliki bokal
fendanta, lokalnog vina. Najviše je pio Tom, koji je već bio popio pola flaše
burgunca pre nego što su krenuli iz kolibe. Stigli su kući i pomogli Tomu da
izađe iz automobila. - Mislim da sam previše popio - promrmljao je dok su ga
uvodili u kolibu.
- Bogami jesi - primetio je Dejvid.
- Mogao bih da zapalim cigaretu.
- Pusti sad to. Ideš ti lepo u krevet. Nije imao dovoljno snage da se odupre.
Uhvatili su ga ispod pazuha i pomogli mu da se popne uza stepenice. Uveli u
ga u sobu. Fedra mu je izula cipele, skinula mu džemper košulju. Dejvidu je
prepustila ostalo.
Kad je sišao, Dejvid je zatekao Fedru umotanu u kaput, Sedela je na
balkonu, u jednoj od ležaljki koje su leti koristili za sunčanje. - Volim da
zapalim u ovakvim trenucima - rekla je pošto joj se pridružio. - Lepo je sedeti
na hladnom sa cigaretom.
- A šolja tople čokolade?
- Može i to.
- Prepusti to meni. - Vratio se unutra.
Fedra se prepustila mislima. Volela je planine i tišinu, Okružena takvom
veličanstvenošću, morala je da razmišlja velikim pitanjima. Pred tolikom
lepotom, teško je ne biti romantičan. Kad se život svede na suštinu, ostaje
samo ljubav. Dejvid se vratio trenutak kasnije sa dve šolje tople čokolade
koja se pušila. Jednu je dao Fedri, a onda je seo na drvenu ležaljku pored nje.
Otpio je gutljaj. - Mmm, što je dobro. Šta si stavio unutra?
- Malo žestine - veselo je odgovorio. - Je li to još jedan švajcarski običaj?
- To je običaj Fremptonovih.
Obgrlila je šolju rukama i otpila još jedan gutljaj. Osetila je žarenje u
stomaku. - Sviđa mi se taj običaj.
- Znao sam da će ti se svideti.
- Svidela mi se i večera, mada sam sigurna da će mi beli luk cele sedmice
izlaziti kroz pore.
- Svi smo ga jeli, što je olakšavajuća okolnost.
- Možemo da se ljubimo - rekla je i nasmejala se. Dejvid ju je posmatrao
kroz mrak. Sklonila je kosu s lica, a krzneni okovratnik podigla do brade.
Koža joj je bila beličasta na mesečini, usne crvene poput ribizle, plave oči
blede kao mesečev kamen. Večeras mu je izgledala lepše nego ikad pre.
Svaki mišić na njemu bio je napet koliko je žudeo da je poljubi.
- Pričaj mi o bivšem mužu, Fedra - rekao je kako bi skrenuo misli.
- Pa, bila sam veoma mlada, imala sam samo dvadeset godina. Zvao se
Šejn Koneli. Irac, naravno. Majka mu je bila Engleskinja. Znaš li da Koneli
na velškom znači divalj kao lovački pas? On mi je to rekao. I bio je divalj, s
vremena na vreme. Upoznali smo se u Vistleru. Dolazio je na skijanje s
nekolicinom prijatelja i zaljubili smo se. Sve se brzo dogodilo. Bio je dosta
stariji od mene, samouveren. A ja sam bila izgubljena. U stvari, i dalje sam.
- Meni ne izgledaš izgubljeno.
- Dobro to prikrivam, a zapravo sam veoma zaboravna i neorganizovana.
- Danas ništa nisi zaboravila.
Nasmejala se. - Zato što sam sinoć sve lepo složila preko stolice! Znala
sam ja da se popnem na vrh planine s jednom rukavicom. Htela sam da
ostavim dobar utisak.
- I ostavila si. I, šta se desilo? - Dejvida je zanimala njena prošlost, iako je
bio ljubomoran pri samoj pomisli na nju i Šejna Konelija.
- Radio je u Ženevi za Frenka Milera, znaš, dizajnera satova. Bio je lud za
satovima. Nažalost, nisam primetila signale. Bio je dobar skijaš i veoma
zgodan. Nisam ni razmišljala o tome da nas dvoje nemamo ništa zajedničko i
da će nas njegova opsesivnost na kraju uništiti.
- Kakva opsesivnost?
- Sve je moralo da bude besprekorno. Ljutila ga je moja zaboravnost.
Umeo je da bude veoma surov i vrlo posesivan. Nije mi dozvoljavao da se
družim s muškarcima. Pobesneo bi kad bih razgovarala s nekim.
- Koliko ste bili u braku?
- Pet godina.
- On ti je slomio srce?
Teško je uzdahnula i pogledala ka svetlima žičare Gočna na planinskom
vrhu, koja su treperila poput velikih zvezda.
- Ne, ja sam slomila, njegovo. Volela sam opsenu. Kad sam to shvatila,
znala sam da nisam ni bila zaljubljena. To je samo bilo ostvarenje želje. Moja
ljubav je nestala poput magle na suncu. Ostalo je samo razočaranje. Zato sam
otišla.
- U Pariz?
- Da, otišla sam tamo da radim. Tvoj otac je želeo da se preselim u
London. - Pogledala je u šolju i uzdahnula.
- Mislim da nije dobro promislio o tome. Bio je veoma impulsivan...
Dugo su sedeli u tišini. Dejvid je osećao koliko je napeta, kao da se
između njih podigao zid.
U tom trenutku začula se tutnjava crvenog voza koji je jurio dolinom.
Malo kasnije, čuo se zvižduk. Posmatrali su kako svetlost njegovih
četvrtastih prozora vijuga kroz selo i nestaje iza koliba.
- Fedra - nežno je rekao. - Znam istinu o tati. Zbunjeno je zurila u njega.
Obrazi joj više nisu bili ružičasti, već pepeljastobeli. - Znaš?
- Ne mari. Znam zašto si lagala. - Izgledala je prestrašeno, kao da zuri u
cev pištolja.
- Dozvoli da ti objasnim. Priča je tako duga i... Dejvid ju je prekinuo. -
Znam da si to uradila kako bi zaštitila tatu.
- Gospode bože! - uzbuđeno je izgovorila.
- I mamu, naravno. Srce bi joj se slomilo kad bi saznala da joj je tata bio
neveran.
- Izvini. - Stavila je ruku preko usta da bi prigušila jecaj.
- U redu je, Fedra.
- Nisam znala. Kunem ti se, nisam znala.
- Slušaj, ne mislim ništa loše o tebi. Štaviše, smatram da si bila veoma
taktična. - Toliko se uznemirila da je zažalio što je to uopšte i pomenuo. -
Znaš, ne izgledaš kao da su ti trideset dve.
- Šta?
- Sad ima smisla. Mlada si od mene. To znači da je tata bio u vezi s
tvojom majkom dok je bio oženjen mojom. Ali nema veze, to ništa ne menja.
- Više nije plakala. Netremice ga je posmatrala i mrštila se. - Dugo sam
razmišljao o tome. Nikom neću reći, ali ne mogu da se pretvaram da ne znam.
Tebe ne mogu da lažem, Fedra.
- Kako si saznao?
- Video sam tvoj pasoš na aerodromu.
 Kako je iznenada osetila olakšanje, bacila se na njega. Dejvid nije
očekivao tako burnu reakciju. - Hvala ti, Dejvide - rekla je. - Hvala ti što mi
opraštaš.
Zagrlio ju je. Zgrabila ga je za kaput, kao da joj život od njega zavisi. -
Naravno da ti opraštam - nasmejao se u neverici.
- Tako mi je žao.
- Ne budi blesava, nisi ti kriva. Osim toga, davno je to bilo. Ali, čuj, to
mora da ostane naša tajna. Ne smemo nikad nikom da kažemo, da li ti je
jasno? Kad bi majka saznala, to bi joj slomilo srce.
- Da.
- Onda smo se dogovorili. Nećemo više to pominjati. Ali Fedra se nije
odmakla. Dejvid to nije ni želeo.
 16.

Te noći, pošto je legla, Fedra je dobila SMS od Džulijusa. Pitao ju je šta

ima novo i predložio da izađu na večeru kad se vrati. Dok je čitala, obuzimala
ju je srdžba. Džulijus ju je uvalio u ovu zbrku i sad nije mogla da se izvuče.
Kao Džordžov advokat, trebalo je da ga posavetuje da ne menja naprečac
testament. Da je nije pomenuo, mogla je jednostavno da nestane i niko ne bi
saznao da je lagala. Nije htela Džordžov novac niti safire Fremptonovih. Ako
je Džordž toliko želeo da budu njeni, zašto joj ih jednostavno nije dao? Zašto
je morao da menja testament? Sigurno je mogao da predvidi nevolje koje će
to prouzrokovati. Doveo ju je u nepriliku. A da bude još gore, ona se
zaljubljuje u Dejvida.
Nije ni sanjala da će se zaljubiti u Džordžovog sina. Sama pomisao na to
bila je nezamisliva i pogrešna. Nije mogla da ga ima, nikada. Toliko se kajala
da ju je duša bolela, ali sama je bila kriva.
Narednog jutra je pao sneg. Pored njenog prozora spuštale su se krupne
mekane pahuljice nalik lopticama pamuka. Kroz maglu se razaznavala samo
zamućena linija jela. Bilo je tiho i mirno. Ležala je tako neko vreme i
posmatrala snežni balet. Poželela je da je Dejvid pored nje, da je čvrsto drži.
Ponovo je pomislila na Džordža, na to šta bi on mislio o njenoj sve većoj
žudnji prema njegovom sinu.
Tom je bio suviše mamuran da bi skijao, tako da su Dejvid i Fedra pošli
sami. Na Gočni nije bilo gotovo nikog. Dejvid ju je poveo da skijaju u šumi,
gde se bolje videlo. Sneg je preko noći dovoljno napadao da prekrije
jučerašnje tragove. Pred njima su bili savršeno beli proplanci i talasasti
pašnjaci, sve do sela Saas.
Fedra je volela da se skija s Dejvidom. To što su bili sami u planini pre
svega je imalo romantičnu draž. Jurili su kao bez glave niz staze i vešto
izbegavali jele. Posmatrali su grupu divokoza kako na proplanku njuška po
snegu u potrazi za travom. Planine su bile tihe, veličanstvene. Oboje su
osećali strahopoštovanje i smatrali su privilegijom što su tu, na tako divnom
danu, svedoci takve lepote.
Nijedno nije želelo da se dan završi. Došli su zbog Džordža, ali našli su
jedno drugo. Zbog tog saznanja oboje su bili nemoćni i zbunjeni.
Kad su se vratili u kolibu, Tom je i dalje bio u pidžami. Gledao je DVD.
Na stočiću pored fotelje bila je prazna boca vina i dopola pojedena porcija
bündnerfleischa, domaće govedine sušene na vazduhu. Dejvid i Fedra su se
zgledali. Bespomoćno je slegnuo ramenima. - Pretpostavljam da je bilo
neizbežno, s obzirom na okolnosti - prošaptao joj je.
- Dozvoli mi da razgovaram s njim.
- Jesi li raspoložena za parno kupatilo?
- Naći ćemo se dole.
- Nemoj dugo da ne bih prokuvao.
Fedra se zaputila ka fotelji. Tom je bio u svom svetu dok je gledao
“Sopranove”. Uzela je bocu, a on je shvatio da više nije sam. - O, zdravo -
rekao je cereći se. - Lepo si se provela?
- Savršeno - odgovorila je. - Ali si nam nedostajao. - Jutros nisam bio
sposoban za skijanje.
- Kad si ustao?
- Nemam pojma. Oko podneva.
- Jesi li nešto jeo? - Podigla je tanjir s pršutom. - Ovo nije dovoljno za
dečaka u razvoju. - Jeo sam i malo hleba.
- To je dobro, ali treba zdravo da se hraniš, znaš. Šta kažeš na to da
večeras jedemo kod kuće? Ja ću nešto spremiti.
- Dejvid kaže da praviš mnogo dobru pastu. - Istina. Ne da je dobra, nego
je odlična.
- Dogovorili smo se.
- Hajde s nama u parno kupatilo. - Ljubazno mu se osmehnula. - Možda
ćeš izbaciti malo alkohola kroz znoj.
- Nisam mnogo popio, samo kap - brzo je odgovorio.
 - Uvek tako počinje. - Namrgodio se. Znala je da će početi da se brani. -
Majka mi je alkoholičar - rekla je. Primetila je kako se njegova krivica
pretvara u zainteresovanost.
- Zaista?
- Da. Godinama nije htela da prizna.
- Zašto?
- Zato što ju je život na svakom koraku razočaravao. Svako ima svoj
razlog i svi su oni opravdani, ali moraš nekako da smogneš snage da se
izdigneš iznad osećaja bezvrednosti ili straha. - Stisnuo je usne, bludeći
pogledom po tepihu. Fedra je nastavila: - Odrasla sam bez braće i sestara, ali
znaš šta, stvarno mi se sviđa što sad imam braću. Shvatam da je ovo težak
period i da ti je najlakše da utopiš bol u piću. Osećaš se bolje kad nešto
popiješ, kao svi mi, ali to je linija manjeg otpora. Nikad nećeš biti zadovoljan
dok istinski ne rešiš problem.
- Znam šta hoćeš da kažeš - rekao je. Zurio je kroz prozor. - Znaš, tata je
bio junačina. Peo se na planine, pešačio po nepristupačnim predelima. -
Tužno se osmehnuo. - Svi su ga voleli, ali nikad nije bio pored nas. Mama se
neće složiti, naravno, jer ga je obožavala, kao kučence. Ali to je istina. Nije
dolazio na naša sportska takmičenja, njoj nije mnogo smetalo, ali meni jeste.
- Uzdahnuo je, kao da mu je sa srca pao ogroman teret. - Nije trebalo to da
kažem. Krivo mi je što sam narušio mit.
Dodirnula ga je za ruku. - Ne mari. Imaš pravo na svoj stav. Ali, Tome, ne
možeš stalno da budeš ogorčen. Moraš toga da se oslobodiš. Prošlost ne
postoji, osim u sećanju. Ona ne - da utiče na ceo tvoj život.
Pogledao ju je suznim očima i osmehnuo se. - Zvučiš kao priručnik za
samopomoć! Nasmejala se. - Pročitala sam ih nekoliko.
- Vidi se.
- Idemo u parno kupatilo, a onda ćemo da večeramo pored amina.
Možemo zajedno da gledamo “Sopranove”. Nema ničeg boljeg od dobre
američke drame.
Uzdahnuo je i ugasio televizor. - Dobro, idem da izbacim alkohol
znojenjem. Drago mi je što si tu, Fedra - rekao je i ustao. - Pored tebe se
osećam bolje.
- Ne volim kad neko do kog mi je stalo uništava sebe.
- Prija mi da pričam s nekim van porodice. U stvari, ti jesi član porodice,
ali znaš na šta mislim.
- Znam.
- Pred tobom mi nije nelagodno da pričam o tati.
- Ne treba da ti bude nelagodno, Tome. Svi mi bijemo svoje bitke. Čak i
oni za koje se to ne bi reklo. Svi mi tražimo izlaz iz mraka. - Blagonaklono se
osmehnula, na šta je on zabacio glavu i nasmejao se.
- Idemo, onda, mudrice. Pravac parno kupatilo. Gde je Dejvid?
- Već se kuva.
- Zna li on da imamo gurua u porodici? Sramežljivo se osmehnula. - Ne
znam. Možda bi trebalo da mu kažeš.
- Ne. Mislim da ćeš biti moj tajni guru.
- Nemam ništa protiv.
- Pomoći ćeš mi, zar ne?
- Ako želiš.
- Samo zato što si lep guru. Da si krupan, dlakav muškarac, odbio bih. Ali
ti si lepa i pametna, zato te molim da podeliš sa mnom svoju mudrost i učiniš
me boljim čovekom.
Te noći su igrali karte pored kamina. Fedra je skuvala pastu sa
Džordžovim omiljenim paradajz-sosom. Momci su pojeli po dve porcije, a
Tom je špahtlom izgrebao ostatke na dnu šerpe. Niko od njih nije pio vino, a
Tom ga nije tražio. U parnom kupatilu je kroz znoj izbacio toliko alkohola da
je sebi obećao da ga neće ni liznuti. Uz Fedrinu podršku, bio je ubeđen da će
izdržati.
Dolinom se razleglo pištanje voza. Dejvid i Fedra su se pogledali.
Pocrvenela je setivši se njihovog razgovora prethodne noći. On nije skrenuo
pogled pun čežnje, koja ju je duboko ganulajer ju je i sama osećala. Dugo su
se tako gledali, ćutke priznajući obostranu želju, sve dok Fedra nije smogla
snage i skrenula pogled.
 Prihvatila je Džordžovu smrt i činjenicu da mora da se vrati u život, ali
nije mogla da se pomiri s tim da ne sme da voli Dejvida. Zbog Džordža će
zauvek ostati van njenog domašaja.
Antoaneta i Rozamund su se vratile u Farfild nakon nekoliko dana
provedenih u Londonu, gde su kupovale prolećnu garderobu. Ručale su s
prijateljima kod “Lučija” u Fulam roudu, uzduž i popreko obišle “Harvi
Nikols” i “Herods”, sve dok ih noge nisu toliko zabolele da su sele u
čajdžinicu u blizini “Herodsa” na šolju erl greja. Rozamund moda nije toliko
zanimala, ali zbog mogućnosti da naleti na doktora Hejvorta kupila je novu
bluzu s cvetnim motivima i odgovarajuće pantalone. Antoaneta nije imala za
koga da se doteruje, ali se vratila kući s gepekom prepunim kesa, zbog čega
se osećala neuporedivo bolje.
- Trebalo bi češće ovo da radimo - rekla je Rozamund dok su u salonu
ispijale čaj. - Osećam se podmladeno.
- I ja - nadovezala se Rozamund. - Malo sam preterala što sam kupila onu
svilenu bluzu, ali nadam se da ću je nekad obući. Retko kupujem svilene
stvari.
- Čovek ne treba da se kaje zbog onog što je uradio, već zbog onog što
nije. Misliš da se to odnosi i na kupovinu?
- Da.
- Odsad ću više vremena provoditi u gradu - izjavila je Antoaneta. - Ne
mogu po ceo dan da se vrtim ovde, a dobro je s vremena na vreme izaći iz
kuće. Obrađuješ joj se kad se vratiš.
- Osmehnula se držeći šoljicu čaja ispred usta. - Možda bismo Fedra i ja
mogle da ručamo zajedno. Da li će prihvatiti moj poziv?
- Ne znam zašto ne bi. Videlo se da joj se sviđaš.
- Bilo bi fino, zar ne? Mogle bismo da skoknemo do “Pitera Džounsa”, da
me posavetuje u vezi sa šminkom. Ona je baš lepa.
- Dobro izgledaš i ovako. - Rozamund je smatrala da je dovoljno malo
ruža kako bi žena izgledala lepše.
- I da me posavetuje za frizuru.
 - Šta fali tvojoj frizuri?
- Ništa, samo mi je malo dosadila.
- Nisi je menjala već trideset godina, zašto bi to sad radila?
- Ne znam. Ma pričam gluposti. - Spustila je šoljicu i zavalila se u sofu. -
Džordža više nema, desio se neočekivan obrt u mom životu. Imam potrebu da
nešto promenim.
- Promene su dobre, ali meni se tvoja kosa sviđa. To si ti - navaljivala je
Rozamund.
- A ko sam to ja?
- Kako misliš ko si? Antoaneta Frempton - zbunjeno ju je posmatrala
Rozamund.
- Da, ja sam Antoaneta Frempton. Antoaneta Frempton već više od
trideset godina. Ali ko je Antoaneta?
Rozamund se sad već zabrinula. - Nisam sigurna da te razumem. Da li bi
Haris mogao da nam donese kolačiće gospođe Ganis?
- Naravno. - Antoaneta je ustala i povukla kanap sa zvoncetom pored
kamina. Trenutak kasnije, na vratima se pojavio Haris. - Harise, da li bi nam
doneo kolačiće gospođe Ganis?
- Naravno, ledi Frempton - odgovorio je. Rozamund se unapred
obradovala. - Veoma su ukusni! - oduševljeno je rekla.
- O čemu smo ono razgovarale? - upitala je Antoaneta.
- Tražila si Antoanetu - ironično je odgovorila Rozamund.
- Da. Zamislila sam se zbog onog što je Fedra rekla. Toliko dugo sam
supruga i majka da sam potpuno zaboravila na sebe. Znam da smešno zvuči,
ali stalno gledam da udovoljim drugima. Oduvek je tako. Moje želje nisu bile
važne, samo Džordžove. Sada kad ga nema, sve se srušilo. Ostala sam samo
ja. Šta želim? Ne znam ni sama.
- Mislim da znaš.
- Ne, Rozamund. Ne razumeš. Stvarno ne znam. Probudim se ujutru i ne
znam šta ću sa sobom. Ne znam šta će mi dan doneti. Kad je Džordž bio živ,
znala sam na čemu sam, mogla sam da pravim planove. Izgubila sam oslonac.
Nema ko da mi kaže kad ćemo večerati, kad ćemo ići na balet ili u London na
koktel-zabavu. Ne dočekujem njegove goste vikendom, ne nosim njegova
odela na hemijsko. Slobodna sam, ali se u toj slobodi osećam izgubljeno.
Razumeš li me?
- Mislim da te razumem.
- Ne mogu doveka bez plana.
- Sabraćeš se ti već.
- Moram da uradim nešto konstruktivno.
- Šta, na primer?
- O tome ti govorim. - Antoaneta je delovala poraženo. - Šta, na primer?
U tom trenutku ušao je Haris s tanjirom kolačića. Sagnuo se i prvo
ponudio Rozamund budući da je primetio koliko je kolača slistila tokom
sastanka sa Džulijusom Bičerom. Rozamund je uzela jedan. Sladak, puterast
kolačić istopi joj se na jeziku. Tiho je zastenjala. - Oh, ovo je zaista dobro.
Hvala ti, Harise. Slobodno ostavi tanjir ovde. - Spustio ga je na stočić i
izašao.
Rozamund je opustila ramena. Više nije izgledala tako napeto. Antoaneta
je reagovala kao sve nedavno obudovele žene odjednom suočene s
neizvesnom budućnošću. - Zašto ne naučiš bridž?
- Gospode bože, ne. Džordž je pokušavao da me nauči, ali nikad nisam
shvatila. Uostalom, i ne sviđa mi se.
- Možeš da se baviš dobrotvornim radom.
- Već dajem priloge, ali ako si mislila da se priključim nekom odboru,
razmisli malo. Nisam ja za to, suviše sam povučena. Odbori su za žene kao
što je Margaret.
- Shvatam. - Rozamund je uzela još jedan kolačić. - Njima su potrebne
dinamične, autoritativne žene koje će neumorno prikupljati donacije. Ipak,
imaš dobre veze.
- Radije bih donirala u tajnosti nego da gnjavima prijatelje.
Antoaneta se čežnjivo osmehnula. - Kad sam bila mlada, htela sad da
držim butik.
 - Mila, pa ti ne možeš da budeš prodavačica. Ti si ledi.
- Zar svaka devojčica ne sanja da ima svoju radnju?
- Nisi više devojčica. I da, to je stari kliše. Rozamund se nasmejala. - Šta
bi prodavala u toj svojoj radnji?
- Ne znam. Samo fantaziram.
- Možeš da se posvetiš radu u crkvi.
- To već radi Margaret. Mogla bih da preuredim kuću - rekla je
oduševljeno.
- Pa da pošalješ Margaret u grob pre vremena.
- U kući treba da se živi. Nije muzej.
- Objasni to svojoj svekrvi.
Antoaneta je bespomoćno slegla ramenima. - Onda ne znam šta ću sa
sobom.
- Sve u svoje vreme - rekla je Rozamund. - I uzmi kolačić. Divni su.
Narednog dana, Rozamund se vratila svojoj kući u Dorset da obiđe pse.
Antoaneta je obula čizme, obukla kaput i izašla u baštu s Bertijem i
Vusterom. Oaze plave šumske breberine blistale su pod kestenovima. Narcisi
su okrenuli žute latice ka suncu. Žbunovi su bili puni plavih bobica, a drveće
je odzvanjalo od ptičje pesme. Zemlja se ponovo budila, a ona to nije ni
primetila.
Srela je Barija, koji je tumarao imanjem. - Dobro jutro, ledi Frempton -
rekao je. Ispod kape je krio guste, bele kovrdže, kao u ovce.
- Oprosti, Bari. U poslednje vreme sam zanemarila baštu...
- Nije ni čudo, ledi Frempton.
- Znam, ali bašte imaju isceliteljsku moć. Prijaće mi da provodim više
vremena ovde. - Osmehnula se skromnom čoveku koji se starao o imanju
otkako je ona u Farfildu.
Najednom je poželela da uprlja ruke, kao kad je bila mlada i puna poleta. -
Idemo u obilazak, da mi pokažeš šta radiš. Stiglo je proleće, želim i ja da se
uključim.
 - Važi, gospođo - veselo je odgovorio ne mogavši da prikrije oduševljenje.
- Idemo prvo do bašte pored zida. Ove godine vam neće nedostajati zeleniša.
O, da. Očekujem dobar prinos. - Krenuli su do povrtnjaka pored zida od
crvenih cigala. Hrastova kapija koju je nagrizao zub vremena zaškripala je
kad su je otvorili. Na sredini se nalazila kamena kućica iz koje je moglo da se
uživa u pogledu na baštu, ali Antoaneta nikad nije imala vremena za to. Na
suncu je delovala mirno i primamljivo.
Beri joj je ponosno pokazivao svaki pedalj skrećući joj pažnju na prve
izdanke špargle i artičoke, besprekorne redove cvekle, šargarepe i pasulja,
gomilice zemlje iz kojih će uskoro iznići krompir. Gvozdeni ramovi štrcali su
iz zemlje duž leje s grahoricom, koja će rasti u visinu zajedno s ružama
puzavicama i lozicom. - Znam da najviše volite ljubičastu grahoricu - rekao
joj je smešeći se. - Postaraću se da je ovog leta bude u izobilju.
Kako je Bari čavrljao, tako se Antoanetino raspoloženje popravljalo. Dok
je Džordž bio živ, imala je toliko posla u kući da nije stizala da se pozabavi
baštama. Bari je uz pomoć nekolicine prijatelja iz mesta održavao imanje.
Gosti su se uvek divili besprekornim živicama i saksijskim biljkama. Kad se
doselila ovamo kao mlada supruga Džordža Fremptona, bašte su bile jedini
deo Farfilda koji je mogla da menja. Uživala je u sadenju biljaka s Barijem.
Onda su stigla su deca, Džordž je postajao sve zahtevniji i nekako je
zaboravila na bašte, a s tim i na gotovo božanski osećaj radosti.
- Hajdemo u rasadnik, Bari - rekla je ponesena iznenadnim uzbuđenjem.
- Sad?
- Da. Nemamo vremena za gubljenje.
- Šta želite da kupite?
- Ne znam. Nešto, sve, bilo šta što mi zapadne za oko.
- Važi.
- Ah, sećaš li se kako nam je bilo zabavno, Bari?
- Kako se ne bih sećao, gospođo.
- Želim opet to da radim, da uprljam ruke i gledam kako biljke rastu. -
Nasmejala se njegovom zbunjenom licu. - Sigurno ti zvučim blesavo, Bari.
Više nisam mlada, ali mislim da će me bašte mnogo usrećiti.
 - O, one svakako imaju tu moć.
- Da se ne mešam u tvoj posao? - obzirno je upitala. - Nemoj da misliš da
ću ga preuzeti.
Veselo se nasmejao. - Mešate se u moj posao, ledi Frempton? Pa ja
godinama čekam da se vratite onom čemu volite - rekao je nežno.
 17.

Sutradan ujutro, kad se Rozamund vratila u Farfild, zatekla je sestru kako

kleči u voćnjaku i sadi nova stabla. Trebalo joj je čitavih petnaest minuta da
je pronađe. Toliko je vikala da su iza živice izjurili psi i zalajali na nju kao da
je uljez.
- Zaboga, Antoaneta! Šta to, pobogu, radiš? - uzviknula je Rozamund
videvši njena blatnjava kolena i rumene obraze.
- Sadim - ponosno je odgovorila Antoaneta. - Bari i ja smo išli u rasadnik,
ali ne ovaj mali, farfildski, već veliki, u Bristlemeru. Morali su da nam ih
dovezu jer smo ih toliko nakupovali da nisu mogle da stanu u auto. Pogledaj
ovo divno breskvino drvo. Možeš li da zamisliš, Rozamund? Imaćemo
breskve!
- Zar je Bariju potreban još jedan radnik? Mislila sam da ima vojsku
mladića koji mu pomažu.
Antoaneta se nasmejala. - Sama sam htela ovo da radim, ludice.
- Vidi na šta ličiš! Sva si blatnjava.
Antoaneta se nacerila. - Da samo možeš da vidiš svoj izraz lica.
- Samo sam iznenađena.
- Godinama se nisam ovako zabavljala! - Uhvatila je stabljiku i nežno je
izvukla iz saksije. - Idemo. - Rozamund ju je posmatrala kako oslobađa koren
i postavlja ga u rupu koju je iskopala. - Tako. Divan, nov dom za tebe,
gospodine Breskvo. - Sela je na tur i obrisala obrvu nadlanicom razmazavši
zemlju po licu. - Sećaš se kako smo s mamom, kao male, sadile zumbule u
saksije?
- Naravno. Obožavam zumbule.
- Ti si kopala po bašti. Dolazila si blatnjava od glave do pete.
 - Da, a ti si bila sva uredna i čista, ako me sećanje ne varu.
- Mislim da je tebi bilo zabavnije nego meni.
- Sigurno. Deca vole da se igraju u blatu.
- Nadoknađujem izgubljeno vreme. Bari je otišao po drugu stabljiku.
Poređali smo ih iza kuće. Ima ih deset.
- I sve su breskve?
- Nisu. Imamo dve šljive, dve jabuke, dve kruške, dve trešnje i, naravno,
dve breskve.
- Da me ne boli kuk, sad bih kleknula da ti pomognem.
- Znam da bi, ali možemo i da razgovaramo, da mi praviš društvo. Zar nije
divan dan? Slušaj ptice. Čujem ih u krošnjama, ali ih ne vidim. Zašto? Da li
si se nekad to pitala? Slušaj! Krošnje su ih prepune. Ima ih na stotine, a
možeš li da vidiš jednu jedinu?
Rozamund se nasmejala. Razgalilo ju je što ponovo vidi sestru tako
srećnu. - Možda bi Bari mogao da mi donese stolicu kad se vrati.
- Da, jednu baštensku. Vreme je da ih ponovo iznesemo, da s njih opajemo
zimsku paučinu. Nego, pogodi ko večeras dolazi na večeru.
- Margaret.
- Ne, nije Margaret. Mada ćemo je sigurno videti danas. - Osmehnula se
Rozamund. - Možeš da obučeš novu bluzu i pantalone.
Rozamund se ozarila. - Oh, doktor Hejvort.
- Da. Mislila sam da bi bio red da mu se izvinim što sam mu upala u baštu,
ne jednom, već dvaput, kad sam se krila od Margaret.
- Ispravno. On je vitez u sjajnom oklopu.
- Mislila sam da ćeš se obradovati.
- Uživam u našem diskretnom flertovanju. To nije ništa ozbiljno.
- Sigurna si? Meni možeš da kažeš.
- Zaboga, matora sam ja za ozbiljne stvari. A i navikla sam na svoj način
života, mada flertovanje podiže moral.
 Antoaneta je polako zatrpavala rupu zemljom i đubrivom.
- Nisam flertovala više od trideset godina. Sad se ne bih ni snašla.
- Zar to nije kao vožnja bicikla?
- Nisam sigurna ni da bih to znala. - Poravnala je tlo rukama. - Ne mogu
da zamislim sebe s bilo kim osim sa Džordžom.
- Još si mlada.
- Udovica je strašna reč.
- Ne moraš da ostaneš sama do kraja života. Antoaneta je ustala i protegla
noge. - Pogledaj me, Rozamund. Nisam nikakva prilika.
- Naravno da nisi kad imaš blato na licu.
- A nisam sigurna ni da ću ikad više poželeti nekog.
- O, to može i da se promeni.
- Ne, Rozamund - Antoaneta je čvrsto ostala pri svome.
- Uvek ću biti Džordžova.
Do kraja dana, Antoaneta je uspela da posadi svih deset stabala voćki. Bari
je iskopao rupe, a ona je uradila ostalo. Rozamund je sedela na baštenskoj
stolici. Pravila je sestri društvo dok se sunce lagano pomeralo iznad njih, a
Berti i Vuster dremali pored njenih nogu.
Antoaneta se okupala i spremila za večeru. Bilo joj je lakše na duši. Čak je
pevušila u spavaćoj sobi dok je birala odeću i sušila kosu. Bašta joj je
povratila raspoloženje. Izgledala je zdravije u licu. Tog dana je iskusila
slobodu, rasteretila se briga, rokova, planova i obaveza. Lutala je po baštama,
uživala na vetru i toplom suncu koje je njeno neutešno srce ispunilo životom.
Priroda joj je povratila samopouzdanje. Danas je shvatila da, ipak, može
sama.
Antoaneta je sišla u prizemlje. Rozamund je već sedela u salonu, u fotelji,
i vezla. Na sebi je imala nove pantalone i svilenu cvetnu bluzu s trakama
labavo vezanim oko vrata.
- Divno izgledaš - rekla je Antoaneta.
- I ti izgledaš bolje bez blata na licu.
 Antoaneta je razvukla usne u širok osmeh. - Danas sam se divno provela.
Dan je stvarno bio savršen.
- A Margaret ni od korova. Neobično je što nije došla.
- Valjda je dobro.
- Naravno da je dobro.
- Ćudi me što je nema. Dosad je svakodnevno svraćala. A pre neki dan joj
nije bilo dobro.
- Hoćeš li da je pozoveš?
Antoaneta je odagnala brige. - Ne, sutra ću je zvati. Doktor Hejvort samo
što nije stigao. Na vratima se pojavio Haris. - Jeste li za piće, ledi Frempton?
- To bi bilo lepo. Jednu votku-tonik.
- Votku-tonik? - iznenađeno je ponovila Rozamund.
- Živim opasno - odgovorila je Antoaneta.
- Nesumnjivo. Ako ćeš ti, i ja ću. - Haris je prišao stolu s pićem. Džordž je
oduvek insistirao na tome bife bude opremljen najraznovrsnijim alkoholnim
pićem u lepim kristalnim flašama, s jasno vidljivim natpisima na pločicama
okačenim oko grlića. - Godinama nisam pila koktel.
- Ja nikad nisam volela votku - rekla je Antoaneta.
- Zašto je onda sad piješ?
- Zato što sam nova osoba, Rozamund.
Kad je stigao doktor Hejvort, žene su već dopola popile svoje koktele.
Haris je otvorio vrata i uveo doktora u hodnik. Uzeo je njegov kaput i
prebacio ga preko ruke, a onda uveo doktora u salon. - Ledi Frempton, stigao
je doktor Hejvort. - Antoaneta je ustala da ga dočeka. Berti i Vuster su
pojurili i umalo ga oborili na vratima.
- Kakav veseo doček - rekao je doktor Hejvort tapšući Vustera po glavi.
- Psi vas vole, doktore Hejvort - rekla je Rozamund. Požurila je preko
sobe da ga spase.
- Znate, to dosta govori o vama.
- Dobro, nadam se - rekao je dok se rukovao s Rozamund.
 Sklonila je pse. Doktor je nekako uspeo da se provuče pored njih i ude u
sobu. Pogledao je Antoanetu, koja je i dalje stajala pored fotelje, i razvukao
lice u širok osmeh. - Dobro izgledate, ledi Frempton.
- Danas se odlično osećam - odgovorila je. - Čitav dan sam bila u vrtu,
sadila voćke.
- Vidi se da vam je prijalo. Vratila vam se boja u lice.
- To je možda od alkohola. - Izvila je obrvu. Doktor se nasmejao. - Ah, da.
Možda i s tim ima veze.
- Šta biste popili, doktore Hejvort? - upitala je pošto se Haris, koji je
odložio doktorov kaput, vratio.
- Ja bih čašu vina.
- Belo ili crno?
- Belo, ako nije problem. - Haris je klimnuo glavom. Pošao je po bocu, do
frižidera s pićem skrivenog iza zamaskiranih vratašca police s knjigama na
drugom kraju sobe.
- Zar crno nije zdravije? - upitala je Rozamund. - Jeste, ali nisam na
dužnosti. Uostalom, mislim da je za čovekovu psihu presudno da ima neki
mali porok.
- Lepo - uzdahnula je Antoaneta i zavalila se u fotelju. - Takve lekare
volim.
Sve troje su sedeli pored kamina, u kojem je Haris svako veče, od smrti
lorda Fremptona, ložio vatru jer je u kući bilo hladno. Antoaneta i Rozamund
su iskapile piće. Doktor Hejvort je polako pijuckao vino. - Kako vam je
kršteno ime?
- upitala je Rozamund. - Suviše je formalno da vas zovemo doktor Hejvort
s obzirom na to da smo prijatelji. Pa i večeraćemo zajedno. Antoaneta se
namrštila. Nije bila sigurna da želi toliko da se zbliži s doktorom.
- Vilijam - odgovorio je. Delovao je pomalo postiđeno.
- Vilijam - ponovila je Rozamund kao da joj je to ime milije od ostalih. -
Sad vi mene možete da zovete Rozamund, Vilijame. Zar nije bolje tako?
Otpio je još jedan gutljaj vina. Antoaneti se učinilo da je blago
porumeneo.
- Znate li da su Dejvid, Tom i Fedra otišli u Murenburg?
- rekla je menjajući temu.
- Kako im je? - upitao je.
- Nisam ništa čula. Nadam se da su dobro. Ja uvek kažem, kad nema vesti,
to je dobra vest.
- Verovatno ste u pravu.
- Da li vi skijate, Vilijame? - upitala je Rozamund. Votka joj je ulila
samopouzdanje.
- Ne, ne skijam.
- Ni ja. Zar to nije sjajno?
- Rekao bih da je skijanje zabavno, ali moji roditelji nisu bili sportski
tipovi - nastavio je.
- I otac vam je bio lekar? - upitala je Antoaneta. - Jeste, sad je u penziji.
- Koliko mu je godina?
- Osamdeset devet, a majci osamdeset tri. Dobrog su zdravlja, hvala bogu.
- Lepo je zdrav dočekati starost - složila se Rozamund. - Nadam se da ste
nasledili njihove gene, Vilijame.
- I ja - kazao je. - U životu su najvažniji zdravlje i sreća.
- Ali ništa od toga ne zavisi od nas - rekla je Antoaneta.
- Zato treba uživati u svakom danu. - Nasmešio joj se. - Kao što ste vi
uradili danas, ledi Frempton.
Uzvratila je osmehom. - Da znate da jesam, doktore Hejvort. I osećam se
mnogo bolje. - Ponovo je primetila Harisa ispred vrata. - Večera je gotova.
Hoćemo li?
Haris je postavio sto u maloj dnevnoj sobi s druge strane hodnika. U
kaminu je gorela vatra. Na sredini stola bila je vaza s plavim zumbulima.
Soba je bila prijatna. Imala je cvetne tapete u ljubičastim i zelenim tonovima
i, persijske tepihe, a čitav jedan zid bio je prekriven starim knjigama. Zavese
su bile navučene. Mirisne sveće na stočiću pored sofe gostoljubivo su
svetlucale. Ta soba bila je prijatnija od velikog salona. Sve troje su seli da
večeraju, najpre domaću čorbu od blitve, a onda pečenu patku u sosu od
pomorandže. Rozamund je puterom namazala veliku kiflu od celog zrna
žitarica. Dok je žvakala, divila se kulinarskim sposobnostima gospođe Ganis.
I hleb je bio domaći, povrće sveže i sezonsko, iz bašte, a meso mekano i
kvalitetno, kupljeno kod mesara iz Farfilda. Poželela je da zauvek ostane tu.
Haris je za početak sipao blagi sovinjon, a kasnije, uz pačetinu, bordo.
Antoaneta je bila malo ošamućena od votke pa je pazila da ne pretera s
vinom. Rozamund je, s druge strane, bila suviše oduševljena prisustvom
doktora Hejvorta te nije ni primetila da joj vino udara u glavu. U maloj
dnevnoj sobi bilo je opušteno. Razgovarali su i smejali se uživajući u društvu.
Rozamund je otkrila da ona i Vilijam imaju mnogo toga zajedničkog.
Antoaneta je, sva očarana, hvalila doktorovu baštu. Ispričala je Rozamund
kako ju je slatkasti miris dafine bukvalno zaustavio kad se prvi put ušunjala u
njegovu baštu. Doktor je voleo konje i jahao je kao mladić. Rozamund mu je
s oduševljenjem ispričala kako se kao mala takmičila i učestvovala u
Bofortovom lovu. - Antoaneta ne - da se približi konjima, zbog alergije -
rekla je. - A ja sam se godinama vrzmala oko njih i uzgajala ih, sve dok kuk
nije počeo da me muči.
- Uzdahnula je i viljuškom pokupila s tanjira poslednje parče pačetine. -
Bože, gospođa Ganis je majstor. Ovo je nešto najbolje što sam ikad jela!
Za desert, gospođa Ganis je napravila veoma lagan, sladak i gust
čokoladni mus. Kad je Rozamund, koja je mus zalivala vinom, počela da
zapliće jezikom, Antoaneta je procenila da je vreme da predu u salon, na
kafu. Možda će uštogljenije okruženje malo otrezniti njenu sestru. Izašli su u
hodnik. Haris je držao poslužavnik sa čajem i kafom. - Popićemo ih u salonu,
Harise - rekla je Antoaneta.
- Idem da napuderišem bos - kikotala se Rozamund. - Mislim, nos. -
Popela se uza stepenice.
Antoaneta i doktor Hejvort naglo su prekinuli razgovor kad je Rozamund
pala stigavši do polovine stepeništa. Posrtala je, činilo se čitavu večnost,
pokušavajući da povrati ravnotežu. Mahala je rukama zastrašujuće se
ljuljajući, ali nije uspela. Veoma polako, kao na usporenom snimku, pala je
nauznak. Nekim čudom, uspela je da se okrene pa se dočekala na tur, umesto
na leđa, a onda se skotrljala niza stepenice poput bureta. Doktor Hejvort je
pritrčao da je podigne kad se strmoglavila na pod. Antoaneta je od užasa
zanemela i nije mogla da se pomeri.
Rozamund je zastenjala osetivši kako joj se bol penje uz levu nogu u krsta.
Zbunjeno je pogledala doktora Hejvorta. - Bože, jesam li živa? - promrmljala
je. Prostorija se okretala oko nje.
- Bićete dobro - rekao je umirujućim tonom. - A sad se ne pomerajte, dok
ne proverim da li je sve na svom mestu.
- Boli me leva noga - prozborila je. - I... Pa... Imam osećaj da me sve živo
boli.
Polako joj je izuo cipele i dotakao prste na nogama. - Osećate li prste,
Rozamund? Mrdnula ih je. - Da.
- Vidite li da se pomeraju?
- Vidim stotine prstiju. Kako se pomeraju!
- Osećate li noge? - I njih je mogla da pomeri.
Prišla je Antoaneta. - Da li je nešto slomila? - tiho je upitala. Videla je da
doktor ispituje Rozamundina ramena, ruke i vrat.
- Doživeli ste veliki šok i dobrano ste se ugruvali. Odvešćemo vas u krevet
- konačno je rekao.
Rozamund je iznenadilo što može tako lako da ustane. Telo ju je bolelo,
ali ne tako strašno kao što se pribojavala.
- Bili ste pogrbljeni kad ste pali. Zato niste zadobili ozbiljnije povrede -
objašnjavao je doktor Hejvort dok joj je pomagao da se popne uza stepenice.
- Mislim da sam previše popila. - Celo telo joj je drhtalo od šoka. - Ne
osećam se stabilno.
- Osećaćete se bolje kad legnete - uveravao ju je.
- Da donesem analgetike? - upitala je Antoaneta. Želela je da bude od
koristi.
- Da, molim vas. I kantarionovo ulje - kazao je doktor. Antoaneta je
projurila pored njih, da pregleda ormariće u kupatilu. Malo kasnije, vratila se
sa čitavom malom apotekom u rukama.
 Zajedno su smestili Rozamund u krevet. Rozamund se osećala glupavo.
Veče je tako lepo počelo, a sada ju je celo telo bolelo, i ponos joj je bio
poljuljan. Dopustila je doktoru da je ušuška i zažmurila u nadi da će
analgetici brzo početi da deluju. Nije još dugo razmišljala o modricama niti o
ošamućujućoj vrtoglavici jer su glasovi počeli da se gube i sve oko nje je
pocrnelo. Utonula je u ugodan mrak. Više nije bila svesna ničega.
- Ujutru će biti puna modrica - rekao je doktor Hejvort i polako zatvorio
vrata Rozamundine sobe.
- I pored onolikog kantarionovog ulja?
- Bojim se da je dobro ugruvala kuk. Ne bi me čudilo da osvane s
modricama nalik najoblačnijem danu u Engleskoj.
- Oh, bože. Jadna Rozamund.
- Koliko će ostati kod vas?
- Koliko god mi bude potrebna.
- Sad ćete vi njoj trebati. Mislim da neće biti u stanju da ode kući najmanje
nedelju dana.
- Stvarno? Toliko dugo?
- Neko će morati da brine o njoj. Što smo stariji, to se duže oporavljamo.
Ne bi valjalo da sve sama radi. Ovde ćete brinuti o njoj, moći će da se
odmara. To je sve što mogu da prepišem: što više odmora.
- Ako vi tako kažete, doktore.
- Kažem.
- Gospode bože, kakva drama. Izvinite, molim vas.
- Zašto? Drago mi je što sam bio ovde.
- Nisam sigurna da bi se ovo desilo da niste - rekla je i duboko uzdahnula.
- Da popijemo kafu. Pitam se da li gospođa Ganis ima nešto slatko. Dobro bi
mi došlo.
Ponovo su seli u salon. Haris im je sipao kafu, a zatim otišao u kuhinju da
potraži nešto slatko. - Doći ću sutra da obiđem vašu sestru, ledi Frempton.
- Ne morate da se mučite.
 - Ipak bih došao, ako vam ne smeta. Želim da se uverim da je dobro, a
doneo bih i ulje za modrice. Možda će joj trebati i jači analgetici.
- Ako vam nije teško. Znam da bi Rozamund bilo milo.
- Ako bude lep dan, mogli biste da mi pokažete svoje biljke.
Antoanetino lice se razvuklo u širok osmeh. - Vrlo rado. To mi je nov
hobi, baštovanstvo. Danas mi je bilo božanstveno napolju. Kopala sam,
slušala ptičju pesmu. Divno sam se osećala. Bari kaže da sada ima puno
posla. Vršimo pripreme za leto. Kaže da bi mu dobro došla još jedna osoba.
- Sigurno mu je veoma drago što mu pomažete.
- Iskreno, mislim da mi se samo dodvorava. Ipak je on godinama uspevao
da izađe s tim na kraj i bez mene! Ali prija mi na otvorenom. Cela priroda se
budi, a zelenilo pravi tako divnu senku.
- Sudeći po večeri, mora da imate odličan povrtnjak.
- Imamo. Štaviše, baš jutros smo Bari i ja razgovarali o tome šta ćemo
posaditi kad malo otopli. Imaćemo dovoljno povrća da nahranimo čitavu
vojsku, ali ovde smo sad samo Dejvid i ja, Džoš i Tom dolaze samo
vikendom. Dok je Džordž bio živ, svakog vikenda kuća nam je bila puna
gostiju. Voleo je društvo. Uvek, čak i za državne praznike! Sad je tako tiho,
ne može da se uporedi, ali meni prija. Mogu da čujem sopstvene misli.
Odjednom imam vremena, a slobodno vreme je pravi luksuz, zar ne?
- Jedan od najvećih, ako umete da ga iskoristite.
- Šta vi radite u slobodno vreme, osim što se bavite baštovanstvom,
doktore Hejvort?
- Sviram klavir.
- Zaista?
- Da. Veoma me opušta.
- Da li biste odsvirali nešto za mene, sada? - Kao da nije bio raspoložen za
to. - Nemojte ako vam se ne svira. Ne volim da navaljujem.
- Naravno da hoću. Volite li klasiku, džez?
- Šta god vi izaberete.
 Ustao je i prešao za veliki klavir. - Stenvej - rekao je zadivljeno. Seo je na
stolicu i podigao poklopac.
- Ja se snalazim - rekla je Antoaneta. Sedela je u svojoj fotelji. - Kao dete,
dobro sam svirala. Dok je Rozamund jezdila napolju na svom konju, ja sam
učila da sviram klavir. Mrzela sam ga. Sada mi je, naravno, krivo što nisam
više vežbala. Divno je stvarati muziku. Slobodno počnite, ućutaću.
- Odsviraću vam svoj omiljen komad - rekao je i stavio prste na dirke.
Zasvirao je. Antoaneta je mirno sedela i slušala. Nikad ranije nije čula tu
kompoziciju. Bila je lepa. Ulivala spokoj i ispunjavala lepotom. Dok je
doktor Hejvort svirao, osetila je kako se u njoj budi svest, kao listovi šafrana
na sunčevoj svetlosti. Zažmurila je i pustila da je muzika celu prožme.
Kad je doktor odsvirao poslednji ton, Antoaneta je otvorila oči i nasmešila
mu se. - Predivno je - rekla je. - Koja je to kompozicija?
- Moja mama ju je komponovala.
- Vaša mama je kompozitorka?
- Kompozitorka amater. Olako je to shvatala, ali ja mislim da je dobra.
- I više nego dobra. Zadivljena sam. Kao da sam bila u drugom svetu.
- Uvek me podseti na kraj dana - rekao je i spustio poklopac od klavira.
- I mene. Baš sam na to pomislila.
Nasmejao se razdragano. - I trebalo je. Naziv je “Zalazak sunca”.
- Neverovatno kako svi pomislimo na isto dok slušamo neko muzičko
delo.
- Dočarava predivan spokoj i smiraj. Ovo je, zapravo, tužna kompozicija.
- Zalazak sunca je tužan jer je veličanstven i prolazan. Posmatrala ga je
dok se vraćao ka sofi. - Divno svirate, doktore Hejvort.
- Drago mi je da vam se dopalo.
- Hoćete li mi opet svirati?
- Pod jednim uslovom.
- Kojim?
 - Da me sutra povedete u obilazak svoje bašte. Nasmejala se. - Pošteno.
Nadahnuli ste me. Godinama nisam takla te dirke. Ponovo ću početi da
sviram.
- Odlična ideja.
- Šta mi preporučujete?
- Sutra ću vam doneti neke partiture kad dođem u obilazak i da posetim
vašu sestru.
- Hoćete li mi doneti “Zalazak sunca”? Vaša majka se neće ljutiti?
- Biće počastvovana, ledi Frempton. Kao i ja. Antoaneta se zavalila u
fotelju i osmehnula se doktoru Hejvortu. Nije bila sigurna da li je to zbog
dana provedenog u bašti, vina ili divne muzike koju je upravo odslušala, ali
srce joj je bilo ispunjeno optimizmom, kao da je budućnost svetio,
primamljivo mesto puno čarobnih mogućnosti. Da Rozamund nije pala,
savršen dan bi imao savršen završetak.
 18.

Kad se ujutru probudila, Rozamund je osetila kljucanje u glavi i tup bol u

levoj strani tela. Ustala je da ode u kupatilo, ali je zbog bola posrnula nasred
tepiha. Kad je podigla spavaćicu i videla modrice, zgrozila se. Leva butina
ličila joj je na komad sirovog mesa. Vilijam nipošto nije smeo takvu da je
vidi.
Antoaneta je na njenom noćnom stočiću ostavila kutijicu analgetika i čašu
vode. Popila je četiri tablete i vratila se u krevet. Mora da je ponovo zaspala.
Kad je ponovo otvorila oči, iznad nje je stajala Antoaneta.
- Dobro jutro, Rozamund - rekla je saosećajno se smešeći. - Kako si?
Rozamund je zbunjeno pogledala sestru. Odmah se povratila. Glavobolja
je prošla, možda od analgetika, a butina ju je bolela samo kad je pomeri. -
Grozno - odgovorila je. - Baš grozno. Šta se sinoć desilo? Ničeg se ne sećam.
- Pala si niza stepenice.
- O, da. Sad sam se setila. Kakav pad. Ne mogu da se pomerim od bola.
- Doktor Hejvort je došao da te obiđe.
Rozamund je prebledela. - Ovde? Sad? Kako izgledam? Nisam čak ni
zube oprala. Kaži mu da sačeka. Nisam još spremna da ga primim.
- Mislim da ne bi trebalo da ustaješ - promrmljala je Antoaneta.
Rozamund je zbacila sa sebe prekrivač i othramala do kupatila. Svaki korak
pratilo je stenjanje. Antoaneta je čula zvuk četkice za zube i vodu iz slavine.
Svesna da doktor čeka ispred vrata, odškrinula ih je i rekla mu: - Biće gotova
za minut, doktore Hejvort.
- U redu - odgovorio je. - Nikud ne žurim. Trenutak kasnije, Rozamund je
ponovo ležala u krevetu.
Doktor Hejvort je sada smeo da uđe. - Kako je pacijent jutros? - upitao je i
stavio torbu na pod. Rozamund se odmah opustila. Imao je smirujuć glas i
ljubazan pristup. Sad joj je bilo smešno što nije htela da mu pokaže modrice.
Za svog radnog veka, sigurno je video i mnogo gore stvari.
- Užasno me je bolela glava kad sam se probudila pa sam popila četiri
analgetika i ponovo zaspala.
Namrštio se. - To je previše, Rozamund.
- Mnogo me je bolela. Mislila sam da su dva premalo.
- Doneo sam vam nešto malo jače, ali smete da uzmete najviše dve
odjednom. U redu?
- Bitno je da deluju.
- Kako vam je noga?
- Grozno izgleda.
- Mogu li da vidim?
- Ako baš morate. I nije neki prizor.
- Meni to nije važno. - Zadigao joj je spavaćicu. Kuk i butina bili su joj
modri. - Da. I mislio sam da će vam ostati modrice. Dobro ste pali. Doneo
sam vam ulje za mazanje i pilule, ali plašim se da moramo sačekati da samo
prođe.
- Užas. Mrzim da ležim.
- Siguran sam da vam ledi Frempton iz svoje divne biblioteke može doneti
neke knjige, da čitate.
- Ne volim da čitam, Vilijame. Sad ću, barem, završiti svoj vez. - Duboko
je uzdahnula. - Mogu li da sedim u prizemlju, da gledam televiziju?
- Naravno, ali neka vas neko odvede dole. Ne bismo voleli da nam opet
padnete!
- Zaboga, ne. Hodaću veoma pažljivo. - Oraspoložila ju je pomisao na to
da će čitavu sedmicu lenčariti u dnevnoj sobi, pored kamina, gledajući
televiziju ili vezući.
- Svratiću sutra da vidim kako teče oporavak.
- Veoma ljubazno od vas, hvala. - Primetila je kako joj se njegove zelene
oči saosećajno osmehuju. Bile su nežnozelene, poput aventurina.
 - Ledi Frempton mi je obećala da će me povesti u obilazak svojih bašta -
rekao joj je.
- Pretpostavljam da će i danas zavrnuti rukave.
- To dobro utiče na nju.
- Znam. Već se pitam da li ju je Džordž sputavao u mnogo čemu.
- Sad otkriva da ipak može da se ostvari.
- To je sjajno. Više od trideset godina posvetila je deci i mužu. Milo mi je
što je konačno našla vremena i za sebe.
- U svakoj nesreći ima nečeg dobrog.
- Samo što ne uvidiš odmah. Kad Bog zatvori jedna vrata, druga otvori. -
Kad je doktor Hejvort izašao iz sobe, Rozamund se nasmešila dobroj strani
svoje nezgode. Vilijam će ponovo svratiti da je vidi, možda će dolaziti
svakog dana tokom sedmice. To joj je bio podsticaj da što pre ozdravi.
Antoaneta je doktora Hejvorta čekala u salonu. Doneo joj je partiture, kao
i kompoziciju svoje majke “Zalazak sunca”. Bila je van sebe od sreće.
Spustila ih je na klavir, na kojem je već bila podigla poklopac. - Najlepše
vam hvala - uzviknula je srećna. - Ovo je tako uzbudljivo. Nisam ni sanjala
da ću ponovo svirati na klaviru.
- Možete da radite šta god želite, samo vam je potrebna volja - odgovorio
je doktor Hejvort.
- Hajdemo u bašte. Imam toliko zamisli. Bari i ja planiramo čuda.
Doktor Hejvort je krenuo za njom napolje. Jutarnja magla se razišla na
toplom, prolećnom suncu. Nebo je bilo svetloplavo. Tu i tamo bilo je
izmaglice, no i ona će iščeznuti ostavljajući potpuno vedro i svetio nebo. Da
drveće nije pupilo, neko bi čak pomislio da je stiglo leto.
Prešli su travnjak, do povrtnjaka pored zida. Antoaneta je objasnila šta je
zasađeno i šta tek treba da zasade. Doktor Hejvort je otkinuo grančicu
ružmarina i prineo je nosu. - Volim miris bilja. A vi? - upitao je.
- Mnogo - rekla je Antoaneta. - Majčina dušica mi je omiljena. Leti su svi
ovi puteljci pokriveni njome. Divno miriše dok prolazite.
- Podseća me na Italiju.
 - Zaista? To je lepo. Italija je divna. - Krenuli su ka voćnjaku u kojem je
Antoaneta prethodnog dana posadila stabljike. Otvaranje kapije uznemirilo je
jato golubova, koji su prhnuli ka nebu uz glasno mahanje ukočenih krila. -
Tako su nagojeni. Čudi me da su odleteli - rekla je.
- Hranite li ih?
- Ne njih direktno. Bari baca hranu manjima, crvendaćima, drozdovima i,
naravno, divnim vrapčićima. Zebe vole semenke pa Bari postavlja hranilice
specijalno za njih. Golubovi, s druge strane, pokušavaju sve da oteraju. A
Džordž je lovio pa je čuvar ostavljao hranu za fazane i prepelice. Ne znam šta
će sada biti. Sve zavisi od Dejvida, a nisam sigurna da on uživa u lovu. Ne
voli ubijanje.
- Nije ni čudo - kazao je doktor Hejvort. - To je nasilan sport.
Ponosno mu je pokazala stabla koja je posadila uz ivicu voćnjaka.
Pojedina su već imala ružičaste cvetove. - Ne mogu da vam opišem koliko
sam se juče zabavila. Bilo je tako opuštajuće sedeti ovde i raditi. Osećala sam
se baš korisno. Bilo je mirno i toplo. - Šmrknula je i zadovoljno se
osmehnula. - Stvarno mi nije jasno zašto se nisam više bavila baštovanstvom
dok je Džordž bio živ. Valjda sam bila zauzeta. Ali čovek mora da nađe
vremena za ono što voli. Slažete li se, doktore Hejvort?
Nežno ju je posmatrao, vidno očaran njenim poletom. - Mislim da ste
pronašli ključ za sreću, ledi Frempton.
Sramežljivo se osmehnula. - Laskate mi.
- Nimalo. Mislim da ljudi stalno jure i žure, da nemaju vremena za sebe.
Vi ste, posle toliko vremena, proveli dan u ovom divnom vrtu, u prirodi.
Uživali ste i mislim da je to ključ za sreću.
- Pa, zaista sam srećna. - Pogledala ga je uznemireno. - Da li je prikladno
da budem srećna nedugo nakon Džordžove smrti?
- Sumnjam da bi lord Frempton želeo da večno žalite za njim.
- Ali prošlo je samo nekoliko nedelja.
- Imaćete vi uspone i padove, ledi Frempton, ali kad god budete
neraspoloženi, izađite u baštu. To će vas oraspoložiti. I to je zacelo dobro.
Ponovo se osmehnula. - Onda neću osećati krivicu. Dođite. Ima mnogo
toga da se vidi. Da vidite samo koliko ptica ima u našim gnezdima ovde u
Farfildu, iznenadićete se.
Nastavili su šetnju imanjem i veselo su čavrljali. Doktor Hejvort se divio
starom drveću. Svakom stablu je znao ime. Prepoznao je biljke koje su nikle
nakon duge zime. Predložio joj je da posadi još jedan ili dva žbuna koja bi
ulepšala njenu baštu. U jednom trenutku rekao je da je vreme da krene, ali
ona ga je ubeđivala da vidi poljsku kućicu. - To je samo na nekoliko minuta
uz brdo. Divno mestašce koje je sada gotovo ruina - objasnila mu je. - Juče
sam ga se setila, posle toliko godina, kad sam sadila u bašti. Osamljena
poljska kućica na brdu, videćete. Zapuštena i zaboravljena, što je zločin. A
tako je lepa. Sad kad sam počela da se bavim baštovanstvom, mislila sam da
je restauriram. Ipak je deo Farfild parka. Neko ju je, to se vidi, gradio s
ljubavlju. Red je da brinemo o njoj.
Poljska kućica je bila očaravajuća, iako se prozori nisu videli od korova i
bršljana obmotanog oko stubova koji su podupirali zabat. Bila je klasičnih
proporcija i skladna, sazidana od kamena koji joj je davao toplinu. - Veoma
zanimljivo - rekao je doktor Hejvort proučavajući je izbliza. Napravljena je
od naročite vrste kamena iz Bata. Od njega je izgrađena kuća u Viltširu koju
sam posećivao kao mali.
- Otkud onda čak ovde u Hempširu? - upitala je Antoaneta.
- Zaista ne znam.
- Romantična je, zar ne?
- Veoma.
- Šta ću s njom? Hoću da kažem, zabačena je, obrasla korovom. Priroda će
uvek nadvladati, ako joj dozvoliš.
- Nesumnjivo. - Zamišljeno se počešao po bradi. - Mislim da joj treba
samo malo poliranja, unutra i spolja. Očigledno je sagrađena ovde zbog
pogleda na kuću i jezero.
Oboje su posmatrali imanje koje se pružalo ispod njih pretvarajući se u
čaroban prizor. Jezero je bilo tamnoplavo. Nekoliko divljih patki lagano je
plovilo preko vode, poput malih brodova.
- Oduvek sam mislila da je ovo mesto za piknik - kazala je Antoaneta.
 - Možda. Okrenuto je ka jugu, tako da se odavde vide i izlazak i zalazak
sunca.Veoma je mirno. Naravno, možda je sagrađena da bi se u nju gledalo iz
velike kuće. U tom slučaju ima isključivo ukrasnu ulogu.
- Šteta ako je tako.
- Slažem se. Na ovakvom mestu čovek treba da uživa.
- Uradiću to. Povratiću joj nekadašnju lepotu. - Zvučala je uzbuđeno. - I
pokušaću da saznam zašto je napravljena od specijalnog kamena iz Bata. Bilo
je mnogo lakše koristiti ovdašnju ciglu.
- Ali ne bi ni izbliza bila ovako lepa - rekao je doktor Hejvort.
Uzdahnula je. - Kad samo pomislim da se za sve ove godine koliko živim
ovde nisam zapitala zašto je sagrađena baš na ovom mestu. Nisam provodila
vreme ovde. Nije mi ni prošlo kroz glavu. Kao da sam najednom ugledala
svet potpuno drukčiji od mog dosadašnjeg sveta. Zvuči blesavo?
- Nimalo.
- Čudno je to. Osećam se potpuno drukčije.
- Zamislite drvo, ledi Frempton, i kako u njegovoj senci raste manje drvo.
To malo drvo može da vidi samo grane velikog drveta koje ga pokrivaju.
Jednog dana, veliko drvo padne. Malom se čini da ne može da preživi bez
njegove zaštite. Ali najednom, otvara oči i vidi nebo, sunce, zvezde na
noćnom nebu i ptice kako ga preleću. Oduvek su bili tu, samo što ono nije
moglo da ih vidi od grana velikog drveta. Dok oplakuje gubitak velikog
drveta, istovremeno se raduje novom svetu koji mu se ukazao tik iznad glave.
- A ja sam to malo drvo - rekla je ona i tužno se osmehnula. Setila se kako
je Džordž uvek bio glavni, kao jača ličnost.
- Istina je. Džordž će vam uvek nedostajati, ali otvarate novo poglavlje u
svom životu.
- Mislim da će to biti veoma uzbudljivo poglavlje. Vratili su se niz brdo. -
Idem ja sad kući - rekao je doktor Hejvort. Izvadio je iz džepa ključeve od
auta.
- Hvala vam što ste došli iako je subota.
- Ne, hvala vama što ste me sinoć pozvali na večeru. Samo mi je žao što je
vaša sestra onako gadno pala. Svratiću sutra da je vidim.
- Ali sutra je nedelja. Sumnjam da bi vam prijalo da i nedelju provedete s
nama.
- Vikendi mi se ne razlikuju mnogo od radnih dana, budući da radim samo
polovinu radnog vremena. Bilo bi mi drago da se uverim da je Rozamund
dobro.
Antoaneta se nasmešila i klimnula glavom. - Ako insistirate.
- Postarajte se da se što više odmara. Nek se ne šeta ako baš ne mora.
- U redu.
- Zovite me ako se nešto desi.
Posmatrala ga je kako ulazi u auto i pali motor. - Rozamund je snažna
žena. Brzo će se ona oporaviti. Idem da nađem Barija, da mu prenesem
planove u vezi s poljskom kućicom.
- Jedva čekam da je vidim u punom sjaju.
Nasmejala se. - Videćete je. Nagovoriću Dejvida da mi pomogne kad se
sutra vrati. Nadam se da im je lepo. Nisu mi se javljali.
- Vidimo se sutra, ledi Frempton. Nego, uzgred... - Da?
- Bašta vam je veoma lepa!
Mahnula mu je. Više se nije video na prilazu. Čim je doktor nestao,
pojavila se krupna prilika Margaret Frempton. Koračala je preko polja s
Bazilom. Antoaneta je zastala na stepeništu i mahnula joj. Margaret joj je
odmahnula. Antoaneta se pitala šta je njena svekrva radila nekoliko proteklih
dana. Nije ličilo na nju da se ne javlja.
Videla je kako otvara kapijicu na samom kraju polja i nestrpljivo čeka da
se Bazil provuče. Pas je namirisao nešto primamljivo i zaputio se na suprotnu
stranu. Margaret je viknula na njega. Dozivala ga je sve dok konačno nije bio
prinuđen da se okani lova i posluša je. Projurio je kroz kapiju poput
prestrašenog zamorčeta. Margaret je zatvorila kapiju za sobom i krenula
preko šljunčanog prilaza, ka kući.
- Zdravo, Antoaneta - doviknula je.
- Zdravo, Margaret. Htela sam jutros da te zovem - rekla je Antoaneta.
 - O, stvarno? A zašto?
- Nisam te videla nekoliko dana. Htela sam da proverim da li si dobro.
- Savršeno sam, hvala. - Popela se uza stepenice, a onda na trenutak
zastala na vrhu. Pokušavala je da dođe do daha. Njene velike grudi pomerale
su se gore-dole poput mehova.
- Čujem da je Rozamund sinoć pala.
- Jeste. Ko ti je rekao?
- Prečasni Morli - odgovorila je Margaret nehajno.
- Prečasni Morli? Kako je on saznao?
- On sve zna - kazala je Margaret ironično se smeškajući. - Ne zaboravi da
ima direktnu vezu s Bogom.
Antoaneta nije znala čemu više da se čudi, ironiji koju je ova žena
pokazivala ili činjenici da se šali na račun Boga. - Hajdemo unutra - rekla je,
pa se okrenula i zaputila ka hodniku. Danas je njena svekrva izgledala
drukčije.
Ušle su u salon i smestile se na sofu, pored ugašenog kamina. Dan je bio
topao. Antoaneta je rekla Harisu da založi vatru samo u malom dnevnom
boravku, da Rozamund bude toplo kad side da gleda televiziju. - Znači, zvala
si doktora Hejvorta na večeru?
Antoaneta se pitala da li joj je uhoda rekao i da je Rozamund bila pijana. -
Jesam. Bio je divan prema meni tokom poslednjih nekoliko sedmica -
odgovorila je.
- A to mu nije u opisu posla, Antoaneta. Svejedno, lepo od tebe što si ga
ugostila. - Obraćala joj se s visine. Antoanetraje shvatila poruku: ne priliči
ženi njenog društvenog položaja da zabavlja mesnog lekara.
- Dolazio je jutros da obiđe Rozamund.
- Kako je ona? Jel' se mnogo udarila?
- Da. Dobro se ugruvala.
- Jadnica. - Izgledala je iskreno ganuta. - Nadam se da neće puno ustajati,
kako bi se oporavila. Ne bi smela da se šeta imanjem s psima.
 - Neće se ni šetati. Paziće se.
- Tako i treba.
Margaret se raznežila, kao da se setila nečeg lepog. - Kad e ona divna
devojka vraća u Farfild?
- Misliš na Fedru?
- Naravno da mislim na Fedru. Postoji samo jedna diva devojka.
- Sutra se vraćaju iz Murenburga - odgovorila je Antoaneta.
- Znači, sledećeg vikenda. Bilo bi lepo da dođe. Zvaćeš je, zar ne?
- Naravno. I ja bih volela da je opet vidim.
- Znaš, veoma je pametna za svoje godine.
- Da. Veoma je dubokoumna - složila se Antoaneta.
- To si pametno rekla - zadovoljno je kazala Margaret, - ima dubinu, pravu
dubinu.
- Rekla bih da je imala teško detinjstvo.
- Nesreća učini čoveka zrelijim, tako kaže prečasni Morli. To je dobro.
Čini nas mudrim i saosećajnim. Fedra je i jedno i drugo. Neobično za mladu
osobu. Današnja mladež je strašno sebična.
- Mislim da su se momci razočarali što im je polusestra - rekla je
Antoaneta u poverenju.
- Jasno mi je i zašto. Veoma je lepa. Za Toma bi bila suviše dobra. S druge
strane, ne bih volela da se Dejvid vrzma oko nje. Nije on sjajna prilika. A
ovako će kao braća i sestra uvek biti povezani.
Antoaneta je skočila u sinovljevu odbranu. - Mislim da Dejvid nije loša
prilika. Samo nije našao pravu devojku. Veoma je razborit.
- Trebalo bi više da izlazi. Možda bi Fedra mogla malo da mu pokaže
London. Teško da će ovde upoznati potencijalnu nevestu.
- Istina. Možda bi Fedra mogla da ga upozna s nekom finom drugaricom.
- Sigurno ih ima napretek. Ljudi se druže sa sebi sličnima.
- Pravo kažeš. Sledeći put kad dođe, odvešću je u stranu i zamoliću je da
uzme Dejvida u svoje ruke. - Antoanetu je ta ideja oduševila.
- Ako jednog dana treba da nasledi ovo mesto, treba i da ga napuni decom.
Neće valjda da ostane sam.
- Kao ja - rekla je Antoaneta i uzdahnula. - Ja sam sad sama.
- Ali ti si tolike godine provela s porodicom. Nije isto kao kad krećeš od
nule. Kad se Dejvid oženi, ustupićeš mu kuću, kao što smo Artur i ja uradili
kad se Džordž tobom oženio. Ova kuća mora da bude ispunjena ljudima. I
nemoj da se osećaš loše što si sama, Antoaneta. U svojoj kući možeš da radiš
šta ti je volja.
Antoanetu je svekrvin odgovor razoružao. Štaviše, složile su se gotovo
oko svega, što je bilo neobično. - Znaš, Margaret, s vremena na vreme se
setim Artura.
Margaret se namrgodila. - Zaista?
- Da. Odisao je lakoćom življenja, kao Džordž. Margaret je othuknula. -
Valjda.
- Zasmejavao te je.
- Da. Ne znam kako mu je uspevalo, ali jeste.
- Toga se najviše sećam.
- Verovatno zato što se sad retko smejem. - Poverljivo se nagnula prema
Antoaneti. - Znaš, nekad kad se smejem, osećam se kao prevarantkinja.
- Stvarno? Zašto?
- Zaboravila sam kako se to radi. Ne umem prirodno da se nasmejem.
Deluje izveštačeno. - Zatresla je ramenima da pokaže koliko joj je to ružno.
- Ali imaš pravo da se smeješ, kao i svi ostali. - Ja sam jedno matoro
džangrizalo.
Antoaneta se osmehnula. Nikad joj ništa nije bilo tako smešno kao ovo. -
Ne moraš da budeš džangrizalo.
- Bila sam veoma. vesela kad sam bila mlada. Radosna i vesela. - Izgledala
je neraspoloženo, kao da joj je neko nametnuo ulogu džangrizala.
- Danas ta reč ne - da se koristi, Margaret.4
 - Gluposti! Shvataš li sad zašto sam rekla da je omladina sebična?
Normalno smo je upotrebljavali u značenju srećan, sve dok nam je oni nisu
ukrali. - Iskrivila je usta i uvukla obraze. - Vidiš, Antoaneta, da sam matoro
džangrizalo!
I najednom, bez najave, Margaret se zasmeja. Ceo stomak joj se zatresao,
zatim i grudi, da bi se potom čuo veseo, zdrav smeh. I Antoaneta se smejala.
Nije mogla da se seti kad su se poslednji put tako smejale zajedno, ako se to
ikad i desilo. Zapanjeno je posmatrala Margaret, kao da se odjednom
preobrazila, tu ispred nje. Nije delovala nimalo prevarantski. Naprotiv,
izgledala je veoma opušteno tako vesela.
Kad je Margaret otišla, Antoaneta i Haris su pomogli Rozamund da se
smesti u dnevnu sobu, pored vatre. Sedela je na sofi, podignutih nogu, i preko
je prebacila ćebe. Gledala je televiziju i vezla. Haris je na stočiću ostavio
keks gospođe Ganis, zajedno s lončićem čaja. Rozamund je popila dva
analgetika koje je doneo doktor Hejvort. Sada joj je bilo mnogo bolje.
Štaviše, kad je zagrizla keks, pomislila je da ne može biti bolje.
Antoaneta je izašla da nađe Barija. Začkiljilaje zbog jake svetlosti. Bilo je
toplo. Vrtom se razlegla ptičja pesma, lagani povetarac milovao joj je lice.
Srce joj je bilo puno miline.
Pogledala je ka brdu, ka dalekoj i osamljenoj poljskoj kućici. Spokojno je
posmatrala imanje, kao da nešto zna, a prećutkuje. Činilo se da njeni prozori
mogu da vide i da u njihovom pogledu ima čudne saosećajnosti. Kao da
čekaju nešto. Ili nekog. A ovog puta će im se strpljenje isplatiti. Namrštila se.
Baš je neobično davati ljudske osobine građevini, pomislila je. Okrenula se i
zaputila preko travnjaka, ali je i dalje osećala onaj blagi pogled.
 19.

Bilo je kasno popodne, nedelja, kad su Dejvid, Tom i Fedra sleteli na

Hitrou. Kratak odmor u planinama bio je idiličan. Sad kad su se ponovo
obreli u Engleskoj, činilo im se da su iskoračili iz začaranog mehura u svet od
betona i kamena. Poslednjih nekoliko dana bili su veliko iskušenje. Fedra je
znala da nije mudro da provodi vreme s Dejvidom pa je rešila da se udalji od
njega po povratku u London. Dejvid je odlučio da je što češće viđa. Smatrao
je da je bolje da se druže kao brat i sestra nego nikako.
Rastali su se na aerodromu. Fedra i Tom su se istim taksijem odvezli do
Londona. Dejvid je svoj auto ostavio na aerodromskom parkingu. Zagrlio je
Fedru. Uživao je u tom kratkom trenutku kad su bili priljubljeni jedno uz
drugo, telo uz telo, obraz uz obraz. Tek kad se odmakao, osetio je ogroman
bol zbog neostvarene ljubavi.
Odvezao se auto-putem M3. Pitao se kako će se provući kroz minsko polje
koje je sam sebi napravio. Bilo bi mu lakše da nije osetio kako i ona gaji ista
osećanja. I nije se prevario. U to nije nimalo sumnjao. Znao je. Bilo je
previše snažno da bi mogli da ga sakriju.
Najpre se odvezao svojoj kući. Jedva je čekao da vidi Rufusa. Kad je
otvorio vrata, pas je izleteo u oblaku prašine i krzna. Skakao je i izvijao vrat.
Pokušavao je da lizne lice svog gazde. Dejvid ga je, srećan, pomazio. Golicao
ga je iza ušiju, što je pas najviše voleo. Rufus je uzbuđeno mahao repom,
toliko jako da mu se cela pozadina pomerala, kao da je odvojena od ostatka
tela.
Dejvid je bacio torbe na pod, a onda se odvezao da vidi majku. Smešten
između prednjih sedišta, s ljubavlju u očima, gledao ga je Rufus. Skrenuo je s
glavne staze imanja na kućni prilaz. Sklonio se ukraj kako bi propustio drugi
auto. Tamnoplavi volvo mu nije bio poznat. Čovek iz auta mu je mahnuo.
Prepoznao je doktora Hejvorta. Iznenađenje je zamenila uznemirenost. Da li
je to njegova majka bolesna? Ubrzao je do kuće, a zatim je preskakao po dva
stepenika. Laknulo mu je kad je video da je majka potpuno zdrava. Sedela je
u maloj dnevnoj sobi, s Rozamund i bakom.
- Dejvide! - veselo je uzviknula Antoaneta. - Vratio si se.
- Živ i zdrav - nadovezala se Rozamund. - Nažalost, ja nisam zdrava.
Dejvid se sagnuo da poljubi baku. Osmehnula mu se. - Kako vam je bilo?
Kako je ona divna devojka?
- Šta doktor Hejvort radi ovde? - upitao je. Seo je na jednu od drvenih
stolica pošto je njegova tetka zauzela čitavu sofu, kao da niko više ne treba da
sedne.
- Rozamund je pala niza stepenice - objasnila mu je Margaret.
- Stvarno sam luckasta - umešala se Rozamund želeći da skrene pažnju na
sebe. - Doktor Hejvort je čudotvorac. Mnogo mi je bolje, ali on insistira da
ležim cele sedmice. I tako sam ti ja zalepljena za ovu sofu dok tvoja majka
provodi vreme napolju, sadeći.
Pogledao je majku u neverici. - Stvarno?
- Da. Toliko toga imam da ti ispričam. Mnogo toga sam isplanirala. Ali
prvo nam reci, kako vam je bilo? Je li Tom dobro?
Dejvid je seo. Na vratima se pojavio Haris sa čašom viskija. Dejvid ga je
srdačno pozdravio i zahvalio mu.
- Hoćeš li ostati na večeri? - upitala ga je majka.
- Vrlo rado - odgovorio je Dejvid.
- Znači, biće nas četvoro - rekla je Antoaneta Harisu.
- U redu, gospođo - rekao je Haris i izašao iz sobe blago se naklonivši.
Dejvid je duboko uzdahnuo i neko vreme zurio u svoju čašu s viskijem.
Trebalo je da ta četiri dana u Murenburgu bude povezan s ocem, a sve se
vrtelo oko Fedre. Nije mogao da je izbaci iz glave. Oca više nije bilo i mnogo
mu je nedostajao. Fedra je tu, ali zauvek van njegovog domašaja, ona mu je
nedostajala još više.
- Pročišćujuće je bilo videti gde je tata poginuo i odati mu poštu - rekao je
ozbiljno. - Tomu je bilo teško, ali dobro je što je pošao. Sad svi možemo da
se vratimo svom životu.
 - Kolika je lavina? - upitala je Antoaneta uplašeno.
- Dovoljno velika - umešala se Margaret.
- Prilično velika - kazao je Dejvid. - Ali na planini je bilo mirno. I bilo je
divno vreme. Osmehnuo se i spustio pogled. - Fedra je bila neverovatna.
Insistirala je da se držimo za ruke i oprostimo. Zvuči tugaljivo. Možda bi tako
i bilo, ali pored nje je to, nekako, delovalo prirodno. Mogli smo da stavimo
tačku na to poglavlje života.
- Divno od nje što je pošla s vama - oduševljeno je rekla Margaret.
Antoaneta je i dalje zurila u svog nasmejanog sina. Kako je i dalje govorio o
Fedri primetila je, na svoj užas, zaljubljenost na njegovom licu. Zračio je
ljubavlju, to je bilo toliko očigledno.
- Bila je divna i prema Tomu - pričao je on. - Veoma je smiren u njenom
društvu. I stalno su razgovarali. Zove je svojim “guruom” jer je tako mudra.
Aja mislim da je jednostavno saosećajna i da nema običaj da kritikuje ljude.
- Kad će svratiti ovamo? - upitala je Margaret.
- Nisam je pitao.
- Pitaj je - insistirala je Margaret. - Zamoli je da dođe za vikend. Ovo je
sada i njen dom.
Margaret je šmrknula kao da time zapečaćuje dogovor. - Tvoja majka i ja
mislimo da bi trebalo češće da izlaziš. Previše vremena provodiš s onim
svojim psom, zavukao si se u selo. Ženu nećeš naći na traktoru, pa smo
mislile kako bi bilo lepo, sad kad imaš sestru, da je zamoliš da te upozna sa
svojim prijateljicama. Sigurno ih ima mnogo i zacelo su sve fine devojke.
Ako je ona dobra, ne mogu ni one biti loše. Fedra je veoma lepa i vrlo
prijatna. Sigurna sam da su i njene prijateljice takve.
Dejvid se nasmejao tom neuverljivom planu. Bilo mi je nezamislivo da su
to njegova majka i baka zajedno smislile. - Ne pada mi na pamet da radim
tako nešto.
- Zašto? - upitala je Rozamund. - Ja mislim da je to odlična ideja.
- Kao prvo, mrzim London.
- Onda nek ona pozove drugarice ovamo. Kuća je dovoljno velika. Vreme
je da je Antoaneta ponovo napuni gostima. Džordž je voleo da kuća vrvi od
ljudi - rekla je Margaret.
- Fedri će biti neprijateno - kazao je Dejvid. - Ovde se ne oseća kao kod
kuće. Tek se navikava na činjenicu da je član porodice. Tatu i dalje zove
Džordž, a kad razgovara s Tomom i sa mnom, kaže vaš otac. Poslednje što
želi jeste da organizuje kućne zabave za svoje društvo.
- Porazgovaraću s njom kad dođe za vikend - rekla je Margaret kao da je
Fedra već prihvatila poziv. - Popričaću s njom kao žena sa ženom. Prepusti to
meni.
- Molim te, nemoj, bako.
Margaret se đavolasto osmehnula. - Nekad, dragi dečače, treba da imaš
poverenja u starije i mudrije od sebe. Znamo mi Šta radimo.
Antoaneta nikad nije videla sina tako uzbuđenog kao kad je pričao o Fedri.
Kao majka, strahovala je zbog njega. Od toliko devojaka na svetu, zašto je
morao da se zagleda u onu koju ne može da ima? Kakva nepravda. Želela je
da on bude srećan, ali nije želela ovo. Nije smela da mu otkrije da zna, ionako
bi poricao. Posmatrala ga je dok je večerao i bilo joj ga je beskrajno žao. U
Farfildu je ljubav cvetala. Prvo Dejvid, a sad i Rozamund, koja je sve vreme
pričala o tome kako je Vilijam ljubazan i nežan. Došao je da je obiđe tog
popodneva, kao što je i obećao. Sve troje su pili čaj u dnevnoj sobi. Gospođa
Ganis je napravila keks. Rozamund je pojela gotovo polovinu, dok se s
drugom polovinom borio doktor Hejvort. Antoaneta je bila uviđavna i
ostavila ih nasamo. Osim toga, jedva je čekala da se vrati bašti i Bariju. On je
pored jezera sadio mnoštvo žbunova koje je ona kupila u rasadniku. Prvi put
je jasno zamislila kako želi da izgleda imanje. Bilo je uzbudljivo videti kako
se ta zamisao ostvaruje.
Doktor Hejvort ju je zatekao s rukama u blatu. Seli su pored jezera i
čavrljali, uglavnom o Rozamund. Antoaneta je svim srcem želela da
podstakne njihovo druženje, zbog sestre. Rozamund nije imala sreće u ljubavi
kao devojka. Možda će sada, u poznim godinama, spoznati sreću pored
Vilijama. Obavestio je Antoanetu da će dolaziti svaki dan dok se
pacijentkinja ne oporavi. Antoaneta se osmehnula. Znala je da se njena sestra
dobro oporavlja i da joj, istini za volju, doktor i ne treba. Ali ako je resio da
dolazi, koristeći Rozamundinu nesreću kao izgovor, ona ga neće sprečavati.
 Posle večere, Dejvid je odvezao baku kući. Rozamund je legla, a
Antoaneta je ostala sama u salonu. Najednom se osetila pomalo izgubljeno.
Proći će meseci dok se navikne na to da Džordža nema. Kao što joj je Fedra
mudro rekla, njeni sinovi će se vratiti svom životu, kao sva deca, ali Džordž
je bio njen život i sad joj se, kad ga nema, čini da ni ona nema kud.
Sela je za klavir i namestila partituru za kompoziciju gospođe Hejvort.
Počela je da svira, nesigurno, no malo-pomalo, prsti su sami klizili preko
dirki. Muzika ju je oraspoložila. Više nije marila za brige niti je bila
usamljena.
Dejvid je ležao u krevetu i čitao. Sve vreme je mislio na Fedru i pitao se
da li će doći za vikend. Primetio je strah u njenim očima kad su se zagrlili na
aerodromu. Ako se sad povuče, to znači da je svesna posledica zbližavanja.
Spustio je knjigu i zurio uprazno. Žudeo je za razgovorom s njom. Sat na
noćnom stočiću pokazivao je ponoć. Bilo je prekasno da telefonira. Uzeo je
ajfon i neko vreme ga posmatrao, premišljajući. Da li spava? Da li misli na
njega?
Otkucao joj je poruku: Evo me s Rufusom. Dosađuje mi. Hoće da te pitam
da li ćeš doći za vikend. Neće me ostaviti na miru dok to ne uradim... Pa...
Hoćeš li doći? Dejvid.
Dugo je razmišljao pre nego što je pritisnuo dugme “poslati”. I to se desilo
u deliću sekunde. Zurio je u telefon nadajući se odgovoru. Na kraju je ugasio
svetio. Kad je napokon zaspao, snovi su mu bili ispunjeni čežnjom.
Fedra se probudila i na telefonu ugledala poruku od Dejvida. Srce joj je
poskočilo. Prethodne noći je bila toliko umorna da nije ni odgovarala na
Džulijusove pozive. Ugasila je svetio u devet. Ležala je u krevetu i smejala se
pomislivši kako je Dejvid iskoristio psa da bi je pozvao za vikend. Samo on
ume tako da se našali. Najradije bi mu se pridružila tamo, ali bila je svesna
rizika. Sad je bar imala snage da ode. Nije se previše upetljala u sve to da ne
bi mogla da se izvuče. Druženje s Dejvidom samo bi je odvelo na put bez
povratka i nanelo joj bol. Jednom je već volela. Njeno srce ne bi podnelo
novo razočaranje.
Istuširala se i obukla. Zatim je otišla u kafe “Nero” u Kings roudu da
doručkuje i pročita novine. Jutro je bilo divno i sunčano. Poželela je da je u
Farflldu, gde nema betona, samo talasastih polja i gustih šumaraka.
Sedela je na sofi i kroz prozor posmatrala prolaznike. Svi su skinuli
zimsku garderobu. Kao da su poskakivali dok su koračali. I ona je tako
hodala. Nasmejala bi se svaki put kad bi se setila kako ju je, navodno, Rufus
pozvao za vikend. Ali odlučila je. Morala je da odbije. Jedino joj to preostaje.
Pogledala je svoj mobilni. Oklevala je pre nego što je poslalala Dejvidu
poruku. Nije htela da ga povredi. Kad bi samo mogla da mu objasni. Ugrizla
se za donju usnu. Znala je da ne može to da objasni. Nikad.
U tom trenutku, telefon je zazvonio. Prepoznala je nekoliko prvih brojki.
Pozivni broj Farfilda. Javila se, preplavljena nemirom.
- Da li je to Fedra?
Odmah je prepoznala Margaretin glas. - Da, ja sam.
- Sjajno. Ovde Margaret Frempton. Htela sam da te pozovem za vikend.
- Oh!
- Znam da si prošli put bila kod Dejvida, ali zašto bi se mučila u njegovoj
smešnoj maloj kolibi? Volela bih da dođeš kod mene.
- Pa... ja... - Fedra nije znala šta da odgovori. Margaretin poziv bio je
potpuno neočekivan.
- Dobro, onda smo se dogovorile. Znam da Antoaneta možda neće biti
presrećna zbog toga, ali sad ima pune ruke posla s Rozamund, koja je
doživela nezgodu.
- Šta se dogodilo?
- Skotrljala se niza stepenice. Pošteno se ugruvala. - Je li dobro?
- Ništa nije slomila, hvala bogu, ali joj je rečeno da cele nedelje leži.
Doktor Hejvort je svakodnevno obilazi. Mora da je ozbiljno. Mislim da bi
Antoaneti bio prevelik teret ako bi odsela kod nje.
- Mislite?
- Da, draga moja. Znam da sam u pravu. Bićeš kod mene, da ne gnjavimo
Antoanetu.
Sviđalo se to Fedri ili ne, ipak će ići u Farflld za vikend. - Važi. To hi bilo
divno. Hvala vam, Margaret.
- Nema razloga da mi zahvaljuješ. Zadovoljstvo mi je. Dođi u petak uveče,
ako možeš. Onda ćeš ceo vikend provesti ovde. Ti i ja treba da obavimo
ozbiljan razgovor.
- O? Zaista?
Fedra nije stigla ni da razmisli o iznenadnom nemiru zbog kojeg joj se
grčio stomak, a Margaret je već objašnjavala: - Da, hoću da te zamolim za
jednu uslugu, ali to može da sačeka. Vidimo se u petak.
- Da, vidimo se u petak.
Margaret je prekinula vezu. Fedra je bila u neverici, uzbuđena. Margaret
nije morala ni da je ubeduje da dođe za vikend. Što se nje tiče, Fedra je deo
porodice i njeno mesto je u Farfildu. Nije se ni postavljalo pitanje treba li da
dođe.
Srce joj je tuklo kao ludo dok je kucala Dejvidu poruku.

Dragi Rufuse, kako mogu da odbijem tako neodoljivu ponudu? Vrlo rado ću doći za
vikend, ali bojim se da Dejvidova baka insistira da budem kod nje. Ipak, da li bih mogla
da svratim i napravim ti palačinke?

Fedra

Tek što je poslala poruku, na ekranu se pojavio odgovor. Av-av! Nećeš biti
kod Margaret!
Fedra se glasno nasmejala. Dva penzionisana vojnika provirila su kroz
prozor i osmehnula joj se.
Fedra: Plašim se da je odbijem.
Dejvid: Prepusti to meni. Bolje ujedam nego što lajem... Fedra: Više ličiš
na krupnog, umiljatog psa, Rufuse. Dejvid: Izgled vara! Umiljat sam samo u
društvu lepih devojaka.
Fedra: Da lije to kompliment, budući da dolazi od psa? Dejvid: Moj gazda
se slaže sa mnom, ali previše je stidljiv da bi ti sam rekao...
 Fedra: To će biti naša tajna...
Dejvid: Ne umem da krijem tajne od njega, ali potrudiću se... O, evo ga,
dolazi...
Fedra: Onda bolje da prekineš, Rufuse. A moram i ja. Čeka me knjiga...
Dejvid: Av-av...
Fedra se celim putem smejala. Džordž je imao smisla za humor, ali nije
bio duhovit i vrcav kao Dejvid.
Dakle, ide u Farfild na još jedan vikend. Raznežila se pri pomisli da će se
vratiti na tako divno mesto. Samo će morati da krije osećanja. To sigurno
može. Mora. Bude li izbegavala Dejvida, udaljiće se od Farfilda i ostatka
porodice, što bi bilo razočaravajuće. Posle toliko lutanja, pronašla je miran i
topao dom. Bilo je nečeg neodoljivog u tome. I ma koliko joj razum govorio
da ne treba da ide, srce ju je preklinjalo da to uradi. Fedra je bila od onih koji
više slušaju srce nego razum.
 20.

Antoaneta je stajala ispred poljske kućice u radnom odelu i kapi koje je

kupila u poljoprivrednoj apoteci u Vinčesteru. Sa sobom je ponela brezovu
metlu. - Počeću unutra - rekla je Bariju. - Ti vidi šta može spolja da se uradi.
- Da se potkreše - rekao je češkajući se po bradi.
- Mislim da bi ovde trebalo da posadimo neke lepe biljke, lozicu koja će se
penjati uza zid i žbunje slatkastog mirisa tamo gde je obraslo koprivom. Šta ti
misliš?
Pogledao je ka suncu. - Mislim da će se lozica ovde primiti.
- Odlično.
- Poznajem čoveka koji bi mogao da popravi te stolice - rekao je i pokazao
na par lepih gvozdenih stolica pored istog takvog stola, ispod zabata.
- Znaš li ko je sazidao ovu kuću? Odmahnuo je glavom. - Zaista ne znam.
- Veoma je romantična. Sigurno se iza njene izgradnje krije neka priča.
- Sigurno - rekao je Bari i počeo da čupa koprivu. Bacao ju je na prikolicu
zakačenu na traktor s farme. - To je misterija, gospođo.
Antoaneta se izgubila unutra i počela da čisti prašinu i skida paučinu koja
se nahvatala po čoškovima. Uz najudaljeniji zid bio je nagomilan nameštaj
prekriven belim, prašnjavim čaršavom. Trebala joj je Barijeva pomoć da sve
to iznese napolje.
Doktor Hejvort je rekao da će svratiti u pet. Iako nije htela da kvari lepo
prijateljstvo koje se rodilo između njega i njene sestre, žarko je želela da mu
kaže kako je odsvirala kompoziciju njegove majke i da ju je ta melodija
podsetila na divan zalazak sunca. Malo-pomalo, poljska kućica je oslobođena
pipaka korova. Bilo je puno posla, ali Bari je do ručka počupao svu koprivu i
posekao deo žbunja iždžikljalog oko građevine. Biljke su same iznikle.
Zbunovi leske isprepletali su se stvarajući gustu šumu granja i lišća. Stajali su
i divili se svom delu. Prljavim rukama brisali su znoj sa čela. - Dobro je, za
početak - rekla je Antoaneta.
- Niste ni svesni koliko tu još ima posla - kazao je Bari.
- Zamoliću Dejvida da mi pomogne za vikend.
- Može da radi teže poslove. Prvo moramo da izbacimo sav taj nameštaj
kako biste mogli valjano da počistite.
- Tako mi je drago što ćemo je obnoviti, Bari. Nisam imala vremena za
ovakve stvari dok je Džordž bio živ. - Oterala je muvu s lica. - Život ide
dalje, zar ne? Mislim, čovek misli da je kraj, a nije.
- Kao reka, ledi Frempton. Uvek će naći način da zaobiđe prepreku i
nastavi da teče.
- To mi i daje snagu.
- Treba da gledate ispred sebe, a ne dole. Kao planinar.
- Znam. - Osmehnula mu se. - Jesi li gladan?
- Veoma.
- Idemo onda dole da nešto pojedemo. Nama radnicima je potrebna snaga.
- Imam sendviče u staklenoj bašti.
- Žena ti ih je napravila?
- Pravi ih već četrdeset godina.
- Toliko dugo si u braku?
- Ove jeseni će biti četrdeset tri.
- Svaka čast, Bari.
Duboko je uzdahnuo i šeretski se osmehnuo. - Čitav jedan život, ledi
Frempton.
Zajedno su sišli niz brdo. Traktor je ostao ispred poljske kućnice, za
kasnije. Antoaneta je hodala preko travnjaka. Dejvid joj je, žustrim koracima,
išao u susret. - Moram da razgovaram s tobom - ozbiljno je rekao.
Antoaneta je odmahnula Bariju. Starac ih je ostavio same. - Šta se desilo?
- Odmah je pomislila na Toma. Obuzeo ju je poznat osećaj zabrinutosti.
 - Radi se o baki.
- Ah - odahnula je s olakšanjem.
- Pozvala je Fedru za vikend.
- Dobro.
- Kod sebe.
- O, to i nije tako dobro. Jesi li razgovarao s Fedrom?
- Ona tu ništa ne može. Ne želi da bude nepristojna, ali ostaće s bakom
samo preko mene mrtvog. Ko zna hoće li to preživeti.
- Shvatam. Ne očekuješ, valjda, da se ja umešam?
- Neko mora da kaže nešto.
- Onda kaži ti, Dejvide.
- Ali šta? - Namrštio se bespomoćno.
- Da dolaze Džoš i Tom i da bi joj bilo zabavnije u kući. - Onda bi im
bolje bilo da se pojave.
- Sigurna sam da će doletiti kad čuju da Fedra stiže!
- S Robertom! - Napravio je kiseo izraz lica.
- Roberta se samo ponaša suviše zaštitnički. Dozvaće se pameti na kraju.
Nevoljno se osmehnuo, - Nadam se da si u pravu. Idem iz ovih stopa do bake.
Antoaneta je pojurila u kuću da ispriča Rozamund novosti. Pomisao na
Fedru u Margaretinim gvozdenim šapama bila je previše. Pronašla je sestru u
dnevnoj sobi. Vezla je i slušala radio-dramu. - Smem li da pričam? - upitala
je. Znala je da je prekida.
- I nije neka drama - odgovorila je Rozamund. - Radije bih gledala golf.
Hoćeš li da vidiš ima li ga na televiziji?
Antoaneta je uključila televizor, pomalo razdražena što Rozamund nije to
sama uradila. Daljinski je bio kod nje. - Podseti me, kako se koristi
satelitska?
- Stvarno, Rozamund! Pa nije to viša matematika.
- Za mene jeste. Da li je gotov ručak? Umirem od gladi.
 - Ako hoćeš da ručaš, onda ti ne treba satelitska.
- Mislila sam da danas ručam za stolom.
- Odlično.
- Da. Osećam se bolje. - Jesu li modrice nestale?
- Uglavnom, ali svejedno mislim da bi doktor Hejvort trebalo da me
pregleda.
- Sumnjam da dolazi ovamo da bi gledao tvoje modrice, Rozamund.
Rozamund je pocrvenela. - Ne misliš valjda da...?
- Mislim. - Antoaneta je isključila televizor i sela. - Mislim da mu je to
samo izgovor kako bi te posećivao.
- Šta će raditi kad se oporavim?
- Reći će ti istinu. Ne znam kako bi drukčije nastavio da te viđa.
Rozamund se uznemirila. Počela je da se trese. - Zaista? Pa ne znam...
Bože, sad sam se malo unervozila. Sve mi je to presmešno!
Antoaneta se nasmešila. - Dolazi na čaj, zar ne?
- O, da. Čini mi se da je rekao u pet.
- Onda te ostavljam samu.
- O, ne. Nemoj! - Rozamund je delovala pomalo uspaničeno.
- Moram. Imam toliko posla oko poljske kućice. Idem sad da operem ruke.
Sva sam prašnjava.
- Da obučem drugu bluzu za čaj?
- Možeš, onu plavu. Plava ti lepo stoji. I zašto ne pustiš kosu, za promenu?
- Trideset godina je nisam puštala!
- Sad imaš priliku. Uzgred, imamo mali problem.
- Stvarno? O čemu se radi?
- Margaret je zamolila Fedru da bude kod nje za vikend.
- O, bože.
- Dejvid je otišao da porazgovara s njom, ali pretpostavljam da će
Margaret dojuriti ovamo čim on ode.
Rozamund se polako pridigla sa sofe. Noga joj je još bila osetljiva, ali nije
je bolela dok hoda. Ogromno crvenilo delimično se povuklo. Setila se nesreće
iz lova, kad joj je bilo dvadeset i nešto, samo što se tada mnogo brže
oporavila.
Starila je, u tome je nevolja. Zar nije blesavo da flertuje pod stare dane?
Više se i ne seća kad se poslednji put osećala posebno zbog nekog. Upravo to
se sad dešava, iako joj je teško da poveruje. I bolje da uživa u tome nego da
se preispituje da li je spremna. Poslušaće sestru i pustiće kosu. Nije bila lepa
kao Antoaneta, ali mogla je da ulepša ono što joj je Bog dao. Tužno je
uzdahnula. Bog nije bio darežljiv prema njoj.
Dejvid se dovezao do bakine kuće. Bila je to lepa skladna građevina u stilu
kraljice Ane, kosog krova od škriljca, na kojima su četiri visoka dimnjaka
izgledala poput strogih stražara. Duž fasade od crvenih cigala pela se
ljubičasta, olistala puzavica. U maju bi cvetovi visili poput grozdova i
ispuštali sladak miris koji je ispunjavao sve sobe u kući.
Dejvid je primetio još jedan auto parkiran na prilazu, stari mini moris u
senci tisovine. Pitao se čiji je. Pustio je Rufusa napolje. Rufus je otrčao ka
nepoznatom autu i pomokrio se po prednjoj gumi. Dejvid je ušao u kuću na
prednja vrata. Nikad nije kucao, pa nije to učinio ni ovoga puta. Tu se osećao
kao kod svoje kuće. I baka bi se začudila kad bi zvonio. Čim je ušao, čuo je
glasove iz dnevne sobe. Isprva su ličili na tiho brujanje krupne pčele, ali kako
se približavao, razaznao je muški glas. Kao i to da neznanac govori o ljubavi.
Zaustavio se ispred odškrinutih vrata, pitajući se da li da uđe. Nije ni sanjao
da njegova baka ima udvarača. Smatrao je da je prestara za to. I previše
naporna. Ali eto, u njenoj dnevnoj sobi, neki muškarac priča o ljubavi. Krv
mu se sledila. Krenuo je nazad. Najednom mu je palo na pamet da je to
možda tajni sastanak. Ali kako se šunjao ka izlaznim vratima, iz dnevne sobe
je istrčao Bazil i digao dreku. Dejvidu nije preostalo ništa drugo nego da uđe
nadajući se da će mu biti oprošteno što smeta.
Margaret se iznenadila kad ga je videla. Izvukla je ruku iz ruke prečasnog
Morlija. Dejvid je bio siguran da je pocrvenela. - Zdravo, bako - rekao je
najveselije što je mogao. Trudio se da prikrije šok što je zatekao baku s
vikarom.
 - Dobar dan, prečasni Morli.
- Dobar dan, Dejvide. - Prečasni Morli nije delovao nimalo postiđeno.
- Šta radiš ovde, Dejvide? - ciknula je Margaret.
- Došao sam da te vidim.
- Gluposti. Niko ne dolazi samo da me vidi. - Osmehnula se vikaru. - Oni
uvek nešto hoće! - dodala je suvo.
- Doći ću drugi put. - Krenuo je napolje.
- Možeš da ostaneš - insistirala je.
- Stvarno bih morao da krenem - rekao je prečasni Morli.
- Nikako - kazala je Margaret. Stavila je ruku na njegovo rame kako bi ga
sprečila da ustane. - Sedi, Dejvide, kad si već tu.
- Dobro. - Seo je u dedinu staru fotelju. Setio se zelene posude s krekerima
od čedra koja se uvek nalazila na obližnjem stolu. Njihova kuvarica, Irkinja
Mojra, svakodnevno bi je dopunjavala.
- Došao si kako bismo razgovarali o Fedri, je li tako? - upitala je Margaret.
Nije bilo svrhe da glumi. - Između ostalog - ležerno je odgovorio.
- Biće kod mene za vikend.
- Zar ne misliš da bi joj bilo zabavnije u majčinoj kući?
- Naravno da ne bi! Za početak, želim da joj dam ono što je nasledila, a
ima i mnogo toga o čemu bi trebalo da razgovaramo ona i ja. - Okrenula se ka
vikaru. - Ona je divna devojka. - Prečasni Morli je klimnuo glavom, ali nije
ni znao o čemu njih dvoje razgovaraju. - Ne možeš da je zadržiš samo za
sebe, Dejvide. Moraš da je deliš. Uostalom, bilo joj je mnogo drago kad sam
je pozvala. A svi drugi se inače ustežu.
Dejvid je znao da je besmisleno raspravljati se s njom. Margaret uvek
istera svoje. - Onda ništa.
- Odlično.
Nastupila je duga pauza. Prečasni Morli pokušao je da olabavi kragnu.
Bilo je toplo u Margaretinoj dnevnoj sobi.
- A da pozoveš nekog od nas na večeru? - konačno se oglasio Dejvid.
 Margaret je uvukla obraze. - Ako budete dobri, možda ću vas sve pozvati
na večeru u subotu uveče. - Dejvida je zanimalo šta planira za petak. - Zvala
sam je jer želim bolje da je upoznam. Ako se budem borila za njenu pažnju s
ostatkom porodice, nikad neću uspeti.
- Sumnjam da je tako - rekao je prečasni Morli.
- Ne znate vi, prečasni. Mi Fremptonovi smo veoma srčani ljudi.
Nešto kasnije, Dejvid je krenuo pod izgovorom da mora nazad na farmu.
Izašao je na sunce, ošamućen i pomalo ljutit. Pomislio je da ode pravo majci i
ispriča joj za Margaret i vikara, ali ga je više brinulo to što je izneverio Fedru.
Zaglavila je s njegovom bakom, njihovom bakom, i ništa nije moglo da se
preduzme u vezi s tim. Bio je ljut što je Margaret preduhitrila njega i majku i
zvala Fedru na svoju ruku. Kako joj nije jasno da će jadnoj Fedri vikend s
njom biti mučenje? Nije imao snage da joj otkuca poruku i saopšti loše vesti.
Možda će se baka dozvati pameti do vikenda.
Umesto toga, pozvao je Toma. Ovaj se toliko bio zaprepastio da je zvao
Džošuu. Džošua je uspeo da nađe majku, koja se u tom trenutku, nakon
ručka, spremala da krene nazad u poljsku kućicu. Antoaneta je imala osećaj
kao da joj je rođena ćerka ukradena iz naručja. Otrčala je u dnevnu sobu da
kaže Rozamund. Rozamund je, opet, bila veoma uvređena i prenela je to
doktoru Hejvortu kad je u pet sati došao na keks gospođe Ganis i čaj.
- Kakva drskost. Ta žena misli da će devojci kao što je Fedra biti prijatno
da za vikend sedi s jednom staricom. Nečuveno! - Otpila je gutljaj eri greja.
- Je li ledi Frempton veoma uznemirena? - upitao je doktor Hejvort.
- Otišla je do poljske kućice, da skrene misli.
- Ah, do poljske kućice. - Osmehnuo se. - Lepo je što će nanovo oživeti tu
predivnu građevinu. Mislim da je ona simbol novog početka za nju.
- Nema sumnje da je zauzeta. Jedva da sam je i videla. Vreme je da se
vratim svojoj kući, a ja zaglavljena ovde, na sofi. Nikud ne mogu.
Doktor Hejvort je ponovo obratio pažnju na Rozamund. - Da li vas još
boli?
- Iskreno, i ne baš. Mada, boli me malo kad hodam, ali pretpostavljam da
je to normalno. Nisam više tako mlada. U našim godinama, oporavak duže
traje.
- Bojim se da je tako.
Pogled mu je bio ispunjen nežnošću i Rozamund oseti blago treperenje u
stomaku. Pitala se da li je primetio da je raspustila kosu. Ništa nije rekao. -
Volela bih da pomognem sestri u bašti. Najednom je tako puna poleta. Čak
sam sinoć čula da svira na klaviru.
Lice doktora Hejvorta razvuklo se u osmeh. - Svirala je na klaviru?
- Da. A godinama nije to radila. Prvih pola sata nije zvučalo baš najbolje,
ali onda je ušla u štos. I odsvirala je predivan komad. Tužan, ali predivan. -
Odgrizla je komad keksa. Bilo joj je drago što je Vilijam pomno sluša. -
Mislim da polako shvata da postoji život i posle Džordža. Fedra je dala
smisao njenom životu. Mislim da joj je ona kao ćerka za kojom je uvek
žudela. A sad Margaret ovo mimo svih da uradi. Ta žena stvarno nema
obraza!
- I baš ništa ne može da se učini?
- Čisto sumnjam. Margaret je veoma tvrdoglava, kao što i sami znate.
- Posle čaja ću otići do ledi Frempton, samo da se uverim da je dobro.
- Zaista? Čak do poljske kućice?
- Blizu je to. Vodila me je gore pre neki dan.
Rozamund je imala osećaj da hoće da je se reši. A nadala se da će popiti
još jednu šolju čaja s njom. - Pitam se da li bih mogla s vama.
- Mislite da ste u stanju? Uzdahnula je razočarano. - Ne bih rekla.
- Treba da se odmarate. Vreme leči sve.
- Doći ćete sutra? Baš volim da pijem čaj s vama. Antoaneta će pobeći u
baštu i neću imati s kim da razgovaram. Trebalo je da vodim računa o njoj, a
sad sam nasukana ovde kao kit.
- Preterujete, Rozamund - ljubazno je rekao doktor Hejvort.
Rozamund je bilo malo lakše jer je primetila sjaj u njegovim očima. -
Dobro, nisam kit, ali osećam se beskorisno. Da padnem niza stepenice, baš
bez veze.
 - To može svakom da se desi. Nema razloga da se stidite. A i siguran sam
da vam se ledi Frempton obraduje kad se uveče vrati. Kuća je ogromna.
Sigurno je usamljena kad je kuća prazna. Mnogo je bolje što ste vi tu, da ne
razmišlja o svom gubitku.
- Da znate da ste u pravu, Vilijame. Znači, ne zloupotrebljavam boravak?
- Ubeđen sam u to. U svakom slučaju, morate se odmarati do kraja
sedmice. Najmanje.
- A vi ćete dolaziti da pijete čaj sa mnom. Možda ne kao lekar jer, da se ne
lažemo, tu i nemate nekih obaveza, već kao prijatelj.
- Dogovorili smo se. - Razvukao je usne u širok osmeh. Doktor Hejvort je
Antoanetu zatekao kod poljske kućice. Bila je na merdevinama. Skidala je
mahovinu s krova. - Zdravo! - doviknula je kad je primetila da se približava.
- Dobar dan, ledi Frempton. Rekoh da svratim, da vidim kako napredujete.
- Nadala sam se da ćete doći. Ima mnogo posla. Ovo je malo previše za
mene.
- Sami ste?
- Da. Bari se vratio u baštu. Ne mogu da očekujem da provodi vreme ovde
sa mnom kad toliko toga ima da se uradi oko kuće. A meni je ovde divno.
Tako je lepo. Opuštena sam.
- Jasno mi je i zašto.
- Momci će mi pomoći preko vikenda.
- Ako vam je potrebna još nečija pomoć, rado ću se priključiti. Antoaneta
je na trenutak prekinula to što je radila. - Zaista?
- Naravno. Vikendom sam ionako u bašti. Prijalo bi mi da, za promenu,
ovaj vikend provedem u tuđoj.
- Primljeni ste. Divno. - Zvučala je uzbuđeno. - Možemo da se posvetimo
unutrašnjosti kuće. Treba izneti sav nameštaj i dobro izribati zidove i podove.
A onda ide krečenje...
- Ako smem da vas prekinem, odlično krečim. - Osmehnuo se. Antoanetu
je nasmejao njegov samozadovoljni osmeh. Iznenadila ju je njegova veselost.
Oduvek je bio veoma zvaničan.
 - Treba mi dobar majstor, doktore Hejvort. Namrštio se gledajući je kako
se pažljivo spušta niz merdevine. Hteo je da je upita nešto, ali je osetio da ne
bi bilo prikladno pa je odustao. - Čak imam i radno odelo - rekao je na kraju.
- Što je veoma važno. Glupo bi bilo da isprljate svoju finu odeću.
- Baš tako.
- Divno mestašce, zar ne?
- Biće još divnije kad ga do kraja sredite.
- A onda?
- Onda? - Slegnuo je ramenima. - Popićemo čaj ovde!
 21.

Dejvid je u sedam sati ušao u majčinu kuću. Zatekao ju je besnu zbog toga
što će Fedra provesti vikend kod njene svekrve. - Kao da šalješ devicu da je
prožderu minotauri - rekla je šetajući tamo-amo po kuhinji, sa čašom vina u
ruci. Još je bila u radnom odelu, s kapom na glavi. Ispod noktiju i po licu
imala je osušeno blato.
- Barem će cela porodica biti tu da je spreči - optimistično je rekla
Rozamund.
- Svi dolaze? - ozareno je upitao Dejvid.
- Svi do jednog - rekla je Antoaneta. - Čim su čuli šta se dešava, potvrdili
su dolazak u znak podrške. Fedra u ovoj porodici ima puno obožavalaca.
Džordž bi bio oduševljen. - Nije pomenula Robertu. Bila je ubeđena da će na
kraju Fedra i nju osvojiti.
- Zašto svi ne odete do Margaret i kažete joj? - predložila je Rozamund.
- To na nju neće uticati - rekao je Dejvid. - Suptilno sam pokušao da
natuknem kako će Fedri biti lepše ovde s nama...
- Tu si pogrešio - kazala je Antoaneta. - Prema njoj ne treba biti suptilan.
- Sad je kasno, mama.
- Šta ćemo?
- Smislićemo nešto - rekao je. - U međuvremenu, moram da obavestim
Fedru o ishodu.
- Da nije toliko fina, nekako bi izvrdala - rekla je Antoaneta.
- Ne zaboravite da se Fedri izgleda dopada Margaret - umešala se
Rozamund. - Znam da mislite da je ona Zla veštica zapada, ali ako se dobro
sećam, Fedra je smatra prosto očaravajućom, Dejvid se cinično osmehnuo. -
Promeniće se to do kraja vikenda!
 Pošto je nedelju dana ignorisala Džulijusove pozive, Fedra mu se na kraju
ipakjavila. - Teško je doći do tebe - rekao je uvređeno. - Zašto nisi
odgovarala na moje pozive?
- Izvini. Bila sam veoma zauzeta po povratku iz Švajcarske. Imam mnogo
obaveza.
- To je dobro, mada više i ne moraš da radiš.
- Ja ovo radim iz ljubavi, Džulijuse. Žena koju ništa ne zanima dosadna je.
- I, kako je bilo?
- Gde kako je bilo?
- U Murenburgu.
- Magično, zaista.
- Jeste li zatvorili to poglavlje, kao što ste planirali?
- O, da. Mislim da sad mogu normalno da živim.
- Sjajno. Šta kažeš na to da izađemo večeru? Nasmejala se njegovoj
upornosti, mada je u stanu počela da oseća teskobu, kao da će je zidovi
poklopiti, kao da neće imati dovoljno vazduha.
- Mnogo sam umorna.
- Gluposti. Odvešću te na neko prijatno mesto. Možemo ranije da
večeramo. Da li ti odgovara u osam?
- Moram da prionem na posao ako želim da završim ovu knjigu.
- Sutra, onda?
- Džulijuse...
Sad je već zvučao grubo. - Daj. Pretražio sam nebo i zemlju da bih te
našao. Red bi bio da izađeš sa mnom na večeru. Pa nisam Džek Trbosek!
- U sredu.
- Odlično. Doći ću po tebe u osam. - A onda se zacerekao. - Ti i ja smo
sjajan tim, Fedra.
- Ne znam na šta misliš.
- Ne treba da budeš skromna, draga. Izvešću te na neko poznato mesto.
 - Bilo gde.
- Reći ću sekretarici da nam rezerviše u “Kaprisu”. Dobro mesto za
posmatranje ljudi.
- Sjajno - odgovorila je. Pokušala je da zvuči oduševljeno. Zidovi su joj
sad izgledali još bliže. - Moram da idem, Džulijuse.
- Vidimo se u sredu, draga. - Pitala se zašto je odjednom počeo da je zove
draga. To joj se nije dopadalo.
Ozlovoljena, bacila se na sofu. Pitala se šta da radi. Daje Džordž živ, ništa
od ovog se ne bi dešavalo. Džulijus je nikad ne bi pitao da izađu. Ne bi se
usudio. Ali Džordž više nije tu da je štiti. Osećala se nezaštićeno, poput ribe u
akvarijumu ispred veoma pohlepnog mačka, mačka kojem mnogo duguje.
Uzela je telefon i poslala poruku Dejvidu.

Rufuse, ako si tamo, molim te zovi me... Prijao bi mi razgovor s finim, prijateljskim psom.

Fedra.

* * *

Samo što se vratio kući nakon večere s majkom i tetkom, Dejvidu je stigla
poruka na ajfon. Kad je video da je od Fedre, srce mu je poskočilo od sreće.
Upalio je svetio i ušao u kuhinju, a onda ukucao njen broj. Telefon je
zazvonio samo jednom, a ona se već javila.
- Da li je to Rufus? - upitala je.
- Av! - oglasio se Dejvid.
Nasmejala se. - Tako mi je milo što te čujem.
- Jesi li dobro?
Uzdahnula je. - Dosađuje mi jedan muškarac. Dejvid se ukočio. -
Muškarac? - zakreštao je.
- Užasavam ga se.
 - O kome je reč?
- O, nebitno je. Stalno me zove da izađemo.
- Zar ne možeš da ga odbiješ?
- Dugujem mu.
- Šta mu duguješ? - Dejvid se uspaničio. - Novac?
- Ne, ne novac. Bio je veoma dobar prema meni, to je sve. Bilo bi
nepristojno da ga odbijem. Mogu barem na večeru da odem.
- Fedra, ne moraš da izlaziš s nekim samo zato što je bio dobar prema tebi.
Verovatno je bio dobar samo da bi izašla s njim.
Sad se Fedra uspaničila. - To mi nije palo na pamet. - Uzdahnula je i
promenila temu.
- Jedva čekam vikend - rekla je.
- Ah - rekao je Dejvid polako. - Mi ne toliko. Fedra se rastužila. - Ne
mogu da dođem?
- Naravno da možeš. Svi smo se borili za tebe, ali je na kraju baka
pobedila.
Fedra je osetila ogromno olakšanje što poziv i dalje važi, te joj je došlo da
zagrli Dejvida da je bio pored nje. - Meni je drago što ću biti kod Margaret.
- Stvarno?
- Naravno. Ne smeta mi. Tako je mila.
Dejvid se umalo zagrcnuo. - Mila? Nemoguće da to misliš.
- Čuj, rado bih bila kod tebe, ali ništa mi se neće desiti ako provedem
vikend s tvojom bakom. Ja sam srećna što uopšte dolazim.
- Možeš da dođeš kad god hoćeš.
- Mogu li, onda, da dođem u četvrtak? - Farfild je za nju bio utočište.
Zamislila je kako prilazi kolima visokoj kapiji i najednom osetila čežnju.
- Naravno. U četvrtak prespavaj kod mene pa te ja u petak vodim baki. Ne
mora ni da zna da si došla ranije.
Odahnula je s olakšanjem. - To je divno. - Onda je tiho dodala: - Volela
bih da mogu odmah da dođem.
- Šta te sprečava?
Na trenutak umalo da poklekne. Bilo bi suviše lako da sedne u auto i
odveze se do Farfilda, ali razum joj je rekao da pazi. I prvi put ga je
poslušala. - Imam poslovne obaveze... - Promenila je temu. - Šta radi Rufus?
- Izležava se na vreći u kuhinji.
- A gde si ti?
- Sedim u kuhinji.
- Šta ima novo na farmi?
- Čekamo kišu.
- Prizvaću kišu za vas.
- Bili bismo ti zahvalni.
Nasmejala se. - Poljubi tog lepog psa u moje ime.
- Naravno. - Poželeo je da jedan poljubac pošalje njemu.
- Vidimo se u četvrtak, onda.
Po glasu je osetio da je nešto muči pa je dodao: - Slušaj, ako te bilo šta
brine, slobodno me pozovi.
- Hoću, hvala ti.
- I ne dozvoli da te taj čovek iskoristi.
- Neću.
- Šta god da je u pitanju, odbij ga.
- O, ne brini ti za to. Reći ću mu - zvučala je odlučno.
- Mislim, šta bi tako strašno mogao da uradi?
Fedri se okrenulo u stomaku od muke. - Znam, u pravu si. - Ali pošto je
završila razgovor, nalaktila se. Vrlo dobro je znala šta je to strašno mogao da
uradi.
Naredni dani za Fedru su bili kao večnost. Nedostajao joj je Dejvid. Jedva
je čekala četvrtak. Molila se da padne kiša. Bila je presrećna kad ju je usred
noći probudilo dobovanje kapi o prozore. Nasmešila se pri pomisli da će
Dejvidova farma dobiti preko potrebnu vodu.
Radila je. Pisala je propratni tekst uz fotografije. Nije bilo lako. Izgleda da
je mnogo bolje fotografisala nego što je pisala. Pisanje joj nije išlo od ruke. I
nije mogla sasvim da se usredsredi. Fotografije su je podsetile na Džordža.
Većinu ih je napravila u njegovom društvu. One su u njoj budile uspomene,
uspomene su rađale emocije, od tuge preko kajanja do straha, jer je svaka
misao vodila do Džulijusa Bičera.
Nedostajalo joj je selo. Već je bilo otoplilo. Pored cvetova izniklo je i
bujno, zeleno lišće, a parkovi su bili prekriveni cvećem. Kao što joj je nekad
bilo prijatno u gradskoj gužvi i vrevi, sada se osećala izolovano i izgubljeno.
Čeznula je za povratkom u Farfild, za tišinom i prirodom. Čeznula je za
Dejvidom.
Došla je sreda. Usredredeno je pakovala torbu za naredni dan. Bila je
nervozna i uzbuđena što ide, ali i uznemirena zbog zakazanog sastanka sa
Džulijusom. On je bio poput prepreke koju mora da prevaziđe kako bi
pobegla u sigurnost Farfilda.
Te večeri se pred njenim vratima pojavio tačno u osam. Nije se sređivala.
Iz straha da ne pošalje pogrešne signale, nije obukla haljinu, već bele
farmerke i cvetnu majicu. Podiglaje kosu i diskretno se našminkala. Džulijus
se oduševio kad ju je video. On je bio u elegantnom crnom sakou i savršeno
beloj košulji. Imao je tamnocrvenu kravatu iz “Ermesa”. Cipele su mu bile
toliko izglancane da je u njima bezmalo videla odraz ulice. Stavio je tonu
kolonjske vode.
Poljubio ju je namirisavši joj pritom obraz. Otvorio joj je vrata od kola.
Duboko je uzdahnula i ušla. Poželela je da je veče već završeno i da treba da
izađe iz kola. Dovezli su se do Pikadilija. Parkirao je auto u Ulici Arlington.
“Kapris”je vrveo od elegantnih ljudi, kao što je Džulijus i obećao, ali se
Fedra nije osvrtala na to. Sela je leđima okrenuta sali tako da je Džulijusu
zapalo mesto odakle je mogao da se osmehuje poznanicima.
Na njeno iznenađenje, nije je gnjavio niti je po svaku cenu navaljivao da
budu prijatelji. Umesto toga, zabavljao ju je zanimljivim pričama o Džordžu.
Malo se opustila i počela da uživa. Osećala se glupo što je paničila bez
razloga.
 Za stolom na suprotnoj strani sali sedela je Roberta. Primetila ih je kad su
ušli. Privučena prizorom, nije ni slušala anegdotu koju je njen muž pričao za
stolom. Začkiljila je kako bi zapazila svaki detalj. Dakle, zadovoljno je
pomislila, Fedra i Džulijus su ipak par. Njene sumnje su tačne. U tom
trenutku, kao da potvrđuje njenu pretpostavku, Džulijus je nežno uhvatio
Fedru za ruku. Roberta je likovala. Nije joj trebalo više dokaza. Sama
činjenica da je Fedra došla u farmerkama, bez frizure i šminke, znači da su
već dugo zajedno. Delovali su opušteno. Bog sveti zna šta kuju. Kad im je
konobar doneo dve čaše šampanjca, Robertino srce je ispunila mržnja. Možda
slave uspeh svoje prevare? Malo su poranili sa slavljem, pomislila je
prezrivo. Možda su obmanuli ostatak porodice, ali nju nisu. Raskrinkaće ona
Fedru kao lažljivicu, makar joj to bilo poslednje.
Nakon večere, Džulijus je odvezao Fedru kući. Nije insistirao da uđe niti
ju je pozvao na nov sastanak. Samo ju je ovlaš poljubio u obraz. Zadržao se
tek toliko da vidi da je ušla u kuću, a onda je okrenuo auto. Bacila je torbicu
na sto. Pitala se da li su njeni strahovi izazvani nečistom savešću. Džulijus je
bio u pravu, dugovala mu je barem prijateljstvo. To je ništa ne košta.
- Moramo da uradimo novi DNK test - navaljivala je Roberta. Spremali su
se da legnu.
- Ne znači da su par samo zato što su večerali zajedno, draga.
- Bože, kakav dokaz vam još treba da je sve to nameštaljka? - Provukla je
vešalicu kroz haljinu i okačila je u orman. - Stvarno, Džošua, zar ti nije malo
čudno što Džordžov advokat i navodna Džordžova ćerka večeraju zajedno,
sami?
- Previše čitaš krimi-romane - rekao je. Bacio je jaknu preko naslona
stolice i počeo da otkopčava košulju. - Sumnjam da se devojci kakva je Fedra
sviđa muškarac kao što je Džulijus. Nije logično.
- Moćni muškarci su privlačni, Džoše. Ako joj je pomogao da dobije
stotine hiljada funti, da ne pominjem porodične safire, ne misliš da bi mogao
malčice da joj se svidi?
- Hoćeš da kažeš da je Džulijus falsifikovao očev testament? - Ozbiljno ju
je pogledao.
- Ne znam. Da li je to izvodljivo?
 Džošua je odmahnuo glavom. - Ne ide to tako lako.
- Ali mogao je da falsifikuje DNK test? Da li je neko od nas video
rezultate?
- Nije. Verovali smo Džulijusu na reč.
- To je krupna greška. - Roberta je istisnula pastu za zube na električnu
četkicu. Prala je zube detaljno proučavajući svoj odraz u ogledalu. Na kraju je
pljunula u lavabo. - Onda ćemo ga ponovo uraditi - predložila je.
Džošua je legao u krevet. - Kako to misliš da izvedeš? Mama ti neće
dozvoliti. A ni Dejvid ni Tom. Oni Fedru smatraju divnom.
- Ukrašću dlaku s njene glave. Ili tako nešto.
- E to bih voleo da vidim.
- Skinuću je s njene četke za kosu.
- Onda ćeš morati da se prikradeš u njenu sobu dok bude kod bake. Bolje
ti nego ja - nasmejao se.
- Ti mene ne shvataš ozbiljno - kiptela je od besa. Legla je.
Okrenuo se i poljubio je u stisnut obraz. - Mislim da ćeš otkriti da ona
jeste to za šta se izdaje, a da Džulijus pokušava da je iskoristi, što mu, moram
da kažem, neće uspeti. Fedra je jednostavno fina prema njemu. Mnogo joj
pomaže kao očeva desna ruka. Verovatno su od samog početka prijatelji. Ne
zaboravi da je i ona u žalosti. Džulijus je odlično rame za plakanje.
- Ne zanosi se, Džošua. Ta ima skrivene motive!
- U redu, Roberta, privatni detektive. Imaš moju dozvolu da otkriješ istinu.
- Ponovo ju je poljubio, ali ona nije ni primetila. Već je razmišljala kako to da
sprovede.
Narednog jutra, Fedra je krenula u Farfild dobro raspoložena. Slušala je
radio. Jedva je čekala da provede četiri dana s Dejvidom. Skrenula je s auto-
puta i izašla na krivudav drum koji vodi ka varoši Farfild. Prolazeći pored
crkve, primetila je Dejvidovu baku ispred. Razgovarala je s vikarom, na
suncu. Bili su zaneti razgovorom. Margaret je u ruci držala venac žutog
cveća. Fedra je sagnula glavu i provezla se, a Margaret je bila previše zaneta
prečasnim Morlijem da bi primetila mali fijat uno.
 Konačno je prošla kapiju Farfildskog parka. Sve više ju je obuzimalo
uzbuđenje. Znala je put ka Dejvidovoj kući pa je skrenula desno, duž staze za
farmu. Vozila je oko šume. Činilo se da pluta u moru plavetnila. Pogled na
zvončiće bio je toliko zadivljujuć da je morala da zaustavi auto. Čim je izašla,
iza ugla se pojavio lendrover. Očekivala je da će u njemu videti jednog od
Dejvidovih radnika i da će joj on reći da ne sme tuda da prođe, ali kako se
terenac približavao, Fedra je u njemu prepoznala Dejvida.
- Fedra! - uzviknuo je srećno. Izašao je iz auta. - Kakvo divno
iznenađenje. Nisam te očekivao ovako rano. - Rufus je izašao iz auta i skočio
na nju, pozdravljajući je kao staru poznanicu. Potapšala ga je po mekanoj
glavi.
- Morala sam što pre da odem iz grada. Postalo je nepodnošljivo.
- Razumem te. Ja nikad nisam mogao da živim u Londonu.
- A i nedostajao mi je Rufus. - Pomazila ga je iza ušiju.
- I ti njemu. - Dejvid ju je posmatrao kako kleči. Nosila je cvetnu haljinu
na bretele i kratku jaknu od teksas-platna. Plava kosa joj je bila raspuštena.
Padala joj je preko ramena, niz leđa, u gustim loknama. Svaki put kad bi je
video, zadivila bi ga njena lepota, kao da je vidi prvi put. - Zaustavila si se da
vidiš zvončiće?
- Morala sam. Predivni su.
- Ako želiš, možemo da se prošetamo do njih. Nikud ne žurim.
- Lepo je živeti na farmi.
Nacerio se. - Danas jeste. Hvala ti za kišu!
- Uspelo je, zar ne?
- Nego šta.
Prešla je pogledom preko pšeničnih polja. - Deluje mi prilično dobro.
- Trebala nam je kiša zbog đubriva. Zemlja je puna krečnjaka. Unutra ima
dosta vode, ali trebala nam je ona odozgo.
- Farmeri stalno imaju neki problem? Previše kiše, premalo kiše,
nedovoljno sunca, previše sunca.
Slegnuo je ramenima. - Ja na to gledam filozofski. Ne mogu da utičem na
prirodu pa prihvatam stvari takve kakve su. Idemo kroz šumu. Videćeš je u
najboljem izdanju.
Išli su stazom između drveća. Trava je bila bujna, polegla. Vazduh je
mirisao na slatke zvončiće. - Da naberem malo, za tvoju kuhinju? - upitala je.
- Nema svrhe. Veoma brzo uvenu kad ih izvadiš iz zemlje. Bolje da
uživamo u njima u prirodi. - Naleteli su na velike grmove ružičastih, crvenih i
belih rododendrona.
- Ako hoćeš, njih možeš da nabereš. - Pružio joj je svoj perorcz.
- Pravi izviđač.
- Izviđač se krije u svakom farmeru. - Posmatrao ju je kako proučava
cveće. Poželeo je da ubere jedan i stavi joj ga u kosu, ali je znao da bi to bilo
neprikladno. Umesto toga, seo je na naslagane cepanice drveta koje su se
srušile za vreme zimske mećave.
- Videla sam tvoju baku ispred crkve. Razgovarala je s vikarom - kazala
je.
- Tu mi je nešto sumnjivo - rekao je i počešao bradu.
- U kom smislu?
- Prekinuo sam ih u sastanku pre neki dan. Sedeli su u dnevnoj sobi. Držali
su se za ruke i pričali o ljubavi.
Odseklaje veliki ružičast cvet. - Hoćeš da kažeš da su u vezi?
Nabrao je nos. - Ne znam šta da mislim. Ako jesu, to nimalo ne liči na nju.
- Svaka joj čast.
- Ali ne i vikaru.
Nasmejala se. - Mislim da joj je malopre poklonio tuce cvetova. Možda joj
se udvara.
- Ne podseća li te to na udvaranje škorpiji?
- Stvarno si pokvaren, Dejvide - zavitlavala ga je. - Ja volim Margaret.
- I ona tebe voli. Želi da ti pokloni porodične safire. Fedra mu je prišla,
noseći cveće. Sela je na naslagane cepanice pored njega.
- Ne želim ih, Dejvide.
 - Zašto?
Oborila je pogled ka cvetu crvenog rodondredrona iz kojeg je ogroman
bumbar glasno pio cvetni nektar. - Ne nosim nakit. Kad ću ja nositi safire?
Uostalom, mislim da ne treba meni da pripadnu.
- Tata je hteo da budu tvoji.
- Znam, ali to ne znači da treba da ih uzmem. Mislim, ja nisam
Fremptonova. U potpunosti.
- U krvnom smo srodstvu.
- Udaću se, promeniću prezime, a onda će tvoja porodica zauvek ostati bez
tog prelepog nakita. Sumnjam da bi tvoj čukundeda to želeo.
Dejvid nije hteo da razmišlja o njenoj udaji. - Moj čukundeda je mrtav,
tako da to nije bitno - rekao je.
- Kao i Džordž, Dejvide - tiho je rekla. - Zato su živi važniji.
U tom trenutku, iz cveta je izletela pčela i poček da zuji oko Fedrine ruke.
Dejvid je hteo da je otera, ali ga je ona zaustavila. - Nemoj, ona nam je
prijatelj - kazala je. - Posmatrali su kako se insekt, omamljen od šećera,
spušta niz njenu ruku ka šaci. - Neće me povrediti. Previše je mudra.
- Ili pospana - odvratio je Dejvid. Neko vreme su je posmatrali. - Znaš,
baka će se naljutiti ako ne prihvatiš nakit. Jedva čeka da ti ga da.
- Prihvatiću ga kao pozajmicu, onda. Možda mogu da ga ostavim u tvom
sefu. Nemam sef u Londonu, a strah me je da ga ne izgubim.
Osmehnuo joj se. - Znaš li koliko vredi?
- Nemam pojma.
- Preko milion.
Otvorila je usta u čudu. - Preko milion funti? Gospode bože!
- Jesi li sigurna da ga ne želiš?
Odmahnula je glavom, uzrujano. - Posle ovog, sigurnija nego ikad!
Ustala je i gurnula cveće Dejvidu u ruke. - Smestiću ovu malu pčelu na
sigurno, da na miru odspava. - Nežno je postavila prst ispred insekta. Gledala
ga je kako se onako debeo penje na njega. Usmerila ga je ka novom cvetu. Na
trenutak je oklevao, ali privukao ga je miris nektara pa se zavukao unutra.
Vratili su se do auta. Fedra je pratila Dejvidov lendrover do njegove kuće.
Odneo je njen kofer na sprat, a onda su seli na terasu. Pili su čaj i jeli keks.
Zurila je u Dejvida. Njegove tamnoplave oči delovale su svetlije naspram
plave košulje. Preplanuo je na suncu. Ispod zavrnutih rukava isticale su mu se
jake, maljave podlaktice i krupne, snažne šake. Bio joj je veoma privlačan. I
on je pogledao nju. Dugo nisu skretali pogled, Fedra je znala da nije mudro
što ga ohrabruje. Ali dok je razum urlao da bude oprezna, srce je ignorisalo
upozorenje. Bilo joj je prijatno pod njegovim toplim pogledom. I taj pogled
joj nije bio stran. Činilo se da ga odavno poznaje.
 22.

Te večeri su Dejvid i Fedra večerali u njegovoj kuhinji. Fedra je spremila

rižoto s pečurkama, a Dejvid je otvorio flašu burgunca. Bilo mu je milo što ju
je prokrijumčario na imanje bez majčinog i babinog znanja. Imao ju je samo
za sebe.
To popodne su proveli zajedno vozikajući se po farmi u njegovom
lendroveru, s Rufusom na zadnjem sedištu. Uživala je s njim dok je obavljao
svoje posliće. Nije joj smetalo što joj je na povratku kući bilo vruće i što je
bila prašnjava.
Posle večere, izašli su da gledaju zvezde. Za razliku od londonskih zvezda
mutnih od smoga, ove su bile sjajne. Mrak je uneo uzbuđenje u njihovu
ponoćnu šetnju. Dejvid je morao da stavi ruke u džepove kako ne bi došao u
iskušenje da je uhvati za ruku. Govorio je sebi da su njih dvoje brat i sestra,
ali te reči su zvučale prazno i beznačajno. Nije u njoj video sestru niti je to
menjalo njegova osećanja prema njoj. A ta osećanja su bila sve neobuzdanija.
Kad bi znao da ona ne oseća isto, nekako bi ih potisnuo, ali njen pogled je
govorio sve.
Stigli su do jezera. Mesečev odraz u vodi ličio je na živu. Iz velike kuće s
druge obale dopirali su prijatni zvuci klavira. - Ko svira u ovo doba? - zapitao
se Dejvid.
- Možda tvoja majka?
- Nekad je svirala, ali godinama nije takla klavir. Skrenuli su sa staze i
zaputili se preko travnjaka. - Nećeš valjda da je uhodiš? - prošaptala je Fedra.
- Zašto da ne? - odgovorio je. Nastavio je sveže pokošenom travom.
- Misliš da te Rufus neće odati? - prošaptala je.
Video je svog psa, koji je jurnuo ka prozoru salona, jedine prostorije s
upaljenim svetlom.
 - Sve će biti u redu dok god su majčini psi zatvoreni. Muzika je postajala
sve glasnija kako su se približavali prozoru. Čuli su se savršeni tonovi tužne
melodije.
- Je li tvoja tetka još tu? - upitala je Fedra. - Jeste, a mislim da nikad neće
ni otići.
- Zar nema svoju kuću?
Dejvid se tiho zakikotao. - Čovek bi pomislio da nema. Došla je da pazi na
mamu, a sad mama pazi nju nju. Pala je niza stepenice.
- Margaret mi je rekla. Jadnica.
- Navodno je previše popila.
- Zaboga!
- Sad bar ima izgovor da ostane još nedelju dana. Doktor Hejvort je rekao
da mora da se odmara.
- Tvojoj mami sigurno prija društvo.
- Mislim da joj je malo dosadila, iskreno. Mama je po ceo dan napolju u
bašti ih gore kod poljske kućice. Sređuje je. Verovatno želi da bude malo
sama.
- A, poljska kućica - glasno je šapnula Fedra. - Baš mi je drago što je
renovira.
- Zahteva da joj ovog vikenda svi pomognemo. Savršena prilika da
pobegneš iz babinih kandži. - Stao je pored prozora i provirio. - Majka je -
prošaputao je.
- Divno svira.
- Obukla je svečanu haljinu i upalila sveću na klaviru. - Je li sama?
Zbunjeno ju je pogledao. - Kakvo ti je to pitanje?
- Setila sam se tvoje bake i vikara. Možda se i ovde dešava nešto
sumnjivo.
Iz šale ju je lupnuo pesnicom po ramenu. - Prepredena devojko! Bežimo
odavde dok nas nije videla. - Najednom, muzika je stala. Zgrabio je Fedru za
ruku. Potrčali su preko travnjaka. Zatim su se ponovo šetali oko jezera.
Dejvid je pustio njenu ruku, ne zato što je to hteo, već da ne bi pao u
iskušenje da je privuče sebi i poljubi. Najbolje je da je ne dodiruje. Fedra je
prekrstila ruke. Nastavila je da korača kao da je držanje za ruku s Dejvidom
nešto sasvim uobičajeno, dok joj je koža bridela od njegovog dodira. Da nisu
rod, dozvolila bi mu da je odvede na neko tajno mesto pored jezera i uzme je
u naručje. Poželela je da je sve drugačije. Ali više ništa nije moglo da se
promeni.
Te noći, dok je pokušavala da zaspi, u mraku je videla Dejvida. Dok je,
konačno, tonula u san, u njemu je bio on. Džordža više nije bilo.
Ujutru su doručkovali Fedrine palačinke. Zatim su se lendroverom odvezli
do Antoanete. Zatekli su je kod poljske kućice. Bilo je vedro, sunčano jutro,
ali je preko polja brisao hladan istočni vetar. Rasterao je bele, paperjaste
oblake s neba. Fedra je preko haljine navukla džemper, ali i dalje je osećala
jezu po golim nogama. Pokajala se što nije obukla farmerke, ali važnije joj je
bilo da bude lepa za Dejvida nego da joj bude toplo.
Krenuli su uz brdo. Jato lastavica prhnulo je i odletelo. Jarebica
vretenastog trupa je sa šestoro mladih pojurila preko polja u zaklon od
žbunja. Fedra se osmehnula Dejvidu. Uzvratio je osmehom, srećan što ona
uživa u prirodi, isto kao on.
Konačno su stigli do poljske kućice. Izašli su iz auta i čuli Antoanetu kako
zadovoljno pevuši unutra. - Majko - doviknuo je Dejvid. Zaćutala je i izašla u
plavom radnom odelu. Kosa joj je bila vezana elastičnom trakom.
- Zdravo, Fedra - rekla je veselo. Trudila se da ne razmišlja o tome kako ih
je videla da jure niz travnjak, držeći se za ruke. - Kad si stigla?
- Juče - odgovorila je Fedra. - Dojadio mi je London. Nisam više mogla da
izdržim. Ovde je prelepo. Blago vama što živite ovde.
Dakle, to je stvarno bila Fedra. Antoaneta je ponovo osetila onu nelagodu.
- Dok je Džordž bio živ, veći deo nedelje provodila sam u Londonu. Sad kad
se osvrnem na to, nije mi jasno kako sam mogla. Kad je umro, došla sam na
sumanutu zamisao da još češće boravim tamo, a onda sam otkrila baštu.
Pomisao na povratak u grad ispunjava me užasom. Ovde je mirno.
- Na čemu radiš?
- Ah, na svom novom projektu. Dođi da vidiš.
 - Dejvid mi je rekao da ti treba pomoć.
- Dobro bi mi došla. Doktor Hejvort će sutra svratiti, a Tom i Džošua
dolaze večeras.
- Divno, cela porodica na okupu.
Antoaneta se osmehnula. Nije mogla da joj kaže da svi dolaze kako bi je
spasli od Margaret. - Što nas više bude, pre ćemo završiti. Možete svi da se
priključite sutra ujutru.
- Ko ju je sagradio?
- Zaista ne znam - odgovorila je Antoaneta. Uvela ju je unutra. - Veoma je
romantična, zar ne? Neko sigurno zna, samo ne znam koga da pitam.
- Obožavam misterije - kazala je Fedra.
- Bojim se da će ovo zauvek ostati misterija. Barem možemo da joj
vratimo predašnji sjaj. - Uzdahnula je. - Šteta što zidovi ne mogu da govore.
Ručali su zajedno u velikoj kući. Fedra je odmah primetila Rozamundinu
novu frizuru. Izgledala je nežnije s puštenom kosom. Kad je pohvalila njen
izgled, Rozamund se postidela.
- Celog života je sklanjam s lica. Stara sam ja za promene.
- Ko to kaže? Mladi ste - rekla je Fedra.
- Divna si, dušo.
- Godine nisu bitne, već duh. Neko može biti mladić sa osamdeset godina,
a neko starac s dvadeset. Važno je kako se čovek oseća.
Tog popodneva, kad je doktor Hejvort došao na čaj, Rozamund je bila
ispred poljske kućice. Sedela je na stolici, prekrivena ćebetom. Antoaneta,
Fedra i Dejvid čupali su bršljan sa pročelja. Gospođa Ganis je po doktoru
poslala kolače i korpu s keksom, sendvičima, dva termosa sa Čajem, šoljama,
tanjirima i priborom. Srce doktora Hejvorta ispunilo se radošću pri pomisli da
će popodne provesti sa ženom koju voli. Hitao je uz brdo najbrže što je
mogao.
- Ah, Vilijame - uzbuđeno je izgovorila Rozamund videvši ga kako parkira
auto pored grma gloga. Mahnula mu je. Doktor je odmahnuo razvlačeći lice u
širok osmeh. - Šta ste to doneli? - upitala ga je. Izvadio je veliku korpu sa
zadnjeg sedišta.
- Čaj - odgovorio je.
Dok je koračao ka njoj, dunuo je vetar i odneo mu slamnati šešir s glave. -
Zaboga! - uzviknuo je.
- Ovde je veoma vetrovito i hladno kad sunce zađe za oblake - rekla je
Rozamund. Spustio je korpu pored njenih nogu i pojurio za šeširom da mu
ponovo ne odleti.
- Divno. Keks gospođe Ganis - promrmljala je Rozamund zavirujući u
korpu.
- Sjajno ste odradili posao, ledi Frempton - rekao je. Dugačke stabljike
bršljana pale su na zemlju poput mrtve hobotnice.
- Imam dva pomoćnika - odgovorila je.
- Zajedno je lakše - javila se Rozamund. - I sama bih rado pomogla.
- Ali ne smete - ljubazno je rekao doktor Hejvort. - Kako je pacijent
danas?
- Mnogo bolje. Polako sam izašla uz brdo. Fino mi je pod ovim
pokrivačem.
- Da vam sipam čaj?
- To bi bilo veoma lepo. Hvala.
Izvadio je termos iz korpe. - Sutra ću vam se i ja pridružiti - rekao je.
- Možda ću i ja pomoći.
- Sigurno vam sestra može dati posao koji nije suviše naporan. Je li tako,
ledi Frempton?
- Može da briše prozore - čula se Antoaneta s krova.
- Dođite da popijete čaj, ledi Frempton, a ja ću da počupam taj bršljan.
Sigurno vam je potreban odmor.
Antoaneta se osmehnula. - Kako mogu da odbijem doktorovo naređenje? -
Nasmejala se. Polako se spuštala niz merdevine. Doktor Hejvort je prišao da
joj pomogne. Uhvatila ga je za ruku i doskočila na travu, preskočivši
nekoliko prečki. - Hvala vam.
 Doktor Hejvort je zasukao rukave. - Ne mogu da sedim dok vi radite. To
se kosi s mojim principima.
- Onda ću popiti čaj s Rozamund dok vas troje radite umesto mene.
Prostrla je ćebe koje je gospođa Ganis stavila na korpu i sela na njega.
Dejvid i Fedra su sa merdevina čupali bršljan sa zabata, iznad trema. Išlo je
sporo budući da se korov slepio uz kamen. Polako su ga odvajali mistrijom
pazeći da ne oštete građevinu. Veselo su čavrljali, pokatkad se smešeći. Čak
je i Rozamund osetila njihovu bliskost.
- Kao da se ceo život poznaju - rekla je sestri.
- Da - odsečno je odvratila Antoaneta.
Rozamund se učini čudnim način na koji je ona to izgovorila, pa začkilji. -
Veoma su naklonjeni jedno drugom, zar ne? - prošaptala je, a onda je ponovo
pogledala ka tremu.
Antoaneta se obrecnula: - Šta hoćeš time da kažeš?
- Ništa, samo da između njih ima neke privlačnosti. Ali možda su, prosto,
dobri prijatelji. Vidi se da im je lepo zajedno.
- Hoćeš da kažeš da se sviđaju jedno drugom, zar ne? E pa šteta, jer ne
mogu ništa da urade povodom toga. Rod su.
Rozamund je primetila sestrinu uznemirenost.
- Antoaneta, zaista nema razloga za brigu. Dejvid je razborit momak.
- Znam, ali ne bih podnela da ga vidim nesrećnog. Nema ništa gore od
neuzvraćene ljubavi.
Ispijale su čaj i posmatrale društvo koje je uspelo da skine sav bršljan.
Dejvid je iznenada oduševljeno uzviknuo: - Pogledajte! Nešto je uklesano u
kamen!
Doktor Hejvort se spustio niz merdevine kako bi bolje video. Fedra je
otkinula poslednje ostatke biljke. Reči uklesane u kamen sad su bile sasvim
čitke: dum spiro ti amo, iza kojih je stajao i datum.
Antoaneta se digla i stavila ruke na bokove. Zadivljeno je posmatrala
uklesane reči. - Ne mogu da verujem - uzbuđeno je rekla. - Rešenje naše
misterije. Šta to znači? Kladim se da vi znate latinski, doktore Hejvort!
 - Naravno. “Sve dok dišem, voleću te” - odgovorio je.
- O, bože! Kako je to romantično! - uzviknula je Fedra.
- A koja je godina, doktore Hejvort? - dodala je Antoaneta.
- 1954.
- Nije toliko stara kao što smo mislili.
- Kuće izložene vremenskim nepogodama izgledaju mnogo starije nego
što zaista jesu. Građevine mogu da propadnu za samo nekoliko godina -
znalački je rekao doktor Hejvort.
- I, šta mislite, koju je napravio? - upitala je Fedra.
- Verovatno neki muškarac za svoju voljenu - rekao je Dejvid. - Ko je
1954. živeo ovde osim dede?
- On je tad imao dvadesetak godina... Možda ju je on podigao za
Margaret? - oduševljeno je rekla Antoaneta.
- Zar bi dozvolila da ovako propadne ako je sazidana specijalno za nju? -
pitao je Dejvid.
- Zaista ne znam - zamišljeno je odgovorila Antoaneta. - Mogao je da je
podigne jedino Artur.
- Ne bi je sagradio nikom drugom nego Margaret.
- Ako se ne varam, njeni su iz Bata - dodala je Antoaneta. - Odande je ovaj
kamen.
- To ima logike - kazao je doktor Hejvort.
- Fedra, ovog vikenda imaš zadatak - uzbuđeno je rekla Antoaneta. - Samo
ti možeš da izvučeš istinu iz nje.
- Daću sve od sebe - odvratila je Fedra dok je silazila.
- Popićemo po šolju čaja da ovo proslavimo - veselo je predložio Dejvid.
- Imamo i kolač, keks i sendviče sa jajima - obavestila ih je Rozamund. -
Gospođa Ganis je ponovo pripremila gozbu!
Te večeri, Dejvid je ispratio Fedru do babine kuće na drugom kraju
imanja. Bila je tu prilikom prethodne posete Farfildu, ali sada je kuća
izgledala još lepše obrasla puzavicom, na ružičastoj svetlosti sumraka.
Parkirala je auto pored žive ograde između kuće i bašte. Dejvid se parkirao na
prilazu. Pustio je Rufusa napolje. Nije nameravao dugo da ostane.
Margaret je bila presrećna što vidi Fedru. Izjurila je iz svoje radne sobe u
hodnik, sa širokim osmehom na licu, raširenih ruku. Snažno ju je zagrlila.
Dejvida je iznenadilo njeno dobro raspoloženje. - Hvala ti što si je doveo,
Dejvide. Da li bi odneo njen kofer gore u žutu sobu pre nego što odeš? -
Dejvid ju je poslušao i poneo kofer na sprat. Nije bio mnogo težak. Ponela je
malo stvari.
Pokušao je po Fedrinom izrazu lica da odgonetne da li je srećna ili
uznemirena što ostaje sama s Margaret. Veselo mu se osmehnula. Nije mogao
da pogodi da li je to uradila kako bi delovala hrabro ili joj je iskreno drago
što je tu. Bio je tužan kad je otišao, poput dečaka kom su na zabavi odleteli
svi baloni. Vratio se do kola i Rufusa, koji je radosno mahao repom pošto je
video svog gazdu. Ali osećao se pokislo jer se sam vraćao kući.
- Kaži mi, draga moja, šta ti se pije? Imam odličan sovinjon, ako voliš
vino. Ja ću sebi sipati šeri - rekla je Margaret. Uvela ju je u dnevnu sobu.
Fedra je prešla pogledom po divnoj prostoriji. Bila je skladnog četvrtastog
oblika, visoke tavanice, velikih prozora, a iznad mermernog kamina boje
meda visio je Margaretin portret iz mladosti. Bila je prava lepotica.
Soba je bila uređena u svetložutim i plavim tonovima, sa starim drvenim
nameštajem i velikim mekanim sofama i foteljama. Odisala je toplinom, ali
ne zbog grejanja, već zbog srdačnosti svoje vlasnice. - Očaravajuća prostorija
- iskreno se oduševila i smestila se na sofu.
- Nisam je ja uredila - čula se Margaret. - To je uradila Antoaneta dok je
živela ovde. Nisam mnogo promenila od tada. Dobro je očuvana, zar ne?
- Stvarno je lepa.
- Drago mi je što ti se sviđa. Antoaneta obožava žutu.
- Vesela boja.
- Slažem se, jeste vesela. Samo da pozovem devojku. - Pritisnula je dugme
na srebrnom stalku na stočiću. Nekoliko trenutaka kasnije, na vratima se
pojavila vedra, mlada žena u prugastoj plavo-beloj kecelji. Smeđa kosa bila
joj je začešljana s okruglog, pegavog lica. Imala je krupne plave oči. - O,
Dženi, ovo je Fedra. Šta si rekla da ti se pije, draga?
- Čašu belog vina - odgovorila je Fedra.
- U redu. Za vas šeri, gospođo? - upitala je Dženi Margaret.
- Kao i uvek - živahno je odgovorila Margaret.
- U redu. Odmah se vraćam - Dženi je nestala.
- Uvek je vesela - rekla je Margaret smešeći se. - I previše.
- Uvek je ovakva? - Uvek.
- Blago njoj.
- Bolje i to nego da imam nekog mrguda. A i odlična je kuvarica, -
Margaret je sela pored Fedre. - Kakva divota - rekla je i uzdahnula. - Imam te
samo za sebe. Znaš, oni iz velike kuće se bore da te preotmu.
- Sigurno nije tako - rekla je skromno Fedra.
- Veruj mi, tako je. Unela si nešto magično u ovu porodicu. Ne znam šta je
to, ali zračiš i svi želimo da budemo u tvojoj blizini.
- Preterujete. Ne zaslužujem takav kompliment. Svi ste veoma ljubazni
prema meni. Osećam se tako dobrodošlo.
- Mislim da je Antoaneti žao što nije rodila ćerku, a ja sam samo imala
Džordža. Volela bih da sam rodila kćer. - Na trenutak se namrštila. - Ali eto,
nisam.
- Baš mi je žao.
- O, nema razloga da ti bude žao. Zadovoljna sam što imam unuku. A,
Dženi, uđi. Devojka je uslužila Margaret šerijem. Margaret je otpila gutljaj.
Fedra je probala vino.
Bilo je savršeno ohlađeno.
- Dejvid mi je pričao o vašem boravku u Murenburgu - kazala je Margaret.
- Mislim da je delovalo isceljujuće na sve nas.
- Za momke je bilo dobro što si krenula s njima.
- Bilo mi je drago što idem. Morala sam da vidim mesto gde je Džordž
poginuo kako bih se pomirila s tim. Sad sam spokojnija. Nedostaje mi i često
razmišljam o njemu, ali ne osećam onaj strašan bol. Mislim da sam se
pomirila s njegovom smrću. Ne mogu da popravim ono što se desilo niti da
ga vratim. Mogu da čuvam uspomenu na njega i da nastavim svoj život,
pogotovo što su nam se putevi nakratko ukrstili.
Margaret ju je s divljenjem posmatrala. - Veoma si mudra, Fedra. Prečasni
Morli se složio sa mnom kad smo razgovarali o tebi. Dosta si zrela za svoje
godine. Znaš, kad si razgovarala sa mnom u Antoanetinoj gostinskoj sobi,
desilo se nešto čarobno. Niko nikad nije tako sa mnom razgovarao. Nisam
išla Džordžu na grob, nisam htela da se pomirim s tim da je umro. Bilo je to
previše za mene. A onda sam, tog dana, otišla sa Džošuom. Desilo se nešto
zastrašujuće. Saplela sam se o Džordžov grob. Najednom sam se postidela jer
nisam znala gde je sahranjen. Nisam znala gde je spomenik mom sinu niti
sam rekla šta da se na njemu napiše. Sve sam prepustila Antoaneti. A trebalo
je nešto da kažem. Zato me je ophrvala ogromna tuga. Mislila sam da imam
infarkt, a onda si ti razgovarala sa mnom i sve mi je postalo jasno. Nisam ga
oplakala. A kako da ga oplačem kad nisam prihvatila da je umro? S tobom
sam mogla da razgovaram o njemu i o tome kako se osećam. To mi je donelo
ogromno olakšanje. Posle toga sam se osećala kao druga osoba. - Osmeh joj
je zaigrao na licu. - Juče sam odnela buket žutog cveća na njegov grob.
Namerno žutog, pošto je žuto vesela boja. Prečasni Morli je bio veoma
ljubazan prema meni.
Znači, ipak joj ga nije poklonio vikar, pomislila je Fedra. - O, Margaret,
tako mi je drago što vam je bolje - rekla je.
Starica je potapšala Fedru po ruci. - Ti si mi pomogla, draga.
- Zaista?
- O, da. Ti si bila svetlost koja mi je pokazala put do Boga. Prečasni Morli
mi je bio učitelj i voda. Nije mi jasno kako sam tek pod stare dane spoznala
Boga. Osećaj je divan i na tome treba tebi da zahvalim.
- Za to, stvarno, nisam ja zaslužna. - Fedri je bilo neprijatno zbog toliko
pohvala.
- Jesi, draga. Prihvati to. E, sad imam nešto za tebe. - Izvadila je crvenu
plišanu kutijicu iz stočića. - Džordž ih je tebi ostavio, s punim pravom. U
početku sam se protivila, moram da ti kažem. Ovo je porodični nakit i
smatrala sam da treba da ostane u porodici. Ali sad kad sam te upoznala,
znam da ga u potpunosti zaslužuješ, iako ćeš se udati, a oni će pripasti drugoj
porodičnoj lozi. - Fedrino srce počelo je jače da bije. Bilo joj je neprijatno
kad je uzela kutiju. - Hajde, otvori je.
Fedra je podigla poklopac. Nikad nije videla nešto tako svetlucavo. Bili su
to safiri Fremptonovih. Zinula je u čudu, a onda brzo zatvorila poklopac.
- Margaret, ja ne mogu da ih uzmem. Margaret se sneveselila. - Ali zašto?
- Džordž je bio impulsivan, i sami znate. Ostavio mi ih je, ali da je
poživeo, sigurna sam da bi se predomislio.
- To ne možeš da znaš.
- O, mogu. - Gorko se nasmejala. - Njegova smrt me je dovela u nezgodan
položaj, niste ni svesni koliko. Bilo bi neprikladno da ih uzmem. Instinkt vas
nije prevario. Treba da ostanu u porodici.
- Ali ti jesi član naše porodice!
- I sami ste rekli, jednog dana ću se udati i zauvek ih odneti sa sobom.
Više nikad neće biti Fremptonovi, a to nije dobro. Sigurna sam da, duboko u
sebi, znate da nije dobro.
- To je bila želja moga sina.
- Njegov hir, Margaret. I osećam se loše zbog...
- Insistiram. - Margaret ju je opet potapšala po ruci. - Jutro je pametnije od
večeri. Ujutru ćeš sasvim drukčije misliti.
Fedra je uzdahnula. Nije želela da uvredi svoju domaćicu. - U redu,
razmisliću.
- Dobro. A sad idemo da jedemo. Sigurno si gladna. Fedra je pošla za
njom u trpezariju.
- I da mi ispričaš šta se dešava s poljskom kućicom. Sigurno ti je Dejvid
ispričao kako je Antoaneta, navodno, renovira. Da li ti znaš zašto to radi? Ne
znam šta je spopalo tu ženu.
 23.

Margaret je sela u čelo stola, a Fedra s njene desne strane. Dženi im je

postavila večeru. Za početak su imale supu od špargle, zatim jagnjetinu,
krompiriće i sveže povrće iz bašte. - Dakle, zašto Antoaneta renovira tu
kućicu? I ovako je dobra - rekla je Margaret pošto se Dženi izgubila u
kuhinji.
- Dobro se oseća kad je zaokupljena nečim - odgovorila je Fedra.
- Mislila sam da joj je dovoljna bašta. Bari mi je ispričao kako su išli u
rasadnik i kako je kupila gomilu sadnica. I dobro je prčkati po bašti, ali ta
poljska kućica je gore u brdu, zaboga. Ne vidim svrhu.
- Možda je radoznala.
Margaret ju je pogledala u neverici. - Zbog poljske kućice?
- O, i ja sam. Potpuno me je osvojila.
- Stvarno? A zašto?
- Tako je očaravajuća, a zapuštena. Ima nečeg misterioznog i romantičnog
u vezi s njom.
- Mogla je da me pita, rekla bih joj. Nema tu ničeg misterioznog, a kamoli
romantičnog.
- Oh, sad sam razočarana.
Margaret je gledala s visine. - Sagradio mi ju je moj muž.
- To je romantično - ozareno je rekla Fedra.
- Bojim se da povod tog veličanstvenog gesta nije sasvim romantičan. -
Odložila je kašiku. Oklevala je, kao da razmišlja kako na najbolji način da
ispriča tu priču. - Vidiš, Artur je voleo žene. Tačnije, jednu ženu. Zvala se
Leonora.
Bila je lepa, ali je imala priprosto lice, mada je bila plemkinja. Otac joj je
bio erl. Imao je avanturu, kao i mnogi muškarci. Njegov prestup nije bila
prevara, već činjenica da je uhvaćen. Oduvek je govorio da jedanaesta
zapovest glasi “ne dozvoli da te uhvate”. A šta se tom blesavom čoveku
desilo? Uhvaćen je. Smešno, zar ne? - Fedra je prebledela. - Oh, ne nerviraj
se zbog toga, draga. Uzvratila sam udarac. Jača sam nego što izgledam.
- Šta ste uradili?
- Rekla sam mu da ga neću ostaviti ako on nju ostavi. Po mogućstvu negde
u pustinji, što dalje odavde. - Nasmejala se. - Odmah je prekinuo s njom,
naravno. To muškarci obično i urade kad moraju da biraju između ljubavnica
i žena. Vrate se trčeći, podvijenog repa.
- Znači, sazidao je letnjikovac kako bi se iskupio? Margaret se osmehnula.
- Ti si baš romantična devojka, jel da? Da, baš bez veze. Uzalud se mučio.
Išao je u moje rodno mesto po kamen kako bi ga prevezao čak do Hempšira.
Nikad nisam marila za tu građevinu.
- Ali voleo vas je - rekla je Fedra naivno.
- Na svoj način.
- Muškarci umeju to da razdvoje. Verovatno vas je obe voleo, na potpuno
različit način.
- Možda.
- Ali je ipak više voleo vas i ostao vam je veran.
- I nije želeo skandal, ne zaboravi. Tad su morali da ostanu uz svoje žene.
- Ipak, lepo od njega što je podigao kućicu na tako divnom mestu s kog
može da se posmatra zalazak sunca. Kladim se da je to najlepša tačka na
celom imanju.
- Da, mesto je veoma lepo.
- Pogled je očaravajuć. Vide se jezero i kuća, a nebo izgleda tako
prostrano. Mogla bih da sedim gore, da gledam izlaske i zalaske sunca. I
jedno i drugo.
- E pa, ja nikad ne sedim gore - odsečno je rekla Margaret i nastavila da
jede supu.
- Jeste li mu na kraju oprostili? - upitala je Fedra.
 - Mislim da smo, jednostavno, nastavili dalje. To nas je osnažilo, ali više
nije bilo kao ranije. Takve stvari te promene.
Ti si mlada pa ne znaš, ali iz svog iskustva mogu da kažem da više nisi
isti. Ja sam postala matoro džangrizalo.
- Zaista, Margaret, preterujete.
- Stvarno jesam. Ali sam se i dalje smejala. Niko nije umeo da me nasmeje
kao Artur. I to sam mu zamerala. Mislila sam da ne zaslužuje da budem
srećna. Onda sam postala mušičava, samo da bih ga kaznila. - Otpila je
gutljaj vina. - Verovatno mu nisam u potpunosti oprostila.
- Šta bi rekao prečasni Morli?
- Šta bi mogao da kaže. Znam da to nije hrišćanski. Hristos nas je, pre
svega, učio praštanju. Ali Artur je odavno mrtav, a ja sam i dalje matoro
džangrizalo.
Fedra se sažalila na nju. - Ja ne mislim da ste džangrizalo, Margaret.
Margaret su oči zasijale od zadovoljstva. - Zato što tebe volim. Slobodno
reci Antoaneti da si rešila misteriju. Sigurno će joj biti drago.
- Piše: “Sve dok dišem, voleću te”, na latinskom. Margaret je delovala
iznenađeno. - Govoriš latinski?
- Doktor Hejvort.
Starica je izvila obrve. - O, da. U poslednje vreme se vrzma oko
Antoanete.
- Mislila sam da dolazi zbog Rozamund.
Margaret je frknula. - Da li si ti videla kako Rozamund izgleda?
Očigledno nisi. Dobra je osoba, ali ni približno privlačna kao Antoaneta.
Dragi doktor Hejvort. Mislim da je zaljubljen u nju već trideset godina. To
sam mogla i ja da joj kažem.
- Antoaneta ne zna?
- Naravno da ne zna. Antoaneta ništa ne primećuje, osim toga, još je u
žalosti za Džordžom.
- Mislite li da će joj sam reći?
 - Ako je iole razborit, neće. To bi zaista bilo drsko. Rozamund će se vratiti
kući, doktor Hejvort će se posvetiti svojoj praksi i sve će se biti kao dosad.
Pojele su jagnjetinu, a za desert po činiju jagoda i borovnica iz
supermarketa. - Imam posao za tebe - promenila je Margaret temu.
- Rado ću pomoći.
- Odlično. Potrebna si mi. Radi se o Dejvidu. - Oh?
- Vreme je da nade finu devojku s kojom će se skrasiti. - Margaret je
usredsredeno jela jagode te nije ni primetila rumenilo na Fedrinom licu. -
Vreme prolazi, a već dugo nije imao ozbiljnu vezu.
- Kako mogu da pomognem?
- Polusestra si mu i veoma si lepa. Sigurno u Londonu imaš prijateljice
slične sebi s kojima možeš da ga upoznaš.
- Ali on ne voli London.
- Onda ih dovedi ovamo. Antoaneta će vrlo rado primiti tvoju veselu
družinu.
- Nemam drugarice u Londonu - uporna je bila Fedra. Nije htela da na
sebe natovari takvu obavezu. - Sve su u Parizu.
- Sigurno imaš neku.
- On je veoma izbirljiv.
- To mu ne valja. Ima previsoke kriterijume. A ne živi bogzna kako
uzbudljivo da bi mogao da bira.
- Živi na jednom od najlepših imanja u zemlji.
- Da, ali koliko bi devojaka htelo da živi na selu? Sve one žele u grad.
Trebalo bi da snizi kriterijume i nade neku finu, ljupku devojku koja bi rado
živela ovde i rodila mu buljuk dece. Jednog dana, on će naslediti veliku kuću.
Najgore bi bilo da se tamo useli kao neženja. Neće znati šta će sa sobom. Ne,
mora da se oženi i da ima veliku porodicu. Ti ćeš mu, draga moja, pomoći da
je stvori.
Fedra je uzdahnula i pogledala svoju praznu činiju. - Daću sve od sebe.
- Odlično. - A onda je dodala, s osmehom: - Šteta što ste rod. Ti bi bila
savršena prilika. Nakon večere, odvela je Fedru u njenu sobu. Bila je udobna.
Tapete su bile žute, usklađene sa zavesama i visokim gvozdenim krevetom.
Na noćnom stočiću su stajali bokal, čaša vode i Biblija. Fedra se pitala da li
su dugi razgovori s prečasnim Morlijem uticali na nju da je tamo stavi.
- Ume da bude vruće pa ti otvori prozor - rekla je Margaret i navukla
zavese.
- Dobro je.
- Ja volim da u kući bude toplo. Mi starci smo mnogo zimogrožljivi.
- Krevet izgleda veoma udobno.
- I jeste. Spavaj sad. Doručkovaćemo u staklenoj bašti, kad se probudiš.
Ne moraš da žuriš. Ako Bazil uleti da te probudi, ignoriši ga i otići će. Samo
li malo obratiš pažnju na njega, nećeš ga se otarasiti. Nemoj posle da kažeš
da te nisam upozorila.
- Ne brinite, volim pse - nasmejala se Fedra.
- To je lepa osobina. Laku noć, draga.
Fedra se okupala i obukla pidžamu. Ugasila je svetio. Neko vreme stajala
je pored prozora i posmatrala zvezde. Pitala se da li je Dejvid izveo Rufusa u
šetnju oko jezera i da li i on sada gleda te iste zvezde. Njena soba bila je
okrenuta ka bašti. Slatki mirisi ispunili su prostoriju. Blaženo je udahnula.
Negde u mraku čulo se poznato hučanje sove. Setila se Borisa, sove iz
ambara, i zapitala da li se to on oglašava ispred Dejvidove kuće.
Nedostajao joj je. Bilo joj je veoma prijatno u Margaretinoj kući. I šta god
Dejvid mislio o svojoj baki, njoj je ta žena mnogo draga. Ali više bi volela da
je s njim.
Legla je u krevet i zažmurila. Ne bi joj smetalo da živi na selu i da se uda
za čoveka koji vozi traktor. Okrenula se na stranu i duboko uzdahnula. Ovo
ne može samo od sebe da se reši. Postoji samo jedan način da Dejvid bude
njen, ali njega bi to sigurno zauvek odbilo. Nema joj druge nego da ćuti i
stiša srce. I da baci ključ od njega, tužno je pomislila.
I ranije je volela i mnogo patila. Ako dozvoli sebi da zavoli Dejvida
takvom silinom, samo će ponovo patiti. Setila se kako joj je majka, kao
maloj, govorila da ne zuri u mesec, inače će poludeti. Ali mesec je bio toliko
lep da nije mogla da skine pogled s njega. Tako je sad s Dejvidom. Znala je
da će je to dovesti do ludila, ali osećala je neodoljivu potrebu da bude s njim.
Drugim rečima, takvo zadovoljstvo vredelo je bola.
Setila se Artura i njegove avanture s Leonorom. Bilo joj je muka od
pomisli na to. Jadna Margaret. Toliko je patila, a sve vreme se borila da
izgleda jaka. Nije ni čudo što je postala ogorčena. Čovek, prosto, ne može da
se oporavi posle tako okrutne izdaje. Zažmurila je. Iz oka joj je kanula suza.
Namrštila se i obrisala je o jastuk. Bolje da ne razmišlja o tužnim
stvarima. Pokušala je da se, za promenu, usredsredi na one lepe.
Nije mogla da zaspi od otkucavanja velikog sata na kaminu. Nije ga čula
kad se spremala za krevet, ali sada, u tišini, ti otkucaji su joj ličili na pucnjeve
iz puške. Ustala je i upalila svetio. Bio je to divan starinski sat, verovatno
veoma vredan. Razmišljala je na trenutak, a onda ga umotala u svoj džemper,
strpala u kofer, a kofer stavila u orman. Zatvorila je vrata i osluškivala.
Otkucaji su bili dovoljno tihi da je konačno mogla da zaspi.
Probudilo ju je tapkanje šapica po podu. Znala je da je to Bazil. Umesto da
posluša Margaretino upozorenje, okrenula se i pogledala ga. Mahnuo je
zdepastim, kratkim repom i zalajao. Posle toga, nije imalo svrhe da proba da
zaspi. Osim toga, bila je previše uzbuđena što će videti Dejvida.
Margaret je ispijala kafu u staklenoj bašti i čitala novine kad je Fedra sišla.
Sunčevi zraci probijali su se kroz staklo i pretvarali prostoriju u pećnicu.
Margaret je otvorila prozore kako bi je rashladila.
- Dobro jutro, mila moja - rekla je smešeći se. - Jesi li lepo spavala?
- Divno.
- Lepo. A sad mi kaži, šta bi za doručak? Ako hoćeš, Dženi može da ti
skuva jaja. Fedra je sela. - Može. Divan doručak!
Samo što je zaronila kašičicu u kuvano jaje, na prozoru su se ukazala tri
poznata lica. Margaret je izvila obrvu, ali nije delovala nimalo iznenađeno. -
Ah, tvoja spasilačka ekipa. Baš sam se pitala kad će se pojaviti.
Fedra je zurila u Dejvida, Džošuu i Toma i nasmešila se.
- U stvari, grupišemo snage - rekao je Tom i prvi ušao. Poljubio je Fedru u
obraz i seo na stolicu pored nje. - Mogu li da se poslužim kroasanima, bako?
Fedra ih neće jesti, je li tako, Fedra?
- Kupila sam ih više - kazala je Margaret. - Mislite da nisam znala da ćete
doći? Doduše, nisam očekivala svu trojicu. Gde su Roberta i Amber?
- Doručkuju - odgovorio je Džošua. I on je poljubio Fedru. - Mislili smo
da bi htela s nama, da pomognemo mami oko poljske kućice. Svaka pomoć je
dobrodošla.
- Dobro je što sam te pozvala na večeru sinoć. Znala sam da nas momci
neće dugo ostaviti same. - Ali nije bila ljuta. Džangrizalo se borilo s nožem.
Džošua je seo pored bake i poslužio se tostom. - Sedi, pridruži nam se -
dodala je. - Pretpostavljam da ste svi za kafu i doručak.
- Čitaš mi misli, bako - kazao je Tom.
- Ne hrane te u velikoj kući?
- Ne dovoljno - rekao je Tom tužno odmahujući glavom.
- Uvek sam gladan!
Dejvid je pogledao Fedru i osmehnuo se. - Ja volim domaće palačinke -
rekao je. Fedra je uzvratila osmehom.
- Nije vam ovo restoran - zagrmela je Margaret. - Slanina i jaja, uzmi ili
ostavi.
- Uzimam - rekao je Dejvid i seo s Fedrine druge strane. - Jesi li vodio
Rufusa u šetnju oko jezera? - tiho je upitala.
- Da. Kako si pogodila?
- Pretpostavila sam. Jesi li čuo sovu? - Jesam, ali to nije bio Boris. Boris
krešti. Nasmejela se. - Misliš da se druže?
- Sumnjam da dele večeru, ako na to misliš.
Još tiše je dodala: - Znam ko je podigao poljsku kućicu. Reći ću ti kasnije.
Pogledao je u baku. Razgovarala je sa Džošuom i Tomom.
- Kad budemo sami - dodao je.
Margaret nije htela da ide do poljske kućice, ali nije negodovala što će
Fedra otići. Podsetila ih je da su svi pozvani na večeru. Naručila je kolač sa
šećernim sirupom specijalno za Toma jer mu je to jedan od omiljenih.
 Fedra je uzela foto-aparat iz svog auta. Onda su sve četvoro krenuli
Dejvidovim lendroverom. Rufus je sedeo između prednjih sedišta, glave
spuštene na Fedrino krilo. Dejvid je primetio da je njen pas sve više voli, kao
i on. Sve ih je osvojila vedrinom. Džošua i Tom su se ćuškali na zadnjem
sedištu, a ona se smejala njihovom glupiranju. Imali su privlačnu, novu
publiku i to im je samo dalo podstreka. Čak ni Dejvid nije mogao da ostane
ravnodušan. I on se smejao.
Ispred poljske kućice su zatekli doktora Hejvorta, Rozamund, Antoanetu,
Robertu i malu Amber u kolicima, na koju je pomno motrila krupna dadilja
Kejti. Svi su ih srdačno pozdravili. Samo je Roberta Fedri hladno rekla
“zravo”. I dalje ju je sumnjičavo posmatrala s vrha merdevina. Više ni reć
nije prozborila. Momci su doktoru Hejvortu pomogli da iznese nameštaj na
travu. Fedra je uklonila bršljan sa zadnjeg zida letnjikovca. Antoaneta i
Rozamund, koja je sad bila mnogo okretnija, čistile su unutrašnjost i skidale
prašinu tamo gde je bio nameštaj. Zatim su izribale pod i zidove i oprale
prozore tako da se cakle. Sve je više ličilo na zabavu nego na rad, a oni su bili
veseli. Ćaskali su i pričali. Sunce je već bilo visoko na nebu.
Dejvid i Fedra su, prosto, uživali u druženju. Gledali su se kad ih ostali,
zaokupljeni poslom, nisu videli, razmenjivali tajne i anegdote koje su samo
oni razumeli. Antoaneta je toliko prionula na posao da nije mogla da
razmišlja o svom sinu i poćerki. A Rozamund nije skidala pogled s doktora.
Moglo je da uleti jato pataka kroz prozor, ona ne bi primetila.
Roberta je bila raspoložena, uprkos sumnjama u vezi s Fedrom. A možda
baš i zbog toga. Osećala je slatko uzbuđenje zbog svoje misije za koju su
znali samo ona i Džošua. Planirala je da se za vikend ušunja u Fedrinu sobu i
uzme dlaku s njene četke za kosu. Nije znala kako se obavlja DNK test, ali je
imala koga da pita. Naslađivala se dok je posmatrala Fedru, kao što lovac
krišom posmatra jelena. Devojka nije ni slutila da ju je ova razotkrila.
Verovala je da se izvukla.
Dok je Roberta ribala zid, otpozadi joj se prišunjao Džošua. Poljubio ju je
u potiljak jer joj je kosa bila skupljena u traku. Nasmešila se i, iznenađena,
okrenula se ka njemu.
- Zdravo, zdravo - rekla je nežno. - Šta to bi?
- Ne znam. Došlo mi je da te poljubim. Zakikotala se. - Lepo.
 - Zabavno je, zar ne? - kazao je i stegnuo je oko struka.
- Da, mi smo tajni tim, kao policajci na tajnom zadatku.
- Hoćeš li se mnogo razočarati kad shvatiš da si pogrešila? - smejao se.
Nasmejala se i Roberta. - Ne, ti ćeš biti veoma razočaran kad vidiš da sam
bila u pravu!
Napravili su piknik u hladovini. Fedra je uzela foto-aparat iz lendrovera.
Napravila je mnoštvo fotorgafija. Trudila se da se ne primeti da je triput više
slikala Dejvida nego doktora Hejvorta i Dejvidovu porodicu. Fotografisala je
i poljsku kućicu, iz svih uglova. Zatim je pregledala slike na ekranu.
Tom je nakratko nestao. Vratio se sa starim kasetofonom, koji je iskopao
iz ormarića u svojoj sobi. Ubacio je kasetu s disko-hitovima osamdesetih, što
je oduševilo njegovu braću. Zatim je uhvatio Fedru i podigao je. Nije mario
što se ona buni. I dalje je igrao s njom. Džošua je prasnuo u smeh a onda
uhvatio Robertu za ruku. Sve četvoro su veselo igrali na suncu, sve dok
Rufus, zbunjen, nije zalajao. Doktora Hejvorta je povukla mladež i ponesen
Antoanetinim vidnim oduševljenjem zamolio je Rozamund za ples. Ona je
obamrla od straha. Odbila ga je koristeći svoj jadni kuk kao izgovor. Ali
njega to nije obeshrabrilo. Prišao je Antoaneti.
- Ledi Frempton - izgovorio je. - Jeste li za ples? - Stidljivo se osmehnula.
Bila je i polaskana i postidena. - Biću nežan - ubeđivao ju je. Ispružio je ruku.
Rozamund je bilo krivo jer je predmet njene želje stavio ruku oko struka
njene sestre i poveo je preko trave. Plesali su i smejali se oslonjeni jedno na
drugo. Njihali su se u ritmu muzike. Rozamund je rekla sebi da je Antoanetu
pozvao samo iz ljubaznosti. Da ga ona nije odbila, sad bi nju privijao uz sebe.
Dejvid je sipao još jednu čašu vina. Zavalio se na prostirku i glasno
komentarisao prizor, ali nije skidao pogled s Fedre. Ni na trenutak.
Veselo raspoloženje pratilo ih je tokom celog popodneva. U vreme čaja,
Roberta je od vezla Amber i Kejti kući. Drugi su ostali kod poljske kućice. -
Sutra krečimo - izjavila je Antoaneta. - Dakle, nema izvlačenja zato što je
nedelja.
- Da li je neko u međuvremenu saznao ko ju je sagradio?
- upitao je doktor Hejvort.
 Antoaneta je pogledala Fedru u nadi da ona zna odgovor. - Jesi li izvukla
nešto iz nje?
- Sagradio ju je Artur nedugo pošto su se venčali - rekla je nehajno. -
Romantičan poklon, zar ne?
- Veoma - odgovorila je Antoaneta. Pitala se zašto joj to niko nije rekao.
Fedra je pogledala Dejvida. Znao je da nije rekla celu istinu. Ponovo se
okrenula Antoaneti. - Kaže da bi ti i sama rekla samo da si je pitala.
- O, znači nema nikakve misterije? - Antoaneta je bila razočarana.
- Nema.
- Zašto onda nikad ne dolazi ovamo?
- Moraćeš sama da je pitaš. Ja sam zaboravila.
- Možda joj je suviše bolno - rekla je zamišljeno.
- Možda - odvratila je Fedra. Ponovo se zgledala s Dejvidom. Tu priču mu
neće ispričati s osmehom na licu.
Te noći, svi su večerali kod Margaret. Pomučila se dok je birala hranu
koju svi vole. Arturov podrum je bio otvoren pa je Dejvid izabrao najbolje
vino, kao da slave nešto važno. Nakon večere, igrali su se pogađanja poznatih
ličnosti. Čak se i Margaret pridružila, kao Kruela de Vil, što je izazvalo
gromoglasan aplauz zadivljene publike.
Antoaneta je posmatrala svoju porodicu, potpuno neočekivano složnu, i to
na mestu gde bi to najmanje očekivala. U Margaretinoj kući uvek je vladala
stroga ozbiljnost. Retko se smejalo. Sad se u njoj bančilo. Posmatrala je
Fedru usred svega toga. Zračila je posebnom vedrinom koja ih je sve
privlačila, poput zvezde. Sve osim Roberte. Antoaneti je bilo krivo što se ona
nije ni trudila da je upozna. Kad bi joj pružila priliku, sigurno bi joj se
dopala.
Kasnije, Tom je izašao da popuši cigaretu i poveo Džošuu sa sobom.
Rozamund i Antoaneta su se vratile kući, a Margaret je legla. Dejvid je tu
priliku iskoristio da razgovara nasamo s Fedrom. Otišli su u salon, pod
izgovorom da idu da dopune čaše. Roberta je u tome videla sjajnu priliku za
sebe i odjurila na sprat, do žute sobe.
 - I šta je, konačno, istina? - upitao ju je Dejvid. Fedra se predomišljala da
li da mu kaže. Ali čak je i Margaret rekla da Arturova prevara nije tajna.
Ispričala mu je ono što je čula od njegove bake. Bio je zgranut. - Jadna baka.
Ne mogu da verujem da je deda mogao to da joj uradi, i to ubrzo nakon
venčanja. Nije mi tako izgledao. Delovao je kao časna i poštena osoba.
- Možda se naučio pameti.
- Poljska kućica je originalno izvinjenje. Mora da mu je bilo mnogo krivo.
- Nije ni čudo sto ne odlazi tamo. Verovatno to nikad nije prebolela.
- Iz njihovog odnosa to nije moglo ni da se nasluti. Uvek ju je poštovao.
Hoćeš li reći majci?
- Nije moje da o tome pričam.
- Reći ću joj ja - rekao je posle kratkog premišljanja. - To objašnjava
mnogo toga o Margaret.
- Iskustvo ostavlja trag na svima nama - ozbiljno je rekla Fedra.
- Ne budi tužna. Ti nemaš loše iskustvo. - Osmehnuo se veselo.
Odmahnula je glavom. - Zasad nemam. Namrštio se. - Kad ćeš mi već
jednom ispričati?
- Nema tu šta da se priča.
Ali nije joj poverovao. - Imam utisak da kriješ nešto od mene.
- Dozvoljeno je da svi imamo pokoju tajnu.
- Sumnjam da ih ti imaš mnogo.
- Jednu ili dve. - Zurila je u njega. Na trenutak je pomislila da će je
poljubiti. Najednom se veoma uozbiljio. Blago je nagnuo glavu. Prestala je
da diše. Silno ga je želela. Činilo joj se da taj trenutak večno traje, da joj pred
očima lete slike iz poslednjih osamnaest meseci. Spremao se da spusti usne
na njene. Ali u tom trenutku se iza vrata začuo Tomov glas.
- Šta se ovde dešava?
Otvorio je vrata i uleteo. - Šta se vas dvoje domunđavate?
- Otkrili smo istinu o poljskoj kućici - rekao je Dejvid. - Uđi, ispričaćemo
ti.
 - Sjajno. Obožavam skandale - uzviknuo je trljajući dlanove.
- Ostavljam vas - kazala je Fedra. - Mislim da ću da legnem - i otišla je ne
obazirući se na prećutnu molbu u Dejvidovim očima.
Pobegla je u svoju sobu i zatvorila vrata. Srce joj je udaralo kao ludo.
Mislila je da će iskočiti iz grudi. Zažmurila je i duboko udahnula kako bi
došla k sebi. To je bilo za dlaku. Da ih Tom nije prekinuo, Dejvid bi je
sigurno poljubio. I šta onda?
- O, bože - glasno je uzdahnula. Zatim je otišla u kupatilo kako bi se
presvukla za spavanje.
Umila se. Posmatrala je svoj odraz u ogledalu. Na šta li je mislila? Treba
jednostavno da ode, ali previše se uvalila u sve ovo da bi mogla da okrene
leđa Famptonovima. Osim toga, mnogo ih je zavolela.
Obukla je pidžamu i legla u krevet. Popila je gutljaj vode i ugasila svetio.
Škripanje poda upozoravalo ju je na mogućnost da je Dejvid možda pošao za
njom. Ukočila se. Čula je jedino sopstveno disanje i otkucaje sata.
Ukočila se od užasa. Ko ga je vratio? Margaret? Dženi? Skliznula je ispod
čaršava. Molila se da se zemlja otvori i proguta je. Nisu valjda pomislili da je
htela da ga ukrade?
- Imam je! - Roberta je uzbuđeno šapnula Džošui, koji je bio u dnevnoj
sobi.
- Brza si - uzvratio je.
- Nije mi trebalo mnogo. Četka za kosu joj je u kupatilu. Samo sam
izvukla nekoliko dlaka. - Potapšala se po džepu pantalona. - Ovde su na
sigurnom.
- Dobro je da te nije zatekla u sobi.
- Suviše sam ja pametna za to. Videla sam je u hodniku pa sam se sklonila
u susednu sobu. Čim je ušla u svoju sobu, ja sam šmugnula niza stepenice.
Prosto.
- Bila bi odličan detektiv - laskao joj je.
- Znam. I mogu da ti kažem da mi se to sviđa. Slučaj se privodi kraju.
Uskoro će istina izaći na videlo. Videćeš.
 24.

Sutradan ujutro, Margaret i Fedra ponovo su doručkovale zajedno u

staklenoj bašti. Na nebu su se skupili sivi oblaci. Činilo se da će opet pasti
kiša. Ali Margaret je bila odlično raspoložena. Obukla je svoju najlepšu
haljinu i stavila bisere, spremna za crkvu. Zadovoljno je prepričavala
događaje od prethodne večeri smatrajući je nesvakidašnjim uspehom. -
Odavno se cela porodica nije onako okupila. Mislim da se nikad nismo tako
zabavljali, čak ni za Božić - naglasila je dok je mazala puter na pšenični tost.
Fedra nije delila njeno oduševljenje. Bila je potištena. Dejvid ju je umalo
poljubio.
Volela bi da je to i uradio. Sipala je sebi jaku kafu i trudila se da deluje
zainteresovano.
Margaret nije pominjala sat pa ni Fedra nije načela tu temu. Možda ga je
Džent našla i vratila na kamin. Sigurno je shvatila zašto ga je Fedra sakrila.
Nema razloga da je tišti savest, no uprkos tome Fedra se osećala krivom zbog
svega.
Nakon doručka, Margaret je otišla u crkvu sa Džošuom i Robertom. Kejti
je ostala kod kuće, sa Amber. Fedra je obukla farmerke i majicu pošto su
planirali da kreče. Nervozno je čekala Dejvida u hodniku. Razočarala se kad
je umesto njega došao Tom. Tada je shvatila da su prethodne noći U salonu
prešli nevidljivu liniju.
Gore kod poljske kućice, Antoaneta, doktor Hejvort i Rozamund već su
zasukali rukave i otvorili kantice s bojom. Ušao je Tom i teatralno najavio
njihov dolazak, kao glumac koji izlazi na pozornicu. Svi su srdačno
pozdravili Fedru, osim Dejvida koji je izbegavao njen pogled. Antoaneta je
Fedri dala radno odelo i četku. - Možeš da pomogneš Rozamund oko stolarije
- rekla joj je. - Obavezno koristi bež boju. - Odmah je primetila da su
zahladneli odnosi između njenog sina i Fedre. Pitala se šta je uzrok tom
čudnom ponašanju. Tako su se dobro slagali.
 Tom je uključio radio. Radili su u ritmu pop-muzike, koja je Rozamund
podsećala na divljake dok mahnito udaraju u bubnjeve. Doktor Hejvort je
odisao radošću. Veselo je čavrljao s Antoanetom dok su velikim valjcima
krečili najudaljeniji zid. Rozamund i Fedra zajedno su farbale stolariju, ali
Fedra nije bila raspoložena za razgovor. Bila je suviše svesna Dejvidovog
prisustva dok je on ćutke, na merdevinama, krečio tavanicu. Rozamund je
pričala za obe. Iznosila je svoje mišljenje o modernoj muzici i žalila što nema
darovitih kantautora kao kad je ona bila mlada. - Danas se svako bavi
muzikom - jadikovala je. - Kad sam ja bila mlada, imali smo Bitlse i Marijan
Fejtful. S njima ništa ne može da se poredi.
Jedanput ili dvaput, Fedra je primetila da je Dejvid gleda, ali bi se brzo
vratio svom poslu. Nedostajala su joj njegova zadirkivanja i da se smeju
zajedno kao ranije. Obuzeo ju je užasan osećaj da ga je izgubila, iako je samo
njega videla u toj sobi. I ma koliko pokušavala da se usredsredi na farbanje i
dosadno Rozamundino čavrljanje, nije mogla da izbije iz glave da je on
ignoriše. To ju je bolelo.
Napolju, na travi, ležali su Rufus, Bazil i nemačke doge. Nebo se
razvedrilo. Kiša nije ni pala. Džošua i Roberta su se došli kasnije tog jutra.
Dok je Roberta pomagala Fedri i Rozamund oko stolarije, Džošua je
pomogao Dejvidu i doktoru Hejvortu da sav nameštaj vrate na sredinu sobe.
Fedra je primetila da je Roberta hladna prema njoj, ali nije marila. Jedino se
brinula zbog Dejvida i da njihovo prijateljstvo nije nepovratno prekinuto.
Prvi sloj su završili do ručka. Antoaneta je sve pozvala na ručak u svoju
kuću, uključujući i Margaret. Poskidali su radna odela i došli u salon na
osveženje.
I tu su bili veseli svi osim Fedre i Dejvida, koji su se kretali po sobi,
pažljivo izbegavajući jedno drugo. Margaret je pitala dokle su stigli s
radovima. Ali kad joj je Roberta predložila da dođe i sama vidi, odmahnula je
glavom i stisla usne. - Ne zanima me kakve ste uspomene gore iskopali, hvala
lepo. Trebalo ih je ostaviti u mulju vremena, gde su i bile. Već decenijama
nisam vezana za to mesto. - Onda se, svesna da ponovo zvuči kao matoro
džangrizalo, škrto osmehnula. - Ali vi treba da uživate. Arturu bi bilo drago
da može da vidi kako je kuća povratila pređašnji sjaj.
- Bilo bi mu još draže da tebe vidi gore - kazala je Antoaneta.
 Margaret se ukrutila. - E pa neću mu pružiti to zadovoljstvo. Kraj priče. -
Antoaneta je bila zbunjena. Valjda je lepo što je uradio nešto tako
romantično?
Smatrala je da je najbolje da Dejvida i Fedru smesti na suprotne strane
stola za ručavanje. Celo jutro nisu razmenili ni reč. Fedri je to postajalo
nepodnošljivo. Posle ručka je trebalo da se vrati u London. Ako ne budu
razgovarali pre nego što ode, biće joj neprijatno da ponovo dođe. Jela je
biftek i pretvarala se da je raspoložena kao i ostali. Bila je dobra glumica, ali
ovo je prevazilazilo njene sposobnosti.
Nakon ručka, brzo je pobegla u kupatilo na spratu. Ostala je tamo neko
vreme. Sedela je na ivici kade. Zagnjurila je lice u šake. Osećala se jadno. Ali
znala je da se ne može kriti čitavo popodne. Na povratku je s vrha stepenica
ugledala Džordžovu sobu na kraju hodnika. Vrata su bila odškrinuta, mamila
su je da uđe. Pitala se da li ju je Antoaneta pospremala otkad je ona poslednji
put bila tu. Polako je koračala ka njoj. Srce joj je udaralo kao ludo. Znala je
da bi, ako ostane sama u toj sobi, počela da traži stvari koje bi je optužile, a
koje nije želela da Antoaneta nađe.
Lagano je otvorila vrata. Soba je bila prazna. Čula je žamor iz salona u
prizemlju. Znala je da je neko vreme bezbedna. Udahnula je Džordžov miris.
Na trenutak, srce kao da joj je stalo. Ponovo je videla sve njegove stvari i
osetila lažnu nadu da bi on iznenada mogao da se pojavi iz kupatila, kao da
nikad nije ni otišao.
Počela je da čeprka po kutijama sa sitnicama, smeštenim na stolu u dnu
kreveta. Nije znala šta traži. Možda tu nije ni bilo ničeg što bi ga prikazalo u
lošem svetlu, ali Džordž nije voleo ništa da baca. Sve je čuvao: pisma,
podsetntke, uspomene... Mnogo uspomena. Njih je i želela da izbriše.
Iznenada je osetila da je neko navratima. Okrenula se i poskočila kad je
videla Robertu. Roberta je, prekrštenih ruku, stajala naslonjena na dovratak. -
Izvini, jesam li te prepala? - upitala je.
- Ne, nisi. - Fedra je osetila kako joj je krv jurnula u obraze, što ju je
namah činilo krivom.
- Kopaš po njegovim stvarima, zar ne?
- Samo se prisećam. Antoaneta i ja smo pre nekoliko nedelja počele da...
 Roberta je uzdahnula. - Ne moraš da glumiš preda mnom - hladno je rekla.
- Jasno mi je da lažeš. Fedra je bila zapanjena. - O čemu govoriš?
- Ti nisi Džordžova ćerka, zar ne?
- Naravno da jesam.
- Znam da ste ti i Džulijus sve ovo zakuvali. Samo što mi niko ne veruje,
zato što te vole.
- Ali ako i na tren pomisliš da ćeš...
Dejvid ju je prekinuo usred rečenice. Primetio je Fedrino bledilo i
zaključio da je Roberta bila veoma neprijatna. - Šta se ovde dešava? - upitao
je.
- Fedra i ja samo ćaskamo - rekla je Roberta prenemažući se. - Zatekla
sam je kako pretura po Džordžovim stvarima.
- Šta ima loše u tome - rekao je braneći Fedru.
- Znam. Ona je od velike pomoći. - Htela je da krene, ali onda se
zaustavila i okrenula se.
- Jesi li se lepo provela pre neko veče sa Džulijusom u “Kaprisu”? - Fedra
nije znala šta da kaže. Stajala je kao krivac. Želela je da propadne u zemlju.
- Džoš i ja smo bili tamo, s prijateljima. Očigledno nas nisi videla. Pa, bila
je gužva, zar ne? - Izveštačeno se osmehnula, a zatim frknula. - Primetila sam
da ste ti i Džulijus bliski. Veoma dirljivo.
Kad je Roberta otišla, Fedra se rasplakala. - Nije mi dobro - jecala je, -
Ušla sam ovde bez ikakvog razloga. Vrata su bila odškrinuta, Želela sam da
osetim bliskost... Roberta misli da smo Džulijus i ja skovali plan da se
dokopamo novca. To je strašno.
Dejvida je duša zabolela kad je video njene suze. Prišao joj je i zagrlio je.
- Žao mi je. Utuvila je sebi u glavu da si uljez. Daj joj malo vremena, proći će
je to. - Privukao ju je bliže.
- Bitno je da joj niko od nas ne veruje.
- Bila je tako zla. Jeste, večerala sam sa Džulijusom, ali šta ima loše u
tome?
- Za njega si rekla da te uznemirava? - Da.
 - Kazala si da mu nešto duguješ.
- Bio je tako ljubazan. Otkako je Džordž preminuo, veliki mi je oslonac.
Objasnio mi je šta piše u testamentu i savetovao me šta da uradim. Htela sam
da se vratim u Pariz, ali on mi je rekao da ostanem, da vas sve upoznam. I
drago mi je zbog toga. Veoma je uporan, a ja ne želim da budem gruba.
- Čuj, hajdemo dole i zaboravimo Robertu. Odmakla se i obrisala lice
rukavom. - Jesmo li opet prijatelji, Dejvide? - ozbiljno je upitala.
Nasmejao se. Laknulo mu je što između njih više nije bilo napetosti. -
Naravno da jesmo - odgovorio je.
Odvojeno su se vratili u salon. Doktor Hejvort je sedeo za klavirom. Prsti
su mu leteli po dirkama, Margaret je dostojanstveno sedela u fotelji,
poluzatvorenih očiju, nošena muzikom. Ostali su se, uključujući Robertu,
okupili oko klavira i s divljenjem slušali.
Fedra je sedela na sofi, pored Margaret, koja je promrmljala: - Kako je
ovo divno - i milo je potapšala po ruci. Haris je doneo poslužavnik sa čajem i
kafom. Fedra namerno nije pogledala Dejvida kad se, nekoliko minuta
kasnije, pojavio u sobi. Da je Antoaneta bila manje oduševljena
muziciranjem doktora Hejvorta, primetila bi crvenilo na Fedrinim obrazima i
samozadovoljan osmeh koji se nazirao na Dejvidovom licu, iako je muzika
sve dotad bila tužna i nije bilo mesta radosti.
- Tako ste daroviti - očarano je rekla Rozamund kad je doktor Hejvort
završio.
Bilo mu je milo. - Morao sam da naučim da sviram na klaviru. To je
najveća strast moje majke.
- Znate li da je majka ponovo počela da svira - rekao je Dejvid. Uzeo je
“Tajms” sa stočića i seo na sofu nasuprot Fedri.
- Jeste li svirali komad koji sam vam dao? - upitao je doktor Hejvort
Antoanetu. Pocrvenela je, užasnuta pri pomisli da će je nagovoriti da svira
pred ostalima. - Da, divan je. Svirala sam ga, ali ga još nisam uvežbala.
- Hajde, mama. Odsviraj nam - rekao je Tom.
- Ne morate da ga svirate zbog mene - taktično je kazao doktor Hejvort. -
Nisam vam dao “Zalazak sunca” da bi vam bilo neprijatno.
 - Upravo tako - rekla je Rozamund. Najednom nije želela da njena sestra
pokaže svoju darovitost. Čula ju je kako svira uveče i znala je koliko je
napredovala, iako je skromno poricala svoju veštinu. - A da nam odsvirate
nešto veselo, Vilijame? - predložila je Rozamund.
- Važi - rekao je doktor. Preleteo je pogledom i video Antoanetino
olakšanje. Osmehnuo se. Bilo mu je drago što je izbegla nelagodu. - Malo ću
da sviram džez.
- Odlično, volim džez - oduševila se Roberta. Džošua ju je uhvatio oko
struka. Roberta se zadovoljno privila uz njega. Niko ne bi rekao da je
maločas kinjila Fedru u Džordžovoj spavaćoj sobi.
- Sećaš li se onog džez bara u koji sam te vodio u Njujorku? - prošaputao
je.
- To je bilo na našem četvrtom sastanku. Kako to da za boravim?
Nasmejao se s nevericom. - Brojala si?
Bocnula ga je laktom. - Naravno da sam brojala. Nisam ti dala da me
poljubiš pre petog. Dejvid je sakrio lice iza novina, ali je osećao kako ga
Fedra, s druge strane, posmatra.
Osećao je njen plamteći pogled kroz novine. Iako njihova veza nije imala
izgleda, kao ni ptica sputanih krila, ipak je bio srećan što su ponovo prijatelji.
Zasad je samo to važno. Ptica koja ne može da poleti nalazi zadovoljstvo na
zemlji. Njena duša vapi za slobodom samo kad zuri ka nebu i razmišlja o
ograničenjima na koja je osuđena zbog sputanih krila.
Fedra nije htela da ode. Osećala je bolnu nostalgiju u dnu stomaka pri
pomisli na povratak u London. Doktor Hejvort je otišao posle čaja obećavši
da će pomoći Antoaneti da nanese drugi sloj kreča. Kejt se smestila na zadnje
sedište BMW-a pored Amber, koja je bila vezana u sedištu za bebe. Džošua i
Roberta su mahnuli dok su se odvozili s prilaznog puta. - Odvezi mene i
Fedru kući - rekla je Margaret Dejvidu. - Kakva šteta što moraš da ideš,
Fedra. Volela bih da još ostaneš. Zaboravila sam kako je lepo imati društvo.
Čovek se navikne na samoću.
Antoaneta je nežno zagrlila Fedru. - Ovo treba da bude tvoj dom - kazala
je. - Ti si Fremptonova.
 Fedra je na sebi osećala Dejvidov pogled dok je njegova majka izgovarala
jedini razlog zbog kog ne mogu da budu zajedno. - Volela bih da mi ovo
bude dom - odgovorila je.
- Sledećeg vikenda dolaziš kod mene? Ili moram da se borim protiv
Margaret za tebe? - Osmehnula se svekrvi.
Margaret je huknula. - Izgleda da i tebe moram da delim.
- Polaskana sam što me svi želite - rekla je Fedra, postiđena tolikom
pažnjom. U njenoj podsvesti je, poput čudovišta, izronila Roberta. Fedra je
uzrdhtala pri pomisli na ono što bi Roberta mogla da uradi.
- Moram da ti kažem, draga moja, divno si društvo - nastavila je Margaret.
- Sama si za to kriva!
Rozamund je poljubila Fedru. - Svaka čast za farbanje. Bile smo odličan
tim.
- Jesmo. Ali ćete morati sami da završite. - Tu su Antoaneta i Vilijam. I
Dejvid, naravno, kad nije na svom traktoru.
- Možda ćemo moći da popijemo čaj u kućici sledećeg vikonda - predložio
je Dejvid. Margaret je zakolutala očima. - Idemo, Dejvide. Ne odugovlači. -
Zviznula je Bazilu.
Izleteo je iza ćoška, brzo kao da je na točkovima. - Gde si ti bio? Nadam
se da se nisi isprljao.
Nisam raspoložena da te kupam večeras. Sela je na prednje sedište
Dejvidovog lendrovera. Fedra je sela pozadi. Veselo je mahnula dok su
odlazili. Tuga ju je pritiskala.
Spakovala je torbu na spratu. Na kaminu je primetila sat i trgla se. Vikend
je tako lepo počeo, a završio se optužbama i strahom. Nije znala da li će se
ponovo vratiti ovamo. Nije bila sigurna da je spremna da ponovo vidi
Robertu. Uvek joj je u podsvesti bio Pariz, poput svetionika koji je treptao u
daljini ulivajući sigurnost.
Kad je sišla u prizemlje, Dejvid je prišao da uzme njenu torbu. Margaret
joj je pružila crvenu kutiju s porodičnim safirima. - Moraš ovo da uzmeš,
insistiram - rekla je i stavila joj je u ruke. - Ne raspravljaj se sa mnom.
Vidimo se sledećeg vikenda. Pazi kako voziš. - Danju je iscrpio. Ukočeno je
prešla hodnik i ušla u dnevnu sobu. Zatvorila je vrata za sobom.
- Ne mogu da ih uzmem - Fedra je rekla Dejvidu.
- Naljutiće se ako ih ne uzmeš.
- Onda ih ti čuvaj za mene. To će biti naša tajna. Osmehnuo joj se. - Još
jedna!
- Da, već ih imamo nekoliko.
Uzeo je kutijicu i otvorio je. - Voleo bih da ih vidim na tebi.
- Ličila bih na dete koje isprobava majčin nakit.
- Izgledaćeš očaravajuće, veruj mi.
- Samo u tvojim očima.
Zatvorio je kutijicu. Nežno ju je gledao. - Jedino to je i bitno.
- Dejvide... - izgovorila je, ali joj je glas zamro. Otišli su do auta. I dalje je
bio parkiran u senci živice.
- Ne želim da idem - rekla je.
- I ne moraš. Znaš da možeš da ostaneš ovde koliko god hoćeš. Farfild je
sada tvoj dom.
- Čeka me posao - uzdahnula je.
- Pusti to i dođi ovamo. Završi knjigu u miru koji pruža priroda.
- Primamljiva ideja, ali ako bih živela ovde, ne bih radila na katalozima
fotografija.
Šeretski se osmehnuo. - A šta bi radila? Uzvratila je osmehom. - O, pa ne
znam... Nikad nisam razmišljala o tome...
- Ne znaš? Daj, Fedra. Pa valjda te ja poznajem. Kako to da ti nemaš
mišljenje o svemu?
- Dobro, kad već navaljuješ. Otvorila bih imanje za javnost i radnju s
poljoprivrednim proizvodima.
- Stvarno?
- Da. Park i vrtovi su prelepi. Ljudi bi mogli da prave piknik na travi i
uživaju u seoskoj idili. Osim toga, oduvek sam htela da držim radnju.
 Nasmejao se. - Možeš ti i bolje od toga, Fedra. Pogledala ga je popreko. -
Ti si srećan dok voziš svoj trakor. Neko bi rekao da i ti možeš bolje.
- Izvinjavam se. U pravu si. Sviđa mi se da radim na farmi.
- A ja bih volela da otvorim radnju. Klimnuo je glavom. - Onda je otvori.
- Mislim da mi tvoja majka neće dopustiti.
- Iznenadila bi se. Majka jedva čeka da se nečeg prihvati. Odgurnula ga je
u šali. - Bolje da krenem.
Ušla je u auto i spustila prozor. - Hvala ti, Dejvide.
- Na čemu?
Stidljivo se osmehnula. - Znaš, na svemu,
- Obećao sam da ću te čuvati, zar ne?
- I ispunio si obećanje.
Okrenula je ključ. Dejvid je udario po haubi. - Pažljivo vozi.
- Hoću - odgovorila je i upalila motor.
Dok je odlazila, u retrovizoru je videla kako joj maše, sve dok nije
skrenula za ugao. Onda je nestao s vidika. Sad je samo videla živicu i prilaz
ispred sebe. Odmahnula je glavom, očajna. O, Fedra, kakva zbrka!, pomislila
je. Šta ću sad da radim, za boga miloga?
Na ulazu u London bila je ogromna gužva. Sanjarila je o Dejvidu i slušala
Saru Meklahlan, štoju je još više rastužilo. Onda se setila Džordža i zapitala
se šta bi on rekao na sve ovo. Ako je sada gleda iz raja, nadala se da je
svestan pometnje u koju ju je uvalio i da će učiniti sve što je u njegovoj moći
u vezi s tim. O, Džordže, ti si me uvalio u ovo. Sad me izbavi!
Rozamund i Antoaneta šetale su se baštom. Večernje nebo poprimilo je
nežnu ružičastu boju dok se sunce spuštalo na zapadu, pretvarajući oblake u
paperje. Vetar je bio hladnjikav. Antoaneta je jače pritegnula džemper. Veliki
bokori, lukovičaste biljke i sladak miris kaline i cvetnih žbunova koji je
ispunjavao vazduh izmamili su joj zadovoljan osmeh. Bio je to divan vikend.
Osećala se blagoslovenom što je Fedra ušla u njen život. U sebi je
zahvaljivala Džordžu na tom oproštajnom poklonu.
Rozamund je gurnula ruke u džepove jakne. - Mislim da je vreme da odem
kući - kazala je.
Antoaneta se iznenadila. Zastala je. - Misliš, svojoj kući?
- Da. Mardžori ne može večno da se brine o mojim psima. Vreme je da se
vratim svom životu.
- Ako tako želiš.
- Mogu da skoknem na vikend, ako si usamljena, ali ne mogu doveka da
koristim kuk kao izgovor.
- Zar ti je potreban izgovor?
- Ne, naravno da nije. Ali nisam ti više potrebna. Imaš posla u bašti i gore
oko poljske kućice. Ponovo si stala na noge. Dejvid je tu, niz put, a s
Margaret se sad bolje slažeš.
- Ne radi se o tome da li si mi potrebna, Rozamund. Ja volim kad si ovde.
Sestre smo. Rozamund se zahvalno nasmešila.
- A šta je s doktorom Hejvortom? - dodala je Antoaneta s osmehom.
Rozamund je tužno odmahnula glavom. - Sumnjam da dolazi svaki dan
zbog mene.
- Naravno da dolazi - zasmejala se Antoaneta. Po izrazu Rozamundinog
lica, znala je šta će sledeće da kaže.
- Ne, draga moja. Ja mu služim kao izgovor da vidi tebe.
Antoaneta se postidela. - Kakva glupost! - uzviknula je.
- Ne drami. Sigurna sam da je čovek na mestu i da te neće napasti. Ali
sviđaš mu se. To je jasno kao dan.
- Oh, Rozamund, jesi li sigurna? Vas dvoje se tako lepo slažete.
- Primetila sam to dok ste plesali. Nijednom me nije pogledao.
- Sigurno se varaš. - Ali nije mogla da glumi da i sama nije to primetila,
mada je odmah odbacila tu misao.
- Obično je tako. Nemam baš osećaj za te stvari, kao što i sama znaš. Ali
žena zna kad muškarac nije zainteresovan. Barem ja. Celog života mi se to
dešava. Mislim da mi nije suđeno da imam partnera, Antoaneta. Suviše sam
stara, imam svoje navike. I ma koliko bih ja to volela, stvarnost je drugačija.
Jasno mi je ne bih mogla ni sa kim da živim. Muškarac bi me izluđivao
svojim slabostima i smešnim navikama. Ne, nisam ja za to. Volim pažnju, ali
ništa više od toga. Iskreno, meni je tako lakše. Stvarno jeste. Lakše mi je. -
Antoaneta je slušala sestru. Što ju je više slušala, postajalo joj je jasnije da je
njena sestra malo uvređena doktorovom reakcijom. Možda mu se nije ni
sviđala, ali je doktor Hejvort naveo Rozamund da pomisli da je ona predmet
njegove naklonosti.
- Mislim da se ružno poneo - rekla je Antoaneta i nastavila da hoda.
- Ne, uvek se ponašao kao džentlmen. Obilazio me je zbog mog kuka. Ja
sam pogrešno protumačila njegove namere. Ponela sam se kao tinejdžerka.
- Ne budi blesava. Nisi se ponela tako.
- Zaljubila sam se. Trebalo je da se ponašam u skladu sa svojim godinama.
- Stalno pominješ svoje godine. Nemaš još ni šezdeset. Nisi stara.
Rozamund je teško uzdahnula. - O, ipak sam stara za ljubav.
- Ubedila si sebe u to.
- Nije primetio da sam raspustila kosu. - Nasmejala se svom luckastom
postupku. - Tad je trebalo da shvatim.
- Ponos ti je netaknut.
- Možda.
Rozamund je resila da ode narednog jutra, nakon doručka. Antoaneta je te
noći u krevetu razmišljala o onome što joj je sestra rekla. Da li je doktor
Hejvort zaista razvio osećanja prema njoj nakon što mu je tolike godine bila
pacijentkinja? Da li je Rozamund samo to umišljala? Činjenicaje da ju je
potražio kod poljske kućice i dao joj je klavirski komad. Setila se plesa i
pocrvenela. Divan je osećaj biti u rukama muškarca. Ali Džordž je tek
preminuo. Nije bila spremna za nekog novog. Time bi izdala Džordža, a više
od svega je želela da poštuje uspomenu na njega. Ako je draga doktoru
Hejvortu, ostaće prijatelji i ništa više. Bila je polaskana, ali ne i spremna za
vezu.
Međutim, pomisao da Rozamund više neće biti tu, niz hodnik, ispunila ju
je strepnjom. Nije znala da li je i za to spremna.
 25.

Fedri je bilo mnogo teško kad se vratila u London. Čejni rou nije bio dom.
Nije tamo pripadala. Dok se vozila pored reke, razmišljala je o neprestanim
seeljakanjima, o usamljenosti koju to sa sobom nosi, o osećaju da nigde ne
pripadaš. I onda se ponovo preseliš u nadi da će tu biti dobro. Kao njena
majka. Zapravo, razmišljala je, otkako je odrasla, stalno je osećala želju,
često nesvesno, da se negde oseća kao kod kuće.
Pitala se da li je njena udaja bila posledica te želje. Ni Ženeva joj nije bila
dom, jedino Pariz. Ali sada je i Pariz, jedini grad koji je iskreno volela, počeo
da liči na daleko uspomenu, van domašaja. Farfild je bio poseban. Tamo se
nije osećala beznačajno kao u hotelu na kraju odmora, a ni kao gost. Osećala
se kao kod kuće.
Setila se Antoanete i kako je počela da se ponaša prema njoj nežno kao
majka. Zamislila je Margaret. Bilo joj je drago što prvi put ima baku.
Zavolela ih je kao što su i oni nju zavoleli. A onda je pomislila na Dejvida i
srce joj se ispunilo užasom. Čvrsto je rešio da živi za trenutak, da ne
razmišlja o budućnosti, a Fedra se upravo suočavala s njom. Na kraju krajeva,
shvatala ju je bolje od njega. Znala je kakvu tajnu krije i kako da do nje dođe,
ali ako se to desi, može zauvek da izgubi Dejvida, Antoanetu, Margaret i
Farfild. Više ne bi bilo povratka.
Parkirala se ispred katoličke crkve. Posmatrala je njenu impresivnu
fasadu. - Moja sudbina je sada u Tvojim rukama - tiho je rekla. Nikad nije
bila tako očajna jer se plašila da joj je sudbina zapečaćena i da je ništa ne
može promeniti.
Stupila je u maleni hodnik i bacila torbu na pod prekriven pločicama. U
kuhinji je bilo zagušljivo jer su prozori bili zatvoreni celog vikenda. Zato je
ušla u dnevnu sobu i odškrinula balkonska vrata koja su vodila u dvorište. U
daljini je čula buku i automobile s Kings rouda. Zamišljala je ljude kako idu
na večeru s ljubavnicima i prijateljima. Usamljenost ju je uštinula za srce
svojim hladnim prstima. Bila je glupa što je uopšte pomislila da može da
bude s Dejvidom. Pogledala je svoj veliki kofer, koji je i dalje stajao nasred
dnevne sobe. Već nedeljama izvlači stvari iz njega. Vreme je da odluči gde
želi da bude.
Misli joj je prekinulo zvono na vratima. Pitala se ko bi to mogao da bude u
nedelju uveče. Pošto je očekivala da ugleda nekog ko sakuplja novac u
dobrotvorne svrhe, prijatno se iznenadila kad je ugledala Džulijusa. I on je
gotovo isto toliko bio iznenađen što je vidi.
- Džulijuse! Otkud ti ovde? - upitala je.
- Krenuo sam kući iz Gločesteršira. Pomislio sam: “Da li je Fedra kod
kuće? Možda bi izašla sa mnom na večeru”.
Osmehnula se što se ponaša prijateljski prema njoj, - Zapravo, tek sam
stigla.
- Kakav maler. A da odemo nekud ovde u kraju?
- A da se prošetamo do “Dafne”? Sviđa mi se tamo.
- Dobra ideja. Veče je lepo.
- Uđi. Samo da se presvučem. Jutros sam krečila kuću.
- Čiju kuću? - upitao ju je. Fedra se pela spiralnim stepenicama s torbom u
ruci.
- Malu poljsku kuću na vrhu brda - rekla je glasnije.
- Stvarno? Nikad je nisam primetio.
- Godinama je skrivena. Antoaneta je renovira pa joj svi pomažemo. -
Osetila je nostalgiju čim je pomislila na protekli dan, kada su svi igrali uz
Tomov kasetofon. - Bilo je zabavno - rekla je. Glas joj se izgubio pa je
Džulijus nije ni čuo.
Nekoliko minuta kasnije, koračali su duž Gleba. Fedra je bila u cvetnoj
haljini na bretele i kratkoj jakni od teksas-platna. Bila je neznatno viša od
njega u svojim platnenim patikama. Kovrdže su joj poskakivale na ramenima
dok je hodala. Nije primećivala da je i muškarci i žene oduševljeno
posmatraju. Zato Džulijus jeste. Bio je ponosan što je u njenom društvu.
Osećao je da će te večeri sve doći na svoje mesto.
 Dok su hodali ka Drejkot aveniji, sve vreme su čavrljali. Veče je bilo
prijatno. Još je bilo toplo. Ulice su bile pune ljudi. Hteli su da iskoriste
nekoliko poslednjih sati vikenda. U vazduhu se osećalo dobro raspoloženje.
Posle duge, hladne zime, konačno je nastupilo proleće. Drveće je olistalo,
nebo se plavilo. Bilo je toplo i u pola osam još se videlo. Ljudi su se razmileli
po pločnicima ispred pabova. Smejali su se, raspoloženi, razbaškareni na
suncu. Njihova veselost bila je zarazna. Činilo se da je ceo grad oživeo, kao
da je leto.
I u tom restoranu Džulijusu su ukazali poštovanje kao u “Ajviju” i u
“Kaprisu” Odveli su ih do malog okruglog stola, u uglu pored prozora. Osetio
se blagi povetarac. Fedra se zavalila u stolicu, srećna što je na neko vreme
pobedila usamljenost. Džulijus nije gubio vreme. Naručio je flašu ohlađenog
sovinjona i tanjir prženih tikvica dok ne odluče šta će jesti.
- Ovo je veoma lepo - rekla je Fedra i otpila gutljaj vina.
- Fin kraj vikenda - nasmejao se Džulijus. - Kad ti dosadi Farfild, moraš
doći kod mene u Gločesteršir. Imam ogromnu kuću blizu Tetberija. Moglo bi
se reći da sam komšija princa od Velsa.
- Zadivljujuće - odvratila je ljubazno. - Da li i njega ponekad pozoveš na
večeru?
- Nažalost, još se ne poznajemo. U svakom slučaju, kuću su cenili na tri
miliona, a ja sam je dobio za dva miliona sedamsto pedeset hiljada. Jeftino, s
obzirom na lokaciju i veličinu.
- I živiš tamo sasvim sam?
Netremice ju je gledao. - Zasad. Idem tamo preko vikenda. Nadam se da
ću se jednog dana oženiti i ispuniti je decom. Ima teniski teren i bazen. To je
odlično, zbog dece.
- Idealno.
- Znaš, Fedra, dobra sam prilika. Mogu da pružim ženi lagodan život.
- Ne sumnjam.
Posmatrao ju je dok je pijuckala vino. - Drago mi je što si večeras
opuštena. U poslednje vreme si bila napeta.
- Zaista?
 - Jesi, ali ne mari. Razumem. Da pozovem konobara, sad bih već mogao
da večeram. - Pucnuo je prstima.
Fedra je izabrala jelo, a Džulijus je naručio za oboje. Gladna, Fedra je
navalila na pržene tikvice spuštene na sredinu stola. Džulijus je zahvatio
poveći zalogaj i dobro ga posolio.
Posmatrao je Fedru kako jede. Voleo je žene koje uživaju u hrani. To
znači da su dobre i u krevetu. Žene koje su izbirljive kada je hrana u pitanju,
izbirljive su i u životu. Nije podnosio žgoljavice koje jedu samo zelenu
salatu.
Fedra je jela sve i uživala je u hrani. E to je žena vredna divljenja. Sviđala
mu se njena kovrdžava kosa, fin, zlatan ten i ružičasti obrazi. Izgledala je
zdravo, kao da je odrasla na selu. Ali imala je đavolast osmeh, što je smatrao
prepredenošću. Uprkos anđeoskom izgledu, činilo mu se da zna svakakve
vragolije. A sad je još i bogata. Ima sve.
- Kaži mi, jesu li ti već dali porodične safire?
Fedra je progutala zalogaj. Najednom joj je bilo neprijatno. - Uzela sam
ih, ali sam ih dala Dejvidu na čuvanje.
- Šta si uradila?! - Džulijus je izgledao prestravljeno.
- Nisu moji, Džulijuse. Objektivno nisu. I sam to znaš.
- Naravno da jesu.
- Slušaj, ne mogu tek tako da se pojavim i uzmem komplet nakita od safira
koji je generacijama pripadao toj porodici. Nije pošteno.
- Ne budi smešna. Džordž je hteo da budu tvoji.
- Iz hira. Možda bi se kasnije predomislio. - Oborila je pogled. - U stvari,
znam da bi.
- Ne možeš to da znaš. Poznavao sam Džordža bolje od tebe, ne zaboravi
to. Znao sam njegove najdublje misli. Znam šta je osećao prema tebi. Nije
promenio testament iz hira, kao što ti kažeš. Naravno, osećao je krivicu.
Trebalo je da kaže istinu, ali dao ih je tebi kao dokaz da će te zauvek voleti.
- Nemoj, Džulijuse. Ne mogu više da pričam o tome.
- Zaslužuješ taj nakit, čak i ako ga nikad nećeš nositi. Ostavićeš ih svojoj
deci. Pomisli na naslednike. - Pogled mu je bio prodoran. - Pomisli na svoju
decu.
Prekinuli su razgovor jer su im konobari doneli glavno jelo. Fedra je otpila
gutljaj vina i iskoristila priliku da promeni temu. Nije volela da razgovara o
Džordžu sa Džulijusom. Osećala se pritešnjeno, kao da je saučesnik u zločinu
u kojem nije htela da učestvuje. Zato se raspitivala o njemu. On je, sav
radostan, pričao o svom uspehu i o svojim pogledima na svet, ne primećujući
da nju to i ne zanima.
Mislila je na Dejvida. Poželela je da je u sigurnom zagrljaju Farfilda.
Džulijus je za nju najednom predstavljao sve ono što je prezirala u vezi s
gradom. Bio je pohlepan i koristoljubiv materijalista. Sumnjala je da se ikad
šetao kroz svoje bašte u Gločesterširu i divio se cveću samo zbog njegove
lepote. Kod Džulijusa se sve svodilo na vrednost. Cveće je važno samo
onoliko koliko uvećava vrednost imanja u celini. Zapitala se da li je
zainteresovan za nju samo zbog novca koji je nasledila. Zašto bi inače toliko
navaljivao da ona uzme safire Fremptonovih? Valjda bi je kulturan čovek kao
što je on nagovorio da postupi ispravno i da ih vrati? Gledala ga je u novom
svetlu. Nije je savetovao za njeno dobro, već za svoje. Telom joj je puzio
neprijatan osećaj. Iznenada je shvatila njegovu nameru.
Džulijus je naručio kafu kako bi produžio veče. Fedra je čeznula da ode
kući, zatvori vrata i pobegne od njega. Posmatrala ga je kako otvara amareto.
- Jesi li nekad videla kako ovo gori? - upitao ju je. Odmahnula je glavom.
Pozvao je konobara pucketanjem prstiju. Zatražio je kutiju šibica.
Pretpostavljajući da ih traži zbog cigareta, kelner je pocrveneo i počeo da
objašnjava. Džulijus je iznervirano zakreštao na njega: - Ne trebaju mi za
cigaretu, budalo. Hoću da zadivim prijateljicu jednim trikom.
- Izvinjavam se - rekao je konobar i zajapurio se. Fedri ga je bilo žao.
Pogledala ga je saosećajno. Džulijus nije umeo da se ponaša. Narednog
trenutka, pojavio se drugi konobar noseći kutiju šibica. Džulijus je zapalio
providan omot amareta. Posmatrali su ga kako leti u vazduh i nestaje u
plamenu. Trenutak kasnije, pao je na sto pretvorivši se u dim. Fedra se
osećala nelagodno. Bilo je nečeg zlokobnog u vezi sa Džulijusom. Bilo joj je
krivo što zna toliko toga o njoj. Pokajala se što se njemu obratila za pomoć.
Prošetali su se do Čejni roua. Ulična rasveta je bila upaljena. Bila je
gotovo ponoć. Džulijus je bio veoma zadovoljan sobom i poskakivao je kao
da je osvojio glavnu nagradu. Šalio se i glasno se smejao. Fedra je hodala
pored njega. Jedva da je razumela i reč. Razvedrila se kad je videla ulazna
vrata svoje kuće. Još nekoliko minuta i biće unutra.
Džulijus je zastao dok je ona tražila ključeve u svojoj torbici. - Fedra -
rekao je. Glas mu je bio svilenkast. Srce joj je tuklo kao ludo. Znala je šta
sledi. - Slušaj... - kazao je.
- Divno sam se provela, Džulijuse - naglo ga je prekinula. - Mnogo ti
hvala. Pravi si prijatelj. - Nadala se da će ga ovo prijatelj zaustaviti. Ali on
kao da je nije čuo. Približio joj se. Znala je da hoće da je poljubi. - Džulijuse,
mnogo si mi drag, ali... - Stavio joj je ruku na potiljak i privukao je k sebi. Po
njegovom pogledu jasno joj je bilo šta smera, kao da zuri u ćup pun zlata.
Opirala se. - Džulijuse, molim te. Ne volim te na taj način.
Pustio ju je. - Čega se to igraš? - upitao je. Glas mu više nije bio
svilenkast. Imao je hladan, metalni prizvuk. - Ti mala što začikavaš!
- Ne začikavam ja nikoga. Samo sam iskrena.
- Mislim da ti ne znaš šta znači biti iskren. Očajnički je želela da uđe u
kuću, gde će biti bezbedna.
Na ulici nije bilo nikoga. Plašila se šta bi mogao da uradi. - Džulijuse,
nisam spremna za vezu.
- Poštedi me tog sranja. - Obrisao je usne rukavom, kao da se gadi da je
poljubi. - Nema problema, jasno mi je. Znam o čemu se ovde radi.
- Mislila sam da možemo da budemo prijatelji.
- Potreban sam ti, zato si se i viđala sa mnom. Nisam ja budala. Naprotiv,
umem ja i te kako da razmišljam. Ne misliš valjda da sam dovde dogurao
zato što sam naivan? E pa, ne računaj više na mene. - Frknuo je. - Da vidim
da li će ti se to dopasti. Sama, ostavljena na cedilu.
Fedra je prebledela. - Daj, Džulijuse, ne budi takav. Stvarno si mi drag.
- Nećeš me više iskorišćavati. - Sišao je na ulicu. - Sve najbolje ti želim,
Fedra Canselor! Prestravljeno je posmatrala kako ulazi u auto i odlazi. Noge
su joj se odsekle od straha.
Džulijus joj je sad neprijatelj. Pitala se na šta je sve spreman kako bi je
uništio.
Ušla je u kuću i zaključala vrata za sobom. Njen veliki kofer i dalje je bio
na podu dnevne sobe. Podsećao ju je na sve što može da izgubi. Sa zebnjom u
srcu, popela se do spavaće sobe. Na krevetu se i dalje nalazila njena mala
vikend-torba, otvorena. Počela je da vadi stvari iz nje. Sve kao da je mirisalo
na Farfild. Prinela je majicu nosu. Setila se prizora ispred poljske kućice i
trenutka kad ju je Dejvid umalo poljubio u salonu. Suze su joj navrle na oči.
Jedva je videla šta radi.
Okupala se u vodi prepunoj mehurića. Pokušavala je da ubedi sebe da
Džulijus nije toliko loš kao što joj se čini. Možda će i dalje gajiti nade pa je
neće izdati. Bila je u iskušenju da ga pozove, ali na kraju je bio toliko hladan
da se uplašila da će to samo pogoršati stvari. Razmišljala je da telefonira
Dejvidu, ali šta bi mu rekla? Kada je kasnije pogledala svoj ajfon, videla je da
ima dva propuštena poziva i poruku od Dejvida: Fedra, gde si...?
Džulijus je spustio viski i otvorio sef. Drhtavom rukom izvadio je smeđi
koverat. Gorko se nasmejao sam za sebe. Zašto se najopasnije stvari uvek
drže u smeđim kovertama? Izvadio je DVD i zurio u njega, pijan. Odavno je
planirao da ga pošalje ledi Frempton, ali tek kad ga je ponovo pogledao,
ostao je svestan njegove razorne poruke. Kad samo pomisli da je u
brzopletosti mogao da ga pošalje. A poslao bi ga da nije želeo opet da ga
pusti kako bi se se setio Džordža.
Džordž mu je bio sve. Bez Džordža, bio je niko i ništa. Toliko razmetanja
i hvalisanja, a sad je ponovo na dnu zato što je najboljih dvadeset godina
života posvetio Džordžu. Džordža više nema. Ostao je bez posla, a što je
najgore, i bez prijatelja. Morao je da počne od nule. A nije mu se radilo ni za
koga drugog.
Obuzela ga je ogromna srdžba. Da nije bilo Fedre, ne bi bio tako rasejan
onog kobnog martovskog popodneva. Da nije bilo Fedre, Džordž bi danas
možda bio živ. Kucnuo je prstima po DVD-ju i podigao čašu. Dobro je
potegao. Sad će kazniti Fedru zbog uloge koju je odigrala u Džordžovoj smrti
i zbog njenog odbijanja. Mogli su sve da imaju zajedno. Više ništa nije bilo
važno, Džordž je mrtav.
Narednog jutra, Rozamund se oprostila od sestre. Bari je odneo njene
kofere do kola i smestio ih u gepek. Antoaneta ju je nervozno uhvatila za
ruke. Navikla se na sestrino prisustvo u kući. Bila joj je dobro društvo. Sada
će ostati sama.
- Nisam daleko, ako ti zatrebam - rekla je Rozamund.
- Hvala ti što si tako dugo ostala.
- Ne pričaj svašta. Bila sam ti potrebna. Sad si ponovo stala na noge... A ja
sigurno nedostajem psima. - Zagrlila ju je. Držala ju je u zagrljaju malo duže
nego što je običaj. -Život ide dalje, zar ne? - rekla je, odmičući se. - Ne mogu
doveka da stojim u mestu. Moram i ja da se pokrenem!
- O, Rozamund. Nedostajaćeš mi. Tako sam se navikla na tebe.
- Onda je dobro što idem. Ne možeš zauvek zavisiti od mene. Moraš sama
da organizuješ svoj život.
Antoanetine oči su se zacaklile. - Ne znam kako ću bez tebe.
Rozamund je osetila milinu. Prijalo joj je što je nekome potrebna. - Imaš
baštu i poljsku kućicu. Vilijam će ti sigurno pomoći da prekrečiš još jednom.
- Antoaneta ju je saosećajno pogledala. - Ne želim sažaljenje. To je bio samo
flert. Da se zaljubim u ovim godinama? Nečuveno!
- Doći ćeš uskoro?
- Dovoljno je samo da me pozoveš.
- Biću usamljena u ovoj kućerini bez Džordža.
- Imaš Margaret.
Antoaneta se kiselo osmehnula. - Da, Margaret. Ko zna zašto, u poslednje
vreme je malo živnula. Misliš da je to zbog prečasnog Morlija?
- Žao mi je tog čoveka, ko god da je.
- Više me ništa ne bi čudilo.
- Daj bože da potraje. Moram da krenem. Ne gledaj kako odlazim. Mrzim
opraštanja. Idi i radi nešto u bašti. Bari bi mogao da ti pomogne da opleviš.
Korov brzo iždžiklja. Bolje je rešiti ga se dok ne podivlja.
Antoanetu je preplavila tuga kad je Rozamund hitro sela za volan i upalila
motor. - Pažljivo vozi - rekla je.
Rozamund joj je mahnula. Izvadila je naočare iz kutije. Antoaneta se
popela uz stepenice, a onda se, ispred vrata, okrenula. Videla je sestru kako
viri iznad komandne table, kao krtica. Natakla je naočare na nos i namrštila
se. Delovala je staro i pomalo izgubljeno. Antoaneta se pitala zašto se uopšte
vraća kući, osim zbog pasa. Ona barem ima Dejvida.
Rozamundin auto se izgubio iza živice. Više se nije video. Antoaneta je
povela pse u baštu kako bi našla Barija. Preteći oblak plovio je horizontom,
ljubičast poput modrice. Sigurno će pasti kiša. Trudila se da ne razmišlja o
tome da je sama. Na kraju krajeva, često je ostajala sama kad je Džordž
odlazio u svoje pustolovine. Tad joj to nije smetalo. Ali sada ju je rastužilo to
što je njena samoća postala nešto trajno. Dok je Džordž bio živ, nije bila uvek
sama.
Bari je bio u staklenoj bašti, Petljao je oko saksijskih biljaka. - O, tu si,
Bari. Mislila sam da oplevimo.
- Pašće kiša, gospođo.
- Ne smeta mi malo kiše.
- Mislim da neće pasti malo.
Bila je razočarana. - Znači, misliš da bi danas trebalo da preskočim?
- Možete da počnete od povrtnjaka, ako hoćete. Tamo su mali gadovi već
počeli da niču.
- Hoću - rekla je sva ozarena. - A ako počne kiša, skloniću se.
- Važi, gospođo. Vi samo napunite kolica a ja ću ih kasnije isprazniti.
Antoaneta je plevila pored ograde sat vremena pre nego što je prva kap
kiše pala poput belog oblutka. Pogledala je u taman oblak iznad sebe,
oduševljena što nije ni primetila kako joj se prikrada jer je bila toliko
zaokupljena poslom. Brzo je skinula rukavice i utrčala u kuću. Za njom su
potrčali Vuster i Berti.
Haris se spremao da joj skuva čaj. Njegovo prisustvo bilo je utešno, kao i
vatra koju je založio u dnevnoj sobi. Ali imala je čitav dan pred sobom. Kako
će ga ispuniti kad nema ni Rozamund da razgovara s njom? Napolje nije
mogla. Kiša je sad već pljuštala. Ogromne, teške kapi podsećale su na
tropsku kišu. Mogla je da rešava ukrštene reči ili da čita knjigu. Bilo joj je
bez veze da usred dana gleda televiziju.
 Soba joj je delovala prazno, uprkos prijatnoj vatri. Rozamund je toliko
dugo ležala na sofi da je njeno odsustvo bilo više nego upadljivo. Dedin sat u
hodniku kao da je kucao glasnije nego inače.
Haris je uneo poslužavnik sa čajem i keksom gospođe Ganis. To ju je
samo dodatno podsetilo na sestrin odlazak. - Mislim da ću ga popiti na spratu,
Harise - rekla je. - Pada kiša pa bih baš mogla da raspremim Džordžovu sobu.
Odlagala sam to, ali ne mogu doveka da odlažem. - Poželela je da je Fedra tu
da joj pomogne. Oraspoložila se čim je pomislila na tu dragu devojku. Malo
se oraspoložila dok se pela stepenicama. Možda bi mogla da dođe za vikend i
pomogne joj u onom što su zajedno započele.
U Džordžovoj sobi bilo je tiho. Haris je spustio poslužavnik na sto u dnu
Džordžovog kreveta. - Želite li da vam pomognem, gospođo? - ponudio je.
- Oh, stvarno hoćeš? To bi bilo divno.
Nasmešio joj se. Oči su joj se napunile suzama zbog njegove
saosećajnosti. - Doneću još korpi za otpatke i kutije. Vidim da ste već malo
pospremali.
- Mnogo toga treba baciti, mada nerado uništavam ono što bi moglo da
ima sentimentalnu vrednost.
- Samo za vas, gospođo - nežno je rekao Haris. - Lordu Fremptonu više
ništa od toga ne treba.
- U pravu si. Da se bacimo na posao, Harise. - Odgrizla je parče keksa.
Rozamund je bila u pravu. Bio je to veoma ukusan keks.
Te večeri, Dejvid i Margaret su došli na večeru. Jeli su u kuhinji, lazanje
koje je napravila gospođa Ganis. - Raspremam Džordžovu sobu, Margaret -
rekla je Antoaneta pošto su se poslužili. - Reci mi ako želiš nešto da zadržiš.
Počela sam sve da bacam.
Margaret se na trenutak zamislila. - Meni, zapravo, ništa ne treba. Imam
fotografije i dobro pamćenje.
- A ti, Dejvide? Ne bih da bacim nešto po čemu bi ga se ti sećao. Naravno,
već sam za Toma odvojila dugmad za manžetne i neku lepu odeću. Za svaki
slučaj. Ali ima toliko medalja, trofeja i kutija sa sitnicama. Ne znam šta ću s
njima.
 - Spakovaću njegove medalje i trofeje u kutije pa ćemo ih odneti na tavan,
mama.
- Džošua i Tom su njegove visine pa nek izaberu odela i jakne. Moram da
kažem da to nije nimalo lak zadatak. - Uzdahnula je pod njegovim teretom.
- Margaret, šta si ti uradila kad je Artur umro? Margaret se na trenutak
uozbiljila, a onda je isturila bradu. - Skoro sve sam dala sirotinji.
- Čak i najkvalitetniju odeću?
- Džordž je uzeo neke stvari za sebe, ali one sitnice sam pobacala. Ja
nisam sentimentalna žena. - Onda se raznežila i dodala, gotovo sa žaljenjem:
- Sad se kajem što sam to uradila. Ne žuri s pospremanjem, Antoaneta. Bolje
je da stvari ostanu u kutijama, na spratu, nego u nekoj kanti odakle ih ne
možeš povratiti.
- Zamoliću Fedru da mi pomogne kad dođe za vikend. Zvao si je, Dejvide?
Dejvid je odmah razvukao usne u osmeh. - Nisam, mama, ali hoću.
I Margaret se nasmešila. - Kakva vedra devojka. Ona je poput prozora
kroz koji ulazi sunce. Mene je svakako oraspoložila prošlog vikenda. Divno
je društvo.
- Mislim da nikad nismo tako uživali kao za vikend, zar ne? - upitala je
Antoaneta. - Kao da nas je Fedra sve zarazila.
- Hvala Džordžu, ma gde bio, što ju je doveo u naš život - rekla je
Margaret i podigla čašu, a Antoaneta i Dejvid su sledili njen primer. Ali
Dejvid je svoju podigao više od ostalih.
 26.

Posle večere, Dejvid se vratio kući i pozvao Fedru. Pokušao je da je dobije

preko dana, ali nije se javljala. Nadao se da nije i dalje zabrinuta zbog
Roberte.
Pao je mrak. U parku je bilo tiho. Čuo se samo huk sova u šumi i Boris
kako kreštanjem doziva mlade ispod Dejvidovog prozora. Dao je Rufusu
keks i posmatrao ga kako se namešta na svoju vreću. Zatim je legao i pozvao
Fedru. Prošlo je bilo pola jedanaest, no ipak se javila. - Jesam li te probudio?
- upitao je.
- Nisi. Ionako ne mogu da zaspim.
- Zašto?
- Vodim strašnu bitku s emocijama i razumom. - Dejvidovo srce je
zaigralo. Da li će izgovoriti ono što se dešava ispod površine otkako su se
upoznali? Oklevala je.
- Nastavi.
- Želim da budem deo tvoje porodice, Dejvide. Volim tvoju majku i
Margaret. Tom je divan, a ti i ja smo veoma bliski.
- Osećam da sad sledi “ali” - rekao je s nelagodom. Jedva je disao.
- Roberta je u pravu. Ne želim da se uvučem u tvoju porodicu kako bih se
dokopala novca, ali meni nije mesto među vama.
- Roberta greši.
- Hoće da me zaplaši i otera, znam to.
- Prevršila je svaku meru. Ne obraćaj pažnju na nju.
- Mislim da neko vreme ne bi trebalo da dolazim u Farfild. - Dejvidu su
sve lađe potonule. - Svašta se izdešavalo ovih nekoliko poslednjih sedmica.
Neprijatno mi je zbog novca koji mi je tvoj otac ostavio, a i zbog porodičnih
safira. Sve je pogrešno. Izvini.
- Ja to ne prihvatam - oštro je odgovorio. - Ti si Fremptonova, sviđalo se
to tebi ili ne.
- O, Dejvide, slagala sam... - Nije izgovorila rečenicu do kraja.
- Slušaj - prekinuo ju je. - Ne smeta mi što si slagala. Samo si htela da
zaštitiš moju majku, a to je vredno divljenja.
- Zaista sam slagala kako bih je zaštitila. Nisam znala šta bih drugo.
Dospela sam u tako čudnu situaciju. Nisam ja kriva.
- Ne nerviraj se, Fedra. Tu sam, pored tebe.
Zaćutala je. Na trenutak je pomislio da je možda prekinula vezu. A onda je
ona tiho rekla: - Volela bih da jesi.
Dejvidu je srce tuklo kao ludo. Zvučala je kao da je tu, kao da leži pored
njega. - Zašto ne dođeš? - predložio je. - Nemoj mi reći da imaš puno posla.
Dođi u Farfild i otvori radnju s proizvodima s farme. Zaboravi Robertu i
njene prazne optužbe. Ona je nebitna. Niko joj ne veruje. A i njeno mišljenje
se ne računa.
Tužno se nasmejala. - To bih volela najviše na svetu. Možemo li da
držimo svinje? Oduvek sam volela svinje, a prasići su tako slatki.
- Možemo da imamo svinja koliko god hoćeš.
- I nekoliko kokošaka?
- To bih mogao da podnesem.
- Volim one plave.
- Zar postoje plave kokoške?
- Da. Zovu ih košin kokoške.
- Dobro, imaćemo i košin kokoške. - Tako se slatko nasmejao da je i njoj
izmamio osmeh.
- Dobar si ti čovek, Dejvide.
- Kakav bih ja farmer bio kad bih odbio da držim nekoliko svinja i
kokošaka?
- U Antoanetinom povrtnjaku ima toliko prostora da bi čitav grad mogao
da se nahrani.
- Hoćeš ti da joj kažeš za naše planove ili ja?
- Da ne pomisli da je to malo preambiciozno?
- Kladim se da će reći da je to sjajna zamisao. I rado će ući posao s tobom.
U to sam siguran.
- Divan san.
- Ali imaš mogućnost da ga ostvariš. Samo treba da sedneš u auto i da
dođeš. Možeš da živiš sa mnom ovde u Farfildu.
Prigušeno se nasmejala. - O, Dejvide... Znaš da je to nemoguće.
- Ništa nije nemoguće. Sigurno možemo da ti nađemo eku brvnaru ovde
na imanju.
- I da izbaciš nekog jadnog podstanara? - Ja sam gazda.
- Ali dobar gazda. U svakom slučaju, razveselio si me.
- Znači, dolaziš za vikend?
- Možda.
Kad je ugasila svetio, Fedra je osetila tračak nade u srcu. Spustila je glavu
na jastuk. Možda ne mora svega da se odrekne. Možda u Engleskoj za nju
ipak ima budućnosti. Nije razmišljala ni o Roberti ni o Džulijusu. Pustila je
mašti na volju.
Zažmurila je i zamislila seosku radnju. Videla je sebe u beloj kecelji, iza
tezge s krompirima, šunkom i graškom, kako čavrlja s mušterijama. Imaće
taze jaja od svojih kokošaka i sveže povrće iz bašte. Svi proizvodi biće
sezonski. Ljudi će izdaleka dolaziti da pazare u njenoj radnji i da se prošetaju
divnim parkom. Svi će biti opčinjeni magijom Farfilda. Ona, Dejvid i
Antoaneta divno će sarađivati. Možda će im se i Tom pridružiti. I Rozamund.
Možda će se Margaret svideti ta ideja. Bio bi to porodični posao. Džordž bi
bio tako ponosan. A i ona bi učinila dobro delo. S tim ohrabrujućim,
čarobnim mislima, utonula je u san.
Antoaneta nije mogla da spava. Slušala je kako vetar ljulja krošnje.
Škripanje u kući podsećalo je na škripanje kostiju. Bila je suviše uplašena da
bi zaspala. Ustala je i upalila svetio. Navukla je kućnu haljinu i papuče. Sišla
je u prizemlje, u salon. Bilo je hladno u toj ogromnoj sobi, ali njoj nije
smetalo. Odmah je prišla klaviru i podigla poklopac. Napamet je znala
“Zalazak sunca”, ali je za svaki slučaj ispred sebe stvavila note. Zatim je sela
i spustila prste na dirke. To im je bio poznat teren. Postavila ih je iznad belih.
A onda je lagano zasvirala. Osmehnula se pošto je muzika ispunila prostoriju.
Škripanje se više nije čulo, kao da su stare kosti kuće zadremale.
Prijalo joj je da se na taj način oslobodi straha. Prsti su joj sami leteli
preko dirki. Pomerali su se nezavisno od nje, a ona je mogla da se nasloni i
sluša tužne prelaze melodije. Pomislila je na Džordža. Ali ubrzo se prijatno
lice doktora Hejvorta ukazalo iznad klavira. Aplauzom je pozdravio njen
trud. Htela je da mu pokaže šta je naučila i koliko je napredovala, Džordž nije
mnogo mario za muziku, ali doktor Hejvort je bio stručan. Želela je njegovu
pohvalu.
Prestala je da svira i sklonila ruke s klavira. Protrljala je prste. Samo to je
želela od doktora Hejvorta, pomislila je nervozno. Njegovu hvalu i divljenje
pijaniste. Nije bilo ničeg nedoličnog u tome. Nedostajao joj je Džordž,
mnogo joj je nedostajao. S tom mišlju, ponovo je zasvirala. Ali magija je,
nekako, iščezla.
Spustila je poklopac klavira i ustala. Možda će sada zaspati. Pogledala je
na sat. Bilo je jedan posle ponoći. Uskoro će ptice zacvrkutati. Sunce će se
probiti čak iz Australije kako bi preplavilo polja jasnom jutarnjom svetlošću.
Bližila se zora. Osećala je zebnju u srcu pri pomisli na nov dan. Odjurila je
na sprat i legla. U kući je sada bilo tiho. I sove su se ućutale. Vetar je stao.
Zatvorila je oči. Konačno je, lagano, utonula u san.
Ujutro je stigla pošiljka od Džulijusa Bičera. Bio je to DVD. U pismu je
stajalo da je nameravao da joj ga pošalje ranije, ali da nije hteo da je
uznemirava. Bio je to snimak Džordža na skijanju u Murenburgu, nedelju
dana pre smrti. Pogledajte kad budete spremni, ledi Frempton. Želeo sam da
ga imate kako biste se uverili da je poginuo radeći ono što voli. Srdačan
pozdrav vama i vašoj porodici, Džulijus Bičer.
Antoaneta je zurila u srebrni disk. Osetila je kako joj telom struji jeza. Bio
je to snimak Džordža koji nikad nije videla, samo nekoliko dana pre nego što
je zauvek otišao. Sama pomisao na to bila je uznemirujuća, kao da joj se
obraća iz mrtvih. Bila je radoznala, naravno, ali isuviše uplašena da bi ga
sama gledala. Odnela ga je u svoju radnu sobu. Stavila ga je u sto, u prvu
fioku s desne strane u kojoj je držala važne stvari, pasoš i ključeve. Htela je
da sačeka ostale članove porodice, da ga zajedno pogledaju. Možda će ubediti
Rozamund da dođe za vikend. I ona bi mogla da ga gleda. A i Fedra. Da, tako
će uraditi. Pogledaće ga zajedno, kao porodica. Njihova podrška će joj uliti
snagu.
Dejvid je jedva čekao vikend. Fedra je pristala da spava u njegovoj kući.
Vozio je traktor gore-dole, razbacivao đubrivo po njivi i zamišljao kako bi
mu život izgledao kad bi se oženio njome. Zanemariovao je bolnu činjenicu
da je brak između njih dvoje nemoguć. DNK test je bio glavna prepreka, ali
Dejvid se pravio da on ne postoji.
Fedra je pokušala da se usredsredi na posao. Uspela je da napiše nekoliko
stranica. Zatim je na laptopu pregledala fotografije od prethodnog vikenda.
Satima je zurila u Dejvidove slike pokušavajući da dokuči u kakav ju je sos
Džordž uvalio. Znala je da je rizično da ostane nasamo s njim, u njegovoj
kući, imajući u vidu da su se umalo poljubili u Margaretinom salonu. S druge
strane, Robertu nije podnosila. Iako ju je razum preklinjao da ode u Pariz,
srce ju je vuklo Dejvidu, kao zamka sa sirom postavljena za miša.
Bila je svesna da je Džulijus Bičer nije zvao da se izvini. Čudilo ju je što
se ne javlja, budući daju je donedavno uporno proganjao. Nadala se da je
digao ruke od nje i našao neku drugu. Sumnjala je da mu je slomila srce.
Čovek mora da ima srce da bi mu bilo slomljeno.
Džulijus je bio hladan i proračunat. Želeo ju je samo zbog nagrade koju bi
uz nju dobio. Sa Džordžom je iskusio život na visokoj nozi i poželeo je da i
sam tako živi. Znala je da je on hulja. Pitala se da li je potkradao gazdu.
Sasvim je moguće. Džordž mu je omogućio pristup svim svojim aktivnostima
i poverio mu svoje poslove. Džulijus je bio više od advokata. Bio mu je desna
ruka. Zahvaljujući Džulijusu, Džordž je mogao da ode kad god je hteo. Bio je
slobodan, ali po koju cenu? Fedra se pitala da li sada potkrada Džordžovu
porodicu. Ipak je upravljao većinom Džordžovih nekretnina, dok je Džošua
polako pokušavao da preuzme očeve poslove.
Antoaneti je bilo drago kad je doktor Hejvort telefonirao. Predložio je da
okreče još jednom, dokje vreme lepo. Bila je polaskana što se ponudio da
pomogne. Kuća nije bila mala i čekao ih je težak posao, ali on je tvrdio kako
mu to predstavlja zadovoljstvo. Nije mogao da dozvoli da ona sama to radi.
Antoaneti nije značilo samo njegovo društvo, već i činjenica da ima nečim da
se zanima. Pomisao na to da još jedan dan pretresa Džordžovu sobu ispunio
ju je strahom. Haris joj je mnogo pomogao, ali radije bi to završila s Fedrom
ili s nekim od svoje dece. Haris nije mogao da je posavetuje šta da baci, a šta
da zadrži, iako se silno trudio.
Doktor Hejvort je stigao u utorak ujutru. Izvezli su se na brdo Dejvidovim
lendroverom. Dejvid je imao neka posla s traktorom pa mu auto nije trebao.
Psi su ležali u hladu čvornovatog hrasta dok su doktor Hejvort i Antoaneta
radili unutra. Veselo su ćaskali i smejali se šalama i dosetkama onog drugog.
Smisao za humor doktora Hejvorta potpuno je odgovarao Antoaneti. Bile su
im zabavne iste stvari. Kad su pogledali na svoje satove i videli da je već pola
dva, oboje su se iznenadili. Jutro im je proletelo, a to se često dešava kad
čovek uživa.
Odvezli su se do kuće i prvi put te godine ručali napolju, na terasi. Bari je
polako iznosio saksijsko cveće. Više nije postojala opasnost da se smrzne.
Debele pčele zujale su oko jorgovana i lavande. Iz dna bašte začula se
kukavica. Golubovi su gugutali s krova kuće. Lastavice su izvodile
vratolomije, a drozdovi jeli iz hranilica koje im je Bari postavio. Doktor
Hejvort i Antoaneta sedeli su u hladu ispod suncobrana i uživali u zvucima
poznog proleća.
- Maj mi je omiljeni mesec - rekla je Antoaneta. - Sve je tako bujno, a ipak
pod konac. Već u avgustu, bitka je izgubljena, što se bašte tiče.
- Naročito ako pada kiša - složio se doktor Hejvort. - Jeste li oduvek voleli
baštovanstvo? Ide vam od ruke.
- Moja žena je održavala baštu, ja ne.
Antoaneta je bila zatečena. Umalo je ispustila viljušku. - Vaša žena?
Doktor Hejvort se nasmešio zbog njene reakcije. - Da, i ja sam bio
oženjen. Umrla je mlada.
- Tako mi je žao. - Zurila je u njega ne bi li prepoznala znake bola, ali on
je delovao jednostavno pomireno. - Koliko dugo ste bili u braku?
- Osam godina.
 - Od čega je umrla? Izvinite što pitam - dodala je brzo.
- Od raka dojke. Danas se to lakše leči.
- Kako se zvala?
- Džun. Divna osoba.
- Niste imali decu?
- Ne, nažalost nismo. Neke stvari nisu suđene. Netremice ga je posmatrala.
Osetila je nalet sažaljenja.
- Znači, kad ste me savetovali kako da prebrodim gubitak, govorili ste iz
sopstvenog iskustva?
- Da. Znam šta se desi kad guraš stvari pod tepih. To se meni desilo sa
Džun. I onda sam se razboleo. Bilo mi je bolje tek kad sam počeo da pričam
o njoj.
- S kim ste razgovarali?
- Išao sam na psihoterapiju - odgovorio je s nelagodom.
- Ne treba se toga stideti, doktore Hejvort.
Namrštio se. Spustio je nož i viljušku. - Ledi Frempton, da li je drsko s
moje strane da nas smatram prijateljima?
- Naravno da nije.
- Onda ću vas zamoliti da me zovete Vilijam. Antoaneta je porumenela. -
Dobro, zvaću vas Vilijam.
Onda vi mene zovite Antoaneta. - Bilo je smešno što je uopšte morao to da
pita, ali da nije, ona bi ga i dalje oslovljavala sa doktore Hejvort.
- Znate li da više ne možete da budete moj lekar?
- Zašto?
- Ne mogu lekara da zovem po imenu. Nije prikladno.
- Onda ću vam naći drugog lekara. Star sam, a i draže mi je da vam budem
prijatelj.
Antoaneta se nasmejala. Osetila je blago treperenje u stomaku, kao da je
nehotice progutala bumbara. - Takođe - odgovorila je i još više pocrvenela.
 - Uzgred, nisam video vašu sestru danas - rekao je doktor Hejvort. Ponovo
je uzeo viljušku i nož i poslužio se mariniranim kokošjim batakom.
- Otišla je kući. Morala je da se vrati zbog pasa. Ima svoj život. Dosta sam
je gnjavila. Bio je red da je pustim da ode.
- Snalazite li se sami? - upitao je zabrinuto.
- Naravno. Dobro sam. Dejvid mi je blizu, a i Margaret se stalno vrzma
ovuda. Rozamund će povremeno dolaziti, za vikend.
- Lepo. Kuk joj je sigurno bolje.
- Da. Mislim da je sada dobro. U svakom slučaju, dovoljno dobro da
prošeta pse po brdima. Sinoć smo se čule. Zvala sam je da dođe za vikend.
Kaže da će možda morati da dovede svoje pse. Sve četvoro. Zamislite! -
Uzdahnula je i smrkla se.
- Džordžov advokat mi je poslao DVD sa snimkom koji je napravljen
nedelju dana pre njegove smrti. Nisam ga još pogledala. Mislila sam da se
okupi cela porodica pa da ga zajedno pogledamo. Lakše je kad nas ima više.
- Pametna odluka. Bilo bi vam teško da ga sami gledate. Osmehnula se.
Prijalo joj je što ima s kim da podeli svoje strahove. - Samo se plašim da će
me to uznemiriti. A polako sam počela da otkrivam sebe, bezmalo postala
zadovoljna sobom.
- Ali taj snimak je kod vas, Antoaneta. Nerealno je očekivati da ga nećete
pogledati. Ljudsko ste biće.
- Ne mislite da će me uznemiriti?
- Možda će vam taj snimak doneti olakšanje. Ako vidite da uživa, znaćete
da je umro radeći ono što voli. Možda će vam biti lakše kad saznate da je
poslednjih nekoliko dana bio srećan.
- U pravu ste, možda će mi pomoći da se vratim u život. - Tražila je utehu
u njegovim očima. - Na kraju ste to prevazišli, zar ne?
- Svako prevaziđe, pre ili kasnije. Nije zdravo robovati prošlosti. Iz mog
iskustva, najbolje je sećati se samo lepih stvari i smatrati ih blagoslovom.
Tolike godine su pred vama. Od vas zavisi kako ćete ih provesti. Ja nisam
dozvolio da prošlost baci senku na njih. Sve se davno desilo. Zahvalan sam
na lepim uspomenama i tih osam godina, koliko smo proveli zajedno,
posmatram u odnosu na ceo život. Isto je i sa Džordžovom smrću. Sad treba
sebe da stavite na prvo mesto, da se pomirite s tim da ga nema, kad osetite da
je vreme, i da se okrenete budućnosti. - Njegov osmeh je bio ohrabrujuć. -
Život vam je tako ispunjen, Antoaneta. A vi ste pametna i osećajna žena. Već
se oporavljate, uz porodicu, baštu i poljsku kuću. Živite za te sitne radosti.
Nama više ne treba mnogo.
- Potpuno ste u pravu, Vilijame. - Ponovo je pocrvenela pošto je izgovorila
njegovo ime. Setila se Rozamund i kako je ona brzo prevazišla svoje
razočaranje. - Hvala vam što ste mi prijatelj.
- Oduvek sam vam prijatelj, Antoaneta, samo vi to niste znali.
Te večeri, Antoaneta je svirala klasičnu muziku u maloj dnevnoj sobi.
Haris je založio vatru pre nego što je otišao kući. Živeo je u brvnari na kraju
prilaza, pored kapije. Bilo joj je lakše što zna da je on tu. Stavila je kutiju sa
Džordžovim pismima na stočić i polako počela da ih čita. Pazila je da joj
nijedno ne promakne, pošto je ranije bila zauzeta razvrstavanjem. Bilo je tu
razglednica od prijatelja i starih pisama od školskih drugova. Čuvao je
govore koje je trebalo da drži i čudan dnevnik koji je započeo, ali nikad ga
nije dovršio.
Džordž je umeo štošta da započne, ali ne i da dovrši. Odmah bi prelazio na
nešto novo.
Odavno je prošla ponoć. I dalje je sedela na sofi. Mamio ju je DVD iz
stola u njenoj radnoj sobi, ali je znala da bi pogrešila kad bi ga gledala sama.
Umesto toga, izvukla je fotografije i pažljivo ih pregledala. Ubrzo je naišla na
one koje je gledala s Fedrom, na ruševinama u Jordanu. Posmatrala je
nasmejano lice svog muža. Zauzeo je veselu pozu. Razmetao se pred osobom
koja ga je fotografisala, ko god da je to bio. A zatim je, u dnu slike, primetila
senku na pesku. Nije je ranije videla. Sada ju je pažljivije zagledala. Nema
sumnje da je to bila neka žena. Suknja joj se vijorila na pustinjskom vetru.
Stajala je na dini kako bi fotografisala. Senka joj je bila izdužena, znači da je
bilo veče. Namrštila se obuzeta nelagodom. Pitala se ko je to. Antoaneta nije
ni znala da je bio u Jordanu, a još manje da je bio s nekom ženom.
Odmah je počela da ubeđuje sebe da je išao s grupom u kojoj je, prirodno,
bilo i žena. Međutim, sledila ju je njegova vesela poza. Bilo je nečeg prisnog
u tome, ležernog. A osmeh mu je bio tako srdačan. Tako se čovek osmehuje
samo nekom koga voli.
Spustila je fotografiju, kao da je bila toliko vrela da će je opeći. Šta ako je,
dok je ona sedela kod kuće kao dobra žena i majka, Džordž lutao po svetu s
drugom ženom? Duboko je uzdahnula. Nije mogla to da zamisli. Nije ličilo
na njega. Voleo je svoju porodicu i svoj dom. Bila je ubeđena da nikad ne bi
uradio nešto što bi moglo da ih ugrozi. Ali ma koliko njeni argumenti logično
zvučali, intuicija joj je govorila drukčije. Toliko dugo je boravio van kuće da
je lako mogao da vodi dvostruki život.
Setila se senke na pesku i mašta ju je ponela. Senka se materijalizovala u
prelepu zavodnicu koja se ušunjala u srce njenog muža i obojila ga u crno.
 27.

U petak ujutru, Fedra je stigla u Hempšir. Osećala je nelagodu u stomaku.

Bila je uzbuđena što će videti Dejvida, ali je strahovala da će se uvaliti u još
veću nevolju. Džulijus joj se uopšte nije javljao. To bi bilo olakšanje da
njegovo ćutanje nije u njoj izazivalo uznemirenost. Slutila je da joj sprema
strašnu osvetu jer ga je odbila. Bojala se onog šta bi mogao da učini.
Konačno je našla porodicu. Bilo bi nepodnošljivo da je ponovo izgubi.
Gledala je ispred sebe dok je prolazila pored crkve. Nije želela da
razmišlja o Džordžu. Zbog njega je morala da se odrekne Dejvida. Stidela se
zbog zrnca prezira koje se u njenom srcu rodilo nedugo nakon njegove smrti.
Nije mogao predvideti ovo. Nije mogla njega za sve da krivi. Ali ipak joj se
srce steglo sada kada je pomislila na njega.
Prošla je kroz gvozdenu kapiju. Zatim se uputila stazom ka Dejvidovoj
kući. Dok se približavala, osetila je pulsiranje u slepoočnici. Sunce je
prekrivalo polja jarkom, treperavom svetlošću, a njoj se činilo da se iznad nje
diže sivi oblak koji preti da joj je ukrade.
Zaustavila se ispred Dejvidove kuće. Istrčao je Rufus, lajući. Dejvidov
lendrover bio je parkiran pored živice. Prozori su bili spušteni, a vetrobransko
staklo prekriveno prašinom. To znači da se upravo vratio sa farme. Pogledala
je na sat. Bilo je podne. Stigla je tačno na vreme.
Trenutak kasnije, pojavio se na vratima. Nosio je izbledele farmerke i
plavu košulju s rukavima zavrnutim do laktova. Njegov široki osmeh bio je
dovoljan da joj ublaži grč u stomaku i smiri uznemireno srce. Prišao joj je
pošto je parkirala auto pored njegovog. Ugasila je motor. Širom joj je otvorio
vrata i umalo je izvukao napolje. Nasmejala se kad ju je zagrlio i snažno
stisnuo. - Divno mirišeš.
- Zbog tvojih zvončića sam kupila nov miris - rekla mu je.
- Drago mi je što si došla.
 - I meni.
- Ne brini, braniču te od Roberte, kao veran pas!
Obavila mu je ruke oko pasa i naslonila se na njega. Smireno je
uzdahnula. Prijatno joj je bilo u njegovom zagrljaju, kao da se navikla na
njega. - Da ti pokažem poljsku kućicu - rekao je sklonivši ruke s nje. - Majka
je završila preuređivanje. Uz pomoć doktora Hejvorta, koga sada zove
Vilijam.
- Značajno je izvio obrvu.
Fedra se nasmejala. - Baš fino što su postali prijatelji.
- Mislim da ga mama voli više nego prijatelja.
- Zaslužuje da ima nekog pored sebe.
- Da nije prerano?
- Sigurna sam da ona ne bi ni u šta srljala. Ali zar nije lepo što ima
udvarača? Doktor Hejvort je pravi džentlmen.
Dejvid se zaustavio ispred poljske kućice i ugasio motor. Mala građevina
sijala je na suncu. Više nije delovala zapušteno. Antoaneta je s jedne strane,
gde je rastao bršljan, posadila narcis. S obe strane ulaza postavlila je saksije
od terakote s ukrasnim žbunjem. Izgledalo je primamljivo. Dejvid i Fedra su
znatiželjno ušli. - Vratila je sav nameštaj - rekla je Fedra. Prešla je pogledom
preko fotelja, stolova i velikog persijskog tepiha koji je pokrivao gotovo čitav
pod. - Sad liči na dom. - Dejvid je skočio na sofu i protegao dugačke noge. -
Veoma je udobna.
Fedra je sela u fotelju pored kamina. - Zamisli, tvoj deda je ovo sagradio
za tvoju baku kako bi se iskupio, ali ona mu nikad nije oprostila. To je tako
tužno.
Pogledao ju je iskosa. - A mama i doktor Hejvort su je ovako divno
preuredili. Šta kažeš na to?
Nasmejala se. - Zanimljivo.
- Treba da se zove Luda kuća.
- Savršeno. Ljubav i jeste ludilo. - Oborila je pogled, svesna da on
značajno zuri u nju.
 - Zar nemaš nikakvog posla, lorde Fremptone? - upitala je menjajući temu.
- Imam, mnogo. Ali ti mi malo odvraćaš pažnju, Fedra. Nasmejala se i
ustala. - Diži se. Pokaži mi čime se baviš dok sam ja u Londonu.
S brda su se spustili na farmu. Dejv je zamenio lendrover crvenim
traktorom. Fedra je sela iza njega, u kabinu. Upalio je motor. Traktor je
glasno zabrujao. Polako, ali sigurno, Dejvid ga je izvezao na njivu.
Te večeri su, na vikend, stigli Tom, Džošua i Roberta. Antoaneta je uspela
da savlada svoje strahove. Srdačno ih je dočekala. Uzela je malu Amber i
odnela je u salon.
Rozamund je stigla nešto kasnije. Ubedila je Mardžori da se stara o psima
preko vikenda. Obećala je da će se, po povratku, učlaniti u klub domaće
radinosti i krenuti na kurs kulinarstva koji počinje sledeće sedmice. Za
Rozamund je to bilo nešto najgore, ali Mardžori je bila suviše stidljiva da bi
išla sama. Osim toga, odavno je želela da nauči da kuva. Bila je to mala cena
u odnosu na prijatan vikend koji će provesti u Farfildu. Rozamund bi na sve
pristala.
Veče je bilo toplo, ali je Haris naložio vatru jer je prostorija bila velika i
unutra je čak i leti bilo sveže. Dejvid i Fedra su stigli na večeru. Raspoloženje
od prethodnog vikenda prenelo se i na ovaj. Roberta je odnela Fedrine vlasi
kose kako bi uradili DNK test. Rezultati je trebalo da budu gotovi naredne
sedmice. Imala je srdačan, širok osmeh, ali ni Fedra ni Dejvid nisu naseli na
njenu sladunjavost. Margaret nije mogla da dođe, što je sve iznenadilo.
- Mislim da joj se udvara vikar - rekao je Dejvid šeretski se osmehujući.
- Ili se ona udvara vikaru - Tom se grohotom nasmejao.
- Mnogo ste nevaljali, momci - ciknula je Antoaneta, ali se i ona
nasmejala. I njoj je pala na pamet Margaretina i vikarova romansa.
- Bojim se da moram sve da vas razočaram - umešala se Fedra. - Njoj se
udvara Bog. Svi su je začuđeno pogledali. - Bog? - ponovio je Džošua. -
Kako to misliš?
- Sumnjam da Margaret ima vremena za Njega - kazala je Rozamund.
- Ne vida često prečasnog Morlija zato što je zaljubljena u njega, već zato
što je zaljubljena u Boga. Upravo ga je spoznala i on je čini srećnom -
objasnila je Fedra.
- Oh - oglasila se Antoaneta. - To ima smisla. Dejvid je izgledao
razočarano. - Znači, kad sam zatekao prečasnog Morlija u njenoj dnevnoj
sobi kako joj priča o ljubavi dok ga je ona držala za ruku, nije govorio o
svojoj ljubavi, već o božjoj?
- Izvini - kazala mu je Fedra, - Znam da si očekivao veliku ljubavnu priču.
- Okrenula je glavu, postiđena. Te reči su bile tako blizu istine.
- Sumnjam da bi se Margaret zaljubila u vikara - rekla je Roberta. -
Mislim, svi znamo kakav je snob.
Dejvid bi, u stara vremena, odgovorio svako sudi po sebi, ali nije imao
želju da je izaziva kao nekada. - Mislim da niko nije dovoljno dobar za baku -
rekao je umesto toga.
- Ona je pravi predstavnik svoje generacije - kazala je Antoaneta. - Ja
smatram da nije važno odakle si ako si dobar. Dobrota je najveća vrlina.
- Potpuno si u pravu - složila se Rozamund. Sedela je sa šerijem u ruci,
kao da nije ni odlazila. - Vidite, u Margaretino vreme, društveni položaj je
bio na prvom mestu. Ženama se nisu udvarali muškarci koji su pripadali
drugoj klasi, pogotovo višoj. Hvala bogu, to se promenilo. Uostalom, za
ljubav nikad nije kasno.
Antoaneta je saosećajno pogledala sestru i setila se doktora Hejvorta.
Pitala se da li je Rozamund suđeno da ostane sama ili, ipak, i za nju postoji
neko.
Večerali su u trpezariji. Razgovor je bio veseo i živahan. Dejvid je sedeo u
čelu stola, a Fedra s njegove desne strane. Antoaneta je pomislila kako život
ide dalje. Sada je njen najstariji sin lord Frempton i sedi u očevoj staroj
stolici. Porodica je i dalje na okupu. Samo su zamenili mesta. Jednog dana će
njihova deca ovde sedeti i život će teći kao dotad. Nije ni sanjala da praznina
koju je Džordž ostavio može da se popuni, ali i to se desilo. Gradili su život
na njenim temeljima, kao na ruševinama drevnih civilizacija. Nove generacije
će smenjivati stare, kao što je oduvek bilo. Džordž je, kao oni, bio samo mala
cigla u zdanju života koje se neprestano širi.
Primetila je privlačnost između Dejvida i Fedre dok su se smejali i šaputali
jedno drugom. I kako su naginjali glave jedno ka drugom, gotovo se
dodirujući. Značajno su se gledali. Umela je da prepozna ljubav. Više nije
sumnjala da Fedra i Dejvid ga je snažna osećanja jedno prema drugom. Znala
je da je njihova veza neostvarljiva. Poželela je da Fedra nije Džordžova
ćerka, već devojka koju je Dejvid upoznao i doveo kući za vikend. Kako stoje
stvari, njih dvoje nikad neće moći da se vole kao par. Zauvek će ostati taoci
Džordžovog DNK-a. Kakva šteta, pomislila je i pogledom prešla preko
ostalih članova porodice. Pitala se da li samo ona to primećuje.
Posle večere je ustala da nešto objavi. Svi su ćutali. - Drago mi je što ste
svi ovde. Želim da podelim nešto s vama. Da li biste prešli sa mnom u salon?
Svi su se zbunjeno zgledali, ali su je poslušali. Haris je već doneo
poslužavnik sa šoljama čaja i kafe i spustio ga na stočić u uglu. Rasporedili
su se po sofama i foteljama. Tom je uključio televizor. Antoaneta mu je dala
disk.
- Ovo sam dobila u utorak, ali nisam htela da gledam sama. Poslednji
Džordov snimak. Poslao mi ga je Džulijus Bičer, pošto se skijao s njim
sedam dana pre tragedije. - Nervozno je kršila prste. - Nisam sigurna da li je
pametno da ga pogledamo, ali sad kad je tu, ne mogu da ga ignorišem. Možda
ćemo se na taj način uveriti da je Džordž poginuo radeći ono što voli.
Fedra je najednom osetila mučninu. Bilo joj je sumnjivo sve što ima veze
sa Džulijusom Bičerom. Prekrstila je ruke preko grudi kako bi utišala
otkucaje svog srca. Nadala se da njeni strahovi nisu opravdani. Kad je DVD
pušten, osetila je kako joj se znoje dlanovi. Sad je ponovo osetila grč u dnu
stomaka. Niko nije progovarao. Svi su posmatrali ekran na kojem se ukazalo
Džordžovo nasmejano lice. Izborano, lepo i srećno. Antoaneta je prinela
maramicu oku i šmrknula.
- Džulijuse, molim te, isključi to! - rekao je Džordž, a zatim se nasmejao.
Zubi su mu bili blistavobeli naspram crne kacige i tamnog tena. Zatim se
okrenuo i spustio se duž strme padine, niz koju su se nekoliko sedmica ranije
spuštali Dejvid, Tom i Fedra. Skijao je vešto i s lakoćom, kao da hoda.
Padina je bila izuzetno strma, ali Džordž se samouvereno spuštao. Njegovo
vitko telo probijalo se kroz sneg. Podsećao je na mladog sportistu. Spustio se
do kraja i uskliknuo od radosti. Podigao je naočare na kacigu. Duboko je
disao. Mahnuo je Džulijusu i doviknuo nešto nerazgovetno. Za njim se
spustio Endi, njegov stalni vodič. Bio je iskusan, kao Džordž. Njegovo
crveno skijaško odelo jasno se videlo naspram bleštavila snega.
Džulijus je, zatim, okrenuo kameru prema sebi: ”Evo opet mene, Džordža
i Endija. Radimo ono što najbolje znamo. Ovde su prijatna četiri stepena, ali
na severnoj padini sneg je odličan. Čeka nas mnogo posla. Ovo nije za
strašljivce, ali Džordž baš to voli. Bolje da krenem, gazda viče na mene.”
Razvukao je osmeh od uveta do uveta. Njegovo okruglo lice bilo je ružičasto.
Sijalo je. Ekran se na trenutak zacrneo, ali onda se ponovo pojavila slika, na
drugom delu planine.
Porodica je kao omađijana posmatrala kako Džordž veselo zadirkuje
Džulijusa, govori u kameru i šegači se. Nisu smeli da se pogledaju da se ne bi
rasplakali. Plakanje je zarazno. Dugo je trajao snimak na kojem se penju ka
vrhu, potom piju džin iz Džordžove srebrne pljoske, a zatim se spuštaju niz
blagu padinu, ka selu Serneus. Antoaneta je grizla nokte po smatrajući svog
raspoloženog muža. Nije bio svestan da će samo nedelju dana kasnije biti
mrtav.
Tom je uhvatio majku za ruku. Zahvalno mu se osmehnula, a onda svoje
uplakano lice ponovo okrenula ka TV ekranu. I Fedri se plakalo, ali je bila
suviše uplašena. Toliko je stisnula vilicu da ju je bolela. Imala je strašan
predosećaj da su se oni sivi oblaci, koji su se onomad nazirali, sada nadvili
nad njom.
Džulijus je ponovo okrenuo kameru ka sebi. “Evo nas iznad varošice
Baden. Dugo smo se penjali, ali vredelo je svakog koraka. Pred nama su
kilometri netaknutih padina. O, ovo će biti dobro!”, uzbuđeno je uzviknuo.
Zatim se u pozadini čuo Džordžov glas. Razgovarao je preko telefona.
Isprva je zvučalo nevažno. Glas mu je bio prigušen zbog vetra i
Džulijusovog veselog čavrljanja. Zatim je vetar stao, a Džulijusu je pažnju
odvukao Endi. Nešto mu je pokazivao. “Draga, volim te”, rekao je Džordž.
Onda je Džulijusov glas ponovo preklopio Džordžov, Više se nije moglo čuti
šta govori. Tom se nasmešio majci. Mislio je da je razgovarao s njom, ali
Antoanetino lice je bilo ukočeno, kao da je od leda. “To je posredi...”
nastavio je Džordž. “Ne, draga. Rekao sam ti već. Hteo sam da ti kažem, ali
nisam želeo da pokvarim ono što imamo... Kunem ti se, hteo sam da ti
kažem. Moja osećanja prema tebi i dalje su ista... Ne, grešiš. Ti si mi više od
toga... Oprosti mi, molim te...”, preklinjao je, vidno uznemiren. “Molim te,
draga, oprosti mi...”
Niko u prostoriji nije se micao. Svi su bili skamenjeni, u šoku. Nisu mogli
da odvoje pogled od ekrana. Rozamund je pogledala sestru. Bila je bleda kao
kreč.
“Rekao sam ti već, ja nikad ne lažem. Samo ti nisam rekao istinu...”,
ponovo se čuo Džordž. Džulijus je zaćutao, kao da je i sam želeo da čuje
Džordžov razgovor. Okrenuo je kameru i počeo da snima Endija. Zbog
njihovog razgovora, nisu mogli jasno da čuju Džordža. Zatim se ekran
ponovo zacrneo. Tu je bio kraj. Svi su bili zaprepašćeni, u neverici i veoma
posramljeni.
- S kim je to otac razgovarao? - ciknuo je Džošua. Svi su se zbunjeno
zgledali. Tom je slegnuo ramenima. Antoaneta se rasplakala. Rozamund se,
ozlojeđena, namrštila. Fedra je stegla Dejvida za ruku, a zatim ju je pustila.
Džulijus se osvetio, kao što je i pretpostavljala. Ustala je.
- Sa mnom je razgovarao - odlučno je izgovorila. Pogledali su je očima
punim gneva i osude. Dejvid je posiveo, kao da je u trenutku ostario deset
godina.
- Ti, Fedra? - začuđeno je izgovorila Antoaneta. Fedra je pogledala
Robertino nadmeno lice. - Bila si u pravu, Roberta. Ja nisam Fremptonova -
izgovorila je jednostavno.
- Šta sam vam rekla? - uzvratila je Roberta, likujući. Uputila je mužu
prekoran pogled. Bio je suviše šokiran da bi reagovao.
- Ali pogrešila si u jednom. Nikad nisam želela Džordžov novac, naročito
ne one prelepe safire. Samo sam želela Džordžovu ljubav.
- Pobogu, Fedra! Kako si mogla? - uzviknuo je Tom. Antoaneta je jecala. -
Verovali smo ti!
- Pusti je da govori - kazao je Dejvid. Držanje mu je bilo tako hladno da
nije znala da li da nastavi. Sad je izgubila sve koje je volela.
- Nisam Džordžova ćerka - rekla je. Stegla je vilicu kako se ne bi primetio
njen očaj. - Bila sam mu ljubavnica. - Svi su je gledali u čudu, ali ona je
hrabro nastavila. Htela je da istera stvari na čistac i ispriča im celu priču.
Pošto su svi toliko zgranuti da nisu mogli da progovore, odlučila je da ispuni
tišinu. - Upoznali smo se pre godinu i po dana kada sam fotografisala na
Himalajima. Nisam znala da je oženjen pošto mi to nikad nije rekao. Živela
sam u Parizu. Posećivao me je s vremena na vreme. Nije bilo razloga da
sumnjam u njega.
Preselila sam se u London mesec dana pre njegove pogibije, kako bih mu
bila bliže. Tad sam saznala da ima ženu. Ne od neke druge osobe, već na
internetu, dok sam istraživala za svoju knjigu. Njegovo ime se pominje u
članku o britanskim planinarima. Poludela sam. Volela sam ga, ali nisam
mogla da budem s nečijim mužem. Raskinula sam sa Džordžom, ali on nije
mogao da se pomiri s tim. Pokušavao je ponovo da me osvoji, rekao da će me
uključiti u porodični testament i dati mi porodične safire. To je bila
nepromišljena odluka. Sigurna sam da bi je promenio da je ostao živ. Sad
shvatam koliko je bio impulsivan i nagao. Rekla sam mu da od njega ne
želim ništa osim jednog, a to nije mogao da mi pruži. Otišao je na skijanje sa
Džulijusom, mislio je da ću se predomisliti, da mi treba malo vremena da
razmislim. Stalno me je zvao, ali moj odgovor je uvek bio isti. - Duboko je
uzdahnula. Osetila je izvesno olakšanje što više ne mora da laže. - Kad je
umro, morala sam da smislim neku priču. Niste mogli da saznate istinu ako je
sakrijem, a nisam želela da povredim njegovu porodicu. Da nije promenio
testament, ne biste ni saznali za mene. - Pogledala je uplakanu Antoanetu i
srce ju je zabolelo. Jedva se uzdržavala da i sama ne zaplače. - Džulijus je
predložio da izigravam Džordžovu ćerku. Na našem drugom planinarenju,
vodič iz planinarskog doma je pomislio da smo otac i ćerka pa sam mu u šali
rekla “tata”. Tako se Džulijus i dosetio. To je bio jedini način. Planirala sam
samo jednom da dođem, da vas sve upoznam. Nisam očekivala da ću vas
zavoleti. Možda je trebalo odmah da se vratim u Pariz. Nikad me ne biste ni
upoznali. Saznali biste za Džordžovu neveru tek po čitanju testamenta.
Uradila sam ono što sam u tom trenutku smatrala ispravnim. Nisam ni sanjala
da ću se zbog toga ovoliko kajati. - Obrisala je lice nadlanicom. Nije se
usuđivala da pogleda Dejvida. Njegovo ćutanje je govorilo mnogo više do
reči.
- Ko ti je, onda, otac? - upitao je Džošua. Pogled mu je bio oštar i
neumoljiv.
- Džek mi je bio otac. Otišao je kad mi je bilo deset i nikad ga više nisam
videla. Preminuo je pre nekoliko godina, na Novom Zelandu. - Nije mogla da
podnese njihove hladne poglede. - Mislim da bi trebalo da krenem - tiho je
rekla.
Niko je nije zaustavio. Gledali su kako odlazi i zatvara vrata za sobom.
Fedra je potrčala preko polja, ka Dejvidovoj kući. Srce joj je bilo razbijeno
na hiljade komada. Okretala se na svakih nekoliko minuta tražeći Dejvida u
tami. Nadala se da će poći za njom. Ali njega nije bilo. Sa suzama u očima,
posmatrala je kako se mesto koje voli razvodnjava i gubi. Kockala se i sve je
izgubila.
U salonu su svi i dalje ćutali, zapanjeni. Dejvid se uhvatio za glavu. Nikad
nije bio tako očajan. Fedra mu, ipak, nije sestra, ali je bila očeva ljubavnica.
Nije znao šta je gore. U svakom slučaju, ne može da bude njegova. Sudbina
je ponovo jednom rukom dala, a drugom uzela.
Antoaneta je zurila u sneg na ekranu. Mir koji je s mukom našla pretvarao
se u plamenu loptu očajanja. Njen svet je ponovo srušen. Srušila ga je upravo
devojka koju je zavolela. Bila je sigurna da joj nikad neće oprostiti.
Rozamund je prva progovorila. - Kako se usuđuje da dođe u tvoj dom, da
iskoristi tvoju gostoljubivost i ljubaznost, a sve vreme zna da... - Nije mogla
da završi rečenicu. Bilo je toliko strašno da se nije moglo izreći.
- Stvarno mi je žao, mama - rekao je Tom i zagrlio je. - Voleo sam tatu, ali
ovo je stvarno sranje.
- Kako je mogao to da uradi? - promrmljao je Džošua.
- Kako je Fedra...? - Antoaneta je šmrknula, a onda ponovo briznula u
plač.
- Lagala nas je - rekao je Dejvid. Sad mu je bilo jasno zašto joj je u
Švajcarskoj laknulo kad ju je, zahvaljujući pasošu, uhvatio da laže samo za
godine.
- A mislio sam da je dobra - kazao je Tom. - Kakva kučka!
- O, bože. Ne volim što sam bila u pravu - rekla je Roberta. Ustala je i
isključila televizor.
- Od početka sam nanjušila što sumnjivo. Kamo sreće da sam se prevarila.
- Draga - rekao je Džošua. Hteo je da je ućutka pre nego što kaže nešto
zbog čega će se kajati.
- Pusti me da kažem, Džoše. Neću likovati. Bože, pa i ja sam član ove
porodice. Ne volim da vas vidim u tako očajnom stanju. Naslutila sam da su
ona i Džulijus skovali neki plan, ali nikad mi ne bi palo na pamet da je ona
bila Džordžova ljubavnica. Ne bih rekla da laže, što znači da je i ona bila
prevarena. Džordž je hteo da zadrži i ženu i ljubavnicu nadajući se da nikad
nećete saznati jedna za drugu. Kakva zbrka! A ja sam mislila da ona želi
porodične safire.
- Nikad ih nije ni želela - umešao se Dejvid. - Dala ih je meni na čuvanje.
- Hvala bogu što je bila iskrena i što će taj skupocen nakit ostati u porodici
- zadovoljno je završila Roberta, frknuvši.
- Šta je spopalo tatu da postupi tako brzopleto? - pitao se Džošua.
- Podozrevala sam da ima ljubavnicu - oglasila se Antoaneta. Svi su bili
iznenađeni. - Osetila sam to. Ženska intuicija. Ali nisam ni sanjala da je to
Fedra. - Ponovo se rasplakala. - Osećam se iznevereno.
- Mislim da tebi treba neka žestina - rekla je Rozamund.
- Ne. Hoću da legnem. Najednom me je savladao strašan umor. - Tom joj
je pomogao da ustane. - Šta će Margaret reći? Ovo će je dotući. I ona je
volela Fedru.
- Ja ću joj reći - ponudio se Dejvid.
- Ne, reći ću joj sama. Sutra. Mislim da je bolje da to čuje od mene -
odlučno je rekla Antoaneta.
Rozamund kao da je ponovo sve preživljavala dok je ušuškavala sestru u
krevetu. - A taman si počela da se oporavljaš - rekla je sa žaljenjem.
- Ponovo sam na početku. Samo mi je sad još gore nego prvi put.
Antoaneta je obrisala oči o jastuk. - Da li me je Džordž uopšte voleo?
- O, Antoaneta, naravno da jeste. Znaš i sama kakvi su muškarci. Fedra
mu je bila kratka avantura, ništa više.
- Ali govorio je koliko je voli. Mislim da je ona sve ono što ja nisam.
Možda da sam skijala i bila hrabrija...
- To nema nikakve veze s ovim. Bila si mu dobra žena i iskreno te je
voleo.
- Imam osećaj da sam niko i ništa, Rozamund.
- Znam, ali od pamtiveka su oženjeni muškarci imali druge žene. Ljubav i
seks su potpuno različite stvari. Zaljubio se, nema tu puno filozofije, kao što
se zaljubljivao u tolike druge stvari. Znaš i sama, započeo bi neki posao, a
onda bi Džulijus morao da ga završi. Brzo bi gubio interesovanje. Isto je bilo
i s Fedrom, prolazna avantura. Da je ostao živ, verovatno bi i nju šutnuo i
promenio testament. - Rozamund je duboko uzdahnula. - Moram reći da sam
razočarana u Džordža. Nisam ovo očekivala od njega.
- Dođe mi da odem na njegov grob i sklonim sve cveće koje sam mu
donosila. Mrzim ga.
- Nije istina.
- Jeste. Mrzim ga, Rozamund. A Fedru nikad više ne želim da vidim.
 28.

Narednog jutra, Antoaneta se probudila u zoru. Osećaj sreće zbog blede

svetlosti koja se probijala kroz zavese i pomisli na još jedan dan koji će
provesti u bašti iznenadno su potisnule uspomene na prethodno veče. Ležala
je nepomično u krevetu dok su navirale jedna po jedna, poput leševa ispod
zelenog, gustog pašnjaka, oduzimajući joj sve što joj je poznato i drago, sve
dok nije bila prisiljena da se izvuče iz kreveta da bi se ispovraćala u kupatilu.
Je li njen brak bio prevara? Da li ju je Džordž lagao kad je govorio da je
voli? Da li je bila naivna budala što mu je verovala? Nikad se nije osećala
tako bedno. Sinoć je Džordž za nju ponovo umro. A ostalo je jedno pitanje na
koje nikad neće dobiti odgovor: da li ga je zaista poznavala?
Istuširala se i obukla. Bilo je šest sati. Ostali su čvrsto spavali. Jedino je
možda Dejvid bio budan. Znala je da je i on slomljen. Poželela je, kao majka,
da mu otrči i zagrli ga, da mu olakša gubitak, ali je kao žena znala da nema
snage da se suoči i s tuđim bolom. I sopstveni je bio previše za nju tako
krhku.
Žudela je za utehom. Užurbano je koračala po sobi. Uspomene na Džordža
sada su bile previše uznemirujuće. Sve bi strpala u kesu i spalila. Tako bi sve
tajne koje kriju postale pepeo. Bile su ukaljane njegovim dvostrukim
životom. Nije htela ništa da ima s njima. Nije čudo što je Fedra znala za
ruševine u Jordanu kad je bila tamo. Ona je bila ona senka na fotografiji.
Džordž je njoj pozirao. Setila se kako je sedela u njegovoj spavaćoj sobi s
Fedrom, poveravala joj svoje najintimnije misli uverena da ima kćer kojoj
može da veruje. Pri pomisli na to uzdrhtala je od besa i uvredenosti. Morala
je da izađe. Morala je da ode što dalje odatle.
U bašti je bilo sveže. Trava je bila vlažna od rose, nebo vedro, jezero
plavičasto. Koračala je brzo, ka poljskoj kućici, željna mira i spokoja tog
malog zdanja u brdu.
 Čim je odmakla od bašte i vile, bilo joj je malo bolje. Vetar joj je mrsio
kosu i sušio mokre obraze. Prodisala je. Nekoliko puta je snažno udahnula.
Pačvork sastavljen od vunastih polja i penastih živica prostirao se u dolini
ispod nje. Farfild je odatle delovao malo i beznačajno.
Konačno je stigla do poljske kuće. Malo su je oraspoložili topao žuti
kamen i saksije sa ukrasnim žbunjem. Kad je stigla do ulaznih vrata, osetila
je olakšanje. Otvorila ih je i ušla. Začudila se kad je zatekla Margaret. Sedela
je u fotelji. Preko kolena je prebacila ćebe. U krilu joj je ležao Bazil i
dosađivao se.
Starica ju je iznenađeno pogledala. - O, Antoaneta, ti si. Nisam se nadala
da će iko doći ovako rano.
- Šta radiš ovde? - upitala je Antoaneta. Bila je razočarana što nije sama.
- A šta ti radiš ovde?
- Nisam mogla da spavam - odgovorila je Antoaneta.
- Ni ja. Satima sam budna - požalila se Margaret. - Jesi li dobro?
- Pomislila sam da je krajnje vreme da oprostim Arturu. Nisam prava
hrišćanka ako nisam u stanju to da uradim. Ali teže je nego što sam mislila pa
rekoh da počnem odavde. Moram da priznam, Antoaneta, sjajno si ovo
uredila. Veoma je udobno.
- Hvala. - Antoaneta se sručila na sofu. - Bojim se da imam loše vesti za
tebe.
- O, ne. Samo da ne moramo još nekom da praštamo.
- Bojim se da moramo.
Margaret je uzdahnula. - O, zaboga. Pa dobro, kad već praštam, da
praštam. O kome se sad radi? - Antoaneta je oklevala. Nije htela da uznemiri
svekrvu. - Ne oklevaj! Kaži mi dok sam ovako dobro raspoložena.
- O Fedri.
Margaret je prebledela. - Je li dobro?
- Nije Džordžova ćerka.
- Nije?
 - A nije ni Fremptonova.
- Nije Fremptonova! Pa ko je onda, dodavola? Antoaneta je oborila
pogled. Bilo joj je suviše bolno da kaže istinu. Zagnjurila je lice u ruku. -
Džordžova ljubavnica.
Margaretino sivkasta lice se zajapurilo, a usta su joj se iskrivila od besa.
Glasno je frknula. - To nije istina! - zagrmela je.
- Bojim se da jeste. Sinoć nam je priznala.
- Kako?
- Džulijus Bičer nam je poslao DVD sa Džordžovim snimkom sa skijanja,
nedelju dana pred tragediju. Na njemu se vidi da je razgovarao s Fedrom
preko mobilnog telefona.
- I, šta kaže?
Antoaneti su se oči napunile suzama. - Da je voli.
- Blagi bože. Sigurna si da nije razgovarao s tobom, draga?
- Potpuno sigurna. Molio ju je za oproštaj.
- Zbog čega, za boga miloga?
- Što joj nije rekao da je oženjen. Nakon Džordžove smrti, predstavila se
kao njegova ćerka jer ju je uključio u testament. Kaže da je to bio jedini način
da me zaštiti od istine da mi je bio neveran.
- Lukava mala! Pretpostavljam da je otperjala s porodičnim safirima?
- Ne. Dala ih je Dejvidu. Rekla je da ih ne želi.
- Grize je savest - mračno je rekla Margaret.
- Da, verovatno.
Margaret je začkiljila. - Znači, Džulijus je lagao za DNK? - Da.
- Nikad nisam volela Džulijusa Bičera, nimalo. To je crv, a ne čovek. I s
razlogom sam bila nepoverljiva prema njemu. A na početku ste morali da me
ubeđujete. Trebalo je da poslušam svoj instinkt. Ali devojka je bila tako
šarmantna. - Odmahnula je glavom. - Ubedljivo laže. Moram da kažem da
sam veoma razočarana.
- I ja sam - kazala je Antoaneta. - Šokirana sam i tužna. Margaret je
iskolačila oči. Setila se nečeg što će dodatno inkriminisati Fedru. - Znaš li da
je htela da mi ukrade sat? - Sat?
- Da, s kamina u žutoj sobi. Dženi ga je našla umotanog u njenu odeću.
Sakrila ga je u svoj kofer, a kofer stavila u orman. Tad sam pomislila da joj je
smetalo što glasno kuca, ali sad shvatam da je nameravala da ga ukrade.
Kakva zmija!
Neko vreme su ćutale, pokušavajući da prihvate strašne činjenice. Drveće
se njihalo na vetru, a sunce se probilo kroz prozore koje je Rozamund tako
temeljno očistila, ali to nijednu nije oraspoložilo. - Šta to treba da oprostiš
Arturu? - konačno se oglasila Antoaneta.
- Šta je on uradio?
- A ja otvorila srce Fedri - besno je nastavila Margaret.
- Verovala sam joj. - Kršila je prste. - Ne znam ko je gori, Džordž ili
Artur. A možda su isti. Kakav otac, takav sin.
- Gorko se nasmejala, ali u njenim očima nije bilo nimalo radosti. I dalje
su bile pune tuge. - Artur me je prevario kad je Džordž bio mali. Kad sam
saznala, dotrčao je nazad.
- Piljila je u Antoanetu. - Muškarci se uvek vraćaju svojim suprugama,
draga. Antoaneta je bila zapanjena. - Ne i ti!
- Bojim se da nas je zadesila ista sudbina.
- Je li Artur voleo tu drugu ženu?
- Pretpostavljam da jeste, na izvestan način. Muško srce nije kao žensko.
- Rozamund kaže da oženjeni muškarci često varaju supruge. Da li je to
istina?
- Ne, mislim da nije. Mislim da je većina verna do kraja života. Možda su
svi Fremptonovi varali žene. Međutim, verujem da muškarci imaju drukčije
potrebe od žena. Sada shvatam da se može voleti na više načina. Artur je
voleo i mene i svoju ljubavnicu, kao što je Džordž, verovatno, voleo i tebe i
Fedru. Samo drukčije. Ali sam, takođe, sigurna da bi ti se vratio podvijenog
repa da si saznala za prevaru. Kao i Artur. Ko zna, možda bi ti napravio istu
ovakvu poljsku kućicu. - Margaret je primetila kako se ogromna suza kotrlja
niz Antoanetin obraz. Njene suze je nisu razdražile. Štaviše, ganule su je. -
Mila moja, dobro se isplači. Biće ti mnogo lakše. Izbaci to iz sebe. - Tromo je
spustila pogled. - Fedra mi je to rekla i bila je u pravu. Izbacila sam sve iz
sebe i bilo mi je mnogo bolje. Ali i dalje nemam milosti prema Arturu, kao
što ti, verovatno, nemaš prema Džordžu. Ko bi rekao da će nam to biti
zajedničko? - Antoaneta je zacvilela. Margaret se toplo osmehnula. - Znaš,
iskreno ti savetujem da oprostiš. Čak i ako ne uspeš do kraja, trudi se. Nek ti
to bude cilj. Ja sam decenijama bila ozlojeđena. Ne želiš valjda da postaneš
matoro džangrizalo kao ja?
- Nisi džangrizalo, Margaret. Ti si jedna veoma draga osoba - rekla je
Antoaneta. Obrisala je oči belom maramicom.
Margaretine oči su zasijale. - Lepo od tebe što to kažeš. Svašta su mi
govorili, samo ne da sam draga.
- Da založim vatru? - predložila je Antoaneta i ustala.
- Odličan predlog. Ovde je prilično hladno. - Još je rano. Sumnjam da je
iko ustao. Margaret se najednom uozbiljila. - Kako je Dejvid? Antoaneta se
okrenula ka njoj, sa cepanicom u ruci. - Znaš, pretpostavljam?
- Naslućivala sam.
- Mislim da mu je srce slomljeno. - Antoaneta je ubacila cepanicu u
kamin.
- Oporaviće se on - rekla je Margaret, ali nijedna nije u to verovala.
- Svi ćemo se oporaviti - složila se Antoaneta. Stavila je još cepanica i
potpalila vatru upaljačem. Drvo je ubrzo planulo.
- Da nemaš možda kafu ovde? - upitala je Margaret. Prešla je pogledom po
besprekorno sređenoj prostoriji.
- Bojim se da nemam - odgovorila je Antoaneta.
- Sad ćemo mi to da sredimo. - Udovica Frempton se nasmešila i izvadila
mobilni telefon.
Antoaneta se začudila. - Zaboravila sam da i ti imaš mobilni.
- Dao mi ga je Tom, ako se desi da padnem, a ne mogu da ustanem.
Stvarno! Misli da sam matori bogalj.
- Veoma je obziran.
 - Pozvaću kuću i zamoliću Harisa da nam donese doručak. Ne znam za
tebe, ali ja sam ogladnela od ovolikih uzbuđenja.
- I ja - osmehnula se Antoaneta. Starica je uzvratila osmehom.
- Valjda će moći da se išunja, a da ga ne vide ostali. Lepo mi je ovde s
tobom, Antoaneta. Bez ikog više. - Ukucala je broj. Trenutak kasnije, javio se
Haris. - Harise, pitala sam se da li bi mogao da učiniš malu uslugu meni i ledi
Frempton...
Dejvid je bio neutešan. Cele noći nije spavao. Sve ga je podsećalo na
Fedru, od Borisa, koji je kreštao na drvetu ispod njegovog prozora, do
šporeta, koji je budio uspomene mi palačinke i prijatne večere za kuhinjskim
stolom. Neprestano je premotavao njihove razgovore. Sad je bio svestan
dubljeg značenja njenih reči: Ja nisam Fremptonova, Dejvide... Neprijatno mi
je da budem gošća tvoje majke... Mislim da ne mogu da živim bez Džordža...
Bila sam očajnički, ludo, beskrajno zaljubljena... Nisam znala. Kunem se da
nisam znala... Hvala što mi praštate... O, Dejvide, slagala sam... Njen glas je
dolazio iz prošlosti na talasima uspomena, rečenica za rečenicom. Svaku je
analizirao. I svaka je delovala smisleno na osnovu onoga što sada zna.
Osećao se kao budala što nije ranije shvatio. Nikad se nije izjašnjavala kao
Fremptonova, osim kad je na samom početku slagala, onda u biblioteci u
društvu Džulijusa Bičera. Nije mogla da prihvati porodične safire. Insistirala
je da ostanu u porodici. Džordža nikad nije nazvala tata. Uvek je govorila
tvoj otac. Što je više razmišljao, sve jasnije mu je bilo da je Fedra u svojoj
žalosti za Džordžom više ličila na ucveljenu ljubavnicu nego na dete koje
tuguje. Iz ove perspektive, sve je bilo jasno. A toliko se molio da nisu brat i
sestra. Sad kad se ispostavilo da nisu, bila mu je nedostižnija nego ranije.
Mrzelo ga je da se brije. Brada mu je bila čekinjasta, a ispod očiju je imao
podočnjake. Nijednu ženu nije voleo kao što je voleo Fedru. Voleo ju je svim
srcem. Sad je imao osećaj da mu je srce iščupano i da krvari. Njena izdaja je
bila neumoljiva i razorna. Mislio je da se nikad neće oporaviti. Pa ipak se, u
dubini slomljenog srca, nadao da postoji način da se ona iskupi. I bar toliko
prostora da može da joj oprosti.
Skuvao je jaku kafu. Na podu je ležao Rufus. Posmatrao ga je tužnim
očima. Uzdahnuo je jednom ili dvaput, kao da je svestan okolnosti, pa mu je
žao gazde. Dejvid više nije mislio o Fedri, već o Džulijusu Bičeru. Postoji li
verovatnoća da je poslao DVD, a da ga prethodno nije pogledao? A ako ga je
pogledao, da li je namerno hteo da raskrinka Fedru? Svejedno je sam sebe
pokopao jer je lagao za DNK test. Zašto bi to sebi uradio? Osim ako mu je
želja da uništi Fedru bila važnija od sopstvenog opstanka. I zašto bi joj želeo
toliko zlo, osim ako nisu bili saučesnici, pa ga je ona nekako izneverila?
Setio se da im je Roberta rekla kako ih je videla na večeri u “Kaprisu” i da
su izgledali kao par. Bio je van sebe od besa. Što se njega tiče, mogu
slobodno da budu zajedno.
Kad se Antoaneta vratila kući s Margaret i Bazilom, zatekla je auto
doktora Hejvorta parkiran na prilazu. - Imaš gosta - rekla je Margaret.
- Nenajavljenog, osim ako nisam počela da ludim. - Antoaneta je
pogledala na sat. - Osam je sati. Otkud on ovako rano?
- Ko on, draga?
- Doktor Hejvort. Ovo je njegov auto.
- Doktor Hejvort, znači. - Lukavo se osmehnula. - Vidi ti to. Pitam se
zašto li je došao.
Ušle su u hodnik. Cela porodica je bila tu. Vladalo je opite rasulo. Svi
četvoro su uglas doktoru Hejvort u prepričavali događaje od prethodne
večeri. Strpljivo ih je slušao. Čim su videli Antoanetu, pojurili su ka njoj u
stampedu.
- Šta se dešava? - uspanično je upitala.
- Mnogo sam se zabrinula kad te nisam zatekla u krevetu pa sam pozvala
doktora Hejvorta - važno je rekla Rozamund. - Pomislila sam da si uradila
nešto nepromišljeno.
- Šta? Skočila s krova? Pobogu, Rozamund, pa valjda me poznaješ.
- Mislim da svi treba da se smirite i da ne pravite od komarca magarca -
rekla je Margaret probijajući se kroz gomilu. - Drago mi je što vas vidim,
doktore Hejvort. Kad ste već ovde, mogli biste da mi prepišete pilule za
spavanje.
- Nisam znala da ih piješ - kazala je Antoaneta. Krenula je za njom u
salon.
 - Ni sama sebe ne prepoznajem u poslednje vreme. To je još jedna novina.
Nema razloga za paniku. Pri zdravoj sam pameti, veruj mi.
Džošua, Roberta, Tom, Rozamund i doktor Hejvort smestili su se na sofe i
fotelje.
- Gde si bila, mama? - upitao je Tom. Preko pidžame je imao ogrtač, a na
nogama papuče. Kosa mu je bila razbarušena.
- U poljskoj kućici - odgovorila je.
- Gde je zatekla mene - dodala je Margaret.
- Šta si ti radila gore tako rano? - upitala je Roberta. Čvrsto je držala
Amber u naručju kako se ne bi izmigoljila.
- Gospode bože, farfildska inkvizicija. Pokušavala sam da oprostim Arturu
- izgovorila je s uzdahom.
- Šta to? - ponovo je pitala Roberta.
Margaret je zakolutala očima. - Fedra stvarno ume da čuva tajne. Nadala
sam se da će reći Dejvidu, on Antoaneti, a ona vama ostalima. Da ne moram
ja to da radim. - Na vratima se pojavio Haris. - O, Harise, ti si oličenje
diskrecije.
- Hvala, gospođo - rekao je svečano.
- Nismo pospremile posle doručka u poljskoj kući. Nadam se ne ljutiš.
- Nimalo, gospođo. Posle ću to srediti.
- Znači, dok smo mi paničili, Haris je sve vreme znao gde si? - upitao je
Džošua u neverici.
- Ja sam mu rekla da vam ne kaže. Vaša majka i ja smo morale da
razgovaramo nasamo.
- Margaret se okrenula ka Harisu. - Mislim da bi svima dobrodošla jaka
kafa.
- Naravno, gospođo - rekao je i izašao.
- Nasmrt si nas isprepadala - ljutito je rekao Džošua.
- Lepo od vas što brinete - kazala je Margaret i osmehnula se.
- Ne biste, valjda, poslali spasilačku ekipu po mene?
 - Poslali bismo da se nisi vratila - ljubazno je odvratila Roberta.
- Hvala ti, Roberta. Uvek si brinula za mene.
Ostali su u salonu. Haris je doneo poslužavnik sa čajem i kafom. Margaret
im je ispričala o Arturovom neverstvu. Desilo se nešto neobično. Što je više o
tome pričala, to ju je manje bolelo. Štaviše, u ovom trećem prepričavanju,
bilo joj je smešno što je uopšte to prećutkivala. - A onda mi je dragi Artur
sagradio poljsku kućicu. Nikad nisam ni otišla da je vidim - nastavila je
nehajno. - U stvari jesam, jednom ili dvaput, ali nisam htela tako lako da mu
oprostim. Uživala sam gledajući ga kako pati. Jadni Artur, stalno se ponašao
kao da je nešto skrivio. A voleo me je. Znam da jeste. Samo nikad nisam
htela da mu pokažem koliko ja volim njega.
- To je veoma tužna priča - oglasila se Roberta.
- Veoma tužna - složio se doktor Hejvort.
- Sumnjam da mu je sad potreban moj oproštaj, ali potreban je mojoj duši.
Čini mi se da bez njega neću moći da odem u raj. - Obratila se Antoaneti. - A
svi mi želimo u raj, zar ne?
- Nisam sigurna da je Džordž tamo - promrmljala je Antoaneta.
- Kako se poneo, sigurno i dalje stoji ispred vrata raja - prokomentarisao je
Tom odano.
- Treba da brineš o svojoj duši - posavetovala je Margaret. - Nego, doktore
Hejvort, šta bi s tim receptom?
U nedelju su se Džošua, Roberta i Tom vratili u London. Rozamund se
nevoljno odvezla nazad u Dorset. Ježila se od pomisli na učlanjenje u klub
domaće radinosti. Margaret je ušla u žutu, gostinsku sobu u kojoj je Fedra
spavala. Prešla je rukama preko kitnjastog sata na kaminu, postiđena što je
optužila Fedru da je htela da ga ukrade. Duboko u sebi, znala je da je ta
devojka dobar čovek. Samo dobar čovek mogao je da otera džangrizalo.
Antoaneta je opet bila sama, usamljenija nego ikada. Ponovo je bila u
žalosti, kao da je Fedra umrla. Devojka joj je pomogla da lakše preboli
Džordžovu smrt i unela svetlost u njeno ožalošćeno srce. Ali sad je otkrila da
je ta svetlost bila lažna, da Džordž nije bio onakav kakvim ga je smatrala.
Kao da se probudila i shvatila da je sve ono za šta je mislila da je stvarnost
bila, zapravo, iluzija. Bila je ljuta. Osećala se iznevereno, ali, iznad svega,
poniženo. Iskoristili su njeno poverenje i ukrali joj radost. Pitala se hoće li je
ikad više osetiti ili je, kao što je naslućivala, tome došao kraj.
Svirala je na klaviru kako bi ublažila bol. I zaista je u tim trenucima
osećala olakšanje. Muzika joj je pomogla da olakša dušu i nadvlada svoj jad.
Posebno joj je značio “Zalazak sunca” majke doktora Hejvorta. Pogađao ju je
tamo gde je najviše boli, delujući pročišćujuće. Bio je melem na ranu.
 29.

Fedra je sedela u eurostaru, vozu za Pariz. Nije više imala šta da traži u
Engleskoj. Čitavu noć se šetala po kući i pakovala se, a onda zauvek
napustila kuću u Čejni rou. Ionako joj nikad nije bila dom.
Tupo je posmatrala pejzaž koji je promicao pored njenog prozora. Želela
je da ode što dalje od Farfilda. Svaka pomisao na Fremptonove bila je kao
ubod nožem u srce. Osećala je grižu savesti i mrzela je sebe zbog onog što je
učinila Dejvidu. Trebalo je odmah da ode, dok je još mogla. Da ostane
vanbračna ćerka koju su samo jednom videli. Ali dozvolila je sebi da je ta
porodica zavede. I da se zaljubi u Dejvida.
Iščupala je bodež iz srca i pokušala da se usredsredi na budućnost. Vratiće
se u Pariz i živeće kao što je živela pre Džordža. Sigurno još ima života i za
nju, negde ispod ruševina. Podići će ga i obnoviti. Bol će je osnažiti, govorila
je sebi. Učiniće je boljom osobom, saosećajnijom. Jačom.
Sišla je na platformu. Zastala je na trenutak, tužna. Putnici su žurno
prolazili pored nje. Išli su svojim muževima i ženama, poslu, životu. Ona
nikog nije imala. Bila je usamljenija nego ikada. Sad je znala kako je to imati
porodicu.
Polako je vukla kofer duž platforme, kroz užurbani svet, ka parkiranim
taksi vozilima. Vratiće se u stan, završiće knjigu i pustiće da vreme zaleči
rane. Možda će s vremenom i zaboraviti. Mrzela je Džordža zbog štete koju
je naneo. Ponovo joj je slomio srce, preko svog sina.
Počela je kiša. Pustila je da pokvasi njenu letnju haljinu i jaknu od teksasa.
Onda je zaplakala. Ljudi koji su stajali s njom u redu pravili su se da ne
primećuju. Jedno dete je povuklo mamu za ruku i uprlo prstom u Fedru. Kad
je konačno izbila na čelo kolone, bila je mokra do gole kože. Ljubazni
taksista smestio je njene stvari u gepek i otvorio joj vrata. Saosećajno se
nasmešio. - Jeste li dobro, gospođice? - upitao je na francuskom.
 - Nostalgija - odgovorila je, a onda još jače zaplakala. Setila se šta je
ostavila iza sebe.
Sedmica nakon otkrivanja istine bila je najturobnija u Dejvidovom životu.
Sati su bili ispunjeni prazninom, noći puste. Priroda je izgledala beživotno jer
ga je srce suviše bolelo da bi mogao da uživa u njenoj lepoti. Neprestano je u
mislima vrteo uspomene na Fedru. One najveselije su postajale najcrnje. Sve
ih je obeležila razočaranost u nju.
Pitao se da li je ona još u Londonu ili je otputovala u Pariz. Hiljadu puta
mu je palo na pamet da joj pošalje poruku, a onda bi se zagledao u telefon u
nadi da će ona njega pozvati. Ali to se nije desilo. Iako je bio ljut, mnogo mu
je nedostajala, toliko da ni na šta nije moga da se usredsredi, osim na svoju
nesreću. Što je više mislio na nju, to je dublje tonuo. Voleo ju je. Da je ljubav
slavina pa da je zavrne.
Najviše ga je ljutila uloga Džulijusa Bičera u toj prevari. Da li su njih
dvoje bili par, kao što je Roberta natuknula, ili je Fedra bila žrtva Džulijusove
sebične zavere? Morao je to da sazna. Dani su prolazili. Konačno je shvatio
da postoji samo jedan način da stavi tačku na ta besmislena nagađanja.
Pozvaće je i pitaće.
Kao što je i slutio, Fedrin broj više nije bio dostupan. Verovatno je svoj
ajfon bacila u Temzu. Zato je otišao u London. Znao je da postoji mogućnost
da je ne zatekne kod kuće, da se vratila u Pariz. Ili još dalje, u Kanadu.
Zgrabio je volan i skrenuo s keja u Ulicu hrastova. Kad je konačno stigao u
Čejni rou, parkirao se ispred njene male kuće. Zagledao se u prozore. Činilo
se da nema nikoga. Okna su bila zatamnjena. Iz sandučeta su virila
nagomilana pisma. Bilo ih je previše da bi sva stala unutra. Srce mu se
uznemirilo pri pomisli da ona već neko vreme nije tu, možda danima. Izašao
je iz auta i izvukao pisma iz sandučeta, a onda provirio kroz prorez. Hodnik
je bio mračan. Na okruglom stolu pored kružnih stepenica nije bilo ničega.
Na otiraču, još pošte. Otišla je.
Prvi put, otkako je bio dečak, Dejvid je zaplakao. Sručio se na pločnik i
zagnjurio lice u šake. Više nije mogao da zadrži jecaje. Rasplakao se nad
svojom tužnom sudbinom. Sudeći po pošti, nije ostavila svoju novu adresu.
Osećao se bespomoćno. Mogla je bilo kuda da ode, u Ženevu, Pariz,
Ameriku, Kanadu... Tibet... Mogućnosti su bile neograničene. Nije ostavila
tragove da bi znao gde je.
Najednom mu nije bilo bitno da sazna da li su Džulijus i Fedra bili
ljubavnici, već da je nađe. Tu na pločniku, ispred njene kuće, uvideo je da u
njemu ima snage da joj oprosti. Jednostavno nije mogao da živi bez nje i to je
bila suština. Ma koliko njen greh bio ozbiljan, nije mogao večno da bude ljut
na nju. I ona je prevarena, kao njegova majka. Ako je iko kriv, onda je to
njegov otac.
Ali kako da je nađe kad nije ostavila nikakav trag? To je mogao da zna
samo jedan čovek. Odlučno je podigao glavu: Džulijus Bičer.
Džulijusova kancelarija nalazila se u lepoj džordžijanskoj zgradi na Berkli
skveru, u ekskluzivnom delu Londona, Vest Endu. Kad je Dejvid rekao svoje
ime, recepcionarka je prebledela. - Primite moje iskreno saučešće, lorde
Frempton. Javiću gospodinu Bičeru da ste ovde - rekla je i podigla telefon.
Trenutak kasnije, Džulijus se pojavio u hodniku. Ispružio je ruke i razvukao
izveštačen osmeh preko ružičastog lica. Dejvid je primetio da su mu oči
hladne kao led. Nikad mu se nije sviđao očev advokat. Sad mu se još manje
sviđa.
- Dragi moj Dejvide, kakvo lepo iznenađenje. - Pružio mu je ruku. Dejvid
se rukovao, ali se nije nasmešio. - Izvoli u moju kancelariju. Gospođica
Karington će nam doneti čaj. Ili si radije za kafu?
- Neću ništa, hvala - odgovorio je Dejvid. - Neću se zadržavati.
Krenuo je za Džulijusom duž hodnika zastrtog tepihom i ušao u prostranu
sobu s leve strane. Prozori su bili okrenuti ka maloj bašti u središtu Berkli
skvera. Džulijusov sto je bio veliki, a na njemu uredno poređane gomile
papini u kožnim fasciklama i dva kompjuterska monitora. Sofa i par fotelja
nalazili su se pored stočića krcatog katalozima iz Kristija i bleštavim
prospektima engleskih kuća u unutrašnjosti.
Polica od mahagonija bila je puna retkih izdanja i najnovijih nagrađivanih
istoriografskih knjiga i biografija u tvrdom povezu. Nekoliko srebrnih pehara
zauzelo je počasno mesto na sredini, iznad televizora s ravnim ekranom.
Dejvid se pitao čime ih je Džulijus zaslužio. Sumnjao je da je ovaj zdepasti
čovečuljak ikad išta osvojio. Možda su pripadali njegovom ocu.
Dok je prelazio pogledom preko sobe, primetio je ogroman kolaž
sastavljen od fotografija koji je zauzimao čitav jedan zid. Na svakoj je, sve do
jedne, bio Džordž. Džulijus sa Džordžom ili Džulijus sa Džordžom i nekim
zvaničnikom. Dejvid se osećao nelagodno što ga očevo nasmejano lice
posmatra iz toliko ramova. Vonjalo je na opsesiju. Oduvek je znao da se
Džulijus divio svom gazdi, ali nikad nije znao dokle je to otišlo. - A, primetio
si moj zid slavnih - nasmejao se Džulijus. - Kao što znaš, veoma sam cenio
tvog oca. Bio je veliki čovek. Tragedija, samo to mogu da kažem. Tragedija
koja mi je zauvek promenila život. Jedan je Džordž Fampton.
Seo je za svoj sto i isprepleo prste u iščekivanju. - I, šta te dovodi u
zadimljeni grad? - Dejvid se naježio zbog sarkazma u njegovom glasu.
- Lagao si za DNK test - rekao je. Sedeo je nasuprot njemu.
Džulijusovo lice se smrklo. Osmeh je brzo nestao, kao da je navukao
masku. - Dakle, znaš. - Namrštio se. - Moralo je jednom izaći na videlo.
- Ne, izašlo je na videlo jer si ti tako hteo. Vrlo dobro si znao šta je na
onom DVD-ju.
Džulijus je uzeo hemijsku i počeo da je vrti zdepastim prstima.
Izveštačeno je uzdahnuo. - O, bože, mora da se tvoja majka veoma
uznemirila. Tako mi je žao.
- Poštedi me svog sažaljenja, Džulijuse.
Na Džulijusovom licu se pojavio blag osmejak. - Pretpostavljam da Fedra
više nije dobrodošla u Farfildu. Kakva šteta. Put do pakla popločan je dobrim
namerama.
Dejvid ga je posmatrao kako likuje zbog Fedrinog gubitka i odjednom mu
je sve postalo jasno. - Odbila te je, zar ne? - rekao je. Srce mu je tuklo kao
ludo.
- Ne znam o čemu govoriš.
- Poslao si DVD mojoj majci kako bi se osvetio Fedri zato što ti je
povredila ponos. Posle svega što si učinio za nju, kovao zaveru i razrađivao
plan, nije te htela.
- Sve si pogrešno shvatio, Dejvide.
- Nisi izdao samo Fedru. Izdao si i mog oca. - Prešao je pogledom preko
fotografija na zidu. - Navodno ti je stalo do tog čoveka, a ukaljao si
uspomenu na njega i uništio sve one koje je voleo.
- Nisi svestan šta govoriš - zarežao je Džulijus. - Ceo život sam posvetio
Džordžu. Tvoj otac je bio bolji čovek od tebe i tvoje braće.
- Nije bio pri sebi kad je tebe izabrao za svoju desnu ruku. Ili te je izabrao
baš zato što si nemoralan. Oduvek sam oca smatrao časnim čovekom, ali više
nisam siguran da je tako.
Džulijus je bio vidno iznerviran. - Tvoj otac je bio sjajan čovek. Fedra ga
je zavela. Zbog nje je zanemario važne stvari. Ona ga je povukla u provaliju.
Možda ne bi ni poginuo da se zbog nje nije osećao bedno. Postao je rasejan
kad je odbila da se viđa s njim. Bacio se niz onu planinu, kao da ga je neko
osudio na smrt.
- Misliš, zanemario je tebe, Džulijuse? Priznaj da si bio ljubomoran. Bili
su na planinarenju. Dvaput, beše? Obišli su Himalaje, a tebe nije poveo. Na
mamu nisi bio ljubomoran jer ti nije bila prepreka, ali Fedra jeste. Bio je lud
za njom, zar ne? Ti si, najednom, bačen u zapećak, isključen iz glavnih
tokova.
- Ne bi potrajalo - pukao je Džulijus. - To je bila opsesija. Znaš i sam
kakav ti je bio otac, opsesivan, s fiks-idejama koje ga nisu dugo držale. Na
kraju bi promenio testament.
- Da li si ti predložio da se predstavi kao njegova ćerka?
- Obratila mi se, u panici, kad je saznala da ju je uključio u testament. Nije
želela da povredi njegovu porodicu. Zato sam smislio prevaru, kako bih
zaštitio Džordža. On nikad ne bi ostavio Antoanetu, znaš. To je bila samo
trenutna strast, ništa trajno. Fedra je ionako tamo gde bi bila da Džordž nije
umro. Izvisila je. Kao što sam rekao, na kraju bi mu dosadila.
- Baš te je izbacila iz takta? - upitao je Dejvid. - Ali tvoj plan nije uspeo.
Pitaću je da se vrati, kad je nađem.
Džulijus se malo uspravio. Shvatio je da je u prednosti. - A, pobegla je, je
li?
- Kao što si i očekivao, šokirana je i povređena zbog onog s DVD-jem. Ali
ja ču je naći.
- Ako si došao ovamo u nadi da ćeš saznati gde je, ne znam. - Nehajno je
slegnuo ramenima. - A i da znam, zašto bih ti to, zaboga, rekao?
Dejvid je poželeo da ustane i da ga udari pesnicom. Mogao je to mirne
duše da uradi. Tip je bio dvostruko niži od njega i mlitav. Ali se suzdržao.
Nije morao ni da pomene da više neće voditi Džordžove poslove. To je bilo
više nego jasno. Dejvid je zadržao dostojanstvo. Ustao je i stavio ruke u
džepove kako ne bi uradio nešto glupo. - Srećno, Džulijuse. Kad se pročuje
da si falsifikovao DNK test, sumnjam da će u ovom gradu za tebe biti posla.
Iznenađen sam. Da čovek koji toliko pazi na detalje uradi nešto tako aljkavo.
Džulijus se prepredeno nasmejao. - I ja tebi želim sreću, Dejvide. Trebaće
ti da bi našao Fedru. Pretpostavljam da se dosad izgubila negde duboko u
Americi. Devojci kao što je ona to nije teško. Bez korena, veza, ičega. -
Pucnuo je prstima. - Nestala, poput plamena na vetru. Znaš gde su vrata.
Dejvidova krhka mirnoća raspršila se čim je izašao na pločnik. Počeo je da
se trese. Oteturao se do kola. Dugo je stajao pored njih. Duboko je uzdisao
boreći se protiv sve veće mučnine. U glavi mu se lelujalo. Nije mogao da
sredi misli. Gde sad da je traži? Ko je poznaje među njegovim poznanicima?
Niko.
Otišao je iz Londona poražen. Mogao je samo da se nada da će ona njega
potražiti.
Kad se vratio u Farfild park, zatekao je majku, Margaret i doktora
Hejvorta u poljskoj kući. Sedeli su pored vatre i razgovarali, kao žrtve
strašnog tornada koje su potražile utočište u kućici na brdu. Naravno, tema
njihovog razgovora bila je Fedra, tema o kojoj su do iznemoglosti
raspravljali.
Kad je Dejvid uleteo, bili su šokirani njegovom neurednošću. Kao da
danima nije spavao ili se okupao. Sinovljevo beznađe Antoanetu je toliko
pogodilo da je njeno prešlo u drugi plan.
- Jesi li dobro, Dejvide? - upitala je. Izgledao je kao da su mu sve lađe
potonule.
- Dragi dečače, dođi sedi s nama - nežno je rekla Margaret. - Otišla je?
Dejvid se sručio na sofu, pored majke, i zagnjurio lice u šake. Nije se
nimalo stideo da pokaže koliko je nesrećan. Nek znaju šta je posredi. - Otišla
je. Sve je odnela sa sobom - rekao je. - Neće se vraćati.
 Antoaneta mu je stavila ruku na rame. - Mnogo je voliš? - Nije mogao da
odgovori, a Antoaneta nije znala šta drugo da kaže. Nije mogla da mu pruži
reći utehe.
- Ne znam kuda je otišla. Ko zna gde je. Pretpostavljam da je telefon
bacila u Temzu. Ne javlja se na pozive niti mi uzvraća poruke. Ni onaj
prokleti Džulijus Bičer mi nije mnogo pomogao.
- Išao si kod Džulijusa Bičera? - Margaret je bila zaprepašćena. Dejvid je
podigao glavu. - Kakav izopačenik.
- U kom smislu? - upitao je doktor Hejvort.
- Zid mu je prekriven očevim slikama, kao da je opsednut njime. Čudak.
Mislim da je bio ljubomoran na Fedru jer se isprečila između njih dvojice.
Znate kako su tata i Džulijus bili bliski. Džulijus mu je bio kao senka, jedan
korak iza, ali uvek tu. Posle tatine smrti, pokušao je da osvoji Fedru, kao da
je hteo da zauzme njegovo mesto. Najednom mu se ukazala prilika da, preko
nje, postane tata, s ogromnim računom u banci i safirima Fremptonovih.
Suviše dobra prilika da bi je propustio. Ali ona ga je odbila, kao što bi uradila
svaka razumna devojka. Zato ju je izdao.
- Hoćeš da kažeš da je namerno poslao DVD, znajući da će raskrinkati
Fedru? - uzviknula je Antoaneta. Pogledala je doktora Hejvorta. - Kako sam
ja naivna!
- Nema ničeg lošeg u tome misliti najbolje o drugima. To je vrlina vredna
divljenja, Antoaneta - ljubazno je rekao doktor Hejvort.
- Nisam sigurna - rekla je i oborila pogled. - U poslednje vreme mnogo
verujem ljudima.
- Nimalo me ne čudi što je taj mrski čovek namerno poslao DVD. Plan mu
je uspeo - rekla je Margaret. - Kakav prepredenjak.
- Ovim je sve izgubio. Sumnjam da će ga iko zaposliti kad se sazna šta je
uradio.
- I pre toga je sve izgubio. Zato je i bio spreman da povuče Fedru sa
sobom - mudro je rekla Margaret. - Ljudi će izvršiti profesionalno
samoubistvo samo ako nemaju šta da izgube.
Dejvid je, s kajanjem, odmahnuo glavom. - Trebalo je da pođem za njom
kad je otišla. Kakva sam ja budala! Ona, isto kao ti, zaslužuje žaljenje, mama.
Znam da nije u redu da to kažem i da ti nije drago što to čuješ, ali mislim da
je tako. Volela je tatu, a on ju je lagao, kao što je i tebe lagao. Nisi ni svesna
koliko toga imate zajedničkog. - Antoaneta ga je saslušala, ali ništa nije rekla.
Još nije mogla da oprosti.
- Mislim da treba da sačekamo da se prašina slegne - diplomatski je
predložila Margaret. - To je bio strašan šok i svi se osećamo prevarenima. Ne
možemo da utičemo na ono što će se dogoditi. A mislim da sad nismo
spremni da dajemo nikakve prognoze. Que será, será, kako kažu Španci. Šta
bude, biće. Svako od nas treba da nađe neku razonodu. Ne možemo doveka
biti potišteni.
- Ova kućica je moja razonoda - smrknuto je rekla Antoaneta. - Ali posao
je završen.
- Ima mnogo posla u bašti - oglasio se doktor Hejvort. Dejvid se
zamišljeno počešao po bradi. - A da otvorimo radnju s poljoprivednim
proizvodima?
Predlog je došao iznebuha. Margaret i Antoanet su ga iznenađeno
pogledale. - Mislim da je to divna zamisao - rekla je Margaret. - Kako se toga
nismo ranije setili?
- Gde bismo je otvorili? - upitala je Antoaneta.
- U nekoj od zgrada na farmi. Imamo toliko ambara, možemo da biramo -
kazao je Dejvid.
- Niko u Farfildu i u okolini nema takvu radnju - oduševljeno je rekao
doktor Hejvort. - Biće veoma popularna.
- Mogli bismo da držimo životinje - rekla je Antoaneta s još većim
oduševljenjem. - Kokoške... I krave...
- I svinje - dodao je Dejvid setivši se Fedre. - Prasići su veoma slatki.
Margaret se namrštila. Dejvid nikad ne koristi reč slatko u takvom
značenju. - Vidim da je neko drugi to smislio - rekla je.
- Fedra - stidljivo je priznao Dejvid.
- Dobra je - čuo se doktor Hejvort. - Barem ja tako mislim.
 - Šta je još predložila? - upitala je Margaret.
- Da otvorimo park za javnost. - Dejvid je pretpostavljao da je to za
njegovu baku ipak previše. Ali ona je nakrivila glavu kao da vaga razloge za i
protiv.
- To i nije tako loša zamisao. Farfild je napravljen da bi se u njemu uživalo
i da bi mu se divilo.
- Mogli bismo da ga otvorimo preko leta, na nekoliko sedmica, na primer -
veselo je rekla Antoaneta. - To će Banja i mene podstaći da još više ulepšamo
bašte. Imam neke planove za jezero. Volela bih, za početak, da nabavimo
patke.
- Patke, Antoaneta? Mislim da su guske i labudovi bolji - umešala se
Margaret.
- Zar labudovi nisu kraljičini? - upitao je doktor Hejvort.
- Sigurna sam da će nam njeno veličanstvo ustupiti nekoliko, ako je lepo
zamolimo - osmehnula se Margaret. - I, šta kažete? Jesu li svi za? Ovo će biti
naš projekat. Nema više tugovanja. Bacimo se na posao.
Antoaneta je nervozno pogledala Dejvida. - Ja sam za - rekla je.
- I ja - odgovorio je bezvoljno, iako je znao da ne može uneti dušu u taj
posao.
- Onda smo se dogovorili - zaključila je Margaret - Znate li nešto o
životinjama, doktore Hejvort?
- Mislim da ću se snaći sa svakim izazovom - odgovorio je s osmehom.
- Onda ste i vi u timu.
- Sa zadovoljstvom ću pomoći.
- Sjajno. - Margaret je pogledala na svoj sat. - Mislim da je vreme za šeri.
Da pozovem Harisa?
 30.

Isprva su svi bili zagrejani za predlog, ali onda je oduševljenje splasnulo.

Antoaneta je kupila i svesku u kojoj je zapisivala zamisli, ali ih nikad nije
sprovela u delo. Dejvid joj je pomogao pri izboru ambara i napravio nacrt za
parking, svinjac i kokošinjac, ali i to je ostalo samo na papiru. Doktor Hejvort
je našao odgovarajućeg upravnika, svog bivšeg pacijenta. Imao je čak i
odgovarajuće prezime, Tobi Lemon. Nekada je bio šef lanca bakalnica, a
onda je pokrenuo sopstveni posao. Kriza je osujetila njegove planove. Sad je
radio u lokalnom supermarketu i nije bio zadovoljan poslom. Ali kako
Fremptonovi nisu pokrenuli posao, nisu mogli da mu ponude mesto.
Margaret je pokušala da utiče na Antoanetin polet, ali je bila svesna da samo
jedna osoba može da joj podigne duh. Biće nemoguće zameniti Fedru.
Letnji dani su se odužili, usevi su bili narasli i zažuteli se. Bilo je toplije,
ali je Dejvidovo srce bilo ledeno, kao da je sredina zime. Nikom nije govorio
šta ga muči, mada su svi znali uzrok njegovog bola. Džošua, Roberta i Tom i
dalje su dolazili vikendom, ali u kući je bilo napeto. Povremeno bi se
oduševili predlogom o radnji. Tom je čak pričao da će se preseliti iz Londona
kako bi je vodio, a onda bi prošlo nekoliko sedmica pre nego što bi nanovo
načeli tu temu.
Dejvid nije prisustvovao porodičnim okupljanjima toliko često kao
nekada. Sedeo je kod kuće, čitao knjige ili radio na farmi. U vreme žetve, do
kasno u noć bi od njive do ambara traktorom prevozio žito. Kišnim danima
čistio je podove i slagao kukuruz. Našao je utehu u poslu. Tako zaokupljen,
nije razmišljao o Fedri niti se pitao da li ga se ona ponekad seti.
Dok se šetao s Rufusom oko jezera, često je posmatrao mesec i zamišljao
kako ga i ona gleda. Sećao se večeri kad su uhodili Antoanetu dok je svirala
na klaviru. Tad ju je prvi put držao za ruku. I shvatio da je voli. Pitao se da li
ona i dalje mari za njega ili se lako vratila svom životu, kao što je lako i
otišla. Ipak je to samo bio nevin flert. Iz njenog ponašanja nije se moglo
zaključiti da je bila “očajnički, ludo i beskrajno” zaljubljena u njega, kao što
je bila zaljubljena u njegovog oca.
Budući da se nije potrudila da ga pozove, očigledno nije želela da ga vidi.
Zakleo se da će je zaboraviti.
Početkom septembra, Antoaneta više nije bila toliko gnevna na Fedru.
Štaviše, ta devojka joj je nedostajala. Otkako je otišla, nad Farfild parkom
nadvila se senka. Niko se više nije smejao. Čak je i Robertu, koja je isprva
likovala jer se ispostavilo da je u pravu, bilo stid što je toliko uporno htela da
je raskrinka. Antoaneta bi, posle svega, volela da je Fedra Džordžova ćerka i
da se vrati, da bude onako kako je bilo pre nego što je sve krenulo naopako.
Pomislila je da na groblje nije otišla od proleća, otkad je odgledala onaj
užasni DVD. Bila je ogorčena i besna, ali sada je, posle nekog vremena,
osećala samo tugu. Odvezla se do Farfilda, parkirala auto uz živicu i požurila
ka crkvi. Bila je skrivena ispod ogromnog kišobrana jer je sipila kiša.
Džordžov grob s novim, blistavim spomenikom, bio je pokriven gomilom
žutih ruža. Svetlele su u izmaglici poput svetionika. Srce joj je poskočilo od
sreće pri pomisli da se Fedra možda vratila. Dok je zurila u cveće, obuzela ju
je nada. Da li je moguće da je Fedra, koja im toliko nedostaje, sve vreme u
Farfildu? Osvrnula se s grozničavom nadom, ali na groblju nije bilo nikoga
osim nekoliko zlokobnih vrana. Razočarano je pognula ramena. Ako nije
Fedra, to je jedino mogla biti Margaret. Jedino ona iz porodice redovno ide u
crkvu. Sagnula se i uzela cveće. Bilo je sveže. Imalo je slatkast miris i bilo je
prekriveno kišnim kapima.
- O, Džordže, da li shvataš u kakvoj si nevolji? - tiho je rekla. - Imaš li
predstavu kakvu si štetu napravio? Ti si napustio brod, a sve nas ostavio da
potonemo. - Prijalo joj je da olakša dušu čoveku koji je bio uzrok njenih
muka. - Sada shvatam da si me možda ipak voleo, da si voleo i Fedru.
Trebaće mi dosta vremena da ti oprostim. Tvojoj majci su trebale godine da
oprosti tvom ocu za isti greh. - Oči su joj se napunile suzama dok je
nameštala ruže uz spomenik. Nije se vratila u kola. Prešla je crkveno dvorište
pa kroz drvenu kapiju, pored živice, produžila do kuće doktora Hejvorta.
Trenutak kasnije, stajala je ispred vrata staklenika. Pokucala je. Svetla su
bila upaljena. Pretpostavila je da je doktor kod kuće. Uhvatila se za kvaku.
Vrata su se sama otvorila.
 - Ima li koga? - oglasila se. - Ja sam, Antoaneta! - Šmrknula je. Zar to nije
miris gareži? Odmah ju je uhvatila panika. Pojurila je kroz staklenik pa duž
hodnika do kuhinje. - Vilijame! Vilijame! Jeste li dobro? Ja sam, Antoaneta!
Vilijame!
Kuhinja je bila puna dima. Doktor Hejvort je užurbano otvarao prozore
kako bi provetrio. Delovao je posramljeno kad je ugledao Antoanetu. -
Zaboga. Došli ste baš kad mi je zagoreo kolač.
- Kolač? - uzviknula je. - Znači, otuda ovaj dim?
- Pravio sam kolač od limuna, za vas. Ali sam se nešto zaneo.
- Blagi bože. Kao da je izbio požar.
Sagnuo se i iz pećnice izvadio okrugli pleh s nečim ugljenisanim, - Kolač.
Ne izgleda ukusno?
- Nije vam baš uspeo - rekla je osmehujući se. - Izvinite što sam upala.
- Pretpostavljam da ste ušli kroz crkvenu kapiju.
- Da. Prešlo mi je u naviku.
- Sviđa mi se ta vaša navika. Nego, hoćemo li nekud na čaj?
Nasmejala se. - Nisam pila čaj van kuće još od školskih dana, kada su me
roditelji nedeljom izvodili.
- Nek vam i to postane nova navika. Idemo do “Olivera” na šolju čaja i
parče torte.
- Stalno tuda prolazim, a nijednom nisam svratila.
- Kako malo poznajete svoju varoš, ledi Frempton. - Osmehnuo se. - Šta
ću s ovim? - Držao je kolač koji se pušio.
- Bilo bi šteta baciti ga - našalila se Antoaneta. - Ja bih ga sačuvala za
posebnu priliku.
- Odlična zamisao. - Spustio ga je na radnu ploču. - Samo da presvučem
košulju i dolazim.
Kod “Olivera” je bilo zagušljivo. Lokal je vrveo od pokislih ljudi koji su
se sklonili od kiše. Izabrali su sto u dnu i naručili. Miris sveže pečenog hleba
i mlevene kafe prijali su Antoaneti. Pogledala je preko stola, u doktora
Hejvorta. Prijalo joj je i njegovo društvo.
- Bila sam na Džordžovom grobu - rekla mu je. - Nisam išla od proleća.
Bilo je krajnje vreme da popričam s njim.
Doktor Hejvort se ljubazno osmehnuo. - Je li vam sada lakše?
- Jeste. Ne znam da li je čuo išta od onog što sam mu rekla, ali makar sam
skinula teret s duše.
- To je dobro.
- Margaret je bila toliko kivna da je na kraju postala ozlojeđena. Ja to ne
želim.
- To se neće ni desiti, Antoaneta. Vi ćete oprostiti Džordžu. Ništa drugo
vam ne preostaje. Nećete promeniti ono što je uradio niti ćete se bolje osećati
budete li kivni na njega. Srdžba će se samo gomilati u vama i bićete nesrećni.
Prihvatite prošlost, pomirite se s njom i krenite dalje. Jedino tako nećete sebi
upropastiti budućnost.
- A Fedra, Vilijame? Šta s njom?
Doktor Hejvort je u njenim očima primetio bol, bol kakav nije video dok
je pričala o Džordžu.
- Nedostaje vam, zar ne? - rekao je.
- Mnogo. I osećam se loše što sam je onako prezrela. Nisam bila poštena.
- Moralo je sve to da se slegne u vama i da prođe neko vreme da biste to
shvatili.
- Ali ona je zauvek otišla.
- Možda.
- Jednostavno nije pošteno. Sve nas je pogodio njen odlazak. Bila je s
nama vrlo kratko, a mnogo je uticala na nas. Farfild je bio tako srećno mesto.
Sad smo svi zlovoljni, kao deca na zabavi s koje je otišao animator. Tom po
ceo dan spava, Džošua u salonu čita novine, namrgođen. Roberta se
neprestano jede, kao da je Fedra zbog nje otišla. Volela bih da sve bude kao
nekad.
- I biće, s vremenom.
 - Nadam se da ste u pravu. - Osmehnula mu se kao da je nešto skrivila. -
Ne mogu čak ni da se saberem da otvorim radnju. Zamisao je odlična, ali
nemam volju bez Fedre. Znam da bismo u tome zajedno uživale, kao kad smo
obnavljali poljsku kućicu. Sećate se kako smo plesali? Kako smo se smejali,
svi zajedno. To popodne se nikad neće ponoviti.
- Biće još takvih popodneva, možda čak i boljih. Ne tugujte za prošlošću,
Antoaneta. Živite u sadašnjosti.
Osmehnula mu se. Konobarica je spustila na sto čaj i tortu. - Sigurno je
malo ukusnije od vašeg kolača - rekla je i prigušeno se nasmejala. - Šta vi
mislite?
Narednog dana, dok je klečala pored jezera i spuštala mladicu žalosne
vrbe u rupu koju je Bari iskopao, pomislila je na Vilijama. Nasmejala se
setivši se kako je spalio kolač, njegovog postiđenog lica kad ju je ugledao na
vratima. I njihovog čaja kod “Olivera”. Radovala se njegovim posetama. U
poslednjih šest meseci, pružao joj je ogromnu utehu. Jedino je on uspeo da je
razgali.
Poravnala je zemlju oko žalosne vrbe pa je ustala. Posmatrala ju je s
divljenjem. - Biće divna kad poraste - rekla je Bariju.
- Vrbe prilično brzo rastu.
- Odlično. Šta je sledeće? - Pogledala je cveće i žbunje uredno
raspoređene u vrstu, u travi iza nje. Pomislila je kako će divno izgledati.
Zamisao da preko leta otvori park za javnost, kao i ona o otvaranju radnje,
raspršile su se poput dima. Osećala je da sama nema dovoljno hrabrosti za to.
Obrisala je znoj s obrve i pogledala ka kući. Očekivala je da će na travnjaku
ugledati Vilijama kako ide ka njoj. Umesto nje, pojavio se Bazil da najavi
Margaret.
Starica je marširala ka jezeru u dugoj, zelenoj vetrovci i gumenim
čizmama. Nekada ju je ovaj prizor ispunjavao strahom, ali sada se radovala
prijatnom društvu svoje svekrve i njenom osobenjačkom humoru. - Dođi da
vidiš šta smo uradili - rekla je kad je Margaret stigla.
- Bože, vidim da si baš bila zauzeta u rasadniku. - Margaret su obrazi bili
ružičasti od šetnje. Nosila je zelenu maramu vezanu ispod brade i Armirane
naočare koje joj je Tom poklonio. Delovale su komično uz vetrovku i
gumene čizme.
- Našla sam sebi zanimaciju.
- To volim da čujem. Bašte su ogromne. Počneš na jednoj strani i taman
kad stigneš do kraja, moraš sve iz početka.
- Hoćeš li da uđeš na šolju čaja? Dobro bi mi došao predah.
- To bi bilo divno. - Krenule su travnjakom ka kući. - Znaš, malopre sam
razgovarala s Robertom. Ona i Džošua su pozvani na veliku dobrotvornu
večeru u toplani u Batersiju.
Da li bi joj Dejvid pozajmio porodične safire? Pošto je on najstariji sin,
njemu pripadaju. Samo ovoga puta. Bilo bi lepo da ih ljudi vide.
- Znaš šta on misli o Roberti - rekla je Antoaneta.
- Vreme je da zakopaju ratne sekire! Stvarno nema nikakvog smisla da se
hvataju za gušu.
- Pitaću ga. Nikad se ne zna...
- To bi bilo lepo. Treba svi da se izmirimo i vratimo se uobičajenom
životu. Antoaneta je odmahnula glavom. - Nisam sigurna da Dejvid to može.
- Stvarno? Zar je toliko loše?
- Da, Margaret, loše je. Srce mu je potpuno slomljeno.
- Za boga miloga, nisam imala pojma. Pa, onda moramo nešto preduzeti.
- Neće da je traži. Misli da ga ona ne želi. U svakom slučaju, i ne zna gde
bi je tražio. Margaret je začkiljila. - Jesi li spremna da joj oprostiš,
Antoaneta?
- Mislim da jesam - odgovorila je Antoaneta, pomalo nervozno. Shvatila je
da je, uprkos onoj šaradi, ta devojka zaista posedovala poseban dar da
promeni nekom život. - Ne bih mogla da joj odolim ako bismo se negde
slučajno srele, to znam. - Uzdahnula je i izula čizme. - Mada nisam sigurna
da ona nas želi da vidi. Imam strašan predosećaj da je zauvek otišla, da je
nikad nećemo naći.
Te večeri, kada je Antoaneta pomenula da se Roberti pozajme porodični
safiri, Dejvid je ravnodušno slegnuo ramenima i promenio temu. Tih dana bio
je veoma namrgođen i ozbiljan. Večerali su u maloj dnevnoj sobi, samo njih
dvoje. Antoaneta je pokušala da ga trgne. Izgubila je Džordža, a onda Fedru.
Kako su dani prolazili, nesreća je od nje polako udaljavala i Dejvida. Uskoro
će biti samo senka od čoveka. Čvrsto je rešila da to ne dozvoli. A to je mogla
samo ako nađe i vrati Fedru.
Drugog septembarskog vikenda, došla je Rozamund. Došli su i Džošua,
Roberta i Tom. Antoaneta je na večeru pozvala i Margaret. U kući je bilo
vedrije nego ranije, iako su svi bili uzdržaniji nego onda kad je Fedra bila s
njima. Antoaneta nije znala zašto je tako. Možda je trebalo da prođe neko
vreme između strašnih, prolećnih događaja i početka jeseni: novo godišnje
doba, novo poglavlje, nov početak. Pomislila je kako lišće na drveću žuti i
opada. Pitala se mogu li oni, kao porodica, da stresu bol sa sebe i da se
preporode.
- Kako je u domaćoj radinosti? - Antoaneta je upitala Rozamund.
- Nisam htela da se učlanim, ali znaš Mardžori, komšinicu koja mi čuva
pse kad nisam kod kuće. Baš joj se išlo na kurs kuvanja. Nisam mogla da je
izneverim, osim toga, mnogo me je zadužila. Pravim joj društvo. Potrebna
sam joj, znaš. Nisam mogla da je odbijem.
Antoaneta je primetila iskru uzbuđenja u sestrinim očima.
- Naravno da nisi, Rozamund. Pokazala si se veoma velikodušnom, s
obzirom na to koliko ti se nije išlo.
- Nije to za mene, ali su im potrebni ljudi kao ja, zbog dobrotvornog rada -
nastavila je Rozamund. Nikog nije uspela da prevari. - Neumorna sam kad je
skupljanje novca u pitanju i umem da pokrenem ljude.
- To je prava stvar za tebe - rekao je Tom i stavio pečeni krompir u usta.
- Volim nešto da radim - odvratila je Rozamund. - Od dosade nema ničeg
goreg. Po ceo dan sam zauzeta u klubu domaće radinosti, više nego što sam
nameravala. Ali potrebna sam im, a ja nisam od onih koji će nekog izneveriti.
- Antoaneta i Margaret su se zgledale. Antoaneta je primetila osmejak na
staričinom licu. Pogledala je u stranu kako Rozamund ne bi videla da joj se
podsmevaju.
- Roberta, ispričaj nam, molim te o tom balu na koji ideš. Zvuči
veličanstveno - rekla je Margaret.
 - O, jeste. To je veliki bal. Bili smo prošle godine. Doći će svi važni ljudi!
- rekla je uzbuđeno.
- Nije mi jasno zašto onda mene nisu zvali - kazao je Tom.
- To je zato što ti nisi važan - dobronamerno se našalio Džošua.
- Priča se da će doći vojvoda i vojvotkinja od Kembridža, ali još se ne zna
pouzdano. Drže to u tajnosti - obavestila ih je Roberta.
- Zvuči zanimljivo - veselo je rekla Margaret. - U moje vreme, išla sam na
najbolje zabave. Moje balske beležnice uvek su bile popunjene.
- Bako, danas nema balskih beležnica - nasmejao se Tom.
- Devojke ne tvrde pazar, a muškarci ne otvaraju vrata - uzdahnula je
Margaret. - Ne bih se ja time dičila da sam na vašem mestu.
Tom je teatralno prevrnuo očima. - Mrzim devojke koje tvrde pazar.
- Na kraju će te osvojiti ona koja ti je nedostižna, zapamti šta sam ti rekla.
To su devojke s vrlinama - odlučno mu je rekla Margaret. - Slobodno se
zabavljaj s lakim curama, ali oženi se valjanom devojkom. Je li tako,
Antoaneta?
- Naravno - rekla je. Iznenada joj je pažnju odvuklo zvono na ulaznim
vratima. Trenutak kasnije, na vratima su se pojavili Dejvid i Rufus.
- Dejvide! - iznenađeno je uzviknula Antoaneta. - Nisam te očekivala na
večeri.
- Neću se zadržavati - odvratio je. Čudno je izgledao. U rukama je držao
crvenu kutijicu. Roberta ju je prepoznala. Srce joj je poskočilo od sreće.
- Ostani, molim te - preklinjala ga je majka. - Odavno se nismo okupili svi
zajedno.
- Tvoja majka je u pravu. Ostani - oglasila se Rozamund. Margaret se
obratila tonom koji je zahtevao poslušnost. - Ne ideš nikuda dok se dobro ne
najedeš, Dejvide. Istegao si se kao glista. Džošua, donesi još jednu stolicu. -
Pokazala je rukom na stolice čipendejl, uredno prislonjene uza zid.
- Doneo sam Roberti safire za zabavu - rekao je Dejvid. Robertino lice se
ozarilo od uzbuđenja. - O, Dejvide. Ne znam šta da kažem. - Ali je znala šta
da uradi. Podstaknuta zahvalnošću i petomesečnom samokritikom, odgurnula
je stolicu i pohrlila k njemu, da mu zahvali. Dejvid je bio zatečen kad mu se
bacila oko vrata i poljubila njegov čekinjasti obraz.
- Hvala ti! - rekla je od srca. - Ovo mi mnogo znači.
Njena iskrena zahvalnost otopila je Dejvidovo ledeno srce. Njegovo
ozbiljno lice je smekšalo. U uglovima usana, nazirao se osmeh. Pružio joj je
kutijicu. - Pridruži nam se - kazala je. - Molim te. - Njen značajan pogled
govorio mu je da traži njegov oproštaj.
- Dobro, ostaću - rekao je i pomirljivo uzdahnuo. Ali Antoaneta je videla
da mu je drago što su ga ubedili.
Napunio je tanjir i seo između Rozamund i bake. Roberta ga je posmatrala
s druge strane stola. Znala je da je očajan zbog Fedre, ali nije shvatala koliko
je slomljen. Kao da je prestao da se stara o sebi. Bio je neobrijan, modar oko
očiju i namrgođen, senka duhovitog, harizmatičnog čoveka kakav je nekad
bio. Kao da je Fedra isisala život iz njega pa je ostala samo tamna ljuštura.
Srce ju je bolelo što ga vidi takvog. Iako je znala da za Fedrine laži nije ona
kriva, odigrala je značajnu ulogu u njenom odlasku. Šta ako sada odigra
ulogu u njenom povratku?
 31.

Tri dana kasnije, Margaret je pala. Uspela je da telefonira Dejvidu, koji je

slučajno bio kod kuće i doručkovao. - Dejvide, hvala bogu. Došao je red i na
mene. Moraš brzo da dođeš. Možda je infarkt! - Dejvidu se učinilo da zvuči
previše veselo za nekoga ko ima infarkt, ali je brzo seo u svoj lendrover i
odvezao se do nje.
Zatekao je Margaret na sofi. Oči su joj bile zatvorene, ruke prekrštene
preko grudi, kao da je već umrla. Bojažljivo je ušao, na vrhovima prstiju, ali
čim je stao na tepih, namah je otvorila oči. - O, to si ti - rekla je slabašno. -
Prepao si me.
- Izvini, bako. - Prišao je sofi s olakšanjem. - Kako se osećaš?
- Slaba sam. - Uzdahnula je s naporom. - Veoma sam slaba.
- Pozvaću doktora Hejvorta.
- Ne. Nikoga ne zovi. Moram brzo da razgovaram s tobom. Ako ću već
umreti, hoću da kažem ono što imam.
Dejvid se uspaničio. - Nećeš umreti.
- Svi ćemo mi jednom otići. A sad me slušaj. - Seo je na fotelju i primakao
joj se. - Radi se o Fedri.
- Bako, sigurno ne želiš da zovem doktora Hejvorta? Ako je infarkt...
- Nije infarkt. Ne znam šta je. Smrt, verovatno. A sad slušaj. Važno je.
Imam poslednju želju. Želim da mi je ispuniš.
- Dobro. Koju želju?
- Idi u Pariz i vrati Fedru. - Dejvid je hteo nešto da kaže, ali Margaret je
ponovo zažmurila. U tom zastrašujućem trenutku, činilo se da odlazi s ovog
sveta.
- Nastavi - nežno joj je rekao.
 Uzdahnula je i otvorila oči. - Moja poslednja želja je da se Fedra vrati u
porodicu kako bismo svi ponovo bili srećni.
- Ali, bako, ja ne znam gde da je nađem. - A onda se namrštio. - Jesi li ti to
rekla Pariz?
- Da, Pariz. Imam i adresu.
- Odakle ti, zaboga, njena adresa?
- Ne pitaj, duga priča. Nemam sad vremena da objašnjavam. - Uhvatila ga
je za ruku i jako povukla. - Piše na parčetu papira na mom stolu. Požuri.
Možda neću poživeti toliko dugo...
Dejvid je pohitao ka njenom stolu. Pronašao je parče papira na podmetaču.
Zurio je u slova. Srce mu je tuklo kao ludo. Znači, Fedra je ipak u Parizu. Ali
šta ako se preselila? Ili ako možda ne želi više da ga vidi? Margaret kao da
mu je pročitala misli. - Nije reč o tebi, Dejvide - nastavila je ležeći na sofi. -
Reč je o meni i mojoj poslednjoj želji. Želim da joj oprostim pre nego što
stanem pred Tvorca.
- Bako!
- Moraš to da uradiš, zbog mene.
- Zašto ne zamoliš nekog drugog?
- Koga, Dejvide? Stvarno si težak. Na samrti sam! Dejvid je oklevao. -
Otkud znaš da je tamo?
- Ne znam. Treba proveriti. Ali samo to imam.
- Šta da joj kažem? Neće se obradovati što me vidi posle...
- Pobogu, Dejvide! Ako ne kreneš iz ovih stopa, umreću pre nego što
izađeš iz zemlje!
- Dobro, idem. Ali zovem majku i doktora Hejvorta, svidelo se to tebi ili
ne.
- U redu. Pretpostavljam da ne možeš da me ostaviš samu.
Dejvid je sačekao da stigne njegova majka. Zatim je požurio da sve uredi
kako bi mogao odmah da krene. Pitao se odakle njegovoj baki adresa i otkad
je ima. Sve je ličilo na pravu zavrzlamu. Nije bio siguran da će Fedra biti
tamo. Ipak je dosta vremena provodila putujući. Možda je na nekoj planini,
na drugom kraju sveta. To nije mogao da zna. Ali baka je bila neumoljiva.
Nije imao izbora. Ako je zaista na samrti, mora ispuniti svoju dužnost i
dovesti Fedru. Najednom ga je obuzela nervoza. Šta će joj reći? Prošlo je
toliko vremena. Biće stranci.
Antoaneta se uznemirila kad je zatekla Margaret opruženu na sofi.
Pritrčala joj je i, uplakana, uhvatila je za ruku.
- O, Margaret. Ne ostavljaj me sad, tek smo se sprijateljile. Margaret je
dopola otvorila oči, poput lukave iguane.
- Gde je doktor Hejvort?
- Krenuo je ovamo. Dejvid je i njega pozvao. Trebalo bi uskoro da dođe.
Treba li ti nešto?
- Ne. Ne mrda mi se odavde. Ovde mi je prijatno. - Ispreplela je prste i
zadovoljno uzdahnula.
- Kako se osećaš?
- Umrtvljeno.
Antoanetu je uhvatila panika, - Umrtvljeno? Gde?
- Svuda. Osećam da odlazim.
- Nemoj, molim te. Drži se. Vilijam samo što nije stigao. Margaret je
izvila obrvu. - Sviđa ti se doktor Hejvort? - Da.
- Možda nije princ na belom konju, ali tebi će valjati.
- O, Margaret! Kako možeš na to da misliš u ovakvom trenutku?
Starica je proučavala svoju snaju. Primetila je da su joj obrazi porumeneli.
- Ako već treba da otegnem papke, želim da svi srede svoj život.
- Nećeš otegnuti papke.
- Pa, stara sam. - Jaka si ti.
- Iskreno, radujem se susretu s Arturom.
- Nek sačeka.
Margaret se osmehnula. - Dakle, šta ćeš da uradiš u vezi s doktorom
Hejvortom? Rekla si da ti se sviđa.
 - Ništa. Džordž...
- Džordža nema, draga. Neće se ni vraćati. Budućnost je pred tobom, a
nije baš zabavno ostati sam. Veruj mi, ja znam. Vilijamu se, kako ga ti zoveš,
mnogo dopadaš. To i slepac vidi. Daj mu malo podsticaja, Antoaneta.
- Ne znam kako.
Margaret je nestrpljivo uzdahnula. - Izgleda da niko ništa ne zna sam da
uradi kad je ljubav u pitanju.
Vrata na hodniku iznenada su se otvorila i zatvorila uz tresak. Neko se
približavao krupnim koracima. Trenutak kasnije, u dnevnu sobu je ušao
doktor Hejvort. Za njim se ukazalo i natmureno lice prećasnog Morlija. - A,
dobro je. Obojica ste ovde - obradovala se Margaret. - Prečasni, izgovorite
molitvu za pokoj duše.
Vikar je delovao prestrašeno. Doktor Hejvort se nasmešio. - Vidim da je
pacijentu malo bolje.
- Vilijame, morate je smesta pregledati! - naredila je Antoaneta. - Prečasni
Morli i ja ćemo sačekati u hodniku. - Ustala je i pojurila k njima. - Morate je
izlečiti, Vilijame - dramatično je rekla. - Ne - da umre. Ne mogu bez nje.
- Daću sve od sebe - odgovorio je.
Antoaneta i vikar su seli u hodnik. Doktor Hejvort je zatvorio vrata od
dnevne sobe i prišao da pregleda pacijenta. Nakon kratkog pregleda, seo je u
fotelju i ozbiljno je pogledao.
- Kao što sam i mislio, ledi Frempton. Odličnog ste zdravlja.
- O, dobro je - rekla je. Uspravila se i spustila noge. - Kakvo olakšanje.
- Jeste, ledi Frempton.
- Nju zovite Antoaneta - kazala je Margaret. - Zbunjujuće je s dve ledi
Frempton.
- Drago mi je što vam prečasni Morli više nije potreban. Može slobodno
da ode. Nikog neće sahraniti.
- Mislim da sam ga pošteno uplašila. Jeste li mu videli lice? Bio je beo kao
kreč!
- Uplašili ste i Antoanetu.
 - Nisam htela - odgovorila je kao iz topa.
- A šta ste onda hteli, ako smem da pitam?
Postiđeno se osmehnula. - Roberta i ja smo skovale plan. Vidite, Dejvid
propada, a ja ne mogu to da gledam. Srce mu je slomljeno, a nema nikakvih
naznaka da će se oporaviti. Roberta se setila da je Fedra u Londonu čuvala
prijateljičinu kuću. Posetila je tu prijateljicu i tražila Fedrinu adresu u Parizu.
Jednostavno. Ova joj ju je bez razmišljanja dala.
- Čemu onda “infarkt”?
- Ništa drugo ne bi nateralo Dejvida da ode u Pariz. Misli da Fedra živi
svoj život i da ne želi da ima ništa s njim. Pomislila sam: moraće da ode ako
to bude moja poslednja želja.
- Sigurno je postojao jednostavniji način, a ne da nas sve redom
prestravite.
- Svaka vam čast ako ga se setite, doktore Hejvort. Roberta i ja nismo
mogle da smislimo bolji. - Šeretski se nasmejala. - Lepo je kad vidiš da je
ljudima stalo.
- Više nego što mislite.
- Nemojte me izdati, doktore. Antoaneta će biti besna ako sazna da sam
lagala.
Uzdahnuo je. Nije želeo da učestvuje u njenoj zaveri. - U redu. Samo
ovoga puta. Ali molim vas, nemojte da se to ponovi.
- Obećavam. Idite da im saopštite dobre vesti.
Kad je doktor Hejvort otvorio vrata dnevne sobe, Antoaneta i prečasni
Morli skočili su na noge. - Kako je? - upitala je Antoaneta.
- Biće dobro - odgovorio je doktor Hejvort. - Samo joj je potreban odmor.
Antoaneta je osetila takvo olakšanje da mu se bacila oko vrata. - O, hvala
vam! - uzbuđeno je rekla. - Znala sam da ćete je spasti.
Doktor Hejvort je bio zatečen. - Nisam ja zaslužan za to - rekao je
postiđeno. - Ona je veoma jaka.
Antoaneta se odmakla. Pocrvenela je. - Tako sam se brinula. Ne bih mogla
da podnesem da izgubim još jednu dragu osobu.
- Sve je u redu. Biće ona još dugo s vama.
- To su izvrsne vesti - oglasio se prečasni Morli. Prošao je pored njih i
ušao u dnevnu sobu.
- Bojim se da ste uzalud dolazili - rekla je Margaret.
- Naprotiv. Uverio sam se da ste dobro. Otići ću kući radostan.
- Ne mogu vas ponuditi čajem. Dala sam Dženi slobodan dan.
- Kakav maler. Da vam pozli baš onog dana kada Dženi nije tu.
- Znam. Eto kakve sam ja sreće! Mada mogu da vam sipam šeri.
- Šta će doktor reći?
- Sumnjam da mari. Ima on prečih briga - odgovorila je. Oči su joj veselo
zaigrale.
Vikar i Margaret su ostali u dnevnoj sobi. Doktor Hejvort i Antoaneta su
krenuli napolje, ka svojim kolima. - Da je pozovem da se preseli kod mene,
dok se ne oporavi? - upitala je Antoaneta.
- Dobro je njoj ovde, verujte mi - odgovorio je doktor Hejvort.
- Šta ako joj opet pozli?
- Sumnjam, Ovo što je imala ne događa se dvaput. Antoaneta se
nasmešila. - Tako mi je drago. Dejvid mi je rekao da umire. Mnogo sam se
uplašila.
- Ona je rekla Dejvidu da umire. Stari ljudi uvek pomisle na najgore.
- Ne znam kuda je Dejvid onako odjurio.
Doktor Hejvort nije hteo da joj kaže. Da je hteo da majka zna, rekao bi joj
sam. - Ne znam ni ja. Ali biće mu milo kad čuje da mu je baka zdrava kao
dren. - Otvorio je zadnja vrata svog volva i ubacio lekarsku torbu.
- Vilijame - rekla je Antoaneta. Osetila je kako joj srce ubrzano lupa.
- Da?
- Mislim da sam savladala “Zalazak sunca”.
Veselo se osmehnuo. - Voleo bih da čujem kako ga svirate.
 - Zaista?
- Veoma.
- Rado ću vam odsvirati. Često sam ga svirala u poslednje vreme. Mislim
da sam ga dobro savladala.
U tom trenutku, prečasni Morli je otvorio vrata i izašao. - Još nije vreme
da se otvore vrata raja za ledi Frempton - rekao je veselo dok je išao ka
svojim kolima.
- Možda će nas sve nadživeti - kazao je doktor Hejvort.
- To bi, zaista, bilo čudo - nadovezala se Antoaneta. Osetila je kako joj
puls usporava. Plan da doktoru Hejvortu da podstreka osujećen je na samom
početku. Možda ipak nije prošlo dovoljno vremena od Džordžove smrti.
Možda nije spremna. Naravno, postoji mogućnost da doktor Hejvort ne oseća
isto što i ona, da je oduvek želeo samo njeno prijateljstvo. Osetila se pomalo
glupo zbog toga. Posmatrala ga je kako ulazi u auto i mahnula mu. Zatim je
ušla u kuću da vidi kako je Margaret. Osećala je neki teret na duši.
Dejvid je vozom otišao u London, a odatle eurostarom u Pariz. Poneo je
torbicu s najosnovnijim stvarima. Nije planirao dugo da ostane. Ako Fedra
nije kod kuće, reći će baki da je učinio sve što je mogao.
Sedeo je u vagonu prve klase. Kroz prozor je posmatrao seoske predele
Engleske. A onda, kad je voz ušao u tunel, a prozori se zatamneli, najednom
je shvatio da više ne zuri napolje, već u sopstveni izmučeni odraz. Posmatrao
ga je užasnuto. Nije primetio koliko se zapustio. Kao da to nije bio on,
izmučenog lica i upalih očiju. Zamišljeno je prešao rukom preko guste,
čekinjaste brade. Šta li će Fedra pomisliti? Da li će ga prepoznati? Sigurno joj
neće izgledati privlačno. A možda joj nikad i nije bio privlačan. Bilo mu je
krivo što nije vodio više računa o sebi. Mogao je, makar, da se obrije.
Kako se voz približavao Parizu, postajao je nervozan. Pročitao je samo
nekoliko stranica knjige jer su mu u glavi neprestano iskrsavali prizori iz
prošlosti. Ponavljali su se kao kad se pokvareni DVD zaustavi na omiljenoj
sceni iz filma. Trebalo je da su već izbledeli s obzirom na to koliko ih je puta
premotao u mislima, ali te slike su i dalje bile žive i jednako su ga bolele.
Prešao je pogledom po vagonu. U njemu su sedeli poslovni ljudi i žene u
odelima, i elegantne majke s malom decom. Činilo se da nemaju nikakvih
briga. Neki su čitali časopise, drugi novine, a deca su mirno igrala igrice.
Delovalo je nestvarno. Kao da je Dejvid jedini čovek na svetu koji treba da
zaleči slomljeno srce.
Voz je konačno ušao u stanicu. Izašao je. Prolazio je kroz gužvu kao u
bunilu. Gledao je u pod i ponovo u mislima vrteo sve moguće ishode.
Ušao je u taksi i rekao da ga odvezu do Ulice Lonšan. Kad je auto krenuo,
stomak mu se vezao u čvor. Nije bio siguran da li mučninu oseća od nervoze
ili zbog kočenja na semaforima. Bilo je predvečerje. Pariz se kupao u nežnoj,
ćilibarskoj svetlosti dok se sunce polako spuštalo na nebu, oštrim potezima
šarajući površinu Sene crvenom i zlatnom. Izlozi su bili osvetljeni. Ulične
svetiljke obasjavale su vodopade žutog lišća nošene vetrom pre nego što bi ih
sakupili u gomile na pločniku i slivnicima. Lutao je pogledom preko gradskih
kuća i njihovih elegantno izvijenih sivih krovova. Zurio je u sobe u
potkrovlju i lepe balkone s gvozdenim ogradama. Bilo mu je jasno zašto
Fedra toliko voli Pariz. Odisao je šarmom starih vremena.
Fedrin stan se nalazio u centru grada. Nije se nadao da će tako brzo doći.
Osećao se nespremno. Platio je taksisti i seo u obližnji kafe, da popije kafu i
razmisli šta ćejoj reći. Seo je pored prozora, za mali sto, i zurio na ulicu.
Pomalo se nadao, iako prestravljen, da će Fedra proći tuda.
Vetar je sve jače duvao. Ljudi su ulazili i izlazili, a Dejvid je i dalje sedeo
s praznom šoljicom kafe. Uznemireno je piljio u mračnu ulicu. Pokušavao je
da zamisli razgovor, ali mu ništa nije delovalo prirodno. Najpre bi objasnio
kako je Margaret imala srčani udar, a onda bi se spetljao i zbunio. A to je
samo bio monolog koji je uvežbavao u glavi. Na kraju je shvatio da
jednostavno treba da se suoči s Fedrom pa nek bude šta bude. Tešila ga je
mogućnost da će se setiti pravih reči u žaru trenutka. A postojala je i
mogućnost da ona nije tu. Platio je račun, ostavio bakšiš, iako je konobar, kao
svi konobari, bio mrzovoljan.
Ustao je. Kafe je sad bio pun. On to nije ni primetio. Prolazio je između
stolova. Neki ljudi su stajali, čekajući slobodno mesto. A onda je pogledao ka
drugom kraju. Neka iznurena plavokosa netremice je zurila u njega. U njenim
krupnim svetlosivim očima ocrtavao se strah. Zastao je i pažljivije je
pogledao. Isprva je nije prepoznao. Bila je mršavija. Koža joj je delovala
bleđe naspram crne košulje. Kosa zategnuta i vezana u konjski rep. Na
trenutak, konobar mu je zaklonio pogled. Dejvid je počeo da izviruje. Da li je
to ona? Konobar se pomerio. I dalje je bila tamo, naslonjena na zid. I ona je
njega gledala.
Dejvid je prestao da diše. Bila je to Fedra. Dok se probijao ka njoj, osećao
je kako ga nešto steže u grudima. Nije mogao da prođe od ljudi, kao da se
probija kroz nemirno more. Korak napred, korak nazad. Ustala je. Na
trenutak, koji je bio zastrašujuć, nestala je iza tri bučna tinejdžera, Dejvid ju
je pogledom tražio u gomili. Izbezumljeno je zurio oko sebe, sve dok mu ona
nije lagano prišla. Kao galeb kojeg je naneo talas.
Više nije bilo važno šta će da kaže. Čežnja u njenim očima bila je potvrda
da je i ona slomljena. Srce mu je mahnito tuklo. Ustreptao je i više nije
osećao nervozu u stomaku kad je ispružila ruku k njemu. Prihvatio ju je i
povukao. Načinila je tih nekoliko poslednjih koraka, a onda su se konačno
spojili, telo uz telo, grudi uz grudi. Njihov poljubac je govorio više od reči.
Za to vreme, u Farfildu je Antoaneta sedela za klavirom. Prsti su joj leteli
preko dirki jer je već naučila komad napamet. Na prostirkama su ležali psi, u
kaminu je tinjala vatra. U kući je bilo mirno. Pomislila je na doktora
Hejvorta. Postidela se setivši se nespretnog pokušaja da ga podstakne, kako
ju je Margaret savetovala. Kamo sreće da nije to rekla. Zvučalo je
neprirodno. Nadala se da je to odbilo doktora Hejvorta. Bila je drska Što je
pomislila da mu se dopada. Zasvirala je življe.
Njeno muziciranje je prekinuo telefon. Uzdahnula je i ustala da se javi. -
Halo - rekla je.
- Vilijam je - odgovorio je.
- O, Vilijame. - Obradovala se. - Kakvo iznenađenje.
- Pitao sam se da li mogu da dođem, da čujem kako svirate.
- Sada?
- Pa, ako nije suviše kasno.
- Ne, naravno da nije.
- Odlično. Pozvoniću na vrata.
Samo što je Antoaneta spustila slušalicu, zvono se oglasilo. Namrštila se.
Nemoguće da je tako brzo došao. Srce joj se popelo pod grlo od straha. Ko li
je to ovako kasno? Najednom je poželeta da nije sama u tako velikoj kući.
Haris je bio u brvnari u dnu prilaza, Dejvid preko jezera. Niko je ne bi čuo
kad bi vrisnula. Na trenutak se ukočila. Nije mogla da se pomeri. Ponovo se
oglasilo zvono, ovog puta duže. Psi su se probudili i poskakali.
U društvu doga, skupila je hrabrost da izađe iz sobe u hodnik. Stala je i
počela da krši prste. - Ko je? - doviknula je.
- Ja sam!
Berti je zalajao.
- Vilijame? - Htela je da zaplače od olakšanja. - Otkud vi ovde?
- Rekao sam da ću pozvoniti.
Potrčala je da otvori vrata. - Ali brzo ste stigli.
Na pragu se ukazalo njegovo nasmejano lice. - Već sam bio ovde - rekao
je. Oneraspoložio se videvši njen izraz lica. - Jesam li vas uplašio?
- Malo - priznala je.
- Draga moja Antoaneta, izvinjavam se. - Pogledao ju je ozbiljno. - Dobro,
biću iskren. Nisam došao da slušam kako svirate.
- Niste?
Odmahnuo je. - Ne. Došao sam... - Oklevao je. Na sekund je delovao
postiđeno. Antoaneta se nežno osmehnula. To je bilo dovoljno da ga okuraži.
Obuhvatio joj je lice rukama i sagnuo se da je poljubi.
 32.

Narednog jutra, Antoaneta se šetala vrtom vedrija nego ikad otkako je

Džordž umro. Doktor Hejvort je otišao kasno iza ponoći. Ostala je sama u
kući, ali više nije bila usamljena. Ležala je budna i prisećala se poljupca, sati
koji su usledili posle njega, dok su njih dvoje uživali u salonu. Slušao ju je
kako svira, nagnut nad njom. Zaljubljeno je zurio u nju, kao da muzika dopire
s njenih usana, a ne iz prstiju. Vilijama je volela drukčije nego Džordža. Dok
je Džordž tražio avanturu, Vilijam je bio zadovoljan onim što ima. S njim se
osećala sigurno, ali i cenjeno. Njega nisu mamile planine i neobični predeli.
Njegova strast je bila Antoaneta, bila je sigurna u to. Sa Džordžom je delila
decu i Farfild. S Vilijamom je delila bašte, muziku i njegove najdublje misli.
Provodio je vreme s njom i potpuno joj bio posvećen. U podne je stigao
doktor Hejvort. Gepek njegovih kola bio je prepun žbunja. - Mislio sam da ga
posadimo pored jezera - rekao je i nežno je poljubio. - Šta ti misliš?
- Tako si pažljiv, hvala ti - veselo je odgovorila. - Divno je što imamo
čitavo poslepodne pred sobom.
- Nešto sam razmišljao. Mogli bismo da odemo nekud zajedno.
- Kuda?
- Ne znam. - Slegnuo je ramenima. - Samo da se sklonimo odavde. U
Pariz, Beč, Rim, kud god ti želiš. Kad si poslednji put bila negde?
- Bože - uzdahnula je. Davno je to bilo. - Pre, najmanje, godinu dana.
- Onda je krajnje vreme da odeš iz Farfilda. - Lice mu se ozarilo. - Jesi li
nekad bila u Indiji?
- Nisam.
- Nisam ni ja. Možemo zajedno da je otkrivamo. Oklevala je. - Ali šta
ćemo s Margaret?
- Snaći će se ona i sama. Dejvid je tu.
 - Znaš, zvala sam je jutros. Dženi mi je rekla da se odmara. A onda je
rekla da spava. Zvučala je nervozno, kao da laže.
- Zašto bi lagala?
- Zato što ju je Margaret zamolila.
- Oh. Hoćeš da je obideš?
- Ne znam baš. Ne bih da joj smetam ako spava...
U tom trenutku, na tremu se pojavio Haris. - Ledi Frempton, upravo vas je
zvala stara gospođa Frempton.
- Eto vidiš! Nešto nije u redu! - uzviknula je Antoaneta i pojurila u kuću. -
Šta je rekla, Harise?
- Želi da se nađete u poljskoj kućici, odmah.
- U poljskoj kućici? Šta radi gore? Mislila sam da se odmara.
- Kaže da je važno - rekao je Haris.
Antoaneta se okrenula ka doktoru Hejvortu. - Moraš poći sa mnom,
Vilijame. Osećam da se nešto dešava, ali ne znam šta. Juče je umirala, a
danas je izašla do poljske kućice. I još traži da joj se pridružim. O čemu je
reč?
Doktor Hejvort se zaverenički nasmejao. Setio se šta mu je Margaret rekla
prethodnog dana. - Idemo pa ćemo saznati.
Krenuli su užurbano. Ispred njih su, preko bašte, trčkarali Berti i Vuster.
Nebom su plovili svetlosivi oblaci, ali bi se tu i tamo promolilo sunce.
Stigavši na brdo, primetili su Dejvidov lendrover parkiran pored staze.
- O, bože. Izgleda da je pozvala i Dejvida. - Antoaneta se uspaničeno
okrenula ka doktoru Hejvortu. - Možda nas je sve pozvala ovamo da se
oprosti? O, bože. Nadam se da je dobro.
- Jaka je ona kao bik - uveravao ju je doktor Hejvort.
- Ne, nije. Samo se pretvara. Iznutra je osetljiva kao svi mi. Znam da
čudno zvuči, s obzirom na naš problematičan odnos, ali otkako je Džordž
umro, postala mi je draga. Ne, nije mi draga, ja nju volim. Mnogo je volim. -
Ubrzala je.
 Doktor Hejvort ju je uhvatio za ruku i stegnuo. - Ništa joj nije, Antoaneta.
Veruj mi. Još će se ona naživeti.
Konačno su stigli do poljske kućice. Antoaneta je duboko uzdahnula i
širom otvorila vrata. Na sofama i foteljama oko vatre, sedeli su Margaret,
prečasni Morli, Dejvid i Fedra.
Antoaneta se uhvatila za srce. - Dobro si, Margaret! - uzdahnula je. Umalo
se zaplakala jer joj je laknulo.
- Naravno da sam dobro - odvratila je iz fotelje. - Ali ti nisi. Dođi, draga,
sedi. Objasniću ti.
Antoaneta je u neverici piljila u Dejvida i Fedru, koji su sedeli jedno pored
drugog na sofi. Dejvid se obrijao, ali nije izgledao drukčije samo zbog toga.
Bio je srećan. Veoma, veoma srećan. Prečasni Morli je poskočio i ustupio
Antoaneti fotelju pored kamina. Sela je, zahvalna. Posmatrala je doktora
Hejvorta. On je privukao stolicu i smestio se između sofe i Margaret.
Prečasni Morli je seo na klupicu pored kamina.
- Juče si umirala, Margaret, a danas sediš ovde s Dejvidom i Fedrom. Šta
se dešava? - Antoaneta je primetila da se Fedra smanjila. Njena koščata
ramena podsećala su na vešalicu u maslinastozelenom džemperu. Ali lice joj
je zračilo, a obrazi su joj bili rumeni kao jabuke.
- Iskreno, dosadilo mi je da gledam potištena lica, kao da su vam sve lađe
potonule. I meni je nedostajala Fedra. A pošto sam sebična, želela sam da se
vrati koliko zbog sebe, toliko i zbog drugih. Roberta mi je saučesnik. Setila
se da je Fedra čuvala prijateljičinu kuću. Rešila je da se raspita i sazna njenu
novu adresu. Dobila ju je bez po muke. Onda me je pozvala i dala mi adresu,
Ulica Lonšan. Obe znamo koliko Dejvid ume da bude tvrdoglav. Mislio je da
Fedra ne želi da ga vidi pa sam ono inscenirala.
Antoaneta se prestravila. - Ono si odglumila?
- Da. Nisam ni znala koliko sam dobra. Možda je trebalo da budem
glumica. - Pogledala je prečasnog Morlija. - Izvinite što sam vam ono
priredila, ali nisam imala izbora. Zar nije divno što mi je dobro?
- Znači, i jadni Dejvid je mislio da si na samrti? - Antoaneta se okrenula
ka sinu. Dejvid je nehajno slegnuo ramenima, kao da to nije ništa.
 - Samo da kažem, nije me sasvim ubedila. Izgledala je suviše živahno za
nekoga ko je na samrti - tvrdio je.
- A ipak si me poslušao i otišao po Fedru. - Margaret se slavodobitno
osmehnula. - I učinio si to. Znam da je ovo izvedeno na kvarno, Antoaneta.
Verovatno si mnogo ljuta na mene što sam to uradila iza tvojih leđa. Ali
starija sam i pametnija i bolje znam šta je za vas dobro. Znam da ti je
nedostajala Fedra, kao i svima nama, i da sama nikad nećeš otvoriti radnju, A
volela bih da vidim te prasiće.
Fedra je, u strahu, okrznula Antoanetu pogledom. Nije bila sigurna da li će
joj Džordžova žena oprostiti. Dejvid je morao mnogo da je ubeđuje kako bi
pošla s njim.
Da su je prethodnog dana pitali kako bi se osećala ako bi slučajno naletela
na Fedru, Antoaneta bi rekla da još nije spremna da joj oprosti. Međutim, nije
isto kada razmišljaš hladne glave i kada u srcu osetiš toplinu. Sada kada su se
našle zajedno u istoj prostoriji, Antoaneta je osetila kako joj se srce ispunjava
saosećanjem. Ustala je i prišla Fedri. Nije razmišljala o svojim postupcima.
Ispružila je ruke ka njoj i podigla je sa sofe. Ne oklevajući, čvrsto ju je
zagrlila. - Srećna sam što si kod kuće - nežno je rekla. Osetila je kako njeno
sićušno telo drhti. Fedrine suze su lile po Antoanetinoj košulji. Spustila je
glavu na njeno rame i zažmurila. Dugo su tako stajale, zagrljene. Antoaneta
nije morala ništa da objašnjava. Iz njenog gesta jasno se videlo da je
oprostila. Šapnula je nešto da samo Fedra čuje.
- Tako. Drago mi je da je sve ispalo kako treba - kazala je Margaret.
Začkiljila je i primetila kako doktor Hejvort s nežnošću posmatra Antoanetu.
- Izgleda da smo ostali samo vi i ja, prečasni - obratila se vikaru. Ovaj se
odmah unervozio. - Mislim da nije zgoreg da pozovem Harisa da nam donese
neke namirnice - dodala je i izvukla mobilni iz džepa. - Da čujem, šta ko želi?
 EPILOG
Godinu i po dana kasnije

Margaret je sedela s prečasnim Morlijem za okruglim stolom, ispod zabata

poljske kućice. Posmatrala je bašte Farfild parka u dolini, začuđena što se
imanje polako puni posetiocima. Otkako je Antoaneta resila da tokom celog
juna bude otvoren za javnost, više se radilo na međama, baštama s poljskim
cvećem i oko jezera. Margaret je oduvek znala da Antoaneta ima smisla za te
stvari, ali nije ni sanjala da ti prsti, tako vešti kad su u pitanju tkanine i
nameštaj, mogu da izvedu istu magiju s baštom.
Margaret je bilo drago što Antoaneta preuređuje kuću. Ta luckasta žena se,
svih ovih godina snebivala da bilo šta promeni, iz straha da je ne uvredi. Da
ju je samo pitala, rekla bi joj da kuća već decenijama vapi za renoviranjem.
Štaviše, sama bi je renovirala, ali nije imala volju. Uređenje kuća je nikad
nije zanimalo kao Antoanetu. Pošto se udala za Vilijama Hejvorta i preselila
u njegovu kuću u sefu, Antoaneta je veliku kuću preuređivala za Dejvida i
Fedru. Ishod je bio zadivljujuć, kao u baštama.
- Stvarno volim srećne završetke - rekla je Margaret i zadovoljno
uzdahnula.
Prečasni Morli je klimnuo glavom. Pijuckao je čaj koji im je gospođa
Ganis poslala u termosu.
- Fedra se vratila i sve je došlo na svoje mesto. Ona je draga i veoma
sposobna devojka. Ali bolje što je uređenje kuće prepustila Antoaneti. Čovek
treba da bude svestan svojih mogućnosti. Ne sviđa mi se što je spavaća soba
ružičasta. Da je za dete pa u redu, ali Fedra je odrasla žena. Naravno, nije
moje da se u sve mešam. Na kraju krajeva, to je njena spavaća soba. Štaviše,
ako me pamćenje ne vara, rekla je da je to Dejvidov izbor. A plava je mnogo
lepša. Samo, moram da priznam da Fedra odlično vodi radnju. Nisam sigurna
koliko Tom pomaže, ali daje sve od sebe. I lepo je što je uključen u porodični
posao. Onaj njegov noćni klub ništa nije valjao. Još samo da mu nađemo
neku finu devojku, da se i on skrasi. Divno je što smo se posle Džordžove
smrti zbližili. A mislim da je za to najzaslužnija Fedra. Ne pitajte me kako joj
to polazi za rukom. Nisam psiholog, ali rekla bih da ona ima neku čarobnu
moć. Kad se samo setim da smo mogli da je izgubimo. - Ponovo je
uzdahnula, ovog puta s olakšanjem. - A za to sam ja zaslužna, znate i sami.
Nekad moraš da preuzmeš stvar u svoje ruke kad su drugi previše tvrdoglavi
ili nesigurni. Znala sam da će se vratiti ako je zamolim. Divno je praštati. Zar
ne, prečasni Morli?
Prečasni Morli je spustio šoljicu. - Poznajemo se toliko godina. Zar ne
mislite da je krajnje vreme da me zovete Džozef?
Margaret se zbunila. - Džozef? Za boga miloga, ne. Vi ste božji čovek,
prečasni Morli. Uvredljivo je da vas zovem Džozef. Čovek vašeg ugleda
mora da ima titulu koja odražava društveni položaj. Vi ste mi uzor, prečasni, i
u svemu poštujem vaše mišljenje. Jednostavno ne mogu da vas zovem
Džozef. Baš smešno od vas što ste to predložili.
Prečasni Morli je ponovo podigao šolju čaja, razočaran. U poslednje
vreme, retko mu se pruža prilika da izrazi svoje mišljenje.
- Moram da primetim da je divno od Fedre što je porodične safire
poklonila Roberti - nastavila je Margaret. - Uporno tvrdi da ih nikad neće
nositi. Meni nimalo nije važno kod koga su, sve dok su u porodici. Treba
poštovati pretke, zar ne? - Vikar nije uspeo da prozbori ni reč jer je ona
nastavila da priča. - Fedra se lažno predstavljala kao Fremptonova, a na kraju
je postala jedna od nas. Kakva ironija. Dejvid se odmah oženio njome. Ne
čudi me. Patio je kad je onomad otišla. - Zadovoljno se osmehnula. - Nisam
se nadala da ću to doživeti, a eto, još sam tu. Pratim sva dešavanja. A mnogo
toga se dešava u Farfildu. - Gordo je pogledala svog sabesednika. - Prečasni
Morli, vi samo ćutite. Da vam nije maca pojela jezik? - Zatim ga je blago
pogledala i nežno se osmehnula. - Zašto me trpite?
Uzvratio je osmehom i klimnuo glavom. - Zato što nikad niste dosadni,
ledi Frempton. I imate dobro srce.
- A, to je ključ. Srce. Život bi bio veoma surov i okrutan da nema srca.
Recite mi, prečasni...
 - Da?
Srećno je uzdahnula. - Bilo šta.
- Bilo šta? - Vikar se ko zna koji put zbunio pred Margaret Frempton.
- Da, kažite mi šta god želite. - Zavalila se, prekrstila ruke u krilu i čekala.
Te večeri, Dejvid i Fedra su prošetali Rufusa oko jezera. Negde u šumarku
dve sove hučale su jedna drugoj u ganutljivoj igri udvaranja. Dejvid i Fedra
su se držali za ruke. Pamtili su koliko razdvojenost boli. I znali su da se nikad
više neće razdvajati.
- Nešto mi je sinulo - iznenada je rekao Dejvid. Zurio je ka brdu na kojem
se uzdizala poljska kućica osvetljena mesečinom. - Uvek si govorila kako bi
volela da dočekaš zoru tamo.
- Jesam. Da li ti to predlažeš da provedemo noć gore? - Osetila je kako joj
celo telo treperi.
- Sofa je dovoljno velika za oboje. Kad ju je majka naručivala kod
majstora, tražila je da bude ogromna.
- Sumnjam da je imala to na umu kad ju je poručivala. Zavrteo ju je ukrug.
- Gore je veoma romantično - rekao je i poljubio je u čelo.
- A ja imam divlju i neobuzdanu prirodu - našalila se i privukla ga k sebi.
Poljubio ju je u usta. - Imamo ćebad, kamin i babinu skrivenu zalihu vina...
- Samo ti, ja, Rufus i šumski zvuci - promrmljala je.
- Hajdemo.
Nasmejala se. - Kako vi kažete, lorde.
- Pođimo onda, ledi, da vam pokažem svoju divlju i neobuzdanu prirodu!
Krenuli su travnjakom naviše, jedno uz drugo, držeći se za ruke,
preplavljeni uzbuđenjem. Rosa se presijavala na srebrnastoj svetlosti. Rufus
se, pomislivši da idu u dugu šetnju, izgubio u šiblju. Kad su konačno stigli do
kućice, zastali su malo ispred nje. Bludeli su pogledom po tajanstvenoj lepoti
noći. Dolina je bila osvetljena. Zraci svetlosti obasjavali su zemlju kao da je
dan.
Fedra se privila uz muža. - Veoma sam srećna, Dejvide - nežno je rekla. -
Mislila sam da nigde neću pronaći svoje mesto.
Sagnuo se i prislonio obraz uz njenu glavu.
- Bilo ti je suđeno da budeš sa mnom. Hvala bogu što je tako.
- Znaš, na vrhuncu očajanja molila sam Džordža da ispravi nepravdu koju
je učinio. Mislim da ju je ispravio.
- Ako nas sada gleda, kladim se da je srećan kao i mi. U stvari, ako i dalje
ne čeka pred vratima raja. Fedra se okrenula i pogledala ga uznemireno.
- Dragi, on ne stoji pred rajskim vratima. On je odmah ušao u raj. Veruj
mi. On je zaslužan što smo svi mi srećni. On je zaslužan što te volim.
Sklonio joj je pramen kose s lica. - Jednom si rekla da si bila očajnički,
ludo i beskrajno zaljubljena u mog oca. Takođe si rekla da više nikad nećeš
tako voleti.
Osmehnula mu se. Bila je svesna da se ljubav koju oseća prema Dejvidu
ne može pretočiti u reči. - Ne volim te na taj način, dragi. I drago mi je što te
nikad neću tako voleti.
 Beleška o autoru

Santa Montefjore je rođena u Engleskoj. Studirala je španski i italijanski

jezik i književnost na Univerzitet u Eksiteru. Pošto je godinu dana predavala
engleski na jednoj pampi u Argentini, veći deo devedesetih godina prošlog
veka provela je u Buenos Ajresu.
Sada živi u Londonu s mužem, istoričarem i piscem Sajmonom Sibagom
Montefjorem. Do sada su na srpskom objavljeni njeni romani: Drvo
izgubljenih ljubavnika (Evro-Giunti, 2008), Magična kutijica ljubavi (Evro-
Giunti, 2009. i 2011), Francuski baštovan (Evro-Giunti, 2010), Savršena
sreća (Evro-Giunti, 2011) i More izgubljene ljubavi (Evro-Giunti, 2008).
 Napomene
1 Aluzija na roman britanskog romanopisca Roalda Dala Veštice. (Prim.
prev.)
2 Aluzija na mašinu za putovanje kroz vreme iz serijala Doktor Hu. (Prim.
prev.)
3 Nem.: vruće kestenje. (Prim.prev.)
4 Na engleskom se ta reč piše gay, a čita se kao i žargonski izraz za
homoseksualca. (Prim. prev.)