Urija Smit

DANILO
i
APOKALIPSA
Revidirano i ilustrovano izdanje
Izdaje:
(u sopstvenoj režiji) TRIFUN ALEKSIĆ Beogradska V, br. 33, Sremčica
Beograd 2003.

Naslov originala: The Prophecies of DANIEL and the REVELATION By

URIAH SMITH
Prevod sa engleskog:
Z. B. BARJAKTAREVIĆ
Fototipsko izdanje
Za izdavača: BRANKO BOSANAC
Dizajn korica: VLADIMIR BRAJOVIĆ
Štampa: BIROGRAF, Zemun

Predgovor
OBJAVLJUJUĆI ovu knjigu, izdavači veruju da čine veliku uslugu njenim čitaocima.
Knjiga je posvećena opširnom opisivanju čudesnog Božjeg postupanja sa narodima
i sa istaknutim pojedincima u ispunjavanju velikih biblijskih proročanstava u prošlosti, a
naročito u otkrivanju i razumevanju proročkih spisa koji se odnose na uzbudljive događaje
sadašnjosti, i one koji nam neposredno predstoje u zloslutnoj budućnosti. Takvi događaji
su od najveće važnosti za svakoga od nas lično.
Neka niko ko živi u vremenu kao što je naše ne dopusti sebi da ostane neobavešten
o životno bitnim ishodima i zbivanjima ovog veka koji se tako brzo smenjuju, a koje Bog
želi da prepoznamo. Ta su zbivanja sudbonosna i mogu rezultirati večnim posledicama za
svaku dušu.
Autor ove knjige živeoje pre nekoliko generacija i pisao u literarnom i polemičkom
stilu svoga vremena. Pa ipak, njegovo tumačenje proročanstava i učenja o istini do kojih
je došao intenzivnim proučavanjem Svetih spisa, izdržalo je probu vremena kao i brižljivo
proveravanje istraživača Biblije. Delo je tako dobro izdržalo pomenutu proveru da gaje
zaista vredno nastaviti i u ovom revidiranom izdanju i savremenijem prikazivanju našeg
vremena, te nam čini veliko zadovoljstvo da ga svima iskreno zainteresovanim ponudimo
u ovom privlačnom obliku. lzvinjavamo se cenjenim čitaocima što slovne a naročito stilske
greške u ovoj knjizi nismo u mogućnosti da ispravimo, pošto je rađena u fototipskoj
tehnici, prema prethodnom izdanju.
Redaktori nisu štedeli truda da istinu izlože što jednostavnije i jasnije, tečnim i
privlačnim načinom izražavanja samog pisca, proveravajući sve istorijske i biblijske izvore
koje je autor koristio a u nekim slučajevima potkrepljujući učenja i novim dokazima koji
nisu bili dostupni u vreme prvobitnog izdanja (1897). Težili su takođe da u tumačenje
proročanstva unesu i neke dodatne dokaze, od naročitog značaja a tako poznate u
političkom, društvenom i religioznom razvoju koji privlače našu pažnju u ovim završnim
danima jevanđeljske epohe.
Svakog iskrenog čitaoca najusrdnije pozivamo da razmatranju tako značajnih tema
izloženih u ovoj knjizi pristupi otvorena srca i bez predrasuda.
Izdavači

OSVETLJEN PUT
Poput upaljenih svetiljki, proročanstva Svetog Pisma osvetljavaju strmenu stazu
prema nebeskom Hananu

UVOD
Da JE KNJIGA DANILOvA bila pisana od ličnosti čije ime nosi, u to nema sumnje.
Jezekilj, koji je bio Danilov savremenik, iznosi svedočanstvo kroz Svetog Duha o njegovoj
pobožnosti i pravednosti, uspoređujući ga u časti sa Noj em i Jovom: »Ili ako pošaljem
pomor na zemlju i izlijem gnev svoj na nju sa krvlju, tako da istrebim iz nje ljude i stoku;
ako bi u njoj bili Noje, Danilo i Jov, tako Ja živ bio, govori Gospod Bog, neće izbaviti ni sina
ni kćeri, nego će samo svoje duše izbaviti pravdom svojom.« Ezekiel 14:19, 20. Danilova
mudrost je čak i u ono staro doba postala poslovična, kao što se to vidi kod istog pisca.
On je bio upućen od Gospoda da kaže o knezu Tirskom sledeće reči: »Eto, mudriji si od
Danila; nikakva tajna nije sakrivena od tebe.« Ezekiel 28:3. Ali iznad svega, naš Gospod
Isus priznaje Danila kao jednog Božjeg proroka, i opominje svoje učenike da razumiju
njegova proročanstva za dobrobit Božje crkve: »Kad dakle ugledate gnusobu pustošenja,
o kojoj govori Danilo prorok, gde stoji na svetom mestu (koji čita neka razume), tada koji
budu u Judeji neka beže u gore.« Matthew 24:15, 16. {DiO 19.1}
Iako imamo dosta podataka o Danilovom ranom životu, više nego o ma kojem
drugom proroku, ipak njegovo životno poreklo ostalo je u potpunoj tajnosti, izuzev da je
bio od carskog roda, verovatno iz porodice Davidove, koja je u ono doba bila mnogo
razgranata. On se prvi put pojavljuje kao mlad plemić između robija Judina, prve godine
Navuhodonosora, cara Vavilonskog, u početku sedamdesetogodišnj eg ropstva 606.
godine pre Hrista. Jeremija i Avakum behu već izrekli svoja proročanstva. Jezekilj je odmah
otpočeo iza njih, a malo kasnije i Avdija; ali svi su oni završili svoje delo godinama pre
završetka duge i briljantne Danilove karijere. Samo su tri proroka sledila posle njega: Agej
i Zahanja. koji su vršili proročku službu za jedno kratko vreme istovremeno, 520—518.
godine pre Hrista, i Malahija, poslednji starozavetni prorok, koji je bljesnuo jedno kratko
vreme oko 397. godine pre naše ere.B.C.397. {DiO 19.2}
U toku seđamdesetogođišnjeg judejskog ropstva, 606—536. godine, koje je
prorekao Jeremiah 25:11, Danilo je proveo na Vavilonskom dvoru najveći deo toga
vremena kao premijer (prvi ministar) velike monarhije. Njegov život nam pruža najjaču
pouku o važnosti i korisnosti pridržavanja još od svoje rane mladosti tačnog poštenja
prema Bogu, dajući time značajan primer trajne i uzvišene ljudske odanosti i vernog
izvršavanja svih dužnosti koje se odnose na službu Bogu, i u isto vreme se angažujući u
najvećim zvaničnim aktivnostima noseći najteže brige i odgovornosti koje se mogu staviti
na ljude u ovozemaljskom životu.{DiO 20.1}
Kakav ukor je Danilovo držanje mnogima u današnje vreme, koji nemaju ni stoti
deo briga, da iskoriste svoje vreme i opišu svoja zapažanja koja su imali, izgovarajući se za
njihovo ogromno zanemarivanje hrišćanskih dužnosti time što navodno nisu za to imali
dovoljno vremena. Šta će Bog Danilov reći takvima kada dođe da donese pravednu
nagradu svojim slugama, shodno njihovom iskorišćavanju ili zanemarenju ukazanih im
prilika?{DiO 20.2}
Ali nije samo i jedino njegova veza sa Haldejskom monarhijom i slavom carstva bila
razlog Danilove neograničene memorije, ovenčavajući njegovo ime sa slavom. Na vrhuncu
svoje slave on je video da je carstvo odbačeno i da prelazi u druge ruke. Period njegovog
najvećeg prosperiteta obuhvaćao je životni vek jednog čoveka. Tako je kratka bila
Vavilonska prevlast, tako prolazna njegova slava. Ali Danilu su bile poverene mnogo
trajnije časti. Iako je bio omiljen i poštovan od knezova i vladara drevnog Vavilona, on se
radovao beskrajno većem uzvišenju, budući omiljen i poštovan od Boga i Njegovih svetih
anđela, primajući znanje od saveta Svevišnjega.{DiO 20.3}
Njegovo proroštvo je u mnogom pogledu važnije od ma kojeg drugog u Svetom
pismu. Ono je najopširnije. To je prvo proročanstvo koje daje preciznu istoriju sveta od
početka do kraja. U njemu su sadržani tačno određeni periodi vremena koji se protežu
kroz mnogo stoleća u budućnosti. Ono daje prvu proročku hronologiju o dolasku Mesije.
Ono označava vreme tih događaja tako tačno, da su Jevreji zabranjivali svaki pokušaj
tumačenja njegovih brojeva, pošto im to proroštvo pokazuje da nemaju izgovora radi
odbacivanja Hrista; ono se je tako tačno i u minut doslovce ispunilo sve do vremena
Porfirijeva, 250. godine posle Hrista, da je isti objavio (jedini izgovor koji je on izmislio za
svoj skepticizam) kako tobože Danilova proročanstva nisu pisana u doba Vavilona, nego
kasnije, pošto su se događaji odigrali. Ovaj izgovor, međutim, sada nije aktuelan, jer je
svaki nastupajući vek donosio svoje dokaze o istinitosti Danilovog proročanstva, i mi se
upravo sada, u našim danima, približujemo vrhuncu njegovog ispunjenja.{DiO 21.1}
Lična istorija o Danilu doseže do datuma od nekoliko godina nakon obaranja
Vavilonskog carstva od strane Mida i Persijanaca. Pretpostavlja se da je on umro u Susanu
(Suzi) u Persiji, oko 530. godine pre Hrista, u starosti od blizu devedeset četiri godine;
njegova starost je, možda, bila razlog što se nije vratio u Judeju zajedno sa drugim
Jevrejima iz ropstva u vreme Kirove proklamacije 36. godine (Ezra 1:1) koja označava
svršetak seđamdesetogodišnjeg ropstva.{DiO 21.2}

SLAVA VAVILONA
Najveći od prastarih gradova bio je Vavilon sa svojim visokim zidom, visećim
baštama i veličanstvenim hramovima

Poglavlje 1
ZAROBLJENIK NA VAVILONSKOM DVORU

Godine treće carovanja Joakima cara Judina dođe Navuhodonosor car

Vavilonski na Jerusalim i opkoli ga. I Gospod mu dade n ruku Joakima cara Judina i
dco sudova doma Božijega, i odnese ga u zemlju Senar u dom boga svojega, i metnu
sudove u riznicu boga svojega. Danilo 1:1.2.{DiO 23.1}
Sa ISKRENOM OTVORENOŠĆU koja karakteriše svete pisce, Danilo odmah prelazi
na svoj predmet. On počinje svoju knjigu jednostavnim istorijskim stilom. Prvih šest
poglavlja, sa izuzetkom proročanstva 2 glave, su pripovedačkeg sadržaja. Tek sa
poglavljem 7 dolazimo do proročkog dela Daniiovc knjige. .” {DiO 23.2}
Opsada Jerusalima. — Kao onaj koji je svestan da izlaže dobro poznatu istinu, on
odmah iznosi razne činjenice i pojedinosti koje svedoče o njegovoj istinitosti. Razorenje
Jerusalima koje se ovde spominje bilo je prorečeno preko proroka Jeremiah 25:8-11 i
ispunilo se 606. godine pre Hrista.* Jeremija je nagovestio ovo ropstvo četvrte godine cara
Joakima, ali Danilo spominje treću godinu. Ova prividna protivurečnost objašnjava se
činjenicom da je Navuhodonosor preduzeo svoju ekspediciju pri kraju treće godine cara
Joakima, i tu tačku Danilo uzima u obzir svog računanja. Ali car nije izvršio podjarmljivanje
Jerusalima sve do devetog meseca sledeće godine, koju Jeremija računa. Joakim, da ne
bude odveden u Vavilon, ponizio se i bilo mu je dopušteno da ostane kao vladar u
Jerusalimu, potčinjen Vavilonskom caru.{DiO 24.1}
* Datum 606 godine pre Hrista široko je podržan od Usshera, Halesa i drugih
hronologa, ali arheološkim istraživačima više odgovara 605 godina prv naše ere. Ovo je očigledno
tačniji datum, ma da podržavamo i računanje proročkih perioda datih od strane autora, imajući u
vidu da Jevreji i drugi istočni stari narodi zaračunavaju i prvu i poslednju godinu jednog perioda. —
Izdavači.
Ovo je bilo prvo zauzeće Jerusalima od strane Navuhodonostira. Dvaput kasnije
grad se bunio i odmetao, ali je ponovo bio osvojen od istog cara i svakiput je svirepije
postupao sa narodom. Drugo zauzeće bilo je za vreme Joahina sina Joakimova, kada su
sve svete stvari i posuđa bili odneti u Vavilon ili uništeni, a najelitniji deo stanovništva
odveden sa kraljem u ropstvo. Treći put pod Sedekijom, kada je grad izdržao užasnu
opsadu. Za vreme te opsade koja je trajala godinu i po dana, stanovnici grada su pretrpeli
sve strahote krajnje oskudice i gladi. Naposletku kralj i vojska su pokušali da pobegnu iz
opkoljenog grada, ali su bili zarobljeni od Haldejaca. Sinovi kralja Sedekije bili su poklani
pred njegovim očima, zatim su mu oči bile izvađene i on je odveden u Vavilon. Tako se
ispunilo proricanje Jezekiljevo da će biti odveden u Vavilon »u zemlju Haldejsku, ali je neće
videti.« (Ezekiel 12:13.) Grad i hram bili su u to vreme potpuno razoreni i ceo narod
zemaljski, izuzev nekoliko poljoprivrednika, bio je doveden u Vavilon u ropstvo 586.
godine pre Hrista. {DiO 24.2}
Tako se svršilo Božje pohođenje protiv greha — ne zato što su Haldejci bili u milosti
neba, nego što je Bog njih upotrebio da kazni bezakonja svoga naroda. Da je Izrailj bio
veran Bogu, i da je držao Njegovu subotu, Jerusalim bi stajao do veka. (Jeremiah 17:24-
27.) Ali oni su odstupili od Njega, i On ih je napustio. Oni su oskrnavili svete stvari unoseći
idole u hram; zato je Bog dopustio da se sveti sudovi sklone od daljeg skrnavljenja pustivši
da se odnesu kao trofeji u neznabožačka svetilišta u tuđini. {DiO 26.1}
Jevrejsko roblje u Vavilonu. — U toku tih dana nevolje i patnji u Jerusalimu, Danilo
i njegovi drugovi bili su hranjeni i vaspitavani na dvoru vavilonskog cara. Premda robovi u
jednoj stranoj zemlji, oni su bili besumnje u izvesnom pogledu udobnije smešteni nego
što su bili u svojoj sopstvenoj zemlji. {DiO 26.2}
»I car reče Aspenazu starešini svojih dvorjana da dovede između sinova
Izrailjevih, i od kraljevskog roda i knezova, mladiće na kojima nema mane, i koji su
lepa lica i naučeni svakoj mudrosti i vešti znanju i razumni i koji mogu stajati u
carskom dvoru, pa da ih obučava pismu i jeziku Haldejskom. I car im odredi dnevni
obrok od carskoga jela i vina koje car pijaše, da se hrane tri godine, a potom da stoje
pred carem.« — stih 3—5. {DiO 26.3}
Ovde je zabeleženo možda ispunjenje sudova prorečenih preko proroka Isaije kralju
Jezekiji pre više od jednog stoleća. Kada je ovaj kralj razmetljivo pokazivao izaslanicima
cara Vavilonskog svo blago i svete stvari njegovog dvora i carstva, Jezekiji je bilo rečeno
da će sve te dragocenosti biti odnete kao trofeji u grad Vavilon, i da će čak i njegovi sinovi
i potomci biti odneti »da budu dvorani u dvoru cara Vavilonskog«. (2 Kings 20:14-18)
{DiO 26.4}
Izraz »deca« ili »mladići« koji se primenjuje na ovo roblje ne može se definisati u
istom smislu kao u sadašnje vreme. To uključuje uopšte omladinu. Mi razumemo iz
izveštaja da su ti mladići već bili »naučeni svakoj mudrosti i vešti u znanju i razumu,
sposobni da stoje u carskom dvoru.« Drugim recima; oni su stekli znanje i visok stepen
vaspitanja, i njihove psihičke i duhovne snage bile. su toliko razvijene, da jedan vešt čitalac
ljudske prirode može steći tačan pojam o njihovim sposobnostima. Pretpostavlja se da su
oni imali oko osamnajest do dvadeset godina starosti. {DiO 27.1}
U vaspitanju koje su ovi zarobljeni Jevreji sticali vidimo jednu ustanovu mudre vlasti
i slobodoljublja naprednog cara Navuhodonosora. {DiO 27.2}
 1. Umesto da bira sredstva za zadovoljavanje niskih i loših želja, kako su to mnogi
kasniji carevi činili, on izabira mlade ljude da budu vaspitani u svima stvarima koje se tiču
carstva, da bi mogao imati efikasnu pomoć u upravljanju svojim poslovima. {DiO 27.3}
2. On im je odredio svakodnevno snabdevanje svojom sopstvenorri hranom i pićem.
Umesto grubog postupanja koje neki smatraju da je to najbolji metod prema robiju, on
im nudi svoja sopstvena jela. {DiO 27.4}
Za vreme od tri godine oni su uživali sve blagodeti koje im je carstvo pružalo.
Premda robovi, oni su bili carski sinovi, i kao takvi su tretirani od strane humanog cara
Haldejskog. {DiO 27.5}
»A među njima behu od sinova J'udinih Danilo, Ananija, Misailo i Azarija. A
starešina nad dvoranima predenu im imena, tako što Danilu nađenu ime Valtasar, a
Ananiji Sedrah, Misailu Misah a Azariji Avdenago.« — stih 6—7. {DiO 27.6}
Danilo i njegovi drugovi dobijaju druga imena. — Ova promena imena je nastala
možda na osnovu značenja reči. Na jevrejskom, Danilo znači »sudija Božji«, Ananija znači
»dar od Gospoda«, Misailo znači »ko je kao Bog«, dok ime Azarijah znači »onaj kome
Jehova pomaže«. Pošto se ova imena odnose na pravog Boga i označavaju Njegovo
obožavanje, oni su im promenili imena dajući im takve definicije koje se odnose na
neznabožačka božanstva kojima su Haldejci. služili. Tako je ime Valtazar koje je dato Danilu
značilo »knez Valov«, dok Sedrah znači »sluga Sina«, boga meseca; Misah znači »ko je kao
Aku« (taj Aku je kod Sumera ravan bogu meseca Sinu) a ime Avdenago znači »sluga
Neba«, senarskog božanstva.{DiO 28.1}
»Ali Danilo naumi u svom srcu da se ne skvrni obrokom jela careva i vinom
koje car pijaše, za to zamoli starešinu nad dvoranima da se ne mora skvrniti. I Bog
dade Danilu te nađe milost i ljubav kod starešine nad dvoranima. I starešina nad
dvoranima reče Danilu: Bojim se gospodara svojega cara, koji vam je odredio jelo i
piće: jer kad car vidi da su lica vaša lošija nego u ostalih mladića, vaših vršnjaka,
učinićete mi da budem glavom kriv caru. Tada Danilo reče Amelsaru koga starešina
nad dvoranima beše postavio nad Danilom, Ananijem, Misailom i Azarijem: Oprobaj
sluge svoje, molim te, za deset dana; neka nam se daje varivo da jedemo i voda da
pijemo. Tada neka nam se pregledaju lica pred tobom i lica drugih mladića koji jedu
carska jela, pa kako vidiš tako čini sa slugama svojim. I on pristade na to da ih oproba
de-set dana. A na kraju deset dana njihova lica izgledahu lepša i punija nego svih
mladića koji jeđahu obroke carskoga jela. Tako Amelsar uzimaše obroke njihovog
jela i vino koje im je trebalo piti, i davaše im varivo.«* stihovi 8—18. {DiO 28.2}
U ovom izveštaju Navuhodonosor se pokazuje čudnovato slobodan od verskog
fanatizma. Izgleda da on nije prisiljavao svoje carsko roblje na promenu njihove religije.
Videvši da oni imaju neku religiju, on je izgleda bio zadovoljan, bez obzira je li to religija
koju on priznaje ili ne. Premda su im imena bila promenjena, što je označavalo neku vezu
sa paganskim obožavanjem, to je moglo biti više kao izbegavanje njihovih jevrejskih imena
od strane Haldejaca nego što je ukazivalo na promenu njihovih osećanja ili prakse od
strane onih kojima su ova imena bila nametnuta.{DiO 29.1}
Danilova ishrana (dijeta). — Danilo je naumio da se ne skvrni carskim jelom ili
njegovim vinom. Danilo je imao i drugih razloga za to, osim jednostavnog efekta takve
hrane na njegov fizički sistem, ma da je on postigao veliki napredak usvajanjem iste. Često
je bio slučaj da je jelo careva i prinčeva neznabožačkih naroda, koji su često bili
prvosveštenici svojih religija, bilo najpre prineto na žrtvu idolima, a vino koje su oni pili
bilo je izlivano na žrtveniku pred njihovim bogovima. I opet, neka vrsta mesne hrane koju
su Haldejci upotrebljavali, bila je oglašena za nečistu po jevrejskom za-konu, te ni iz ovih
razloga Danilo nije mogao, saglasno svojoj veri, da učestvuje u tim artiklima. Stoga je on
učtivo zahtevao od svoga starešine da iz razloga savesti ne bude prisiljavan da se skrnavi
tim jelima. {DiO 29.2}
Starešina nad dvoranima se bojao da odobri Danilov zahtev, pošto je car lično
odredio jelo za Danila i njegove drugove. Ovo pokazuje veliki lični inter.es koji car ukazuje
ovim robovima. Vidi se da je njegov pravi predmet bio da im obežbedi najbolje duhovno
i telesno razviće. Kako se ovo razlikuje od verskog fanatizma i tiranije koja obično
gospodari nad srcima onih koji su zaodeveni apsolutnom vlašću. U karakteru
Navuhodonosora mi nalazimo mnoge stvari dostojne našeg najvećeg divljenja.
Interesantno je primetiti šta je bilo uključeno u Danilov zahtev za njegovu hranu.
Jevrejska reč »zeroim« koja je na engleskom prevedena kao »pulse« tj. varivo, temelji se
na istom korenu kao reč »seme« u izveštaju o stvaranju sveta, gde se spominje »sve bilje
što nosi seme«, i opet: »sva drveta rodna koja nose seme.« 1. Mojsijeva 1:29. Iz toga jasno
proizlazi da je Danilov zahtev uključivao žitarice, mahunasto povrće (leguminoze) i voćne
plodove. Onda, takođe, ako pravilno razurnemo 1. Mojs. 9:3, izraz »zelena trava«, mora biti
uključen u tu dijetu. Drugim recima, jelo koje je Danilo tražio i koje je primao sastojalo se
od cerealija, leguminoza, voća, oraha i povrća, — jedna vegetarijanska hrana sa
raznovrsnim izborom, zajedno sa univerzalnim pićem za ljude i životinje, čistom vodom.
* Pod izrazom »varivo« pod razume vaj u se žitarice i leguminoze — mahunice. — Prev.
U Kembridžskoj Bibliji ima ova prirneđfoa na jevrejski izraz »zeroirn«:
»vegetarijanska hrana uglavnom; nema razloga za ograničavanje jevrejske reči koja se
odnosi na leguminose, mahunaste plodove kao: pasulj, sočivo i grašak, što je sve
predstavljeno u izrazu »varivo«. {DiO 29.3}
Gesenius daje ovu definiciju: »Biljno serne, zelen, povrće itd., vegetarijanska hrana,
takva kakva se jela za vreme posta, nasuprot mesnoj i naj odabrani joj vrsti hrane carskoga
stola.«{DiO 30.1}
Desetodnevna proba sa ovakvom dijetom dala je povoljne rezultate: Danilu i
njegovim drugovima bilo je dozvoljeno da nastave tako za vreme celog toka školovanja
za dužnosti na dvoru. {DiO 30.2}
»I dade Bog svoj četvorici mladića znanje i razumevanje u svakoj knjizi i mudrosti;
a Danilu dade da razume svaku utvaru i sa nove. I kad prođe vreme za koje car beše rekao
da ih izvedu pred njega, izvede ih starešina nad dvoranima pred Navuhođonosora. I car
razgovara sa njima, i ne nađe se među svima njima nijedan kao Danilo, Ananija, Misailo i
Azarija; zato stajahu pred carem. I u svemu u čemu je potrebna mudrost i razum, zašto
god ih car zapita, nađe da su deset puta bolji od svijeh vrača i zvezdara što ih beše u svemu
carstvu njegovu. I osta Danilo (na dvoru) do prve godine cara Kira.« — stihovi 17—21.
{DiO 30.3}
Posle trogodišnjeg školovanja. — Izgleda da je samo Danilu bilo dato razumevanje
viđenja i sanova. Ali ovo Božje postupanje sa Danilom u ovom pogledu ne umanjuje
vrednost njegovih drugova u Njegovim očima. Njihovo očuvanje usred užarene peci. jeste
dovoljan dokaz božanske milosti. Danilo je verovatno imao neke prirodne kvalifikacije koje
su ga naročito osposobile za ovo specijalno delo.{DiO 31.4}
Isto lično interesovanje koje je car dotle pokazivao prema ovim pojedincima
nastavio je i dalje da im ukazuje. Na koncu tri godine on ih je pozvao na jedan probni
razgovor. On se hteo sam lično uveriti kako su oni prošli na studijama i kakav su napredak
postigli. Ovaj intervju pokazuje da je car bio čovek dobro upoznat sa svim veštinama
haldejskog znanja, inače ne bi bio kvalifikovan da ispituje druge o tome. Priznajući zasluge
ma gde ili video, bez obzira na veru i nacionalnost, on ih je priznao kao deset puta vrsnije
od ma koga u njegovoj zemlji. Psalm 112:8 and Matthew 5:18. {DiO 31.2}
I dodaje se da je Danilo »ostao do prve godine cara Kira «

Odgovor Isto rije na

proročanstva
biblijskih proroka
Poglavlje II
CAREVI SNOVI O SVETSKIM CARSTVIMA

»A druge godine carovanja Navuhodonosorova usni car Navuhođonosor san

i uznemiri mu se duh i on se probudi.« — Danilo 2. 1. {DiO 32.1}
DaNILO je bio odveden u ropstvo u prvoj godini cara Navuhodonosora. U roku tri
godine on je bio stavljen među savetnike, za koje vreme se još nije ubrajao među mudrace
carstva, niti je uzimao učešća u javnim poslovima. Ipak druge godine Navuhodonosorova
carovanja nastale su promene koje se spominju u ovom poglavlju. Kako je onda Danilo
mogao biti doveden da protumači carev san u njegovoj drugoj godini? Objašnjenje se
nalazi u činjenici što je Navuhodonosor vladao dve godine kao suvladar sa svojim ocem,
Nabopolassarom. Jevreji računaju od ovog datuma, dok Haldejci raču-naju od vremena
kada je počeo sam vladati, nakon smrti svoga oca. Zato godina koja se ovde spominje
jeste druga godina njegove vladavine, saglasno haldejskom računanju, ali četvrte godine
po računu Jevreja.1 Otuda proizilazi da naredne godine dok se Danilo spremao za
sudelovanje u poslovima Haldejske imperije, Božje proviđenje ga dovodi u neočekivan i
izvanredan položaj u carstvu. {DiO 32.2}
»Tada car zapovedi da pozovu vrače i astrologe (zvezdare) i čarobnjake i
Haldeje da kažu caru njegov san. I oni dođoše i stadoše pred carem.« — stih 2. {DiO
33.1}
Carevi mudraci izneverili. — Vračari ili magj praktikuju magiju, upotrebljavajući
termin u najgorem smislu; tj. služeći se svim sujevernim ritmovima, ceremonijama,
vračbinama i proricanjem sudbine pomoću horoskopa i slično. Astrolozi ili zvezdočatci su
ljudi koji pretenduju da mogu pretskazati događaje pomoću proučavanja zvezda i planeta.
Nauka ili praznoverje koje su astrolozi široko negovali, bilo je kod starih naroda Istoka jako
prošireno. Čarobnjaci ili gatari su tvrdili da održavaju vezu sa umrlima. U tom smislu, mi
verujemo, da je reč »čarobnjak« ili »gatar« najčešće upotrebljavana u Pismu. Haldeji, koji
se ovde spominju bili su jedna sekta filozofa slična magicima ili vračima i zvezdarima
astrolozima, koji su se bavili prirodnjačkim naukama, obožavajući prirodu. Sve su te sekte
ili profesije ispunjavale Vavilon. Težnja svih ovih sekti bila je ista — tumačenje tajni i
pretskazivanje događaja — načelna razlika među njima bila je sredstvo kroz koje su oni
težili da postignu svoje ciljeve. Careva poteškoća sastojala se upravo u onome što treba
da objasni svakoj provinciji, i zato ih je sve sakupio oko sebe. To je za cara bila jedna važna
stvar. On je bio veoma uznemiren, i zato se usređsredio na rešavanje tih svojih problema
njemu svojstvenom mudrošću. {DiO 33.2}
1 Vidi: Adam Klark: Komentari starog Zaveta, Sv. IV. 564 str.; Thomas Newton: Disertacije o
proročanstvima, Sv. I, 231; Albert Barnes: Beleške o Danila, str. 111—112., »komentar o Danilu 2, 1.«
»I car im reče: Usnih san i duh mi se uznemiri kako bih doznao šta sam snio.
Tada Haldejci progovoriše caru sirskir.i jezikom: Care, da si živ doveka! Ispričaj san
slugama svojim, i mi ćemo ti kazati šta znači.« — stih 3.4. {DiO 33.3}
Ma kako nekadašnji vrači i zvezdari bili sposobni, oni su izgleda bili uvežbani da
izvuku dovoljno informacija da bi stekli osnove za izvesne mudre proračune ili da usmere
svoje odgovore na jedan dvosmislen način, koji bi bio primenjiv pa ma kako se događaji
razvijali. U ovom slučaju, verni svojim lukavim instinktima, oni su pozvali cara da im ispriča
svoj san. Ako bi mogli đobiti potpunu informaciju u tom pogledu, oni bi lako mogli pristati
na neko tumačenje koje ne bi ugrozilo njihov ugled. Oni su se obratili caru na sirskom
jeziku, jednom od dijalekata haldejskog jezika kojim se govorilo u obrazovanim i kulturnim
krugovima Vavilona. Od ove tačke pa sve do Danilove 7-me glave izveštaj se nastavlja na
haldejskom jeziku kojim je govorio sam car. {DiO 33.4}
»A car odgovori i reče Haldejcima: Zaboravio sam. i ako mi ne kažete šta sam
usnio i št.a znači, bićete isečeni na komade i kuće vaše postaće bunjište. Ali ako mi
otkrijete šta sam smo i šta san znači, dobićete od mene dare i poklone i veliku čast;
kažite mi dakle san i njegovo značenje. Oni odgovoriše ponovo i rekoše: Neka car
pripovedi san slugama svojim, pa ćemo kazati šta znači. Car odgovori i reče: Zaista
vidim da tražite da dobijete u vremenu, jer vidite da sam zaboravio. Ali ako mi ne
pokažete sia sam usnio i šta znači, jedan vam je sud; jer sie se dogovorili da kažete
laž i prevaru preda mnom dok se ne promeni vreme; zalo kažite mi san, pa ću videti
da mi možete kazati i šta znači. Haldeji odgovoriše caru i rekoše: Nema čoveka na
zemlji koji bi mogao kazati caru to što zahteva; zato ni jedan car ni knez ni vlastelin
nije nikada tako nešto tražio od vrača, zvezdara ili Haldeja. I što car zahteva to je
teška stvar, i ne posto.ii nikoga drugog koji bi mogao pokazati caru, osim bogova
koji ne žive među ljudima. Zato se car raži juti i razgnevi vrlo i zapovedi da se pogube
svi mudraci Vavilonski. A kad izađe naredba da se poubijaju mudraci, tada tražahu
Danila i njegove drugove da ih ubiju.« — stihovi 5—13. .” {DiO 34.1}
Ovi stihovi nastavljaju izveštaj o očajničkoj borbi između mudraca i cara. Raniji
izgledi za nekim izlazom su nestali, jer su sada bili uhvaćeni u sopstvenu zamku. Car je bio
odredio da mu najpre trebaju kazati san, koje nije bilo nešto više nego što bi se moglo
očekivati od njihove profesije. {DiO 34.2}
Neki ozbiljno zameraju Navuhodonosoru u ovoj stvari da je postupio kao
nemilosrdan i nerazuman tiranin. Ali šta su ovi vrači tvrdili da mogu? Da otkriju tajne stvari,
da predskažu događaje, da učine poznatim sve misterije koje su izvan ljudskog domašaja
i da to sve čine pomoću natprirodnih sila. Zato nije bilo ništa nepravednog u
Navuhodonosorovom zahtevu da mu kažu njegov san. Kada su priznali da niko osim
bogova koji ne žive među ljudima ne može kazati caru što traži; to je bilo jedno prećutno
priznanje da oni nemaju nikakve veze sa ovim bogovima, i da ne znaju ništa više od onoga
što je običnoj ljudskoj mudrosti poznato. »Zato se car razljuti i razgnevi vrlo.« On je video
da su i on i ceo njegov narod bili žrtva obmane. Iako ne opravdavamo izvanredne mere
koje je car primenio, osuđujući ih na smrt, a njihove domove na uništenje, ipak osećamo
srdačnu simpatiju sa njim u njegovoj osudi jedne klase bednih varalica. Car nije hteo biti
sudeonik nepoštenja i obmane. {DiO 35.1}
»Tada Danilo odgovori mudro i razumno Ariohu zapovedniku carske garde,
koji bese izašao da ubija mudrace Vavilonske; on reče Ariohu vlastelinu carevom:
Zašto je tako nagla zapovest careva? Tada Arioh kaza stvar Danilu. A Danilo otide i
zamoli cara da mu ostavi vremena, pa će kazati caru šta mu san znači. Potom otide
Danilo kući svojoj i kaza stvar Ananiji, Misailu i Azariji drugovima svojima, da se mole
za milost Boga nebeskoga radi te tajne, da ne bi Danilo i njegovi drugovi bili uništeni
zajedno sa ostalim mudracima Vavilonskim.« -— stihovi 14—18. {DiO 37.1}
Danilo spasava situaciju. — U ovoj pripovesti mi vidimo providnost Božju koja
deluje na više raznih načina. {DiO 37.2}
To je bila Božja promisao da carev san ostavi tako silan utisak na njegov um i da
kod njega izazove najveće uznemirenje, pa ipak da iščezne iz njegovog sećanja. To je
dovelo do potpunog raskrinkavanja lažnog sistema čarobnjaka i drugih paganskih učitelja.
Pošto nisu mogli da obznane san, bili su nemoćni da učine ono što su tvrdili da je sasvim
u njihovoj moći. {DiO 37.3}
Vredno je pažnje da Danilo i njegovi drugovi, koji su nedavno proglašeni od cara
kao deset puta bolji od svih njegovih vrača i zvezdara, nisu bili konsultovani u ovim
stvarima. Ali je i u tome bila Božja providnost. Upravo kad je san bio od cara oduzet, on je
bio iznenadno zadržan da pozove Danila za rešenje ove tajne. Kada bi on pozvao Danila
da prvi objasni stvar, tada vrači ne bi bili dovedeni na ispit. Ali Bog je hteo dati
neznabožačkim sistemima Haldejaca još jednu priliku. Bog je dopustio da se oni osramote
i razočaraju i priznaju svoju nemoć, da bi kasnije mogli biti spremni da upoznaju Njegovu
ruku kada bude konačno otkrio svoju silu za oslobođenje svojih zarobljenih slugu i za čast
svojeg imena.{DiO 37.4}
Izgleda da je prvi Danilov nagoveštaj o rešenju problema zadržao izvršitelje, tako
da nije došlo do njegovog hapšenja. Njegov vlastiti život bio je stavljen na kocku i on je
bio prinuđen da traži Gospoda svim srcem, da se On zauzme za oslobođenje svojih slugu.
Danilo je uspeo u svom traženju kod cara da mu da vremena da razmisli stvar — to je
privilegija koju možda nijedan od vrača nebi dobio, jer znamo da ih je car već optužio da
spremaju lažni odgovor i da žele da dobiju vremena u tu svrhu. Danilo se odmah uputio
svojim dru-govima, tražeći od njih da se ujedine sa njim u molitvi, istući milost od Boga
nebeskoga u pogledu ove tajne. On se mogao i sam moliti, i besumnje bi bio uslišen. Ali
onda, kao i danas, u jedinstvu Božjeg naroda je svesavlađujuća snaga. Obećanje o
ispunjenju onoga što se ište dato je dvojici ili trojici koji se o istome saglase. Matthew
18:19, 20. {DiO 38.1}
»I objavi se tajna Danilu u noćnoj utvari. Tada Danilo blagoslovi Boga
nebeskoga i reče: Da je blagosloveno ime Gospodnje od veka do veka! jer je Njegova
sila i mudrost. On menja vremena i časove, smeće careve i postavlja careve; daje
mudrost mudrima i razum razumnima. On otkriva duboke i sakrivene stvari, zna šta
je u tami, jer svetlost kod Njega stanuje. Hvalim Te i slavim Bože otaca mojih, što si
mi dao mudrost i silu, i što si mi objavio ono zašto smo Te molili, jer si nam otkrio
stvar carevu.«— stihovi 19—23. {DiO 38.2}
Da li je odgovor došao dok su Danilo i njegovi drugovi prinosili molitve, ili ne, o
tome nismo obavešteni. Ali znamo da je to bilo u noćnoj utvari kada se Bog otkrio u
njihovu korist. Reči »noćna utvara« označavaju nešto što je viđeno ili u snu ili u utvari. {DiO
38.3}
Danilo je odmah za tim prineo hvalu Bogu za Njegovo milostivo postupanje sa
njima, i dok njegova molitva nije sačuvana, odgovarajuća zahvalnost je u potpunosti
zapisana. Bog se proslavlja kroz naše zahvalnosti za sve ono što je za nas učinio, kao i kroz
naše molbe za Njegovu pomoć. Neka Danilov način bude nama primer u tom pogledu.
Neka nijedna milost iz ruke Gospodnje ne ostane bez odgovarajuće zahvalnosti i slave. U
danima Hristove zemaljske službe, nije li On iscelio i očistio deset gubavaca, a samo jedan
se vratio da Mu se zahvali? »Gde su dakle devetorica?« tužno je upitao Hristos. Luke
17:17. {DiO 39.1}
Danilo je imao najveće poverenje u ono što mu je bilo pokazano. On nije najpre
otišao caru da bi proverio da li mu je zbilja otkriveno ono što se tiče carevog sna, nego je
odmah slavio Boga za dobijeni odgovor na njegovu molitvu. {DiO 39.2}
 Iako je stvar bila otkrivena Danilu, on ipak ne prisvaja čast sam za sebe, kao da je
samo kroz njegovu molitvu postignut odgovor; on neposredno ubraja i svoje drugove,
priznajući da je odgovor dobijen više na njihove molitve nego na njegovu sopstvenu. Za
to »što smo Te molili«, kaže on, »Ti si nam objavio stvar carevu«. Danilo 2:23. {DiO 39.3}
»Tada otide Danilo k Ariohu, koga car beše odredio da ubija mudrace
Vavilonske, i došavši reče mu ovako: Ne ubijaj mudrace Vavilonske, nego me izvedi
pred cara da mu rastumačim san.«— stih 24. {DiO 39.4}
Danilova prva intervencija bila je u korist mudraca Vavilonskih. »Ne ubijaj ih, jer je
careva tajna otkrivena«, preklinjao je on. Istina do ovog otkrića nije došlo njihovom
zaslugom ili njihovim neznabožačkim sistemom predskazivanja. Oni su zasluživali mnogo
veću osudu nego ranije. Ali priznanje njihove sopstvene nemoći bilo je dovoljno poniženje
za sve njih, i Danilo je želeo da i oni budu učesnici onih privilegija koje će se njemu
ukazivati kao onome koji je spasio njihove živote. Oni su bili izbavljeni za to što je bio
jedan Božji čovek među njima. Tako je to uvek bilo. Radi Pavla i Sile svi zatvorenici su bili
oslobođeni. (Acts 16:26) Radi Pavla svi koji su plovili sa njim u lađi bili su izbavljeni od
brodoloma. (Acts 27:24) Kako su često bezbožni bili pošteđeni kroz prisustvo pravednika!
Bilo bi dobro kad bi se svi sećali svojih dužnosti na kojima su postavljeni.
Šta spasava današnji svet? Radi koga je svet još pošteđen? Radi ono malo
pravednika koji su još preostali na svetu. Ako bi oni bili uzeti, dokle bi bezbožni bili trpeni
u njihovoj grešnoj trci? Ne duže nego što su pretpotopni ljudi bili trpljeni posle Nojevog
ulaska u kovčeg, ili stanovnici Sodorna posle Lotovog odvajanja iz njihove pokvarene
sredine. Ako bi samo deset pravednika bilo pronađeno u Sodomu, mnoštvo njegovih
bezbožnih stanovnika bilo bi njih radi pošteđeno. Ipak zli će prezirati, ismevati, tiranisati i
goniti one radi kojih je njima još dopušteno da se raduju životu i svim njegovim
blagodetima.{DiO 39.5}
»Tada Arioh brzo izvede Danila pred cara i ovako mu reče: Nađoh čoveka
između robija judejskog, koji će kazati caru šta san znači.« — stih 25. {DiO 40.1}
Uvek je bila osobina dvorskih ministara i dvorana da zadobiju naklonost svojih
vladara. Tako se i ovde Arioh predstavio kao onaj koji je »pronašao« jednog čoveka koji
će moći objaviti željeno tumačenje, i kao da je on to navodno postigao svojim velikim
požrtvovanjem za svoga cara koji je želeo da pronađe nekoga koji bi rešio njegovu
teškoću, i da je takvog čoveka konačno on pronašao. Da bi prozreo ovu prevaru svog
dželatskog izvršitelja, car se verovatno selio svog razgovora sa Danilom, i Danilovog
obećanja da će, ako mu da vremena, pokazati značenje sna. {DiO 40.2}
»A car progovori i reče Danilu, koji se zvaše Vallazar: Možeš li mi kazati san
koji sam usnio i šta on znači? Danilo odgovori caru i reče: Tajnu koju car ište ne mogu
kazati caru mudraci ni zvezdari, ni vrači ni gatari. Nego ima Bog na nebu, koji otkriva
tajne i javlja caru Navuhodonosoru šta će biti do posletka. Tvoj san i viđenje glave
tvoje na postelji, ovo je," — stihovi 26—28. {DiO 40.3}
 »Možeš li mi kazati san?", bio je to carski pozdrav Danilu kada je došao pred cara.
Uprkos svog ranijeg upoznavanja sa ovim mladim Jevrejinom, car je doveo u pitanje
njegovu sposobnost, kao mladog i neiskusnog, da otkrije jednu takvu stvar u kojoj su se
stari i cenjeni vrači i gatari pokazali potpuno nesposobnim. Danilo je jasno izjavio da
mudraci, zvezdari, vrači i gatari ne mogu caru kazati ovu tajnu. To je izvan njihove moći.
Zato neka se car ne gnjevi na njih, i neka se ne uzda u njihovo praznoverje. Prorok je
nastavio sa prikazivanjem pravoga Boga, koji vlada u nebu, i koji je jedini objavitelj svake
tajne. On je taj, reče Danilo, koji »javlja caru Navuhodonosoru šta će biti do posletka.*
»Tebi, care. dođoše misli na postelji šta će biti posle, i Onaj koji objavljuje
tajne pokaza ti sta će biti ubuduće. A meni se ova tajna nije otkrila mudrošću koja bi
bila u meni mimo sve žive. nego zato da se javi caru šta san znači, i da doznaš misli
srca svojega.' — stih 29.30. {DiO 41.1}
Ovde je izneta još jedna od izvrsnih osobina Navuhođonosorova karaktera. Drukčiji
od ostalih vladara, koji traćc vreme u ludom bančenju i rasipništvu, bez obzira na
budućnost, car je mislio unapred na dane koji dolaze, sa žarkom željom da sazna nešto o
događajima koji će se ispunjavati. To je bio delimičan razlog što mu je Bog dao ovaj san,
koji mi moramo smatrati obeležjem božanske milosti prema caru. Ipak Bog nije hteo
đelovati za cara nezavisno od svoga naroda. Iako je dao san caru, ipak On šalje tumačenje
kroz svoje priznate sluge.
Danilo je prvo osporio svako pouzdanje u tumačenje, a zatim je želeo da izmeni
carevo osećanje ponosa time što je ukazao na Boga nebeskoga. On ga je obavestio da
iako je san bio dat njemu, tumačenje nije poslalo samo radi njega jednog, već i onih radi
kroz koje je dalo. Da! Bog ima ovđe neke svoje sluge, i njih radi je Bog delovao! Oni su bili
mnogo vredniji u Njegovim očima od najsilnijih careva i velikaša na zemlji.
Kako je dalekosežno bilo Božje delovanje u ovom primeru. Samo kroz taj jedini čin
otkrivanja carevog sna Danilu, Bog je javio caru ono što je želeo. spasivši time svoje sluge
koji se uzdaju u Njega. On je očigledno izneo pred Haldejsku naciju poznanje Onoga koji
od početka zna kraj. On je izlio prezir na lažne sisteme vrača i gatara, proslavio svoje ime
i uzdigao svoje sluge u očima naroda. {DiO 41.2}
Danilo otkriva san. — Pošto je objasnio caru šta je bila namera »Boga
nebeskoga« u davanju caru ovog sna, da bi se otkrilo »šta će biti do .posletka«,
Danilo je otkrio i sam san. (stih 16.)
»Ti, care vide, a to gle, lik veliki. Ovaj veliki i sjajni lik beše visok i stajaše pred
tobom, a izgled mu beše strašan. Glava tome liku beše od finoga zlata, prsi i ruke od
srebra, trbuh i bedra od mjedi, noge od gvožđa, a stopala delom od gvozda a đelom
od gline. Ti gledaše dokle se odvali kamen bez ruku, te udari lik u stopala njegova
od gvožđa i gline i zdrobi ih. Tada se zdrobi i gvožđe i glina i mjed i srebro i zlato, i
posta kao pleva na letnjem gumnu, i odnese ga vetar i ne nađe mu se mesta; a kamen
koji udari lik, postade gora velika i ispuni svu Zemlju.« — stih 31—35. {DiO 42.1}
 Navuhodonosor, jedan obožavaoc haidejskih bogova, bio je idolopoklonik. Jedan
lik je bio predmet kome se trebalo po komandi odavati čast i poštovanje. Šta više,
zemaljska carstva, koja su, kao što ćemo dalje viđeti, bila predstavljena u ovom liku bila su
predmet poštovanja i važnosti u carevim očima. {DiO 42.2}
Ali kako je izvrsno bilo ovo prikazivanje, kako divna slika, da bi prenela jednu veliku
i potrebnu istinu Navuhodonosorovom umu. Pored opisa razvića događaja kroz ceo tok
vremena za dobrobit svoga naroda, Bog je pokazao Navuhodonosoru krajnju besciljnost i
bezvrednost zemaljskog sjaja i slave. Kako bi se to moglo impresivni je prikazati nego
jednim likom čija je glava od zlata» Ispod ove glave bilo je telo sastavljeno od lošijih
metala, spuštajući se po vrednosti sve do osnovnog oblika u stopalama i prstima od
gvožđa pomešanog sa blatnjavom glinom. Zatim je ceo lik bio zdrobljen u komadiće i
postao sličan praznoj plevi. I konačno sve je bilo vetrom oduvano i nije mu se našlo mesta,
posle čega je došlo nešto trajnije i od nebeske vrednosti, da ispuni njegovo mesto. Tako
je Bog pokazao sinovima ljudskim da su zemaljska carstva prolazna, a zemaljska veličina i
slava će se rasplinuti i nestati kao sjajni mehur. Na mestu koje je odavno bilo uzurpirano
od ovih, carstvo Božje će biti postavljeno i neće imati kraja, kada će svi koji su imali interesa
za to carstvo počivati pod senkom Njegovih krila uvek i doveka. Ali to je u očekivanju.
{DiO 43.1}
To je san; a .sada ćemo kazati caru šta znači. Ti si, care. car nad carevima; Bog
nebeski dao li je carstvo, situ, krepost i slavu. I gde god žive sinovi ljudski, zveri
poljske i ptice nebeske dao ti je u ruke i postavio te gospodarem nad svima njima. Ti
si ona glava zlatna. — stih 36—38. {DiO 43.2}
Danilo tumači san. — Sada se razvija jedna od najopširnijih istorija svetskih imperija.
Osam kratkih stihova nadahnutog izveštaja kazuju colu priču, pa ipak ta priča obuhvata
istoriju celokupne svetske slave i silo. Nekoliko momenata je dovoljno ela to saopšte
pamćenju, pa ipak period koji se ovde obuhvata, počevši pre više od dvadeset i pet stoleća,
dostiže ogromne epohe prošlosti, nastanak i pad carstva, postavljanje i rušenje imperija,
periode i vekove prošlosti, preko naših dana, do večnog carstva. Ta istorija je toliko
dalekosežna da obuhvata sve ovo, pa ipak tako upečatljiva da nam daje najveće opise
zemaljskih carstava od početka do sada. Ljudska mudrost ne može nikada tako sažetom
sađržinom obuhvatiti toliko mnogo. Ljudski jezik ne može nikada izložiti u tako malo reči
jedan tako veliki obim istorijskih istina. Ovde je bio prst Božji. Obratimo dobro pažnju na
ovu činjenicu. {DiO 44.1}
Sa kakvim interesom i zaprepašćenjem je morao car slušati obaveštenje Božjeg
sluge proroka da je njegovo carstvo bilo ona glava zlatna onog izvanrednog i
veličanstvenog lika! Danilo je obavestio cara da mu je Bog nebeski darovao carstvo i učinio
ga gospodarem svega. Time ga je hteo preduprediti od oholog mišljenja da je sve to on
postigao svojom silom i mudrošću, i hteo je pobuditi zahvalnost njegovog srca prema
pravom Bogu. {DiO 44.2}
 Vavilonsko carstvo, koje se konačno razvilo u naciju predstavljenu zlatnom glavom
velikog istorijskog lika, bilo je osnovano od čuvenog Nimroda, praunuka Nojevog, više od
dve hiljade godina pre Hrista. Biblijski izveštaj glasi: »Hus rodi Nimroda: on prvi postade
silan na Zemlji. Beše silan lovac pred Gospodom; zato se kaže: Silan lovac pred Gospodom
kao Nimrod. A početak carstva njegova beše Vavilon, i Ereh, i Akađ, i Kalna, u zemlji
Senaru.« Genesis 10:8-10. Izgleda da je Nimrod bio osnivač i Ninevije, koja ]e kasnije
postala prestonica Asirije.« Iz te zemlje je otišao u Asur i osnovao Nineviju . . .« (Genesis
10:11). {DiO 44.3}
Ispunjenje sna. — Vavilonska imperija je dospela do sile pod generalom koji je
kasnije postao car Nabopolasar. Kada je on umro 604. godine pre Hrista, njegov sin
Navuhodonosor postade car. Pisac C. Tompson kaže: 2 Kings 20, and Isaiah 39 »Događaji
su pokazali da je Navuhodonosor bio energičan i sjajan zapovednik, fizički i duhovno jak
čovek, dostojan naslednik svog oca. On je postao najveći čovek svog vremena na Bliskom
Istoku, kao vojnik, državnik i arhitekt. Da su njegovi naslednici bili takvih osobina, umesto
što su bili žutokljunci ili diletanti bez ikakve sile, tada bi Persijanci u Vaviloniji imali tvrd
problem. »I svi će narodi — kaže Jeremija — služiti njemu i sinu njegovu i unuku njegovu,
dokle ne dođe vreme i njegovoj zemlji.« (Jeremija 27:7)- {DiO 45.1}
Jerusalim je bio zauzet od Navuhodonosora u prvoj godini njegove vladavine, a
trećoj godini Joakima cara Judina, tj. 604. godine pre Hrista (Daniel 1:1.) Navuhodonosor
je vladao dve godine zajedno sa svojim ocem Nabopolasarom, kao regent. Od ovog
vremena Jevreji računaju njegovo vladanje, dok Haldeji računaju od vremena njegove
samostalne vladavine 604. godine, kako smo gore naveli. Uzimajući u obzir njegove
naslednike, vlast je imala sledeći tok: {DiO 46.1}
»Navuhodonosor je umro otprilike avgusta—septembra 562. god. pre Hrista, a
nasledio ga je njegov sin Amel-Marduk, koga Jeremija naziva Evil-Merodah. Njemu je dato
malo vremena da pokaže svoju vrednost; dve godine njegove kratke vladavine bile su više
nego dovoljne da pokažu da je političko stanje opet bilo nepovoljno za carski dvor.«3 {DiO
46.2}
Poslednji Vavilonski vladar, slabe snage, nije bio dorastao Navuhodonosorovoj
vladavini. Kir, car Persijski opkolio je Vavilon, i zauzeo ga ratnom veštinom.
Karakter Vavilonske imperije prikazan je zlatnom glavom. To je bilo zlatno carstvo
jednog zlatnog doba. Vavilon, njegova metropola, uzdigao se do jedne takve visine, koju
nije domašio nijedan od njegovih naslednika. Smešten u vrtu Istoka, u položaju jednog
savršenog četvorougla, kaže se da je bio šezdeset milja uokrug (preko 100 km u obimu)
po 15 milja sa svake strane; okružen je bio zidom za koji se smatra da je bio trista stopa
visok a osamdeset i sedam stopa debeo, sa opkopom ili jarkom oko zida iste kubikacije
kao i zid. Grad je bio podeljen na skverove, sa svojim ulicama od kojih je svaka imala sto
pedeset stopa širine, ukrštajući se u pravim uglovima, svaka ulica prava i ravna. Gradska
teritorija je obuhvatala đvesta dvadeset i pet kvadratnih milja (oko 400 km-) korisne
površine, uključujući mesta za zabavu i vrtove, isprepletene veličanstvenim dvorcima — taj
grad sa svojih šezdeset milja opkopa, šezdeset milja spoljnog zida, sa svojih trideset milja
ozidanih obala divne reke koja teče kroz centar grada, sa svojim kapijama od livenog bakra
sa visećim baštama koje su se terasasto uzdizale jedna nad drugom sve do visine samih
zidova, sa svojim hramom posvećenim bogu Valu na prostoru od tri milje unaokolo,
njegova dva carska dvora, jedan sa tri i po, a drugi sa osam milja u krugu, sa svojim
podzemnim tunelom ispod reke Eufrata, koji je povezivao oba dvorca, sa svojim savršenim
uređenjem za udobnost, ukras i odbranu, i sa svojim neograničenim sredstvima — taj grad,
koji je sadržavao u -sebi mnoge stvari koje su same po sebi bile čudo sveta, i sam je bio
jedno veliko čudo. Tu je, pokorivši celu zemlju pod svoje noge, kao kraljica u
besprimernom sjaju, opisan perom nadahnuća u svome blistajućem sjaju, kao »ures
carstvima i krasota zemlje Haldejske«, stajao ovaj grad, dostojna prestonica onog carstva
koje je bilo predstavljeno kroz zlatnu glavu velikog istorijskog lika. . {DiO 46.3}
Takav je izgledao Vavilon sa Navuhodonosor om u prvoj snazi života, neustrašivim,
energičnim i obrazovanim, na svom uzvišenom prestolu, kada je Danilo stupio unutar
njegovih zidova da služi kao rob u njegovim gospodskim dvorovima za vreme od
sedamdeset godina. Ovde su sinovi Božji, većma potišteni nego obradovani slavom i
napretkom zemlje njihovog robovanja, vešali svoje harfe o vrbama pored Eufrata, i plačući
se opominjali Siona. {DiO 47.1}
Ovde počinje ropsko stanje crkve u jednom još širem smislu; jer uvek posle onog
vremena narod Božji je bio pod okupacijom zemaljskih sila i u većoj ili manjoj meri
ugnjetavan od njih. Tako će to biti sve dok sve zemaljske sile konačno ustupe svoje mesto
Onome čije je pravo da vlada. I gle, taj dan oslobođenja se naglo približuje! {DiO 49.2}
U jedan drugi grad će, ne samo Danilo, nego sva deca Božja, mala i velika, niska i
visoka, uskoro stupiti. To je jedan grad ne više sa šezdeset milja u krugu, nego petnajest
hiljada milja; jedan grad čiji zidovi ni.su od cigle i bitumena, već od dragog kamenja i
jaspisa; čije ulice nisu popločane kao ulice Vavilona, glatke i divne kakve su bile, nego od
prozračnog zlata; čija reka nije Eufrat, nego reka života; čija muzika nije izmešana sa
uzdasima i jaucima očajnog robija, nego sa triumfalnim poklicima pobede nad smrću i
grobom kada će oslobođeno mnoštvo ustati; njegova svetlost neće biti kao isprekidana
svetlost zemaljska, nego neprestana i neizreciva slava Božja i Jagnjetova. Ovome gradu oni
će svi doći ne kao roblje koje stupa u jednu tuđu zemlju, nego kao izbeglice koje se vraćaju
domu svoga Oca; ne jednom mestu gde ledene reči »ropstvo«, »kuluk« i »tiranija«,
pritiskivaju njihove duhove, nego gradu gde će slatke reči: »dom«, »sloboda«, »mir«,
»čistota«, »neprolazna sreća« i »beskrajni život« ispunjavati njihove duše sa zadovoljstvom
uvek i do veka. Da, zaista, »naša usta će biti ispunjena veseljem i jezik naš pevanjem, kad
Gospod vrati natrag roblje Sionsko«. Psalm 126:1, 2; Revelation 21:1-27. {DiO 49.3}
«A posle tebe će nastati drugo carstvo, manje od tvoga, a potom treće carstvo,
mjedeno, koje će vladati po svoj zemlji.« — stih 39. {DiO 50.1}
Navuhodonosor je vladao četrdeset i tri godine, i bio nasleđen od sledećih vladara:
prvo, njegov sin Evil-Merođah, dve godine; Neriglisar, njegov zet, četiri godine;
Laborosoarhud, Neglisarov sin, devet meseci, koji pošto je figurirao manje od jedne
godine, ne ulazi u kanon Ptolomeja; i konačno Nabonid, čiji je sin Vaitazar, unuk
Navuhodonosorov, bio suvladar sa njim na prestolu. {DiO 50.2}
»Dokaz ovog suvladarstva nalazi se u papirusima cara Nabonida, pronađenim u
Mugheiru, gde se traži zaštita bogova za Nabu-nadida i njegovog sina Bel-šar-uzura, koji
su se udružili zajedno na jedan način koji potvrđuje suviađarstvo ovog poslednjeg. (British
Museum Series, Sveska I, pl. 08, broj
1. ) Verovatno, datum toga suvladarstva bio je najkasnije 540. godine pre
Hrista, Nabonidove petnajeste godine carovanja, pošto se kod Danila 8:1 spominje treća
godina cara Valtazara. Ako je Vaitazar bio (kako se pretpostavlja) sin kćeri
Navuhodonosorove udate za Nabonida, pošto je postao car, onda Vaitazar ne bi mogao
imati više od četrnajest godina u petnajestoj godini vladavine njegovog oca."'1
Pad Vavilona. — Prve godine cara Neriglisara, samo dve godine posle smrti
Navuhodonosora, izbio je fatalni rat između Vavilonaca i Međopersijanaca, koji se završio
obaranjem Vavilonskog carstva. Cyaxares, car midski, koji je nazvan »Darije« kod Danila
5:31, pozvao je u pomoć svoga nećaka Kira od persijskog porekla. Taj rat je bio vođen sa
neprekidnim uspesima Međopersijanaca, dok nije osamnajeste godine Nabonida (treće
godine njegovog sina Valtazara) Kir odneo pobedu nad Vavilonom, jedinim gradom na
ćelom Istoku koji se tada još držao protiv njega. Vavilonci su se prikupili unu-tar svojih
naizgled neosvojivih zidina, snabdeveni hranom za dvadeset godina, jer je zemljište u
granicama toga velikog grada bilo dovoljno da snabdeva hranom njegove stanovnike i
vojsku za neograničeni period vremena. Oni su se rugali Kiru sa svojih ponositih zidova, i
podsmevali. se njegovim naizgled uzaludnim naporima da ih potčini. Saglasno svim
ljudskim proračunima, oni su imali dovoljno razloga da se osećaju sigurnima. Nikada,
mereno inerilima svetske verovatnoće, ovaj grad ne bi mogao biti osvojen sa sredstvima
tada poznatog naoružanja. Zato su slobodno disali i tvrdo spavali kao da nikakav
neprijatelj ne vreba i motri oko njihovog opkoljenog grada i opsađenih zidova! Ali Bog je
naredio da se oholi i bezbožni grad mora srušiti sa svog prestola slave. I kada je On to
rekao, kakva smrtna ruka može zadržati Njegovu reč? {DiO 50.3}
U svome osećanju sigurnosti oni su zanemarili izvor svoje opasnosti. Kir je odlučio
da postigne strategijom ono što nije uspeo vojnom silom. Saznavši o približavanju jedne
godišnje svečanosti kada će se ceo grad odati raskošnom veselju i pijankama, on je izabrao
upravo taj dan kao vreme za sprovođenje u đelo svoje namere.
4 G. Rawlinson: »Sedam velikih vladara staroga Istoka«, Sv. II, p. 610.
Za njega nije bilo ulaska u ovaj grad osim ako ga može naći tamo gde reka Eufrat
ulazi i izbija na površinu kad prođe ispod zidina. On je odlučio da učini korito ove reke
svojim glavnim prolazom u tvrđavu svoga neprijatelja. Da bi to postigao, morao je odvratiti
vodu izvan korita koje vodi kroz grad. U tu svrhu, uoči same svečanosti o kojoj smo gore
govorili, on je odredio jednu grupu vojnika da u datom trenutku skrenu reku u jedno veliko
veštačko jezero nedaleko od grada; drugu grupu je odredio da zauzme svoje položaje na
mestu gde reka ulazi u grad, dok je treću skupinu poslao da zauzme položaj petnajest
milja niže, gde je reka izlazila iz grada. Dve naknadne grupacije bile su upućene da
zaposednu korito reke čim bude prohodno i da koristeći rečni tok prodru pod zaštitom
mraka u grad i da navale na carski dvorac, da iznenade i unište straže i zarobe ili pogube
cara. I kada je voda bila navraćena u jezero, reka je ubrzo postala plitka i prohodna, i vojnici
su sledeći njenim tokom prodrli u centar grada Vavilona.5 {DiO 51.1}
Ali sve bi ovo bilo uzalud, da se nije ceo grad te kobne noći odao najrazuzdanijoj
bezbrižnosti i oholosti, umesto stvarima o kojima je Kir naširoko proračunavao za
izvođenje svoje namere. Sa obe strane reke koja je tekla širom grada bili su zidovi vrlo
visoki i jednaki debljini spoljnih zidova. U ovim zidovima bila su ugrađena masivna vrata
od mjedi, koja, ako su zatvorena i čuvana, sprečavaju svaki prolaz sa svake strane rečnog
korita. Da su u to vreme vrata bila zatvorena, mogli su Kirovi vojnici marširati rečnim
koritom kroz grad, i opet marširati, ali pri svemu tome oni ne bi bili u stanju osvojiti grad.
Ali u pijanom i raskalašnom veselju te kobne noći, ta rečna vrata ostala su širom
otvorena, kao što je bilo prorečeno od proroka Isaije mnogo godina ranije sledećim
recima: »Ovako govori Gospod pomazaniku svojemu Kiru, koga držim za desnicu, da
oborim pred njim narode i. raspašem careve, da otvorim pred njim dvostruka vrata i da se
vrata pred njim ne zatvore.« Isaija 45:1. Prodor persijskih ratnika bio je neprimetan. Mnogi
su se prenerazili od straha kada su prime1 ili odjednom vojnike da izlaze iz reke, jer su
shvatili njihovu stvarnost. Na mnogim jezicima se razlegao divlji krik kroz grad, dok su se
tamne siluete naoružanih neprijatelja videle kako pritajeno koračaju svojim putevima
prema tvrđavi njihove uobražene bezbednosti. Ali niko nije primetio iznenadno spuštanje
vodostaja na reci; niko nije primetio ulazak persijskih ratnika; niko se nije brinuo da rečna
vrata budu zatvorena i čuvana; niko se nije starao nizašta, nego je svako gledao da što
dublje i bezbrižnije utone u divlju pokvarenost. Ta rasipnička noć stajala je Vavilonce
njihovog carstva i njihove slobode. Oni su je proveli u životinjskoj razuzdanosti kao
podanici Vavilonskog cara, ali su se probudili suviše kasno, kao roblje Persijskog cara! {DiO
51.2}
5 Vidi Herociot, str. (J7---71; Georuv Rauiinson: Sedam velikih monarhija starog Istoka. Sv. II,
str. 254—259; H. Pricleaux: Stari i novi Zavet u vezi i si ovije Jevrejo, Sv. I, str. 13G—137.
Kirovi ratnici prvi put su otkrili svoju prisutnost u gradu napadom na carsku gardu
u vestibilu carevog dvora. Car Valtazar je ubrzo postao svestan uzroka uzbune i umro je
boreći se za svoj život. Ta Valtazarova gozba opisana je u Đanilovoj petoj glavi, i završni
prizor je opisan jednostavnim recima: »Iste noći beše ubijen Valtazar car Haldejski, a Darije
Midijanin preuze carstvo, a beše mu oko šezdeset i đve godine.« {DiO 53.1}
Istoričar Prido kaže: »Darije Midijanin, to jest Kiaksar, ujak Kirov, preuzeo je carstvo;
jer mu je Kir prepustio titule svih svojih pobeda dokle god je živ. {DiO 53.2}
Tako je prvom carstvu, simboliziranom kroz zlatnu glavu velikoga lika došao
neslavan kraj. Bilo bi prirodno pretpostaviti da će pobednik, postavši gospodar jednog
tako veličanstvenog grada kakav je bio Vavilon, koji je daleko nađmašivao sve na svetu,
učiniti isti svojom carskom prestonicom, održavajući ga u svom njegovom sjaju. Ali Bog je
rekao da će taj grad postati gomila ruševina i stan divljim zverima; da će njegove kuće biti
pune raznih avetinja, da će se divlje zveri sa ostrva dovikivati u njegovim opustelim
domovima, i zmajevi u njegovim raskošnim dvorovima. (Isaiah 13:19-22.) On mora prvi
biti opustošen. Kir je osnovao drugu prestonicu u Suzi, jednom čuvenom gradu u provinciji
Elam, istočno od Vavilona, na obalama reke Koaspes, ogranku Tigra. To je izgleda bilo
učinjeno već prve godine njegove samostalne vladavine.
Ponos Vavilona, budući delimično izazvan tim aktom, pobunio se u petoj godini
Darija Histaspa 517. godine, i time ponovo navukao na sebe svu silu Persijske carevine.
Grad je bio još jednom osvojen strategijom. Darije je razvalio mjedena vrata grada i
porušio zid u dužini od oko1 250 lakata. To je bio početak njegovog razaranja. Ovim aktom
grad je bio izložen pustošenju svakojakih ratnih hordi. Kserks je na svom povratku iz Grčke
poplenio Valov hram, čuven po svom neizmernom blagu, ostavivši njegovu ponosnu
građevinu u ruševinama. Aleksandar Veliki je pokušao da ga sazida nanovo, ali nakon što
je najmio deset hiljada ljudi koji su dva meseca čistili njegove ruševine, Aleksandar umre
od preteranog pijanstva, razuzdanosti i neumerenosti, a rad bude sasvim obustavljen.
u Humphrey Priđeaux: Stari i novi Zavet u vezi sa istorijom Jevreja,
Sv. I, str. 137.
Godine 294. pre Hrista Seleuk Nikator sazidao je grad Novi Vavilon u blizini staroga
grada i uzeo je mnogo materijala i mnogo stanovnika starog grada da bi izgradio i naselio
novi grad. Time je skoro sasvim opustošio i grad i stanovništvo, da se sa užasom govorilo
o starom gradu. Razni Parćanski knezovi ubrzali su njegovo razorenje. Koncem četvrtog
veka bio je upotrebljen od strane persijskih careva kao rezervat za divlje zveri. Krajem
dvanajestog veka (naše ere) prema opisivanju jednog čuvenog putopisca, nešto preostalih
ruševina Navuhodonosor ova dvora bilo je puno zmija i otrovnih reptila, da se nije moglo
izbliza prići i ispitivati radi velike opasnosti. Još i danas postoje neke ruševine kao preostali
znak i obeležje gde je nekada stajao najveći, najbogatiji i najponosniji grad staroga sveta.
Tako nam razvaline staroga velikog Vavilona dokazuju kako tačno ispunjava Bog
svoju reč, čineći da i sumnje skepticizma izgledaju kao namerno slepilo. {DiO 54.1}
»A posle tebe nastaće drugo carstvo, lošije od tvoga.« Ovde upotrebljena reč -
»carstvo« pokazuje da su kompletna carstva, a ne pojedinačna kraljevstva, pretstavijena
kroz različite delove velikog lika. Premda je lično Navuhodonosoru bilo rečeno: »Ti si ona
glava zlatna«, to ipak upotreba lične imenice ne znači da je carstvo oličenje samoga cara.
. {DiO 56.1}
Medo-Persijsko carstvo. — Sledeće carstvo, Medo-Persija odgovara prsima i
mišicama od srebra velikog lika. Po čemu je ono bilo manje vredno ili lošije od prvoga?
Ne po sili, jer je ono nadvladalo Vavilon. Niti po prostranstvu, jer je Kir pokorio sve istočne
narode od Jegejskog mora do reke Hindus i tako uspostavio jednu najprostraniju i najveću
imperiju. Ali ona je bila ipak slabija po bogatstvu, raskošu i sjaju. {DiO 56.2}
Posmatrano sa biblijske tačke gledišta, glavni događaj Vavilonskog carstva bio je
zarobljenje dece Izrailjeve; pod Međo-Persijskim carstvom došlo je do povratka Izrailjaca
u njihovu sopstvenu zemlju. Zauzećem Vavilona Kir je kao znak učtivosti dodelio prvo
mesto u carstvu svome ujaku Dariju, godine 538. pre Hrista. Ali dve godine zatim Darije
umre, ostavljajući Kira kao jedinog monarha imperije. U ovoj godini, koja uključuje
sedamdesetu godinu i izrailjskog ropstva, Kir je izdao svoju čuvenu naredbu za povratak
Jevrcja i iz-gradnju njihovog hrama u Jerusalimu, (Ezra 6:14), koja je bila upotpunjena
sedme godine cara Artakserksa 457. godine, jednog datuma koji je od najveće važnosti,
kao što će se kasnije videti. Daniel 9:25. {DiO 57.1}
Nakon vladavine od sedam godina, Kir je ostavio carstvo svome sinu Kambisu, koji
je vladao sedam godina i pet meseci, tj. do 522. godine. Između ovog vremena i godine
336. promenilo se deset vladara. Godine 335. svrgnut je Darije Kodomanus, poslednji
izdanak starih Persijskih careva. Ovaj čovek, prema Pridou, bio je plemenita i dobra ličnost,
od najveće lične vrednosti, blage i velikodušne naravi. Ali njegova zla sudbina bila je u
tome što se borio protiv onoga koji je bio jedno oruđe za ispunjenje proročanstva,
nemajući kva-lifikacije ni prirodne ni stečene da bi mu se uspešno odupro u neravnoj
borbi. Tek što se bio zagrejao na svome prestolu, pre nego što je sreo svog opasnog
neprijatelja, Aleksandar je na čelu grčkih ratnika došao da ga svrgne sa prestola. {DiO
57.2}
Uzroke i detalje borbe između Grka i Persijanaca prepuštamo istoriji, koja je
specijalno pozvana da rasuđuje u tim stvarima. Dovoljno je reći da je do odlučne tačke
došlo u borbi kod Arbela 331. godine, kada su Grci, iako dvadeset puta brojno slabiji odneli
odlučujuću pobedu nad Persijancima. Aleksandar je postao apsolutni gospodar Persijske
imperije na jednom prostranstvu koje nikada nije bilo dosegnuto od njenih careva. {DiO
57.3}
Grčko carstvo. — »A potom treće carstvo, mjedeno, koje će vladati po svoj zemlji,«
kazao je prorok. U nekoliko kratkih reči uvodi nas nadahnuto proroštvo u ispunjenje
sledeće svetske vladavine. U stalno promenjivom političkom kaleidoskopu, Grčka se
pojavljuje na bojnom poprištu, da bi za izvesno vreme postala predmet sveopšte pažnje,
kao treće univerzalno carstvo na zemlji. {DiO 58.1}
Nakon bitke koja je odlučila sudbinu imperije, Darije je nastojao da prikupi ostatke
svoje razbijene armije, pokušavajući da vaspostavi svoje carstvo i svoja prava. Ali on nikada
više nije mogao da sakupi svu vojsku svoje doskora tako brojne i opremljene armije, sa
kojom bi se bez rizika mogao odupreti pobeđonosnim Grcima. Aleksandar ga je gonio u
stopu kao na krilima vetra. S vremena na vreme Darije je jedva uspevao da izbegne
zaokruživanje brzo napredujućeg neprijatelja. Na posletku tri njegova izdajnika: Bessus,
Nabarzan i Barsaent dograbili su nesrećnog cara, strpali ga u jedna bojna kola i pobegli s
njim kao taocem u pravcu Baktria. Mislili su da ako ih Aleksandar bude progonio, oni će
izbaviti svoj život izdajući mu svog cara. Na to je Aleksandar, čuvši za teški položaj Darija
u rukama izdajnika, krenuo odmah u poteru za njima sa najbržim odredom svoje vojske.
Posle više dana usiljenog marša, sustigao je i sukobio se sa izdajicama. Oni su primoravali
Darija da jaše konja, da bi se što pre dokopali planine, bežeći na brzim konjima. Kada je
Darije to odbio, oni su mu naneli više smrtnih rana i ostavili ga da umire na kolima, dok su
oni na konjima odjurili dalje. {DiO 58.2}
 Kada je Aleksandar prispeo, video je samo bezživotni oblik persijskog cara, koji je
do pre nekoliko meseci sedeo na prestolu univerzalnog carstva. Nesreća, prevrat i izdajstvo
iznenadno se sručilo na Darija. Njegovo carstvo je bilo savladano, njegove riznice
ispražnjene, a njegova porodica odvedena u ropstvo. Sada, brutalno izmrcvaren rukama
svojih izdajnika, ležao je u krvavom ropcu u ratnim kolima. Taj tužni prizor izazvao je suze
u očima Aleksandra, očima koje su bile naviknute na strahovite i krvave prizore. Bacivši
svoj plašt preko carevog tela, on naredi da ga prevezu do carske porodice koja se nalazila
zatočena u Suzi, koju je Aleksandar snabdevao iz svoje lične riznice svim životnim
potrebama. {DiO 58.3}
Kada je Darije umro, Aleksandar je video bojište očišćeno od svog posleđnjeg
neprijatelja. Nastavio je da provodi svoje vreme na svoj sopstveni način, uživajući u
odmoru i radosti, i ponovo u zadobijanju nekih manjih pobeda. On je nastavio svoju
pobeđničku kampanju po Indiji, jer prema jednoj grčkoj mitološkoj legendi, Bahus i
Herkules, sinovi boga Jupitera, čijim se sinom i Aleksandar smatrao, čine jedno isto. Sa
oholom nadmenošću on je prisvajao sebi božanske počasti. On je osvojene gradove
predavao na milost i nemilost svojih krvožednih i bezobzirnih ratnika. S druge strane, često
je ubi-jao svoje verne prijatelje i ljubimce u svom pijanom besu. On je potpirivao takve
neobuzdane pijanke među svojim pristalicama, da je jednom prilikom dvadeset njih umrlo
kao rezultat takvih orgijanja. Konačno, posle jedne dugotrajne pijanke bio je neposredno
pozivan na sledeću, gde je svakome od dvadeset prisutnih gostiju posebno nazdravljao, i
time dvostruko više pio. Istorija kaže, što zvuči skoro neverovatno: Aleksandar je popio
odjednom pun Herkulanski vrč vina, koji je sadržavao oko šest naših litara! Obuzet
žestokom groznicom, umro je jedanajest dana kasnije, 13. juna 323. godine pre naše ere,
u cvetu svoje mladosti, u trideset drugoj godini života. {DiO 59.1}
»A četvrto će carstvo biti jako kao gvožđe, jer kao što gvožđe sve satire i lomi,
tako će i ono lomiti i satirati.« — stih 40. {DiO 61.2}
Gvozdena monarhija Rima. — Dovde u primenjivanju ovog proročanstva postoji
uglavnom saglasnost među tumačima Pisma i istorije. Da su Vavilon, Medo-Persija i Grčka
verno predstavljeni zlatnom glavom, prsima i mišicama od srebra, i bedrima od mjedi, to
priznaju svi. Ali sa jednim malim uzrokom za razliku gledišta, postoji jedna neobična razlika
mišljenja o tome koje carstvo je predstavljeno kroz četvrti deo velikog lika — noge od
gvožđa. Koje carstvo je sledilo Grčkoj u vladanju svetom, pošto su gvozdene noge
označavale četvrto carstvo u ovoj seriji? Svedočanstvo istorije je potpuno i jasno u ovoj
tački. To je činilo samo jedno jedino carstvo, a to je bilo Rimsko — Rim je savladao Grčku,
i potčinio sebi sve; i slično gvožđu, lomio je i satirao sve pred sobom. {DiO 61.3}
Biskup Njutn kaže: »Četiri različita metala moraju označavati četiri različite nacije: i
kao što zlato predstavlja Vavilonee, srebro Persijance, a mjed Makedonce, to gvožđe ne
može ponovo označavati Makedonce, već je neophodno da predstavlja neku drugu naciju;
i mi se usuđujemo da kažemo da nema ni jedne druge nacije na zemlji koja bi odgovarala
ovom opisu osim Rimljana.«7 {DiO 61.4}
 Gibbon, prateći simbolično prikazivanje Danilovo, ovako opisuje ovo carstvo: »Ruke
ove Republike, neki put pobeđivane u borbi, uvek pobedonosne u ratu, napredujući
ogromnim koracima prema Eufratu, Dunavu, Rajni i okeanu; i simboli zlata, srebra ili mjedi,
koji mogu služiti da predstave narode i njihove careve, bili su uspešno smrvljeni
gvozdenom monarhijom Rima.«8 {DiO 61.4}
U početku hrišćanske ere, ova imperija je zauzimala celu južnu Evropu, Francusku,
Englesku, veći deo Holandije, Švajcarske, i Južne Nemačke, zatim Mađarsku, Tursku i Grčku,
da i ne govorimo o njenim posedima u Aziji i Africi. Zato je Gibbon s pravom mogao reći
o njoj sledeće: - {DiO 61.5}
»Rimska imperija ispunjavala je svet, i kada je ta imperija dospela u ruke njih
nekolicine, svet je postajao mračna i žalosna tamnica za njene neprijatelje . . . Otpor je bio
tragičan, a begstvo nemoguće.«9 {DiO 61.6}
Treba primetiti da je ovo carstvo opisano prvenstveno kao jako gvožđe. To je bio
period njegove snage, kada je izgledalo kao snažni kolos, koji je pritiskivao narode,
pobeđujući svakog i postavljajući zakone ćelom svetu. Ali to nije bilo tako stalno. {DiO
62.1}
»A što si video stopala i prste đelom od gline lončarske a delom od gvožđa,
carstvo će biti podeljeno; ali će biti u njemu tvrđe od gvožđa, jer si video u njemu
gvožđe pomešano sa lončarskom glinom. I kao što prsti od nogu behu delom od
gvožđa a delom od gline, carstvo će biti delimično jako, a delimično slabo.« —
stihovi 41—42. {DiO 62.2}
Podela Rima. — Elemenat slabosti simboliziran glinom, odnosi se kako na stopala
tako i na prste. Rim je pre svoje deobe na deset kraljevina izgubio onu gvozdenu snagu
koju je imao u prvim vekovima svoje vladavine. Raskoš i izobilje, skopčano sa mekuštvom
i degeneracijom razjedali su kako naciju tako i pojedince, počevši nagrizati i slabiti njegove
gvozdene snage, pripravljajući time put za njegovo raspadanje na deset kraljevina. {DiO
62.3}
7 Thomas Newton: Diserta&ije o proroštvu, Sv. I, str. 240.
8 Edward Gibbon: Uspon i pad Rimske Imperije, Sv. III, str. G34.
9 Isto, Sv. I, gl. 3, str. 99—100.
Gvozdene noge velikoga lika završavaju se stopalama i prstima. Prsti kojih je
prirodno bilo deset, izazivaju našu pažnju, jer se izričito spominju u proročanstvu. Carstvo
koje je predstavljeno kroz ovaj deo lika kome pripadaju prsti, bilo je konačno razdeljeno
na deset delova. Zato se prirodno postavlja pitanje: da li deset prstiju ovoga lika
predstavljaju deset završnih delova velikog Rimskog carstva? Mi odgovaramo: da!
Lik iz Danila 2 je jasno uspoređen sa četiri zveri iz utvare Danila 7. Četvrta zver
predstavlja isto carstvo kao i gvozdene noge lika. Deset rogova četvrte zveri odgovaraju
prirodi deset prstiju velikog lika. Ovi rogovi su tačno objašnjeni da će to biti deset kraljeva
koji će nastati. To su isto toliko nezavisna carstva kao i same zveri, jer o zverima se govori
tačno na isti način — kao »četiri cara koji će nastati.« Danilo 7:17. Oni ne predstavljaju
jednu dinastiju naslednih careva ili carstava koja postoje istovremeno, jer su tri od njih bili
iščupani od strane malog roga. Deset rogova, bez pogovora, predstavljaju deset kraljevina
na koje se podelilo Rimsko carstvo.{DiO 62.4}
Mi smo videli da Danilo u tumačenju lika upotrebljava reči »car« i »carstvo«
naizmenično, kako na početku tako i na kraju. U stihu 44 on kaže da će »u vreme tih careva
Bog nebeski podignuti carstvo.« Ovo pokazuje da će u vreme uspostavljanja carstva Božjeg
na zemlji postojati carstva ili kraljevstva u množini. To se ne može primeniti na prethodna
četiri carstva, jer bi to bio apsurd upotrebiti takav govor u odnosu na jednu liniju naslednih
careva, pošto bi to moglo biti samo u vreme poslednjeg cara a ne u danima nekog od
pret-hodnih, kada će Bog podignuti svoje carstvo.{DiO 63.1}
Deset kraljevina. — Ovde je dakle predočena jedna podela; i šta nam je
nagovešteno u ovom simbolu? Ništa osim prsti velikog lika. Kad ne bi bilo tako, bili bismo
ostavljeni potpuno u tami o prirodi i obimu ove deobe za koju nam proroštvo pokazuje
da postoji. Ta pretpostavka bi bacila jednu ozbiljnu senku na samo proroštvo. Zato se mi
držimo zaključka da deset prstiju velikoga lika označavaju deset delova na koje se razdelila
rimska imperija.
Ta deoba se dogodila između 351. i 476. godine naše ere. Ova era raspadanja
obuhvata sto dvadeset i pet godina, od sredine četvrtog do poslednje četvrtine petog
stoleća. Ni jedan od istoričara koje smo spomenuli ne stavlja početak ovog dela raspadanja
rimske imperije pre 351. godine, i postoji uglavnom saglasnost u određivanju njenog
završetka u godini 476. Ali u pogledu određivanja preciznog vremena kada su se pojedine
od ovih država izdvajale i osnivale na ruševinama Rimskog carstva, tu postoje izvesne
razlike gledišta među istoričarima. Tome se ne treba čuditi, ako se uzme u obzir da je to
bila jedna era velike pometnje, kada se karta Rimske imperije u to vreme naglo, iznenadno
i nasilno menjala i kada su ratoborne horde prodirale na njegovu teritoriju uzduž i popreko
u jednom lavirintu pometnje i nereda. Ali svi istorićari se slažu u tome, da je izvan teritorije
Zapadnog Rimskog carstva bilo uspostavljeno deset posebnih kraljevina, i mi sa
sigurnošću možemo da im označimo vreme između 351—476. godine naše ere.
Deset naroda koji su bili najaktivniji u razbijanju i podeli Rimske imperije, i koji su u
jedno vreme svoje istorije držali znatne delove Rimske teritorije kao zasebna i nezavisna
kraljevstva, mogu se razbrojiti (bez obzira na vreme njihovog nastajanja) na sledeće: Huni,
Ostrogoti, Visigoti, Franci, Vandali, Suevi, Burgundi, Heruli, Anglosaksonci i Lombardi. Veza
između ovih i nekih modernih evropskih nacija ima svoje tragove u imenima kao: Engleska,
Burgundi ja, Lombardija, Francuska itd.:*
Neko može pitati: zašto ne bismo u tu deobu ubrojili dve noge umesto deset
prstiju? Zar nije nelogično tvrditi da prsti predstavljaju podelu a noge ne? kao kad bi se
reklo da noge predstavljaju deobu, a prsti ne? Mi odgovaramo da jedino proročanstvo
mora ovladati našim zaključcima u ovoj stvari; jer iako ništa nije rečeno o podeli u vezi sa
nogama, ipak kad je reč o predmetu podele, mi dolazimo na stopala i prste. Izveštaj kaže:
»A što si video stopala i prste delom od gline, a delom od gvožđa, carstvo će biti
podeljeno.« Nikakva podela nije mogla nastati, niti je rečeno da će nastati dok ne dođe i
nastupi slabiji elemenat gline; i mi ovo ne nalazimo dok ne dođemo do stopala i prstiju.
Ali mi time ne razumemo da glina predstavlja jedan odeljak, a gvožđe drugi; jer nakon
dugogodišnjeg postojanja jedinstvenosti, carstvo je bilo podeljeno, i ni jedan od tih delova
nije bio više tako jak kao originalno gvožđe, nego je sve bilo u stanju slabosti, označenom
kao mešavina gvožđa i gline.
Zaključak je, za to, neminovan, da je prorok ovde objasnio uzrok za posledice.
Otkrivanje slabosti glinenog elementa, koje nalazimo u stopalama imaju za rezultat podelu
carstva na deset delova, što je predstavljeno kroz deset prstiju; i ovaj rezultat, ili podela,
više je nego objavljen u neočekivanom spominjanju savremenih kraljeva. Za to, iako
nemamo dokaza da noge označuju podelu, niti ozbiljnijih primedbi protiv takvog gledišta,
mi imamo dovoljno razloga za pretpostavku da prsti označavaju podelu, kao što se ovde
i tvrdi.
Najzad, svaka od četiri monarhije imala je svoju sopstvenu teritoriju, koja je bila
zasebno carstvo, i svi važni događaji u njihovoj istoriji odvijali su se pod nagoveštenim
simbolima. Zato mi ne treba da tražimo deobe Rimske imperije u granicama ranije
teritorije Vavilona, ili Persije i Grčke, već u posebnoj teritoriji Rimskog carstva koje je bilo
poznato kao posebno Zapadno Rimsko carstvo. Rim je pobedio svet, ali carstvo Rima
ležalo je zapadno od Grčke. To je ono što je predstavljeno nogama od gvožđa. Tamo treba
da tražimo deset kraljevina, i tamo da ih nalazimo. Mi nismo obavezni da unakazujemo ili
deformišemo simbol koji ga čini podobnim i tačnim predstavljanjem istorijskih događaja.
* U saglasnosti sa sedam vodećih komentatora, autor uključuje Iluno kao jedno od deset
kraljevstava. Drugi pak sa istorijskim pravom ubrajaju Alemane ili Germane mesto Huna. — Izdavači.

»A što si video gvožđe pomešano sa glinom, to će se oni pomešati semenom

čovečjim, ali neće prionuti jedan za drugoga, kao što se gvožđe ne može pomešati
sa lončarskom glinom.« — stih 43.
Rim — poslednje svetsko carstvo. — Sa Rimom je propala poslednja svetska
Imperija. Ranije je to bilo moguće za jednu naciju koja se uzdigla trenutno nad svojim
susedima junaštvom, spremnošću i ratnom veštinom, da se konsoliduje u jednu jaku
imperiju. Ali kad je Rim pao, takve mogućnosti su zauvek prošle. Gvožđe je bilo izmešano
sa glinom i izgubilo je silu jedinstva i kohezije. Ova stvar je tako dobro izložena od jednog
pisca, da mi ovde citiramo njegove reči:
»Nakon ove podele, prvobitna snaga imperije je nestala
— ali ne kao kod drugih što je bio slučaj. Ni jedno drugo carstvo nije ga
nasledilo, kao što je ono nasledilo tri prethodna. Ono je nastavilo i dalje u ovoj
desetostrukoj podeli, dokle ga carstvo kamena bez ruku ne obori i sasvim uništi, kao što
prorok veli: »Tada se odvali kamen bez ruku i udari lik u stopala gvozdena i zemljana i
smrvi ih .. . i posta kao pleva na gumnu u leto, te ga odnese vetar i više mu se ne nađe
mesta.« Ipak kroz svo ovo vreme jedan deo njegove snage je ostao. I kao što dalje kaže:
»A što prsti od nogu behu delom od gvožđa a delom od gline, carstvo će biti nešto jako a
nešto slabo.«
 - stih 42.
Vremenom su ljudi opet sanjarili o stapanju ovih država u jedno moćno carstvo.
Karlo Veliki je to pokušao. Karlo V je to pokušao. Luj XIV je to pokušao. Napoleon je takođe
to pokušao. Ali bez uspeha! Jedan jedini stih proroštva bio je jači od svih njihovih armija .
.. »Nešto jako, a nešto trošno«, to je proročki opis. A isto su takve i istorijske činjenice
odnosno toga. Deset država je bilo obrazovano od Rima, i »trošne«, kao što su bile, još
postoje — iako »delom trošne« . .. »Delom jake« znači i u svojoj slabosti one poseduju
dovoljno gvozdene snage da se odupru pokušajima nasilnog ujedinjavanja u jednu
zajedničku državu. »To neće biti«, kaže Božja reč. »To nije ni bilo!«, odgovara knjiga istorije
*
»Ali ljudi mogu reći: »Postoje i druga sredstva. Ako ne ide silom, možda će se uspeti
diplomatskom i državničkom razboritošću — pokušaćemo sa tim.« Ali proroštvo je i to
predskazalo kad veli: »Oni će se pomešati semenom čovečjim« —• tj. putem brakova, u
nadi da bi konsolidovali svoje snage, i konačno ujedinili ova podeljena kraljevstva u jedno.
»I da li će ova zamisao uspeti? — Ne! Prorok odgovara: »Oni se neće spojiti jedni
sa drugima, kao što se gvožđe ne može spojiti sa ilovačom.« Evropska istorija je jedan
stalan komentar o tačnom ispunjenju ovih reči. Od vremena Canute do sadašnjeg doba
bilo je vladavina i vlasti raznih monarha, koji su krčili put kojim će ići do jednog moćnog
žezla i šire vlasti.. . Napoleon je težio da kroz savez postigne ono što nije postigao silom,
tj. da izgradi jednu moćnu, čvrstu imperiju. I da li je uspeo? — Ne. Ogromna sila sa kojom
se on udružio prouzrokovala je njegovu propast, sa trupama Blihera na bojištu Waterloa!
Gvožđe se nije moglo spojiti sa glinom.«10
Ali Napoleon nije bio poslednji koji je pokušao ovaj eksperimenat. Mnogi evropski
ratovi pratili su nastojanja Malog Saveza (Little Corporal). No da bi sprečili buduće sukobe,
dobronamerni vladaoci pribegavali su korisnim međubračnim vezama đa bi obezbedili
mir, dok nije početkom dvadesetog veka bilo utvrđeno da je svaki nasleđni vladar Evrope
bio u srodstvu sa Britanskom kraljevskom porodicom! Prvi svetski rat pokazao je svu
apsurdnost ovakvih pokušaja.
Iz užasa ove titanske borbe rodila se ideja izražena preko američkog Predsednika
Vilsona, koji je izjavio: »Svet je postao siguran za demokratiju!« Sa ubeđenjem da je rat
bio vođen kako bi se učinio kraj ratu, proglašeno je neotuđivo pravo manjina, i princip
samoopredeljenja, osiguran svetskim savezom Društva Naroda, koji će obuzdavati
diktatore i kažnjavati agresore.
Još pod senkom palate Društva Naroda podigle su se vođe koji su hteli da unište
svetski mir i poruše ideal svetskog jedinstva, propovedajući jednu novu socijalnu
revoluciju. Oni su uzalud obećavali triumf kulture i jednog društva rođenog iz rasne
superiornosti, garantujući »nešto jačim« i »nešto trošnijim« narodima Evrope
»hiljadugodišnji mir«.
10 Wiliam Newton: Lektira o prve dve utvare Danilove Knjige, 34—36.
* Bilo je i u najnovijoj istoriji još pokušaja ujedinjenja Evrope. Pred drugi Svetski rat nastupio je
Hitler sa svojom parolom o »novom poretku« u Evropi, hoteći da prisajedini »Trećem Rajhu« celu Evropu. Ali
ishod je poznat: nestao je i on i njegovi megalomanski planovi. Posle Drugog svetskog rata istupio je Britanski
premijer Winston čerčil sa svojim famoznim govorom u Fultonu pod parolom: »Evropo, ujedini se!« Stvoren je
tzv. »Evropski parlament«, ili »Mala Evropa«, »Zajedničko tržište«, »Evropska ekonomska zajednica«, »Evropska
devetorica«, itd, itd, ali do potpunog ujedinjenja Evrope niti je došlo, niti će ikada doći, jer reč Božja govori:
»Oni se neće ujediniti« — (Prevodioc)
Nakon potresnog haosa, brodoloma nacija, rušenja institucija, žrtvovanja blaga koje
je rezultat vekovne štednje, kroz tugom potamnele oči radi gubitka cveta svoje muške
mladeži i silovanja ženske mladosti, ubijanja starih i nejakih, kroz oblake isparavanja
ljudske krvi, jedan uznemireni svet žarko želi da vidi znake svog mira. Hoće li varljiva
opsena svetskog mira bazirana na poverenju u evropsku solidarnost, kao rezultat
povoljnog mišljenja, navesti ljude da zaborave na savet Božje reči koja glasi: »Oni neće
prionuti jedan za drugoga«?
Mogu nastupiti savezi, i može izgledati da se gvožđe i lončarska glina nogu i prstiju
velikoga lika konačno ujedinjuju, ali Bog kaže: »Oni neće prionuti jedan za drugoga.« Može
izgledati da je staro neprijateljstvo iščezlo, i da »deset kraljeva« idu putem cele zemlje, ali
»Pismo se ne može pokvariti.« Jovan 10:35.
Da završimo sa recima Wiliama Newtna: »Ali ipak, kao rezultate ovih saveza ili
drugih uzroka, taj broj ponekad uznemiruje, ali to ne treba da nas iznenađuje. To je upravo
ono što proročanstvo kaže: »gvožđe je pomešano sa glinom.« Za neko vreme, u predslici,
vi ih ne možete razlikovati. Ali to tako neće ostati. »Oni neće prionuti jedni za druge.«
Priroda materije ne dozvoljava im to s jedne strane, a proročka reč sa druge. Ipak bilo je i
biće pokušaja mešanja i približavanja te dve mešavine. Ali to bi bilo promašaj. I kako samo
istorija snažno potvrđuje ovu izjavu reči Božje!«11
»A u dane tih kraljeva Bog će nebeski podignuti jedno carstvo, koje se do veka
neće rasuti; i to se carstvo neće prepustiti drugome narodu: ono će satrti i razoriti
sva ta kraljevstva, a samo će stajati do veka. Kao što si video da se od gore odvalio
kamen bez ruku i šatro gvožđe, mjed, glinu, srebro i zlato, Bog veliki javi caru šta će
biti posle: san je istinit i tumačenje je verno.« — stih 44—45.
Bog nebeski podiže carstvo. — Mi ovde dostižemo do vrhunca ovog neobičnog
proročanstva. Kada nas vreme u svome tekućem letu dovede do ovog uzvišenog prizora
koji se ovde proriče, tada ćemo dospeti do kraja ljudske istorije. Carstvo nebesko! Veliko
preimućstvo za jedno novo i slavno razdoblje, u kome će Njegov narod naći srećni
završetak ovozemaljske žalosti, izopačenosti i promenjivog toka života. Divna promena za
sve pravedne, iz tame u slavu, iz borbe u mir, iz grešnog u jedan sveti svet, iz smrti u život,
iz tiranije i nasilja u presrećnu slobodu i blažene prednosti nebeskog carstva! Slavni prelaz
iz slabosti u jakost, iz promenjivog i raspadljivog stanja u nepromenjivo i večno!
11 Isto, str. 36.
Ali kada će to carstvo biti uspostavljeno? Možemo li očekivati odgovor na ovo
pitanje od velikog značaja za našu rasu? To su važna pitanja na koja nas reč Božja ne
ostavlja u neznanju, i u njoj se vidi nenadmašna vrednost ove nebeske sreće.
 Biblija jasno uči da je carstvo Božje bilo još u budućnosti za vreme poslednje Pashe
Gospodnje. (Matej 26:29) Hristos nije uspostavio svoje carstvo pre svoga vaznesenja. (Dela
1:6) Nadalje se kaže da telo i krv ne mogu naslediti carstvo Božje. (1. Korinćanima 15:50)
Ono je obećano apostolima i svima onima koji Ga ljube. (Jakov 2:5) Ono je u budućnosti
obećano malom stadu. (Luka 12:32) Svetima valja kroz mnoge nevolje ući u carstvo Božje.
(Dela 14:22) Ono će biti uspostavljeno kad Hristos bude sudio živima i mrtvima. (2. Timotiju
4:1) To će biti kada On bude došao u slavi svojoj i svih svetih anđela svojih. (Matej 25:31—
34).
Mi ne tvrdimo da je tačno vreme bilo otkriveno (mi ističemo činjenicu da to nije) u
ovom proročanstvu Danila 2 ili u ma kojem drugom proročanstvu; ali su dati tako približni
momenti, da generacija koja to vidi može ustanoviti blizinu uspostavljanja ovog carstva
skoro nepogrešivo tačno, i učiniti pripremu koja će omogućiti deci Božjoj da sudeluju u
svoj njegovoj slavi.
Vreme je potpuno razvilo ovaj veliki lik u svim njegovim delovima. To je najtačnije
učinjeno u predstavljanju važnih političkih događaja koji su simbolički bili označeni. Oni
su kompletni već više od petnajest stoleća. Oni čekaju na udarac u noge velikog lika putem
kamena odvaljenog od gore, to jest carstva Hristova. To će se dogoditi kada se Gospod
pokaže u ognju plamenome »koji će dati osvetu onima koji ne poznaju Boga i ne slušaju
Evanđelja Gospoda našega Isusa Hrista.«
2. Solunjanima 1:8 (Vidi takođe Psalam 2:8—9.) »U danima ovih kraljeva Bog će
nebeski podignuti svoje carstvo«. Mi znamo da je svet živeo u vreme tih kraljeva već
mnogo stoleća, i da mi još živimo u danima istih. Prema ovom proročanstvu uspostava
večnog Božjeg carstva je događaj najskorije buduć-nosti. Druga proročanstva i bezbroj
znakova jasno dokazuju da je dolazak Kristov pred vratima.
Prva hrišćanska crkva tumačila je proročanstva Danilova iz 2, 7 i 8 glave isto onako
kako i mi tumačimo. Hipolit, koji je živeo 160—236. godine posle Hrista, i kako se misli bio
učenik Irineja, jednog od četiri najveća teologa onoga doba, kaže u svojim izlaganjima o
Danilu 2 i 7 sledeće:
»Zlatna glava lika kao i lav označavaju Vavilonce; ramena i mišice od srebra i
medved predstavljaju Persijance i Mide; trbuh i bedra od mjedi i ris označavaju Grke koji
su vladali u Aleksandrovo doba; noge od gvožđa i strašna, grozna zver prikazuju Rimljane,
koji vladaju u sadašnje vreme; prsti od nogu koji behu delom od gvožđa a delom od gline,
i deset rogova jesu simboli carstva koje još postoji; drugi mali rog koji je izrastao između
ostalih označava Antihrista u njihovoj sredini; kamen koji satire zemlju i donosi sud na svet
jeste Hristos.«1-
»Govori samnom, o blaženi Danilo! Daj mi punu sigurnost, zaklinjem te! Ti si
prorokovao o lavovima u Vavilonu; jer ti si bio tamo jedan rob. Ti si otkrio budućnost u
pogledu medveda; jer ti si bio još na svetu i video si kako se stvari razvijaju. Onda si mi
govorio o leopardu (»risu«); i otkuda si to mogao znati kad si već bio otišao na počinak?
Ko te je poučio da objaviš ove stvari, ako ne Onaj koji te je sazdao u utrobi matere tvoje?
Ti kažeš da je to Bog; međutim ti si u ime Njega govorio, i to nije laž. Leopard (ris) se je
pojavio; jarac je došao i pregazio ovna, razbivši mu rogove u paramparčad. On se uzdigao
svojom silom, ali mu se slomio njegov jaki rog, i četiri su druga izašla iz njega. Raduj se,
blaženi Danilo! nisi se prevario: sve su ove stvari došle i prošle.
Posle svega toga ti si mi opet govorio o jednoj strašnoj zveri: »I imaše zube
gvozdene i nokte mjedene, i žderaše i satiraše, a ostatak nogama gažaše«. Već vlada
gvožđe; već je podjarmilo sve i satire sve u komade, dovodeći sve i protiv volje u
pokornost: već vidimo u ovim stvarima sami sebe. Sada proslavljamo Boga, što smo kroz
tebe poučeni.«13
Deo proročanstva koji se ispunjavao u ono doba bio je jasan prvim hrišćanima. Oni
su takođe videli da će se iz rimskog carstva razviti deset kraljevstva, i da će se među njima
pojaviti Antihrist. Oni su sa nadom gledali unapred na potpuno razviće, kada će drugi
Hristov dolazak učiniti kraj svim zemaljskim carstvima, i kad će se uspostaviti carstvo
pravde.
Dolazeće carstvo! Ova misao treba da bude najprivlačnija tema današnje generacije.
Čitaoče, da li sj spreman za to? Onaj koji stupi u to carstvo živeće u njemu ne više jednim
ovakvim životom kao što sada žive ljudi na zemlji. On neće videti ni doživeti degeneraciju
toga carstva, niti će biti nadvladano od nekog drugog jačeg carstva. Ne, on će stupajući
sudelovati u svim njegovim preimućstvima i blagoslovima, učestvujući u njegovoj slavi
zauvek, jer to se carstvo »neće ostaviti drugome narodu.«
Mi te ponovo pitamo: Jesi li spreman? Izrazi o nasledstvu su veoma izdašni: »A kad
ste vi Hristovi, onda ste seme Avramovo, i po obećanju naslednici.« Galatima 3:29. Da li
ste u srodstvu sa Hristom, dolazećim carem? Da li ljubite Njegov karakter? Da li pokušavate
hoditi ponizno Njegovim stoparna, slušajući Njegovo učenje? Ako li ne, onda čitajte svoju
sudbinu u slučajevima onih u priči, o kojima je rečeno: »A one Moje neprijatelje koji nisu
hteli da budem car nad njima, dovedite ovamo, i isecite predamnom.« Luka 19:27. Neće
više biti nikakvog suparničkog carstva gde bi utekao i potražio azil ako postaneš neprijatelj
Božjeg carstva, jer će ono zauzimati teritoriju cele zemlje, kakvu nije posedovalo nijedno
carstvo, ni sva zajedno na ćelom svetu, ni prošla ni sadašnja. Ono će ispunjavati celu
zemaljsku kuglu. Sretni su oni kojima će pravedni Vladar, pobedonosni Car, moći jednom
kazati: »Hodite, blagosloveni Oca Mojega: primite carstvo koje vam je pripravljeno od
postanja sveta.« Matej 25:34.
Hippolytus: Rasprava o Hristu i Antihristu, Sv. V. str. 210. par. 28,
,;l Isto, str. 32—33.
4*
»Tada car Navuhodonosor pade na lice svoje, i pokloni se Danilu, i zapovedi
da mu prinesu prinos i kad. Car progovori Danilu i reče: Doista vaš Bog je Bog' nad
bogovima, i gospodar nad carevima, koji otkriva tajne, jer vidim da si mogao otkriti
ovu tajnu. Tada car podiže Danila i dade mu velike darove, i učini ga gospodarem
nad svom zemljom Vavilonskom, i upraviteljem nad svim vavilonskim mudracima. I
Danilo zamoli cara te postavi Sedraha, Misaha i Avdenaga nad poslovima zemlje
Vavilonske; ali Danilo osta na dvoru carevom.« — stih 46—49.
Mi se moramo vratiti dvoru Navuhodonosor a i k Danilu, koji je stajao u carevoj
prisutnosti. On je objasnio monarhu san i njegovo značenje, dok su dvorani i gatari i
zvezdari čekali u ćutanju i čuđenju. {DiO 81.2}
Navuhodonosor podiže Danila. — U ispunjenju svog obećanja o nagradi, car je
učinio Danila velikim čovekom u carstvu. Postoje dve stvari koje su u ovom životu
specijalno pretpostavljene da čine čoveka velikim, i obadve je primio Danilo od cara. Jedan
čovek se smatra velikim ako je bogat čovek; i mi čitamo da je car dao Danilu mnoge i velike
darove. Ako u vezi sa bogatstvom jedan čovek poseduje i silu, onda prema narodnoj oceni
on se smatra velikim čovekom; a sila koja je data Danilu bila je u ogromnoj meri. On je
postao gospodar nad Vavilonskom provincijom, i upravitelj nad svima mudracima
Vavilona. Tako je brzo i bogato Danilo počeo biti nagrađivan za njegovu vernost prema
svojoj sopstvenoj savesti i zahtevima Božjim. {DiO 81.3}
Danilo nije postao zbunjen ili opijen svojom značajnom pobeđom i svojim
začuđujućim napredovanjem. On se najpre setio one trojice koji su bili jedno sa njim u
vatrenoj težnji za stvar carevu. Pošto su mu oni pomogli sa svojim molitvama, on je odlučio
da i oni treba da sudeluju u njegovim počastima. Na njegov zahtev i molbu oni su bili
postavljeni nad poslovima zemlje Vavilonske, dok. je sam Danilo sedeo na vratima carevim.
Vrata su bila mesto gde su održavana savetovanja i gde su rešavane najvažnije stvari.
Biblijski izveštaj jednostavno kaže da je Danilo postao glavni carev savetnik. {DiO 82.1}

KUSANJE VERE
Jevrejske mladiće u peći užarenoj spasava samo sila Božja

Poglavlje III.
VERNOST OKUŠANA U OGNJU

»Car Navuhodonosor načini zlatni lik, kome visina beše šezdeset lakata, a
širina šest lakata, i namesti ga u polju Duri u provinciji Vavilonskoj.« — Danilo 3:1.
{DiO 83.1}
IVIoZEMO SASVIM verovati da je ovaj lik imao izvesnu vezu sa carevim snom koji
je opisan u prethodnom poglavlju. U tome snu je zlatna glava predstavljala
Navuhodonosorovo carstvo. Ono je bilo nasleđivano metalima niže vrednosti, što
označava stanje tih carstava. Navuhodonosor je besumnje bio zadovoljan što je njegovo
carstvo bilo predstavljeno zlatom, ali mu nije bilo po volji što je isto trebalo biti nasleđeno
nekim drugim carstvom. Za to, umesto da jednostavno načini glavu od zlata svome liku,
on ga je načinio celog od zlata, dokazujući time da njegovo carstvo neće ustupiti drugome,
nego će ostati večno. {DiO 83.2}
 »Tada posla car Navuhodonosor da saberu knezove, upravitelje i vojvode,
starešine, rizničare, sudije, nastojnike i svu vlastelu zemaljsku da dođu i da se posveti
lik koji postavi car Navuhodonosor. I skupiše se knezovi, upravitelji i vojvode,
starešine, rizničari i sudije, nastojnici i sva vlastela zemaljska, da se posveti lik što ga
postavi car Navuhodonosor; i stadoše pred likom što ga postavi Navuhodonosor. I
glasnik povika iz svega glasa: Vama se zapoveda, narodi, plemena i jezici, kad čujete
zvuk truba, svirala, harfi, gitara, psaltira i kimvala i svakojakih muzičkih sprava i
pesama, padnite i poklonite se zlatnome liku koji postavi Navuhodonosor. A ko nebi
pao i poklonio se, toga časa biće bačen u peć ognjenu užarenu. Zato svi narodi kako
čuše trube, svirale, harfe, psaltire i kimvale i svakojake muzičke sprave, popadaše svi
narodi, plemena i jezici i pokloniše se zlatnom liku koji postavi Navuhodonosor.« —
stih 2—7. {DiO 85.1}
Posvećenje lika. — Posvećivanje ovoga lika pružilo je veliku r>riliku za zajednički
sabor upravljača carstva. Time su ljudi bili prisiljeni da potpomažu idolopoklonstvo i
neznabožačke sisteme bogosluženja. Avaj, kada bi oni koji poseduju pravu religiju bili tako
požrtvovan! kao što su zaštitnici laži i obmana! Obožavanje je bilo spojeno sa muzikom; i
ko god je odbio da sudeluje u tome, bio je bačen u peć užarenu. To su uvek bili najjači
motivi da se ljudi prisile u nekom pravcu—uživanje s jedne strane, bol sa druge. {DiO 85.2}
»A neki Haldeji dođoše u taj čas i optužiše Jevreje. Oni progovoriše i rekoše
caru Navuhodonosoru: Care, da si živ do veka! Ti si, care, zapovedio da svaki koji
čuje zvuk trube, svirale, gitare, harfe, psaltire i svakojake svirke padne i pokloni se
zlatnome liku; i ko ne bi pao i poklonio se, da se baci u peć ognjenu užarenu. A
postoje neki ljudi Jevreji, koje si postavio nad poslovima provincije Vavilonske,
Sedrah, Misah i Avdenago; ovi ljuđ:, care, ne haju za te, ne poštuju tvojih bogova, i
ne klanjaju se zlatnom liku koji si postavio.« — stih 8—12. {DiO 85.4}
Tri Jevrejina na ispitu. — Haldeji koji su optužili trojicu Jevreja bili su možda
pripadnici sekte filozofa koji su nosili to ime, i koji su bili zlostavljani radi njihovog
neuspeha u tumačenju carevog sna iz Danila 2. gl. Oni su brli željni da se dokopaju ma
kakvog razloga da optuže Jevreje pred carem, da ih dovedu u nemilost ili uništenje. Oni
su uticali na carevu predrasudu sa jakim klevetama o njihovoj nezahvalnosti. Ti si ih
postavio nad poslovima Vavilona, a oni te ne poštuju, rekli su oni. Gde je Danilo bio tom
prilikom, nije poznato. On je možda bio odsutan po nekom carskom poslu. Ali zašto su
Sedrah, Misah i Avdenago, pošto su znali da se ne mogu pokloniti liku, uopšte i
prisustvovali? Nije li bilo za to što su bili voljni prikloniti se carevim zahtevima dokle god
to mogu bez kompromisa sa svojim verskim principima? Car je zahtevao da budu prisutni.
Oni su se mogli saglasiti sa ovim zahtevom, i to su učinili. Ali car je zahtevao obožavanje
lika. To njihova vera zabranjuje i oni su odbili da to učine. {DiO 86.1}
»Tada Navuhodonosor u gnevu i ljutini zapovedi da dovedu Sedraha, Misaha
i Avdenaga. I dovedoše te ljude pred cara. Navuhodonosor progovori i reče im: Je li
istina, Sedraše, Misaše i Avdenago da vi ne služite mojim bogovima i da se ne
klanjate zlatnome liku koji sam postavio? I jeste li spremni kad čujete trube, svirale,
gitare, harfe, psaltire i ostale svirke, da padnete i poklonite se liku koji načinih? Ako
se ne poklonite, istog časa bićete bačeni u peć ognjenu užarenu, i koji je Bog što će
vas izbaviti iz mojih ruku? Tada Sedrah, Misah i Avdenago odgovoriše caru i rekoše:
Care Navuhodonosore, nije nam potrebno da ti odgovorimo na to. Evo, Bog naš,
kome mi služimo, može nas izbaviti iz peći ognjene užarene; i izbaviće nas iz ruku
tvojih, care. Ali ako i ne bi, znaj care, da bogovima tvojim nećemo služiti niti ćemo
se pokloniti zlatnome lik" koji si postavio.« — stih 13—18. {DiO 86.2}
"Careva uzdržljivost se pokazala u njegovom pružanju Sedrahu, Misahu i Avdenagu
još jedne prilike nakon njihovog odbijanja da se priklone njegovim zahtevima. Besumnje,
stvar je bila potpuno jasna. Oni se nisu mogli pravdati neznanjem. Oni su znali šta car traži,
i njihovo propuštanje da ispune njegovo naređenje značilo bi hotimično i svesno odbijanje
da mu se pokore. Kod većine careva ovo bi bilo dovoljno da zapečati njihovu sudbinu. Ali
ne, kaže Navuho-donosor, ja ću prevideti ovu uvredu ako se u sleđećoj prilici usklade sa
zakonom. Ali oni su ">bavestili cara da ne treba da se trudi da ponavlja ovu probu.
Njihov odgovor bio je i pošten i odlučan. »Nije nam potrebno«, rekli su, »da
odgovorimo na to,« Tojest, ne treba da nam pružaš još jednu priliku; naša odluka je
konačna. Mi možemo odgovoriti isto tako sada kao i ubuduće, i naš odgovor je: nećemo
služiti tvojim bogovima, niti se pokloniti zlatnome liku kojega si postavio. Naš Bog može
nas izbaviti ako On to želi; ali ako ne, mi se nećemo tužiti. Mi poznajemo Njegovu volju i
mi ćemo Mu izraziti bezuslovnu pokornost.{DiO 87.1}
»Tada se Navuhodonosor ispuni besom, i lice mu se izmeni prema Sedrahu,
Misahu i Avdenagu, zato reče i zapovedi da se užari peć sedam puta većma nego
obično. I zapovedi najjačim ljudima koji bejahu u njegovoj vojsci da vežu Sedraha,
Misaha i Avdenaga i da ih bace u peć ognjenu užarenu. Tada svezaše te ljude u
plaštevima njihovim i u obući i pod kapama i u svemu odelu njihovu, i baciše ih u
peć ognjenu užarenu. Kako careva zapovest beše nagla, a peć vrlo užarena, plamen
ognjeni ubi one ljude koji bacahu Sedraha, Misaha i Avdenaga. A ta tri čoveka,
Sedrah, Misah i Avdenago, padoše usred peći ognjene užarene. Tada se uplaši car
Navuhodonosor i ustavši brzo progovori i reče svojim savetnicima: Ne bacismo li tri
čoveka svezana u oganj? Oni odgovoriše caru i rekoše: Istina je, care. On odgovori i
reče: Eno vidim četiri čoveka odrešena gde hode posred ognja i ništa im nije, i četvrti
kao da je sin Božji.« — stih 19—25. {DiO 87.2}
Navuhodonosor nije bio potpuno slobodan od mana i ludosti u koje svaki apsolutni
monarh tako lako upada. Opijen sa neograničenom silom, on nije mogao podneti
nepokornost ili protivurečnost. Ma koliko dobrim razlozima bio potisnut njegov izraženi
autoritet, on izložen opštim ljudskim slabostima pod sličnim okolnostima upada u nagon
besa. Vladar sveta, nije bio u stanju da savlada svoj sopstveni duh. Čak i oblik njegovog
lica se bio promenio. Umesto da bude smiren, dostojanstven i uzđržljiv vladar, kakav je
trebao biti, on se pokazao kao rob neobuzdane strasti. {DiO 87.3}
 Bacanje u užarenu peć. — Peć je bila usijana sedam puta jače nego obično; drugim
rečima, do najvećeg stepena. Car se prevario u tome ako je očekivao da će ovo
pregrejavanje peći imati efekat na one koje će baciti unutra, jer bi žrtve samo brže bile
uništene. Car nije ništa postigao u sporne besu. Ali videći kako su oni bili izbavljeni iz peći,
mnogi su bili pridobijeni na stranu Boga i Njegove istine; jer što je peć bila jače zagrejana,
utoliko je veće i impresivnije bilo čudo kad su mladi ljudi bili izbavljeni iz nje.
Sve okolnosti su otkrivale direktnu silu Božju. Jevreji su bili vezani u svim svojim
haljinama, ali su izašli napolje bez ikakvog zadaha od vatre na sebi. Najsnažniji ljudi u armiji
behu izabrani da ih ubace u peć, ali oganj ih je spalio pre nego su došli u dodir sa njim. Ali
na Jevreje on nije imao nikakvog efekta, iako su oni bili u žarištu plamena. To je dokaz da
je vatra bila pod kontrolom neke natprirodne inteligencije, jer dok je oganj uništio uža s
kojima su bili vezani, tako da su mogli slobodno hodati posred vatre, ipak nije bilo čak ni
zadaha vatre na njihovim haljinama. Oni nisu brže-bolje izleteli iz vatre, nego su ostali u
njoj; jer car ih je bacio u peć, pa je bio red da ih on pozove da izađu napolje. Tom prilikom
je sa njima bio neko četvrti, i u Njegovom prisustvu oni su mogli biti radosni i zadovoljni i
u ognjenoj peći isto tako kao i u udobnostima i raskošima carskog dvora. Neka nam u
svim našim nevoljama, napastima, progonstvima i teskobama »četvrti« lik bude prisutan, i
to nam je dovoljno. {DiO 89.1}
Car dobija novo viđenje. — Car reče: »Lik četvrtoga je kao Sin Božji.« Mnogi
smatraju da se ovaj izraz odnosi na Hrista. U nekim doslovnim prevodima, kao engleska
Revizirana Verzija, i drugi dobri autoriteti upotrebljavaju izraz: »kao sin bogova«, tojest
onaj koji ima izgled božanskog bića. Iako je ovo besumnje bio Navuhodonosorov način
izražavanja o bo-govima koje je obožavao (vidi komentar na Dan. 4:18), to ipak ne smeta
primenu izraza na Hrista, utoliko pre što je ovde spomenuta reč »elahin«, upotrebljena u
njenom haldejskom obliku, premda u množini, redovno prevođena kao »Bog« kroz celi
Stari Zavet. {DiO 90.1}
Kako je strašan ukor bio za cara i njegovu žestinu i bezumlje oslobođenje ovih
dostojanstvenika iz užarene peći! Jedna viša sila ma od koje na zemlji, odbranila je one
koji su čvrsto stajali protiv idolatrije, izlivši prezir i osudu na careve iđolopokloničke
zahteve. Nikakvi neznabožački bogovi nisu nikada izvršili jedno takvo oslobođenje, niti bi
to mogli. . {DiO 90.2}
»Tada Navuhodonosor pristupi vratima ognjene peći užarene, i progovorivši
reče: Sedraše, Misaše i Avdenago, sluge Boga najvišega, izađite i hodite! Tada
Sedrah, Misah i Avdenago izađoše isred ognja. I skupiše se knezovi i upravitelji, i
vojvode i savetnici carevi i videše te ljude gde im telu oganj ništa ne može, niti im se
kosa na glavi opali, niti im se plašt što promeni, niti zadah od ognja prionu za njih.
Tada progovori Navuhodonosor i reče: Da je blagosloven Bog Sedrahov, Misahov i
Avdenagov, koji posla anđela svojega i izbavi sluge svoje, koje se u Njega pouzdaše
i ne poslušaše zapovesti careve, i dadoše tela svoja da ne bi služili niti se poklonili
drugom bogu osim svojega Boga. Zato zapovedam da se svaki od ma kojeg naroda,
plemena i jezika, koji pohuli na Boga Sedrahova, Misahova i Avdenagova, iseče na
komade, a kuća njegova da postane bunište, jer nema drugoga boga koji može tako
izbaviti. Tada car uzvisi Sedraha, Misaha i Avdenaga u zemlji Vavilonskoj.« — stih
26—30. {DiO 90.3}
Kad su bili pozvani, ova tri čoveka su izašli iz peći. Tada su se knezovi, upravitelji,
vojvode i carski savetnici, po čijem su savetu ili saglasnosti ovi ljudi bili bačeni u peć (jer
car im je rekao: »Ne bacismo li mi tri čoveka svezana usred ognja?« stih 24), skupili da vide
te ljude i da se opipljivo uvere u njihovo čudesno izbavljenje. Obožavanje velikog lika beše
zaboravljeno. Interesovanje ogromnog mnoštva ljudi bilo je skoncentrisano na ova tri
znamenita čoveka. Kakvo je divno saznanje o ovom oslobođenju bilo prošireno po ćelom
carstvu, kad su se ljudi vratili u svoje rodne zavičaje! Kakva značajna prilika u kojoj je Bog
preokrenuo gnev ljudi na slavu Sebi! {DiO 90.4}
Car priznaje pravoga Boga. — Tada car blagoslovi Boga Sedrahova, Misahova i
Avdenagova i izdade zapovest da niko ne sme govoriti protiv Njega. To su Haldejci
nesumnjivo i sproveli. U ono vreme svaki narod je imao svojega boga ili bogove, jer je bilo
»mnogo bogova i mnogo gospoda.« Pobeda jedne nacije nad drugom pripisivana je tome
što bogovi pobeđene nacije nisu bili u stanju da ih izbave od pobednika. Jevreji su bili
potpuno podjarmljeni od strane Vavilonaca, koji su nema sumnje govorili sa
potcenjivanjem i prezrenjem
o jevrejskom Bogu. Sada je car to zabranio; jer je on jasno razumeo da je
njegov uspeh u ratu protiv Jevreja bio posledica njihovih greha a ne usled nedostatka sile
na strani njihovog Boga. U kakvoj je očevidnoj i uzvišenoj svetlosti ovo postavilo jevrejskog
Boga u poređenju sa bogovima drugih naroda! To je bilo jedno priznanje da On drži ljude
odgovornim do izvesnog višeg stepena moralnog karaktera i da ne gleda ravnodušno na
njihove postupke u vezi sa tim. Navuhodonosor je pravo učinio što je uzvisio nebeskog
Boga iznad svih drugih bogova. Ali on nije imao više prava, ni gra-đanskog ni moralnog,
da primorava svoje potčinjene na slično priznanje i poklonjenje, i da preti životima ljudi
radi nepoštovanja pravoga Boga, niti da preti smrću svima koji se ustručavaju obožavati
zlatni lik kojeg je on bio postavio. {DiO 91.1}
Unapređenje trojice Jevreja. — Car je unapredio mlade robove, tojest, povratio im
je ranije službe koje su držali pre optužbe za nepokornost i veleizdaju. Na kraju 30 stiha
Septuaginta, grčki prepis Staroga Zaveta, dodaje jevrejskom tekstu još i ovo: »I car ih
unapredi da budu upravitelji nad svima Jevrejima koji su u njegovom carstvu.« Verovatno
da više nije insistirao na ma kakvom daljem obožavanju njegovog zlatnog lika. {DiO 91.2}

NAVUHODONOSOROV PONOS Navuhođonosor je ponosito izjavio: « Nije Ii ovo Vaviion

veliki, koji sam ja sagradio ... silom svojom, na slavu veličanstva mojega? «

Poglavlje IV.
 VRHOVNI VLADAR

»Od cara Navuhodoncssora, svima narodima, plemenima i jezicima koji su po

svoj zemlji: blagodat i mir da vam se umnoži. Mislim da je dobro da objavim znake i
čudesa što mi učini Bog višnji. Kako su veliki znaci Njegovi! Carstvo je Njegovo
carstvo večno, i vlast Njegova od kolena do kolena.« — Danilo 4:l--3. {DiO 92.1}
Ovo POGLAVLJE je, kaže Adam Klark, »jedno regularno naređenje, i jedno od
najstarijih po zapisu; i nema sumnje da je kopirano iz državne arhive Vavilona, i Danilo ga
je sačuvao u originalnom jeziku.«'
Car veliča pravog Boga. — Ova naredba Navuhodonosora bila je objavljena na
uobičajeni način. On je želeo da obznani ne samo nekolicini ljudi, nego svima narodima i
plemenima, Božje čudnovato postupanje sa njim. Ljudi su uvek gotovi da govore šta je
Bog za njih učinio u pogledu pomoći i blagoslova. Moramo biti ne manje spremni da
kažemo šta je Gospod za nas učinio na putu poniženja i kažnjavanja. Navuhodonosor nam
pruža dobar primer u tom pogledu, kao što ćemo videti iz sledećih odeljaka ovog
poglavlja. On otvoreno priznaje taštinu i’ ponos svoga srca i slobodno kazuje metode koje
je Bog upotrebio da ga ponizi. Sa pravim duhom pokajanja i poniznosti on smatra da je
dobro da iznese ove stvari, da bi se vrhovna vlast Božja mogla veličati i Njegovo ime
obožavati. Navuhodonosor nije više isticao neprikosnovenost njegovog carstva, nego je
izrazio potpuno predanje Bogu, priznajući Njegovo carstvo kao jedino večno, a Njegovu
vlast da je od kolena do kolena. {DiO 92.2}
»Ja Navuhodonosor bejah u miru u kući svojoj i cvctah u dvoru svome. Videh
san koji me uplaši, i misli na postelji mojoj i utvare glave moje uznemiriše me. I
zapavedih da mi se :i.:veđu svi mudraci Vavilonski, da mi kažu šta san znači. Tada
dođoše svi vrači i zvezdari, Haldeji i gatari, i pripovedih im san, ali mi ne mogoše
kazati šta znači. Najposle dođe predame Danilo, koji se naziva Valtazar, po imenu
boga mojega, i u kome je duh svetih bogova, i ispričah mu san, govoreći: Valtazare,
poglavare nad vračima, znam da je duh svetih bogova u tebi, i nikakva tajna nije ti
teška: kaži mi san moj što sam snio i šta znači: A utvara glave moje na postelji mojoj
beše takva: videh, i gle, drvo usred zemlje, a visina mu ogromna. Drvo beše veliko i
jako, i visina mu dopiraše do neba, i viđaše se do kraja sve zemlje. Lišće mu beše lepo
i rod obilan, i na njemu beše hrane svemu; zverje poljsko odmaraše se u hladu
njegovu, a na granama njegovim stanovahu ptice nebeske, i od njega se hranjaše
svako telo. Videh u utvarama glave svoje na postelji svo.ioj, i gle, jedan stražar i
jedan svetac siđe s neba. On povika glasno i reče ovako: Posecite drvo, i okrešite mu
grane, pokidajte mu lišće i razmetnite mu plod: neka pobegnu zven ispod njega i
ptice sa grana njegovih. Ali panj sa žilama ostavite mu u zemlji, u okovima
gvozdenim i mjedenim u travi poljskoj, neka ga kvasi rosa nebeska i neka mu je deo
sa zverima u travi zemaljskoj. Srce čovečje neka mu se promeni. i srce životinjsko
neka mu se da, i sedam vremena neka prođe preko njega. To su zapovedili stražari i
izrekao sveti: da bi upoznali živi da Svevišnji vlada u carstvu ljudskom, i daje ga kome
hoće. i postavlja nad njim najnižega od ljudi. Taj san usnih ja, car Navuhodonosor, a
ti, Valtazare. kaži mi šta znači, jer nijedan mudrac u mome carstvu ne može da mi
kaže šta znači; a ti možeš, jer je u tebi duh svetih bogova.« — stih 4—18. {DiO 93.1}
1 Adam Clarkf Komentar Starog Zavela, Sv. IV, str. 582.
Ovaj deo pripovedanja počinje sa Navuhodonosorom kao pobednikom nad svojim
neprijateljima. On je uspešno izvršio sve svoje ratne poduhvate. On je pokorio Asiriju,
Fenikiju, Judeju, Egipat i Arabiju. Ove velike pobede su ga možda dovele u sujetu i
samopouzdanje. U jedno vreme kada se osećao najsigurniji, kad je bilo najmanje
verovatno da će se išta dogoditi što bi poremetilo njegovu ličnu udobnost i mir, — upravo
to vreme je izabrao Bog da ga uznemiri sa strahom i predosećajima. {DiO 94.2}
Car uznemiren drugim snom. — Ali šta može izazvati trepet srca kod jednog takvog
monarha kao što je Navuhodonosor? On je bio ratnik od svoje mladosti. On se često
suočavao sa opasnostima borbe, strahotama klanja i masakra, i usred takvih scena ostajao
nepokolebiv. Šta ga može sad zastrašiti? Ne preti mu više nikakav neprijatelj, nikakav tamni
oblak nije na vidiku! Njegove sopstvene misli i vizije bile su upotrebljene da ga pouče, ako
ništa drugo, — jednoj lekciji zavisnosti i poniznosti. Onaj koji je zastrašivao druge, ali koga
niko drugi nije mogao zastrašiti, postao je strah samome sebi. {DiO 94.3}
Jedno još veće poniženje nego što je kazano u drugom poglavlju došlo je na vrače.
U to vreme oni su se hvalisali da ako čuju san onda mogu da ga protumače. Ovom prilikom
Navuhodonosor se tačno sećao sna i otkrio im ga je, ali njihova vračarska bruka nije ih
mogla mimoići. Oni nisu mogli doznati tumačenje, i car se još jednom morao obratiti
Božjem proroku. {DiO 94.4}
Vladavina Navuhodonosorova simbolizirana je jednim ogromnim drvetom u
središtu zemlje. {DiO 94.5}
Vavilon, grad gde je Navuhodonosor vladao, bio je približno u centru tada
poznatog sveta. Drvo je dopiralo do neba, i lišće mu je bilo krasno. Njegova spoljašnja
slava i sjaj beše veliki. Njegov rod je bio obilan i pružao je hranu svima. Zveri poljske su
hladovale u njegovoj senci, a ptice nebeske su stanovale na njegovim granama. Šta bi
moglo jasnije i silnije predstaviti činjenicu da je Navuhodonosor vladao svojim carstvom
na jedan takav način da je pružao potpunu zaštitu, pomoć i prosperitet svima svojim
podanicima? Kada je bilo dato naređenje da se ovo drvo poseče, rečeno je da panj treba
ostaviti u zemlji. On je bio zaštićen gvozdenim i mjedenim lancima da ne bi bio
upropašćen, već da ostane kao koren budućeg uzrasta i veličine. {DiO 95.1}
Doći će dan kada će svi bezbožni biti oboreni, i neće im biti ostvaljeno nikakve nade.
Nikakva milost neće biti pomešana sa njihovom kaznom. Njima će biti uništeni i koren i
grane. Malahija 4:1. . {DiO 95.2}
»Dokle sedam vremena ne prođe preko njega«, tako je glasila naredba neba. Ovaj
jednostavni izraz se očigledno treba razumeti bukvalno. Ali koliko je bio dug period
označen rečima »sedam vremena«? Ovo se može odrediti ako se ustanovi koliko je dugo
Navuhodonosor, ispunjavajući ovo predskazanje, bio prisiljen da živi među zverima
poljskim. Jevrejski istoričar Josif Flavije nas o tome izveštava, da je to bilo sedam godina.2
Jedno »vreipe«, ovde označava jednu godinu. {DiO 95.3}
Sto je najinteresantnije, vidimo da »jedan svetac« ili anđeo, uzima deo u ljudskim
poslovima! Anđeli vide, što smrtni ljudi nikako ne mogu, koliko je neprilična stvar oholost
u ljudskom srcu. Kao Božji poslanici oni radosno izvršavaju Njegove naredbe u ispravljanju
zla. Čovek mora znati da on nije graditelj sopstvene sudbine, jer postoji Jedan koji vlada
carstvom ljudskim i u čiju zavisnost treba ponizno da se stavi. Jedan čovek može biti
uspešan monarh, ali on ne treba time da se ponosi; jer da mu nije Gospod dopustio da
vlada, on ne bi nikada dospeo do tog časnog položaja. {DiO 95.4}
Navuhodonosor je priznao nadmoć pravoga Boga nad paganskim proroštvima. On
je apelovao na Danila da razreši tajnu. »Ti možeš«, rekao je on, »jer je u tebi duh svetih
bogova.«{DiO 97.1}
Kao što je zapisano u Danilu 3:25, Navuhodonosor ovde ponovo upotrebljava svoj
uobičajeni način spominjanja »bogova« u množini, premda Septuaginta ovu frazu prevodi:
»Jer je Sveti Duh Božji u tebi.«
2 Josif Flavije: »Jevrejske starine«, knj. 10, str. 316.
»Tada Danilo, koji se nazivaše Valtazar, osta u čudu, za jedan sat, i misli ga
uznemiriše. Ali car progovori i reče: Valtazare, san i njegovo značenje neka te ne
uznemiruje. Valtazar odgovori i reče: Gospodaru moj, san neka bude onima koji te
mrze, a značenje njegovo tvojim neprijateljima! Drvo koje si video, ogromno i jako,
čija visina dopiraše do neba, i koje se viđaše po svoj zemlji, čije lišće beše lepo i rod
obilan, i na kome beše hrane svima, pod kojim stanovahu zveri poljske, a na granama
njegovim seđahu ptice nebeske, to drvo si ti, care, koji si velik i silan, i veličanstvo
tvoje je visoko i dopire do neba, a vlast tvoja do krajeva zemaljskih. A što car vide
stražara i sveca gde silazi sa neba govoreći: Posecite drvo i satrite ga, ali mu panj sa
žilama ostavite u zemlji u okovima gvozdenim i mjedenim u travi poljskoj, da ga
kvasi rosa nebeska, i sa zverjem poljskim neka mu bude deo, dokle sedam vremena
ne prođe preko njega, — to znači, care, i to je naredba Najvišega, koja će se izvršiti
na mome gospodaru caru: bićeš prognan između ljudi, i sa zvcrima ćeš poljskim
živeti, i hraniće te tiavom kao goveda, i rosa će te nebeska zalivati, i sedam će
vremena proći preko tebe, dok ne poznaš da Svevišnji vlada carstvom ljudskim, i
daje ga kome hoće. A što zapovedi da se ostavi panj sa žilama od drveta, carstvo će
ti ostati, kad poznaš da nebesa vladaju. Zato, care, da ti je ugodan savet moj, oprosti
se greha svojih kroz pravdu, i bezakonja svojih kroz milost prema sirotama; ne bi li
ti se produljio mir.« — stih 19—27. {DiO 97.2}
Oklevanje Danilovo, koji je ostao u čudu za jedan sat, nije nastalo usled njegove
teškoće da rastumači san, nego radi delikatnosti stvari čije značenje treba saopštiti caru.
Danilo je bio omiljen kod cara, i bilo mu je teško da on bude donosilac lako strašne pretnje
i osude protiv njega, koja je bila uključena u ovom snu. Prorok je bio zabrinut kako da na
najbolji način tu vest saopšti. Izgleda da je car to predosećao, jer je ubedivao proroka da
se ne ustručava, i da ga san i značenje ne uznemiruje. To je kao kad bi rekao: Nemoj
oklevati da mi saopštiš, ma kakav utisak imalo na mene. {DiO 98.1}
Danilo tumači san. — Ohrabren time, Danilo je govorio snažnim i otmenim jezikom:
»San neka bude onima koji te mrze, a tumačenje njegovo tvojim neprijateljima.« Jedna
velika nesreća je izložena u ovom snu, za koju je Danilo više želeo da padne na neprijatelje
careve, nego na samog cara.
Navuhodonosor je dao jedno upečatljivo izlaganje svoga sna, i čim ga je Danilo
obavestio da se san odnosi na njega samoga, bilo je očevidno da je car sam sebi izrekao
presudu. Tumačenje koje je usledilo bilo je tako jasno, da mu nije trebalo objašnjenje.
Preteći sudovi bili su uslovni. Car je trebao naučiti da »nebesa vladaju«; reč »nebesa« ovde
se odnosi na Boga, nebeskog vladara. Ovde je Danilo iskoristio priliku da savetuje cara u
pogledu pretećeg suda. Ali on ga nije opomenuo jednim grubim i osornim duhom.
Nežnost i ubeđivanje bili su oruđa kojima se on poslužio. »Neka ti bude ugodan savet
moj.« Na sličan način je apostol Pavle preklinjao ljude da prime reči poučenja. (Hebrews
13:22. ) Ako car hoće da se »oprosti greha svojih kroz pravdu«, i »bezakonja svojih milošću
prema siromasima«, rezultat bi mogao biti produžetak mira, ili kako stih kaže: »oprostiti
se greha svojih.« Kroz pokajanje on bi mogao čak izbeći sud Gospodnji koji je bio određen
da dođe na njega. {DiO 98.2}
»Sve ovo dođe na cara Navuhodonosora. Posle dvanajest meseci hodaše po
carskom dvoru u Vavilonu. I progovori car i reče: Nije li ovo Vavilon veliki, što ga ja
sazidah jakom silom svojom, da je stolica carska i slava veličanstvu mojemu? Te reči
još behu u ustima caru, a glas dođe s neba: Tebi se govori, care Navuhodonosore:
carstvo se uzima od tebe! I bićeš prognan između ljudi, i živećeš sa zverjem poljskim,
hraniće te travom kao goveda, i sedam će vremena proći preko tebe, dok poznaš da
Svevišnji vlada carstvom ljudskim, i daje ga kome hoće. U isti čas ispuni se sve to na
Navuhodonosoru: i on bi prognan između ljudi, i jede travu kao goveda, i rosa
nebeska kvasi mu telo, te mu narastoše dlake kao orlovsko perje, a nokti kao kandže
u ptica.« — stih 28—33. {DiO 98.3}
Carevo samouzvišenje i poniženje. — Navuhodonosor je propustio da se koristi
opomenom koju je primio, pa ipak se je Bog borio još dvanajest meseci sa njim pre
njegovog pada. Za svo to vreme on je gajio oholost u svom srcu, i na kraju dospeo do
jednog vrhunca preko kojega Bog nije mogao više da ga trpi. Car je hodao po dvor.;, i kad
je posrnatrao pred sobom sjaj i čudo sveta, veliki Vavilon, ures carstva, on je zaboravio na.
izvor sve svoje sile i veličine i uzviknuo: »Nije li to Vavilon, koji sam ja sagradio?« Arheolozi
koji su istraživali ruševine ovog antičkog grada, kao ser Frederik Kenan, napisali su sledeće
rečenice: {DiO 99.1}
»Ova otkrića potvrđuju uglavnom ruševinski karakter mesta, ali takođe otkrivaju
mnogo o njegovom planu, arhitekturi i ornamentici. Građevine koje smo našli bile su skoro
potpuno delo Navuhodonosora, koji je prezidao pređašnji grad mnogo veći i prostraniji,
gde se isticala njegova ogromna palata (»Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom
svojom, đa bude stolica carska i slava veličanstvu mojemu«) kao najuglednija od svih
građevina.«3
Vreme je došlo za Navuhodonoso'rovo poniženje. Jedan glas s neba ponovo je
nagovestio preteći sud, i nebesko proviđenje proreklo njegovo neposredno izvršenje.
Njegov razum ga je napustio. Ni sjaj ni slava njegovog velikog građa nije ga više očaravala.
Sa jednim dodirom svog prsta Bog je oduzeo njegovu sposobnost da grad ceni i da se
istom raduje. On je napustio ljudska prebivališta i potražio dom i društvo među poljskim
zverima.
3 Sir Fređeric Kenyon: Biblija i Arheologija, str. 126.
»A posle toga vremena, ja Navuhodonosor podigoh oči svoje k nebu, i razum
moj vrati mi se, i blagoslovih Svevišnjega, i hvalili i slavih Onoga koji živi do veka,
čija vlast je večna vlast, i čije je carstvo od kolena do kolena; i svi stanovnici zemaljski
nisu ništa prema Njemu, i radi šta hoće s vojskom nebeskom i sa stanovnicima
zemaljskim, i nema nikoga da bi Mu zadržao ruku i rekao Mu: šta radiš? U to vreme
razum moj vrati mi se, i na slavu carstva mojega vrati mi se veličanstvo moje i
svetlost moja; i dvorani moji i knezovi moji potražiše me i ukrepih se u carstvu svom,
i doda mi se još više veličanstva. Sada ja Navuhodonosor hvalim, uzvišujem i slavim
cara nebeskoga, čija su sva dela isti-nita i čiji su putevi pravedni, i koji može oboriti
one koji hode ponosito.« — stih 34—37. {DiO 99.2}
Navuhodonosor uzvisuje »Cara nebeskoga«. — Na kraju sedam godina Bog je
uklonio ruku mučenja i povratio caru um i razumevanje. Njegov prvi akt bio je da
blagoslovi Svevišnjega. Na ovo Matej Henri daje sledeću zgodnu primedbu: »Oni se mogu
smatrati bez razuma koji ne blagosiljaju i ne slave Boga; ljudi niti mogu pravilno upotrebiti
svoj razum dok ne počnu biti religiozni, niti živeti kao ljudi dok ne žive na slavu Boga,«4
{DiO 100.1}
Njegova čast i sjajnost vratiše mu se, njegovi savetnici ga potražiše, i beše ponovo
ustoličen u carstvu. Dobio je obećanje da će njegovo carstvo biti još tvrđe. (Stih 36). Za
vreme njegove umobolnosti, njegov sin Evil-Merodah vladao je kao regent na njegovo
mesto. Danilovo tumačenje sna bilo je besumnje dobro shvaćeno na dvoru, i bilo je
verovatno manje-više predmet razgovora. Otuda je povratak Navuhodonosor a na
njegovo carstvo morao biti unapređ očekivan sa interesovanjem. Zašto je bio prepušten
da stanuje pod vedrim nebom u polju u takvoj samoći, umesto da bude brižno negovan
od -svih pratnje na dvoru, o tome nismo informisani. {DiO 100.2}
Nevolja je imala svoju određenu svrhu. Lekcija poniznosti bila je naučena. Car je nije
zaboravio kada se vratio u blagostanje; On je bio spreman da prizna Najvišega kao
vladaoca a carstvu ljudskom, koje daje kome On hoće. Car je izdao pocelom svom carstvu
jednu carsku proklamaciju koja je sadržavala jedno priznanje sopstvene oholosti i jedan
manifest hvaljenju i obožavanju Cara nebeskoga. {DiO 100.3}
Ovo je posleđnji biblijski izveštaj koji imamo o Navuhodorvosoru. .Ovaj-proglas bio
je datiran 563. godine pre Hrista, a:.prerada Autorizovanoj Verziji, kaže Adam Klark, jednu
godinu pre Navuhodonosorove smrti, dok neki stavljaju datum ovog d^kr^ta .sedamnaest
godina pre njegove smrti. Ne po-stoji nikakav izveštaj da je car posle toga upadao ponovo
u idolopoklonstvo. Zato možemo zaključiti da ie on umro kao verujući u Boga Izrailjeva.
{DiO 100.4}
1 Matthew £fenry. Koftiemtu'ri, Vol. II, p. 965.
Tako se završio život ovog znamenitog čoveka. Sa svim iskušenjima koja su se
događala u njegovom visokom carskom položaju, zar ne možemo pretpostaviti da je Bog
video u njemu iskrenost srca, vernost i čistotu namere, koje je mogao iskoristiti na proslavu
Njegovog imena? Otuda Njegovo ču-desno postupanje sa njim, pokazuje iz svega toga
određenu promisao da ga odvrati od lažne religije i da ga pridobije za služenje pravom
Bogu. Mi imamo njegov san o velikom liku, koji sadrži važnu nauku za narod svih budućih
pokolenja. Mi se sećamo njegovog iskustva sa Sedrahom, Misahom i Avdenagom prilikom
njihovog odbijanja da se poklone njegovom zlatnom, liku, kroz čega je on ponovo bio
doveden do jednog priznanja vrhovne moći pravoga Boga. Konačno, imamo čudesan
događaj opisan u ovom poglavlju, koji nam pokazuje neprestane Gospodnje napore da
dovede Navuhodonosora do potpunog poznavanja Stvoritelja. Možemo li da se ne
nadamo da će najsjajniji car Vavilona, zlatna glava, konačno moći suđelovati u Božjem
carstvu pred kojim će sva zemaljska carstva postati kao pleva, i čija slava nikad neće proći?
{DiO 101.1}

Poglavlje V.
RUKOPIS NA ZIDU

»Car Vaitazar načini veliku gozbu hiljadi svojih knezova, i pijaše vino pred
hiljadu njih.’ — Danilo 5:1. {DiO 102.1}
Ovo POGLAVLJE opisuje poslednje prizore Vavilonske imperije: prelazak od zlatnog
na srebrni deo velikog lika iz Danila 2, i od lava na medveda iz Danilove utvare u 7 glavi.
Ova gozba kako neki pretpostavljaju bila je određena godišnja svečanost u čast jednog
paganskog božanstva. Kir, koji je tada opsedao Vavilon, saznao je za to slavlje, i podesio
svoje planove za osvajanje grada. Naš prevod kaže da je Vaitazar, sazvavši hiljadu svojih
knezova, »pio vino pred hiljadu njih.« Neki to prevode sa »Pijaše vino prema hiljadi njih«,
pokazujući da je osim drugih slabosti koje je imao, bio uz to još i teška pijanica. {DiO
102.2}
»Napivši se vina, Vaitazar zapovedi da se donesu zlatni i srebrni sudovi, koje
beše doneo Navuhodonosor otac njegov iz hrama Jerusalimskog, da iz njih piju car
i knezovi njegovi, i žene njegove i inoče njegove. I donesoše zlatne sudove koje behu
odneli iz crkve doma Božijega u Jerusalimu, i pijahu iz njih car i knezovi njegovi, žene
njegbve i inoče njegove; i pijući vino hvaljahu bogove zlatne i srebrne i mjedene i
drvene i kamene.« — stih 2—4. {DiO 102.3}
 Da je ova svečanost imala neki odnos na ranije pobede nad Jevrejima moglo bi se
zaključiti iz činjenice da kad je car počeo da se raspaljuje s vinom, da je tada zatražio svete
sudove koji su bili uzeti iz Jerusalima. On ih je očevidno hteo upotrebiti u čast pobede
kojom su isti zadobijeni. Verovatno ni jedan drugi car nije išao tako daleko u svojoj
bezbožnosti kao ovaj. I dok su pili vino iz sudova posvećenih pravome Bogu, oni su hvalili
svoje bogove od zlata, srebra, medi, drveta i kamena. Stoga, kao što smo to zabeležili u
komentaru kod Danila 3:29, oni su slavili nadmoćnu silu svojih bogova nad Bogom Jevreja,
iz čijih sudova sada nazdravljaju svojim paganskim božanstvima. {DiO 103.1}
»U taj čas pokazaše se prsti ruke čovečje, i pisahu prema svetnjaku po okrečenom
zidu carskoga dvora, i car ugleda ruku koja pisaše. Tada se caru promeni lice, i misli ga
njegove uznemiriše, tako da mu se pojas oko njega raspasa, i kolena mu udarahu jedno o
drugo. Car povika glasno da dovedu zvezdare, Haldeje i gatare.
I car progovori i reče mudracima Vavilonskim: Ko mi pročita ovo pismo i kaže
mi šta znači, taj će se obući u skerlet, i nosiće zlatan lanac o vratu, i biće treći vladar
u carstvu! Tada pristupiše svi mudraci carevi, ali ne mogoše pročitati pisma, niti
kazati caru šta znači. Tada se car Valtazar vrlo uznemiri, i lice mu se sasvim izmeni; i
knezovi se njegovi prepadoše.« — stih 5—9. {DiO 103.2}
Rukopis na zidu. — Ni blesak natprirodne svetlosti, niti zaglušujući odjek gromova
nije najavio Božju intervenciju u njihovim grešnim orgijanjima. Samo se jedna ruka nečujno
pojavila, crtajući tajne znakove na zidu. Pisala je na zidu, suprotno od svetnjaka. Užas je
obuzeo cara, jer ga je njegova savest osuđivala. Iako nije mogao čitati pismo, on je znao
da to nije bila nikakva vest o miru i blagoslovu koja je ispisana sjajnim slovima na zidu
njegove palate. Proročko opisivanje pokazuje da posledica carevog straha nije mogla biti
ni-malo povoljna. Carevo lice se sasvim izmenilo, njegovo srce je malaksalo u njemu,
obuzelo ga je uznemirenje, i tako je velika bila njegova strepnja, da su mu kolena udarala
jedno o drugo. Zaboravio je na svoje hvalisanje i orgijanje. Zaboravio je na svoje
dostojanstvo. Glasno je dozivao svoje astrologe (zvezdoznance) i gatare da reše značenje
ovog zagonetnog pisma. {DiO 103.3}
»Dođe i carica radi toga što se dogodi caru i knezovima njegovim u kuću gde
beše gozba; i carica progovori i reče: Care, da živiš do veka! Neka te ne uznemiruju
misli tvoje, i neka ti se lice ne menja. Jer ima čovek u tvome carstvu, u kome je duh
svetih bogova; i u vreme oca tvojega nađe se u njega videlo i razum i mudrost, kakva
je samo u bogova, i car Navuhodonosor otac tvoj, care, postavi ga glavarem nad
vračima, zvezdarima, Haldejima i gatarima. Jer veliki duh i znanje i razum za
kazivanje sanova i pogađanje zagonetki i razmrsivanje zamršenih stvari nađe se u
Danila, kome car nađenu ime Valtazar; neka sada dozovu Danila, i on će kazati šta
znači. Tada đovedoše Danila pred cara. Car progovori Danilu i reče: Jesi li ti Danilo
između robija Judina, koje dovede iz Judeje car otac moj? Čuo sam za tebe, da je duh
svetih bogova u tebi, i videlo i razum i mudrost velika da se nađe u tebi. I sada su
dovedeni preda me mudraci, zvezdari, da pročitaju ono pismo i kažu mi šta znači, ali
ne mogu da kažu šta to znači. Ali za tebe sam čuo da možeš protumačiti i razmrsiti
zamršene stvari. Ako dakle možeš pročitati ovo pismo i kazati mi šta znači, obući ćeš
se u skerlet, i zlatni lančić nosićeš o vratu, i bićeš treći vladar u carstvu.« — stihovi
10—16. {DiO 104.1}
Izgleda iz okolnosti koje se ovde pripovedaju, da je Danilo kao prorok Božji bio
izgubljen iz vida na carskom dvoru. To je bilo besumnje zato, što je bio odsutan u Susanu,
u provinciji Elam, poradi nekog carskog posla. (Danilo 8:1.2.27) Možda je invazija zemlje
od strane Persijanaca primorala Danila da se vrati u Vavilon upravo u to vreme. Carica koja
je obavestila cara da je tu jedna ličnost kome se treba obratiti za saznanje natprirodnih
stvari, misli se da je to bila carica majka, Navuhodonosor ova ćerka. Ona se morala sećati
čud-novatog Danilovog saveta u vreme vladavine njenog oca. {DiO 104.2}
Navuhodonosor je ovde nazvan Valtazarevim ocem, shodno opštem običaju da se
predak porodice naziva ocem, a nekiput potomak sinom. Navuhodonosor je u stvari bio
Valtazarev deda. Kad je Danilo ušao, car je pitao da li je prorok od robija Judina. Ovo
pokazuje da je bilo određeno da, dok knezovi budu održavali bezbožno orgijanje u čast
svojih lažnih bogova, jedan sluga pravoga Boga, koga su oni držali u ropstvu, bude pozvan
da objavi zasluženu osudu njihovog bezbožnog postupka.
»Tada Danilo odgovori i reče pred carem: Darovi tvoji neka tebi, i podaj
drugome poklone svoje; a pismo ću ja pročitati caru i kazati šta znači. Care, Bog
Svevišnji dade carstvo i veličanstvo i slavu i čast Navuhodonosoru ocu tvojemu. I od
veličine koju mu dade, svi narodi, plemena i jezici drhtahu pred njim i bojahu ga se;
on ubijaše koga hoćaše, uzvisivaše koga hoćaše, i ponižavaše koga hoćaše. Ali kad
mu se podiže srce i duh mu se ponese u oholosti, on bi skinut sa svog carskog
prestola, i oduzeše mu slavu. I beše prognan između ljudi, i srce mu posta kao u
zveri, i stan mu beše među divljim magarcima, hraniše ga travom kao goveda, i rosa
nebeska natapaše mu telo, dokle ne pozna da Bog Svevišnji vlada carstvom ljudskim,
i koga hoće postavlja nad njim. A ti, Valtazare, sine njegov, nisi ponizio srce svoje,
premda si znao sve ovo. Nego si se podigao na Gospoda nebeskoga, i sudove doma
Njegova donesoše predate, te piste iz njih vino ti i knezovi tvoji, žene tvoje i inoče
tvoje, i ti hvali bogove zlatne i srebrne, mjedene i gvozdene, drvene i kamene, koji
ne vide niti čuju, niti razumeju, a ne proslavi Boga, u čijoj je ruci duša tvoja i svi
putevi tvoji. Zato od Njega bi poslana ruka i napisano ovo pismo.« — stih 17—24.
{DiO 106.1}
Danilo ukorava Valtazara. — Danilo je najpre odbacio ideju koja je rukovodila
pobudama zvezdara i gatara. »Podaj drugome poklone svoje«, rekao je on. On je želeo da
se jasno shvati, da on ne pristupa tumačenju ove stvari radi dobijanja poklona i nagrada.
Tada je ponovio iskustva njegovog dede cara Navuhodonosora, kako je to izneo u
prethodnom poglavlju. On je rekao Valtazaru da iako je sve to znao, ipak nije ponizio svoje
srce, nego se podigao protiv Boga nebeskoga. U svojoj bezbožnosti išao je tako daleko da
je obesčastio Božje svete sudove, hvaleći pri tom nerazumne bogove ljudskog izuma, a
odbijajući da proslavi Boga u čijoj ruci je bila njegova duša. Radi svega toga, rekao mu je
Danilo, bila je poslana ruka od Boga koga je on vređao i drsko izazivao, da napiše ova
slova strašnog, ma da tajanstvenog značenja. Tada je pristupio objašnjavanju pisma. {DiO
106.2}
»A ovo je pismo koje je ispisano: MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN. A ovo je
značenje tih reči: MENE, MENE — Bog je izbrojio tvoje carstvo i završio ga. TEKEL —
izmeren si na merila, i našao si se lak. PEREŠ — tvoje carstvo je podeljeno i dato
Midijanima i Persijanima. Tada Vaitazar zapovedi te obukoše Danila u skerlet, i
staviše mu zlatni lanac oko vrata, i proglasiše ga kao trećeg vladara u carstvu.« —
stih 25—29. .” {DiO 107.1}
Danilo tumači pismo. — U ovom natpisu svaka reč je činila posebnu rečenicu. Mene,
znači »brojiti«, Tekel, znači »meriti«, Ufarsin, od korena Pereš, znači »razdeliti«. Bog koga
si ti izazivao, uzeo je carstvo iz tvojih ruku, izbrojao je njegove dane i završio njegovo
tečenje, baš kao i vreme za koje si mislio đa se nalazi na vrhuncu svog napretka. Ti, koji si
podigao svoje srce u oholosti kao najveći na zemlji, izmeren si, i pronašao si se lakši nego
ništa. Carstvo za koje si ti maštao da će stajati zauvek, podeljeno je između tvojih
neprijatelja, koji već čekaju pred vratima. {DiO 107.2}
Uprkos ove strahovite optužbe, Vaitazar nije zaboravio svoje obećanje, već je
zaodenuo Danila u skerlet i ukrasio ga zlatnim lancem, proglasivši ga trećim vladaocem u
carstvu. Danilo je to prihvatio, verovatno smatrajući da će time većma koristiti interesima
svoga naroda za vreme nastupajućeg carstva. {DiO 107.3}
->I te iste noći bi ubijen Vaitazar car Haldejski. A Darije Midijanin preuze
carstvo, a beše mu oko šezdeset i dve godine.'< — stih 30—31. {DiO 108.1}
Prizor koji se ovde ukratko spominje opisan je u primecibama kod Danila 2:39. Dok
je Vaitazar bio podnošen, dok je anđelska ruka ispisivala osudu imperije na zidovima
palate, dok je Danilo objavljivao strahovito značenje nebeskog pisma, Persijski vojnici, kroz
isušeno korito Eufrata, prokrčili su sebi put u srce grada, hitajući napred sa isukanim
mačevima prema carevoj palati. Ne može se iskazati koliko su ga oni iznenadili i preplašili,
jer ga je Bog upravo bio upozorio na njegovu osudu. Ali persijski vojnici su ga pronašli i
pogubili ga, i u tome času Vavilonsko carstvo je prestalo da postoji. {DiO 108.2}
»Te noći ga ubiše na očevom prestolu,
Umro je nezapažen, od ruke nepoznate,
Bez krune i žezla leži Vaitazar,
Odelo od purpura pokriva mu telo.«
(Edwin Arnold)’
1 Ethvin Arnold: Vallazarovr. gozba". Poetska Dola, sir. 170.

Poglavlje VI.
 DANILO U LAVOVSKOJ JAMI

»Svide se Dariju te postavi nad carstvom sto i dvadeset knezova da budu nad
svim carstvom. A nad njima tri starešine, od kojih prvi beše Danilo, kojima će knezovi
davati račune, da ne bi car imao štete. A taj Danilo nadvisivaše sve starešine i
knezove, jer u njemu beše jedan viši duh i car nameravaše da ga postavi nad svim.
carstvom svojim. Tada starešine i knezovi istraživahu ne bi li pronašli nešto protiv
Danila u vezi carstva, ali ne mogahu naći nikakve prilike ni pogreške, jer beše veran
i ne nalazaše se kod njega mane ni pogreške. Tada rekoše ti ljudi: Nećemo naći na
toga Danila ništa, osim ako ne nađemo nešto protiv njega radi zakona Boga
njegova.« — Danilo 6:1—5. {DiO 115.1}
AVILON beše zauzet od Persijanaea, i Darije Midijanin beše postavljen na presto
538. godine pre Hrista. Kada je Darije umro dve godine kasnije, Kir je zauzeo presto. Zato
negđe između ova dva datuma odigravao se događaj o kome pripoveda ovo poglavlje.
{DiO 115.2}
Danilo je bio jedan aktivni vođa u Vavilonskom carstvu na vrhuncu svoje slave. Od
tog vremena pa dok nisu Međo-Persijanci zauzeli presto univerzalnog carstva, on je bio
stanovnik glavnog grada, upoznat sa državnim poslovima u carstvu. Ipak on nam ne daje
ceo redosled događaja koji su se odigravali za vreme njegove duge karijere u ovim
carstvima. On ovde dotiče samo jedan događaj sa kojim bi hteo nadahnuti veru, nađu i
hrabrost u srcima Božjeg naroda u svima vekovima, navodeći ih da budu čvrsti u odanosti
pravdi. Događaj koji se ovde opisuje spominje se u Jevrejima 11 glavi, gde čitamo o onima
koji verom »zatvoriše usta lavovima.« {DiO 115.3}
Danilo prvi ministar u Medo-Persiji. — Darije je postavio nad carstvom sto dvadeset
knezova, pošto je bilo u to vreme, kako se pretpostavlja, sto i dvadeset provincija u imperiji,
i svaka provincija je imala svoga kneza ili guvernera. Pobedama Kambisa i Darija Histaspesa
carstvo je bilo prošireno na sto dvadeset i sedam provincija. (Esther 1:1) Nad ovim
provincijama su bili postavljeni trojica predsednika ili »starešina među kojima je Danilo bio
glavni ili prvi. Danilo je besumnje postigao ovako visoki položaj jer se u njemu otkri-vao
uzvišeni duh i sposobnost u njegovom radu.
Kao jedan veliki čovek u carstvu Vavilona, Danilo je mogao biti smatran kao
neprijatelj od strane cara Darija, i biti proteran ili na drugi način uklonjen s puta. Ili kao
zarobljenik jedne nacije u ruševinama, mogao je biti prezren i omalovažen. Ali, što se Dariju
mora priznati, Danilo je bio unapređen nad svima drugima, jer je oštroumni car video u
njemu jedan uzvišeniji duh. Car je nameravao da ga postavi nad celokupnim carstvom.
Ali se podigla zavist drugih starešina protiv Danila, i oni su nastojali da ga unište. U
vezi carstva Danilovo ponašanje je bilo savršeno. On je bio veran i pouzdan. Oni nisu mogli
naći razloga za tužbu protiv njega na tom planu. Tada su rekli da ne mogu naći na njemu
nikakvu priliku da bi ga optužili, izuzev nešto u vezi zakona Boga njegova. Tako će to biti
i sa nama. Jedna ličnost ne može imati bolju preporuku. {DiO 116.1}
 »Tada dođoše starešine i upravitelji kod cara i rekoše mu ovako: »Darije care,
da si živ do veka! Sve starešine u carstvu, poglavari i knezovi, savetnici i vojvode
dogovoriše se, da se postavi carska naredba i opšta zabrana, da ko bi se god zamolio
za nešto ma kome bogu ili čoveku za trideset dana osim tebi care, taj će biti bačen u
jamu lavovsku. Zato, care, postavi takvu zabranu i napiši da se ne može promeniti
po zakonu Midskom i Fersijskom, koji je nepromenjiv. I car Darije napisa knjigu i
zabranu. A Danilo kad dozna da je knjiga napisana, otide svojoj kući, gde bejahu
otvoreni prozori u njegovoj sobi prema Jerusalimu, i padaše na kolena svoja tri puta
na dan i moljaše se i hvalu odavaše Bogu svojemu kao što činjaše i ranije.« — stih
6—10. {DiO 116.2}
Zavera protiv Danila. — Pravi cilj ovih ličnosti bio je upravljen na izvršenje njihovih
gnusnih namera. Oni su se skupili kod cara — došli su uzbunjeni, kaže zapis. Oni su došli
kao radi neke hitne stvari, da je iznesu pred cara. Oni su tvrdili da su svi bili u tome saglasni,
ali to je bila laž, jer Danilo, njihov glavni starešina nije bio, na primer, konsultovan u ovoj
stvari.
Naredba koju su oni istakli bila je namenjena da poveća čast i poštovanje carske
volje. Nikakva molitva, izjavili su oni, nesme se uputiti ma kojem drugom bogu ili čoveku,
osim caru, u roku trideset dana. Ovim laskajućim približavanjem knezovi su samo prikrivali
svoje zle namere protiv Danila. Car je potpisao dekret, i on je postao jedan nepromenjivi
zakon Midski i Persijski. {DiO 117.1}
Obeležje lukavstva ovih ljudi — jeste daljina do koje su išli da bi izvršili rušenje
dobra, vrline i pravde. Kada bi oni načinili takvu naredbu da se niko ne sme moliti
jevrejskom Bogu, što je u stvari i bio cilj, car bi odjednom naslutio njihov plan, i dekret ne
bi bio potpisan. Ali oni su mu dali sveopštu primenu, i bili su voljni da ignorišu i bace
uvredu i na svoju vlastitu religiju i na svo mnoštvo njihovih bogova, samo da bi srušili
predmet njihove mržnje, {DiO 117.2}
Danilo je shvatio da je zavera bila upravljena protiv njega, ali nije ništa preduzeo da
bi je osujetio. On se jednostavno predao Bogu i prepustio sve Njegovom proviđenju. On
nije napustio prestonicu izgovarajući se nekim poslom, niti vršio svoje obrede sa većom
tajnošću od uobičajene. Iako je znao da je pismo bilo potpisano, on je klečao u svojoj sobi
tri puta na dan, kao što je bio njegov običaj, sa licem okrenutim prema voljenom
Jerusalimu, prinoseći svoje molitve i vapaje Bogu. {DiO 117.3}
»Tada se sabraše oni ljudi i nađoše Danila gde se moli i pripada Bogu svojemu.
I otidoše te kazaše caru za carsku zabranu: Nisi li napisao zapovest da ko bi se god
zamolio kakvome god bogu ili čoveku za trideset dana, osim tebi, care, da se baci u
jamu la-vovsku? Car odgovori i reče: Tako je po zakonu Midskom i Persijskom, koji
je nepromenjiv. Tada odgovoriše i rekoše caru: Eno Danilo, koji je sin robija Judina,
ne haje za te, care, ni za zabranu koju si potpisao, nego se moli tri puta na dan svojom
molitvom! Tada car čuvši to ožalosti se veoma, i naumi da izbavi Danila, i truđaše se
do zalaska sunčanoga da ga izbavi. Tada oni ljudi sabraše se opet kod cara i rekoše
caru: Znaj, care, da je zakon kod Midijana i Persijana da se nikakva zabrana ili
naredba, koju car postavi, ne menja. Tada car zapovedi te dovedoše Danila i baciše
ga u lavlju pećinu; i car progovori Danilu i reče: Bog tvoj kome služiš bez prestanka,
on neka te izbavi. Tada donesoše kamen i metnuše ga na vrata od pećine, i car ga
zapečati svojim prstenom i prstenom svojih knezova, da se ništa ne promeni za
Danila.« — stih 11—17. {DiO 119.1}
Danilo bačen u lavlju pećinu. — Pošto je klopka bila postavljena, ovim ljudima je
ostalo samo da paze na svoju žrtvu, da bi je mogli uhvatiti. Tako su opet došli zajedno,
ovog puta u Danilovu rezidenciju, kao tobože nekim važnim poslom da se savetuju sa
glavnim starešinom, predsednikom; i gle, oni ga nalaze upravo kako su i očekivali, da se
moli svome Bogu. Dotle je njihov plan dobro tekao. Odmah zatim oni su otišli kod cara i
izneli mu celu stvar.
Primivši na znanje od monarha da je dekret na snazi, oni su bili spremni da ga
obaveste protiv Danila. Pokušavši da podstaknu predrasude kod cara, oni rekoše: »Eno
Danilo, koji je između robija Judina, ne haje za te, care, niti za naredbu koju si ti potpisao!«
Da, tužili su se oni, taj bedni rob, koji je potpuno zavisan od tebe za sve što uživa, umesto
da bude zahvalan i da ceni tvoj u milost, ne haje za tebe, niti mari za tvoj u naredbu. Tada
je car video klopku koju su postavili i njemu isto kao i Danilu, i trudio se do zalaska sunca
da bi ga izbavio, možda ličnim nastojanjima sa zaverenicima da ih umekša, ili argumentima
i zalaganjima da postigne opozivanje zakona. Ali zakon je bio podržan; i Danilo, cenjeni,
čestiti, i ispravni i nevini sluga carstva, beše bačen u lavovsku pećinu. {DiO 119.2}
»Tada otide car u svoj dvor, i provede noć posteći, niti beše muzičkih sprava
pred njim, i san njegov ode od njega. A kad car ustade rano izjutra, otide brže k
lavovskoj jami. A kad dođe, viknu Danila žalosnim glasom; car progovori i reče:
Danilo, slugo Boga živoga, Bog tvoj kome služiš bez prestanka, je li te mogao izbaviti
od lavova? Tada Danilo reče caru: Care, da si živ do veka. Bog moj posla anđela
svojega te zatvori usta lavovima, da mi ništa ne naudiše; jer se nađoh čist pred njim,
a ni tebi, care, ne učinih zla. Tada se car veoma obradova tome, i zapovedi da izvade
Danila iz jame, i ne nađe se rane na njemu, jer verova Bogu svojemu. Potom car
zapovedi te dovedoše ljude koji behu optužili Danila, i baciše ih u jamu lavovsku njih
i žene i decu njihovu, i još ne stigoše na dno jame, a lavovi ih rastrgoše i sve im kosti
satrše.« — stih 18—24. {DiO 120.1}
Danilo oslobođen. — Način na koji je car postupio posle Danilovog bacanja u jamu
lavovsku, potvrđuje njegov iskreni interes u prilog proroka, i ozbiljnu osudu koju je osećao
sam prema sebi u ovoj stvari. Ujutru rano on se uputio prema pećini gladnih i grabljivih
zveri. Danilo je bio živ, i njegov odgovor na carev pozdrav nije bio nikakav prekor za
njegovu popustljivost prema njegovim zlim savetnicima. U znak poštovanja i počasti on je
rekao: »Care, da si živ do veka!« Posle toga je podsetio cara, na jedan način kojim je on
mogao živo osetiti, i kojim se nije mogao izgovoriti, da pred njim nije ništa zlo učinio. I
radi njegove nevinosti, Bog kome on služi bez prestanka, poslao je svoga anđela i zatvorio
usta lavovima. {DiO 120.2}
I tako ovde stoji Danilo, zaštićen od jedne sile koja je veća od svake sile zemaljske.
Njegov stav je bio opravdan, njegova nevinost dokazana. »I ne nađe se rane na njemu, jer
verova Bogu svojemu.« Vera je to učinila. Jedno čudo je bilo izvršeno. Zašto su onda
Danilovi tužitelj i bili bačeni u jamu? Oni bi ovo Danilovo izbavljenje pripisali ne nekom
čudu u njegovu korist, već činjenici da lavovi slučajno tada nisu bili gladni. Car je mogao
reći: »U tom slučaju oni neće ni vas napasti više nego Danila, pa ćemo isprobati stvar
bacajući vas unutra.« Lavovi su bili itekako gladni kad nisu bili zadržani božanskom
intervencijom, i ovi ljudi su bili rastrgani na komadiće još pre nego što su dospeli na dno
jazbine. Time je Danilo bio dvostruko opravdan, i reči Solomunove su se striktno ispunile:
»Pravednik se izbavlja iz nevolje, a bezbožnik dolazi na njegovo mesto.« Proverbs
11:8. {DiO 120.3}
»Tada car Darije pisa svima narodima, plemenima i jezicima koji življahu u svoj
zemlji: Mir da vam se umnoži! Izdajem zapovest da se u svoj državi carstva mojega
svak boji i strepi od Boga Danilova, jer je On živi Bog, koji ostaje do veka, i carstvo
se Njegovo neće rasuti, i vlast će Njegova biti do kraja. On izbavlja i spasava, čini
znake i čudesa na nebu i na zemlji, jer je On izbavio Danila od sile lavovske. I taj
Danilo napredovaše za vreme vladavine Darijeve i vladavine Kira Persijanca. < — stih
25—28. {DiO 121.1}
Danilo napreduje. — Danilovo izbavljenje '-malo je za posledicu još jednu
proklamaciju koja je rasposlana po celoj imperiji u korist pravoga Boga Izrailjeva. Svima
ljudima je naređeno da se boje i strepe pred Njim. Plan Koji su skovali Danilovi neprijatelji
da ga sruše, služie je na njegovu korist. U ovom slučaju, i u iskustvu trojice Jevreja u peći
ognjenoj, slavljena je Božja potvrda na dve velike vrste dužnosti — odbiti popuštanje ma
kojem poznatom grehu, i odbiti izbegavanje ma koje poznate dužnosti. Iz ovih primera
narod Božji u svim stolećima mogao je crpeti ohrabrenje. {DiO 121.2}
Carev dekret izložio je karakter pravoga Boga: On je Tvorac: svi drugi su bez života
u sebi. On je večno siguran; svi drugi su nemoćni i uzaludni. On ima carstvo; jer On je sve
stvorio i svime vlada. Njegovo carstvo se neće rasuti; sva druga dolaze kraju. Njegova vlast
je vlast večna, nikakva ljudska sila ne može ga prevladati. On izbavlja one koji su u ropstvu.
On spasava sluge svoje od njihovih neprijatelja kada Ga zovu u pornoć. {DiO 122.1}
On čini čudesa na nebu i znake na zemlji. I da bi upotpunio sve, On je izbavio Danila,
iznoseći pred naše oči puninu dokaza o Njegovoj sili i dobroti izbavljajući svoga slugu od
sile lavovske. Kakvo uzvišeno slavljenje velikoga Boga i Njegovog vernog sluge! {DiO
122.2}
Tako se završava istorijski deo knjige Danilove.

Poglavlje VII.
BORBA ZA SVETSKU PREVLAST
 »Prve godine Valtazara cara Vavilonskog Danilo usni san i vide utvaru glave
svoje na postelji svojoj; tada napisa san i pripoveđi ukratko.« — Danilo 7:1. {DiO
123.1}
Ovo JE isti Valtazar, koji se spominje kod Danila 5. Kronološki, ova glava prethodi
petoj glavi; ali hronologija se ovde ne uzima u obzir, da bi ovaj istorijski deo knjige mogao
stajati sam za sebe. {DiO 123.2}
»Danilo progovori i reče: Videh u utvari svojoj noću, a to četiri vetra nebeska
sudariše se na velikom moru. I četiri velike zveri izađoše iz mora, svaka drukčija.« —
stih 2—3. {DiO 123.3}
Danilo iznosi svoju utvaru. — Svo biblijsko kazivanje može biti uzeto bukvalno, dok
postoje neki dobri razlozi da se uvažava i figurativno ili slikovito. Sve ono što je figurativno,
može se objasniti onim što je bukvalno. Da je jezik koji je ovde upotrebljen simboličan,
očevidno je iz 17 stiha, koji glasi: »Ove četiri velike zveri jesu četiri cara, koji će nastati na
zemlji.« Međutim, da su to carstva, a ne više individualnih careva, jasno je iz reči: »Ali sveci
Višnjega će preuzeti carstvo.« U objašnjenju stiha 23 anđeo kaže: »Četvrta zver će biti
četvrto carstvo na zemlji.« Ove zveri su stoga simboli četiri velika carstva. Okolnosti pod
kojima su ona nastala, kako su prikazana u proroštvu, takođe su objašnjene simboličkim
jezikom. Simboli koji su upotrebljeni jesu: četiri vetra, more, četiri velike zveri, deset
rogova, i drugi rog koji ima oči i usta koja govore velike stvari i koji se podiže da ratuje
protiv Boga i Njegovog naroda. Mi ćemo sada ispitivati šta oni znače. {DiO 123.4}
U simboličkom jeziku vetrovi predstavljaju borbe, političke nemire i rat, kao što o
tome čitamo kod proroka Jeremije: »Ovako veli Gospod nad vojskama: Evo, nevolja će poći
od naroda do naroda, i velik će se vihor podignuti od krajeva zemaljskih. I u onaj će dan
biti od kraja do kraja zemlje pobijeni od Gospođa, neće biti oplakani, niti će se pokupiti i
pogrepsti, biće gnoj po zemlji.« Jeremiah 25:31-33. Prorok ovde govori o jednoj borbi
koju će Gospod imati sa svima nacijama. Sukobi i nemiri koji prouzrokuju sva ova uništenja
nazivaju se »veliki vihor.« {DiO 125.1}
Da vetrovi simbolizuju ratove i borbe očevidno je i u samoj utvari. Kao rezultat
duvanja vetrova, carstva ustaju i padaju kroz političke borbe i sukobe. .{DiO 125.2}
Mora ili vode, koje Biblija upotrebljava kao simbol, predstavljaju narode, plemena i
jezike. Anđeo je rekao proroku Jovanu: »Vode što si video ... to su ljudi i narodi i plemena
i jezici.« Revelation 17:15. . {DiO 125.3}
Definicija simbola četiri zveri data je Danilu pre zaključka utvare: »Ove četiri velike
zveri jesu četiri cara, koji će nastati na zemlji.« (Revelation 17:17.) Sa ovim objašnjenjem
simbola, polje utvare je definitivno otvoreno pred nama. {DiO 125.4}
Pošto ove zveri označavaju četiri cara, ili carstva, mi se pitamo: Gde ćemo početi i
koje su to četiri imperije predstavljene? Ove zveri su nastupale jedna za drugom, jer su
nabrojene od prve do četvrte. Posleđnja od njih će postojati kada svi zemaljski prizori dođu
svome završetku u konačnom sudu. Od vremena Danilova pa do kraja istorije ovoga sveta
postojala su samo četiri univerzalna svetska carstva, kako smo to učili iz
Navuhodonosorova sna o velikom liku iz Danila 2, koje je prorok protumačio šezdeset i
pet godina ranije. Danilo je još bio živ pod carstvom označenim sa zlatnom glavom.
Prva zver iz ove utvare mora zato označavati isto carstvo kao i zlatna glava velikoga
lika, naime Vavilon. Druga zver besumnje predstavlja sledeće carstvo opisano tim likom.
Ali. ako ova utvara otkriva isti taj period istorije kao i lik iz Danila 2, onda se postavlja
pitanje: Zašto je data? Zar nije bila dovoljna prva vizija? Mi odgovaramo: Istorija svetskih
carstava je prolazila i prolazila sa dodatnim karakteristikama, činjenicama i oblicima koji
su se mogli pojaviti. To je isto kao što imamo izraz: »pravilo po pravilo«, saglasno Pismu.
U glavi
2. su nam opisani samo politički aspekti (prizori) svetske vladavine. Ovde su
zemaljski vlastodršci uvedeni u njihov odnos prema Božjoj istini i Božjem narodu. Njihov
pravi karakter je prikazan kroz simbole divljih i grabljivih zveri.
»Prva beše kao lav, i imaše krila orlovska; gledah dokle joj se krila počupaše, i
podiže se sa zemlje i stade na noge kao čovek, i srce ljudsko dade joj se.« — stih 4.
{DiO 125.5}
Lav, — U utvari Danila 7, prva zver koju je prorok video bila je lav. Za upotrebu lava
kao jednog simbola, čitamo kod Jeremije 4:7; 50:17.43.44. Lav koga vidimo prvog u utvari,
ima orlovska krila. Simbolična upotreba krila impresivno je opisana kod Avakuma 1:6—8,
gde je rečeno da će Haldejci »doleteti kao orao kad hita na lov.« {DiO 127.1}
Iz ovih simbola mi možemo lako zaključiti da je Vavilon bio jedno carstvo velike
snage, i da su pod Navuhodonosorom njegove pobede rasle velikom brzinom. Ali je došlo
jedno vreme kad će mu krila biti počupana. Ono više ne žuri na svoj plen kao orao. Smelost
i lavovski duh uzeti su od njega. Jedno ljudsko srce — slabo, strašljivo i iznemoglo —
zauzelo je mesto lavovske snage. Takav je bio slučaj sa, nacijom u završnim godinama
njene istorije, kada je postala iznurena, oslabljena i raznežena kroz bogatstvo i luksuz. {DiO
127.2}
»Potom, gle, druga zver beše kao medved. i stade s jedne strane, i imaše tri
rebra u ustima među zubima svojim, i reče joj se: Ustani, žderi mnogo mesa!« — stih
5. {DiO 127.3}
Medved. — Kao u liku iz Danila 2, tako i u ovoj seriji simbola, primećuje se jedan
znak pogoršanja ako se spuštamo od jednog carstva do drugog. Srebro prsiju i mišica je
lošije od zlata glave. Medved je lošiji od lava. Medo-Persija se osećala slabija od Vavilona
po bogatstvu, veličini i sjaju. Medved je ustao i stajao s jedne strane. Carstvo je bilo
sastavljeno od dve nacionalnosti: Midijana i Persijana. Ta ista činjenica je predstavljena
kroz dva roga u ovna iz Danila 8. O ovim rogovima je rečeno: da će veći narasti kasnije, a
o medvedu: da će ustati i stajati na jednoj strani. To se ispunilo Persijskim odvojenjem od
carstva, što je ipak nastalo kasnije, postignuvši veće uzvišenje, zadobivši dominantan uticaj
u naciji. (Vidi komentar kod Danila 8:3) Tri rebra u zubima besumnje označavaju tri
provincije: Vavilon, Libiju i Egipat, koje su bile specijalno tlačene od Medo-Persije.
Zapovest: »Ustani, žderi mnogo mesa!« bi se prirodno odnosila na podsticaj koji je dat
Medo-Persiji osvajanjem spomenutih triju provincija. Karakter sile je dobro predstavljen
kroz jednog medveda. Midi i Persijanci su kao narod bili surovi i grabljivi, pljačkaši i
porobljivači. Medo-Persijsko carstvo je postojalo od osvojenja Vavilona kroz Kira, pa sve
do bitke kod Arbela 331. godine pre Hrista, dakle u periodu od 207. godina. {DiO 127.4}
»Posle ovoga videh, a gle treća zver, kao leopard, koja imaše na leđima četiri
krila kao ptica; i zver imaše četiri glave, i dade joj se vlast.’ — stih 6. {DiO 128.1}
Leopard* — Treće carstvo, Grčka, predstavljeno je ovde u simbolu kao leopard. Ako
krila na lavu znače brzinu pobede, ona to isto znače i ovde. Sam leopard je jedna brzonoga
zver, ali to nije bilo dovoljno da predstavi polet nacije koja je ovde simbolizirana. Morala
su se dodati krila. Dva krila, koliko je imao lav, nisu bila dovoljna; leopard je morao imati
četiri. To označava brzinu kretanja koja je bez presedana, što je bila istorijska činjenica u
grčkom carstvu. Pobede Grka pod Aleksandrom Velikim nemaju premca u Starom Veku
po iznenadnosti i brzini. Njena vojna postignuća i uspesi sumirani su od W. W. Tarna, u
sledećim rečenicama: {DiO 128.2}
»On (Aleksandar) beše majstor u kombinacijama raznih armija; on je učitelj sveta u
napredovanju za vreme zimskih kampanja, i važnosti pritiska do krajnjih mogućnosti, kao
i principa: »marširati odvojeno, boriti se udruženo«. On je marširao obično sa dve divizije
(odelenja), prva je obezbeđivala i otvarala put glavnoj grupi u kojoj je bio Aleksandar. To
je bila vrsta falange kojom se on služio. Njegovi brzi pokreti bili su izvanredni. Može se
reći da je on postizao svoje ratne uspehe strategijom »nikad ništa ne odlagati«... Ogromna
rastojanja koja su prelažena kroz nepoznate zemlje pripisuju se veoma visokom stepenu
sposobnosti organiziranja; u deset godina on je pretrpeo samo dva ozbiljna neuspeha...
Ako bi neki neznatniji čovek pokušao ono što je on postigao, i propustio, mi bismo mnogo
čuli o beznadežnim vojnim teškoćama takvog poduhvata.«1 :- {DiO 131.1}
»Zver imaše četiri glave.« Grčko carstvo nastavilo je svoje jedinstvo nešto malo duže
od Aleksandrovog života. Nakon svojih sjajnih uspeha, on je umro od groznice
prouzrokovane neumerenim pijanstvom, a carstvo je bilo podeljeno između njegova četiri
generala. Kasander je uzeo Makedoniju i Grčku na zapadu; Lisimah Trakiju i deo Azije na
Helespontu i Bosforu na severu; Ptolomej je uzeo Egipat, Lidiju, Arabiju, Palestinu i deo
Sirije na jugu; dok je Seleuk uzeo veći deo Sirije i sve ostale Aleksandrove posede na istoku.
Antigonovom smrću 301 godine, podela Aleksandrovog carstva na njegova četiri generala,
bila je potpuna. Ova podela bila je označena kroz četiri glave u leoparda. {DiO 131.2}
Tako tačno je bila ispunjena proročka reč. Ako Aleksandar nije ostavio dostojnog
naslednika, zašto se ogromna imperija nije raspala na male komadiće? Zašto baš na četiri
dela, a ne više? — Iz razloga što je proroštvo tako predvidelo i predskazalo. Leopard je
imao četiri glave, runasti jarac četiri roga, carstvo je bilo podeljeno na četiri dela; i tako je
i bilo. (Vidi potpuniji komentar kod Danila 8 gl.) {DiO 131.3}
»Potom videh u utvarama noćnim, i gle četvrta zver, strašna i grozna i vrlo
jaka, koja imaše velike gvozdene zube: jeđaše i satiraše, i gažaše nogama svojim; a
razlikovaše se od svih pređašnjih zveri; i imaše deset rogova.« — stih 7. {DiO 131.5}
 Strašna zver. — Nadahnuće ne nalazi nijedne zveri u prirodi koja bi simbolizirala
silu koja je ovde opisana. Nikakvi dodaci kopita, papaka, glava, rogova, krila, proporcija,
zuba, ili noktiju ma kojoj drugoj zveri koja je u prirodi, ne bi ovde odgovarala. Ova je sila
različitija od sviju drugih, i simbol je potpuno drukčiji od svega što se nalazi u životinjskom
carstvu. {DiO 132.1}
U stihu 7 leži osnov za jednu celu-knjigu, ali usled nedostatka prostora mi smo
prisiljeni da se samo ukratko ovde osvrnemo. Ova zver odgovara četvrtom odeljku velikog
lika — nogama od gvožđa. U komentaru kod Danila 2:40 izneti su neki razlozi za verovanje
da je ova sila Rim. Isti razlozi su primenjivi i za ovo sadašnje proročanstvo. Kako tačno Rim
odgovara gvozdenom delu lika! Kako tačno on odgovara i ovoj zveri! U strahu i teroru koje
on inspiriše, i u svojoj velikoj snazi, on izvrsno odgovara proročanskom opisu. Svet nije
nikada video njemu ravna. On je proždirao kao sa gvozdenim zubima, i satirao na deliće
sve što mu je stajalo na putu. On je mleo narode u prah pod svojim tučanim nogama.
Četvrta zver imaše deset rogova, koje je objašnjeno u stihu 24 da su to bili deset kraljeva
ili kraljevina koje će nastati iz ove imperije. Kako je već navedeno u komentarima Danila 2,
Rim je bio podeljen na deset kraljevina. Ovi odeljci nikad više nisu bili smatrani kao deset
kraljevina Rimske imperije. {DiO 132.2}
1 W. W. Tarn: »The Cambriđge Ancient History«, Vol. VI, pp. 425—426.
»Gledah rogove, i gle, drugi mali rog izraste među onima, a tri prva roga iščupaše
se pred njim; i gle, oči kao oči čovečije behu na tom rogu, i usta koja govore velike stvari.«
— stih 8. {DiO 132.3}
Danilo je posmatrao rogove. Jedan strani pokret se pojavio medu njima. Jedan
drugi rog, s početka mali, ali kasnije jači nego njegovi susedi, tiskajući se sam. Za njega
nije bilo mesta, ali on se probio napređ i odstranio druga tri, zauzevši njihovo mesto. Tri
kraljevstva su tako bila iščupana. {DiO 132.4}
Mali rog između deset. — Ovaj mali rog, kao što ćemo imati priliku da primetimo
više puta kasnije, jeste papstvo. Tri roga iščupana iz korena to su Heruli, Ostrogoti i
Vandali. Razlog za njihovo uklanjanje bio je njihovo protivljenje učenjima i tvrdnjama
papske hijerarhije.
»I u tome rogu behu oči kao oči čovečije, i usta koja govore velike stvari.« —
odgovarajući znakovi oštroumnosti, lukavstva, pronicljivosti i nadmenih tvrdnji i zahteva
jedne otpale religiozne organizacije. . {DiO 134.1}
»Gledah dokle se postaviše prestoli i Najstariji sede, na kome beše odelo belo
kao sneg, a kosa na glavi kao čista vuna; presto Mu beše kao plamen ognjeni, točkovi
mu kao razgoreli oganj. Reka ognjena izlažaše i tecijaše ispred Njega; tisuću tisuća
služiše Mu, i deset tisuća puta deset tisuća stajahu pred Njim: sud sede i knjige se
otvoriše.« — stih 9—10. {DiO 134.2}
Prizor suda. — Jedno uzvišeni je opisivanje tako veličanstvenog prizora ne nalazimo
nigde u reči Božjoj. Našu pažnju ne privlači samo veličina i uzvišenost ovog slikovitog
opisivanja; karakter ovog prizora sam po sebi zahteva najozbiljnije posmatranje. Ovde je
sud izašao na vidik. Gdegod se sud spominje, to čini neodoljiv utisak na svaki um, jer svako
ima jedan duboki osećaj u njegovim večnim rezultatima. {DiO 134.3}
Jednim lošim prevodom 9 stiha prenela se, više nego sigurno, jedna pogrešna
misao. Biblijski izraz »cast down« (baciti) potiče od Haldejske reči remi koja bi se mogla
prevesti sa »baciti naglo«, kao u slučaju gde je upotrebljena da opiše bacanje tri Jevreja u
ognjenu peć, i bacanje Danila u jamu lavovsku. Ali drugi tačni prevod glasi »pripremiti,
urediti«, kao namestiti sudska sedišta koja se ovde spominju, slično kao i u Revelation 4:2,
koje na grčkom ima isto značenje. Revizirana Verzija kod Danila 7:9 glasi bolje: »prestoli
behu postavljeni«, kao što Gesenius definiše koren reči remah, u vezi Danila 7:9; služi kao
primer. (Daničićev prevod glasi: »postaviše se prestoli«.) {DiO 134.4}
»Najstariji po danima«, Bog Otac, predsedava na sudu. Obratimo pažnju na opis
Njegove ličnosti. Oni koji veruju u bezličnost Božju moraju priznati da je On ovde opisan
kao jedno lično, osobno Biće. Ali oni se time izgovaraju da je to samo biblijski način
opisivanja. Mi ne možemo priznati ovaj deo izjave, ali dopustimo da je to tako, nije li
opisivanje takve vrste (fatalno za njihovu teoriju) ponovljeno skoro dvadeset puta u Bibliji?
Hiljadu hiljada koji Mu služe, i deset hiljada puta deset hiljada koji stoje pred njim, nisu
g'rešnici svrstani pred sudskim stolom, nego nebeski duhovi koji stoje spremni za
izvršavanje Njegove volje. Jovan je video iste nebeske pratioce pred prestolom Božjim, i
on opisuje veličanstveni prizor sa ovim recima: »I videh, i čuh glas mnogih anđela oko
prestola i životinja i starešina, i broj njihov beše deset hiljada puta deset hiljada i hiljadu
hiljada« (Revelation 5:11.) Jedno potpunije razumevanje ovih stihova povlači i
razumevanje službe u nebeskoj Svetinji. {DiO 135.1}
Ovo delo suda je otpočelo službom Hrista, našeg Prvosveštenika u nebeskoj svetinji.
To je istražni sud. Knjige se otvaraju i slučajevi svih dolaze na ispitivanje pred veliki Sud,
da bi se moglo odlučiti unapred koji će primiti večni život kada Gospod dođe da skupi svoj
narod. Na osnovu svedočanstva Danila 8:14 vidi se da je ovo svečano delo suda već
otpočelo u nebeskoj Svetinji. {DiO 136.1}
»Tada gledah radi glasa velikih reči koje govoraše onaj rog; i gledah dokle’ne
bi ubijena zver i telo joj se uništi i dade da izgori ognjem. I ostalim zverima oduže se
vlast, jer duljina života im beše određena do vremena i do roka.« — stih 11—12. {DiO
136.2}
Kraj četvrte zveri. — Postoje neki koji veruju u hiljadugodišnje carstvo pravde po
ćelom svetu pre Hristovog dolaska. Postoje drugi koji veruju u vreme ispita (probe) posle
Gospodnjeg dolaska, za koje vreme će neumrli pravednici propovedati Evanđelje smrtnim
grešnicima i voditi ih na put spa-senja. Nijedna od ovih teorija ne može se posvedočiti ili
dokazati iz Biblije, kao što ćemo to videti. {DiO 136.3}
Četvrta strašna zver nastavlja bez promene karaktera, a mali rog nastavlja da
izgovara svoja bogohulstva, držeći milione svojih zavetovanih pristalica u vezama slepog
praznoverja sve dok zver ne bude predata ognju' To nije njeno preobraćanje, već njeno
uništenje. 2 Thessalonians 2:8) {DiO 136.4}
 Život četvrtoj zveri nije produžen posle prestanka njene vlasti, kao što je bio život
prethodnih zveri. Njihova vlast beše oduzeta, ali njihovi životi su bili produženi za izvesno
vreme. Teritorija i predmeti Vavilonskog carstva još su postojali, iako su bili plen
Persijanaca. Tako je to bilo i sa Persijskim carstvom u odnosu na Grčko, i Grčkog u odnosu
na Rim. Ali ko će naslediti četvrto carstvo? Ni jedna vlada ili država u kojoj sudeluju smrtni
ljudi ne sledi za njom. Njena karijera se završava u ognjenom jezeru, posle čega više nema
postojanja. Lav je utonuo u medveda, medved u leoparda, a leopard u četvrtu zver. Ali
četvrta zver se ne može uklopiti ni u jednu drugu zver. Ona će biti bačena u ognjeno
jezero.{DiO 136.5}
»Videh u utvarama noćnim, i gle, neko kao Sin čovečji iđaše sa oblacima
nebeskim, i dođe do Najstarijega i stade pred Njim.
I dade Mu se vlast i slava i carstvo, da Mu služe svi narodi i plemena i jezici;
vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo neće rasuti.« •—
stih 13—14. {DiO 137.2}
Sin čovečji prima svoje carstvo. — Prizor koji je ovde opisan nije drugi Hristov
dolazak na zemlju, jer Najstariji po danima nije ovde na zemlji, a dolazak Sina čovečjeg o
kome se ovde govori jeste dolazak pred Najstarijeg. Tamo, u prisustvu Oca, sva vlast i slava
i carstvo predaju se Sinu čovečijem. Hristos prima svoje carstvo pre svog dolaska na ovu
zemlju. (Vidi Luke 19:10—12) Zato je ovo jedan prizor koji se odigrava na nebu, i koji je
tesno povezan sa onim koji nam se predočava u 9 i 10 stihu. Hristos prima svoje carstvo
na svršetku Njegovog prvosvešteničkog dela u Svetinji. Ljudi i narodi koji će Mu služiti jesu
izbavljeni (Revelation 21:24), a ne bezbožni narodi ove zemlje, jer oni će biti uništeni u
drugom Hristovom dolasku svetlošću Njegovog dolaska. (Psalam 2:9; 2 Solunjanima 2:8)
Iz svih naroda, plemena i jezika će doći oni koji su služili Bogu sa radošću i veseljem. Oni
će naslediti carstvo našega Gospoda. {DiO 137.3}
»I meni, Danilu, iznemože duh moj u telu mom, i utvare glave moje uznemiriše
me. I pristupih k jednome od onih koji stajahu onde, i zamolih ga za istinu od svega
toga. I progovori mi i kaza šta to znači. Ove četiri velike zveri jesu četiri cara, koji će
nastati na zemlji. Ali će sveci Najvišega preuzeti carstvo, i držače carstvo zauvek, od'
veka do veka.« —• stih 15—18. {DiO 138.1}
Danilu rastumačena utvara. — Mi nismo ništa manje zainteresovani od Danila da
razumemo istinu ovih stvari. Mi imamo obećanje da ako budemo tražili poniznim srcem,
da ćemo naći Gospoda koji je i sada isto tako spreman kao i u danima proroka Danila da
dovede do tačnog razume van ja ovih važnih istina. Zveri i carstva koja one predstavljaju
već su bile objašnjene. Mi smo sledili proroka kroz proces događaja, sve do uništenja
četvrte zveri, konačne pobede nad svim zemaljskim vladama. Tada se prizor menja, jer
čitamo: »Sveci će preuzeti carstvo.« (stih 18) Sveci! prezreni, prekorevani. progonjeni,
isključeni, posmatrani kao najzaostaliji od svih ljudi — oni će preuzeti carstvo i držače ga
do veka. Uzurpiranju i strahovladi bezbožnika doći će kraj. Nasledstvo izgubljeno kroz greh
biće povraćeno. Mir i pravda će vladati večno na celoj obnovljenoj zemlji. {DiO 138.2}
 »Tada zaželeh znati istinu o četvrtoj zveri, koja se razlikovaše od svih ostalih,
i beše vrlo strašna, i imaše zube gvozdene i kandže mjedene, i jeđaše i satiraše, a
ostatak nogama gažaše, i o deset rogova što joj behu na glavi, i o drugom koji izraste
i tri padoše pred njim; i o tome što rog imaše oči i usta koja govorahu velike stvari,
koji po izgledu beše veći od drugih.« — stih 19—20. {DiO 138.3}
Istina o četvrtoj zveri. — O prve tri zveri u ovoj utvari Danilo je imao jasno
razumevanje. {DiO 138.4}
Ali je bio zaprepašćen nad četvrtom zveri radi njenog neprirodnog i strašnog
karaktera. On je želeo naknadno obaveštenje o ovoj zveri i njenih deset rogova, a osobito
o malom rogu, koji se kasnije pojavio, i »koji izgledaše veći od drugih.« Lav je prirodno
stvorenje, ali su mu bila dodata dva krila, što predstavlja Vavilon. Medveda takođe
nalazimo u prirodi, ali kao simbol Medo-Persije on je imao tri rebra u ustima kao znak
neprirodne okrutnosti. Takođe i leopard je prirodna zver, ipak da bi potpuno predstavljala
Grčku, morala su biti dodata četiri krila i još tri glave. Ali priroda nas nije snabdela
simbolom koji bi mogao u potpunosti ilustrovati četvrto carstvo. Zato je vizija prikazala
jednu zver kakva nikada ranije nije bila viđena, jednu zver strašnu i groznu, sa mjedenim
kandžama i gvozdenim zubima, tako surovu, proždrljivu i besnu, da je sve jela i satirala i
svoje žrtve gazila nogama. . {DiO 139.1}
Prorok je bio zadivljen nad svim ovim, ali je nešto još neobičnije zadržalo njegovu
pažnju. Pojavio se jedan maleni rog, i veran karakteru zveri iz koje je ponikao, istisnuo je
tri druga. I gle, rog ima oči, ali ne naivne oči jedne životinje, nego lukave, oštroumne i
inteligentne oči čoveka. Ovaj uljez je imao i usta, i sa njima je izgovarao ohole reči i iznosio
besmislene tvrdnje. Nije čudo što je prorok postavio specijalno pitanje odnosno ovog
čudovišta, tako sablasnog i vanzemaljskog u svojim instinktima, tako neprijateljskog po
svojim delima i metodama. U sledećim stihovima date su neke pojedinosti u pogledu
malog roga, koje omogućavaju istraživačima proroštva da izvrše primenu ovog simbola
bez opasnosti od zloupotrebe. {DiO 139.2}
»Gledah, i taj rog ratovaše sa svetima i nadvlađivaše ih. Dokle dođe Najstariji
po danima, i sud se dade svecima Višnjega, i prispe vreme da sveti preuzmu carstvo.«
— stih 21—22. {DiO 139.3}
Mali rog ratuje sa svetima. — Užasni gnev koji je otkrivao ovaj mali rog protiv svetih
izvanredno je privlačio Danilovu pažnju. Pojava ovih deset rogova, ili podela Rimskog
carstva na deset kraljevina, između 351 i 470 godine posle Hrista već je opisana u
komentaru kod Danila 2:41, gde upućujemo čitaoca. {DiO 139.4}
Kao što ovi rogovi označavaju kraljevstva, tako i mali rog mora označavati izvesno
kraljevstvo, iako ne iste prirode, jer on se razlikovao od ostalih. Oni su bili politička
kraljevstva. Ali sada se pitamo: da li je posle 476. godine nastalo ma koje kraljevstvo među
delovima Rimske imperije, koje se je razlikovalo od svih ostalih, i ako jeste, onda koje?
Odgovor je: Da, to je papsko duhovno carstvo. To odgovara simbolu u svima
pojedinostima, kao što ćemo nadalje videti. {DiO 141.1}
 Danilo je posmatrao ovu silu kako ratuje sa svetima. Da Ii je jedan takav rat vođen
od strane papstva? Milioni mučenika odgovaraju: Da. To svedoče svirepa progonstva
Valdenza, Albigenza i uglavnom protestanata od strane papske sile.
U 22 stihu tri nastupajuća događaja izlaze na vidik. Gledajući unapred na vreme
kada je mali rog bio na vrhuncu svoje sile pa do svršetka dugotrajne borbe između svetih
i sotone i njegovih agenata, Danilo beleži tri značajna događaja koji stoje kao krajputaši
duž puta.
1. Dolazak Najstarijeg po danima, to jest, položaj koji Jehova zauzima u
otpočinjanju suda, čiji prizor je opisan u 9 i 10 stihu.
2. Sud koji se daje svetima, to jest, vreme kada će sveti seđeti sa Hristom na
sudu hiljadu godina, sledi posle prvog vaskrsenja, (Otkrivenje 20:1—4) odmeravajući
bezbožnicima kaznu za njihove grehe. Tada će mučenici sedeti na sudu, donoseći presudu
toj velikoj progonilačkoj sili, koja ih je u danima njihove nevolje progonila kao divlje zveri,
prolivajući njihovu krv kao vodu.
3. Vreme u kome će sveti primiti carstvo, to je vreme njihovog stupanja u posed
nove zemlje. Tada će i poslednji trag prokletstva greha i grešnika, koren i grane, biti
očišćen, a teritorija koja je tako dugo bila uzurpirana od bezbožnih sila ovoga sveta,
neprijatelja Božjeg naroda, biće predata pravednima i oni će je posedovati za vek vekova.
{DiO 141.2}
»Ovako reče: Četvrta zver biće četvrto carstvo na zemlji, koje će se razlikovati
od svih carstava, i poješće svu zemlju, pogaziti i satrti. I deset rogova jesu deset
careva koji će nastati iz toga carstva, a posle njih nastaće drugi, i taj će se razlikovati
od prethodnih, i pokoriće tri cara. I govoriće reči protiv Višnjega, i potiraće svete
Svevišnjega, i pomišljaće da promeni vremena i zakone: i daće mu se u ruke za vreme,
za vremena i za pola vremena. Potom će sesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti
i sasvim uništiti.« — stih 23—26. (original) {DiO 142.1}
Uspon i delovanje malog roga. — Možda je već bilo dovoljno govora o četvrtoj
zveri (Rimu) i deset rogova ili kraljevstva koja su nastala iz ove sile. {DiO 142.2}
Sada mali rog izaziva osobito veliku pažnju. Kako je ustanovljeno u komentaru na
stih 8, mi nalazimo ispunjenje proročanstva odnosno malog roga u usponu i delovanju
papstva. To je jedna stvar ođ interesa i važnosti, zato istražimo uzroke koji su doveli do
razvića ove nadmene sile.{DiO 142.3}
Prvi pastiri ili biskupi Rima uživali su poštovanje srazmerno rangu grada u kome su
stanovali. Za vreme prvih nekoliko stoleća hrišćanske ere, Rim je bio najveći, najbogatiji i
najsilniji grad na svetu. On je bio sedište imperije, prestonica naroda. »Svi stanovnici sveta
pripadali su mu,« kaže Julijan; a Klaudijan izjavljuje da je Rim bio »izvornik zakona«. »Ako
je Rim carica gradova, zašto ne bi rimski biskup bio car nad biskupima?« Takvo je bilo
rezonovanje ovih Rimskih pastira. »Zašto ne bi Rimska crkva bila mati hrišćanstva? Zašto
ne bi svi narodi bili njena cleca, a njen autoritet njihov vrhovni zakon? Bilo je ugodno —
veli D’Aubigne, čije reči smo ovde citirali — za ambiciozno ljudsko srce da ovako rezonuje.
Ambiciozni Rim je činio tako.«3 {DiO 142.4}
Biskupi u raznim delovima Rimske imperije osećali su zadovoljstvo u odavanju
biskupu Rima raznih počasti koje taj grad prima od svih naroda sveta. To u početku nije
značilo zavisnost prema papstvu. »Ali, nastavlja D’Aubigne, uzurpatorska vlast se
povećavala kao snežna lavina. Opomene, u prvo vreme jednostavno bratske, ubrzo su
postale apsolutne zapovesti u ustima rimskog Pontifa . .. Zapadni biskupi su podnosili ovo
prisvajanje Rimskih pastira, ili radi zaziranja od istočnih biskupa, ili što su se radije hteli
potčinjavati papi nego vlasti zemaljskih sila.« Tako su se nagomilali uticaji oko biskupa iz
Rima, i to je dovelo do njegovog naglog uzdizanja do duhovne prevlasti u hrišćanstvu.
{DiO 144.1}
Izazov Arijanizma. — Ali četvrti vek je bio određen da svedoči o stavljanju prepreke
na putu ovog ambicioznog sna. Proročanstvo je objavilo da će sila koju predstavlja mali
rog »pokoriti tri cara«. U pojavi i razviću Arijanizma, početkom četvrtog stoleća, i njegovom
izazovu papskoj prevlasti, mi nalazimo razlog za iskorenjivanje tri kraljevstva Zapadnog
Rima od strane papske moći.
Arije, parohijski sveštenik prezviter najstarije i najuticajnije crkve Aleksandrijske,
proglasio je svoju doktrinu po svetu, prouzrokujući žestoku borbu u hrišćanskoj crkvi, tako
da je car Konstantin sazvao crkveni Sabor u Nikeji 325. godine, radi razmatranja njegovog
učenja. Arije je tvrdio »da je Sin bio potpuno i suštinski različit od Oca; da je Hristos bio
prvo i najplemenitije od svih bića koja je Otac stvorio iz ništa, instrument čijom je
saradnjom Svemogući Otac stvorio Svemir, i zato podložan Ocu i u prirodi i u božanstvu.«
To mišljenje je bilo osuđeno od Sabora, koji je potvrdio da je Hristos bio jedne iste bitnosti
sa Ocem. Radi toga je Arije bio prognan u Iliriju, a njegove pristalice primorane da daju
svoj pristanak na »Simbol Vere« koji je tom prilikom sastavljen. {DiO 144.2}
Ipak sama borba nije se stišala ovim kratkim postupkom. Stolećima se nastavljala
diskusija u hrišćanskom svetu; Arijevci su svuda bili najogorčeniji neprijatelji pape i
rimokatoličke crkve. Bilo je jasno da bi širenje Arijanizma sprečilo tok napredovanja
katolicizma, i da bi posedovanje Italije i njene obnovljene prestonice od strane jednog
naroda sa Arijanskim ubeđenjem bilo kobno za prevlast katoličkog biskupa. Međutim,
proroštvo je objavilo da će taj rog koji predstavlja papstvo dospeti do vrhovne vlasti, i da
će u postizanju toga položaja pokoriti tri cara. {DiO 144.3}
Mali rog pobeđuje tri Arijanske sile. — Postoje neke razlike mišljenja u pogledu
pojedinih sila koje su bile savladane u početku papske vlasti. U ovom pogledu umesne su
primedbe Alberta Bernsa: »U konfuziji koja je nastala slomom Rimske imperije, i nesvršenih
računa u promenama koje su se desile u vreme pojave papske vlasti, ne bi bilo čudo ako
bi se teško našlo događaja koji su se tako tačno i apsolutno ispunili prema pokazanoj
utvari. Ispunjenje toga moguće je tačno ustanoviti u istoriji papstva.«4 Daniel 7. {DiO
145.2}
Josif Mede pretpostavlja da su tri kraljevstva koja su iščupana bila Grčka, Lombardija
i Franačka, a ser Isak Njutn misli da su to bili egzarhat u Raveni, Lombardi i senat kneževine
Rima. Tomas Njutn potvrđuje obadve te pretpostavke.5 Franačka ne može biti jedna od
tih kraljevina, jer ona nije nikada bila istrgnuta. Lombardi takođe ne mogu biti jedni od tih,
jer oni nikada nisu bili potčinjeni papstvu. Albert Berns kaže dalje: »Međutim, ja ne
smatram da su Lombardi ikada bili, kako se to obično tvrdi pripadali onom broju
savremenih kraljevina koje su postale predmetom papske vlasti.« Senat i kneževstvo Rima
takođe nisu mogli biti, jer kao takvi nisu nikada sačinjavali jedno od deset kraljevstva, od
kojih je tri bilo iščupano ispred maloga roga. {DiO 145.3}
Ali mi shvatamo da glavna teškoća u primenjivanju kod ovih poznatih komentatora
leži u činjenici što oni pretpostavljaju da proročanstvo o uzdignuću papstva nije bilo
ispunjeno, niti je moglo biti, dok papa nije postao zemaljski knez. Zato oni pokušavaju da
nađu ispunjenje ovog proročanstva u događajima koji su doveli do papske svetovne
vlasti." Ali očigledno je da 24 i 25 stih se odnosi ne na njegovu civilnu vlast, nego na
njegovu moć da dominira nad razumom i savešću ljudi. Papstvo je postiglo ovaj položaj
538. godine, kao što će se naknadno videti. {DiO 145.4}
4 Albert Barnes: Primedba na Danila 7:25, str. 324.
5 Thomas Nevvton: Rasprava o 'proročanstvima, Sv. I, str. 275—276.
0 Albert Barnes: Primedbe na Danila 7:25, str. 327.

Reč »pred« (njim) upotrebljena u 8 i 20 stihu predstavlja haldejsku reč gađam, čiji
koren znači »ispred«. Kombinovano sa rečju min, koja znači »od«, »iz«, što stoji u ova dva
stiha, Davidson prevodi kao »iz prisutnosti«, a Gesenius veli da je to ravno jevrejskoj reči
lipna, što znači »u prisustvu«. Za to ovde reč »pred« ima značenje u smislu »mesto« kao u
istoj frazi u stihu 10 gde je podesno prevedeno u engleskoj Verziji: »pred njim«. Mi imamo
onda u stihu 8 sliku malog roga stešnjenog između drugih deset gde silom čupa tri roga
ispred sebe. U 20 stihu je objavljeno da su tri roga »pala« pred njim, kao nadvladana od
njega. U stihu 24 čitamo da će drugi car, predstavljen malim rogom, pokoriti tri roga
(kralja), očevidno putem sile. Dok je reč gađam takođe upotrebljena u smislu vremena kao
u reči »pređašnjih« u 7 stihu, gde jedva može biti sumnje da je upotrebljena u smislu mesta
kod tri gore citirana stiha. Sa ovim tumačenjem se Eđwarđ Elliot jasno slaže. .{DiO 146.1}
Sasvim je sigurno stanovište da su ove tri sile ili roga bili Heruli, Vandali i Ostrogoti;
i ovo stanovište počiva na pouzdanim istorijskim podacima. Odoaker, vođa Herula, bio je
prvi od varvara koji je zavladao Rimom. On je zauzeo presto Italije 476. godine. O
njegovom religioznom verovanju Gibon kaže: »Kao i ostali varvari on je bio upućen u
Arijansku jeres; ali on je cenio kaluđerski i episkopalni red; i ćutanje katolika dokazuje
versku trpeljivost koju su uživali.«7 {DiO 146.2}
Isti autor kaže: »Ostrogoti, Burgundi, Suevi i Vandali, koji su slušali ubeđivanje
latinskog sveštenstva, davali su prednost jasnijim učenjima svojih domaćih učitelja; i
Arianizam je bio usvojen kao nacionalna vera ratobornih obraćenika koji su sedeli na
ruševinama Zapadnog Carstva. Ova nepomirljiva razlika religije bila je stalni izvor
zavidljivosti i mržnje; a pogrdni naziv varvarin bio je zagorčen još mrskijim epitetom jeretik.
Heroji severa , koji su se priklonili sa izvesnim ustezanjem da veruju da će svi njihovi preci
biti u paklu, bili su zaprepašćehi i ogorčeni naukom da će i oni isti samo na jedan drukčiji
način zaslužiti večnu osudu.« {DiO 146.3}
Arijanska doktrina je imala jak uticaj na crkvu onog vremena, kao što ćemo t.o
posmatrati u sledećim odeljcima:
»Celo prostrano gotsko stanovništvo, koje se spustilo nad Rimskom imperijom,
budući hrišćansko u svemu, držalo se vere Aleksandrijskog jeretika. Prvi tevtonski prevod
Svetog Pisma bio je od arijanskog misionara Ulfila. Prvi pobednik Rima, Alarik, prvi
pobednik Afrike, Genzerik, behu Arijevci. Teodorik Veliki, kralj Italije i heroj »Nibelunške
pesme«, bio je Arijevac. Praznina u njegovom masivnom grobu u Raveni svedoči o osveti
koju su pravoverni izvršili nad njegovim spomenikom, kad je sa triumfom bila rastrgana
porfirna vaza u kojoj su njegovi arijanski podanici sahranili njegov prah.«8 {DiO 147.1}
7 Edward Gibbon: Uspon i pad Rimske imperije, Sv. III, 515. 51(5. 547. str.
Ranke kaže: »Crkva se osećala, što je bilo neizbežno, u mnogim smetnjama i nalazila
se u jednom potpuno izmenjenom stanju. Jedan paganski narod zaposeo je Britaniju;
arijanski kraljevi zauzeli su preostali Zapad; dok su Lombardi odavno prišli arijanizmu, i kao
najopasniji susedi i neprijatelji uspostavili jednu snažnu kraljevinu pred kapijama Rima.
Rimski biskupi, međutim, opkoljeni sa svih strana, nastojali su sa svom veštinom i
upornošću koju im pruža njihov osobiti položaj da ponovo zadobiju moć — bar u njihovim
patrijarhalnim dijecezama.«9 {DiO 147.2}
Makijaveli piše: »Skoro svi ratovi koje su vodili severni varvari u Italiji, može se ovde
napomenuti, bili su prouzrokovani od pontifa; i horde sa kojima je zemlja bila preplavljena,
bile su uglavnom pozivane od njih.«10 {DiO 147.3}
Stav koji su ovi arijevski kraljevi imali prema papi pokazuje sledeće svedočanstvo iz
Moshajmove crkvene istorije:
»S druge strane, izvesno je, iz raznih najverodostojnijih izvora, da ni imperatori ni
narod nisu bili raspoloženi da strpljivo podnose jaram ropstva koji je Rim nametnuo
hrišćanskoj crkvi. Gotski knezovi su napravili savez protiv vlasti rimskog biskupa u Italiji, ne
dopuštajući nikome da bude postavljen za papu bez njihovog odobrenja, i rezervisali su
sebi pravo odlučivanja odnosno legalnosti svakog novog izbora.«11 {DiO 147.4}
Jedan primer u potvrdu ovoga izlaganja desio se u istoriji Odoakera, prvog
arijanskog kralja. Kada se posle smrti pape Simplicija 483. godine sakupilo sveštenstvo i
narod da izaberu novog papu, odjednom se na saboru pojavio Vasilije (Basilius), vojvoda
kralja Odoakera, izražavajući svoje zaprepašćenje da se jedan takav rad kao što je
određivanje papinog naslednika moglo preduzeti bez njega, i u ime kralja je objavio da
poništava sve što je dosada učinjeno kao bezvredno, odredivši da izbor počne iznova.12
{DiO 148.1}
Međutim, Zeno, istočni imperator i prijatelj pape, želeo je proterati Odoakera iz
Italije, i prilika mu se za to ubrzo ukazala, bez ikakve opasnosti po njega samoga. Teodorik
Veliki je došao na presto Ostrogotskog kraljevstva u Meziji i Panoniji. Budući u prijateljstvu
sa Ženom, on mu je pisao, da mu je nemoguće zadržati svoje Gote u osiromašenoj
provinciji Panoniji, i molio ga da mu dozvoli da ih odvede u neku pogodniju oblast, koju
bi mogao osvojiti i nastaniti. Zeno mu je dao dopuštenje da krene protiv Odoakera i
zaposedne Italiju. Shodno tome, nakon petogodišnjeg rata, Herulsko kraljevstvo u Italiji
bilo je savladano, Odoaker mučki ubijen, a Teodorik je utvrdio svoje Ostrogote na
italijanskom poluostrvu. Kako je već rečeno, i on je bio arijevac, i Odoakerov zakon o izboru
pape ostao je na snazi. {DiO 148.2}
8 Arthur P. Stanley: Predavanja o istoriji Istočne crkve, str. 151.
9 Leopold Ranke: Istorija papa, Sv. I, str. 9.
10 Nicolo Makiaveli: History of Florence, p. 14.
11 ,7ohn L. Mosheim: Stara i nova crkvena istorija, Sv. I, str. 113—114.
12 Arcftibalđ Bower: Istorija papa, Vol. I, p. 257.
Sledeći slučaj pokazuje kako je papstvo bilo potpuno zavisno od ove moći. Katolici
na Istoku počeli su progonstvo protiv Arijana 523. godine, kada je Teodorik pozvao k sebi
papu Jovana i uputio mu sledeće reči: »Ako se car Justin (prethodnik Justinijanov) nije
osećao spremnim da povuče edikt koji je nedavno izdao protiv onih koji su moga ubeđenja
(tj. Arijevci), onda je i moja čvrsta odluka da izdam sličan edikt protiv njegovih
jednomišljenika i oni će se naći progonjeni svuda sa istom strogošću. Oni koji ne priznaju
Nikejsku veru (Simbol Vere) za njega su jeretici, a koji priznaju oni su za mene jeretici. Ko
god može izvinjavati ili pravdati njegovu raniju surovost on će izvinjavati i opravdavati i
moju kasniju. No imperator — nastavio je kralj — nema nikoga oko sebe koji bi smeo
slobodno i otvoreno kazati šta misli, ili koga bi on hteo poslušati ako mu kaže. Ali veliko
poštovanje koje Vam on ukazuje, ne ostavlja nikakvog povoda sumnji da će vas poslušati.
Ja ću vas zato odmah opraviti za Konstantinopolj (Carigrad) i tamo protestvujte i u moje
ime i u svoje sopstveno, protiv nasilničkih mera u kojima je taj dvor bezobzirno angažovan.
U vašoj je moći da odvratite imperatora od toga, pa kako vam drago; inače dok katolicima
(ovo ime je Teodorik primenjivao na Arijevce) ne bude vraćena sloboda ispovedanja
njihove vere po svim crkvama iz kojih su bili isključeni, nemojte ni misliti na povratak u
Italiju.«13 .{DiO 149.1}
Papa koji je bio određen u tu misiju od arijanskog vladara nije stavio više svoju nogu
na italijansko tlo dok ne izvrši kraljevu volju, niti se mogao nadati napretku svoga primata
sve dok ta vlast nije bila uklonjena s puta.
Osećanja papske partije prema Teođoriku rnogu biti tačno ocenjena, shodno
napred navedenom citatu, kroz osvetu koju su izvršili nad njegovim spomenikom. Oni su
izvadili iz njegovog groba i razbili u paramparčad porfirnu važnu u koju su njegovi arijevski
podanici sahranili njegov prah. Ova osećanja su bila izražena jezikom Baronija koji je hulio
»protiv Teodorika, kao jednog groznog varvarina, varvarskog tiranina i bezbožnog
Arijevca.« (Isto, 328). {DiO 149.2}
Dok su katolici bili toga osećanja, zadržavajući silu jednog arijevskog kralja u Italiji,
oni su trpeli žestoko gonjenje u Africi od arijevskih Vandala. Eliot kaže: »Vandalski kraIjevi
su bili ne samo pristalice Arija, nego progonitelji katolika; na Sardiniji i Korzici isto kao i u
Africi.«14 13 Isto, str. 325. {DiO 150.2}
 Takvo je bilo stanje stvari kada j6 godine 533. car Justinijan stupio u svoje Vandalske
i Gotske ratove. Želeći da stekne naklonost pape i katoličke partije, on je izdao svoj
znameniti dekret kojim je postavio papu za poglavara svih crkava, i od čijeg sprovođenja
538 godine datira period papske prevlasti. I ko god će čitati istoriju afričkih ratova 533—
534, i italijanskih ratova 534—538. godine, primetiće da su katolici svuda klicali i
pozdravljali kao oslobodioce vojsku Velizara (Belisarius), Justinijanovog vojvode. {DiO
150.3}
Ali nikakav dekret ove vrste ne bi mogao dovesti do efekta dok arijanski rogovi koji
su stajali na putu ne budu uklonjeni. Preokret je došao u plimi sukoba, jer u ratnim
akcijama u Africi i Italiji pobedničke legije Velizarove zadavale su uništavaj uće udarce
Arijanizmu sve dok i poslednji otpori nisu bili savladani. {DiO 151.1}
Prokopije kazuje da je afrički rat bio prfeduzet od strane Justinijana radi zaštite
hrišćanstva, tj. katolika, i da kad je on izrazio svoju nameru u tom pogledu, upravnik dvora
mu se naglo približio, odvraćajući ga od te njegove namere. Ali tada mu se pokazao jedan
san u kome mu je bilo naređeno da se ne usteže od svog plana, jer pomoću hrišćana on
će pobediti moć Vandala.«15 {DiO 151.2}
Moshajm izjavljuje; »Istina je da su Grci koji su primili dekrete od Nikejskog Sabora
(tj. od katolika), progonili i tlačili Arijance gde god je njihov uticaj dopirao, ali i Nikejci nisu
bili manje surovo tretirani od svojih neprijatelja (Arijanaca), osobito u Africi i Italiji, gde su
osećali svu strogost i težinu arijanske moći i gorčinu njihovog gneva. Triumf Arijanizm^
bio je ipak kratkotrajniji; njihovi srećni dani bili su potpuno pomračeni proterivanjem
Vandala iz Afrike i Gota iz Italije od strane Justinijanove vojske.«18 {DiO 151.3}
Eliot sumira; »Ja mogu navesti tri plemena koja su bila iskorenjena ispred pape:
Heruli pod Odoakerom, Vandali i Ostrogoti.«17 {DiO 151.4}
Iz istorijskih svedočanstava koje smo gore citirali, smatramo da je jasno
ustanovljeno da su tri roga koja su bila iščupana bile tri sile: Heruli 493. godine, Vandali
534, i Ostrogoti 533. pa zaključno do čuvenog Justinijanovog dekreta o postavljenju pape,
i proterivanja Ostrogota iz Rima od strane vojvode Velizara 538. godine. {DiO 153.3}

Mali rog »govori velike reči protiv Svevišnjega«. — Ovo proročanstvo je bilo takođe
na nesreću ispunjeno u istoriji rimskih pontifa. Oni su tražili, ili su sebi dopustili da im se
pridaju titule koje bi bile preterane i svetogrdne ako bi se primenjivale čak i na anđela
Božjeg. {DiO 153.2}
Lueije Ferari u svojoj knjizi »Prompta Bibliotheca« koja je Encyclopedia Catholica
(Nadahnuta Biblioteka ili Katolička Enciklopedija), koja se smatra kao »verodostojna
enciklopedija religioznog poznanja« i »skupoceni rudnik informacija«, izjavljuje u svome
članku o papi, da je »papa toliko velikodostojan i tako uzvišena ličnost, da on više i nije
čovek, nego kao da je Bog, ili namesnik Božji.. . Papa je ličnost tako uzvišenog i vrhovnog
dostojanstva, da pristojno govoreći, on nije bio postavljen ni na koji stepen dostojanstva,
već je pre bio stavljen na sami vrhunac svih stupnjeva dostojanstvenosti. . . Papa je nazvan
najsvetijim, jer on je opravdano smatran kao takav . . .«
 »Samo papa je opravdano nazvan imenom »najsvetiji« ili »presveti«, jer samo on je
namesnik Hrista, koji je izvor i studenac, punina svake svetosti.. . On je kao božanski
monarh i vrhovni imperator, i car nad carevima . . . Pošto je papa krunisan jednom
trostrukom krunom (tiara), kao car neba i zemlje i donjih regiona . . . Štaviše, vlast i sila
Rimskog pontifa ne znači da se odnosi samo na nebeske stvari, zemaljske stvari i stvari
ispod zemlje, nego čak i nad anđelima, jer je on od njih veći. . . Tako da ako bi bilo moguće
da anđeli zablude u veri, ili možda misle protivno veri, oni bi mogli biti suđeni i
ekskomunicirani (isključeni) od pape . . . Jer on je tako velikodostojan i silan, da sačinjava
jedan isti tribunal (sud) sa Hristom ...«
»Papa je kao Bog na zemlji, jedini suveren vernih hrišćana, vrhovni car nad carevima,
koji ima sveukupnu moć, kome je bilo povereno od svemoćnog Boga upravljanje ne samo
zemaljskim nego i nebeskim carstvom. ... Papa je tako veliki autoritet i sila, da on može
menjati, objašnjavati, ili tumačiti čak i nebeske zakone.«1(1
Kristofer Marcellus, na četvrtom zasedanju petog Lateranskog Koncila u jednoj
besedi o papi, uzvikuje: »Ti si pastir, ti si lekar, ti si direktor (upravljač), ti si Gospodar;
konačno, ti si drugi Bog na zemlji!«'9
Opet Adam Klark kaže o stihu 25: »Ori će govoriti kao kad bi bio Bog.« Tako sveti
Jeronim citira iz Symmachusa. Nikome se ne može ovo tako dobro i tako potpuno
primeniti kao rimskim papama. Oni sebi pripisuju nepogrešivost, koja pripada samo Bogu.
Oni tvrde da otvaraju i zatvaraju nebesa, koje pripada samo Bogu. Oni govore da su veći
nego svi carevi zemaljski, što pripada jedino Bogu. I oni se uzdižu iznad Boga pretendujući
na pravo da razrešuju čitave nacije od zakletve vernosti njihovom vladaru, ako dotični
vladar nije po volji papi. I oni idu protiv Boga kada daju oproštaje za prošle, sadašnje i
buduće grehe. Ovo je gore od svakog bogohulstva.«20
18 L. Ferraris: Prompta Bibliotheca, art. »Papa«, II. Vol. VI, pp. 26—29.
19 P. Joannis Harduin: Acta Conciliorum, Vol. IX, p. 1651.
Mali rog »potire svece Svevišnjega«. — Potrebno je samo malo istorijskog
ispitivanja da bi se potvrdilo da je Rim, kako u Starom tako i u Srednjem veku sprovodio
delo uništenja Božje crkve. Može se navesti mnoštvo dokaza da bi se videlo da su i pre i
posle velikog dela Reformacije, ratovi, krstaški pohodi, pokolji, inkvizicije, krvoprolića i
progoni svake vrste bili metodi koji su upotrebljavani da prisile svakoga da se pokori
rimskom jarmu.
Istorija srednjevekovnog progonstva je grozna i strašna, i mi se užasavamo kad se
zanimamo njenim detaljima. Ipak za bolje razumevanje ovog teksta neophodno je
potrebno da se podsetimo nekih događaja onog nesretnog vremena. Albert Barns u
svome komentaru o ovom stihu, primećuje:
»Može li iko sumnjati da je ovo tačno o papstvu? Inkvizicija, progonstva Valdenza;
pustošenje Vojvode od Alva; spaljivanje Smithfielda; mučenja u Goa — cela papska istorija
mogla bi se pozvati za svedoka da je ovo primenjivo i da odgovara toj sili. Ako je išta
moglo »potirati svece Višnjega«, — da ih skloni sa zemlje, tako da evanđelska vera bude
ugašena
— onda su to bila progonstva papske sile. Godine 1208. objavljen je krstaški rat
pape Inocenta III. protiv Valdenza i Albingeza, u kome je poginulo milion duša. Od početka
Jezuitskog pokreta godine 1540, pa do 1580. bilo je uništeno devet stotina hiljada duša.
Sto pedeset hiljada duša je ubijeno od Je-zuita u vremenu od trideset godina. U
Nizozemskoj (Holand) pedeset hiljada ih je bilo obešeno, obezglavljeno i spaljeno, a
spaljivani su živi radi jeretizma, u periodu od trideset godina, od edikta Karla V protiv
Protestanata, pa do Šato-Kambreškog mira 1559. godine. Osamnajest hiljada je stradalo
od ruke izvršitelja (dželata) u razmaku od pet godina pod vladom Vojvode od Alva.
Međutim i površno poznavanje istorije papstva ubediće svakoga da se reči »vojevaše sa
svecima« (stih 21) i »potiraće svece Svevišnjega« (stih 25) striktno odnose na papsku vlast
i tačno opisuju njegovu istoriju.«21
Ove činjenice su potvrđene i svedočanstvom W. Lecky-a, koji kaže:
»Da je rimska crkva prolila više nevine krvi nego ma koja druga ustanova koja je
ikada postojala među čovečanstvom, u to ne sumnja niko ko god dobro poznaje istoriju.
Međutim mnogi spomenici njenih progona sada su tako izbrisani da je nemoguće steći
potpuni pojam o mnoštvu njenih žrtava, i sasvim je izvesno da ni najjača mašta ne može
dovoljno da predstavi njihove patnje ... Ovi zločini nisu bili učinjeni u jednom kratkom
nastupu besa ili vladavine terora, ili rukama mračnih sektaša, već su bili nametnuti i naneti
od jedne triumfalne (pobedničke) crkve, svesno i sa predomišljajem.«22
20 Adam Clarke: Komentar staroga Zaveta, IV, 596.
21 Adam Clarke: Komentar staroga Zaveta, IV, 596.
Nije pomoglo što su se u mnogim slučajevima žrtve obraćale civilnim vlastima.
Crkva je bila ta koja je odlučivala u pitanju jeresi, i tek posle je dolazio u obzir svetski sud.
Ali u ono vreme svetovna vlast je bila oruđe u rukama crkve. Ona je bila pod crkvenom
kontrolom i vršila njeno naređenje. Kada je crkva predavala svoje sužnje dželatima da budu
pogubljeni, tada su sa demonskim osmehom izgovarali sledeću formulu: »Mi te puštamo
i predajemo u svetovne ruke, i vlasti svetovnog suda; ali u isto vreme na j usrdni je molimo
i preklinjemo da sud izmeni svoju presudu kako se ne bi dotakli tvoje krvi ili doveli tvoj
život u neku opasnost. »Nakon toga su nesretne žrtve papstva bile neposredno
pogubljene.«23
Svedočanstvo Lepicera je u vezi sa ovom tačkom: »Civilna vlast mogla je samo
kazniti zločin neverstva na način i do te mere koliko je zločin sudski postao poznat kroz
crkvene ličnosti, koje su iskusne u verskoj nauci. Ali crkva je po sopstvenom saznanju o
zločinu neverstva mogla svojim naređenjem izreći smrtnu kaznu, ali je ipak ne izvršiti; ona
je postupak prepuštala svetskim rukama.«24
Lažne tvrdnje nekih katolika da njihova crkva nikada nije ubijala otpadnike, bilo je
snishodljivo demantovano od jednog njihovog standardnog pisca, kardinala Belarmina,
koji je bio rođen u Toskani 1542. godine, i koji je posle svoje smrti 1621. bio vrlo blizu da
bude stavljen u kalendar svetaca radi njegovih zasluga u korist crkve. Ovaj čovek, jednom
prilikom, za vreme neke raspre, izdao se kroz jedno priznanje stvarnih činjenica. Luter je
rekao da crkva (mislio je na pravu crkvu) nikada nije spaljivala jeretike, a Belarmin,
podrazumevajući time rimokatoličku crkvu, na to odgovara: »Ovaj argument ne potvrđuje
mišljenje, već neznanje ili nerazboritost Luterovu; jer ako je skoro neograničen broj bio ili
spaljen ili na neki drugi način oteran u smrt, Luter ili to ne zna, i zato je neznalica; ili ako
zna, onda tvrdi nesmotrenost i laž —jer da su jeretici bili često od crkve spaljivani, to se
može dokazati navodeći samo neke od mnogih primera.«25
22 William E. H. Lecky: Istorija racionalizma u Evropi, II, 35—37.
23 Michael Gedđes: Istorija Inkvizicije, Sv. II, str. 289.
24 Alexius M. Lepicier: Stabilnost i napredovanje dogmi, str. 195.
25 John Dowling: Istorija Romanizma, str. 547.

«POTIRAĆE SVECE VIŠNJEGA«

Kao rezultat nemilosrdnog progonstva religioznih manjina, milioni pobožnih ljudi i
žena izgubili su život za svoju veru.

Alfred Bodrilar, rektor Katoličkog Instituta u Parizu, referišući o stavu crkve prema
jeresima, primećuje:
»Kad se suočava sa jeresom, crkva se ne zadovoljava sa ubeđivanjem; argumenti
intelektualnog i moralnog karaktera njoj izgledaju nedovoljni; ona ima prisilna sredstva za
fizičko kažnjavanje i mučenje. Ona obrazuje sudove, kao one u doba inkvizicije; ona poziva
državne zakone u svoju korist, ako je potrebno ona pokreće krstaški rat ili religiozni rat, i
sav njen »užas krvi« dostiže kulminaciju u primoravanju svetovne vlasti da je prolije, a
ukoliko ona to ne bude htela, prolivaće je sama Crkva.
»Crkva je osobito tako postupala sa protestantima u šesnaestom stoleću. Ne
zadovoljavajući se reformnim moralom, učenjem kroz prirner, obraćanjem naroda kroz
darovite i svete misionare, ona je podigla u Italiji, Nizozemskoj, a iznad svega u Spaniji
sramne stubove i lomače inkvizicije. U Francuskoj za vreme Fransoa I. i Henria II, u
Engleskoj za vreme Marije Tudor, ona je mutila jeretike, dok u Francuskoj i Nemačkoj u
drugoj polovini šesnaestog i u prvoj polovini sedamnaestog stoleća, crkva je, ako ne
stvarno započinjala, a ono pothranjivala i aktivno podupirala religiozne ratove.«-0
U jednom pismu pape Martina V. (1417—1431) date su sledeće instrukcije kralju
Poljske:
»Znaj da su interesi Svete Stolice, a time i vaše krune da izvršite svoju dužnost i
istrebite Husite. Ne zaboravi da su se te grešne osobe usudile proklamovati principe
jednakosti; oni tvrde da su svi hriščani braća i da Bog nije dao ljudima privilegije da vladaju
narodima; oni smatraju da je Hristos došao na zemlju da ukine ropstvo; oni pozivaju narod
na slobodu, tojest, na uništenje kraljeva i sveštenika! Zato dok je još vreme, okreni svoje
snage protiv Češke: Spaljuj, kolji, pustoši svuda, jer ništa nije ugodnije Bogu, niti korisnije
kralju nego istrebljenje Husovih sledbenika.«27
Sve je to bilo u skladu sa naukom crkve. Jeres se nije trpela, već uništavala. Ognjem
i mačem.
Neznabožački Rim je progonio hrišćansku crkvu nemilosrdno. Smatra se da je tri
miliona Hrišćana poginulo u prva tri veka hrišćanske ere. Ipak se kaže da su se prvi Hrišćani
molili Bogu za opstanak carskoga Rima, jer su znali da će po svršetku ovog oblika vladavine
nastati jedna mnogo gora progonilačka sila, koja će bukvalno »ubijati svece Svevišnjega«,
kako je to proroštvo objavilo. Paganski Rim je mogao ubijati decu, ali je štedeo majke; dok
je papski Rim ubijao i majke i nedužnu decu zajedno. Ni doba starosti, ni pol, ni stanje
života, ništa nije pošteđeno od njene nemilosrdne osvete.
88 Alfred Bauđrillart: Katolicizam, Renesansa i Protestantizam, str. 182.
*7 L,. M. de Cormenin: Javna i privatna istorija rimskih papa, Sv. II, str. 116—117.

Mali rog »pomišlja da promeni vremena i zakone. — Koje zakone i čije? Ne zakone
drugih zemaljskih vladavina; jer to nije bilo ništa čudno ni neobično za jednu silu da
promeni zakone druge, tim pre ako je ista sila bila dovedena pod njenu vlast. Nije reč o
ljudskim zakonima, jer mali rog ima vlast da ih menja svuda dokle se njegova jurisdikcija
proteže; ali vremena i zakoni koji su u pitanju jesu takvi, da će ova sila samo pomišljati da
ih promeni, ali neće biti u stanju da ih promeni. Ovo su zakoni onog istog Bića kome
pripadaju i sveci koji će biti potirani od ove sile, naime, zakoni Svevišnjega. I da Ji je papstvo
to pokušalo? Da, upravo to.
Papstvo je ukinulo drugu zapovest Božjeg zakona (Dekaloga) koja je protiv
upotrebe kipova i ikona u bogosluženju, a da bi bilo opet deset na broju, ono je desetu
zapovest pođelilo na dve, čineći devetu koja zabranjuje poželeti ženu bližnjega, i desetu
koja zabranjuje poželeti išta što je bližnjega svojega. Dok je puni tekst druge zapovesti
sasvim izostavljen u rimokatoličkoj Bibliji i u Rimskom Katekizmu, koji je izdat od Koncila
u Trentu, dotle se čine neumorna objašnjenja da u slučaju ikona i likova svih vrsta izuzev
samog Boga, njihovo građenje i upotreba nije zabranjena drugom zapovešću ako služe
samo poštovanju zaslužnih svetaca a ne njihovom obožavanju kao bogova, što je krajnje
izričito zabranjeno u samoj zapovesti. Isti princip se primenjuje i na prah, kosti i druge
relikvije (mošti) svetaca i predstave anđela.
Međutim četvrtu zapovest, ubrojenu kao treću u njihovom poretku, katehizam kao
najveći autoritet u rimokatoličkoj crkvi, zadržava kao celu zapovest i zahteva tačno
svetkovanje subote u privatnom životu i javnom bogosluženju kao sveto pravo i dužnost.
Ipak je zauzet stav da je osobiti dan u koji je subota trebala da se svetkuje, bio povezan sa
ceremonijalnim službama Jevreja, i sa njima zajedno ukinut u Hristu. Time su dati razlozi
zašto se subota treba svetkovati na prvi dan sedmice uopšte nazvan nedelja.
U potvrdu prethodnog kratkog izlaganja o promeni »zakona i vremena« od strane
papstva, mi smo naveli dokaz iz katehizisa, najvećeg autoriteta rimokatoličke crkve koga
citiramo i u buduće. Saglasno »Katoličkoj Enciklopediji« »autoritet ovog katehizma je veći
nego ma koji drugi, izuzev ka-nona i naredbi koncila.«58
Pre navođenja citata prvo ćemo konstatovati da su u politici rimokatoličke crkve
kanoni i ekumenski crkveni koncili zvanični i vrhovni akti. Jedan od najistaknutijih među
tim ekumenskim crkvenim koncilima jeste Koncil u Trentu, Italija, od 1545. do 1563.
godine. Pošto se ovaj koncil, sazvan radi suzbijanja uticaja protestantske Reformacije,
opširno bavio sa
!S Ccitholic Encyclopedia, art. Hrišćanskct Doktrina, Vol. V, p. 79.

doktrinama i postupanjem crkve, njegov zvanični dekret bio je sledeći: »Sveti Sinod
naređuje svima biskupima... da sve tajne koje su propisane od svetog Sinoda sastave u
obliku jednog katekizma koji će biti verno preveden na prosti narodni jezik i objašnjavan
narodu preko parohijskih sveštenika.«29
U sprovođenju ove naredbe, bio je sastavljen jedan katehizam na latinskom jeziku
za rimokatoličku crkvu od St. Carles Boromea i drugih teologa, godine 1566. i objavljen u
Rimu od Vatikanskog Sabora za propagiranje vere, pod na-slovom: Catechismus Romanus
ex decreto Sacrosancti Concilii Tridentini, jussu S. Pius V Pontificis Maximi editus, što
drugim rečima znači: »Rimski katehizam, saglasno dekretu Svetog Koncila u Trentu,
objavljen po naređenju svetog Pija V Velikog Pontifeksa.«
Ova knjiga bila je prevedena na engleski od »velečasnog J. Donovana, prelata
Njegove Svetosti Gregora XVI.« Štampana je u Dablinu sa predgovorom iz 1829. godine.
Naslov knjige glasi: »Katehizam prema dekretu Koncila u Trentu, izdat po nalogu našeg
Presvetlog Gospodina Pija Šestog.«
Iz petog izdanja ove knjige Rimski Katehizam štampanog u Rimu 1796. godine
navodimo sledeće reči koje se odnose na četvrtu (katolički treću) zapovest:
»Crkvi Božjoj se svidelo, da religiozno svetkovanje subotnog dana prenese na »dan
Gospodnji« (misli se na neđelju); jer kao što je na taj dan zasjala prva svetlost na svetu,
tako je i kroz vaskrsenje našeg Izbavitelja u taj dan nama otvorilo vrata večnog života, i
naš život dozvan iz tame u videlo; radi toga su i apostoli nazvali taj dan »dan Gospodnji«.
Mi dakle nalazimo u Svetom Pismu da je ovaj dan bio smatran svetim jer je na taj dan
započelo stvaranje sveta, i Sveti Duh bio dat apostolima.«30
Ovde je papska izjava da je rimokatolička crkva promenila vreme svetkovanja
subote od sedmog dana saglasno Božjem zakonu na prvi dan sedmice, koji je ovde
pogrešno nazvan »dan Gospodnji«. (Vidi komentar na Otkrivenje 1:10) Treba primetiti da
se apostoli ovde zloupotrebljavaju kao da su oni izvršili promenu od sedmog dana na prvi,
ali bez ikakvog dokaza iz Pisma, jer u njemu nema takvog dokaza. Svi razlozi za promenu
dati u ovoj izjavi jesu čista ljudska i crkvena izmišljotina.
Napred navedeno svedočanstvo je dovoljno da pokaže kako je papstvo izvršilo
promenu vremena i zakona. Kako su kasniji rimokatolički katehizmi za pouku o »vernosti«
drsko istupili u izjavama da je crkva promenila dan, i čak ismeva protestante koji tvrde da
 se baziraju na Svetom Pismu, a prihvataju i pokoravaju se toj promeni, o tome će biti još
reči u našem komentaru o žigu zverinom u Otkrivenju 13 (na strani 608—612 engleskog
originala).
29 J. Donovan: Katekizam Sa\bora u Trentu, p. 6.
30 Isto, str. 347.

ZAKON BOŽJI

ORIGINALAN: ISKRIVLJEN:
I Ja sam Gospod Bog tvoj, koji I Ja sam Gospod Bog tvoj,
sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma nemoj imati drugih bogova uza me.
ropskoga. Nemoj imati drugih bogova uza
me.
II Ne gradi sebi lika rezana niti II Ne uzimaj uzalud imena
kakve slike od onoga što je gore na nebu, Gospoda Boga svojega u usta svoja.
ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje.
Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam
ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji
pohodim grehe otačke na sinovima do
trećega i do četvrtoga kolena, onih koji
mrze na mene; a činim milost na tisućama
onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje.
III Ne uzimaj uzalud imena III Sećaj se dana od odmora da
Gospoda Boga svojega; jer ne će pred ga svetkuješ.
Gospodom biti prav ko uzme ime njegovo
uzalud.
IV Sećaj se dana od odmora da IV Poštuj oca svojega i mater
ga svetkuješ. Sest dana radi i svršuj sve svoju, da ti se produže dani na zemlji i da ti
poslove svoje. A sedmi je dan odmor bude dobro.
Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi
ni jednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći
tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni
živinče tvoje, ni stranac koji je među
vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio
Gospod nebo i zemlju, more i što je god u
njima; a u sedmi dan počinu; za to je
blagoslovio Gospod dan od odmora i
posvetio ga.
V Poštuj oca svojega i mater V Ne ubij.
svoju, da ti se produže dani na zemlji, koju
ti da Gospod Bog tvoj.
 VI Ne ubij. VI Ne čini preljube.
VII Ne čini preljube. VII Ne kradi.
VIII Ne kradi. VIII Ne svedoči lažno na bližnjega
IX Ne svedoči lažno na svojega.
bližnjega svojega. IX Ne poželi žene bližnjega
X Ne poželi kuće bližnjega svojega.
svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, X Ne poželi kuće bližnjega
ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni svojega ni njive, ni sluge, ni sluškinje, vola,
vola njegova, ni magarca njegova, niti išta, magarca niti išta što je njegovo.
što je bližnjega tvojega.
2 MojS. 20, 2—17. Katolički katekizam.

Pre nego pređemo ovaj predmet o promeni subote trebalo bi jasnije osmotriti neke
druge razloge date od strane papstva, osim onog najlažnijeg, da su tu promenu izvršili
sami apostoli. U istom Rimskom Katekizmu u odnosu na gore rečeno; učinjen je jedan
pokušaj da se objasni kako se subotna zapo vest razlikuje od ostalih u Dekalogu:
»Ta diferencija izgleda sigurna, jer drugi propisi đekaloga pripadaju prirodnom
zakonu, i stalni su i nepromenjivi. Jer premda je Mojsijev zakon bio ukinut, ipak hrišćanski
narod pazi na sve zapovesti koje su sadržane u dve ploče, ne zato što je Mojsije tako
naredio, već zato što su u skladu sa prirodnim zakonom, kojim su ljudi podstaknuti na
njegovo poštovanje; budući da ova zapovest dotiče svetkovanje subote, ipak se smatra da
vreme (za njeno poštovanje) nije fiksirano i nepromenjivo, već podložno promeni. Jer ona
ne pripada ni moralnom ni ceremonijalnom zakonu, niti je načelo prirodnog zakona; jer
mi smo od prirode naučeni i naviknuti da se spoljno klanjamo Bogu u taj dan radije nego
u nekoji drugi dan. Jer od vremena kada je Izrailjski narod oslobođen od Faraonovog
ropstva, oni su slavili subotni dan...
»Ali vreme kad je svetkovanje subote bilo promenjeno, jeste to isto vreme kada su
promenjeni i drugi jevrejski rituali i ceremonije, naime, u smrti Hristovoj; jer bile ove
ceremonije kakve bile, one su sen dobara koja će doći (Jevrejima X, 1), zato bilo je potrebno
da iste budu promenjene dolaskom svetlosti i istine, koje je Isus Hrist.« (str 342—343).
Čitalac treba, samo da se podseti da je zakon od deset zapovesti bio napisan prstom
Božjim na kamenim pločama, dok je ceremonijalni zakon bio napisan od Mojsija u jednu
knjigu. Povrh toga, dekalog (Deset zapovesti) je bio napisan pre nego što su ceremonijalni
zakoni bili dati Mojsiju. Zar ćemo okriviti Boga za mešanje jedne ceremonijalne zapovesti
sa drugih devet moralnog zakona, prepuštajući jednom nadmenom crkvenom telu da vrši
korekciju? Razlog dakle za poštovanje sedmog dana subote, kako je data u samoj
zapovesti, jeste što je sam Stvoritelj počivao na taj dan, i odredio ga kao jedan spomendan
Njegovog dela stvaranja, ali ne sa nekakvom izjavom o njegovom postojanju »kao senci
budućih stvari« u Hristu, na koga su sve ceremonijalne službe unapred ukazivale.
Još jedan citat iz Rimskog Katekizma vredan je pažnje:
 »Apostoli su zato odlučili da posvete prvi dan od sedam za bogosluženje, koji su
oni nazvali »dan Gospodnji«; jer sveti Jovan u svome Otkrivenju spominje »dan Gospodnji«
(Otkrivenje 1:10); i apostoli određuju sabiranja (priloga) »u prvi dan sedmice« (1
Korinćanima 16:2) koji je, kako sv. Hrizostom tumači, dan Gospodnji; to nam daje razumeti
da se i tada dan Gospodnji smatrao svetim u prvoj crkvi.«32
U dodatku ovoj lažnoj optužbi da su, tobože, apostoli promenili subotu, ovde se
ističe da su poslovni obračuni sabiranja priloga na prvi dan sedmice jedan razlog više za
njegovo praznovanje umesto subote, što je protivno Božjem nepromenjivom zakonu.
Ovaj citat takođe otkriva činjenicu da se običaji i tumačenja crkvenih otaca kao ovde
spomenutog »svetog Hrizostoma« radije navode nego samo Sveto Pismo kao dokaz da je
subota iz Božjeg zakona bila promenjena u nedelju.
Još jedno posmatranje je ovde prigodno, osobito za protestantsko sveštenstvo i
članstvo. U ovom Rimskom Katehizmu, sastavljenom po nalogu pape Pija V sredinom
šesnaestog veka, sadržani su svi bitni argumenti koje koriste protestanti u našim danima
da podrže promenu subote sa sedmoga na prvi dan sedmice. Zapazite neke od njih:
1. Protestanti primaju za gotovo, bez ikakvih dokaza, da je sedmi dan subota
bila deo ceremonijalnog zakona (iako je u srcu moralnog zakona pisanog prstom Božjim),
i da je stoga ukinuta u Hristu,
2. Oni smelo tvrde da su apostoli odredili da prvi dan sedmice bude svetkovan
umesto sedmog, citirajući Jovanov naziv »dan Gospodnji« u Otkrivenju 1:10, prezirući
činjenicu da je samo dan Božji koji je On odredio za sveti i potvrdio ga za svoj, odmarajući
se u taj dan, bio u stvari »dan Gospodnji« tj. sedmi dan iz četvrte zapovesti.
3. Oni tvrde da je subotni zakon odmora »saglasan sa zakonom prirode«
zahtevajući prekid rada i jedan period za razmišljanje i molitvu, ali potvrđuju da je vreme
njenog držanja »podložno promeni«, pošto, saglasno njihovom argumentu ona »ne
pripada moralnom nego ceremonijalnom zakonu«, i zato je bila promenjena od apostola,
od crkvenih otaca i od crkve na prvi dan sedmice.
Argumenti koje oni koriste za jednu takvu promenu jesu da je svetlost prvi put
zasijala na prvi dan sedmice, vaskrsenje Hristovo se dogodilo toga dana, Sveti Duh se
spustio na apostole na taj isti dan sedmice, Pavle opominje Hrišćane da obavljaju svoje
poslovne račune i stavljaju na stranu deo koji pripada Gospodu upravo na prvi dan
sedmice — sve ljudske umotvorine i bez autoriteta Svetoga Pisma kao razloga za takvu
promenu. Jedini razlozi dati od Stvoritelja i Gospodara subote jesu, da je On stvorio svet
za šest dana i u sedmi otpočinuo, da je taj dan odredio i posvetio na istoj osnovi trajnosti
i nepromenjivosti, kao što je stvorio i sve druge stvari u ostalim danima stvaralačke
sedmice.
12 Isto, str. 343—344.
Protestanti se ne mogu osvestiti da u odbrani nedeljnog dana koriste rimokatoličke
argumente sadržane u Katekizmu Trentskog Koncila štampanog u šesnaestom veku, jer
sve što je gore citirano nalazi se u tome delu. Naš je apel svakome protestantu da potpuno
raskrsti sa papstvom i da se drži Biblije i samo Biblije u svome verovanju i praksi.
»Vreme, vremena i pola vremena«. — Zamenica »oni« u rečenici koja sadrži ovu
frazu obuhvata svete, vremena i zakone upravo spomenute. Koliko dugo vremena će isti
biti predati u ruke ove sile? Jedno vreme, kako smo videli kod Danila 4:23 jeste jedna
godina; dva vremena, najmanji broj množine, to su dve godine, a pola vremena jeste pola
godine. Originalna reč »podeljen« u rečenici »podeljeno vreme« (»pola vremena« u
Daničića) prevedena je od Haldejske reči »pelag«, koju Gesenije definiše kao »jedna
polovina« i ukazuje na Danila 7:25 kao primer. Septuaginta to prevodi kao »pola«. Mi tako
imamo tri godine i po trajanja ove sile. Haldejska reč za vreme u ovom tekstu glasi »iddan«,
koju Gezenije definiše ovako: »Vreme. Specijalno u proročkom govoru znači jedna godina.
Danilo 7:25 znači: za jednu godinu, za dve godine i pola godine; tj. tri i po godine.«
Moramo sada smatrati da smo u središtu simboličnog proroštva; otuda u ovom
merilu vreme nije bukvalno, već simbolično. Postavlja se pitanje: Koliko je dug period
označen kroz tri i po godine proročkog vremena? Pravilo koje nam se pruža u Bibliji da
jedan dan predstavlja jednu godinu. Vidi: Jezekilj 4:6; 4. Mojsijeva 14:34.) Pod jevrejskom
rečju za dan »yom«, Gesenije stavlja ispod množine (yamim) sledeću primedbu: »Nekiput
reč yamim označava određeni razmak vremena; tj. jedna godina, kao takođe sirski i
haldejski izraz »iddan« koje označava i vreme i godinu; kao što na engleskom više reči
označavaju vreme, težinu, meru, ima sličan način se upotrebljavaju da označe izvesna
specifična vremena, težine i mere.«
Proučavaoci Biblije su poznavali ovo pravilo kroz vekove. Sledeći citati otkrivaju
saglasnost raznih autoriteta u ovoj tački. Joakim, opat od Kalabrije, jedna od najvećih
crkvenih figura dvanaestog veka primenjuje pravilo jedan dan za godinu na proročki
period od 1260. godina. »Žena, obučena u sunce, koja označava crkvu, ostala je skrivena
u pustinji od lica zmijina; jedan dan besumnje može se uzeti za jednu godinu, a hiljadu i
dvesta šezdeset dana iznose toliki broj godina.«33
33 Joachim of Floris: Concordantia, 2, cap. 16, p. 126.

»Tri i po vremena jfesu 1260. sunčanih godina, računajući jedno vreme za jednu
kalendarsku godinu od 360 dana, a jedan dan za jednu sunčanu godinu. Posle toga
razdoblja »će sesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti sasvim.« Danilo 7:26. Ali to
neće biti odjednom, već postepeno, dok ne bude sasvim razoren i konačno uništen.«34
Biblijska godina koja se mora uzeti kao osnova za računanje, sadrži 360 dana. (Vidi
komentar na Otkrivenje 11:3) Tri i po godine sadrže 1260 dana ili godina a to je vreme
trajanja prevlasti malog roga. Da li je papstvo posedovalo prevlast tako dugo vremena?
Odgovor je ponovo: Da! Edikt cara Justinijana od 533. godine proglasio je rimskog biskupa
za poglavara svih crkava. Ali taj edikt nije mogao stupiti na snagu sve dok arijevski
Ostrogoti proterivanjem iz Rima nisu bili istisnuti da bi ustupili mesto papstvu. Ali to se
nije moglo izvršiti kako smo već videli, do 538 godine. Edikt nije imao efekta sve dok 80
ovo poslednje nije izvršilo; i od te poslednje godine računamo vreme kada će sveti biti
predati u ruke ove sile. Počevši: od tog vremena da li je papstvo držalo prevlast hiljadu
đvesta ščžđeset godina? Tačno! Jer 538 + 1260 = 1798; godine 1798. je Napoleonov
general Berthier sa francuskom armijom prodro u Rim, proglasio republiku, zarobio papu
i zadao smrtnu ranu papstvu. Otada papa više nikada nije uživao sve one privilegije i
nepovredivosti koje je ranije posedovao, ali sad već vidimo postepeni porast njegove
pređašnje moći.
Sud će sesti. — Nakon opisivanja nevolje nanete od malog roga i utvrđivanja da će
sveti biti predati u njegove ruke za 1260. godina, vodeći nas do 1798, stih 26 objavljuje:
»Potom će sesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim.« U stihu 10 iste
glave mi nalazimo isti izraz odnosno suda: »Sud sede i knjige se otvoriše. »Izgledalo bi
logično pretpostaviti da je u oba slučaja reč o istom suđenju. Ali uzvišeni prizor, opisan u
10 stihu jeste početak istražnog suda u nebeskoj Svetinji, što će se pokazati u primedbama
kod Danila 8,14 i 9:25—27. Otvaranje ovog sudskog prizora je određeno po proroštvu na
svršetku velikog proročkog perioda od 2300. godina, koji se završava u 1844. (Vidi
komentar kod Danila 9:25—27.)
Četiri godine posle toga, u 1848. godini, velika revolucija koja je potresla mnoge
prestole u Evropi isterala je i papu iz njegovih poseda. Njegov povratak je usleđio silom
stranih bajoneta pomoću kojih se samo mogao održavati sve do konačnog gubitka svoje
zemaljske moći 1870. godine. Obaranje papstva 1798. godine označava završetak
proročkog perioda od 1260. godina, i zadobijanje »smrtne rane« prorečene u Otkrivenju
13:3 došlo je na ovu silu; ali ova smrtna rana izgleda da će biti »iseeljena«.
•'* Sir Išaao Nevuton: Primeđbe na Danilova proročanstva, str. 127—128.

Smrtna rana biva isceljena. — Godine 1800. bio je izabran jedan drugi papa, čiji
dvorac i svetovna vlast nad papskim gradom (Vatikanom) behu ponovo uspostavljeni, i,
kako poznati britanski komentator G. Kroli kaže, sve prerogative izuzev »one -o
sistematskom progonstvu, bile su mu ponovo vra-ćene, jer »smrtna rana« je već počela da
se isceljuje.
Kako može »smrtna rana« biti isceljena a opis iz Danila 7:26: »Uzeće mu se vlast, te
će se istrebiti i zatrti sasvim«, biti ostvaren? Kako da objasnimo ovaj očigledni paradoks?
Ma kako to izgledalo teško, ipak ostaje činjenica da su u istoriji papstva ove dve situacije
bile vidljive.
Godine 1844. sud je započeo svoj rad u nebeskoj Svetinji (stih 10). U stihu 11 nam
se govori da radi »velikih reči koje govoraše onaj rog ... zver beše ubijena.« Decembra 8,
1854. dogma o nepogrešivosti bila je potvrđena od pape. Godine 1870. trupe kralja Viktora
Emanuela likvidirale su papsku svetovnu vlast neposredno nakon Dvadesetog
Ekumenskog Koncila koji je proglasio dogmu o papinoj nepogrešivosti kada govori ex
cathedra, tj. kada kao pastir i učitelj celog hrišćanstva definiše neku nauku odnosno vere i
morala.* Ali uprkos hrpe počasti nagomilanih na papski ured Rimskog biskupa od strane
klera, papska svetovna vlast bila je potpuno likvidirana. Zatim se papa zatvorio kao
zatočenik u Vatikanu u Rimu sve do znamenitog konkordata sa Italijom 1929. godine, kada
je ponovo uspostavljena njegova »vlast« nad Vatikanskim gradom, jednom malom
tvrđavom u gradu Rimu. {DiO 160.1}
»A carstvo i vlast, i veličanstvo carsko pod svim nebom, daće se narodu
svetaca Svevišnjega; kojega je carstvo večno carstvo, i sve će vlasti Njemu služiti i
slušati ga. Ovde je kraj ovih reči. A mene, Danila, veoma uznemiriše moje misli, i lice
mi se sasvim izmeni; ali reči sačuvah u svome srcu.« — Danilo 7:27—28. {DiO 161.1}
Nakon posmatranja mračne i pustošne slike papskog nasilja nad Zajednicom
Božjom, proroku je bilo dopušteno da još jednom baci svoj pogled na slavni period mira
svetih, kada će imati carstvo, slobodno od svakog nasilja, u slobodni posed. Kako bi mogla
deca Božja sačuvati srce u ovom zlom svetu, usred nepravednih i nasilnih vladavina ovog
sveta i gadova koji se čine na zemlji, ako ne bi gledali napred na carstvo Božje i dolazak
svoga Gospoda, sa punim pouzdanjem da će se obadva obećanja sigurno ispuniti, i to
uskoro? {DiO 161.2}
» Na ovom Koncilu je Đakovački nadbiskup Josip Juraj Štrosmajer održao svoj čuveni govor protiv
dogme o papskoj nepogrešivosti, koji je sadržavao mnoge dokaze o suprotnom: tj. da su pape itekako mnogo
i često grešili! (Prev.){DiO 162.1}

Poglavlje VIII
SVET PRED NEBESKIM SUDOM

Ml SADA DOLAZIMO još jednom kod Jevreja, budući je haldejski deo knjige već
završen. Pošto su Haldejci imali naročiti interes kako u istoriji tako i u proročanstvima od
2—7 glave, to je sve bilo pisano na haldejskom jeziku; ali i ako se preostala proročanstva
tiču poznijeg doba Haldejske monarhije, a prvenstveno se odnose na crkvu i narod Božji
uglavnom, ona su pisana na jevrejskom. jeziku, kojeg je Bog izabrao da obelodani sve
svoje savete date u Starom Zavetu u odnosu na Novi Zavet.«1{DiO 163.1}
»Treće godine carovanja Valtazarova, pokaza se meni, Danilu, utvara, posle
one koju sam video ranije.« — Danilo 8:1.{DiO 163.2}
Jedna značajna karakteristika svetih spisa, koja ih zauvek štiti od promena ili od
izmišljotina, jeste neposrednost i otvorenost kojom pisci izlažu sve okolnosti vezane sa
događajima o kojima govore. Ovde prvi stih utvrđuje vreme kada je ova utvara bila data
Danilu. Prva godina Valtazarova bila je 540. pre Hrista. Njegova treća godina carovanja u
kojoj je ova utvara data bila je, razume se, 538. Pošto je Danilu bilo verovatno oko dvadeset
godina kad je doveden u Vavilon prve godine cara Navuhodonosor a 606. g., on je u to
vreme imao oko 88 godina starosti. Utvara na koju se on poziva, koja mu se prikazala
ranije, jeste besumnje utvara iz sedme glave koju je dobio prve godine Valtazarovog
carovanja. {DiO 163.3}
 »I videh u utvari, a to bejah u Susanu gradu, koji je u provinciji Elamu, i videh
u viđenju da se nalazim na reci Ulaju.« — stih 2. {DiO 165.1}
Kao što je prvi stih utvrdio vreme kada je utvara data, tako i ovaj stih daje mesto
gde je prorok primio otkrivenje. Sušan je bio metropola provincije Elam, koja je tada bila
u rukama Vavilonaca, i tamo je car Vavilona imao svoju rezidenciju. Danilo, kao državni
ministar zauzet sa carskim poslovima, bio je u tom mestu. Abradat, vicekralj Susana,
položio je svoju zakletvu na vernost Kiru, i ta je provincija bila prisajedinjena Medo-Persiji,
tako da, shodno proročanstvu Isaije 21:2 Elam polazi sa Midijom da opkole Vavilon. Pod
Midijom i Persijom Elam je opet dobio svoje slobode kojih je bio lišen od strane
Vavilonaca, saglasno proroštvu Jer 49:39. {DiO 165.2}
1 Adam Clarke: Komentari staroga Zaveta, Sv. IV, str. 598.
»I podigoh oči svoje i videh, i gle, jedan ovan stajaše ispred reke, koji imaše
dva roga, a rogovi behu visoki, ali jedan viši od drugoga, a taj viši naraste kasnije.
Videh da ovan bode prema zapadu, severu i jugu, i nikakva zver mu ne mogaše
odoleti, i ne beše nikoga ko bi izbavio od njega, nego činjaše što god hoćaše, i
postade veliki.« — stih 3—4. {DiO 165.3}
Midsko i Persijsko carstvo. — U stihu 20 dato je jasnim jezikom tumačenje ovog
simbola: »Ovan koga si video, koji ima dva roga, to su carevi Midski i Persijski.« Zato mi
treba samo da posmatramo kako ove sile dobro odgovaraju simbolima koji su u pitanju.
Dva roga predstavljaju dve nacionalnosti od kojih se sastoji imperija. Veći je narastao
docnije. Taj rog simbolizira Persiju, koja je u početku bila samo saveznik Midije, ali je
kasnije postala elitni deo imperije. Pravci u kojima je ovan narastao označavaju pravce u
kojima su Midi i Persijanci postizali svoje pobede. Nikakva zemaljska sila nije mogla opstati
pred njima dok su marširale prema uzvišenom položaju na koji ih je Božje proviđenje
pozvalo. Njihove su pobede bile tako uspešne, da se u danima cara Asvira (Ahasverus)
Mido-Persijsko carstvo sastojalo od sto dvadeset i sedam provincija, protežući se od Indije
pa do Etiopije, obuhvatajući ceo tada poznati svet. (Jestira 1:1) {DiO 165.4}
»A kad ja posmatrah, gle, jedan jarac dolažaše sa zapada iznad cele zemlje, a
ne doticaše se zemlje; i taj jarac imaše značajan rog među svojim očima. I dođe do
ovna koji imaše dva roga, koga videh gde stoji ispred reke, i pojuri na njega gnevnom
silom svojom. I videh ga kako se približi do ovna i udari svom žestinom na njega i
slomi mu obadva roga, i ne beše snage u ovna da mu se odupre, nego ga obori na
zemlju i pogazi ga, i ne beše nikoga da izbavi ovna od njega.« — stih 5—7. {DiO
166.1}
Grčko carstvo. — »A kad ja posmatrah«, kaže prorok. Ovde je jedan primer za
svakog ljubitelja istine i sve koji cene duhovne stvari. Kada je Mojsije video gorući žbun,
on je rekao: »Idem da vidim tu veliku utvaru, zašto žbun ne sagoreva.« Kako su malo njih
voljni da se danas odvrate od svojih zanimanja, poslova ili uživanja da bi posmatrali važne
teme na koje Bog želi da obrati njihovu pažnju! {DiO 166.2}
 Simbol koji se ovde prikazuje rastumačio je anđeo Danilu. »Surovi jarac je car (ili
carstvo) Grčke.« stih 21. Odnosno prikladnosti ovog simbola da predstavlja Grčki ili
Makedonski narod, Tomas Njutn smatra da su se Makedonci »oko dvesta godina pre
Danila zvali Egejci Aegeadae ili »pastirski narod«. On objašnjava poreklo njihovog imena
kako je pripovedano od paganskih autora: »Karanus, njihov prvi kralj, došao je sa jednom
velikom množinom Grka da traži nove naseobine u Makedoniji, jer mu je proročište
naredilo da uzme koze sebi za vodiče u imperiji: i potom, videći jedno stado koza kako
beži ispred jedne besne oluje, on ih je sledio sve do Edessa i tamo je odredio da bude
sedište njegove imperije, učinio je koze da budu oznaka na njegovom grbu ili zastavama,
i nazvao je grad Egeja ili »kozji grad«, a narod je nazvao Egejcima (Aegeadae) ili »narodom
koza« ... Grad Egeja ili Aegae bio je poznato pazarno (trgovačko) mesto Makedonskih
kralje-va. Vrlo je interesantno spomenuti da je Aleksandrov sin od Roksane bio nazvan
Aleksandar Egus, ili »sin koza«; i neki od Aleksandrovih naslednika su predstavljeni na
svojim kovanim novcima sa kozjim rogovima.«2 {DiO 166.3}
»Jarac iđaše od zapada iznad cele zemlje, a zemlje se ne doticaše.« {DiO 168.1}
To jest, Grčka leži zapadno od Persije i napad je došao iz tog pravca. Grčka vojska
je rušila sve pred sobom na ćelom licu zemlje.{DiO 168.2}
Jarac »se ne doticaše zemlje.« Tako je bila čudnovata brzina njegovog kretanja, da
je izgledalo kao da leti od mesta do mesta brzinom vetra. Ista brzina karakteriše i leoparda
sa četiri krila u Danilovoj utvari iz sedme glave, koje predstavlja istu naciju. • {DiO 168.3}
Aleksandar, »znameniti rog«. Znameniti rog između očiju jarca objašnjen je u 21
stihu, da je to prvi car Makedonske imperije. Taj car je bio Aleksandar Veliki. {DiO 168.4}
Sažeti opis o savlađivanju Persijske imperije od strane Aleksandra dat je u 6 i 7 stihu.
Borbe između Grka i Persijanaca bile su izvanredno žestoke. Neki od prizora koje izveštava
istorija živo potsećaju na slike koje se prikazuju u proročanstvu — ovan je stajao ispred
reke, a jarac je pojurio na njega »gnjevnom silom svojom.« Aleksandar je najpre potukao
Darijeve vojskovođe na reci Granik u Frigiji. Zatim je napao i porazio Darija u klancu Isu u
Kilikiji, a odmah potom ga je pobedio u ravnicama Arbela u Siriji. Ova poslednja bitka
dogodila se 331. godine pre Hrista i obeležila je pad Persijske carevine. Ovim događajem
Aleksandar je postao gospodar cele zemlje. Odnosno 6 stiha — »I dođe do ovna koji imaše
dva roga, kojega videh gde stoji ispred reke, i zalete se na njega gnjevnom silom svojom«
— Tomas Njutn kaže: »Neko može teško čitati ove reči ako nema nikakvog pojma o
Darijevoj armiji koja stoji postrojena pored reke Granika, i Aleksandrove vojske na drugoj
strani reke, koja sa svom svojom silom skače u reku, plivajući preko bujice i jurišajući na
neprijatelja sa svom brzinom i žestinom koja se ne može ni zamisliti.« (Ibid, 306). {DiO
168.5}
2 Thomas Newton: Rasprava o proročanstvima, Vol. I, pp. 303—304.
Ptolomeji počinju vladavinom Aleksandra 332 godine, ali to nije bilo sve dok u boju
kod Arbela sledeće godine Aleksandar nije postao »apsolutni gospodar imperije veće od
ma koje koju je posedovao ijedan od careva Persije.« (Prido, I, p. 378)
 Uoči te bitke Darije je poslao deset svojih glavnih srodnika da traže mir. Kad su oni
izneli svoje uslove Aleksandru, on je rekao da ima samo jedan odgovor: »Nebo ne može
održavati dva sunca, niti zemlja dva gospodara.«3{DiO 170.1}
Reči sedmog stiha iznose potpuno potčin javan je Mido-Persije Aleksandru. Dva
roga behu slomljena, a ovan bačen na zemlju i pregažen. Persija je bila pokorena, zemlja
razorena i opustošena, a njena vojska razbijena u paramparčad i rasterana, njeni gradovi
oplenjeni. Carski grad Persepolis, prestonica persijske carevine — čak i u svojim
ruševinama jedno od svetskih čuda do današnjeg dana — bio je opljačkan i spaljen. Tako
pvan nije više imao snage da stoji pred jarcem, i nije bilo nikoga ko bi izbavio od njega.
{DiO 170.2}
»I jarac postade vrlo veliki; a kad se osili, slomi mu se veliki rog, i mesto njega
narastoše znamenita četiri roga prema četiri vetra nebeska.« — stih 8. {DiO 170.3}
Veliki rog slomljen. — Pobednik je veći od pobeđenog. Ovan, Medo-Persija, bio je
»veliki«; jarac, Grčka, »vrlo veliki«. »A kad osili, slomi mu se veliki rog.« Ljudska predviđanja
i mudrost bi rekla: Kada postane nejak, njegovo carstvo će se raspasti kroz pobunu, ili će
oslabiti usled raskoši, i tada će mu se rog slomiti i carstvo rasuti. Ali Danilo je video da se
rog slomio na vrhuncu njegove snage, kada bi svaki posmatrač mogao uskliknuti: Zaista
je carstvo stabilno i niko ga ne može oboriti! Tako je to često sa bezbožnima. Rog nji-hove
sile se slomi kad oni misle da najčvršće stoji. Sveto Pismo veli: »Jer koji misli da stoji, neka
se čuva da ne padne.« 1. Korinćaninja 10:12. {DiO 170.4}
Četiri znamenita roga izrastaju. — Nakon Aleksandrove smrti nastao je veliki sukob
između njegovih pristalica oko nasledstva. Posle sedmođnevne raspre, bilo je dogovoreno
da njegov rođeni brat Filip Aridej bude proglašen za cara. Kroz njega i maloletne
Aleksandrove sinove Aleksandra Egusa i Herkulesa održavalo se ime i ugled Makedonskog
carstva. Ali dečaci su uskoro bili poubijani, a dinastija Aleksandrova ugašena. Tada su
glavni komandanti armije, koji su bili razmešteni po raznim delovima imperije kao
guverneri raznih provincija uzimali na sebe carske titule. Oni su odjednom počeli ratovati
jedni protiv drugih do te mere, dok nije nekoliko godina posle Aleksandrove smrti njihov
broj bio sveden na četiri — tačan broj poimence označen u proroštvu.
3 Walter Fogg: Hiljadu kazivanja iz istorije, str. 210.
Četiri znamenita roga izrasla su prema četiri vetra nebeska na mesto velikog roga
koji beše slomljen. To su bili Kasander, koji je držao Grčku i susedne zemlje; Lisimah koji je
imao Malu Aziju; Seleuk, koji je uzeo Siriju i Vavilon, i od koga potiče carska loza poznata
ka-o »Seleucidi«, toliko poznati u istoriji; a Ptolomej, sin Lagusov zadržao je Egipat, i od
njega potiču »Lagide«. Oni su držali vlast prema sva četiri vetra nebeska. Kasander je držao
zapadni deo, Lisimah severne regione, Seleuk istočne zemlje, a Ptolomej južni deo
imperije. Ova četiri roga mogu se takođe nazvati Makedonija i Trakija (uključujući Malu
Aziju i one delove koji leže na Helespontu i Bosforu), zatim Sirija i Egipat. {DiO 171.1}
»I iz jednoga od njih izniče jedan rog malen, i naraste vrlo veliki, prema jugu,
i prema istoku, i prema krasnoj zemlji.* I naraste čak do vojske nebeske, i obori neke
od vojske i zvezda na zemlju i pogazi ih. I naraste čak do poglavara te vojske, i uze
mu žrtvu svagdašnju i obori mesto njegove svetinje. I dade mu se vojska u otpad
protiv žrtve svagdašnje, i obori istinu na zemlju, i činjaše šta hoćaše i napredovaše.«
— stih 9—-12. {DiO 171.2}
Mali rog izrasta. — Ovde je u proroštvu prikazana jedna treća sila. U objašnjenju
datom Danilu od strane anđela, ovaj simbol nije opisan tako definitivno kao Medo-Persija
i Grčka.
Postoje dva uopštena tumačenja ovog simbola, koje je potrebno ukratko
spomenuti u ovim komentarima. Prvo tumačenje glasi da se ovaj »mali rog« odnosi na
sirskog kralja Antioha Epifana. Drugo tvrdi da on označava rimsku silu. Dobro je da
proverimo obadve ove pozicije.
Da li mali rog označava Antioha? Ako Antioh Epifan ne ispunjava specifikacije
proročanstva, onda se ne može primeniti na njega. Mali rog izrasta iz jednog od četiri
jarčija roga. Zato je to jedna sila koja potiče od nekog između četiri spomenuta roga koje
smo opisali. Da li je Antioh jedna ta-kva sila?{DiO 172.3}
Ko je bio Antioh? Od vremena kada je Seleuk postao kralj nad Sirijom kao delom
Aleksandrove imperije, kao zakoniti sirski rog, pa dok zemlja nije pobeđena od Rimljana,
vladalo je dvadeset i šest kraljeva iste loze nad sirskom teritorijom. Osmi po redu bio je
Antioh Epifan. Antioh je dakle bio jednostavno jedan od dvadeset šestorice koji su
sačinjavali sirski rog pomenutog jarca. On je u to vreme bio jedan od četiri roga, kao
zakoniti naslednik loze Seleuka. Zato nije mogao u isto vreme biti i jedan poseban ili
nezavisan rog ili sila kao što je bio mali rog. {DiO 172.4}
* »Krasna zemlja« je Palestina. U drugim prevođima: »prijatna«, »đragocena«,
»ljubazna«, itd. Vidi Jezekilj 20:6. 15. (Prev.)
Ako bi bilo podesno da se primeni mali rog na jednog od ovih dvadeset i šest sirskih
kraljeva, onda bi se sigurno moglo primeniti na najjačeg i najsjajnijeg od sviju njih; jer
Antioh Epifan nije imao obeležja najjačeg vladara sirske dinastije. Ipak on je uzeo ime
Epifan, tj. »Slavni«, ali on je bio slavni samo po imenu. Nije bilo ništa od autoriteta jednog
Polibija, Livija i Diodorisa što bi se moglo spojiti sa njegovim pravim karakterom; jer radi
njegovog nevaljalstva i neobične gluposti neki smatraju da bi se njegovo ime Epifan »sjajni,
slavni« moglo promeniti u Epiman, koje znači »manijak« ili »luđak«.4 {DiO 174.1}
Antioh Veliki, otac Epifanov, budući poražen u jednom ratu s Rimljanima, bio je u
stanju da postigne mir samo plaćanjem ogromne sume novca i predajom jednog dela
svoje teritorije. Kao zalog da će verno izvršavati uslove sporazuma, on je bio obavezan dati
taoce, među kojima je bio Epifan, njegov sin, koji je bio odveden u Rim. Rimljani su i kasnije
nastavili sa tom praksom. {DiO 174.2}
Mali rog jarca izrastao je prekomerno veliki, ali Antioh Epifan nije nikada postao
izvanredno veliki. Naprotiv, on nije proširio svoju vlast, izuzev nekim privremenim
pobedama u Egiptu, koje je trenutno napustio kad su Rimljani stali na stranu Ptolomeja i
naredili Epifanu da odustane od svojih planova na tu teritoriju. Svoj bes i razočaranje
iskalio je na nedužnim Jevrejima, o čemu izveštava knjiga Makabejaca. {DiO 174.3}
Mali rog u uspoređenju sa silama koje su mu prethodile, bio je previše veliki. Persija
je jednostavno bila nazvana velika, premda je obuhvatala sto dvadeset i sedam provincija.
(Jestira 1:1) Grčka, budući još rasprostranjeni ja, nazvana je vrlo velikom. A sada mali rog,
koji je izrastao previše veliki, mora nadmašiti obadve njih. Kako je onda smešno
primenjivati to na Antioha, koji je bio obavezan napustiti Egipat po zahtevu Rima! Ne treba
nikome mnogo parneti da odluči koja je sila veća — ona koja se evakuiše iz Egipta, ili ona
koja je naredila tu evakuaciju. {DiO 174.4}
Mali rog je stajao na suprot knezu nad knezovima, koji se izraz odnosi bez pogovora
na Isusa Hrista. (Daniel 9:25; Acts 3:15; Revelation 1:5.) Ali Antioh je umro 164. godine
pre rođenja našeg Gospoda. Zato se to proroštvo ne može primeniti na njega, jer on ne
ispunjava nijedan od uslova. Može se po-staviti pitanje: Zar je iko pokušavao da to primeni
na njega? Mi odgovaramo da je rimokatolička crkva zauzimala takvo gledište, izbegavajući
primenjivanje toga proroštva na sebe; i mnogi protestanti slede katolicima da bi očigledno
izbegli nauku o drugom dolasku Hrista koji je pred vratima.* {DiO 175.1}
Mali rog predstavlja Rim. — Bila je laka stvar dokazati da mali rog ne označava
Antioha Epifana. Biće još lakše dokazati da on predstavlja Rim. {DiO 175.2}
4 H. Priđeaux: Stari i Novi Zavet u istoriji Jevreja, Sv. II, str. 106.
Oblast utvare je ovde suštinski ista kao i kod Navuhođonosorovog lika u Danilu 2,
i u utvari kod Danila 7. U oba ova proročka opisivanja mi nalazimo da je sila koja je
nasledila Grčku kao četvrta velika sila bio Rim. Jedini prirodni zaključak bio bi taj, da je mali
rog sila koja u ovoj utvari nasleđuje Grčku kao jedno »izvanredno veliko« carstvo, dakle
Rim. {DiO 175.3}
Mali rog izlazi iz jednoga od četiri roga poznatog jarca. Neko može pitati kako to
može biti zaista Rim? Zemaljske vlasti ne dolaze u proroštvo dok ne dođu ma u kakvu vezu
sa narodom Božjim. Rim je došao u vezu sa Jevrejima, tadašnjim narodom Božjim, kroz
čuveni Jevrejski Savez 161. godine pre Hrista.5 Ali sedam godina pre toga, tj. 168. godine,
Rim je pobedio Makedoniju i učinio je delom svoje imperije. Rim je upravo time uveden u
proročanstvo, jer je nakon pobede Makedonskog jarca krenuo u nove pobede u drugim
pravcima. Proroku se tako učinilo, kao da izlazi iz jednog od četiri roga istog jarca. {DiO
175.4}
Mali rog je narastao veliki prema jugu. To je bio upravo Rim. Egipat je postao
provincija Rimske imperije u 30 godini i to je bio nekoliko sledećih vekova. {DiO 176.1}
Mali je rog izrastao veliki prema istoku. To je takođe bio upravo Rim. On je savladao
Siriju 65 godine posle Hrista i učinio je svojom provincijom. {DiO 176.2}
Mali rog je narastao prema »krasnoj zemlji«. To je učinio Rim. Judeja se u mnogim
spisima naziva »krasna zemlja«, »dika među zemljama«, »ljubazna« itd. Rimljani su je učinili
svojom provincijom 63 godine i tom prilikom razorili grad i hram, i rasejali Jevreje širom
sveta. {DiO 176.3}
 Mali rog je »narastao čak do vojske nebeske, i oborio je neke od vojske i od zvezda
na zemlju.« Rim je upravo tako i činio. U ovom izrazu upotrebljene su dve figurativne slike:
»vojska« i »zvezde«. Kada se upotrebljavaju u jednom simboličnom smislu u vezi događaja
koji se dešavaju na zemlji, te se figure većinom uvek odnose na narod Božji i njihove vođe.
U stihu 13 ove glave mi čitamo da su i svetinja i vojska pogaženi nogama. Ovo se besumnje
zbilo sa Božjim narodom i mestom njihovog bogosluženja. Zvezde, prirodno, predstavljaju
vođe Božjeg dela. Ova misao je dalje nagoveštena u jednoj primeni Otkrivenja 12:4, gde
čitamo da je velika crvena aždaja, koja simbolizira Rim, povukla za sobom jednu trećinu
zvezda na zemlju. {DiO 176.4}
* »Takođe i Pravoslavna crkva je prihvatila ovo katoličko tumačenje, da se Dan. 8:9—
11 odnosi na Antioha Epifana, što se vidi iz knjige »Istorija šesnajestorice proroka«. — Prev.
5 Vidi: 1. Makabeja 8; Josephus Flavius: Jevrejske starine, knj. 12, gl. 10.
Mali rog »naraste čak do poglavara te vojske.« Ovo je samo Rim činio. U tumačenju
malog roga je rečeno: »ustaće na kneza nad knezovima.« (stih 25) Ovo je jasna aluzija na
raspeće našeg Gospoda pod pravosuđem Rimljana. {DiO 176.5}
Rim u dva prizora. — Kroz mali rog je bila »uzeta žrtva svagdašnja.« Ovaj mali rog
simbolizira Rim u njegovoj celoj istoriji, uključujući njegove dve faze, pagansku i papsku.
Ove dve faze su drugde izgovarane kao »dnevna« (reč žrtva je dodata) i »mrzost
opustošenja«. Dnevno (opustošenje) očigledno označava paganski oblik, a mrzost
opustošenja, papski. (Vidi komentar na 13 stih) U akcijama pripisanim ovoj sili, nekiput se
govori o jednom obliku, a nekiput o drugom. »I uze mu (papski oblik) dnevnu (paganski
oblik). Paganski Rim je bio preuređen u papski Rim. »Mesto njegove svetinje«, ili
obožavanja, grad Rim, bio je oboren. Sedište carstva bilo je premešteno od strane cara
Konstantina u Konstantinopolj (Carigrad) godine 330. posle Hrista. Ovo ispunjenje je
dovelo do viđenja u Otkrivenju 13:2, gde se kaže da je aždaja (paganski Rim) dala zveri
(papskom Rimu) svoj presto, grad Rim. {DiO 176.6}
»I vojska mu beše data (malom rogu) protiv svagdašnje.« Varvari koji su gurnuli
Rimsku imperiju u promene, trvenja i prevrate onoga doba, postali su obraćenici u
katoličku veru, i oruđa svrgavanja svoje ranije religije. Političkom pobedom nad Rimđm,
oni su i sami bili pobeđeni religiozno od rimskih teologa, i postali su pioniri iste imperije,
ali u drugoj fazi. To je dovelo do »otpada« ili »prestupa«, tj. do delovanja tajne bezakonja.
Papstvo je moglo biti nazvano jednim sistemom bezakonja, jer je vršilo svoje zlo delo pod
izgovorom da se radi o čistoti vere. O ovom lažnom religioznom sistemu Pavle je pisao u
prvom stoleću Solunjanima: »Jer se već radi tajna bezakonja.« 2 Solunjanima 2:7. {DiO
177.1}
Mali rog je »bacio istinu na zemlju, i što činjaše napredovaše.« Ovo opisuje u
nekoliko reči delovanje i karijeru papstva. Istina je kroz njega bila grozno izopačena,
opterećena tradicijama i običajima, pretvorena u ceremonije i praznoverje, oborena i
pomračena. {DiO 177.2}
 O ovoj crkvenoj sili je rečeno da će »činiti« tojest vršiti svoje obmane na narodu,
kujući tajno svoje planove o lukavom izvođenju svojih sopstvenih ciljeva radi povećanja
svoje moći. {DiO 177.3}
Isto tako će »napredovati«. Mali rog je ratovao protiv svetih i pobeđivao ih. Ali on
je već blizu svršetka svoje zle karijere, i uskoro će biti satrven bez ruke, predat ognju
plamenome i uništen svetlošću slave drugog dolaska našega Gospoda. {DiO 177.4}
Rim je ispunio sve detalje proročanstva. Nijedna druga sila nije ih tako ostvarila.
Otuda je Rim, i nikakva druga sila mali rog koji je u pitanju. Nadahnuta opisivanja data u
reči Božjoj o karakteru ovog sistema potpuno se obistinila, a proročanstva o njemu bila su
najstriktnije i doslovce ispunjena u istoriji. {DiO 177.5}
»Tada čuh jednog svetog da govori, i drugi sveti reče onome koji govoraše:
Dokle će trajati ta utvara o svagdašnjoj (žrtvi), o grehu pustošenja, da se gazi svetinja
i vojska? I reče mi: Do dve tisuće i tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti.«
— stih 13—14. {DiO 178.1}
Vreme u proročanstvu. — Ova dva stiha iz Danila 8, prigodno zaključuju ovu utvaru.
Oni uključuju jednu preostalu tačku koja iznad svih drugih prirodno najvećma privlači
pažnju proroka i crkve, naime dužinu vremena trajanja tih pustošnih sila. Dokle će oni
nastavljati svoje delo nasilja protiv Božjega naroda? Ako je vreme bilo dato, Danilo je
mogao sam postaviti ovo pitanje, ali Bog predviđa naše težnje, i nekiput ih udovoljava još
pre nego što mi i zaištemo.
Dva nebeska bića razgovaraju o ovom predmetu. Ovo je tako važna stvar koju
Zajednica treba u potpunosti razumeti. Danilo je čuo jednog svetog da govori. Šta je ovaj
svetac govorio, nismo obavešteni. Ali drugi svetac je postavio jedno važno pitanje: »Dokle
će trajati ta utvara?« I pitanje i odgovor su stavljeni u zapisnik, kao prvorazredan dokaz da
ovu stvar Zajednica treba da razume. Ovo gledište je dalje potvrđeno činjenicom da je
odgovor bio upućen Danilu, kao onom koga se uglavnom ticalo, i za čije obaveštenje je i
bio dat. {DiO 178.2}
Period od 2300 dana. — Anđeo je izjavio: »Do dve tisuće i tri. stotine dana i noći,
onda će se svetinja očistiti.« Može se postaviti pitanje: Zašto vatikanska Biblija Septuaginta
(LXX) prevodi ovaj broj sa »dvadeset četiri stotine dana«? O ovoj tački piše S. P. Tregels
sledeće: {DiO 179.1}
»Neki pisci u vezi ovog proročanstva su u svojim objašnjenjima ili tumačenjima ove
utvare usvojili tekst »dve hiljade i četiri stotine dana«; i u opravdanju toga oni se pozivaju
na obično štampane kopije Septuaginte ili LXX prevoda. Ipak u toj knjizi je prevod
Teodotov bio dugo podmetan ili zamenjivan za stvarnu Septuagintu (LXX); i dalje, pošto
se tekst »dve hiljade i četiri stotine« nalazi u opštem grčkom izdanju, to je više kao
štamparska greška ušlo u Vatikansko izdanje iz 1586. godine, a koje se po navici i dalje
nastavljalo. Ja sam gledao (u 1845) u stihovima Vatikanskog rukopisa, kojeg se rimski
izdavači profesionalno pridržavaju, i tamo piše tačno kao u Jevrejskom originalu
(»dvadeset i tri stotine dana«) tako kao što stvarna Septuaginta govori o Danilu. (Takođe i
kardinal Majevo izdanje iz Vatikanskog manuskripta koje se pojavilo 1857. godine).6 {DiO
179.2}
Nadalje, u potvrdu verodostojnosti perioda od 2300 navodimo sledeće:
Izdanje grčke Biblije koja se uopšte koristi, nije štampano prema LXX (Septuaginti)
nego prema Teodotu, čiji prevod je krajem drugog stoleća. Postoje tri glavna standardna
izdanja Septuagintne Biblije koje sve sadrže Teodotov prevod Danila, naime;
Komplutenzijska (Complutensian), štampana 1514. godine; Aldinska (Aldine) iz 1518; i
Vatikanska (Vaticanus) iz 1587, iz koje su poslednja engleska izdanja Septuaginte u
glavnom uzeta; ovim trima možemo pridodati i jedno četvrto, budući da je Aleksandrijski
tekst štampan između 1707—1720. godine. Sem ovih postoji još jedan prevod, nazvan
Kisijanov prevod iz 1772, koji sadrži i Teodotov prevod i sedamdesetorice (LXX). Od svih
ovih šest prevoda samo Vatikanski piše o 2400 dana i noći, a svi ostali su saglasni sa
Jevrejskom i Engelskom Biblijom. Šta više, sam rukopis u Vatikanu, iz koga je izdanje bilo
preštampano, sadrži 2300, a ne 2400, i zato je van diskusije da broj 2400 nije ništa drugo
nego štamparska greška.«7 {DiO 179.3}
Ovi navodi jasno pokazuju da ne treba verovati u sve što se stavlja u ovo
preudešeno Vatikansko izdanje Septuaginte.
Sta je to dnevna ili »svagdašnja«? — Mi smo ustanovili u stihu 13 da je reč »žrtva«
pogrešna i dodata reč u vezi sa dnevnom ili »svagdašnjom«. Ako se ovde misli o uzimanju
svakodnevne žrtve iz Jevrejskog bogosluženja, kao što neki pretpostavljaju (prema kojima
je žrtva jedno izvesno vreme bila oduzeta), tada ne bi bilo logičnosti u pitanju. Dokle će
trajati utvara odnosno toga? Ovo pitanje očigledno stavlja do znanja da ona sredstva ili
događaji na koje se utvara odnosi, zauzimaju jedan niz godina. Glavna misao je trajanje
vremena. Celo vreme utvare ispunjeno je onim što se ovde naziva »dnevna«
(»svagdašnja«) i »greh« ili »mrzost opustošenja«. Pošto »dnevna« ne može biti
svakodnevna žrtva Jevreja, jer kada za to dođe vreme da se ista uzme, ta će akcija zauzeti
jedno kratko vreme, kad će se zavesa od hrama pocepati na dvoje prilikom Hristovog
raspeća. Ali ovo mora označavati nešto što se proteže preko jednog perioda godina.
Reč koja se ovde prevodi kao »dnevna« spominje se u Starom Zavetu sto i dva puta,
shodno Jevrejskom konkordancu. U velikoj većini slučajeva ona je prevedena kao
»neprekidno, stalno, bez prestanka«. Ideja o žrtvi nije u svemu povezana sa ovom rečju.
Niti postoji neka druga reč koja bi u tekstu označavala žrtvu. To je dodata reč, koju su
prevodioci stavili unutra jer im se činilo da tako tekst zahteva. Oni su očevidno imali na
umu jedno pogrešno mišljenje da žrtve kod Jevreja nisu uvek bile spominjane, naznačene.
Ali izgleda da bi više bilo u skladu sa građom i dopunom teksta pretpostaviti da se reč
»dnevna« ili »svagdašnja« odnosi na jednu pustošnu moć, slično kao »greh« (»mrzost«)
opustošenja« sa kojom je povezana. Tako imamo dve pustošne sile, koje za dugo vremena
tiranišu ili pustoše Božju Zajednicu. Bukvalno tekst se može prevesti: »Dokle će biti utvara
(odnosno) trajanje prestupa pustošenja« •— reč »pustošenje« odnosi se i na »trajanje« i
»prestup«, te bi se u potpunosti moglo reći: »Trajanje pustošenja i prestup pustošenja.«
 6 S. P. Tregelles: Primedbe na Danilove utvare, str. 89.
7 Priđeaux and Horne: Dijalozi na proroštvo, Vol. I, pp. 326—327.
Dve pustošne sile. — Kroz »trajanje pustošenja« ili stalno pustošenje, mi
podrazumevamo paganizam kroz svu svoju istoriju. Kad posmatramo duge vekove kroz
koje je paganizam bio glavno oruđe sotonskog protivljenja delu Božjem na zemlji, pravi
termin: »trajati« ili »postojati« koji se primenjuje na njega postaje očevidan. Mi takođe
razumemo da »prestup (»mrzost«) opustošenja« znači papstvo. Izraz koji se pripisuje ovoj
poslednjoj sili jači je od onog koji se pripisuje paganizmu. To je mrzost (ili pobuna, kao što
ta reč takođe znači) pustošenja; kao što se pod ovim periodom crkvene istorije pustošna
sila. pobunila protiv svakog ograničavanja prethodne vlasti koja joj je nametnuta.
S verske tačke gledišta, svet je predstavljao ove dve jake faze protivljenja protiv
Gospodnjeg dela na zemlji. Tako, premda su tri zemaljske vladavine uvedene u proroštvo
kao progonitelji crkve, one su svrstane u dva poglavlja ili rubrike: »svagdašnja« i »mrzost
opustošenja«. Medo-Persija je bila paganska; Grčka je bila paganska; Rim je u prvoj fazi
bio paganski. Ove sile su bile sve obuhvaćene u »svagdašnje«. Onda dolazi papski oblik,
ili »mrzost opustošenja«, jedna čudnovata veština i lukavstvo, jedna utelovljena surovost.
Nije nikakvo čudo što se čuo glas stradaj ućih mučenika iz stoleća u stoleće: »Dokle,
Gospodaru, dokle?« Nije čudo što je Gospod, da nebi sasvim izumrla nada u srcima
Njegovog pogaženog i čekajućeg naroda, pokazao istom buduće događaje svetske
istorije. Sve ove progonilačke sile će dočekati zadnju i večnu propast. Za izbavljene postoji
neprolazna slava nakon stradanja i briga ovoga života.
Božje oko je na Njegovom narodu. Peć neće biti vrelija ni užarenija nego što je
potrebno da spali trosku. Kroz nevolje nam valja ući u carstvo nebesko. Reč »nevolja«
dolazi od latinske reči tribulum, mlatiti, vrći, udarati. Udarac za udarcem će padati na nas,
dok sva pšenica ne bude očišćena od pleve, i dok ne budemo podesni za nebeske žitnice.
Ali nijedno zrnce žita se neće izgubiti.
Gospod govori svome narodu: »Vi ste videlo svetu«, »so zemlji.« U Njegovim očima
nema ništa značajnije ni važnije. Otuda se postavlja specijalno pitanje: »Dokle . . . ova
utvara o svagdašnjoj i o mrzosti opustošenja?« O čemu je reč? — O slavi zemaljskih
carstava? O veštini slavnih ratnika? O slavi moćnih pobednika? O veličini ljudskih imperija?
— Ne, nego o svetinji i vojsci, o narodu i službi Svevišnjega. Dokle će biti gaženi nogama?
To je ono što privlači pažnju celoga neba.
Onaj koji dira narod Božji, ne dira samo smrtne, slabe i nevoljne, nego
Svemogućega. On otvara sebi jedan račun koji se mora izravnati na nebeskom sudu.
Uskoro će svi ovi računi biti podneti na regulisanje i gvozdene strele će biti polomljene.
Jedan narod će biti izveden iz peći nevolje, spreman da zasja kao zvezde vazda i do veka.
Svako dete Božje je jedan predmet interesovanja nebeskih bića, koga Bog ljubi i za koga
je On spremio jednu krunu besmrtne budućnosti. Čitaoče, jesi li i Ti u tom broju? {DiO
180.2}
 U ovom poglavlju nema obaveštenja odnosno 2300 dana, spomenutih prvi put u
14 stihu. Neophodno je zato preći ovaj period vremena zasada. Neka čitalac bude siguran
da ga nećemo ostaviti ni u kakvoj neizvesnosti odnosno ovih dana. Izjava u pogledu njih
je jedan deo otkrivenja koje je dato za uputstvo narodu Božjem, i to će se razumeti. 2300
dana se spominju u sredini proročanstva za koje je anđelu Gavrilu bilo zapoveđeno da
objasni Danilu. Gavrilo je doneo to uputstvo, kao što ćemo videti u proučavanju sledećeg
poglavlja. {DiO 181.1}
Šta je Svetinja? U vezi 2300 dana jedan drugi predmet je od podjednake važnosti,
koji sada iznosimo na razmatranje, a to je Svetinja. Sa ovim je u vezi predmet očišćenja.
Jedno ispitivanje ove stvari otkriće nam važnost razumevanja početka
1 svršetka 2300 dana, tako da bi mogli znati kada je počeo veliki događaj
nazvan »očišćenje Svetinje«. Svi stanovnici zemlje, koji će se javiti u svoje vreme, imaju lični
interes u ovom svečanom delu. {DiO 181.2}
Bilo je više gledišta o tome šta je Svetinja, kao npr. Zemlja, Hanan, crkva, nebeska
Svetinja, »prava skinija, koju načini Bog a ne čovek«, koja je »na nebu«, ’i od koje je Jevrejski
hram bio samo jedna kopija. (Jevrejima 8:1—2; 9:23—24) Koje je od ovih spornih gledišta
tačno, to će odlučiti Sveto Pismo. Srećom svedočanstvo nije ni oskudno niti
neizvesno.{DiO 182.1}
To ne može biti Zemlja. — Reč »svetinja« spominje se u Starom i Novom Zavetu
sto četrdeset i četiri puta. Iz definicija leksikografa, kao i iz njihove primene u Bibliji, mi
učimo da se izraz »svetinja« upotrebljava da bi označila jedno sveto ili posvećeno mesto
gde Svevišnji stanuje. Da bi Zemlja bila svetinja, mora odgovarati ovoj definiciji. Ali kakva
treba da je ova Zemlja da bi mogla udovoljiti značenju ovog termina? Zemlja nije ni sveta
ni posvećena, niti je mesto Božjeg prebivališta. Ona se ni po čemu ne razlikuje od drugih
svetova, izuzev što je jedna pobunjena planeta, sparena sa grehom, izbrazdana i oveštala
prokletstvom greha. Šta više, ona nigde u ćelom Svetom Pismu nije nazvana svetinjom.
Samo jedan jedini tekst mogao bi se navesti u prilog ovom mišljenju, i to nerazumnom
primenom: »Slava Libanska tebi će doći: jela i bor i šimšir, da ukrase mesto svetinje Moje,
da proslavim mesto podnožja svojega.« Isaija 60:13. (Ove reči besumnje ukazuju na novu
Zemlju; ali ni tada nije nazvana svetinjom, već samo »mestom« svetinje odnosno
»mestom« podnožja Njegova. Ovo je jedan izraz koji verovatno označava stalnu Božju
prisutnost među Njegovim narodom, kao što je otkriveno Jovanu kad je rečeno: »Evo
skinije Božje među ljudima, i stanovaće među njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog
biće s njima, Bog njihov.« Revelation 21:3. Zato sve što se može reći o Zemlji jeste to, da
kada bude obnovljena biće mesto gde će se smestiti Božja Svetinja. Ne može se izneti
nikakva tvrdnja da je Zemlja svetinja u današnje vreme, ili da je svetinja iz Danilovog
proroštva.{DiO 182.2}
To ne može bili Hananska zemlja. — Koliko daleko možemo biti odvedeni
definicijom reči »Hanan«, ne može se bolje predstaviti od tvrdnje da je zemlja ta svetinja.
Ako se upitamo gde je u Bibliji ta zemlja nazvana svetinjom, može se izneti nekoliko
stihova koji to podupiru neophodnim svedočanstvom. Prvi od ovih dokaza je u Exodus
15:17 Mojsije u svojoj pesmi pobede i zahvalnosti Bogu posle prelaska Crvenog Mora,
uzvikuje: »Ti ćeš ih odvesti i posaditi na gori nasledstva svojega, na mestu koje si spremio
za stan, Gospode, u Svetinji, Gospode, koju su ruke Tvoje utvrdile.« Mojsije ovde govori u
duhu predviđanja. Njegov govor je proricanje onoga što je Bog hteo učiniti za svoj narod.
Pogledajmo kako se to izvršilo.{DiO 183.1}
Vratimo se k Davidu, koji izveštava kao jednu istorijsku stvar ono što je Mojsije
proročki izgovorio. (Psalm 78:53, 54) Predmet ovog psalma je oslobođenje Izraela iz
egipatskog ropstva i njihovo useljavanje u obećanu zemlju. On kaže: »On ih vodi pouzdano
i ne bojaše se, a neprijatelje njihove pokri more. I dovede ih na mesto svetinje svoje, na
ovu goru, koju zadobi desnica Njegova.« »Gora«, koju ovde David spominje, jeste ista o
kojoj govori Mojsije kao »gori nasledstva Tvojega« gde će narod biti naseljen. Ovu goru
David naziva ne svetinjom, nego samo mestom Svetinje, Šta je onda bila Svetinja? Psalm
78:69 istog psalma nas obaveštava: »I sagradi Svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i
kao Zemlju utvrdi je do veka.« Ista razlika između svetinje i Zemlje vidi se i u molitvi dobrog
cara Josafata: »Nisi li Ti, Bože naš, odagnao stanovnike ove zemlje ispred naroda Tvojega
Izrailja, i dao je za navek semenu Avrama prijatelja svojega? Te se naseliše u njoj, i
sagradiše Ti u njoj Svetinju za ime Tvoje.« 2 Chronicles 20:7, 8
Uzeta sama za sebe, Exodus 15:17 je korišćena za stvaranje zaključka da je gora
bila svetinja; ali kada se poveže sa Davidovim rečima, koje su izveštaj o ispunjenju
Mojsijevog proročanstva i jedan nadahnuti komentar njegovih reči, onda se takva ideja ne
može održati. David jasno kaže da je gora bila jednostavno »mesto« ili tle Svetinje
Gospodnje i da je na tome mestu bila »sagrađena« Svetinja, slična gornjim stanovima, što
se odnosilo na prekrasni hram Jevreja, centar i simbol svih njihovih bogosluženja. Ali
kogod čita pažljivo Exodus 15:17 uvideće da nije potreban nikakav zaključak da Mojsije
kroz reč »svetinja« misli na goru nasledstva, mnogo manju od cele Palestine. Kroz pesničku
slobodu on upotrebljava skraćene ili zaokružene izraze i brzo prelazi sa predmeta na
predmet. Najpre nasledstvo zaokuplja njegovu pažnju, i on govori o tome; zatim činjenica
da Gospod tamo nastava, i da je predvideo mesto za svoje prebivalište, naime, Svetinju
koju je naredio da Mu sagrade. David povezuje goru Sion i Judu ujedno u Psalmu 78:68,
pošto je gora Sion bila u Judeji.{DiO 183.2}
Ova tri stiha: Exodus 15:17; Psalm 78:54, 69, jesu glavni releji (oslonci) dokazivanja
da je zemlja Hananska svetinja. Ali naročito ova dva poslednja dovoljno jasno i
nedvosmisleno govore protiv tvrdnje koja se na njima zasniva.{DiO 184.1}
Odnosno zemlje, ili Hanana kao svetinje, mi iznosimo još jednu misao. Ako bi jedno
ili drugo sačinjavalo svetinju, to bi bilo negđe napisano kao takvo, i ta bi se misao prenosila
do kraja, te bi očišćenje zemlje ili Palestine bilo nazvano čišćenjem svetinje. Međutim,
zemlja je oskrnavijena i biće očišćena ognjem; ali oganj, kao što ćemo viđeti, nije sredstvo
koje se upotrebljava za čišćenje Svetinje. Ovo očišćenje zemlje, ili ma kojeg njenog dela,
nije nigde u Bibliji nazvano čišćenjem svetinje. Isaiah 63:18{DiO 185.1}
 To ne može biti crkva — Zajednica. — Jedan jedini tekst se navodi u potvrdu ideje
da je crkva ili Zajednica ta svetinja, i to je u Psalm 114:1, 2: »Kad izađe Izrailj iz Misira, dom
Jakovljev iz naroda tuđega, Juda postade svetinja Božija, a Izrailj oblast Njegova.« Ako mi
uzmemo ovaj tekst u nje-govom najbukvalnijem smislu, utvrdićemo da je svetinja bila
ograničena na jedno od dvanajest plemena. To znači da samo jedan deo crkve sačinjava
svetinju, a ne cela crkva. Zašto je Juda nazvan svetinjom u navedenom tekstu, to ne treba
da nas zbunjuje, kad znamo da je Bog izabrao Jerusalim, koji se nalazio u Judi, kao mesto
svoje Svetinje. David kaže: »Nego izabra pleme Juđino, goru Sion, koja Mu omilje.« I
sagradi Svetinju svoju kao gornje svoje stanove, i kao zemlju utvrdi je do veka.« Psalam
78:68—69. Ovo jasno pokazuje vezu koja postoji između Jude i Svetinje. Pleme samo nije
bilo Svetinja, ali ono je spomenuto kao takvo kad Izrailj izađe iz Misira, jer je Bog
nameravao da usred teritorije toga plemena smesti svoju Svetinju.. {DiO 185.2}
Ako se može dokazati da je crkva ma gde nazvana svetinjom, to ne bi imalo
posledice za našu sadašnju svrhu, koja se sastoji u određivanju šta sačinjava Svetinju kod
Daniel 8:13, 14; jer crkva je ovde spomenuta kao nešto posebno: »da se gazi svetinja i
vojska. Ako se pod terminom »vojska« ovde misli na narod Božji, onda je stvar van spora,
jer svetinja je ovde nešto različito od crkve.{DiO 185.3}
Svetinja je hram na nebu. — Sada nam preostaje samo jedna činjenica da se
razgleda i ispita, naime, da je Svetinja, spomenuta u tekstu istovetna sa onom u poslanici
Jevrejima 8:1—2, koja je nazvana »istinita skinija, koju načini Gospod a ne čovek,« kojoj je
izričito dato ime »Svetinja«, i koja se nalazi »na nebesima«. Od ove Svetinje postojala je u
stara vremena jedna kopija, simbol, ili figura, najpre u svetinji koju je načinio Mojsije, a
zatim u hramu u Jerusalimu.
Stavimo se na mesto Danila, i pogledajmo predmet sa njegove tačke gledišta. Šta
bi on razumeo pod terminom »svetinja«? Pominjući ovu reč, njegov bi se um neizbežno
okrenuo prema Svetinji njegovog naroda; i sigurno da je on dobro znao gde se ona nalazi.
Njegov um bi se obratio prema Jerusalimu, gradu svojih otaca, koji je tada bio u
ruševinama, i njihovom »domu krasote«, koji je, kako oplakuje Isaija, bio ognjem sagoreo.
(Isaija 64:11) Shodno tome, sa licem okrenutim prema mestu njihovog negda vrlo
cenjenog hrama, kao što je to bio njegov običaj, Danilo se molio Bogu da obrati svoje lice
i obasja svoju Svetinju, koja je u to vreme bila opustela. Pod rečju »svetinja« on je očevidno
podrazumevao hram u Jer usalimu.{DiO 188.1}
Sa ove tačke gledišta Sveto Pismo iznosi svedočanstvo koje je najjasnije: »Tako je i
prvi zavet imao obred božanske službe i. zemaljsku Svetinju.« Hebrews 9:1. Šta je bila
Svetinja starog (prvog) zaveta? Odgovor je sledeći: »Jer skinija beše načinjena ovako: u
prvom odelenju beše svetnjak, trpeza i hlebovi postavljeni, i to se zvala svetinja. A iza druge
zavese beše skinija koja se zvaše Svetinja nad svetinjama. Ona imaše zlatnu kadionicu, i
kovčeg zaveta obložen svuda zlatom, u kome beše zlatni sud s manom, palica Aronova
koja se beše rascvetala i ploče zaveta. A iznad njega behu heruvimi slave, koji zaklanjahu
presto milosti, o čemu sad ne možemo pojedinačno govoriti.« Hebrews 9:2-5. {DiO 188.2}
 Ne postoji nikakve greške u onome što je ovde napisano. To je svetilište koje je
podigao Mojsije prema uputstvima od Gospoda (i koje je kasnije bilo ugrađeno u hramu
u Jerusalimu) sa Svetinjom i Svetinjom nad svetinjama, i raznim predmetima službe.
Potpun opis ove građevine, kao i svetih delova za unutrašnju upotrebu nalazimo u Exodus
25 gl. i nadalje. Ako čitalac nije upoznat sa ovim predmetom, neka se obrati tamo i pročita
opis te građevine. Jasno, to je bila svetinja prvoga zaveta, ali mi želimo da čitalac pažljivo
primeti logičnu važnost ove izjave. Saopštavajući nam šta je sačinjavalo Svetinju, poslanica
Jevrejima nas dovodi na pravi trag istraživanja. Ona nam daje osnov o čemu se radi. Mi
imamo pred sobom jedan tačno definisan predmet ukratko opisan od Mojsija, i objašnjen
u Heb 9, o tome šta je bila Svetinja u vreme prvog Zaveta koji doseže do vremena Hristova.
{DiO 188.3}
Ali reči u Jevrejima imaju veći značaj čak i od toga. One pobijaju iznete tvrdnje da
je svetinja Zemlja, Hanan, ili crkva. Argumenti koji bi dokazali da su neki od njih bili Svetinja
ma u koje doba, bili bi dokazani upravo pod starim Izrailjem. Ako bi Hanan ma kada bio
svetinja, onda bi to svakako bio u vreme naseljavanja Izrailja. Ako bi crkva ikada bila
svetinja, onda bi to bila kad je Izrailj izveden iz Egipta. Ako bi zemlja ikada bila svetinja,
onda bi to bilo u tom istom periodu. Ali da li je ma koje od njih bilo svetinja u to doba?
Odgovor mora biti negativan, jer pisci knjiga Izlaska (2 Mojs.) i Jevrejima detaljno nam
govore da ni zemlja, ni Hanan, niti crkva, ni svetlište načinjeno od Mojsija, a kasnije preneto
u hram, ne sačinjavaju Svetinju starozavetnog vremena.{DiO 189.1}
Zemaljska Svetinja. — Ova građevina odgovara u svakom pogledu definiciji i svrsi
za koju je Svetinja bila određena. Ona je bila zemaljsko prebivalište Božje. {DiO 189.3}
»Neka mi na-čine Svetinju — rekao je Bog Mojsiju — da među njima nastavam.«
Exodus 25:8. U tome svetilištu koje je sagrađeno po Njegovim instrukcijama, On je
otkrivao svoju prisut-nost. To je bilo jedno »sveto« ili posvećeno mesto — »Svetinja sveta.«
Leviticus 16:33. U reči Božjoj je ponovljeno nazvana Svetinjom. U više od sto trideset
primera u kojima je upotrebljena ta reč u Starom Zavetu odnosi se većinom svakiput na
ovu građevinu.{DiO 190.1}
Šator od sastanka, nazvan skinija, bio je prvobitno sagrađen na takav način koji je
odgovarao uslovima u kojima su tada živeli sinovi Izrailjevi. Oni su se nalazili na svom
četrdesetgodišnjem lutanju u pustinji kada se ova građevina pojavila u njihovoj sredini kao
Božje prebivalište i središte njihovog religioznog bogosluženja. Putovanje je bilo
neophodno, i Svetinja se selila od mesta do mesta. Ovo je bilo mogućno zato što su strane
bile sastavljene od pravih dasaka, a krov se sastojao od lanenog platna i obojenih koža.
Zato se mogla brzo rasklopiti i lako transportovati i brzo sastaviti na svakom mestu
njihovog puta. Nakon ulaska Izrailja u obećanu zemlju ova privremena struktura ustupila
je mesto veličanstvenom Solomunovom hramu. U ovom stalnom obliku Svetinja je
postojala, izuzev u vremenu Danilovom, kada je ležala u ruševinama, pa do vremena
konačnog razorenja, kada je uništena od strane Rimljana 70 godine posle Hrista.{DiO
190.2}
 Ovo je jedina Svetinja na zemlji o kojoj znamo, jer ni Biblija ni istorija ne daju nam
nikakvo obaveštenje o nekoj drugoj svetinji. Ali, da li stvarno postoji još neka druga? Ova
jedina bila je Svetinja prvog zaveta, i sa tim zavetom je i njoj došao kraj. Zar nema svetinje
koja pripada drugom, ili novom zavetu? Moralo bi biti, inače bi nedostajala sličnost između
ta dva zaveta. U tom slučaju prvi zavet bi imao jedan sistem bogosluženja, koji bi premda
skraćeno opisan, bio nerazumljiv, a drugi zavet bi imao jedan sistem bogosluženja koji bi
bio neodređen i nejasan. Pisac poslanice Jevrejima stvarno potvrđuje da novi zavet, smrću
Hrista, zavetodavca, ima jednu Svetinju; jer kad suprotstavlja dva zaveta, kao što to čini u
Hebrews 9:1, on kaže da je prvi zavet »imao pravila božanske službe i zemaljsku svetinju.«
To je isto kao da kaže đa novi zavet ima istu takvu službu i svetinju. Dalje, Hebrews 9:8
iste glave govori o zemaljskoj svetinji kao u prvoj skiniji. Ako je ono bila prva, onda mora
postojati i druga; i ako je prva skinija postojala sve dok je prvi zavet bio na snazi, onda kad
je taj zavet došao svome kraju, tada druga skinija zauzima mesto prve, i mora postojati
svetinja i u novom zavetu. Ovaj se zaključak ne može izbeći. {DiO 190.3}
Nebeska Svetinja. — Gde onda da tražimo novozavetnu Svetinju? Upotreba reči
»tako« na početku Hebrews 9:1 nagoveštava da je o ovoj svetinji bilo ranije govora.
Vratimo se natrag na početak prethodne glave, gde ćemo naći skup prethodnih dokaza
kao što sledi: »A ovo je glavno o čemu govorimo: imamo takvog poglavara svešteničkoga
koji sedi s desne strane prestola veličanstva na nebesima, koji je služitelj Svetinje i istinite
skinije, koju načini Gospod, a ne čovek.« Može li biti ikakve sumnje da mi u ovom tekstu
nemamo Svetinju Novoga Zaveta? Ovde je učinjena jasna aluzija na svetinju prvoga zaveta.
Opa je bila načinjena od strane čoveka, sagrađena od Mojsija, ali ova (druga) je načinjena
od Gospoda, a ne od čoveka. Ona je bila mesto gde su zemaljski sveštenici vršili svoje
službe, ali ova je mesto gde Hristos, poglavar Novoga Zaveta, vrši svoju službu. Ona je bila
na zemlji, a ova je na nebu. Ona je bila vrlo pogodno nazvana »zemaljska Sve-tinja«, a ova
je »nebeska«.{DiO 191.1}
Ovo gledište je još potkrepljeno činjenicom da svetilište sagrađeno od Mojsija nije
bilo originalne strukture, već je bilo načinjeno prema nebeskom uzoru. Veliki original je
postojao negđe drugde, a ono što je Mojsije načinio, bilo je samo jedan simbol, ili kopija.
Pazimo na uputstva koja je Gospod dao u pogledu ove tačke: »Kao što ću ti pokazati sliku
od šatora i sliku od svih stvari njegovih, tako da načinite.« Exodus 25:9. »Gledaj, te načini
sve ovo prema slici koja ti je poka-zana na gori.« stih 40. (Za dalje razjašnjenje ove tačke
vidi Exodus 26:30; 27:8; Acts 7:44.) {DiO 191.3}
Cemu je bila zemaljska svetinja jedan prototip ili predslika? Svakako novozavetnoj
Svetinji, »istinitoj skiniji koju načini Gospod a ne čovek.« Odnos koji je prvi zavet imao
prema drugom jeste kao tip prema antitipu, ili slika prema praslici. Njene žrtve su bile
simboli Njegovog još savršenijeg sveštenstva. Njihova služba beše ispunjena u primeru
našeg Prvosveštenika gore. Svetinja kojoj su oni služili bila je jedan simbol ili slika istinske
Svetinje na nebu, gde naš Gospod vrši svoju službu. {DiO 191.4}
 Sve ove činjenice su jasno izložene u poslanici Jevrejima. »Jer da je na zemlji
(Hristos) ne bi bio sveštenik, kad postoje sveštenici koji prinose darove po zakonu; koji
služe obličju i seni nebeskih stvari, kao što je bilo rečeno Moj siju kad htede da načini
skiniju: Gledaj, reče On, da načiniš sve prema prilici koja ti je pokazana na gori.« Jevrejima
8:4—5. Ovo svedočanstvo pokazuje da je služba zemaljske Svetinje bila jedna senka
Hristovog sveštenstva. Očevidno je uputstvo koje je Bog dao Mojsiju da načini skiniju
prema slici koja mu je pokazana na gori. Ovo jasno potvrđuje nacrt svetinje pokazan
Mojsiju, ili prave skinije na nebu gde naš Gospod služi, kao što je napisano u Jevrejima
8:2..{DiO 192.1}
Sveto Pismo dalje kaže: »Ovim pokazivaše Duh Sveti da se još nije otvorio put u
Svetinju nad svetinjama, sve dok prva skinija još stoji, koja je prilika za sadašnje vreme.«
Jevrejima 9:8—9.8
8 Grčki original onoga što je u engleskom prevedeno kao »svetije od svega« isto je što i prevođ
»Svetinja« u Hebrews 8:2; i Hebrews 9:1. (Karadžić je ovo preveo kao »svetijeh«, što ne odgovara. — Prev.)
To bi se zato moglo prevesti kao »svetinja« u Hebrews 9:8 takođe. Ista originalna reč je upotrebljena takođe
u Hebrews 9:12. 24. 25, i zgodnije bi se prevela sa »svetinja« nego »sveto mesto«, jer bi se tako njeno pravo
značenje jasnije izrazilo. U Hebrews 10:19 je originalna reč »svetije« istovetna kao i u svim napred citiranim
stihovima, i takođe bi se mogla bolje prevesti kao »svetinja«. To bi dalo jedan jednostavniji, ispravniji,
saglasniji i lako razumljiv prevod te iste originalne reči u svim ovim stihovima.. štaviše, upućivanje ove fraze
je jasno i očevidno ciljanje na nebesku Svetinju u svim ovim citatima, sa izuzetkom Hebrews 9:1. 25, koje se
odnosi na zemaljsku. Originalne reči koje su napred citirane imaju razne varijacije za brojeve i slučajeve koje
su zajedničke svim jezicima. Nominativni oblik reči je ta hagia, množina u svim slučajevima ovde citiranim,
izuzev 9:1, gde je reč to hagion u jednini. U Hebrews 9:2 reč »Svetinja« sasvim jasno se odnosi na prvo
odelenje isključivo, a bilo bi bolje prevesti sa »Sveto mesto« kao što to sugeriše Autorizovana Verzija, dok
reč »svetije od svega« u stihu 3 misli na drugo odelenje, ma da jedan pravi prevod iz raznih originala ovu
reč obično upotrebljava da označi to odelenje za razliku od ostale Svetinje. »Svetije od svega« ili »najsvetije«
nije za to pravilan prevod Hebrews 9:8 ili Hebrews 10:19. — Izdavači.{DiO 192.2}
Dok je prva skinija stajala i prvi zavet bio na snazi, služba savršenije skinije nije
postojala. Ali kad je Hristos došao, poglavar boljeg obećanja koja će doći, kroz bolju i
savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, tojest nije ovoga stvorenja«, tada je prva
Svetinja ispunila svoju svrhu i prvi se zavet ugasio, a Hristos je stupio na presto Veličanstva
na nebesima kao sluga prave Svetinje, gde »ulazi kroz svoju krv u Svetinju nad svetinjama
na nebu, da nađe večni otkup.« {Jevrejima 9:11—12.)
Zato je prva skinija bila jedna slika za sadašnje vreme. Ako je potrebno još koje
svedočanstvo, pisac Jevrejima govori u 23 stihu o zemaljskoj svetinji (skinijisa svojim
odelenjima i instrumentima kao o »obličjima« nebeskih stvari, a u 24 stihu on naziva sveta
mesta ljudskom rukotvorinom, tj. zemaljska svetilišta i hramovi starog Izrailja behu
»prilike« prave Svetinje tojest nebeske Svetinje..
Ovo gledište je još jače potkrepljeno svedočanstvom Jovana Bogoslova. Među
stvarima koje je njemu bilo dozvoljeno da vidi na nebu, behu i sedam svetnjaka koji su
goreli pred prestolom (Revelation 4:5), na oltaru kadionom, i zlatnu kadionicu (Revelation
8:3) i kovčeg (ćivot) zaveta Božijega (Revelation 11:19). Sve je to viđeno u vezi sa »crkvom«
na nebu. (Revelation 11:19; 15:8) Ove predmete može svaki čitalac Biblije raspoznati kao
nameštaj Svetinje. Oni duguju svoje postojanje Svetinji, i bili su uneti u nju da bi se koristili
u službi u vezi iste. Čak ako oni ne bi ni postojali unutar Svetinje, ipak činjenica da ih je
Jovan video dokazuje da na nebu postoji Svetinja. Pošto je Jovan stvarno video te stvari
na nebu nakon Hristovog vaznesenja, to je dokaz da tamo postoji jedna Svetinja na nebu,
i da je njemu bilo dopušteno da je vidi.{DiO 193.1}
Ma koliko jedna ličnost bila voljna da prizna da postoji jedna svetinja na nebu,
svedočanstvo koje je ovde izloženo dovoljno je da dokaže tu činjenicu. Biblija kaže da je
šator svedočanstva koje je Mojsije načinio bio svetinja prvog zaveta. Mojsije veli da mu je
Bog pokazao na gori jednu sliku prema kojoj je on napravio ovaj šator ili skiniju. Poslanica
Jevrejima opet svedoči da je Mojsije načinio tu skiniju prema nebeskoj prilici, i da je ta slika
bila istinita skinija na nebu, koju načini Gospod, a ne čovek, i da prema toj nebeskoj Svetinji
načinjena skinija predstavlja pravu sliku ili kopiju iste. Konačno da bi potkrepio biblijsku
tvrdnju o postojanju nebeske Svetinje, Jovan donosi svedočanstvo kao očevidac da ju je
tamo video. Kakvo dalje svedočanstvo da još tražimo?{DiO 193.2}
Sto se tiče pitanja iz čega se sastoji svetinja, mi sada imamo pred sobom jednu
harmoničnu celinu. Biblijska svetinja se sastoji, na prvom mestu od jedne simbolične skini
je podignute od strane Jevreja posle izlaska iz Misira, koja je bila svetinja prvoga zaveta.
Drugo, ona se sastoji iz istinske skinije na nebu, od koje je starozavetna bila samo slika ili
model, koja je svetinja novog zaveta. One su u nerazdvojnom odnosu kao slika i predslika.
Mi se od slike okrećemo originalu, i od uzora prauzoru. Tako vidimo kako je služba svetinje
bila predviđena od Izlaska pa do svršetka iskušenja.{DiO 193.3}
Rekli smo da je Danilo pod rečju »svetinja« podrazumevao svetilište njegovog
naroda u Jerusalimu, kao uostalom ma ko u vreme njenog postojanja. Ali da li se izjava
Daniel 8:14 odnosi na tu svetinju? To zavisi od vremena na koje se odnosi. Sve izjave u
pogledu svetinje koje su se primenjivale u vreme starog Izrailja imale su odnos na svetinju
onog vremena. Sve one izjave koje so primenjuju pod hrišćanskom erom, moraju se
odnositi na svetinju te ere. Ako se 2300 dana u terminologiji očišćenja svetinje završavaju
pre Hrista, onda bi se čišćenje svetinje odnosilo na svetinju onog doba. Ali ako se ti dani
protežu kroz hrišćansku eru, onda je svetinja o kojoj je reč, svetinja te ere — novozavetna
svetinja na nebu. To je stvar koja se može dalje odrediti samo kroz daljni dokaz o 2300
dana. To će se naći u primeđbama kod Daniel 9:24, gde će biti objašnjenje o vremenu
ponovljeno.{DiO 194.1}
Očišćenje svetinje. — Sve što smo dosada rekli o svetinji bilo je sporedno prema
najvažnijem pitanju u proroštvu. To pitanje se odnosi na njeno očišćenje. »Do dve tisuće i
tri stotine dana i noći, onda će se svetinja očistiti.« Ali je bilo neophodno potrebno najpre
odrediti šta sačinjava svetinju, pre nego bi mogli razumljivo pregledati pitanje njenog
očišćenja. Za ovo smo sad pripremljeni. {DiO 194.2}
Nakon proučavanja šta sve sačinjava svetinju, pitanje o njenom čišćenju i kako je
ono izvršeno, brzo će se rešiti. Treba primetiti da ma šta sačinjavalo biblijsku svetinju mora
postojati neka služba u vezi sa njenim očišćenjem. Postoji takva služba, povezana sa
ustanovom svetinje, a koja se u odnosu na zemaljsku građevinu i nebesku svetinju naziva
njenim čišćenjem.{DiO 194.3}
Možda će čitaoc zameriti na ideji da postoji nešto na nebu što se treba čistiti? Knjiga
o Jevrejima jasno potvrđuje potrebu očišćenja i zemaljske i nebeske svetinje: »I gotovo sve
se krvlju čisti po zakonu, i bez proleva krvi ne biva oproštenje. Tako je trebalo da se obličja
nebeskih stvari ovim čiste (grčki: katharizesthal t,j. čistiti, a same nebeske stvari boljim
žrtvama od ovih.« Hebrews 9:22—23. U svetlosti prethodnih argumenata, ovo se može
parafrazirati ovako: »Zato je bilo neophodno da se svetinja podignuta od Mojsija, sa svojim
svetim sudovima očisti krvlju telećom i jarčijom; ali same nebeske stvari —svetinja
hrišćanske ere — istinita skinija, koju načini Gospod a ne čovek, mora biti očišćena sa
boljim žrtvama, dakle sa krvlju Hristovom.« {DiO 195.1}
Mi sada pitamo: kakva je priroda ovog očišćenja, i kako se to čini? U skladu sa
rečima koje smo upravo sad citirali, to se vrši posredstvom krvi. Ovo čišćenje stoga nije
jedno očišćenje od fizičkih nečistoća ili prljavština, jer krv nije sredstvo za takav posao. Ovo
razmatranje treba da zadovolji ra-zume koji zameraju na izrazu u pogledu očišćenja
nebeskih stvari. Činjenica da se i nebeske stvari trebaju očišćavati ne znači da postoji
nekakva fizička nečistoća na nebu, jer Sveto Pismo ne ukazuje na tu vrstu čišćenja. Razlog
zašto se vrši to očišćenje krvlju jeste što bez prolivanja krvi ne postoji pomilovanja, niti
oproštenja greha. {DiO 195.2}
Čišćenje je od greha. — Pomilovanje ili oproštaj od greha i odstranjivanje greha, to
je delo koje treba da se učini. Čišćenje zato nije fizičko očišćenje, nego očišćenje od greha.
Ali kako je greh dospeo do svetinje, bilo zemaljske ili nebeske, da bi trebao biti očišćen?
Odgovor na ovo pitanje nalazi se u simboličkoj službi svetinje, na koju ćemo se sad
osvrnuti. {DiO 196.1}
Završna poglavlja knjige Izlazak (2 Mojsijeva) daju nam izveštaj o konstrukciji
zemaljske svetinje i pripremanju službe u vezi sa njom. Levitska knjiga (Leviticus) počinje
sa objašnjenjem o službi koja je trebala da se vrši. Naša je namera da sve to ovde
prikažemo u jednoj posebnoj grani službe. Osoba koja je počinila greh donosi svoju žrtvu,
živu životinju, na vrata od šatora. Na glavu ove žrtve on polaže svoje ruke za trenutak, i
kao što možemo logično zaključiti, ispoveda nad njom svoj greh. Ovim činom on izražava
priznanje da je zgrešio i da je zaslužio smrt, ali da na mesto sebe posvećuje ovu žrtvu i
prenosi na nju svoj greh. Svojom sopstvenom rukom, (kakva su morala biti njegova
osećanja!) on je tada oduzeo život nevine životinje. Zakon je zahtevao život prestupnika
za njegovu nepokornost. Život je u krvi. (Leviticus 17:11—14.) Otuda bez prolivanja krvi
nema oproštenja, ali sa prolivanjem krvi je moguće, jer je zahtev zakona za životom time
bio zadovoljen . Krv žrtve, koja je predstavljala prestupnikov život, i odnela njegov greh,
bila je uzeta od strane sveštenika i poprskana pred Gospodom. {DiO 196.2}
Ovim priznanjem, kao klanjem žrtve i službom sveštenika, greh je svakog pojedinca
bio prenet na svetinju. Žrtva za žrtvom je bila ovde prinašana od naroda. Iz dana u dan je
to delo teklo dalje, i time je svetinja postala stecište greha cele Zajednice. Ali to nije bio
konačni položaj tih greha. Nagomilani greh je bio uklonjen jednom specijalnom službom
za očišćenje svetinje. Ta se služba u simbolu obavljala jednog dana u godini, desetog dana
sedmog meseca, koji je nazvan Dan pomirenja. Ovoga dana, dok je sav Izrailj počivao od
posla i mučio svoje duše, sveštenik je doveo dva jarca i prikazao ih pred Gospodom na
vratima od šatora. Na ove jarce je bacio kocku (žreb), jednu za Gospoda, a drugu kocku za
grehovnog jarca. Onaj na koga padne Gospodnja kocka bio je zaklan i njegovu krv je
sveštenik odneo u Svetinju nad svetinjama i pokropio sa njom presto milosti. To je bilo
samo onog dana kada mu je bilo dopušteno da stupi u to odelenje. Izlazeći on je polagao
»obe ruke na glavu živog jarca i priznao nad njim sve grehe sinova Izrailjevih, i sve njihove
prestupe u svim gresima njihovim, stavljajući ih na glavu jarca.« Leviticus 16:21. Zatim je
predao jarca u ruke jednog već spremnog čoveka da ga odvede u nenaseljeni teren, u
odvojeno, pusto mesto, u zemlju zaborava, odakle se jarac nikada više neće pojaviti u
okolu Izrailjevu, da ih nikada više ne podseća na njihove grehe.
Ova služba je bila u svrhu očišćenja naroda od njihovih greha, a takođe i za
očišćenje svetinje, njene unutrašnjosti i njenih posuda od narodnih greha. (Leviticus
16:16.30.33.) Ovim procesom greh je bio potpuno odstranjen. Ali to je bilo samo u simbolu,
jer sve se to vršilo simbolično. {DiO 196.3}
Citaoc za koga su ovi pogledi sasvim novi biće stoga spreman da upita sa
začuđenjem: Šta je moglo ovo neobično delo u ono doba da simbolizira i šta ono
predstavlja za naše dane? Mi odgovaramo: jedno slično delo u službi Hristovoj, kao što
Pismo jasno uči. Nakon izlaganja u Hebrews 8:2 da je Hristos sluga istinite skinije, svetinje
na nebu, objavljeno je u Hebrews 8:5 da sveštenici na zemlji služe »obličju i senci nebeskih
stvari.« Drugim rečima, delo zemaljskih sveštenika je bilo senka, simbol nebeske službe
Hristove.
Služba u slici i stvarnosti. — Ovi simbolički sveštenici služili su u oba odelenja
zemaljskog svetilišta, a Hristos služi u oba dela nebeske svetinje. Hram na nebu ima dva
odelenja, inače ne bi bio tačno predstavljen kroz zemaljsku svetinju. Naš Gospod služi u
oba odelenja, inače služba zemaljskog sveštenika ne bi bila verna senka Njegovog rada. U
Hebrews 9:21. 24 jasno je utvrđeno da i svetinja i svo njeno posuđe behu »obličja nebeskih
stvari.« Zato i služba koju Hristos izvršava u nebeskoj svetinji odgovara službi koju su vršili
sveštenici u obadva odelenja zemaljske građevine. Ali delo u drugom odelenju, ili Svetinji
nad svetinjama, bilo je specijalno delo, kojim se završavao godišnji ciklus (krug) službe i
čišćenja svetinje. Otuda i Hristova služba u drugom odelenju nebeske svetinje mora biti
jedno delo slične prirode, i predstavlja svršetak Njegovog dela kao našeg velikog
Prvosveštenika, kao i čišćenje te svetinje. {DiO 197.1}
Kao što su kroz simbolične žrtve stari gresi naroda bili preneti u simbolu preko
sveštenika na zemaljsku svetinju, gde su ovi sveštenici služili, tako je i Hristos posle svog
vaznesenja postao naš posrednik pred svojim Ocem; gresi sviju onih koji iskreno traže
oproštenje kroz Njega bivaju preneseni u stvarnosti na nebesku svetinju gde On služi. Bilo
da Hristos služi za nas u nebeskoj svetinji sa svojom vlastitom krvlju bukvalno, ili samo
pomoću svojih zasluga, mi treba neprestano da molimo i tražimo. Suvišno je reći da je
Njegova krv bila prolivena, i kroz tu krv postignuto pomilovanje i oproštenje greha u
bitnosti, dok je u pređašnjoj službi krvlju junčijom i jarčijom postizano samo simbolično
pomirenje. Ali one slikovite žrtve imale su stvarnu vrednost ukoliko su verno prikazivale
stvarnu žrtvu koja će doći. Tako oni koji su se služili njima imaju jednako pravo u delu
Hristovom sa onima koji u naše vreme dolaze k Njemu verom kroz evanđelski sistem
obreda. {DiO 198.1}
Neprestano prenošenje greha na nebesku svetinju učinilo je potrebnim njeno
čišćenje iz istog razloga kao što je to delo bilo zahtevano u zemaljskoj svetinji. Ali ovde se
mora primetiti jedna važna razlika između te dve službe. U zemaljskom svetilištu vršen je
jedan ceo ciklus službe svake godine. Svakog dana u godini izuzev jednog vršena je služba
u prvom ođelenju. Jednodnevnom službom u Svetinji nad svetinjama završavao se taj
godišnji ciklus. Delo je tada ponovo započinjalo u svetinji i teklo dalje sve do sledećeg
Dana pomirenja, kad se završavalo godišnje službovanje. I tako, iz godine u godinu. Jedan
redosled sveštenika izvršavao je ovaj ciklus službe u zemaljskoj svetinji. Ali naš božanski
Gospod »uvek živi da se može svagda moliti za nas.« Hebrews 7:25. Otuda rad ili delo
nebeske svetinje, umesto da bude godišnje delo, vrši se jednom za sve. Umesto da se
ponavlja iz godine u godinu, dopušten je jedan veći ciklus ili krug, u kome se prenosi i
svršava zauvek. {DiO 199.1}
Jednogodišnji ciklus (tok) službe u zemaljskoj svetinji predstavlja potpuno delo u
nebeskoj Svetinji. U simbolu, čišćenje svetinje je bilo završni čin celokupne godišnje službe.
U originalnoj Svetinji očišćenje mora biti završni rad Hrista, našeg Prvosveštenika u
nebeskoj Svetinji. U simbolu čišćenja zemaljske svetinje prvosveštenik je ulazio u Svetinju
nad svetinjama da bi služio pred licem Božjim, pred kovčegom zaveta. U originalu, kad je
došlo vreme čišćenja prave Svetinje, naš Prvosveštenik je na isti način stupio u Svetinju
nad svetinjama jednom za svagda, da učini konačni završetak svoje posredničke službe u
korist čovečanstva. {DiO 199.2}
Čitaoče, da li si sad uvideo važnost ovog predmeta? Da li si počeo da shvataš od
kakvog je interesa za ceo svet istina o Božjoj svetinji? Da li si uvideo da je ceo plan spasenja
ovde usredsređen, i da će kada se on dovrši, biti kraj probe i konačna odluka za spasenje
ili izgubljenje? Da li si uvideo da je očišćenje svetinje jedno kratko i specijalno delo kroz
koje će se plan spasenja zauvek dovršiti? Da li si uvideo da ako bi se moglo ustanoviti kad
počinje delo očišćenja, tada bi mogli znati kada počinje i čas suda, kao što najsvečanija
opomena proročke reči javlja svetu: »Bojte se Boga i podajte Mu slavu, jer dođe čas, suda
Njegova.« Otkrivenje 14:7. To je tačno što je prorok označio da je video; njemu je otkriven
početak ovog značajnog dela; »Do dve tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se svetinja
očistiti.« Nebeska svetinja je ta koja daje odluku svih slučajeva. Napredak toga dela je od
osobitog interesa za celo čovečanstvo. Ako bi ljudi shvatili značaj ovih predmeta za njihovo
večno spasenje, tada bi im ukazali najveću pažnju i sa molitvom ih proučavali. {DiO 200.1}
 »I kad videh ja, Danilo, ovu utvaru, i zatražih da razumera, gle, stajaše
predamnom kao čovečje biće. I čuh glas čovečji na obalama Ulaja, koji povika
govoreći: Gavrilo, objasni ovome čoveku utvaru!« — stih 15—16. {DiO 200.2}
Mi sada ulazimo u tumačenje utvare. Mi smo već spomenuli Danilovu žudnju da
razume ove stvari. On je želeo da dozna značenje. Iznenada je stao pred prorokom neko
na izgled kao čovek. Danilo je čuo ljudski glas, tojest glas jednog anđela, koji je govorio
čovečjim glasom. Bila je data zapovest da se Danilu obznani utvara. Ona je bila upućena
anđelu Gavrilu, čije ime znači »sila Božja«, ili »čovek od Boga«. On je nastavio svoje
uputstvo u 9 glavi. Vekovima kasnije taj isti anđeo će saopštiti vest o rođenju Jovana
Krstitelja njegovom ocu Zahariji, i vest o rođenju Mesije devici Mariji (Luke 1:26). Zahariji
se predstavio sa ovim rečima: »Ja sam Gavrilo, koji stojim u prisutnosti Božjoj.« Luke 1:19.
Iz ovoga se vidi da je Gavrilu ovde govorio neko još većeg ranga, koji ima vlast đa
zapoveda i kontroliše njegov rad. Taj neko verovatno da je bio arhanđel Mihailo, ili Hristos.
{DiO 200.3}
»I dođe gde ja stajah; i kad priđe, uplaših se i padoh na lice svoje; a on mi reče:
Razumi, sine čovečji, jer je ova utvara za poslednje vreme. I dok on govoraše
samnom, ja bejah izvan sebe ležeći ničice na zemlji; ali on me se dotače i podiže me.
I reče: Evo, ja ću ti kazati da znaš šta će biti na kraju gneva: jer će u određeno vreme
doći kraj.« — stih 17—19. {DiO 201.1}
Danilo nije pao pred anđelom sa namerom obožavanja, jer je zabranjeno klanjanje
anđelima. (Vidi Revelation 19:10; 22:8) Izgleda da je Danilo bio potpuno savladan
veličanstvom nebeskog vesnika. On je pao licem na zemlju. Anđeo je ispružio svoju ruku
prema njemu i ulio mu pouzdanje (koliko puta je smrtnicima bilo rečeno od strane
nebeskih bića »ne boj se!«), podignuvši ga iz ovog bezpomoćnog i ležećeg položaja.
Sa glavnim izlaganjem da će u određeno vreme biti kraj, i da će mu obznaniti »šta
će biti do kraja gneva«, anđeo prelazi na tumačenje utvare. »Gnev« treba shvatiti da
obuhvata jedan period vremena. Koji period vremena? Bog je rekao svome narodu Izrailj
u da će izliti na nj svoj gnev radi njegove bezbožnosti; i tako je dao uputstva odnosno
»bezbožnog kneza Izrailjeva« govoreći: »Skini tu diademu i ukloni taj venac .. . Uništiću,
uništiću, uništiću ga, i više ga neće biti, dok ne dođe Onaj kome pripada, i Njemu ću ga
dati.« Ezekiel 21:25-27, 31. {DiO 201.2}
To je period Božjeg gneva protiv Njegovog zavetnog naroda, period kroz koji će
biti pogažena svetinja i vojska. Diadema je bila skinuta i kruna ili venac uklonjen kad su
Izrailjci dopali vavilonskog ropstva. Ista kruna će biti oborena i od Medo-Persijanaca, Grka
i Rimljana, što odgovara triput ponovljenoj reči proroka. Odbacivanjem Hrista Jevreji su
uskoro bili rasterani po celoru licu zemlje. Duhovni Izrailj je zauzeo mesto telesnog
semena; ali oni su u ropstvu zemaljskih sila i biće sve dok se ponovo ne podigne presto
Davidov — dok ne dođe Onaj kome po pravu pripada, a to je Mesija, Knez mira. Tada će
prestati gnev. Događaji koji će nastupiti krajem tog perioda sada su objavljeni Danilu preko
anđela Gavrila.{DiO 202.1}
 »Ovan kojega si video da ima dva roga, to su carevi Midski i Persijski. Razjareni
jarac to je car Grčki; veliki rog što inu je među očima, to je prvi car. A što se on slomi,
i mesto njega narastaše četiri druga roga, to su četiri carstva koja će nastati iz toga
naroda, ali neće imati njegovu silu.« — stih 20—22. {DiO 202.2}
Rastumačena utvara. — Kao što su učenici rekli Gospodu, tako možemo i mi ovde
kazati o anđelu koji. je govorio Danilu: Gle, sad im govoriš jasno, a ne kazuješ im u
pričama.« Ovo objašnjenje utvare bilo je jasno i razumljivo. (Vidi komentar na stihove 3—
8) Različita karakteristika Persijske imperije, unije dve nacionalnosti koje su je sačinjavale,
predstavljena je kroz dva roga jednog ovna. Grčka je postigla svoju najveću slavu kad je
bila jedinstvena pod vodstvom Aleksandra Velikog, najčuvenijeg vojskovođe koga je svet
ikada video. Ovaj deo njegove istorije je predstavljen prvom fazom jarca, u kojoj znameniti
rog simbolizuje Aleksandra Velikog. Po njegovoj smrti carstvo se raspalo, ali ubrzo se
konsolidovalo u četiri velika dela. To je predstavljeno drugom fazom jarca, kad su mu
izrasla četiri roga na mesto slomljenog prvog. Ovi delovi Grčke imperije nisu nikada
postigli moć prvobitnog originalnog carstva. Ove velike putokaze istorije, o kojima su
istoričari pisali knjige, nadahnuti pisac nam daje u oštrim crtama u nekoliko poteza pera.
{DiO 202.3}
»A na posletku carovanja njihova, kad prestupnici prevrše meru, nastaće car
bestidan i podmukao. Sila će mu biti jaka, ali ne od njegove snage, i čudno će
pustošiti, i biće uspešan i izvršiće, i pogubiće silne i sveti narod. I svojom politikom
će uspeti da napreduje sve u njegovoj ruci, i podignuće se u svome srcu, i putem
mira će mnoge uništiti; tako da će ustati i na Kneza nad knezovima, ali će se razbiti
bez ruke.« — stih 23—25. {DiO 203.1}
Ova sila je nasledila četiri dela grčkog carstva u poslednjim danima njihove
vladavine, tj. pri završetku njihove karijere. To je otprilike isto što i mali rog iz 9 stiha i dalje.
Ako se to primeni na Rim, kao što proizlazi iz primedbi na stih 9, onda je sve harmonično
i jasno. {DiO 203.2}
»Car bestidan.« — U proricanju kazne koja će doći na Jevreje od ove iste sile, Mojsije
je naziva »narod bezđušan.« 5 Mojsijeva 28:49—50. Nijedan narod nije strašnije izgledao
u ratobornom poretku nego Rimljani.
»Podmukao — lukav« (u engleskoj Bibliji: »nerazumljivog govora«). Mojsije govori
u Pismu koje smo ranije spomenuli: »Kojemu jezika nećeš razumeti«, tj. čiji jezik Jevreji
neće moći razumeti. Ovo se nije moglo reći o Vaviloncima, Persijancima ili Grcima u
odnosu na Jevreje, jer je haldejski i grčki jezik bio poznat u Palestini. Ali to nije bio slučaj i
sa latinskim jezikom. {DiO 203.3}
Kada će prestupnici »prevršiti meru«? Sve u svemu ovde se ima u vidu odnos
između Božjeg naroda i njihovih ugnjetača. Prestup je bio uzrok što je Božji narod bio
predat u ropstvo. Njihova upprnost u grehu donosila je sve težu kaznu. Ali ni u jedno
vreme nisu Jevreji kao narod bili više moralno pokvareni nego u vreme kad su potpali pod
upravu Rimljana. {DiO 203.4}
 Papski Rim »moćan, ali ne od svoje sile.« — Uspeh Rimljana zavisio je većinom od
pomoći njegovih saveznika i nesloge njihovih neprijatelja, od kojih su oni uvek bili gotovi
preuzeti inicijativu. Papski Rim je isto tako bio moćan pomoću drugih sila, nad kojima je
on vršio duhovnu kontrolu. {DiO 204.1}
»I čudno će pustošiti.« U nekim prevodima umesto »čudno« stoji »grozno«. Gospod
govori Jevrejima preko proroka Jezekilja da će ih On predati u ruke žestokim ljudima,
veštim u zatiranju.« (Jezekilj 21:36) i pokolj milion i sto hiljada Jevreja u razorenju
Jerusalima od strane Rimske armije, beše samo potvrda toga proročanstva. Rim u svojoj
drugoj, papskoj fazi, bio je odgovoran za smrt preko pedeset miliona mučenika. {DiO
204.2}
»Svojom politikom on će uspevati da sve napreduje u njegovoj ruci.« Rim se je
isticao mimo sve druge sile u politici lukavstva koju je primenjivao prema narodima koji s-
u bili pod njegovom kontrolom. Ovo je istina i o paganskom i papskom Rimu. Tako su u
miru pogubili mnoge. {DiO 204.3}
Konačno, u ličnosti jednog od svojih guvernera, Rim je ustao protiv Kneza nad
knezovima, izričući smrtnu presudu protiv Isusa Hrista. »Ali će se satrti bez ruke«. Ovo je
paralela proročanstva Danilova 2:34, gde kamen »odvaljen bez ičije ruke« satire sve
zemaljske sile. {DiO 204.4}
»A utvara o danu i noći koja je bila izrečena, istinita je; zato zapečati utvaru,
jer je ona za mnogo vremena. I ja Danilo iznemogoh, i bolovah nekoliko dana; posle
se podigoh i vrših carske poslove; i čudih se utvari, ali niko ništa ne sazna.« — stih
26—27. {DiO 204.5}
»Utvara 9 danu i noći« odnosi se na period od 2300 dana. U pogledu ovog dugog
perioda nasilja i propasti koje će snaći njegov narod, Danilo se razboleo i onemoćao
izvesno vreme. On je bio začuđen ovom utvarom, ali je nije mogao razumeti. Zašto nije
Gavrilo u to vreme potpuno izvršio svoja upustva i učinio da Danilo razume utvaru?
Nesumnjivo zato što je Danilo primio sve što je tada mogao nositi. Dalje uputstvo je zato
odloženo za buduće vreme. {DiO 204.6}

Poglavlje IX
PROROČKO MERILO KROZ VEKOVE

»Prve godine Darija sina Asvirova od semena Midskog, koji se zacari nad
carstvom Haldejskim, u prvoj godini njegova carovanja ja Danilo razumeh iz knjiga
proročkih broj godina, koje beše rekao Gospod Jeremiji proroku da će se navršiti
razvalinama Jerusalimskim, sedamdeset godina.« — Danilo 9:1—2. {DiO 205.1}
U TVARA KOJA SE POMINJE u prethodnoj glavi bila je data treće godine cara
Valtazara 538. godine pre Hrista. Događaji o kojima se govori u ovoj glavi odigravali su se
prve godine cara Darija. Pošto je Valtazar bio poslednji Vavilonski vladar, a Darije prvi car
Medo-Persije, možda je proteklo manje od godinu dana između događaja opisanih u ove
dve glave.
Sedamdeset godina ropstva. — Premda je Danilo kao premijer prvog carstva na
zemlji bio opterećen brigama i teretima, on se nije hteo lišiti privilegije da se udubi u
studiranje najvažnijih stvari — Božjih namera, otkrivenih Njegovim prorocima. On je
razumeo iz knjiga da se navršilo sedamdeset godina koje je Gospod objavio preko proroka
Jeremije da će trajati ropstvo Njegovog naroda. Ovo proročanstvo se nalazi u Jeremiah
25:12;29:10. Poznanje istog i korist koja iz toga proizlazi dokazuje da je Jeremija bio
izranije cenjen kao božanski nadahnuti prorok; s druge strane, njegovi spisi nisu bili tako
brzo prikupljeni i tako opširno umnoženi. Ipak pošto je bio njegov savremenik, Danilo je
imao prepis njegovih dela, koje je poneo sa sobom u ropstvo. Premda je i sam bio jedan
veliki prorok, on se nije ustručavao da brižljivo studira ono što je Bog otkrio i drugim svojim
slugama.
Sedamdeset godina ropstva ne sme biti pobrkano sa sedamdeset nedelja koje
slede. Računajući početak sedamdesetogodišnjeg ropstva od 606 godine pre Hrista,
Danilo je razumeo da su se te godine približile svome kraju, i da je Bog otpočeo ispunjenje
toga proročanstva obaranjem Vavilonskog carstva.{DiO 205.2}
»I okrenuh lice svoje ka Gospodu Bogu, tražeći ga u molitvi i poniznosti, u
postu i kostreti i u pepelu.« — stih 3. {DiO 206.1}
Ma da je Bog obećao, mi nismo oslobođeni odgovornosti da vapimo k Njemu za
ispunjenje Njegove reči. Danilo je mogao pomisliti u ovom slučaju: Bog je obećao da će
osloboditi svoj narod na kraju sedamdeset godina, i On će ispuniti to obećanje; i za to ja
ne treba da se mešam u tu stvar. Danilo nije tako rezonovao; kada se približilo vreme
ispunjenja reči Gospodnje, on se usmerio celim srcem da traži Gospoda.
Kako se on usrdno zauzeo u tome delu, čak s postom, kostreću i pepelom! To je
možda bilo upravo ište godine kada je Danilo bio bačen u lavovsku pećinu. Čitaoc će se
setiti dekreta kojeg je izdao car, zabranjujući svim svojim podanicima da se mole ma kojem
drugom Bogu osim caru, pod pretnjom smrću. Ali bez obzira na taj dekret, Danilo se molio
triput dnevno pred otvorenim prozorima svoje sobe, koji gledaju prema Jerusalimu.{DiO
206.2}
»I pomolih se Gospodu Bogu svojemu i ispovedah se govoreći: O Gospode,
Bože veliki i strašni, koji držiš zavet i milost onima koji Te ljube i drže zapovesti
Tvoje.« — stih 4.{DiO 206.3}
Danilova znamenita molitva. — Ovde imamo početak Danilove divne molitve, jedne
molitve u kojoj je izražena takva poniznost i skrušenost srca, da čovek mora biti bez
osećanja ako je može čitati a da ne bude potresen. On počinje sa priznanjem Božje
vernosti, koji nikad ne zaboravlja nijedno svoje obećanje svojim sledbenicima. To što su
oni dopali ropstva nije bilo radi nedostatka Božje odbrane i pomoći, nego jedino radi
njihovih greha.{DiO 206.4}
 »Mi sagrešismo i nepravdu činismo i postasmo bezbožni, odmetnusmo se i
otstupismo od zapovesti Tvojih i od zakona Tvojih; niti slušasmo sluga Tvojih
proroka, koji govorahu u ime Tvoje carevima našim, knezovima našim i očima našim
i svemu narodu zemaljskom. O Gospode, u Tebi je pravda, a nama sramota na licu,
kako je danas u Judejaca, u Jerusalimljana i svega Izrailja, koji su blizu i daleko, po
svim zemljama kuda si ih rasterao za grehe njihove, kojima Ti grešiše. O Gospode, u
nas je sram na licu, u careva naših, u knezova naših i u otaca naših, jer Ti zgrešismo.
U Gospoda Boga našega je milost i praštanje, jer se odmetnusmo od Njega, i ne
slušasmo glasa Gospoda Boga svojega da hodimo po zakonima Njegovim, koje nam
je dao preko sluga svojih proroka. Da, sav Izrailj je prestupio zakon Tvoj, i odstupio
da ne čuje glasa Tvojega; zato se prokletstvo izli na nas i kletva zapisana u zakonu
Mojsija, sluge Božjega, jer zgrešismo protiv Njega. I On potvrdi reči svoje koje je
govorio za nas i za sudije koje nam sudiše, pustivši na nas veliko zlo, da tako nije bilo
pod celim nebom kako je bilo u Jerusalimu. Kao što je pisano u zakonu Mojsijevu,
svo to zlo dođe na nas, i opet se ne molismo Gospodu Bogu svojemu da bismo se
vratili od bezakonja svojega i pazili na istinu Tvoju. I zato je Gospod budno pazio na
zlo i navratio ga na nas, jer je Gospod Bog naš pravedan u svim delima svojim koja
čini, jer ne slušasmo glasa Njegova.« — stihovi 5—14.{DiO 206.5}
Do ove tačke je Danilova molitva ispunjena usrdnim priznanjem greha. On u
potpunosti opravdava kaznu Gospodnju, priznajući da su gresi njegovog naroda
prouzrokovati sve ove nesreće, kao što je Bog pripretio preko proroka Mojsija. On ne pravi
razlike između sebe i naroda. U njegovoj se molitvi ne primećuje nikakvo samoopravdanje.
Premda je dugo patio radi tuđih greha, podnoseći sedamdeset godina ropstva za grehe
svoga naroda, on je živeo jednim pravednim životom, primajući znake milosti i blagoslova
od Gospoda. On ne iznosi nikakve optužbe ni protiv koga, ne traži simpatije za samoga
sebe, kao žrtve tuđih greha, nego svrstava sebe sa ostalima, govoreći: Mi sagrešismo,
Nama je sram na licu. On priznaje da se nisu držali pouka Gospodnjih koje je On odredio
da nauče iz svojih stradanja.{DiO 207.1}
»Ali sada, o Gospode Bože naš, koji si izveo svoj narod iz zemlje Egipatske
rukom krepkom, i stekao sebi slavno ime, kakvo je danas; mi smo zgrešili, mi smo
činili bezbožno. O Gospode, prema svoj pravdi Tvojoj, preklinjem Te, neka se Tvoj
gnev i žestina odvrati od Tvoga grada Jerusalima, Tvoje svete gore; jer radi greha
naših i bezakonja otaca naših Jerusalim i Tvoj narod postaše rug svima koji su oko
nas. Sada dakle, o Bože naš, poslušaj molitvu sluge svojega i vapaje njegove, i obasjaj
licem svojim opustelu svetinju Tvoju, Gospoda radi. O Bože moj, prikloni uho svoje
i čuj; otvori oči svoje i vidi pustoš našu i grad na koji je prizvano ime Tvoje, jer ne
vapimo pred Tobom radi svoje pravde, nego radi velike milosti Tvoje. O Gospode,
usliši, o Gospode oprosti, o Gospode poslušaj i učini, ne odlaži, sebe radi, o Bože moj;
jer je Tvoje ime prizvano na ovaj grad i na Tvoj narod.« — stihovi 15—19.{DiO 208.1}
 Prorok se sada moli za čast Gospodnjeg imena kao razlog zašto želi da mu se usliši
molitva. On se poziva na činjenicu o oslobođenju Izraela iz Egipta, i na veliku slavu koja je
uzdigla Gospodnje ime za sva Njegova čudesna dela otkrivena među njima. Sve će to biti
uzalud, ako ih sada ostavi da propadnu. Mojsije je izneo isti argument u svojoj molitvi za
Izrailja. (Numbers 14) Bog prihvata takvu molitvu ne zato što se rukovodi ambicioznim
motivima sujete, nego što je Njegov narod revnostan za čast Njegovog imena, jer pokazuje
svoju ljubav prema Njemu moleći se za Božje delo a ne za svoju ličnu korist, revnujući za
Njegovu slavu, da se ime Njegovo ne kleveta i huli među neznabošcima. Danilo se onda
zauzimao za grad Jerusalim, na koga je prizvano ime Gospodnje, za Njegovu svetu goru
koju je toliko ljubio, i preklinje ga, radi Njegove milosti, da odvrati jarost svoju. Konačno,
njegov um se usredsređuje na svetinju svetu, Božje mesto stanovanja na zemlji, i moli
Gospoda da obnovi opustelu svetinju svoju.{DiO 208.2}
Danilo je shvatio da se sedamdeset godina ropstva približuje svome kraju. Iz
njegovog ukazivanja na svetinju očevidno je da je on pogrešno razumeo važnu utvaru u 8
glavi, pretpostavljajući da se 2300 dana završavaju u to isto vreme. Ovaj nesporazum bio
je ispravljen drugom prilikom, kada je anđeo došao da mu pruži dalja uputstva u odgovoru
na njegovu molitvu.{DiO 209.1}
»A dok ja još govorah i moljah se, ispovedajući greh svoj i greh naroda svojega
Izrailja, prinoseći molbu svoju pred Bogom svojim za svetu goru Boga mojega, dok
još govorah moleći se, gle, onaj eovek Gavrilo, kojega videh pre u utvari, dolete brzo
i dotače me se u vreme večernje žrtve.« — stih 20—21.{DiO 209.2}
Danilova molitva uslišena. — Ovde vidimo rezultat Danilove molitve. On je bio
iznenada prekinut posetom nebeskog vesnika. Anđeo Gavrilo opet mu se javio kao i pre u
obliku jednog čoveka, koga je Danilo video na početku utvare, i dotakao ga. Jedno važno
pitanje u ovoj tački treba da se reši, naime, da li je utvara iz Daniel 8 glave bila objašnjena,
i hoće li se ikada razumeti? Na koju utvaru Danilo misli kad kaže: »na početku utvare«? Po
svemu sudeći to je utvara o kojoj smo prethodno govorili, u kojoj se spominje Gavrilo.
Moramo se vratiti natrag ispred devete glave, jer sve što nalazimo u ovoj glavi pre pojave
Gavrila, to je jednostavan izveštaj o Danilovoj molitvi. Pogledamo li dakle natrag u
prethodna poglavlja, naći ćemo da se spominju samo tri utvare koje su date Danilu.
Tumačenje Navuhodonosorova sna bilo je dato u noćnoj utvari. (Daniel 2:19) Ali se tu u
stvari ne spominje nikakvo anđelsko biće. Utvara iz Daniel 7 glave bila je obja-šnjena
Danilu od nekog »koji stajaše onde«, možda je to bio anđeo, ali mi nemamo tačnu
informaciju koji je to anđeo niti ima nešto u ovoj utvari što bi trebalo daljeg objašnjenja.
Utvara iz Daniel 8 glave daje neke detalje koji pokazuju ono što se odnosi na utvaru. Tu se
pojavljuje Gavrilo po imenu. Njemu se naređuje da pokaže Danilu utvaru. Danilo je rekao
da nije sasvim razumeo utvaru, što pokazuje da Gavrilo nije pri svršetku Daniel 8 u
potpunosti izvršio svoju misiju. Nema nijednog mesta u celoj Bibliji gde je ovo uputstvo
nastavljeno, ako to nije u Daniel 9 glave. Jer ako utvara iz Daniel 8 glave nije ta na koju se
ukazuje ovde, onda mi nemamo izveštaja da je Gavrilo ikada izvršio u potpunosti uputstvo
koje mu je dato, ili da će ta utvara ikada biti objašnjena. Uputstvo koje anđeo sada daje
Danilu, kao što ćemo videti iz sledećih stihova, tačno dopunjava ono što je nedostajalo u
Daniel 8. Ova posmatranja dokazuju van svake sumnje jednu vezu između Daniel 8 ; Daniel
9 glave, i ovaj zaključak ćemo još naknadno potkrepiti razmatranjem anđelskih
instrukcija.{DiO 209.3}
»I obavesti me, i govori sa mnom, i reče: Danilo, sada izađoh da ti dam
sposobnost razumevanja. U početku tvoje molitve izađe zapovest, i ja dođoh da ti
pokažem; jer si veoma omiljen; za to razumij stvar i shvati utvaru.« — stih 22—
23.{DiO 211.1}
Gavrilova misija. — Način na koji se Gavrilo uključio u ovom slučaju pokazuje da je
on došao da upotpuni neku nedovršenu misiju. To nije bilo ništa drugo nego da izvrši
uputstvo i da ovome »pokaže utvaru«, kao što se govori u Daniel 8. On veli: »Sada dođoh
da ti dam veštinu razumevanja.« Pošto je on bio zadužen da objasni Danilu utvaru,'i to je
učinio u onoj meri koliko je Danilo mogao nositi, ali mu ipak nije objasnio celu viziju, to je
sada došao da nastavi svoje delo i upotpuni svoju misiju. Čim je Danilo otpočeo svoju
molitvu, izašla je zapovest; Gavrilo je primio uputstvo da poseti Danila i da mu pruži
potrebno obaveštenje.
Od vremena kad je Danilo počeo izgovarati svoju molitvu pa do trenutka u kome
je Gavrilo stupio na scenu, čitaoc može prosuditi sa kakvom je brzinom ovaj vesnik bio
otposlan iz nebeskog dvora do ovog sluge Božjeg! Nije čudo što Danilo kaže da ga je
video kako »dolete brzo«, ili što Jezekilj uspoređuje kretanje ovih nebeskih bića sa
bljeskom munje: Ezekiel 1:14.
»Razumij stvar«, rekao je on Danilu. Kakvu stvar? Očevidno ono što nije pre
razumeo, kao što stoji u poslednjem stihu Daniel 8. »shvati utvaru.« Koju utvaru? Ne
tumačenje Navuhodonosorova lika, niti utvare iz Daniel 7, jer u tome nije bilo teškoće,
nego utvara iz Daniel 8 glave, radi koje se njegov duh ispunio čudom i nedostatkom
razumevanja iste. »Došao sam da ti pokažem«, tako je rekao anđeo.{DiO 211.2}
Danilu nije bilo teško razumeti ono što mu je anđeo govorio o ovnu, jarcu i malom
rogu, koji simboliziraju carstva Medo-Persije, Grčke i Rima. Niti je bio u zabludi u pogledu
svršetka sedamđesetgodišnjeg ropstva. Ali težište njegove molitve je bilo u pogledu
obnove opustele svetinje, koja je ležala u ruševinama. On je besumnje izvukao zaključak
da je sa vremenom ispunjenja seđamdesetogodišnjeg ropstva došlo i vreme ispunjenja
onoga što je anđeo rekao odnosno očišćenja svetinje na kraju 2300 dana i noći. Sada je
trebao biti ispravljen. To objašnjava zašto mu je u ovo osobito vreme, odmah nakon
prethodne utvare, bilo upućeno objašnjenje.
Seđamdesetgodišnje ropstvo se bližilo svome kraju. Danilo je delovao pod
pogrešnom pretpostavkom. On nije smeo i dalje ostati u neznanju o pravoj važnosti ranije
utvare. »Sada izađoh da ti dam sposobnost razumevanja«, rekao je anđeo. Kako bi mogla
jasnije biti pokazana veza između ranije posete anđela i ove sada, nego upravo kroz takve
reči jedne takve ličnosti?{DiO 212.1}
 Danilo veoma omiljen. — Jedan izraz izgleda dostojan pažnje pre nego što
pređemo 23 stih. To je izjava anđela Danilu: »Jer si mio.« (U originalu: Veoma omiljen).
Anđeo je doneo tu izjavu direktno iz nebeskog dvora. Ona izražava pravo osećanje koje je
tamo postojalo u pogledu Danila.
Misli nebeskih bića, najvećih u Svemiru, — Oca, Sina i svetih anđela, — imaju takvo
poštovanje prema smrtnom čoveku ovde na zemlji, da je ovlašten jedan anđeo da donese
vest onome koji je veoma omiljen! To je bio najveći vrhunac slave do koje jedan smrtnik
može dospeti. Avram je postigao slično kad je bio nazvan »prijatelj Božji«, a slično i Enoh,
o kome se moglo reći da je »hodio sa Bogom.« Možemo li mi dospeti do jednog takvog
postignuća? Bog nije probirač ličnosti; ne gleda ko je ko, ali On ceni karakter. Ako bismo
u vrlinama i pobožnosti bili ravni ovim odličnim ljudima, mi bismo pokrenuli božansku Ij
ubav do istih dubina. Mi takođe možemo biti mili ili »veoma omiljeni«; možemo biti
prijatelji Božji i hoditi sa Bogom. Moramo biti u našoj generaciji ono što su oni bili u svojim
generacijama.
Postoji jedna slika upotrebljena u odnosu na poslednju Zajednicu, koja predstavlja
najtesniju vezu sa Bogom: »Ako iko čuje Moj glas, i otvori vrata, ući ću k njemu, i večeraću
s njime i on samnom.« Otkrivenje 3:20. Večerati sa Gospodom označava jednu intimnost,
isto što i biti veoma omiljen od Njega, hoditi s Njim, ili biti Njegov prijatelj. Kakvo poželjno
stanje! Jao li ga našoj zloj naravi koja nas odvaja od ove zajednice! Oh, daj nam milosti da
istu pobedimo, da bismo se radovali duhovnom jedinstvu ovde, i konačno ušli u slavu
Njegove prisutnosti, na svadbenu večeru Jagnjetovu!{DiO 213.1}
»Sedamdeset nedelja je određeno tvome narodu i tvome svetom gradu, da se
završi prestup: i učini kraj grehu i izmirenje za bezakonje, da se dovede večna pravda,
i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže Sveti nad svetima.« — stih 24.{DiO
213.2}
Sedamdeset nedelja. — Ovo su prve reči anđela izgovorene Danilu u saopštavanju
uputstva za koje je došao da mu pruži. Zašto je učinio tako iznenadan uvod sa jednim
periodom vremena? Moramo se ponovo vratiti na utvaru iz Danila 8 glave. Videli smo da
Danilo na svršetku te glave govori kako ne razume utvaru. Neki delovi od te utvare bili su
mu još tada objašnjeni. Ali ne i oni delovi koji su mu bili nerazumljivi. Zato se pitamo šta
je to što Danilo nije razumeo, ili koji deo utvare je ostao nerazjašnjen.
U ovoj utvari četiri glavne stvari se iznose na posmatranje: ovan, jarac, mali rog, i
period od 2300 dana i noći. Simboli ovna, jarca i malog roga su bili objašnjeni, ali ništa nije
rečeno u pogledu ovog perioda vremena. Zato ovo mora da je bila tačka koju on nije
razumeo. Ostali delovi utvare ne bi koristili ako bi primena ovog perioda od 2300 dana
ostala nerazjašnjena.{DiO 215.1}
Učeni Dr. Hales kaže u komentaru o sedamdeset nedelja sledeće: »Ovo hronološko
proročanstvo ... bilo je očevidno određeno da razjasni prethodnu utvaru, osobito u njenom
hronološkom delu o 2300 dana.«1
 U ovoj utvari predmet je tačan; mi bi naravno očekivali da anđeo počne sa tačkom
koju je bio izostavio, naime sa vremenom. Ovde nalazimo da je to u stvari bilo tačno.
Nakon upravljanja Danilove pažnje na raniju utvaru na najdirektniji i najizrazitiji način,
uveravajući ga da je upravo došao da ga obavesti, on započinje sa najvažnijom tačkom
koja je bila izostavljena: »Sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu i tvome svetome
gradu.«{DiO 215.2}
Ođsečeno od 2300 dana. — Ali kako ovim rečima dokazati ma kakvu vezu sa 2300
dana, ili baciti neku svetlost na taj period? Mi odgovaramo: ovaj govor ne može biti
razumno upravljen ni na šta drugo. Reč »određeno« znači »odvojeno« ili »odrezano,
odsečeno«, i nikakav drugi period vremena nije dat u utvari od kojega bi se sedamdeset
nedelja odvojilo ili otseklo, izuzev 2300 dana. Kako je direktna i prirodna ova veza.
»Sedamdeset je nedelja otsečeno.« Od čega je otsečeno?
— Od 2300 dana, sasvim sigurno.{DiO 215.3}
Reč »određeno« u ovom stihu prevedena je od jevrejske reči nechtak, koja se temelji
na originalnom korenu i koju Strong definiše sa »otseći« i »odlučiti«, tj. odrediti. Autorizi-
rana Verzija se služi tuđom definicijom uplićući reč »određeno«. u tekst koji je pred nama.
Međutim Revidirana Verzija (vrsta engleske Biblije) upotrebljava drugu definiciju koja se
može čitati na sledeći način: »Sedamdeset je sedmica đodeljeno ili doznačeno tvome
narodu.« Uzimajući osnovnu ili najjednostavniju definiciju možemo čitati: »Sedamdeset
sedmica je otsečeno za tvoj narod. »Ako je nešto otsečeno, onda mora biti nešto mnogo
veće od toga — u ovom slučaju 2300 godina proroštva o kome diskutujemo, od čega je
otsečeno ovih 70 sedmica. Može se dodati da i Gezenije daje istu definiciju kao i Strong:
»otseći .. . izdvojiti, i tako odrediti, odlučiti.« On pokazuje na Danila 9:24, i prevodi dotičnu
frazu kao: »odeljeno tvome narodu.« Davidson takođe daje sasvim istu definiciju i ukazuje
na isti način na Daniel 9:24 kao primer.
Neko može pitati: Zašto naši prevodioci upotrebljavaju reč »određeno«, kada to
očevidno znači »otseći«? Odgovor je: jer oni nesumnjivo predviđaju vezu između osme i
devete glave, i smatraju to nepodesnim »otseći«, kad ništa nije đato od čega bi se
sedamdeset sedmica otseklo i zato daju slikovito značenje rečima umesto njenog
bukvalnog značenja. {DiO 216.1}
1 William Hales: Nova analiza hronologlje, Sv. II, str. 517.
Ali, kao što smo već videli, definicija konteksta zahteva bukvalno značenje i ne
dopušta ništa drugo.{DiO 216.2}
Sedamdeset nedelja ili 490 dana otsečenih od 2,300 dana bilo je dodeljeno
Jerusalimu i Jevrejima. Događaji koji su se u njemu dogodili dokazuju da je taj period ubrzo
nastupio. Prestup se završio, tj. jevrejski narod je prevršio meru svoga bezakonja, koje se
ostvarilo u odbacivanju i raspeću Hrista. Učinjen je jedan kraj greha, ili žrtve za greh.*
Umesto toga bila je prinesena velika žrtva na Golgoti. Izmirenje za greh i bezakonje bilo je
pi'edviđeno. Ovo se ostvarilo kroz žrtvenu smrt Sina Božjeg. Večna pravda je bila
dovedena, pravda koju je naš Gospod otkrio u svom bezgrešnom životu. Time su utvara i
proroštvo bili zapečaćeni ili osigurani.{DiO 216.3}
Kroz događaje koji su se odigrali u toku sedamdeset nedelja, proročanstvo se
posvedočilo. Kroz ovu primenu cela utvara je rešena. Ako su se događaji ovog perioda
tačno ispunili, tada je proroštvo od Boga, i sve će se ispuniti. Ako su se ovih sedamdeset
nedelja ispunili po godinama, tada su 2300 dana od kojih su one jedan deo, za toliko
kraći.{DiO 217.1}
Dan za godinu u proroštvu. — Kada stupimo u proučavanje sedamdeset sedmica,
ili 490 godina, tada ćemose setiti činjenice da u biblijskom proroštvu jedan dan predstavlja
jednu godinu. Na strani 144 (originala ove knjige pod tačkom »Vreme, vremena i pola
vremena«) mi smo već naveli dokaze o prihvatanju principa dan za godinu; šta više, u korist
čitaoca predstavljamo dva daljna navoda kako sledi:
»Na isti način bilo je otkriveno Danilu na koji će način poslednja hula na svetinju
biti očišćena i utvara ispunjena; i to nakon 2300 dana od časa kada iziđe zapovest ...
saglasno prorečenom broju, kroz usvajanje jednog dana za godinu, shodno otkrivenju
datom Jezekilju.«2
»Neobična je činjenica da je veliki broj tumača u Engleskoj i Americi bio sklon
verovanju da jedan dan u Danilu i Otkrivenju kao predstavnicima simbola, označava jednu
godinu. Ja sam naišao na teškoću istražujući početak ovog sveopšteg običaja.«3
* Jevrejska reč chattat, prevedena kao »gresi« u Danilu 9:24, označava ili greh ili žrtvu za greh.
Kao primer njene upotrebe u oba smisla navodimo sledeći stih: »Neka prinese za greh svoj... tele mlado... na
žrtvu za greh.« Na jevrejskom jeziku oba ova izraza imaju isto značenje. Ovo je opšta primena kroz levitske
knjige, uključujući 3 Mojsijevu 16 glavu, pa skroz kroz celi Stari Zavet. Zato se može jasno upotrebiti u smislu
žrtve za greh i kod Danila 9:24, jer je kraj žrtvama za greh stvarno bio učinjen na krstu. (Izdavači)
2 Nicholas von Cusa: Pretpostavke kardinala Nikole od Kuže o poslednjim danima, str. 934.
3 Moses Stuart: Razmišljanja o tumačenju proročanstva, str. 74.
Princip dan-godina ubrojava među svoje podržavaoce i takva imena kao Avgustin,
Tihonius, Primasins, Andreas, uvaženi Bede, Ambrozius, Ansbertus, Berengaud, i Bruno
Astensis, osim vodećih savremenih tumača. Ali je važnija od svega činjenica da su se
proročanstva stvarno ispunjavala po ovom principu — demonstraciji tačnosti na koju
nema prigovora. To nalazimo u proročanstvu o sedamdeset nedelja i u svim proročkim
periodima Daniel 7 ; 12 glave, kao i Rev 9:12 ; Reve 13 glave.
Tako događaji o sedamdeset nedelja, izračunati na ovaj racionalni način, pružaju
ključ za razumevanje cele utvare.
Pomazanje Najsvetijeg, — Saglasno proročanstvu »najsvetiji« će biti pomazan.
Jevrejski izraz qodeš qadašim, ovde je preveden kao »najsvetije«, i to je termin koji se
slobodno upotrebljava kroz levitske knjige i karakteriše stvari i mesta, ali se nigde ne
primenjuje na ličnosti, izuzev u ovom stihu, lako je taj izraz upotrebljen u Starom Zavetu i
njegovom grčkom uporednom tekstu u Novom Zavetu, odnoseći se na Svetinju nad
svetinjama u šatoru, to nikako ne ograničava tu upotrebu samo na istu. On je
upotrebljavan takođe da označi mnoge stvari u vezi sa svetom službom svetinje, kao što
je oltar od mesinga, sto, svetnjak, kadionica, beskvasni hlebovi; svaka posvećena stvar i
slično, ali nikako na ličnosti koje su povezane sa ovom službom. (Exod 29:37; 30:10. 29.36;
Lev 6:27.29; 7:1; 27:28.){DiO 219.2}
S druge strane, u slučaju pomazanja za službu, termin je primenjiv na samu skiniju,
kao i na njeno posuđe. (Exod 30:26—29.) U Daniel 9:24 je poimence označen slučaj
pomazanja u proroštvu. Što se tiče napred spomenute upotrebe reči »najsvetije«, postoje
svi razlozi za verovanje da se pomazanje prorečeno u ovom stihu odnosi na nebesku
svetinju. Jer pomazanje je vršeno i u simboličnoj službi; pa je zato logično da se vrši i u
originalnoj nebeskoj svetinji, gde služi naš Prvosveštenik, stupajući na svoje milostivno
delo službe u korist grešnika.{DiO 219.3}
U pregledu o svetinji u komentarima kod Daniel 8:14, mi smo videli da je došlo
vreme kada zemaljska svetinja ustupa mesto nebeskoj, i sveštenička služba se prenosi s
jedne na drugu. Pre nego je počinjala služba u zemaljskoj svetinji, svetinja i sve svete stvari
su bile pomazane. (2 Mojsijeva 40:9. 10.) Poslednji događaj sedamdeset nedelja koji nam
se ovde iznosi jeste pomazanje nebeske Svetinje, radi započinjanja službe u njoj.{DiO
219.4}
»Zato znaj i razumij: od kad izađe naredba da se Jerusalim' ponovo sazida pa
do kneza Pomazanika biće sedam nedelja, a šezdeset i dve nedelje da se opet izgrade
ulice i zidovi, i to u teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti
knez Pomazanik (Mesija) ali ne radi sebe; i narod će knežev doći i razoriti grad i
svetinju; i kraj će mu biti sa potopom, i do kraja rata biće određeno pustošenje. I
utvrdiće zavet sa mnogima za nedeIju dana, a u polovini nedelje ukinuće žrtvu i
prinos; i krilima gnusobnim koja pustoše, do određenog svršetka izliće se na pustoš.«
•— stih 25—27.{DiO 219.5}
Sedamdeset određenih nedelja. — Anđeo je sada kazao Danilu koji događaj je
označio početak sedamdeset nedelja. On datira od vremena kada je izdata zapovest da se
Jerusalim ponovo sazida. Ne samo što je dat događaj koji određuje vreme zapovesti tog
perioda, nego čak i one događaje koji će se desiti na završetku istog. Tako je dato
dvostruko svedočanstvo koje se primenjuje na ovo proroštvo. Ali više od toga, period od
sedamdeset nedelja se deli na tri velika odeljka. Jedan od njih se ponovo deli, i daju se
neposredni događaji koji obeležavaju svaki ovaj odeljak. Ako možemo pronaći datum koji
se slaže sa ovim događajima, imali bismo besumnje tačnu primenu, jer samo ono što je
tačno može zadovoljiti i ispuniti uslove.
Neka čitaoc sada uzme u obzir one tačke koje se slažu, da bi mogao biti spreman
da se čuva od lažnog primenjivanja. Mi smo ustanovili na,početku perioda da je izašla
jedna zapovest da se Jerusalim ponovo sazida. Tome delu obnove dodeljeno je sedam
nedelja. Kada dospemo do kraja ovog prvog dela, sedam nedelja od početka,
ustanovićemo da je Jerusalim obnovljen u svom materijalnom pogledu, rad oko izgradnje
ulica i zidova je potpuno izvršen. Počevši od ove tačke određuju se šezdeset i dve nedelje.
Kada dospemo do granice toga perioda, šezdeset devet nedelja od početka, tada vidimo
pojavu Mesije ili pomazanika Kneza pred svetom. Još jedna sedmica nam je dodata, čime
se upotpunjava sedamdeset nedelja. U sredini ove sedmice Mesija će biti pogubljen, što
će prouzrokovati prestanak žrtve i prinosa. Na svršetku toga perioda koji je određen za
Jevreje, za koje vreme su oni još uvek bili specijalni Božji narod, mi naravno težimo za
blagoslovom i delom Božjim za druge narode.{DiO 220.1}
Početak sedamdeset nedelja. — Mi sada istražujemo početni datum koji će se
slagati sa svim ovim pojedinostima. Zapovest u pogledu Jerusalima uključuje više nego
samu izgradnju. To je bila* celokupna obnova. Kroz to možemo razumeti sve oblike i
uredbe civilne, političke i sudske vlasti. Kada je takva naredba izašla? U vreme kada su ove
reči bile Danilu izgovorene, Jerusalim je ležao u ruševinama u kojima je ležao za mnogo
godina. Obnova ukazivana u budućnosti morala je biti obnova ili izgradnja iz tih ruševina.
Mi zato pitamo: Kada je i ko opravljao Jerusalim posle sedamdesetgodišnjeg ropstva?{DiO
220.2}
Postoje četiri događaja koji mogu biti uzeti kao odgovarajući dekreti za obnovu i
zidanje Jerusalima. To su:
1. Kirov dekret o ponovnom zidanju doma Božijega, 536. godine (Ezra 1:1-4.)

2. Darijev dekret o nastavljanju rada koji je bio obustavljen 519. godine (Ezra
6:1-12.)
3. Dekret cara Artakserksa Jezdri, 457. godine* (Ezra 7)
4. Nalog Nemiji od tog istog cara u dvadesetoj godini njegovog carovanja, 444.
godine. (Nehemiah 2.){DiO 222.1}
Počev od ova prva dva dekreta, sedamdeset proročkih nedelja ili 490. bukvalnih
godina, dosežu skoro do hrišćanskog doba. Sem toga, ovi dekreti su se uglavnom odnosili
na obnovu izgradnje hrama i jevrejskog bogosluženja, a ne na obnavljanje njihove civilne
države i vlasti, što bi sve moralo biti uključeno u izrazu »ponovno sazidanje
Jerusalima.«{DiO 222.2}
Ova dva dekreta predstavljaju početak rada. Oni su prethodili onome što je trebalo
da se izvrši. Ali sami po sebi oni su bili nedovoljni da odgovore zahtevima proroštva, i po
svojim datumima i po svojoj prirodi. Tako nepotpuni, oni se ne mogu uzeti u diskusiju kao
polazna tačka od koje počinju sedamdeset nedelja. Jedino pitanje sada leži među
dekretima koji su bili dati Jezdri i Nemiji, koji dolaze u obzir.{DiO 222.3}
Činjenice kojima se rukovodimo ukratko su ove: Godine 457 pre Hrista izdat je jedan
dekret Jezdri književniku od strane persijskog cara Artakserksa Longimanusa da ide u
Jerusalim sa nekima između njegovog naroda koji budu voljni da pođu s njim. Taj nalog
mu je obezbeđivao neograničena sredstva iz riznice, za ulepšavanje doma Božjeg, za
nabavku žrtava u svrhu njihovog bogosluženja, kao i svega drugog što bi im izgledalo
dobro i potrebno. Taj dekret ih je opunomoćavao da izdaju zakone, postavljaju činovnike
i sudije, i izvršavaju kazne čak i smrtne; drugim recima, da uspostave jevrejsku državu,
civilnu i crkvenu vlast, saglasno zakonu Božjem i starim tradicijama naroda. Nadahnuće je
sačuvalo ove dekrete; i potpuna i tačna kopija data je u Jezdri 7. Ovaj dekret je objavljen
ne samo na jevrejskom u knjizi Jezdrinoj, nego i na zvaničnom Haldejskom i istočno-
aramejskom jeziku. Tu nam se daje originalni đokumenat zaslugom Jezđre koji je bio
ovlašćen da obnovi i sazida Jerusalim.{DiO 223.1}
Trinajest godina posle toga, dvadesete godine carovanja Artakserksa, 444. godine,
Nemija je zatražio i dobio dozvolu da ode u Jerusalim. (Nehemiah 2) Odobrenje mu je
dato, ali nemamo dokaza da je bilo nešto više od usmenog. To se ticalo njega lično, pošto
ništa nije rečeno o drugima koji trebahu poći sa njime. Car ga je pitao koliko dugo želi da
ostane i kad će se vratiti. On je primio pismo na tamošnje guvernere s one strane reke da
mu pomognu na njegovom putu do Judeje, kao i jedno uputstvo čuvarima carske šume u
pogledu snabdevanja drvenom građom.
* Godine Artakserksove vladavine je lakše ustanoviti od mnogih datuma u istoriji. Kanon
Ptolomeja, sa svojom listom careva i astronomskih opservacija, grčke Olimpijade i smerovi Grčke istorije do
Persijskih ratova, — sve se to povezuje sa sedmom godinom Artakserksa 457, godine, i to je van svake sumnje.
Vidi Isak Njutn: »Primedbe na Danilovo proročanstvo«, str. 154—157. — Izdavači.
Kada je prispeo u Jerusalim, Nemija je našao upravitelje i sveštenike, plemiće i
narod, već angažovane u radu na izgradnji Jerusalima. (Nehemiah 2:16. .) Oni su delovali
pod dekretom datim Jezdri pre trinajest godina. Konačno, nakon dolaska u Jerusalim,
Nemija je za pedeset i dva dana svršio posao za koji je bio došao da ga izvrši. Nehemiah
6:15. {DiO 223.2}
Ali koji je od ova dva naloga, Jezdrin ili Nemijin, sadržavao naredbu za sazidanje
Jerusalima, od kojega se mora računati početak sedamdeset nedelja? Teško je naći
odgovor na ovo pitanje..{DiO 224.1}
Ako računamo od naloga koji je dat Nemiji 444. godine, datum bi bio potpuno
poremećen, jer od vremena, koje se naziva »teško vreme«, a koje je pratilo izgradnju ulica
i zidova, ne bi ostalo sedam nedelja ili četrdeset i devet godina. Ako bi računali od toga
datuma, sedamdeset devet nedelja ili 483. godine, koje se protežu do Mesije
(»pomazanika vojvode«) dovele bi nas do 40. godine naše ere; jer Isus je bio kršten od
Jovana Krstitelja u Jordanu, i glas Oca se čuo sa neba, proglašavajući Ga svojim Sinom 27.
godine, trinajest godina pre. Saglasno toj kalkulaciji, sredina poslednje ili sedmađesete
nedelje, koja je obeležena raspećem, padala bi 44. godine naše ere, međutim raspeće se
dogodilo 31. godine, trinajest godina ranije.4 I konačno, sedamdeset nedelja ili 490.
godina, računajući od dvadesete godine cara Artakserksa, dosegle bi do 47. godine naše
ere, koja apsolutno ništa ne označava. Ako bi to bila ta godina koju dopušta Nemijin slučaj,
od koje se računa, onda bi proroštvo potvrđivalo jednu pogrešku. Sve to samo dokazuje
da je pogrešna teorija koja datira početak sedamdeset nedelja od vremena Nemijinog
poslanstva u dvadesetoj godini cara Artakserksa.{DiO 224.2}
Tako postaje očevidno da je dekret koji je izdat Jezdri sedme godine cara
Artakserksa 457 godine polazna tačka od koje datiraju sedamdeset nedelja ili 490. godina.
To proizlazi iz dekreta u smislu proročanstva. Dva prethodna dekreta su bili pripremni i
preliminarni za ovaj treći. Međutim oni su smatrani od Jezdre kao delo vi istog dekreta,
uzevši sva tri ujedno. Jer u Jezdri 6:14 čitamo: »I starešine Judejske zidaše i dovršiše po
zapovesti Kira, Darija i Artakserksa cara Persijskog.« Treba zabeležiti da se dekreti ova tri
cara spominju kao jedan isti, — »po zapovesti ili »dekretu« (u znaku jednine) Kira, Darija i
Artakserksa«, što pokazuje da su se svi računali kao jedna celina, budući da su razni dekreti
bili samo jedne uspešne etape kroz koje je delo bilo izvršeno. Za ove dekrete se nije moglo
reći da su »izašli« kako je to uobičajeno u proroštvu, dok se za poslednji nalog koji
proroštvo spominje u obliku dekreta kaže: »Od kad izađe zapovest«, tj. taj nalog će biti
zaodeven autoritetom imperije. Taj domet je postignut u nalogu datom Jezdri, ali nikako
pre toga. Ovde dekret uzima proporcije (razmere) i otkriva uzrok koji proroštvo zahteva, i
s te tačke gledišta njegov »izlazak« mora biti datiran.{DiO 224.3}
Harmonija podeoka. — Da li će se ovi datumi slagati ako računamo od dekreta
datog Jezdri? Pogledajmo. Naša polazna tačka mora biti od godine 457. pre Hr. Četrdeset
i devet godina je bilo određeno za saziđanje građa i zidova. H. Prido kaže: »Petnaeste
godine Darija Notusa završava se prvih sedam nedelja od prorečenih sedamdeset nedelja
Danilova proroštva. U to vreme je obnova jevrejske crkve i države bila potpuno izvršena u
Jerusalimu i Judeji, u poslednjem delu reformacije, o kojoj se izveštava u knjizi Nemije
13:23.31 a to znači upravo četrdeset i devet godina posle početka Jezdrinog rada sedme
godine cara Artakserksa Longimanusa.«5 To je bilo 408. god. pre Hr.. {DiO 225.3}
Sve dovde nailazimo na saglasnost. Sada da primenimo proročko merilo još i dalje.
Šezdeset i devet nedelja, ili 483. godine protezale su se do Mesije ili »pomazanika Kneza«,
datirajući od 457. godine pre Hrista, i završavajući se 27. godine od rođenja Hrista. Kakav
se je događaj tada desio? Luka nas obaveštava: »A kad se krsti sav narod, dogodi se da i
Isus bi kršten, i dok se moljaše, otvori se nebo, i Duh sveti spusti se na Njega u obliku
goluba, i dođe glas s neba, govoreći: Ti si Sin Moj ljubljeni, u Tebi Mi je zadovoljstvo.« Luka
3:21. 22. Posle toga Isus izađe »propovedajući Evanđelje o carstvu Božjem i govoreći:
Ispuni se vreme, približi se carstvo Božje.« Marko 1:14—15. Vreme koje se ovde spominje
moralo je biti neki posebni, određeni i prorečeni period; ali nijedan proroč-ki period nije
tada imao svoj završetak osim šezdeset i devet nedelja Danilovog proročanstva, koje se je
protezalo do Mesije, Kneza Pomazanika. Mesija je bio došao i svojim sopstvenim usnama
objavio svršetak onog perioda vremena koje je obeležavalo Njegovu pojavu na
svetu.* {DiO 226.1}

5 H. Frideaux: Stari i Novi Zavet u istoriji Jevreja, Vol. I, p. 322.

* Mnogi poznati autoriteti označavaju 27 godinu kao datum Hristovog krštenja i pomazanja.
Luka izjavljuje da je Isus »imao oko trideset godina kad je počeo«, što se odnosi na Njegovo krštenje i početak
učiteljstva. Kako je onda mogla Njegova propovednička služba početi u 27 godini, a u isto vreme da bude u
godinama koje spominje Luka? Odgovor na ovo pitanje se nalazi u činjenici da je Hristos bio rođen između
treće i četvrte godine pre početka Hrišćanske ere,' tj. pre godine koja se naziva prvom (1) posle Hrista. Greška
u datumu Hrišćanske ere iznosi nešto preko tri godine od Hristovog rođenja, umesto da počinje od prve godine
Njegovog rođenja, kao što bi trebalo da bude, nastala je ovako: 'Jedna od najvažnijih starih era računala se od
osnivanja grada Rima — ab urbe condita — izraženo skraćenicom A.U.C., ili još kraće: U.C. U godini koja se
sada računa. {DiO 227.1}
 Ovde je opet nesumnjiva harmonija. Ali dalje, Mesija je načinio zavet s mnogima za
nedelju dana. Ovo je bila poslednja nedelja od sedamdeset, ili poslednjih sedam godina
od 490. U sredini nedelje, proročanstvo nas obaveštava, On će ukinuti žrtvu i prinos. Ove
jevrejske uredbe, koje su ukazivale na smrt Hristovu, mogle su prestati samo na krstu. One
su se stvarno završile kada se zaves crkveni razderao prilikom raspeća Hristova, iako je
spoljašnja služba trajala sve do razorenja Jerusalima 70 godina posle Hrista. Nakon
šezdeset i dve nedelje, shodno Pismu, Mesija je bio pogubljen. To je isto kao kad bi čitali:
Posle šezdeset i dve nedelje, u polovini sedamdesete nedelje, Mesija će biti pogubljen, što
će prouzrokovati prestanak žrtve i prinosa. Izraz: u sredini nedelje ovde znači u polovini;
raspeće se stvarno dogodilo u polovini sedamdesete nedelje.{DiO 227.2}
Datum raspeća. — Sada dolazi jedna važna tačka da se odredi u kojoj godini je bilo
raspeće. Nije u pitanju da li je naš Spasitelj prisustvovao svakoj Pashi, koja se događala u
toku Njegove javne službe; mi ćemo spomenuti samo četiri takve prilike koje su prethodile
Njegovom raspeću: John 2:13; 5:1; 6:4; 13:1 Na poslednjoj spomenutoj Pashi je Hristos
bio raspet. Iz već utvrđenih činjenica treba da ustanovimo vreme Njegovog raspeća.
Budući je On otpočeo svoju propovedničku službu u jesen 27. godine, Njegova prva Pasha
dogodila se sledećeg proleća 28 godine; druga Njegova Pasha bila je 29, treća 30, a četvrta
ili poslednja 31. godine. To nam daje tri i po godine Njegove javne službe, i tačno odgovara
proročanstvu da će biti pogubljen u polovini sedamdesete nedelje. Ako je ta nedelja
počela 27. godine, sredina ili polovina nedelje desila se tri i po godine kasnije, u proleće
31. godine, kada se dogodilo raspeće. Doktor Hales citira Evsevija, koji je oko 300. godine
kazao: »Istorija govori da je svo vreme Spasiteljevog učenja i stvaranja čudesa trajalo tri i
po godine, koje je polovina nedelje. Tako je Jovan evanđelist izložio onima koji se kritički
odnose prema njegovom Evanđelju.®{DiO 227.3}
kao 532 posle Hrista, Dionisije Exigus jedan Skit po rođenju, rimski opat, koji je delovao u vreme cara
Justinijana, smislio je i uveo Hrišćansku eru, stavivši Hristovo rođenje na godinu 753 U.C. (od osnivanja Rima).
Ali Hristos je bio rođen pre smrti Irodove, a kasnije je bilo ustanovljeno najjasnijim dokazom da se Irodova smrt
dogodila u aprilu 750 godine od osnivanja Rima. Dozvoljavajući nekoliko meseci za događaje koji govore o
Hristovom životu pre Irodove smrti, Njegovo rođenje se vraća natrag na poslednji deo 749 godine, nešto više
od tri godine pre prve (1) godine naše ere. Hristos je tada bio trideset godina star 27 godine naše ere. »Vulgarna
(opšta) era počela je da preovladava na Zapadu u vreme Čarlsa Martela i pape Gregora II. oko 730 godine od
Hrista; ali nije bila priznata nikakvim javnim aktom ni propisom sve do Prvog Nemačkog Sinoda u vreme
Carolomana, vojvode franačkog, koji je u uvodnoj reči kazao da je isti zasedao Ano ab incarnatione Domino
742, 11 maja.« (»Godine utelovljenja Gospodnjeg«). Čak ni tada još nije bilo ustanovljeno sve do pape Eugenija
IV, 1431 godine, koji je odredio da se ta era upražnjava u javnim registratima. — William Hales: Nove analize
hronologije, Sv. I, str. 84.
Hrišćanska era bila je ustanovljena još pre otkrića pomenute greške, tako da se nije mogla izvršiti
promena računanja koje je bilo osporavano. To ne čini materijalnu razliku, ma da se suproti kalkulaciji datuma.
Ako nova era počinje stvarnom godinom Hristovog rođenja, onda bi broj godina pre Hrista bio za 4 godine
kraći, a kalendar godina posle Hrista za 4 godine duži. Za ilustraciju uzmimo ovaj primer: Ako uzmemo jedan
period od 20 godina, jedna polovina pre, a druga polovina posle Hrista, tada kažemo da je taj period počeo 10
godina pre, a završio se 10 godina posle Hrista. Ali ako pomaknemo eru nazad za 4 godine, na stvarnu godinu^
Hristova rođenja, period će ostati isti, ali ćemo tada reći da je on počeo G godina pre Hrista, a završio se 14
godina naše ere, jer se 4 godine trebaju oduzeti od datuma pre Hrista i dodati godinama posle Hrista. —
Izdavači.
O natprirodnoj pomrčini koja se dogodila za vreme raspeća, Hales govori ovako:
»Bilo je očigledno da je tama koja je »pokrila svu zemlju Judejsku« za vreme raspeća
našega Gospoda bila vanprirodna i neobična, »od šestoga do devetoga sata«, ili od podne
do tri časa posle podne (po istočnom vremenu) kako po svome trajanju, tako i po vremenu,
za vreme punog meseca, kad mesec ne može pomračiti sunce. Vreme događaja i sama
činjenica je opisana u jednom retko dragocenom putopisu cenjenog rimskog konzula,
senatora Aurelija Kasiodorusa iz godine 514. »U konzulstvu Cezara Tiberija Avgusta V, i
Aeliusa Sejanusa (784. od osnivanja Rima ili 31. godine od Hrista), naš Gospod Isus Hristos
je postradao na dan 8. aprila po Kalendaru (25. marta) kojom prilikom se dogo-dilo jedno
takvo pomračenje Sunca, kakvo se nije nikada videlo ni pre ni posle toga.«8
Postoji trinaest pouzdanih autoriteta koji određuju vreme Hristovog raspeća u
proleće 31. godine naše ere. Mi zato možemo ovo prihvatiti kao fiksirani datum. Pošto je
to bilo u sredini nedelje, mi možemo jednostavno računati unatrag tri i po godine, da bi
doznali gde se završavaju šezdeset i devet nedelja, i unapred tri i po godine, da bismo
našli svršetak svih šezdeset i devet nedelja. Tako idući natrag tri ipo godine od raspeća u
proleće 31. godine, dolazimo do jeseni 27. godine, kada, kao što smo videli, završavaju
šezdeset i devet nedelja, i Hristos počinje svoj javni rad. Idući napred od raspeća tri ipo
godine, dopiremo do jeseni 34. godine, kao velike završne tačke celog perioda od
sedamdeset nedelja. Ovaj datum je obeležen mučeništvom Stefana, foi malnim
odbacivanjem Hrista od strane Jevrejskog Sinedriona, progonstvom Njegovih učenika i
obraćanju apostola neznabošcima. To su događaji koje bi čovek mogao očekivati da će
nastupiti kada taj specijalni period dodeljen Jevrejima kao specijalnom narodu, bude
potpuno završen.
Iz gore iznetih činjenica vidimo da, računajući sedamdeset nedelja od dekreta datog
Jezdri sedme godine cara Artakserksa, 457. pre Hrista, postoji savršena harmonija u
redosledu. Najvažniji i jasni događaji od pojave Mesije i Njegovog krštenja, početak
Njegove javne službe, stradanje i raspeće, odbacivanje Jevreja i propoveđanje Evanđelja
neznabošcima, sa objavljivanjem novoga Zaveta — sve je to došlo tačno na svoje vreme i
svoje mesto, zapečaćavajući time proroštvo i čineći ga sigurnim.{DiO 232.2}
Svršetak 2300 dana. — Sa sedamdeset nedelja mi smo sad gotovi; ali ostaje jedan
duži period, i treba da se razmotre drugi važni događaji. Sedamdeset sedmica su prvi deo
(490. godina) od 2300-godišnjeg perioda. Ako oduzmemo 490 od 2300, ostaje 1810. Ovih
490. godina završavaju se, kako smo već videli, u jesen 34 godine posle Hrista. Ako tome
datumu dodamo preostalih 1810 godina, mi ćemo tada imati svršetak celog perioda u
jesen 1844. Tako brzo i sigurno nalazimo svršetak 2300 dana, čim utvrdimo kad je
sedamdeset nedelja nastalo.{DiO 232.3}
Zašto baš 1844. godine? Ovde se može postaviti pitanje: kako to da se dani protežu
upravo do jeseni 1844, kad znamo da isti počinju 457. pre Hrista i zahtevaju još 1843.
godine da bi se popunio broj od 2300 dana — godina? Upravljanje pažnje na jednu
činjenicu razjasniće nam ovu najtežu tačku. Ako bi uzeli 457. punih godina pre Hrista, i
1843. pune godine posle, tada bi to bilo ravno 2300; tako da ako bi taj period počeo prvog
dana 457, on se ne bi mogao završiti sve do poslednjeg dana 1843. Sada će svakome biti
jasno da ako je jedan deo 457. godine već bio prošao pre početka 2300 dana, upravo
toliko mora proći od 1844. godine pre nego se period završi. Zato mi pitamo: od koje tačke
u godini 457. trebamo početi računanje? Od činjenice da je prvih četrdeset i devet godina
bilo određeno (otsečeno) za izgradnju ulica i zidova, mi učimo da period počinje ne
Jezdrinim polaskom iz Vavilona, nego stvarnim početkom rada u Jerusalimu. Taj početak
jedva da je bio.pre devetog meseca (u jesen) 457. godine, pošto Jezdra nije mogao ni stići
u Jerusalim do petoga meseca iste godine. (Jezdra 7:9) Ceo period se zato produžuje do
sedmog meseca, u jesen, po jevrejskom vremenu, 1844. godine.{DiO 233.1}
Važna izjava koju je anđeo saopštio Danilu: »Do dve hiljade i tri stotine dana, onda
će se svetinja očistiti«, sada je objašnjena. U našem istraživanju o značenju svetinje i njenog
očišćenja, i primenu toga vremena, pronašli smo ne samo da je taj predmet lako razumljiv,
nego gle, slučaj je sada u procesu ispunjenja. Ovde ćemo zastati jedan trenutak da
rasvetlimo svečani položaj u koji smo dovedeni.{DiO 233.2}
Mi smo videli da je svetinja hrišćanske ere hram Božji na nebu, kuća nerukotvorena,
gde naš Gospod vrši službu u prilog pokajničkih grešnika, mesto gde između velikoga
Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista postoji »svjet mirni« koji se preliva u delo spasenja za
izgubljeno Čovečanstvo. (Zaharija 6:13; Psalam 85:10). Mi smo videli da se očišćenje
svetinje sastoji u otklanjanju greha iz iste, da je to završni čin službe koji se vrši u njoj, da
je delo spasenja sada usredsređeno u nebeskoj svetinji, i da kada svetinja bude očišćena
biće i delo tada završeno. Tada će veliki plan spasenja zasnovan kod pada čoveka biti
doveden do svoga konačnog završetka. Milost neće više pozivati i moliti, i veliki glas će
se čuti od Božjeg prestola, govoreći: »Svrši se.« Revelation 16:17. Šta će biti onda? Svi
pravednici će imati dar večnog života; svi bezbožnici će biti osuđeni na večnu smrt. Posle
toga nikakva se odluka neće moći promeniti, nikakva nagrada izgubiti, i nikakva očajna
sudbina sprečiti.{DiO 234.2}
Svečani čas suda. — Mi smo videli (a to je ono što donosi ozbiljnost i svečanost
suda na naša sopstvena vrata) da se taj dugi proročki period koji označava početak
finalnog rada u nebeskoj svetinji, nalazi na svršetku. Godine 1844. završeno je 2300 dana.
Posle tog vremena konačno delo za spasenje čovečanstva je ubrzano. Taj rad uključuje
jedno ispitivanje svakog ljudskog karaktera, radi oproštenja greha onima koji će biti
pronađeni dostojnima da im se oprosti, i odlučivanja ko će između mrtvih biti uskrsnut.
On takođe odlučuje ko će između živih biti preobražen kod dolaska Gospod-njeg, i ko će
između živih i mrtvih ostati da ima deo u strašnim prizorima druge smrti. Sve te odluke
moraju biti rešene pre Gospodnjeg dolaska.
Svaka ljudska sudbina biće odlučena kroz dela učinjena u životu, i svaki će primiti
platu prema svojim delima. (2 Corinthians 5:10; Rev 22:12) U knjigama izveštaja na nebu
zapisana su sva ljudska dela. (Rev 22:12). U završnom radu svetinje ovi izveštaji su ispitani
i odluke su donete u skladu sa pronađenim. (Daniel 7:9—10.) Prirodno je pretpostaviti da
će delo početi sa prvim članovima ljudske rase, da će njihovi slučajevi biti najpre ispitani i
odluka donesena, a takođe i sa svima umrlima od generacije do generacije, po
hronološkom redu, dok ne dođemo na red mi kao poslednja generacija —• generacija
živih, sa čijim slučajevima će se ovo delo završiti. Kada će slučajevi svih umrlih biti ispitani,
i kada će se preći na slučajeve živih, to nijedan čovek ne može znati. Ali od 1844. godine
ovaj svečani rad je otpočeo i on teče dalje. Svetlost o vrsti i načinu ovog dela ne dopuštaju
dugo odlaganje. U svojim veličanstvenim vizijama nebeskih prizora, Jovan je video milione
pratilaca i pomoćnika koji su angažovani sa našim Gospodom u Njegovom svešteničkom
delu. (Rev 5:11) Tako ova služba teče dalje. Ona ne prestaje, ne odlaže se, i zato će uskoro
biti zauvek završena.{DiO 235.1}
Mi se nalazimo u poslednjoj, najvećoj i najozbiljnijoj krizi u istoriji ljudske rase. Plan
spasenja je pri kraju. Poslednje dragocene godine probe skoro su završene. Gospod dolazi
da spase one koji su spremni i čekaju, i da kazni bezbrižne i neverne. Jao svetu! Šta da
kažemo o njemu? Prevareni sa za-bludom, izbezumljeni brigama i poslovima, otupeli
uživanjem i paralizirani porokom, stanovnici nisu rezervisali ni trenutak vremena da bi
slušali svečanu istinu, niti su mislili na svoje večne interese. Neka narod Božji sa pogledom
na večnost pažljivo izbegavaju svetsku pokvarenost i želje, i neka se spremi da prođe kroz
ispit kad njihovi slučajevi dođu pred isleđenje na velikom nebeskom sudu. Neka budu
marljivi u opominjanju grešnika pred kaznom koja dolazi, ukazujući im na dragog
Spasitelja koji posreduje za njih. {DiO 236.1}
Mi preporučujemo brižljivoj pažnji svakog studenta proročanstva predmete o
svetinji i njenoj službi. U svetinji je viđen kovčeg zaveta Božijega, koji sadrži Njegov sveti
zakon. To označava jednu reformaciju u našoj pokornosti načelu moralnosti. Otvaranje
ovog nebeskog hrama, ili početak službe u njegovom drugom odelenju, označava početak
trubljenja sedmog anđela. (Rev 11:15—19.) Rad izvršen u svetinji jeste osnova treće
anđeoske vesti iz Rev 14, — poslednje poruke milosti jednom propadajućem svetu. Ovaj
predmet svetinje čini harmoničnim i jasnim prošla proročka ispunjenja koja su s druge
strane dovedena u neprohodnu pomrčinu. To daje jednu definitivnu ideju o položaju i delu
našeg velikog Prvosveštenika i dovodi plan spasenja do njegovog određenog 1 divnog
cilja. To nas upućuje kao nijedan drugi predmet na stvarnost suda i pokazuje potrebnu
pripremu da bi opstali u dolazećem danu. On nam pokazuje da se mi nalazimo u vremenu
čekanja i podstiče nas na straženje, jer ne znamo kako će brzo delo biti završeno i kada će
naš Gospod doći. Stražite, da ne dođe iznenada i nađe vas da spavate!{DiO 237.3}
Nakon izlaganja velikog događaja u vezi sa Gospodnjom misijom ovde na zemlji,
prorok u poslednjem delu Danilovog poglavlja 9:27 govori o neposrednom razorenju
Jerusalima od strane Rimljana; i konačno o uništenju i same te sile, nazvane u Bibliji
»mrzost opustošenja.«{DiO 237.4}
 Poglavlje X.
BOG INTERVENIŠE U SVETSKIM STVARIMA

»Treće godine Kira cara Persijskoga otkri se stvar Danilu, koji se zvaše
Valtazar; i stvar beše istinita i od velike važnosti; i on shvati stvar i razume utvaru.«
— Danilo 10:1.{DiO 238.1}
OVAJ STIH nas uvodi u poslednju pisanu utvaru proroka Danila, a uputstva koja su
mu u ovo vreme data protežu se kroz celu Daniel 11 ; Daniel 12 glavu knjige Danilove.
Pretpostavlja se da je uskoro zatim nastupila Danilova smrt, budući je on u to vreme, kako
kaže Prido, bio star preko devedeset godina.{DiO 238.2}
»U t,o vreme ja Danilo bejah žalostan pune tri nedelje. Jela ugodna ne
jedoh,_niti dođe meso ili vino u moja usta, niti se namazah uljem (mirisnim) dok se
ne navršiše tri pune nedelje dana.«— stih 2—3.{DiO 239.1}
Danilova žalost. — Izrazi u tekstu »tri pune nedelje« znače »nedelje dana«, za razliku
od nedelje godina iznetih u utvari prethodne glave.{DiO 239.2}
U koju svrhu se ovaj ostareli sluga Božji toliko ponizio i mučio svoju dušu?
Očigledno da bi što potpunije razumeo božansku nameru u pogledu događaja koji će se
desiti crkvi Božjoj. Božanski vesnik poslan da ga uputi kaže: »Od prvoga dana kad si
upravio srce svoje da razumeš.« (Daniel 9:12.) Još je bilo nešto što Danilo nije mogao da
razume. Šta je to bilo? Nesumnjivo neki deo iz prethodnih utvara, iz Daniel 9, a takođe iz
utvare kod Daniel 8 glave, o kojoj je Daniel 9 glavi bio dalje informisan. Kao rezultat
njegovih molitava on je sada dobio još detaljnije obaveštenje u pogledu događaja
uključenih u velike nacrte njegovih ranijih utvara.{DiO 239.3}
Ova prorokova žalost smatra se da je bila spojena sa postom, ne sa potpunim
uzdržavanjem od hrane, nego upotrebom samo najlakše i najjednostavnije dijete. On nije
jeo ugodne hrane, niti luksuznih jela ili delikatesa; nije upotrebljavao meso ili vino; nije
pomazao uljem svoju glavu, što je kod Jevreja bio spoljašni znak posta. Koliko dugo je on
hteo nastaviti ovaj post ako ne bi primio odgovor na svoju molitvu, to mi ne znamo, ali
njegova istrajnost u nastavljanju posta za pune tri nedelje dana dokazuje da je on bio
jedna ličnost koja ne napušta svoju molitvu dok njegova molba ne bude potvrđena.{DiO
239.4}
»A dvadeset četvrtog dana prvog meseca bejah na obali velike reke Hidekel;
tada podigoh oči svoje i videh, i gle, jedan čovek odeven u platno, čija bedra behu
opasana sa čistim zlatom iz Ufaza; telo mu beše kao hrisolit,* lice mu kao munja, a
oči kao upaljena svetla, ruke mu i noge kao uglađena mjed, dok je glas reči Njegovih
bio kao glas mnoštva ljudi. I ja Danilo sam videh utvaru, a ljudi koji bejahu samnom
ne videše ništa, ali ih spopade strah veliki, te pobegoše da se sakriju. Zato ostadoh
sam, i videh ovu veliku utvaru i ne osta snage u meni i lice mi se nagrdi, i nemadoh
snage. I čuh glas reči Njegovih, i kad čuh glas reči Njegovih padoh licem svojim na
zemlju.« — stih 4—9.{DiO 240.1}
 Reč Hidekel na sirskom jeziku se primenjuje na reku Eufrat; u Vulgati, na grčkom i
arapskom to je Tigris; zato neki zaključuju da je prorok imao ovu utvaru tamo gde se ove
dve reke sastaju, u blizini Persijskog zaliva.{DiO 240.2}
Jedno najveličanstvenije biće posetilo je Danila ovom prilikom; Opis koji je ovde dat
o njemu vrlo je sličan sa opisom Hrista u Otkrivenju 1:14—16. Dakle, pošto je efekat na
Da-nila bio sličan iskustvu Pavla i njegovih drugova kad mu se Gospod pojavio na putu za
Damask (Acts 9:1-7), mi zaključujemo da se sam Hristos javio Danilu. Mi čitamo u stihu
Acts 9:13 da je Mihailo došao u pomoć Gavrilu da bi uticao na persijskog cara. Šta može
biti prirodnije nego da se tom prilikom pokazao Danilu.{DiO 241.1}
»I gle, jedna ruka me dodirnu i postavi me na kolena moja i na dlanove ruku
mojih. I reče mi: O Danilo, mili čoveče! razumij reči koje ću ti govoriti, i uspravi se,
jer sam sada poslan k tebi. I kad mi reče tu reč, ustadoh tresući se. Onda mi reče: Ne
boj se, Danilo, jer od prvog dana kad si upravio srce svoje da razumevaš i mučiš sebe
pred Bogom svojim, tvoje reči behu uslišene, i ja dođoh tvojih reči radi.« — stih 10—
12.{DiO 241.2}
Gavrilo ohrabruje Danila. — Pošto je Danilo bio pao usled prisutnosti veličanstvene
pojave Hrista, anđeo Gavrilo, očevidno govornik u stihovima 11—12, stavlja svoju ruku na
njega, dajući mu sigurnost i utehu. On je kazao Danilu da je veoma omiljeni čovek. Divne
li izjave! Jedan član ljudske porodice, jedan iste rase sa nama, omiljen, ne jedini u opštem
smislu u kome Bog ljubi ceo svet kada je dao svog Sina da umre za čovečanstvo, nego
omiljen kao pojedinac, i to veoma! Prorok ne bi mogao dobiti bolju utehu od jedne takve
izjave! On mu je rekao, štaviše, da je došao u nameri da razgovara sa njim i on želi da mu
pomogne da razume Njegove reči. Utešen time, sveti i mili prorok stajao je drhteći pred
anđelom.{DiO 241.3}
»Ne boj se, Danilo!« nastavio je Gavrilo. On nije imao razloga da se boji pred nekim,
iako je to bilo nebesko biće, koje mu je poslano u odgovoru na njegovu molitvu, s obzirom
da je bio mili čovek. Niti se je narod Božji morao ikada plašiti onih službenih duhova koji
su poslani u službu njihovog spasenja. Prisustvo jednog anđela, kad bi se pojavio pred
njima telesno, trebalo je da udalji njihov strah, a misao da će se Hristos ubrzo pojaviti
uzbuđivala ih je i alarmirala. Mi preporučujemo takvima više savršene ljubavi, koja izgoni
strah napolje.{DiO 242.1}
»Ali knez carstva Persijskoga staja mi na suprot dvadeset i jedan dan; ali gle,
Mihailo, jedan od glavnih knezova, dođe da mi pomogne; i ja ostadoh onde kod
careva Persijskih.« stih 13.{DiO 243.1}
Gavrilo zadržan od cara Persijskog. — Kako su često molitve Božjeg naroda
uslišene, ma da se odmah ne vidi odgovor! Tako je to bilo i u ovom slučaju sa Danilom.
Anđeo mu je rekao da su od prvog dana kad je upravio srce svoje da razumeva, bile
uslišene njegove reči. Ipak Danilo je nastavio da muči svoju dušu sa postom, hrvajući se sa
Bogom pune tri nedelje, ne znajući da li je ikakva pažnja bila ukazana njegovoj molbi. Ali
zašto je bio zastoj? Car Persije zadržao je anđela. Uslišenje Danilove molitve povlačilo je i
izvesnu akciju od strane cara. Ovu akciju morao je on izvršiti pod uplivom anđela. To je
besumnje nastavak dela koje je on bio već započeo u korist hrama u Jerusalimu i samih
Jevreja; radilo se o njegovom dekretu za zidanje toga hrama, koji je bio prvi iz serije kojim
se konačno ustanovila poznata zapovest o obnovi i zidanju Jerusalima, od koje počinje
veliki proročki period od 2300 dana. Anđeo je bio angažovan oko uplivisanja na cara da
ubrzano rfastavi u saglasnosti sa božanskom voljom.{DiO 243.2}
Kako malo shvatamo šta se sve zbiva u ovom našem svetu u odnosu na ljudske
probleme! Ovde je za trenutak podignuta zavesa i mi bacamo jedan kratak pogled u
pokrete iza nje. Danilo se moli. Stvoritelj vasione sluša. Zapovest se izdaje Gavrilu da hitno
krene proroku u pomoć. Ali car Persije mora delovati pre uslišenja Danilove molitve, i
anđeo hita persijskom caru. Sotona besumnje sakuplja svoje snage za otpor. Oni se
susreću na carskom dvoru u Persiji. Sve motive sebičnih interesa i svetske vlasti koje sotona
može pokrenuti on ih nesumnjivo upotrebljava na najbolji način, da bi uticao na cara protiv
usklađivanja sa Božjom voljom, dok Gavrilo vrši svoj uticaj u sasvim drugom pravcu. Car
se koleba između suprotnih uticaja. On se ustručava, okleva. Dan za danom prolazi, dok
se Danilo i dalje moli. Car se još usteže da se prepusti uticaju anđela. Tri nedelje ističu, i
gle, jedan moćniji od Gavrila pridružuje mu se u carskoj palati i eno dolaze k Danilu da ga
obaveste o napredovanju svoje misije. Još prvoga dana, kaže Gavrilo, uslišena je tvoja
molitva; ali u toku ove tri nedelje koje si ti posvetio postu i molitvi, car od Persije se protivio
mome uticaju i sprečavao moj dolazak k tebi.{DiO 243.3}
Takav je bio efekat Danilove molitve. Bog nije postavio barijere između sebe i svoga
naroda nakon Danilovog vremena. Još uvek je naša privilegija da podižemo svoje molitve
tako žarko i uspešno kao Danilo, i da se slično Jakovu, borimo sa Bogom i
nadvladamo.{DiO 244.1}
Ko je bio Mihailo, koji je ovde došao u pomoć Gavrilu? To ime znači: »Ko je kao
Bog«, a Pismo jasno dokazuje da je Hristos taj koji nosi to ime. Juda (9. stih) objavljuje da
je Mihailo Arhanđel. Ta reč znači »glavni, ili zapovednik anđela.« U našem tekstu Gavrilo
ga naziva »jedan (ili prvi) od glavnih knezova.« (Po jednom novijem tumačenju ime
»Mihael« znači: »ravan Bogu«, a ime »Gabri-el« — »sila Božja.«) Ali izraz: »jedan od
knezova« ne odgovara tačnosti kad je u množini. Biblija nam govori samo o jednom Knezu
i jednom Ar’hanđelu. U 1. Solunjanima 4:16 Pavle tvrdi da će se sam Gospod pojaviti sa
trubom Arhanđelovom i da će mrtvi vaskrsnuti kad čuju glas trube. Čiji glas će se čuti kad
mrtvi budu ustali? — Glas Sina Božijega. (John 5:28.)
Uspoređujući ove stihove vidimo, da će mrtvi biti pozvani iz svojih grobova glasom
Sina Božijega, da je glas koji će se tada čuti glas Arhanđelov, što dokazuje da je Arhanđel
Sin Božji i da se Arhanđel naziva Mihailo, iz čega proizlazi da je Mihailo Sin Božji. U
poslednjem stihu Daniel 10 glave On je nazvan »Knez vaš«, a u početku Daniel 12 se kaže:
»U to će se vreme podignuti Mihailo veliki Knez koji brani sinove naroda tvojega«, koji se
izrazi mogu odnositi jedino na Hrista, ni na koje drugo biće.{DiO 244.2}
 »I ja dođoh da ti objasnim šta će biti tvome narodu u poslednjim danima, jer
je utvara za još mnogo dana.« — stih 14.{DiO 244.3}
Izraz: »jer je utvara za još mnogo dana«, obuhvata daleku budućnost i sve ono što
će se desiti narodu Božjem čak do poslednjih dana, i navodi na zaključak da 2300 dana
datih u ovoj utvari ne mogu značiti bukvalne dane, već moraju biti dani-godine. (Vidi
komentar kod Daniel 9:25—27.){DiO 245.1}
»I kad mi govoraše te reči, oborih licc svoje prema zemlji i zanemih. I gle, neko
kao čovek đotače se mojih usana, i ja otvorivši usta svoja rekoh onome koji stajaše
prema meni: O Gospodaru moj, od ove utvare navališe jadi moji na mene i nestade
snage u meni. Jer kako može sluga gospodara mojega govoriti sa gospodarem
mojim? jer je nestalo snage u meni i disanje me je napustilo.'— stih 15—17.{DiO
245.2}
Jedna od najznačajnijih osobina otkrivenih kod Danila beše nežno saučešće koje je
on osećao za svoj narod. Shvatajući sada jasno da se utvara proteže na duge vekove borbe
i stradanja crkve, on je bio pokrenut ovim viđenjem, tako da je izgubio snagu i prestao mu
dah, kao i rnoć govora. Vizija iz 16 stiha nesumnjivo se odnosi na ranije viđenje iz Danila 8
glave.{DiO 245.3}
»Tada ponovo dođe onaj što beše kao čovek i dotače me se i ohrabri me. I
reče: Ne boj se, mili čoveče; mir ti! Budi hrabar, da, budi hrabar! I kad mi on to
govoraše, ja se ohrabrili i rekoh: Neka govori gospodar moj, jer si me ohrabrio. A on
reče: Znaš li zašto sam došao k tebi? A sada ću se vratiti da se borim sa knezom od
Persije; a kada odem, gle, doći će knez od Grčke. Ali ja ću ti pokazati ono što je
napisano u knjizi istine: ali nema nikoga da se drži sa mnom u tome, osim Mihaiia
kneza vašega.« — stih 18—21.{DiO 245.4}
Prorok je bio ohrabren slušajući potpuno saopštenje koje je anđeo učinio. Gavrilo
kaže: »Znaš li zašto sam došao k tebi?« Da li razumeš moju nameru tako da se više ne
plašiš? On mu je tada spomenuo svoju nameru da će se vratiti čim ovo saopštenje bude
upotpunjeno, da bi se borio sa carem Persije. Reč »im« u originalu znači »sa«, a u
Septuaginti je upotrebljena reč »meta«, što ne znači »protiv«, nego »zajednički, rame uz
rame«, što znači da je Božji anđeo stajao na strani Persijskog carstva sve dotle dok je isto
bilo u providnosti Božjoj cla postoji. »A kad ja odem, nastavlja Gavrilo, gle, doći će knez
Grčke.« To znači kad on povuče svoju podršku od tog carstva, i Božja providnost bude u
prilog drugoga carstva, tada će doći princ od Grčke, i Persijska monarhija će biti sa-
vladana.{DiO 245.5}
Gavrilo je obznanio da niko nema ist<? razumevanje sa njim u ovom pitanju osim
Knez Mihailo. Kada je ovo saopštio Danilu, bilo je svega četiri bića u Svemiru koja su
posedovala saznanje ovih važnih istina — Danilo, Gavrilo, Hristos i Bog. Četiri karike su se
pokazale u ovom lancu svedočanstva — prvi Danilo, jedan član ljudske porodice; pošlednji,
Jehova, Bog sviju!{DiO 246.1}
 Poglavlje XI.
OTVARANJE KNJIGE BUDUĆNOSTI

»I ja prve godine Darija Miđanina stadoh da mu pomažem i da ga potkrepim.

A sada ću ti kazati istinu: Evo još će tri cara nastati u Persiji; i četvrti će biti bogatiji
od svijeh, i kad se ukrepi bogatstvom svojim, sve će pokrenuti protiv Grčkog
carstva.« — Danilo 11:1—2.{DiO 247.1}
MI SADA ULAZIMO u jedno proročanstvo budućih događaja, koje nije zaodeveno
nikakvim slikama ni simbolima, kao što je bio slučaj kod Daniel 2; 7 ; 8 glavi, već govori
većinom jasnim jezikom. Ovde su izneti na videlo mnogi signali događaja svetske istorije
od vremena Danilova pa đo kraja sveta. Ovo proročanstvo, kako kaže Tomas Njutn, možda
nije suvišno reći jeste komentar ili tumačenje utvare iz Danilove 8-me glave, jedno
izlaganje koje pokazuje kako je on jasno shvatio vezu između ove vizije i ostalog dela
Danilove knjige.1{DiO 247.2}
Danilova poslednja utvara rastumačena. — Anđeo Gavrilo nakon što je objasnio
Danilu da je stajao uz Darija prve godine njegove vladavine đa bi ga ohrabrio i ukrepio,
skreće svoju pažnju na budućnost. Darije je bio umro, a Kir je preuzeo vladavinu. Tri cara
su trebala još nastati ili vladati u Persiji, nesumnjivo neposredni Kirovi nasleđnkTo behu
Kambis, sin Kirov; zatim Smerdis, lažni car, i treći Darije Histaspes.{DiO 247.3}
Kserks napada Grčku. — Četvrti car posle Kira bio je Kserks, sin Darija Histaspesa.
On je bio čuven po svome bogatstvu i direktno je ispunio proročku najavu da će on biti
»bogatiji od sviju.« On je bio odlučio da pobedi Grčku, zato je organizovao veliku armiju
za koju Herodot kaže da je brojala 5,283.220 ljudi.
Kserks se nije zadovoljio pokretanjem samog Istoka. On je takođe zadobio podršku
Kartagene na Zapadu. Persijski car je uspešno poveo rat protiv Grčke u čuvenoj bici kog
Termopila; ali ta moćna armija je bila u stanju da savlada zemlju jedino kada su tri stotine
hrabrih Spartanaca koji su branili Termopilski tesnac bili tajno izdani. Kserks je konačno
pretrpeo nesretni poraz u borbi kod Salamisa godine 480. pre Hrista, i persijska vojka se
povukla u svoju sopstvenu zemlju.{DiO 248.1}
»Potom će nastati jedan silan car, koji će vladati velikom zemljom, i činiće sve
što hoće. I kad postane veliki, njegovo carstvo će se slomiti i razdeliti na četiri vetra
nebeska, ali ne među njegovim natražjem, niti s vlašću kojom je on vladao, jer će se
njegovo carstvo razgrabiti i dopašće drugima a ne njima.« — stih 3—4.{DiO 248.2}
Kserks je bio poslednji persijski car koji je vojevao na Grčku; i sada proroštvo prelazi
preko devet manjih vladara, da bi nam predstavilo »silnog cara«, Aleksandra Velikog.
Posle obaranja Mido-Persijske imperije, Aleksandar je »postao apsolutni gospodar
jedne tako prostrane imperije kakvu nije posedovao nijedan od persijskih careva.« Nje-
govo carstvo je obuhvatalo »veći deo tada poznatog nastanjenog sveta.« Tako je dobro
on opisan kao »silan car ... koji će vladati velikom državom, i činiće sve što hoće«! Ali on je
istrošio sve svoje energije u lumpovanju i pijanstvu, i kad je umro 323. godine, njegovi
oholi i ambiciozni planovi su pokopani zajedno s njim. Grčka imperija nije pripala
Aleksandrovim sinovima. Za nekoliko godina posle njegove smrti svo njegovo potomstvo
je postalo žrtvama zavisti i ambicija njegovih generala, koji su razdelili carstvo na četiri
dela. Kako brzo prolazi svetska slava i prelazi u dubine zaborava i smrti! Aleksandrova četiri
vodeća generala — Kasander, Lisimah, Seleuk i Ptolomej — podelili su imperiju.
»Posle smrti Antigonusa (301. g.), četiri konfederalna kneza podelili su njegove
posede između sebe; time je cela Aleksandrova imperija postala rasparčana i podeljena na
četiri kraljevstva. Ptolomej je uzeo Egipat, Libiju, Arabiju, Cele-Siriju i Palestinu; Kasander
Makedoniju i Grčku; Lisimah Trakiju i Vitiniju, i neke druge provincije s one strane
Helesponta i Bosfora; a Seleuk je uzeo sve ostalo. I ova četvorica predstavljaju četiri roga
poznatog jarca iz Danilovog proročanstva, koja su nastala nakon preloma prvoga roga. Taj
prvi rog je bio Aleksandar Veliki, car Grčke, koji je porazio Medo-Persijsko carstvo; a ostala
četiri roga bili su ova četvorica kraljeva koji su nastali posle njega i podelili imperiju između
sebe. Oni su takođe bili one četiri glave leoparda, o kome se govori na drugom mestu
istog proročanstva. A njihova četiri kraljevstva behu četiri dela na koja se shodno reči istog
proroka raspalo »carstvo silnoga cara« (tj. Aleksandra) i razdelilo prema četiri vetra
nebeska između četiri kralja »koji nisu bili od njegova roda«, kao što nisu ni bili gore
spomenuti kraljevi. I za to kroz ovaj posleđnji deo Aleksandrove imperije se Danilovo
proročanstvo potpuno i tačno ispunilo.«3{DiO 248.3}
»I car južni postaće jak, i jedan od njegovih knezova će biti jači od njega, i
imaće vlast; njegova će vlast biti velika.« — stih 5.{DiO 249.1}
Car južni. — Car od severa i car južni su više puta spomenuti u ovoj glavi. Zato je
važno razumeti na koga se ovo proročanstvo odnosi. Kada je Aleksandrovo carstvo bilo
razdeljeno, delo vi su bili okrenuti prema četiri vetra nebeska — severu, jugu, istoku i
zapadu. Ovi delovi (i vetrovi) se moraju računati prema položaju Palestine, centralnog đela
imperije. Tako je deo koji je ležao zapadno od Palestine predstavljao zapadno carstvo; deo
koji je ležao prema severu sačinjava severno carstvo, prema istoku istočno carstvo, a deo
što je ležao prema jugu, južno carstvo.{DiO 249.2}
Kroz ratove i revolucije koje su sledile dugo vremena, geografske granice su se
često menjale ili brisale; stare su se uklanjale i nove uspostavljale. Ali ma kakva se promena
događala, ovi prvi delovi imperije moraju označavati imena koja ove teritorije trebaju do
kraja nositi prema proročanstvu. Drugim rečima, koja god bi sila okupirala ma u koje vreme
teritoriju koja je sačinjavala severno carstvo, ta sila bi isto bila car severa dokle bi god
okupirala tu teritoriju. Ako bi neka sila okupirala ono što je najpre sačinjavalo južno carstvo,
ta sila bi takođe bila pretstavnik južnog carstva. Mi govorimo samo o ova dva carstva, jer
se o njima najviše i govori u proročanstvu i jer se u stvari skoro celo Aleksandrovo carstvo
konačno rešava u ova dva dela.{DiO 249.3}
Naslednici Kasanderovi su bili vrlo brzo pokoreni od Lisimahusa, i njegovo carstvo,
Grčka i Makedonija bilo je pripojeno Trakiji. Za uzvrat Lisimah je bio pobeđen od Seleuka,
i Makedonija i Trakija budu pripojeni Siriji.. {DiO 250.1}
 Ove činjenice pripravljaju put za primenu teksta koji je pred nama. Car Juga, Egipat,
postao je jak. Ptolomej Soter aneksirao je Kipar, Fenikiju, Cesariju, Kirenu i mnoga ostrva,
pripojivši ih Egiptu. Time je njegovo carstvo ojačalo. Ali drugi od Aleksandrovih knezova
stupa na scenu u rečenici: »jedan od knezova njegovih«. Ovo se mora odnositi na Seleuka
Nikatora, koji kao što je već izneto, pripajanjem Makedonije i Trakije Siriji postaje posednik
tri četvrtine Aleksandrove države, čime je stekao jače carstvo i ođ samog Egipta.{DiO
250.2}
»I posle nekoliko godina oni će se oprijateljiti, i kći južnog cara doći će k caru
severnom da učini sporazum; ali ona neće zadržati silu mišice, niti će se on održati
rukom svojom, nego će biti predana zajedno sa onima koji su je doveli, i onim koga
je rodila, i ko je krepio u to vreme.« — stih 6.{DiO 250.3}
Car severa. — Česti su bili ratovi između Egipta i Sirije. Specijalno je to bio slučaj sa
Ptolomej em Filadelfom, drugim egipatskim kraljem, i Antiohom Teosom, trećim kraljem
Sirije. Oni su se na kraju sporazumeli i napravili mir pod uslovom da Antioh otera svoju
raniju ženu Laodikeju i njena dva sina, i da se oženi Veronikom, ćerkom Ptolomej a
Filadelfa. Ptolomej je shodno tome doveo svoju ćerku Antiohu, dajući uz nju ogromni
miraz.{DiO 250.4}
»Ali ona neće zadržati silu mišice«; to jest, njen interes i moć sa Antiohom. Tako je
i bilo: ne dugo posle toga Antioh je doveo natrag u dvor svoju raniju ženu Laodikeju i
njene sinove. Onda prorok kaže: »Niti će se on (Antioh) održati mi-šicom svojom«, ili
potomstvom. Kad je Laodikeja ponovo stekla naklonost i moć, bojala se da neće zbog
promenjive ćudi njenog muža Antioha opet pasti u nemilost, a Veronika biti primljena.
Ona je zaključila da samo njegova smrt može da joj obezbedi sigurnost protiv takve
eventualnosti, zato je učinila da on bude otrovan ubrzo nakon toga. Nije uspeo čak ni da
svojoj deci od Veronike obezbedi nasledstvo prestola, jer je Laodikeja tako udesila stvari
kako bi obezbedila presto za njenog starijeg sina Seleuka Kalinika.{DiO 251.1}
»Nego će (Veronika) biti predana.« Laodikeja se nije zadovoljila time što je otrovala
svoga muža Antioha, već je prouzrokovala da bude ubijena Veronika i njen maloletni sin.
»Sa onima koji je dovedoše.« Sve njene Egipatske žene i pratioci u nastojanju da je brane,
bili su s njom pobijeni. »I sa onim koga je rodila«, tojest, sa njenim sinom, koji je bio
umoren u isto vreme po naredbi Laodikeje. »I ko je krepio u to vreme«, što je bez sumnje
bio njen carski suprug Antioh, ili oni koji su se stavili na njenu stranu i branili je.{DiO 251.3}
»Potom će jedan od izdanka korena njezina postati car na mesto njegovo, koji
će doći sa velikom vojskom i udariti na gradove severnog cara, biće ih i osvojiće ih.
I odneće u ropstvo u Egipat njihove bogove i knezove njihove zajedno sa blagom
njihovim i skupocenim sudovima od srebra i zlata, i ostaće nekoliko godina jači od
severnog cara. I tako će car južni doći natrag u svoje carstvo i vratiti se u svoju
zemlju.« — stih 7—9.{DiO 251.4}
Ogranak od istog korena kao i Veronika bio je njen brat Ptolomej Euergetes. Čim
je nasledio svog oca Ptolomej a Filadelfa na prestolu egipatskog carstva, i čuvši za smrt
svoje sestre Veronike, pohita da je osveti; on podiže veliku vojsku i žudeći za osvetom
upadne na teritoriju severnog carstva, gde je vladao Seleuk Kalinik sa svojom majkom
Laodikejom u Siriji. On ih je savladao, postavši pobednik Sirije, Kilikije i gornjeg toka reke
Eufrata i istočnog Vavilona. Ali čuvši da je u Egiptu nastala pobuna, zahtevajući njegov
povratak u domovinu, on popleni Seleukovo carstvo, uzevši četrdeset hiljada talanata
srebra i skupoeene sudove i nakite, kao i dve hiljade i pet stotina kipova njihovih bogova.
Među ovim kipovima bilo je i takvih koje je Kambis ranije ođneo iz Egipta u Persiju.
Egipćani, budući sasvim predani idoiopoklonstvu, dali su Ptolomeju titulu Euergetes ili
Dobrotvor, kao komplimenat za povratak njihovih zaplenjenih bogova posle mnogo
godina.{DiO 251.5}
»Postoji više poznatih autora — veli Tomas Njutn — koji potvrđuju više sličnih
pojedinosti. Apijan nas informiše da je Laodikeja likvidirala najpre Antioha, a posle njega i
Veroniku i njenog sina, pa je za to Ptolomej sin Filadelfa osvetio ova. umorstva time što je
upao u Siriju i pogubio Laodikeju, i nastavio prodiranje sve do Vavilona. Od Polibusa
doznajemo da je Ptolomej, prozvani Euergetes, budući krajnje razjaren grubim umorstvom
njegove sestre Veronike, umarširao sa svojom vojskom u Siriju i zauzeo grad Seleukiju, koji
je zadržao nekoliko godina kao vojni garnizon egipatskih careva. Time je »udario na
gradove cara severnoga.« Polijenus potvrđuje da se Ptolomej proglasio gospodarem cele
zemlje od Mont Taurusa pa sve do Indije bez rata i borbe; ali je on to pripisao pogreškom
ocu umesto sina. Justin tvrdi da ako Ptolomej ne bi bio opozvan jednom domaćom
pobunom u Egiptu, on bi zaposeo celo Seleukovo carstvo. Tako je južni car došao u
severno carstvo, i zatim se vratio u svoju zemlju. Isto tako »ostaće nekoliko godina jači od
severnog cara«; jer je Seleuk Kalinik umro u izbeglištvu prilikom jednog pada sa svoga
konja, a Ptolomej Euergetes ga je nadživeo oko pet godina.«4{DiO 252.1}
»Ali će se sinovi njegovi razgnjeviti i skupiće veliku vojsku; i jedan će doći
iznenada kao poplava, i vrativši se ratovaće sve do grada njegova.« — stih 10.{DiO
253.1}
Prvi deo ovoga stiha govori o sinovima, u množini, poslednji deo o jednom sinu, u
jednini. Sinovi Seleuka Kalinika bili su Seleuk Keraunus i Antiohus Magnus (Veliki). Obojica
su stupili sa revnošću na delo odbrane i osvete slučaja njihovog oca i njihove zemlje. Stariji,
Seleuk, prvi je uzeo presto. On je sakupio veliku vojsku da osvoji ponovo državu svoga
oca; ali bude otrovan od svojih generala nakon jedne kraće i neslavne vladavine. Njegov
mnogo sposobniji brat Antioh Veliki bio je nakon toga proglašen za cara. On je izvršio
pregrupisavanje vojske, osvojivši Seleukiju i Siriju i postavši gospodar nekih mesta, koje je
osvojio milom ili silom. Antioh je pobedio egipatskog vojvodu Nikolu u jednoj borbi, a
time i sam Egipat. Staviše, došlo je do jednog primirja u kome su se obe strane spremale
za odlučujući rat. Tu je bio »jedan« koji će »poplaviti i proći.«{DiO 253.2}
»Tada će se razgnjeviti car južni, i izaći će i ratovati s carem severnim, i
podignuće veliku vojsku, i predaće mu se u ruke velika vojska.« — stih 11.{DiO 253.3}
 Car severa i juga u sukobu. — Ptolomej Filopator nasledio je svoga oca Euergetesa
na egipatskom prestolu ne dugo od kako je Antioh Veliki nasledio svoga brata u vladavini
Sirijom. On je bio lakomislen i razmažen vladar, ali se konačno otreznio pred opasnošću
invazije Egipta od strane cara Antioha. »On će se razgneviti« radi gubitka koji je pretrpeo
i opasnosti koja mu je zapretila. On je sakupio veliku vojsku da spreči napredovanje
sirskoga cara, ali i severni car je bio »podigao veliku vojsku.« Antiohova armija je prema
Polibiju brojala 62.000 pešaka, 6.000 konjanika i 102 ratna slona. U toj borbi, u bici kod
Rafije, Antioh je bio poražen: 14.000 je bilo pobijenih i 4.000 zarobljenih, a njegova je
armija bila predana u ruke južnog cara — što je jedno bukvalno ispunjenje
proročanstva.{DiO 253.4}
»I kad razbije (severnu) vojsku, srce carevo će se poneti radi uništenja tolikih
tisuća, ali kroz to neće ojačati.« — stih 12.{DiO 254.1}
Ptolomej je propustio priliku da dobro iskoristi svoju pobedu. Da je on nastavio
svoje pobede možda bi postao gospodar celog Antiohovog carstva. Ali pošto je učinio
samo jednu malu pretnju, napravio je mir, da bi se mogao ponovo odati svojim brutalnim
strastima. Time što je pobedio svoje neprijatelje, bio je još više savladan svojim porocima
i zaboravio je na veliko ime koje je mogao postići, i provodio je vreme u gozbama i
pokvarenostima.{DiO 254.2}
Njegovo srce se ponelo radi velikog uspeha, ali je bio daleko od toga da se ukrepi
svojom pobedom, jer neslavnom upotrebom iste on je prouzrokovao pobunu protiv
samoga sebe. Ali uzvišenje njegovog srca se naročito otkrilo u njegovim postupcima sa
Jevrejima. Došav u Jerusalim on je prineo žrtve i bio je znatiželjan da uđe u svetinju nad
svetinjama jerusalimskog hrama, protivno zakonu i religiji Jevreja. Ali budući obuzdan
velikim naporima, napustio je mesto goreći od gneva protiv cele jevrejske nacije, i
neposredno posle toga otpočeo je protiv njih jedno nemilosrdno progonstvo. U
Aleksandriji gde su se Jevreji nastanili od vremena Aleksandra Velikog, uživajući privilegije
najpovlašćenijih građana, četrdeset hiljada prema Jevseviju, a šezdeset hiljada prema
pisanju Jeronima, bilo je poubijano. Pobuna Egipćana i pokolj Jevreja sigurno nisu služili
jačanju Ptolomejevog carstva, ali je to bilo dovoljno da ga gotovo totalno sruši.{DiO 254.3}
»Jer će severni car opet podići vojsku veću od prve; i posle nekoliko godina
doći će s velikom vojskom i sa velikim blagom.« — stih 13.{DiO 255.1}
Događaji koji su prorečeni u ovom stihu desili su se »posle nekoliko godina.«
Primirje zaključeno između Ptolomej a Filopatra i Antioha Velikog trajalo je 14 godina. U
međuvre-menu Ptolomej je umro od neumerenosti i razuzdanog života, a nasledio ga je
njegov petogodišnji sin Ptolomej Epifan. U to vreme Antioh je ugušio pobunu u njegovom
carstvu i doveo istočne provincije u pokornost. On je tada bio slobodan od svih poduhvata
kada je mladi Epifan došao na egipatski presto. Smatrajući da je to zgodna prilika za
proširenje njegove vlasti, ne bude lenj, već podigne veliku vojsku, »veću od prve«, i krene
protiv Egipta, očekujući laku pobedu nad maloletnim carem.{DiO 255.2}
 »I u to će vreme mnogi ustati na cara južnoga; i smutljivci iz tvoga naroda
podignuće se da se potvrdi utvara, ali će pasti.« — stih 14.{DiO 255.3}
Antioh Veliki nije bio jedini koji je ustao protiv maloletnog Ptolomej a. Agatokles,
njegov prvi ministar koji je vodio carske poslove, postao je razuzdan i ponosan u vršenju
svoje vlasti, tako da su se neke egipatske provincije bile pobunile. Sam Egipat bio je
uznemiren pobunama, i Aleksanrijanci su ustali protiv Agatokla, prouzrokujući smrt njemu,
njegovoj sestri i materi i ostalom njihovom društvu. U isto vreme Filip od Makedonije
stupio je u savez sa Antiohom da bi podelili Ptolomejevu državu među sobom, želeći svaki
da prigrabi onaj deo koji mu je najbliži i najpogodniji. To je bio jedan ustanak protiv
južnoga cara, dovoljan da ispuni proročanstvo, i rezultat je bio bez svake sumnje u tačnim
događajima koje je proroštvo pretskazalo.{DiO 255.4}
Jedna nova sila se pojavila — »smutljivci (razbojnici, »zlikovci«) iz tvoga naroda«;
bukvalno, veli Tomas Njutn, »sinovi prestupnici... iz tvoga naroda.«5 Daleko na obalama
Tibra osnivalo se jedno carstvo koje se pothranjivalo ambicioznim planovima i mračnim
namerama. Malo i slabo u početku, ono je raslo i jačalo u snazi i čudnovatom, brzom
napretku, dospevajući obazrivo tu i tamo da isproba svoju ratnu mišicu i posvedoči svoju
snagu koja ga je uvrstila među najjače nacije na svetu i omogućila mu da nepobeđen
prigrabi sve u svoje ruke. Od tada će ime Rima stajati na stranicama istorije, određujući za
dugo vekova sudbinu sveta, i vršeći moćni uticaj među narodima sve do poslednjeg
vremena.{DiO 256.1}
Rim je progovorio — a Sirija i Makedonija su ubrzo uvidele da se menja izgled
njihovog sna. Rimljani su posredovali u prilog mladog egipatskog cara, odlučivši da ga
zaštite od planova Antioha i Filipa. To je bilo 200. godine pre Hrista, i to beše jedna od
prvih važnih intervencija Rimljana u stvari Sirije i Egipta. Rolin ukratko i sažeto kaže:{DiO
256.2}
»Antioh, car Sirije, i Filip kralj od Makedonije, za vladavine Ptolomeja Filopatora,
ispoljavali su najjaču revnost za interes toga monarha, i bili su spremni da mu pomognu u
svakoj prilici. Ipak čim je on umro, ostavivši iza sebe nejakog naslednika, njih više nije
obavezivao zakon humanosti i pravde da ne diraju u posed njegovog oca, već su se
povezali u jedan kriminalni savez, podstičući jedan drugoga da ga liše zakonitog
nasledstva i da podele međusobno njegovu državu. Filip je hteo Cesariju, Libiju, Kirenaiku
i Egipat, a Antioh sve ostalo. Sa ovim ciljem poslednji je zaposeo Cele-Siriju i
Palestinu, i u dva maha je zaposeo te dve cele provincije sa svim njihovim
gradovima i područjima. Njihov greh, veli Polibius, nije bio sasvim tako jasan, jer su oni
slično tiranima nastojali da zaglade svoje zločine sa lažnim izgovorom i pretenzijama, ali
dok su to činili, njihova nepravda i surovost beše tako drska, da se uglavnom na njih mogla
primeniti ona poslovica o tome da velika riba guta manju. Neko bi pokušao, kaže isti pisac,
videći najsvetije zakone društva tako javno prekršene, da okrivi Proviđenje za
ravnodušnost i neosetIjivost prema tako groznim zločinima; ipak to potpuno opravdava
njihov stav osude ova dva vladara shodno njihovim delima, ističući ih kao jedan primer za
sve buduće vekove, da ne bi drugi sledili njihovom primeru. Jer, čim su oni namislili da
oteraju jednog nejakog maloletnika sa njegovog prestola i rasparčaju njegovo carstvo,
Proviđenje je podiglo Rimljane protiv njih, koji su skoro sasvim srušili Filipovo i Antiohovo
carstvo i doveli njihove naslednike do najvećih nedaća, kao što su oni nameravali da učine
sa maloletnim carem Egipta.«6{DiO 256.3}
»Da se potvrdi utvara.« Rimljani su više nego ijedan narod postali predmet
Danilovog proročanstva. Njihovo prvo mešanje u stvari ovih carstava, koje se ovde
izveštava, ozna-čavalo je potvrdu ili dokazivanje istinitosti utvare koja je prorekla
postojanje takve sile.. {DiO 257.1}
»I popadaće«, odnosi se na pojedine od ovih koji su spomenuti u prvom delu ovog
stiha, koji će ustati na cara južnoga; a zatim na porobljivače Danilovog naroda, tj. Rimljane.
To je tačno u oba slučaja. Ako se odnosilo na one koji su kombinovali protiv Ptolomeja,
sve što bi trebalo reći jeste to da su isti ubrzo pali. Ako se pak ovo primeni na Rimljane,
onda proročanstvo jednostavno ukazuje na period njihove konačne propasti.{DiO 257.2}
• Charles Rollln: Istorija Starog Veka, Sv. V, str. 305—306.
»I doći će car severni, i načiniće opkope, i zauzeće tvrde gradove, i mišice
južnog cara neće odoleti, ni izabrani narod njegov, niti će biti ikakve sile da se
odupre.« — stih 15.{DiO 257.3}
Vaspitanje mladog egipatskog kralja bilo je od strane Rimskog Senata povereno
Marku Emiliju Lepidu, koji je odredio Aristomena, jednog starog i iskusnog ministra dvora,
da bude njegov čuvar i zaštitnik. Njegovo prvo delo bilo je da preduzme potrebne mere
protiv invazije dvojice saveznih kraljeva, Filipa i Antioha.{DiO 257.4}
Da bi to konačno postigao, on je izaslao Skopa, jednog čuvenog vojskovođu iz
Etolije da stupi u službu Egipćana i preuredi njihovu vojsku. Nakon što je opremio jednu
armiju, on je umarširao u Palestinu i Celesiriju (Antioh je bio zauzet u ratu sa Atalijem u
Maloj Aziji), potčinivši celu Judeju pod egipatsku vlast.{DiO 258.1}
Tako je došlo do ispunjenja ovog stiha (15) koji je pred nama. Odustavši od svog
rata sa Atalijem po diktatu Rimljana, Antioh je smesta krenuo da povrati Palestinu i Cele-
Siriju iz ruku Egipćana. Skopas bude poslan da mu se suprotstavi. Dve armije se sukobiše
blizu izvora Jordana. Skopas bude pobeđen, progonjen sve do Sidona i. tamo konačno
poražen. Tri najsposobnija egipatska generala, sa svojim najboljim snagama behu poslani
da. povrate pobedu, ali bez uspeha. Naposletku Skopas, suočivši se sa još jednim
neprijateljem u vidu gladi, s kojim se nije mogao boriti, bude prisiljen da se preda pod
nečasnim uslovima radi spasavanja golog života. On i njegovih deset hiljada ratnika budu
prepušteni bedi, golotinji i oskudici. Tom prilikom su zauzeti »tvrdi gradovi od strane cara
severnoga«, jer Sidon je u svoje vreme bio u takvoj situaciji i predstavljao je jedan najtvrđi
grad onoga doba. Ovde je armija Juga pretrpela propast, kao i narod koga je južni car
odabrao, naime Skopasa i njegove Etolske snage.{DiO 258.2}
 »I ovaj, došavši protiv njega činiće sve što mu je volja, i neće biti nikoga da
stane suprot njemu; i ustaviće se u krasnoj zemlji, koju će razoriti rukom svojom.«
—-stih 16.{DiO 258.3}
Rim pobednik Sirije i Palestine. — Kao što Egipat nije mogao da se održi pred
Antiohom Velikim, carem Severa, tako se ni Antioh Azijat nije mogao održati pred
Rimljanima koji su nastupili protiv njega. Nikakvo carstvo se nije moglo odupreti ovoj
novonastaloj sili. Sirija je bila pobeđena i pripojena Rimskoj imperiji kada je Pompej
oduzeo vlast Antiohu Azijatu 65. godine pre Hrista i učinio Siriju rimskom,
provincijom.{DiO 258.4}
Ista sila je izvršila invaziju Svete Zemlje i razorila Palestinu. Rimljani su došli u dodir
sa narodom Božjim, Jevrejima, kroz savez iz 161. godine. Od toga datuma Rim je zauzeo
jedno istaknuto mesto u proročkom kalendaru. Međutim, on je postigao svoju prevlast
nad Judejom najnovijom pobedom u 63. godini pre Hrista.{DiO 259.1}
Nakon Pompejevog povratka sa svoje ekspedicije protiv Mitridata Eupatora, kralja
Pontskoga, dva rivala, sinovi jevrejskog prvosveštenika u Palestini, Hirkan i Aristovul, oti-
mali su se za judejsku krunu. Njihova stvar dođe pred Pompeja, koji je ubrzo uvideo
Aristovulove nepravedne tvrdnje, ali je želeo da odloži njihovu stvar do posle svoje davno-
željene ekspedicije u Arabiju. Obećao je kad se vrati da će njihov sukob resiti kako bude
bilo najpravije i najkorisnije. Aristovul, prozrevši Pompejeve stvarne namere, hitno se vrati
u Judeju, naoruža svoje pristalice i pripremi se za energičnu odbranu, rešen da sve stavi na
kocku, da bi zadržao krunu za koju je predvideo da bi mogla pripasti onom drugom. Posle
svoje arabijske turneje protiv kralja Arete, Pompej je doznao za ove ratoborne pripreme i
umarširao je u Judeju. Kada se približavao Jerusalimu, Aristovul, počevši poniznim
načinom, izlazi u susret Pompeju, nastojeći da prikaže stvari na drugi način, obećavajući
svu moguću pokornost i velike sume novca. Prihvatajući ovu ponudu, Pompej pošalje
Gabiniusa na čelu jednog odreda vojnika da primi novac. Ali kada ovaj ofi-cir prispe pred
Jerusalim, on ugleda pred sobom zatvorena vrata, i sa gradskih bedema bude mu
saopšteno da je grad protiv takvog sporazuma.{DiO 259.2}
Da ne bude na ovaj način prevaren nekažnjivo, Pompej stavi Aristovula u okove, i
odmah pođe na Jerusalim sa svom svojom vojskom. Pristalice Aristovulove su bile za
odbranu grada, a Hirkanove za otvaranje kapija. Ovi poslednji, budući u većini,
preovladaju, i Pompeju bude dozvoljen slobodan ulazak u grad. Na to se pristalice
Aristovulove povuku u utvrđenja hrama, tvrdo rešeni da brane to mesto ako Pompej nau-
mi pokoriti ga. Nakon tri meseca bio je napravljen jedan otvor u zidu, dovoljan za juriš, i
mesto bude razneto na mačeve. U strašnom pokolju koji je usledio, poginulo je dvanaest
hiljada lica. To je bio jedan užasan prizor, dostojan istorije, gde su se videli sveštenici, koji
su bili angažovani u božanskoj službi, sa veštom rukom i čvrstom namerom da vrše svoj
uobičajeni posao, očevidno nesvesni divljačkog pokolja, dok nije i njihova vlastita krv bila
pomešana sa krvlju žrtava koje su prinosili.. {DiO 259.3}
 Nakon svršetka rata, Pompej je razorio zidove Jerusalima, stavivši nekoliko judejskih
gradova pod upravu i nadležnost Sirije, nametnuvši na Jevreje težak danak. U prvo vreme
posle pobede Jerusalim je bio stavljen u ruke Rima, dokle ga ona sila koja drži »krasnu
zemlju« u svojim železnim kandžama nije potpuno razorila.{DiO 260.1}
»Potom će se okrenuti da dođe sa silom svega carstva svojega, ali će se
nagoditi s njim, i daće mu kćer za ženu, da bi ga upropastio, ali se ona neće držati s
njim, niti će biti uz njega.« — stih 17.{DiO 260.2}
Tomas Njutn upotrebljava drugi izraz za ovaj stih, koji mu se čini da jasnije izražava
značenje: »On će se okrenuti da silom zauzme celo carstvo.«7
Rim pustoši južno carstvo. — Stih 16 nas dovodi do osvajanja Sirije i Judeje od
strane Rimljana. Rim je prethodno osvojio Makedoniju i Trakiju. Egipat je bio još jedini deo
preostalog »celog carstva« Aleksandrovog, koji još nije bio potpao pod Rimsku vlast. Sada
se Rim okrenuo svom silom prema Egipatskoj zemlji.{DiO 260.3}
Ptolomej Auletes je umro 51. godine pre Hrista. On je ostavio krunu i carstvo Egipta
svojoj najstarijoj kćeri Kleopatri i svom starijem sinčiću Ptolomej u XII, dečaku od devet ili
deset godina. U svome testamentu bio je predvideo da re oni trebaju venčati jedno sa
drugim i zajednički vladati. Ali pošto su oni bili još maloletni, budu stavljeni pod
starateljstvo Rima. Rimski Senat se prihvatio toga i odredio Pompe ja kao staratelja mladih
naslednika Egipta.{DiO 260.4}
Uskoro je izbila neka svađa između Pompeja i Julija Cezara, koja je dostigla svoj
vrhunac u čuvenoj bici kod Farsale. Pompej, budući poražen, pobegne u Egipat. Cezar ga
je progonio neposredno do tamo; ali pre njegovog prispeća Pompej bude mučki ubijen
na podsticaj Ptolomeja. Cezar se tada primio starateljstva nad Ptolomejem i Kleopatrom.
On je našao Egipat u stanju unutrašnjih nemira i uzbuđenja, jer su Ptolomej i Kleopatra
postali neprijatelji jedno drugome, pošto je ona bila lišena svoga udela u vladavini.
Nemiri su rasli iz dana u dan, i Cezar nije u sebi imao dovoljno snage da održi svoj
položaj, i budući u nemogućnosti da napusti Egipat radi severnog vetra koji je duvao u to
vreme, pošalje poziv trupama u Aziji koje je imao u tom regionu.. {DiO 260.5}
Julije Cezar naredi da Ptolomej i Kleoparta raspuste svoje vojske i da se jave pred
njim radi sređivanja svojih razmimoilaženja i da se pokore njegovoj odluci. Pošto je Egipat
bio nezavisna kraljevina, ova ohola naredba je smatrana uvredom njihovog kraljevskog
dostojanstva ' i ogorčeni Egipćani late se oružja. Cezar odgovori da on postupa prema
ovlašćenju njihovog oca Ptolomeja Auletsa, koji je njihovo detinjstvo poverio starateljstvu
Senata i naroda Rima.{DiO 261.1}
Konačno je stvar bila izneta pred cara i branioci su izložili razloge obeju strana.
Kleopatra, svesna slabosti velikog rimskog vojskovođe, odluči da se pojavi lično pred
njime. Da bi to postigla neopaženo, ona je pribegla sledećem lukavstvu: ona se svom
dužinom umotala u čilim i Apolodor, njen sluga Sicilijanac, uvio je još u jedno platno, vezao
je remenom, podigao je na svoja snažna Herkulska ramena i odneo je u Cezareve odaje.
Tvrdeći da donosi jedan poklon rimskom vojskovođi, bio je pripušten u prisustvo Cezara,
i on je položio svoj teret pred njegove noge. Kada je Cezar odmotao ovaj živi svežanj,
prekrasna Kleopatra je stajala pred njim!{DiO 261.2}
7 Thomas Newton: Rasprave o proročanstvima, Sv. I, str. 356.
O ovom incidentu F. E. Adkok piše: »Kleopatra je imala pravo da bude saslušana od
Cezara ako bi joj sudio, i ona je smislila da dođe u grad, nađe jednog lađara da je odnese
pred Cezara. Ona je »došla, videla, i pobeđila.« Pritešnjen naporima u sukobu sa
Egipćanima beše još jedan razlog da Cezar nije želeo više da se upušta u sukob. On je već
bio prešao pedesetu godinu, ali je sačuvao jednu gospodstvenu privlačnost koja je
izazivala poštovanje njegovih ratnika. Kleopatra je, međutim, bila dvadesetih godina, toliko
ambiciozna i hrabra kao i sam Cezar, koji joj se istovremeno divio i obožavao.«8
Cezar je konačno naredio da brat i sestra zajednički zauzimaju presto, saglasno
poslednjoj volji njihovog oca. Potinije, državni prvi ministar, koji je bio glavno oruđe za
zbacivanje Kleopatre s prestola, pobojao se posledica njenog ponovnog ustoličenja. Zato
je počeo da potstiče sumnjičenje i neprijateljstvo protiv Cezara, opadajući ga među
narodom da želi svu vlast dati Kleopatri. Ubrzo je usledila javna pobuna. Egipćani su
preduzeli da na brzinu unište Rimljane. Cezar im je žestoko uzvratio. Neke zapaljene lađe,
budući blizu u pristaništu, izazvale su više paljevina na okolnim zgradama i požar je
zahvatio grad, tako da je i čuvena aleksandrijska biblioteka, koja je sadržavala blizu 40.000
knjiga, bila uništena. Antipater Idumejac pridružio se Cezaru sa svojih 3.000 Jevreja. Jevreji
koji su držali front prema Egiptu, dozvolili su rimskoj armiji da prođe bez smetnje.
Pristupanje ove jevrejske vojske pođ Antipaterom pomoglo je da dođe do odlučne
borbe.{DiO 262.1}
Odlučna bitka vodila se u blizini Nila između egipatske i rimske flote, koja je
rezultirala potpunom pobedom Cezara. Ptolomej, pokušavajući da pobegne, udavio se u
reci. Aleksandrija i ceo Egipat pripao je pobedniku. Rim je sada zaposeo i pripojio
celokupno originalno carstvo Aleksandrovo.{DiO 262.2}
»Nagođiće se s njim«, — to se odnosi besumnje na Jevreje, koji su dali Cezaru
pomoć, o kojoj je već bilo reči. Bez te pomoći on bi izgubio bitku; sa njom on je potpuno
pokorio Egipat u 47. godini pre naše ere.{DiO 262.3}
»Daće mu kćer za ženu, da bi ga upropastio«, odnosi se na Kleopatru, koja je bila
Cezareva ljubavnica i mati njego vog sina. Njegovo ludovanje za mladom kraljicom
zadržalo ga je mnogo duže u Egiptu nego svi njegovi ratni zadaci. On je provodio cele
noći u gošćenju i pijančenju sa raskalašnom kraljicom. »Ali — kaže prorok — ona neće biti
uz njega, niti će biti s njim.« Kleopatra se kasnije udružila sa Antonijem, neprijateljem
Avgusta Cezara, i upotrebila je svu svoju snagu protivu Rima.{DiO 264.1}
8 The Cambridge Ancient History, Vol. IX, p. 670.
»Potom će okrenuti lice svoje na ostrva, i osvojiće mnoga; ali će jedan vojvoda
prekinuti sramotu koju čini, i oboriće na njega sramotu njegovu.« — stih 18.{DiO
264.2}
Rat u Siriji i Maloj Aziji protivu Farnaka, kralja od Bosfora, odvojio je Julija Cezara
od Egipta. »Svojom pojavom tamo gde je bio neprijatelj«, veli Prido, on je bez ikakvog
okolišenja napadao neposredno na neprijatelja i odneo nad njim apsolutnu pobedu;
izveštavajući o tome jednog svoga prijatelja, učinio je to sa one čuvene tri reči: »Veni, vidi,
vici!«, što na našem jeziku znači: »Dođoh, videh, pobedih!«® Poslednji deo ove rečenice
izaziva nejasnoću i postoje podeljena mišljenja o njenoj primeni. Neki je primenjuju u daljoj
pozadini Cezarevog života i misle da ona nalazi svoje ispunjenje u njegovoj raspri sa
Pompejem. Ali prethodni i kasniji događaji, jasno određeni u proročanstvu, navode nas da
vidimo ispunjenje ovog dela proroštva između Cezareve pobede nad Farnakom i njegove
smrti u Rimu, kao što to izlazi na videlo u sledećem stihu.{DiO 264.3}
»Potom će se okrenuti prema gradu (tvrđavi) svoje zemlje, i spotaknuće se i
pašće, i neće se više naći.« — stih 19.{DiO 264.4}
Posle svoje pobede u Maloj Aziji, Cezar je porazio poslednje ostatke Pompejeve
partije: Katoa i Scipiona u Africi i Labinija i Varusa u Španiji. Vraćajući se u Rim, »gradu i
tvrđavi svoje zemlje«, on je postao doživotni diktator. Bila su mu dodeljena i druga
ovlašćenja i počasti, koje ga je učinilo stvarnim i apsolutnim vladarem Rimske imperije. Ali
prorok kaže da će se on spotaći i pasti. Jezik upotrebljen u opisivanju njegovog đbaranja
pokazuje da će to biti iznenadno i neočekivano, slično osobi koja je slučajno oborena u
svom hodu. Tako je ovaj čovek, koji je vodio i odneo pobedu u pedeset borbi i ratova, koji
je osvojio hiljadu gradova, koji je pogubio milion i dvesta devedeset dve hiljade ljudi, pao
ne u bojnoj vici niti u trenucima rata, nego kada je mislio da je njegov put poravnjen i
opasnost udaljena.
»Uveče, kad je Cezar obedovao sa Lepidom u društvu, i dok su gosti sedeli i pili
vino, neko je postavio pitanje: »Kakvom smrću je najbolje umreti?« Cezar, koji je bio zauzet
pot-pisivanjem pisama, reče: »Iznenadnom smrću«. U podne sledećeg dana, uprkos
sanova i pretskazivanja, on je sedeo na svom sedištu u Senatu, okružen ljudima koji su ga
doneli tamo i koji su mu aplaudirali ili ga čuvali. Tu je bio iznenada oboren i izboden
mačevima, dok nije pao mrtav u podnožje Pompejeve statue.«10 Tako se iznenada
spotakao i pao, i više se ne nađe veliki Julije Cezar, u 44. godini pre Hrista.{DiO 264.5}
• H. Prideaux: Stari i Novi Zavet u istoriji Jevreja, Sv. II, str. 312.
»A na njegovo mesto će ustati jedan koji će biti kao poreznik, u carskoj slavi,
ali će za malo dana biti uništen, ni u gnevu ni u ratu.« — stih 20.{DiO 265.1}
Avgust se pojavljuje kao popisivač. — Oktavije je nasledio svoga strica, Julija Cezara,
od koga je bio usvojen za naslednika. On je javno prihvatio to usvojenje i primio je njegovo
ime. On se udružio sa Markom Antonijem i Lepidijem da osvete smrt Julija Cezara. Njih
trojica su obrazovali takozvani triumvirat, trojni oblik vladavine. Kada se Oktavije čvrsto
utvrdio na kormilu imperije, Senat mu je dodelio titulu »Avgust«, i pošto su druga dvojica
članova triumvirata bila već mrtva, on je postao vrhovni vladar.{DiO 265.2}
On je bio izraziti osnivač poreza. Govoreći o događajima koji su nastupili u vreme
Kristovog rođenja, Luka piše: »U to vreme pak izađe zapovest od cezara Avgusta da se
popiše sav svet.« Luke 2:1. (U drugim prevodima piše: »da se taksira (oporeže) sva zemlja«)
Ovo oporezivanje koje je obuhvatilo ceo svet, bilo je događaj vredan pažnje, jer ličnost
koja je to zahtevala zaslužuje naziv nenadmašivog takmaca u oporezivanju. Za vreme
Avgustove vladavine »bio je uveden nov porez: četvrtina godišnjeg prihoda svih građana,
a slobodnjaci su plaćali osminu za vojnicu.«11{DiO 265.3}
On je ustao »u slavi carskoj.« Rim je dostigao svoj vrhunac veličine i snage u jednom
razdoblju koje se naziva »Avgustovsko doba«. Imperija nikada nije doživela sjajnije vreme.
Bio je proglašen mir, utvrđena pravda, obuzdan luksuz, uvedena disciplina i podržana
nauka (učenost). Za vreme njegove vladavine hram boga Janusa triput je bio zatvaran, što
je označavalo d.a je sav svet bio u miru. Od osnivanja rimskoga carstva ovaj hram je bio
zatvaran .. r.o dvaput pre toga. U tom sretnom času rodio se i naš Gu.»pod u Vitlejemu
.ludinom. U nešto malo manje od osamnaest godina od popisivanja, što je označavalo
»malo dana« po proročkom računanju (dan za godinu), Avgust je umro 14. godine naše
ere, u sedamdeset šestoj godini svoga života. Njegov se život ugasio »ni u gnevu ni u
ratu«, nego mirno na njegovoj postelji u mestu Noli, gde se nalazio željan odmora i
zdravlja.{DiO 266.2}
»A na njegovo mesto će doći jedan loš čovek, kome ne pripada čast carska, ali
će doći miroljubivo, i dokopaće se carstva laskanjem.« — stih 21.{DiO 266.3}
'* The Cambridgc Ancienl Histori/, Vol. IX, p, 738.
11 Isto, Sv, X, str. 90-97.
Tiberije ubija Kneza Zaveta. — Tiberije Cezar našledio je Avgusta na rimskom
prestolu. On je postigao čin konzula u dvadeset devetoj godini života. Stoji zapisano da
kad je Avgust hteo da imenuje svog naslednika, njegova žena Livija mu je predložila da
naimenuje Tiberija, njenog sina od prvog muža. Ali imperator je rekao: »Tvoj sin je loš,
nedostojan da nosi purpurnu boju Rima.« Umesto toga naimenovan je bio Agripa, jedan
vrli i visoko-cenjeni građanin Rima. Ali proroštvo je predvidelo da će jedna podla ličnost
naslediti Avgusta. Agripa umre, i sada je Avgust ponovo bio primoran da odabere sebi
naslednika. Li vi ja je ponovila svoje posredovanje za Tiberija, i Avgust budući oslabljen
starošću i bolešću, bio je laskanjem privoljen da konačno naimenuje ovog »lošeg«, podlog
mladog čoveka za svog suvladara i naslednika. Ali građani mu nikada nisu ukazali Ijubav,
poštovanji i »čast carsku«, koja pripada jednom čestitom i vernom vladaru.{DiO 266.4}
Kako je u tome bilo jasno ispunjenje proroštva da mu se neće odavati čast carska!
Ali on je došao mirnim načinom i prigrabio carstvo laskanjem. Jedan odlomak iz Američke
Enciklopedije pokazuje kako se to ispunilo:{DiO 267.1}
»Za vreme preostalog života Avgustova, Tiberije se ponašao oprezno i vešto,
završivši jedan rat sa Germanima na jedan takav način da zaslužuje triumf. Posle poraza
Varusa i njegovih legija, on bude poslan da spreči napredovanje pobedonosnih Germana,
i delovao je u tome ratu hladnokrvno i oprezno. Prilikom Avgustove smrti on ga je nasledio
(14. godine posle Hrista) bez ikakve opozicije u vladavini imperijom; pri čemu je stekao
svojim laskanjem naklonost Rimskog Senata.«12{DiO 267.2}
S jedne strane njegovo pretvaranje, a sa druge strane laskanje jednog servilnog
(pokornog) Senata, kao i posedovanjem carstva bez opozicije, to behu okolnosti koje su
pratile njegov uspon na presto, čime su se ispunile reči proroštva.{DiO 267.3}
 Ličnost koja se pojavljuje u tekstu naziva se podlom ličnošću (»loš«). Da li je takav
karakter posedovao Tiberije? Odgovor nam daje jedan drugi pasus iz Američke
Enciklopedije:{DiO 267.4}
»Tacit piše o događajima ove vlasti, uključujući sumnjivu smrt Germanika, odvratnu
administraciju Sejana, trovanje Drusa, sa svakojakim primesama tiranije i povremene
mudrosti i dobrog smisla koji su po kadkad rukovodili Tiberija, do njegovog neslavnog i
neodlučnog povlačenja na ostrvo Kapri, u napuljskom zalivu 27. godine, odakle se nikad
nije vratio u Rim ... Ostatak vladavine ovog tirana bio je s jedne strane pun odvratne
servilnosti, a s druge strane surovog despotizma.{DiO 267.5}
12 Encyclopedia Americana, XII, 251, članak o Tiberiju.
Njegova mizernost se najbolje vidi iz jednog njegovog pisma Senatu, u kome kaže:
»Ono što hoću da vam pišem, časni oci, ili što neću da pišem, ili zašto bih pisao, neka me
bogovi i boginje kazne više nego što svakodnevno osećam da to čine, ako tako mogu
reći.« (Tacit) »Kakve duševne muke, torture«, primećuje Tacit, u odnosu na ovaj pasus,
»koje mogu podneti takvo priznanje!«13{DiO 268.1}
Tiranija, lukavstvo, razvratništvo, neprestano pijančenje — ukoliko ove stvari
pokazuju jednog čoveka koliko je loš, dovelo je Tiberijevu narav karaktera do savršenstva
u zlu.{DiO 268.2}
»I mišice koje plave on će poplaviti i polomiti, pa i kneza sa kojim je napravio
savez.« — stih 22.{DiO 268.3}
Tom as Njutn iznosi ovaj stih na jedan još tačniji prevod po originalu: »I ruke onog
koji plavi biće poplavljene pred njim i biće polomljene.«14 To označava jednu revoluciju i
nasilje, i u ispunjenju mi treba da vidimo mišice Tiberija, poplavitelja, koje će biti
poplavljene, drugim recima, da će on pretrpeti nasilnu smrt. Da bismo videli kako se to
ispunilo, treba ponovo da citiramo Američku Enciklopediju, gde čitamo:{DiO 268.4}
»Predstavljajući licemera do kraja, on je prikrivao svoju sve veću nemoć što je više
mogao, tako da je čak učestvovao u sportovima i vežbama vojnika svoje straže. Konačno
je napustio svoje omiljeno ostrvo (Kapri) i nastanio se u letnjikovcu blizu predgorja Mikene,
gde je šesnaestog marta 37. godine naše ere pao u letargiju (komu) u kojoj se činilo da je
umro; i Kaligula je bio spreman da sa jednim većim odredom zaposedne imperiju, kad se
na njegovo veliko iznenađenje Tiberije probudio. U tom kritičnom trenutku, Makron,
prefekt pretorijanaca, zadavio ga je jastucima. Tako je izdahnuo imperator Tiberije u
sedamdeset osmoj godini svoga života, i u dvadeset trećoj godini svoje vladavine, koja je
bila univerzalno omražena.«15{DiO 269.1}
Tek što nam je prikazao smrt Tiberija, prorok nam spominje još jedan događaj koji
je nastupio za vreme njegove vladavine i koji je tako važan da se ne može mimoići. To je
pogubljenje »Kneza zaveta«, ili »Pomazanika vojvode«, tojest, smrt našeg Gospoda Isusa
Hrista, što je bilo »utvrđenje zaveta« za nedelju dana sa Njegovim narodom. (Daniel 9:25—
27).
 Saglasno Svetom Pismu, smrt Hristova nastupila je za vladavine Tiberija. Luka nas
izveštava da je petnajeste godine carovanja Cezara Tiberija Jovan Krstitelj otpočeo svoju
misiju (Luke 3:1—3). Prema Pridou16 i Dr. Halesu17 i drugim istoričarima, carovanje
Tiberijevo se računa od njegovog stupanja na presto kao suvladara zajedno sa Avgustom,
svojim očuhom u avgustu 12. godine naše ere. Petnaesta godina njegove vladavine pada
od avgusta 26. do avgusta 27. godine. Hristos je bio šest meseci mlađi od Jovana Krstitelja,
i kako se pretpostavlja otpočeo je svoju službu šest meseci kasnije, i obojica su, saglasno
svešteničkom zakonu, stupili na svoje delo kad su bili u tridesetoj godini života. Ako je
Jovan počeo u proleće, onda je Hristos stupio u jesen 27. godine, što se poklapa sa
petnaestom godinom carovanja Tiberijeva. Upravo ovde najbolji autoriteti stavljaju
krštenje Hristovo kao vrhovnu tačku kojom se završavaju 483. godine, počevši od 457. pre
Hrista pa do Pomazanika vojvode. Hristos je tada počeo propovedati da se »ispunilo
vreme«. Od ove tačke idemo napred još tri ipo godine, gde nalazimo datum raspeća, jer
je Hristos sudelovao na četiri Pashe, i razapet je na četvrtoj. Tri i po godine od jeseni 27.
godine dovode nas do 31. godine Hristova života. Smrt Tiberijeva je pak nastupila šest
godina kasnije, tj. 37. (Vidi komentar na Daniel 9:25—27.){DiO 269.2}
14 Thomas Newton: Disertacije o proroštvima, Sv. I, str. 363.
1! Encyctopedia Americana od 1849, XII, 251—252, naslov: Tiberije.

»I nakon što učini savez sa njim, radiće prevarno, i došavši pobeđiće sa malo
naroda.« — stih 23.{DiO 270.1}
Rim čini savez sa Jevrejima. — Izraz »sa njim«, tj. sa onim s kojima je učinjen savez,
mora biti ista sila koja je bila predmet proročanstva iz Daniel 9:14-tog stiha, a to je Rimsko
carstvo. Da je to tačno vidi se u ispunjenju proroštva nad tri ličnosti koje su nasledno
vladale Rimskim carstvom — Julijem Cezarom, Avgustom i Tiberijem cesarom.{DiO 270.2}
Pošto nas je prorok proveo kroz svetske događaje Rimske imperije do kraja
sedamdeset sedmica iz Danila 9:24, on nas sad vraća natrag na vreme kada su Rimljani bili
direktno povezani sa narodom Božjim kroz Jevrejski savez u 161. godini pre Hrista. Od ove
tačke mi smo direktno vođeni linijom događaja do konačnog triumfa crkve i uspostavljenja
večnog Božjeg carstva.
Teško pritisnuti od Sirskih kraljeva, Jevreji pošlju jednog izaslanika u Rim, moleći
pomoć od Rimljana i predlažući »pakt o prijateljstvu i konfederaciji sa njim.«18 Rimljani su
saslušali zahtev Jevreja i poslali im sledeći dekret:{DiO 271.1}
16 H. Priđo: Stari i novi Zavet u istoriji Jevreja, Sv. II, str. 423.
17 William Hales: Nova analiza kronologije, Sv. III, str. 1.
18 Vidi 1. Makabeja 8; H. Prideaux: Stari i Novi Zavet u istoriji Jevreja, Sv. II, str. 166.
»Dekret Senata o savezu za pomoć i prijateljstvo sa narodom Jevreja. Neće biti
zakonito ni za koga pripadnika Rimskog carstva da ratuje protivu jevrejskog naroda, ili da
pomaže onima koji to učine, niti da im šalju žito, lađe ili novce; i ako neko izvrši napad na
Jevreje, Rimljani će im pomoći koliko god to bude moguće; i opet: ako ma kakav napad
bude izvršen na Rimljane, Jevreji će im pomagati. I ako Jevreji naume nešto dodati ili
oduzeti nešto u vezi ovog saveza o pomoći, to treba biti učinjeno sa uobičajenim
pristankom Rimljana. I ma kakav dodatak bio učinjen, to treba biti iz nužde.« Ovaj dekret
je »bio potpisan od strane Eupolemusa, sina Jovanova, i od strane Jasona, sina Eleazarova,
kada je Juda bio visoki sveštenik u Judeji, a Simon, njegov brat, vojvoda nad vojskom. I
ovo je bio prvi savez takve vrste koji su Rimljani učinili sa Jevrejima, i koji je bio sačinjen
na ovakav način.«19{DiO 271.2}
U to vreme Rimljani su bili još malen narod, i počeli su da rade prevarljivo ili lukavo,
kao što Reč Božja opisuje. Ali od toga doba oni su stalno rasli i rapidno napredovali do
velike sile.{DiO 271.3}
»I doći će mirnim putem u plodna mesta u zemlji, i učiniće što ni oci njegovi
ne učiniše, niti oci njegovih otaca; razdeliće im plen, grabež i bogatstvo, i smišljaće
lukavstva protiv tvrdih gradova, ali za vreme.« — stih 24.{DiO 271.4}
U predrimsko doba, narodi su ulazili u dragocene provincije i bogate teritorije kroz
rat i pobedu. Rim je učinio ono što nije bilo učinjeno ni od očevih otaca, naime, dobio je
ove tekovine mirnim sredstvima, politikom. Sada je bio uveden običaj da kraljevi ostavljaju
svoja kraljevstva Rimu putem saveza. Rim je na taj način dolazio do poseda velikih i
dragocenih pokrajina.{DiO 273.1}
Oni koji su na taj način došli pod vladavinu Rima izvlačili su ne malu korist. Oni su
bili tretirani sa nežnošću i blagošću. Njima su se dodeljivali darovi od ratnog plena i bo-
gatstva. Oni su bili štićeni od neprijatelja i počivali su u miru i sigurnosti pod grbom rimske
sile.{DiO 273.2}
Poslednjem delu ovog stiha Tomas Njutn daje drukčiji smisao: »za tvrde, gradove«
— umesto protiv. Tako su Rimljani načinili jaka utvrđenja od svoga grada na sedam
brežuljaka. »Za neko vreme« nesumnjivo se odnosi na proročko vreme od 360 godina. Od
kojeg vremena treba računati ovaj datum? Možda od događaja koji se prikazuju u
sledećem stihu.{DiO 273.3}
»I podignuće silu svoju i srce svoje protiv cara južnoga s velikom vojskom; i
car će južni doći u boj s velikom i vrlo silnom vojskom, ali neće odoleti, jer će se
protiv njega smišljati planovi.« — stih 25.{DiO 273.4}
Rimske borbe sa Južnim carem. — Iz Daniel 11:23—24 stiha smo razumeli da je
načinjen savez između Jevreja i Rimljana u godini 161, kad Rim još nije bio univerzalna
svetska sila. Stih koji je sad pred nama prikazuje nam energičnu kampanju Rima protiv
Južnog cara, ili Egipta, i značajnu borbu između dve jake armije. Da li su događaji slični
ovima zauzimali mesto u istoriji Rima onoga doba? Jesu. To je bio rat između Egipta i Rima,
a bitka je bila kod Akcija. Posmatrajmo ukratko okolnosti koje su dovele do ove bitke.{DiO
273.5}
10 Josif Flavije: Jevrejs}ce starine, knjiga 12, gl. 10, 6.
Marko Antonije, Avgust Cezar i Lepidus behu uspostavili triumvirat kojim su se
zarekli da će osvetiti smrt Julija Cezara. Antonije je postao zet cara Avgusta, jer se oženio
nje-govom sestrom Oktavijom. Antonije bude poslat u Egipat na guvernerski položaj, ali
je ubrzo postao žrtva lepe Kleopatre, raskalašne kraljice Egipta. Njegova ljubav prema njoj
je bila tako jaka, da je on konačno zastupao egipatske interese, ostavio svoju ženu Oktaviju
i izabrao Kleopatru i dao joj provinciju u vlasništvo. On je proslavio triumf u Aleksandriji
umesto u Rimu, čime je uvređio rimski narod, tako da Avgustu nije bilo teško da angažuje
Rimljane u žestoku borbu protiv Egipta. Ovaj rat je vođen prividno protiv Egipta i
Kleopatre, ali je stvarno bio uperen protiv Antonija, koji je sada stajao na čelu egipatske
vojske. Pravi razlog njihove borbe bio je, kaže Prido, što nijedan od njih nije mogao biti
zadovoljan samo sa polovinom Rimske imperije. Lepidus je bio izbačen iz triumvirata, i
vladavina imperijom sada se nalazila među njima dvojicom. Svaki je bio rešen da zauzme
sve, i oni su reskirali smrtni rat radi njenog posedovanja.{DiO 273.6}
Antonije je prikupio svoju flotu kod Samosa. Pet stotina ratnih brodova izvanredne
veličine i građe, sa više spratova jednim iznad drugog, sa kulama na vrhu i na krmi, što je
činilo jedan impozantan i strašan prizor. Ovi brodovi imali su posadu od oko sto i dvadeset
hiljada vojnika. Kraljevi Libije, Kilikije, Kapadokije, Paflagonije, Komagena i Trakije bili su
lično prisutni, i oni iz Ponta, Judeje, Likaonije, Galati je i Medije poslali su svoje trupe. Jedan
veličanstveniji vojni prizor od ovog, kada se flota ratnih brodova razvila u bojnom poretku,
svet je retko kad video. Zadivljujuće lepa i veličanstvena pojavila se galija kraljice Kleopatre,
ploveći kao zlatni dvorac pod oblakom purpurnih jedara. Njene zastave i trake lepršale su
se na povetarcu, a trube i drugi ratni muzički instrumenti parali su nebo sa akordima
radosti i triumfa. Antonije je išao neposredno uz nju u jednoj galiji sličnog veličanstva.{DiO
274.1}
S druge strane Avgust, pojavio se bez pompe i sjaja, ali korisnije raspoređen. On je
imao upola manje brodova od Antonija i jedva osamdeset hiljada pešaka. Ali sva njegova
vojska je bila odabrani ljudi i na palubama svojih brodova bili su sve iskusni pomorci; dok
je Antonije, nemajući dovoljno mornara, bio obavezao u svoju mornaricu i zanatlije svake
vrste, ljude neiskusne i spremnije da izazovu paniku nego da se stvarno bore u ratu. Da bi
se bolje pripremili za ovaj sudar, Avgust je odabrao za svoj zimovnik Brindizi, a Antonije
Korkiru (današnji Krf), čekajući sledeću godinu.{DiO 275.1}
Idućeg proleća obadve armije su stavljene u pokret na kopnu i moru. Flote su se
sudarile u Ambracijskom zalivu u Epiru, a suvozemne vojske su bile povučene na otvoreno
polje. Antonijevi najiskusniji generali savetovali su mu da se ne upušta u pomorsku bitku
sa svojim neveštim mornarima, nego da pošalje Kleopatru natrag u Egipat, a on da pohita
u Trakiju ili Makedoniju, uzdajući se u povoljan ishod borbi njegove suvozemne vojske,
koja se sastojala od ratnih veterana, borbenih trupa. Ovde se obistinila stara izreka: »Quem
Deus perdere vult, prius dementat« (»Koga Bog želi uništiti, najpre mu oduzme pamet«.)
Antonije, zanet Kleopatrom i žudeći samo za njenim zadovoljstvima, dok je ona, uzdajući
se samo u spoljni izgled, smatrala da je njena flota nepobediva, savetovala Antoniju
neposrednu akciju.{DiO 275.2}
Bitka je počela 2. septembra 31. godine pre Hrista u tesnacu zaliva Ambracija blizu
grada Akcija. Ceo svet je bio na kocki oko koje su se sada borila ova dva nepopustljiva
ratnika, Antonije i Avgust. Borba, dugo odlagana bila je konačno prihvaćena po savetu
Kleopatre. Preplašena od ratne vike, ona je počela uzmicati kad nije bilo opasnosti,
povukavši za sobom egipatski eskadron od šezdeset lađa na broju. Antonije, videći ovaj
pokret, i gubeći iz vida sve osim svoje slepe želje za njom, odmah je sledio njen primer,
prepustivši pobeđu Avgustu.{DiO 275.3}
Ova je bitka besumnje označila početak »vremena« spomenutog u stihu 24. U toku
ovog »vremena« smišljane su prevare iz tvrđave, ili iz Rima, iz čega možemo zaključiti da
je početkom tog perioda zapadna prevlast počela malaksavati ili preživljavati jednu
promenu u imperiji, da ovaj grad više ne bude smatran sedištem ili prestonicom rimske
vladavine. Od 31. godine pre Hrista jedno proročko »vreme«, ili 360 godina, dovodi nas
do 330. godine posle Hrista. Odatle je opštepoznata činjenica da je sedište (prestonica)
imperije bila premeštena iz Rima u Konstantinopolj (Carigrad), od strane Konstantina Ve-
likog upravo te iste godine.{DiO 275.4}
»I koji jedu hleb njegov upropastiće ga; vojska će njegova preplaviti zemlju, i
mnogi će pasti pobijeni.« — stih 26.{DiO 276.1}
Antonije je bio izneveren i napušten od svojih saveznika i prijatelja »koji su jeli hleb
njegov.« Kleopatra, kako smo već opisali, iznenada se povukla iz borbe, uzevši sa sobom
šezdeset ratnih brodova. Suvozemna vojska, ozlojeđena Antonijevom zaslepljenošću,
prišla je Avgustu, koji je oberučke prihvatio.
Kad je Antonije stigao u Libiju, saznao je da su se snage koje je on bio tamo ostavio
pod vodstvom Škarpa radi obezbeđenja pozadine, izjasnile za Avgusta, i da su se u Egiptu
njegove snage predale. U besu i očajanju Antonije je sebi oduzeo život.{DiO 276.2}
»Jer srce će obojice careva raditi o međusobnom zlu, i za jednim će stolom
lagati, ali se neće ostvariti, jer će kraj biti u određeno vreme.« — stih 27.{DiO 276.3}
Antonije i Avgust su bili ranije u savezu i triumviratu. Ipak pod plastom prijateljstva,
oni su obojica težili i otimali se za celokupnu prevlast. Njihova uveravanja u prijateljstvo
bila su za svakog drugog samo licemerna izjava. Oni su za jednim stolom lagali. Oktavija,
žena Antonijeva i sestra Avgustova, izjavila je pred narodom Rima u vreme njenog razvoda
od Antonija, da je ona pristala da se uda za Antonija samo za to da bude zaloga jedinstva
između Avgusta i Antonija. Ali taj savet nije uspeo. Raskid je došao, i u sukobu koji je
nastao Avgust je bio potpuni pobednik.{DiO 276.4}
»I tako će se vratiti u svoju zemlju sa velikim blagom; i srce će njegovo
okrenuti protiv svetoga saveza, i kad i to izvrši, vratiće se u svoju zemlju.« — stih
28.{DiO 278.1}
Ovde se spominju dva vraćanja iz spoljnjih pobeda. Prvo je bilo posle događaja
ispričanih u 26 i 27 stihu, a drugo vraćanje kada se ova sila razgnjevila na sveti zavet i
izvršila svoju mržnju. Ovo prvo je ispunjeno kada se Avgust vratio posle svoje ekspedicije
protiv Egipta i Antonija. On je stigao u Ritn sa velikim triumfom i blagom jer »u ono vreme
takvo ogromno bogatstvo bilo je doneto iz Egipta u Rim, da je to svelo vrednost egipatske
zemlje nakon odlaska Oktavijana (Avgusta), kao i vrednost novca na pola, a cenu sve
prodajne robe povisilo na duplo.«20{DiO 278.2}
 Avgust je proslavljao svoju pobedu u triumfu koji je trajao tri dana, — triumf koji je
uveličala i sama Kleopatra kao jedna od kraljevskih robinja, dok nije vešto udesila da bude
ujedena od jedne smrtonosne zmije.{DiO 278.3}
Rim razara Jerusalim. — Sledeći veliki poduhvat Rimljana posle osvajanja Egipta bila
je ekspedicija protiv Judeje i zauzimanje i razorenje Jerusalima. Sveti savez je besumnje
zavet koji je Bog održavao sa svojim narodom u raznim oblicima i u raznim vekovima
istorije ovoga sveta. Jevreji su odbacili Hrista, i prema proročanstvu, svi koji ne budu
poslušali toga proroka biće istrebljeni iz svoje sopstvene zemlje i rasejani po svima
narodima ispod neba. Premda su i Jevreji i Hrišćani podjednako patili pod nasilničkom
rukom Rima, ipak se na Judeju besumnje odnosio specijalni gnev koji se spominje u svetim
spisima.{DiO 278.4}
!l H. Priđo: Stari i novi Zavet u istorijI Jevreja, Sv. II, str. 380.
Rimljani su pod Vespasijanom izvršili invaziju Judeje i zauzeli gradove Galileje:
Horazin, Vitsaidu i Kapernaum, gde je Hristos bio odbačen. Oni su uništili stanovništvo i
nisu ostavili ništa do ruševine i pustoš. Tit je opkolio Jerusalim i iskopao opkope oko njega,
saglasno proročanstvu Spasitelja. Nastupila je užasna glad. Mojsije je objavio da će
strahovite nevolje doći na Jevreje ako se odvoje od Boga. Prorečeno je da će čak nežne i
osetljive žene jesti svoju sopstvenu decu u teskobi opsade. (5. Mojs. 28:52—55.) Za vreme
Titove opsade Jerusalima ovo se proroštvo bukvalno ispunilo. Čuvši o takvim nehumanim
delima, no zaboravljajući da je on bio taj koji je naveo narod na takve krajnosti, Tit se
zakleo da će večno iskoreniti prokleti grad i narod.{DiO 279.1}
Jerusalim je pao 70-te godine posle Hrista. Kao nešto sebi na čast, komandant je
bio odlučio da sačuva hram, ali Gospod je kazao: »Neće ostati ovde ni kamen na kamenu
koji se neće razmetnuti.« Mat. ^4:2. Jedan rimski vojnik dograbio je upaljenu baklju, popeo
se na ramena jednog svog druga i ubacio je kroz prozor divne građevine. Hram je uskoro
buknuo u plamenu i svi napori Jevreja da uguše požar, potpomognuti i od samog Tita, bili
su uzaludni. Videći da će hram biti uništen, Tito je jurnuo unutra i izneo zlatni svećnjak,
stol za postavljene hlebove, knjigu zakona uvijenu u zlatni vez. Svećnjak je kasnije bio
postavljen u Vespazijanov hram mira, a kopija istog vidi se još i danas na Titovom
triumfalnom luku u Rimu.{DiO 279.2}
Opsada Jerusalima trajala je pet meseci. Za vreme te opsade izginulo je milion i sto
hiljada Jevreja, a devedeset i sedam hiljada odvedeno u ropstvo. Grad je bio tako
zadivljujuće jak, , da je Tit uzviknuo kad je video ruševine: »Mi smo se borili uz pomoć
Božju!« Grad je bio potpuno sravnjen, a temelji hrama bili su preorani od strane Tarentija
Rufa. {DiO 279.3}Trajanje celokupnog rata je bilo sedam godina. Skoro milion i po osoba
je palo kao žrtve njegovih užasnih strahota.{DiO 279.4}
U određeno ee vreme opet doći na jug, ali drugi put neće biti kao prvi put.«
—stih 29.{DiO 279.5}
Određeno vreme je verovatno proročko vreme iz stiha 24, koje je prethodno
spomenuto. Ono se završilo, kao što smo videli, u godini 330. posle Hrista, u koje se vreme
ova sila opet vratila i došla na jug, ali ne kao prvom prilikom kad je došla na Egipat, niti
kao kasnije, kad je došla na Judeju. To su bile vojne ekspedicije koje su se završile
pobedonosno i triumfalno. Međutim ova je dovela do demoralizacije i rasula. Preseljavanje
prestonice carstva iz Rima u Konstantinopolj (Carigrad), bilo je signal propasti imperije.
Rim je izgubio svoj prestiž. Zapadni deo rimskog carstva bio je izložen najezda ma spoljnih
neprijatelja. Posle smrti cara Konstantina rimsko carstvo je bilo podeljeno među njegova
tri sina: Konstantiusa, Konstantina II i Konstansa. Konstantin II i Konstans se zavade, i
pobeđonosni Konstans zadobije prevlast nad celim Zapadnim carstvom. Varvari sa Severa
uskoro otpočnu svoje najezde i prošire svoje pobede sve dotle dok Zapadno carstvo ne
bude ugašeno 476. godine posle Hrista.{DiO 280.1}
»Jer će doći na njega lađe Kitimske: za to će se ožalostiti i vratiti, i razgneviće se
protiv svetog zaveta, i učiniće što je naumio, i saglasiće se sa onima koji ostavljaju sveti
zavet.« — stih 30.{DiO 280.3}
Varvari pljačkaju Rim. — Proročki pripovedački stil prikazuje jednu silu koja je već
bila predmet 16. stiha, naime Rim. Ko su bile »lađe Kitimske«, koje su došle protiv njego-
ve sile, i kada je izvršen taj pokret? Koja je zemlja ili sila označena imenom »Kitim«? Adam
Klark daje na tekst iz Isaije 23:1: »Iz zemlje Kitimske javiše im«, sledeću primedbu: »Vest o
razorenju Tira, kraljice mora, od strane cara Navuhodonosora, kaže se da je javljena sa
Kitima, velikog ostrva na obalama Mediterana.« Jer Tirci, kaže Jeronim, misleći na 6 ~ti
stih, videći da nemaju drugog načina da se spasu, pobegnu u svoje lađe i otplove u
Kartagenu i na ostrva Jonskog i Egejskog mora.22 Kito daje isti opis položaja Kitima kao
obala i ostrvlja Mediterana (Sredozemlja); i pojam je uzet od Jeronima i odnosi se na čuveni
grad Kartagenu, smeštenu u tom regionu.«23{DiO 280.4}
Da li se ikada vodila jedna pomorska bitka sa Kartagenom kao bazom protivu
rimske imperije? Ako pomislimo na upad Vandala u Rim pod vodstvom Genzerika, onda
je odgo-vor lako potvrdan. Svaki izlet koji je on vršio iz kartagenske luke, na čelu svojih
ogromnih i dobro disciplinovanih pomorskih snaga, širio je strah po svim primorskim
oblastima rimskoga carstva. Da je to delo bilo u vidu imamo i dalje dokaze ako
posmatramo sve ono što nam donosi proročanstvo. U 29. stihu možemo razumeti da se
govori o prenosu carstva iz Rima u Konstantinopolj (Carigrad). Zatim dolazi vreme
značajne revolucije, nastaju upadi Varvara sa Severa, među kojima istaknuto mesto
zauzima spomenuti rat Vandala. Godine 428—477. označavaju istorijski napredak
Genzerika.{DiO 281.1}
»On će se ojaditi (ožalostiti) i vratiti«, odnosi se na očajničke napore koji su činjeni
da se suzbije Genzerikova prevlast na moru, najpre od strane Majoriana, a zatim od pape
Lava I, ali potpuno bezuspešno. Rim je bio prisiljen da se izloži poniženju, videći svoje
provincije razorene, a svoj »večni grad« oplenjen od neprijatelja.' (Vidi komentar na
Revelation 8:8.) {DiO 281.2}
11 Adam Klark: Komentari Staroga Zaveta, Sv. LV, str. 109—110. ” John Kltto: Enciklopedija biblijske
literature, str. 196.
 »Razgneviće se na sveti zavet.« Ovo se nesumnjivo odnosi na pokušaj uništenja
Božjeg zaveta napadom na Sveto Pismo, knjigu zaveta. Jedna revolucija slične prirode bila
je izvršena u Rimu. Heruli, Goti i Vandali, koji su pobeđili Rim, prihvatili su arijansku veru i
postali neprijatelji katoličke crkve. Sa ciljem da bi istrebio tu jeres, car Justinijan je proglasio
papu jedinim poglavarem crkve i korektorom jeretizma. Biblija je ubrzo postala zabranjena
knjiga, koja nesme biti čitana od običnog naroda, već sva pitanja koja budu sporna treba
podnositi papi. Time je bila naneta uvreda dostojanstvu reči Božje.{DiO 281.3}
Komentarišući odnos katoličke crkve prema Sv. Pismu, jedan istoričar kaže:
»Neko bi mislio da rimska crkva namerava da svoj narod zadrži na otstojanju prema
Svetom Pismu. Ona je stavila jaz tradicija između naroda i Božje reči. Ona ih je još više
udaljila od sfere rizika time što je odredila jednog nepogrešivog tumača, čija je dužnost
da se brine da Biblija ne izražava osećaj neprijatelja Rima, No, kako ni to nije bilo dovoljno,
ona je radila svim mogućim sredstvima da spreči da Sveto Pismo dođe ma u kome obliku
u ruke njenog naroda. Pre Reformacije ona je držala Bibliju okovanu i zaključanu u jedan
mrtvi jezik (latinski) i mnogi zakoni su bili doneti protiv slobodnog čitanja Biblije. Tindal i
Luter, jedan iz svog skrovišta u Cildorfu, a drugi usred dubokih senki Turingske šume, izneli
su Bibliju narodima na maternjim jezicima Engelske i Nemačke. Time je bila probuđena
žeđ za Biblijom, koju je rimska crkva mislila nerazumno da suzbije. Koncil u Trentu doneo
je deset tačaka u pogledu zabranjenih knjiga, koje, dok su naizgled zadovoljavale, potajno
su još povećale težnju za rečju Božjom. U četvrtoj tački Koncil zabranjuje svakom pojedincu
čitanje Biblije bez dopuštenja njegovog biskupa ili inkvizitora; to dopuštenje se temelji na
jednoj potvrdi ispovednika da isti nije u opasnosti od štete ako to čini. Koncil je dodao ove
nedvosmislene reči: — »Da ako bi se neko usudio da čita ili drži u svom posedu tu knjigu
(Bibliju) bez takvog dopuštenja, neće dobiti oproštaj grehova dok istu ne preda svom
svešteniku.« Ove tačke su bile propraćene bulom pape Pija IV, u kojoj on izjavljuje da oni
koji ih prestupe smatraće se da su skrivili smrtni greh. Time je rimska crkva pokušala da
učini sve što može da potpuno spreči čitanje Biblije. Činjenica da ni jednom pristalici
papstva nije dopušteno čitanje Biblije bez dozvole, ne pojavljuje se u veronaukama
(katehizmu) i drugim knjigama od opšte upotrebe među rimokatolicima u ovoj zemlji, ali
je nepobitno da postoje takvi oblici zakona u toj crkvi. I u skladu sa tim, mi nalazimo istu
praksu rimskog sveštenstva, počevši od pape pa naniže, u sprečavanju slobodne cirkulacije
Biblije, -— osobito u onim zemljama kao što su Italija i Španija, gde rimokatolici imaju
vlast, ali i u drugim zemljama, kao što je i Amerika, dokle god se prostire njihova moć.
Njihova zajednička politika je da obeshrabre čitanje Bi-blije na sve moguće načine; i ak.o
negde ne mogu da primene silu u ovom pogledu, oni se u svojoj službi ne ustručavaju od
upotrebe vlasti svoje crkve, izjavljujući da oni koji se usude protiviti se volji Rima u ovim
stvarima, čine smrtni greh.«24
Rimski imperatori istočnog carstva, koje je još postojalo, imali su razumevanje ili
prećutno odobravanje u vezi sa rimskom crkvom, koja su odrekla zaveta i uspostavila veliki
otpad, s namerom da će srušiti »jeretizam«. Čovek greha bio se podigao na svoj drski
presto kroz poraz arijanskih Gota, koji su tada vladali Rimom, godine 538. posle
Hrista.{DiO 281.3}
»I vojske će stajati na njegovoj strani, i oskvrniće svetinju sile i ukinuće žrtvu
svakodnevnu i postaviti gnusobu (mrskost) opustošenja.« — stih 31.{DiO 282.1}
»I oskvrniće svetinju sile«, tojest Rim. Ako se ovo primeni na varvare, onda se to
bukvalno ispunilo; jer Rim je bio opljačkan od strane Gota i Vandala i carska sila Zapada
ugasila se pobedom Odoakera nad Rimom. Ili, ukoliko se odnosi na one vladare carstva
koji su radili u prilog papstva protivu paganskih i svih drugih oprečnih religija, a može se
primetiti na preseljavanje carske prestonice iz Rima u Carigrad (Konstantinopolj), koji je
proširio mreže svoga uticaja do propasti Rima. Ovaj se stih može uporediti sa Daniel
8:11 i Revelation 13:2. {DiO 282.2}
Papstvo ukida (uklanja) »svagdašnju«. — Već u komentaru na Daniel 8:13 bilo je
pokazano da je reč »žrtva« pogrešno dodata. Izraz označava jednu pustošeću silu koja je
kopija »mrskosti opustošenja« i koja će uslediti u određeno vreme. Zato se jasno vidi da
»dnevno« opustošenje predstavlja paganizam, a »mrskost opustošenja« je papstvo. Ali
neko može pitati: Kako može to biti papstvo, kad Hristos govori o tome u vezi sa
razorenjem Jerusalima? Odgovor je, da Hristos očigledno ukazuje na Danila 9, kada je
proricao razorenje Jerusalima, a ne na ovaj stih u Danilu 11, koji se ne odnosi na taj slučaj.
U devetoj glavi Danilo govori o opustošenjima i mrzostima u množini. Više nego jedna
mrskost će za to doći na crkvu, tj. dokle god je crkva u pitanju, i paganizam i papstvo su
gnusobe, ili mrskosti. Ali za razliku od svega drugog, jezik je ovde ograničen. Jedno je
»svagdašnje« pustošenje, a drugo je vrhovni prestup ili »gnusoba« pustošna.{DiO 282.3}
Kako je uklonjeno ili ukinuto »svagdašnje« ili paganizam? Ako je reč o ovome u vezi
sa nastupom gnusobe pustošne ili papstva, to mora biti naznačeno, ne više tobožnjom
promenom religije od paganizma u hrišćanstvo, kao što je takozvano obraćanje cara
Konstantina, nego jedno takvo istrebljenje paganizma iz svih elemenata imperije, da bi se
u potpunosti otvorio put papskim gnusobama da istakne i propagira svoje drske tvrdnje.
Jedna takva revolucija bila je izvršena, ali tek dvesta godina nakon Konstantinove
smrti.{DiO 283.1}
21 J. A, Wylie: Papstvo, str. 180—181.
Ukoliko se približujemo 508. godini, nailazimo na jednu veliku krizu između
katolicizma i paganskih uticaja koji su već postojali u Rimskom carstvu. Sve do vremena
obraćenja francuskog kralja Klovisa (Clovis), godine 496, Francuska i druge zemlje
zapadnog Rimskog carstva bile su paganske; ali sledeći. ovaj slučaj, napori za obraćenje
idolopoklonika u ro~ manizam bili su krunisani velikim uspesima. Klovisovo obraćenje bilo
je povod za dođeljivanje francuskom monarhu titule: »Najvećeg hrišćanskog veličanstva«,
ili »Najstariji sin crkve.« Između tog vremena i 508. godine, kroz saveze, kapitulacije i
pobede bili su podjarmljeni Arborci, rimski garnizoni na zapadu, Britanci, Burgundi i
Visigoti.{DiO 283.2}
Od vremena kada su se ovi uspesi u potpunosti ostvarivali, tj. od 508. godine,
papstvo je triumfovalo nad paganizmom; ali je to kasnije besumnje usporilo progres
katoličke vere, iako više nije bilo na raspoloženju sile koja bi gušila veru i sprečavala
posezanje rimskog pontifa (pape). Kada su istaknute evropske sile napustile paganizam,
to je bilo samo da bi nastavile svoje gnusobe na jedan sasvim drugi način, u drugom
obliku. Jer hrišćanstvo kako je predstavljeno kroz rimokatoličku crkvu, bilo je i jeste samo
pokršteno neznaboštvo.{DiO 283.3}
Status rimskog episkopa bio je specijalan za ono vreme. U 498. godini Simahus se
dokopao papskog prestola kao novoobraćenik iz neznaboštva. On je dospeo do papske
stolice na taj način što se takmičio sa svojim suparnikom sve do krvi. On je laskanjem dobio
naziv »naslednik sv. Petra« i time postavio temelj papskom usponu kroz drsko isključenje
cara Anastasija. Najuslužniji branitelji papstva tvrde da je papa tada bio glavni sudac u
mesto Boga i da je on bio namesnik Svevišnjega.{DiO 284.1}
Takav je bio smer u kome su se razvijali događaji na Zapadu. Ali kakvo je stanje
stvari bilo u to vreme na Istoku? Jedna jaka papska partija postojala je u celoj imperiji.
Pristalice ovog dela u Carigradu, ohrabrene uspesima svoje braće na Zapadu, smatrali su
za najsigurnije da otpočnu, otvoreno neprijateljstvo u korist svoga gospodara iz Rima.{DiO
284.2}
Treba napomenuti da je uskoro nakon 508. godine paganizam počeo naglo opadati
a katolicizam se relativno snažno širiti, da je katolička crkva u to vreme bila u stanju da
vodi uspešan rat i. protiv građanske vlasti imperije i protiv istočne crkve, koja je najvećim
delom bila obuzeta monofizitskom doktrinom, koju je Rim smatrao jeresom. Partiska
revnost dostigla je svoj vrhunac u vihoru fanatizma i građanskog sukoba koji je prerastao
u oganj i krvoproliće po ćelom Carigradu. Rezultat je bio istrebljenje 65.000 jeretika. Da je
jedan takav rat nastao nekoliko godina kasnije videćemo u sledećem navodu Gibona u
njegovom opisu događaja u godinama 508—518:{DiO 284.3}
»Carske statue su bile porušene, a njegova ličnost ignorisana, dok nije nakon tri
dana bio prinuđen da moli milost od svojih podanika. Bez svoje krune, i u pozi jednog
molioca, car Anastasije se pojavio na prestolu cirkusa. Katolici su pred njim izvodili sve
svoje gluposti; javno su vikali kako je on proklamovao preko glasnika da se odriče grimiza
(carskog purpura); onda su čuli opomenu da pošto ne mogu svi vladati, treba da se najpre
slože u izboru jednog vladara, i konačno su pristali da prime krv dvojice nepopularnih
ministara svoga gospodara i da ih bez oklevanja osude da budu bačeni lavovima. Ova
obesna ali kratkotrajna buna bila je ohrabrena uspehom Vitaliana, koji je na čelu armije
Huna i Bugara, većim delom ikonoboraca, proglasio sebe pobornikom katoličke vere. U
ovoj religioznoj buni on je raselio stanovništvo Trakije, opseo Carigrad, istrebio 65.000
svojih hrišćanskih sunarodnika, dok nije postigao opoziv biskupa, satisfakciju pape i
ustanovljenje Kalcedonskog Koncila (Sabora) na pravoslavnoj osnovi, nerado potpisano
od cara Anastasija, a mnogo vernije izvršeno od cara Justinijana. Takav je bio rezultat prvog
od religioznih ratova koji se vodio između učenika, i u ime Boga mira!26{DiO 284.4}
 Mislimo da je jasno da je »svagdašnje« bilo ukinuto 508. godine. To je bila priprema
za ustoličenje papstva, što je bilo jedan poseban i kasniji događaj. O tome proročkom
kazivanju ćemo tek govoriti.{DiO 285.1}
Papstvo postavlja gnusobu pustošnu. — »I postaviće gnusobu (mrzost) koja
pustoši.« Imajući u vidu potpuno ispunjenje onoga što mislimo da sačinjava ukidanje
svagdašnjeg, ili paganizma, mi sad pitamo: Kako je bila postavljena ili ustoličena mrzost
opustošenja, ili papstvo? Mali rog koji je imao oči kao oči čovečije, nije bio neprimetan
kada se ukazao put za njegovo napredovanje i uzdignuće. Od 508. godine njegovo
napredovanje prema univerzalnoj prevlasti bilo je bez presedana.. {DiO 285.2}
Kada je Justinijan hteo da otpočne rat protiv Vandala, koji je bio ne mali poduhvat
po veličini i teškoći, on je želeo da obezbedi pomoć i uticaj rimskog biskupa, koji je tada
posedovao položaj kojim je njegovo mišljenje imalo veliku važnost u većem delu
Hrišćanstva. Justinijan je zato preuzeo na sebe da reši pitanje rivalstva koje je već odavno
postojalo između Rima i Konstantinopolja (Carigrada) koji od ova dva centra imaju
prioritet, dajući prvenstvo Rimu, jednim pismom papi, u kome na jedan potpuno pristrasan
način izjavljuje da rimski biskup treba da bude poglavar cele vaseljenske crkve u
imperiji.{DiO 285.3}
K Vidi Luis E. Dupin: Nova istorija crkvenih pisaca, Sv. V, str. 1—3: »Papa Symmahus«.
“ E. Gibbon: Rascep i pad Rimskog carstva, Sv. LV, str. 526.
Justinijanova poslanica glasi: »Justinijan, pobednik, pravednik, sretnik, slavni,
triumfalni, večni August, — Jovanu, najsvetijem arhibiskupu i patrijarhu plemenitog grada
Rima. Odajući čast apostolskoj stolici i Vašoj svetosti, kao što je oduvek bila i sada jeste
naša želja, a poštujući Vaše blaženstvo kao oca, hitamo da stavimo do znanja Vašoj svetosti
sve što se odnosi na stanje crkava, pošto je oduvek bila naša velika težnja da sačuvamo
jedinstvo između Apostolske stolice i položaja svetih crkava Božjih, koje sada postoji i
ostaje sigurno, bez ikakve uznemiravajuće nevolje. Zato smo neumorno radili na tome da
privolimo celo sveštenstvo širom Istoka da usvoji primat Vaše svetosti. Ma kakva pitanja
bila pokrenuta u sadašnjosti, mi smatramo neophodnim đa se ista stave do znanja Vašoj
svetosti, ma kako ona bila jasna i nedvosmislena, i da se sve čvrsto drži i uči od strane
celog sveštenstva u saglasnosti sa naukom vaše Apostolske stolice; jer mi nećemo
dopustiti da dođe na diskusiju nikakvo pitanje, ma kako bilo jasno i nepobitno što se tiče
stanovništva crkava, a da to prvo ne iznesemo na znanje Vašoj svetosti kao postojećoj
glavi svih crkava. Jer kao što smo prethodno rekli, mi revnujemo za povećanje ugleda i
autoriteta vašeg episkopata sa svim dužnim poštovanjem.«27{DiO 285.4}
Imperatorova poslanica morala je biti poslana pre 25-og marta 533. god. Jer u
svome pismu od tog datuma Epifanu on govori o istoj kao već poslatoj, i ponavlja da u
svim stva-rima koje se tiču crkve treba referisati papi, »poglavaru svih biskupa i pravom i
efikasnom korektoru jeretika«.28{DiO 286.1}
Istog meseca sledeće 534. godine, papa je odgovorio, ponavljajući reči imperatora,
odobravajući njegove izraze odanosti i prihvatajući sve titule carskog mandata
(punomoćja). On napominje da, među vrlinama Justinijanovim »jedna svetli kao zvezda, a
to je njegovo duboko poštovanje prema Apostolskoj stolici, kojoj je on potčinio i ujedinio
sve crkve kao pravom poglavaru svih crkava; što je posvedočeno od otaca, zakona kneževa
i izjavom imperatorovog poštovanja.«{DiO 286.2}
87 Justinijanov Kodeks, knj. 1, član 1.
88 George Croly: Otkrivenje Jovanovo, str. 170.
»Autentičnost titule primljene 534. godine nesporno je dokazana naredbom u
»Novellae« Justinijanovog zakonika. Preambula tac. IX tvrdi da »kao što je drevni Rim bio
osnivač zakona, tako besumnje i papski Rim uživa prvenstvo pontifikata.« Tačka 131, koja
govori o svešteničkim titulama i privilegij ama, glava II, kaže: »Zato naređujemo da presveti
papa staroga Rima bude prvi u celokupnom sveštenstvu, a preblaženi Arhibiskup
(patrijarh) Konstantinopolja, novog Rima, bude drugi po rangu, odmah posle svete
apostolske stolice starog Rima.«29{DiO 287.2}
Pri kraju šestog stoleća Jovan Carigradski osporio je rimsko vhrovništvo i prisvojio
sebi titulu vaseljenskog patrijarha, našta. je Grigorije Veliki, ogorčen tom uzurpacijom,
anatemisao Jovana i objavio bez da je bio svestan istinitosti njegove tvrdnje, da onaj ko
sebi prisvoji titulu univerzalnog biskupa postaje Antihrist. Godine 606. Fokas je pobio
tvrdnju Carigradskog patrijarha, braneći sličnu tvrdnju rimskog pape. Ali Fokas nije bio
osnivač papske prevlasti. »Da je Fokas pobijao tvrđenje konstantinopoljskog biskupa bez
svake je sumnje. Ali najveći autoriteti među građanima i analistima odbacuju misao da je
Fokas bio osnivač prevlasti Rima. Oni priznaju Justinijana kao jedinog legitimnog izvornika
papske vlasti, a pravi datum njegove titule potiče iz nezaboravne 533. godine.«30
Georg Croly dodaje sledeću primedbu: »Prema navodima Boniusa, priznatog
autoriteta među rimokatoličkim analitičarima, Justinijanovo dodeljivanje vrhovne vlasti
papi označava početak toga perioda . . . Cela ta stvar je ozvaničena regularnim tokom i
odgovarala je važnosti trenutka.«31{DiO 287.3}
Takve su okolnosti pratile Justinijanov dekret. Ali koristi od tog dekreta nisu odmah
dovele do rezultata, jer Rim i Italija bili su uz Ostrogote, koji su bili arijanske vere i strogo
se protivili veri Justinijana i pape. Bilo je jasno da Ostrogoti moraju biti iskorenjeni iz Rima
pre nego što papa bude mogao da vrši vlast sa kojom je bio zaodeven. Da bi se izveo taj
poduhvat, godine 534. otpočeo jo italijanski rat. Rukovođenje tom kampanjom bilo je
povereno Velizaru. Prilikom njegovog približavanja Rimu, pojedini gradovi su se odrekli
Vitigosa, svoga gotskog i jeretičkog vladara i pridružili se vojskama katoličkog imperatora.
Goti, rešeni da odlože ofanzivne operacije do proleća, dozvolili su Velizaru da uđe u Rim
bez otpora. Delegati pape i sveštenstva, senata i naroda, pozvali su Justinijanovog
zamenika da prihvati njihovu dobrovoljnu podaničku pokornost.{DiO 288.1}
23 Ibid, str. 170—171. M Ibid, str. 172—173. 3< Ibid, str. 12—13.
Velizar je ušao u Rim 10. decembra 536. godine. Ali to nije bio kraj borbe, jer su
Goti prikupili svoje snage i odlučili da spreče njegovo osvajanje grada jednom redovnom
opsadom, koju su započeli meseca marta 537. godine. Velizar se pobojao očajanja i
izdajstva od strane naroda. Pojedini senatori i papa Silvestar, zbog sumnje u izdajstvo,
behu poslati u izgnanstvo. Car je naredio sveštenstvu da izaberu novoga biskupa (papu).
Nakon svečanog prizivanja svetoga Duha izabrali su đakona Vigilija, koji je ogromnim
mitom od dve stotine funti zlata kupio tu čast.32{DiO 288.2}
Cela nacija Ostrogota okupila se u opsadu Rima, ali njihovi napori bili su bezuspešni.
Njihova se vojska trošlia u čestim i krvavim borbama pod gradskim zidinama, i godinu i
devet dana dok je opsada trajala, došlo je do potpune propasti naroda. Meseca marta 538.
godine, usled raznih opasnosti oni su napustili opsadu grada, zapalili svoje šatore i povukli
se u neredu od grada, brojno jedva dovoljni da sačuvaju svoj opstanak kao nacije ili svoj
identitet kao naroda.{DiO 288.3}
Tako je gotski rog, poslednji od ona tri roga, bio iščupan ispred malog' roga iz
Danila 7. Ništa više nije sta-jalo na putu papi da vrši svoju moć i uticaj shodno svom
dogovoru sa Justinijanom pre pet godina. Sveci, vremena i zakoni bili su sada u njegovim
rukama, ne samo kao cilj, nego stvarnost. Zato ovo mora biti uzeto kao početak vremena
gnusobe pustošne i polazna tačka proročkog perioda od 1260. godina papske previ
asti.{DiO 289.1}
»I koji su bezbožni prema zavetu, on će ih laskanjem pridobiti, ali narod koji
poznaje Boga svojega ohrabriće se i izvršiti.« — stih 32.{DiO 289.2}
Narod koji »poznaje Boga svojega«. — Oni koji se odriču knjige zaveta, Svetoga
Pisma, koji misle više na papske uredbe i odluke koncila nego na reč Božju — papstvo će
ih pridobiti prevarom. To znači da će biti navedeni na preteranu revnost za papu u
dodelji'vanju vlasti, položaja i počasti.{DiO 289.3}
U isto vreme postojaće jedan narod »koji poznaje Boga svojega« i koji će ojačati
(ohrabriće se) i izvršiće. To behu hrišćani koji su držali čistu religiju i živeli na zemlji kroz
tamni vek papske tiranije, vršeći samopožrtvovanje i religiozni heroizam u prilog svoje
vere. Najistaknutiji među njima bili su Valdenzi, Albigenzi i Hugenoti.{DiO 289.4}
»I razumni u narodu naučiće mnoge, i radi toga padaće od mača i ognja,
ropstva i grabeža mnogo vremena.« — stih 33.{DiO 289.5}
3! Edward Gibbon: C ?oba i pad Rimske imperije, Sv. IV, str. 168.
Dugi period papskog progonstva protiv onih koji su ~e borili da održe istinu i
poučavaju svoje drugare putevimt,. pravde, ovde se iznosi na videlo. Broj dana u kojima
su isti padali dat je u Daniel 7:25; 12:7; Revelation 12:6, 14; 13:5. Taj period se naziva:
»vreme, vremena i polovina vremena«, ili: »hiljadu dvesta i šezdeset dana,« naime:
»četrdeset i dva meseca.« Svi ovi izrazi samo na različite načine označavaju jedan te isti
period od 1260. godina papske dominacije.{DiO 289.6}
»Ali padajući dobijaće malu pomoć, i mnogi će im se priključiti licemerno.« —
stih 34.{DiO 289.7}
U Otkrivenju 12, gde se takođe iznosi ovo isto vreme papskog progonstva, čitamo
da će zemlja pomoći ženi i otvoriće usta svoja da proguta reku koju je zmija (aždaja) pustila
za njom. Protestantska Reformacija predvođena Martinom Luterom i njegovim
saradnicima ispunila je ovde prorečenu pomoć. Germanske države prihvatile su
protestantsku stvar, zaštitile reformatore i skratile delo progonstva sprovođeno od strane
papske crkve. Ali kad su protestanti bili pomognuti i njihovo delo postalo popularno,
mnogi su pristali uz njih licemerno, ili su prihvatili veru iz nečasnih pobuda.{DiO 290.1}
»I od razumnih će pasti neki da bi se okušali, očistili i ubelili, sve do vremena
posletka, jer će još biti jedno vreme određeno.«— stih 35.{DiO 290.2}
Obuzdavanjem progonstvo još nije bilo uništeno. Ono je ponovo izbijalo tamo gde
god mu se ukazala prilika. To je osobito bio slučaj u Engleskoj. Religiozno stanje engleskog
kraljevstva bilo je kolebljivo, nekiput je bilo pod protestantskom, a nekiput pod papskom
jurisdikcijom saglasno religiji vladajućeg monarha. »Krvava kraljica Marija« bila je smrtni
neprijatelj protestantskog dela, i mnogi su pali kao žrtva njezineg nemilosrdnog
progonstva. Ovakvo stanje stvari trajalo je manje-više sve do »vremena posletka.« Prirodni
zaključak bi bio da kada je vreme posletka trebalo doći, ova sila koju je rimokatolička crkva,
posedovala da kažnjava jeretike, i koja je bila uzrok tako mnogom progonstvu, sada je
izvesno vreme bila obuzdana, iako ne sasvim otklonjena. Zaključak bi bio da ovo
otklanjanje papske prevlasti označava početak perioda koji se ovde naziva »vreme
posletka«. Ako je ova primena tačna, onda je vreme posletka nastupilo 1798. go-dine, jer
je papstvo tada bilo zbačeno s prestola od strane Francuske, i da nikada više nije
posedovalo svoju raniju silu. Pritisak, tlačenje crkve putem papstva očigledno se odnosi na
ovo doba, koje je jedino izuzev Revelation 2:10, povezano sa »određenim vremenom
(»rokom«)«, tojest, proročkim periodom.{DiO 290.3}
»I taj će car činiti sve što hoće, i pođignuće se i uzvisiće se iznad svakoga boga,
i čudnovato će govoriti protiv Boga nad bogovima, i biće srećan dokle se ne svrši
gnjev, jer će se izvršiti što je određeno.« — stih 36.{DiO 292.1}
Car koji će se uzvisiti iznad svakoga boga. — Car koji se ovde navodi ne može
označavati istu. silu koja je napred imenovana, naime papsku silu, jer karakter koji se ovde
navodi ne bi dobro odgovarao ako se primeni na pasku silu.{DiO 292.2}
Uzmimo izjavu koja se spominje u sledećem stihu: »Niti će za kojeg boga mariti.«
Ovo ne bi nikada bilo istina u pogledu papstva. Bog i Hristos, iako često lažno prikazivani,
ni-kada nisu bili odbačeni od strane papskog religioznog sistema.
Tri specijalne karakteristike moraju se pojaviti u sili koja ispunjava ovo proroštvo:
ona mora poprimiti ovaj karakter upravo pri početku vremena posletka o kome se govori
u prethodnom (35) stihu. To mora biti jedna samovoljna sila. Ili jedna ateistička vlast. Stoga
dve poslednje oznake mogu biti spojene u jednoj reči, da se njena samovoljnost otkriva u
pravcu ateizma.{DiO 292.3}
Francuska ispunjava ovo proroštvo. — Jedna revolucija koja se dogodila u
Francuskoj u vreme označeno u proročanstvu, tačno odgovara ovom opisivanju. Ateisti su
sejali seme koje je donelo svoj logični i kobni plod. Volter, u svojoj oholosti i
samouverenosti je jednom rekao: »Ja sam umoran slušajući ljude kako stalno ponavljaju
da su dvanaest ljudi osnovali Hrišćansku religiju. Ja ću dokazati da je samo jedan čovek
dovoljan da je sruši.« Udruživši se sa sebi sličnim ljudima kao što su Ruso, D’Alembert,
Didro i drugi, on je preduzeo da izvrši svoj plan. Oni su sejali buru i požnjeli oluju. Tada je
isto i rimokatolička crkva bila ozloglašeno pokvarena u Francuskoj za vreme tog perioda i
ljudi su bili željni da slome jaram crkvenog nasilja i tiranije. Njihovi napori su dostigli
vrhunac u »vladavini nasilja« iz 1793. godine, kada je Francuska odbacila Bibliju i negirala
postojanje Božanstva.{DiO 292.4}
Jedan moderni istoričar ovako opisuje tu veliku religioznu promenu:{DiO 293.1}
»Neki članovi Konventa (skupštine) su takođe pokušali da zamene hrišćansko
bogosluženje u provincijama civilnim, ceremonijama u jesen 1793. godine. U Abevilu,
Dimonu, informisali su stanovništvo da su sveštenici bili »lakrdijaši i klovnovi u crnim
haljinama, koji su se razmetali marionetama«, tako da su uveli obožavanje Razuma, i sa
neobičnom nelogičnošću organizovali »marionetski prizor« na sopstveni način, sa
igrankarna u katedrali (crkvi) svake dekade, kao i civilne praznike (festivale) kao »običaje«
na koje se uveliko insistiralo. Foše je bio prvi za ukidanje hrišćanskog bogosluženja;
govoreći sa katedre crkve u Neveru on je formalno izbrisao sve duhovno iz republikanskog
programa, ističući čuvenu parolu koja je proklamovala »smrt kao večni san«, čime je
izjednačio ključeve neba i pakla ... U svojoj pozdravnoj besedi bivšem biskupu (ex-biskup),
predsednik je izjavio da pošto je Vrhovno Biće želelo da se ne obožava niko drugi osim
Razum, onda to treba ubuduće da bude nacionalna religija.«33{DiO 293.2}
Ali postoje i druge i još upadljivije karakteristike koje su se ispunile na Francuskoj.
»Neće mariti ni za bobove svojih otaca, ni za ljubav žensku, niti za ma kojeg
drugog boga, nego će veličati sebe iznad svega.« — stih 37.{DiO 294.2}
Jevrejska reč za suprugu prevodi se kao žena; i Tomas Njutn smatra da bi se ovaj
odlomak mogao pravilnije izraziti kao »bračna« ili »supružanska ljubav««.34 Ovo kao da
ukazuje da dotična vlada u isto vreme kad izjavljuje da ne postoji Bog, gazi nogama zakon
koji je Bog dao da reguliše ustanovu braka. I mi nalazimo da istoričar Madelin, možda i
nesvesno, a što je još značajnije, povezuje ateizam i razvratnost ove vlasti istim redom kao
što su predstavljeni u proroštvu. On kaže:{DiO 294.3}
»Porodica je bila razorena. Pod starim režimom ona je bila najvažnija osnovica
društva . . . Dekret od septembra 20, 1792. godine kojim se uvodi razvod braka, a koji je
još više dopunjen od strane Konventa (skupštine) 1794. godine, doneo je svoje plodove u
toku četiri godine, za koje zakonodavna vlast nije ni snevala: neposredan razvod braka
mogao je biti proglašen na osnovu neslaganja bračnih drugova i mogao je stupiti na snagu
iste godine i dalje u koliko se jedan od supružnika izjasni protiv pre isteka ovog
perioda.{DiO 294.4}
»Nastala je prava navala na razvod brakova: krajem 1793. godine, petnaest meseci
posle izlaska ovog dekreta broj razvoda samo u Parizu popeo se na 5.994 ... Pod
Direktorijem vidimo žene kako prelaze iz ruke u ruku legalnim putem. Kakva je bila sudbina
dece rođene u ovim uzastopnim (mešovitim) bračnim zajednicama? Neki ljudi su ih se
jednostavno oslobađali napuštanjem: broj nahočađi u godini V popeo se u Parizu na preko
4.000, a u drugim apartmanima Francuske na preko 44.000. Kada su takvi »roditelji«
zadržali decu, to je dovelo do tragi-komičnih rezultata. Jedan muž bi oženio više sestara
jednu za drugom, jedan građanin je podneo molbu Savetu Petstotina pretstavnika, da mu
se dozvoli da se oženi majkom dve ju žena koje je već posedovao .. . Porodica je bila
rasturena, likvidirana.«35{DiO 295.1}
53 Luis Madelin: The Franch Revolution, pp. 387—388.
Thomas Newton: Rasprave o proroštvlma, Sv. I, str. 388. !! Luis Madelin: Francuska revolucija, str. 387.
»Neće mariti ni za kakvog boga.« U dodatku sveđočanstvu koje je već izneto da
pokaže potpuni ateizam francuskog naroda u ono vreme, mi iznosimo sledeče:{DiO 295.2}
»Ustavni biskup Pariza bio je izveden na binu da odigra glavnu ulogu u najsramnijoj
i najskandaloznijoj komediji koja se ikada izvodila pred licem narodnog predstavništva...
On je bio izveden napređ pred punom procesijom (povorkom) da izjavi pred Skupštinom
da je religija koju je on dosada učio i propovedao jedna sveštenička trgovina, koja nema
osnova ni u jednoj istoriji ili svetoj istini. On je porekao na najsvečaniji i najjasniji način
postojanje Božanstva za čiju službu je bio posvećen, i obećao da će se ubuduće posvetiti
obožavanju slobode, jednakosti, vrline i morala. Zatim je položio na stol svoju episkopsku
odoru i ures i primio bratski zagrljaj od predsednika Skupštine. Mnogi otpali sveštenici
sledili su primeru ovog prelata.«86{DiO 295.4}
»Hebert, Chaumette i njihovi drugovi pojavili su se u baru i izjavili da »Bog više ne
postoji.«37{DiO 295.5}
Bilo je proglašeno da strah Božji nije više početak mudrosti, nego ludosti. Svako
obožavanje bilo je zabranjeno izuzev slobode i domovine. Zlato i srebro kojim su crkve
bile ukrašene, bilo je zaplenjeno i obesvećeno. Crkve su bile zatvorene. Zvona su bila
polomljena i pretopijena u topovske granate. Biblije su bile javno spaljivane. Sveto posuđe
nošeno je javno ulicama, natovareno na magarca, u znak preziranja. Bila je ustanovljena
nedelja od deset dana umesto originalne sedmice, a smrt je bila proklamovana na
plakatima, istaknutim na groblju, kao večni san. Ali vrhunac svetogrđa, ako se to orgijanje
može tako nazvati, bilo je, kada je glumac-komičar Monvel, u ulozi sveštenika Svetlosti
izjavio:{DiO 295.6}
»Bože! Ako postojiš . . . osveti svoje uvređeno ime. Ja te izazivam, prkosim. Ti ćutiš;
nesmeš da pustiš svoje gromove; ko će posle svega ovoga da veruje u tvoje
postojanje?«38{DiO 295.7}
Eto šta je čovek kada se prepusti samome sebi i kakvo je neverstvo kada se odbace
uzda zakona i uzme sva sila u svoje ruke! Može li još biti sumnje da su to oni prizori koje
je Sveznajući predvideo i zapisao na svetim stranicama, kad je prikazao jedno carstvo koje
će se uzdići iznad svakoga boga i neće mariti ni za jednoga od njih?{DiO 297.1}
»I umesto toga on će slaviti boga sile, kojega nisu poznavali oci njegovi;
slaviće ga zlatom, srebrom, dragim kamenjem i raznim dragocenostima.« — stih
38.{DiO 297.2}
>• Sir Walter Scott: Život Napoleona Bonaparte, Sv, I, str. 239.
37 Archibalđ Alison: Istorija Evrope, Vol. III, p. 22.
38 Isto, p. 24.
14*
 Mi nalazimo jednu vidnu protivrečnost u ovom stihu. Kako može jedna nacija ne
mariti ni za kakvog boga, a u isto vreme slaviti boga sile? Nije moguće u isto vreme zau-
zimati dve pozicije, ali je moguće izvesno vreme odbaciti svakoga boga, a onda postepeno
uvesti drugo bogosluženje i slaviti boga sile. Da li se jedna takva promena dogodila u
Francuskoj u to vreme? Jeste. U nastojanju da od Francuske naprave jednu bezbožnu
naciju, njeni upravljači su prouzrokovali anarhiju, i bojeći se da će im se izmaći vlast iz ruku,
uvideli su da je politička neophodnost da se uvede ma kakav oblik bogosluženja. Ali nisu
nameravali da dopuste neki pokret kojim bi se širila pobožnost, u narodu i razvijao duhovni
karakter među ljudima, nego samo nešto tako čime bi se održavali na vlasti i što bi im
omogućilo kontrolu nad narodnim masama. Nekoliko detalja iz istorije će nam to pokazati.
Sloboda i domovina behu prvi predmeti obožavanja. »Sloboda, jednakost, snaga i
moralnost«, ma da je to bilo suprotno onome što su oni činili, behu istaknute parole novog
božanstva nacije. Godine 1793. beše uvedeno obožavanje »boginje Razuma«, koje je jedan
istoričar ovako opisao:{DiO 297.3}
»Jedna od ceremonija ovog suludog vremena stoji bez premca po svojoj besmislici
i bezbožnosti. Vrata skupštine su se širom otvorila jednoj grupi muzičara, predvođenoj
članovima Gradske opštine u jednoj svečanoj povorci, pevajući himnu u slavu slobode,
vodeći za sobom, kao predmet budućeg obožavanja, velom prekrivenu ženu, koju su
označili kao boginju Razuma. Ušavši s njom unutra, razotkrili su je sa velikom ceremonijom,
i postavili s desne strane Pretsednika. Ista je bila poznata kao prvakinja pariške Opere, čijim
čarima su većina prisutnih bili upoznati od njene pojave na bini. Ovoj osobi kao
najdostojnijoj predstavnici onog Razuma kome su se klanjali, nacionalna skupština
Francuske odala je javno poštovanje. Ova bezbožna i podrugljiva maskarada imala je
izvestan modni stil: ustoličenje boginje Razuma bilo je uvedeno i oponašano u celoj
Francuskoj, u takvim mestima gde su stanovnici želeli da se prikažu kao vrsne pristalice
Revolucije.«89{DiO 297.4}
Moderni francuski istoričar Luj Madelin piše:{DiO 298.1}
»Skupština se izvinila od prisustva radi poslova, a. procesija neobične mešavine
pratila je »boginju« do Tiljerija i u njenom prisustvu zahtevala da se čuveni hram Notre
Dame pretvori u Hram Razuma. Ni to im nije izgledalo dovoljno, pa su izabrali još jednu
boginju Razuma, ženu Momoroa, člana Skupštine, koja je bila ustoličena u Saint-Sulpice
sledeće dekade. Uskoro su se ove »slobđde« i »razumi« namnožili po celoj Francuskoj u
vidu obesti, razvratnosti, vrlo često tu i tamo sa po nekom »boginjom« kao simbolom,
dobre porodice, lepog ponašanja i savremenosti. Ako je bilo istina da je na čelu jedne od
ovih »Libertija« (sloboda) bila privezana vrpca sa recima: »Ne navodi me u razvratnost!«,
onda to pokazuje koliko je po svim krajevima Francuske vladalo najodvratnije stanje: u
Lionu, rečeno je, jednom magarcu su davali da pije iz putira iz kojeg se vrši pričešće . . .
Neko je uzviknuo: »Ove boginje više ponižavaju nego one iz bajke!«40{DiO 298.2}
3* Sir Walter Scott: Život Napoleona Bonaparte, Vol. I, pp. 239—240.
 U vreme dok je fantastično obožavanje Razuma bilo nacionalna manija, vođe
revolucije su bile poznate u istoriji kao »ateisti«. Ali se ubrzo uvidelo da se mora uvesti
jedna mnogo jača religija od one koja je bila u modi, da bi se održao narod. Zato je usledio
jedan takav oblik bogosluženja u kome je predmet obožavanja bilo »Vrhovno Biće«. To je
bilo jednako šuplje, sve dok se ne sprovede reformacija života i vitalne pobožnosti, ma da
se verovalo u natprirodno. I dok je boginja Razuma bila zaista jedan »tuđi bog«, izjava u
pogledu poštovanja »boga sile« može se primeniti na ovu poslednju fazu.{DiO 300.4}
»I učiniće da gradovi Boga najsilnijega budu boga tuđega; koje pozna
umnožiće im slavu i učiniće ih gospodarima nad mnogima i razdeliće im zemlju
mesto plate.« — stih 39.{DiO 300.5}
Sistem paganizma (neznaboštva) koji je bio uveden u Francuskoj, kako se pokazalo
u primeru obožavanja idola istaknutog u ličnosti »boginje Razuma«, i utvrđen jednim,
neznabožačkim ritualom koji je bio ozakonjen od strane Narodne Skupštine za potrebu
francuskog naroda, bio je na snazi sve do nalmenovanja Napoleona za privremenog
konzula Francuske 1799. godine. Pristalice ove tuđe religije zaposeli su tvrde gradove i
nacionalna uporišta, kao što je to izraženo u ovom stihu. {DiO 300.6}
Ali ono što najjasnije potvrđuje primenu ovoga proročanstva na Francusku jeste
rečenica iz poslednjeg dela ovog stiha, da će im »razdeliti zemlju mesto plate«. Pre
Revolucije zemaljska dobra bila su prisvojena od katoličke crkve i predala. nekolicini
zemljoposednika u nasleđe. Ova imanja su bila zakonom zaštićena kao neotuđivo nasleđe,
tako da. ih njihovi suvlasnici i naslednici nisu mogli deliti. Ali revolucija ne poznaje zakone,
i u anarhiji, koja je tada zavladala, kako je opisano u Otkrivenju 11 glave, plemićske titule
su bile ukinute, a njihove zemlje razdeljene na male parcele u korist društvene zajednice.
Vlada je bila bez sredstava, i ova velika imanja bila su konfiskovana i prodavana na licitaciji,
isparcelisana po želji kupaca. Istoričar ovako opisuje tu jedinstvenu trgovinu:{DiO 301.1}
»Konfiskacija dve trećine zemaljskih dobara (imanja) u Francuskoj, koja je nastala
naredbom Skupštine protiv emigranata, sveštenstva i ličnosti osuđenih od
Revolucionarnog Suda.. . stavila je na raspolaganje vladi fondove u vrednosti od preko
700,000.000 funti sterlinga.«41{DiO 301.2}
4» Louis Madelin: The French Revolution, p. 389.
Da li je ikada jedan događaj ma u kojoj zemlji ispunio jedno proroštvo tačnije i
potpunije nego ovaj u Francuskoj?
Kada je nacija počela dolaziti k sebi, zahtevala se jedna racionalnija religija i
neznabožački ritual bio je ukinut. Istoričar ovako opisuje taj slučaj:{DiO 301.3}
»Treća i najsmelij-i mera bi'a je odbacivanje neznabožačkog rituala i ponovno
otvaranje crkava za hrišćansko bogosluženje. Za ovo najviše pripada zasluga Napoleonu,
koji se usprotivio filozofskim predrasudama većine svojih kolega. U svojim razgovorima sa
njima, on je pokušao da im se predstavi kao onaj koji veruje u Hrišćanstvo, ali je to činio iz
čiste potrebe za mirom, zadovoljavajući narodnu želju za bogosluženjem. Sveštenici koji
su položili zakletvu na vernost vladi bili su ponovo uvedeni u svoje funkcije, i ta mudra
mera obuhvatila je više od 20.000 sveštenika koji su dotle čamili po tamnicama
Francuske.«42{DiO 301.4}
Tako se završila vladavina francuske revolucije. Iz njenih ruševina uzdigao se
Napoleon Bonaparte, vodeći borbu za ;;voje sopstveno uzdizanje, stavljajući se na čelo
francuske vlade, ukidajući teror u srcu nacije.{DiO 302.1}
»A u poslednje vreme južni car će se pobiti s njime; i car će severni udariti na
njega kao vihor s kolima i konjicima i s mnogim lađama, i ušavši u zemlje poplaviće
i proći.« — stih 40.{DiO 302.2}
Car južni i severni ponovo u konfliktu. — Posle dužeg prekida car južni i car severni
ponovo se pojavljuju na sceni. Mi se ne susrećemo ni sa čime što bi ukazivalo da
posmatramo druge prizore osim onih koje smo videli u kratkom vremenu nakon smrti
Aleksandra Velikog, prilikom uspostavljanja južnog i severnog dela n-egove imperije. Car
južni bio je u to vreme Egipat, a car severni beše Sirija, uključujući Trakiju i Malu Aziju.
Egipat je nastavio da vlada teritorijom koja je označena da pripada južnom caru, a Turska
je preko četiri stotine godina vladala nad teritorijom koja je sačinjavala domovinu
severnog cara.
Ova proročka primena ukazuje na sukob koji je izbio između Egipta i Francuske, i
između Turske i Francuske godine 1798, koja označava, kao što smo već videli, početak
vremena posletka. Kada istorija potvrđuje da je jedan takav sukob izbio te godine, onda je
to i jedan dokaz tačnosti primene ovog proročanstva.{DiO 302.3}
Mi za to pitamo: Je li to činjenica da se u poslednje vreme Egipat »pobio«, ili pružio
jedan srazmerno slab otpor, dok je Turska kao jedan nezadrživi »vihor« došla u sukob sa
Francuskom? Mi smo već izneli neke dokaze da je vreme posletka nastalo 1798. godine, i
svaki poznavalac istorije zna da je te godine vladalo stanje otvorenog neprijateljstva
između Francuske i Egipta.{DiO 302.4}
“ Archlbalđ Alison: Istorija Evrope, Sv. III, str. 25—25.
42 John Gibson Lockhart: Istorija Napoleona Bonaparte, Sv. I, str. 154.
Što se tiče proširenja ovog sukoba, zahvaljujući Napoleonovoj ambiciji za slavom,
istoričar će izreći svoje mišljenje, ali Francuska, ili konačno Napoleon Bonaparte je smislio
da. okrivi Egipat za agresiju. »U vesto sastavljenoj proklamaciji (proglasu) Napoleon je
uveravao egipatski narod da je on došao da kazni jedino vladajuću kliku Mameluka radi
njihovog pljačkanja francuskih vele trgovaca; da ne želi da uništi religiju Muslimana i da
on lično više poštuje Boga, Muhameda i Koran nego Mameluci; da je Francuska uništila
papu i malteške vitezove koji vode rat protiv muslimana; za to će trostruko biti
blagosloveni oni koji budu na strani Francuske, blagosloveni će biti čak i oni koji ostanu
neutralni, a triput će biti nesrećni oni koji vode borbu protiv Francuza.«43{DiO 302.5}
Početkom 1798. godine nalazili su se Francuzi u obazrivoj pripravnosti protiv
Engleza. Direktorijum je želeo da Bonaparte odjednom izvrši prelaz preko Kanala
(Lamanša) i da napadne na Englesku; ali on je video da nikakvu operaciju te vrste ne bi
bilo opravdano poduzeti pre jeseni, i nije bio voljan da rizikuje svoj veliki ugled u
uzaludnom traćenju leta. »Ali«, kaže istoričar, on je video jednu daleku zemlju, gde je
slavno biti pobednik, jer bi u očima svojih sugrađana stekao ogromne simpatije radi
romantizma i tajanstvenosti koja je lebdela nad scenom. Egipat, zemlja Faraona i
Ptolomeja biće jedno plemenito poprište za nove triumfe.«44{DiO 303.1}
I dok su se široke vizije slave otvarale pred očima Bonaparte u tim istorijskim
zemljama Istoka, uključujući ne samo Egipat, nego i Siriju, Persiju, Hindustan sve do reke
Ganga, on nije imao teškoća da ubedi Direktorijum da će Egipat biti ranjiva tačka kojom
će Engleska biti odsečena od svojih trgovačkih veza i puteva. Iz tog razloga je preduzeta
ofanziva na Egipat.{DiO 303.2}
Pad papstva, koji je označio svršetak 1280. godina, i saglasno 35 stihu ukazao na
početak vremena posletka, dogodio se u februaru 1798. godine, kada je Rim pao u ruke
francuskog vojvode Berthira. Odmah zatim, na dan 5. marta, Napoleon Bonaparte je primio
dekret (naredbu) od Direktoriuma za ekspediciju na Egipat. On je napustio Pariz 3. maja i
podigao jedra iz Tulona, sa ogromnom ratnom flotom, koja se sastojala od trinaest bojnih
brodova, četrnaest fregata (neke od njih nenaoružane), mnoštva manjih ratnih čamaca i
oko trista transportera. Na palubama je bilo oko 35.000 mornara i vojnika, sa oko 1.230
konjanika. Ako u taj broj uključimo i posadu, komisiju istraživača koji su bili poslani da
ispitaju egipatska čudesa, eelokupni broj lica iznosio je oko 50.000; prema nekima najviše
54.000.«45{DiO 303.3}
48 »The Carnbriđge Modern History«, Vol. VIII, p. 599.
44 Jakov Vajt: »Istorija Francuske«, str. 469.
Na dan 2. jula bila je zauzeta Aleksandrija i odmah utvrđena. Jula 21. vodila se
odlučna borba oko piramida, u kojima su se Mameluci borili smelo i očajnički, ali nisu
mogli odoleti elitnim legijama Francuske. Murat-Bej je izgubio sve svoje topove, 400
kamila i 3.000 ljudi. Francuski gubici bili su srazmerno neznatni. 25. jula Napoleon je ušao
u Kairo, prestonicu Egipta i samo je čekao da se stišaju vode Nila da bi progonio Murat-
Bej a koji se bio povukao u Gornji Egipat sa svojim razbijenim konjanicima, i da postane
pobednik cele zemlje. Tako je južni car mogao da pruži samo slab otpor Napoleonu.{DiO
303.4}
Ipak u tom odlučnom trenutku Napoleonova situacija počinje da biva sve
nesigurnija. Francuska flota, koja je bila jedina njegova veza sa Francuskom bila je uništena
od strane Engleza pod Nelsonom u Abukiru. Na dan 11. septembra 1798, turski sultan,
osećajući ljubomoru protiv Francuza i vešto podbadan od strane engleskog ambasadora
u Carigradu, razdraživši ga da će Egipat, odavno poluzavisan od Otomanske imperije biti
pretvoren u Francusku provinciju, objavi rat Francuskoj. Tako je car severni (Turska) došao
protiv njega (Francuske) u istoj godini kad se car južni (Egipat) »pobio« i to obojica u
»poslednje vreme«. To je još jedan nepobitan dokaz da je godina 1798. početna godina
ovog perioda i da to sve dokazuje tačnost proročke reči. Svi ovi događaji zajedno tačno
čine ispunjenje proročanstva.{DiO 304.1}
Da li je dolazak severnog cara ili Turske bio sličan vihoru u uspoređenju sa udarcem
Egipta? Napoleon je porazio egipatsku vojsku i pokušao je da to isto učini i sa sultanovom
vojskom koja je pretila svojim napadom iz Azije. On je otpočeo svoj marš iz Kaira prema
Siriji 27. februara 1799. godine, sa 18.000 vojnika. Najpre je zauzeo tvrđavu El-Ariš u
pustinji, zatim Jafu (biblijska Jopa) pobedivši stanovnike Nablusa i ponovo je bio pobednik
u Jafetu. Međutim, glavnina turskih snaga bila se ušančila kod mesta St. Jean d’Acre, dok
se mnoštvo muslimana skupilo u planinama Samarije, spremni da se sruče na Francuze
kada budu opseli Acru. Sir Sidni Smit se u isto vreme pojavio pred St. Jean d’Acre sa dve
engleske lađe đa bi potpomogao turski garnizon u tome mestu, zaplenivši sprave za
opsadu koje je Napoleon bio poslao morskim putem od Aleksandrije. Ubrzo se pojavila i
jedna turska flota koja je sarađivala sa ruskim i engleskim brodovima, sačinja-vajući tako
»mnoge lađe koje će ojaditi severnog cara.«{DiO 304.2}
“ »The Cambriđge Mođern History«, sv. VIII, str. 597—598.
Opsada je počela 18. marta. Napoleon je dvaput manevrisao da bi spasio neke
francuske divizije da ne padnu u ruke muslimanskim hordama koje su ispunjavale zemlju.
Dvaput je načinjen prodor u gradskom zidu, ali su napadači naišli na tako žestok otpor
tamošnjeg garnizona, da su bili prisiljeni uprkos najvećih napora da napuste borbu. Posle
šestodnevne borbe Napoleon je prekinuo opsadu i naredio da se zatrubi na odstupanje
prviput u njegovoj karijeri, i na dan 21. maja otpočeo je povlačenje prema Egiptu.{DiO
305.2}
»Poplaviće i proći.« Mi smo naveli događaje koji u potpunosti ispunjavaju ovo
Danilovo proročanstvo 0 sudaru dva cara i o pojavi jednog vihora sa severa Azije protiv
Napoleona. Dovde dopire glavna podudarnost u primeni ovog proročanstva. Mi smo sada
došli do jedne tačke gde se gledišta komentatora počinju razilaziti. Na koga se odnose
reči »poplaviće i proći«? Da li na Francusku ili na cara severnog, tj. Tursku? Primena
(tumačenje) ostatka ovog poglavlja zavisi od odgovora na ovo pitanje. Neki ove reči
pripisuju Francuskoj i nastoje da nađu ispunjenje u Napoleonovoj karijeri. Drugi tumače
da se to odnosi na severnog cara, tj. Tursku. Mi govorimo samo o ove dve mogućnosti,
iako neki pokušavaju da. ovde dovedu u vezu papstvo, što je očigledno daleko od istine i
ne dolazi u obzir. Pošto nijedna od ovih dveju mogućnosti nije besprekorna, i mi
pretpostavljamo da niko neće tvrditi da je apsolutna, te nam jedino ostaje da prihvatimo
onu koja ima najviše dokaza u svoj prilog. Mi ćemo biti u prilog one čiji su dokazi
prevashodni i isključuju sve druge i ne ostavljaju mesta za sumnju u pogledu ovde
spomenutog gledišta.{DiO 305.3}
Turska postaje car severa. — Poštujući primenu ovog dela proroštva na Napoleona
ili na Francusku pod njegovim vodstvom, mi ne nalazimo dokaze na koje bi se sa
sigurnošću mogli osloniti u ispunjenju preostalog dela ovog poglavlja. Zato mi ne vidimo
kako bi se to moglo primeniti. Ovo se mora ispuniti jedino kroz Tursku, ukoliko se ne uvidi
da se izraz »car severa« ne može primeniti na Tursku, ili da postoji neka druga sila mimo
Francuske kao severnog cara koji ispunjava ovo proroštvo. Ali ako Turska, koja sada
zauzima teritoriju koja je nekada sačinjavala severni deo Aleksandrovog carstva, nije car
severa iz ovog proročanstva, tada bismo ostali bez ikakvog principa koji bi nas vodio u
tumačenju. Mi ve~ rujemo da će se svi saglasiti da nema mesta ovde nikakvoj drugoj sili.
Francuska sa jedne, i car severa sa druge strane jedini su na koje se ovo proroštvo može
primeniti. Ispunjenje leži između njih.{DiO 306.1}
Neka razmatranja daju prednost ideji da postoji u poslednjem delu 40og si h "i
jedan prenos proročkog smisla sa Francuske sile na ; " t cara. Tamo se govori o dolasku
kao vihora sa kolima i konjicima i mnogim lađama. Vezu između ove sile i Francuske mi
smo već prikazali. Car severa pomoću svojih saveznika imao je svoj dan u ovoj borbi; i
Francu-ska, osujećena u svojim naporima, bila je odbačena natrag u Egipat. Sada postaje
vidljivo da je prirodnije ako se izraz: »poplaviće i proći« odnosi na onu silu koja je izašla
pobedo nosno iz te borbe, a ta sila je Turska.{DiO 306.2}
»I doći će u krasnu (slavnu) zemlju, i mnoge će zemlje biti savladane, ali ove
će se izbaviti iz njegovih ruku: Edomska, Moav ska i glavni deo sinova Amonovih.«
— stih 41.{DiO 307.1}
Napustivši jednu borbu u kojoj je trećina vojske pala kao žrtva rata i bolesti, Francuzi
su se povukli iz St. Jean d’Acre i posle napornog marša od dvadeset i šest dana ponovo
ušli u Kairo, Egipat. {DiO 307.2Oni su time prepustili sve pobede koje su bili postigli u
Judeji i »krasnoj zemlji« Palestini, sa svim njenim provincijama, ovde nazvanim
»zemljama«, koje su ponovo pale u nasilničke ruke Turaka. Edom, Moav i Amon bili su
izvan granica Palestine, južno i istočno od Mrtvog mora i Jordana, i budući izvan pravca
turskog napredovanja od Sirije prema Egiptu, izbavili su se od ratnog pustošenja. O ovom
stihu je Adam Klark zabeležio sledeću primedbu: »Ovi i drugi Arabljani nisu nikada bili
pokoreni od Turaka. Oni su mirno zaposeli pustinju i primali godišnju hranarinu od
četrdeset hiljada zlatnih dukata od Otomanske carevine da bi. propuštali na miru karavane
hadžija da mogu slobodno prolaziti z.a Meku.«46 •{DiO 307.3}
»I posegnuće rukom svojom na zemlje; i zemlja Misirska neće izbeći.« — stih
42.{DiO 308.1}
Nakon francuskog povlačenja u Egipat, turska flota je iskrcala 10.000 ljudi u Abukiru.
Napoleon je odmah napao to mesto i potukao Turke, uspostavivši ponovo francusku vlast
u Egiptu. Ali nakon toga teške nedaće francuske armije u Evropi primorale su Napoleona
da ode u domovinu da se pobrine za interese matice zemlje. Komandu nad trupama u
Egiptu poverio je generalu Kleberu, koji nakon perioda neumorne aktivnosti bude ubijen
od jednog Turčina u Kairu, i komanda bude prepuštena Abdalahu Menou. Sa jednom
armijom koja se nije mogla obnoviti, svaki gubitak je bio ozbiljan.. {DiO 308.2}
U međuvremenu, engleska vlada kao saveznik Turaka, odluči da otrgne Egipat od
Francuza. 13. marta 1801. godine engleska flota je iskrcala jedan deo trupa u Abukir.
Francuzi su drugog dana izvršili napad, ali su bili primorani na odstupanje. 18. marta Abukir
se predao. Ali 28. marta bila su dovedena pojačanja putem turske flote, a veliki vezir se
približavao od Sirije sa velikom vojskom. Marta 29, pala je Rozeta usled kombinovanog
napada Engleza i Turaka. U Ramaniju jedan francuski korpus od 4.000 ljudi bude poražen
od 8.000 Engleza i 6.000 Turaka. U Elmenayeru 5.000 Francuza budu prinuđeni na
povlačenje 16. maja od strane vezira koji je forsirao Kairo sa 20.000 vojnika. Cela francuska
armija bila je sada opkoljena u Kairu i Aleksandriji. Kairo je kapitulirao 27. juna, a
Aleksandrija. 2. septembra. Četiri nedelje kasnije, 1. oktobra 1801. godine, bio je potpisan
preliminarni mir u Londonu.{DiO 308.3}
48 Adam Klark: »Commentary on the Old Testament«, Vol. IV, p. 618.
»Egipat neće izbeći«, bile su reči proroštva. Ove reči ukazuju da će Egipat potpasti
pod podaništvo neke sile od čije dominacije će želeti da se reši. Kako se radilo o izboru
između Francuske i Turske, Egipćani su više voleli francusku vlast. U Madensovom
»Putovanju po Turskoj, Egiptu, Nubiji i Palestini«, utvrđeno je »da su Francuzi bili mnogo
cenjeni od Egipćana kao dobrotvori; da je za kratko vreme njihovog prisustva izvršena
melioracija; i da, ako bi se uspostavila njihova vlast, Egipat bi bio ubrzo civilizovan.«47 U
pogledu ovog svedočanstva biblijski izraz ne bi odgovarao ako bi se to primenilo na
Francusku, jer Egipćani nisu želeli da se izbave ođ Francuza tj. iz njihovih ruku. Naprotiv,
oni su želeli da se izbave iz ruku Turaka, ali nisu mogli.{DiO 308.4}
»I osvojiće blago u zlatu i srebru i sve dragocenosti egipatske; i Libijci i
Etiopljani ići će za njim.« — stih 43.{DiO 309.1}
Radi ilustracije ovog stiha navodimo sledeći članak istoričara o Mehmed Aliji,
turskom guverneru Egipta koji je došao na vlast nakon poraza Francuza.{DiO 309.2}
»Novi paša se počeo utvrđivati na svome položaju da bi osigurao stalnu vlast nad
Egiptom za sebe i svoju porodicu. Prvo, on je video da mora zahtevati silom od svojih
podanika velike dohotke da ih daje kao danak u Carigrad da bi stekao naklonost sultana i
postao moćni egipatski guverner. Radeći po ovom pravilu on je koristio mnoga
nepravedna sredstva da stekne velike posede i nasledstva; uskratio je prava mnogim
naslednicima; ukinuo je titule velikaša i prigrabio njihova dobra; ukratko: postavio se protiv
svih opštepriznatih prava zemljoposednika. Nastupile su velike smetnje, ali Moli amed Ali
bio je spreman na ovo i svojom čudnom đoslednošću izjavio da je odbrana svog prava
jedna agresija od strane šeika. Porezi su bili stalno povećavani i njihovo ubiranje stavljeno
je u dužnost vojnim komandantima; tim je načinom seljaštvo bilo dovedeno do najnižeg
stepena.«48{DiO 309.3}
»Ali će ga glasovi sa istoka i severa smesti, te će izaći s velikim gnjevom da
pogubi i zatre mnoge.« — stih 44.{DiO 309.5}
Car severa u neprilici. — Na ovaj stih Adam Klark ima jednu primedbu koja je vredna
pomena. On kaže: »Ovaj deo proroštva ostaje još neispunjen.«49 Ova njegova primedba
štampana je 1825. godine. U jednom drugom delu svog komentara on veli: »Ako se ovde
podrazumeva turska sila, kao u prethodnim stihovima, onda to znači da su Persijanci sa
istoka i Rusi sa severa istovremeno pritesnili Otomansku imperiju.« {DiO 309.6}
11 Rihard Robert Madđen: »Travels in Turkey, Egypt, Nubla and Palestina«, Vol. 1, p. 231.
Između ovog nagađanja Adama Klarka, pisanog 1825. godine, i Krimskog rata od
1853—1856. postoji izvesna podudarnost, pošto među silama koje on spominje, Persija
na severu i Rusija na istoku behu glavni podstrekači toga rata. Glasovi ovih država »smeli«
su Tursku. Njihovi stavovi i pokreti trupa razdražili su sultana i naveli na gnjev i osvetu.
Rusija kao više agresivna strana, postala je predmet napada. Turska je objavila rat svom
moćnom severnom susedu 1853. godine. Svet je bio zaprepašćen viđeći jednu vladu koju
su u to vreme svi nazivali »bolesnikom Istoka«, vladu čija je vojska bila malođušna i
obeshrabrena, čije su riznice bile prazne, čiji vladari su bili jadni i slaboumni i čiji su
podanici bili buntovni i skloni otcepljenju, kako naglo srlja u rat. Proroštvo kaže da će »izaći
s velikim gnevom«, i kada su stupili u Krimski rat, Turci su bili opisani od strane jednog
američkog pisca kao »borbeni đavoli.« Engleska i Francuska, istina, brzo su pritekle u
pomoć Turskoj, ali ona je krenula na jedan takav način kako je u Bibliji opisano, i prema
izveštajima postigla važne pobede pre primanja pomoći ovih država.{DiO 310.1}
»I razapeće šatore dvora svojega među dva mora na krasnoj svetoj gori; a kad
dođe svome kraju, niko mu neće pomoći.« -— stih 45.{DiO 310.2}
Car severni dolazi svome svršetku. — Mi smo do sada pratili proročanstvo 11-te
glave Danilove korak po korak sve do ovog poslednjeg stiha. Kao što smo videli, božansko
proročanstvo je našlo svoje ispunjenje u istoriji, i naša je vera tim jača u konačno ispunjenje
Božje proročke reči.
Proroštvo iz stiha 45 usmereno je na jednu silu poznatu kao »severni car«. To je sila
koja pod sobom drži teritoriju koju je nekada posedovao vladar severnog dela
Aleksandrovog carstva (Vidi početne stavove ovog poglavlja).{DiO 310.3}
Tako je o severnom caru prorečeno da »kad dođe svom svršetku, niko mu neće
pomoći.« Kako, kada i gde će biti njegov kraj, to možemo pratiti sa svečanom pažnjom,
znajući da ruka Proviđenja upravlja sudbinom naroda.{DiO 318.1}
Vreme će uskoro odrediti ovu stvar. Kada ovaj događaj nastupi, šta će tada uslediti?
Događaji od najvažnijih interesa za sve stanovnike ovoga sveta, kao što ćemo to iz
sledećeg poglavlja neposredno videti.{DiO 318.2}
48 Clara Erskin element: »Egypt«, str. 389—390.
49 Adam Clarke: »Komentar Starog Zaveta«, Sv. IV, str. 618.

Poglavlje XII.
ISTORIJSKI VRHUNAC

»A u to će se vreme podignuti Mihailo veliki knez. koji brani sinove tvoga

naroda; i biće žalosno vreme (nevolje) kakvo nikada nije bilo otkako je naroda do
tada; i u to će se vreme izbavili tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi.« —
Danilo 12:1.{DiO 319.1}
OVOM STIHU je navedeno jedno tačno određeno vreme: ne jedna osobita godina,
mesec ili dan, nego jedno vreme određeno izvesnim događajem sa kojim je u vezi. »U to
vreme ...« U koje vreme? — Vreme do kojeg smo dospeli završnim stihom prethodnog
poglavlja — kada će car severni razapeti šatore dvora svojega na krasnoj svetoj gori. I kad
se taj slučaj dogodi, on će doći svome svršetku; i. tada, saglasno ovom stihu, mi očekujemo
podignuće velikog kneza Mihaila.{DiO 319.2}
 Mihailo se podiže. —Ko je Mihailo i šta znači njegovo podignuće? Mihailo se naziva
»Arhanđel« u Jude 9. To znači poglavar ili vojvoda anđela. Postoji samo jedan takav. Ko je
on? To je onaj isti čiji će se glas čuti sa neba kada mrtvi budu ustali. (Thessalonians 4:16)
Čiji će se glas čuti u vezi sa tim događajem? Glas Gospoda našega Isusa Hrista. (John 5:28)
Tragajući za dokazom sa ovom činjenicom kao osnovom, dolazimo do sledećeg zaključka:
glas Arhanđelov je glas Sina Božjeg. Prema tome Arhanđel mora biti Hristos, Sin Božji.
Arhanđel se zove Mihailo.* To ime pripada Sinu Božjem Isusu Hristu, našem Spasitelju.
Izraz u 1. stihu: »Veliki knez koji zastupa ili brani sinove tvojega naroda«, sam po sebi je
dovoljan da identifikuje Onog za koga se govori da je Spasitelj ljudi. On je »knez života«,
»Poglavar i Spas«: Acts 3:15; Acts 5:31. On je dakle taj veliki Knez.{DiO 320.1}
* Mihael na jevrejskom znači »Jednak Bogu«. — (Prev.)
On (zastupa, brani) »stoji uz sinove tvoga naroda«. On je došao da uzme sluge
Božje u njihovom besmrtnom stanju i da ih izbavi i učini podanicima svojeg budućeg
carstva. On stoji uz nas i za nas koji verujemo. Njegov narod je bitan elemenat za Njegove
buduće namere, jedan nerazdruživ deo otkupljenog nasledstva. Oni treba da budu
vrhunac radosti koju je Hristos predskazao, i koja Ga je potakla da pretrpi sve žrtve i
stradanja koja su obeležila Njegovu intervenciju (posredovanje) u prilog pale ljudske rase.
Kakva izvanredna počast! Večno Mu uzvraćati milo za drago u znak zahvalnosti za Njegovu
snishodljivost i milost prema nama! Biti Njegovo carstvo, sila i slava uvek i do veka!{DiO
320.2}
Sada dolazimo na drugo pitanje: Šta znači podignuće Mihaila? Ključ za tumačenje
ovog izraza daje nam se u rečima: »Još će tri cara nastati (ustati, podići se) u Persiji«;
»Ustaće silan car koji će vladati velikom državom.« Danilo 12:2—3. Ovde ne može biti
sumnje da je značenje ovih izraza u ovim primerima. Oni označavaju preuzimanje vlasti,
vladanje, carovanje. Ovaj izraz u stihu koji razmatramo znači to isto. »U to će se vreme
podignuti Mihailo«, znači: preuzeće carstvo, počeće da vlada. {DiO 321.1}Ali zar Hristos i
sada ne vlada? — Da, zajedno sa svojim Ocem On je na prestolu svemirske vladavine.
(Ephesians 1:20-22; Revelation 3:21) Ali ovaj presto, ili carstvo, On napušta prilikom svog
dolaska. (1 Corinthians 15:24) Tada počinje Njegova vladavina, predviđena u tekstu, kada
On ustaje i preuzima svoje carstvo, davno obećani presto svoga oca Davida, i uspostavlja
carstvo kome neće biti kraja. Luke 1:32, 33. {DiO 321.2}
Sva carstva ovoga sveta »postaće carstvo Gospoda našega i Hrista Njegova.«
Njegovo svešteničko ruho zamenjeno je carskim odelom. Delo milosti biće završeno i
proba ljudske rase okončana. Tada onaj koji je nečist nema više nade za očišćenje; a onaj
koji je svet nalazi se van opasnosti da padne. Svi slučajevi su zauvek rešeni. Od tog
vremena pa do Hristovog dolaska na oblacima nebeskim, narodi su udareni kao
gvozdenom palicom i razbijeni kao sud lončarski u paramparčad u jednom besprimernom
vremenu nevolje. Nastupiće čitava serija božanskih sudova na one ljude koji su odbacili
Boga. Tada će se Gospod Isus Hristos konačno pokazati na nebu »u ognju plamenome,
koji će dati osvetu onima koji ne poznaju Boga i ne slušaju Evanđelja.« 2 Thessalonians
1:7, 8; Revelation 11:15; 22:11, 12. {DiO 321.3}
 Važni su događaji koji su predočeni podignućem Mihaila. On se podiže, ili preuzima
carstvo, neposredno pred svoj drugi dolazak na ovu zemlju. Vrlo je važno da mi poznajemo
Njegov položaj, da bismo mogli biti spremni slediti tok napretka Njegovog dela i razumeti
kad će se približiti dramatični trenutak kada će se završiti Njegova posrednička služba u
korist čovečanstva i odlučiti večna sudbina svih ljudi.{DiO 322.1}
Ali odkuda mi to znamo? Kako da odredimo šta se dešava u gornjoj Svetinji? Bog
je bio tako dobar da nam je dao u ruke sredstva za ovo saznanje. On nam je saopštio da
kada vidimo izvesne velike događaje da se dešavaju na zemlji, tada se istodobno događaju
i važne odluke na nebu. Kroz ove stvari koje se vide mi učimo o nevidljivim stvarima. Kao
što »kroz prirodu upoznajemo Boga prirode«, tako i kroz zemaljske pojave i događaje
sledimo velike pokrete u nebeskom carstvu. Kada severni car planira da postavi svetilište
(šatore) dvora svojega među morima na krasnoj svetoj gori, tada se podiže Mihailo,
Gospod naš, odnosno prima od svoga Oca carstvo, pripremljeno za Njegov povratak na
zemlju. Ili kako bi se to moglo izraziti u sleđećim recima: tada naš Gospod završava svoje
delo kao naš veliki Prvosveštenik i završava se kušnja ovoga sveta. Veliki proročki period
od 2300 dana daje nam tačan početak konačne podele rada u nebeskoj svetinji. Stih koji
je pred nama (Dan. 12:1.) daje nam podatak pomoću kojega možemo otkriti približno
vreme svršetka.{DiO 322.2}
Vreme nevolje ili »žalosno vreme«. — U tesnoj vezi sa podignućem Mihaila, zbiva
se jedno vreme nevolje kakvo nikada nije bilo. U Matthew 24:21, mi čitamo o jednoj nevolji
kakva nikada ranije nije bila, niti će biti posle toga. Ova nevolja, ispunjena tlačenjem i
pokoljem crkve od strane papske sile, već je prošla; dok je vreme nevolje (»žalosno vreme«)
iz Daniel 12:1, još u budućnosti, saglasno gledištu koje mi zauzi-mamo. Kako, onda, mogu
postojati dva vremena nevolje, u razmaku od mnogo godina, svako od njih veće nego
ikada ranije ili će ikada posle biti?
Da bi izbegli ovde teškoću, trebamo pažljivo razmotriti stvar: Nevolja koja se
spominje u Mateju jeste nevolja na crkvu. Hristos je ovo govorio svojim učenicima, i o
svojim učenicima u budućem vremenu. On je guvorio tajanstveno, da će se njih radi skratiti
dani nevolje. (Matthew 24:22.) Ali vreme nevolje koje se spominje u Danilu nije vreme
nekog reli-gioznog progonstva, već međunarodne nesreće. Nije bilo ništa tako slično do
tada, — ne u crkvi, nego u narodu. To je poslednja nevolja koja će doći na svet u njegovom
sadašnjem stanju. U Mateju se ukazuje na vreme nakon ove nevolje; jer kad ona prođe,
narod Božji neće nikada više prolaziti kroz sličan period nevolje. Ovde kod Danila nije reč
o nevolji posle koje će još biti budućnosti, jer ona završava svetsku istoriju. Ona uključuje
sedam poslednjih zala iz Revelation 16, i završava se pojavom Gospoda Isusa, koji dolazi
u ognju plamenome, koji će uništiti njegove neprijatelje. Iz ove nevolje će biti izbavljen
svaki onaj koji se nađe zapisan u knjizi života; »jer će na gori Sionu ... biti spasenje, kao što
je rekao Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod.« Joel 2:32. .{DiO 322.3}
»I mnogi od onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se: jedni na večni
život, a drugi na sramotu i prekor večni.« — stih 2.
 Ovaj stih nam otkriva važnost podignuća Mihaila, odnosno početka vlade Hristove,
jer će u to vreme biti delimično vaskrsnuće mrtvih. Da li je to sveopšte vaskrsenje koje će
se dogoditi prilikom drugog Hristovog dolaska? Ili da li postoji neko međuvreme između
Hristovog primanja carstva i Njegovog dolaska na zemlju u svoj svojoj slavi (Luke 21:27)
koje bi odgovaralo ovde spomenutom specijalnom vaskrsenju?{DiO 323.2}
Zašto, onda, ovo ne bi moglo biti ranije spomenuto vaskrsenje koje će se dogoditi
u poslednjoj trubi? Zato, jer samo pravednici, sa isključenjem svih bezbožnika, imaju deo
u ovom vaskrsenju. Oni koji spavaju u Hristu ustaće, ali ostali mrtvaci neće oživeti za hiljadu
godina. (Revelation 20:5) Opšte vaskrsenje cele ljudske rase podeljeno je na dva velika
događaja: prvo, na pravedne direktno kod Hristovog dolaska, drugo, na vaskrsenje
bezbožnika, isključivo posle hiljadu godina. Opšte vaskrsenje nije uskrsnuće i pravednika i
nepravednika u isto vreme. Svaka od ovih klasa je sama za sebe, i vreme koje će proteći
između spomenutih vaskrsenja biće tačno hiljadu godina.{DiO 324.1}
Međutim, u vaskrsenju koje nam se predočava u ovom stihu, ustaće mnogi i
pravedni i bezbožni zajedno, istovremeno. Prema tome, to ne može biti prvo vaskrsenje,
koje uklju-čuje same pravednike, niti drugo vaskrsenje koje se direktno odnosi na
bezbožne. Ako bi tekst glasio: Mnogi od onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće
se na večni život«, tada reč »mnogi« može biti protumačena kao da uključuje sve
pravednike i da će vaskrsenje biti kod drugog Hristovog dolaska. Ali činjenica da će neki
od tih mnogih biti bezbožni, koji će ustati na sramotu i prekor večni, onemogućava takvo
tumačenje.{DiO 324.2}
Da li onda ima mesta za jedno specijalno, ili ograničeno uskrsnuće? Postoji li ma
kakav nagoveštaj za jedan takav slučaj pred Gospodnjim dolaskom? Probuđenje koje je
ovde prorečeno dogodiće se kad Božji narod bude oslobođen od vremena velike nevolje
sa kojim će se završiti istorija ovoga sveta, a to se vidi i iz Otkrivenja 22:11 da će to
oslobođenje ili izbavljenje biti neposredno pred Hristovom pojavom. Strahoviti trenutak
će nastupiti kada onaj koji je nečist i nepravedan bude proglašen i dalje takvim, a onaj ko
je pravedan i svet bude i dalje bio svet. Tada će slučajevi svih biti zauvek odlučeni. Kada
se ova rečenica bude izgovorila nad pravednima oni moraju biti oslobođeni i izvan svake
opasnosti ili straha od zlih. Ali u to vreme Gospod se još nije pojavio, zato On neposredno
dodaje: »I evo ću doći brzo.«{DiO 324.3}
Izgovaranje ove svečane naredbe zapečaćava pravedne za večni život a bezbožne
za večnu smrt. Jedan glas dolazi od Božjeg prestola govoreći: »Svrši se!« Revelation 16:17.
To je očigledno glas Božji, tako često nagoveštavan u opisima prizora u vezi poslednjeg
dana. Joilo govoreći o tome kaže: »Gospod će zagrmeti sa Siona, pustiče glas svoj iz
Jerusalima, potrešće se nebo i zemlja; ali će Gospod biti utočište svome narodu i krepost
sinovima Izrailjevim.« Joel 3:16. Tada, u to vreme, kada se Božji glas bude čuo neposredno
pred dolaskom Sina čovečijega, Bog će biti. utočište ili luka svome narodu, drugim rečima:
pribaviće im izbavljenje. Poslednji veličanstveni prizor otkriće se nad jednim osuđenim
svetom. Bog će dati zaprepašćenim narodima još jedan dokaz i znak svoje sile podignuvši
iz mrtvih jedno mnoštvo koje već dugo spava u prahu zemaljskome.{DiO 325.1}
Tako dakle vidimo da postoji jedno vreme i mesto za vaskrsenje kod Daniel 12:2.
Jedan stih iz Otkrivenja razjašnjava da mora doći do jednog takvog vaskrsnuća. »Eno, ide
s oblacima (ovo je »esumnjivo drugi dolazak) i ugledaće ga svako oko (ili sve nacije koje
žive na zemlji) i oni koji Ga probodoše (oni koji su aktivno sudelovali u delu Njegovog
raspeća) i zaplakaće za Njim sva plemena zemaljska.« Revelation 1:7. Oni koji su raspeli
Gospoda, ukoliko ne bude nekog izuzetka u njihovim slučajevima, ostaće u svojim
grobovima do svršetka hiljadu godina i ustaće u glavnom skupu bezbožnih u to vreme. Ali
ovde se govori da će oni ugledati Gospoda kod Njegovog drugog dolaska. U tom cilju
mora se dogoditi jedno specijalno uskrsnuće.*{DiO 326.1}
Najprihvatljivije je rešenje da. će neki od onih koji su bili vrsni u svetosti i živeli bez
mane (Revelation 14:4-5.) koji su radili i trpeli za svoju nadu u dolazećeg Spasitelja, ali su
umrli bez da su Ga videli, ustati iz svojih prašljivih postelja kratko vreme pred Hristovim
dolaskom da budu svedoci prizora koji će pratiti Njegovo slavno bogojavljenje; kao što je
na sličan način jedna brojna četa ustala iz svojih grobova prilikom Hristovog vaski;senja da
bi videli Njegovo slavno uskrsnuće (Matthew 27:52-53.) i da bi ga pratili u triumfu do desne
strane prestola veličine na nebesima (Eph 4:8; Heb 1:3). Ali biće i nekih koji su bili istaknuti
bezbožnici, koji su najviše doprineli ruženju Hristovog imena i štetili Njegovom delu,
osobito oni koji su prouzrokovali Njegovu okrutnu smrt na krstu i rugali se i ismevali Isusu
u Njegovoj smrtnoj agoniji. Oni će uskrsnuti kao učesnici sudske kazne, đa vide Njegov
dolazak na oblacima nebeskim kao nebeskog pobednika u velikom veličanstvu i sjaju koji
će za njih biti nepodnošljiv.{DiO 327.1}
E. G. Whitte piše da će to biti oni koji su živeli i umrli za vreme treće anđeoske vesti i držali subotu:
»Iskustva i utvare«, str. 197. (Prev.)
Ovo što je ovde rečeno navelo je neke na pretpostavku da je to najbolji dokaz o
večnim mukama bezbožnih, jer je o njima rečeno da će izaći na sramotu i prekor večni.
Kako mogu isti zauvek trpeti sramotu i prekor večni, ako nisu zauvek toga svesni? Već je
bilo rečeno da sramota povlači za sobom svesnost, ali treba imati na umu da nigde nije
rečeno da će to biti zauvek, večito. Sramota za njihova bezbožna dela i pokvarenosti
goreće u njihovim dušama dokle god budu svesni, tj. živi. Kada isti nestanu, budući uništeni
radi svojih bezakonja, njihovi gnusni karakteri i njihova grešna dela izazvaće opštu osudu
i prekor svih pravednika, toliko dugo dok ih budu imali u sećanju. Nije dakle u tekstu govor
o večitom mučenju bezbožnih.. {DiO 327.2}
»I razumni će se sjati kao svetlost nebeska; i koji mnoge privedoše k pravdi,
kao zvezde vazda i doveka.« — stih 3.{DiO 328.1}
Slavno nasleđe. — Treba čitati »učitelji« umesto »razumni«. »Oni koji budu učitelji
zasjaće se kao svetlost nebeska.« To su oni koji uče istini i dovode druge do poznanja iste
baš uoči vremena kad će se prorečeni događaji ispunjavati. Kao što svet ceni gubitak i
dobitak, tako će biti na ceni učitelji u tim danima. To će ih stajati ugleda, udobnosti, pa čak
i imanja. To povlači za sobom rad, krst, žrtve, gubitak prijateljstva, ruganje i neizbežno,
progonstvo.
Cesto se postavlja pitanje; kako možeš sebi dopustiti da svetkuješ pravu subotu i
radi toga izgubiti položaj, smanjiti svoj prihod, ili čak rizikovati sredstva za život (platu,
penziju itd.)? Oh, kakva kratkovidost, potčiniti poslušnost prema Božjim zahtevima
novčanim špekulacijama! Kako je ovo suprotno plemenitim mučenicima, koji nisu marili za
živote svoie sve do smrti! Kada Bog zapoveda, tada mi nesmemo sebi dozvoliti
neposlušnost. Ako budemo upitani: Kako možete sebi dozvoliti držanje subote i činiti
druge dužnosti uključene u poslušanje istine? Mi trebamo u odgovoru pitati: Kako ti možeš
sebi to ne dozvoliti?
U dolazeći dan, kada oni koji su želeli sačuvati svoje živote budu iste izgubili, a oni
koji su bili voljni da sve izgube radi istine i svog bošanskog Gospoda, oni će primiti slavnu
nagradu obećanu u ovom stihu, ustaće i zasjaće se kao svetlost nebeska i kao večne zvezde
uvek i doveka; tada će biti vidljivo koji su bili mudri, a koji, naprotiv, slepi i ludi. Bezbožni i
svetski ljudi sada gledaju na hrišćane kao na glupe i sulude, a sebi čestitaju na svojoj
superiornoj oštroumnosti u izbegavanju onoga što oni nazivaju ludošću i štetom. Mi
nećemo biti odgovorni za takve koji sada donose takvu odluku; oni će je uskoro promeniti
ali će biti uzalud.{DiO 328.2}
U međuvremenu, hrišćanska je privilegija živeti u nadama ovog divnog obećanja.
Pojam o veličini istih može se steći samo iz zvezdanog sveta. Kakve su te zvezde s kojima
su uspoređeni učitelji pravde koji će se večito sjati kao svetla nebeska? Koliki je njihov sjaj,
veličanstvo i duljina dana, uključenih u ovom uspoređenju?{DiO 329.1}
Sunce našeg sunčanog sistema je jedna od tih zvezda. Ako ga usporedimo sa ovom
zemaljskom kuglom na kojoj živimo (prema našem načinu merenja), dolazimo do jedne
orbite od ne male veličine i veličanstvenosti. Naša Zemlja je skoro osam hiljada milja u
prečniku, ali prečnik Sunca je osamstošezdeset i četiri hiljade milja. U srazmeri ono je
milion i trista hiljada puta veće od naše Zemlje. Što se tiče njegove sadržine (mase) ona
obuhvata otprilike trista trideset i dve hiljade svetova kao što je ovaj naš svet. Kakva
beskrajna neizmernost!{DiO 329.2}
Ipak to je neznatno prema prostranstvu i sjaju nebeskih orbita. Najveća blizina
(položaj) Sunca prema nama iznosi nekih devedeset i tri miliona milja, pa ipak ono vrši
moćan uticaj na nas. Ali mnogo dalje u dubinama Svemira, tako daleko da izgledaju kao
malene tačke svetlosti, zrače druge orbite, ogromnih razmera i još veće slave. Najbliže
označena zvezda: Proxima Centauri, na južnoj hemisferi, nalazi se oko dvadeset i pet
miliona miliona milja daleko od nas.* Ali sistem Polarne zvezde je oko stotinu puta
udaljeniji, oko dve hiljade i petsto triliona milja, ali njegov sjaj je jednak sjaju oko 2.500
naših sunaca! Druge su još sjajnije, kao na primer zvezda Arcturus, koja. sama emituje
svetlost ravnu sjaju od sto pedeset i osam naših sunaca; Kapela, sto osamdeset pet, itd.,
dok naposletku ne dospemo do velike zvezde Rigel, u sazvežđu Orion, koja napaja
nebeska prostranstva (svemirski prostor) blještavim sjajem petnaest hiljada puta većim od
onog koji vlada u našem sunčanom sistemu!1 Ali zašto onda ne svetle punim sjajem do
nas? Ah, njihovo odstojanje je jednako trideset i tri miliona diametara zemljine orbite čiji
promer je 180 miliona milja! Cifre su slaho da izraze takvo odstostaje. Dovoljno je ako
kažemo da i< potrebno desetine svetlosnih godina da bi njihova svetlost doprla do nas
brzinom od 186.0 milja (oko 300.000 kilometara) u sekundi. Postoje i mnoge druge zvezde,
koje su stotinama svetlosnih godina udaljene od našeg sunčanog sistema.{DiO 329.3}
Neki od ovih nebeskih monarha vladaju sami poput našega Sunca. Neki su
dvostruki; tj. pred nama gledane golim okom izgledaju kao jedna zvezda, ali gledane
teleskopom sa-stoje se od dve zvezde — dva sunca sa svojim zvezdanim pratnjama
planeta, okrećući se jedno oko drugog. Druge su opet trostruke, neke čak četvorostruke, i
naposletku jedna je šestostruka!{DiO 330.1}
* Dvadeset i pet miliona miliona daje cifru sa 12 nula (25,000,000,000,000).
1 James H. Jeans: Zvezde na svojoj putanji, str. 165.
Osim toga one izgledaju obojene bojama duge. Neki sistemi su sjajno-beli, neki
plavi, neki crveni, neki ljubičasti, a neki žuto-zelenkasti. U nekima različita sunca koja
pripadaju istom sistemu su raznoliko obojena. Dr. Burr kaže: »Iako se čini da je Južni Krst
najsjajniji predmet na ćelom nebu, mi ga nalazimo u jednoj skupini od preko stotinu
obojenih zvezda prekrasnih crvenih, zelenih, plavih i plavkasto-zelenih sunaca, tako
zgusnutih da na najvećem teleskopu izgledaju kao jedan veličanstven buket ili zbir fino
izrađenih dragulja.«2{DiO 330.2}
Još malo godina i sve zemaljske stvari će oveštati i opasti. (Isa 24.) Ali zvezde blistaju
u svoj svojoj slavi kao u početku. Vekovi i razdoblja prolaze, carstva nastaju i lagano
iščezavaju. Ako idemo natrag iza nejasnog i zasenjenog horizonta istorije, čak do
najranijeg trenutka kada je poredak bio dozvan iz haosa, i »kad su pevale zajedno zvezde
jutarnje i svi sinovi Božji klicali od radosti« (Job. 38:7) — čak i tada su zvezde bile na svojoj
veličanstvenoj putanji. Koliko dugo pre toga, to mi ne znamo. Astronomi nam govore o
nebulama (svemirskim maglinama) koje leže na najudaljenijem obzorju teleskopskih vizija,
čija svetlost u svom neugasivom sjaju treba pet miliona godina da prodre do naše planete.
Ipak njihov sjaj još nije potamneo, niti je njihova snaga smanjena! Rosa mladosti još je
sveža na njima i danas! Nikakva kolebljivost u kretanju ne otkriva njihovu ostarelost. One
svetle svojim nesmanjenim sjajem i slavom kroz svu večnost.{DiO 330.3}
Tako će se sjati i oni koji su mnoge priveli k pravdi. Oni će donositi radost čak i srcu
Izbavitelja. Tako će njihove godine proticati iz veka u vek.{DiO 331.1}
»A ti, Danilo, zatvori ove reči i zapečati ovu knjigu do poslednjeg vremena.
Mnogi će istraživati i znanje će se umnožiti.«—stih 4.{DiO 331.2}
Knjiga Danilova zapečaćena. — Izraz: »reči« i »knjiga« koji se ovde spominju,
besumnje se odnose na stvari koje su ovde bile otkrivene Danilu u njegovom proročanstvu.
Ove stvari su bile sakrivene i zapečaćene sve do vremena posletka, tj. one neće biti
specijalno proučavane ni shvaćene do tog vremena. Vreme posletka, kako smo već ranije
videli, otpočelo je godine 1798. Ako je knjiga bila zatvorena i zapečaćena do tog vremena,
onda je logičan zaključak da će od tog doba knjiga biti otpečaćena. Ljudi će biti više u
stanju da je razumeju i njihova će pažnja osobito biti usmerena na ovaj deo nadahnute
reči. O kojem delu proročanstva se radilo nakon tog vremena nije potrebno ni podsećati
čitaoca. Proročanstva, osobito Danilova, bila su ispitivana od svih studenata širom
civilizovanog sveta. Drugi deo ovog stiha pokazuje šta će se činiti na kraju vremena:
»Mnogi će istraživati.« U svakom slučaju ovo pretraživanje se odnosi na seobe ljudi od
mesta do mesta, i veliki napredak u transportnim sredstvima za prevoz robe i putnika u
prošlom veku, ali to isto znači, kako neki razumeju, istraživanje proročanstava, tj. marljivo
i ozbiljno ispitivanje proročkih istina, čije je ispunjenje upravo pred nama. Ovo se mora
primeniti osobito na ovo posledrjje pretraživanje koje jako karakteriše naš vek.{DiO 331.3}
2 Enoch Fitch Burr: Ecce Coelum, Pariška Astronomija, str. 136.
Umnožavanje znanja. — »I znanje će se umnožiti.« Ovo se mora odnositi ili na
porast znanja uopšte, razviće umetnosti i nauke, ili na umnožavanje znanja u odnosu na
one stvari koje su bile otkrivene Danilu, a koje su bile zatvorene i zapečaćene do vremena
posletka. U ovom smislu ispunjenje je najizrazitije i potpuno. Posmatrajte čudesna
postignuća ljudskoga uma i vesta dela ljudskih ruku, koji nadmašuju na j neobuzdani je
čarobne snove ostvarene u toku proteklih sto godina. U toku ovog vremena ostvaren je
veći napredak u svim naučnim postignućima, veći progres je učinjen u pogledu ljudskog
standarda, u ogromnim trgovačkim poslovima među ljudima, u međusobnoj razmeni misli
i reči, u naglom povećanju transportnih sredstava za putovanje od mesta đo mesta, sa
kontinenta na kontinent, više nego što je učinjeno za proteklih tri hiljade godina. Evo nekih
primera modernih postignuća poslednjeg vremena:{DiO 332.1}
Mašine žetelice i vršalice. — Usporedimo današnje žetvene metode sa metodama
ručne žetve (srpovima) koje su bile u upotrebi u danima naših pradeđova! Dana^ jedna
mašina pokosi, ovrše i saspe u vreće žito spremno za tržište. U najnovije vreme taj posao
još efikasnije vrše kombajni.{DiO 332.2}
Moderni ratni brodovi i mehanizovana oruđa. — Moderno ratovanje upotrebljava
pomorsku i podmorničku flotilu, izviđačke i teške bombardere, nadzvučne i stratosferske,
supersonične avione i rakete. Tenkovi i motorizirana borna kola i druga oprema zamenjuju
zaprežnu vuču prošlosti, o čemu se nije moglo ni sanjati u srednjem i prošlom veku.
Železnice: parne, motorne i električne. — Prva američka parna lokomotiva bila je
izrađena u West Point Foundry, New York, i puštena u saobraćaj 1830. g. U sadašnje vreme
železnički saobraćaj je toliko usavršen da su u prometu brze dizel lokomotive i električni
vozovi, koji jure munjevitom brzinom.{DiO 332.3}
Prekookeanski parobrodi. — Posle malo više od jednog stoleća parnih brodova,
ogromni okeanski brodovi mogu preći Okean (Atlantik) za četiri dana, i svaki je snabdeven
sa luksuznim apartmanima i najlepšim hotelima.{DiO 332.4}
Televizija. — Onda dolazi bežična veza, jedno čudo u 1896. godini. Od 1921. ovo
otkriće se razvilo u radio mrežu.
 Sada postoji televizija — bežični prenos slike i glasa putem vazdušnih talasa postaje
kućna stvarnost.{DiO 332.5}
Auto-industrija. — U početku ovog stoleća automobil je bio skoro nepoznat. Sada
je toliko popularan, da u Sjedinjenim Državama svako treće lice ima svoj automobil.
Takođe i u Evropi, ulice su sve zakrčene vozilima. Neka dostižu brzinu i preko tri stotine
milja na čas. Mnoštvo putničkih autobusa krstare kontinentima i u svim većim gradovima
postoje veliki autobusi i trolejbusi.Nahum 2:3, 4. {DiO 333.1}
Pisaći strojevi, teleprinteri, kompjuteri* — Prvi model modernog pisaćeg stroja bio
je izložen na sajmu 1874. godine. Sada brze i bešumne mašine kancelarijskog i portabl-
stila prilagođene su svakovrsnoj upotrebi i postale su neophodan deo opšteposlovnih
ustanova i kancelarija. U većim pređuzećima i naučnim ustanovama postoje teleprinteri,
pa čak i kompjuteri (električni mozgovi).{DiO 333.2}
Moderna štamparija. — Na suprot ručnoj štampariji Benjamina Franklina sa
ekspresnom rotacionom štamparijom mogu se štampati novine dvostruko brže nego na
motornoj štampariji.{DiO 333.3}
Fotografska kamera. — Prva sunčana slika čovečjeg lica bila je izrađena od
profesora John Wiliam Drapera iz Njujorka 1840. godine, kroz jedan poboljšani proces
Daguera, francuskog pionira fotografije. {DiO 336.4}Posle 1924. g. usavršenjem sočiva
moglo se fotografisati sa velikog rastojanja i na širokom prostoru, čak i sa aviona na nebu.
Fotografije se mogu uzimati i od predmeta nevidljivih ljudskom oku, pomoću X-iks zrakova
i infra crvenih zrakova. Kolor fotografija (u boji) je daleko rasprostranjena. Počevši u 1895.
g. pokretne slike postale su moćni uticaj u životu miliona. Filmske i kolor kamere bile su
usavršene i postale su dovoljno jeftine za potrebe mnoštva ljudi.{DiO 336.5}
Vazduhoplovstvo. — Čovečja pobeda nad zrakom bila je postignuta kroz aeroplan
1903. godine. To je jedan od najpoznatijih triumfa ma kojeg doba. Pomoću njega je
uspostavljen redovni prekookeanski i međunarodni promet putničke i poštanske službe,
naročito između Severne i Južne Amerike, Evrope i Istoka.{DiO 336.6}
Telefon i druge komunikacione veze. — Prvi patent na telefon dodeljen je
američkom naučniku koji se zove Alexanđer Graham Bell u 1876. godini. Otada
isprepletene telefonske mreže razastrte su preko svih kontinenata i povezuju sve ljude i
narode međusobno. Danas su te veze toliko usavršene, đa postoje telefonski kablovi ispod
okeana, a iznad naše planete kruže mnogi komunikacioni sateliti, koji omogućavaju
telefonsku vezu sa svim krajevima sveta, zatim radio i televizijske prenose svih događaja
na ovoj planeti. Najnoviji pronalazak omogućava da se vidi sagovornik s druge strane žice,
i ma u kom delu sveta*
Neke od ovih izuma autor nije doživeo, ali mi ih navodimo kao dokaz ispunjenja Danilovog
proročanstva. — (Prev.)
Tipograjske mašine. — One su izazvale revoluciju u štamparskoj umetnosti. Prva
tipografska mašina za mehaničku štampu bila je patentirana u Engleskoj 1822. godine, od
strane Dr. Wiliama Church-a. Pored mnogih vrsta koje su kasnije ušle u upotrebu,
najvažnija je sadašnja linotip-mašina koju je izumeo Mergenthaler 1878. godine, i
monotip-mašina koju je izumeo Lanston 1885. g. Ovde spadaju i razne vrste teleprintera
(Teletypsetter-a), jedne kombinacije telegrafa i prenosne automatske slovoslagaće mašine
u kojoj jedan operator iz jednog centra može istovremeno telegrafskim putem poslati
tekst neke vesti vrlo precizno i na velike udaljenosti. Tako vesti dolaze u štampu
umnožavaju se (novine) za 50 do 100 posto brže.
Viseći mostovi. — Prvi viseći most u Americi je čuveni most preko reke Nijagare
sagrađen 1855. godine. Most »Zlatna vrata« koji spaja zaliv San Franciska završen je 1937.
godine i stajao je 35,000.000 dolara i on ima najveći raspon pojedinih stubova na svetu,
4.200 stopa. Slični poduhvati u konstrukciji mostova bili su postignuti i u svim naprednim
zemljama sveta. Jedan od osobito lepih i strategijskih važnih mostova jeste most preko
Bosfora, koji spaja Aziju i Evropu, Istok i Zapad, i sprema trasu za Armagedon: Otk. 16:12.
Sledeće je delimična lista napretka u znanju nakon vremena posletka koje je
otpočelo 1798. godine:
Plinska svetlost 1798; čelična pera 1803; šibice 1820; električna štampača mašina
1837; mašina sejačica 1841; anestezija eterom ili kloroformom 1846, 1848; okeanski kabel
1858; revolver 1861; monitor, ratni brod 1862; automatska vazdušna kočnica na železnici
1872; seizmogral" 1880, parna turbina 1883; iks-zraci (X) 1895; transkontinenlalni telefon
1915. godine, itd. itd.{DiO 337.1}
Kakav zbir čudesnih pronalazaka samo u jednom jedinom stoleću! Kakva čudna
naučna postignuća u današnjem vremenu, na koje sva ova otkrića bacaju svetlost. Gledano
sa ovog stanovišta, mi smo zaista dostigli vek ogromnog saznanja, vek koji se najnovijim
terminom naziva »atomsko doba«.{DiO 337.2}
Na čast Hrišćanstva treba pribeležiti u kojim zemljama i od koga su ova otkrića bila
učinjena, koja su mnogo doprinela olakšanju i udobnosti života. To je postignuto u
hrišćanskim zemljama i od strane hrišćanskih muževa. Ne u tamnom Srednjem veku, koji
je bio ispunjen samo parodijom (imitacijom) Hrišćanstva; niti u paganstvu, koje u svome
neznanju nije priznavalo Boga, niti pak od onih koji u hrišćanskim zemljama poriču Boga,
kome pripada dug za ovaj napredak? Međutim, to je pravi duh jednakosti i lične slobode
sadržan u Hristovom Evanđelju kada se ono propoveda u svojoj čistoti, koje razvija ljudski
genije, oslobađa okova ljudski um, izazivajući ga da do vrhunca upotrebi svoje snage i
omogući jedan takav vek slobodne misli i akcije u kome su ova čuda mogla biti
postignuta.{DiO 337.3}
Umnožavanje biblijskog poznanja. — Ali ako uzmemo drugu stranu, i pripišemo
ovo umnožavanje znanja povećanom biblijskom poznanju, mi ćemo uvideti divnu svetlost
koja u ovih prošlih sto i pedeset godina svetli na Božju reč, Sveto Pismo. Ispunjavanje
proročanstva biva otkriveno u svetlosti istorije. Upotrebom najboljih načela u tumačenju
dovodi nas do zaključka da je kraj svih stvari vrlo blizu. Zaista je knjiga raspečaćena i
poznanje onoga što je Bog otkrio u svojoj reči, čudesno je umnoženo. {DiO 337.4}Mislimo
u tom pogledu da se proročanstvo većinom ispunjava, ali samo u jednom veku
neuporedivih mogućnosti kao što je sada, proročanstvo može biti sasvim izvršeno.{DiO
338.1}
Da živimo u vremenu posletka to se vidi iz Revelation 10:1, 2 gde se vidi jedan
moćan anđeo da silazi s neba sa malom knjižicom otvorenom u svojoj ruci. Knjiga ovog
proroštva ne treba više biti zapečaćena. Ona treba da je otvorena i razumljiva. Za dokaz
da mala knjižica koja treba biti otvorena jeste knjiga koja je ovde zatvorena i zapečaćena
kad je Danilo pisao i čiju vest anđeo predaje (uručuje) ovoj generaciji, vidi komentar kod
Revelation 10:2. {DiO 338.2}
»Tada ja, Danilo, pogledah i gle, stajahu druga dva anđela, — jedan sa ove
strane obale reke, a drugi sa one strane obale reke. I jedan reče čoveku obučenom u
platno, koji stajaše nad vodom iznad reke: »Kada će biti kraj ovim čudesima? I čuh
čoveka odevenog u laneno platno, koji stajaše nad vodama te reke, i podiže desnicu
svoju i levicu svoju k nebu i zakle se Onim koji živi uvek, da će se sve ovo ispuniti za
vreme, za vremena i za polovinu vremena, kada se svrši rasap sile svetoga naroda.«
— stih 5—7.{DiO 338.3}
Kada će biti kraj? — Pitanje: »Kada će biti kraj tim čudesima?« nesumnjivo se odnosi
na sve ono što je prethodno bilo prorečeno, uključujući podignuće Mihaila, žalosno vreme
(nevolje), oslobođenje Božjeg naroda i. specijalno uskrsnuće iz stiha 2. Odgovor izgleda
da je dat u dva dela: prvo, obeležen je jedan naročiti proi'očki period, i zatim sledi jedan
neodređeni period pred završetkom svih ovih stvari, kao što čitamo i kod Daniel 8:13—14.
Kad je bilo postavljeno pitanje: »Dokle će trajati ta utvara ... da se gazi svetinja i vojska?«
odgovor je spomenuo jedan određeni period od 2300 dana, kome je sledio jedan
neodređen period u čišćenju Svetinje. Tako i u tekstu koji je pred nama dat nam je period
jednog vremena, dva vremena i pola vremena, tj. tri i po proročke godine ili 1260
kalenđarskih godina, a zatim jedan neodređeni period za nastavak raspada sile svetoga
naroda, pred završetkom.{DiO 338.4}
Ovih 1260 godina označavaju period papske prevlasti. Zašto je ovaj period ovde
umetnut? — Možda zato jer je ova sila jedna koja je najviše doprinela, više od svih drugih
u svetskoj istoriji, raspadu sile svetoga naroda ili progonstvu Božje Zajednice. Ali šta da
razumemo pod izrazom: »kad se svrši rasap sile svetoga naroda«? Na koga se to misli, tj.
ko će to izvršiti? Shodno stilizaciji ovog stiha, u prethodnom tekstu se govori o »onom koji
živi uvek«, ili Jebovi; ali, kao što jedan eminentni (istaknuti) tumač proročanstva razborito
primećuje: uzevši u obzir biblijski govor, mi ga tumačimo saglasno činjenicama slučaja i
okolnosti i moramo se češće upravljati prema prethodnom razumevanju nego prema
nekoj izgovorenoj imenici. Tako npr. mali rog, ili čovek greha, pošto je bio predstavljen
naročitim isticanjem vremena njegove prevlasti, 1260. godina, ta vlast se označava
zamenicom »on«. Za vreme 1260 godina on je bolno tlačio Zajednicu Božju, ili rasipao
njenu silu. Posle toga je njegova prevlast bila ukinuta, njegovo raspoloženje prema istini i
njenim braniocima postalo je tiše; njegova moć je donekle splasnula, no on nastavlja svoje
delo tlačenja sve dok god može, a dokle? Dok ne nastupe poslednji događaji prikazani u
1. stihu ovog poglavlja, do izbavljenja Božjeg naroda. Kada narod bude izbavljen,
progonilačka sila neće više biti u stanju da ga ugnjetava, njegova sila neće se više rasipati;
kraj »tim čudesima« opisanim u ovom velikom proročanstvu je postignut, i sva njegova
proricanja su ispunjena, ili izvršena.{DiO 338.5}
Ali bez ikakvog preinačenja smisla možemo primeniti zamenicu »on« na onoga koji
se spominje u zakletvi kod 7. stiha: »I zakle se Onim koji živi uvek«, a to je Bog. pošto On
upotrebljava oruđa zemaljskih sila da pokara i kazni svoj narod, i u tom smislu moglo bi
se reći i za Niega da rasipa njihovu silu. On je kroz svog proroka rekao za izrailjsko carstvo:
»Uništiću, uništiću, uništiću ga, i neće L,ra biti, dokle ne dođe Onaj kome pripada.« Ezekiel
21:27 I opet: »Jerusalim će gaziti neznabošei, dok se ne navrše vremena neznabožaca.«
Luke 21:24. Slične je važnosti i proročanstvo Daniel 8:13, koje glasi: »Dokle će trajati ta
utvara ... da se gazi svetinja i vojska?« Ko ih je doveo do tog stanja? — Bog. Zašto? — Da
kazni, »očisti i ubeli« svoj narod. A dokle? Dok se svetinja ne očisti.{DiO 339.1}
»I ja čuh, ali ne razumeh. Tada rekoh: gospodaru moj, kakav će biti kraj tome?
A on mi reče: »Idi, Danilo, svojim putem, jer su zatvorene i zapečaćene ove reči do
vremena posletka. Mnogi će biti očišćeni, ubeljeni i pretopljeni; a bezbožni će raditi
bezbožno, i nijedan bezbožnik neće razumeti; ali će razumni razumeti.« — stihovi
8—10.{DiO 340.1}
Knjiga zapečaćena do vremena posletka. — Kroz Danilovu revnost da potpuno
razume sve što mu je bilo pokazano, mi se snažno podsećamo Petrovih reči gde on govori
o proročkim ispitivanjima i istraživanjima da bi razumeli proroštva o Hristovom stradanju
i slavi posle toga; kao i o činjenici »da oni nisu samima sebi nego nama poslužili.« 1.
Petrova 1:12. Kako je malo od onog što su pisali bilo nekima od njih dopušteno da i
razumeju! Ali seoni zato nisu ustručavali pisati. Ako to Bog zahteva, oni su znali da će u
pravo vreme koje On predvidi, Božji narod izvući korist iz njihovih spisa, pouku koju On
namerava da im pruži.
Tako je stil koji Danilo ovde upotrebljava bio isti kao saopštenje koje mu je dato da
će u pravo vreme razumni razumeti značenje onoga što je on pisao i izvući korist iz istog.
Vreme posletka beše isto vreme u kome je Duh. Božji razlomio pečate ove knjige.
Dosledno tome nastupilo je vreme kroz koje su razumni mogli razumeti, dok bezbožni,
izgubivši svaki smisao o važnosti večne istine, sa srcima okorelim i otvrdlim u grehu, stalno
će bivati sve više bezbožni i slepi. Nijedan od bezbožnih neće razumeti. Napori koje
razumni čine da bi razumeli, bezbožnici nazivaju ludošću i pretpostavkama, i pitaju
podrugljivim rečima: »Gde je obećanje dolaska Njegova?« Ako bi se postavilo pitanje: o
kome vremenu i o kojoj generaciji ovde prorok govori? ozbiljan odgovor bi trebao biti:
O sadašnjem vremenu i o generaciji koja je sada pred nama. Ovaj proročki stil je
sada shvatljiv i u tančine se ispunjava.{DiO 340.2}
Način izražavanja (frazeologija) 10 stiha na prvi pogled izgleda osobito svojstven:
»Mnogi će biti očišćeni, i ubeljeni, i okušani« (jevrejski: »pretopljeni«). Neko može upitati:
kako oni mogu biti ubeljeni i tek onda okušani (kao što se iz govora podrazumeva) kađ
samo kroz kusanje oni mogu postati očišćeni i ubeljeni? Jezik besumnje opisuje jedan
proces koji se mnogo puta ponavljao u iskustvima onih koji su kroz ovo vreme postali
spremni za dolazak Gospodnji. Oni su očišćeni i ubeljeni u poređenju sa njihovim
pređašnim stanjem. Ali oni se opet nanovo kušaju. Velike probe će doći na njih. Ako iste
pretrpe, rad očišćenja je time doveo do još većeg stepena savršenstva karaktera. Kada
postignu ovaj stepen, oni se ponovo kušaju i nadalje čiste i postaju beli. Tako proces ide
dalje dok se ne razvije karakter koji će opstati na dan suda i postigne jedno duhovno stanje
kome neće trebati daljeg iskušenja.{DiO 341.1}
»A od vremena kad bude ukinuta žrtva svagdašnja i postavljena gnusoba koja
pustoši, biće hiljadu i dvesta devedeset dana.«— stih 11.{DiO 341.2}
1290 proročkih dana. — Mi imamo ovde jedan novi proročki period od 1290 dana,
koji shodno biblijskim podacima treba da znače isti broj bukvalnih godina. Iz pročitanog
teksta, neki izvode zaključak da ovaj period počinje sa uspostavljenjem gnusobe pustošne,
tj. papske sile 538. godine i da se prema tome proteže do 1828. g. Mi ne nalazimo ništa u
poslednjoj godini koja označava njegov svršetak, ali nalazimo dokaz u zabelešci da taj
period počinje pre uspostavljenja papske gnusobe. Beleška glasi: »Uspostavljenje
gnusobe.« Sa ovim štivom tekst bi glasio ovako: »Od vremena kada će svakodnevna žrtva
biti ukinuta (ili je u toku da bude) do uspostavljena gnusobe koja pustoši, biće hiljadu i
dvesta devedeset dana.«
Godina 508. posle Hrista. — Nije nam direktno rečeno do kojeg će događaja
dopirati ovih 1290 dana; ali ipak početak ovog perioda je obeležen jednim delom, koje je
počelo pripremati put za uspostavljanje papstva, i prirodno bi bilo đa se i završi sa
prestankom papske prevlasti. Računajući unazad od 1798, minus 1290, dolazimo do 508.
godine. Ovaj period besumnje daje datum ukidanja svagdašnje (službe) i to je jedini koji
postoji. Zato dva perioda: 1290 i 1260 dana, završavaju se iste 1798. godine, stim što
poslednji počinje 538, a prethodni 508. g., trideset godina ranije. U potvrdu ovog datuma
od 508. g. posle Hrista daju se sledeći navodi:
Krštenje Klovisa. — Prema spisima Anastazija . .. franački kralj Klovis ili Klodovik,
primao je čestitanja radi svog obraćanja u hrišćansku religiju. Jer Klovis, prvi hrišćanski kralj
Franaka, bio je kršten na Božić 496. godine, prema nekima, u isti dan u koji je i papa bio
određen i postavljen.«3
Tomas Hodgkin kaže:
»Rezultat ove ceremonije bila je promena političkih odnosa i položaja u Galiji. Ma
da su Franci bili jedni od najprimitivnijih plemena koja su se prostirala s one strane reke
Rajne, kao katolici oni su sada bili sigurno dobrodošli katoličkom sveštenstvu svakoga
grada i rimokatolički provincijali su posvuda preuzeli vodstvo. Neposredno posle svog
krštenja Klovis je primio oduševljenu čestitku i dobrodošlicu u »verno stado«, pisanu od
strane Avitusa, biskupa Beča, najuglednijeg crkvenog velikodostojnika burgundskog
carstva.«4
Klovis postaje prvi katolički vladar. — Treba imati na umu da je Klovis bio u ono
vreme (496. g.) jedini katolički vladar u katoličkom svetu, gde god je reč »katolik« bila po-
znata. Anastasije, imperator Istoka bio je priznati Evtihijan. Teodorik, kralj Ostrogota u
Italiji; Alarik, kralj Visigota, gospodar cele Spanije i trećine Gala; kraljevi Burgunda, Sueva i
Vandala u Galiji, Španiji i Africi, bili su svi revni sledbenici Arija. Sto se tiče drugih franačkih
kraljeva nastanjenih u Galiji, oni su još bili pagani, neznabošci. Klovis ne samo da je bio
jedini katolički princ u to vreme u svetu, nego i prvi kralj koji je ikada prihvatio katoličku
religiju, koji je obezbedio francuskom kralju titulu »najvrlijeg hrišćanina« i »najplemenitijeg
sina crkve.« Ali kad bismo uporedili vladavinu i de~ latnost Klovisa kao katolika, sa vladom
arijinskog cara Teodorika, onda tako upoređenje ne bi služilo na čast katoličkoj veri.«5
3 Archibalđ Bower: Istorija papa, sv. I, str. 295.
4 Thomas Hodgkins: Teodorik Gotski, str. 190—191.
Papa ugrožen od arijanskog vladara. — Jefrem Emerton, raniji profesor istorije na
Harvardskom univerzitetu, kaže:
»Za vreme dok su Franci vodili borbu oko Štrasburga, Rimski biskupi su došli na
ideju da budu smatrani kao vođe Crkve u Zapadnom carstvu, da se zovu pape i da vladaju
zapadnom Crkvom isto tako kao što jedan car može da vlada svojim narodom. Mi smo
videli koliko je mnogo poštovanja jedan uvaženi papa kao Lav zahtevao čak i od tako
grubih rušitelja kao što su Atila i Genzerik. Sada su pape uvek. bile posvećene katolicizmu,
suprot arijanizmu ma gde se on pojavio. Do trenutka franačkog obraćenja oni su bili u
stalnoj opasnosti od arijanskih Ostrogota koji su čvrsto držali Italiju. Teodorik nije
uznemiravao religiju Rima, ali bi mogao nastati jedan novi car, koji bi nastojao da nametne
arijanizam celoj Italiji. Zato je papa bio oduševljen kada je čuo da su novoobraćeni Franci
poprimili hrišćansko verovanje. On je bio spreman da blagoslovi svaki njihov poduhvat
kao Božje delo, samo ako je mogao biti iskorišćen protiv omraženih Arijevaca. Time je prvi
put započelo godine 500. jedno sporazumevanje između rimskog papstva i franačkog
carstva koje je preraslo u intimno savezništvo i mnogo doprinelo stvaranju buduće istorije
Evrope.«6
Klovisovo obraćenje — obuzdavanje Arijevaca. — »Događaj koji je pojačao strah
svih arijanskih careva i doveo ih manje-više u sumnju da bi na kraju mogli biti progutani,
beše obraćenje u katolicizam Klovisa, neznabožačkog franačkog kralja.«7
Varvarski savez protiv Klovisa. — Varvarski kraljevi bili su pozvani da se sjedine u
jedan »savez mira« da bi sprečili nezakonite agresije Klovisa koji je predstavljao opštu
opasnost za sve njih.«8
Stvaranje jedne takve konfederacije i zajedničkog saveza svih starih arijanskih
monarhija protiv aspiracija ove jedine katoličke države koja je pretila da ih sve proguta,
bila je sada glavna namera Teodorika.9«
5 Archibald Bower: Istorija papa, sv. I, str. 296, primedba.
fl Ephraim Emerton: IJvod u studiju Srednjeg veka, str. 65—66.
7 Thomas Hodgkin: Teodorik Gotski, str. 186.
8 Isto, str. 198—199.
9 Isto, str. 194.
 Klovis pokreće verski rat. — Teodorikova diplomatska akcija nije mogla da spreči
rat; to je možda još više potaklo Klovisa da otpočne neprijateljstva. Na jednom
nacionalnom saboru u prvoj polovini 507. godine, on je sa žestinom izjavio sledeće: »Meni
teško pada da ovi Arijani drže tako veliki deo Galije. Pođimo i pobedimo ih Božjom
pomoću i privedimo te zemlje u naše podanstvo.« Taj govor je oduševio celo mnoštvo, i
celokupna vojska marširala je južno od Loare.
Klovis poražava Visigote. — »Sledeća kampanja franačkog kralja bila je od još veće
važnosti i uspeha. On se rešio da okuša svoju sreću protiv mladog kralja Visigota koga je
lična slabost i nepopularnost kod svojih rimskih podanika navela da napadne Akvitaniju.
Izgleda da je Klodovik (Klovis) brižljivo odabrao kao »casus belli« (povod za rat) arijanska
progonstva Alarika, koji je, slično svome ocu Euriku, bio loš gospodar svojim katoličkim
podanicima... Godine 507. Klodovik je objavio rat Visigotima.«11
»Zašto je eksplozija bila odlagana sve do 507. godine, ostaje nepoznato. Da je
franački kralj bio agresor, to je poznato. On je lako našao izgovor za početak rata kao
pobornik i zaštitnik katoličkog hrišćanstva protiv potpuno opravdanih mera koje je Alarik
preduzeo protiv izdajničkog ortodoksnog sveštenstva... U proleće 507. godine Klovis je
iznenada prešao reku Loaru i marširao prema Poitiersu.. . Deset milja od Poitiersa Visigoti
su zauzeli svoje pozicije. Alarik je izbegavao početak borbe, jer je čekao dolazak
Oštrogotskih trupa, ali kako su one bile sprečene pojavom Vizantijske flote u Italijanskim
vodama, on se odluči na borbu umesto manevra uzmicanja, iako bi to bilo mudrije učiniti.
Nakon kraćeg sudara Goti se okrenu i nagnu bežati. Za vreme gonjenja kralj Gota pogine,
kako se priča, od direktne Klovisove ruke, 507. godine. Nakon ovog poraza uloga Visigota
u Galiji (Francuskoj) za navek je bila završena.«12
»Očito je, prema rečima Gregora od Tursa, đa je ovaj sukob između Franaka i
Visigota bio smatran od strane ortodoksne partije onoga vremena kao jedan religiozni rat,
od koga je, ljudski rečeno, zavisila prevlast katoličke ili arijanske vere u zapadnoj Evropi.«13
Kratko vreme nakon ovih događaja, 508. godine, Klovis je primio titulu i
dostojanstvo rimskog patricija i konzula od strane grčkog imperatora Anastasija, koji
izgleda da je bio brz na ovaj akt više iz ljubomore i mržnje prema Teodoriku Oštro-
10 Isto, str. 199.
11 Charles Oman: Mračni vek, str. 62.
12 Istorija Srednjeg veka, Kembridž, Sv,, I, str. 286.
13 Walter C. Perry: Franći, od svoje prve pojave u istoriji do smrti kralja Pepina, str. 85.
gotu nego iz ljubavi prema nemirnom i grabežljivom Klovisu Franku. Značaj ovih
zastarelih titula koje su se primenjivale i na one koji nisu stajali u direktnoj vezi ni sa jednim
delom Rimske imperije, nikada nije dovoljno bio objašnjen ... Sunce Rima je bilo na zalasku,
ali je sumrak njegove veličine još počivao nad svetom. Germanski carevi i ratnici primali su
sa zadovoljstvom i nosili sa ponosom titule koje su dobij ali u vezi sa carskim Rimom, čija
je univerzalna vladavina, veština u ratovanju i umetnosti, ostavila traga svuda unaokolo.«14
 U 508. g., Klovis je primio u Tursu konzulske oznake od istočnog imperatora
Anastasija, ali ove titule behu čisto počasne. Poslednje godine svoga života Klovis je
proveo u Parizu, koga je učinio prestonicom svoga carstva.«15
Kraj Arijanskog otpora. — To je bila sudbina Visigotskog carstva, ali je još postojao
savez Arijanskih sila pod Teodorikom. Alarik je računao na pomoć Teodorika, ali je ona
izostala. Sledeće 508. godine Teodorik je nastupio protiv Klovisa i postigao jednu pobedu,
posle koje je neobjašnjivo učinio mir sa njim, i time je otpor arijanskih snaga bio
okončan.«16
Značaj Klovisovih pobeda. — Visoko zvanje koje je Klovis postigao 508. godine i
značaj njegovih pobeda za budućnost Evrope i crkve bio je tako veliki, da istoričari ne
mogu preći preko njih.
»To nije bila jedna privremena pobeda. Carstvo zapadnih Gota i Burgunda postalo
je Franačko carstvo. Gde su zavojevači prodrli, tamo su i ostali. Bilo je suđeno da Franci, a
ne Goti, ubuduće određuju sudbinu Galije i Germanije, i da katolička vera, a ne arijanizam,
mora da bude religija ovih velikih područja.«17
»Klovis je bio prvi koji je ujedinio sve elemente od kojih je stvoren novi socijalni
poredak, — naime barbarstvo, nametnuto silom; Rimsku civilizaciju, kojoj je on odao
počast primajući obeležja patricija i konzula od strane cara Anastasija, i konačno, katoličku
crkvu, sa kojom je on ostvario plodan savez koji su kasnije nastavili njegovi naslednici.«18
Utrven put za savez crkve i države. — »U njemu (Klovisu) su se susrele dve religije i
dva svetska razdoblja. Prilikom njegovog rođenja Rim je još bio sila; njegova smrt obeležila
je sumrak Srednjeg veka. On se popeo na upražnjeno mesto Istočnog imperatora i utr’o
put za ujedinjenje Rimske i Germanske civilizacije, saveza crkve i države.«19 u Isto, str. 88—
89.
15 Encyclopedia Britanica, art. »Clovis«, Sv. VI, str. 563.
16 T. Hodgkin: Teodorik. Got, str. 202; Nugent Robinson: Istorija sveta, Sv. I, str. 75—82.
17 Richarđ W. Church: Početak Srednjeg veka, str. 38—39.
18 Victor Duruy: Istorija Srednjeg veka: str. 32.
Klovis štiti Crkvu od paganizma i Arijanizma. —• »On (Klovis) se u svakoj prilici
pokazivao kao okrutan grubijan, grabljivi pobednik, krvožedni tiranin; ali svojim
obraćenjem u hrišćanstvo on je pripremio put za triumf katolicizma. On je izbavio Rimsku
crkvu od Scila i Haribda jeresi i paganizma, postavio je na kamenu u srcu Evrope, i učvrstio
njene nauke i tradicije u srcima pobednika Zapada.«20
Osnivanje srednjevekovne Crkve. — Rezultati Franačke okupacije Gala bili su tako
važni; imperija koju su oni osnovali, njihov savez sa crkvom, njihovi zakonski pojmovi, i
političke institucije behu sve od tako odlučujućeg uticaja na budućnost, da njihova istorija
zaslužuje poseban tretman (postupak) .. . Njima pripada zasluga što je političko nasleđe
Rimske imperije prošlo; njima pripada čast da su mogli nastaviti onaj rad koji je Rim vršio.
Jedino oni predstavljaju ono jedinstvo koje je Rim uspostavio, i dokle god je to jedinstvo
postojalo kao definitivna činjenica, bilo je rezultat franačkog postojanja. Oni su otpočeli
svoj let koncem petog stoleća, kada je, kao često puta ranije, postojao genije jednog
čoveka ili jednog velikog vođe koji je u stanju da stvara naciju... Klovis se pojavio kao jedan
veliki stvaralački duh koji je dao novi pravac savremenoj istoriji... Treći korak od velike
važnosti u ovom procesu ujedinjenja bio je takođe poduzet od strane Klovisa. Jedna
institucija proizvedena u starom svetu pre stupanja Germana u istu, nastavila je sa jačim
životom i širim uticajem, međutim, sa sporijim porastom snage kroz sve promene ovog
haotičnog perioda. Ali je došlo u budućnosti do jednog još većeg porasta moći i do jednog
šireg uticaja, čak šireg i trajnijeg od onog franačkog... To je bila Rimska crkva. Ona je
postala najveća crkvena moć budućnosti. Zato je bilo najhitnije pitanje da li će Franci, koji
su uz njenu pomoć dorasli do velike političke sile budućnosti, činiti tako i u savezu sa ovom
drugom silom, ili u opoziciji prema njoj . . .
Ovo pitanje je postavio Klovis ne dugo nakon početka svoje karijere svojim
obraćenjem u katoličanstvo ... Za to u ova tri smera Klovisovo delo bilo je od stvaralačkog
uticaja na budućnost. On je ujedinio Rimljane i Germane na ravnopravnoj osnovi, stim da
svaki sačuva originalni izvor snage, da bi stvorio jednu novu civilizaciju. On je osnovao
jednu političku silu koja je u sebi sjedinjavala skoro ceo kontinent, i time dokrajčio jedan
period stalnih ratova. On je uspostavio čvrst savez između dve velike vodeće sile
budućnosti, dve imperije koje nastavljaju ono jedinstvo koje je Rim nekada stvorio, tj.
političko i crkveno carstvo.«21
19 Julius von Pflugk-Harttung: Istorija svih naroda, Sv. VII, str. 72.
80 W. C. Perry: Franci od prve pojave u istoriji do smrti kralja Pepina, str. 97.
21 Georg Burton Adams: Civilizacija Srednjeg veka, str. 137—144.
Tako je 508. godine prestao udruženi otpor razviću papstva. Pitanje prevlasti
između Franaka i Gota, između katoličke i arijevske religije, ispalo je u prilog katolika.{DiO
341.3}
»Blagosloven je onaj koji čeka i doživi do hiljadu i tri stotine i trideset i pet
dana: A ti idi svojim putem do kraja; i počinućeš i ostaćeš na delu svome do kraja
svojih dana.« — stih 12—13.{DiO 342.1}
1335 proročkih dana. — Još jedan proročki period je ovde predočen koji označava
1335 godina. Možemo li reći kada ovaj period počinje i završava? Jedini ključ koji imamo
za rešenje ovog pitanja jeste činjenica izgovorena u neposrednoj vezi sa 1290 godina koje
počinju 508. g. kao što smo napred videli. Od tog datuma će, kako veli prorok, biti 1290
dana. Sledeća rečenica kaže: »Blažen je onaj koji dočeka i doživi 1335 dana.« Od koje tačke
počinje ovaj novi period? Besumnje od istog datuma od kojeg počinje i period 1290 naime
508. Ako ne bi računali od ove tačke, onda bi bilo nemoguće uskladiti ove reči iz proroštva
Danilova sa rečima Hristovim gde kaže: »Koji čita neka razume.« Matthew 24:15. Od ovog
datuma računi dosežu do 1843, jer 1335 plus 508. ravno je 1843. Početak je bio u proleće
napred spomenute godine, sledstveno tome mora se i završiti u proleće 1843.{DiO 342.2}
Neko može reći: kako to može biti da se tada završava, kad je Danilu bilo rečeno da
će ostati na svome poslu do kraja tih dana, za koje neki pretpostavljaju da se odnose na
va-skrsenje iz mrtvih? Ovo pitanje je zasnovano na nerazumevanju u dva smisla: Prvo, da
su dani kraja u kojima Danilo stoji na svome delu upravo 1335 dana; i drugo: da je Danilovo
stajanje na svome delu isto što i vaskrsenje, što se ne može ničim potkrepiti. Jedina stvar
koja je obećana na kraju 1335 dana jeste blagoslov za one koji čekaju i dožive to vreme.
U čemu je taj blagoslov? Gledajući na 1843. godinu, kada ove godine ističu, šta možemo
viđeti? Vidimo jedno znamenito ispunjenje proročanstva u velikom objavljivanju drugog
Hristovog dolaska. Četrdeset pet godina pre ovog otpočelo je vreme posletka, Danilova
knjiga bila je otpečaćena i svetlost je počela da raste. Oko 1843. godine bila je velika
kulminacija svake svetlosti koja je zračila na proročke predmete onog vremena.
Propovedanje je napredovalo u sili. Nove i uzbudljive istine o uspostavljenju carstva Božjeg
potresale su svet. Hristovim sledbenicima bio je dat nov život. Neverstvo je bilo osuđivano,
crkve su bile okušane i bio je probuđen jedan duh oživljenja kao nikada do tada.{DiO
343.1}
Kakav je taj blagoslov? Čitajmo Spasiteljeve reči: »Blago vašim očima — rekao je
On svojim učenicima, — što vide, i vašim ušima što čuju.« Matthew 13:16. Zatim je rekao
svojim sledbenicima da su mnogi proroci i carevi želeli da vide ono što oni gledaju, ali nisu
mogli videti.« I reče im: »Blago očima koje vide ono što vi vidite.« Luke 10:23, 24. Ako je
jedna nova i slavna istina u danima Hristovim bila blagoslov za one koji su je primili, zašto
ne bi bilo tako i 1843. godine nakon Hrista?{DiO 343.2}
Moglo bi se prigovoriti da su oni koji su angažovani u ovom pokretu bili razočarani
u svojim očekivanjima; tako su bili u istoj meri razočarani i učenici Isusovi u vreme
Njegovog prvog dolaska. Oni su klicali pred Njim kada je ulazio u Jerusalim, nadajući se
da će preuzeti carstvo. Ali jedini tron koji je On očekivao beše krst, i umesto da ga pozdrave
kao Cara u carskom dvoru, bio je položen u bezživotnom stanju u Josifov novi grob. Pa
ipak oni su bili »blaženi« što su primili istine koje su od Njega čuli.{DiO 343.3}
Neko bi mogao prigovoriti da ovo nije bio dovoljan blagoslov da bi bio označen
kao jedan proročki period. Zašto ne, kada je otsek u kome se to događa, vreme posletka,
predstavljen jednim proročkim periodom; jer naš Gospod u stihu 14 svog velikog
proročanstva iz Matthew 24. glave daje jednu specijalnu izjavir o ovom pokretu, koji je
takođe prikazan u Revelation 14:6, 7, pod simbolom jednog anđela koji leti posred neba
sa jednom specijalnom objavom večnog Evanđelja zemaljskim stanovnicima? Sigurno je
da Biblija daje ovom pokretu istaknuto mesto i veliki prioritet.{DiO 344.1}
Ostaju nam još dva pitanja da se ukratko objasne: na koje se to dane odnosi stih
13? I šta znači Danilovo ostajanje na svome poslu? Oni koji tvrde da su to samo 1335 dana,
ne vide dalje od prethodnog stiha gde se 1335 dana spominju; međutim, u izvođenju
primene ovih dana tako nejasno unetih u ovom stihu treba imati u vidu ceo sklop
proroštva iz Daniel 8. glave. Daniel 9; 10; 11; 12. su očigledno jedan nastavak i objašnjenje
vizije iz Daniel 8; otuda možemo reći da u viziji (utvari) Danilove 8. glave postoje četiri
proročka perioda: 2300, 1260, 1290 i 1335 dana. Prvi je glavni i najduži period; ostali su
središni delo vi i odeljci istog. Sada, kada je anđeo saopštio Danilu u završetku svojih
uputstava da će stajati na svome poziyu do kraja dana, ne navodeći na koji period se misli,
nije li Danilov um bio upravljen na glavni i najduži period od 2300 dana, pre nego na ma
koji od njegovih detalja? Ako je tako, onda su 2300 dana u pitanju. Ako čitamo Septuagintu
(Aleksandrijski prevod Biblije) biće nam jasnije ovo uputstvo: »A ti, Danilo, idi svojim putem
i počini; jer će još biti dana i vremena za ispunjenje (ovih stvari); i stajaćeš na svome delu
na kraju dana.« Ovo stvarno vraća um natrag na dugi period sadržan u prvoj viziji u kojoj
su navedene instrukcije bile date.{DiO 344.2}
Veliki period od 2300 dana, kao što smo već videli, završava se 1844. godine i
dovodi nas do očišćenja Svetinje. Kako je Danilo u to vreme stajao na svome delu? U
ličnosti svoga velikog Zastupnika, našeg velikog Prvosveštenika, kada On iznosi slučajeve
pravednih za prijem svome Ocu. Ovde prevedena reč »deo« (engleski: »lot«) ne znači jedan
delić zaostavštine, ili parče zemlje, nego »odluke sudbine« ili odredbe Proviđenja.« Na
kraju dana sudbina će se odlučivati. Drugim recima: doneće se odluka o onima koji će se
smatrati dostojnima da prime nebesko nasledstvo. Kada Danilov slučaj dođe na ispitivanje,
on će se naći pravedan, stajaće na svome delu, tj. biće mu dodeljeno jedno mesto u
nebeskom Hananu.{DiO 345.1}
Kada je Izraelski narod ušao u obećanu zemlju, bio je bacan žreb i na taj način
označena teritorija svakog plemena. Time su plemena stajala svako na svome delu još pre
stupanja u stvarni posed zemlje. Vreme očišćenja Svetinje odgovara ovom periodu
Izraelske istorije. Mi sada stojimo na granicama nebeskog Hanana i biće doneta odluka
koja će svakome označiti jedno mesto u večnom carstvu. IJ rešavanju njegovog slučaja,
Danilov deo nebeskog nasleđstva biće mu osiguran. Sa njime će stajati svi verni. Kada ovaj
posvećeni sluga Božji, koji je ispunio svoj dugi vek plemenitim delima službe svomt
Stvoritelju, iako opterećen sa brigama i teretom ovoga života, bude stupio u svoje
nasledstvo za dobra dela, i mi ćemo takođe sa njime ući u mir.{DiO 345.2}
Mi smo došli kraju proučavanja ovog proročanstva, sa napomenom da je to bilo sa
najvećim stepenom zadovoljstva što smo proveli ovo vreme u studiranju ovog divnog
proročanstva i posmatranju karaktera ovog najmilijeg čoveka između svih ljudi i
najsjajnijeg od svih proroka. Bog ne gleda ko je ko i oponašanje Danilovog karaktera
osigurače božansku milost u potpunosti još i sada. Sledimo njegovim vrlinama, da bi,
slično njemu, mogli imati Božje odobravanje još ovde, i da bi prebivali usred tvorevina
Njegove beskrajne slave u večnosti.{DiO 345.3}
Kraj

ODGOVOR ISTORIJE NA OTKRIVENJE

SVEOBUHVATNA ADVENTNA STUDIJA JOVANOVOG OTKRIVENJA, NA OSNOVU

DUGOGODIŠNJEG PROUČAVANJA BIBLIJSKIH I ISTORIJSKIH ČINJENICA, DETALJNO
PROTUMAČENA I KOMENTARISANA OD POZNATOG PISCA I AUTORA URIJE SMITA, ClJE
UČENJE JE ZVANlCNO PRIZNATO OD GENERALNE KONFERENCIJE S. D. ADVENTISTA I
SVIH PIONIRA ADVENTNOG POKRETA I POTVRĐENO U SPISIMA DUHA PROROŠTVA.
 UVOD U OTKRIVENJE

OTKRIVENJE, ili obično nazvano »Apokalipsa«, od grčke reči »Apokalipsis«,

označava jedno »otkriće«, »otkrovenje«, ili »iznošenje na videlo«, i bilo je napisano za to,
da bude »jedna panorama slave Hristove.« U evangelistima imamo izveštaje o Hristovom
poniženju, Njegovom milosrđu, Njegovim mukama i patnjama, Njegovom strpljenju,
Njegovom ismejavanju od strane onih koji bi Mu se trebali klanjati, i konačno o Njegovoj
smrti na sramnom krstu — jednoj smrti koja je smatrana u ono doba kao nešto najsramnije
što ljudi mogu naneti. U Otkrivenju mi nalazimo vest o Njegovom ustoličenju u slavi,
Njegovom sjedinjenju sa Ocem na prestolu svemirske vladavine, Njegovoj vrhovnoj
providnosti među zemaljskim narodima, i Njegovom ponovnom dolasku, ne više u ulozi
beskućnog stranca, već u sili i velikoj slavi, da kazni svoje neprijatelje i nagradi svoje
sledbenike. Jedan glas u pustinji je nekada uzvikivao: »Evo Jagnje Božje koje uze na sebe
grehe sveta!« Jedan drugi glas uskoro će objaviti s neba: »Evo Lava od kolena Juđina!«{DiO
349.1}
Veličanstveni prizori slave razotkrivaju se pred nama u ovoj knjizi. Sa njenih svetih
stranica upućuju se apeli neobične sile nepokajanom čovečanstvu, u vidu strašnih sudova,
koji nemaju poređenja ni u jednoj drugoj knjizi Svetoga Pisma. Ovde se poniznim
Hristovim sledbenicima daju utehe koje ne može opisati nijedan ljudski jezik. Nijedna
druga knjiga nas ne može tako neodoljivo uzneti u jednu drugu atmosferu. Ovde su pred
nama otvoreni daleki vidici, koji su povezani sa nadzemaljskim stvarima, i koji nas vode
napred u druge svetove. I ako su ikada teme od uzbudljivog i impresivnog značaja, velike
i uzvišene alegorije idealnog i veličanstvenog opisa mogle izazvati pažnju ljudske rase,
onda je to Otkrivenje, koje nas poziva na pažljivo studiranje njegovih stranica, koje potiču
našu pažnju na stvarnost jedne slavne budućnosti i jednog neviđenog sveta.{DiO 349.2}

Poglavlje I.
BOŽANSKI METOD PROROČKOG OTKRIVENJA

K NJIGA OTKRIVENJA počinje sa objavljivanjem svoga naslova i blagoslovom onih

koji marljivo paze na. njene svečane proročke reči:{DiO 351.1}
»Otkrivenje Isusa Hrista, koje dade Njemu Bog, da pokaže slugama svojim šta
će uskoro biti; i pokaza, poslavši po svome anđelu svom sluzi Jovanu, koji svedoči
reč Božju i svedočanstvo Isusa Hrista i sve što je video. Blago onome koji čita, i onima
koji slušaju reči ovog proroštva, i drže što je napisano u njemu, jer je vreme blizu.«
— Revelation 1:1—3.{DiO 351.2}
Naslov. — Prevodioci engleske Biblije (King James Version) dali su ovoj knjizi naslov:
»Otkrivenje sv. Jovana Bogoslova.« Time su oni u suprotnosti sa prvim rečima ove knjige
koja objavljuje da je ona »Otkrivenje Isusa Hrista.« Isus Hristos je otkrovitelj, a ne Jovan.
Jovan je samo pisac zadužen od Hrista da napiše ovo Otkrivenje za dobrobit Njegove
crkve. Jovan je Isusov učenik, koji je bio veoma ljubljen i omiljen među dvanaestoricom.
On beše evangelist i apostol, pisac Evanđelja i poslanica koje nose njegovo ime. Njegovim
prethodnim titulama moralo bi se dodati da je i prorok, jer Otkrivenje je jedno
proročanstvo, i Jovan to zaslužuje. Ali sadržaj ove knjige ima svoj početak na jednom višem
izvoru. Ona je ne samo Otkrivenje Isusa Hrista, nego je Otkrivenje koje Njemu dade Bog.
Ono najpre dolazi od Izvora svake mudrosti i istine, od Boga Oca, koji ga saopštava svome
Sinu Isusu Hristu, a Hristos preko svog anđela šalje svom sluzi Jovanu.{DiO 351.3}
Karakter knjige. — On je izražen u jednoj reči: »Otkrivenje«.* Otkrivenje je nešto
razotkriveno, objavljeno, obznanjeno, ne nešto tajanstveno, skriveno. Mojsije nam kaže:
»Što je tajno ono je Gospoda Boga našega, a što je javno (»otkriveno«), to je naše i sinova
naših do veka.« Deuteronomy 29:29. Sam naslov ove knjige je dovoljan demant raznih
mišljenja koja se čuju da je ova knjiga jedna božanska misterija (tajna) koja se ne može
razumeti. Kada bi to bio slučaj, onda bi ona nosila naslov: »Misterija« ili »Pokrivenje« a ne
»Otkrivenje«!* {DiO 352.1}»Otkrivenje« — grčki: »Apokalipsis«, latinski: »Revelatio«, ruski:
»Otkrovenie«.
Njen predmet. —• »Da pokaže slugama svojim šta će biti uskoro.« Ko su te Njegove
sluge? Za čiju dobrobit je bilo dato Otkrivenje? Da li je to bilo za nekoliko osobitih ličnosti,
za neke naročite crkve i za neki specijalni period vremena? Ne, ono je za sve crkve u sva
vremena, sve dotle dok se ne ispune svi događaji koji su prorečeni u ovoj knjizi. Ono je
napisano za sve one koji mogu potvrditi naziv »Njegove sluge«, ma gde i makar kada oni
živeli.{DiO 352.2}
Bog kaže da je ovo proroštvo bilo dato da otkrije Njegovim slugama dolazeće
događaje, pa ipak mnogi tumači Njegove reči nam govore da to nijedan čovek ne može
razumeti! To je kao kad bi Bog poduzeo sve da upozna čovečanstvo sa važnim istinama,
pa ih za inat zaodenuo u takav govor ili simbole koje ljudski umovi ne mogu shvatiti! To
je kao kad bi Bog zapovedio nekoj osobi da gleda nešto na odstojanju, pa podigao
neprobojnu barikadu između nje i tog objekta! Ili kao kad bi On dao svojim slugama jednu
svetlost da ih vodi kroz mrklu noć, pa zatim da je zaogrne takvim mračnim velom, da ni
najmanji zračak ne može da prodre kroz tamu! O kako ljudi obeščašćuju Boga kada se
neozbiljno ponašaju sa Njegovom rečju! Ne, Otkrivenje će ispuniti svrhu za koju je bilo
dato, i »Njegove sluge« će iz njega naučiti ono »što će skoro biti«, i što se odnosi na
njihovo večno spasenje.{DiO 352.3}
Njegov anđeo. — Hristos šalje »svoga anđela« da upozna Jovana sa Otkrivenjem.
Jedan naročiti anđeo se ovde pojavljuje. Koji bi anđeo odgovarao nazivu Hristovog anđela?
Mi nalazimo odgovor na ovo pitanje u našoj studiji kod Daniel 10:21, u navedenom
komentaru. Iz te studije mi zaključujemo da su istine koje behu otkrivene Danilu saopštene
isključivo Hristu, kao i anđelu Gavrilu. Slično delu saopštavanja važne istine »milom
čoveku« jeste i delo Hristovo u knjizi Otkrivenja — prenošenje važne istine »ljubljenom
učeniku«. Ko u ovom radu može biti »Njegov anđeo«, ako ne onaj isti koji je bio angažovan
sa Danilom u ranijem delu proroštva, tj. anđeo Gavrilo? 1 Thessalonians 4:16 Bilo bi dakle
najprihvatljivije da isti anđeo koji je bio zadužen da nosi vesti (poruke) »omiljenom« pro-
roku starog vremena, treba da vrši istu dužnost ili službu i kod proroka Jovana u
evanđelskom dobu. (Vidi komentar kod Revelation 19:10.){DiO 353.1}
Blagoslov za čitaoca. — »Blažen je koji čita i oni koji slušaju reči proroštva.« Da li je
tako direktno i formalno izrečen jedan blagoslov za čitaoce i slušaoce nekog drugog dela
Božje reči? Kakvo ohrabrenje ovim dobijamo za proučavanje! Hoćemo li kazati da se to ne
može razumeti? Može li se dati blagoslov za studiranje neke knjige koja nije dobra za
proučavanje?
Bog je izgovorio svoj blagoslov na čitaoce ove knjige i stavio pečat svog
odobravanja na ozbiljno studiranje njenih čudesnih stranica. Sa takvim ohrabrenjem iz
božanskog izvo-ra Božja deca će ostati nepokolebiva uprkos hiljadama bajki izmišljenih
od ljudi.{DiO 354.1}
Svako ispunjenje proroštva donosi svoje dužnosti. Postoje stvari u Otkrivenju koje
se trebaju paziti i izvršavati. Praktične dužnosti se moraju ispunjavati kao rezultat shvatanja
i izvršavanja proroštva. Jedan istaknuti primer ove vrste može se videti u Revelation 14:12,
gde se kaže: »Ovde su oni koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.«{DiO 354.2}
»Jer je vreme blizu,« piše Jovan, i čineći to on daje drugi razlog za proučavanje ove
knjige. Ona postaje sve važnija ukoliko se približavamo velikom svršetku. O ovoj tački
iznosimo uticajne misli jednog pisca koji kaže:{DiO 354.3}
»Važnost proučavanja Otkrivenja sve je veća ukoliko ističe vreme. Tu su stvari koje
treba ubrzo da se dogode »jer je vreme kratko.« Čak i onda, kada je Jovan propovedao
reč Božju i svedočanstvo Isusa Hrista i sve što je video, dugo vremena pre nego su se te
stvari trebale ispunjavati, jedan prizor za drugim, vreme je bilo »blizu«. Ako je već tada
blizina bila jedan poticajni uzrok da se pazi na sadržinu te knjige, koliko bi više trebalo to
biti danas! Svako završavajuće stoleće, svaka minula godina čini neophodnim da
posvetimo vreme slobodno od predrasuda na proučavanje poslednje knjige Svetoga
Pisma. I ne zahteva li se to još više danas od nas da se posvetimo njenom istraživanju?
Zaista nikada nije bio jedan takav period u kome je bilo potrebno takvo nastojanje, kao
danas. Otkrivenje Isusa Hrista, tačno izučavano, vrši jedan silan uticaj na popravljenje. O,
kada bi svi Hrišćani u izobilnoj meri primili blagoslov obećan onima »koji slušaju reči
proroštva ovog i drže što jt napisano u njemu, jer je vreme blizu.«1{DiO 355.1}
Posveta. — Nakon blagoslova, imamo posvetu sa ovim rečima:{DiO 355.2}
»Od Jovana na sedam crkava koje su u Aziji: blagodat vam i mir od Onoga koji
jest, i koji beše i koji dolazi; i od sedam duhova koji su pred prestolom Njegovim; i
od Isusa Hrista, koji je verni svedok i prvenac iz mrtvih, i knez nad carevima
zemaljskim, koji nas ljubi i umi nas krvlju svojom od greha naših. I učini nas carevima
i sveštenicima Bogu i Ocu svojemu, kome slava i vlast večna, Amin.« — stih 4—6.{DiO
355.3}
1 Augustus C. Thompson: Jutarnji časovi na Patmosu, str. 28—29.
Crkve u Aziji. — U Aziji je bilo više od sedam crkava. Mi se možemo ograničiti na
zapadni deo Azije, poznat kao Mala Azija, ili možemo uključiti još manju teritoriju od ove.
Čak i u tom manjem delu Male Azije gde su se nalazile ovih sedam crkava, bilo je i drugih
važnih crkava. Kolosi, čijim je hriščanima Pavle pisao Poslanicu Kološanima, behu na
malom rastojanju od Laodikije. Milet (Malta) beše bliže Patmosu gde je Jovan dobio
viđenje, nego ma koja od spomenutih sedam crkava. To je čak bio jedan važan centar
Hrišćanstva, što možemo rasuditi iz činjenice da je odatle Pavle slao poziv starešinama
Efeske crkye da dođu k njemu u Milet na jedan opšti sastanak. (Acts 20:17-38) U istom
mestu je Pavle u dobre hrišćanske ruke ostavio svog bolesnog učenika Trofima. (2 Timothy
4:20) I Troada, gde je Pavle proveo neko vreme sa učenicima, i odakle je posle svršetka
subote produžio svoj put, nije bila mnogo udaljena od Pergama, koji se pominje među
sedam crkava.
Postoji zato jedno interesantno pitanje da se reši: zašto su samo sedam crkava u
Maloj Aziji bile izabrane kao takve kojima je posvećeno Otkrivenje? Da li su pozdravi na
sedam crkava u Revelation 1. glave, i opomene istima u Revelation 2; 3, bile upravljene
jedino tim izričito spomenutim crkvama? Da li su stvari opisane kod njih postojale i
odnosile se samo na njih? Mi ne možemo tako zaključiti iz postojećih razloga:{DiO 355.4}
Cela knjiga Otkrivenja bila je posvećena i upravljena na sedam crkava. (Vidi
Revelation 1:3.11.19; 22:18.19.) Knjiga se nije odnosila više na njih nego na druge Hrišćane
u Maloj Aziji — na primer na one koji su živeli u Pontu, Galatiji, Kapadokiji i Vitaniji na koje
je bila adresirana Petrova Poslanica (1 Peter 1:1); ili na Hrišćane iz Kolosa, Troade i Mileta,
u neposrednoj blizini imenovanih crkava.{DiO 356.1}
Samo jedan mali deo knjige Otkrivenja mogao bi se odnositi individualno na sedam
crkava ili na neke Hrišćane u danima Jovana, jer većina događaja koje ona iznosi behu tako
daleko u budućnosti jer su ležali daleko napred izvan domašaja njihovog života i one
generacije živih, ili čak toka vremena kroz koje su ove crkve prolazile. Dosledno, ove crkve
ne mogu imati nikakve direktne veze sa tim zbivanjima.{DiO 356.2}
Sedam zvezda koje je Sin čovečji držao u desnici svojoj, rečeno je da su to anđeli
tih crkava, (stih 20.) Anđeli crkava, besumnje, svi će se složiti, jesu sveštenici (propovednici)
tih crkava. To što ih Sin čovečji drži u desnici, označuje podržavajuću silu, vodstvo i zaštitu
koju uživaju. No samo njih sedam je bilo u Njegovoj desnici. Zar je samo sedam njih za
koje se brine veliki Gospod i Učitelj skupština? Zar ne bi mogli svi istinski propovednici i
služitelji u toku evanđelske epohe da crpe iz ove predstave utehu, znajući da će biti
podržani i rukovođeni desnicom velikog Poglavara crkve? To bi bio najrazumniji zaključak
do koga dolazimo.{DiO 356.3}
Ipak, Jovan, gledajući u hrišćansku epohu, vidi .samo sedam svetnjaka, što
predstavlja sedam crkava, usred kojih stoji Sin čovečji. Položaj Sina čovečijeg koji stoji
među njima predstavlja Njegovu prisutnost u njima, Njegovu budnost nad njima, i
Njegovo tačno ispitivanje svih njihovih dela. Ali da li On time priznaje samo sedam
posebnih crkava? Zar ne bi trebali radije zaključiti da ovaj prizor predstavlja Njegov stav u
odnosu na sve Njegove crkvene Zajednice kroz evanđelsko razdoblje? Zašto su onda samo
sedam imenovane? Sedam se upotrebljava u Bibliji kao jedan broj koji označava puninu i
kompletnost. Za to sedam svetnjaka označavaju celu evanđelsku crkvu, pođeljenu na
sedam perioda, i sedam crkava mogu se tumačiti na isti način.{DiO 356.4}
Zašto je, onda, bilo odabrano sedam posebnih crkava koje su spomenute?
Besumnje, iz razloga što se u imenima ovih crkava, saglasno definiciji reči, ocrtava
religiozna karakteristika ovih perioda evanđelske epohe, koje pojedinačno
predstavljaju.{DiO 357.1}
»Sedam crkava«, dakle, treba tako razumeti, da ne označavaju samo sedam
bukvalnih crkava u Aziji čija se imena ovde spominju, već sedam perioda hrišćanske crkve
od vre-mena apostola pa do svršetka probe. (Vidi komentar na Rev 2:1.){DiO 357.2}
Izvor blagoslova. — »Od Onoga koji jest, i koji beše, i koji će doći«, ili će biti — to
je izraz koji se odnosi na Boga Oca, pošto se Sveti Duh i Hristos spominju posebno ii
sledećem kontekstu. Koliko nam je poznato, ovakav epitet nije nikada primenjivan na
Hrista, jer se o Njemu uvek govori kao o drugoj ličnosti božanstva, za razliku od Bića
opisanog u ovom stihu.{DiO 357.3}
Sedam duhova. — Ovaj izraz se verovatno ne odnosi na anđele, nego na Duha
Božjeg. To je jedan od izvora od kojeg se milost i mir prizivaju na crkvu. O interesantnom
predmetu sedam duhova pisac A. C. Tompson primećuje: »To su od Svetog Duha nazvani
»sedam duhova« jer sedam je sveti i savršeni broj; nisu tako nazvani ... da označe
unutrašnju množinu, nego puninu i savršenstvo Njegovih darova i delovanja.«2 Albert
Barns kaže: »Broj sedam je, za to, mogao biti pripisan sv. Duhu s obzirom na raznolikost ili
puninu Njegovog delovanja na ljudske duše i Njegovo mnogostruko suđelovanje u
poslovima ovoga sveta, kako je dalje prikazano u ovoj knjizi.«3 Blumfild deli isto mišljenje
o tome opštepriznatom tumačenju ovog predmeta.{DiO 357.4}
2 Isto, str. 34—35.
3 Albert Barnes: Primedbe na Otkrivenje, str, 62.
17
Njegov presto. — Ovo se odnosi na presto Boga Oca, jer Hristos još nije bio zauzeo
svoj presto. Sedam duhova koji stoje pred prestolom mogu da budu određeni da označe
činjenicu da je božanski Duh bio i uvek je spreman da ide ili da bude poslan, u saglasnosti
sa opšteprihvatljivim tumačenjem Pisma da Duh izvršava važne namere u ljudskim
poslovima.«4{DiO 358.1}
»I od Isusa Hrista.« — Ovde su spomenute neke od glavnih karakteristika koje
pripadaju Hristu. On je »Svedok verni«. Sve što On svedoči jeste istina. Sve što On obećava
to će i ispuniti.{DiO 358.2}
»On je prvenac iz mrtvih,« taj izraz je sličan onima iz 1 Corinthians 15:20,
23; Hebrews 1:6; Romans 8:29; and Colossians 1:15, 18, gde nalazimo iste izraze u
odnosu na Hrista, kao: »prvenac iz mrtvih«, »prvorodni među mnogom braćom«, »rođen
pre svake tvari«, i »prvina među onima koji umreše«. Ali ovi izrazi ne znače da je On bio
prvi u pogledu vremena uskrsnuća iz mrtvih, jer su drugi bili vaskrsli pre Njega. Šta više, to
i nije bilo od presudne važnosti. Ali On je bio glavna i centralna ličnost od svih koji su izašli
iz groba, jer to je sve bilo zaslugom Hristovog dolaska,.Njegovog rada i vaskrsenja, čak i
za one koji su uskrsli pre Njegovog vremena. Po Božjoj nameri On beše prvi u pogledu
vremena i značaja, jer je mnogo pre Hristovog triumfa nad grobom postojala ta namera u
Božjem savetu, koji »oživljuje mrtve i zove ono što ne postoji kao da postoji«, (Romans
4:17) da neki budu oslobođeni od vlasti smrti zaslugom ove velike namere koja se trebaše
u pravo vreme izvršiti. Zato je u Acts 26:23 napisano »da će On biti prvi iz vaskrsenja
mrtvih i pripovedati videlo narodu Jevrejskome i neznabošcima.«{DiO 358.4}
Knez nad carevima zemaljskim. — U izvesnom smislu Hristos je i sada knez nad
carevima zemaljskim. Pavle nas obaveštava u Ephesians 1:20, 21, da On sedi s desne
strane Boga na nebesima, »nad svim poglavarstvima i vlastima, silama i gospodarstvima, i
nad svakim imenom koje se može nazvati, ne samo na ovome svetu, nego i na onome koji
dolazi.« Najveća imena u ovom svetu su imena prinčeva, kraljeva, imperatora i vladara
zemaljskih. Ali Hristos je iznad sviju njih. On sedi sa svojim Ocem na prestolu Svemirske
vlade, i ravnopravno sa Njim upravlja i vlada nad stvarima i narodima ove planete. {DiO
359.1}
U jednom još osobitijem smislu Hristos će biti Knez nad carevima zemaljskim, kada
zauzme svoj presto, i kada carstva zemaljska postanu »carstvo Gospoda i Hrista Njegova«,
kada će Mu ih Otac predati u ruke, kada se On pojavi u svojoj carskoj odori sa natpisom:
»Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima«, kada će ih razbiti kao sud lončarski.
(Rev 19:16; 2:27; Psalm 2:8, 9. {DiO 359.2}
1 Isto.
Hristos se dalje naziva kao onaj »koji nas ljubi i opra nas od greha našijeh krvlju
svojom.« Mi smo mislili da nas naši zemaljski prijatelji najviše ljube, — naš otac, majka,
braća i sestre ili prisni prijatelji, —međutim, vidimo da nikakva Ijubav nije vredna toga
imena kada se uporedi sa ljubavlju kojom nas Hristos ljubi. Sledeća rečenica daje još veći
značaj prethodnim rečima: »I opra nas od greha naših krvlju svojom.« Kakva li ljubav! »Od
ove ljubavi niko veće nema, da čovek dušu svoju položi za prijatelje svoje.« Jovan 15:13.
Ali Hristos je pokazao svoju ljubav prema nama kad je umro za nas »još dok smo bili
grešnici.« I još više od toga: »učini nas carevima i sveštenicima Bogu i Ocu svojemu.« Od
bića gubavih grehom, mi postajemo čisti u Njegovim očima, od neprijatelja mi smo postali
ne samo prijatelji, već smo uzdignuti do najveće časti i dostojanstva. Kakva neusporediva
ljubav! Kakvu predusretljivost bez premca je Bog pokazao da bismo mogli biti očišćeni od
greha! Posmatrajmo za trenutak službu svetinje i njeno čudnovato značenje. Kada jedan
grešnik prizna svoje grehe i primi oproštenje, on ih polaže na Hrista kao Jagnje Božje koje
uzima na sebe grehe sveta. U nebeskim knjigama je o takvima zapisano da ih krv Hristova
pokriva, i ako je sledbenik Božji veran svome priznaju, njegovi gresi neće nikada biti
otkriveni, nego će biti uništeni ognjem koji će očistiti zemlju kad greh i grešnici budu
progutani. Prorok Isaija kaže: »jer si bacio iza leđa sve grehe moje.« Isaija 38:17. Tada će
se ispuniti reč Gospodnja preko Jeremije: »I grehe njihove neću više spominjati.« Jeremija
31:34.
 I kada prema proročanstvu datom pobeđnicima laodikijske crkve, svetima bude
dozvoljeno da sednu sa Hristom na prestolu Njegovu i kada prime carstvo pod celim
nebom, i budu carovali uvek i do veka, tada će biti carevi u takvom smislu, kako se ne
može ni zamisliti u sadašnjem stanju. Pa ipak naše sadašnje stanje sadrži u sebi dovoljno
stvarnosti da se splete kako treba u ohrabrujućim stihovima naših hrišćanskih hvalospeva,
jer nam je još ovde dozvoljeno da kažemo da smo primili iskupljenje kroz Njegovu krv,
iako nam spasenje još nije predano; i da imamo život večni, ma da je taj život još sada u
rukama Sina čovečijega i biće nam darovan prilikom Njegovog dolaska. I na posletku i
danas, kao u danima Jovana i Petra jeste istina, da je Bog odredio svoj narod u ovom svetu
da bude »izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, narod dobitka.« (1 Peter
2:9; Revelation 3:21; Daniel 7:18, 27.) Zato i nije čudo što je ljubljeni i ljubeći učenik Jovan
odavao »slavu, čast i veličanstvo na vek veka« Onome koji je učinio tako beskrajno mnogo
za nas. I neka se cela crkva pridruži toj velikoj proslavi svoga zaslužnog dobrotvora i
najdražeg prijatelja!{DiO 359.3}
17*
»Eno ide s oblacima, i ugleđaće Ga svako oko, i koji Ga probodoše; i zaplakaće
za Njim sva kolena zemaljska. Da, zaista.« — Otkrivenje 1:7.{DiO 360.1}
Ovde nam Jovan predočava drugi Hristov dolazak u slavi, vrhovnu krunu događaja
Njegovog posredovanja za pali svet. Nekada je došao u slabosti, a sada dolazi u sili;
jednom u poniznosti, sada u slavi. On dolazi sa oblacima, na sličan način kao što se uzneo.
Acts 1:9, 11. {DiO 360.2}
Njegov dolazak vidljiv. — »I ugleđaće Ga svako oko.« Svi koji budu živi u vreme
Hristovog dolaska vide će Isusa. Mi ne znamo ništa o jednom ličnom dolasku Hrista na
tajanstven način: u pustinji ili nekoj tajnoj sobi. On ne dolazi niti kao »lupež u noći«,
nečujno i neprimetno u svet. Ali On dolazi da uzme k sebi svoje najdraže blago, Njegove
spavajuće i žive svete, koje je On otkupio svojom skupocenom krvlju, i istrgnuo iz vlasti
smrti u otvorenoj i fer-časnoj borbi i za koje će Njegov dolazak biti ništa manje javan i
triumfalan. On će biti praćen divnim sjajem i svetlošću koja će blistati od istoka sve đo
zapada. (Matthew 24:27) Čuće se glas trube, koji će prodirati đo najudaljenijih krajeva
zemlje i do najdubljih dubina sveta, sa tako jakim zvukom, da će probuditi spavajuće svete
iz njihovih prašljivih postelja. (Matthew 24:31; 1 Thessalonians 4:16) On će doći na
bezbožnike kao lupež, zato što oni uporno zatvaraju svoje oči pred znacima Njegovog
skorog dolaska i ne veruju uveravanju Njegove reči da je On već pred vratima.
Predstavljanje dva dolaska, jedan privatni, a jedan javni, u vezi sa drugim adventom, kao
što neki čine, sasvim je neodrživo po Svetom Pismu.{DiO 361.1}
»I koji Ga probodoše«. — Oni dakle koji su bili glavni saučesnici Njegove tragične
smrti, videće Ga kako se vraća na zemlju u triumfu i slavi. Ali kako je to moguće? Oni sada
nisu više živi, pa kako će Ga viđeti kada dođe? Biće jedno (delimično) vaskrsenje iz mrtvih.
To je jedini put za oživIjenje onih koji su jednom bili položeni u grob. Ali kako to đa ove
bezbožne ličnosti uskrsnu u to vreme, kad znamo da će opšte vaskrsenje bezbožnika
nastupiti posle hiljadu godina nakon drugog dolaska Hrista? (Rev 20:1—6.) Odnosno
ovoga Daniel kaže:{DiO 361.2}
»A u to vreme će ustati Mihailo, veliki Knez, koji stoji uz sinove tvoga naroda, i biće
takvo vreme nevolje, kakvo nije bilo od kad je naroda đo tada; i u to će se vreme izbaviti
tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi. I mnogi od onih koji spavaju u prahu
zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni.« Daniel
12:1—2.{DiO 361.2}
Ovde nam se predočava jedno delimično vaskrsenje izvesne grupe pravednih i
bezbožnih, i to pre sveopšteg vaskrsenja pravednika i bezbožnika. Mnogi, ne svi, koji
spavaju, probudiće se — neki od pravednih, ne svi, na život večni, i. neki od bezbožnih, ne
svi, na sramotu i prekor večni. Ovo uskrsenje će nastati u vezi sa velikom nevoljom kakva
nikada nije bila do tada, a koja će prethoditi Gospodnjem dolasku. {DiO 361.3}Zar među
njima ne mogu biti »i oni koji Ga probodoše«, koji će se probuditi »na sramotu i prekor
večni«? Sta bi moglo biti prirodnije nego da oni koji su sudelovali u najvećem ponižavanju
našeg Gospoda, i drugi specijalni lideri (vođe) zločina protiv Isusa, budu vaskrsnuti da vide
Njegovo strahovito veličanstvo, kada On pobedonosno dođe u plamenu ognjenom da
izvrši osvetu nad onima koji ne poznaju Boga i ne pokoravaju se Njegovom
Evanđelju?{DiO 362.1}
Odgovor crkve glasi: »Da, i Amin!« Hristov dolazak će biti za bezbožne jedan prizor
straha i uništenja, dok će za pravednike to biti prizor radosti i triumfa. Ovaj dolazak koji je
za bezbožnike početak žalosti, jer dolazi u plamenu ognjenom u cilju osvete, biće nagrada
za sve one koji veruju. (2 Thessalonians 1:6-10) Svaki prijatelj i ljubimac Hristov pozdraviće
svaku najavu (vest) i svaki znamen Njegovog dolaska kao srećnu vest najveće radosti.{DiO
362.2}
»Ja sam Alfa i Omega, početak i svršetak, govori Gospod, koji jest, koji beše, i
koji će doći, Svedržitelj.« — stih 8.{DiO 362.3}
Ovde se pojavljuje drugi govornik, osim Jovana. Do sada je Jovan govorio. Ali ovaj
stih nema nikakve veze ni sa prethodnim, ni sledećim. Za to ličnost koja se ovde pojavljuje
treba da se raspoznaje prema ovde upotrebljenim izrazima. Ovde imamo izraze: »Koji jest,
koji beše, i koji će doći, Svedržitelj.« Ovo se odnosi isključivo na Boga. Ali mogli bi se
zapitati: Ne pokazuje li reč »Gospod« da je to Hristos? O tome Barnes kaže: »Mnogi
rukopisi imaju umesto grčke reći »Kirios« (Gospod) reč »Deos«, koje znači Bog, i ova druga
reč se smatra tačnijom od strane mnogih teologa kao što su: Grisbah, Titman, Haon i drugi.
Blumfild stavlja umesto Gospod reč Bog i označava da su reči »početak i svršetak«
dometnute. Na taj način se prvi i glavni deo prvog poglavlja završava vrlo dobro, pošto se
veliki Bog sam otkriva kao jedno večno Biće, večno kako u prošlosti tako i u budućnosti,
kao Svedržitelj, koji je u stanju da ispuni svoje pretnje ali i obećanja, napisana u ovoj
knjizi.{DiO 362.4}
 »Ja Jovan, koji sam i brat vaš i drug u nevolji, i u carstvu i trpljenju Isusa Hrista,
bejah na ostrvu koje se zove Patmos, za reč Božju i svedočanstvo Isusa Hrista.« —
stih 9.{DiO 363.1}
Tema se ovde menja, jer Jovan navodi mesto i okolnosti pod kojima je bilo dato
Otkrivenje. On prvo ističe sebe kao brata cele crkve i druga u nevoljama hrišćana.{DiO
363.2}
U ovom stihu Jovan očigledno ukazuje na buduće carstvo. On navodi misao o
nevolji kao delu neophodne pripreme za stupanje u carstvo Božje. Ova ideja je naglašena
u takvim stihovima kao: »Da nam kroz mnoge nevolje valja ući u carstvo Božje.« Acts 14:22
»Ako stradamo, s Njim ćemo i carovati.« 2 Timothy 2:12. Istina je da dok su ovde u telu,
verujući u Hrista imaju pristup prestolu milosti. To je presto carstva milosti u koje mi
stupamo kroz obraćenje, kada nas On »premešta u carstvo Sina ljubavi svoje.« Kološanima
1:13. Ali o rugom dolasku Spasitelja, kada će carstvo slave biti uvedeno, tada će sveti, koji
su ovde bili članovi carstva milosti, izbavljeni od ovog zlog sveta! imati pristup k prestolu
Njegove slave. Tada će iskušenja proći, i deca Božja će uživati u svetlosti prisustva Cara
nad carevima kroz svu večnost.{DiO 363.3}
Mesto pisanja Otkrivenja. — Patmos je jedno malo stenovito ostrvo na zapadnoj
obali Male Azije, između ostrva Ikarije i pribrežja Mileta, gde je u danima Jovana bila naj-
bliža hrišćanska crkva. Ostrvo je dugačko oko deset milja, a široko šest milja na najširem
delu. Njegovo sadašnje ime je Patmosa. Patino, Patmo. Obala mu je visoka i sastoji se od
terasastih planinskih uzvišica, koje obrazuju mnoge uvale. Samo jedan zaliv se sada koristi
za pristanište, opkoljen planinama sa tri strane, a jedna strana je otvorena prema moru.
Pristanišni grad leži na jednoj kamenitoj strmini koja se uzdiže neposredno iz mora. To je
jedino naselje na ostrvu, izuzev još jednog manastira. Na pola puta odatle nalazi se jedna
jedinstvena pećina u kamenu, gde je po starom predanju Jovan imao utvaru i napisao
Otkrivenje. Radi kamenitog i pustog karaktera ovog ostrva, Rimska imperija ga je odredila
za mesto interniranja političkih osuđenika. Tako je i Jovan dospeo tamo. Apostol je tamo
bio proteran za vreme imperatora Domicijana oko 94. godine posle Hrista, i na osnovu
toga se smatra da je Otkrivenje pisano oko 95. ili 96. godine.{DiO 364.1}
Razlog izgnanstva: »Za reč Božju i za svedočanstvo Isusa Hrista.« To je bio Jovanov
najveći zločin i prekršaj. Tiranin Domicijan, koji tada beše zaodeven carskim purpurom
Rima, više poznat po svojim porocima nego državničkim vrlinama, drhtao je pred ovim
starim ali neustrašivim apostolom. On nije dozvoljavao propovedanje Evanđelja unutar
granica svoga carstva. On je proterao Jovana na ovo usamljeno ostrvo Patmos, gde je bio
izvan smrti, ali i izvan sveta. Pošto ga je internirao na to pusto mesto i osudio na teški rad
u rudniku, car je nesumnjivo mislio da se konačno rešio ovog propovednika pravde, i da
ga svet nikada više neće čuti.
Možda su i progonitelji Jovana Bunjana mislili isto kada su ga bacili u tamnicu
Bedforda. Ali kada čovek misli da je pokopao istinu u večni zaborav, Gospod je vaskrsava
u desetostrukoj slavi i sili. Iz Bunjanove tamne i uske ćelije zasijala je jedna duhovna
svetlost kroz njegovo »Putovanje Poklonika«, koje je pored Biblije skoro tri stotine godina
služilo interesima Evanđelja, i mnogo doprinelo njegovom napredovanju i uspehu. Tako i
sa pustog ostrva Patmosa, gde je Domicijan mislio da je zauvek pogasio i posleđnju zublju
istine, pojavilo se naj veličanstveni je otkrivenje, veće od svih svetih kanona, šireći svoju
božanstvenu svetlost nad celim Hrišćanskim svetom do kraja vremena. Koliko će ih mnogo
poštovati ime milog učenika, diveći se njegovim oduševljavajućim vizijama nebeske slave,
dok niko nikada neće pamtiti ime carskog čudovišta, koje je prouzrokovalo njegovo
izgnanstvo. Zaista su ove biblijske reči ponekad prikladne za sadašnji život: »Pravednik će
se spominjati uvek«, a »ime bezbožnikovo trune.« (Ps 112:6; Prov 10:7.){DiO 364.2}
»Bijah u duhu u dan Gospodnji, i čuh iza sebe glas veliki kao truba.« — stih
10.{DiO 366.1}
I ako je Jovan bio u izgnanstvu, izoliran od svojih jednomišljenika u veri, pa čak i od
celoga sveta, ipak on nije bio izoliran ođ Boga, ni od Hrista, niti od svetoga Duha i anđela.
On je stalno imao vezu sa svojim božanskim Gospodom. Izraz: »u duhu« označava najviši
stepen duhovnog stanja koje čovek može da postigne pomoću Božjeg Duha."To označava
početak njegove vizije.{DiO 366.2}
»U dan Gospodnji«. — Koji dan se razume pod ovim nazivom? Po ovom pitanju
postoje četiri različita shvatanja. Jedni tvrde đa izraz »dan Gospodnji« obuhvata celo
novozavetno doba i đa se ne odnosi na jedan dvadeset-četvoročasovni dan. Drugi tvrde
da dan Gospodnji znači dan suda, budući »dan Gospodnji«, koji se često spominje u Pismu.
Treći smatraju da se taj izraz odnosi na prvi dan u sedmici. Naposletku postoji još jedna
klasa vernih koji smatraju da to znači sedmi dan, subota Gospoda Boga našega.
Mi ćemo sada analizirati sva ova četiri gledišta, da bi ustanovili koje je u pravu i
najtačnije. Logično je da svi ne mogu biti u pravu!{DiO 367.1}
1. Na prvo od ovih gledišta dovoljno je odgovoriti da je knjiga Otkrivenja
datirana od samog Jovana na ostrvu Patmosu, gde on kaže: »Bejah u duhu u dan
Gospodnji.« Pisac, mesto gde je knjiga napisana, i dan od koga ona datira, sve je to bila
stvarnost, ništa simbolično ili tajanstveno. Jer ako kažemo da taj dan označava celu
evanđelsku epohu, mi mu time dajemo jedno simbolično ili mistično značenje, što je
nedopustivo. Zašto bi bilo potrebno da Jovan objašnjava da je pisao u »dan Gospodnji«
ako bi to značilo evanđeosko razdoblje? Jer dobro je poznato da je knjiga Otkrivenja bila
pisana oko šezdeset i pet godina nakon Hristove smrti.{DiO 367.2}
2. Drugo stanovište, da je to navodno dan suda, ne može biti tačno. I ako je
Jovan mogao imati jedno viđenje o danu suda, on to nije mogao imati u taj isti dan, nego
je to još u budućnosti. Grčka reč »en« koja. je ovde prevedena kao »na« ili »u« (na dan
Gospodnji; ili »u dan Gospodnji«), i pisci Robinson ili Thayer je definišu tako da se odnosi
na vreme: »Periodi ili delovi vremena u kojima se nešto događa.« Zato se taj izraz ne može
niukom slučaju prevesti i primeniti kao nešto približno ili odnosno. Pošto oni koji žele da
primene taj izraz na dan suda ili dolaze u kontradikciju (proti vurečnost.) da mesto »na (u)
dan Gospodnji« kažu: »u dogledno vreme«, ili prisiljavaju Jovana da potvrđuje tuđu laž,
govoreći đa je imao viđenje na ostrvu Patmosu pre skoro osamnaest stoleća na dan suda,
koji je još u budućnosti!{DiO 367.3}
3. Treće gledište, da »dan Gospodnji« označava prvi dan sedmice (nedelju)
prihvaćeno je od većine hrišćana. {DiO 367.4}I o tome bismo želeli da nam se pruže
dokazi. Ali kakvi dokazi nam se daju? Sam tekst nam ne govori ništa određeno o »danu
Gospodnjem«, jer ako on znači prvi dan sedmice, onda moramo potražiti još negde u Bibliji
dokaz da je taj dan tako ozna-čen. Jedini nadahnuti biblijski pisci koji govore o prvom
danu nedelje jesu: Matej, Marko, Luka i Pavle, ali oni nam ništa ne govore o prvom danu
sedmice kao o nekom danu koji se po nečemu odlikuje od drugih šest sedmičnih dana,
već se jednostavno kaže: »A u prvi dan nedelje«, itd.
Ako se tvrdi da je izraz »dan Gospodnji« ii Jovanovo vreme bio uobičajen termin za
prvi dan sedmice, mi pitamo: Gde je dokaz za to? On se ne može naći. Uistinu mi imamo
protiv dokaz. Ako je to bio opšteprihvaćeni znak za prvi dan sedmice, u kome je i
Otkrivenje pisano, tada bi isti pisac o tome pisao i u svima svojim kasnijim spisima. Ali
Jovan piše u svome Evanđelju, koje je pisano posle Otkrivenja, da je Isus vaskrsao u prvi
dan sedmice, koji ne naziva »dan Gospodnji«, nego jednostavno »prvi dan neđeljni.« Za
dokaz da je Jovanovo Evanđelje pisano posle Otkrivenja, mi upućujemo čitaoce da
pročitaju sledeća i autoritativna dela kao: »Religiozna Enciklopedija«, »Tumačenje
Evanđelja« od Bernsa i drugi »Biblijski rečnici«.{DiO 368.1}
Tvrdnja koja se ovde iznosi u prilog prvoga dana, još više je opovrgnuta činjenicom
da niti Otac niti Sin nisu nikada tvrdili da je prvi dan njihov sopstveni dan, niti da je nešto
viši od običnih radnih dana. Niko od njih nije nikada stavio svoj blagoslov na taj dan, niti
mu pripisao neku svetost. Ako bi on bio nazvan Gospodnjim danom zato što je Hristos
vaskrsnuo na taj dan, onda bi nas Nadahnuće besumnje o tome obavestilo. Ali postoje i
drugi događaji koji su jednako važni za plan spasenja, kao što je raspeće i vaznesenje; i u
nedostatku ma kakvog uputstva o tome, zašto ne bismo i te dane u kojima se to dogodilo,
takođe nazvali »danom Gospodnjim« isto tako kao i dan u koji je On ustao iz mrtvih?{DiO
368.3}
4. Pošto smo tri već spomenuta gledišta ovde opovrgnuli, sada privlači pažnju
četvrto gledište, da se pod danom Gospodnjim podrazumeva Gospodnja subota. To je
samo po sebi najjasniji dokaz. Kada je Bog u početku dao čoveku šest dana u sedmici za
rad, On je izričito rezervisao sedmi dan za Sebe, stavio svoj blagoslov na njega i proglasio
ga svojim svetim danom. (1. Mojsijeva 2:1—3.) Mojsije je rekao Izraelu u pustinji Sinajskoj
o sedmom danu sedmice sledeće: »Sutra je subota, odmor svet Gospodu.« 2. Mojsijeva
16:23. Na drugom mestu veli: »Subota je Gospodnja po svim stanovima vašim.«
3. Mojsijeva 23:3.
Dolazimo do Sinaja gde je veliki Zakonodavac objavio svoj moralni zakon u
strašnom, veličanstvu; i u tom. vrhovnom zakonu On je potvrdio svoj sveti dan sa rečima:
»Sedmi dan je subota Gospoda Boga tvojega ... jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i
zemlju, more i sve što je u njima, a u sedmi dan počinu, zato je blagoslovio Gospod dan
subotni i posvetio ga,« Kroz proroka Isaiju, oko osamsto godina kasnije, Bog je izjavio
sledeće: »Ako odvratiš nogu svoju od subote, da ne činiš što je tebi drago na Moj sveti
dan ... tada ćeš se radovati u Gospodu.« Isaiah 58:13
Sada dolazimo na novozavetno vreme, i Onaj koji je jedno sa Ocem izričito izjavljuje:
»Sin čovečji je gospodar i od subote.« Marko 2:28. Može li ijedan čovek. osporavati da je
taj dan »dan Gospodnji« o kome je Isus odlučno rekao da je istome gospodar? Tu vidimo
da ni Otac ni Sin nikakvi drugi dan ne nazivaju danom Gospodnjim, osim Subote velikog
Stvoritelja.{DiO 369.1}
Postoji u hrišćanskom razdoblju jedan dan, koji je istaknut iznad drugih dana
sedmice kao »dan Gospodnji.« Kako savršeno ova velika činjenica pobija tvrdnju onih koji
govore da ne postoji subota u evanđeoskom dobu, već da su svi dani jednaki! Nazivajući
ga »danom Gospodnjim«, apostol nam daje na svršetku prvog stoleća apostolsku potvrdu
za svetkovanje onoga dana koji se jedino može nazvati danom Gospodnjim, a koji je sedmi
dan sedmice.
Kada. je Hristos bio na zemlji, on je jasno naznačio koji dan je bio Njegov dan, kad
je rekao: »Sin čovečji je Gospodar i od subote.« Matej 12:8. Međutim kad bi On rekao da
je »Sin čovečji gospodar od prvog dana nedelje«, zar to nebi bilo dovoljan dokaz da je
nedelja dan Gospodnji? Sigurno, i to sa punim pravom! Onda neka nam bude dopušteno
da isto merilo primenimo i na sedmi dan, subotu Gospodnju, na koju se i odnosi ono što
je Isus govorio.{DiO 369.2}
»Ja sam Alfa i Omega, prvi i poslednji; i što vidiš napiši u knjigu i pošalji na
sedam crkava (koje su u Aziji): u Efes, i u Smirnu, i u Pergam, i u Tijatir, i u Sard, i u
Filadelfiju, i u Laodikiju.« — stih 11.{DiO 370.1}
O ovom stihu Dr. Klark kaže da su reči »u Aziji« sasvim ispuštene iz mnogih
autoritetnih prevoda, a ni Grizbah ih ne navodi u svome tekstu. Takođe i Blumfild ih smatra
kao nesumnjivo dometnute. U jevrejskom, grčkom i ukrajinskom prevodu stoji: »I što vidiš,
— napiši u knjigu i pošalji na sedam crkava koje su u Efesu« itd.{DiO 370.2}
»I obazreh se da vidim (odkuda dolazi) glas koji mi govoraše; i obazrevši se
viđeh sedam svećnjaka zlatnih; i usred sedam svećnjaka »neko kao Sin čovečji,
obučen u haljinu dugačku do stopala, i opasan« po prsima pojasom zlatnim. Glava
njegova i kosa beše bela kao najbelja vuna, kao sneg; a oči Njegove kao plamen
ognjeni; I noge Njegove kao mjed rastopljen u peći, a »glas Njegov kao šum mnogih
voda.« I imaše u desnici svojoj sedam zvezda; a iz usta Njegovih izlažaše mač sa dve
oštrice, a lice Mu beše kao sunce kad sija u svoj sili. I kad Ga videh padoh do nogu
Njegovih kao mrtav. A On stavi na mene desnicu svoju, govoreći mi: »Ne boj se! Ja
sam prvi i poslednji, i živi. I bejah mrtav i evo sam živ do vek veka, amin; i imam
ključeve od pakla i smrti.« — stihovi 12—18.{DiO 370.3}
Izraz: »I obazreh se da vidim glas«, odnosi se na ličnost od koje glas dolazi.{DiO
370.4}
 Sedam zlatnih svećnjaka. — To ne mogu biti originalnih sedam svećnjaka iz
starozavetne svetinje, jer je ono bio jedan svećnjak sa sedam ogranaka, i o njemu se uvek
govori u jednini. Ali ovde su sedam posebnih svetionika, i oni izgleda da su veći od običnih
svećnjaka koji svetle u sobi. Oni obasjavaju ceo prostor. Oni nemaju nikakve sličnosti sa
svećnjakom starozavetne svetinje. Naprotiv, oni stoje daleko na rastojanju jedan od
drugih, tako da se Sin čovečji vidi kako hodi između njih.{DiO 371.1}
Sin čovečji. — Centralna i najprivlačnija figura u ovoj sceni koja se sada otvara pred
Jovanom u utvari jeste veličanstveni izgled Sina čovečijega, Isusa Hrista. Opis koji se ovde
daje o Njemu, sa Njegovom dugačkom haljinom do stopala, snežno-belom kosom, koja
se beli ne od starosti, nego od bljeska nebeske slave, Njegovim, plamenim očima, nogama
koje su kao mjed rastopljeni, i Njegovim glasom kao hujanjem mnogih voda, — taj opis
prevazilazi sve veličanstvom i slavom. Savladan prisustvom ovog veličanstvenog Bića, a pri
tom svestan sve ljudske ništavnosti, Jovan je pao pred Njegove noge kao mrtav; ali jedna
utešna ruka spustila se na njega, i jedan slatki i milozvučni glas mu reče da se ne boji. I
današnji Hrišćani imaju isto preimućstvo da osete istu ruku na sebi, da budu ojačani i
utešeni u časovima probe i napasti, i da čuju isti glas koji im govori: »Ne bojte se!«{DiO
371.2}
Ali najradosnije uveravanje u svim ovim utešnim rečima jeste izjava ovog uzvišenog
Bića koje živi večno, da je On arbitar (sudija) nad smrću i grobom. On kaže: »Imam ključeve
od pakla (grčki: »hađes = grob) i smrti.« Smrt je jedan pobeđeni tiranin. Ma koliko
revnosno da izvršava svoj žalosni posao iz godine u godinu, i da sakuplja svoj dragoceni
plen u grobove, zloradujući se privremeno svojem prividnom triumfu, — ali ona vrši jedan
besplodan posao, jer ključ do njene mračne tamnice je otet od nje, i sada se nalazi u
rukama jednog jačeg od smrti. Ona (smrt) je prinuđena da polaže svoje trofeje u jednom
regionu (oblasti) nad kojim drugi ima apsolutnu vlast; a. to je naš nepromenjivi Prijatelj i
zajamčeni Izbavitelj svoga naroda. Onda se ne treba žalostiti nad smrću pravednika. Oni
su u sigurnosti, dobro čuvani. Neprijatelj ih može ukloniti za trenutak, ali jedan Prijatelj
drži ključ od mesta njihove privremene tamnice.{DiO 371.3}
»Napiši, đalde, šta si video, šta jeste i šta će potom biti.« — stih 19.{DiO 372.1}
Jovanu je dato jedno još odlučnije naređenje u ovom stihu da napiše celo
Otkrivenje, koje se odnosi na glavne stvari koje će se dogoditi u budućnosti. U izvesnoj
meri to se od-nosilo i na događaje koji su prošli, i koji su se tek počeli razvijati, tako da ne
ostane nijedna karika nespomenuta u dugačkom lancu proročanstva.{DiO 372.2}
»Tajna sedam zvezda koje si video u mojoj desnici, i sedam zlatnih svećnjaka:
sedam zvezda jesu anđeli sedam crkava; a sedam svećnjaka koje si video jesu sedam
crkava.« — stih 20.{DiO 372.3}
Predstavljati Sina čovečijeg kako drži u svojoj ruci samo propovednike sedam
bukvalnih crkava u Maloj Aziji, i da hodi posred samo tih sedam crkava, značilo bi zabludu,
i time bi umanjili važnost tih veličanstvenih slika i objašnjenja u ovoj i sledećim glavama.
Božje brigovodstvo i prisustvo nije ograničeno samo na izvestan broj crkava, nego na ceo
Njegov narod, ne samo u danima Jovana, nego kroz sva vremena. »Evo, Ja sam s vama u
sve dane«, kaže On svojim učenicima, »do svršetka sveta.« (Vidi primedbe na stih 4.){DiO
372.4}

Poglavlje II.
ISUSOVA PISMA CRKVAMA

vJ PRVOM POGLAVLJU prorok nam u glavnim crtama objašnjava predmet sedam

crkava, predstavljenih kroz sedam svećnjaka, i propovednike crkava predstavljene preko
sedam zvezda. Sada on uzima svaku crkvu posebno i piše vest određenu za nju,
upravljajući poslanicu u svakom slučaju na anđela, ili starešinu crkve.{DiO 373.1}
»Anđelu Efeske crkve napiši: Ovako govori Onaj koji drži sedam zvezda u
desnici svojoj i koji hodi usred sedam svećnjaka zlatnih: Znam tvoja dela, i trud tvoj,
i trpljenje tvoje, i da ne možeš snositi zlih, i ispitao si one koji govore da su apostoli
i našao si ih lažne; i podneo si mnogo i imaš trpljenje, i trudio si se za ime Moje, i nisi
sustao. Ali imam na tebe što si ljubav svoju prvu ostavio. Opomeni se dakle odakle
si spao i pokaj se i prva dela čini; ako li ne, doći ću ti skoro i dignuću svećnjak tvoj s
mesta njegova, ako se ne pokaješ. Ali ovo imaš što mrziš na dela Nikolajevaca, na
koja i Ja mrzim. Ko ima uho, neka čuje šta govori Duh crkvama: koji pobedi daću mu
da jede od đrveta života koje je usred raja Božijega.« — Rev 2:1—7.{DiO 373.2}
Efeska crkva. — Neki razlozi zašto vesti za sedam crkava treba da budu smatrane
kao proročke i da imaju svoju pnmenu na sedam određenih perioda koji obuhvataju
hrišćansko razdoblje do danas, dati su u primedbama na Otkrivenje 1:4. Ovde bi se moglo
još dodati da ovo gledište nije novo, niti je prihvaćeno samo od nekolicine. Tomas Njutn
kaže: »Mnogi se spore oko toga, a među njima i takvi učeni ljudi kao Mor i Vitringa, da li
su sedam poslanica proročke za mnoge povremene periode i stanja crkve od početka do
kraja.«1{DiO 373.3}
Tomas Skot kaže: »Mnogi biblijski tumači imaju mišljenje da su ove poslanice na
sedam crkava bile tajanstvena proroštva za sedam određenih peri{DiO 374.1}oda, na koje
se deli celo razdoblje od apostolskih dana do kraja sveta.«2
! Thomas Newton: »Rasprava o proroštvu«, Sv. II, str. 167.
Premda se Njutn i Skot nisu držali toga gledišta, ipak je njihovo svedočanstvo dobro
kao pokazatelj đa je to bilo gledište mnogih tumača, Biblije. Dvojica od njih kažu:{DiO
374.2}
»Prvi komentator Apokalipse (Otkrivenja) čije delo je doprlo do nas, beše
Viktorinus, biskup od Petau, ili Petaviuma, koji je umro kao mučenik u 303. godini. On je
bio savremenik Irineja, čovek pobožnosti i neumoran u izlaganju učenja Svetoga Pisma i.
snažan u svojim propisima o značenju svetih pisaca. Većina njegovih spisa je izgubljena,
'izuzev nekih fragmenata (odlomaka). Njegovi komentari Otkrivenja su očuvani, u jednom
tekstu ne tako čistom kako bismo želeli, ali dovoljno jasnom da izloži sadržaj njegovih
pogleda. U svojoj »Školi Otkrivenja« (Scholia in Apokalypsin) on kaže da. sve što je Jovan
pisao jednoj crkvi, pisao je svima; da je Pavle bio prvi koji je učio da su sedam crkava u
ćelom svetu i da imena sedam crkava označavaju celokupnu (vaseljensku) crkvu; i da Jovan,
s obzirom na isti metođ, ne prevazilazi broj sedam.{DiO 374.3}
Viktorinus misli da je Pavle u svojim poslanicama na sedam crkava, i to samo sedam,
namerno tako činio, podrazumevajući time sve crkve u svim vremenima. Na isti način se i
sedam crkava u Otkrivenju smatraju da obuhvataju sve crkve u svetu, tj. sveopštu (sabornu)
crkvu svih vekova. To je bilo gledište i i'ihaniusa iz četvrtog veka, Aretasa iz Kapadokije, i
Primasa iz Adrumetuma, u šestom veku, kao i VItringa, Medea, Mora, Girdlestona i čitave
plejade teologa do najnovijeg perioda.{DiO 374.4}
Mede je tumačio sedam poslanica kao proročkih sedam razdoblja crkve, tako da
sve što je dobro prorečeno odnosilo se na nju, a sve zlo odnosi se na Rim (vidi Trench, 1.
c., str. 228). Kasnije je i Vitringa tumačio poslanice po istom principu; On je pisao: »Existimo
Spiritum S. sub typo et emblemate Septem Ecclesiarum Asiae nobis .. . voluisse depingere
septem variantes status Ecclesiae Christianae .. . usque ad Adventum Domini«; dodavši:
»đemonstratur illas Prophetice non Dogmatice esse exponendas.«
»Mede (»Dela» gi. 10, str. 905) iznosi svoje mišljenje još potpunije kako sledi: »Ako
posmatramo njihov broj tojest sedam, koji je broj revolucije vremena, ili ako posmatramo
izbor svetog Duha u tome što On ne spominje sve, pa ni najčuvenije crkve u svetu, kao
Antiohiju, Aleksandriju, Rim,. .. Ako bi ove stvari dobro razmotrili, našli bi đa ovih sedam
crkava, osim njihovog bukvalnog slučaja, behu određene da budu uzor i tip pojedinih
vekova hrišćanske crkve od početka do kraja, tako da. ovih sedam crkava treba da budu
proročki uzorak sve do danas, kao jedan sedmostruki slikokaz stanja celokupne vidljive
crkve, shodno pojedinim njenim vekovima .. . I ako ovo uzmemo za sigurno .. . tada je u
stvari prva crkva (Efes) prvo razdoblje, a poslednja — poslednje .. , Spominjanje lažnih
Jevreja i »sotonske sinagoge (zbornice)«, usred pete crkve dokazuje da ista pripada
vremenima zveri i Vavilona. A za šestu specijalno imamo dobru karakteristiku, jer se ona
nalazi delimično u vreme pada zveri i delom nakon njenog uništenja, kada će doći novi
Jerusalim.«4
2 Thomas Scott: Komentar II, str. 754.
Vidi se iz gore citiranih autora, da to što vodeći komentatori najnovijeg vremena
odbacuju gledište o proročkoj prirodi vesti na sedam crkava jeste posledica relativno
savremene i nebiblijske doktrine (nauke) o hiljadugodišnjem carstvu. Poslednje stanje
crkve, kako je opisano u Otkrivenju 3:15—17, oni smatraju kao nespojivo sa slavnim
stanjem stvari koje će postojati ovde na ovoj zemlji za vreme hiljadu godina, kad će se
(tobože) ceo svet obratiti Bogu. Zato i ovde, kao i u mnogim drugim slučajevima, biblijsko
viđenje je postalo ljudima prijatno. Ljudska srca, kao u staro vreme, još vole »mile stvari«,
i njihove uši su otvorene i sklone da slušaju kad neko prorokuje mir.
Prva crkva se naziva Efes. Saglasno primeni koja se ovde vrši, to je prvobitna crkva,
apostolska Zajednica, koja obuhvata apostolsko doba. Definicija reči »Efes« znači
»poželjena«, što vrlo dobro opisuje karakter i stanje crkve u njeno prvobitno doba. Njeni
prvi hrišćani primili su nauku Kristovu u svoj njenoj čistoći. Oni su se radovali blagodetima
i blagoslovima darova Svetoga Duha. Oni su bili pohvaljeni za svoja dela, trud i trpljenje.
Verni čistim načelima Hristovog učenja, oni nisu mogli snositi zlih, i iskušali su lažne apo-
stole, raskrinkali njihov pravi karakter i pronašli ih lažne. Ali mi nemamo dokaza da je ovaj
rad izvršen samo u Efeskoj crkvi, većma nego u drugim crkvama onog vremena. Ništa se
o tome ne govori u Pavlovoj poslanici Efescima. Ali ovaj rad se sprovodio kroz čitavu
hrišćansku crkvu onoga doba, i bio je to najpotrebniji rad onog vremena. Acts 15; 2
Corinthians 11:13.) {DiO 375.1}
Anđeo crkve. — Anđeo crkve mora označavati vesnika ili starešinu crkve. Kao što
svaka crkva obuhvata jedan period vremena, tako i anđeo svake crkve mora predstavljati
celokupno vodstvo ili sve prave propovednike Hristove kroz ceo period te crkve. Različite
vesti, iako adresirane na propoveđnike, ne mogu se shvatiti da su upućene samo njima,
nego su kroz njih upućene crkvama toga perioda.{DiO 375.2}
3 Joseph A. Seiss: »Apokalypse«, Sv. I, str. 128—129.
4 F. C. Cook: »Biblijski komentar«, Sv. IV, str. 530—531.
Uzrok nezadovoljstva. — »No imam na tebe, — kaže Hristos, — što si ljubav svoju
prvu ostavio.« Napuštanje prve ljubavi nije manje vredno opomene nego li odstupanje od
načelnih istina ili od biblijskog morala. Ovde nije u pitanju optužba radi otpada od milosti,
niti što je ljubav ugasnula, nego je ista oslabila. Ni revnost, ni trpljenje ne mogu
nadoknaditi nedostatak prve ljubavi.«5 U hrišćanskom iskustvu nikada ne treba da nastupi
vreme kada, ako bi bio upitan da kaže: u kome periodu je najviše ljubio Hrista? ne
uzmogne reći: »Nikada Ga nisam većma ljubio nego upravo sada!« Ali ako jedno takvo
vreme ipak nastupi, tada on treba da se opomene odakle je spao, da se duboko zamisli
nad time, da se dobro priseti nekadašnjeg druženja sa Bogom, da se hitno pokaje radi
ohlađenja u službi Gospodu i da nanovo upravi svoje stope u željenom pravcu. Ljubav, kao
i vera, otkrivaju se u delima; a prva ljubav, kada se postigne, uvek će donositi odgovarajuća
dela.{DiO 375.3}
Opomena. — »Ako se ne pokaješ, doći ću ti brzo i dignuću svećnjak tvoj s mesta
njegova.« Dolazak koji se ovde pominje, mora biti jedan simbolički dolazak, koji treba da
označava jedno kazneno pohođenje. Oduzimanje svećnjaka označava oduzimanje
svetlosti od crkve i prava na Evanđelje, predajući te prednosti u ruke drugih, dok crkva ne
bude većnu. u stanju da izvršava poverene joj odgovornosti. To bi predstavljalo i njihovo
odbacivanje od strane Hrista kao Njegovih predstavnika u nošenju svetlosti božanske
istine i Evanđelja pred svetom. Ova pretnja bila bi primenjiva kako na pojedince tako i na
samu crkvu. Koliko je bilo takozvanih hrišćana koji su kroz taj period bili pronađeni kao
nedostojni i odbačeni, mi ne znamo, ali besumnje mnogo. I stvari bi se tako prođužavale;
neki bi ostajali čvrsti do kraja, a drugi bi padali u greh i ne bi više bili nosioci svetlosti u
svetu; novoobraćeni bi u međuvremenu popunili prazninu nastalu usled smrti ili otpada,
dok bi crkva postigla jednu novu eru u svojim iskustvima, koja bi obeležavala jedan drugi
period u njenoj istoriji, obuhvaćen drugom vešću.{DiO 376.1}
 Nikolajevci. — Kako je Hristos uvek spreman da pohvali svoj narod za svaku dobru
vrlinu koju poseduje! Ako postoji nešto što On odobrava, On to spominje na prvom mestu.
U ovoj vesti Efeskoj crkvi, nakon spominjanja njenih dobrih dela, a zatim njenih grešaka,
hoteći time da pokaže da ne želi da propusti nezapaženo nijedno njeno dobro delo, On
kaže da zna da oni mrze dela Nikolajevaca, koja i On mrzi. U stihu 15 se osuđuje nauka i
dela te sekte. Izgleda da je to bila jedna klasa ličnosti čija dela i doktrine behu mrzost pred
Bogom. Njihov postanak neke dovodi u sumnju. Jedni kažu da je ta sekta nastala od
Nikolaja Antiohijskog, jednog od sedam đakona (Dela 6:5); drugi tvrde da je sekta uzela
njega za pokrovitelja, da se koristi njegovim prestižem; treći kažu da se ista tako nazivala
po nekom Nikoli koji je živeo kasnije. Poslednja teorija je verovatno najbliža istini. Što se
tiče njihove nauke i prakse, postoji mišljenje da su isti dopuštali zajedništvo žena, da su
bili ravnodušni (indiferentni) prema preIjubočinstvu i bludu, i đa su dozvoljavali jedenje
idolskih žrtava. (Vidi: Klark, Kitto i drugi komentatori.){DiO 376.2}
5 A. C. Thompson: »Jutarnji časovi na Patmosu«, str. 122—123.
Pozivi na pažnju. — »Ko ima uho da čuje, neka čuje šta govori Duh crkvama.« To je
jedan svečani poziv na sveopštu pažnju onoga što je od sveopšte i najveće važnosti. Iste
reči se upotrebljavaju na svaku pojedinu od sedam crkava. Hristos, dok je bio na zemlji,
upotrebljavao je isti način izražavanja kad je hteo đa privuče pažnju naroda na važnost
svojih učenja. On je te reči upotrebio kad je govorio o Jovanovoj misiji (Matthew 11:15), i
u priči o sejaču (Matthew 13:9), i u priči o kukolju, opisujući kraj sveta (Matthew 13:43). Taj
izraz je upotrebljen u vezi važnog ispunjenja proročanstva u Revelation 13:9. {DiO 377.1}
Obećanje pobedniku. — Pobedniku je obećano da će jesti od drveta života koje
raste usred raja Božijega. Gde je taj raj? On je na trećem nebu. Pavle piše Korinćanima da
on zna jednog čoveka (misleći na sebe) da je bio uzet ili odnesen do trećega neba. 2
Corinthians 12:2. U 4. stihu on kaže da je bio odnet u raj, iz čega se može izvući samo
jedan zaključak, da je raj na trećem nebu. U tome raju je, izgleda drvo života. U Bibliji se
spominje samo jedno drvo života. Ono se spominje šest puta: triput u knjizi Postanja, i
triput u Otkrivenju. Ali svaki put uz tu reč stoji određeni član (the). (Znači prvi član jednine).
Tako se u prvoj knjizi Biblije spominje drvo života, a isto i u poslednjoj knjizi Biblije se
govori o (jednom) drvetu života; drvo života u »raju«, (prema grčkom prevodu se kaže: »u
vrtu«) tj. u »Edemu«, na početku, i drvo života usred raja Božijega na nebu, o kome ovde
Jovan govori. Ako postoji samo jedno drvo života, koje je bilo najpre na zemlji, mogli bi se
pitati: kako to da se to isto drvo života sada nalazi na nebu. Odgovor bi bio da li'ora biti
da je ono uzeto i odneto u gornji raj. Ne bi bilo mtguće da jedno te isto drvo, postavljeno
na jedno mesto, bude istovremeno i na drugome mestu; to može biti samo ako bude
preneto od jednog mesta na drugo. A da su drvo života i sam raj bili preneti sa zemlje na
nebo postoji dobar razlog za verovanje i može se prihvatiti za sigurno. Jedan komentator
primećuje u pogledu ove tačke sledeće: {DiO 377.2}
»Božja odredba da heruvim »čuva put k drvetu života,« (Genesis 3:24) u Eđemskom
vrtu, pokazuje se ne samo kao jedna pravedna strogost, već i kao jedno utešno obećanje.
Blaženo mesto iz koga je čovek bio isteran, niti je sasvim uništeno, niti je sasvim
prepušteno opustošenju, već je oduzeta od zemlje i od čoveka i predato na čuvanje
najsavršenijim stvorenjima Božjim, da bi konačno bilo vraćeno čoveku kad bude izbavljen.
(Revelation 22:2) Edemski vrt, koji je Bog »nasadio« i uredio, potpao je pod prokletstvo
kao i ostala zemlja, ipak njen nebesko-rajski deo bio je izuzet i poveren na čuvanje
heruvimu. I sada se istinski raj nalazi u nevidljivom svetu. Jedan uzor od njega bio je predat
Izrailjskom narodu u obliky Svetinje nad svetinjama u hramu, prema slici koja je Mojsiju
pokazana na gori (Exodus 25:9, 40); a sam originalni raj će sići jednom sa neba na zemlju,
kao jedan obnovljeni stan spasenog čoveka. Revelation 21:10.” {DiO 378.3}
Zato je pobednicima obećano nešto još više nego što je Adam izgubio. To obećanje
je dato ne samo pobednicima Efeske crkve, nego i svima pobednicima iz svih vekova bez
izuzetka. Dragi čitaoče, trudi se i Ti da budeš pobednik, da bi imao pristup k drvetu života
koje je usred raja Božijega, da jedeš njegovog ploda i nikada više ne umreš.{DiO 379.1}
Vreme crkve. — Vreme koje obuhvata ova prva crkva može se smatrati jednim
periodom od vaskrsenja Kristova pa do kraja prvog stoleća, ili do smrti poslednjeg
apostola.{DiO 379.2}
»I anđelu crkve u Smirni napiši: »Ovako govori Prvi i Fosleđnji, koji beše mrtav
i ožive: Znam dela tvoja, i nevolju i siromaštvo (ali si bogat), i znam hulu onih koji
govore da su Juđejci, a nisu, nego su zbornica sotonina. Ne boj se od toga što ćeš
postradati: gle, đavo će neke od vas metnuti u tamnicu, da se okušate, i imaćete
nevolju deset dana. Budi veran do same smrti i daću ti venac života. Ko ima uho da
čuje neka čuje šta govori Duh crkvama: koji pobedi neće mu naškoditi druga smrt.«
— stihovi 8—11.{DiO 379.3}
Crkva Smiranska. — Treba napomenuti da se Gospod predstavlja svakoj pojedinoj
crkvi navodeći neke od Njegovih osobina koje Mu se čine osobito pogodnim za svedočan-
stvo koje im šalje. Smiranskoj crkvi, koja je bila pred vatrenom probom progonstva On se
otkriva kao Onaj koji beše mrtav ali je opet živ. Ako su verni bili pozvani da zapečate svoje
svedočanstvo vlastitom krvlju, oni su se trebali sećati da nad njima bdiju oči Onoga koji je
preživeo istu sudbinu, ali je triumfovao nad smrću i može ih podići iz mučeničkih
grobova.{DiO 379.4}
Siromaštvo i bogatstvo. — »Znam siromaštvo tvoje«, kaže im Hristos, »ali si bogat.«
Ovo na prvi pogled izgleda kao protivurečje. Jer koji su stvarno bogati na ovom svetu? —
Oni koji su »bogati verom« i »naslednici carstva.« Bogatstvo ovoga sveta, za koje se ljudi
toliko bore i radi koga se često proigrava sopstvena sreća kao i budući život, nije važeća
moneta gore na nebu. Jedan poznati pisac je tako dobro kazao: »Ima mnogo bogatih
siromaha i sir'otih bogataša.«{DiO 380.1}
6 John H. Kurtz: Priručnik Svete Istorije, str. 50.
»Koji govore da su Judejci, a nisu«. — Jasno je da termin »judejci« ovde ne treba
da se podrazumeva bukvalno. To obeležava karakter nekih koji su izmereni na merilu
Evanđelja. Pavlove reči najbolje objašnjavaju ovu tačku. On kaže: »Jer ono nije Jevrejin koji
je spol ja (koji se tako naziva), niti je ono obrezanje koje je spolja na telu. Nego je ono
Jevrejin koji je iznutra (duhovno), i obrezanje srca duhom, a ne slovima, kome je hvala od
Boga a ne od ljudi.« Romans 2:28, 29. I opet veli: »Nisu svi Izrailjci koji su od Izrailja; niti
su svi deca Avramova koji su njegovo seme, »nego u Isaku, reče, nazvaće ti se seme.«
Romans 9:6—7. U Galatima 3:28—29, Pavle dalje govori da u Hristu nema nikakve razlike
bio Juđejac ili Grk, jer kad smo Hristovi, onda smo »seme Avramovo (u pravom smislu) i
po obećanju naslednici. Tvrditi, kao što neki čine, da se termin »Jevrejin« Galatians 3:28,
29 nikada ne može primeniti na hrišćanina, u suprotnosti je sa ovim nadahnutim izjavama
apostola Pavla i svedočanstvom vernog i istinitog Svedoka Smiranskoj crkvi. Neki su
licememo pretendovali da su Jevreji u hrišćanskom smislu, ma da nisu posedovali nikakve
potrebne karakteristike koje Bog traži. Takvi su bili iz zbornice sotonske.{DiO 380.2}
Nevolje od deset dana. — Kako je ova vest čisto proročka, tako se i vreme koje je u
njoj spomenuto mora smatrati proročkim. Pošto jedan proročki dan predstavlja
kalendarsku godinu, onda deset dana treba da označavaju deset godina. Nepobitna je
činjenica da je poslednje i najkrvoločnije progonstvo Hrišćana bilo ono za vreme cara
Dioklecijana, koje je trajalo deset godina, naime od 303—313. godine naše ere.
Teško bi bilo naći primenu ovih reči kad ova vest ne bi bila proročka. Jer u tome
slučaju bi se moralo dokazivati da je označena nevolja trajala svega deset običnih dana,
što istorija ne poznaje takav primer. I ako se to proročanstvo stvarno odnosi samo na jednu
posebnu crkvu, onda se ne bi moglo smatrati periodom opštehrišćanskog progonstva. Mi
verujemo da su sve crkve trebale da pretrpe takva stradanja. Kako bi se to moglo odnositi
samo na jednu posebnu grupu, osim drugih, u ono nesretno doba, kada su svi morali
stradati?{DiO 380.3}
Opomena. — »Budi veran do same smrti.« Mnogi su smatrali da se izraz »do smrti«
podrazumeva da će verni primiti nagradu prilikom smrti, ipak o tome nema dokaza da će
vernici primiti venac života pri smrti, jer to nigde nije rečeno. Zato treba da pregledamo
druge stihove da bi videli kada će se davati venac života. I zaista mnogi biblijski tekstovi
nam daju jasne dokaze o tome. Pavle nam objašnjava da se ovaj venac (kruna) daje
prilikom dana Hristovog dolaska (2 Timothy 4:8); u poslednjoj trubi (1 Corinthians 15:51-
54); kada sam Gospod siđe sa neba (1 Thessalonians 4:16, 17); kada se javi Poglavar
pastirski, veli Petar (1 Peter 5:4); prilikom vaskrsenja pravednika, kaže Hristos (Luke 14:14);
i kad se On vrati da uzme svoj narod u stanove koje im je pripravio, gde će biti večno sa
Njim (John 14:3). »Budi veran sve do smrti«, i tako budući veran, primičeš venac života,
kada dođe vreme da sveti budu nagrađeni.{DiO 381.1}
Obećanje pobedniku. — »Koji p«^bedi neće mu nauditi druga smrt.« Nisu li ovde
upotrebljene Kristove reči najbolji komentar onoga što je On mislio kad je rekao: »Ne bojte
se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu Ubiti; nego se bojte Onoga koji može i dušu i
telo pogubiti u paklu.« Matthew 10:28 Članovi Smiranske crkve mogu biti ovde pogubljeni,
ali budući (večni) život koji im je obećan ljudi ne mogu da im oduzmu, jer to Bog ne da.
Za to oni ne treba da se boje onih koji mogu ubiti telo, niti onoga što će postradati, jer
njihova večna egzistencija je osigurana.. {DiO 381.2}
Značenje i vreme ove crkve. — Srnirna označava »miro« ili »miomiris«, koje je naziv
za jednu crkvu Božju koja prolazi kroz ognjenu peć progonstva, dajući time blagougodni
miris Bogu. Jer mi se brzo približujemo danima cara Konstantina, kada će crkva preći u
jednu novu fazu, prikazujući sasvim drukčije ime i drugu vest prikladnu za njenu
istoriju.{DiO 383.1}
Prema napred iznetom, vreme Smiranske crkve se proteže od 100—323. god. posle
Hrista. To je drugi period Kristove crkve.{DiO 383.2}
»I anđelu Pergamske crkve napiši. Ovako govori Onaj koji ima mač oštar s obe
strane: Znam dela tvoj a i gde živiš, tamo gde je presto sotone; i držiš ime Moje i nisi
se odrekao vere moje u onim danima kada je Antipa, verni svedok Moj ubijen, kod
vas, gde živi sotona. Ali imam na tebe što imaš tamo koji drže nauku Valama, koji
nauči Valaka da stavi kamen spoticanja pred sinove Izrailjeve da jedu žrtve idolske i
đa čine blud. Takođe imaš onih koji drže nauku Nikolajevaca, na koju Ja mrzim. Pokaj
se! Ako li ne, doći ću ti brzo, i ratovaću protiv njih mačem usta svojih. Ko ima uho
neka čuje šta govori Duh crkvama: koji pobedi daću mu da jede od mane sakrivene,
i daću mu beli kamen, i na kamenu novo ime napisano, koje niko ne zna osim onog
koji ga bude primio.« — stihovi 12—17.{DiO 383.3}
Crkva Pergamska. — Protiv prethodne crkve nije bilo izgovoreno nijedne reči osude.
Progonstvo je uvek činilo da se crkva održi čistom i da potakne članove na pobožnost i
revnost. Ali mi smo sada dospeli u periodu Pergamske crkve kad počinju da dejstvuju
uticaji koji su uneli zablude i omogućili da se uvuku u nju mnoga zla.{DiO 383.4}{DiO
383.5}
Reč »Pergam« označava »visinu«, »uzvišenje«. To je bio period u kome su se pravi
služitelji Božji borili protiv duha svetske vlasti, uzvišenja i popularnosti među priznatim
sledbenicima Hrista, i protiv pakosnog delovanja »tajne bezakonja« koja će konačno
rezultirati u potpuno razviće papstva, ili »čoveka greha«. .2 Thessalonians 2:3. {DiO 384.1}
Početak ove crkve može se smatrati da datira od vremena obraćenja u hrišćanstvo
cara Konstantina 323. godine posle Hrista, pa do uzdignuća papstva u 538. godini. Tako
ceo njen period obuhvata 205 godina.{DiO 384.2}
»Gde je presto sotonin«. — Hristos uzima na znanje nepovoljan položaj svoga
naroda u ovom periodu. Iz ovih reči ne treba podrazumevati da sotona živi samo na
jednom određenom mestu. Sotona radi svuda gde god ima Hrišćana. Ali sigurno je bilo
vremena i perioda kada je sotona delovao sa osobitom silom, i period Pergamske crkve
bio je jedan od tih. Za vreme ovog perioda je Hristova nauka bila izopačena, tajna
bezakonja delovala je prikriveno i sotona beše položio temelj najčudnijem sistemu otpada,
papstvu. Ovde je otpočeo prorečeni veliki otpad o kome je govorio apostol Pavle u 2
Thessalonians 2:3, koje je već citirano.{DiO 384.3}
 Interesantno je napomenuti da je grad Pergam bio sedište starog Vavilonskog
božanstva sunca. »Haldejski vrači (magi) radovahu se dugom periodu Vavilonskog
napretka. Jedan pontif koji je bio naimenovan od cara, upravljao je jednim kolegijem od
sedamdeset i dva sveštenika-hijerarha ... (Nakon Medo-Persijske okupacije), poraženi
Haldeji su pobegli u Malu Aziju i odredili svoje centralno sedište u Pergamu, ponevši so-
bom Palađium* iz Vavilona (kubični kamen). Ovde su, nezavisni od državne kontrole,
ustanovili svoj religiozni obred, kujući zaveru protiv bezbednosti Medo-Persijske imperije,
sarađujući sa Grcima u tom cilju.«7{DiO 384.4}
O izrazu »Antipa« Viljem Miler kaže sledeće:
Antipa. — »Smatra se da to nije bila jedna ličnost, nego jedna klasa ljudi koji su se
protivili vlasti biskupa ili papa u to vreme; to ime se sastoji od dve kombinovane grčke
reči: »Anti«, (protiv) i »Papas« (»otac« ili »papa«). Mnogi su od tih vernih ljudi postradali
mučeničkom smrću u to doba kako u Konstantinopolju (Carigradu) tako i u Rimu, gde su
biskupi i pape počeli da primenjuju svoju vlast i moć kada su ubrzo nakon pada zemaljskih
kraljeva i njihovog potčinjavanja papstvu pogazili prava Hristove Zajednice. Ja za sebe
lično ne nalazim nikakvog razloga da odbacujem tumačenje reči »Antipa« u tome smislu,
pošto istorija onoga vremena ne govori ništa o jednoj ličnosti koja je nosila takvo ime.«8
* Palladlum — grčko božanstvo od koga je zavisila sigurnost Troje; Vavilonski kamen mudrosti;
vrsta platine. — (Prev.)
7 William B. Barker: »Lares and Penates«, pp. 232—233.
Vatsonov »Biblijski rečnik« kaže: »Stara crkvena istorija puna je bezbroj takvih
Antipa«.9 Adam Klark spominje jedno delo koje postoji pod naslovom »Dela Antipa«, ali
nam daje na znanje da taj naslov ne uživa poverenje.10
Razlog za ukoravanje. — Nepovoljna situacija nije nikakav izgovor za pokvarenosti
u crkvi. Iako je ova crkva postojala u jedno vreme kada je sotona najjače delovao, ipak je
dužnost njenih članova bila da se čuvaju od njegovih zlih nauka. Za to su bili ukoreni što
dopuštaju da se nalaze među njima oni koji drže nauke Valama i Nikolajevaca. (Vidi ko-
mentar o Nikolajevcima kod stiha 6.) Nauka Valamova je ovde delimično otkrivena. On je
učio cara Valaka da postavlja kamenje spoticanja pred sinove Izrailjeve. (Vidi rezultat ovog
delovanja u Numbers 22:25; 31:13-16.) Zna se da je Valam želeo da prokune Izraela radi
bogate nagrade koju mu je car Valak ponudio. No pošto mu Gospod nije dozvolio da ih
prokune, on je pokušao da postigne istu stvar ali na drugi način. Naime, on je savetovao
Valaka da ih navede na greh pomoću lepih žena Moavki, da bi učestvovali u njihovim
svečanostima i idolskim obredima i svim njihovim razuzdanostima. Plan je uspeo. Mrsko
idolopoklonstvo prodrlo je kroz Izraelski logor, i Božje prokletstvo došlo je na njih radi
njihovih greha, i dvadeset četiri tisuće ljudi je poginulo usled Božjeg gnjeva.{DiO 384.5}
Učenja koja su bila prekorena u Pergamskoj crkvi, bila su sličnog tipa po svojoj
nameri i vodila su duhovnom idolopoklonstvu i jednoj nezakonitoj vezi između crkve i
sveta. Iz ovog duha se konačno razvilo sjedinjenje civilne i crkvene vlasti, koja je dostigla
vrhunac u stvaranju papstva.{DiO 385.1}
 Opomena na pokajanje. — Pokajanje treba da se sastoji u ispravci onih koji
podržavaju takva pogubna učenja. Hristos izjavljuje da ako se ne pokaju, On će uzeti stvar
u svoje ruke, i doći će na njih (kroz sud) i ratovaće s njima mačem svojih usta (protiv onih
koji se drže tih doktrina); i cela crkva će biti odgovorna za grehe ovih jeretika koje trpi u
svojoj sredini.{DiO 385.2}
Obećanje pobedniku. — Pobedniku je obećano da će jesti od mane sakrivene i da
će primiti od svog blagonaklonog Gospoda kamen beo sa jednim novim i dragocenim
imenom urezanim na njemu. Većina komentatora primenjuju manu, beli kamen i novo ime
na duhovne blagoslove kojima se vernici raduju još u ovom životu. Ali kao i sva druga
obećanja pobednicima, tako se i ova nesumnjivo odnose na budućnost, i ispuniće se onda
kada dođe vreme da sveti budu nagrađeni. Stoga sledeći komentar može zadovoljiti sve
što je ikada bilo pisano o ovom obećanju:{DiO 385.3}
8 William Miller: »Dokazi iz Pisma i istorije o drugom dolasku Hrista«, str. 135—136.
9 Richard Watson: »Biblijsko-teološki rečnik«, str. 69.
10 Adam Klark: »Komentar Novog Zaveta«, Sv. II, str. 978.
»Glavna je pretpostavka biblijskih komentatora da se (beli kamen) odnosi na jedan
stari sudski običaj ubacivanja crnog kamena u jednu urnu kad je postojala namera da se
krivac osudi, ili belog kamena kad je trebalo da se zatvorenik oslobodi. Ali ovo je jedan akt
sasvim drukčiji od onog opisanog u stihu koji je pred nama: »I daću mu kamen beo«; jer
mi smo više skloni da se saglasimo sa onima koji misle đa se to odnosi na običaj sasvim
druge vrste, koji nije bio poznat klasičnom čitaocu, u skladu sa divnim obećanjem koje je
pred nama. U starim vremenima, kada je putovanje bilo skopčano sa teškoćama radi
nedostatka ugostiteljskih objekata, gostoljubivost se praktikovala u najširem smislu od
strane privatnih lica, za koji lepi običaj mi nalazimo svedočanstvo u celoj istoriji, a najviše
u Starom Zavetu. Ljudi koji su sudelovali u ovom gostoprimstvu i koji su ga praktikovali,
često su sklapali međusobna prijateljstva, i vremenom je to postao ustaljen običaj među
Grcima i Rimljanima da svojim gostima ukazuju osobito poštovanje, koje je prelazilo u
nasledstvo od oca na sina, garantujući ovo gostoprimstvo u budućnosti. U znamen toga
oni su, kako gost tako i gostoprimac, međusobno podelili jedan beli kamen (razdvojivši ga
na pola), zapisali na njemu svoja imena i opet ga međusobno izmenjali, kao uspomenu na
prijateljstvo. Pokazivanje jednog takvog kamenčića bilo je dovoljno da obezbedi ljubazan
prijem donosiocu ili njegovim potomcima ako ikada opet dođu u isti položaj, na
proputovanje. Razume se da je to kamenje bilo privatne prirode i da je na sebi nosilo
ispisana imena vlasnika, da je brižljivo čuvano, đa se nebi neko drugi koristio tim privilegij
ama, osim lica koja uživaju gostoprimstvo.{DiO 386.1}
Kako je za to prirodno kada se aludira na ovaj običaj u rečima teksta: »Daću mu da
jede od mane sakrivene«, i čineći to, pokazujem mu svoje gostoljublje, priznajem ga za
svoga gosta i prijatelja, pa ću mu pokloniti »kamen beo, i na njemu napisano novo ime,
koje niko drugi ne zna osim onaj koji ga prima.« Ja ću mu dati jedan zalog svoga prijatelj-
stva, svet i nepromenjiv, poznat samo njemu samome.«11{DiO 386.2}
O tom novom imenu Jovan Veslej daje lepo objašnjenje:
 »Jakov je posle svoje pobede dobio novo ime Izrailj. Da li ti znaš kakvo će biti
tvoje novo ime? Put istom je vrlo jasan: pobedi! Dotle će sva tvoja pitanja biti uzaludna.
Tek kad pobediš, moći ćeš čitati svoje novo ime na belom kamenu.«12
11 Henry Blunt: »Praktično izlaganje pisama na sedam crkava u Aziji«, str. 116—119.
12 John Wesley: »Tumačenja Novog Zaveta«, str. 689.
Vreme Pergamske crkve. — Od vremena cara Konstantina, 323. god., pa do
ustoličenja papstva, 538. godine, kako smo već rekli ranije, proteže se vreme ove
crkve.{DiO 387.1}
»I anđelu Tijatirske crkve napiši: »Ovako govori Sin Božji, koji ima oči svoje
kao plamen ognjeni, i noge Njegove kao čisti mjed: Znam tvoja dela i ljubav i službu,
i veru, i trpljenje tvoje, i dela tvoja, i da poslednjih ima više od prvih. No imam na
tebe nešto malo, što dopuštaš ženi Jezavelji, koja se naziva proročicom, da uči i
zavodi sluge Moje da čine preljubu i da jedu žrtvu idolsku. I dadoh joj rok da se
pokaje od bluda svojega, ali se ne pokaja. Evo Ja je mećem na odar i one koji čine
preljubu s njom, u veliku nevolju, ako se ne pokaju od svojih dela. I decu njezinu
pomoriću smrću, i poznaće sve crkve da sam Ja koji ispitujem srca i bubrege, i daću
vam svakome po delima vašima. A vama i ostalima u Tijatiru govorim, kao i onima
koji nemaju ove nauke, i koji — kako kažu — ne razumeju dubina sotonskih: neću
metnuti na vas drugoga bremena, osim onog koje imate, držite čvrsto dok ne
dođem. Koji pobedi i održi dela Moja do kraja, daću mu vlast nad narodima. I pašće
ih gvozdenom palicom, i oni će se raspasti kao sudovi lončarski; kao i ja što primih
vlast od Oca Mojega. I daću mu zvezdu Danicu. Ko ima uho da čuje nek čuje šta
govori Duh crkvama.« — stihovi 18—29.{DiO 387.2}
Ako je period koji obuhvata Pergamska crkva tačno određen i trajao do ustoličenja
papstva 538. godine, onda je prirodno da period Tijatirske crkve nastavlja od ove sile i traje
1260 godina, tj. od 538—1798. godine.{DiO 387.3}
Tijatirska crkva. — Tijatira znači »slatki miris dela« ili »skrušena žrtva«. Ovo dobro
opisuje stanje Hristove crkve kroz dugi period papskog triumfa i progonstva. Ovo
razdoblje strahovite nevolje za Zajednicu, kakvo nikada nije bilo (Matthew 24:21),
poboljšalo je religiozno stanje vernika. Radi njenih dela —ljubavi, službe, vere i trpljenja —
ona je primila pohvalu od Onoga čije su oči kao plamen ognjeni. Dela su ponovo
spomenuta, kao dostojna dvostruke pohvale, i poslednjih je bilo više nego prvih. Bilo je
nastupilo jedno poboljšanje njenog stanja, rastenje u milosti i umnožavanje svih elemenata
hrišćanstva. Taj napredak pod takvim okolnostima, bio je pohvaljen od Gospoda.{DiO
387.4}
Ova crkva je jedina koja je pohvaljena radi poboljšanja u duhovnim stvarima. No
kao i u crkvi u Pergamu, nepovoljne okolnosti nisu izvinjenje za lažne nauke u Zajednici,
tako i u ovoj crkvi ni sva dela ljubavi, rada, vere, ili trpljenja ne mogu predstavljati nikakvo
opravdanje za greh. Za to im je dat jedan ukor za to što trpe u svojoj sredini jedno sotonsko
oruđe u simbolu jedne žene.{DiO 388.1}
 Žena Jezavelja. — Isto kao što je u prethodnoj crkvi Antipa predstavljao jednu grupu
ljudi, tako, besumnje, i Jezavelju treba shvatiti u istom smislu. Vatsonov »Biblijski rečnik«
kaže: »Ime Jezavelja je upotrebljeno simbolično.«13
»Jezavelja je figurativno ime, koje se odnosi na Ahavovu ženu, koja je ubijala
proroke Gospodnje, navela svog muža na idolopoklonstvo, i hranila Valove proroke za
svojim sto-lom. Tačnija slika ne bi se mogla upotrebiti da opiše papsku mrskost. (Vidi 1
Kings 18, 19, i 21. glava)... Vrlo je vidno iz istorije kao i iz Otkrivenja, da je crkva Hristova
trpila u svojoj sredini neke od papskih kaluđera da propovedaju i uče u njoj.«14{DiO
388.2}
»I poznaće sve crkve.« — U vezi ovog izraza neki tvrde: da sedam crkava ne bi
mogle da označavaju sedam naslednih perioda, već treba da se smatraju kao obične,
istovremeno postojeće crkve; dok s druge strane, sve crkve nisu znale da Hristos ispituje
»srca i bubrege«, koji je video i osudio dela Jezavelje i njene dece. Ali kada će sve crkve to
upoznati? Tek kada Jezavelja i njena deca budu pohođena smrću. I pošto će to biti za
vreme druge smrti, koja će se sručiti na bezbožnike, tek tada će »sve crkve« poznati da
nema nikakve tajne, ni zle misli ili namere srca koje se mogu sakriti i izmaći pogledu
Onoga, čije su oči kao plamen ognjeni, koji ispituje sva ljudska srca.{DiO 388.3}
»Neću metnuti na vas drugoga bremena.« — Mi verujemo da se ovo odnosi na
jedno obećano odlaganje tereta i poteškoća crkve, koja je dugo vremena snosila svoj deo
tereta od strane papskog ugnjetavanja. Ovo se nikako ne može odnositi na propise novih
istina, jer istina nije nikakav teret za jednu savesnu dušu. Nego dani nevolje koji su došli
na tu crkvu trebali su biti skraćeni radi izabranih. (Matthew 24:22.) Prorok kaže: »Ali
padajući dobijaće malu pomoć.« Daniel 11:34. »I pomože zemlja ženi«, kaže Jovan u
Revelation 12:16. {DiO 389.3}
Opomena. — »Osim koje imate, držite čvrsto dokle dođem.« Ovo su reči »Sina
Božijega«, koje nam stavljaju u izgled Njegov bezuslovni dolazak. Efeskoj i Pergamskoj
crkvi On priprećuje svojim ličnim dolaskom uz uslov: »Pokaj se, ili ću ti doći,« misleći na
pohađanje svojim sudom. Ali ovde je jedan sasvim drukčiji dolazak u izgledu. Ovde nije
pretnja kaznom. On ne zavisi ni od kakvog uslova. To se ističe pred vernima kao stvar nade,
i ne može se odnositi ni na koji drugi događaj, osim na drugi dolazak Gospoda u svoj slavi
svojoj, kada će hrišćanska proba biti prekraćena, a njihova borba u trci života, i za venac
pravde nagrađena večnim uspehom.{DiO 389.4}
13 R. Watson: »Biblijski i teološki rečnik«, str. 535.
14 William Miller: »Dokazi iz Pisma i Istorije o drugom dolasku Hrista«, str. 139.
15 William Jenks: »Sveopšti komentar«, Sv. IV, str. 674.
Ova crkva nas dovodi do vremena kada su započeli prvi neposredni znaci skorog
Hristovog dolaska da se ispunjavaju. Godine 1780, osamnaest godina pre isteka ovog
perioda, ispunili su se prorečeni znaci u suncu i mesecu. (Vidi komentar na Revelation
6:12.) U odnosu na ove znake Spasitelj kaže: »A kad se počne ovo zbivati, gledajte i
podignite glave svoje, jer se približi izbavljenje vaše.« Luke 21:28. U istoriji ove crkve mi
dolazimo do jedne prekretnice, kada se kraj naglo približuje, da je neophodno potrebno
ljudima na to skrenuti pažnju. Hristos je davno rekao svojim sledbenicima: »Trgujte dokle
se Ja vratim.« Luke 19:13. On i sada kaže: »To što imate, držite dokle dođem!« Revelation
2:25.{DiO 390.1}
Obećanje pobedniku. — »Koji pobedi i održi dela Moja do kraja...« Ovo označava
kraj hrišćanske epohe. »I koji pretrpi do kraja — kaže Hristos — biće spašen.« Matej 24:13.
Nije li ovo obećanje, dato onima koji održe dela Njegova do kraja, slično onome koje se
daje vernima naše generacije, »koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu«? Otkrivenje
14:12.{DiO 390.2}
»Vlast nad narodima«. — U ovome svetu bezbožnici vladaju, a sluge Hristove se ne
uvažavaju. Ali dolazi vreme kada će pravednici prevladati; kada će svako bezbožništvo po-
stati vidljivo u pravoj svetlosti, i biti neodbranjivo; i kada će skiptar sile biti u rukama Božjeg
naroda. Ovo obećanje će biti jasnije kroz sledeće činjenice i stihove iz Pisma: Narodi će biti
predani od Oca u ruke Hristu. »Daću ti narode u nasledstvo i krajeve zemaljske Tebi u
državu. Udarićeš ih gvozdenom palicom, razbićeš ih kao lončarski sud. (Psalm 2:8, 9.)
Ujedinjeni sa Hristom kada On stupi na svoje delo suda, biće i svi Njegovi sveti. (Revelation
3:21) Oni će vladati sa Njime u tome svojstvu hiljadu godina. (Revelation 20:4.) Kroz ovaj
period biće odmerena sudska kazna nad bezbožnim ljudima i zlim anđelima. (1 Corinthians
6:2, 3) Na kraju hiljadu godina, oni će imati čast da vrše zajedno sa Hristom napisani sud:
Psalm 149:9.{DiO 390.3}
Zvezda Danica (ili Zornjača). — Hristos kaže u Revelation 22:16, da je On sam
zvezda Danica. Jutarnja zvezda (Zornjača) je neposredni prethodnik dana. Ono što se ovde
naziva »jutarnja zvezda« kod Petra se zove »dnevna zvezda«, koja je tesno spojena sa
svitanjem dana: »Dokle dan ne svane i Danica se rodi u srcima vašima.« 2 Peter 1:19 U
tamnoj noći straženja vernima svetli reč Božja, koja baca potrebnu svetlost na njihovu
stazu. Ali kada se Danica rodi u njihovim srcima, ili kad bude data pobednicima, oni će biti
dovedeni u prisnu vezu sa Hristom, i njihova će srca biti rasvetljena Njegovim Duhom, i
oni će hoditi u Njegovoj svetlosti. Požuri, o slavno doba, kada će svetlost nebeskog dana
zasjati na putu vernih, i zraci slave večnoga sveta pozlatiti njihove zastave!{DiO 391.1}

Poglavlje III.
SEDAM CRKAVA NASTAVAK

»I anđelu Sardske crkve napiši: Ovako govori Onaj koji ima sedam duhova
Božjih i sedam zvezda: Znam dela tvoja, da imaš ime da si živ, a mrtav si. Straži i
utvrđuj ostale koji hoće da pomru; jer ne nađoh dela tvojih savršenih pred Bogom
svojim. Opomeni se dakle, kako si primio i čuo i drži tvrdo i pokaj se. Ako li ne budeš
stražio, doći ću na tebe kao lupež, i nećeš znati u koji ću čas doći na tebe. Ali imaš
malo imena u Sarđu koji nisu opoganili svoje haljine, i oni će hoditi samnom u
belima, jer su dostojni. Koji pobedi odenuće se u bele haljine, i neću izbrisati imena
njegova iz knjige života, nego ću priznati ime njegovo pred Ocem svojim, i pred
anđelima Njegovim. Ko ima uho neka čuje šta govori Duh crkvama.« Otkrivenje 3:1—
6 stih.{DiO 392.1}
SaRDSKA CRKVA. — U razdobljima prethodnih crkava bilo je tačno određeno
njihovo vreme trajanja, tako da Sardska crkva stvarno počinje oko 1798. godine. Ime
»Sard« znači »knez«, ili »pesma radosti«, ili »onaj koji ostane.« U ovaj period uključujemo
sve reformatorske crkve koje sačinjavaju Sardsku crkvu, sve do ogromnog pokreta koji
označava jednu novu eru u istoriji Božjeg naroda.{DiO 392.2}
Razlog za pritužbu. — Velika greška koja se nalazi u Sardu jeste što ima ime da je
živa, ali je mrtva. Kakav visoki položaj, po svetskom gledištu, je postigla ova nominalna
crkva (po imenu), u toku ovog perioda! Posmatrajte njene visokoparne titule i njeno
šurovanje sa svetom! Kakva gordost i popularnost su se srasli u jedno, dok nije nestao
svaki duhovni život, dok nije prekoračena granična linija između crkve i sveta, i dok nisu
različite popularne zajednice postale crkve Kristove samo po imenu.{DiO 392.3}
Kao što vidimo iz stiha 3, ova crkva je trebala da čuje vest o drugom dolasku Hrista.
»Jer ako ne stražiš, doći ću na tebe kao lupež.« Ovde se podrazumeva da se treba
propovedati nauka o drugom Kristovom dolasku, za to je crkva pozvana da bude budna i
da straži. Dolazak o kome se govori jeste bezuslovan; samo način na koji će se to dogoditi
jeste uslovan. Njena nebudnost neće sprečiti dolazak Gospoda; ali straženjem ona može
izbeći da bude iznenađena kao od lupeža. Samo onima koji su u takvom nebudnom stanju
će dan Gospodnji doći neočekivano. Pavle kaže: »A vi, braćo, niste u tami, da vas dan
Gospodnji zateče kao lupež.« 1 Thessalonians 5:4. {DiO 393.1}
»No imaš nekoliko imena u Sardu.« Dovde kao đa se vidi jedan besprimerni svetski
duh u crkvi. No čak i u takvom stanju ima nekoliko njih koji nisu oskrnavili .svoje haljine,
neki koji su se sačuvali čisti od zaraznog uticaja greha. Jakov veli: »Jer vera čista i bez mane
pred Bogom Ocem jeste ova: obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama, i držati sebe
neopoganjena od sveta.« James 1:27. {DiO 393.2}
Obećanje pobedniku. — »Hodiče samnom u belim haljinama.« Gospod ne ostavlja
svoj narod nezapažen, ma u kom mestu i makar kako bio malen na broju. Samotni
hrišćane, koji nemaš oko sebe nikoga iste dragocene vere sa kojim bi opštio, osećaš li
ponekad kako vojska nevernika oko tebe želi da te proguta? Ti nisi ostavljen sam,
neprimetan i zaboravljen od svoga Gospoda. Mnoštvo bezbožnika oko tebe nikada ne
može da bude tako veliko da te zakloni od Božjeg pogleda. Ako se sačuvaš zla koje te
okružuje, tada će se ovo obećanje sigurno na tebi ispuniti. Bićeš obučen u bele haljine
pobednika. Hodićeš sa svojim Gospodom u slavi. »Jagnje koje je na sred prestola pašće ih
i vodiče ih na izvore žive vode, i Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih.« Revelation 7:17.
{DiO 393.3}
Biti obučen u bele haljine objašnjeno je na drugim mestima u Pismu kao simbol
zamene nepravde za pravdu. (Vidi Zechariah 3:4, 5.) »Skinute s njega te prljave haljine«,
objašnjava se sledećim rečima: »Vidi, uzeh s tebe bezakonje tvoje.« »Cisto, belo platno«,
ili bela haljina, »jeste pravda svetih.« Revelation 19:8. {DiO 393.4}
Knjiga života. — Ovde je predstavljen jedan predmet od potresnog interesa! To je
zamašna sveska (ili protokol) u kojoj su upisana imena kandidata za večni život! Da li
postoji opasnost, kada su jednom naša imena bila uvedena u nebeski dnevnik, da mogu
biti izbrisana? Da; inače ova opomena ne bi nikada bila napisana. Čak se i Pavle bojao da
i on sam ne bude izbačen. (1 Corinthians 9:27.) Jedino ako budemo pobednici do kraja,
ostaće naša imena u toj knjizi. Ali svi neće postići pobedu. U tom slučaju njihova imena će
biti izbrisana. Ovde nam se ukazuje na jedno određeno vreme u budućnosti, kada će se to
delo izvršiti. Hristos kaže: »Koji pobedi, neću izbrisati ime njegovo iz knjige života«, što
znači da On hoće izbrisati imena onih koji ne postanu pobednici. Zar ne misli to isto i Petar
u Dela 3:29, kad kaže: »Fokajte se, dakle, i obratite, da vam se izbrišu gresi vaši, i da dođu
vremena okrepljenja od lica Gospodnjega.«
Kazati pobedniku đa njegovo ime neće biti izbrisano iz knjige života, to drugim
recima znači da će njegovi gresi biti izbrisani iz knjige u kojoj su bili zabeleženi, da se više
nikada ne spominju. (Hebrews 8:12.) To znači da će ili njegovo ime ili njegovi gresi biti
izbrisani iz nebeskih izveštaja. Kakva je to dragocena misao, da nam se još i sada oprašta
ako priznajemo naše prestupe! Jer ako ostanemo verni Bogu, ovi gresi će biti izbrisani kod
Isusovog dolaska. 2 Peter 1:19; Revelation 2:28
I kada nastupi taj sudbonosni čas, koji već nije daleko u budućnosti, kako će tada
biti s tobom, dragi čitaoče? Da. li će tvoji gresi biti izbrisani, a tvoje ime ostati u knjizi
života? Ili će tvoje ime biti izbrisano iz knjige života, a tvoji gresi ostati iznoseći svoj strašni
izveštaj protivu tebe?{DiO 394.1}
Predstavljanje (izbavljenih) u slavi. — »Priznaću ime njegovo pred Ocem i anđelima
Njegovim.« Hristos je učio da ako Ga ljudi ovde na zemlji priznaju ili Ga se odreknu, On će
njih priznati ili ih se odreći pred svojim nebeskim Ocem i pred anđelima svetim. (Matthew
10:32, 33; Mark 8:38; Luke 12:8, 9) Ko može sebi predstaviti onu slavu i čast da bude
priznat pred vojskom nebeskom! Ko može zamisliti blaženstvo onog trenutka kada
budemo priznati od Gospoda života pred Njegovim Ocem kao takvi koji smo činili Njegovu
volju, vodili dobru borbu vere i trku svršili, da smo Ga cenili pred ljudima i pobedili, te da
su naša imena bila dostojna da ostanu neizbrisiva za svu večnost u knjizi života!{DiO
395.1}
>'I anđelu Filadelfijske crkve napiši: Ovako govori Onaj koji je svet i istinit,
koji ima ključ Davidov, koji otvori i niko ne zatvori i koji zatvori i niko ne otvori:
Znam dela tvoj a; evo dađoh pred tobom vrata otvorena, i niko ih ne može zatvoriti,
jei imaš malo sile, ali si održao reč Moju i nisi se odrekao imena Mojega. Evo Ja ću
učiniti da oni iz zbornice sotonine koji govore da su Judejci, a nisu, nego lažu, ueiniću
da dođu i da se poklone pred nogama tvojim, da poznaju da te l’ubim. Jer si održao
reč trpljenja Mojega, i Ja ću tebe sačuvati or! časa iskušenja koji ce doci na sav vasioni
svet, da iskuša one koji žive na zemlji. Evo ću doći brzo: drži što imaš, da niko ne
uzme venca tvojega. Koji pobedi učiniću da bude stub u crkvi Boga Mojega, i više
neće izaći napolje; i napisaću na njemu ime Boga Mojega i ime grada Boga Mojega,
novog Jerusalima, koji silazi s neba od Boga Mojega, i ime Moje novo. Ko ima uho
neka čuje šta govori Duh crkvama.« - stihovi 7—13. {DiO 395.2}
Filadelfijska crkva. — Reč »Filadelfija« znači »bratska ljubav« i izražava stanje i duh
onih koji su primili adventnu vest u jesen 1844. godine. Veliko duhovno probuđenje u
prvoj polovini devetnaestog veka kao rezultat proučavanja proročanstva, preraslo je u
adventni pokret. Ljudi iz svih verskih zajednica bili su ubeđeni da je dolazak Hristov blizu.
Pošto su oni došli iz raznih crkava, napustili su sektaška imena i oprečna osećanja, i svako
srce je kucalo u jedinstvu, stopljeno zajedno, da bi se objavila crkvama i svetu blažena
nada Hristovog dolaska. Sebičnost i strasti behu odbačeni, a negovao se duh posvećenja
i požrtvovanja. Duh Božji je bio sa svakim vernikom, i Njegova slava na svakom jeziku.. Oni
koji nisu bili u ovom pokretu ne mogu potpuno shvatiti kako je bilo veliko ispitivanje srca,
posvećenje Bogu, mir i radost u svetome Duhu, i čista, srdačna ljubav jednih prema
drugima, koja je spajala pravoverne.{DiO 395.3}
Ključ Davidov. — Ključ je simbol vlasti. Sin Božji je pravni naslednik Davidovog
prestola; i On je spreman da preuzme vrhovnu vlast, za to je ovde predstavljen kao onaj
što ima ključ Davidov. Presto Davidov, ili Hristov, na kome će On carovati, uključen je u
prestonicu Njegovog carstva, Novi Jerusalim, koji se nalazi sada na nebu, ali će biti po-
stavljen ovde na zemlji gde će Hristos vladati za uvek veka. Revelation 21:1-5; Luke 1:32,
33. {DiO 396.1}
»Koji otvori, i niko ne zatvori.« — Da bi razumeli ovaj izraz, neophodno je da
posmatramo Hristov položaj i rad u vezi sa Njegovom službom u gornjoj ili nebeskoj
svetinji. (Hebrews 8:2) Jedna slika ili uzorak ove nebeske svetinje jednom je postojala ovde
na zemlji u svetinji koju je sagradio Mojsije. (Exodus 25:8, 9; Acts 7:44; Hebrews 9:1, 21,
23, 24) Zemaljska svetinja imala je dva odelenja, — svetinju i svetinju nad svetinjama.
(Exodus 26:33, 34.) U prvom odelenju bili su svetnjak, stol sa hlebovima za gledanje i
kad.ioni oltar. U drugom odelenju bio je kovčeg zaveta, koji sadrži ploče zakona, dva
heruvima i presto milosti. (Hebrews 9:1-5.) Isto tako i Svetinja na nebu u kojoj Hristos vrši
slušbu pomirenja, ima dva odelenja. Hebrews 9:24. (Vidi takođe stih Hebrews 9:8 Hebrews
9:12; Hebrews 10:19, gde se govori za »obadve svetinje i sve sudove za službu«, koji behu
»prilika nebeskih stvari.«) Pošto su sve te stvari bile načinjene prema svome uzoru, onda
znači da je i nebeska Svetinja bila istog sastava kao i zemaljska. Za originalni obrazac
zlatnog svetionika i kadionog oltara u prvom odelenju vidi Revelation 4:5; 8:3, a za
obrazac kovčega zaveta sa njegovih deset zapovesti vidi Revelation 11:19. U zemaljskoj
svetinji služili su sveštenici. (Exodus 28:41, 43; Hebrews 9:6, 7; 13:11) Služba ovih
sveštenika bila je jedna sen Hristove službe u nebeskoj Svetinji. (Hebrews 8:4, 5)
Jedan potpuni krug službe bio je vršen u zemaljskoj svetinji svake godine. (Hebrews
9:7.) Ali u nebeskoj Svetinji služba se vrši jednom za svagda. (Hebrews 7:27; 9:12) Na
svršetku godišnje simbolične službe, prvosveštenik je stupao u drugo odelenje, u svetinju
nad svetinjama, da učini pomirenje; to se delo nazivalo čišćenje svetinje. (Leviticus 16:20,
30, 33; Ezekiel 45:18) Kada je počinjala služba u svetinji nad svetinjama, tada je prestajala
u prvom delu svetinje; i nikakva se služba tamo nije mogla vršiti dok je prvosveštenik bio
angažovan u svetinji nad svetinjama. (Leviticus 16:17.)
Slično otvaranje i zatvaranje vrata, ili promena službe, morala se izvršavati od strane
Hrista kada je došlo vreme za čišćenje nebeske Svetinje. Vreme za to očišćenje nastupilo
je svršetkom 2300 dana, godine 1844. Upravo se na taj događaj odnose reči o otvaranju i
zatvaranju vrata, otvaranje se odnosi na početak Hristove službe u svetinji nad svetinjama,
a zatvaranje na prestanak iste u prvom, odelenju svetinje. (Vidi komentar c» tome kod
Daniel 8:14.) {DiO 396.2}
»Da se poklone pred nogama tvojim.« — Stih 9 se verovatno odnosi na one koji ne
drže korak sa rastućom svetlošću istine, i koji se protive onim hrišćanima koji to čine. To
će biti učinjeno da isti osete i priznaju da Bog ljubi one koji se pokoravaju Njegovoj reči i
napreduju u poznanju Njegove istine.*{DiO 397.1}
»Reč trpljenja Mojega.« — Jovan kaže u Revelation 14:12: »Ovde je trpljenje svetih;
ovde su oni koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.« Oni koji ovde sada žive u trpljenju,
veriio držeći zapovesti Božje i veru Isusovu, biće sačuvani u času iskušenja i opasnosti. (Vidi
komentar na Revelation 13:13—17.){DiO 397.2}
»Evo dolazim brzo.« — Drugi dolazak Hristov je ovde ponovo istaknut i još jače
naglašen nego u prethodnim vestima. Vernima je skrenuta pažnja na blizinu toga
događaja. Vest se odnosi na jedno vreme kada ovaj događaj neposredno predstoji. Time
nam se daje najjasniji dokaz za proročanski karakter ove vesti. Ono što je rečeno prvim
trima crkvama ne sadrži nikakve aluzije na drugi Hristov dolazak, što je činjenica da te vesti
obuhvata ju jedan period vremena u kome se taj događaj po Pismu nije mogao očekivati.
Ali sa Tijatirskom crkvom nastupa vreme kada će ova velika nada početi da obasjava crkvu.
Duh je bio pokrenut na ovu nadu jednom jedinom rečenicom: »Drži što imaš dokle ne
dođem.«
Sledeće stanje crkve, Sardski period, prikazuje crkvu u još bližem položaju prema
ovom velikom događaju, i njeno revnosno objavljivanje Evanđelja čini je vesnikom
Hristovog dolaska, a dužnost straženja se osobito nalaze sa rečenicom: »Ako li ne
uzastražiš, doći ću na tebe kao lupež.« Nešto kasnije dolazimo do narednog perioda koji
je predstavljen kroz Filadelfijsku crkvu, i neposredna blizina velikog događaja prisiljava
»svetog i istinitog« da odlučno izjavi: »Evo, dolazim brzo!«
* E. G. Whitte piše: »Tada će pristaše sotone uviđeti da nas je Bog ljubio i moliće se ispred naših
nogu; zato što smo mi jedan drugom prali noge i eelivali braću svetim celivom.« — Iskustva i utvare, str. 9,
staro izdanje.
Očigledno je iz svega ovoga, da ove crkve zauzimaju položaje postepenog
približavanja velikom danu Gospodnjem, i da je iz perioda u period sve više rasla nada u
skori Hristov dolazak, što je privlačilo njihovu pažnju. Već i sam apostol Pavle govori: » .. .
u toliko većma ukoliko vidite da se približuje dan sudni... Jer još malo, vrlo malo, pa će doći
Onaj koji treba da dođe i neće zakasniti.« Hebrews 10:25.{DiO 397.3}
 Opomena na vernost. — »Drži što imaš, da niko ne otme venca tvojega.« To ne
treba da se razume tako, da radi naše vernosti drugi treba da se liši primanja venca. Glagol
»uzeti« ima više definicija, od kojih su ove: »uzeti, »istrgnuti«, »oduzeti«, ili »oteti«. Neka
te niko i ništa ne odvrati od Gospoda, od istine ili od pravog božanskog puta. Ako dopustiš
tako šta, izgubićeš svoju nagradu.{DiO 398.1}
Obećanje pobedniku. — Pobednik će postati jedan stub u crkvi Božjoj, i neće izaći
nikada napolje. Hram ovde označava crkvu, a obećanje da će on biti stub u hramu, jeste
obećanje o jednom počasnom mestu, o postojanstvu i sigurnosti u crkvi, koja je slika
nebeske građevine. Kada dođe vreme da se ispuni ovaj deo obećanja, proba je već
prestala, i pobednik je potpuno utvrđen u istini i zapečaćen. »On više neće izaći napolje,«
tojest, neće više biti opasnosti od njegovog otpada, jer je zauvek Gospodnji, njegovo je
spasenje osigurano.{DiO 399.1}
Od trenutka kada su hrišćani pobedili i bili zapečaćeni za nebo, oni su etiketirani
(obeleženi), ako možemo tako da se izrazimo, kao oni koji pripadaju Bogu i Hristu, i
upućeni u svoje mesto opredelenja, Novi Jerusalim. Oni dobijaju na sebi ispisano ime
Božje, čije su oni dostojanje, zatim ime Novog Jerusalima, na koje mesto idu (a ne starog
Jerusalima, kako neki uzalud očekuju.) Oni takođe primaju na sebe novo Isusovo ime
(zasad nepoznato), kroz čiji su autoritet dobili večni život i ušli u carstvo. Tako zapečaćeni
i etiketirani (obeleženi). sveti Božji su bezbedni, sigurni. Nikakav neprijatelj neće više biti u
stanju da spreči njihovo dospeće u odredište, u slavno pristanište mira, u gornji
Jerusalim.{DiO 399.2}
»I anđelu Laođikijske crkve napiši: Ovako govori Amin, Svedok verni i istiniti,
Početak stvorenja Božijega: Znam tvoja dela, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen
ili vruć! Tako budući mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbaciću te iz usta svojih. Jer
govoriš: »Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem.« A neznaš da si ti
nesrećan i nevoljan, i siromah, i slep, i go! Savetujem te da kupiš u Mene zlata
žeženog u ognju, da se obogatiš, i bele haljine, da se obučeš, da se ne pokaže sramota
golotinje tvoje; i masti očne, da pomažeš oči svoje i vidiš. Ja koje god Ijubim, one i
karam i poučavam: postaraj se dakle i pokaj se! Evo stojim na vratima i kucam: ako
ko čuje glas Moj i otvori mi vrata, ući ću k njemu, i večeraću s njim, i on safftnom.
Koji pobedi daću mu da sedne samnom na prestolu Mojemu, kao i Ja što pobedih, i
sedoh s Ocem svojim na prestolu Njegovu. Ko ima uho neka čuje što govori Duh
crkvama!« — Otkrivenje 3:14—22.{DiO 399.3}
Laodikijska crkva. — »Laodikija« znači »Sud naroda«, ili prema Krudenu, »Pravedan
narod.« Vest o ovoj crkvi sadrži poslednje prizore probe. Ona otkriva jedan period suda.
Ona je poslednji stepen razvoja crkve. Sledstveno tome, Laodikijska crkva se odnosi na
vernike koji žive u trećoj anđeoskoj vesti, poslednjoj vesti milosti pred Kristovim dolaskom.
(Revelation 14:9—14.) Dok veliki dan pomirenja još traje, a istražni sud se vrši od kuće
Božje, postoji jedan period vremena kroz koji pravedni i sveti zakon Božji biva prihvaćen
od čekajuće crkve kao merilo života.{DiO 400.1}
 »Ovako govori Amin«. — Ovo je dakle poslednja poruka crkvi pred svršetkom
probe. Opisivanje ravnodušnosti Laodikije strašno je i zapanjujuće. Ipak ne može se
osporiti da je svedočanstvo vernog Svedoka »istinito i verno.« Staviše, On je »Početak
stvaranja Božijega.« Neki pokušavaju na osnovu ovog stiha da podrže zabludu o tome da
je Hristos stvoreno biće, da Njegova egzistencija (postojanje) prethodi stvaranju svih
drugih bića ili tvari, najbliže samopostalom i večnom Bogu. Ali ovaj stih ne sugeriše da je
Hristos bio stvoren, jer reči: »početak stvaranja«, mogu jednostavno značiti da je delo
stvaranja, strogo uzevši, počelo kroz Njega. »Bez Njega ništa nije postalo što je postalo.«
(Jovan 1:3.) Drugi pak, prema našem mišljenju, ispravni je tumače izraz grčke reči »Arhi«
(prvi), koje može da znači i »uzročnik«, »sila«, »sredstvo«. To su samo neke definicije te
reči, podrazumevajući time da je Hristos bio sredstvo kroz koje je Bog stvorio sve stvari,
vidljive i nevidljive. (Priče 8:22—-31.) Sveto Pismo sa pravom govori o Hristu kao
»jeđinorodnom Sinu Božjem.«{DiO 400.2}
Razlog karanja. — Optužba koju verni Svedok iznosi protiv Laodikejaca jeste da su
oni mlaki, ni hladni niti vrući. Njima nedostaje religiozni žar, revnost i posvećenje koje
zahteva njihov položaj u završnoj svetskoj istoriji i svetlost proroštva koje svetli na
njihovom putu. Ova mlakost se vidi kroz nedostatak dobrih dela, i znajući sve to, verni
Svedok, Hristos, iznosi protiv njih ovu strahovitu optužbu.{DiO 400.3}
»O, da si hladan ili vruć!« — Tri duhovna stanja su spomenuta u ovoj poruci
hladnoća, mlakost i toplina. Važno je odrediti kako se manifestuju ta različna stanja, da bi
se čuvali od pogrešnih zaključaka. Tri duhovna stanja koja pripadaju crkvi, a ne svetu,
trebaju se razmotriti. Kakvo je značenje reči »vruć«, nije teško razumeti. Duh odjednom
oseća stanje jake revnosti, kada se sve naklonosti razvijaju do najvećeg stepena, zalažući
se za Boga i Njegovo delo, dokazujući to odgovarajućim delima. Biti mlak to je nemanje
ove revnosti, to znači biti u jednom stanju u kome nedostaje srdačna usrdnost, nema
samoodricanja, požrtvovanja, nema nošenja krsta, nema odlučnog svedočanstva za Hrista,
nedostaje smelosti u nošenju duhovnog oružja za borbu vere. Što je najgore, jeste osećaj
savršenog zadovoljstva sa ovakvim stanjem. Ali biti hladan — šta to znači? Ne pokazuje li
to jedno stanje pokvarenosti, bezbožništva i greha, koje se otkriva u svetu nevernika? Mi
ne možemo deliti takvo mišljenje iz sledećih razloga:{DiO 401.1}
1. Bilo bi grubo i neprihvatljivo predstavljati Hrista kao onog koji želi u izvesnim
okolnostima da članovi crkve budu u takvom stanju, jer On veli: »O, da su hladan ili
vruć!«{DiO 401.2}
2. Nijedno stanje ne bi bilo protivnije Hristovoj želji, nego da jedan grešnik u
otvorenoj pobuni, ostane takav, sa srcem ispunjenim svakoga zla. Zato bi bilo nekorektno
predstaviti Hrista kao da On više želi takvo stanje nego neko drugo, koje bi Njegov narod
mogao da zauzme dokle god pripada Njemu.{DiO 401.3}
3. Pretnja odbacivanjem u stihu 16 je izrečena zato, što nisu ni hladni ni vrući.
To znači, da ako bi bili hladni ili vrući, On ih ne bi odbacio. Ali ako se pod hladnim razume
jedno stanje javnog bezboštva, oni bi trebali da budu zauvek odbačeni, upravo radi toga.
Takva pretpostavka ili misao je neprihvatljiva.{DiO 401.4}
I zato dolazimo do zaključka da ovim rečima naš Gospod ne misli na one koji su
izvan Njegove Zajednice,* nego da On ukazuje na tri stepena duhovnih sklonosti, od kojih
su Mu dve prihvatljivije nego treća. Vruć ili hladan imaju prednost ispred mlakosti. Ali
kakvo pravo duhovno stanje označava reč »hladan«? Mi možemo napomenuti prvo da je
to jedno stanje osećanja. U ovom pogledu ono je superiornije od stanja mlakosti, koje je
srazmerno neosetljivo, ravnodušno, i nadasve samozadovoljavajuće. Biti vruć, to je takođe
biti u jednom stanju osećanja. Ako »vruć« označava jednu radosnu revnost i živahnu vežbu
svih sposobnosti, sa srcem ispunjenim radošću od prisustva Božje ljubavi, tada izraz
»hladan« treba da se shvati kao jedno duhovno stanje koje potpuno isključuje te duhovne
pojave, a takođe i jedno stanje pri kome se gube lični osećaji. Ovo stanje je dobro izraženo
rečima Jova: »O, kad bih znao gde mogu naći Boga!« Job 23:3
U ovom stanju nema ravnodušnosti, niti postoji zadovoljstvo, već jedan osećaj
hladnoće, neprikladnosti i nepovoljnosti i slepog traženja nečeg boljega. Postoji nada za
jednu osobu u ovom stanju. Kad jedan čovek oseća da mu nešto nedostaje, tada se on
ozbiljno trudi da to i postigne. Najbeznadežnije je stanje mlakosti, jer takvi nisu svesni
svojih nedostataka i osećaju da sve imaju i da im ništa ne dostaje. Zato lako mo-žemo
objasniti zašto naš Gospod više voli videti svoju crkvu u jednom hladnom stanju, nego u
stanju udobne, lakomislene i ravnodušne mlakosti. Jedna osoba ne može duže vremena
ostati hladna. Njena nastojanja će je brzo dovesti do jednog vrelog stanja. Ali ako je mlaka,
onda postoji opasnost da takva ostane sve dok verni i istiniti Svedok ne bude prinuđen da
je odbaci kao neku neukusnu i odvratnu stvar.{DiO 401.5}
* E. G. W. piše da se »Poruka Laodikiji odnosi na sadašnji Božji narod« (Vidi: Test. 3, 252—253).
— (Prev.)
»Ispljunuću te iz usta svojih.« — Ovde je simbolična predstava još jasnija; i
odbacivanje mlakog je upoređeno sa odvratnim osećajem mlake vode. To predstavlja
potpuno odbacivanje, ili konačno odvojenje od Njegove crkve.*{DiO 402.1}
»Bogat sam i obogatio sam se.« — Laodikejci misle da je takvo njihovo stanje. Oni
nisu licemeri, jer ne znaju da su siromašni, mizerni, slepi i goli. Oni nisu svesni svoga
bednoga stanja; oni žive u jednoj duhovnoj obmani. Oni govore: »Mi poznajemo istinu;
nama nije potrebna nikakva opomena!«{DiO 402.2}
Savet i opomena. — »Svetujem te da kupiš od Mene zlata žeženog u ognju, da se
obogatiš; i bele haljine, da se obučeš... i očnu mast, da pomažeš oči svoje i vidiš.« Ovo
ujedno pokazuje zavedenim Laodikejcima ono što im stvarno nedostaje. Takođe to im
pokazuje gde mogu nabaviti ove stvari u kojima su strahovito siromašni, ističući im
potrebu brze nabavke istih. Te stvari su tako važne, da naš veliki Zastupnik iz dvora
nebesnog šalje svoj specijalni savet u ovoj tački. Činjenica da Onaj koji je milostiv ukazuje
na naš nedostatak, i savetuje nam da kupimo ono što nam nedostaje, jeste isti koji nam i
nudi i poziva da dođemo i kupimo od Njega, što je najbolja garantija da će naša tražnja
biti zadovoljena i želja ispunjena.{DiO 403.1}
 Ali kakvim sredstvom možemo kupiti ove stvari? Na isti način kao što kupujemo i
druge darove evanđelske milosti. »Oj, svi koji ste žedni, — hodite na vodu, i vi, koji nemate
novaca, hodite kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novaca i bez plate vina i mleka!« Isaija
55:1. Mi ovo kupujemo kroz traženje i molitvu, kupujemo kroz odbacivanje bezvrednih
zemaljskih stvari i u zamenu za to kupujemo neprocenjiva blaga, jednostavnim dolaskom
i primanjem, kupujemo, ne dajući ništa za uzvrat. I šta mi kupujemo od ovih dragocenih
stvari? Hleb koji se ne kvari, čiste haljine koje se ne prljaju, blago koje ne propada, i jedno
nasledstvo koje nikad ne prolazi. Ovo je čudna trgovina! Ipak Gospod je milostiv prema
svome narodu. On nas može prisiliti da dođemo pred Njega kao prosjaci, ali umesto toga
On nam daje blago svoje milosti, a za uzvrat prima našu nedostojnost, da bismo mogli
učestvovati u blagoslovima koje nam tako milostivno nudi, ne kao malenu milostinju datu
prosjacima, nego kao legitimno pravo časne tečevine. {DiO 403.2}
Stvari koje se dobijaju zahtevaju specijalnu pažnju. To su sledeće:{DiO 403.3}
* Izraz: »izbljuvati, ispljunuti, izbaciti« iz usta, E. G. Whitte definiše tako: ». . . što Bog ne priznaje
i ne prihvata više njihovo bogosluženje, njihove molitve i njihovo čitanje i tumačenje Božje reči«. — (Prev.)
1. »Zlato okušano u ognju«. — Zlato je odgovarajući simbol za sva svetska
blagostanja i bogatstva. Slikovito to mora značiti ono što sačinjava duhovno bogatstvo.
Koji milostivi darovi su predstavljeni kroz zlato, ili kakva blagost? Besumnje ni jedna jedina
milost ne bi mogla odgovarati punoj važnosti ovog značenja. Gospod kaže Smiranskoj
crkvi da On zna njihovo siromaštvo, ali su bogati. Ovo svedočanstvo pokazuje da se
njihovo bogatstvo sastojalo u nečem, što ih je udostojilo da prime venac života. Jakov
kaže: »Čujte, ljubazna braćo moja, ne učini li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati
verom, i naslednici carstva koje obreče onima koji Ga ljube?« Jakov 2:5. Pavle kaže: »Vera
je tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, i dokazivanje onoga što ne vidimo.« Hebrews
11:1. Biti »bogat u Bogu«, bogat u duhovnom smislu, to znači imati neosporno pravo na
obećanja i biti naslednik »nasledstva nepropadljivog, koje neće istrunuti ni uvenuti,
sačuvano na nebesima za vas.« 1. Pet 1:4. »Ako ste Hristovi, onda ste seme Avramovo, i po
obećanju naslednici.« Galatians 3:29. . Kako možemo postići ovo nasledstvo? — Na isti
način kao što je Avram postigao obećanje, tojest kroz veru. (Romans 4:13, 14)
Nije onda čudo što je cela jedanaesta glava poslanice Jevrejima posvećena ovom
važnom predmetu vere, gde Pavle nabraja velika dela izvršena kroz veru i dragocena
obećanja dobijena blagodareći toj istoj veri. U Jevrejima 12:1, iznet je niz argumenata u
kojim se hrišćani opominju da odstrane svaki teret i greh (neverstva) koji je za njih
prirastao.
Ništa neće pre osušiti duhovne izvore i gurnuti nas u potpuno siromaštvo u odnosu
na stvari carstva Božjeg, nego ako dopustimo da nam nestane vera i da mesto nje nastupi
neverstvo. Vera mora proniknuti svako naše delo, ako želimo da ugodimo Bogu. Jer ko želi
da dođe Bogu, treba najpre da veruje da postoji Bog; i mi možemo da budemo spaseni
jedino kroz veru, koja je jedini posrednik božanskog dara i milosti. Hebrews
11:6; Ephesians 2:8. {DiO 403.4}
 Iz ovoga možemo videti da je vera jedan osnovni elemenat duhovnog bogatstva.
Ali ako, kao što je već rečeno, ni jedna osobina ne može odgovarati punoj važnosti pojma
»zlata«, to znači da su u veri uključene i druge dragocene stvari. »Vera je dakle tvrdo
čekanje onih stvari kojima se nadamo.« Nada je za to nerazdvojni deo vere. Hebrews
11:1; Romans 8:24, 25. {DiO 404.1}
Pavle nam ponovo kazuje da vera radi kroz ljubav, a na drugom mestu veli: »bogat
u dobrim delima.« (Galatians 5:6; 1 Timothy 6:18.) Zato ljubav ne može da se odvoji od
vere. Mi imamo dakle pred sobom tri stvari spojene zajedno, a to su: vera, nada i ljubav;
ali je ljubav najveća od njih, jer je bogata u dobrim delima. 1 Corinthians 13. Ona je zlato
prečišćeno u ognju, koje nam se sa vetu je da kupimo.{DiO 405.1}
»Bele haljine.« — U ovoj tački nema mnogo spornih mišljenja. Nekoliko stihova će
nam dati ključ za razumevarije ovog izraza. Prorok kaže: »Sva je naša pravda kao nečista
haljina.« Isaiah 64:6 Nama se savetuje da kupimo suprotno prljavoj haljini, jedno potpuno
čisto i neukaljano odelo. Ista slika je prikazana i kod Zechariah 3:3, 4. Jovan u Otkrivenju
jasno kaže: »Jer je svila pravda svetih.« Rev 19:8..” {DiO 405.2}
Očna mast. — I u pogledu očne masti nema mnogo razilaženja u mišljenju kao ni
kod belih haljina. Pomazanje očiju ne treba, razume se, da se uzme u bukvalnom smislu,
jer se to odnosi na duhovne stvari. Očna mast mora označavati nešto kroz čega se postiže
duhovno razlikovanje. Postoji samo jedno sredstvo koje nam se otkriva u reči. Božjoj, kroz
koje se to može izvršiti, a to je sveti Duh. U Acts 10:38 čitamo: »Isusa Nazarećanina, kako
Ga pomaza Bog Duhom svetim.« A pisac Otkrivenja, Jovan, u svojoj prvoj poslanici piše
crkvi sledeće: »I vi imate pomazanje od Svetoga, i znate sve ... A pomazanje koje ste primili
od Njega, ono je u vama, i ne trebate da vas neko uči; nego kako vas samo to pomazanje
uči u svemu, a ono je istinito i nije laž, i kao što vas uči: ostanite u Njemu.« 1. Joh 2:20.27.
U izveštaju Jovanovog Evanđelja nalazimo da delo koje on ovde pripisuje pomazanju jeste
isto, koje je ovde objašnjeno đa se vrši kroz svetog Duha: »A utešitelj, Duh sveti, koga će
Otac poslati u ime Moje, on će vas naučiti svemu i napomenuće vam sve što vam Ja rekoh.«
John 14:26; 16:13.){DiO 405.3}
Tako smo na jedan svečan i ozbiljan način savetovani od strane vernog i istinitog
Svedoka, da u simbolu zlata, belih haljina i očne masti, ištemo ođ Njega umnožavanje
nebeske mliosti, vere, nade i ljubavi, kao i pravde koju samo On može dati, i pomazanje
svetim Duhom. Ali kako je to moguće da jedan narod kome sve to nedostaje, smatra sebe
bogatim i obogaćenim, da mu više ništa ne potrebuje? Ovde može da se izvuče jedan
razumni zaključak, koji je možda neophodan, jer nema mesta drugom. Nemoguće je đa
nismo zapazili činjenicu, da se Laodikejci nigde ne osuđuju za lažnu nauku. Oni nisu
ukoreni da trpe među sobom neku Jezavelju, ili da su potpali pod učenje Valama ili
Nikolajevaca. Doklegod možemo da proučimo, vidimo da je njihovo verovanje istine
korektno (tačno) i njihova doktrina (nauka) jasna.
Iz toga treba izvesti zaključak đa Laodikejci imaju ispravnu nauku j. da se time
zadovoljavaju. Oni se zadovoljavaju sa tačnim obličjem religije, bez njene sile. Primivši
svetlost odnosno završnih događaja evanđelske epohe, i imajući tačno teoretsko
poznavanje istine koja pripada poslednjoj generaciji čovečanstva, smatraju da im je to
dovoljno, ne obazirući se na duhovni deo religije.
Besumnje oni to ne izjavljuju toliko rečima koliko delima da su bogati i da im ništa
ne treba. Posedujući tako mnogo svetlosti i tako mnogo istine, šta mogu još poželeti?
Kada brane teoriju istine, ukoliko se ona odnosi na njihov spoljni život, zadovoljavajući se
velikim poznanjem u zapovestima Božjim i veri Isusovoj, zar time njihova pravda nije
potpuna? Zar onda nisu bogati i obogaćeni u svemu, i ništa im ne treba? Upravo tu je
njihova pogreška. Oni celim svojim bićem treba da vapiju za duhom, za revnošću, plamom,
gorljivošću, životom, za silom jednog živog hrišćanstva. Njihova pravda trebala bi se
sastojati u tome da pobeđuju sami sebe, a za sva dela da odaju slavu zaslugama
Spasitelja.{DiO 406.1}
Znak Ijubavi. — Ma kako to izgledalo čudno, karanje je znak Ijubavi. »Ja koje god
ljubim one i karam i poučavam.« Pavle veli da Gospod kara svakoga sina kojega ljubi. Ako
smo bez karanja, onda nismo Njegovi sinovi. Hebrews 12. {DiO 406.2}
Tompson kaže: »Ovde je izložen glavni zakon Njegovog milostivnog postupanja.
Svima je u izvesnoj meri potrebno karanje, i u izvesnoj meri ga dobijaju; i time se kuša
privrženost Spasitelju. To je teška lekcija za učenje, a vernici su spori učenici; ipak i ovde,
kao i kroz celu Božju reč i proviđenje utvrđeno je, da su nevolje Božji blagoslovi, i da ih
nijedno dete Božje ne treba izbegavati. Grubo i neupotrebljivo kamenje se odbacuje, dok
ono izabrano za slavnu građevinu podleže gletu i čekiću. Od grožđa ne biva pravoga vina
dokle ne prođe kroz presu. »Što se mene tiče, rekao je jedan stari duhovnik u vreme
iskušenja, ja blagosiljam Boga što sam video i osetio toliko mnogo milosti u vreme
Njegovog gneva, da sam veoma ushićen. Ja sam sigurno potpuno zadovoljan pri pomisli
kako je beskrajno slatka Njegova blagost, kada su Njegovi sudovi tako milostivi!« Imajući
u vidu uzrok i cilj karanja koje primamo, trebamo se zato »postarati i pokajati.« Ne gubimo
vreme, ne izbegavajmo nijedan udarac pruta, nego se odmah pokajmo! Budimo ognjeni u
duhu. To je prvo sred-stvo ohrabrenja.«1{DiO 407.1}
Revnost i pokajanje. — »Budi revan i pokaj se!« Ipak, kao što smo videli, stanje koje
je predstavljeno hladnoćom je Bogu ugodnije nego jedna mlakost, ma da to nije stanje u
kome Gospod želi da nas zatekne. Nikada nismo opomenuti da ostanemo u tome stanju.
Postoji jedno mnogo bolje stanje koje nam se savetuje da postignemo; to je biti revni i
pokajati se, biti vreli, i da nam srca uvek plamte u službi našeg Učitelja.{DiO 407.2}
1 Augustus C. Thompson: »Jutarnji časovi na Patmosu«, str. 260—261.
Hristos kuca na vratima. — »Ovde je srce nad srcima«, kaže Tompson. Uprkos
njihovog uvredljivog stava, njihovog neljubaznog karaktera, ipak je Njegova ljubav prema
njihovim dušama bila tako velika, da se ponizio do te mere, da stekne privilegiju da ih
izbavi! »Evo stojim na vratima i kucam.« Zašto On to čini? Ne zato što je bez ikakva doma.
U dvorima Doma Oca Njegova nijedna Mu vrata nisu zatvorena. On je život svakoga srca,
svetlost svakog oka, pesma svakoga jezika u slavi. Ali On obilazi od vrata do vrata u
Laodikiji. On staje na svaka vrata i kuca, jer dolazi da traži i spasi ono što je izgubljeno, jer
ne može da odustane od svoga cilja, da dadne večni život što je moguće većem broju
duša, koje Mu je otac predao, i On ne može da se upozna sa onima koji su unutar kuće
ako Mu ne otvore vrata i pozovu Ga unutra. Da li si ti kupio njivu, ili pet pari volova? Da li
se i ti trudiš sa šeširom u ruci, da se izvineš? On kuca i kuca. Ali u tom momentu ti ne
možeš da primiš nikakvu posetu, jer si umoran od rada; pružio si se da otpočineš; udobno
se nameštaš i poručuješ da kažu da si mnogo zauzet. On kuca i kuca... Upravo je vreme za
skupštinski molitveni čas, ili za mesečni do-govor o misionskom radu; upravo je sada
vreme za hrišćansku posetu jednoj duši ili porodici, ali ti se ne krećeš ... Oh, odvratna
mlakosti! Oh, fatalna, zlosretna svetovnosti! Gospodar slave dolazi iz daleka, iz svog
nebeskog dvora, — dolazi u siromaštvu, u znoju, u krvi, dolazi do vrata jednog nazovi-
prijatelja, koji Mu sve duguje, i ne može da uđe unutra! Dolazi da spasi jednog čoveka čija
kuća je u plamenu, a on neće da Ga pripusti unutra! Oh, kakve li velikodušnosti i strpljenja
od strane Isusa Hrista! Čak je i neznabožac Publije primio Pavla, i ukazao mu tri dana
pažnje. Da li će hrišćani po imenu reći Gospodu apostola da za NJEGA nema mesta?2{DiO
407.3}
»Ako ko čuje glas Moj.« — Gospod ne samo da kuca, već i preklinje, moli. Izraz
»ako« ukazuje da neki neće da čuju. Premda On stoji i kuca, moli, sa kosom nakvašenom
od noćne rose, ipak neki zatvaraju uši da ne čuju Njegov blagi glas. Ali nije dovoljno samo
čuti. Mi Mu moramo i otvoriti vrata. Mnogi koji su u početku čuli Njegov glas, izvesno
vreme su bili skloni da Ga slušaju, nažalost, naposletku se kolebaju i odbijaju da učine ono
što je neophodno potrebno da osiguraju zajednicu sa nebeskim gostom.
Dragi čitaoče, da li su tvoje uši otvorene za molbe koje ti Spasitelj upućuje? Da li je
Njegov glas dobrodošao za tebe? Hoćeš li paziti na isti? Hoćeš li odškrinuti vrata i pustiti
Ga unutra? Ili su vrata tvoga srca čvrsto zatvorena i zatrpana gomilom svetskog smeća,
koje nisi voljan da odstraniš? Opomeni se da Gospod života nikada neće da uđe nasilno.
On dolazi blagonaklono, da kuca. i moli; ali zauzima svoje mesto samo u onom srcu gde
je On dobrodošao i pozvani gost.{DiO 408.1}
2 Isto, str. 261—264.
I sada obećanje: »Doći ću k njemu, i večeraću s njime i on sa mnom.« Kako silna i
poučna slika! Prijatelj sa prijateljem, zajedno na radosnoj i društvenoj večeri! Srce sa srcem
održava slobodan i intiman razgovor! Kako svečan prizor mora biti kada Car slave bude
naš gost! Ovim recima je označen jedan neobičan stepen jedinstva, ne jednostavni
blagoslov, niti obična privilegija. Ko može ostati ravnodušan pri tako nežnoj molbi i tako
milostivim obećanjima? Od nas se ne traži da mi postavimo bogatu trpezu tome gostu.
On će sam da se zapregne i da poslužuje oko trpeze, i to ne sa obiljem ovozemaljske hrane,
nego sa hranom nebeskog izobilja sa svoje carske trpeze! On nam je već ovde dao da
okusimo od slave, koja će nam se uskoro javiti. On nam još ovde daje zalog našeg budućeg
nasledstva koje je neprolazno, neokaljano i neoveštalo. Zaista, ako se saglasimo sa
Njegovim uslovima i primimo Njegova obećanja, mi ćemo iskusiti rađanje Danice u srcima
našim i videti svitanje slavnog jutra za Božju Zajednicu.{DiO 409.1}
 Obećanje pobedniku. — Obećanje o večeri sa svojim učenicima dao je Gospod još
pre konačnog obećanja pobedniku. To pokazuje da su blagoslovi uključeni u ovom
obećanju, kome se trebamo radovati u ovom probnom stanju. Kao jedan dodatak svemu
tome jeste i obećanje pobedniku, koje glasi: »Koji pobedi daću mu da sedne sa mnom na
prestolu Mojemu, kao što i Ja pobedih i sedoh sa Ocem svojim na prestolu Njegovom.«
Ovde je vrhunac Gospodnjih obećanja. Još od prve pobune i pada, degradiran i iskvaren,
čovek je doveden natrag u mir sa Bogom kroz zaslugu Izbavitelja. On je očišćen od svojih
nečistoća, izbavljen od pada, dobio besmrtnost, i konačno je ustao i seo na prestolu svoga
Spasitelja. To je vrhunac časti i uzvišenja; dalje se ne može ići. Ljudski umovi ne mogu da
shvate to stanje; ljudski jezik ne može ga opisati. Mi možemo samo da nastavimo naš rad,
a kao pobednici, mi ćemo znati šta to znači.{DiO 409.2}
U ovom stihu postoji ne samo jedno slavno obećanje, nego i jedna važna nauka. Mi
iz njega učimo da Hristos vlada uzastopce (naizmenično) na dva prestola. Jedno je presto
Njegovog Oca, a drugo je Njegov presto. On izjavljuje u ovome stihu da je On pobedio, i
sada sedi zajedno sa svojim Ocem na prestolu Njegovu. On je sada udružen sa Ocem na
prestolu Vasione, ili Svemirske vladavine, sedeći Njemu s desne strane, visoko iznad svih
poglavarstva, vlasti, sila i gospodstva. (Ephesians 1:20-22.) Dok je na ovom položaju, On
je car i sveštenik. On je sveštenik »koji služi skiniji (svetinji).« U isto vreme On je »s desne
strane prestala Veličine na nebesima.« Hebrews 8:1, 2, Ovaj položaj i delo našeg Gospoda
bilo je već prorečeno preko proroka Zaharije koji kaže: »I reci mu, govoreći: Ovako veli
Gospod nad vojskama (Bog): Evo čoveka kojemu je ime Šibljika (Hristos); i On će izrasti iz
mesta svojega i sazidaće crkvu Gospodnju... i nosiće slavu, i sedeće i vladati na svome
(Božjem) prestolu, i biće sveštenik na prestolu svom (Božjem); i savet mira biće među Njima
(tj. u žrtvi i svešteničkoj službi Hrista u prilog pokajanog čoveka).« Zechariah 6:12, 13.{DiO
409.3}
Ali je došlo vreme kada će On promeniti svoj položaj, i napustiće presto svoga Oca,
i zauzeti svoj presto. To mora biti kada dođe vreme za nagradu pobednika, jer kad isti
dođu da. prime nagradu, oni će sesti sa Hristom na Njegovom prestolu, kao što je i On
pobedio i sada sedi sa Ocem na prestolu Njegovu. Ova promena položaja Hristova je
izneta od strane apostola Pavla: »A zatim kraj, kad preda carstvo Bogu i Ocu, kada ukine
svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Jer Njemu treba carovati dokle ne položi sve
neprijatelje svoje pod noge svoje.« 1 Corinthians 15:24-28 {DiO 410.1}
Istine koje nam se otkrivaju ovde u ovom tekstu mogle bi se još jasnije izraziti kroz
jednu parafrazu (izraz drugim rečima), gde bi se mesto zamenica upotrebile imenice. Tada
bi smisao bio sledeći:{DiO 411.1}
»A potom dolazi kraj (ovog veka), kada će Hristos predati carstvo (koje On sada drži
zajedno sa Ocem) Bogu Ocu; kada ukine svako poglavarstvo i vlast, i silu (koja se protivi
delu Sina). Jer Hristos mora vladati (na prestolu svoga Oca) sve dok Otac ne položi sve
Njegove neprijatelje podnožju Hristovih nogu. (Vidi Psalam 110:1.) Poslednji neprijatelj koji
će biti uništen jeste smrt. Jer Bog će (tada) položiti sve pod noge Hristove. A kad Bog kaže:
Sve je stavljeno pod noge Hristu (te On počne vladati na svom sopstvenom tronu), to
dokazuje da je Bog izuzet, jer je On sve pokorio Hristu. A kada sve stvari budu pokorene
Hristu, tada će se i sam Hristos podvrgnuti Bogu, koji Mu je sve pokorio, da Bog bude sve
u svemu.«{DiO 411.2}
Iz svega toga se vidi da carstvo koje Hristos predaje Ocu jeste isto koje On drži u
sadašnje vreme sedeći na prestolu svog Oca, kako nam se ovde govori. On će predati to
carstvo na kraju svoje posredničke i svešteničke službe, kad dođe vreme Njemu da zauzme
svoj sopstveni presto. Posle toga On će vladati na prestolu oca svojega Davida, i biće
potčinjen samo Bogu koji će i dalje zadržati svoj položaj na prestolu svemirske vlade. U
Kristovoj vladavini i sveti će sudelovati. »Koji pobedi daću mu da sedi samnom na prestolu
Mojemu.« Jovan govori o učesnicima prvog vaskrsenja: »I carovaće s Hristom hiljadu
godina.« Otkrivenje 20:4.{DiO 411.4}

Poglavlje IV.
PRED BOŽJIM PRESTOLOM

»Potom pogledah i gle, behu otvorena jedna vrata na nebu: i prvi glas koji čuh
kao trubu gde govori samnom, govoreći: Popni se ovamo, i pokazaću ti šta će biti
posle ovoga.« — Otkrivenje 4:1.{DiO 413.1}
U PRVA TRI POGLAVLJA, Jovan nam iznosi viđenje koje je imao o Sinu čovečijemu.
On opisuje Njegovu veličanstvenu ličnost, i beleži reči koje je čuo da govori kao hujanje
mnogih voda. Sada se pred nama otvara jedan novi prizor i jedna nova vizija. Izraz
»potom« se ne odnosi na ono što se odigrava u četvrtoj glavi Otkrivenja, ili što će se tek
dogoditi posle ispunjenja svega što je rečeno u prethodna tri poglavlja. To znači da pošto
je prorok video i čuo ono što je nagovešteno, sada je dobio jedno novo viđenje u koje nas
odmah uvodi.{DiO 413.2}
»Vrata otvorena na nebu.« — Treba da pribeležimo da Jovan kaže: »Videh i gle,
vrata behu otvorena na nebu.« Ovaj izraz na grčkom jeziku glasi bukvalno: »Gle vrata
otvorena u nebu.« To ne behu otvorena sama nebesa pred duhom Jovana, kao u slučaju
Stefana (Acts 7:56), nego jedno mesto u nebu beše otvoreno pred njim, i on beše pozvan
da vidi šta se tamo dešava. To što je Jovan video da je ntvoreno, beše nebeska svetinja,
što se jasno pokazuje u drugim delovima knjige.{DiO 413.3}
»Što će biti potom.« — Usporedi ovo sa Otkrivenjem 1:1. Veliki predmet Otkrivenja
izgleda da je izlaganje budućih događaja, u cilju obaveštenja, utvrđenja i za utehu
crkve.{DiO 414.1}
»I neposredno bejah u duhu i gle; presto stajaše na nebu, i na prestolu seđaše
neko. I Onaj što seđaše na prestolu beše na izgled kao kamen jaspis i sardonik; a oko
prestola beše duga po viđenju kao smaragd. I oko prestola behu dvadeset i četiri
prestola ; i na prestolima videh gde sede dvadeset i četiri starešine, obučene u bele
haljine, i imahu zlatne krune na glavama svojim. I od prestola dolažaše sevanje
munja i tutanj gromova i glasovi; i sedam žižaka ognjenih gorahu pred prestolom,
koje su sedam duhova Božjih.« — stihovi 2—5.{DiO 414.2}
»Bejah u duhu.« — Već smo jednom imali u ovoj knjizi izraz: »Bejah u duhu u dan
Gospodnji,« (Otkrivenje 1:10), izražavajući činjenicu da je Jovan imao viđenje u dan
Gospodnji, ili subotu. Ako je tamo izraženo stanje u utvari, onda može to značiti i sada.
Sledstveno tome, prva utvara se završava sa Otkrivenjem 3, a sada nastaje jedna nova. Niti
ima kakvog prigovora na ovo gledište, da je pre ovoga što se govori u prvom stihu ove
glave, Jovan bio u jednom takvom duhovnom stanju da je mogao da pogleda i vidi jedna
otvorena vrata na nebu i čuje jedan glas kao jaku trubu koji ga je pozvao da se približi
nebeskoj panorami i vidi nebeske stvari. Takođe i Stefan, pun Duha svetoga gledao je gore
i video nebesa otvorena i Sina čovečijega gde sedi s desne strane Boga. Biti u duhu znači
visoki stepen duhovnog uzdignuća. U koji dan je ova utvara data nismo o tome
obavešteni.{DiO 414.3}
Budući ponovo u duhovnoj viziji, Jovan je najpre video jedan presto postavljen u
nebu i božansko Biće koje sedi na njemu. Opis pojave (izgleda) ove uzvišene ličnosti,
obučene u haljine pomešanih boja kao purpurno-crveni jaspis, vatreno-crveni sardoniks i
smaragd na prvi pogled podseća na pojavu cara odevenog u carske haljine. Oko prestola
savijala se duga, koja je povećavala veličanstvo toga prizora, podsećajući nas da iako On
sedi na prestolu kao jedan svemogući i apsolutni vladar, ipak je to Bog, koji drži zavet sa
nama sinovima ljudskim.{DiO 414.4}
Dvadeset i četiri starešine. — Ko su ova bića koja okružuju presto slave? Treba
primetiti da su oni odeveni u bele haljine, i da imaju na svojim glavama zlatne krune, koje
su znamen jedne završne borbe i zadobijene pobede. Iz toga zaključujemo da su oni
jednom bili sudeonici hrišćanske borbe, da su jednom prošli zemaljski put sa svima
svetima; ali oni su postali pobednici, i pre velikog mnoštva izbavljenih, oni su poneli svoje
pobedničke vence u nebeskom svetu. Međutim, oni nam jasno ovo saopštavaju u svojoj
pesmi hvale koju su uputili Jagnjetu: »I pevahu pesmu novu, govoreći: Dostojan si da
uzmeš knjigu, i da otvoriš pečate njezine; jer si se dao zaklati, i iskupio si nas Bogu krvlju
svojom od svakoga kolena i jezika i naroda i plemena.« Otkrivenje 5:9. Ova pesma je
pevana pre ijednog događaja u proroštvu o sedam pečata, jer ona je pevana da istakne
dostojnost Jagnjeta da uzme knjigu i otvori pečate njezine, na osnovu onoga što je već
izvršio "(Isus) - na osnovu plana spasenja. Isto tako ovaj hvalospev se nije odnosio na
budućnost, nego je izraz jedne apsolutno svršene činjenice u istoriji onih koji je pevahu.
Ovo su, dakle, jedna klasa spasenih ličnosti — izbavljenih sa zemlje, spasenih kao što će
svi biti spaseni, skupocenom krvlju Isusa Hrista.{DiO 415.1}
Da li mi čitamo ma na kome mestu o jednoj takvoj klasi izbavljenih? Mi mislimo da
Pavle ukazuje na istu grupu kada piše Efescima sledeće: »Zato govori: Izišavši na visinu
(Hristos) sabrao si plen, i dao dare ljudima.« A objašnjenje na engleski tekst glasi: »Odveo
je mnoštvo zarobljenih.« Ephesians 4:8. Ako se vratimo na događaje koji su se dogodili u
vezi sa raspećem i vaskrsenjem Hristovim, čitamo: »Grobovi se otvoriše; i mnoga tela svetih
koji behu umrli, ustaše; i izašavši iz grobova, po vaskrsenju Njegovom, uđoše u sveti grad
i pokazaše se mnogima.« Matthew 27:52, 53. Ovde je odgovor na naše pitanje, koje dolazi
sa nepogrešivih stranica svete knjige. Prema tome ovih dvadeset i četiri starešine su od
onih koji su izašli iz svojih grobova prilikom Hristovog vaskrsenja i koji se ubrajaju u slavno
mnoštvo onih koje je Isus izveo iz ropstva crne smrti, kada se pobedonosno vazneo na
nebo. Matej izveštava o njihovom vaskrsenju; Pavle govori o njihovom uznesenju na visine,
a Jovan ih vidi na nebu, kako izvršuju svoje svete dužnosti', za koje su bili vaskrsnuti i
uzneti.{DiO 415.2}
Ovo nije samo naše gledište; u ovom pogledu mi nismo usamljeni. John -Wesley
govori o dvadeset i četiri starešine sledeće: »Šta znači »Obučeni u bele haljine«? Ovo i
njihove zlatne krune, ili venci, pokazuju đa su oni već završili svoj put i zauzeli svoja mesta
među stanovnicima neba. Oni nigde nisu označeni kao duše, zato se može prihvatiti da
oni već imaju proslavljeno telo.1 Matthew 27:52.” {DiO 416.1}
Posebna pažnja mora se ukazati činjenici da je o dvadeset i četiri starešine rečeno
da oni sede na dvadeset i četiri prestola. Engleski izraz »seats« (sedišta) ne odgovara
tačnosti, već grčka reč »Thronoi« (prestoli), dok reč »starešine« na jevrejskom glasi »starci«.
Reč »presto« upotrebljena je triput u 2. i 3. stihu, i jednom u 4. stihu, neposredno pre
ovoga. Sledstveno tome ovaj tekst baca svetlost na reči kod Danila 7:9, koje glase: »Gledah
dokle se postaviše prestoli.« Ovo su isti prestoli, i kao što je bilo rečeno u komentaru na
taj stih, to ne znači da su ti prestoli bili oboreni ili srušeni, pa se sada postavljaju, nego se
stavljaju na određena mesta da bi sud mogao da počne. Slika je uzeta od običaja na Istoku,
gde su se postavljali prostirači, ćilimi ili divani, da bi istaknuti gosti mogli da sednu. Ovih
dvadeset i četiri starca ili starešine (vidi komentar na Otkrivenje 5. glava) jesu očigledno
Kristovi asistenti (pomoćnici) u Njegovom posredničkom radu u nebeskoj Svetinji. Kada je
sudski prizor, opisan u Daniel 7:9, otpočeo u Svetinji nad svetinjama, njihovi prestoli su
tada postavljeni tamo, saglasno svedočanstvu pomenutog stiha.{DiO 416.2}
Sedam žižaka ognjenih. — Ovih sedam ognjenih svetila odgovaraju zlatnom
svećnjaku sa sedam stalno gorućih sveća u simboličnom svetilištvu. Ovaj je svećnjak bio
postavljen prema božanskom uputstvu u prvom odelenju zemaljske svetinje (Exodus
25:31, 32, 37; 26:35; 27:20) Sada kad nam Jovan saopštava da su vrata na nebu otvorena,
i u odelenju koje se razotkrilo on vidi prototip svećnjaka zemaljske svetinje, što je najbolji
dokaz da je on gledao u prvo odelenje gornje Svetinje.{DiO 417.1}
1 John Wesley: »Primebde na Novi Zavet«, str. 695, komentar Otkrivenja 4:4.
»I pred prestolom beše stakleno more, kao kristal; a nasred prestola i oko
prestola behu četiri živa bića (stvorenja), prepuna očiju spreda i straga. I prvo
stvorenje beše kao lav, drugo stvorenje kao tele, treće stvorenje imaše lice kao čovek,
a četvrto stvorenje beše kao orao kad leti. I svako od tih četiri živa. bića (stvorenja)
imahu po šest krila naokolo, i behu iznutra puna očiju; i ona ne mirovahu dan i noć
govoreći: »Svet, svet, svet je Gospod Bog svemogući, koji beše, koji jeste i koji će
opet doći.« I kada živa bića daše slavu, i čast i hvalu Onome što seđaše na prestolu,
koji živi vavek veka, tada padoše dvadeset i četiri starešine pred Onim što seđaše na
prestolu i pokloniše se Onome koji živi vavek veka, i metnuše svoje krune pred
prestolom, govoreći: »Dostojan si, Gospode, da primiš slavu i čast i silu; jer si Ti
sazdao sve, i po volji tvojoj sve postoji i za Tvoje zadovoljstvo beše stvoreno.« —
stihovi 6—11.{DiO 417.2}
Stakleno more. — To more nije bilo od stakla, već samo predstavljaše jednu glatku
površinu, sličnu staklu — prozračnu i blistavu. Ta ideja se dalje potkrepljuje uporedenjem
toga mora sa kristalom. Izgled ovoga mora je sličan tvrdoj providnoj masi kao led ili staklo.
Položaj ovoga mora je takav, da ne možemo da ga uporedimo sa starozavetnim
umivaonikom u simboličnoj službi.{DiO 417.3}
Ono kao da se prostire i čini osnov samog prestola, pa čak šta više i celoga svetog
grada. To more mi vidimo ponovo u Otkrivenju 15:2, kao mesto gde će pobednici ushićeni
od radosti usled završne pobede uskoro stajati. Tamo ćemo hvaliti i slaviti Onoga koji nam
je omogućio pobedu..{DiO 417.4}
Četiri živa bića ili stvorenja. — U engleskom prevodu (i kod Karadžića) upotrebljen
je jedan nedoličan izraz: »četiri životinje«, što ne odgovara originalu. Grčka reč »zoon«
tačno znači »živo stvorenje« ili »živo biće«. Bloomfield kaže u svome komentaru: »Četiri
živa bića« (ne životinje). Tako to prevodi i Hajnrih ... Tačnost ove ispravke je sada, verujem,
prihvaćena od većine komentatora. Ovo se razlikuje od grčke reči »terion« (divlja životinja
ili divlja zver), upotrebljene da označi proročke zveri u 13-toj i sledećim glavama
Otkrivenja. (Scholefield.) Moglo bi se dodati da Bulkeley (Bulkli) navodi razne primere reči
»zoon«, da označi ne samo stvorenja, nego čak i ljudska bića, i u jednom slučaju navodi
neki tekst iz Origena, gde se ta reč primenjuje i na Gospoda Isusa.«2{DiO 417.5}
Sličan izraz i slika je upotrebljena i kod Jezekilja. Svojstva koja treba da se
podrazumevaju pod tim simboličnim opisima jesu: snaga, istrajnost (postojanost), razum i
brzina. Naime, brzina delovanja, istrajnost u ispunjavanju naloženih dužnosti, razum u
shvatanju (razume van ju) Božije volje, i brzina u poslušanju. Ova živa bića su prisnije
povezana sa prestolom nego dvadeset i četiri starešine, jer se nalaze usred prestola i okolo,
dok se starci vide samo oko prestola. Slično starešinama i ova živa bića učestvuju u
proslavljanju Jagnjeta, odajući Mu hvalu i slavu za spasenje i izbavljenje sa ove grešne
zemlje, iz čega se vidi da oni pripadaju istoj grupi i predstavljaju deo velike skupine, koja
je, kako je već opisano (vidi primedbu na stih 4), izvedena na visinu iz ropstva smrti. U vezi
predmeta njihovog izbavljenja vidi primedbu na Rev 5:8.{DiO 418.1}
»Oni nemaju mira dan i noć«. — »O, srećni nemiru! O, blaženi nemirnici!« tako divno
usklikuje John Wesley (Jovan Veslej). Tema njihovog stalnog obožavanja i hvalospeva je:
»Svet, svet, svet, Gospod Bog Svedržitelj, koji beše. koji jeste, i koji dolazi!« Nikada
uzvišenija pesma nije dolazila sa stvorenih usana. Oni to ponavljaju »dan i noć«, ili
neprestano, koje označava naš termin računanja vremena, jer tamo gde je Božji prestol
neće biti noći. (Otkrivenje 21:23—25.){DiO 418.2}
 Mi smrtni ljudi se često zamorimo od jednostavnog ponavljanja svedočanstva koje
iznosimo o Božjoj dobroti i milosti. Mi smo nekiput u iskušenju da ne kažemo ništa, jer
nemamo uvek da kazujemo nešto novo! Ali mi bi mogli da naučimo jednu korisnu lekciju
od primera ovih svetih nebeskih bića koja nikada ne sustaju ponavljajući ove iste reči:
»Svet, svet, svet, Gospod Bog Svedržitelj«? Za njih ove reči nikada ne zastarevaju, jer
njihova srca stalno plamte od osećanja Njegove svetosti, dobrote i Ijubavi. Taj hvalospev
njima nikada nije monoton, jer sa svakim izgovaranjem ovih reči oni dobijaju novo viđenje
osobina Svemogućega. Oni postižu jednu veću i uzvišeniju širinu vizije Njegovog
savršenstva; njihov vidik se širi pred njima; njihova srca se proširuju; i nove emocije
obožavanja izmamljuju iz njih sve nove i nove izraze svetog ushićenja: »Svet, svet, svet,
Gospod Bog Svedržitelj!«{DiO 418.3}
Tako je i sa nama ovde. Reči koje se često ponavljaju odnosno dobrote, milosti i
Ijubavi Božje i važnosti Njegove istine i privlačnosti budućega sveta, ne bi trebalo da
postanu monotone za naše uši. Mi bi trebali celog svog života da budemo prijemčivi za
blagoslove obuhvaćene ovim slavnim temama.{DiO 419.1}
2 S. T. Bloomfield: »Grčki Novi Zavet sa engleskim primedbama«, Sv. II, str. 574.
20*
»Dostojan si, Gospode, da primiš slavu, i čast i silu.« Koliko je On dostojan to mi
nikada nećemo moći shvatiti sve dotle, dok kao i ta sveta bića koja izgovaraju ove reči, ne
budemo preobraženi u besmrtnost i »postavljeni bez mane pred slavom Njegovom u
radosti.« Juda 24.. {DiO 419.3}
»Jer si Ti stvorio sve.« — Dela stvaranja čine osnovu za čast, slavu i silu koja se
pripisuje Bogu. »Po Tvojoj volji (ili kroz Tvoju volju — grčki: »dia to telema sou«), jest i
stvoreno je.« Bog je tako hteo, i sve su stvari nastale i došle u egzistenciju; i tom istom
silom sve se održava i postoji.{DiO 419.4}

NEBESKI IZAZOV:
«Ko je dostojan da otvori knjigu? ... I ne nađe se niko, ni na nebu, ni na zemlji... ko
bi mogao otvoriti knjigu. « Otkr. 5:2.3.

Poglavlje V.
IZAZOV ZAPEČAĆENE KNJIGE

»I videh u desnici Onoga koji seđaše na prestolu jednu knjigu, ispisanu iznutra
i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata.« — Otkrivenje 5:1.{DiO 420.1}
IaKO SE OVDE OTVARA novo poglavlje, ali još uvek isti prizor zaokuplja duh
apostola. Pod rečima: »Onoga koji sedi na prestolu«, očigledno se podrazumeva Otac
nebeski, jer se Sin tek kasnije pojavljuje kao »Jagnje koje je zaklano.« Knjiga koju Jovan
ovde vidi sadrži jedno otkriće prizora koji trebahu da se dogode u istoriji crkve sve do
poslednjeg vremena. Ta knjiga je bila u desnici Onoga koji sedi na prestolu, što može da
znači da budućnost leži jedino u Božjoj ruci, izuzev kad On nađe za dobro da je otkrije
drugima.{DiO 420.2}
Zapečaćena knjiga. — Knjige koje su bile u upotrebi za vreme pisanja Otkrivenja
nisu bile istog oblika kao danas. One nisu sačinjavale zbir listova povezanih zajedno, već
su bile sačinjene od pergamentnih svitaka, namotanih oko jednog držača. O tome John
Wesley primećuje sledeće:{DiO 420.3}
»Uobičajene knjige starog vremena nisu bile kao naše, već su bile svežnji, ili dugački
komadi pergamenta, namotani na jedan poduži kalem, slično kao što se danas savija svila
ili svilena tkanina. Tako nam se predstavlja i ova knjiga, zapečaćena sa sedam pečata. To
ne znači da je apostol video sve pečate odjednom, jer to su bili sedam svitaka savijeni
jedan u drugi i svaki od njih je bio zapečaćen, tako da se odmotavanjem prvoga pojavljivao
drugi zapečaćeni deo pergamenta, i tako redom sve do sedmoga.1{DiO 420.4}
Ova knjiga nije bila pisana iznutra i spolja na način kako se pišu uobičajene knjige.
Neki prevodi kažu: »Pisana iznutra, zapečaćena spolja.« Kako su ovi pečati bili poredani
izlišno je objašnjavati.{DiO 421.2}
1 John Wesley: »Frimedbe za objašnjenje Novog Zaveta«, str. 697.
»I videh jakog anđela koji vikaše jakim glasom: »Ko je dostojan da otvori
knjigu i razlomi pečate njezine?« I niko ne mogaše ni na nebu ni na zemlji, ni pod
zemljom đa otvori knjigu i da zaviri u nju. I ja plakah mnogo što se niko ne nađe
dostojan da otvori i pročita knjigu, niti da zagleda u nju.« — stih 2—4.{DiO 421.3}
Izazov: — U utvari Bog držaše knjigu otvorenu pred očima celog Svemira, i jedan
jaki anđeo, nesumnjivo velike veličine i sile, dođe kao telal (izvikivač), i sa moćnim glasom
po-zivaše sva bića u Svemiru da okušaju snagu svoje mudrosti u otkrivanju Božjih planova
i saveta. »Ko je dostojan da otvori knjigu i razlomi pečate iste?« Nastala je jedna pauza. U
mukloj tišini Svemir je priznao svoju nedostojnost da uđe u savete Božje. »Niko, na nebu«,
(grčki: »oudies) što znači: ne samo ni jedan čovek, nego niko, ni jedno biće na nebu. Nije
li to dokaz đa su sposobnosti anđela ograničene isto kao i čoveka u pogledu prodiranja u
budućnost, u vezi onoga što se ima dogoditi. Kada je Jovan video da niko ne izlazi da
otvori knjigu, on se veoma pobojao da planovi Božji, koji su sadržani u njoj u pogledu
Božjeg naroda, neće nikada biti otkriveni. Po prirodnoj osetljivosti njegovog karaktera i
njegove brige za crkvu, on je mnogo plakao. »Kako su daleko — kaže Veslej — od
Jovanove naravi oni, koji se interesuju za sve drugo više nego za sadržaj ove knjige!«2{DiO
421.4}
Na reči »ja plakah mnogo«, Josif Benson daje sledeće divne primedbe: Budući jako
pokrenut mišlju da se ni jedno biće ne nađe da razume, otkrije i izvrši Božje savete i
planove, on se pobojao da isti mogu ostati zauvek sakriveni od crkve. Njegova
velikodušnost je uzrok njegovih suza. Nežnost srca koju je on svagda imao, pokazala se
još jasnije sada kada je bio izvan sebe. Otkrivenje nije bilo napisano bez suza: niti će se
bez suza moći razumeti.«3{DiO 422.1}
»I jedan od starešina reče mi: »Ne plači! Evo nadvladao je lav od kolena Judina,
izdanak Davidov, da otvori knjigu i razlomi sedam pečata njenih.« I videh, i gle,
nasred prestola i četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine stajaše Jagnje kao
zaklano, i imaše sedam rogova i sedam očiju, koje su sedam duhova Božjih, poslanih
po svemu svetu. I dođe i uze knjigu iz desnice Onoga što seđaše na prestolu.« —
Otkrivenje 5:5—7.{DiO 422.2}
Jovan nije bio prepušten da dugo plače. Bog ne želi da neko znanje koje može
služiti na dobro Njegovog naroda bude skriveno. Neko se pobrinuo za otvaranje ove
knjige. Jedan od starešina savetovao je Jovana: »Ne plači! Evo, nadvladao je Lav od kolena
Judina, koren Davidov, da otvori knjigu i razlomi pečate njezine.« Zašto je jedan od
starešina (staraca) bio određen mimo ostalih, da saopšti ovu informaciju Jovanu, nije nam
poznato, osim ako to pripišemo okolnosti da starci zahvaljujući njihovom izbavljenju,
imahu lični interes prema zemaljskoj crkvi.
2 John Wesley: »Objašnjenja Novoga Zaveta«, str. 698.
8 Joseph Benson: »Komentar Novoga Zaveta«, Sv. II, str. 721
Hristos se ovde naziva »Lav od kolena Judina.« Zašto se On naziva lavom? I zašto
od kolena Judina? Što se tiče prvog pitanja, možda to označava Njegovu snagu. Kao što
je lav car svih životinja, gospodar šume, on time postaje pogodan simbol za carski autoritet
i silu. Naziv »od plemena Judina« on je besumnje primio na osnovu proročanstva iz
Genesis 49:9, 10. {DiO 422.3}
»Koren Davidov«. — Hristos je bio potomak i branitelj Davidov u njegovom
položaju i vlasti. Taj Davidov položaj bio je specijalno određen od Hrista i u tom je bio
specijalno poduprt od samoga Hrista, u šta ne može biti sumnje. David je bio slika, Hristos
original. Davidov presto i vladavina nad Izraelom beše jedan obrazac Hristove vladavine
nad Njegovim narodom. On će carovati »na prestolu oca svojega Davida.« Luke 1:32, 33.
Kada je Isus došao po Davidovom rodoslovu i uzeo na sebe našu ljudsku prirodu, On je
nazvan kao »izdanak Davidov« i »šibljika od stabla Jesejeva.« Isaiah 11:1, 10; Revelation
22:16. Ovim je bila istaknuta Njegova veza sa prestolom Davidovim, i prikazano Njegovo
pravo da vlada nad narodom Božjim, radi čega Mu je i dolikovalo uka-zano poverenje da
razlomi pečate.. {DiO 423.1}
»Nadvladao je.« — Ove reči ukazuju da je Njegovo pravo da otvori knjigu bilo
stečeno kroz jednu pobedu postignutu u nekoj prethodnoj borbi. Mi nalazimo potvrdu
ove pobede u daljem tekstu ovog poglavlja. Sledeći prizor dovodi nas do velikog
Hristovog dela kao Izbavitelja sveta, koji je prolio svoju krv za oproštenje naših greha i za
spasenje čovečanstva. U ovom delu On je bio predmetom najžešćih sotonskih napada. Ali
On je izdržao iskušenja, podneo agoniju (smrtne muke) krsta, vaskrsao kao pobednik nad
smrću, i grobom, učinio put spasenja sigurnim, ukratko — triumfovao! Zato četiri živa bića
i dvadeset i četiri starešine pevaju: »Dostojan si da uzmeš knjigu i otvoriš pečate njezine,
jer si se dao zaklati i izbavio si nas Bogu krvlju svojom.«{DiO 423.2}
Jovan se obzirao da vidi lava od kolena Judina, i gle, on vidi jedno Jagnje nasred
prestola između četiri živa bića i između staraca, i to Jagnje kao da beše zaklano.{DiO
423.3}
 »Nasred prestola.« — Filip Dodrič prevodi to ovako: »I videh ... u prostoru između
prestola i živih bića i između starešina stajaše ... Jagnje.«4 U središtu prizora beše Očev
presto, a u otvorenom prostoru koji ga je okružavao, stajaše Sin, prikazan u simbolu
zaklanog Jagnjeta. Okolo stajahu oni sveti koji behu iskupljeni: u prvom krugu oni koji su
predstavljeni kroz četiri živa bića, onda starešine koji su obrazovali drugi krug, i anđeli, koji
su činili treći krug. Dostojnost Hristova prikazana u vidu zaklanog Jagnjeta, pobuđuje
divljenje celog svetog mnoštva.{DiO 424.1}
1 Philip Dodridge: »Porodica izlagača«, Sv. VI, p. 405.
»Kao da beše zaklano.« — John C. Woođhouse (Vuđhauz), citirajući u svojim
»Komentarima« kaže: »Grčki tekst nastoji da prikaže Jagnje sa ranom na grlu kao da je
stvarno zaklano, položeno na oltar kao žrtva.«5 Na ovaj izraz Adam Klark kaže: »Kao da će
tog trenutka biti žrtvovano. To je vrlo upečatljivo; tako je važna Hristova sveta žrtva u
Božjim očima, da je On već predstavljen kao biće koje proliva svoju krv za spas grešnog
čovečanstva. Ovo bi trebalo da pojača našu veru, jer kada. jedna duša izlazi pred Božji
presto milosti, tamo će ona već naći jednu žrtvu da Mu je prinese.{DiO 424.2}
»Sedam rogova i sedam očiju.« — Rogovi su simbol snage, a oči su tipična mudrost.
Sedam je brojka koja označava potpunost ili savršenstvo. Mi smo time poučeni da je
savršena snaga i mudrost utelovljena u Jagnjetu.{DiO 424.3}
»I dođe i uze knjigu.« — Komentatori nalaze u ovome jednu protivurečnost u ideji
da je Jagnje uzelo knjigu, i stoga pribegavaju raznim dovitlj ivostima da izbegnu teškoću.
Ali nije li to jedan oprobani princip da se neko delo koje ne može biti izvršeno od neke
osobe ili bića predstavlja kroz jedan simbol? Da li je ovaj tekst potreban nekog tumačenja?
Jagnje, mi znamo predstavlja Hrista. Mi znamo da tu nema nikakve protivrečnosti u
Kristovom uzimanju knjige, i kad čitamo đa jagnje uze knjigu, mi mislimo da to nije bilo
izvršeno od strane jednog jagnjeta, nego od Onog koga jagnje simbolizira.{DiO 424.4}
»I kad uze knjigu, četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine padoše pred
Jagnjetom, imajući svaki po jednu harfu, i zlatne čaše pune tamjana, koje su molitve
svetih. I pevahu novu pesmu, govoreći: »Dostojan si da uzmeš knjigu i razlomiš
pečate njezine, jer si bio zaklan i iskupio si nas Bogu krvlju svojom od svakog kolena,
jezika, naroda i plemena. I učinio si nas Bogu našem carevima i sveštenicima i
carovaćemo na zemlji.« — stihovi 8—10.{DiO 425.1}
»Čaše pune tamjana«. — Iz ovog izraza dobijamo pojam o zanimanju izbavljenih,
koje predstavljaju četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine. Oni imaju zlatne čaše ili
posude pune tamjana — ili kao što na kraju piše: miomirisa (kada) —koje su molitve svetih.
To je jedno delo službe koje vrše samo sveštenici.{DiO 425.2}
Čitaoc se može prisetiti da je u starozavetnoj simboličnoj službi prvosveštenik imao
mnoge asistente (pomoćnike). {DiO 425.3}Kada posmatramo ono što se sada vidi u
nebeskoj Svetinji, dolazimo do zaključka da su ovi izbavljeni jedni pomoćnici našeg velikog
Prvosveštenika na nebu. Oni su besumnje za ovu svrhu bili iskupljeni sa zemlje. {DiO
425.4}Šta može biti prihvatljivije nego to da i naš Gospod treba da bude potpomognut u
svojoj svešteničkoj službi za ljudsku rasu od plemenitih članova te rase, čija svetost življenja
i čistoća karaktera ih udostojiše da budu vaskrsnuti za tu svrhu? (Vidi primedbu na
Otkrivenje 4.4).{DiO 425.5}
5 William Jenks: »Razumljivi komentar«, Sv. 5, str. 684.
Mi smo svesni da su mnogi protivni ideji da išta stvarno postoji na nebu. Ali iako
Otkrivenje deluje većinom figurativno (slikovito), ono se ne služi izmišljotinama. Postoji
stvarnost u svim opisanim stvarima, i mi postižemo jedno razumevanje istih samo tada,
ako primenimo tačno tumačenje slika. Tako u ovoj utvari mi znamo da Onaj što sedi na
prestolu jeste Bog. On je stvarno tamo. Mi takođe znamo da jagnje simbolizira Hrista. On
je takođe stvarno tamo. On se uzneo tamo u jednom bukvalnom, stvarnom telu, i ko može
reći da On stvarno nije tamo?
Ako je, dakle, naš veliki Prvosveštenik jedno bukvalno Biće, onda. On mora imati
jedno bukvalno mesto u kome služi. Ako četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine
predstavljaju one koje je Hristos izveo iz ropstva smrti, u vreme Njegovog uskrsnuća i
vaznesenja, zašto oni ne bi upravo kao bukvalna bića bili u nebu kao što su bili prilikom
njihovog vaznesenja?{DiO 426.1}
Pesma. — Ona je nazvana »Nova pesma«, nova, verovatno u pogledu prilike i
sastava. Oni behu prvi koji su je mogli pevati jer su prvi bili izbavljeni. U pesmi oni se
nazivaju »carevi i sveštenici«. U kome smislu su oni sveštenici to je već objašnjeno. Oni
pomažu Hristu u Njegovom svešteničkom radu. U istom smislu besumnje oni su takođe i
carevi, jer Hristos je seo sa svojim Ocem na prestolu Njegovom, te će nesumnjivo i oni kao
Njegovi ministri imati udela u upravljanju koje nebeska vlada vrši nad zemljom.{DiO 426.2}
Predviđanje. — »I carovaćemo na zemlji«. Premda su već izbavljeni i nalaze se oko
Božjeg prestola, naslađujući se gledanjem Jagnjeta, i neopisive slave, njihova pesma opeva
još uzvišeni je stanje, kada će veliko delo izbavljenja biti dovršeno, a oni, sa ćelom
izbavljenom porodicom Božjom carovaće na zemlji, koja je njihovo obećano nasledstvo,
večno prebivalište svetih. (Vidi Romans 4:13; Galatians 3:29; Psalm 37:11; Matthew 5:5; 2
Peter 3:13; Isaiah 65:17-25; Revelation 21:1-5. {DiO 426.3}
»I pogledah i čuh glas mnoštva anđela oko prestola i živih bića i starešina,
kojih beše broj deset hiljada puta deset hiljada, i hiljadu hiljada. Oni govorahu
velikim glasom: »Dostojno je Jagnje zaklano, da primi silu i bogatstvo, i premudrost
i moć, i čast i slavu i blagoslov.« — stih 11—12.{DiO 427.1}
Nebeska Svetinja. — Kako je maleno naše shvatanje o veličini i slavi nebeskog
hrama! U taj hram je Jovan bio uveden na početku Otkrivenja 4. glave, kroz vrata koja behu
otvorena na nebu. Taj isti hram on vidi i sada u ovim stihovima (Revelation 5:11—12.) On
sada posmatra nebesku vojsku. Oko prestola su oni koji su predstavljeni kroz četiri živa
bića. Odmah zatim dolaze dvadeset i četiri starešine. Potom Jovan vidi jedno mnoštvo
nebeskih anđela, koji okružuju sve. Koliko ih je bilo? Koliko mi možemo pretpostaviti da ih
je bilo sakupljeno u nebeskom hramu? »Broj njihov beše deset tisuća puta deset tisuća«,
usklikuje vidioc. U ovoj rečenici mi nalazimo da ih ima najmanje sto miliona! Zatim, da bi
se dokazalo da je taj broj adekvatan (odgovarajući) bezbrojnom mnoštvu, on još dodaje:
»I hiljadu hiljada!« Dobro kaže Pavle u Hebrews 12:22, gde piše o »mnogim hiljadama
anđela.« Engleski prevod Biblije kaže: »neizbrojno mnoštvo anđela.« Oni su svi bili u
nebeskoj Svetinji, sačinjavajući mnoštvo koje je Jovan video skupljeno tamo gde se vrši
svemirsko bogosluženje i gde se završava čudesni plan spasenja.
Centralna ličnost ovog. neizbrojnog i svetog mnoštva beše Jagnje Božje, a glavni
čin Njegovog života, koji izaziva njihovo obožavanje, beše prolivanje Njegove svete krvi za
spasenje palog čoveka. Svi glasovi nebeske vojske ujedinili su se u jedan hvalospev koji
glasi: »Dostojno je Jagnje koje beše zaklano da primi silu i bogatstvo i premudrost i jačini
i čast i slavu i blagoslov.« Dostojanstvenog li sabora za jedno takovo mesto! Dostojne li
pesme obožavanja u slavu Onoga koji je prolivanjem svoje krvi postao otkup za mnoge, i
koji kao naš veliki Prvosveštenik u nebeskoj Svetinji prinosi zasluge svoje žrtve u našu
korist. Ovde, pred ovim uzvišenim i divnim sakupom moraće uskoro da dođe na konačni
pregled ceo naš životni izveštaj. Šta će nas osposobiti da opstanemo pred Božjim istražnim
sudom? Šta će nas udostojiti da se uznesemo i stanemo konačno u bezgrešnom nebeskom
zboi'u? O, beskrajna zaslugo Kristove krvi, koja nas možeš očistiti od svih naših prljavština
i udostojiti nas da možemo stati na svetoj gori Sionu! O, beskrajna Božja milosti, koja nas
možeš priugotoviti da podnesemo slavu, i dati nam hrabrost da stanemo u Njegovoj
prisutnosti u svetoj i uzvišenoj radosti!{DiO 427.2}
»I svako stvorenje koje je na nebu i na zemlji i pod zemljom, i što je u moru, i
sve što je igde, čuh gde govori: »Onome što sedi na prestolu, i Jagnjetu blagoslov i
čast i slava i država va vek veka!« I četiri živa bića govorahu: »Amin!« I dvadeset i
četiri starca (starešine) padoše i pokloniše se Onome koji živi va vek veka.« — stih
13—14.{DiO 428.1}
Očišćen Svemir. — U 13 stihu mi imamo jednu izjavu koja se provlači hronološki
kroz celo Sveto Pismo, naime, opisivanje nekog događaja pre nego se isti dogodio. U
ovom primeru vreme je preduhitreno prizorom završetka dela izbavljenja. Dok u 10. stihu
četiri živa bića i dvadeset i četiri starešine izjavljuju: »I carovaćemo na zemlji«, dotle
proročki duh prodire do samog tog događaja. On unapred gleda na vreme kada će se broj
spasenih popuniti, Svemir očistiti od greha i grešnika, a svemirski hvalospev odjekivati na
slavu Boga i Jagnjeta.{DiO 428.2}
Bilo bi uzaludno pokušavati da se ovo primeni na crkvu u njenom sadašnjem stanju,
ili ma u koje vreme prošlosti, odkad je greh došao na svet, ili odkad je sotona pao sa svog
visokog položaja anđela svetlosti na nebu. Jer u vreme o kome Jovan govori, svako
stvorenje na nebu i na zemlji, bez izuzetka, šalje svoje himne zahvalnosti i blagoslova Bogu.
Ali ovde je govor samo o ovome svetu, nakon pada, gde se čuje prokletstvo umesto
blagoslova, hule protivu Boga i Njegovog prestola, od strane većine naše pale rase. Tako
će to biti sve dok greh vlada na zemlji.. {DiO 428.3}
Zato mi smatramo da nema mesta za ovaj prizor koji Jovan opisuje, sve dokle ne
dospemo do tog vremena kada će se plan spasenja dovršiti i sveti ući u njihovo obećano
carstvo na zemlji.
 U ovoj pesmi hvale podjednako se pripisuje slava Jagnjetu kao i Ocu koji sedi na
prestolu: »Blagoslov, čast, slava i država Onome koji sedi na prestolu, i Jagnjetu, sada i do
veka.« Otkrivenje 5:13.
Odvrativši svoj pogled od slavnog prizora predviđenog u stihu 13, na događaje koji
se zbivaju u nebeskoj Svetinji pred njim, prorok čuje četiri živa bića gde uzvikuju: »Amin!«
***
(Nastavak iz starog izdanja.)
Treba duhom đa se prenesemo u ono vreme kada će eelokupno delo spasenja biti
dovršeno, i sveti primiti obećano carstvo na zemlji, koje četiri živa bića i starešine vide
unapred i opevaju to u svojoj pesmi (st. 9—10). Ovo objašnjenje je u saglasnosti sa tekstom
i dobro ga osvetljava. Ova vladavina i carstvo počinje na zemlji nakon drugog vaskrsenja
(Daniel 7:27; 2 Peter 3:13; Revelation 21:1). Pri tome vaskrsenju koje će se dogoditi hiljadu
godina posle prvog vaskrsenja (Revelation 20:4, 5), bezbožnici će biti uništeni. 2 Peter 3:7.
Tada će da padne oganj s neba koji će progutati bezbožnike ((Revelation 20:9) i taj isti
oganj koji uništava bezbožne očistiće zemlju kao što nam se kaže u 2 Peter 3:7-13. Tada
će biti uništen greh i svi grešnici, zemlja će biti prečišćena, prokletstvo i sve njegove zle
posledice biće zauvek odstranjeno, a »pravednici će se zasjati kao sunce u domu Oca
svojega.« Sa zemlje, oslobođene od greha, pođizaće se pesme zahvalnosti i slave Bogu. I
gde bi tada moglo biti mesto u slavnom carstvu Stvoritelja za nekakav »pakao«, bezdan
ognja i sumpora, u kome bi se osuđenici »prekog suda« milostivoga Boga mučili u večnom
ognju i gr čili u neopisivim »večnim mukama«?! Sa hvalospevom izbavljenih neće se mešati
nikakvo disharmonično i očajno ridanje osuđenih, niti kletve i bogohulstva onih koji su
grešili i stradaju bez ikakve nade. Bezbožni izdanci, — koren i grane — sotona i njegovi
sledbenici, kušač i iskušani, zauvek će izgoreti, prema Malachi 4:1; Hebrews 2:14. Oni će
iščeznuti kao dim (Psalm 37:20) i izgoreće kao pleva u večnom ognju: Matthew 3:12. Oni
će se pretvoriti u ništa, ne samo kao materijalna, nego i kao intelektualna, svesna bića; jer
treba da postanu takvi, kao da nikada nisu ni postojali: Obadiah 16.{DiO 429.1}
U hvalospevu se Jagnjetu odaje ista čast kao i Ocu koji je na prestolu. Svi
komentatori skoro jednodušno se slažu u tome, da je Hristos isto tako večan kao i Otac;
inače bi se time odavala čast tvari umesto Tvorcu. U Pismu čitamo da je Hristos početnik
svakog sazdanja (stvorenja) i da su sva nastala stvorenja razumnog i nerazumnog sveta
postala kroz Njega: Kološ. 1:15—17. Sveto Pismo nigde ne govori da je Hristos stvoreno
biće; naprotiv, ono jasno kazuje da je On jedinorodni od Oca Hebrews 1:1-6; Revelation
3:14 {DiO 430.1}
JAHAČ NA BELOM KONJU Naoružana ReČju Božjom i vođena Svetim Duhom, prva
hrišćanska crkva je išla ’pobeđujući i da pobedi” Otkr. 6,2.{DiO 430.2}

Poglavlje VI.
SEDAM PEČATA
 »I videh kad Jagnje otvori jedan od sedam pečata, i čuh jedno od četiri živa
bića gde govori glasom gromovnim: »Dođi i vidi!« I ja pogledah i gle: jedan beli konj,
a onaj što seđaše na njemu imaše strelu; i dade mu se venac, i izađe pobeđujući i da
pobeđi.«— Otkrivenje 6:1—2. {DiO 431.1}
JAGNJE JE odmah uzelo knjigu i otpočelo otvarati pečate. Pažnju apostola privukli su
prizori koji se odigravaju pod svakim pečatom posebno. Broj sedam je već ranije bio
označen u Pismu kao znak savršenosti, potpunosti. Sedam pečata predstavljaju događaje
religioznog karaktera i sadrže istoriju crkve od početka hrišćanske ere pa do drugog
dolaska Hrista. Kada su pečati bili razlomljeni i izveštaj iznet na videlo, prizori su bili
prikazani Jovanu ne čitanjem opisa, nego predstavom onoga što je napisano u knjizi
putem živih slika koje su prolazile pred njim, na mestu gde su se stvarno zbivale, naime,
na ovoj zemlji.{DiO 431.2}
Prvi pečat. — Prvi simbol beše jedan beli konj sa jahačem koji je nosio strelu. Njemu
je data kruna, i on izađe pobeđujući i da pobedi, što je dostojan simbol pobedonosnog
Evanđelja u prvom stoleću hrišćanske ere. Belina konja označava čistotu vere toga doba.
Kruna koja je data jahaču i njegovo izlaženje kao pobednika koji i dalje pobeđuje, označava
revnost i uspeh sa kojim je istina bila propovedana od prvih propovednika Evanđelja. Kroz
koji simbol bi delo Hrišćanstva moglo biti bolje predstavljeno kako izlazi kao jedno
agresivno (borbeno) načelo protiv divovskih sistema zablude sa kojima se uhvatilo u
koštac? Jahač prolazi na belom konju — kuda i dokle? Njegov nalog bio je neograničen.
Evanđelje je bilo vest za ceo svet.{DiO 432.1}
»I kad otvori drugi pečat, čuh drugo živo biće gde govori: »Dođi i vidi!« I izađe
drugi konj crven (riđ) i onome što jahaše na njemu dade se vlast da uzme mir sa
zemlje, da ubi-jaju jedan drugoga; i dade mu se mač veliki.« — stih 3—4. {DiO 433.1}
Drugi pečat. — Prva karakteristika koja se zapaža u ovim simbolima jeste kontrast
(suprotnost) između boja ovih konja. Ovo besumnje ima specijalno značenje. Ako je belina
prvog konja označavala čistotu Evanđelja, u periodu koji taj simbol obuhvata, tada crvenilo
drugog konja treba da znači da u ovom periodu ta originalna čistota počinje da se kvari.
Tajna bezakonja je već delovala u vreme Pavlovo, i priznata Hristova crkva bila je toliko
pokvarena u to doba, da je to zahtevalo promenu boje simbola. Počele su se pojavljivati
razne zablude. U crkvu je prodirao svetski duh. Sveštenička vlast počela je poprimati savez
sa svetom i svetskim prvacima, a rezultat toga behu borbe i ratovi. Duh onog vremena
najjasnije se otkrio u vreme cara Konstantina, prvog takozvanog hrišćanskog imperatora,
koji je prema istoriji od Moshajma, primio hrišćansku veru 323. godine posle Hrista. {DiO
433.2}
Za to vreme jedan pisac kaže: »Taj period beše svetski, jedno* sjedinjenje između crkve
i države. Konstantin je podupirao sveštenstvo i time im dao zaduženja; on je dao crkvi
zakone, sazvao sabor u Nikeji, kome je predsedavao Car Konstantin, a ne crkva, uništio je
idolske hramove; ta slava je pripala državi a ne crkvi. Konstantin je, sa odobrenjem crkve,
preduzeo mere protiv izvesnih zabluda, dok je druge ostavio da se slobodno šire; on se
čak javno suprotstavio mnogim važnim istinama. Radi toga je među sveštenstvom izbilo
neprijateljstvo, i čim bi jedan novi vladar zauzeo presto, različite partije su preduzimale sve
moguće da ga pridobiju za svoja ubeđenja. Moshajm opisuje taj period kao vreme stalne
borbe i smutnje. {DiO 433.3}
Govoreći o periodu hrišćanske crkve od 100—311. godine, istoričar primećuje
sledeće:
»Mi se sada spuštamo od prvobitne apostolske crkve do grčko-rimske, od prizora
stvaranja iste do dela održanja; od izvora božanskog otkrivenja do reke ljudskog razvića;
od nadahnuća apostola i proroka pa do proizlaska prosvećenih ali lažnih učitelja. Ruka
Božja povukla je jasnu liniju razgraničenja između veka čudesa i narednih vekova, da bi
pokazala jasnu razliku između dela Božjeg i dela ljudskog.«1 »Drugi period, od smrti
apostola Jovana do svršetka progonstava, tj. do dolaska cara Konstantina, prvog
hrišćanskog imperatora, bio je klasični vek.., neznabožačkog progonstva, katakombi,
hrišćanskog mučeništva i heroizma... To vreme je odgovaralo Spasiteljevim rečima: »Evo,
Ja vas šaljem kao ovce među vukove.«2 Doba pre Nikejskog sabora bilo je koren iz koga
je ponikao Katolicizam (Rimskog i Grčkoistočnog smera) i Protestantizam, prvo jedan pa
drugi. To je prirodni prelaz od apostolskog stoleća na Nikejski vek, napuštajući mnoge
važne istine ranijeg, osobito Pavlovog učenja, koje se osobito manifestovalo u kasnijim
stolećima. Mi to možemo proslediti u bitnim oblicima katoličke vere, organizacije i
bogosluženja, kao i u klicama skoro svih pokvarenosti i korupcija kako Rimskog, tako i
Istočnopravoslavnog hrišćanstva.«3
Duh ovog perioda postiže svoj vrhnuac u danima cara Konstantina, prvog
takozvanog »hrišćanskog« imperatora, čije je obraćanje u Hrišćanstvo 323. godine
omogućilo kompromis između Crkve i Rimskog carstva. Milanski edikt iz godine 313,
garantovao je toleranciju (odobrenje) hrišćanske vere i dozvolio prelazak u Hrišćanstvo.
Kenet S. Latoret dokazuje da su činjenice koje su neposredno prethodile i postigle vrhunac
u Milanskom ediktu 313. godine, bile značajnije od mlinskog kamenja na putu kojim su
crkva i država postigle sarađnju.«4
Ovaj moderni naučnik crkvene istorije dalje izjavljuje:
»Hrišćanstvo se, nakon priznanja njegove egzistencije, razvilo u jednu ustanovu koja
je delimično postala rival države. Ono je postalo društvo unutar carstva, koje je mnogo
uti-calo na njegov dalji razvitak. Ta se borba za crkvena prava vodila preko jednog stoleća
još pre cara Konstantina ... Kada je Konstantin načinio mir sa verom, to je dovelo do
kontrole Crkve nad državom. Ipak, čak i u danima prividne međuzavisnosti Crkve i države,
svedočanstvo je vršilo jak uticaj na vlasti.«5
To stanje u crkvi se slaže sa svedočanstvom apostola, koji kaže: jahaču drugog (crvenog)
konja dade se vlast »da uzme mir sa zemlje, da ubijaju jedan drugoga, i dade mu se mač
veliki-.« Hristova crkva se beše popela na carski presto, noseći na sebi obeležja svetske
vlasti.{DiO 433.4}
 »I kad otvori treći pečat, čuh treće živo biće gde govori: »Dođi i vidi!« I videh, i gle: konj
crni, a onaj što jahaše na njemu imaše merila u svojoj ruci. I čuh glas usred četiri živa bića
gđe govori: »merica pšenice za dinar, i tri merice ječma za dinar; a ulja i vina neće ni biti.«
— stih 5—6.{DiO 434.1}
Treći pečat. — Kako je naglo napredovalo delo pokvarenosti! Kakva suprotnost u
boji između ovog simbola i onog prvog: jedan crni konj — sasvim protivno belome! Ovim
sim-
i—9 philip Schaff: Istorija hrišćanske crkve, Sv. II, str. 1, 8, 11.
* Kenneth Scott Latourette: Istorija širenja Hrišćanstva, Sv. I, str. 159.
21'

SVE U IME HRISTA

Užasni izveštaj beleži daje u toku tamnog Srednjeg veka pobijeno preko 50 miliona
pravovemih Hrišćana od strane pristalica otpale « državne crkve « i sve to u ime Hrista«!
Ali kako to Isus posmatra?

Bolom je označen jedan period velike duhovne tame i moralne pokvarenosti. Kroz
događaje drugog pečata bio je otvoren put za stvari koje se ovde iznose. Vreme koje se
nalazi između cara Konstantina i uspostave papstva 538. godine može biti upravo
obeleženo kao vreme kada je u crkvi vladala najmračnija zabluda i najveće praznoverje. O
ovom periodu koji je usledio odmah nakon vremena Konstantina, istoričar Moshajm kaže
sledeće: {DiO 434.2}
»Još pre vremena cara Konstantina većina hrišćanskih učitelja behu pod uticajem
Platonove filozofije i drugih neznabožačkih besmislenih i lažnih učenja, koja su sada bila
potvrđena, proširena i ulepšana na razne načine. Tu nalazimo izvor fanatičkog poštovanja
umrlih svetitelja i apsurdno verovanje u postojanje jednog čistilišta, predodređenog za
očišćenje izvesnih duša; jedno učenje koje se naturalo u ono vreme, i čije posledice mogu
da se vide na svakom koraku u javnom životu. U ono vreme je bilo naređeno i neženstvo
sveštenika, zatim poštovanje ikona, slika i relikvija (moštiju), koje je u ono vreme pretilo da
potpuno uništi hrišćansku religiju, da potamni njen sjaj i uništi njene najveće vrednosti,
ceo niz sujevernih verovanja zauzeo je postepeno mesto istinske religije i istinskog
poštovanja. Uzroci ovog pomenutog prevrata su različiti. Postojala je težnja za novim
religioznim shvatanjima i glupo nastojanje da se podražavaju neznabožački običaji i da se
mešaju sa hrišćanskim, čineći time jednu čudnu mešavinu.«1
Moshajm dalje kaže: »Mogle bi se napisati čitave knjige o tadašnjem stanju stvari,
ako bismo hteli da nabrojimo sve najraznovrsnije prevare koje su lukavi i prepredeni
prevaranti sa uspehom primenjivali da bi zaveli neupućene; tako da je istinska religija bila
već sasvim istisnuta strahovitim sujeverjem.« (Isto). {DiO 436.2}
 Ovi citati iz Moshajmove »Crkvene istorije« daju nam jedan opis perioda,
predstavljenog u simbolu crnog konja iz trećeg pečata, koji odgovara proročanstvu. Iz
njega se vidi kako se neznaboštvo utelovilo u Hrišćanstvu, i kako je u ono vreme lažni
sistem imao za rezultat ustanovljenje papstva koje se je naglo uzdiglo u svoj svojoj
nesretnoj punini sile i uzrasta. {DiO 437.1}
Vaga u ruci. — »I onaj što seđaše na konju imaše merila u ruci.« Vaga, kantar ili merila
znače ujedinjenje duhovne i civilne vlasti u ličnosti onoga koji ima izvršnu vlast u državi, i
koji pridržava sudsku vlast u crkvi i državi. Ovo se obistinilo između rimskih careva od
vremena Konstantina pa do cara Justinijana, koji je tu sudsku vlast dao biskupu Rima.«2
{DiO 437.2}
5 John L. Mosheim: »Crkvena Istorija«, Sv. I, str. 364—368.
8 William Miller: »Dokazi iz Sv. Pisma i Istorije o drugom dolasku Hrista«, str. 176.

Pšenica i ječam. — »Merica pšenice za dinar i tri merice ječma za dinar znači da će
se mnogi članovi Zajednice angažovati za zemaljska dobra (trgovinu) i da će ljubav prema
novcu biti vladajući duh vremena, i da će se sve hteti prodavati za pare.« (Isto) {DiO 437.3}
Ulje i vino. — »A ulja i vina neće ni biti.« Ovo označava milosti Duha, veru i ljubav,
jer u to vreme je postojala velika opasnost da isti budu ugroženi uticajem svetskog duha.
Mnogi istoričari svedoče da je blagostanje i prosperitet crkve onog vremena izazvalo
pokvarenosti svake vrste i dovelo do otpada i uspostavljanja antihrišćanske gnusobe.«
(Isto) {DiO 437.4}
Treba zapaziti da glas koji je odredio količinu pšenice za dinar i rekao da »ulja i vina
neće ni biti«, nije izgovoren ni od koga sa zemlje, već da dolazi ispred četiri živa stvorenja,
što jasno pokazuje da iako podpastiri, priznati propovednici Hristovi, ne brinu za stado,
ipak Gospod nije neobazriv prema svojoj deci u ovom mračnom periodu. Glas dolazi s
neba. On se brine da svetski duh ne preovlada u tolikoj meri da hrišćanstvo bude sasvim
izgubljeno, ili da ulje i vino — milosti istinske pobožnosti — sasvim iščeznu sa zemlje.{DiO
437.5}
»I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrtog živog bića gde govori: »Dođi i vidi!« I
videh, i gle: konj bled, i onome što seđaše na njemu beše ime Smrt, a za njim iđaše Pakao.
Njemu se dade vlast nad četvrtim delom Zemlje, da ubija mačem, glađu i pomorom i
zverima zemaljskim.« — stih 7—8. {DiO 438.1}
Četvrti pečat. — Boja ovog konja je neobična. Originalna reč označava »bledu ili
žućkastu boju (kulaš), kakvu poseduju uvele ili anemične biljke. Ovaj simbol pokazuje
neobično stanje zvanične crkve. Jahač na ovom konju se zove Smrt i Pakao (hades —
»grob«) iđaše za njim. Smrtnost beše tako velika u toku ovog perioda, da se činilo kao da
su na zemlju došli bledi narodi kneza smrti, tojest mrtvaci iz podzemlja. Period koji
obuhvata ovaj pečat ne može se krivo tumačiti. On se odnosi na vreme u kome je papstvo
igralo svoju neometanu, neobuzdanu i progonilačku ulogu, počev od godine 508, pa sve
do vremena Reformacije, kada su reformatori počeli iznositi pokvarenosti papskog
sistema.{DiO 438.2}
 »Dade mu se vlast«, tj. vlast smrti, predstavljena kroz jahača na bledom konju,
naime papstvo. »Četvrti deo zemlje« besumnje označava oblast koja se nalazila pod
sudskom jurisdikcijom (upravom) te sile; dok reči: »mač«, »glad«, »pomor« (tj. neke
nevolje, kazne, koje su prouzrokovale smrt, kao izlaganje mukama), i »zveri zemaljske«,
jesu slike koje označavaju sredstva kroz koja je prouzrokovana smrt mnogih miliona
mučenika.{DiO 438.3}

»I kada otvori peti pečat, videh pod oltarom duše pobijene za reč Božju i za
svedočanstvo koje imahu. I vikahu velikim glasom: »Dokle, gospodaru sveti i istiniti! ne
sudiš i ne kaješ krvi naše na onima koji žive na zemlji? I dane behu svakome od njih bele
haljine, i beše im rečeno da počinu još malo vremena, dokle se ne navrši broj drugova i
braće njihove, koji takođe treba da budu pobijeni kao i oni.« — stih 9—11. {DiO 438.4}
Peti pečat. — Pod petim pečatom duše mučenika viču za osvetom, i date su im bele
haljine. Pitanja koja se postavljaju i traže odgovor jesu sledeća: Da li ovaj pečat obuhvata
jedan period vremena, i ako jeste, koji je to period? Gde se nalazi oltar pod kojim se vide
ove duše? Ko su te duše, i kakvo je njihovo stanje? Šta znači njihova vika za osvetom? Šta
označavaju bele haljine koje su im bile dane? Zašto im je bilo rečeno da počinu još malo
vremena, i šta to znači »dok drugari njihovi i braća njihova ne budu pobijeni kao i oni«?
Na sva ova pitanja mi verujemo da možemo dati zadovoljavajući odgovor.{DiO 439.1}
Izgleda logično da ovaj pečat, kao i drugi, obuhvata jedan period vremena, i da u
pogledu datuma ne može biti greške ako se prethodni pečati tačno opredele. Sledeći
period papskog progonstva, vreme koje obuhvata ovaj pečat treba da počinje kada je
otpočela Reformacija, koja je minirala papske izmišljotine i ograničila progonilačku vlast
Rimokatoličke crkve.{DiO 439.2}
Oltar. — Ovaj oltar ili žrtvenik nije nikakav oltar na nebu, što se vidi i iz mesta gde
su ove duše ili žrtve bile pobijene (zaklane). O tome Dr. Adam Klark kaže sledeće: »Apostol
je video i u jednoj simboličnoj viziji jedan oltar ili žrtvenik, i pod oltarom duše onih koji su
bili pobijeni za reč Božju — mučeni za svoju pripadnost pravom Hrišćanstvu — kao da. su
tek zaklani kao žrtve idolopoklonstva i sujeverja. Taj oltar je na zemlji, a ne na nebu.«'7
Potvrda ovog gledišta nalazi se u činjenici što je Jovan gledao ove prizore na zemlji. Duše
su prikazane pod oltarom, upravo kao žrtve ubijene pod istim, za koji su prolile svoju krv,
umirući uz njega. {DiO 439.3}
Duše pod, oltarom. — Ovo prikazivanje se često uzimalo kao jak dokaz za nauku o
beztelesnim duhovima i svesnom stanju umrlih. »Ovde, kažu oni, Jovan vidi duše u
beztelesnom stanju, i pri tome one su svesne i znaju o proteklim događajima, jer vapiju za
osvetom nad njihovim progoniteljima.« Ovakvo tumačenje je nedopustivo iz više razloga.
Popularno gledište postavlja ove duše na nebo, ali oltar-žrtvenik pod kojim su one
bile pobijene, ne može biti na nebu. Jedini oltar o kome mi čitamo da je na nebu jeste
oltar kadioni, ali ne bi bilo tačno ako bi se tvrdilo da su duše po
7 Adam Clarke: »Tumačenje Novog Zaveta«, Sv. I, str. 994, primedba
 na Otkrivenje, 6, 9*

bijene pod ovim oltarom, jer isti nikada nije bio upotrebljavan za takve svrhe.
Ovo bi protivurečilo svakoj našoj zamisli o nebu, ako predstavimo te duše u nebu
da su zatvorene pod nekakvim oltarom.
Možemo li zamisliti da u nebu vlada ideja o osveti u srcima izbavljenih do te mere,
da se oni bez obzira na neopisivu radost i nebesku slavu, osećaju nesretni i nezadovoljni
dokle god se ne izvrši osveta nad njihovim progoniteljima? Zar se te duše ne bi radije
veselile što su zahvaljujući upravo tim krvavim rukama progonitelja, brže došle u prisutnost
svoga Izbavitelja, na čijoj desnoj strani je potpuna radost i večno blaženstvo?
I konačno, popularno gledište koje ove duše postavlja u nebo, u isto vreme stavlja
bezbožne u ognjeno jezero, gde se, na očigled nebeskog mnoštva grče u neiskazanim
mukama, pozivajući se na priču o bogatašu i ubogom Lazaru, opisanu kod Luke 16. Duše
koje su predstavljene u petom pečatu jesu one koje su bile pobijene u prethodnom (4)
pečatu, decenijama, a mnoge možda i stolećima pre. Štaviše, i njihovi progonitelji odavno
su bili napustili poprište života, i prema opštem shvatanju behu mučeni u paklu pred
njihovim očima. {DiO 439.4}
I još time nezadovoljni, oni viču prema Bogu, kao da On okleva da izvrši osvetu
nad njihovim ubicama. Kakvu veću osvetu oni očekuju? Ili, ako su njihovi progonitelji još
bili na zemlji, zar ove duše ne bi trebale znati da će kroz nekoliko godina isti biti
prisajedinjeni velikom mnoštvu koje svakodnevno ulazi na vrata smrti u carstvo večnih
muka? -Ipak takva pretpostavka je sasvim pogrešna i baca loše svetio na te duše, iz čega
jasno proizlazi samo to, da je opšteprihvaćeno gledište pogrešno, jer jedno objašnjenje
isključuje drugo. {DiO 440.1}

Ipak se tvrdi da su ove duše morale biti svesne, jer viču k Bogu. Taj argumenat bi
bio od velike važnosti kad u Bibliji ne bi postojao figurativni način govora. Postoje slučajevi
gde se u Bibliji i bezživotnim predmetima pripisuje život, kretanje, rasuđivanje i govor.
Tako se kaže da krv Aveljeva viče sa zemlje Bogu: 1. Mojsijeva 4:10. U knjizi o Sudijama
čitamo da su »drveta išla da pomažu sebi cara«, i tom prilikom vodio se dijalog između
tog drveća, vrlo razuman i logičan: Sudije 9: 8—15. »Kamen iz zida vikaće, i čvor iz drveta
svedočiće«, veli Avakum 2:11. »Gle, viče plata vaših radenika, koji su radili njive vaše, a vi
ste im zakinuli, i vika dopre do ušiju Gospoda Savaota.« (Jakov 5:4.) Tako i duše koje su
spomenute u našem tekstu mogu vikati Bogu za osvetom, a da se time ne dokazuje da su
iste bile svesne.{DiO 441.1}

Protivurečnost ovakvog popularnog verovanja u pogledu ovog stiha je očigledna, jer

Albert Berns dopušta sledeću mogućnost: »Mi ne možemo pretpostaviti da su se ove stvari
bukvalno dogodile, i da je Jovan stvarno video duše mučenika ispod oltara — jer cela
predstava je simbolična; niti pak možemo zamisliti da ozlojeđene i zlostavljane duše u
nebu stvarno mole i vape za osvetom nad onima koji su ih zlostavljali, ili da će izbavljeni u
nebu nastaviti da mole u vezi sa zemaljskim stvarima. Otuda možemo sa punim pravom
zaključiti samo to, da će nepravda izvršena nad ugnjetanima, ožalošćenima i progonjenima
biti jednom stvarno spomenuta tako, kao da su bile uznesene takve molitve, i da nasilnici
i mučitelji treba da se plaše Božjeg gneva isto tako kao da su oni koje su ugnjetavali vapili
k Bogu na nebo, koji čuje molitve, i daje osvetu, jer Pismo govori: »Moja je osveta, i ja ču
vratiti, govori Gospod.« (Rimljanima. 12:19.) .{DiO 441.2}
Na takvim stihovima kao ovaj, čitalac može lako biti zaveden uobičajenom
definicijom reči »duša«. Tom definicijom čovek je naveden da pretpostavlja da ovaj stih
govori o jed-nom bestelesnom, nevidljivom, besmrtnom elementu čoveka, koji čezne za
svojom slobodom od smrtnog tela. Ali ni u jevrejskom ni u grčkom originalu nema primera
da ova reč (duša) dopušta takvo tumačenje. Ona u više slučajeva označava život, a često
puta i ličnost. Ista reč može da se primeni na mrtve, a isto tako i na žive, kao što se to može
videti u izveštaju iz 1. Mojsijeve 2:7, gde reč »živa« ne bi trebala da se izgovara, ako bi život
bio nerazdvojni elemenat duše; i u jevrejskom konkordancu čitamo originalni smisao 4.
Mojsijeve 19:13 »mrtva duša« umesto »mrtvog tela« koje susrećemo u nekim Biblijama.
Staviše, ove duše iz Otkrivenja 6:10 vapiju Bogu za osvetom njihove krvi — jednog artikla
kojeg, prema narodnom verovanju, bestelesne duše ne poseduju. Reč »duša« ovde
jednostavno označava mučenike, koji su bili pobijeni, dok izraz »duše njihove« predstavlja
jednu perifrazu (indirektan opis) celokupne ličnosti.
Ove duše bile su prikazane Jovanu kao da su bil« pobijene pod žrtvenikom
(oltarom) kao papske žrtve, na ovoj zemlji, i ležale su mrtve ispod oltara. Ali u stvarnosti
one nisu bile žive kad ih je Jovan video u petom pečatu, jer nam ih predstavlja još jednom
u Otkrivenju 20:4—6 na isti način kao i prvi put, uveravajući nas da će oživeti nakon
njihovog mučeništva u vaskrsenju pravednika. Ležeći tamo kao žrtve papskog krvološtva i
ugnjetavanja, one viču k Bogu za osvetom na isti način kao što je i krv Aveljeva. vikala
Bogu sa zemlje.
8 Albert Barnes: Primed.be na Otkrivenje, str. 190—191. {DiO 441.3}

Bele haljine. — »I dane behu svakome od njih bele haljine.« One su im bile date kao
đelimičan odgovor na njihovu viku: «Dokle, Gospode... ne sudiš i ne kaješ krvi naše?« Oni
su bili oterani u grob na najbestidniji način. Njihov život je bio krivo prikazan, njihov ugled
oljagan, njihova imena oklevetana, njihovi povodi izopačavani, njihovi grobovi prekriveni
sramotom i prekorom, kao da sadrže obeščašćen prah najsramnijih i najprezrenijih
karaktera. Tako je rimska crkva oblikovala javno mnjenje vodećih nacija na zemlji, ne
štedeći truda da svoje žrtve predstavi kao najodvratnije pred celim svetom.{DiO 442.1}
Ali protestantska Reformacija otpoče svoj rad. Postade vidljivo da je crkva bila
pokvarena i nečasna a oni protiv kojih je ona izlivala svoj gnev behu dobri, čisti i verni.
Delo je brzo napredovalo među prosvećenijim narodima, a ugled crkve je naglo opadao.
Imena mučenika sve su se više poštovala, dok se mrzost i pokvarenost papstva sve više
razotkrivala. Odvratni sistem bezakonja predstavljen je pred celim svetom u svoj svojoj
golotinji, dok su mučenici bili opravdani ođ svih kleveta sa kojima ih je antihrist bio obasuo.
Tada je postalo vidljivo da su oni postradali ne radi svoga nevaljalstva, nego »za reč Božju
i za svedočanstvo koje imahu«. Sada otpočeše da im pevaju slavopojke, da se dive
njihovim vrlinama, da poštuju njihova imena i da im dižu spomenike.{DiO 442.2}
Još malo vremena. — Krvavo delo rimokatolicizma još ne prestajaše, kada se
Reformacija već naširoko beše učvrstila. Ipak je prava Zajednica često osetila na sebi izliv
gneva i mržnje rimske crkve. Čitave mase bile su kažnjavane kao jeretici, pridružujući se
velikoj vojsci mučenika. Potpuna rehabilitacija njihovih dela malo je zastala, dok Rim ne
doda još koju stotinu hiljada ogromnom broju onih čija krv je već ranije bila prolivena. Ali
duh progonstva već beše obuzdan; delo mučenika je bilo opravdano, i »malo vreme« iz
petog pečata se završilo. {DiO 443.1}
»I videh kad otvori šesti pečat, i gle, zatrese se Zemlja vrlo, i Sunce posta crno kao
vreća od kostreti, i Mesec posta kao krv ... I zvezde nebeske padoše na zemlju kao što
smokva odbacuje pupke svoje kad je veliki vetar zaljulja. I nebo se savi kao knjiga (od
pergamenta) kad se savije, i svaka gora i ostrvo s mesta svojih pokrenuše se. I carevi
zemaljski, i velikaši, i bogati, i vojvode, i silnici, i svaki rob, i svaki slobodnjak, sakriše se po
pećinama i kamenjacima gorskim, govoreći gorama i kamenju: »Padnite na nas i sakrijte
nas od lica Onoga što sedi na prestolu, i od gneva Jagnjetova! Jer dođe veliki dan gneva
Njegova, i ko može opstati?« — stih 12—17. {DiO 443.2}
Šesti pečat. — Takvi su svečani i veličanstveni prizori koji se odigravaju pod šestim
pečatom! I pomisao, da mi sada živimo u važnim događajima toga pečata treba da u
svakom srcu pobudi najdublji interes za razmatranje božanskih istina, kao što ćemo to
odmah i dokazati.{DiO 443.3}
Između petog i šestog pečata primećuje se jasni prelaz i potpuna promena od
visoko simboličnog na striktno bukvalni jezik. Ma kakav bio razlog, promena se ne može
poreći. Nikakvim pravilom tumačenja ne može se jezik prethodnog pečata smatrati
bukvalnim, niti se može jezik ovog pečata primeniti figurativno, simbolički. Moramo
prihvatiti promenu, čak i ako bismo bili nemoćni da je objasnimo. Postoji jedna značajna
činjenica na koju ovde želimo skrenuti pažnju. Bilo je u periodu ovog pečata da su neki
delovi proročanstva Božje reči bili otpečaćeni, tako da su mnogi tragali tu i tamo da bi
došli do saznanja ovih stvari, čime se poznanje Božje reči uveliko proširilo. Mi u tome
vidimo razlog da se ova promena u jeziku dogodila i da su događaji ovog pečata nastupili
u vreme kad su se stvari više razumele, te nije bilo potrebno da nam se iznose figurativno,
već jasnim i razumljivim je zikom. {DiO 443.4}
Veliki zemljotres. — Prvi događaj ovoga pečata, kao jedan koji označava njegov
početak, jeste veliki zemljotres u Lisabonu 1. novembra 1755. godine. O tome zemljotresu
Robert Sears kaže: {DiO 444.1}
»Veliki zemljotres od 1755. godine obuhvatio je površinu od najmanje šest miliona
kvadratnih kilometara, čak i takva mesta gde se zemljotresi ne osećaju, šireći se pod
vođom. On se rasprostirao velikim đelovima evropskog kontinenta, preko Afrike i Amerike;
ali njegova krajnja žestina bila je izražena na jugozapadu.«9 U Africi se ovaj zemljotres
osetio najnemilosrdnije, slično kao i u Evropi. Veći deo grada Alžira bio je razoren. Mnoge
su kuće bile porušene u Fezu i Mekinezu, i mnoštvo je našlo smrt u ruševinama. Slični
rezultati bili su u Maroku, Tangeru i Tetuanu i na ostrvu Madeiri. Skoro cela Afrika je bila
uzdrmana ovim potresom. Na Severu on se protezao do Norveške i Švedske. Nemačka,
Francuska, Velika Britanija i Irska behu manje ili više obuhvaćene sličnim strahovitim
uzbuđenjem u pobuni elemenata.« »Grad Lisabon pre ove katastrofe imao je oko 150.000
stanovnika.. . Mr. Barretti kaže: Oko 90.000 lica je izgubilo život tog sudbonosnog dana.«
{DiO 444.2}
Ser Charls Liel daje sledeći grafički opis ovog neobičnog fenomena: {DiO 445.3}
»Ni u jednom od vulkanskih oblasti južne Evrope nije se dogodio užasniji zemljotres
u novije doba kao onaj koji je započeo 1. novembra 1755. godine u Lisabonu. Prvo se čula
neka podzemna tutnjava, a neposredno zatim jedan strašan potres razorio je veći deo
grada. U toku od oko 6 minuta
60.0 osoba beše uništeno. More se najpre povuklo natrag, tako da je pristanište
ostalo skoro suho, zatim se talasi visoki i do pedeset metara iznad nivoa vode sručiše na
grad. Planine Arabida, Estrela, Julio, Marvan i Cintra, koje su najduže u Portugaliji, bile su
žestoko potresene do temelja; neki od tih planinskih vrhova se rastvoriše, rascepiše i na
čudesan način izvitoperiše, a ogromne kamene mase survaše se u obližnje doline. Za
nekoliko dana su iz tih planina provirivali plameni kresovi, za koje se smatralo da su
elektronski; neki posmatrači su zapazili da se pojavio veliki dim, ali možda im se tako
pričinilo usled ogromnih oblaka prašine ... {DiO 445.4}

Velika oblast na koju se protezao ovaj Lisabonski zemljotres bila je vrlo značajna.
Kretanje tla bilo je katastrofalno kako u Portugalu, tako i u Španiji i severnoj Africi; ali go-
tovo cela Evropa, pa čak i Zapadna Indija istoga dana osetili su jake potrese. Čuveno
pristanište Sv. Ubes, dvadeset milja južno od Lisabona bilo je prosto progutano. U Alžiru i
Fezu, u Africi, tresenje zemlje bilo je tako strahovito, tako da je jedno naselje nedaleko od
Maroka sa oko deset hiljada stanovnika potpuno potonulo u zemlju koja se nad njim
zatvorila! {DiO 447.3}
Potres se osetio i na moru, na palubama brodova zapadno od Lisabona i izazvao je
veliku senzaciju isto kao i na suvom kopnu. Nedaleko od Sent Lukas, kapetan broda
»Nancy« je osetio kako se njegov brod tako užasno uzdrmao, da je pomislio da će potonuti
na dno mora, ali kad je izmerena dubina, ustanovilo se da je voda normalno duboka.
Kapetan Klark iz Denia, zabeležio je da je njegov brod na 36 i 24 stepenu severne širine
između 9 i 10 časova izjutra pretrpeo tako veliku havariju kao da je udario o podvodnu
stenu. Međutim, to je bila posledica strašnog zemljotresa. Drugi jedan brod, oko 180 milja
zapadno od Sv. Vincenta doživeo je tako strahoviti potres, da su ljudi odskakali pola metra
vert'kalno od palube. U Antikva i Barbadosu, kao i u Norveškoj i Švedskoj, Nemačkoj,
Holandiji, na Korzici, Švajcarskoj i Italiji, potresi pomeranja tla podjednako su se osetili.
{DiO 448.1}
 »Ponašanje jezera, reka i vodopada za vreme zemljotresa bilo je neobično u Velikoj
Britaniji. Na jezeru Loch Lomondu u Škotskoj, na primer, bez ikakvog vidnog razloga voda
je udarala u svoju obalu, dizala se uvis i opet se spuštala na običan nivo. Najveća vertikalna
visina te plime iznosila je 2 stope i 4 inče. Može se reći da je kretanje ovog zemljotresa
bilo vodoravno, brzinom od dvadeset milja u minutu. Jedan veliki morski val preplavio je
obalu Španije, i smatra se da je bio visok ponegde i do 60 stopa, npr. u Kadizu. U Tangeru,
Afrika, jedan takav talas je udarao o obalu i spuštao se oko 18 puta! U Funchalu, Madeira,
talasi su se dizali i do 15 stopa iznad vodenog nivoa. Talasi su pričinili ogromnu štetu ne
samo gradu, nego i drugim morskim lukama. Kod Kinsale, u Irskoj, ogromna vodena stihija
prodrla je u pristanište, uskovitlala nekoliko brodova i izbacila ih na gradski trg!« {DiO
448.2}
Ako čitalac želi da pogleda u svoj atlas i osmotri spomenute zemlje, on će videti
koliko je veliko prostranstvo ovog potresa na zemaljskoj površini, koja je bila izrovana ovim
užasnim trusom. I drugi zemljotresi mogli su biti slično katastrofalni za izvesna mesta, ali
nijedan od njih nije bio istovremeno tako sveobuhvatan i užasan, pružajući tako jasan
dokaz i znak otvaranja šestog pečata iz Otkrivenja. {DiO 449.1}
Pomračenje sunca. — Proročanstvo glasi da će posle zemljotresa »Sunce postati crno
kao vreća od kostreti.« Ovaj deo proročanstva je takođe bio ispunjen. Mi ovde ne treba da
ulazimo u detalje odnosno čudesnog pomračenja Sunca na dan 19. maja 1780. godine.
Većina osoba srednjeg obrazovanja pretpostavljamo da su s tim upoznati. Sledeći navodi
raznih autoriteta biće dovoljni da nam daju pojam o karakteru toga događaja:
»Mračni dan od 19. maja 1780.'godine — tako počinje jedan izveštaj o tome neobičnom
pomračenju koje se toga dana rasprostrlo nad Novom Engleskom, kada se sve crnilo i
ulivalo jezivi strah ćelom stanovništvu. Pomračenje je počelo oko deset časova pre podne,
i trajalo je do ponoći, ali različitim stepenom i trajanjem na različitim mestima . . . Pravi
uzrok ovog neobičnog fenomena nije poznat.« (Webster) {DiO 449.2}
»Tamni dan nad Severnom Amerikom beše jedno od onih čudesnih prirodnih pojava,
za koje uvek čitamo sa velikim interesovanjem, pojava koju nauka uzalud pokušava da
objasni.« — Heršel. {DiO 449.3}
»U mesecu maju 1780. godine nastao je jedan užasan tamni dan u Novoj Engleskoj,
kad su »sva lica bila potamnela«, jer su ljudi bili. ispunjeni strahom. Ogromna panika je
vladala i u selu u kome je živeo Edvard. Li. »Ljudi će umirati od straha i čekanja«, jer su
mnogi mislili da je došao sudni dan. Susedi se okupiše oko svetog čoveka (Lija) provodeći
sve mračne sate u usrdnoj molitvi za preplašeni narod.«{DiO 449.4}
»TJ mnogim domovima behu upaljene lampe. Ptice umuknuše i odoše na počinak;
kokoši takođe potražiše ležaje. Ljudi verovahu da je sudni dan.«. {DiO 450.1}
»Tama je bila tako velika, da su zemljoradnici bili primorani da napuste svoje
poslove i da se vrate kućama. Morale su se paliti svetiljke da bi se videlo raditi nešto po
kući. Mrak je trajao ceo taj dan.« {DiO 450.2}
 »Ponoćni mrak je zavladao posle ručka . . . Hiljade ljudi koji ne mogahu da objasne
taj događaj, behu izvanredno mnogo uplašeni. Zaista pomrčina izgledaše kao da je
obuzela celu Zemlju. Žabe i sove čujahu se kao usred noći.« — Dr. Adams.{DiO 450.4}
“ Ch. Gibbon: Knjižnica odabrane literature, Sv. VII, str. 162—163.

»Rasprostranjenost ovog pomračenja bila je neobično velika. Naš razum nije u

ovom pogledu dovoljan da objasni taj fenomen, ali prema izveštajima koje sam primio,
mrak se širio nad ćelom Novom Engleskom (Kanadom), a zapažen je i istočno od Falmouta
(Portland, Maine). Na Zapadu on se proširio do najudaljenijih delova Konektikata i Albany.
Na Jugu mrak se proširivao duž morske obale Atlantika, a na Severu do krajnje naseljenih
oblasti. Mrak se možda protezao i mnogo dalje, i u više pravaca, ali ja nisam mogao
prikupiti i takvih podataka.
»Što se tiče trajanja pomračenja, ono je bilo najmanje 14 časova, ali možda ovo nije
bilo toliko u svim delovima zemlje.
»Izgled i utisak ove pojave bio je, kako smo već opisali krajnje mračan i taman. U
kućama gorela su svetla, ptice su pevale svoje večerenje pesme, živina je na legalu, petlovi
su pevali kao pred zoru, predmeti se nisu mogli raspoznati na malom rastojanju; i sve je
odavalo izgled tamne noći.« — Samuel Williams.
»19. maj 1780. godine beše jedan izvanredno tamni dan. TJ mnogim kućama su
gorela svetla, ptice i živina behu se povukle na noćni odmor. Preovladavalo je sveopšte
mišljenje da je dan suda pred vratima.« — Timothy Dvajt. . {DiO 450.6}
John G. Whittier, pesnik, u jednoj svojoj čuvenoj pesmi ovako opisuje taj dan:
»To beše jednog majskog dana, sedamsto osamdesetog leta,
Kada proletnji dah čini da priroda i mladi život cveta;
I devičanski sa mekim biljem ljupko se i dično zemlja kiti:
Najednom po jasnom nebu sen smrtni raširi svoje niti.
Dan prepun svetlost! plave pretvori se u noć crne strave...
Ljudi se Bogu moljahu, a žene i deca plakahu!
I svako uho slušaše kad će glas trube Arhanđelove
Kroz tamu da odjekne i narod na sud da pozove.« {DiO 451.1}
»Mesec posta kao krv.« — Tama sledeće noći, 19. maja 1780, beše takođe
neprirodna kao što je bila i prethodnog dana. Jedan očevidac piše: {DiO 451.2}
»Tama sledeće večeri bila je možda najcrnja koja se ikada videla odkad je
Svemogući sazdao svetlost. .. Nisam mogao da se oslobodim pomisli da ako bi sva svetleća
tela u Svemiru bila obavijena najgušćom koprenom mraka, ili sasvim iščezla, ni tada tama
ne bi bila veća. Komadić bele hartije stavljen neposredno pred očima tako je bio nevidljiv,
kao da je u pitanju komadić najtamnije kadife.« ■— Samuel Tenny. {DiO 451.3}
»Tako tamne noći nije bilo od kad su sinovi Izrailjski izašli iz doma ropskoga. Mrak
je potrajao do jednog časa po ponoći, ma da je tada bio pun mesec.« — »Bostonske
Novine« 29. maja 1780. godine..” {DiO 451.5}
 Ovaj citat o položaju Meseca dokazuje nemogućnost normalnog pomračenja Sunca
u to vreme. {DiO 453.1} Svaki put kad bi se mesec pojavljivao te nezaboravne noći,
izgledao je crveno-krvav, saglasno ovom proročanstvu.. {DiO 453.2}
»Zvezde nebeske padoše.« — I ovde istorija kliče: »Ispunjeno je!« Mi ukazujemo na
veliki vatromet meteorita od 13. novembra 1833. godine. Ovoj tački biće dovoljno nekoliko
svedočanstava očevidaca i kroničara. {DiO 453.3}
»Na uzvik: »Gledajte kroz prozor!«, skočio sam iz dubokog sna i sa zaprepašćenjem
ugledao istok obasjan zorom i meteorima. .. Pozvao sam i ženu da vidi i dok se oblačila
ona uzviknu: »Gledaj kako zvezde padaju!« Ja odgovorih: »Pa to je jedno čudo!« Osećali
smo u svojim srcima da je to jedan znak poslednjih dana. Jer doista »zvezde nebeske
padahu na Zemlju kao kad smokva odbacuje pupoljke svoje kad je veliki vetar zaljulja.«
Otkrivenje 6:13.
Ove proročke reči uvek su se smatrale simboličnim, ali večeras se ispunilo ono što
one predskazivahu. Stari Grci su nebeske zvezde opisivali kao »Aster«, a stari Rimljani su
zvezde nazivali »Stela«, i tek savršena astronomija je počela raspoznavati zvezde i
razlikovati meteore. I tako, pored teksta na grčkom originalu viđenje apostola se bukvalno
ispunilo večerašnjom nebeskom pojavom na način kakav niko nije pretpostavljao.
Ogromna veličina i rastojanje između planeta i nepokretnih (stalnih) zvezda ne dopušta da
su iste padale na Zemlju, jer je nemoguće da veća nebeska tela (zvezde) padaju na mnogo
puta manja (planete) i to sa udaljenosti na milijarde kilometara. Međutim »zvezde padahu
sa neba na Zemlju.« Ali kako su padale, to niti ja niti iko od moje porodice može reći, jer
se nikakav šum nije čuo. I ako bih tražio nešto slično u prirodi koje bi odgovaralo tome
prizoru, onda ništa ne bi moglo bolje ilustrovati događaj nego ono što Jovan opisuje: »I
zvezde nebeske padoše na Zemlju.« Neko je vikao: »Eno, pada oganj!« Drugi je rekao: »To
beše slično vatrenoj stihiji!« Jedan drugi očevidac reče: -To je ličilo na ogromne snežne
pahuljice ili krupne kapi kiše pred oluju, vatrenog izgleda.« Ali to ne behu nikakve pahuljice
ili kaplje kiše, već ono što svet pođrazumeva pod izrazom »padanje zvezda«, i ja verujem
da niko nije shvatio pogrešno taj astronomski fenomen.
Taj čudesni zvezdani vatromet dolazio je iz sazvežđa Lava (Leonis), i izazvao je ogromno
interesovanje, Zvezdopad nije dolazio iz raznih izvora, već iz jednog pravca »kao kad
smokva odbacuje pupoljke svoje kad je veliki vetar zaljulja.« One koje su se pojavile na
Istoku padale su prema Istoku, koje se pojaviše na Zapadu, padahu na Zapad; koje se
pojaviše na Severu i Jugu, padale su u tome pravcu, jer ja sam to pratio iz svoje rezidencije
u parku. One ne padahu kao zreo plod smokve koji pada nedaleko od stabla, već su letele
kao smokvini pupoljci kada ih veliki vetar odbaci.« — (»New York Journal Commerce« od
14. nov. 1833. god.). {DiO 453.4}
»Najveličanstveniji fenomen padanja zvezda o kome je svet ikada čuo, desio se nad
teritorij om Severne Amerike u noći 13. novembra 1833. godine. Širina prostora ovog
zadivljujućeg prizora nije precizno izmerena, ali je obuhvatila veliki deo zemljine površine...
Prva pojava ovog vatrometa ogromnih razmera prekrila je široki nebeski svod sa
mirijadama vatrenih loptica, sličnih nebeskim raketama. Njihovo blistanje bilo je sjajno,
bleštavo i neprekidno, a padale su slično velikim pahuljama snega u decembru. Veličanstvo
ovog nebeskog prizora podsećalo je na vatromet najsjajnijih zvezda iz udaljenih regiona,
čiji sjaj prevazilazi sjajnost sunca. Celo nebo je izgledalo u pokretu i nagoveštavalo strašne
slike prizora Otkrivenja u otvaranju šestog pečata, kada će »zvezde nebeske pasti na
Zemlju kao što smokva odbacuje pupke svoje kad je veliki vetar zatrese.«
»Arago smatra da je u ono vreme na horizontu Bostona viđeno ne manje od 240.000
meteorita. »Veličanstvena pozornica koja se ukazala u to vreme nad Nijagarom uopšte se
ne može opisati: celi nebeski svod izgledao je kao da se preliva u ognjenu stihiju koja se
gubi nad bučnim slapovima vodopada.« — »Our First Century«, str. 329. {DiO 454.1}
»Nakon prikupljanja i poređenja izveštaja datih u svima našim časopisima i brojnim
pismima upućenim ili meni ili mojim naučnim prijateljima, navodimo sledeće glavne
činjenice koje su pratile ovaj fenomen. Prizor je viđen skoro iznad cele Severne Amerike,
pa širom sve do britanskih poseda na Severu, zatim do Zapadno-indijskih ostrva i Meksika
na jugu, i od šezdeset prvog stepena geografske dužine istočno od američke obale pa do
Tihog Okeana na zapadu. S kraja na kraj ovog ogromnog prostranstva trajanje je bilo skoro
istovetno. Meteori su počeli da privlače pažnju svojom neobičnom gustinom i sjajem od
devet do dvanajest, časova uveče; bili su najneobičniji u svojoj pojavi u vremenu od dva
do pet časova (02—05); dostizali su svoj maksimum u mnogim mestima oko četiri časa
izjutra i trajali su sve dok se nisu izgubili u svetlosti novoga dana.«13
»Prizor je morao biti veličanstvenog izgleda kad ga apostol Jovan stavlja na vidno
mesto prilikom opisivanja početka šestog pečata kad veli: »I zvezde nebeske padoše na
ZemIju, kao što smokva odbacuje pupoljke svoje kad je veliki vetar zaljulja.«14
»I nebo se izmače kao knjiga.« — Ovaj događaj upravlja naš um na budućnost. Iz
pogleda na prošlost i ispunjenja reči Božje, sada smo pozvani da gledamo na buduće
događaje koji će sigurno doći. Naš položaj je nepogrešivo određen. Mi stojimo između 13
i 14 stiha ovog poglavlja. Mi očekujemo da se nebesa saviju kao knjiga (svitak-pergament).
To su vremena neuporedivog veličanstva i važnosti, jer mi ne znamo koliko smo blizu
ispunjenja ovih stvari!
»Izmicanje ili razdvajanje nebesa« je uključeno u ono što pisci Evanđelja nazivaju
»kretanjem nebeskih sila«. Drugi stihovi Pisma daju nam naknadne pojedinosti u vezi ovog
proroštva. Iz Jevr. 12:25—27; Joilo 3:16; Jeremija 25:30—33 i Otkr. 16:17 vidimo da je to
glas Božji kada On govori u strašnom veličanstvu sa svog nebeskog prestola da se
potresaju nebesa i zemlja. Jednom je već Gospod govorio razgovetnim glasom kada je
davao svoj večni Zakon na Sinaju i u to vreme zemlja se tresla. Još jednom On će govoriti
i potrešće se ne samo zemlja nego i nebo. Tada će se zemlja ljuljati kao pijan čovek.« Isaija
24:20. Planine će se pokrenuti sa svojih mesta. Ostrva će potonuti u dubine morske. Iz
dolina će se izdići okomita brda. Stene će se rušiti u razjapljene pukotine zemaljske
površine. Dok je glas Božji odjekivao širinom Zemlje, strašna pometnja je vladala nad licem
prirode.
 Da bi dokazali da ovo nije samo jedno fantastično opisivanje, pozivamo čitaoce da
obrate pažnju na neke izjave koje biblijski proroci upotrebljavaju u odnosu na naše vreme.
Isaija kaže: »Sva će se zemlja razbiti, sva će se zemlja raspasti, sva će se zemlja uskolebati.
Sva će se zemlja ljuljati kao pijan čovek, i premestiće se kao koliba, jer će joj otežati
bezakonje njezino, teće pasti i neće više ustati.« Isaija 24:19-—20.
Jeremija potresnim glasom opisuje budući prizor sledećim rečima: »Pogledah na
Zemlju, a gle, bez obličja je i pusta; i na nebo, a svetlosti njegove nema. Pogledah na gore,
a gle, tresu se, i svi humovi drmaju se. Pogledah, i gle, nema čoveka, i sve ptice nebeske
odletele ... Jer ovako govori Gospod: sva će Zemlja opusteti ...«. Jeremija 4:23—27.
Tada će svetski san o telesnoj sigurnosti biti potpuno srušen. Carevi, koji opijeni
sop'stvenim zemaljskim autoritetom, nikada nisu ni sanjali o jednoj višoj sili koja je iznad
njihove, sada shvataju da postoji Jedan koji vlada kao Car nad carevima. Veliki ljudi će
uvideti taštinu sve zemaljske slave i da postoji jedna veličina iznad zemaljske. Bogataši će
baciti svoje srebro i zlato rđi i moljcima, jer ih ono ne može izbaviti u onaj dan. Vlastodršci
se neće tada sećati svog ništavog autoriteta, i siledžije će zaboraviti svoju silu. Svaki rob
greha i svaki slobodnjak, koji ne priznaje obaveze Božjeg zakona, sve klase bezbožnika, od
najvišeg do najnižeg, ujediniće se u sveopštem kriku straha i očajanja.
Oni koji se nikada nisu molili Onome čija mišica može doneti spasenje, sada će
podići grčevitu molbu gorama i kamenju da padnu na njih i da ih sakriju od lica Onoga
čije ih prisustvo uništava. Kako bi rado sada izbegli da žanju ono što su posejali u životu
strasti i greha! Kako bi želeli izbeći užasni gnev, nagomilan u riznici neba za ovaj dan! (Jovu
38:22—23.) O, kako bi rado zakopali spiskove svojih zločina u najdubljem mraku! Za to će
bežati gorama i kamenju, pećinama i rasjelinama koje će im ponuditi izrovana zemljina
površina. Ali sada je suviše kasno! Oni neće moći da sakriju svoje grehe i da izbegnu dugo
odlaganu osvetu.
»Biće dockan kad će zvati:
»Gore, padajte na nas!«
Ruka Božja neće dati Bezbožnima tada spas.«
Dan za koji su oni govorili da nikada neće doći, konačno ih je uhvatio u svoju zamku
i nevoljni krik njihovog srca biće: »Došao je veliki dan gneva Njegova, i ko može ostati?«
Za to, pre dolaska ovoga dana sa strašnim prizorima, mi vas molimo, dragi čitaoci, uložite
najozbiljniju pažnju za svoje spasenje!
Mnogi sada preziru ustanovu molitve, ali u ono vreme svi će se hteti moliti. Oni koji
se sada neće moliti Bogu u dubokom pokajanju, moliće tada gore i kamenje u očajanju, i
to će biti najveći molitveni skup koji se ikada održavao.

ZADRŽAVANJE RATNIH VIHORA U svojoj milosti, Bog je naredio četvorici anđela

da vetrove uništenja zadržavaju dok se ne dovrši delo
zapečaćenja Otkr. 7,1-3.
 Poglavlje VII.
PECAT ŽIVOGA BOGA
»I potom videh četiri anđela gde stoje na četiri ugla Zemlje i drže četiri vetra
zemaljska, da ne duva vetar na Zemlju, ni na more, niti na ikakvo drvo. I videh drugoga
anđela gde se penje od istoka sunčanoga, koji imaše pečat Boga živoga; i povika glasom
velikim na četiri anđela kojima beše dano da kvare zemlju i more, govoreći: Ne kvarite ni
Zemlje ni mora, ni drveta, dokle zapečatim sluge Boga našega na čelima njihovim.« —
Otkrivenje 7:1—3. {DiO 458.1}
REME ovde navedenog rada je nepogrešivo utvrđeno. Šesta glava Otkrivenja se
završava sa događajima šestog pečata, a sedmi pečat se i ne spominje dok ne stignemo
do početka Otkrivenja 8. glave. Gela 7. glava je ovde ubačena kao sporedan događaj. Zašto
je ova tačka ovde uneta? Očigledno radi toga jer ona sadrži dopunska objašnjenja šestog
poglavlja. Reči »posle toga« ni u kom slučaju ne treba da se razumeju kao posledica
ispunjenja dovde opisanih događaja; one samo pokazuju da pošto je prorok video u utvari
kraj šestog pečata, to da se ne prekine poredak događaja iz šeste glave, njegov duh sada
vidi događaje sedme glave koji se istovremeno razvijaju sa onima iz pređašnjeg pečata.
Sada se pojavljuje pitanje: između kojih događaja šestoga pečata treba da se uklopi delo
zapečaćenja iz sedme glave? Ono treba da se odigra pre nego se nebo savije kao knjiga,
jer posle tog događaja nema više mesta za jedno takvo delo. Ovo delo dolazi posle
znakova na suncu, mesecu i zvezdama, a pošto su ti znaci već ispunjeni, onda se delo
zapečaćenja treba izvršiti. Zato se to dešava između 13. i 14. stiha Otkrivenja 6, a to je
upravo vreme u kome mi sada živimo. I tako, prvi deo sedme glave pokazuje događaje čije
ispunjenje možemo očekivati u našim danima.

Četiri anđela. — Anđeli su uvek prisutni službeni duhovi u zbivanjima na Zemlji. Zašto
ne bi i ova četiri nebeska bića mogla biti takva ovlašćena oruđa kojima je Bog poverio u
ruke delo zadržavanja vetrova dok je to Božja volja da ne duvaju, i da ih puste kad dođe
vreme da se kvari Zemlja? Već iz 3. stiha se vidi da je »kvarenje« jedno delo koje je
povereno u ruke ovih anđela isto tako kao i »čuvanje« ili »držanje«, tako da oni ne samo
što puštaju vetrove kada isti treba da duvaju, nego još i izazivaju njihovo duvanje. Svojom
moćnom silom oni izvršavaju delo rušenja; ipak to »kvarenje Zemlje* ne uključuje u sebi
sedam poslednjih zala, jer je to delo povereno sedmorici specijalnih anđela, dok je ovo
ovde povereno samo četvorici. No možemo reći da će njihovo uništavajuće delo nastupiti
u jedno vreme izliva sedam zala sedmorice anđela koji imaju zadaću da se sjedine sa
četvoricom anđela iz Otkrivenja 7. glave, te će svi zajedno izvršiti božansku osvetu nad
jednom pokvarenom generacijom.. {DiO 459.1}

Četiri ugla Zemlje. — Ovaj izraz označava četiri strane ili tačke kompasa, i pokazuje da
ovi anđeli svaki u svome delokrugu imaju raspored za celu zemaljsku kuglu.. {DiO 459.2}
 Četiri vetra. — Vetrovi u Bibliji simbolizuju političke prevrate, borbe i ratove. (Danilo
7:2; Jeremija 25:32.) Četiri vetra, držana od četiri anđela koji stoje na četiri ugla zemlje,
moraju označavati sve elemente borbi i prevrata koji postoje na svetu. Kada svi oni budu
razrešeni i budu svi zajedno zaduvali, to će biti takvo stanje vihora upravo kao što piše
prorok Jeremija.
Anđeo koji se penje od Istoka. — Drugi stvarni anđeo, koji ima zaduženje
specijalnog rada, pojavio se sa Istoka. Umesto reči »gde se penje od istoka«, drugi prevodi
kažu: »od ishoda sunca«, koje je bukvalniji prevod. Izraz očigledno ukazuje više na način
nego na lokalitet, jer kao što sunce pri izlasku baca svoje zrake postepeno sve jače dok
najposle u podne ne zasija svim svojim meridijanskim silama i sjajem, tako i delo ovog
anđela počinje neznatno, ali u toku vremena uticaj mu biva sve jači, dok najposle ne završi
sa silom i snagom.
Pečat živoga Boga. — Razlikujuća karakteristika ovog anđela je što on nosi sa
sobom pečat živoga Boga. Radi te činjenice i hronologije njegovog rada mi smo u
mogućnosti da odredimo koji pokret je simboliziran njegovom misijom. Priroda njegovog
rada je očevidno u tome što on ima pečat živoga Boga. Da bismo ustanovili šta je njegov
posao, moramo saznati šta je to pečat živoga Boga.
Jedan pečat je, uopšte, instrumenat kojim se zapečaćava, ono »što se upotrebljava
od strane jedne ličnosti, udruženja ili države, za utiskivanje pečata na vosku, na pisanim
dokumentima kao dokaz njihove autentičnosti.« Originalna reč u ovom tekstu označava
»pečat, pečatni prsten, znak markiranja, štambilj, mur, beleg, zalog.« Značenje mu je:
»osigurati nešto nekome, učiniti nešto sigurnim, snabdeti nešto s pečatom ili markirati, u
znak sigurnosti da je stvar istinska i vredna, valjana, zasvedočavanje, potvrđivanje,
opredeljenje, obeležavanje jednim znakom valjanosti« itd. Sa ovim definicijama kao
osnovama mi uspoređujemo 1. Mojs. 17:11 sa Rimljanima 4:11 i Otkr. 7:3 sa Jezekilj 9:4,
nalazeći da reči »beleg«, »znak«, »pečat« i »markir« imaju istovetno značenje pojmova.
Pečat Božji koji se spominje u našem uvodnom tekstu stavlja se na sluge Božje. U tom
slučaju on nije bukvalno stavljanje belega na telo, nego jedna ustanova koja označava lični
odnos prema Bogu, koja će služiti kao »razlikujući znak« između obožavanja Boga i onih
koji Mu ne služe, iako isti možda priznaju da Mu slede.
Pečat se upotrebljava da se učini vrednim izvesni akt ili zakon koji jedan čovek ili
društvo proglasi. Imamo mnogo primera u Svetom pismu o upotrebi pečata. U 1. Carevima
21:8 čitamo da je Jezavelja »napisala pismo u ime Ahavovo i zapečatila njegovim
pečatom.« Ovo pismo je tada imalo sav autoritet cara Ahava. Ponovo, u Jestiri 3:12 čitamo:
»u ime cara Asvira napisa se i prstenom carevim zapečati se.« Tako i u Jestiri 8:8 čitamo:
»Jer što se napiše u ime carevo i zapečati prstenom carevim, ne može se poreći.«
Jedan pečat se upotrebljava u vezi sa nekim zakonom ili uredbom koja zahteva
pokornost ili na dokumentima koji treba da dobiju legalnost, ili da se potčine naredbama
zakona. Pojam zakona je nerazdvojan od pojma pečata.
 Mi ne mislimo da su uredbe i zakoni Božji podložni ljudima, da moraju biti potvrđeni
bukvalnim pečatom napravljenim sa ljudskim instrumentima. Prema napred navedenom
objašnjenju pojma i cilja jednog pečata, mi pod tim razumemo jednostavno to, što daje
važnost i jemstvo izvesnim naredbama i zakonima. Jedan pečat mora da ima i ime ili potpis
onoga koji izdaje zapovest ili naredbu, ma da i nije upotrebljen bukvalni pečat; ipak
napisano treba da izražava autoritet zakonodavca koji ima vlast da izdaje zakone i zahteva
pokornost. Jedan primer o upotrebi samog imena nalazimo u Danilu 6:8 gde kaže: »Sada,
dakle, care, postavi tu naredbu i napiši da se ne može promeniti po zakonu Midskom i
Persijskom, koji je nepromenjiv.« Drugim rečima to znači: stavi svoj carski potpis da se zna
ko je taj što zahteva pokornost i čije je pravo da to zahteva.«
U proroštvu Isaije 8:16 čitamo: »Sveži svedočanstvo, zapečati zakon Mojim
učenicima.« To mora da se odnosi na delo oživljavanja duha učenika prema nekom od
zahteva zakona koji je bio zanemaren, ili pogrešno shvaćen. U proroštvu ovo se naziva
zapečaćenje zakona, ili vraćanje njegovog pečata koji je bio uzet od njega.
Grupa od 144,000 za koje se u ovom poglavlju kaže da će biti zapečaćeni pečatom
živoga Boga, spominje se još jednom u Otkrivenju 14:1, gde je rečeno da imaju ime Oca
na čelima svojima.
Šta je pečat Božji? Iz prethodnog razmatranja, činjenica i objašnjenja svetoga Pisma
mogu se izvući sledeća dva zaključka:
1. Pečat Božji nalazi se u Božjem zakonu.
2. Pečat Božji je onaj deo Njegovog zakona, koji sadrži Njegovo ime, ili ispisane
titule koje kazuju ko je On, obim Njegove vladavine i Njegovo pravo vlasti.
Zakon Božji je priznat od svih vodećih evanđelskih veroispovesti da je celovito
sadržan u dekalogu, ili deset zapovesti. Mi trebamo sada da razmotrimo koja od ovih
zapovesti sadrži pečat zakona, ili drugim rečima, otkriva pravoga Boga, ili zakonodavnu
vlast.
Prve tri zapovesti spominju reč »Bog«, ali mi ne možemo reći o njima da sadrže
pečat, jer se mogu odnositi na mnoge predmete slične primene. Postoji »mnogo bogova
i mnogo gospoda« kako kaže Apostol. (1. Korinćanima 8:5) Mi za trenutak prelazimo preko
četvrte zapovesti'. Peta sadrži reči »Gospod« i »Bog«, ali ih ne definiše, a u preostalih pet
zapovesti Božje ime se i ne spominje. Sa ovim delom zakona koji smo spomenuli, ne bi
bilo moguće ubediti većinu idolopoklonika da greše. Obožavaoc idola bi mogao reći: Ovaj
idol ovde jeste moj bog, i ovo su njegovi propisi. Obožavaoc nebeskih tela bi mogao
takođe reći: Sunce je moj bog, i ja mu se klanjam, saglasno ovom zakonu. Tako bi Dekalog
bez četvrte zapovesti bio anuliran, bar što se tiče definicije obožavanja pravoga Boga.
No sada dodajmo četvrtu zapovest zakonu, koju mnogi smatraju izbrisanom, i
videćemo kako će stvar tada stajati. Ako razmotrimo ovu zapovest, koja sadrži izjavu: »Jer
je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i sve što je u njima«, videćemo
odjednom,da smo pročitali zahteve Onoga koji je stvorio sve stvari. Sunce onda nije bog
dekaloga. Istinski Bog je taj koji je načinio Sunce. Nijedan predmet na nebu ili na zemlji ne
može da bude biće koje zahteva poslušnost, jer Bog ovog zakona jeste Onaj koji je sve
stvorio. Mi sada imamo oružje protiv idolopoklonstva. Sada ovaj zakon ne može više da
se pripisuje lažnim bogovima, koji »nisu načinili neba ni zemlje.« Jeremija 10:11. Autor
ovog zakona se otkriva kao Onaj koji ima vlast i pravo đa vlada; jer svaki stvoreni razum
mora priznati da Onaj koji je Tvorac svega ima pravo da zahteva poslušnost od svojih
stvorenja. Tako sa četvrtom zapovešću na svome mestu, ovaj divni dokument, Dekalog
(Deset zapovesti), jedini dokumenat među ljudima kojeg je Bog ikada napisao svojim
prstom, ima jedan potpis, on sadrži jedno obeležje koje ga čini razumnim i autentičnim,
verodostojnim. I on sadrži pečat. Ali bez četvrte zapovesti zakon je nepotpun i nevažeći.
Iz prethodnog logično je dokazano da četvrta zapovest sačinjava pečat Božjeg
zakona, ili pečat Božji. Sveto pismo daje direktno svedočanstvo za ovaj zaključak.
Mi smo već videli da biblijski izrazi »znak«, »pečat«, »beleg« ili »markir« jesu
sinonimni (istovetni) termini. Gospod izričito kaže: da je subota znak između Njega i
Njegovog naroda. »I subote Moje svetkujte, jer je to znak između Mene i vas kroz sve
generacije, da bi znali da sam Ja Gospod koji vas posvećujem.« 2. Mojsijeva 31:13. Iste reči
se navode i kod Jezekilja 20:12.20. Ovde Gospod kazuje svome narodu da je najvažniji
razlog držanja subote bio da bi znali da je On istiniti Bog. To je isto kao kad bi Gospod
rekao: »Subota je pečat. S Moje strane ona je pečat Moje vlasti (Mog autoriteta), znak da
Ja imam pravo zahtevati pokornost, a sa vaše ona je obeležje ili dokaz da ste Me prihvatili
za svoga Boga.«
Ako bi neko kazao da ovaj princip ne može biti primenjen na današnje Hrišćanstvo,
pošto je subota bila jedan znak između Boga i samih Jevreja, bilo bi dovoljno odgovoriti
da se izrazi »Jevreji« i »Izrael« u pravom biblijskom smislu ne ograničavaju na bukvalno
seme Avramovo. Ovaj patrijarh je bio izabran upravo za to što je bio prijatelj Božji, dok su
njegovi oci bili idolopoklonici. Njegovi potomci su bili izabrani da budu Božji narod, čuvari
Njegovog zakona i hranitelji Njegove istine, jer su svi drugi (narodi) otpali od Njega. Ove
reči o poštovanju subote behu izgovorene Izraelcima zato, jer su oni imali tu čast da budu
izdvojeni između svih. Ali kada je srušen razdvajajući zid, i neznabošci pozvani da budu
sudeonici blagoslova Avramova, svi Božji ljudi, i Jevreji i neznabošci, bili su dovedeni u
bliski odnos sa Bogom zaslugom Njegovog Sina, tako da se sada označavaju istim izrazom
kao: »Jevrejin koji je iznutra«, i »pravi Izrailjac.« Rim. 2:29; Jovan 1:47. Ovi nazivi se
primenjuju na sve koji imaju prilike da upoznaju Gospoda kao Njegov narod staroga veka.
Tako je subota iz četvrte zapovesti uzeta kao jedan znak između Gospoda i
Njegovog naroda, ili kao pečat Njegovog zakona za sva vremena. Držanjem ove zapovesti
ljudi postaju obožavatelji pravoga i istinitoga Boga. U toj zapovesti Bog se deklarisao kao
njihov zakoniti Gospodar, zato što je On njihov Stvoritelj.
U skladu sa ovom mišlju, treba zapaziti značajnu činjenicu, da uvek, kada biblijski
pisci žele da ukažu na pravoga Boga za razliku od lažnih bogova, ističu na prvom mestu
Njegovo stvaralačko delo, na čemu je utemeljena i četvrta zapovest. (Vidi 2. Carevima
19:15; 2. Dnevnika 2:12; Nemija 9:6; Psal. 96:5; Ps. 115:4—7; Ps. 121:2; Ps. 124:8; Ps. 134:3;
Ps. 146:6; Isaija 37:16; 42:5; 44:24; 45:12; 51:13; Jeremija 10: 10— 12; 32:17; 51:15; Jovu 9:8;
Dela 4:24; 14:15; 17:23.24.)
Vraćamo se ponovo na grupu od 144.000 iz Otkrivenja 7, koji imaju pečat živoga
Boga na čelima svojim, a koji se ponovo pojavljuju u Otkrivenju 14, imajući ime Oca na
svojim čelima. To je najbolji dokaz da su izrazi: »pečat živoga Boga« i »ime Oca« identični
pojmovi. Lanac dokaza u ovoj tački postaje upotpunjen ako ustanovimo da je četvrta
zapovest, koja je pečat zakona, istovremeno ta za koju Gospod kaže da sadrži Njegovo
ime. Dokaz za to nalazimo u 5. Mojsijevoj 16:7 gde veli: »Nego na mestu koje izabere
Gospod Bog tvoj da onde nastani ime svoje, onde svetkuj Pashu.« Šta je bilo na mestu gde
su slavili Pashu? Tamo je bila Svetinja, imajući u svom najsvetijem odelenju (Svetinji nad
svatinjama) kovčeg Zaveta sa deset zapovesti, od kojih je četvrta sadržavala ime pravoga
Boga. Ma gde se ova četvrta zapovest nalazila, tamo je bilo smešteno i Božje ime, i to je
jedina stvar na koju se ovaj tekst može primeniti. (Vidi 5. Mojs. 12:5.11.21; 14:23.24.)
Rad zapečaćenja. — Pošto smo već ustanovili da je pečat živoga Boga Njegova
sveta subota, sa kojom je identifikovano Njegovo sveto ime, onda smo spremni da
otpočnemo sa primenom samog pečata. Prizori navedeni u prva tri stiha koji su pred nama,
— četiri vetra spremna da duvaju, donoseći rat i nedaće na zemlju, ali su zadržani dok
sluge Božje ne budu zapečaćene — podsećaju nas na domove Izraelaca, obeležene krvlju
pashalnog iagnjeta, koja je štitila od uništenja kada je anđeo osvetnik prolazio ubijajući
prvence u Misiru: (2. Mojs. 12. glava.) To nas takođe podseća na znak ili be!eg kojim je
čovek obučen u platno i sa opravom pisarskom •/abeležio čela onih koji uzdišu i ridaju, da
bi ih zaštitio od ljudi sa smrtnim oružjem u ruci koji su išli za njim: Jezekilj 9. gl.) Mi sa
punim pravom zakliučujemo da pečat Božji koji ie stavljen na Njegove verne sluge jeste
jedan razlikujući znak ili versko obeležje, kojim će biti pošteđeni od Božjih sudova koji će
pasti na bezbožne oko njih.
Pošto smo ustanovili da se pečat Božji nalazi u četvrtoj zapovesti, onda sledi pitanje:
da li poštovanje ove zapovesti uključuje i neke posebne religiozne zadaće? Svakako, i to
veoma značajne i određene. Neobična je činjenica koju srećemo u religioznoj istoriji, da
jednostavno poštovanje Božjeg zakona spada u najveće osobine i smatra se najvećim
krstom koji neko može uzeti na sebe u jednom veku toliko hvaljene evanđeoske svetlosti
kao što je naše doba, kada je uticaj hrišćanstva toliko snažan i dalekosežan. Četvrta
zapovest zahteva poštovanje sedmoga dana svake sedmice kao subote Gospodnje, dok
skoro celo Hrišćanstvo sa kombinovanim uticajima paganizma i papstva biva zavedeno da
svetkuje prvi dan sedmice, nedelju! Čim jedna osoba počne da svetkuje onaj dan koji je
povezan sa četvrtom zapovešću, odmah se na njega stavlja znak osobitosti; on je izdvojen
i izvikan kako od religioznih tako i od svetskih ljudi.
Mi tvrdimo da je anđeo koji dolazi od istoka, noseći pečat živoga Boga, jedan
božanski vesnik, kome je naloženo delo reforme svetkovanja subote iz četvrte zapovesti
među ljudima. Oruđa u ovom delu na zemlji jesu, na primer, propovednici Hrista, jer je
ljudima povereno da uče svoje bližnje biblijskoj istini. Ali kako postoji red u izvršenju svih
božanskih saveta, nije neverovatno da i jedan pravi anđeo uzme učešća u izvođenju ove
(subotne) reforme.
Mi smo već napomenuli da hronologija ovoga rada spada upravo u naše vreme. To
je očigledno iz činjenice da se u sledećem prizoru nakon zapečaćenja sluga Božjih, isti
pojavljuju pred prestolom sa pobedničkim palmama u svojim rukama. Zapečaćenje je,
dakle, poslednje delo koje treba da se izvrši za njih pred njihovim oslobođenjem od
propasti koja će zadesiti svet pred drugim Hristovim dolaskom.
Identičnost anđela zapečatitelja. — U Otkrivenju 14. glave mi nalazimo opet isto
delo pod simbolom jednoga anđela koji leti posred neba sa najstrašnijom opomenom koja
je ikada došla u ljudske uši. O tome ćemo iscrpnije govoriti kada dospemo na to poglavlje,
ali sada to spominjemo zato, jer je to poslednje delo koje treba da se izvrši za svet pred
Hristovim dolaskom, koje će biti poslednji događaj u proročkom lancu, a koje se podudara
sa delom zapečaćenja u Otkrivenju 7:1—3. Anđeo sa pečatom živoga Boga je zato
istovetan sa anđelom iz Otkrivenja 14. glave.
Ovo mišljenje još većma potvrđuje prethodno izlaganje o pečatu. Kao rezultat dela
zapečaćenja u Otkrivenju 7, nalazimo jednu četu zapečaćenih pečatom živoga Boga, čiji je
broj 144.000, a isti rezultat je prikazan i u Otkrivenju 14, gde vidimo istu četu zapečaćenih
između onih »koji drže zapovesti Božje«. Otkr. 14:12. Samo je četvrta zapovest u dekalogu
ta koju hrišćanski svet otvoreno prestupa i uči ljude da je krše. Da je ovo vitalno pitanje
vesti proizlazi iz činjenice da je držanje zapovesti, uključivši i subotu Gospodnju, ono što
razlikuje sluge Božje od onih koji obožavaju zver i primaju njen žig. Kao što ćemo dalje
viđeti, ovaj žig je svetkovanje krive subote.
Nakon ovde spomenute dve glavne tačke predmeta, sada dolazimo na ono što je
najvažnije. U skladu sa napred navedenim hronološkim argumentom, nalazimo ovo delo
već u procesu ispunjenja pred našim očima. Anđeo koji se penje od istoka je već otpočeo
svoju misiju, a takođe i treća anđeoska vest je u toku. Reforma subotnog pitanja je
započela; istina na jedan tihi način ona krči svoj put kroz svet. Doskora će sve zemlje u
kojima je zapaljeno svetio Evanđelja istaći jedan narod koji će biti spreman za skori dolazak
Spasitelja i zapečaćen za Njegovo večito carstvo. Zato je zapečaćenje slugu Božjih od
strane anđela spomenutog u stihu 3, jedno priznanje njihove vernosti u držanju Božjeg
zakona, jer se u četvrtoj zapovesti nalazi ime Boga stvoritelja neba i zemlje, koji je
uspostavio sedmi dan subotu kao znak sećanja velikog dela stvaranja.
Zadržavanje vetrova. — Sa još jednim važnim pitanjem prelazimo ove stihove na
kojima smo se tako dugo zadržavali. Da li smo primetili među narodima ma kakve pokrete
koji bi pokazali da je uzvik dolazećeg anđela: »Ne kvarite« — upućen duvajućim vetrovima
— »dok ne zapečatim sluge Boga našega« imao odgovarajućeg smisla? Vreme kroz koje
se vetrovi zadržavaju ne može po prirodi stvari biti jedno vreme potpunog mira. To ne bi
odgovaralo proročanstvu, jer da bi se pokazalo da su vetrovi bili zadržani moralo bi biti
nemira, pobuna, pometnji i raspri među narodima, sa povremenim izbijanjem ratova,
slično iznenadnim udarima vetrova, koji su preteče velikih nepogoda. Ovi prodori moraju
se iznenadno zaustaviti ili obuzdati. Samo na taj način može biti jasno onom koji posmatra
događaje u svetlosti proročanstva, da je iz neke dobre namere ruka Svemogućega bila
ispružena da zaustavi razbesnele elemente od borbe i rata. Takav je često puta bio izgled
našeg vremena. Nove i nepredviđene komplikacije iznenada su nastajale, iskrsavale,
gurajući svet u očigledne i nerazmrsive konfuzije, preteći neposrednim i užasnim ratom,
dok odjednom, i na neobjašnjiv način sve ponovo ne utone u mir! U poslednjoj polovini
devetnaestog veka imamo izvanrednih primera takvih sukoba, kao što beše Francusko-
nemački rat u godini 1871, Rusko-turski rat 1878. i Špansko-američki rat 1898.
Zatim nastupa prvi deo sadašnjeg stoleća (XX. vek), sa Rusko-japanskim ratom
(1905), Balkanskim ratovima (1912— 1913), Austrougarsko-srpski rat (1914) i konačno Prvi
Svetski rat 1914—1918, kada je bilo dopušteno da četiri vetra duvaju nad većim delom
sveta. Mnogi pisci su izjavili da je to Armagedon iz Apokalipse (Otkrivenja). Što su godine
promicale sve je više izgledalo da će ovaj veliki požar progutati ceo svet, ne ostavljajući ni
korena ni grane. Ali odjednom iznenada anđeo je povikao: »Stoj!«, jer delo zapečaćenja
još nije potpuno završeno. Tako su 11. novembra 1918. godine četiri anđela zaustavili
vetrove rata, tako da se ratom izmučeni svet, koji je četiri godine patio od nasilja, terora i
krvoprolića, mogao opet radovati još jednom prividnom miru i bezbednosti.
Primirje je blio označeno kao početak jednog zlatnog doba mira i napretka i dobre
volje među ljudima, smatrajući da je to bio »rat za okončanje rata«. Mi1 ioni ljudi su
verovali da drugi rat neće nikada više doći, jer je čovečanstvo izvuklo pouku. Ali zar bi do
toga došlo, da Božja ruka nije bila umešana u stvari nacija da bi omogućila dovršenje
velikog dela opisanog u stihu 3 ovog poglavlja, u rečima anđela: »Dok ne zapečatim sluge
Božije na čelima njihovima«?
Period koji se proteže od Primirja 1918. godine do početka drugog svetskog rata
bio je daleko od pravog mira, jer prelistavajući Svetski Almanah nailazimo na ništa manje
od sedamnaest sukoba kroz to vreme, koji su dotakli četiri kontinenta. Mnogi od ovih
prodora i lokalnih ratova bili su vrlo intenzivni, kao npr. Grčko-turski sukob, Abisinski rat,
Španski građanski rat itd. Ali svakiput kad se uznemireni svet počeo bojati proširenja ovih
sukoba, nemiri su iznenadno prestajali. Nije li ovaj anđeo posredovao u prilog mira?
Iznenada su četiri anđela ponovo popustili svoja uža, i četiri vetra su se pretvorila u
ogromni vihor pustošenja koji nazivamo Drugim svetskim ratom u kome je bio obuhvaćen
skoro ceo svet. Po svojoj veličini i strahovitom pustošenju svega onoga što čovečanstvo
smatra dragim i vrednim, ovaj rat je daleko zasenio Prvi svetski rat.
Nismo u stanju da shvatimo ili objasnimo ni na koji drugi način ovo stišavanje i
opadanje bujica rata do kroz Otkrivenje Isusa Hrista dato preko proroka Jovana u
stihovima koji su ovde pred nama. Kada Bog dopusti da vetrovi duvaju, tada ljudska
priroda bez doticaja Božje milosti popusti sve uzde. Ali kada On kaže: »Dosta!«, tada anđeo
vikne: »Stoj! Stoj! Stoj! Stoj!« Tada rat prestaje, da bi delo Božje napredovalo. Tako će to
biti sve do velikog završetka plana spasenja.
 Jesi li uznemiren, dragi čitaoče, radi nemira i sukoba među narodima? Želiš li saznati
šta sve to znači? Odgovor ćeš naći u slici datoj u ovim stihovima: »Da poznaš da Višnji vla-
da carstvom ljudskim i daje ga kome On hoće.« Danilo 4:32. U vreme koje On izabere
»prekida ratove do kraja Zemlje.« Psalm 46:9.
»I čuh broj zapečaćenih: sto i četrdeset i četiri hiljade zapečaćenih od svih kolena
sinova Izrailjevih: od plemena Judina dvanajest hiljada zapečaćenih; od plemena Ruvimova
dvanajest hiljada zapečašenih; od plemena Gadovoga dvanajest hiljada zape-čaćenih; od
plemena Asirova dvanajest hiljada zapečaćenih; od plemena Neftalimova dvanajest hiljada
zapečaćenih; od plemena Manasijina dvanajest hiljada zapečaćenih: od plemena
Simeunova

PECAT ŽIVOGA BOGA 353

dvanajest hiljada zapečaćenih; od plemena Levijeva dvanajest hiljada zapečaćenih;
od plemena Isaharova dvanajest hiljada zapečaćenih; od plemena Zavulonova dvanajest
hiljada zapečaćenih; od plemena Josifova dvanajest hiljada zapečaćenih i od plemena
Venijaminova dvanajest hiljada zapečaćenih.« — stihovi 4—8.
Broj zapečaćenih. — Broj onih koji trebaju biti zapečaćeni ovde se navodi ravno sto
četrdeset i četiri hiljade (144.000), Na osnovu činjenice da je od svakog plemena za-
pečaćeno po dvanaest hiljada, mnogi pretpostavljaju da je ovo delo bilo izvršeno mnogo
ranije, a najkasnije na početku hrišćanske ere, kada su ta plemena bukvalno postojala. Oni
ne vide kako se to može primeniti na naše vreme, kada više ne postoji nikakav trag
razlikovanja između ovih plemena. Takve ljude upućujemo na početne reči Jakovljeve
poslanice, koje glase: »Jakov, sluga Boga i Gospoda Isusa Hrista, š^lje pozdrav na svih
dvanajest plemena, rasejanih po svetu: Svaku radost imajte, braćo moja, kada padate u
različne napusti.« Oni kojima se Jakov ovde obraća jesu Hrišćani, jer ih naziva braćom. Neki
od njih su bili obraćeni iz neznaboštva, a neki su bili poreklom Jevreji, ipak on ih sve ubraja
u dvanaest plemena rasejanih po svetu. Kako to može biti? Apostol Pavle to objašnjava u
Rimljanima 11:17—24. Pogodnom figurom o kalemljenju koju apostol ovde upotrebljava,
odsečene maslinove grane predstavljaju Izrael.
Neke od grana, prirodni potomci Avrama, behu odlomi jene radi neverovanja u
Hrista. Kroz veru u Hrista divlje grane masline, ili neznabošci, prikalemljeni su na koren
pitome masline, i time je nastavljeno dvanaest plemena. Mi ovde nalazimo jedno
objašnjenje apostola Pavla: »Jer nisu svi Izrailjci koji su od Izrailja ... niti su svi deca koji su
seme Avramovo. Jer ono nije Jevrejin koji je spolja Jevrejin, nego je ono Jevrejin koji je
iznutra.« Rimljanima 9:6—8; 2:28—29. Tako da nalazimo na vratima Novog Jerusalima, koji
je novozavetni ili hrišćanski grad, imena dvanaest plemena sinova Izrailjevih. Međutim, u
temeljima ovoga grada upisana su imena dvanaest apostola Jagnjetovih. Otkrivenje
21:12—14.
Ako bi dvanaest plemena pripadali isključivo Jevrejskoj eri, tada bi prirodnije bilo
da su njihova imena bila napisana u temeljima grada, a imena dvanaest apostola na
vratima grada, ali naprotiv, imena dvanaest plemena stoje upisana na kapijama grada. Kroz
ove kapije će prolaziti sve izbavljene čete, tako je pisano, i svi će se oni računati kao
pripadnici ovih dvanaest plemena, bez obzira da li su na zemlji bili Jevreji ili neznabošci!
»Potom videh, i gle, narod mnogi, kojega niko ne može izbrojiti, od svakog jezika,
pokolenja, narodnosti i plemena, gde stoje pred prestolom i pred Jagnjetom, obučeni u
bele haljine, i palme u rukama njihovim. I povikaše jakim glasom, govoreći: Spasenje Bogu
našemu koji je na prestolu, i Jagnjetu!« I svi anđeli stajahu oko prestola, i oko starešina i
četiri živa bića, i padoše na lica svoja pred prestolom i pokloniše se Bogu, govoreći: Amin:
blagoslov i slava i premudrost i zahvalnost i čast i sila i moć Bogu našemu za vek veka!
Amin!« — stihovi 9—12.
Pošto je zapečaćenje bilo dovršeno, Jovan je video jedno neizbrojno mnoštvo koje
se sa ushićenjem poklanjalo Bogu pred Njegovim prestolom. Ovo ogromno mnoštvo
nesumnjivo predstavlja spasene iz svakog naroda, plemena i jezika, koji će ustati iz mrtvih
o drugom Hristovom dolasku, što dokazuje da je zapečaćenje poslednje delo koje će se
izvršiti na Božjem narodu pre preobraženja. '
»I progovori jedan od starešina k meni, govoreći: »Znaš li ko su ovi obučeni u bele
haljine, i odkuda dođoše?« A ja rekoh: »Gospodare! Ti znaš!« I reče mi: Ovo su koji dođoše
od nevolje velike, i opraše haljine svoje i ubeliše ih u krvi Jagnjetovoj. Za to su pred
prestolom Božjim i služe Mu dan i noć u hramu Njegovom; i Onaj što sedi na prestolu
nastavaće među njima. Oni više neće ogladneti ni ožednjeti, niti će ih više paliti sunce niti
ikakva vrućina. Jer Jagnje koje je nasred prestola, napasaće ih, i vodiće ih na izvore žive
vode; i Bog će otrti svaku suzu sa očiju njihovih.«— stihovi 13—17.
Jedna specijalna grupa. — Pitanja koja jedan od starešina postavlja Jovanu: »Ko su
ovi obučeni u bele haljine? I odkuda dolaze?« — kao i Jovanov odgovor: »Gospodare, ti
znaš!«, pokazuju da Jovan stvarno nije znao, i za to pitanje ne bi bilo nikakvog razloga kad
bi se ono odnosilo na celo veliko mnoštvo izbavljenih pred njim. Zar nije Jovan tačno znao
ko su oni i odkuda dolaze, kad je neposredno pre toga kazao da su to bili ljudi (spaseni)
iz sviju naroda, plemena i jezika? To su izbavljeni iz svih naroda sveta. Ni na jednu grupu
se to ne bi moglo bolje odnositi nego na onu od 144.000
o kojoj se govori u prvom delu poglavlja. Međutim, Jovan je video ovu četu u
njenom smrtnom stanju, u vreme kad su primili pečat živoga Boga, usred strašnih prizora
poslednjih dana; ali sada, kada stoje među izbavijenim mnoštvom, prenos je tako veliki, a
stanje u kome se oni sada pojavljuju tako različito, da ih on ne može prepoznati kao
specijalnu četu koju je prethodno video zapečaćenu na zemlji. Na ovu grupu mogu se
primeniti sledeća specijalna obeležja:
1. Oni dolaze iz velike nevolje. — Istina je da do izvesne mere svi hrišćani
»moraju kroz mnoge nevolje ući u carstvo Božje« (Dela 14:22), to se zaista u osobitom
smislu može kazati za 144.000. Oni su prošli kroz veliko vreme nevolje kakvo nije bilo od
kad je naroda na zemlji. (Dan. 12:1.) Oni su preživeli duševni strah borbe Jakovljeve:
Jeremija 30:4—7. Oni su opstali bez Posrednika u strašnim prizorima sedam poslednjih
zala, koja predstavljaju Božji nepomešani gnev nad zemljom, kao što ćemo videti u
Otkrivenju 15. i 16. glave. Oni su prošli kroz najteže vreme nevolje koje je svet ikada
poznavao, ali su ipak konačno triumfovali i bili oslobođeni.
2. Bele haljine. — Oni su oprali svoje haljine i ubelili u krvi Jagnjetovoj.
Poslednjbj generaciji se naročito savetuje da pribavi bele haljine: Otkrivenje: 3:5.18. Samo
144.000 su odbili da prestupe zapovesti Božje: Otkrivenje 14:1.12. Viđeće se da su oni svoje
nadanje polagali na zasluge prolivene krvi njihovog božanskog Izbavitelja, učinivši ga
svojim izvorom pravde. To osobito potvrđuje činjenicu đa su oni oprali svoje haljine i ubelili
ih u krvi Jagnjetovoj.
3. Oni su prvenci. — Stih 15 opisuje položaj i čast koju oni zauzimaju u
nebeskom carstvu, i njihovu bliskost Bogu. Na drugom mestu oni su nazvani »prvencima
Boga i Jagnjeta«: Otkrivenje 14:4.
4. Neće više ogladneti. — U stihu 18. je rečeno: »Više neće ogladneti ni
ožedneti.« To pokazuje da su isti jednom trpeli glad i žeđ. Na šta se ovo odnosi? To se
nesumnjivo odnosi na neko specijalno iskustvo, zašto se to ne bi moglo odnositi na njihove
kušnje u vreme nevolje, a još više na vreme izlivanja sedam posleđnjih zala? U to vreme
pravednici će se svesti samo na hleb i vodu, to će im biti osigurano: Isaija 33:16, što je
dovoljno za opstanak ili održanje. Ali u vreme kada nestane paše za stoku, voća i povrća
za narod (vidi Joilo 1:18—20), a reke i izvori pretvoreni u krv (Otkrivenje 16:4—7), i njihova
veza sa zemljom bude svedena na najnižu meru, sveti koji prolaze kroz to vreme biće
dovedeni u takvu situaciju da će osetiti u najvećoj meri glad i žeđ. Ali kad jednom dođu u
carstvo, »neće više ogladneti ni ožedneti.«
Prorok nastavlja: »I neće pasti na njih sunce niti ikakva vrućina.« 144.000 su živeli u
vreme kada je suncu bila data vlast da »žeže ljude ognjem«. Otkrivenje 16:8—9. Premda
su oni bili zaštićeni od smrtonosnih posledica ove žege koja je potirala bezbožne oko njih,
ne možemo zamisliti da su oni bili neosetljivi prema neugodnim posledicama strašne
vrućine. No kada stupe u poljane nebeskog Hanana, tada će biti spremniji đa cene
božansko obećanje đa im sunce neće više škoditi.
5. Jagnje će ih voditi. — Jedno drugo biblijsko svedočanstvo odnosno ove čete
od 144.000, koje se odnosi na isto vreme, kaže: »I oni idu za Jagnjetom kud god ono
pođe.« Otkrivenje 14:4. Oba ova izraza označuju srdačan i poverljivi odnos na koji ih poziva
blaženi Spasitelj. Sa sledećim divnim rečima psalmista opisuje ovaj srdačni odnos: »Oni se
hrane izobiljem doma Tvojega, i Ti ih napajaš iz potoka sladosti svojih.« Psalm 36:8. Sličan
način izražavanja ovog obećanja za
144.0 nalazimo delimično i u jednom sjajnom proročanstvu iz pera Isaije: »TJništiće
smrt zauvek, i utrće Gospod Bog suze sa svakoga lica, i sramotu naroda svojega ukinuće
sa sve zemlje, jer Gospod to reče.« Isaija 25:8.
23*

Augustus 27 B.C.-14 A.D. Aurelian 270-275

 Tiberius 14-37 Tacitus 275-276
Caligula 37-41 Florian 276
Claudius 41-54 Probus 276-282
Nero 54-68 Carus 282-283
Galba 68-69 Carinus 283-285
Otho 69 Diocletian 284-305
Vitellius 69 Maximian 286-305
Vespasian 69-79 Constantine, Ličini 307-324
Titus 79-81 Constantine 324-337
Domitian 81-96 Julian the Apostatf 360-363
Nerva 96-98 Valentinian I 364-375
Trajan 98-117 Valens 364-378
Hadrian 117-138 Theodosius I 378-395
Antoninus Pius 138-161 Honorius 395-423
Marcus Aurelius 161-180 Arcadius (E) 395-408
Lucius Verus 161-169 Theodosius II (E) 408-450
Commodus 180-192 Valentinian III 425-455
Pertinax 193 Marcian (E) 450-457
Didius julianus 193 Maximus 455
Septimius Severus 193-211 Avitus 455-456
Caracalla 211-217 Leo I (E) 457-474
Geta 211-212 Majorian 457-461
Macrinus 217-218 Severus 461-465
Elagabalus 218-222 Anthemius 467-472
Severus Alexander 222-235 01ybrius 472
Maximinus 235-238 Glycerius 473-474
Gordians I, II, III 238-244 Nepos 474-475
Philip the Arab 244-249 Zeno (E) 474-491
Decius 249-251 Romulus Augustub 475-476
Valerian 253-260 Anastatius (E) 491-518
Gallienus 253-268 Justin I (E)' 518-527
Claudius Gothicus 268-270 Justinian (E) 527-565
SPISAK RIMSKIH IMPERATORA (Od 2? g.pre-do pos.Hr.)

Poglavlje VIII.
SEDAM TRUBA
»I kad otvori sedmi pečat, postade tišina na nebu oko pola sata.« Otkrivenje 8:1.{DiO
475.1}
 PRVI STIH ove glave odnosi se na događaje iz prethodnih poglavlja, i zato ne treba da
bude odvojen od istih zbog podele poglavlja. Ovde je sažeta i zaključena serija od sedam
pečata. Šesta glava Otkrivenja zaključena je sa događajima šestog pečata, a osma glava
započinje sa otvaranjem sedmog pečata. Pošto sedma glava stoji kao umetnuta između
šestog i sedmog pečata, čini se da delo zapečaćenja iz Otkrivenja 7 pripada šestom
pečatu.{DiO 475.2}
Tišina na nebu. — Šesti pečat nas ne dovodi do drugog dolaska Hristovog, ali ipak
obuhvata događaje koji su tesno povezani sa tim dolaskom. On nas uvodi u strahovitu
pobunu elemenata, opisanih kao savijanje nebesa kao knjige i havarija zemljine površine,
i priznanje bezbožnika da je došao veliki dan gneva Božjeg. Oni besumnje očekuju svakog
trenutka da vide dolazak Cara slave. Ali pečat se završava upravo pred tim događajem.
Hristova lična pojava mora za to pripadati sledećem pečatu.
Kada se Gospod pojavi, doći će sa svim svetim anđelima svojim. (Matej 25:31.) Kada
svi nebeski harfisti napuste gornje dvorove i dođu na ovu zemlju sa svojim božanskim
Gospodom kada On siđe da sabere plod svoga spasiteljskog rada, zar tada neće biti tišina
na nebu? Dužina ovog perioda tišine, kako mi smatramo, jeste proročko vreme, i trajaće
oko sedam dana.
»I videh sedam anđela koji stajahu pred Bogom; i beše im dato sedam truba.« —
stih 2.

Ovaj stih nas uvodi u jedan nov i određen redosled događaja. U pečatima imamo
istoriju crkve kroz takozvano Hrišćansko doba. U sedam truba koje sada nastaju imamo
uglavnom političke i ratne događaje koji se odigravaju kroz to razdoblje.
»I drugi anđeo dođe i stade pred oltarom, imajući zlatnu kadionicu; i beše mu dano
mnogo tamjana, da ga prinese sa molitvama sviju svetih na zlatnom oltaru koji beše pred
prestolom. I dim od tamjana koji dođe sa molitvama svetih, uzdiže se pred Boga iz ruke
anđelove. I anđeo uze kadionicu i napuni je ognjem sa oltara, i baci je na zemlju: i od toga
postaše glasovi i gromovi i sevanja munja i zemljotres.« — stihovi 3—5.
Nakon uvođenja sedmorice anđela na pozornicu akcije u stihu 2, Jovan za trenutak
upravlja pažnju na jedan sasvim drugi prizor. Anđeo kod oltara ne pripada sedmorici
anđela sa trubama. Oltar je kadioni oltar, koji je u zemaljskoj svetinji stajao u prvom
odelenju. Ovo je još jedan dokaz da i na nebu postoji jedna svetinja sa odgovarajućim
sredstvima službe, od koje je zemaljska svetinja bila jedna pnedslika, i kroz Jovanovu viziju
mi smo odvedeni direktno u tu svetinju. Ovde nam je prikazano jedno delo službe za sve
svete u nebeskoj svetinji. Nesumnjivo ovde nam je predočeno jedno delo po-sredovanja
za narod Božji kroz ceo evanđeoski period. To se vidi iz činjenice što je anđeo prineo svoj
tamjan sa molitvama svih svetih. Mi smo ovde pomaknuti unapred u vreme kraja, što se
vidi iz činjenice da je anđeo uzeo punu kadionicu sa ognjem i tamnjanom i bacio je na
zemlju; ta činjenica pokazuje da je njegovo delo završeno. Nikakve molitve neće više biti
prinošene sa kadom i tamjanom. Ovaj simbolični čin može se odnositi samo na vreme
kada bude Hristova posrednička služba u nebeskoj svetinji u potpunosti završena.
Posledica toga behu »glasovi, gromovi, sevanje munja i strašan zemljotres«, — a to su
tačno isti događaji o kojima čitamo i na drugim mestima Svetoga Pisma da će nastupiti na
svršetku ljudskog iskušenja. (Vidi Otkrivenje 11:19; 16:17—18.)
Ali zašto su ovi stihovi ovde umetnuti? Oni su jedna vest nade i utehe za crkvu.
Sedam anđela sa svojim ratnim trubama stoje spremni; kada oni zatrube tada će nastati
strašni prizori. Ali pre nego što oni počnu trubiti narod Božji je opomenut da gleda na delo
posredovanja za njih u nebeskoj svetinji, da vidi izvor svoje pomoći i sile za ovo vreme.
Premda su okruženi haotičnim talasima borbe i rata, oni ipak znaju da je njihov veliki
Prvosveštenik gore u nebeskoj svetinji i da još posreduje za njih. Na to sveto mesto oni
upućuju svoje molitve, verujući da će one sa miomirisom biti prinete nebeskom Ocu. To
će im dati snagu da se održe u svim njihovim patnjama i nevoljama.

»I sedam anđela koji imahu sedam truba pripraviše se da zatrube.« — stih 6.

Sedam truba. — Ovde se nastavlja predmet sedam truba. One će ispuniti preostali
deo ovog poglavlja i celu 9. glavu Otkrivenja. Trubljenje truba sedmorice anđela dolazi kao
jedna dopuna proročanstva Danilova 2. i 7. glave i započinju sa. slomom starog Rimskog
carstva pa sve do njegove deobe na deset delova. U prve četiri trube imamo opis
specijalnih događaja koji označavaju pad Rima.
»I prvi anđeo zatrubi, i nasta grad i oganj pomešan sa krvlju, i padoše na zemlju; i
trećina drveća izgore, i sva zelena trava bi spaljena.« — stih 7.
Aleksander Kejt pravilno primećuje u vezi ovog proročanstva sledeće: »Niko ne
može jasnije tumačiti ovaj tekst nego što je to učinio Gibon. Poglavlja ovog skeptičnog
filozofa direktno tretiraju stvar, te ih je potrebno pažljivo preispitati, neke neposvećene
reči izbaciti, i tada ćemo imati jednu odličnu seriju tumačenja 8. i 9. glave Otkrivenja Isusa
Hri-sta.«1 »Malo ili ništa nije ostalo profesionalnim tumačima, sem da ukažu na stranice
knjige Edvarda Gibona.«2
Prva nevolja ili teški sud koji pada na Zapadno Rimsko carstvo bio je rat sa Gotima
pod Alarikom, koji je otvorio put daljim prodorima. Smrt rimskog cara Teodosija, dogodila
se u januaru 395. godine, i pre kraja zime Goti su pod Alarikom krenuli u borbu protiv
carstva.
Prva invazija pod Alarikom razorila je Istočno carstvo. On je porobio velike gradove
i zaplenio mnogi narod. Trakija, Makedonija, Atika i Peloponez bili su osvojeni, ali on nije
dospeo do grada Rima. Kasnije su gotski odredi prešli Alpe i Apenine i pojavili se pred
zidovima Večnoga Grada, koji je osetio bes i pljačku .varvara 410. godine.
»Grad i oganj pomešan sa krvlju« pao je na zemlju. Strahoviti rezultati invazije Gota
predstavljeni su kao »grad« zbog severnog porekla napadača a »oganj« njihov način
pustošenja zemlje i gradova vatrom; dok »krv« označava strahovite pokolje koje su ovi
smeli i neustrašivi ratnici vršili nad građanima.
 Prva truba. — Glas prve trube odjeknuo je krajem četvrtog stoleća naovamo i
odnosi se na ovu pustošeću invaziju Rimskog carstva od strane Gota.
Posle citiranja podužih odlomaka iz knjige Edvarda Gibona »Istorija rascepa i pada
Rimskog carstva«, poglavlje 30—33, o pobedama Gota, Aleksander Kejt iznosi izvanredan
zbir istorijskih činjenica koje obuhvataju ispunjenje proročanstva:
»Poduži odlomci jasno nam pokazuju kako je Gibon temeljno i mnogostrano izložio
tekst u istoriji prve trube, prvu oluju koja je preplavila Rimsku zemlju i prvi pad Rima. Da
bi upotrebili njegove reči u najkraćem komentaru, čitaćemo sledeće stvari: »Odmah na
prvi zvuk Goti su dograbili oružje i započeli svoj teški pohod preko zamrznutih reka u
jednoj neobično surovoj zimi. Divlje horde preplavile su doskora plodne krajeve Foke i
Beotije. Muškarci su bili poklani, a žene i deca odvedeni sa. zgarišta. Duboki i‘ krvavi tragovi
prolaska Gota videli su se još dugo godina. Cela teritorija Atike bila je razorena: svuda su
se videli užasni znaci Alarikovog prisustva. Sretnije su prošli stanovnici Korinta, Argosa i
Sparte, jer su bili smrću pošteđeni da ne gledaju spaljivanje svojih gradova. Sledećeg leta
za vreme jedne neobične vrućine, kada su korita reka presušila, Alarik je upao u Zapadno
carstvo. Pesnik Klaudijan, »stari usamljenik iz Verone« uzbudljivo je oplakao sudbinu
svojevremenog drveća, koja su morala izgoreti u požaru cele zemlje (vidi reči proroštva: »I
trećina drveća izgore.«); i car Rimljana je pobegao ispred kralja Gota.
»Jedna besna oluja je izbila među Germanskim narodima; sa krajnjeg Severa varvari
su domarširali skoro do kapija Rima. Oni su prouzrokovali propast Zapada. Tamni oblaci
behu se nadvili nad obalama Baltika, rasipljući svoje munje i gromove sve do obala gornjeg
Dunava. Pašnjaci Galije, na kojima su se napasala stada, i obale Rajne koje su bile iskićene
divnim i elegantnim kućama i uredno obrađenim njivama, pružajući sliku mira i izobilja,
bile su odjednom pretvorene u pustinju, pružajući monotonu sliku zadimljenih zgarišta.
Mnogi gradovi behu grozno tiranisani ili razrušeni. Hiljade ljudi behu nečovečno poklani.
Ratni plamen spalio je veći deo od sedamnajest galskih provincija.
»Alarik je i dalje nastavio svoje pustošenje širom Italije. Za četiri godine Goti su
pustošili i gospodarili nad Italijom bez ikakve kontrole. Za vreme pljačke i požara Rima,
ulice su bile prepune mrtvih tela; plamen je gutao mnoge javne i privatne zgrade; te
ruševine palata stajale su i posle 15 godina kao jedan spomenik gotskih paljevina.«3
Posle ovog sumiranja, Kejt upotpunjuje sliku, govoreći:
»Završna rečenica trideset trećeg poglavlja Gibonove istorije sama je po sebi jasan
i razumljiv komentar; pošto je pisac dao opis ovog kratkog perioda prepunog događaja,
on izvlači zaključak i uspoređuje ga sa odgovarajućim mestima iz Otkrivenja. Ali reči koje
predstoje nisu bez svog značenja: »U javnom bogosluženju toga vremena živo se nastojalo
uzdići svece i mučenike katoličke crkve na oltare Dijane i Herkulesa. Jedinstvo Rimske
imperije bilo je raskinuto, njegov genije srušen u prah; armije nepoznatih varvara,
proisteklih iz hladnih oblasti Severa uspostavile su svoju pobedonosnu vlast nad najlepšim
provincijama Evrope i Afrike.«
 »Poslednja reč — Afrika — jeste signal za trubljenje druge trube. Prizor se menja
od obala Baltika do južnih obala Mediterana (Sredozemlja), ili od hladnih predela Severa
do granica žarke Afrike. I umesto ledene stihije koja je pala na zemlju, jedna zapaljena gora
biva bačena u more.«4
»I drugi anđeo zatrubi, i kao da velika gora ognjem zapaljena pade u more i trećina
mora postade krv. I uginu trećina stvorenja koja behu u moru, i trećina lađa propade.« •—
stih 8—9.
Druga truba. — Rimsko carstvo nakon Konstantina Velikog bilo je podeljeno na tri
dela. Često ponavljanje izraza »trećina ljudi«, ili »trećina zemlje« ukazuje na treći deo car-
stva koje je bilo pod bičem Božjim. Ova podela Rimskog carstva izvršena je na samrti cara
Konstantina, između njegova tri sina: Konstantiusa, Konstantina II i Konstanca. Konstantius
je zaposeo Istok, i odredio sebi za prestonicu Konstantinopolj (Carigrad), glavni grad
carstva. Konstantin II. držao je Britaniju, Galiju (Francusku) i Španiju, a Konstanc je
posedovao Iliriju, Afriku i Italiju.
Trubljenje druge trube se očigledno odnosi na upad i pobedu Genserika u Africi, a
zatim u Italiji. Genserik je bio kralj Vandala. Njegove pobede su većinom bile na moru i
njegovi triumfi behu »kao velika gora ognjem zapaljena i bačena u more.« Koja bi slika
mogla bolje i jasnije ilustrovati sudare dveju mornarica i potpuno opustošenje morskih
obala u ovome ratu? U objašnjenju ove trube moramo potražiti neke događaje koji imaju
delimični uticaj i na trgovački svet. Simbol koji je ovde upotrebljen navodi nas da u tome
vidimo nemire i pobune. Ništa drugo do pomorsko ratovanje ne bi odgovaralo ovom
proročanstvu. U trubljenju prve četiri trube vidimo četiri značajna događaja koji se odnose
na pad Rimskog carstva, i prva truba se odnosi na pustošenje Gota pod Alarikom, a sledeća
truba se prirodno odnosi na sledeću invaziju koja je uzdrmala Rimsku silu i prouzrokovala
pad. Ta sledeća invazija bila je napad Genzerika n.a čelu Vandala. Njegova karijera dostigla
je svoj vrhunac između 428—468. godine. Ovaj veliki poglavica Vandala imao je svoj glavni
štab u Africi. Ali, kao što Gibon tvrdi, »otkrića i osvajanja crnačkih naroda (u Africi) nisu
mogli utoliti prirodne ambicije Genzerika, već je on upravio svoje oči prema moru; on je
odlučio da izgradi pomorsku silu, i njegova smela odluka je bila izvršena sa izvanrednom
istrajnošću,«6 Iz luke Kartagene on je vršio često gusarske napade, pleneći Rimske
trgovačke lađe i vodeći rat sa Rimskim carstvom. Suočen sa ovim morskim vukom, Rimski
imperator Majorian vršio je značajne pomorske pripreme.
»Apeninske šume bile su isečene; arsenal i proizvodnja Ravene i Misenuma behu
obnovljeni; Italija i Galija nadmetahu se sa drugima u slobodnoj raspodeli javnih službi; i
carska mornarica sa oko tri stotine velikih lađa (galija), sa odgovarajućim brojem
transportera i manjih lađa, beše se usidrila u sigurnoj i prostranoj luci Kartageni u Španiji.
.. Ali Genzerik je bio zaštićen od iznenadnog napada time, što su mu izvesni velikaši,
podanici Rimskog cara, odafi vojnu tajnu, jer su bili zavidni uspehu njihovog gospodara.
Koristeći se njihovim tajnim savetima, Genzerik je iznenadio nezaštićenu Rimsku flotu u
Kartagenskom zalivu: mnoge lađe su bile potopljene ili zarobljene i spaljene, tako da su
trogodišnje pripreme bile uništene u jednom jedinom danu!
»Italijansko kraljevstvo, naziv na koji se postepeno svelo nekadašnje Zapadno
carstvo, bilo je često napadano, pod vladavinom Ricimera, neprestanim gusarskim
naletima Vandala. U proleće svake godine oni su naoružavali i opremali po jednu flotu u
luci Kartage (u Africi); i sam Genzerik, iako u poođmaklim godinama, još je lično predvodio
većinu važnih ekspedicija .. .
»Vandali su neprestano pohodili obale Španije, Ligurije, Toskane, Kampanje,
Lucanije, Brittiuma, Apulije, Kalabrije, Venecije, Dalmacije, Epira, Grčke i Sicilije... Brzina
njihovog kretanja osposobila ih je da skoro istovremeno ugroze i najudaljenije tačke koje
su privlačile njihovu pažnju; i pošto su se oni uvek ukrcavali sa dovoljnim brojem konja,
nisu se duže zadržavali nego što je bilo potrebno da bi svojom lakom konjicom opljačkali
preplašena naselja.6
Poslednji očajnički pokušaj da se Genzeriku oduzme prevlast na moru bio je učinjen
godine 468. od strane Lea I, imperatora Istoka. Gibon iznosi svedočanstvo o tome na
sledeći način;
»Sveukupni troškovi ove afričke vojne popeli su se na svotu od 130.000 zlatnih funti,
ili oko 5.200.000 funti sterlinga... Flota koja je plovila od Konstantinopolja do Kartage
sastojala se od 1.130 lađa, a broj vojnika i mornara iznosio je oko 100.000 ljudi. . .
Heraklijeva armija i Marcelinova flota udružile su se da pomognu carskom zapovedniku...
Ali vetar je išao u prilog planovima Genzerika. On je ukrcao na svoje lađe najhrabrije
Mavare i Vandale koji su poveli sa sobom mnoge šlepove natovarene zapaljivim
materijalom. U noćnoj pomrčini ovi ubitačni šlepovi bili su ustremljeni na nezaštićenu i
neopreznu Rimsku flotu, koja se tek tada probudila svesna svoje smrtne opasnosti. Njihov
zbijeni bojni poredak još je ubrzao delovanje vatre, koja je uništavala flotu sa besnom i
nezadrživom brzinom. Huka vetra, prasak plamena i užasnuta vika vojnika i mornara koji
više nisu slušali nikakvu komandu, još više je povećavala paniku u ovom noćnom prepadu.
Dok su Rimljani činili očajničke napore da se izvuku iz ovog plamenog obruča, i da bar
delimično spasu što se spasti može, Genzerikove galije su izvršile napad prema dobro
promišljenom planu, i mnogi Rimljani koji su se spasili iz ognja, bili su uništeni ili zarobljeni
od pobedničkih Vandala. Posle kraha ove velike Rimske ekspedicije, Genzerki je opet
postao neograničeni tiranin mora; obale Italije, Grčke i Azije opet su bile izložene pljački i
pohlepi. Pod Genzerikovu vlast ponovo je potpao Tripoli i Sardinija, a tome broju on je
pridodao i Siciliju. I pre nego što je umro, u dubokoj starosti i slavi, Genzerik je video
konačno uništenje zapadnog Rimskog carstva.«7
O važnoj ulozi koju je ovaj smeli gusar odigrao u raspadu Rimskog carstva, Gibon
upotrebljava ovaj značajni izraz: »Genzerik je ime, koje u propasti Rimskog carstva zauzima
ništa manje mesto od imena Alarika i Atile.«8
 »I treći anđeo zatrubi, i sa neba pade velika zvezda, koja goraše kao velika buktinja,
i pade na treći deo reka i vođenih izvora. A ime zvezde beše Pelen: i treći deo vođa postade
pelin (gorko); i mnogi ljudi pomreše od voda, jer bejahu gorke.« — stihovi 10—11.
Treća truba. — U tumačenju i primeni ovog pasusa mi dolazimo do trećeg važnog
događaja koji je uticao na prevrat u Rimskom carstvu. Za otkriće istorijskog ispunjenja ove
trube dugujemo primedbama iz dela Alberta Bernsa, koje ćemo ukratko navesti. U
tumačenju ovog teksta neophodno je potrebno, kao što ovaj komentator veli: »da bi ovde
trebao biti neki vođa ili ratnik koji bi se mogao usporediti sa blistavim meteorom; čiji bi
nastup bio posebno sjajan; koji bi se pojavio odjednom iznenada, i nestao poput zvezde
čija bi se svetlost ugasila u vodama. Razorno dejstvo ovog meteora trebalo bi se protezati
na one delove sveta koji obiluju sa vodopadima i tekućim rekama. Njegov efekat (učinak)
bio bi takav, kao da su vode i izvori postali veoma gorki, tj. da prouzrokuje smrt mnogih
osoba i izvrši velika razaranja u okolini tih voda, kao kad bi jedna gorka i otrovna zvezda
pala u vode i nanela smrt celoj zemlji kuda te vode teku.«9
7 i 8 Isto, str. 370.
9 Albert Barnes: Primedbe na Otkrivenje, str. 239, Tumač. Otkr. 8:11.

ATILA I NJEGOVI HUNI Invazijom (upadom) sa Severa i Istoka moćno Rimsko

carstvo bilo je opljačkano i podeljeno.

Pretpostavlja se da ova truba ukazuje na pustošne ratove i besne upade Atile, kralja
Huna (Mađara) protiv Rimske sile. Govoreći o ovom ratniku, naročito o njegovoj ličnosti,
Berns kaže:
»U načinu njegove pojave on je snažno podsećao na sjajni meteor koji je zablistao
na nebu. On je došao sa istoka, predvodeći svoje Hune i oborio se, kao što ćemo videti, sa
brzinom jednog meteora iznenadno na Rimsko carstvo. On je sebe smatrao izbranikom
boga Marsa (rata) i običavao je da se oblači u upadljivo sjajne odore, tako da su laskavci
oko njega govorili da pogled na njega zasenjuje oči gledaoca.«10
Govoreći o mestu događaja prorečenih u ovoj trubi, Berns napominje:
»Već je prethodno rečeno kakav će efekt ta pojava imati na reke i izvore vođene.«
Ako se ovo bukvalno primeni, ili ako se to, slično drugoj trubi ima odnositi na deo carstva,
koji će naročito trpeti od neprijateljskih napada, tada možemo pretpostaviti đa se ovo
odnosi na onaj deo imperije koji obiluje rekama i vođenim izvorištima, jer je na izvorima
vodenim ostavio trajan učinak. Istorijska je činjenica da je Atila operisao uglavnom u
oblastima Alpa, u onom delu Rimske imperije odakle teku reke širom Italije. Gibon opisuje
Atiline upade na sledeći način: »Cela Evropa, koja se prostire od Euxi.ne do Adriatika
(Jadrana), preko pet stotina milja, bila je preplavljena i opustošena nebrojenim hordama
Atilinih varvarskih jedinica.«11
»Ime zvezdi beše Pelen«. — Reč »Pelen« označava gorke posledice. Ove reči — koje
su tesno povezane sa prethodnim tekstom, kako je u našoj interpunkciji označeno —
podsećaju nas za trenutak na karakter Atile, na nevolje koju je on prouzrokovao i na užas
koji je zadavalo samo njegovo ime. »Potpuno iskorenjivanje i istrebljenje«, to su izrazi koji
najbolje označavaju nesreće koje je on zadavao.
»Atila se hvalio da trava ne raste gde prođu kopite njegovih konja. »Bič Božji«, to je
bilo ime koje je on sam sebi pripisivao, i uvrstio ga među svoje titule. On je bio »bič za
svoje neprijatelje i strah i trepet za svet.« Imperator Zapada sa Senatom i narodom Rima
ponizno i bojažljivo je podnosio gnev Atile. A završni paragraf poglavlja Gibonove istorije
nosi naslov: »Simptomi propasti i rušenja Rimske vladavine«. Zaista je ime zvezdi bilo
Pelen.«12
»I četvrti anđeo zatrubi i udarena bi trećina sunca, trećina meseca i trećina zvezda,
tako da pomrači trećina njihova, i trećina dana da ne svetli, a tako i noći.« — stih 12.
10 i 11 Isto, str. 240.
12 Alexander Keith: Znaci Vremena, Sv. I, str. 267—269.

Četvrta truba. — Mi razumemo da glas ove trube simbolizira nastupanje Odoakera,

prvog varvarskog vladara Italije, koji je bio tako tesno povezan sa rušenjem zapadnog
Rimskog carstva. Simboli sunca, meseca i zvezda -— jer su oni ovde nesumnjivo
upotrebljeni kao simboli — očigledno označavaju veliki sjaj Rimske carevine, njene careve,
senatore i konzule. Poslednji car zapadnog Rima bio je Romulus, koga su podrugljivo
nazivali Augustulus, ili »mali Avgust«. Zapadno Rimsko carstvo je palo 476. godine. Iako je
tada Rimsko sunce potamnelo ili ugaslo, ipak su još uvek postojala mala svetla u vidu
senatora i konzula. Ali konačno, posle mnogih civilnih pobuna i političkih promena, godine
566. bio je ukinut ceo stari sistem vladavine i sam Rim je od prestonice sveta bio sveden
na bednu kneževinu potčinjenu egzarhu od Ravene.
Uništenje Zapadnog carstva opisuje nam Gibon sledećim rečima:
»Nesrećni Augustulus bio je postao instrument svoje sopstvene nedaće: on se pred
Senatom na javnoj sednici odrekao prestola, i ta skupština svojim poslednjim aktom
poslušnosti jednom Rimskom princu pokazuje duh slobode i oblike ustavnosti time, što je
uputila pismo istočnom imperatoru Zeno-u, zetu i nasledniku Leovom, koji je nedavno bio,
posle jedne pobune, postavljen na Vizantijski presto. Skupština je svečano zaključila da
više nema potrebe da postoje dve dinastije u Rimskom carstvu, i da je jedan monarh
dovoljan da vlada i štiti istovremeno i Istok i Zapad. U svoje ime i u ime naroda skupština
odobrava da se sedište univerzalnog carstva premesti iz Rima u Konstantinopolj (Carigrad)
iz osnova se odričući prava izbora sopstvenog vladara; to je jedini trag preostale vlasti koja
je davala zakone svetu.«13
Aleksandar Kejt komentariše propast Rima ovako:
»Moć i slava Rima kao nosioca vlasti nad celim svetom, potpuno je presahla. Ostalo
je samo ime »carice narodima«. Svaki znamen carstva iščezao je iz carskog grada. Ona koja
je nekada vladala nad narodima sedela je u prahu kao drugi Vavilon, i više nije bilo prestola
gde je nekada vladao Cezar. Poslednji akt pokornosti Rimskom princu, nesuđenom
augustu, izvršila je skupština Senata time što je prihvatila ostavku poslednjeg imperatora
Zapada i ukinula carsku dinastiju u Italiji. Sunce Rima bilo je udareno i potamnelo . . .
»Uskoro potom pojavio se jedan novi osvajač Italije, Teodorik, Ostrogot, koji je
bezobzirno uzeo na sebe carski skerlet i vladao pravom pobednika. Goti su proglasili
Teodorika carem 5. marta 493. godine, uz zakasnelo i zlovoljno priznanje Istočnog
imperatora.« Ali carska vlast Rima, čije je zajedničko ili odvojeno sedište bilo čas Rim, čas
Carigrad, sad, Zapad sad
13 E. Gibon: Rascep i pad Rimskog carstva, Sv. III, gl. 36, str. 512.

Istok, nije nikada više bila priznata u Italiji. »Trećina sunca« bila je udarena da
potamni i nije više davala ni najmanje zrake svetla. Vlast Cezara bila je nepoznata u Italiji i
jedan Gotski kralj je vladao u Rimu.
»Ali premda je trećina sunca bila udarena i u Cezarevom gradu uništena vlast
imperatora, ipak su mesec i zvezde još sijale, ili pomalo još svetlucale na Zapadnoj
hemisferi (imperiji), čak i usred Gotske pomrčine, jer Teodorik nije bio ukinuo konzulstvo i
Senat (mesec i zvezde). »Jedan Gotski istoričar pohvaljuje konzulstvo pod vladom
Teodorika kao najveće od svih dotadašnjih oblika vladavine i veličine, kao što mesec
upravlja noću posle zalaska sunca. I umesto da ukine to zvanje, sam car Teodorik »čestita
ovim godišnjim miljenicima sreće, koji se bezbrižno raduju veličanstvu njegovog prestola.«
No po proročkom redosledu i konzule i Senat mora zadesiti njihova zla sudbina,
iako nisu pali od ruku Vandala i Gota. U jednoj od kasnijih revolucija u Italiji sve je bilo
potčinjeno Velizaru vojvodi istočnog cara Justinijana. On nije poštedeo ni ono što su
varvari dopustili. »Rimski konzuli bivaju ukinuti od cara Justinijana 541. godine.« Tako glasi
naslov poslednjeg paragrafa 40. poglavlja Gibonove Istorije o propasti Rimskog carstva.
»Vlast konzula bila je dokrajčena u trinaestoj godini cara Justinijana, čijem despotizmu je
veoma godilo ukidanje ovih titula koje su podsećale Rimljane na njihovu raniju slavu.«
»Trećina sunca bila je udarena, a sada i trećina meseca i zvezda.« Na političkom nebu
staroga sveta, pod Rimskom vlašću, carsko dostojanstvo, konzuli i. senatori blistali su kao
sunce, mesec i zvezde. Istoriju njihove propasti već smo ranije opisali, ukoliko se tiče Rima
i Italije, koji su tako dugo bili glavni grad i prva zemlja sveta, i konačno, kada se završava
četvrta truba, vidimo likvidaciju veličanstvene skupštine Rimskog Senata. Grad koji je
vladao svetom postao je ruglo ljudske veličine i bio je osvojen od jednog evnuha
(dvoranina) po imenu Narzesa, Velizareva naslednika. On je porazio Gote 552.*godine i
postigao pobedu nad Rimom, čime je sudbina Senata bila zapečaćena. 14
E. B. Eliot govori o ispunjenju ovog dela proročanstva i nestanku Zapadnorimskog
carstva sledeće:
»Tako je bila pripremljena poslednja katastrofa kroz koju su Zapadni carevi i
Imperija bili zbrisani. Slava Rima je već odavno iščezla; jedna provincija za drugom bila je
otrgnuta.
 * E. Gibon u Istoriji propasti Rimske Imperije, Sv. IV, gl. 43, str. 273 stavlja poraz
i smrt Gotskog kralja Teja u godini 553. Taj datum je prihvaćen od istoričara, pa ga i autor
ove knjige prihvata.
14 Alexander Keith: Znaci vremena, Vol. I, p. 280.

GOTSKI TRIUMF NAD RIMLJANIMA Moćna Tevtonka plemena počela su lomiti

Rimsko carstvo. Ona su prva zbacila Rimski jaram u Centralnoj Evropi, i onda nastavila sa
svojim pobedama na jugu.

Teritorije koje su još pripadale bile su opustele. Rimski prekomorski posedi, flota i
trgovina bili su uništeni. Malo je šta preostalo od ranijih titula i znakova suverenosti. I sada
je došlo vreme u kome su i ti poslednji ostaci vlasti bili poništeni. Nekih 20 godina posle
Atiline smrti, a još manje vremena od smrti Genzerika (koji je pre svoje smrti pohodio i
oplenio Večni Grad u jednoj od svojih pomorskih pljačkaških ekspedicija, i time još više
ubrzao njegovu skoru propast), baš u to vreme pojavio se Odoaker, vođa. Herula, jednog
varvarskog plemena koje je preostalo od Atile, u Alpima, na granicama Italije, postavljajući
zahtev da se potpuno ukine ime i zvanje »Zapadno-Rimski Imperator«. Vlasti su se tome
ponizno priklonile. Poslednja senka tadašnjeg »imperatora« zvao se Romulus Augustus,
služio je samo tome da još više istakne razliku između nekadašnje veličine Rima i njegovog
sadašnjeg poniženja. On je abdicirao (odrekao se »prestola«), a Senat je poslao carske
znake u Carigrad sa izjavom da je jedan car dovoljan za zaštitu sveukupnog Carstva. Time
je Rimsko carsko sunce, tojest jedan njegov deo koji je pripadao Zapadnom carstvu,
potamnelo i nikad više nije zasjalo. Ovde mislim na trećinu sunčane orbite (kruga) koji je
pripadao Zapadnom delu Rimskog carstva; jer njegov apokaliptički deo je i dalje postojao
u vidu Istočnog Rimskog carstva. Poslednjim ugovorom između dva dvora, cela Ilirija
pripala je Istočnom carstvu (treći deo.) Tako je nastao »sumrak Zapada«, i spustila se tamna
noć.
Međutim, ne smemo gubiti iz vida činjenicu đa autoritet Rima nije još bio sasvim
iščezao. Rimski Senat je nastavio da zaseda kao i obično. Konzuli su i dalje redovno
godišnje imenovani, jedni od istočnog cara, drugi od strane Rima i Italije. Sam Odoaker je
vladao Italijom sa titulom patricija, koju mu je dodelio Istočni car. Nije još bila potpuno
raskinuta veza koja je spajala udaljenije zapadne provincije ili najvažnije delove istih sa
starom metropolom. I tako je postojala još uvek izvesna iako slaba povezanost sa Rimom.
Mesec i zvezde mogle su se još videti đa svetle na zapadnom horizontu. Ali u toku
događaja koji su uskoro nagio nastupili jedan za drugim, u narednoj polovini stoleća, i oni
su se ugasili. Teodorik, Ostrogot, zavladao je Italijom, na ruševinama Herula i njihovog
kraljevstva u Rimu i Raveni, vladajući od 493—526. godine kao nezavisni suveren (vladar);
kasnije su Velizar i Narzes preoteli Italiju iz ruku Ostrogota (jednom pobedom kojoj su
prethodili veliki ratovi i pustošenja, u kojima su Italija i grad na sedam brežuljaka (Rim)
potpuno bili opusteli). Tada je bio raspušten rimski Senat i ukinuto zvanje konzula. Staviše,
kao nagrade varvarskim knezovima zapadnih provincija, bila je potvrđena njihova
nezavisnost od Rimske imperijalne vlasti. Posle stoleća ipo, nakon strašnih nesreća kojima
nema primera. u istoriji naroda, kako to istinito kaže Dr. Robertson, ispunila se izreka
Jeronima, koja se u celosti poklapa sa apokaliptičkom slikom ovog teksta i odnosi se na
prvo osvajanje Rima od strane Alarika, a koja na latinskom jeziku glasi: »Clarissimum
terrarum lumen extinctum est«, a znači: »Sunce svetske slave bilo je ugašeno«, ili kako se
jedan moderni pesnik izrazio pod utiskom istog proročanstva iz Otkrivenja:
»I Rim je video kako gasne zvezda njegove slave«, sve dok nije preostalo ni jedne
jedine da zatreperi u pustoj i tamnoj noći..«15
Strahovita razaranja ovih varvarskih hordi koje su pod svojim smelim ali besnim i
surovim vođama opustošile Rim, opisana su u sledećim nadahnutim stihovima starog
pesnika:
»I tada je nastala poplava gneva,
Koji je uzdrmao sve narode;
Zemlja je bila ognjem popaljena,
I prekrivena mrtvim telesima ...
Carevi su se kupali u krvi,
I ginuli zajedno s robovima.
Podjednako su umirali,
I kukavice i junaci.«
Strahovite su bile nesreće koje su se sručile na Rimsko carstvo prvim prodorom ovih
varvara, ali su još gore nesreće sledile. One su bile kao prve kapi kiše pred velikom pro-
valom oblaka koja će uskoro doći na Rimski svet. Tri preostale trube su se nadnele kao
tmurni oblak nad zemljom, kao što ćemo to videti u sledećem biblijskom stihu:
»I videh, i čuh jednog anđela gde leti posred neba govoreći glasom velikim: »Teško,
teško, teško onima koji žive na zemlji od ostalih trubnih glasova trojice anđela, koji će
zatrubiti.« — stih 13.
Ovaj anđeo koji se ovde pojavio nije jedan iz serije od sedmorice anđela trubača,
nego jedan sasvim drugi nebeski glasnik, koji najavljuje da će tri preostale trube biti još
teže od prethodnih, jer će za vreme njihovog trubljenja nastupiti još strašniji događaji.
Tako je sledeća ili peta truba prvo zlo, šesta truba je drugo zlo, a poslednja u ovoj seriji od
sedam truba je istovremeno i treće zlo, ili treće »teško«.
24*
15 Eđ\Vard B. Elliot: Horae Apocalypticae, Vol. I, pp. 354—356.
 MUHAMEDANSKA NAJEZDA NA EVROPU Divlji muhamedanski zavojevači, koji su
udarili zulum (teror) na Evropu, bili su pobeđeni u Toursu od Karla Martela i proterani iz
Španije.

Poglavlje IX.
MUSLIMANSKI SVET U PROROČANSTVU (Peta i šesta truba)
»I peti anđeo zatrubi, i videh zvezdu kako pade sa neba na zemlju, i dade joj se ključ od
studenca bezdana.« Otkrivenje 9:1.{DiO 495.1}
PETA TRUBA. — Za tumačenje ove trube opet se obraćamo spisima Aleksandra Kej
ta koji kaže: »Retko je naći u Otkrivenju takvo mesto u kome se kao po dogovoru svi
tumači slažu u pogledu primene pete i šeste trube, ili prvog i drugog zla, na Saracene i
Turke. To je to-liko očigledno, da je skoro nemoguće krivo razumeti. Izuzev jedan ili dva
štiha, cela deveta glava Otkrivenja opisuje ova dva naroda.{DiO 495.2}
»Rimsko carstvo je propalo kao što je i nastalo, kroz osvajanje; međutim Saraceni i
Turci su bili instrumenti kroz koje je jedna lažna religija postala bič za otpalu hrišćansku
crkvu, zato se peta i šesta truba ne nazivaju samo tim imenom, nego se još nazivaju prvo
i drugo zlo.{DiO 495.3}
Konstantinopolj ili Carigrad je bio prvi put opsednut posle propasti Zapadnog
carstva, a opseo ga je persijski car Kosroes II.«1 {DiO 495.4}
Prorok kaže: »I videh zvezdu koja pade sa neba na zemlju: i dade joj se ključ od
studenca bezdana.« Istoričar piše o tome vremenu sledeće:
»Dok se Persijski car (Kosroes II) divio čudesima svoje veštine i snage, primio je
jedno pismo od nekog nepoznatog građanina iz Meke, kojim ga je pozivao da prizna
Muhameda kao Božjeg proroka. Car je odbio taj poziv, i pocepao pismo. »Tako će Bog
pocepati carstvo i odbaciti molbe i preklinjanja cara Kosroesa«, uzviknuo je arapski prorok.
Stojeći na granici ova dva velika istočna carstva (Rimskog i Persijskog), Muhamed je sa
potajnom radošću posmatrao kako se ta carstva međusobno uništavaju. Još u vreme
Persijskog triumfa, on se usudio da prorekne, da će za nekoliko godina pobeđeni (Rimljani)
opet doći sa pobedničkim zastavama. U vreme kada je ovo proročanstvo izgovoreno,
izgledalo je sasvim neverovatno njegovo ispunjenje, jer prvih dvanajest godina Heraklijeve
vladavine otvoreno se govorilo da će se njegovo carstvo brzo rasuti.«2
Nije bilo rečeno da će ova zvezda pasti na izvore vodene kao ona koja je označavala
Atilu, već ona pada na Zemlju.
Kosroes je držao u svojoj vlasti Rimske provincije u Aziji i Africi i Rimsko carstvo bilo
je svedeno na zidove Carigrada, sa ostatkom Grčke i Italije, sa delom Afrike i nekim
primorskim gradovima, od Tira do Trapezunta na Azijskoj obali... Iskustvo dugo šest
godina navelo je Persijskog monarha da se odrekne zauzimanja Carigrada, sklopivši sa
Rimljanima mir pod uslovom da mu isti plaćaju godišnji danak u iznosu od hiljadu talenata
zlata, hiljadu talenata srebra, hiljadu svilenih haljina, hiljadu konja i hiljadu devica. Heraklije
je potpisao ove sramne i ponižavajuće uslove, koristeći vreme koje mu je preostalo da
sakupi ratni danak iz već iscrpljenog istočnog carstva za pripreme na smele i očajničke
protivnapade.«3
Persijski car je prezirao neobrazovane Saracene i podsmevao se navodnom proroku
iz Meke. Čak ni slom Rimskog carstva ne bi otvorio vrata Muhamedanstvu, ili prodiranju
Saracenskih propagatora krive vere sa ognjem i mačem, da su Persijski car i vođa Avara
(naslednik Atile) podelili među sobom ostatak Cezarevog carstva. Kosroes je sam pao.
Persijski i Rimski carevi iscrpeli su svoje snage u međusobnim ratovima. I pre nego što je
mač došao u ruke lažnog proroka, bili su poraženi upravo oni koji su trebali zaustaviti
njegov pobednički pohod i oboriti njegovu moć.«4
»Od vremena Scipiona i Hanibala nije bilo smelijeg pokušaja od onog koji je
preduzeo Heraklije za oslobođenje carstva. On je odabrao svoj opasni put preko Crnog
mora i Jermenskih planina, prodrevši u srce Persije i prisilio armije velikog cara da brane
svoju iskrvavljenu zemlju . . .
»U borbi kod Ninevije, koja je trajala od svanuća do podne, Persijanci su izgubili
dvadeset osam odreda pod zastavama, osim onih koji su bili razbijeni i rasuti. Najveći deo
njihove vojske bio je raskinut na paramparčad, a pobednici su, da bi prikrili sopstvene
gubitke, proveli celu noć na boji
* E. Gibbon: Podela i pad Rimskog carstva, Sv. IV, gl. 46, str. 463—464.
3 Isto, str. 466.
4 Alexanđer Keith: Znači vremena, Sv. I, str. 293.

štu... Gradovi i palate Asirije behu po prviput otvoreni Rimljanima.«5

»Rimski car nije ovom pobedom bio ojačan; jer je u isto vreme time bio pripravljen
put Saracenskim masama iz Arabije, da bi naleteli poput skakavaca iz istog regiona
prekrilivši i Persijsko i Rimsko carstvo, šireći svoju mračnu nauku i zavodljivu
Muhamedansku religiju.6 Za potpuniju ilustraciju ove činjenice biće dovoljno ako
navedemo nekoliko završnih reči iz 47. poglavlja Gibonove knjige kako sledi:
»Iako su pobedničke armije bile sabrane pod Heraklijevom zastavom, ipak je
izgledalo da su one usled natprirodnih napora više oslabile nego ojačale svoje snage. Dok
je car triumfirao u Carigradu ili Jerusalimu, Saraceni su opljačkali jedan gradić na granici
Sirije, a neke trupe koje su bile poslane u pomoć gradu, bile su do nogu potučene. Taj
događaj ne bi doduše bio toliko značajan, da nije bio uvod u jednu snažnu revoluciju. Ovi
pljačkaši su bili apostoli Muhameda, koje je njihov fanatički bes poterao iz pustinje. I u
poslednjih osam godifia svoje vladavine, Heraklije je morao prepustiti Arabljanima one iste
provincije koje je preoteo od Persijanaca.«7
»Duh opsene i fanatizma koji ne može da postoji na nebu, pao je dole na zemlju.
Potreban je bio još samo ključ da se otvori studenac bezdana, i taj ključ bio je Kosroes!
Onaj isti koji je sa prezrenjem poderao pismo nepoznatog čoveka iz Meke. Ali kad je iz
»sjaja svoje slave« utonuo u »tvrđavu mraka« u koju nijedno oko nije moglo prodreti, ime
Kosroesa otišlo je u zaborav davno pre imena Muhameda. Izgledaše da polumesec čeka
sa svojim izlaskom do padanja zvezde. Kosroes je bio ubijen 628. godine, posle svog
potpunog poraza i gubitka imperije, a godina 629. bila je označena kao »pobeda Arabije«,
i »prvi rat Muhamedanaca protiv Rimske imperije.« »I peti anđeo zatrubi, i videh zvezdu
kako pade s neba na zemlju: i dade joj se ključ od studenca bezdana.« Ona je pala na
zemlju. Kada je snaga Rimskog carstva bila iscrpena, a veliki car Istoka (Kosroes) ležao
mrtav u svojoj tvrđavi mraka, pljačkanje jednog nepoznatog mesta na granici Sirije bilo je
»uvod u jednu moćnu revoluciju«. Osvajači su bili apostoli Muhameda, i njihova fanatička
hrabrost potekla je iz pustinje.«8
Studenac bezdana. — Značenje ovog izraza moglo bi se utvrditi pomoću grčke reči
»abisos« (ambis), koje znači »bezdana dubina«, i može se odnositi na neko pusto,
nenastanjeno i neobrađeno mesto. To se može pripodobiti našoj Zemlji u njenom
prvobitnom stanju haosa: 1. Mojsijeva 1:2. U ovom primeru to se može odnositi na
nepoznate predele Arabijske pustinje, sa čijih su granica prodrle horde Saracena, poput
rojeva skakavaca. Pad Kosroesa II cara Persijskog može se dobro predstaviti kao otvaranje
studenca bezdana, jer je time bio pripravljen put pristalicama Muhameda, koji su ostavili
svoj pustinjski zavičaj i širili svoju prevarljivu nauku sa ognjem i mačem, dok nisu rasprostrli
svoje mračnjaštvo nad celim Istočnim carstvom.
»I otvori studenac bezdana, i poteče dim iz studenca, kao dim iz velike peči; i
potamnje sunce i nebo od dima iz studenca.« — stih 2.
»Poput štetne i čak smrtonosne sparine koju jugozapadni vetrovi donose delimično
iz Arabije, tako se i Muhameđanstvo rasprostranilo, noseći svoj kužni uticaj — koji se
najednom podigao i iznenadno proširio kao dim iz velike peći. To je jedan pogodan simbol
religije Muhameda, ako se ista usporedi sa čistim svetlom Evanđelja Isusova! Ona nije
nikada bila svetlost sa neba, nego jedan dim iz dubine bezdana.«9
»I iz dima izađoše skakavci na zemlju: i dade im se moć, kao što i škorpioni imaju
moć na zemlji.« — stih 3.
»Bila je uspostavljena jedna lažna religija, koja premda je bila bič protiv
idolopoklonstva, beše ispunila svet sa mrakom i obmanom. Rojevi Saracena, kao
skakavaca, preplavili su zemlju i munjevito su vršili svoja pustošenja nad Rimskim carstvom
od Istoka do Zapada. Grad pomešan sa krvlju pao je sa ledenih obala Baltika; gora ognjem
zapaljena pala je na more iz Afrike, a skakavci (skladan simbol Arabljana) su stigli iz Arabije,
njihove prirodne postojbine. Oni su došli kao zatirači, šireći novu doktrinu i podstičući
pljačku i bes kao vrlinu svoje religije.«10
Jedna još jasnija slika mogla bi se dati o njihovoj moći kao škorpiona, koja im je bila
data. Ne samo što je njihov napad bio brz i snažan, nego »prefinjeni osećaj časti, koji teži
za osvetom više nego za korišću, sipajući smrtonosne otrovne strele Arabljana na
neprijatelje Islama. Jedno nepristojno delo, jedna uvredljiva reč mogla je biti plaćena samo
krvlju počinitelja. Tako je njihovo okorelo, dugo i duboko neprijateljstvo mesecima, pa čak
i godinama vrebalo priliku da se osveti, osobito inovercu.«11
 »I bilo im je zapoveđeno da ne štete travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikakvom
drvetu, nego samo onim ljudima koji nemaju pečata Božjega na svojim čelima.« •— stih 4.
10 Isto, str. 301.
11 Isto, str. 305.
’ Isto, str. 301.

Posle smrti Muhameda, 632. godine posle Hrista, njega je nasledio Abubekir, koji
je, čim je učvrstio svoj položaj i vlast, pozvao Arapska plemena u borbu. Kada se vojska
sabrala, on je svojim vezirima dao sledeća uputstva:
»Kada vodite Alahov rat, ponašajte se kao muževi i ne okrečite leđa pred
neprijateljem; ali nemojte da vaša ratna slava bude uprljana krvlju žena i dece. Ne
uništavajte palmova stabla ni žitna polja. Ne uništavajte voćke niti nevinu stoku, sem toliko
koliko vam treba za jelo. Kad učinite neki zavet ili date obavezu, onda stojte pri tome i
održite časnu reč. Na vašem pohodu ćete naići na neke religiozne osobe, koje žive po
manastirima sa željom da se posvete Bogu; pustite ih na miru, ne ubijajte ih niti rušite
njihove manastire. Ali vi ćete naići i na drugu vrstu ljudi koji pripadaju sotoninoj zbornici,
koji briju teme, takve progonite i nedajte im mira dok ne prime Muhamedanstvo ili plate
danak.«12
»Nije kazano ni u proroštvu niti u istoriji da li su humanija uputstva bila obazrivije
izvršavana nego surova ovlašćenja; ali tako im je bilo dato uputstvo. To su prema
Gibonovom izveštaju bili jedini propisi koje je Abubekir dao svojim komandantima čija
dužnost je bila da ih predaju Saracenskim trupama. Ove naredbe su bile u skladu sa
proroštvom, kao da je i sam kalifa radio u pokornosti nekoj višoj sili a ne prema nastojanju
smrtnog čoveka. I kad je bila u pitanju borba protiv Isusove vere i širenja Muhamedanstva
na njeno mesto, on je upotrebio iste reči koje su bile prorečene u Otkrivenju.«13
»Pečat Božji na čelima.« — U komentarima Otkrivenja 7:1—3 mi smo videli da je
pečat Božji subota iz četvrte zapovesti. Istorija ne krije činjenicu da je uvek bilo poštovaoca
sedmoga dana (subote) kroz celo evanđelsko razdoblje. Ali ovde mnogi nabacuju pitanje:
ko su bili ti ljudi u ono doba, koji su nosili pečat Božji na svojim čelima i ostali pošteđeni
od Muhamedanskog tlačenja? Neka se čitalac opomene već pomenute činjenice da je u
sva vremena bilo onih koji su kroz Hrišćansko razdoblje nosili pečat Božji na svojim čelima,
tj. koji su bili svesni poštovaoci prave subote. Neka dalje promisli da proroštvo potvrđuje
činjenicu da napadaji ove pustošne Turske sile nisu bili upereni direktno protiv pravovernih
ljudi, već protiv jedne druge klase. Predmet je time slobodan od svih teškoća, jer to je sve
što proročanstvo stvarno tvrdi. Jedna klasa ljudi je direktno bila u vidu ovoga teksta, naime
oni koji nemaju pečata Božjeg na čelima svojim. Zaštita onih koji imaju pečat Božji izneta
je samo kao protivteza. Shodno tome nije potrebno da dokazujemo iz istorije da ovi vernici
nisu ni na koji način bili upleteni u nesreće koje su Saraceni prouzrokovali na žrtvama svoje
mržnje. Nesreće su bile uperene protiv druge klase ljudi. Uništenje koje je došlo na tu klasu
nije u protivrečju sa očuvanjem drugih ljudi, nego samo sa pošteđenjem voćki, žitarica i
zelenila. Saracenima je bilo rečeno »da ne kvare travu zemaljsku, ni-kakvo drvo i nikakvu
zelen«, nego samo izvesnu klasu ljudi. Tako u ispunjenju ovoga proročanstva vidimo
neobičan presedan da neprijateljska invaziona vojska pošteđuje upravo sve one stvari koje
druge vojske osvajača obično uništavaju, a to su zemaljski proizvodi i priroda zemlje. U
izvršavanju poverenog im zadatka da škode onim ljudima koji nemaju pečata Božjeg na
svojim čelima, oni su sekli glave jednoj klasi religionista sa obrijanim temenom, koji su
pripadali zbornici sotone. Izgleda da su ovo bili monasi (fratri) ili neki drugi red
rimokatoličkih duhovnika, koji briju teme.
»I dade im se da ih ne ubijaju, nego da ih muče pet meseci; i njihovo mučenje je
bilo kao mučenje škorpije kad ubode čoveka.«— stih 5.
»Njihovi neprestani upadi u Rimsku teritoriju i stalni juriši na sam Carigrad, bili su
neprekidna muka za celo carstvo, koje oni još nisu bili u stanju da podjarme, uprkos dugom
periodu borbi i direktnih pokušaja kojima su nastojali da zadaju teške udarce i užasne
muke jednoj idolopokloničkoj crk-vi, kojoj je na čelu bio papa kao poglavar.* Njihov
zadatak je bio da muče i zlostavljaju, štete, ali da ne ubijaju i potpuno uništavaju.
Čudnovato je bilo upravo to što oni nisu uništavali totalno.«14 (U pogledu pet meseci
vidite komentare na stih 10.)
»I u te dane ljudi će tražiti smrt, i neće je naći; želeće da umru, ali smrt će od njih
bežati.« — stih 6.
»Ljudima je već bilo dosta života, kada je život značio nove teškoće, i kada je sve
što su smatrali svetim bilo pogaženo, i sve što su držali za dragoceno, bilo je u neprestanoj
opasnosti. Kada su divlji Saraceni dominirali nad njima, ostavljali su ih trenutno na miru,
da bi ih kasnije izložili iznenadnom napadu, što je bilo slično ubodu škorpije.«15
»A skakavci behu na izgled kao konji pripremljeni za boj; i na njihovim glavama
behu krune kao od zlata, a lica njihova behu kao lica čovečija.« — stih 7.
»Arapski konji su prvi u svetu; a veština u jahanju jeste umetnost i nauka koja potiče
iz Arabije. Bradati Arapi, brzi kao skakavci i naoružani kao škorpije, bili su uvek spremni da
odmah stupe u borbu.
* Možda se ovde misli na Krstaške ratove koje je Hiraska crkva vodila protiv
Turaka i Saracena. — (Prev.)
14, 15 Alexanđer Keith: Znaci vremena, Sv. X, 307., 308. i 309. str.

»I na njihovim glavama behu krune kao od zlata.« Kada je Muhamed ušao u Medinu
(622. godine) gde je najpre primljen za kneza, »pred njim su razvili jedan turban (čalmu) u
nedostatku zastave.« Saracenski turbani su iz daleka slični krunama, bili su njihov ukras i
dika. Bogati plen dopuštao im je da ih bogato ukrašavaju i kite i da ih često obnavljaju.
Uzeti na sebe turban značilo je doslovno postati musliman. Arapi su se još od starine
razlikovali od drugih po turbanima koje su nosili.«10
 »A lica njihova behu kao lica čovečija.« Ozbiljnost i odlučnost duha (u Arapa) očituje
se u njihovom spoljnom izgledu; ... jedini njihov gest se sastoji u glađenju (milovanju)
brade, cenjenog simbola muškosti... Čast njihovih brada je najlakše povredljiva.«17
»I imahu kose kao kose ženske, a zubi im behu kao zubi u lavova.« — stih 8
»Duga kosa se smatra kao ukras žena. Arapi, za razliku od drugih ljudi, imali su kose
kao kose ženske, nisu je sekli.
O tome običaju pisao je Plinije i drugi istoričari. Ali nije bilo nikakve
ženstvenosti u njihovome karakteru; jer njihovo divljaštvo i snaga proždiranja označena je
njihovim zubima sličnim zubima lavova.«18
»I imahu oklope kao oklope od gvožđa; i glas krila njihovih beše kao glas kola kad
mnogi konji krenu u boj.« — stih 9.
»Oklop (ili pancir) bio je u upotrebi među Arapima u danima Muhameda. U borbi
kod Ohuda (Ohot) drugoj koju je Muhamed vodio, sa Koreišom od Meke (624. god.), »bilo
je i sedam stotina oklopnika.«19
»I glas krila njihovih.« — »Napadi Arabljana nisu bili slični napadima Grka ili
Rimljana sa forsiranjem čvrste i zbijene pešadije; njihov ratni poredak bio je uglavnom
sveden na konjicu i strelce.« ... Jednim pokretom ruke Arapska konjica bi poletela brzinom
vetra. »Zvuk njihovih krila beše kao huka kola kad mnogi konji krenu u boj.« Njihove
pobede bile su čudesne po hitrini i veličini, a njihovi napadi bili su iznenadni. Ništa manje
nisu bili uspešni protiv Rimljana nego protiv Persijanaca.«20
»I imahu repove kao u škorpiona, i žalci behu na repovima njihovim; i data im beše
vlast da škode ljudima pet meseci. I imahu nad sobom cara, anđela bezdana, kome je ime
na jevrejskom jeziku Avadon, a na grčkom Apolion.« — stih 10—11.
10 Alexander Keith: Znaci vremena, Sv. X, str. 311—312.
17 Edward Gibbon: Rascep i pad Rimskog carstva, Sv. V, gl. 50, str.
86—88.
ls, 18, !0 Alexander Keith: Znaci vremena, Sv. I, str. 312—313.

»Da škode ljudima pet meseci.« — Postavlja se pitanje: koji su to ljudi bili kojima su
ovi tzv. skakavci škodili pet meseci? Nesumnjivo isti oni, koji su kasnije bili pobijeni (vidi
stih 15), koji čine »trećinu ljudi«, ili treći deo Rimskoga carstva -— naime Grčki deo istoga,
tj. Vizantija.
Kada je otpočelo njihovo mučilačko delo? Stih 11 daje odgovor na to pitanje.
»I imahu nad sobom cara.« — Od smrti Muhameda pa skoro do trinaestog stoleća
Muhamedanci su bili podeljeni na razne frakcije pod raznim poglavicama bez ikakve
glavne vlade koja bi se proširila na sve njih. Pri kraju trinaestog stoleća sultan Otoman je
obrazovao jednu jedinstvenu vlast koja je otada bila poznata kao Otomanska imperija ili
Otomansko carstvo, koje se protezalo nad svima glavnim Muhamedanskim plemenima,
sjedinjujući ih u jednu veliku carevinu.
 Njihov car je nazvan »anđeo bezdana«. Jedan anđeo označava vesnika, poslanika,
dobrog ili zlog, ali ne uvek jedno duhovno biće. »Anđeo bezdana« bio bi glavni
predstavnik religije koja je potekla kad je bezdan bio otvoren. Ta religija bila je
Muhamedanstvo, a sultan je bio njen glavni šef. Sultan ili »veliki gospodar«, kako se je
tada nazivao Otomanski monarh, bio ie istovremeno i vrhovni Kalifa ili prvosveštenik,
sjedinjujući u svojoj ličnosti duhovnu i svetovnu vlast.
Njegovo ime na jevrejskom jeziku glasi »Avadon« (Abaddon), što znači »Zatirač« ili
»Uništitelj«; na grčkom »Apollyon«, onaj koji uništava, razara. Imajući dva različita imena
na dva jezika, očigledno je da više predstavlja karakter nego ime vlasti. Ako je tako, kako
je izraženo u obadva imena, onda je on u stvari jedan zatirač. Takav je vazda bio karakter
Otomanske vlasti.
Ali kada je Otoman izvršio prvi napad na Grčko carstvo? Prema istoričaru Gibonu
»to je bilo na dan 27. jula 1299. godine, kada je Otoman prvi put upao na teritoriju
Nikomedije. Neobična tačnost ovog datuma otkriva neko predskazanje o naglom i
razornom porastu ove nemani.«21
Von Hammer, nemački istoričar turcizma, i drugi autoriteti, stavljaju taj događaj na
godinu 1301. Ali o kome datumu svedoče istorijski izvori onoga doba? Pachymeres je bio
crkveni i državni istoričar, rođen u Nikeji, koja je bila u blizini Otomanovog upada, i on piše
svoju istoriju upravo za vreme toga perioda. On je završio svoje delo oko 1307. godine,
što dokazuje da je bio savremenik Otomana.
Possinus je 1669. godine izradio potpunu hronologiju Pachimeresove istorije, dajući
datume pomračenja sunca i
!i Eđward Gibbon: Rascep i pad Rimskog carstva, Sv. VI, gl. 64, str. 226.

meseca, kao i drugih događaja o kojima Pachimeres piše u svome delu. U vezi sa
datumom 1299. g. Possinus kaže:
»Sada je naš zadatak da ustanovimo tačnu i osnovnu epohu Otomanske carevine.
Ovo ćemo pokušati da postignemo kroz hronološko upoređenje datuma Arapske
hronologije i svedočanstva našega Pachimeresa. Ovaj poslednji autor izveštava u IV. knjizi,
drugi deo, 25. poglavlje, da je Otoman postao silan kad je ovladao najjačom skupinom
neustrašivih i energičnih ratnika Paflagonije. Kada je Muzalo, komandant Rimske vojske
pokušao da zaustavi njegovo napredovanje, Otoman ga je porazio u jednoj bici kođ
Nikomedije, prestonice Vitinije. Otada je ovaj grad dominirao bojnim poprištem. Ovde je
Pachimeres vrlo jasan u tvrdnji da su ovi događaji usledili u neposrednoj pobedi kod
Bafeuma, nedaleko od Nikomedije na dan 27. jula 1299. god. Dakle, godina koju mi
prihvatamo u našem razmatranju i pažljivom upoređenju događaja, treba da bude godina
Gospodnja 1299.«22
Navod koji istoričar Posinus citira daje datum o ujedinjenju ovih Paflagonaca sa
Otomanskim snagama, koje se dogodilo 27. jula 1299. godine hrišćanske ere, pete godine
pape Bonifacija VII, i šeste godine Mihaila Paleologa. Konstatacija glasi:
 »Otoman, satrap Persije, osnivač vladajuće dinastije Turske, postao je silan
ujedinjujući se sa jednim velikim brojem banditskih snaga iz Paflagonije.«23
Ovi Paflagonci pod sinovima Amurija pridružili su se Otomanu u ovom napadu od
27. jula, tako da Posinus po drugi put daje datum ovih događaja u godini 1299.
Gregor, takođe savremenik Otomanov podupire Gibona i Pachimeresa u
ustanovljenju datuma 1299. godine u svome izveštaju o podeli Anađolije. Ova podela
među deset Turskih emirata nastala je 1300. godine, što potvrđuju i drugi istoričari. Gregor
tvrdi da je u toj podeli Otoman dobio Olimp i izvestan deo Vitinije, što ukazuje da je
Otoman već vodio borbu kod Bafeuma i đa je pokorio izvesne đelove ovog istočnog
Rimsko-grčkog teritorija.
»Neki pisci pretpostavljaju da ovaj period treba da počinje sa zasnivanjem
Otomanske carevine. Ali to je očigledno zabluda; jer oni ne samo da su trebali imati cara
nad sobom, nego i mučiti ljude pet meseci. Ali taj period mučenja nije mogao početi pre
prvog napada mučitelja, koji je usledio, kako smo napred utvrdili, 27. jula 1299. godine.«24
22 Possinus: Observationum Pachymeranarum, knj. III, gl. 8.
23 Isto, IV, 25.
24 Josiah Litch: Proročka tumačenja, Sv. II, str. 180.

Kalkulacija koja sledi, sa ovom polaznom tačkom, načinjena je i prvi put publikovana
u jednom delu pod naslovom »Hristov drugi dolazak«, od Josije Liča 1838. godine:
»I beše im data vlast da škode ljudima pet meseci.« Dotle se protezala njihova
zadaća, da muče ljude stalnim pljačkama i pustošenjem, ali ne i političkim ubijanjem. »Pet
meseci« (ili trideset dana u jednom mesecu, što znači sto pedeset proročkih dana),
odnosno 150 godina. Počevši od 27. jula 1299. godine, tih sto i pedeset godina dosežu do
godine 1449. Kroz celi taj period Turci su bili angažovani u jednom skoro neprestanom
ratu sa Grčkim carstvom, ali ga nisu uspeli osvojiti. Oni su ga potirali i držali su više grčkih
provincija ali je Grčka nezavisnost još postojala u Carigradu. Ali godine 1449, na kraju
proročkog perioda od 150 godina, došlo je do promene, čiju istoriju nalazimo u sledećoj
trubi.«25
»Jedno zlo prođe; evo idu još dva zla za njim. I šesti anđeo zatrubi, i čuh jedan glas
od četiri roga zlatnoga oltara koji je pred Bogom, govoreći šestome anđelu koji imaše
trubu: »Odreši četiri anđela koji su vezani kod velike reke Eufrata.« I biše odrešena četiri
anđela koji behu pripravljeni na sat, i dan, i mesec, i godinu, da pobiju trećinu ljudi.« —
stihova 12—15.
Šesta truba. — Prvo zlo se protezalo od pojave Muhamedanstva pa do kraja pet
meseci. Tada je prvo zlo prošlo i otpočelo drugo. I kad je šesti anđeo zatrubio, izdata je
bila zapovest da se uklone ograničenja koja su bila nametnuta narodu, kroz koja treba da
se obustavi delo mučenja ljudi i da se sada dade ovlašćenje za ubijanje trećine ljudi. Ova
zapovest je izašla iz četiri roga zlatnoga oltara.«26
 Četiri anđela. — To su četiri najglavnija sultanata od kojih se sastojalo Otomansko
carstvo, i koja su ležala u slivu reke Eufrata. Ovi sultanati su bili smešteni u Alepu, Ikoniji,
Damasku i Bagdadu. Oni su prvobitno bili zadržani (vezani), ali Bog je zapovedio da budu
odrešeni.
Koncem 1448. godine, na kraju 150-godišnjeg perioda umro je Jovan Paleolog, ne
ostavivši za sobom naslednika na prestolu Istočnog carstva. Njegov brat Konstantin,
zakoniti naslednik prestola, nije se usudio stupiti na presto bez pristanka Turskog sultana
Amurata. Zato su bili upućeni izaslanici u Jedrene da traže odobrenje od sultana, i vratili
su se sa darovima za novog suverena. Tek u proleće 1449. godine, pod ovim zlokobnim
okolnostima bio je krunisan poslednji Grčki (Vizantijski) car.
Istoričar Gibon nam kazuje sledeće:
»Prilikom smrti Jovana Paleologa, carska porodica je smrću Andronika i
zamonašenjem Isidore, bila svedena na tri princa: Konstantina, Dimitrija i Tome, trojice
surevnjivih sinova Manuilovih. Od ovih prvi i poslednji bili su daleko u Moreji... Carica-
majka, Senat i vojska, sveštenstvo i narod bili su jednodušno za zakonitog naslednika
prestola, ali despot Toma, koji se, ne znajući za nastalu promenu iznenada vratio u
prestonicu, tvrdio je da će raditi u interesu svoga odsutnog brata. Jedan izaslanik, istoričar
Franza, bio je odmah upućen caru u Jedrene. Amurat ga je primio sa počastima i otpratio
sa darovima, ali milostivu potvrdu Turski sultan je dao njegovom suparniku, što je ubrzalo
propast Vizantijske carevine. Rukama dvojice sjajnih poslanika carska kruna je bila
stavljena u Sparti na glavu Konstantina.«27 Ovu istorijsku činjenicu treba pažljivo
razmotriti u vezi sa napred navedenim proročanstvom. Grčko carstvo nije oboreno u
žestokom boju, i njegova sloboda nije ratom uništena, nego su oni sami dobrovoljno
predali svoju nezavisnost u ruke Turcima. Konstantin je lično priznao Tursku prevlast kada
je izjavio: »Ja ne mogu vladati bez vašeg odobrenja!«28
Četiri anđela behu odrešena na sat, na dan, na mesec i na godinu, da pogube
trećinu ljudi. Ovaj period u kome su Otomani imali prevlast trajao je ukupno 391 godinu i
15 dana, jer jedna proročka godina je 360 proročkih dana ili 360 bukvalnih godina. Jedan
proročki mesec, trideset proročkih dana, čini trideset bukvalnih godina. Jedan proročki dan
jeste jedna obična godina, a jedan sat ili dvadeset četvrti deo proročkog dana treba da
bude dvadeset četvrti deo jedne bukvalne godine, a to je 15 dana. Sveukupno to sačinjava
tri stotine devedeset i jednu godinu (391) i petnaest dana.
»Ali premda su četiri anđela bila odrešena dobrovoljnim potčinjavanjem Carigrada
Turcima, ipak je jedna druga opasnost lebdela nad prestonicom Carstva. Sultan Amurat,
kome je dobrovoljno predato starateljstvo nad Grčkom i čijim dopuštenjem je Konstantin
vladao u Carigradu, ubrzo je umro i bio nasleđen na prestolu od strane sultana Muhameda
II. godine 1451, koji je žarko želeo da Carigrad učini prestonicom svoga carstva.
Prema tome on je izvršio pripreme za opsadu i zauzeće grada. Opsada je otpočela
6. aprila 1453. godine, a završila se 16. maja iste godine zauzećem grada i smrću
poslednjeg Konstantina. Tako je istočni grad Cezara postao sedište Otomanske
carevine.«29
Oružje i način ratovanja koje je bilo upotrebljeno kod opsade Konstantinopolja
(Carigrada) i njegovog zauzeća i potčinjavanja, kao što ćemo viđeti, tačno je zapisano od
proroka.
27 Edward Gibbon: Rascep i pad Rimskog carstva, Sv. VI, gl. 67, str. 365.
28 Josiah Litch: Proročka izlaganja, Sv. II, str. 182—183.
19 Isto, str. 183.

PAD KONSTANTINOPOLJA (CARIGRADA)

»I broj vojnika na konjima bejaše dvesta hiljada hiljada; i čuh broj njihov.« — stih
16.
»Bezbrojne horde konja i onih što sede na njima! Gibon opisuje prvu invaziju
Rimske teritorije od strane Turaka na sledeći način; »Mirijade Turskih konja prekrili su
granični pojas dug šest stotina milja (oko 1000 km) od Taurisa do Erzeruma, i krv od
130.000 Hrišćana bila je ugodna žrtva Arabljanskom proroku.« Prepuštamo čitaocu da
rasudi da li nam ovaj izveštaj daje pravi pojam o broju Turskih konjanika. Neki
pretpostavljaju da broj od 200.000 treba samo udvostručiti, dok drugi shodno nekim
istoričarima smatraju da je to broj Turskih ratnika kod opsade Carigrada. Neki misle da je
to broj od 200.000.000 Turskih ratnika za ceo period vremena od 391 godine, i 15 dana
Turskog triumfa nad Grcima.«30 Ovo mišljenje je najverovatnije, ali se ništa ne može
pozitivno tvrditi, što uopšte nije ni bitno.
»I tako videh u utvari konje i one što seđahu na njima, koji imahu oklope ognjene,
plavetne i sumporne; i glave konja njihovih behu kao glave lavovske, i iz usta njihovih
izlazaše oganj, dim i sumpor.« — stih 17.
Prvi deo ovog opisivanja mogao bi se odnositi na spoljni izgled ovih konjanika.
Vatra predstavlja crvenu boju, zato se često puta kaže: »crven kao oganj.« Originalni izraz
»jacint« označava plavu boju, a sumpor žutu. Ove boje su uglavnom preovladavale u odelu
Turskih boraca, koje se većinom sastojalo iz kombinacije crvene čoje, plavog tirkiza i žutog
tkiva. Glave u konja su izgledale kao glave lavova, što označava njihovu snagu, hrabrost i
žestinu. Poslednji deo stiha nesumnjivo govori o upotrebi sumpornog eksploziva ili baruta
u njihovom vatrenom oružju, koje je u to vreme tek bilo pronađeno i predstavljalo je »novo
oružje« na bojnom polju. Kada su Turski konjanici ispaljivali svoje kubure (male puške sa
nabojem), to je izgledalo kao da izlazi dim, oganj i sumpor iz usta njihovih konja.
Postoji potpuna saglasnost između komentatora (tumača) u primeni ovog
proročanstva odnosno o<?nja, dima i sumpora đa je to upotreba baruta koji su Turci k< i
istili u ratu sa Istočnim carstvom.31 Ali gotovo svi smatraju da se taj izraz odnosi na tešku
artiljeriju i velike topove Turske sile. Ipak proro-čanstvo izričito spominje »konje«, i da
oganj »izlazi iz njihovih usta«, pa se tu misli na upotrebu malog ručnog oružja (kubure)
koje su Turski konjanici ispaljivali pored konjskih nozdrva, pa je proroku izgledalo kao da
oganj izlazi konjima iz usta. Barns misli da je u tome stvar, a jedan Gibonov iskaz
J» Isto, str. 183—184.
81 Vidi Adam Clarke: Komentar Novog Zaveta, Sv. II, str. 1003; i Al
bert Barnes: Primedbe na Otkrivenje, str. 264.

386 »DANILO I OTKRIVENJE«

to potvrđuje. On kaže: »Neprekidno gađanje kopljima i strelama bilo je propraćeno
dimom, grmljavinom i vatrom Turskih pušaka i topova.«32 Ovde je dobar istorijski dokaz
da su Turci upotrebljavali vatreno oružje, puške ili »muskete«, zatim konjanici su bili
naoružani kratkim puškama sa nabojem, zvanim »kubure« sa kojima su pucali u trku sa
konja. Prema tome je potpuno osnovan zaključak da su Turci imali izvrsnu konjicu koja je
upotrebljavala vatreno oružje u borbi izbliza, i time je tačno ispunjeno proročanstvo, što
nam pokazuje i istorija turskog ratovanja.
Uvažavajući upotrebu vatrenog oružja od strane Turaka u njihovoj kampanji protiv
Carigrada, Eliot kaže:
»Beše to oganj, dim i sumpor«, ili artiljerija i vatreno oružje Muhameda, koje je
prouzrokovalo uništenje trećine ljudi, tojest zauzeće Carigrada, a time i propast
Vizantijskog carstva. Prošlo je preko jedanaest stoleća od kako je car Konstantin osnovao
taj grad. U toku tih vek ova napadali su na njega Goti, Huni, Avari, Persijanci, Bugari,
Saraceni, Rusi i Otomani Turci; svi ovi neprijatelji su ga napadali i opsedali. Ali Carigrad
(Konstantinopol j), je ipak odolevao i održao se, a sa njime i Vizantijsko (grčko) carstvo.
Otuda je bila žarka želja Muhamedova da pronađe nešto čime bi uklonio prepreku. »Možeš
li mi izliti top«, pitao je car pronalazača topova, koji je dezertirao k njemu, »takvog kalibra,
koji bi mogao da poruši zid Konstantinopol ja?« Tada je u Jedrenu bila izgrađena prva
livnica koja je izlivala topove većeg dometa; obrazovana je artiljerija i preduzeta opsada
Carigrada.
»Vredno je pažnje kako Gibon, objektivni tumač Otkrivenja, stavlja u prvi plan ovaj
novi ratni izum koji je prouzrokovao konačnu katastrofu grčko-vizantijskog carstva. Pre
toga on opisuje istoriju pronalaska baruta, jedne mešavine salitre, sumpora i drvenog uglja
(ćumura), koje je prethodno upotrebio sultan Amurat, i kako je Muhamed u Jedrenu
otvorio livnicu topova i drugog vatrenog oružja. On opisuje sam tok opsade Carigrada,
kako su »strele i koplja bili kombinovani sa dimom, grmljavinom i ognjem iz pušaka i
topova«, kako je »dugi red Turske artiljerije bio raspoređen i uperen protiv zidova grada,
kako je četrnaest baterija odjednom zagrmelo sa pogodnog mesta«, kako su »utvrđenja
koja su ođoievala vekovima svakojakim vojskama, bila razorena na sve strane Otomanskim
topovima, mnogi otvori su načinjeni, a blizu kapije sv. Romana četiri kule su bile sravnjene
sa zemljom«; kako je »iz streljačkog stroja, zatim sa lađa i mostova grmela Turska artiljerija
sa svih strana, dok su bojno polje i sam grad, i Grci i Turci u njemu, bili obavijeni gustim
dimom, koji se mogao razići tek posle konačnog oslobođenja ili propasti stare Rimske
imperije«; i kako su pobeđnici u dugim redovima prodrli kroz otvore na zidinama, i
Carigrad je bio nepovratno izgubljen, njegovo' carstvo srušeno, njegova religija zgažena
vi prah nogama muslimanskih osvajača.« I kako smo već napomenuli, naročito je vredno
pažnje Gibonovo opisivanje opsade Carigrada, u kome on pripisuje najvažniju ulogu
Otomanskoj artiljeriji pri osvajanju Carigrada. Zar je ovo Gibonovo rečito i skladno
opisivanje išta drugo nego tumačenje reči ovog proročanstva? »Kroz ove tri stvari bio je
pogubljen treći deo ljudstva, ognjem, dimom i sumporom, koji izlažaše iz njihovih usta.88
»I od ova tri zla pogibe trećina ljudi; od ognja, i od dima, i od sumpora što izlazaše
iz usta njihovih. Jer sila konja beše u ustima njihovim, i u repovima njihovim; jer njihovi
repovi behu kao zmije, i imahu glave, i njima uđahu.« — stihovi 18—19.
Ovi stihovi izražavaju smrtonosne rezultate novog načina ratovanja sa vatrenim
oružjem. Ta sredstva behu. dim, oganj i sumpor, puške i topovi, sa. kojima je Carigrad
konačno bio savladan i predat u ruke Turcima.
U vezi sa ognjem, dimom i sumporom, koji prividno izlažahu iz njihovih usta, kaže
se još i to, da »sila konja beše... i u repovima njihovima.« Značenje ovog izraza izgleda da
je bio taj, što su konjski repovi kod Turaka bili simbol ili znak (amblem) njihove vlasti.
Vredna pažnje je činjenica, đa su konjski repovi bili opštepoznati znakovi na njihovim
barjacima, kao simbol službe i autoriteta. Ta slika koju je Jovan video u duhu, mora da je
prikazivala konje kako sipaju oganj i dim iz svojih usta, što je isto tako neobično kao i
razorna moć koja potiče iz njihovih repova. Svaki koji bi video jednu četu Turskih konjanika
sa repovima na barjacima, zbunio bi se pri ovoj neobičnoj i, nezaboravnoj pojavi i rekao bi
da je zaista sva sila skoncentrisana u tim zastavama (barjacima) i da je u tome njihova sila.
Ova prevlast Muhamedanaca nad Grcima trajala je tri stotine devedeset i jednu
godinu i petnaest dana, kako smo to već ranije ustanovili. Početak toga perioda je bio
kada se navršilo sto i pedeset dana (ili godina), tj. 1449. godine, a svršetak 11. avgusta
1840. godine. Sudeći prema načinu postanka Otomanske prevlasti, koja je bila dobrovoljno
priznata od strane Grčkog imperatora Konstantina poslednjeg, koji beše izjavio »da on
može vladati samo sa dopuštenjem Turskoga sultana«, možemo prirodno zaključiti da i
pad ili nestanak Otomanske nezavisnosti treba da bude negde u to vreme, na kraju toga
posebnog perioda (tj. na dan II. avgusta 1840. g.), kada je Turski sultan dobrovoljno predao
svoju nezavisnost u ruke hrišćanskih velesila, upravo tako kako je pre tri stotine devedeset
jednu godinu i petnaest dana istu primio iz ruku hrišćanskog imperatora Konstantina XIII.
Do ovog zaključka je došao i ovo tumačenje proročanstva učinio Josija Lič 1838.
godine, dve godine pre nego se očekivani događaj obistinio. Te godine on je objavio da
će Turska sila biti oborena »meseca avgusta 1840. godine«, ali je nekoliko dana pre
ispunjenja ovog proročanstva izjavio još određenije u svojoj studiji, da će se sudbina
Turske odlučiti 11. avgusta 1840. godine.34 To je bila jedna čista'računica proročkog
perioda iz Svetoga Pisma. Za to je na mestu i pitanje: da li su ovi događaji nastupili
saglasno proračunu? Stvar se može sumirati u sledećem pitanju:
Kada su muhamedanci doživeli kraj svoje nezavisnosti u Konstantinopolju? Više
godina pre 1840, sultan je bio upleten u rat sa egipatskim pašom Mehmed Alijom. »Godine
1838. rat između sultana i njegovog egipatskog vazala je bio obustavljen posredovanjem
stranih ambasadora... Ali 1839. go-dine ratne operacije su nastavljene, dok se nisu
pretvorile u jedan veliki rat između vojske sultana i Mehmed paše, kojom prilikom je
sultanova vojska bila potpuno poražena, a njegova flota zaplenjena i odvedena u Egipat.
Sultanova flota je u potpunosti bila izgubljena, da je na početku drugog rata u avgustu
posedovao još samo dve ratne lađe prvog reda i tri fregate; to je sve što je preostalo od
nekada tako moćne Turske flote. Mehmed Alija je odbio da tu flotilu vrati sultanu, izjavivši
da će u slučaju strane intervencije uništiti (spaliti) celu flotu. Tako su stajale stvari godine
1840, kada su Engleska, Rusija, Austrija i Nemačka (Prusija) započele posredovanje i dovele
do mirnog rešenja stvari, poštđ je bilo jasno da će Mehmed Alija, ako mu se ostave
odrešene ruke, uskoro postati gospodar sultanovog prestola.«36
Sultan je prihvatio ovu intervenciju Velikih sila, čime je učinio dobrovoljnu predaju
ovog pitanja u njihove ruke. U Londonu je održana konferencija Velikih sila, na kojoj je
prisustvovao i Seik Efendi bej Likgis kao opunomoćenik Otomanske carevine. Bio je
napravljen jedan sporazum i podnet Egipatskom paši, kojim mu sultan predaje vlast u
Egiptu, i celo područje Sirije od Sueckog zaliva do Tiberijskog jezera, zajedno sa
provincijom Akre, dokle je god paša živ; a ovaj će sa svoje strane evakuisati sve ostale
delove sultanove teritorije koju je bio okupirao, i vratiti Otomansku flotu. U slučaju
odbijanja ove sultanove ponude, četiri Velike sile uzeće celu stvar u svoje ruke i upotrebiti
druga sredstva da bi primorali Pašu na ovu nagodbu.
34 Josiah Litch: Verovatnost drugog, Hristovog dolaska 1843, str. 157.
85 Josiah Litch: Verovatnost drugog Hristovog dolaska oko 1843, str.

Očevidno je, da čim je ovaj ultimatum bio uručen Mehmedu Aliji, paši od Egipta,
stvar je zauvek izmakla sultanovoj kontroli, i sva je njegova vlast od tog trenutka prešla u
ruke Velikih sila. Sultan je otposlao Rifat-Beja sa jednim vladinim parobrodom u
Aleksandriju da saopšti ultimatum Mehmedu Aliji. Ultimatum je bio predat paši na
raspoloženje na dan jedanaestoga avgusta 1840. godine! Istog dana upućena je jedna
sultanova nota u Carigrad, ambasadorima četiri Velike sile, sa pitanjem: kakav plan da se
preduzme u slučaju da paša odbije da se saglasi sa uslovima ultimatuma, na koju su ovi
odgovorili da su već preduzete mere, i da nema nikakve potrebe da se on uzbuđuje o ma
kakvim mogućnostima koje bi nastale.
Činjenice su potvrđene sledećim navodima:
»Francuskim parobrodom od 24. o.m., primili smo obaveštenja iz Egipta, koja
pokazuju da nema nikakve promene u rešenosti Egipatskog paše. Uveren u hrabrost
Arapske vojske, i u snažna utvrđenja koja štite njegovu prestonicu, on izgleda rešen da
ostane pri svojoj poslednjoj alternativi (izboru) i zato, kao jedino pribežište i neminovnost
jeste nada u svršetak ovog rata bez daljeg krvoprolića. Neposredno po dolasku parobroda
Kiklop sa vestima o sporazumu četiri sile, Mehmed Alija je odlučio da napusti Aleksandriju
da bi učinio jedno kratko putovanje kroz Donji Egipat. Razlog ove njegove turneje i
odsutnosti jeste da izbegne konferenciju sa Evropskim konzulima, ali što je glavno, svojim
prisustvom u narodu on želi da probudi fanatizam beduinskih plemena, i da olakša
povećanje njegovih novih dažbina. U intervalu ove pašine odsutnosti, Turski vladin
parobrod, koji je stigao u Aleksandriju 11. avgusta, sa poslanikom Rifat-Bejom na palubi,
bio je po pašinom naređenju stavljen u karantin, i nije bio pušten do 16. avgusta. Još pre
nego je napustio brod, istog dana kad mu je dopušteno kretanje, gore imenovani
funkcioner je zatražio audijenciju kod paše, saopštavajući mu sultanovu zapovest da
odmah evakuiše Sirijske provincije, zahtevajući još jednu audijenciju za sledeći dan, kada
će u prisutnosti konzula Evropskih sila primiti od njega definitivni odgovor i obavestiti ga
o alternativi da li će se pokoriti ili neće; dajući mu rok od deset dana prema konvenciji da
se odluči o načinu na koji misli da to usvoji.«36
Dopisnik londonskog Morning Cronicla, u jednom saopštenju datiranom u
»Carigradu, 12. avgusta 1840«, kaže:
»Mogu dodati još nešto mome poslednjem pismu po predmetu planova Četiri Sile;
ja verujem da detalji (pojedinosti) koje sam tada objavio sačinjavaju sve što je tada bilo
odlučeno. Pašina teritorija se ne proteže iza linije Akre, i ne uključuje Arabiju ili Kanđiju.
Samo Egipat spada u nasleđe njegove porodice, a provincija Akre smatraće se kao pašaluk
pod upravom njegovog sina dokle je isti živ, ali nadalje zavisi od Porte; ali ovo pismo
(hatišerif) mu garantuje sve to pod uslovom da primi postavljene uslove i da u roku od pet
dana oslobodi Otomansku flotu. U slučaju da na to ne pristane, ovaj pašaluk se ima ukinuti.
Samom Egiptu je bilo preporučeno da se promisli u roku sledećih deset dana o tome, pre
nego bude upotrebljena sila protivu njega. Ovaj način pretnje o primeni sile ako se ne
saglasi sa ovim uslovima, imao je u vidu ili jednostavnu blokadu egipatske obale, ili
bombardovanje same prestonice, ili napad na egipatsku vojsku u Sirijskim vilajetima
(provincijama), — to su tačke o kojima se još proučava. U odgovoru na jedno pitanje Porte,
četiri ambasadora su juče izjavili da su za svaki slučaj preduzete sve mere i da se Sultan
ništa ne plaši ni od kakvih eventualnosti.«37 Ovim je Turska definitivno potpala pod zaštitu
velikih Evropskih sila i period od 391. godine i petnaest dana Turske prevlasti je istekao!
Da analiziramo prednje citate:
Prvo: — Ultimatum je stigao u Aleksandriju 11. avgusta 1840. godine.
Drugo: —Pismo dopisnika Morning Chronicla je datirano 12. avgusta 1840.
Treće: — Dopisnik potvrđuje da je pitanje Velike Porte bilo stavljeno u ruke
predstavnika četiri Velike sile i odgovor primljen »juče«. I tako je u svojoj sopstvenoj
prestonici »juče« Velika Porta (Sultan) prepustila ambasadorima četiri velike hrišćanske sile
Evrope da preduzmu mere kakve nađu za potrebno da bi zaštitile vitalne interese Turskog
carstva; i bilo je saopšteno da su te »mere već preduzete«, ali Sultan nije znao, niti je
mogao znati kakve su te mere bile; i da se on ništa ne uznemirava »nikakvim
eventualnostima koje bi mogle iskrsnuti«! Od toga »jučerašnjeg« dana, koji je bio 11.
avgust 1840. godine, četiri hrišćanske sile Evrope, a ne Sultan, moći će da upravljaju
poslovima Turske! Gde je sada bila sultanova nezavisnost? PROŠLA JE! Ko je sada imao u
svojim rukama vrhovnu vlast Otomanske carevine? — Četiri Velike sile! I to carstvo može
da postoji jedino dopuštenjem ovih hrišćanskih sila. Tako se je proročanstvo ispunilo do
poslednjeg slova.
Od prve publikacije sa računanjem ovih stvari, godine 1838, pre nego se je ispunilo,
vreme je već bilo proročki utvrđeno i na to proročanstvo su hiljade njih budno motrili.
Tačno ispunjenje prorečenih događaja dokazuje pravu primenu proročanstava, dajući
snažnu pokretačku silu adventnom pokretu da privuče pažnju celog sveta na Hristov drugi
dolazak.
»I ostali ljudi koji ne behu pobijeni ovim zlima, ne pokajaše se od dela ruku svojih
da se ne poklanjaju đavolima, ni idolima zlatnim, srebrnim i mjedenim, i kamenim, i
drvenim, koji ne mogu videti, ni čuti, ni hoditi. Niti se pokajaše od ubistava svojih, ni od
čaranja svojih, ni od bluda svojega, ni od krađa svojih.« — stihovi 20—21.
Bog želi da ljudi obrate pažnju na Njegove sudove i prime k srcu pouke koje On
želi da im pruži. Ali kako mi sporo učimo, i kako smo slepi na nagoveštaje proviđenja!
Događaji koji su se dogodili pod šestom trubom, sačinjavaju drugo zlo, ipak ovi sudovi
nisu doveli do poboljšanja u postupanju i moralu ljudi. Oni koji su se izbavili ovih zala nisu
ništa naučili njihovim prikazivanjem na Zemlji.
Divlje horde Saracena i Turaka behu poslane kao Božji bič i kazna na otpalo
Hrišćanstvo. Ljudi su trpeli kazne, ali nisu izvukli pouku iz njih.

“OTVORENA KNJIŽICA” Otkr. 10,8.

Poglavlje X.
OBJAVLJIVANJE DRUGOG ADVENTA
»I videh drugog moćnog anđela gde silazi s neba, obučenog u oblak, i duga beše
na glavi njegovoj, a lice mu beše kao sunce, i noge njegove kao stubovi ognjem. On imaše
u ruci svojoj knjižicu otvorenu, i desnu nogu svoju metnu na more, a levu na zemlju.« —
Otkrivenje 10:1—2.{DiO 518.1}
OVOM TEKSTU Otkrivenja mi nailazimo na još jedan slučaj prekidanja prirodnog
redosleda misli, jer ovo poglavlje izgleda kao da je umetnuto.- {DiO 518.2}
Deveto poglavlje se završava sa događajima šeste trube. Trubljenje sedme trube
zatrubiće tek u Otkrivenju 11:15, ne pre. Celo 10-to poglavlje i deo 11-tog poglavlja čine
prema tome sporedan tekst (u zagradi) između šeste i sedme trube. Sve ono što je
delimično povezano sa trubljenjem šeste trube opisano je u 9-toj glavi. Prorok ima i druge
događaje da navede pre početka sledeće trube, i koristipriliku da to učini u datom tekstu
koji prethodi Otkrivenju 11:15. Ta proročanstva zauzimaju celu 10-tu glavu i prvih 14
stihova 11-te glave. Ali najpre da pogledamo hronologiju vesti ovog anđela.{DiO 518.3}
Knjižica. — »On imaše u ruci knjižicu otvorenu.« Iz ovih reči možemo razumeti da
je ta knjižica morala jedno vreme biti zatvorena. Mi čitamo kod Danila o jednoj knjizi koja
je bila zatvorena i zapečaćena do izvesnog vremena. »A ti, Danilo, zatvori ove reči i zapečati
ovu knjigu do poslednjega vremena: mnogi će pretraživati, i znanje će se umnožiti.« Danilo
12:4. Pošto je ova knjiga bila zatvorena sve do poslednjeg vremena, to sledi da će u
poslednje vreme knjiga ipak biti otvorena. Kao što je ovo zatvaranje bilo spomenuto u
proročanstvu, logično je očekivati da će se i njeno otvaranje objaviti zajedno sa prorečenim
događajima u vezi poslednjeg vremena. Ne postoji nijedna druga knjiga za koju je rečeno
da će biti zatvorena i zapečaćena, izuzev knjige Danilovog proročanstva, i ne postoji
nikakav izveštaj o otvaranju te knjige osim ovde u Otkrivenju 10. Vidimo, dalje, da je sadržaj
opisan u obe knjige jedan te isti. Knjiga za koju je Danilo dobio direktivu da je zatvori i
zapečati, odnosi se na vreme za koje je rečeno: »Kada će biti kraj tijem čudesima?« Danilo
12:6. Kada anđeo iz ove glave siđe sa otvorenom knjižicom, na kojoj bazira svoje
objavljivanje, on će dati jednu vest »da vremena već neće biti«, kako glasi u 6 stihu. Ne
treba dakle nikakvog drugog dokaza da se obadva izraza odnose na jednu knjigu, i to
dokazuje da je mala knjižica koju anđeo ima otvorenu u svojoj ruci bila knjiga Danilovog=
proročanstva.
Jedna važna tačka je sada odlučujuća u našem nastojanju da utvrdimo hronologiju
ovog anđela. Mi smo videli da proročanstvo, osobito proročki periodi Danilovi, treba da
ostanu zatvoreni do poslednjeg vremena. Ako je to ta knjiga koju anđeo drži otvorenu, iz
toga proizlazi da on objavljuje svoju vest nakon vremena kada knjiga treba biti otvorena
ili u početku vremena posletka. Preostaje nam samo još to da vidimo kada počinje
poslednje vreme. Danilova knjiga nam daje dovoljno svetlosti o tome. U Danilu 11:30
prikazuje nam se slika papske vlasti. U stihu 35 čitamo: »I od razumnih će pasti neki, da bi
se okušali i očistili i ubelili do roka.« (engleski: »sve do poslednjeg vremena«). To je bio
period vladavine malog roga, za koje vreme su bili sveci Višnjega, vreme i zakoni predati
u njegove ruke da budu strašno progonjeni od te pustošne sile. To razdoblje se proteže
sve do poslednjeg vremena koje se završilo 1798. godine, kada je istekao period od 1260
godina papske vrhovne vlasti. Tada je nastalo vreme posletka i knjiga je bila otvorena.
Nakon ovog vremena će mnogi pretraživati i znanje će se umnožiti, što se čudesno
obistinilo u otkrivenjima božanskih tajni. (Vidi komentar Dan. 12:4).
Hronologija događaja iz Otkrivenja 10. glave može se dalje odrediti činjenicom da
je ovaj anđeo koji se ovde pojavio istovetan sa prvim anđelom iz Otkrivenja 14. glave.
Sličnost među njima lako se može uočiti: obojica imaju da objave jednu specijalnu vest.
Obojica objavljuju tu vest jasnim glasom. Obojica upotrebljavaju slične reči, ukazujući na
Stvoritelja neba i zemlje, mora i svega što je u njima. Obojica nagoveštavaju jedno
određeno vreme, kada se jedan zaklinje »da vremena već neće biti«, a drugi javlja da
»dolazi čas suda Njegova.«
 Ali vest iz Otkrivenja 14:6 data je tek posle početka poslednjeg vremena, i zato se
može primeniti na poslednji naraštaj, jer najavljuje čas svetskog suda koji dolazi. Pavle u
svoje vreme nije propovedao čas dolazećeg suda. Martin Luter i njegovi saradnici takođe
nisu to propovedali. Pavle je razmišljao o jednom sudu koji će doći u neodređenom roku
u budućnosti, a Luter ga stavlja nakon trista godina posle njegove smrti. Štaviše, Pavle
opominje crkvu prtiv propovedanja časa Božjeg suda do izvesnog vremena. On kaže: »Ali
vas molimo, braćo, za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, i za naš sastanak u Njemu, da
se ne date lako pokolebati umom, niti se plašite ni duhom, ni rečju, ni poslanicom, kao da
je od nas pisana, da je već nastao dan Hristov. Da vas niko ne prevari nikakvim načinom;
jer taj dan neće doći dok najpre ne dođe otpad i pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli.«
2. Solunjanima 2:1—3. Ovde nam Pavle stavlja u izgled čoveka greha, mali rog,
ili papstvo, otkrivajući nam sa sigurnošću celo razdoblje papske prevlasti, koja je, kako smo
već napomenuli, trajala 1260 godina i završila se 1798. godine.
Zato je godine 1798. bila ukinuta zabrana propovedanja dana Gospodnjeg dolaska.
Godine 1798. je otpočelo vreme posletka i skinut je pečat sa male knjižice. Posle toga
vremena je anđeo iz Otkrivenja 14 izašao objavljujući da je došao čas suda Božijega.
Takođe posle toga vremena je i anđeo iz 10. glave zauzeo svoj stav na moru i na kopnu,
zaklevši se da vremena više neće biti. O njihovom identitetu ovde nema ni govora. Svi
argumenti koji idu u prilog jednome, važe podjednako i za drugoga. Nije dakle potrebno
naširoko dokazivati da je sadašnja generacija svedok ispunjenja oba ova proročanstva.
Propovedanjem drugog adventa (Hristovog dolaska) naročito u godinama 1840—1844,
počinje njihovo potpuno i detaljno ispunjenje. Položaj ovoga anđela sa jednom nogom na
moru a drugom na kopnu, označava široki domet objavljivanja ove vesti na moru i na
kopnu. Kad bi se ova vest odnosila samo na jednu zemlju, onda bi bilo dovoljno da anđeo
zauzme poziciju samo na kopnu. Ali pošto on stoji jednom nogom na moru, onda to znači
da će se njegova vest proširiti daleko preko Okeana do najudaljenijih naroda i krajeva
zemaljskih. Ispravnost ovog zaključka se potvrđuje činjenicom da je gore označena vest o
Hristovom dolasku doprla do sviju misionskih stanica na svetu. O tome će biti više reči u
komentarima Otkrivenja 14. glave.
»I povika jakim glasom, kao lav kad rikne; i kad on povika, tada sedam gromova
govoriše glasove svoje. I kada govorahu sedam gromova glasove svoje ja htedoh da
pišem, ali čuh glas s neba koji mi reče: Zapečati što govoriše sedam gromova, ali to ne
piši.« — stihovi 3—4.
Sedam gromova. — Bilo bi uzaludno mudrovati o sedam gromova, u nadi da će se
postići izvesno saznanje o tome šta su oni govorili. Oni su očigledno govorili nešto koje
ne bi bilo dobro za crkvu onoga vremena da sazna. Moramo se pomiriti sa time što je
rečeno Jovanu odnosno istih i prepustiti ih tamo gde ih je on ostavio: zapečaćene,
nenapisane i za nas nepoznate.
 «HRANA ZA MILIONE«
Milioni ljudi u svima narodima mogu sada čitati Bibliju sami za sebe i za druge, jer
je ista prevedena skoro na sve jezike sveta.

»I anđeo kojega videh gde-stoji na moru i na zemlji, podiže ruku svoju k nebu, i
zakle se Onim koji živi na vek veka, koji je stvorio nebo i sve što je na njemu, i zemlju i što
je na njoj, i more i što je u njemu, da vremena već neće biti.« — stihovi 5—6.
»Vremena neće biti«. — Šta označava ova najsvečanija izjava? Ona ne može značiti
da će se sa vešću ovog anđela završiti i vreme, u smislu kako ga svet shvata, u poređenju
sa večnošću. Sledeći stih govori o danima glasa sedmoga anđela, i Otkrivenje 11:15—19
navodi neke događaje koji će nastupiti pod ovom trubom u našem vremenu. Takođe to
ne može značiti ni vreme probe, jer ono neće prestati sve dok Hristos ne završi svoje delo
kao sveštenik, koje će trajati do časa kada sedmi anđeo počne trubiti. (Otkrivenje 11:15.19;
15:5.8.) Za. to se pod ovim treba razumeti proročko vreme, jer nema drugoga na koje bi
se ovo odnosilo.
Pod ovim rečima dakle treba da se podrazumeva ne obično (kalendarsko) vreme,
nego proročko određeno vreme, jer se na drugo ne može primeniti. »Da vremena više
neće biti«, znači: da više neće biti određenog proročkog vremena, odnosno još nekog
proročkog perioda, jer je tu krajna tačka sviju perioda. Za dokaz tome neka posluži
činjenica, da se ni jedan od proročkih perioda ne proteže dalje od jeseni 1844. godine, što
se vidi iz komentara kod Danila 8:24.
»Nego u dane glasa sedmoga anđela, kad zatrubi, tada će se svršiti tajna Božja, kao
što javi svojim slugama prorocima.« — stih 7.
»Dani glasa sedmog anđela«. — Ova sedma truba nije ona koja se spominje u 1.
Korinćanima 15:52 kao poslednja truba, koja će probuditi spavajuće mrtve; ali to je sedma,
poslednja u seriji od sedam truba, i kao druge iz ove serije, svojim trubljenjem obuhvata
izvesne proročke dane ili godine. U danima kada će ona početi da trubi, svršiće se tajna
Božija. To neće biti na isti dan kada ona zatrubi, niti u samom početku njenog trubljenja,
nego će se »u dane (godine) glasa sedmoga anđela« završiti Božja tajna.
Iz događaja koji su nastupili za vreme trubljenja sedme trube, njen početak bi se sa
dovoljno sigurnosti mogao utvrditi pri kraju velikog proročkog perioda u godini 1844.
Sledstveno tome datumu trebala je da se svrši tajna Božja. Najveći događaj od sviju, upravo
je pred nama. Jedno završno i odlučno delo od najveće važnosti i značaja stoji upravo pred
vratima. Ono je u najtešnjoj vezi sa završetkom Božjeg dela. Takav jedan akt obeležava
jednu svečanu i važnu epohu. Naš Spasitelj je umirući na krstu uzviknuo: »Svrši se!« (Jovan
19:30). Kada se veliko delo milosti za palo čovečanstvo upotpuni, tada će se čuti jedan glas
od Božjeg prestola, koji će gromovnim tonom objaviti svečanu rečenicu: »Sv”ši set«

(Otkrivenje 16:17). Za to je izlišna svaka briga koja nas pođstiče na pitanje: kakav
odnos imaju ovi događaji na našu večnu nadu i spasenje? Jer kada čitamo o završetku
tajne Božje, mi se pitamo: šta je ta tajna, i u čemu se sastoji njen svršetak.
 »Tajna Božja.« — Nekoliko direktnih svedočanstva iz Božje reči koja nam je data
kao svetlost na našoj stazi, pokazaće nam šta je ta tajna. »Obznanivši nam tajnu volje svoje,
po svojoj ugodnosti koju pokaza unapred u Sebi Samom, za uredbu ispunjenja vremena,
da bi sve stvari objedinio u Hristu, — sve što je na nebu i na zemlji.« Efescima 1:9—10.
Ovde je Božja namera da spoji sve stvari u Hristu nazvana »tajnom« Njegove volje. Ovo je
izvršeno kroz Evanđelje. »Molite se Bogu... i za mene, da mi se da reč kad otvorim usta
svoja, da objavim sa slobodom tajnu Evanđelja.« Efes. 6:19. Ovde je jasno objavljeno da je
Evanđelje tajna. U Kološanima 4:3 Evanđelje je nazvano tajnom Hristovom. I opet: »Da se
meni po otkrivenju kaza tajna (kao što gore napisah ukratko), da i neznabošci postanu
sudeonici, jedno telo, i zajedničari Njegovog obećanja u Hristu kroz Evanđelje.« Efes. 3:3.6.
Pavle ovde izjavljuje da je njemu tajna bila poznata kroz otkrivenje, kao što je prethodno
pisao. Time on ukazuje na njegovu poslanicu Galatima, gde nas izveštava šta mu je bilo
dato »kroz otkrivenje«, sa sledećim rečima: »Sveđočim vam, braćo, da ono Evanđelje koje
sam objavio, nije po čoveku. Jer ga ja ne primih od čoveka, niti ga naučih, nego otkrivenjem
Isusa Hrista.« Galatima 1:11—12. I ovde nam Pavle jasno kaže da ono što je primio kroz
otkrivenje beše Evanđelje. U Efescima 3:3 on to naziva tajnom koja mu je pokazana kroz
otkrivenje, kao što je gore opisao. Poslanica Galatima je’ pisana oko 54. godine posle
Hrista, a Efescima oko 65. godine.
U pogledu ovih svedočanstava, malo će ih biti koji će poreći da je Evanđelje tajna
Božja. To je dakle isto kao kada bi anđeo izjavio: »Nego u dane glasa sedmog anđela kada
on zatrubi, tada će se svršiti Evanđelje.« Ali šta znači svršetak Evanđelja? Pre nego
odgovorimo na ovo pitanje, treba da objasnimo u koju svrhu je ono dato. Ono je dato da
bi se iz svih naroda sakupio jedan izabrani narod k imenu Božjem (Dela 15:14). Prema
tome, svršetak Evanđelja predstavlja dovršenje spomenutog dela. Ono će se dovršiti kada
se ispuni od-ređeni broj naroda Božjeg, kada više neće biti vremena milosti da se nudi
grešnom čovečanstvu, i kada će se vreme probe završiti.
Taj predmet je sada pred nama u svoj svojoj veličini. To važno delo će se izvršiti u
danima glasa sedmoga anđela, čije trubljenje odjekuje kroz ceo svet posle nezaboravne
epohe od 1844. Njegovo delo nije neizvesno. Da li smo spremni za taj posledak?

»I glas koji čuh s neba opet progovori samnom i reče: idi i uzmi knjižicu koja je
otvorena u ruci anđela koji stoji na moru i na zemlji. I otidoh k anđelu i rekoh mu: daj mi
knjižicu I on mi reče: uzmi je i pojedi je; biće ti gorka u stomaku tvome, ali će ti u ustima
biti slatka kao med. X uzeh knjižicu iz ruke anđela
i pojedoh je. I beše mi u ustima slatka kao med, ali kad je pojedoh, beše gorka
u stomaku mojem.« — stihovi 8—10.
Ovde je Jovan pozvan da delu je kao predstavnik crkve, verovatno da se time
pokaže kasnije iskustvo crkve, koje je Gospod označio u proročanstvu, ali koje se ne bi
moglo dobro predstaviti pod simbolom jednog anđela. Samo kad je u pitanju neko
direktno objavljenje, anđeli bivaju upotrebljeni kao simboli predstavljajući religiozne
učitelje koji propovedaju tu vest, kao što je slučaj u Otkrivenju 14. Ali kad treba da se iznese
neko specijalno iskustvo crkve, tada je najpogodnije da se stvar izloži preko nekoga od
članova ljudske porodice. Tako je sam Jovan bio pozvan da učestvuje u ovoj simboličnoj
predstavi. U ovom slučaju anđeo koji se ovde javio Jovanu može predstavljati Božjeg
vesnika kome je naložena ova božanska vest; ili je isti bio možda upotrebljen u cilju
predstavljanja prirode vesti i izvora odakle ta vest dolazi?
Gorko i slatko. — Anđeo iz ovog poglavlja ima u svojoj ruci »otvorenu knjižicu.« U
komentaru 2 stiha mi smo videli da je ta »knjižica« u stvari bila knjiga Danilova, koja je bila
»zapečaćena do poslednjeg vremena.« Dan. 12:9. Ista je trebala biti otvorena kada će
proročanstva iz knjige biti razumljiva.
Nije malo ljudi koji žive u ovoj generaciji (1844—1899) koji su sopstvenim očima
videli ispunjenje ovih stihova. Mnogi se od njih sećaju sa kakvom su radošću slušali vest o
skorom Hristovom dolasku, gutajući kao slatki med dragocene istine, ali takođe i gorčinu
i muku strašnog razočarenja kada Gospod nije došao u određeno vreme 1844. godine.
Očevidno je postojala jedna greška u pogledu Danilove knjižice, koja je tada bila
progutana, i koja im je u početku bila slatka kao med, ali ubrzo zatim im je bila gorka kao
pelin i žuč. Ali oni koji strpljivo čekaju da prođe proces probave hrane uskoro su uvideli da
je pogreška bila učinjena u odnosu na događaj (očišćenja svetinje), a ne na vreme, i da
ono što im je anđeo dao nije im služilo na smrt, nego za okrepljenje i ohrabrenje. O sličnom
iskustvu nam govori i Jeremija 15:16—18, prikazujući nam na vidljiv način istu sliku.
U komentarima kod Danila 8:14 bilo je pokazano da je delo očišćenja nebeske
svetinje otpočelo 1844. godine. Istraživači proroštva koji su ovo otkrili razumeli su da
svetinja predstavlja zemlju, i zabluda se sastojala u tome što su oni verovali da će godine
1844. doći Gospod da očisti zemlju od njene pokvarenosti i greha.

Ova vest o dolasku Gospodnjem u jesen 1844. godine naglo se proširila po celoj
Americi i drugim delovima sveta. Ona je silno pokrenula srca ljudi i potresla protestantske
crkve onoga vremena. Desetine hiljada vernika očekivalo je dolazak Gospoda na svršetku
velikog proročkog perioda od 2300 dana u godini 1844. (Vidi Danilo 8:14; 9:25—27.) Bile
su preduzete sve pripreme da se Gospod dočeka sa velikom radošću i veseljem, a zatim je
došlo gorko razočarenje, jer Gospod nije došao. Njihova pogreška (zabluda) bila je u
njihovom pogrešnom razumevanju događaja koji su trebali nastupiti na kraju ovog
proročkog perioda, ali ne u njihovom računanju vremena.
Dosledno tome, čitamo u stihu 10: »Knjižica . .. beše mi slatka u ustima kao med, ali
kad je pojedoh, beše mi vrlo gorka u stomaku.«
Veći rad treba izvršiti. — Razočaranje, ipak, nije bilo dokaz da Gospod nije više u
tom pokretu, jer ovde u desetoj glavi Otkrivenja On predviđa ovo iskustvo, i u posleđnjem
stihu ukazuje svome narodu na jednu novu dužnost svetskih razmera, koju On ima za njih
i koju treba da izvrše pre Njegovog slavnog dolaska. Ovo delo se odnosi na tri anđelske
vesti iz četrnajeste glave.
 »I reče mi: treba ti ponovo prorokovati pred mnogim narodima. plemenima i
jezicima i carevima.« — stih 11.
Ovde Jovan, u stavu predstavnika crkve, prima od anđela još jedan nalog. Još jedna
vest treba da se pripoji prvoj i drugoj anđeoskoj vesti i da se odnese svetu. Drugim rečima,
mi ovde imamo proročanstvo o trećoj anđeoskoj vesti, koja je sada, kako verujemo, u
procesu ispunjenja. Ova vest neće biti propovedana po uglovima, nego će biti ođneta
»pred mnoge narode, plemena i jezike i careve«, što će se jasnije viđeti u našoj daljoj studiji
Otkrivenja 14:6—12.

Poglavlje XI.
DVOJICA SVEDOKA
»I dade mi se trska kao palica; i anđeo stajaše, govoreći: »Ustani i izmeri hram Božji, i
oltar, i one koji se klanjaju u njemu. Ali trem koji je izvan hrama izostavi, nemoj meriti; jer
je dat neznabošcima; i sveti grad će gaziti četrdeset i dva meseca.« — Otkrivenje 11:1—
2.{DiO 529.1}
OVDE IMAMO nastavak uputstva koje je anđeo dao proroku Jovanu u prethodnom
poglavlju, pošto ovi stihovi pripadaju tome poglavlju i ne mogu se ravnati prema sadašnjoj
podeli stihova. U poslednjem stihu Otkrivenja 10. glave anđeo je predao Jovanu kao
predstavniku crkve jedan novi zadatak; drugim rečima, ovaj stih sadrži proročanstvo za
treću anđeosku vest. Ova vest je povezana sa hramom Božjim u nebu i određena je da
spremi jedan narod za njegovu službu.
Merački aršin. — Hram koji se ovde spominje ne može biti crkva, jer crkva je
prikazana u vezi sa ovim hramom kao »oni koji se klanjaju unutra.« Hram je uistini
originalni hram na nebu, a molioci su prava crkva na zemlji, ali molioci se ne trebaju meriti
po veličini i obimu tela ljudskim aršinom i palcima, već po merilu pravde, zakona i dela,
kao pravi bogomoljci. Time se meri njihov pravi karakter. Tako dolazimo do zaključka da
su deset zapovesti merilo koje je Bog dao i kojim će se meriti dužnosti svakog čoveka. To
je ona palica ili merački aršin koji je anđeo dao u ruke Jovanu, što predstavlja upravo deset
zapovesti. U ispunjenju ovog proročanstva kroz treću anđeosku vest, ovaj zakon je bio na
naročiti način stavljen u ruke crkve. To je merilo po kome se isprobavaju poštovaoci
pravoga Boga u ovom vremenu.{DiO 529.2}
Pošto smo videli koje je to merilo po kome se mere molitelji u hramu, sada se
pitamo: šta znači merenje hrama? Merenje nekog predmeta zahteva specijalnu pažnju koja
se pridaje tome predmetu. Poziv da ustane i izmeri hram Božji jeste proročka zapovest
crkvi da pokloni posebnu pažnju predmetu svetinje ili nebeskog hrama. Ali kako da se to
učini sa meračkom palicom (ili starinskim aršinom) datom crkvi? To ne možemo učiniti
samo sa deset zapovesti. Zato moramo prihvatiti celu vest, jer nam ona pruža put za
istraživanje ili proučavanje svetinje na nebu, sa zapovestima Božjim i Hristovom
posredničkom službom. Otuda zaključujemo da je meračka palica, uzeta u celini, jedna
specijalna vest koja je sada data crkvi, koja obuhvata velike istine specijalno za ovo vreme,
uključujući i deset Božjih zapovesti.
»A trem koji je izvan hrama ostavi i ne meri.« Ovo mora da znači da je pažnja crkve
sada upravljena na! unutrašnju svetinju i službu u njoj. Stvari koje pripadaju spoljnom
tremu (porti) od neznatne su važnosti. To je dato neznabošcima. Da se izraz dvor-trem-
porta odnosi na ovu zemlju dokazuje sle-deće: Trem je bio mesto gde su se klale žrtve,
čija krv je služila za kropljenje u svetinji. Simbolička žrtva morala je umreti u simboličnom
tremu, i Hristos je umro na Golgoti u Judeji. Pošto su ovde prikazani neznabošci, pažnja
proroka, bila je upravljena na veliki neznabožački otpad, koji će grad sveti gaziti nogama
za vreme od četrdeset i dva meseca, za vreme srednjevekovne papske strahovlade. Time
smo vraćeni natrag u prošla stoleća, gde prorok na jedan podesan prirodni način skreće
našu pažnju na jednu novu seriju događaja.
»I daću silu dvojici Mojih svedoka, i oni će proricati hiljadu dvesta i šezdeset dana,
odeveni u kostreti.« — stih 3.
Ovaj period od »hiljadu dvesta i šezdeset dana« se različito opisuje u Svetome
Pismu. On se pojavljuje u tri različita oblika, i to:
1. Kao 1260 dana u ovom stihu i Otkrivenju 12:6.
2. Kao 42 meseca u Otkrivenju 11:2 i 13:5.
3. Kao 3V2 vremena kod Danila 7:25 i 12:7; i u Otkrivenju 12:14.
Svi ovi oblici upućuju na isti period, i mogu se lako sračunati. Jedno vreme je jedna
godina, kao što se vidi kod Danila 11:13, poslednji deo. Jedna godina ima 12 meseci, a
jedan biblijski mesec sadrži 30 dana. Tako imamo sledeći račun:
1 godina od 12 meseci po 30 dana, iznosi 360 dana;
2 godine ili 24 meseca po 30 dana, iznosi 720 dana;
pola godine ili 6 meseci po 30 dana, iznosi 180 dana;
Svega: 3*/2 god. ili 42 mes. po 30 dana = 1260 dana.
Da jednu godinu čine 12 meseci, to će svi lako odobriti, ali da svaki mesec ima po
30 dana, to je potrebno dokazati. To

se lako može videti kod izveštaja o potopu, gde u 7 i 8 glavi knjige Postanja čitamo
sledeće:
1. Da ie potop došao sedamnaestog dana drugoga meseca:
1. Mojsijeva 7:11.
2. Da se voda povukla sedamnaestog dana sedmoga meseca: 1. Mojs. 8:4.
3. Da je potop trajao pet meseci, tj. od drugog do sedmog meseca.
Citat iz 1. Mojsijeve 7:24 otkriva činjenicu da je »voda prekrivala zemlju sto i pedeset
dana.« Naš račun pokazuje pet meseci. Ovaj tekst spominje 150 dana, tako da imamo pet
meseci ravno 150 dana, ili 30 dana u mesecu.
Tako imamo jedno definitivno merilo za obračunavanje proročkih perioda, imajući
na umu da je jedan proročki dan ravan jednoj kalendarskoj godini.
 Dvojica svedoka. — Kroz ovo vreme od 1260 godina svedoci su bili obučeni u
kostret, ili u sumrak i Bog im je dao silu da mogu istrajati i nastaviti svoje svedočanstvo
kroz taj mračni i tužni period papske prevlasti. Ali ko su oni ili šta znače ovi »svedoci«?
»Oni su dve masline i dva žiška što stoje pred Gospodarern Zemlje.« — stih 4.
Očevidno ovaj stih ukazuje na Zahariju 4:11—14, gde su dve masline upotrebljene
da predstave reč Božju. David svedoči: »Reči Tvoje prosvetljuju«; i: »Reč je Tvoja žižak nozi
mojoj i videlo stazi mojoj.« Psalam 119:130.105. Pismeno svedočanstvo je jače od
usmenog. Hristos je rekao za spise Starog Zaveta: »Ona svedoče za Mene.« Jovan 5:39.
Georg Kroli kaže: »Dva svedoka su Stari i Novi Zavet. . . Stvarna je namera Svetoga
pisma da daje svedočanstvo o milosti i vernosti Božjoj. Naš je Gospod zapovedio:
»Pregledajte Pisma . . . jer ona svedoče za Mene.« Ovo je bilo upućeno Jevrejima, i opisuje
karakter i službu Starog Zaveta. Novi Zavet je slično narečen kao davaoc svedočanstva: ,,LI
propovedaće se ovo Evanđelje po ćelom svetu za svedočanstvo svima narodima.« (Matej
24:14.)*
»I ako im ko učini nepravdu, oganj izlazi iz usta njihovih i progutaće neprijatelje
njihove; i ko bude hteo da im učini na žao, biće ubijen.« — stih 5.
Povrediti reč Božju znači protiviti se istoj, pokvariti ili izvrnuti njeno svedočanstvo, i
odvratiti narod od iste. Protiv onih koji to čine, oganj izlazi iz usta njihovih da ih proguta,
tojest, ognjeni sud je izrečen nad takvima u reči Božjoj. Za njih je prorečeno da će imati
deo u ognjenom jezeru koje gori vatrom i sumporom. (Malahija 4:1; Otkrivenje 20:15; 22:
18—19.)
»Oni će imati moć da zatvore nebo, da ne padne dažd na zemlju u dane njihovog
proricanja; i imaće vlast nad vodama da ih pretvore u krv, i da udare zemlju sa svakojakim
nevoljama, kad god to budu hteli.« — stih 6.
U kom smislu će ovi svedoci imati moć da zatvore nebesa i pretvore vodu u krv, i
puste zla na ovu zemlju? Ilija je zatvorio nebo tako da nije padao dažd ni rosa za tri godine
i šest meseci, ali on je to učinio rečju Božjom. Mojsije je rečju Božjom pretvorio Egipatske
vode u krv. I kao što su se ispunili svi ovi sudovi Božji o kojima svedoči Mojsije i Ilija, tako
će se sigurno ispuniti svaka pretnja i sud izrečen nad protivnicima Evanđelja.
»Kad god to budu hteli,« to znači tako često kao što je napisano na svetim
stranicama, tako će ti sudovi nastupati. Ovome svetu predstoji još jedan prizor takve
drame, prilikom izlivanja sedam poslednjih zala.
»I kada svrše svedočanstvo svoje, onda će zver koja izlazi iz bezdana povesti sa
njima rat, i pobediće ih i ubiće ih. I mrtva će tela njihova ležati na ulici velikoga grada, koji
se duhovno zove Sodom i Misir, gde i Gospod naš bi razapet.« — stihovi 7—8.
»I kad svrše svedočanstvo svoje«, tj. »obučeni u kostret.« Kada se završi njihovo
žalosno stanje u kostreti (ili vreći), to znači da će se skratiti dani njihovog progonstva
(Matej 24:22.), i to pre isteka samog perioda. »Jedna »zver« u proročanstvu označava jedno
carstvo ili vlast. (Vidi Danilo 7: 17—23.) Sada se javlja pitanje: Kada se završilo stanje
svedočenja u kostreti, ili »obučeni u vrećama«? Ako smo bili tačni u određivanju 538.
godine kao vremena početka »hođenja u kostreti«, onda nas četrdeset i dva meseca ili
1260 proročkih godina dovode do godine 1798. Da li se je u tom vremenu po-javilo jedno
takvo carstvo kako je ovde opisano, i učinilo rat sa svedocima? Pažnja! ova zver, ili carstvo,
izlazi iz studenca bezdana, znači bez temelja, jedna ateistička sila. — »duhovni Sodom i
Misir.« (Vidi 2. Mojs. 5:2. Faraon je izjavio: »Ko je Gospod da slušam glas njegov i pustim
Izrailja? Ne znam za Gospoda, i neću pustiti Izrailja!«) To je ateizam. Da li je oko 1798. neko
carstvo otkrilo takav duh? Jeste, Francuska; ona se u svojoj nacionalnoj skupštini odrekla
postojanja Boga, i učinila rat sa »monarhijom neba.«2
»Godine 1793, ... Evanđelje je bilo jednim svečanim aktom Zakonodavne vlasti i
naroda ukinuto u Francuskoj.
* George Storrs: Ponoćna vika, maj 4, 1843, Sv. IV, str. 47.

Masa je uništavala i omalovažavala Bibliju; život njena dva Zaveta sastoji se u

njihovim naukama, i uništenje tih nauka znači i uništenje Biblije. Dekretom Francuske vlade
bilo je objavljeno da nacija ne priznaje Boga, i time su Stari i Novi zavet ubijeni po naredbi
republikanske Francuske. Ali ismevači Svetog pisma nisu mogli očekivati da će doći do
otimačine i pljačke svih glavnih mesta za bogosluženje. U Lionu su nevernici neke
posvećene stvari vezali za rep magarcu i sa takvom povorkom išli ulicama grada. ..
»Na dan 1. novembra 1793. godine Gobet, sa republikanskim sveštenicima Pariza
odbacuje odeždu, i odriče se religije. Na 11-tom »Velikom Festivalu«, posvećenom
»Razumu i Istini«, koji je praznovan u Katedrali Notr-Dam (Naša Gospa), koja je bila
obesvećena i nazvana »Hram Razuma«; u središtu crkve je bila podignuta jedna piramida,
natkrivena jednim oltarom na kome je pisalo »posvećeno filozofiji.« Na oltaru »Istine« bila
je buktinja koja širi svetio. Nacionalni Konvent (Skupština) i sve vlasti prisustvovali su ovoj
burleski (lakrdiji) i uvredljivoj ceremoniji.«3
Duhovni Sodom. — »Duhovno« se ta sila naziva »Sodom«. Kakva je bila
karakteristika sodomskog greha? Razuzdanost. Da li je i Francuska imala ovaj karakter?
Jeste. Razvrat i bludstvo bilo je u to vreme zakonom dozvoljeno u celoj Francuskoj.
»Duhovno« beše mesto »gde naš Gospod razapet bi.« Može li se to uistinu primeniti na
Francusku? Da, zaista, i to u više nego jednom smislu. Najpre u 1572. godini, za vreme
pokolja pobožnih Hugenota u toku »Vartolomejske noći«, kada je u krvi ugušeno preko
pedeset hiljada ljudi, žena i dece, da je krv bukvalno tekla ulicama Pariza. Na taj način je
naš Gospod bio »duhovno raspet« u licu Njegovih sledbenika. I opet: lozinka i moto
francuskih nevernika bila je: »DOLE BEDNIK!«, misleći na Hrista. Tako se zaista može reći:
»gde Gospod naš beše razapet.« Tako se stvarno duh iz »bezdana« obilno izlio nad ovom
grešnom nacijom.
»No da li je Francuska »učinila rat« sa Biblijom? Jeste. Godine 1793. je izglasan jedan
dekret u Francuskoj Skupštini koji je zabranjivao Bibliju, i pod ovim dekretom bile su
pokupljene sve Biblije i spaljene na lomači, i svaki mogući prezir i sramota bacani su na
Bibliju i njene institucije bile su uništene. Subota je bila izbrisana i svaki deseti dan je bio
određen za praznovanje sa veseljem i bogohulstvom. Krštenje i pričest behu takođe
ukinuti. Postojanje Boga se negiralo, a smrt je bila proglašena večnim snom. Boginja
razuma je bila podignuta u ličnosti jedne nemoralne žene, koja je javno obožavana. Zaista
ovo je bila jedna sila koja tačno odgovara proročanstvu.«4 Ova stvar će biti još opširnije
komentarisana u narednom stihu.
'J George Croly: Otkrivenje sv. Jovana, str. 175—177.

«BOGINJA RAZUMA«
Odbacu jući svakio obuzdavanje, narod Francuske je poricao postojanje Boga, a
slavio je ljudski razum.

»I gledaće neki od naroda i .plemena i jezika i kolena njihova mrtva tela tri dana i
po, i neće dati da se njihova mrtva teJa polože u grobove.« — stih 9.
Ovaj stih opisuje osećanja drugih naroda u vreme kad se vršila osveta nad
»svedocima«. Oni su videli kakav je rat vodila neverna Francuska protiv Biblije, ali oni nisu
učestvovali u tome bezbožnom delu, niti su dopustili da se ubijeni svedoci pokopaju ili da
potpuno isčeznu, iako su ležali mrtvi tri i po dana, tj. tri i po godine u Francuskoj. Ali ovaj
francuski pokušaj uništenja Biblije, naprotiv, poslužio je probuđenju Hrišćanstva na sve
četiri strane, da se poduzmu novi napori u prilog Biblije, što ćemo dalje videti.«5
»I koji žive na zemlji obradovaće se i razveseliće se radi njih, i slaće darove jedni
drugima, jer ova dva proroka mučiše one koji žive na zemlji.« — stih 10.
Ovo opisuje radost onih koji mrze Bibliju, kod kojih je ona izazivala grižu savesti.
Zaista je bila velika radost bezbožnika svuda za to kratko vreme, jer »radost bezbožnika
ne traje dugo«. Tako je bilo i sa Francuzima, jer njihov rat protiv Biblije i Hrišćanstva svalio
se na njih same, i skoro ih uništio. Oni su nastojali da unište Hristova »dva svedoka«, ali su
time ispunili Francusku krvlju i užasom, tako da su i sami bili užasnuti posledicama svojih
zlih dela, i bili su radi da povuku svoje oskrnavljene ruke od Biblije.«8
»Ali posle tri dana i po duh života od Boga uđe u njih, i oni stadoše na noge svoje;
i veliki strah spopade one koji ih viđeše.« — stih 11.
Oživljavanje svedoka. — Godine 1793. Francuska Skupština izdala je dekret o
zabrani Biblije. Upravo tri godine kasnije podneta je u.Skupštini rezolucija da se ukine taj
dekret
i da se vrati sloboda Svetome Pismu. Ta rezolucija je ležala na stolu šest
meseci, dok nije uzeta u postupak i prošla kroz proceduru glasanja. Tako su upravo posle
tri i po godine svedoci »ustali na svoje noge, i veliki strah spopao one koji ih videše.« Samo
užasni rezultati odbacivanja Biblije naveli su Francusku da povuče svoje ruke od ovih
svedoka.«7
Na dan 17. juna 1797, Kamil Jordan (Camille Jourdan) je u »Veću Petstotina«
podneo memorandum o »reviziji zakona protiv verske službe.« On se sastojao od izvesnog
broja predloga o povlačenju republikanskih ograničenja papskih službi, kao i papskih
anatema protiv protestanata. Evo nekih od predloga:
1. Da svi građani mogu kupovati i prodavati zgrade za vršenje religioznih službi.
4 do 7 George Storrs: Ponoćna vika, maj 4, 1843, Sv. IV, str. 47.

2. Da sve veroispovesti mogu da se okupljaju zvonjenjem zvona.

3. Da ne mora biti ispitivanja ili obećanja niti bilo koje vrste prinude između
građana i propovednika tih veroispovesti.
4. Da ma koja ličnost koja pokušava da spreči, ili na ma koji način ometa javno
bogosluženje ima da se novčano kazni od 50 do 500 livri; i ako bi ovo ometanje bilo
prouzrokovano od strane državne vlasti, takva vlast treba da se kazni dvostruko višom
sumom.
5. Da pristup na bogosluženje ili sakupljanje u cilju religiozne službe treba da
bude slobodan za sve građane bez razlike.
6. Da se svi drugi zakoni koji se odnose na religiozno bogosluženje imaju
smesta opozvati ili povući.
»Ovi propisi, u odnosu na celokupno stanje bogosluženja u Francuskoj, najvećma
su pogodovala Protestantizmu. Papstvo je već bilo na putu potpunog oporavka.
Protestantizam, ugnjetan pod pritiskom zakona Luja XIV, i ne podržavan od strane vernih,
tražio je direktnu pomoć od države da bi »stao na svoje noge.« Spomenuti izveštaj
predviđa čak i specijalnu pomoć crkvi kao naknadu za to što je ranija zabrana bogosluženja
i posedovanja mesta za bogosluženje nanela štetu crkvama.
»Od tog vremena crkva je bila slobodna u Francuskoj ...
»Crkva i Biblija behu ubijeni u Francuskoj od novembra 1793, do juna 1797. godine.
Tri godine i po behu prošle, tako dugo i žestoko potisnute antireligioznim besom, i sada
im je vraćena čast te su bile otvorene za slobodni Protestantizam.«8
»I čuše glas veliki s neba, koji im govori: »Izađite ovamo!« I izađoše na nebo na
oblacima, i videše ih neprijatelji njihovi.« — stih 12.
Izlazak na nebo. — Da bi razumeli ovaj izraz, vidi Danilo 4:22: »Veličina tvoja, care,
visoka i doseže do neba.« Ovde vidimo da taj izraz označava veliko uzdizanje i slavlje. Da
li je Sveto Pismo postiglo jedan tako visoki stepen uzdignuća koji se ovde prikazuje, odkad
je Francuska vodila rat protiv njega? Naravno. Ubrzo posle toga organizovano je Britansko
Biblijsko Društvo (1804), zatim je usledilo Američko Biblijsko Društvo (1826); i ova su
udruženja sa svojim bezbrojnim pomagačima proširila Bibliju na sve strane. U to vreme
Biblija je bila štampana i proširivana na 50 jezika.«
8 George Croly: Otkrivenje sv. Jovana, str. 181—183.
* George Storrs: Ponoćna vika, maj 4, 1843, Sv. IV, str. 47.

Do Drugog svetskog rata Biblija je u celini ili u delovima bila prevedena na

1058'raznih jezika i dijalekata.*
 Ni jedna druga knjiga ne može se usporediti sa Biblijom po jevtinoći i broju
primeraka koji cirkulišu po celome svetu. Američko Biblijsko Društvo izveštava da je 1940.
god. štampalo i pustilo u promet u celini ili u delovima 7,696.739 prir meraka Biblije; zatim
8,096.069 primeraka u 1941; i 6,254.642 u 1942. Britansko i inostrano Biblijsko Društvo
izveštava da je za pola godine 1941. rasturilo 11,017.334 komada Biblija, a u godini (ratnoj)
1942, oko 7,120.000. Ove brojke su se udvostručile ili utrostručile nakon II. svetskog rata!
Prema objektivnim procenama sada se godišnje proizvodi i rastura oko 25 do 30 miliona
primeraka Svetoga Pisma, koje mnoge crkve i humane religiozne ustanove daju besplatno
svakome čitaocu koji izrazi želju da je dobije i čita.
Od svoga osnivnaja pa zaključno do 1942. godine, Američko Biblijsko Društvo
izdalo je 321,951.266 primeraka Biblija; a Britansko i inostrano Biblijsko Društvo izdalo je
539,664.024 primeraka, što čini ukupno 861,600.000 primeraka, od strane samo ova dva
društva. Smatra se da najmanje
2,0. 000.000 (dve milijarde) ljudi na kugli zemaljskoj mogu, ako se obrate Bibliji,
da je čitaju ili slušaju na svom maternjem jeziku. Tako je Biblija postala uzvišena iznad
svake cene kao neprocenjivi Božji dar čovečanstvu, slično Njegovom Sinu, kao dragoceni
Božji blagoslov za čoveka, i kao slavno svedočanstvo o Njegovom jedinorodnom Sinu
Isusu Hristu. Da, za Sveto Pismo bi se zaista moglo kazati da je »dignuto do nebesa« ili
»na oblake«, jer je oblak jedan simbol nebeskog dostojanstva!
»I u taj čas zatrese se zemlja vrlo, i deseti deo grada pade; i taj zemljotres pobi
sedam hiljada imena čovečjih; i ostali ljudi se uplašiše i dadoše slavu Bogu nebeskome.«
— stih 13.
Koji je to grad? (Vidi Otkrivenje 17:18: »I žena koju si video jeste grad veliki, koji
vlada nad carstvima zemaljskim.«) Taj grad je papski Rim, a Francuska je jedan od »deset
rogova«, koji će »silu i oblast svoju dati zveri (papskoj), ili je ona (Francuska) jedna od deset
carstava koja su proistekla iz Zapadnog Rimskog carstva, kako je označeno kroz deset
prstiju Navuhodonosorovog lika, ili Danilove desetorožne zveri (Dan. 7:24), i Jovanove
desetorožne aždaje. (Otkrivenje 12:3). Francuska je, dakle, bila taj »deseti deo grada«, koja
je bila jedna od najjačih uporišta papske osvete, ali u svojoj revoluciji ona je »pala«, a sa
njom je pao i poslednji civilni vesnik papske tiranije. »I u tome potresu izgibe sedam hiljada
imena čovečjih.« Francuska je svojom revolucijom od 1789—1798. najavila rat svima
titulama i plemstvu.« ... a ostali se upla
* Ovi podaci su danas daleko prevaziđeni. — Prev.

šiše i dadoše slavu Bogu nebeskome.« Njihovo bogohulno delovanje, koje je htelo
prkositi nebu, ispunilo je Francusku sa takvim prizorima krvoprolića, kasapljenja i užasa, da
su se čak i najokoreliji nevernici ispunili strahom i drhtanjem. A »ostali« koji su se izbavili
užasa toga vremena »dadoše slavu Bogu« — ali ne dragovoljno, nego je Bog učinio da se
»gnev ljudski obrati na slavu Njemu«, dajući celome svetu mogućnost da vidi kako oni koji
ratuju protiv neba sami sebi kopaju grob. Tako su proslavljanju Božjeg imena poslužila ona
ista sredstva koja su bezbožnici primenili da ,bi pomračili Njegovu slavu.«10
»Drugo zlo prođe; evo zlo treće ide brzo.« — stih 14.
Nastavak truba. — Serija od sedam truba ovde se opet nastavlja. Drugo zlo završilo
se sa šestom trubom, 11. avgusta 1840, a treće zlo se odigrava pod glasom sedme trube,
koja počinje 1844. godine.
Gde smo mi sada? »Evo«, »gle!« To hoće da kaže: pazi dobro, jer »treće zlo brzo
dolazi.« Užasni prizori drugog zla su već prohujali, i mi smo sada pod glasom trube koja
donosi treće i poslednje teško zlo. Da li ćemo sada očekivati mir i bezbednost (1.
Solunjanima 5:3), jedno zemaljsko hiljadugodišnje carstvo blagostanja i pravednosti na
svetu? Radije se molimo Gospodu da probudi ovaj uspavani svet da upozna svoje
opasnosti!
»I sedmi anđeo zatrubi, — i postaše veliki glasovi na nebesima, govoreći: »Carstva
ovoga sveta postadoše carstvom našega Gospoda i Hrista Njegovoga; i On će carovati za
navek veka.« I dvadeset i četiri starešine koji seđahu pred Bogom na svojim prestolima,
padoše ničice i pokloniše se Bogu, govoreći: »Hvalimo Te, Gospode Bože Svemogući, koji
jesi, koji beše i koji ćeš doći; jer si primio silu svoju veliku, i vladaš.’ — stihovi 15—17.
Od petnaestog stiha pa nadalje do svršetka ove glave, mi vidimo da se tri puta
ponavlja osnovna misao o trubljenju sedmog anđela do kraja. U stihovima koji su ovde
navedeni, prorok gleda unapred do potpunog uspostavljanja Božjeg carstva. Iako sedma
truba počinje trubiti, to još ne znači da su veliki glasovi na nebu već proklamovali da su
carstva ovoga sveta postala carstvom Gospoda našega i Hrista Njegova, već je to jedno
predviđanje da će se taj događaj ubrzo izvršiti. Ali sedma truba, kao i prethodna šesta,
obuhvata jedan period vremena, i prenošenje carstva zemaljskih vladara na Onoga koji
jedini ima pravo da vlada, jeste prvenstveni događaj u prvim godinama njenog trubljenja.
Ovim događajem, isključujući sve ostale, pozabavio se duh proroka. (Vidi primedbu
111 Isto, str. 48.

na stih 19.) U sleđećem stihu Jovan se vraća natrag i zahvata sve ostale događaje.
»I neznabošci se prognjeviše, i dođe gnev Tvoj, i vreme da se sudi mrtvima, i da se
da plata slugama Tvoj im prorocima, i svetima, i onima koji se boje imena Tvojega, malima
i velikima; i da se pogube oni koji zemlju uništiše.« — stih 18.
»Narodi se prognjeviše.« — Počevši sa spontanim izbijanjem revolucije u Evropi
godine 1848, gnev jednog naroda protiv drugog stalno se povećavao. Među narodima je
više vladala zavist i mržnja nego išta drugo. To se delimično otkrilo i u poslednja dva rata
u dvadesetom veku, kad je izgledalo da su ljudi bili spremni uništiti cele nacije u svome
opakom gnevu.
Ovde ćemo navesti reči jednog profesora Harvardskog univerziteta:
 »Dvadeseti vek je bio najkrvaviji period, i jedan od najnemirnijih perioda — i jedan
od najsurovijih i najnehumanijih — u istoriji zapadne civilizacije i stoga besprimeran u
zapisima ljudskog roda,«16
»Jer dođe gnev Tvoj.« — Gnev Božji za sadašnju generaciju ispunjava se u sedam
poslednjih zala (Otkr. 15:1), koja se, razumljivo, ovde moraju spomenuti, i koja će se uskoro
izliti na zemlju.
»Vreme mrtvima da se sudi.« — Velika većina mrtvih bezbožnika još su u svojim
grobovima i posle izlivanja zala i svršetka novozavetnih vremena. Delo suda i izricanje
presude svakom pojedincu prema delima i gresima njihovim vršiće sveti u zajednici sa
Hristom za vreme hiljadugodišnjeg carstva, nakon prvog vaskrsenja. (1. Korinćanima 7:2;
Otkrivenje 20:4.) Ipak ovaj sud nad mrtvima dolazi posle gneva Božjeg ili sedam zala, i ne
može se odnositi na istražni sud, jer se on vrši pre izlivanja sedam zala. Sigurno je, dakle,
da se ovo odnosi na vreme hiljadugodišnjeg suda na nebu.
»Da se da plata slugama Tvojim prorocima.« Oni će primiti svoju platu prilikom
drugog Hristovog dolaska, jer On donosi platu sa sobom: Matej 16:27; Otkrivenje 22:12.
Ipak sveti ne mogu primiti punu platu dok ne stupe u posed nove zemlje: Matej 25:34.
Kazna bezbožnika. — »Da se pogube oni koji zemlju uništiše.« To se odnosi na
vreme kada će svi grešnici, koji su bukvalno opustošili čitave regione i obesno uništavali
ljudski život, takođe biti zanavek uništeni ognjem očišćenja koji dolazi od Boga s neba. (2.
Petrova 3:7; Otkrivenje 20:9.) Tako vidimo da sedma truba doseže čak do kraja hiljadu
godina.
16 Pitirim A. Sorokin: Socijalna i kulturna dinamika, Sv. III, str. 487.

JEDINO NAM BIBLIJA OTICR1 VA BUDUĆNOST «I imamo najpouzdaniju proročku

reč, i dobro Činite što pazite na nju kao na videlo koje svetli u tamnome mestu, dokle dan
ne osvane i danica se rodi u srcima vašima. « 2. Petrova 1:19.

Kako značajna, strašna, a ipak radosna pomisao! Truba koja sada odjekuje vidi
konačno uništenje grešnika i istovremeno svete, obučene u slavnu besmrtnost, spasene i
nastanjene na obnovljenoj zemlji!
U sledećem stihu prorok nas još jednom vraća na početak sedme trube:
»I otvori se crkva Božja na nebu, i pokaza se kovčeg zaveta Njegova u hramu
Njegovom: i nastade sevanje munja, i glasovi, i gromovi, i tresenje zemlje, i grad veliki.« —
stih 19.
Crkva otvorena. — Prorok nas još jednom vraća natrag na početak ove trube. Posle
najave sedme trube u stihu 15, prvi veliki događaj koji dolazi na um vidiocu jeste prenos
carstva od zemaljskih na nebeske vlasti. Bog uzima svu vlast u svoje ruke, i zauvek krši
pobunu ove odmetnute planete i postavlja Hrista na Njegov vlastiti presto, da bude On
iznad sviju. Već smo ranije govorili o stanju naroda i sudu koji će doći na njih, i o konačnoj
sudbini pravednika i bezbožnika. (Stih 18.) Posle poprišta ove vizije, skreće nam se pažnja
još jednom natrag u stihu koji je pred nama, na završno delo Hristovog sveštenstva, na
poslednje prizore u delu milosti za ovaj grešni svet.
Hram je otvoren, i pred nama se ukazuje drugo odelenje svetinje. Mi znamo da je
to Svetinja nad svetinjama koja je gore otvorena, jer se vidi kovčeg (ćivot) zaveta, jer samo
u tome odelenju je bio postavljen taj kovčeg. To se dogodilo na kraju 2300 dana, kada je
svetinja trebala biti očišćena. (Danilo 8:14.) U to vreme su se završili proročki periodi i
sedmi anđeo je počeo da trubi.
Od 1844. godine narod Božiji je video verom otvorena vrata u nebu i kovčeg zaveta
Božijega u svetinji. On je nastojao da drži svaki propis svetog zakona napisanog na
pločama koje su tamo položene. Da su ploče zakona tamo, upravo kako su bile u kovčegu
svetinje koju je sagradio Mojsije, vidljivo je iz naziva »kovčeg zaveta Njegova.«
Kovčeg je bio nazvan »kovčegom zaveta«, jer je bio načinjen sa izrazitom namerom
da sadrži ploče svedočanstva, ili deset zapovesti. (2. Mojsijeva 25:17; 31:18; 5. Mojs. 10:2—
5.) On nije bio postavljen ni za kakvu drugu upotrebu, i duguje svoje ime jedino toj činjenici
što je sadržavao ploče zakona. Kada on ne bi sadržavao ploče, ne bi ni bio kovčeg Božjeg
zaveta, i ne bi bilo ispravno da se tako naziva. Ali Jovan, gledajući kovčeg na nebu za vreme
trubljenja sedme trube, naziva ga »kovčegom zaveta Njegova«, pružajući nepobitan dokaz
da je zakon još tamo, nepromenjen ni u jednoj titli od svojeg duplikata koji je za jedno
vreme bio poveren brizi ljudi u zemaljskoj svetinji iz vremena Mojsijeva.

ŽENANAMESECU HRISTOVA CRKVA «I znak veliki pokaza se na nebu: žena obučena

u sunce, i mesec pod njenim nogama, a na glavi njenoj kruna od dvanajest zvezda. «
Otkrivenje 12:1.

Poglavlje XII.
POREKLO RELIGIOZNE NETRPELJIVOSTI (»Istinita Crkva«)
»I znak veliki pokaza se na nebu: žena obučena u sunce, i mesec pod nogama
njezinim, i na glavi njenoj venac od dvanajest zvezda. I beše trudna i vikaše od bola, mučeći
se da rodi.
I pojavi se drugi znak na nebu: i gle, velika crvena aždaja, koja imaše sedam
glava i deset rogova, i sedam kruna na glavama njezinim.« — Otkrivenje 12:1—3.{DiO
543.1}
TUMACENJE ovog dela 12. glave uključuje nešto malo više nego obično razjašnjenje
prikazanih simbola. Ovi simboli mogu se objasniti sa nekoliko reči.
»Žena« predstavlja istinsku Crkvu. (2. Korinćanima 11:2.) Pokvarena žena naprotiv
predstavlja otpalu i pokvarenu crkvu. (Jezekilj 23:2—4; Otkrivenje 17:3—6.15.18.) Isto tako
smatramo da i čista žena, u ovom slučaju, treba da označava istinsku Crkvu ili Božju
Zajednicu. »Sunce« ovde označava videlo i slavu Evanđelja. »Mesec« je simbol
starozavetnog ili Mojsijevskog perioda. Kao što mesec svetli pozajmljenom svetiošću,
dobivenom od sunca, tako i prethodna (starozavetna) era svetli pozajmljenim videlom
sadašnje. Onde su u pitanju senka i simbolika, a ovde prototip i bitnost. »Venac od
dvanaest zvezda« prigodno simbolizira dvanaest apostola. »Velika crvena aždaja«
predstavlja paganski (neznabožački) Rim. »Nebo« je pozornica na kojoj je apostol video
ovu neobičnu predstavu. Ne možemo sebi predstaviti da se prizori, koji. su ovde prikazani
Jovanu odigravaju na nebu gde Bog prebiva, jer su ovo prizori koji se događaju na ovoj
zemlji. Ova utvara (viđenje) koja je prošla ispred očiju proroka izgledala je da se dešava u
regionu koji obuhvata sunce, mesec i zvezde, a koji mi nazivamo nebom.
Stihovi 1—2 obuhvataju jedan period vremena koji počinje upravo pred početak
hrišćanske ere, kada je Crkva usrdno čeznula za pojavom Mesije (Hrista), i proteže se sve
do potpunog ustanovljenja evanđeoske Crkve sa svojim vencem od dvanaest apostola.
(Luka 2:25.26.38.)
Nikakvi simboli se ne bi mogli naći pogodniji i impresivniji nego oni koji su ovde
upotrebljeni. Mojsijevski period sija sa jednim sjajem pozajmljenim od hrišćanske ere, kao
što i mesec sija svetlošću pozajmljenom od sunca. Žena, ili Crkva, ima mesec pod svojim
nogama, to jest, Mojsijevski period se je upravo završio, a žena je obučena u svetlost
evanđelskog sunca, koje je tek izgrejalo. Ovde je Crkva unapred predstavljena kao
potpuno organizovana, sa svojih dvanajest apostola, pred Sinom čovečjim, Hristom, i kao
takva se pojavila na pozornici. Ona je tako i bila sastavljena neposredno posle početka
Hristove propovedničke službe; i On je bio većma povezan sa ovom Crkvom, nego sa
onom iz ranijeg perioda. Ovde nema osnova za nerazumevanje ili krivo shvatanje ovih
stihova, niti ih je potrebno silom tumačiti ili izvrtati.
»I repom svojim povuče trećinu zvezda nebeskih, i baci ih dole na zemlju. I aždaja
stajaše pred ženom, čekajući da se porodi, pa da joj proguta dete kad ga rodi. I ona rodi
sina čovečjeg, koji će vladati svima narodima sa palicom gvozdenom; i dete njeno beše
uzeto k Bogu i Njegovom prestolu. A žena pobeže u pustinju, gde je imala mesto
pripravljeno od Boga, da se onde hrani hiljadu i dvesta i šezdeset dana.« — stihovi 4—6.
»Treći deo nebeskih zvezda.« — Aždaja je svukla trećinu zvezda sa neba. Ako su
dvanaest zvezda sa kojima je žena krunisana ovde upotrebljene simbolički, označujući
dvanaest apostola, onda i ove zvezde oborene od aždaje pre nego je pokušao da uništi
sina čovečjeg, tj. pre Hrišćanske epohe, tada se to može primeniti na jedan deo vladaoca
ili starešina Jevrejskog naroda. Da su sunce, mesec i zvezde neki put upotrebljeni u
simboličnom smislu, imamo već dokaz u Otkrivenju 8:12. Judeja je postala Rimska
provincija 63. godine pre Hrista. Jevreji imahu tri klase upravitelja: careve, sveštenike i
Sinedrion. Prva trećina — carevi, behu uklonjeni Rimskom silom. Filip Smit, posle opisa
opsade Jerusalima od strane Rimljana i Iroda, i kapitulacije grada u proleće 37. godine pre
Hrista, nakon tvrdokornog otpora od šest meseci, kaže: »Tako je nastao kraj Asmonejske
dinastije, tačno 130 godina nakon prvih pobeda Jude Makabejca, i sedamdeset godina od
krunisanja Aristobula I.«1
 Ova aluzija na zvezde ima nesumnjivo jedan širi značaj, i odnosi se na istine
obuhvaćene u stihovima 7—9 ovog poglavlja. Kao rezultat ove borbe koja je ovde opisana
jasno je i očevidno da se radi i o trećini anđela koji su se udružili sa
1 Philip Smith: Istorija sveta, Sv. III, str. 181.

sotonOm u njegovoj pobuni protiv Vladara vasione, a koji su izbačeni iz dvorova

slave.
»Aždaja stajaše pred ženom.« — Sada je neophodno da se identifikuje sila koja
simbolizira aždaju, a to se može vrlo lako učiniti. Svedočanstvo o »sinu čovečjem« kojega
je aždaja želela uništiti, može se pri’meniti samo na jedno biće koje se pojavilo u ovome
svetu, a to je naš Gospod Isus Hristos. Niko drugi nije bio uzet k Bogu i njegovom prestolu,
osim Onaj koji je bio odavde tako uznesen na nebo. (Efescima 1:20.21.) Niko drugi nije
primio od Boga punomoć da vlada svima narodima sa gvozdenom palicom, osim Onaj
koji je bio određen na to delo. (Psalam 2:7—9.)
Takođe ne može biti nikakve sumnje u to da sin čovečji predstavlja Isusa Hrista.
Vreme na koje proročanstvo ukazuje takođe je jasno. To je bilo vreme kada se Hristos
pojavio u ovom svetu kao beba u Vitlejemu.
Lako je sada pogoditi koja je to sila simbolizirana kroz. aždaju, jer aždaja predstavlja
onu silu koja je pokušala da uništi Hrista prilikom Njegovog rođenja. Da li je ikada bio neki
tako sličan pokušaj? i ko ga je učinio? Nikakav formalni odgovor na ovo pitanje nije
potreban nikome koji je ikada čitao kako je Irod u neprijateljskoj nameri tražio da uništi
maloga Isusa, poslavši ljude da pobiju svu decu u Vitlejemu ispod dve godine. Ali ko je bio
Irod? On je bio Rimski guverner. Irod je primio vlast od Rima. Rim je vladao u to vreme
nad celim svetom. (Luka 2:1.) On je bio odgovoran akter u ovom slučaju. Sem toga Rim je
bio jedina zemaljska vlast koja je u to vreme mogla biti simbolizirana u proročanstvu iz
samog razloga što je njegova vladavina bila univerzalna. Nije za to bez razloga što je većina
protestantskih komentatora zaključilo da je Rimsko carstvo ta sila koja je simbolizirana
velikom crvenom ažđajom.
Vredna je pažnje činjenica da je od 2—5 stoleća Hrišćanske ere pored Rimskog orla
na glavnim zastavama bila i jedna aždaja crveno obojena, koja u potpunosti odgovara slici
koju iznosi prorok sa Patmosa, koja kao da dovikuje svetu: »Mi smo nacija koju ta slika
predstavlja!«
Rim je, kao što smo videli, pokušao da uništi Isusa Hrista kroz neprijateljsku zaveru
cara Iroda. Dete koje beše rođeno i posvećeno budno čekajućoj Crkvi, jeste naš dragi
Izbavitelj, koji će uskoro vladati narodima sa gvozdenom palicom. Irod Ga nije mogao
uništiti; udružene sile zemlje i pakla nisu Ga mogle nadvladati. Premda je jedno vreme bio
pod vlašću groba, On je raskinuo njegove lance i otvorio put života ljudskom rodu, i bi
uzet k Bogu i Njegovom prestolu. On se uzneo na nebo pred očima Njegovih učenika,
ostavljajući i njima i nama obećanje da će uskoro opet doći.
27
 Crkva je pobegla u pustinju u vreme kada je papstvo bilo čvrsto uspostavljeno 538.
godine, gde je bila hranjena rečju Božjom i službom anđela za dugotrajno vreme tamnog
Srednjeg veka i krvavog režima papske sile u toku 1260 godina.
»I posta rat na nebu: Mihailo i anđeli Njegovi udariše na ažđaju, i bori se aždaja i
anđeli njezini. I ne nadvladaše; i više im se ne nađe mesta na nebu. I zbačena bi velika
aždaja, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svet; zbačena bi na
zemlju, i anđeli njezini bačeni biše sa njom. I čuh glas veliki na nebu gde govori: »Sad
postade spasenje i sila i carstvo Boga našega, i vlast Hrista Njegova: jer se zbaci opadač
braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našim, danju i noću. I oni ga pobediše krvlju
Jagnjetovom i rečju svedočanstva svojega, ne marivši za život svoj sve do same smrti. Za
to veselite se nebesa i vi koji živite na njima. Teško li vama, koji živite na zemlji i moru! Jer
đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da mu je vreme prekratko.« — stihovi 7—-12.
Rat na nebu. — Kao što se vidi, prvih šest stihova ove glave dovode nas do svršetka
1260 godina u 1798, koja označava kraj papske prevlasti. Stih 7-mi nas ponovo vraća u
prošla stoleća. Dokle? Do vremena prve pojave u ovoj glavi, do dana prvog dolaska
Kristova, kada je sotona delovao sa lukavim neprijateljstvom da pomoću Rimske vlasti
pogubi Spasitelja sveta; i još dalje do vremena samog početka velike borbe između istine
i nepravde, kada se na nebu podigao i sam Mihailo (Hristos) i Njegovi anđeli da se bore
protiv aždaje (sotone) i njegovih zlih anđela. Kao dokaz da je Mihailo Hristos, vidi Juda 9;
1. Solunjanima 4:16; Jovan 5:28.29.
»I ne nadvladaše.« — Hvala Bogu da je u toj prvoj borbi arhivaralica bio poražen!
Kao »Lucifer, sin zore«, sotona je sa zavišću i mržnjom u svom srcu drsko poveo svoju
vojsku nezadovoljnih anđela u pobunu protiv Božje vlade. Ali Biblija kaže da »ne
nadvlada«, i »beše bačen sa neba na zemlju, i anđeli njegovi bačeni biše s njime.«
Stolećima kasnije, u vreme prvog Hristovog dolaska, »velika stara zmija«, »koja se
zove đavo i sotona«, uložio je krajnje napore, zamaskiran u veliku crvenu aždaju, koja
predstavlja neznabožački Rim, da bi uništio Spasitelja sveta. Sotona je gledao daleko
napred na Hristovu misiju na ovoj zemlji kao na svoju poslednju šansu na uspeh u
sprečavanju plana spasenja. On je došao kod Hrista sa naročitim iskušenjima, u nadi da će
ga nadvaladati. Pokušavao je na razne načine da uništi Hrista za vreme Njegove službe.
Kad je uspeo da Ga položi u grob, on je nastojao sa zlobnim triumfom da Ga tamo i zadrži.
Ali u svakom susretu Sin Božji je izlazio kao pobednik; pa je i svojim vernim sledbenicima
slao milostivo obećanje: »Koji pobedi daću mu da sedi sa Mnom na prestolu Mojemu, kao
što i Ja pobedih, i sedoh sa Ocem na prestolu

Njegovome.« Otkrivenje 3:21. Ovo nam pokazuje da je Isus dok je bio na zemlji
vodio jednu borbu vere, i postigao po~ bedu. Sotona je uvideo da je njegov poslednji
napor promašio, njegov poslednji plan'propao. On se hvalisao da će pobediti Božjeg Sina
u Njegovoj misiji na ovome svetu, i time osujetiti plan spasenja. On dobro zna da ako bi u
tome svome očajničkom poduhvatu da spreči delo Božje pretrpeo neuspeh, njegova
poslednja nada bi propala i sve bi bilo izgubljeno. Po rečima 8. stiha on »nije nadvladao«,
i otada se mogla pevati ova pesma na nebu: »Zato veselite se, nebesa, i vi koji živite na
njima!«
»1 ne nađe im se više mesta na nebu.« — Sotona i pali anđeli pretrpeli su strašan
poraz, koji je Hristos opisao govoreći: »Ja videh sotonu kako pade s neba kao munja.«
(Luka 10:18.), a Petar nam kaže da su ovi pali anđeli metnuti »u okove mraka da se čuvaju
za dan suda.« (2. Petrova 2:4).
Nada koju je sotona odavno gajio da će nadvladati Sina čovečijega kada uzme na
sebe našu prirodu, zauvek je propala. Njegova moć je bila ograničena. Više nije mogao
polagati pravo na lični susret sa Sinom Božjim, jer Hristos ga je nadvladao. Otada je crkva
(žena) postala predmet njegove zlobe i on je pribegavao svim onim gnusnim sredstvima
protiv nje, koja karakterišu njegov gnev i osvetu.
Ali radi toga se peva jedna pesma na nebu, koja glasi: »Sad dođe spasenje.« Kako
je to moguće, ako su ovi prizori bili u prošlosti? Da li je spasenje i sila i carstvo Boga i
oblast Hrista Njegova već došlo? Ne u potpunosti; ali ova pesma je bila pevana u
perspektivi, s pogledom na budućnost. Ove stvari su osigurane. Velika pobeda će biti
zadobijena kroz Hrista, koji će zauvek rešiti pitanje njihovog uspostavljenja.
Prorok zatim baca brz pogled na sotonino đelovanje od tog vremena pa do kraja
(stihovi 11—12), kroz koje vreme će verna »braća« .pobediti sotonu krvlju Jagnjetovom i
rečju svedočanstva svojega, dok će se njegov bes povećavati u koliko njegovo vreme
postaje sve kraće.
Sotona je bio taj koji je pokrenuo Iroda da snuje smrt Spasitelja. Ali glavno oruđe
arhibuntovnika u stvaranju rata protiv Hrista i Njegovog naroda u prvim stolećima
Hrišćanske ere beše Rimsko carstvo, u kome je neznaboštvo bilo dominantna religija. I
tako, dok je prvobitno aždaja predstavljala sotonu, ona je u drugom smislu predstavnik
paganskog (neznabožačkog) Rima.
»I kad vide aždaja da je zbačena na zemlju, gonjaše ženu koja rodi muško dete. I
ženi behu dana dva krila orla velikoga, da odleti u pustinju na svoje mesto, gde će se
hraniti za vreme, za vremena, i za polovinu vremena, sakrivena od lica zmije. I ispusti zmija
za ženom iz usta svojih vodu kao reku, da je utopi u reci. Ali zemlja pomože ženi, i otvori
zemlja usta svoja, te proguta reku koju ispusti zmija iz usta svojih. I razgnjevi ' se zmija na
ženu, i otide da se pobije sa ostatkom semena njezina, koji drže zapovesti Božje i imaju
svedočanstvo Isusa Hrista.« — stihovi 13—17.
Crkva u pustinji. — Ovde se ponovo vraćamo natrag u vreme kada je sotona postao
potpuno svestan da je promašio u svojim pokušajima protiv Gospoda slave u Njegovoj
zemaljskoj misiji. Videći to, on se okreće sa desetostrukim besom, kako smo već naveli,
protiv Crkve koju je Hristos osnovao. Pred našim pogledom se ponovo ukazuje Crkva u
takvom stanju koje prorok ovde naziva »pustinjom«. To mora da označuje jedno stanje
odvajanja od javnosti i skrivanja od njenih neprijatelja. Međutim, zvanična crkva koja je
kroz celi Tamni vek trubila svoje gospodarske naredbe na poslušne uši for-malnog
Hrišćanstva, i paradirala svojim razmetljivim zastavama (!) pred razjapljenim masama, ne
beše Crkva Hristova; ona beše utelcvljenje tajne bezakonja.
Pavle govori da je »velika tajna pobožnosti« u tome što se »Bog otkrio u telu«;
međutim »tajna bezakonja« beše jedan čovek koji je pretendovao da bude Bog. To je bio
veliki otpad, prouzrokovan spajanjem paganizma (neznaboštva) sa Hrišćanstvom. Prava
Crkva beše izgubljena iz vida. Ljudi su se molili Bogu po skrivenim mestima. Pećine i zabita
mesta po dolinama Pijemonta bila su odabrana mesta gde je istina Evanđelja bila očuvana
čista i sveta, ispred osvete njenih neprijatelja. Ovde je Bog stražio nad svojom Crkvom, i
svojim proviđenjem je štitio i »hranio.«
Davanjem »krila orla velikoga« progonjenoj ženi, označava brzinu sa kojom je prava
Crkva bila prisiljena da traži svoje utočište, kada je »čovek bezakonja« stupio na snagu.
Božja pomoć bila joj je obezbeđena do kraja. Sličan opis je bio upotrebljen u opisivanju
Božjeg postupanja sa starim Izraelom. Bog im je preko Mojsija rekao: »Videli ste šta sam
učinio Misircima i kako sam vas nosio na krilima orlovim, i doveo vas k Sebi.« 2. Mojsijeva
19:4.
Spominjanje perioda u kome će žena biti hranjena (čuvana) u pustinji za »vreme,
vremena, i pola vremena«, slična je frazeologija koja se upotrebljava i kod Danila 7:25, što
daje ključ za tumačenje poslednjeg teksta. Isti period je nazvan u Otkrivenju 12:6, »hiljadu
i dvesta šezdeset dana.« Ovo dokazuje da je jedno »vreme« jedna godina od 360 dana;
dva »vremena« su 720 dana, a »pola vremena« je pola godine, ili 180 dana, što čini ukupno
1260 dana. Ovi dani, budući simbolični, označavaju 1260 bukvalnih godina.

Zmija je ispustila iz svojih usta vodu kao reku da potopi Crkvu. Kroz svoje lažne
nauke papstvo je pokvarilo sve narode, vršeći apsolutnu kontrolu građanske vlasti za dugi
niz stoleća. Kroz papstvo je sotona mogao hitnuti čitavu reku progonstva protiv Crkve u
svakom pravcu, i ono se nije ustru-čavalo da to čini. (Vidi citat o strahovitim progonstvima
Crkve u primedbama kod Danila 7:25.) Milioni pravovernih behu potopljeni u toj reci
progonstva, ali Crkva nije bila potpuno progutana, jer su se dani skratili izabranih radi.
(Matej 24:22.)
»»I pomože zemlja ženi« otvorivši usta svoja da proguta reku. Protestantska
Reformacija šesnaestog veka otpočela je svoje delo. Bog je podigao Martina Lutera i
njegove sarađnike da razotkriju pravi karakter papstva i da skrše silu sa kojom je
praznoverje bilo okovalo i porobilo duhove naroda. Luter je prikucao svoje teze (proglas)
na vratima crkve u Wittenbergu; i pero sa kojim ih je pisao, saglasno simboličkom snu
dobrog kneza Fridriha Saksonskog, potreslo je ceo kontinent i uzdrmalo trostruku krunu
na papskoj glavi. Knezovi su se počeli zalagati za stvar Reformatora. To je bilo svitanje
religiozne svetlosti i slobode, i Bog nije dopustio da sile mraka progutaju svetlost
Reformacije.
 Mit je bio srušen, prekinut. Ljudi su ustanovili da papske bule i anateme bivaju
pogažene nogama kao bezopasne, a narod je počeo koristiti svoje Bogom-dano pravo da
se upravljaju samo prema Božjoj reči. Branitelji prave vere su se množili. Protestantizam je
ubrzo osvojio dovoljno tla u Evropi i u Novom svetu (SAD) te su lako suzbili reku papskoga
besa, neutrališući ga u korist Crkve. Tecel, trgovac oproštajnicama greha (indulgencije),
besneo je i vikao, a papa Leo se penio od gneva, ali sve beše uzalud, jer je čarolijama do-
šao kraj. Iz dana u dan je rastao broj poštovalaca prave nauke i tako je zemlja pomogla
ženi i nastavila da joj i dalje pomaže sve do današnjega dana, tako da je duh Reformacije
i religiozne slobode bio očuvan u vodećim nacijama Hrišćanstva.
Rat protiv ostatka. — No aždaja nije još prestala sa svojim radom. Stih 17 nam iznosi
još jedan konačni izliv njenoga gneva, ovaj put protiv poslednje generacije Hrišćanstva
koja živi ovde na zemlji. Mi kažemo poslednje generacije jer je rat aždaje upravljen protiv
ostatka semena ženina, tj. prave Crkve, a nijedna generacija osim poslednje ne može verno
predstavljati taj ostatak. Ako je ovo gledište tačno da smo već dospeli do generacije koja
je već svedok završnih prizora zemaljske istorije, onda ovaj rat protiv istine ne može više
biti daleko u budućnosti.

Ovaj ostatak karakteriše njegovo držanje zapovesti Božjih i posedovanje

svedočanstva Isusa Hrista. Ovo ukazuje na subotnu reformu koja će se vršiti u poslednjim
danima, jer samo u pogledu subote koja pripada zapovestima, postoji razlika u veri i praksi
među onima koji prihvata ju dekalog moralnog zakona. Ovo će se još detaljnije izneti na
videlo u dolazećoj vesti Otkrivenja 14:9—12.

ZVER KAO LEOPARD Strašna biblijska zver «beše kao leopard, noge joj kao u
medveda, a usta kao u lava, imaše sedam glava i deset rogova, i na rogovima njenim deset
kruna, a na glavama njenim imena hulna.« Otkrivenje 13:1.2.

Poglavlje XIII
VEKOVNA BORBA ZA VERSKU SLOBODU
»I stajah na pesku morskome, i ugledah zver gde izlazi iz mora, koja imaše sedam glava
i deset rogova, i na rogovima njenim deset kruna, a na glavama joj imena bogohulna. I
zver koju videh beše kao leopard, a noge joj behu kao od medveda, i usta kao usta lavova,
i dade joj aždaja silu svoju, i presto svoj i vlast veliku. I videh jednu od glava njenih kao
smrtno ranjenu, ali se njena smrtna rana isceli; i začudi se sav svet iza zveri: i pokloniše se
aždaji koja dade vlast zveri, i pokloniše se i 2veri, govoreći: »Ko je kao zver? i ko može
ratovati s njom?« — Otkrivenje 13:1—4.{DiO 558.1}
MORE JE SIMBOL »ljudi, naroda, plemena i jezika.« Otkrivenje 17:15. Zver je biblijski
simbol jednog naroda ili vlasti. Ona ponekad predstavlja samo civilnu vlast, a neki put
crkvenu u vezi sa civilnom. Kad god se jedna zver vidi da izlazi iz mora, to označava da se
ta vlast pojavljuje u nekoj gusto naseljenoj oblasti. Ako je prikazano da vetrovi duvaju na
moru, kao kod Danila 7:2.3, to znači da je reč o političkim nemirima, građanskim trvenjima,
i revoluciji.
Pomoću, aždaje iz prethodnog poglavlja, i zveri koja se prvi put pojavljuje u ovom
poglavlju, prikazana nam je rimska vlast u celini u svoje dve faze, paganskoj i papskoj: svaki
od ova dva simbola ima po sedam glava i deset rogova. (Vidi komentare u Otkrivenju
17:10.)
Zver kao leopard. — Zver sa sedam glava i deset rogova, ukratko zver kao leopard,
koja se ovde pojavljuje, simbolično predstavlja silu koja vrši kako crkvenu tako i građansku
vlast. Ovaj podatak je dovoljno značajan da opravda navođenje nekoliko uverljivih
argumenata (dokaza) koji to potvrđuju.
Proročki lanac u kojem se ovaj simbol pojavljuje počinje sa Otkrivenjem 12. Simboli
zemaljskih vlasti, obuhvaćenih ovim proročanstvom, jesu aždaja iz Otkrivenja 12 i zver kao
leopard i dvorožna zver iz Otkrivenja 13. Isti proročki lanac očigledno se nastavlja i u
Otkrivenju 14. Prema tome, imamo tu jedan jasan i potpun proročki lanac, koji počinje sa
Otkrivenjem 12:1, i završava se Otkrivenjem 14:5.
Svaka od ovde navedenih vlasti predstavljena je kao žestoki gonitelj Božje Crkve.
Prizor počinje sa Crkvom simbolično prikazanom pomoću žene koja silno čezne za
ispunjenjem obećanja kako bi se seme ženino, Gospod slave, pojavio među ljudima. Aždaja
je stajala pred ženom da joj proždere dete. Njena zla namera je osujećena i dete je bilo
uzeto Bogu i Njegovom prestolu. Sledi zatim period u kojem Crkva podnosi ozbiljno
ugnjetavanje od ove đavolske sile. U ovom delu prizora, prorok baca pogled napred, a
jednom skoro i do kraja, jer svi neprijatelji Crkve treba da budu pokrenuti duhom aždaje.
U Otkrivenju 13:1 vraćamo se natrag do vremena kada zver kao leopard, naslednik aždaje,
stupa'na scenu. Ova sila je ratovala sa crkvom i progonila je 1260. godina. Posle ovog
perioda ugnjetavanja, crkva ima drugi sukob, kratak ali žestok i jak, sa dvorožnom zveri.
Zatim dolazi oslobođenje. Proročanstvo se završava sa Crkvom koja je sigurno prošla kroz
sva progonstva i stoji pobedonosno sa Jagnjetom na gori Sionu. Bogu hvala za sigurno
obećanje o konačnoj pobedi!
Jedini karakter koji se uvek pojavljuje isti u svim ovim prizorima, i čija je istorija
vodeća tema kroz celo proročanstvo, jeste prava Božja Crkva. Ostali karakteri su njeni
progonitelji, a prikazani su jednostavno zato što su takvi. Ovde kao uvodno pitanje
postavljamo sledeće: Ko je ili šta je taj što progoni pravu Crkvu? To je jedna lažna ili otpala
crkva. Sta je to što večito ratuje sa pravom religijom? To je lažna i iskrivljena religija. Ko je
ikada čuo za pravu građansku vlast bilo koje nacije da progoni Božji narod na sopstvenu
inicija-tivu? Vlade mogu da ratuju sa drugim vladama radi neke nepravedne, stvarne ili
zamišljene osvete, ili pak radi osvajanja novih teritorija ili proširenja svoje vlasti. Ali vlade
ne progone (obratite pažnju na reč — ne progone) narod radi religije, osim pod uticajem
nekog oprečnog ili neprijateljskog religioznog sistema.
 Zver kao leoprad — progonilačka sila. — Sile prikazane u ovom proročanstvu —
aždaja, zver kao leopard i zver sa dva roga iz stihova 11—17. — to su sile koje progone, a
vodi ih gnjev i mržnja prema narodu i Božjoj Crkvi. Ova činjenica je sama po sebi dovoljno
uverljiv dokaz da je kod svake od ovih sila pre svega bitan crkveni ili religiozni elemenat.
Uzmimo aždaju: šta ona simbolizira? Nepobitan odgovor jeste: prvobitno sotonu,
kao što je dosada navedeno, a drugo, Rimsko Carstvo. Ali to nije dovoljno. Niko ne bi bio
zadovoljan sa tim odgovorom. Odgovor mora biti određeniji. Mi stoga dodajemo: Rimsko
Carstvo u njegovom paganskom (ne-

znabožačkom) obliku. To je nešto s čime se svi moraju saglasiti. Međutim čim

pomenemo paganski, uvodimo jedan religiozni momenat, jer paganstvo predstavlja jedan
od najvećih sistema lažne religije, koji je sotona ikada smislio. Aždaja je dakle u tom smislu
crkvena sila što joj je osnovna karakteri-stika lažni religiozni sistem. Zbog čega aždaja
progoni Kristovu crkvu? Zato što je hrišćanstvo nadvladalo neznaboštvo otklanjajući
njegovo sujeverje, obarajući njegove idole, i rušeći njegove hramove. Dirnulo se u
religiozni elemenat ove sile, i kao posledica došlo je progonstvo.
Tako dolazimo do zveri kao leopard iz Otkrivenja 13. Sta ona predstavlja? Odgovor
ponovo glasi: Rimsko Carstvo. Međutim aždaja je simbolično prikazivala Rimsko carstvo,
zašto još i sada ne predstavlja isti simbol? Ah! Došlo je do velike promene u religioznom
karakteru Rimskog carstva. Ova zver simbolično predstavlja Rim u njegovom takozvanom
hrišćanskom obliku. Upravo ova promena religije i samo ona, čini neophodnom promenu
simbola. Ova zver se razlikuje od aždaje samo po tome što pruža drugačiji religiozni izgled.
Otuda bi bilo pogrešno tvrditi da ona još i sada označava rimsku građansku vlast.
Simbol papstva. — Ovoj zveri aždaja daje svoju silu, presto, i vlast veliku. Koja je sila
nasledila paganski Rim? Svi znamo da je to bio papski Rim. Za nas sada nije važno kada ili
kojim sredstvima je ta promena izvedena. Sasvim je očigledno, to svi priznaju, da je sledeća
velika faza rimskog carstva posle paganstva bilo papstvo. Stoga, ne bi bilo ispravno reći
da je paganski Rim dao svoju silu i presto čisto građanskom obliku vladavine, bez bilo
kakvog religioznog elementa. Takav jedan prelaz ne bi se mogao ni u kom slučaju zamisliti.
Ali ovde se prepoznaju dve faze carstva: u proročanstvu Rim je paganski sve do pojave
papstva. Reči da je aždaja dala zveri kao leopard svoju silu i presto, predstavljaju još jedan
dokaz da je aždaja iz Otkrivenja 12:3 upotrebljena kao simbol za paganski Rim. Ali u
pozadini obe sile, kao vođa u njihovom zlom delu, nalazi se sam sotona.
Međutim, neko će možda reći da i zver kao leopard i dvorožna zver čine papstvo, i
da aždaja obema daje silu, presto i vlast veliku. No proročanstvo ne kaže tako. Aždaja ima
posla jedino sa zveri sličnoj leopardu, i samo njoj daje silu, presto i vlast veliku. Ta zver ima
glavu ranjenu na smrt koja će kasnije biti isceljena; zver kojoj se čudi sva zemlja; to je zver
čija usta govore huljenje i koja muči svete 1260 godina. Ona to sve čini pre pojave sledeće
sile, zveri sa dva roga. Prema tome, jedino zver kao leopard simbolično predstavlja rimsko
carstvo u njegovoj papskoj formi, gde preovlađuje crkveni uticaj.
 PAPU ODVODE U ROPSTVO 1798. GODINE Francuski general Berthier, po
naređenju Napoleona, hapsi Rimskog papu Pija VI, na dan 20. februara 1798. godine.

Istovetna sa »malim rogom«. — Da bismo ovo potpunije prikazali, treba samo da

povučemo paralelu između malog roga iz Danila 7:8. 20. 24. 25. i’ove sile. Iz tog poređenja
proizlazi da mali rog i zver kao leopard predstavljaju istu silu. Mali rog se obično smatra
simbolom papstva. Postoji šest tačaka u kojima se ogleda njihova istovetnost;
1. Mali rog je bogohulna sila. »I govoriće reči protiv Višnjega.« Danilo 7:25. Zver
kao leopard iz Otkrivenja 13:6 čini to isto. »I otvori usta svoja za huljenje na Boga.«
2. Mali rog se pobio sa svetima i pobedio ih. (Danilo 7:21). Ova zver takođe
(Otkrivenje 13:7) ratuje sa svetima i pobeđuje ih.
3. Mali rog ima usta koja govore velike stvari. (Danilo 7:8.20.) O ovoj zveri
čitamo: »I dana joj biše usta koja govore velike stvari i buljenja.« Otkrivenje 13:5.
4. Mali rog se javlja po završetku paganske faze rimskog carstva. Zver iz
Otkrivenja 13:2 pojavljuje se u isto vreme; jer joj aždaja, paganski Rim, daje svoju silu,
presto, i vlast veliku.
5. Malom rogu je data vlast za vreme, vremena, i pola vremena, ili 1260 godina
(Danilo 7:25). Ovoj zveri je isto tako data vlast za 42 meseca, ili 1260 godina. (Otkrivenje
13:5.)
6. Na kraju određenog perioda od 1260 godina »sveti«, »vremena« i »zakoni«
biće uzeti iz »ruku« malog roga. (Danilo 7:25). Na kraju istog perioda, zver kao leopard i
sama će biti odvedena »u ropstvo«. Otkrivenje 13:10. Obe ove činjenice su ispunjene u
zarobljavanju i izgnanstvu pape, i privremenom svrgavanju papstva od strane Francuske
1798. godine.
Ovih šest tačaka dovoljno potvrđuju istovetnost malog roga i zveri slične leopardu.
Kada u proročanstvu imamo dva simbola kao u ovom slučaju, koji predstavljaju sile koje
stupaju na pozornicu u isto vreme, zauzimaju istu teritoriju, poseduju isti karakter, rade
isto delo, vremensko trajanje im je isto, i doživljavaju istu sudbinu, tada ti simboli prikazuju
jednu te istu silu.
Zadobijanje smrtne rane. — Glava koja beše ranjena na smrt bila je papska glava.
Na ovaj zaključak dolazimo na osnovu poznatog principa, da sve što je rečeno u
proročanstvu odnosno simbola jedne vlade, to se odnosi na tu vladu sve dotle dok je
prikazana tim simbolom. Tako je Rim prikazan simbolom aždaje, i zveri poput leoparda,
jer to predstavlja Rim u dve faze, paganskoj i papskoj; sve što je rečeno o aždaji može se
primeniti na Rim samo u njegovoj paganskoj formi, a ono što je rečeno o zveri kao leopard
odnosi se na Rim je-dino u njegovoj hrišćanskoj fazi. Jovan kaže da je jedna od glava ove
zveri kao leopard bila ranjena na smrt. Drugim rečima, rana je pogodila onaj oblik
vladavine koji je u Rimskom carstvu nastao posle njegovog prelaska iz neznaboštva u
hrišćanstvo. Stoga je očevidno da je to papska glava bila ranjena na smrt i da se njena
smrtna rana izlečila. Tir ranjavanje je isto što i odvođenje u ropstvo. (Otkrivenje 13:10).
Rana je zadata kada je francuski general Bertier zarobio papu, i papska vlada bila za
izvesno vreme ukinuta, 1798. godine. Lišen vlasti, i građanske i crkvene, zarobljeni papa
Pije VI umro je u izgnanstvu u Valensi, u Francuskoj 29. avgusta 1799. Ali smrtna rana je
počela da zaceljuje kada je papstvo ponovo uspostavljeno izborom novog pape 14. marta
1800 godine, mada mu je vlast sada bila mnogo slabija no ranije.1
»I dana joj biše usta koja govore velike stvari i huljenja, i dana joj bi oblast da čini
četrdeset dva meseca. I otvori usta svoja za huljenje na Boga, da huli na ime njegovo, i na
one koji žive na nebu. I dano joj bi da se bije sa svetima, i da ih pobijedi; i dana joj bi oblast
nad svakijem koljenom i narodom i jezikom i plemenom. I pokloniše joj se svi koji žive na
zemlji kojima imena nisu zapisana u životnoj knjizi jagnjeta, koje je zaklano od postanja
sveta. Ako ko ima uho neka čuje. Ko u ropstvo vodi, biće u ropstvo odveden; ko nožem
ubije valja da on nožem bude ubijen. Ovde je trpljenje i vera svetih.« — stihovi 5—10.
Reči bogohulstva. — Ova zver otvara svoja usta »za huljenje na Boga, da huli na
ime Njegovo, i na svetinju Njegovu, i na one koji žive na nebu«. U komentarima o Danilovoj
knjizi već je bilo pomenuto šta znače reči, »I govoriće reči na Višnjega«. Danilo 7:25. U
stihu €. ove glave Otkrivenja koriste se slične reči, da zver ima »usta koja govore velike
stvari«. Ovde je čak dodata i reč »huljenje«, što očigledno ističe činjenicu da će velike reči
biti hulne reči protiv Boga nebeskog.
U Evanđeljima nalazimo dva objašnjenja o tome šta predstavlja hulu. Kod Jovana
10:33 čitamo da su Jevreji lažno optužili Isusa za hulu, govoreći »Ti, čovek budući, gradiš
se Bogom«. To je u slučaju Spasiteljevom bilo netačno, jer je On zaista bio Sin Božji. On je
bio »Emanuilo, s nama Bog«. Međutim, ako čovek prisvaja Božje prerogative (prava) i
uzima na sebe titule božanstva — onda je to hula.
Zatim, kod Luke 5:21 vidimo Fariseje kako pokušavaju da uhvate Isusa u reči. »Ko je
ovaj što huli na Boga?« govorili su oni. »Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga?«
Isus je mogao da oprašta prestupe jer je On bio božanski Spasitelj. Ali kad čovek, smrtni
čovek, prisvaja takvu vlast, zaista je huljenje.
Mogli bismo se zapitati da li je vlast prikazana ovim simbolom ispunila taj deo
proročanstva? U komentarima o Danilu 7:25 jasno smo videli iz izloženih dokaza da je ona
govorila »velike reči« protiv Boga nebeskog. A sada pogledajmo šta je rečeno o prisvajanju
prava papstva da prašta grehe: »Rimski pontif zauzima mesto samog Spasitelja kada
rečima »Ego te absolvo« (Ja te oslobađam), razrešava od greha... Za praštanje jednog
jedinog greha potrebna je svemoč Božja... Ali ono što jedino Bog može da učini
zahvaljujući svojoj svemoći, papa također može da postigne rečima »Ego te absolvo a
peccatis tuis«, (»Opraštam ti grehe tvoje«) Papa Inokentije III je zapisao: »Doista nije
previše ako se kaže da su pape s obzirom na uzvišenost njihovog položaja kao bogovi«.2
Obratite pažnju i na sledeće hulne reči ove sile:
 »Međutim, naše čuđenje će biti daleko veće kad saznamo da se, slušajući reči svojeg
pontifa (prvosveštenika) — HOC EST CORPUS MEUM (Ovo je telo moje) — sam Bog spušta
na oltar, dolazi kad god Ga on pozove, i koliko god Ga puta on pozvao, stavlja sebe u
njegove ruke, sve da Mu je on i neprijatelj. I pošto dođe, On potpuno ostaje na njegovom
raspolagaju; pomera Ga kako mu se dopada, sa mesta na mesto; može Ga po želji zatvoriti
u svetinju, ili izložiti na oltaru, ili pak izneti iz crkve; on može ako se na to odluči, jesti
Njegovo telo, i dati Ga drugima kao hranu. »Oh, kako je velika njihova moć,« kaže Sv.
Lorens Justinijan, govoreći o papama. »Samo jedna njihova reč i telo Hristovo je tu
sačinjeno od hleba, i otelovljena Reč koja je sišla sa neba, zaista je pri-sutna na stolu
oltara!«3
»Tako papa može, u izvesnom smislu, biti nazvan tvorcem svoga Stvoritelja ... Moć
pape, kaže Sv. Bernardin iz Siene, »je moć božanske ličnosti«, jer pretvaranje hleba u telo
Hristovo iziskuje isto toliko snage kao i stvaranje sveta.«4
Tako ova zverska sila huli na nebeski hram jer skreće pažnju svojih podanika na
sopstveni presto i palatu umesto na svetinju Božju; odvraća njihovu pažnju sa žrtve Sina
Božjeg na žrtvu mise.
Ona huli na one koji žive na nebu uzimajući prava da prašta grehe, odvraćajući na
taj način misli ljudi od posredničke službe Hrista i Njegovih pomoćnika u nebeskoj svetinji.
Stih 10 ponovo upućuje na događaje iz 1798. godine, kada je ova sila, koja je 1260
godina odvodila svete Božje u ropstvo, i sama bila zarobljena.
»I videh drugu zver gde izlazi iz zemlje, i imaše dva roga kao u jagnjeta; i govoraše
kao aždaja.« — stih 11.
Zver sa dva roga. — Ovaj stih ukazuje na treći simbol u proročkom lancu koji
proučavamo, obično označen kao zver sa dva roga. Pitamo se na šta se on odnosi. Aždaja,
paganski Rim, i zver kao ris (leopard), papski Rim, pojavljuju se pred nama kao velike
organizacije — predstavnici dva velika sistema lažne religije. Analogija izgleda zahteva da
i preostali simbol, zver sa dva roga, ima sličnu primenu, i nađe svoje ispunjenje u nekoj
naciji, koja bi bila predstavnik još jednog velikog sistema religije. Jedini preostali sistem
koji vrši odlučujući uticaj u svetu danas jeste protestantizam. Apstraktno posmatrano,
paganstvo obuhvata sve neznabožačke zemlje, a to je više od polovine stanovništva
zemaljske kugle. Katolicizam, za koji možda možemo reći, da uključuje i religiju Istočne
pravoslavne crkve, jer je skoro istovetan sa njom, pripada nacijama koje čine veliki deo
hrišćanstva. Jasan prikaz muhamedanstva i njegovog uticaja dat je u drugim
proročanstvima. (Videti komentare o Danilu 11 i Otkrivenje 9.) Ali protestantizam je religija
nacija koje predstavljaju avan-gardu u svetu što se tiče slobode, prosvećenosti, napretka i
moći.
Simbol Amerike. — Ako je dakle protestantizam religija koju treba da posmatramo
u ovom slučaju, na koju se onda. naciju kao predstavnika te religije proročanstvo može
primeniti? Postoje u Evropi znatne protestantske nacije, ali iz razloga koji će se kasnije
pokazati, simbol se ne može primeniti ni na jednu od njih. Pažljivim istraživanjem došlo se
do zaključka da se on odnosi na protestantsku Ameriku, ili na Sjedinjene Američke Države.
Brižljivo ćemo razmotriti razlog takve jedne primene i dokaz koji se može izneti u prilog
tome.
Postoji li bilo kakav razlog na osnovu kojeg bismo mogli očekivati da se Sjedinjene
Države pomenu u proročanstvu? Pod kojim uslovima su ostale nacije našle svoje mesto u
proročkim zapisima? Prvo, zato što su igrale istaknutu ulogu u svetskoj istoriji; a drugo, i
iznad svega, zato što su vladale nad narodom Božjim, ili održavale značajne veze sa njim.
U zapisima Biblije i svetske istorije nalazimo podatke na osnovu kojih možemo utvrditi
zašto se zemaljske vlade pominju u proročanstvu: Jedna nacija ulazi u proročanstvo kada
su delo i sudbina Božjeg naroda tesno povezani s njom. Sjedinjene Države izvesno
ispunjavaju sve ove uslove. Mnogi su stekli čvrsto ubeđenje da je uspon i progres ove
nacije bio takve prirode da je Proviđenje našlo za shodno da je pomene u proročanstvu.
Guverner Paunel, engleski državnik, prorekao je 1780. god. kada je američka
revolucija još bila u toku, da će ta zemlja postati nezavisna; da će biti prožeta duhom
civilizacije kakav se u Evropi nikada nije zapazio; a njena trgovačka i pomorska sila nalaziće
se u svim krajevima sveta. Zatim on govori o mogućem osnivanju ove zemlje kao slobodne
i suverene sile — »o revoluciji koja za razliku od bilo kog drugog događaja u ovom svetu,
nosi čudna obeležja božanskog posredovanja, koja prevazilaze uobičajeni tok ljudskog
delovanja.«5
Džordž Alfred Taunsend, govoreći o nesrećama koje su pratile ostale vlade na
zapadnoj hemisferi kaže:
»Istorija Sjedinjenih Država bila je dobrim Proviđenjem odvojena od divlje i okrutne
istorije ostalog dela kontinenta.«6
Takva razmatranja su sračunata da u svakom duhu podstaknu snažno iščekivanje
da će ova nacija igrati veliku ulogu u izvođenju namera Božjeg proviđenja u ovom svetu, i
da se o njoj negde moralo progovoriti u proročkoj reči.
Hronologija ove sile. — U koji period istorije ovog sveta je, prema proročanstvu,
stavljena pojava ove sile? Osnova za odgovor na ovo pitanje leži u činjenicama već
izloženim u pogledu zveri kao ris (leopard). Bilo je to u vreme kada je ova zver odvedena
u ropstvo, ili čak bila ubijena mačem (stih 10), ili joj je jedna od glava bila ranjena na smrt
(stih 3) kada je Jovan video dvorožnu zver gde izlazi. Ako zver kao leopard, kako smo to
već dokazali, označava papstvo, a odlazak u ropstvo privremeno obaran je papstva od
strane Francuza 1798. godine, onda imamo potpuno određeno vremensko razdoblje za
promatranje pojave ove sile. Izraz »izlazi« mora da znači da je sila na koju se on odnosi tek
osnovana, i da je upravo bila u usponu prema moći i uticaju.
Može li iko da posumnja koja nacija je zaista »izašla« 1798? Zaista, mora se priznati
da su Sjedinjene Američke Države jedina sila, koja odgovara opisu proročanstva po pitanju
ove hronologije.
Borba američkih kolonija za nezavisnost je počela 1775. godine. Godine 1776.
proglasile su se slobodnom i nezavisnom nacijom. Godine 1777. delegati iz 13 prvobitnih
država — Nju Hempšir, Masačusets, Rod Ajlend, Konektikat, Njujork, Nju Džersi,
Pensilvanija, Delavar, Merilend, Virdžinija, Severna Karolina, Južna Karolina, i Džordžija, —
sastali su se na kongresu i usvojili Odredbe o konfederaciji. Godina 1783. završen je rat
Revolucije mirovnim ugovorom sa Velikom Britanijom, po kojem je priznata nezavisnost
Sjedinjenih Država, i ustupljeno im 815.615 kvadratnih milja teritorije. 1787. god. sastavljen
je Ustav, a 26. jula 1788. god. ratifikovan je od strane jedanaest od trinaest prvobitnih
država; a 1. marta 1789. Ustav je stupio na snagu. Sjedinjene Američke Države su započele
sa teritorijom manjom od milion kvadratnih milja, sa oko četiri miliona stanovnika. I tako
stižemo do godine 1798. kada je ova nacija uvedena u proročanstvo.
John Wesley u svojim beleškama o Otkrivenju 13, pisanim 1754. kaže za zver sa dva
roga sledeće:
»Ona još nije stigla, mada ne može biti daleko. Jer ista treba da se pojavi po isteku
četrdeset dva meseca prethodne zveri«.7
Starost ove sile. — Ima dovoljno dokaza u proročanstvu koji pokazuju da vlada
simbolizirana kroz dvorožnu zver stupa na scenu u prvom delu svoje karijere, to jest, još
kao sasvim mlada vlast. Jovanove reči glase: »I videh drugu zver gde izlazi iz zemlje, koja
imaše dva roga kao u jagnjeta.«
Zašto Jovan nije jednostavno kazao: »Imala je dva roga? Zašto je dodao: »Kao u
jagnjeta«? Verovatno zato što je želeo dao nam pokaže karakter ove zveri, navodeći da se
ne radi samo o zveri nevinog ponašanja, već da je to mlada sila, pošto su rogovi jagnjeta
tek počeli da rastu.
Imajte na umu da se naš pomenuti dokaz o hronologiji odnosi na godinu 1798,
kada je sila simbolično prikazana bila mlada. A koja se značajna sila u to vreme isticala,
mada još uvek mlada? To nije bila ni Engleska, ni Francuska, niti Rusija, ni bilo koja
evropska sila. No ostaje nam da, u pogledu mlade sile, usmerimo pogled na Novi Svet, i
da se zadržimo na Sjedinjenim Državama. Nijedna druga sila na zapadnoj strani Atlantskog
okeana ne odgovara ovom opisu.
Mesto pojave dvorožne zveri. — Sam iskaz proročanstva je dovoljan da nas dovede
do važnih i ispravnih zaključaka po ovom pitanju. Jovan je naziva »druga zver«, što znači
da ona nije deo prve zveri; a sila simbolično prikazana s njom ne liči ni po čemu na ovu
koju predstavlja prva zver. To je porazno za one, koji žele da izbegnu primenu ovog
simbola na Sjedinjene Države, govoreći, da on označava neku fazu papstva; jer u takvom
slučaju on bi predstavljao deo prethodne zveri ili zveri kao leopard.
Budući je ovo »druga zver« koja »izlazi iz zemlje«, mora da se nalazi na nekoj
teritoriji koja nije obuhvaćena nikakvim drugim simbolima. Vavilon i Medo-Persija
obuhvatali su ceo civilizovani deo Azije. Grčka je obuhvatila Istočnu Evropu, uključivši i
Rusiju. Rimsko carstvo, sa deset kraljevina na koje je bilo kasnije podeljeno, kao što je
prikazano sa deset prstiju lika iz knjige Danilove 2, sa deset rogova četvrte zveri iz knjige
Danilove 7, sa deset rogova aždaje iz Otkrivenja 12, i deset rogova zveri kao ris iz
Otkrivenja 13, odnosi se na Zapadnu Evropu. Drugim rečima, cela Istočna polulopta
poznata u istoriji, ima svoje proročanske simbole, za koje ne postoji ni najmanja sumnja.
Ali postoji, u Zapadnoj hemisferi, jedna moćna nacija dostojna, kao što smo videli,
da bude pomenuta u proročanstvu, a što još nije učinjeno. No takođe, preostao je još
jedan simbol bez primene. Svi simboli osim jednog imaju svoju primenu, a sve zemlje na
Istočnoj polulopti imaju simbole. Od pomenutih simbola preostao nam je samo jedan
jedini, a to je zver sa dva roga iz Otkrivenja 13. Sjedinjene Američke Države su jedine koje
imaju razloga da budu pomenute u proročanstvu, a nisu pomenute. Da li zver sa dva roga
predstavlja Sjedinjene Države? Ako predstavlja, onda svi simboli imaju svoju primenu, a
sve zemlje imaju svoje simbole. U suprotnom, Sjedinjene Države ne bi bile predstavljene
u proročanstvu, a simbol dvorožne zveri ostao bi tada bez nacije na koju bi trebao biti
primenjen. Ali prva od ovih pretpostavki je neverovatna, a druga je nemoguća.
Drugi zaključak u pogledu mesta ove zveri izveden je iz činjenice da je Jovan video
zver kako izlazi iz zemlje. Ako more iz kojeg je izašla zver kao leopard (Otkrivenje 13:1)
prikazuje ljude, narode, i plemena (Otkrivenje 17:15), zemlja bi trebalo, naprotiv, da nam
ukazuje na novo i ranije nenasta-njeno područje. Ako isključimo Istočne kontinente i
posmatramo teritoriju koja prethodno nije bila poznata civilizaciji, nužno se okrećemo
Zapadnoj hemisferi (polulopti).
Način njenog uspona. —Način na koji je dvorožna zver viđena da izlazi, zajedno sa
njenim mestom, položajem, vekom starosti, i hronologijom, ukazuje da je ova sila simbol
Sjedinjenih Država. Jovan je video zver kako izlazi »iz zemlje«. Ovaj izraz je namerno
upotrebljen, kako bi se istakla razlika između pojave ove zveri i onih koje predstavljaju
proročki simboli drugih nacija. Sve četiri zveri iz knjige Danilove 7 i zver kao leopard iz
Otkrivenja 13, pojavile su se iz mora. Nove nacije nastale su uglavnom obaranjem drugih
nacija, zauzimajući njihovo mesto. No, međutim, nijedna nacija nije bila oborena da bi se
stvorio prostor za Sjedinjene Države, i osim toga, one su bile samostalne već petnaest
godina kada su ušle u proročanstvo. Prorok je video samo jedan mir, tj. jednu miroljubivu
.naciju.
Reč koja je upotrebljena u stihu 11 radi opisivanja načina na koji ova zver izlazi,
veoma je izražajna. To je grčka reč anabainon, čija je najbolja definicija »rasti ili nicati poput
biljke«. Treba napomenuti činjenicu, da su politički pisci koristili ovu reč, neznajući za
proročanstvo, kao najpovoljniju za opisivanje načina na koji su se pojavile Sjedinjene
Države. Georg Alfred Tawnsend kaže:
»Na ovom arhipelagu Zapadne Indije začeo se život dveju Amerika, (Severne i
Južne). Ovde je Kolumbo prvi put ugledao kopno; ovde je Španija zasnovala svoje
krvoločno, ali ipak sjajno i zlatno Zapadno carstvo. Odavde se Kortes opredelio i sa svojim
pratiocima otišao za Meksiko, De Soto za Misisipi, Bilbao ka Pacifiku, a Pizaro u Peru.
Istorija Sjedinjenih Država bila je po dobronamernom Proviđenju odvojena od divlje i
strašne istorije ostalog dela kontinenta i kao tiho seme dorasli smo do imperije. Nasuprot
tome, imperija koja je započela na Jugu kontinenta, bila je zahvaćena snažnom burom, i
ono što možemo naći u njenoj istoriji, slično je munjama koje su je opustošile.* Razvoj
Engleske Amerike može se usporediti sa serijama lirskih pesama raznih pevača, koji, kad
se spoje zajedno, čine jedan snažan hor, koji privlači mnoge iz daleka, rastući i šireći se sve
dok ne poprime lepotu i sklad jedne heroične, epske pesme.«8
Jedan drugi pisac pisao je u Dublin Nation od 1850. godine o Sjedinjenim Državama
kao o jednoj čudnoj imperiji koja je »ponikla« i u tišini zemlje svakodnevno dobijala u sili
i ponosu.«
Edward Everet je kazao u svome govoru o engleskim izbeglicama koji su zasnovali
ovu vladu, sledeće:
»Oni su čeznuli za jednim skrovitim mestom, bezbeđnim u svojoj zabačenoj
usamljenosti ,gde bi mala Lejdenska crkva mogla nesmetano da se raduje slobodi vere i
savesti. Pogledajte velika prostranstva nad kojim su oni mirnom pobedom
— »victoria sine dade« (pobedom bez borbe) istakli zastavu krsta.«9
Molimo sada pažljivog čitaoca, da pobliže osmotri ove izraze, kao: »ponići iz
zemlje«, rasti »usred zemaljske tišine«, u jednu »čudnu imperiju«, »velika prostranstva,
osigurana mirnom pobedom.« Prvi izraz je proročki i opisuje šta će biti kod dolaska
dvorožne zveri, a drugo su izrazi političkih pisaca, koji opisuju šta je bilo kad se
pojaviladvorožna zver u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Može li neko da propusti da
vidi da su poslednja tri izraza sinonimni sa prvim, i da oni istorijski potvrđuju tačno
ispunjenje proročanstva?
Drugo pitanje koje prirodno sledi jeste: Da li su se Sjedinjene Države »pojavile« na
jedan način da bi zadovoljile opise proročanstva? Da vidimo. Kratko vreme pre velike
Reformacije Martina Lutera, pre četiri stotine godina, otkrivena je Amerika, ili Zapadna
hemisfera. Reformacija je probudila kod nacija koje su bile u teškim okovima praznoverja
i nasilja, jednu veliku istinu: da je bogomdano pravo svakoga čoveka da služi Bogu prema
diktatu sopstvene savesti. Ali vladari nisu bili voljni da izgube svoju vlast, i religiozna ne-
trpeljivost je pritiskivala narod. Pod takvim okolnostima je jedna zajednica religioznih
heroja konačno odlučila da potraži u stepama Amerike onaj stepen civilne i religiozne slo-
bode za kojom su tako dugo čeznuli. U postizanju toga plemenitog cilja, stotine ovih
dobrovoljnih izgnanika iskrcalo se iz broda »Mayflower« (»Majski cvet«) na obale Nove
Engleske (Vankuver) 21. decembra 1620. godine. »Tu je, veli Martin, rođena Nova Engleska,
i tu je bio njen prvi »dečji plač« ujedno prva molitva i zahvalnost Gospodu.«10
Do drugog trajnijeg engleskog doseljavanja došlo je u Džemstaunu, Virdžinija,
godine 1607. U toku ovog vremena stvaraju se i druge naseobine, i organizuju kolonije,
koje su pripadale engleskoj kruni sve do objave Deklaracije Nezavisnosti, 4 jula 1776.
godine.
Naseljavanje ovih kolonija dostiglo je brojku od 262.000 stanovnika u godini 1701,
zatim godine 1750. bilo ih je
1,050.0, a 1775. godine oko 3,000.000 stanovnika.n Godine 1868, pisao je
Zirardi u listu La Liberte sledeće: »Stanovništvo Sjedinjenih Država Amerike, neiscrpeno
vojnim izdaci-ma, raslo je čudesnom brzinom iz dana u dan, i nije daleko budućnost kada
će Sjedinjene Države brojati 60 do 80 miliona stanovnika.* Ovaj novajlija je potpuno
svestan svoje važnosti i zadatka. Zato već čujemo njegov ponosni uzvik: »Amerika
Amerikancima!« Na Istpku se podiže moćni Kentaur (div), koji se zove Rusija. U toj
ogromnoj zemlji može mozak jednog jedinog čoveka da pokrene vojsku od 70,000.000
ljudi, jer tamo sve narodne priče govore o najezdi i osvajanjima prema Zapadu. Tamo
postoje samo dva staleža: »kmetovi i vojnici«.
I geografska karta ove moćne nacije uključuje u svoje predstraže Beč i
Carigrad . . .
»U opreci sa ovim podiže se na Zapadu jedna još čudesnija Američka sila. Mi koji
stanujemo na otoku nemamo nikakve predodžbe o neobičnim događajima koji toj mirnoj
naciji donose porast, moć i slavu svakog dana. U toku od tri godine priključila su se na
miran način i sasvim dobrovoljno Američkoj Uniji takva područja, koja su veća nego tri
Engleske zajedno sa Francuskom i Italijom. To su države: Minesota, na severozapadu, Utah
na jugozapadu, i Kalifornija na zapadnoj obali. Ove tri države obuhvataju teritoriju skoro
iste veličine kao Evropsko kopno.«
A tada je izbila borba za nezavisnost, uspostavljena je jedinstvena ustavna vlada, i
svetu objavljeno da svako može ovde da nađe azil (utočište) od ugnjetavanja i
netrpeljivosti. Hiljade doseljenika je došlo iz Starog Sveta povećavajući mirnim putem
stanovništvo i prosperitet nove nacije. Ogromne teritorije su bile kupljene ili pak dobivene
nagodbom, kako bi se stvorio prostor za sve one koji su dolazili da se tu nastane.
I sada, posle više od 150 godina, u drugoj četvrti dvadesetog veka, Sjedinjene
Države obuhvataju površinu od oko tri i po miliona kvadratnih milja, a broj stanovništva
se također povećao i iznosi više od 220,000.000.
Razvoj Sjedinjenih Država u materijalnom blagostanju, kao i širenje prosvećenosti i
naučnih uspeha jeste jedno čudo za svet, dajući dovoljno osnove za primenu proročanstva.
Simboliziran karakter njene vladavine. — Pod ovakvom podelom navedenih
predmeta, nalazimo još i dalje dokaze da taj simbol predstavlja Sjedinjene Države.
Opisujući ovu silu, Jovan kaže da je ona imala »dva roga kao u jagnjeta«. Rogovi jagnjeta
predstavljaju mladost, nevinost, ljupkost. Kao sila koja se tek pojavila, Sjedinjene Države
savršeno odgovaraju simbolu u pogledu mladosti, što nije slučaj s nijednom drugom silom.
Ako se simbol smatra kao pokazatelj sile i karaktera, i ukoliko se shvata tajna njene
moći, čime se otkriva njen karakter ili što spol ja pokazuje, onda se može lako ustanoviti
šta predstavljaju dva roga ove vlade. J. A. Bingem dao nam je ključ za celu stvar, kada kaže,
da je cilj onih koji su prvi našli ove obale bio da nađu ono »što svet vekovima nije video;
to jest, crkvu bež pape, i državu bez kralja.«
Izraženo drugim rečima to bi bila jedna vladavina u kojoj bi crkvena vlast bila
odeljena od građanske, a karakteristika bi bila građanska i religiozna sloboda.
Nisu potrebni nikakvi argumenti da dokažu da je ovo najpreciznije stanovište
Američke vlade. U Članu IV, odeljak 4, Konstitucije ili Ustava Sjedinjenih Država, stoji:
»Sjedinjene Države garantuju svakoj državi u ovoj Uniji republički oblik vlade.« Član VI:
»Nikada se neće zahtevati bilo kakav verski test kao kvalifikacija za službu ili državni posao
u Sjedinjenim Državama«. Prvi amandman Ustava počinje: »Kongres neće izdavati nikakav
zakon u pogledu uvođenja religije, ili pak njene zabrane«. U tim članovima data je najveća
garancija za građansku i versku slobodu, potpuno i večito odvajanje crkve od države. Zar
bi se mogao dati bolji simbol nego »dva roga kao u jagnjeta«? U kojoj drugoj zemlji bi se
mogli naći uslovi koji bi potpuno odgovarali karakteristici ovog simbola?
Republikanska po obliku. — Zver sa dva roga, koja očito nema krune na svojim
rogovima, simbolično prikazuje naciju sa republikanskim uređenjem vlasti. Kruna je simbol
za kraljevski ili diktatorski oblik vladavine, a odsustvo krune, kao što je ovde slučaj, treba
da nam pokaže jednu vladu u kojoj vlast nije data nijednom vladajućem članu, već je
prepuštena narodu.
Ali ovo nije završni dokaz da je ova nacija, koja je simbolizirana kao zver sa dva roga
kao u jagnjeta, republikanska po svome obliku vladavine. Iz stiha 14 saznajemo da je poziv
upućen narodu, kada treba izvršiti neku nacionalnu stvar. »Govoreći onima koji žive na
zemlji, da oni treba da načine ikonu zveri.« To je izraziti slučaj u Sjedinjenim Ame-ričkim
Državama. Ustav na kome su one bile zasnovane garantuje »republički oblik vlade«, kao
što je napred navedeno. Ovo je još jedan dokaz da se ovaj simbol odnosi na Sjedinjene
Američke Države. Ne postoji ni jedna druga vlada kojoj bi bilo ko mogao pripisati ovaj
simbol.
Jedna Protestantska nacija. — Zver sa dva roga simbolično prikazuje naciju koja ne
može da bude katoličke religije. Papstvo je religija, koja u osnovi predstavlja ujedinjenje
crkve i države. U Ustavu Sjedinjenih Američkih Država (Član VI) stoji »da nikakvo versko
proveravanje nije potrebno kao kvalifikacija za bilo koju službu ili državni posao«, i time
predstavlja stalnu odvojenost crkve od države. Građanska i verska sloboda su osnovni
princip Protestantizma. Osnivači ove velike zemlje, koji su osetili strašne posledice
sjedinjenja crkve i države, bili su ljubomorni na svoje slobode, koje su smatrali pravima
svih ljudi, te su uskoro počeli da žigošu sve što je mirisalo na ujedinjenje crkve i države.
Dakle sa verskog stanovišta, Sjedinjene Države su protestanska nacija, i u tom smislu
ispunjavaju sve zahteve proročanstva. Jasno je da proročanstvo i direktno ukazuje na ovu
naciju.
Pre nego što počnemo razmatranje ovog proročkog simbola iz drugog aspekta,
daćemo kratak pregled pitanja koja smo već utvrdili:
Sila koja je simbolično prikazana kao zver sa dva roga, mora da je nacija koja se
razlikuje od sila Starog Sveta, građanskih ili verskih
Pojavila se na Zapadnoj hemisferi (polulopti).
Postala moćna i uticajna oko 1798. godine.
Pojavljuje se na miran način, bez rata, ne povećavajući svoju vlast i ne šireći svoju
teritoriju kao što su činile druge nacije, agresivnim ratovima i uspešnim pobedama. Njen
napredak mora biti tako očevidan, da na posmatrača deluje sa velikim čuđenjem, kao da
vidi porast jedne životinje pred svojim očima.
Oblik vlade je čisto republikanski.
Po svojoj veroispovesti je uglavnom Protestantska.
Zatim, pred svetom je nevina kao jagnje, i te dve osobine, opravdane same po sebi,
čine osnovu njenog karaktera i njene vlade.
Svoje delo je postigla posle 1798. godine.
Videli smo i možemo da tvrdimo da se sve pomenute činjenice mogu naći u istoriji
Sjedinjenih Držđva; šta više, ne nalazimo ih u istoriji bilo koje druge nacije. Zaključujemo,
da je nemoguće da primenimo simbol iz Otkrivenja 13:11 na bilo koju drugu naciju osim
na Sjedinjene Američke Države.
Govori kao aždaja. — Sada kada smo identifikovali Sjedinjene Američke Države kao
silu simbolično prikazanu pomoću zveri sa dva roga, možemo da nastavimo posmatranje,
bez straha i predrasuda, njenog razvoja kao nacije koja ima svoje mesto i u samom
proročanstvu. U tom cilju, napominjemo još jednom da je aždaja kao prva od tri zveri, koje
posmatramo u proročkom lancu, bila neumorni progonitelj Božje crkve. Sledeća zver kao
leopard je bila kao progonilačka sila, koja je milionima hrišćana oduzela živote u periodu
od 1260 godina. A što se tiče treće zveri sa dva roga poput jagnjeta, rečeno je da
»govoraše kao aždaja«. To znači jedino to, da je ova zver odjednom promenila svoj oblik
jagnjeta u prirodu aždaje, da je govorila kao aždaja, i da je činila isto delo kao aždaja pre
nje. Dozvolite da kažemo, da je veoma teško posmatrati naciju, koja je nastala na jedan
miran način, bez rata, odana uzvišenim principima vlade, kako poprima prirodu zveri koje
su joj prethodile, i time preuzima na sebe ulogu progonitelja Božjeg naroda.
Međutim u ovom našem proučavanju treba da nam kao vodilja služe božanski ciljevi
tako jasno dati u proročanstvu. Budući da su Sjedinjene Američke Države sila simbolično
prikazana sa zveri koja govori kao aždaja, to znači da će one imati nepravedne i tiranske
zakone, koji će biti usmereni protiv religioznog verovanja i prakse njenih građana, zbog
čega se sasvim opravdano mogu nazvati kao sila koja progoni. •
»I svu vlast prve zveri činjaše pred njom; i učini da se zemlja i koji žive na njoj
poklone prvoj zveri kojoj se isceli rana smrtna.« —stih 12.
Jedna progonilačka sila. — Ne samo da ova nacija govori kao aždaja, već ona
takođe »svu vlast prve zveri činjaše pred njom.« Ako se vratimo malo unazad, vidimo da
je ovoj prethodila zver kao leopard, simbol papstva. Iz ovog se može izvući zaključak da je
takozvana protestantska nacija bila izvršilac sile koja progoni, tojest sile papstva, i time
postaje pseudo-protestanska, tojest »lažni prorok« pomenut u Otkri-venju 19:20, i
objašnjen u daljem tekstu.
Praksa ove sile poprima oblik primoravanja naroda pod njenom upravom, »da se
poklone prvoj zveri«, papstvu. Grčka reč kuneo, koja je ovde upotrebljena kao prosti
glagol, znači »ljubim«, kome je dodat predlog, koji pokazuje da je poljubac upućen
nekome — u ovom slučaju papstvu, ili njegovom počasnom poglavaru papi. Obično se
prevodi kao »biti pokoran, pokloniti se«, što je upotrebljeno u Septuaginti u
Navuhodonosorovoj naredbi da svi »narodi, plemena i jezici« padnu i poklone se zlatnom
liku, kojega je on podigao u polju Duri. Danilo 3:4.5. Takvo »klanjanje« moralo bi značiti
potčinjavanje autoritetu i naredbi nekoga koji zahteva poslušnost. To je slika data u
proroštvu o »poklonjenju« koje takozvani Protestanti ukazuju papi.
»I učini čudesa velika, i učini da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima. I vara
one koji žive na zemlji znacima, koji joj biše dani da čini pred zveri, govoreći onima što
žive na zemlji da načine ikonu zveri koja imaše ranu smrtnu i osta živa.« — stih 13.
»I učini čudesa velika.« — U ovom delu proročanstva, gde je prikazano čudesno
delovanje dvorožne zveri, čitamo da je ta zver »činila čudesa velika, i učini da i oganj silazi
s neba na zemlju pred ljudima.« U ovom navodu imamo još jedan dokaz da su Sjedinjene
Američke Države ta sila, koja je prikazana kao zver sa dva roga. Niko ne može poreći da
živimo ii veku čudesa. Skrećemo pažnju čitaoca na naše primedbe o Danilu 12:4 u vezi
čudesnih postignuća ovog veka i na neke primere osobitih uspeha u oblasti nauke i izuma.
Ali proročanstvo nije ispunjeno velikim napretkom u znanju, u otkrićima, i u
izumima tako značajnim u ovom veku. Jer čudesa koje je prorok pomenuo su očito
učinjena u cilju obmanjivanja naroda, kao što čitamo u stihu 14: »I vara one koji žive na
zemlji znacima, koji joj biše dani da čini pred zvijeri.«
A sada treba da utvrdimo kojim, sredstvima su čudesa o kojima govorimo učinjena,
jer Otkrivenje 16:13.14 pominje »duhove đavolske, koji čine čudesa, i izlaze k carevima
svega vasionoga svijeta.«
U pretskazivanju događaja koji se trebaju dogoditi neposredno pred svojim drugim
dolaskom, Isus kaže: »Izaći će lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa,
da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane.« Matej 24:24.

I ovde su čedesa ponovo bila pretskazana, da će se vršiti u cilju prevare, tako silna,
da će prevariti ako bude moguće čak i izabrane.
I tako ovde imamo jedno proročanstvo (a ima ih i više), koje nam izlaže razviće u
poslednjim danima jedne čudotvorne sile, koja će se otkriti u zastrašujućoj i bezprimernoj
meri, propagirajući laž i zabludu. To su »duhovi đavolski, koji izlaze k carevima svega
vasionoga sveta«, ali narod sa kojim je ovo razviće specijalno povezano u Otkrivenju 13,
predstavljen je kroz dvorožnu zver, ili lažnog proroka. Za to moramo zaključiti da
proročanstvo upućuje na jedno takvo delo kao što je ovo u Americi. Da li nalazimo išta
sličnije od ovoga u naše vreme?
Veoma je rašireno verovanje i sadašnje učenje među svim klasama društva, da, kada
čovek umre i njegovo telo se položi u grob, besmrtna »duša« ili »duh« u stvari ne umire,
već odlazi na svoje mesto nagrade ili kazne. Naravno ovo verovanje navodi na pitanje:
»Ako su duhovi umrlih i dalje živi, zašto oni ne opšte sa nama?« Ima hiljade ljudi, koji ve-
ruju da oni to mogu i da to čine, i koji tvrde da opšte sa umrlim prijateljima.
 Ali Biblija nas uverava, svojim najjasnijim izrazima, da su umrli sve do vaskrsenja
potpuno neaktivni i nesvesni, da mrtvi ne znaju ništa (Propovednik 9:5); da je svaka aktiv-
nost uma prestala (Psalam 146:4); sve emocije prestaju (Propovednik 9:6); da nema rada,
ni mišljenja, ni znanja, ni mudrosti u grobu, gde leže. (Propovednik 9:10). Za to, ako bilo
koje razumno biće dođe k nama, izjavljujući da je jedan od naših prijatelja, tvrdeći za sebe
da je ono što, na osnovu Božje Reči nikako ne može biti, ne treba mu verovati. Da nam se
umrli prijatelji ne vraćaju pokazano je u 2. Samuilovoj knjizi 12:23, gde David kaže za svoje
umrlo dete: »A sada umrlo je, ... Ja ću otići k njemu, ali ono neće se vratiti k meni.« Nijedno
biće koje nam tako dolazi ne može da bude jedan dobar anđeo, jer Božji anđeli ne lažu.
Duhovi đavolski lažu, i to je njihovo delo otkako je njihov vođa u Edemu izrekao prvu laž
o smrti: »Nećete vi umreti!«, iako je Gospod jasno rekao Adamu: »Jer u koji dan okusiš s
njega, umrećeš!« 1. Mojsijeva 3:4; 2:17.
Poreklo spiritizma. ■— Moderni spiritizam se takođe podudara sa gore navedenim
proročanstvom po tome, što je i on rođen u Sjedinjenim Državama, i njegova čuda su
povezana sa delom dvorožne zveri. Nastao je u Hidesvilu, Njujork, u porodici John D. Foksa
u drugoj polovini meseca marta 1848, i neverovatnom brzinom se proširio po ćelom svetu.
Ova tobožnja otkrivenja izazvala su mnoga uzbuđenja, i neki prilično ugledni ljudi
su se obavezali da će ispitati »varku kucanja«; kako su spiritizam obično nazivali. Od tada
pa sve do danas, spiritizam je sila u modernom svetu; i to sila koja stalno napreduje. Teško
je utvrditi broj pristalica spiritizma, jer mnogi koji veruju u njega i sprovode ga u delo
smatraju da uopšte ne pripadaju toj sekti. S druge strane, mnogi zadržavaju svoje članstvo
u nespiritističkim verskim sektama, ma da praktikuju opštenje sa mrtvima. Procenjuje se
da u Severnoj Americi ima 16,000.000 spiritista; a u svetu — ukuljučujući i one
neznabožačke religije u kojima spritizam igra veoma važnu ulogu — nesumnjivo stotine
miliona.
Kao što je Ser Artur Konan Doji primetio pre nekoliko godina; »Tajno kucanje u
Hidesvilu poprimilo je takve razmere, da je izazvalo interesovanje najbolje grupe
intelektualaca u ovoj zemlji poslednjih dvadesetak godina, a koji su po mom mišljenju bili
predodređeni za najveći razvoj ljudskog znanja, koje je svet ikada video.«12 Kada bi takav
vid hrišćanstva bio prihvaćen uopšte, i kada bi on bio sproveden ubeđenjem i dokazima iz
Novog Otkrivenja, koje, kako sam ubeđen, dolazi k nama sa druge strane, tada bi, po
mojem mišljenju, mi imali veru sposobnu da ujedini crkve, da se slože sa naukom, da
prkose svim napadima, i održe hrišćansku veru neograničeno dugo.«13
Nauke spiritizma. — Ali doktrine koje spiritisti uče nisu nikako u skladu sa Rečju
Božjom. U pogledu njihovog stava u odnosu na Bibliju navodimo sledeći paragraf:
»Mi nemamo želju da skrivamo jasnu činjenicu da u nekim delovima Biblije ima
mnogo čega što se ne slaže sa našim učenjem, pošto je to ustvari mešavina čovekove
zablude, koja je došla preko izabranog medija«.14 »Ni u kom slučaju knjige kakve su one
danas, nisu delo autora, koji se obično ističe; njih je sakupio Jezdra sa svojim pisarima, i
one samo iznose koncepcije i legende tog vremena. Ovo pominjemo kako bi odmah
izbegli potrebu da odgovorimo na tekstove iz ovih knjiga, koji bi mogli biti navedeni kao
argumenat.«15
U pogledu odnosa spiritista prema Hristu i Njegovom posredničkom delu, obratite
pažnju na ovu značajnu primedbu:
»Oni (spiritisti) takođe svedoče da Isus Hristos nema veze sa pitanjem života i smrti,
i oni ništa ne znaju o »posredovanju našeg Spasitelja, Isusa Hrista.«16
Vernici spiritisti takođe ne govore o drugom dolasku našeg Gospoda i Spasitelja,
Isusa Hrista: »Isus Hristos priprema sada Svoje planove za sakupljanje Svog naroda, za
dalje otkrivanje istine kao i za prečišćavanje zabludnih verovanja nagomilanih u prošlosti.
O tome sam nešto čuo iz drugih izvora. Da li je to onda povratak Hrista? To je duhovni
povratak. Tu neće biti onakvog fizičkog povratka o kakvom je čovek sanjao. Biće to
povratak Njegovom narodu glasom Njegovih glasnika koji govore onima čije su uši
otvorene«17.
Fenomen (pojava) spiritizma. — Kako su značajne ove reči! Vidioc sa Patmosa je
vekovima pre izjavio da će se u ovoj zemlji (SAD) pojaviti jedna sila »koja čini čudesa«, i
gle, spiritizam se pojavio, tvrdeći da on to zaista i čini!
Spiritizam potpuno odgovara proročanstvu u prikazivanju velikih znakova i čuda.
Od njegovih dostignuća navodimo sledeća: Duhovi su prenosili od mesta do mesta razne
predmete. Lepa muzika je proizvedena nezavisno od ljudske aktivnosti, sa ili bez vidljivih
instrumenata. Izvršeni su mnogi dobro provereni slučajevi iscelenja. Zatim duhovi su nosili
osobe kroz vazduh u prisustvu posmatrača. U vazduhu su lebdeli stolovi sa po nekoliko
osoba. Duhovi su se takođe prikazali u telesnom obliku i razgovarali razgovetnim
glasovima.
Sila prikazana u ovom proročanstvu treba da učini »da i oganj silazi s neba na
zemlju pred ljudima.« Ali ovo kao i ostale manifestacije njene moći činjeno je u cilju
obmanjivanja »onih koji žive na zemlji«. »Duhovi đavolski« su stvarali čuda. Otkrivenje
16:14. U reči Božjoj nalazimo mnoge opomene da ne opštimo sa đavolskim duhovima.
U vreme prve crkve, ozbiljna upozorenja su davana Božjoj deci: »A duh razgovjetno
govori da će u poslednja vremena odstupiti neki od vere slušajući lažne duhove i nauke
đavolske«. 1. Timotiju 4:1. Ovih poslednjih dana Bog daje savet Svom narodu: »I ako vam
reknu: pitajte vrače i gatare, koji šapću i mrmljaju; recite: ne treba li narod đa pita Boga
svojega? ili će pitati mrtve mesto živih? Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori
tako, njemu nema zore.« Isaija 8:19.20.
»I bi joj dano da dade duh ikoni zverinoj, da progovori ikona zverina, i da učini da
se pobiju koji se god ne poklone ikoni zverinoj. I učini sve, male i velike, bogate i siromašne,
slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima njihovima. Da
niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ili ime zvijeri, ili broj imena njezina.« —
stihovi 15—17.
 »Da načine ikonu zverinu«. — Postavljanje ikone zverine bilo je tesno povezano sa
ovim čudesnim delima. I zato prorok povezuje dve stvari u 14. stihu: »I vara one koji žive
na zem
17 William S. Moses: Spiritistička učenja, str. 150. 151.

lji znacima, koji joj biše dani da čini pred zverom, govoreći onima što žive na zemlji
da načine ikonu zveri koja imaše ranu smrtnu i osta živa.« Obmanjivanje čudima vršeno je
s ciljem da se pripremi put kako bi se načinila ikona zverina.
Da bi shvatili od čega će se sastojati ikona papske zveri, treba pre svega da imamo
jasnu predstavu od čega se sastoji samo papstvo. Potpun razvoj zveri, ili pak uspostavljanje
papske vrhovne vlasti, datira od poznatog pisma Justinijanovog, koje je stupilo na snagu
538 godine posle Hrista, a kojim se papa imenuje poglavarom crkve i ispraviteljem
krivoveraca. Papstvo je bilo jedija crkva zaodevena civilnom vlašću
— jedno crkveno telo koje je imalo vlast da kažnjava sve protivnike ili »jeretike«,
konfiskacijom celokupne imovine, zatvorom, mučenjem i smrću. Sta bi danas moglo biti
ikona (kopija) papstva? — Besumnje jedna slična crkvena ustanova, zaodevena
građanskom vlašću, drugim rečima, sjedinjenje crkve i države. Kako se može jedna takva
ikona uspostaviti u Sjedinjenim Američkim Državama? Ako Protestantske crkve budu
stekle punu vlast da odrede i kažnjavaju druge »jeretike«, da nameću svoje dogme pod
pretnjom kazni državnim zakonom, zar ne bismo tada imali tačnu kopiju ili predstavu
papstva u vreme njegove moći?
Verovatno da bismo imali upravo takvu sliku. No zar je to moguće u zemlji čiji je
kamen temeljac građanska i verska sloboda, gde je godinama bilo priznato i neotuđivo
pravo svakog čoveka na »život, slobodu i takmičenje za srećom«. Pogledajmo naredne
dokaze.
Nacija utemeljena na slobodi. — Božja ruka delovala je preko plemenitih i
bogobojaznih ljudi, koji su tako dobro postavili temelje novoj naciji. Henri D. Estabruk
govoreći pred članovima Pravnog Udruženja iz Konektikata, kaže: »Na ovom velikom
kontinentu, kojeg je Bog držao sakrivenog u malom svetu — ovde, pod novim nebom i na
novoj zemlji, gde staro prođe, narodi mnogih nacija, raznih potreba, i vera, ali noseći u
srcu, duši i umu samo jedan cilj, podigoše oltar Slobodi, prvi koji je ikad sagrađen ili će
ikada biti sagrađen, i nazvaše ga Konstitucija ili Ustav Sjedinjenih Država«.18
Bilo je to 1787. godine. Prorok je video zver poput jagnjeta kako izlazi iz zemlje
1798. — naravno nije to puka podudarnost. Džordž Vašington, prvi Predsednik Sjedinjenih
Država, kazao je u svom pristupnom govoru sledeće:
»Nijedan narod ne može da ceni znanje i da se divi nevidljivoj Ruci, koja upravlja
sudbinom čoveka više nego što je to narod Sjedinjenih Država. Svaki korak kojim se išlo
ka nezavisnoj naciji, kao da je bio obeležen nekim sredstvom
18 Državno-pravno Udruženje Konektikata (Godišnjak, 1916), str. 73.
 proviđenja«.19 U svom odgovoru na ovaj uzvišeni govor, Senat je izjavio: »Kada
posmatramo podudarnost događaja, divnu kombinaciju razloga, koji su doveli narod ove
zemlje do nezavisnosti; kad razmatramo izbijanje, razvoj i okončanje poslednjeg rata, koji
nam dade ime među nacijama na kugli zemaljskoj, tada i mi zajedno sa Vama, neizbežno
priznajemo i obožavamo Velikog Arbitra vasione — koji podiže i smeće careve«.20
Borba protiv verske tiranije. — Nisu ovo bili samo pobožni ljudi, već mudri i
dalekovidi. Kada su neke verske grupe tražile da se Ustavom »izričito prizna jedini istinski
Bog i Isus Hristos«, njihov zahtev je bio odbijen. Pišući o ovom incidentu, Tomas Džeferson
je kazao: »Zahtev je odbijen od velike većine uz obrazloženje, da po njihovom shvatanju
Ustav štiti Jevrejina, neznabošca, hrišćanina, muhamedanca pristalicu hinduizma i
nevernika svakog zvanja.«21
Pravni Komitet Doma je 18. februara 1874, u odgovoru na sličan zahtev odgovorio:
»Pošto je ova zemlja, čijoj su vladi upravo postavljeni temelji, trebalo da bude dom
ugnjetavanim svih nacija na zemlji, bez obzira da li su hrišćani ili neznabošci, i potpuno
shvatajući opasnost kojoj su mnogi narodi Starog Sveta bili izloženi usled ujedinjenja crkve
sa državom, svi su se složili jednoglasno, da je nesvrsishodno, da u Ustav stave bilo šta što
bi se odnosilo na religiozno verovanje ili doktrine.«22
Istorija potvrđuje činjenicu da su ovi veliki ljudi, koji su postavili kamen' temeljac
Sjedinjenim Državama, predvideli, skoro sa proročkom vizijom, opasnost koja će jednog
dana snaći naciju. Njihov strah je najbolje izrazio Tomas Džeferson: »Duh vremena će se
izmeniti. Naši vladari će postati izopačeni, naš narod nemaran. Jedan običan fanatik će
možda otpočeti progonstvo i najbolji ljudi će postati njegove žrtve. Treba uvek imati na
umu, da sva osnovna prava treba utvrditi na zakonskoj osnovi onda kada su naši vladari
pošteni, a mi sami ujedinjeni. Od završetka ovog rata mi stalno idemo na dole. U tom
slučaju neće biti potrebno pribegavati svakog momenta podršci građana. Oni će biti
zaboravljeni, njihova prava povređena. Jedino sposobni da zarađuju novac, zaboraviće i
sami sebe, i nikada neće razmišljati o tome da se ujedine kako bi se izborili za poštovanje
svojih prava. Zato, okovi koji neće biti raskinuti po završetku ovog rata, ostaće dugo na
nama, postajući sve teži i teži, sve dok naša prava ne ožive ili pak nestanu u potresu.«28
59 Anali Kongresa, Sveska I. str. 28.
20 Isto, str. 32.
21 Spisi Tomasa Džefersona, sv. I, str. 145.
22 Izveštaj Doma Sjedinjenih Država, 43. Kongresa, 1 sednica, br. 143.
23 Thomas Jefferson: »Beleške o Virginiji«, Spisi T. Džefersona, sv.
VIII, str. 402.
23

Pretnja crkvenom dominacijom. — Vidimo da je prorok Jovan u panorami događaja

koji su se odvijali pred njim, bio svedok i menjanju prirode zveri sa dva roga. Zver će
eventualno početi da govori »kao aždaja« i da kontroliše bogosluženje svog naroda,
»govoreći onima što žive na zemlji da načine ikonu zveri«.
Zver »koja imaše ranu smrtnu i osta živa« predstavlja papstvo. Bila je to ona crkva
koja je dominirala nad građanskom vlašću. Drugim rečima, radilo se o ujedinjenju crkve i
države, gde je crkva svoje verske dogme nametala koristeći građansku vlast, pod pretnjom
konfiskacije imovine, zatvora, i smrti. Što znači da bi ikona ove zveri trebala da bude druga
crkvena organizacija, sa građanskom vlašću — drugo jedinstvo crkve i države — koja bi
zakonom nametala verske dogme.
Dokaz da će takva ikona biti načinjena nalazi se u činjenici da su tobožnji protestanti
već formirali velike i uticajne organizacije kao što su Nacionalno udruženje za reforme,
Međunarodni biro za reforme, Udruženje Dana Gospodnjeg Sjedinjenih Država, Federalni
savet Hristovih crkava u Americi i godinama su pomenute organizacije radile na
uspostavljanju i nametanju verskih načela pomoću zakona. Takođe Rimokatolička
udruženja u Sjedinjenim Državama težila su, u skladu sa svojim vekovnim tradicijama, za
sličnim ciljem. Konačno ove dve sile su odlučile da jedna drugoj pruže ruku u zajed-ničkom
naporu.
Priznati cilj Nacionalnog udruženja za reforme jeste »obezbediti amandman Ustavu
Sjedinjenih Država, u kojem će stajati da je ovo Hrišćanska nacija, i da sve hrišćanske za-
kone, institucije, kao i običajna prava naše vlade, treba postaviti na nepobitnoj zakonskoj
osnovi u Ustavni zakon zemlje«.24
Po pitanju da se od Sjedinjenih Država učini »Hrišćanska nacija«, biskup, Eri
Krenston, D. D., iz Metodističke Episkopalne crkve, u svom govoru održanom Metodističkoj
crkvi, Vašington, D. C., 13. marta 1910. kazao je sledeće:
»Pretpostavimo da je Sjedinjene Države trebalo po zakonu proglasiti Hrišćanskom
nacijom. Što bi to značilo? Koju bi od dve protivrečne definicije hrišćanstva, trebalo
označiti kao »hrišćansku«? Naravno protestantsku ideju, jer u našem sistemu većina vlada,
a većina Amerikanaca su Protestanti. Vrlo dobro. Ali pretpostavimo sada ovo —
pripajanjem izvesnog susednog teritorija sa više od 12 miliona Rimokatolika, pri-svajanjem
nekoliko otoka sa jedan i po puta toliko Rimokatolika, i ako tome dodamo isti broj
emigranata kao sada, kroz nekoliko godina Rimokatolici će biti u većini, — ko može da
24 Dela prečasnog James Wilsona, Sv. III, str. 307.

i na trenutak posumnja da bi vladajući Papa preuzeo kontrolu nad

zakonodavstvom, i vladom? On bi kazao sa mnogo pouzdanja i doslednosti: »Ovo je
hrišćanska nacija«. Tako je zahtevao od samog početka, i tako je proglašeno pre mnogo
godina. Tada je većina odredila šta je Hrišćanstvo, većina će učiniti isto i sada i u buduće.
Ta većina bio bi Papa«.25
Gornje udruženje, organizovano radi takozvane »Nacionalne reforme« ujedinjuje
se, bez imalo griže savesti, sa papstvom, kako bi ostvarilo svoju nameru i osnovalo
nacionalnu religiju. Ono izjavljuje: »Iskreno i sa zadovoljstvom prihvatamo činjenicu da su
u Južno-američkim republikama, u Francuskoj i drugim evropskim zemljama Rimokatolici
priznati kao zastupnici nacionalnog hrišćanstva, i da se suprotstavljaju svim predlozima
svetovnosti.. . Kadgod oni budu spremni da sarađuju u suzbijanju razvoja političkog
ateizma, sa zadovoljstvom ćemo im se pridružiti. Na svetskoj konferenciji, za unapređenje
nacionalnog hrišćanstva, — koja treba uskoro da se održi — mnoge države bi mogle biti
zastupljene jedino kroz Rimokatolike.26
A sada da se osvrnemo na priznate ciljeve ostalih organizacija.
H Istoriji Međunarodnog Reformnog biroa udruženje u svojoj sopstvenoj Izjavi
kaže: »Reformni Biro je prvo »hrišćansko telo« osnovano u našem glavnom gradu s ciljem
da govori vladi u ime svih veroispovesti«.27
Na stranama 61 i 65 uvodnog rada stoji da je donošenje zakona o prinudnom
svetkovanju nedelje, glavni cilj ove i sličnih organizacija.
Govoreći pred sudskim odborom Senata Sjedinjenih Američkih Država, protiv
zakonskih uredbi Vrhovnog Suda, profesor Teodor Grebner sa koledža Konkordia, St. Luis,
je dao svoje zanimljivo’mišljenje:
»Pre pedeset godina Udruženje za nacionalnu reformu je zahtevalo ... da javno
obrazovanje postane hrišćansko, a da Isus Hristos bude Kralj nacije... Ovaj pokret postoji
još i danas, i izdaje ogroman broj literature imajući za cilj prihvatanje jednog hrišćanskog
amandmana (dopune) ustavnog zakona o neđelji«.28
Stvarni cilj ove organizacije jeste da narodu nametnu religiju silom zakona —
izdavanje »plavog zakona« o nedelji, i određivanje merila narodnog Hrišćanstva.
25 David Mc Allister: Nacionalni pokret za reforme, njegova istorija i principi, 16,
Konstitucija Nacionalnog udruženja za reforme, član II.
26 Crkva i država, Sv. III, str. 307; Hrišćanski državnik, ii decembar 1884, 2.
27 Istorija Biroa Međunarodne reforme, 2.
28 Rasprave sudskog komiteta senata Sjedinjenih Država, Reorganizacija
Federalnog sudstva, deo 3, 681.
29'

Iz brošure objavljene od strane Udruženja Dana Gospodnjeg u Sjedinjenim

Američkim Državama, saznajemo šta je cilj ove organizacije:
1) Sačuvati Dan Gospodnji (nedelju) za Ameriku;
2) Obezbediti aktivno udruženje u svakoj državi gde još nije organizovano;
3) Da navodi, što je više moguće, glavnu vladu da daje primer u svetkovanju
nedelje.«
Sve ovo je bilo namenjeno izdavanju, koliko je to moguće, državnog i nacionalnog
zakona o prinudnom svetkovanju nedelje — a t,o je upravo sredstvo kojim je crkva zado-
bila kontrolu nad državom, kao što su crkva i država bile ujedinjene u četvrtom i petom
veku hrišćanske ere.
 Federalni savet Hristovih crkava u Americi, koji predstavlja najmoćniju i najugledniju
kombinaciju protestantskih crkava treba u svom samom početku da predstavlja 28 orga-
nizacija i 50 000 000 članova, navodeći razloge svog postojanja, iznosi sledeće:
»Da velike hrišćanske zajednice u našoj zemlji moraju da deluju zajedno kada se
radi o pitanjima kao što su brak i razvod, obesvećenje nedelje, društvena zla,« itd.29
Definišući kako oni nameravaju da postupe u slučaju obesvećenja nedelje, Federalni
Savet je izjavio:
»Da se svakom oskvrnjenju svetosti Gospodnjeg dana treba odlučno suprotstaviti
putem štampe, preko udruženja Gospodnjeg dana, i to pomoću zakona, koji će čuvati i
štititi ovu tvrđavu našeg američkog hrišćanstva.«30
I tako se vidi da je obezbeđenje zakona za nametanje putem sile svetkovanja
nedelje, glavna .karakteristika svih ovih organizacija u njihovom naporu da »hrišćaniziraju«
ame-ričku naciju.
Čineći to, mnogi ne vide da odbacuju principe hrišćanstva, protestantizma, vlade
Sjedinjenih Država, i da direktno rade u lcorist sile koja je inicijator nedelje kao odmora i
koja je zadobila kontrolu građanske vlasti preko zakona o neđelji — naime papstva.
Pre više od jednog veka, zakonodavci Sjedinjenih Država su jasno uočili ovu
opasnost. 1830. godine, dostavljene su kongresnom Komitetu za pošte i poštanske
komunikacije, peticije da se zabrani transport i otvaranje pošte nedeljom. Pošto je
razmotrio pomenute peticije, Kongresni Komitet je dao nepovoljan izveštaj, koji je
prihvaćen i štampan po nalogu Senata Sjedinjenih Država. Komitet je bio oslobođen bilo
kakvog
29 Federalni koncil Hristovih crkava u Americi: »Izveštaj o prvom
sastanku federalnog saveta«, Filadelfija, 1908, str. 5. 6.
30 Isto, 103.

daljeg razmatranja ovog predmeta. A što se tiče ustava bilo je rečeno:

»Komitet je uzaludno tragao za takvim instrumentom za delegiranje sile koja bi
ovlastila ovo telo da traži i određuje koji deo vremena je trebao, ili da li je uopšte trebao
da bude izdvojen od strane Svemoćnog Boga za vršenje verskih obreda ...
»Po Ustavu, savest Jevrejina je isto tako sveta kao i hrišćanska; Ustav ne daje ništa
veće pravo da se preduzmu mere za pojedinca, nego za celu zajednicu. Onaj predstavnik
koji bi prekršio ovaj princip, izgubio bi svoje đelegatsko pravo, i poverenje svojih birača.
Ako Kongres proglasi prvi dan sedmice svetim, on neće ubediti ni Jevrejina ni onog koji
svetkuje subotu. On neće udovoljiti nijednom, prema tome neće nijednog preobratiti.
Ako se svečanim aktom zakonodavstva definiše u jednoj tački Božji zakon, ili pak
skrene pažnja građaninu na jednu versku dužnost, tada bi se tim istim aktom moglo
pristupiti definisanju svakog dela božanskog otkrivenja; i silom nametnuti svaku versku
obavezu, pa čak i ceremonijalno klanjanje, pomoć crkvama, i podršku sveštenicima.
 »Ustavotvorci su priznali večni princip da je odnos čoveka sa Bogom izvan ljudskog
zakonodavstva, i njegovo pravo slobode savesti neotuđivo.«31
Uspostavljenje pravde kroz zakon. — Velika je šteta što danas verske vođe nisu isto
tako osetljive na opasnosti koje se prikrivaju u njihovom programu po kojem ljude treba
učiniti boljim nasilnim naturanjem verskih dogmi.
Mi nismo ravnodušni prema plemenitoj službi koju su protestantske crkve učinile
čovečanstvu i svetu uvodeći i velike principe protestantizma, propagiranjem Eevanđelja, i
boreći se za slobodu.
Neka niko ne misli da želimo na bilo koji način da prezrivo govorimo o karakteru
ljudi angažovanih u ovom poduhvatu. To su ličnosti visokog moralnog kvaliteta, koje se
ozbiljno brinu o dobru svoje nacije i časno pokušavaju da zaustave i otklone zla, koja bujaju
u našem društvu. Niko ne može posumnjati da će njihov trud uroditi plodom. Svima im
želimo najveći uspeh u njihovom radu na negovanju umerenosti, otklanjanju rata, zaštiti
mladih, kao i na drugim uzvišenim ciljevima. Za ove stvari, svi hrišćani su obavezni da rade
i da se mole.
Zašto su onda ti dobri ljudi pošli pogrešnim putem, čineći ono protiv čega Biblija
daje svečano upozorenje? Razlog je što
31 Izveštaji Kongresa Sjedinjenih Država, »Sunday Mail«, Sv. II, br.

su odstupili od saveta Božjeg, koji im je Bog dao u Svojoj Reči, i trude se da

uspostave pravdu i carstvo Božje na zemlji na svoj sopstveni način. Oni su prezreli delove
proročanstva iz Biblije, na osnovu kojih čovek može da sazna do kojeg stepena je stigao
konflikt između Hristovog i sotoninog carstva u njegovo vreme, i kako da sarađuje sa
Božjim proviđenjem za vreme u kome živi. Izgubili su vezu sa Božanskim vođom i sa
sredstvima koja on danas koristi kako bi unapredio Svoje carstvo na zemlji. Oni imaju
pogrešnu koncepciju o carstvu koje će doći, i traže carstvo pomešano sa zemaljskim
elementima, a koje bi trebalo biti uspostavljeno zemaljskim sredstvima, kao što su tajno
glasanje, zakonodavstvo i školstvo.
U ovakvim okolnostima, nije iznenađujuće da oni deluju protivno Božjem
proviđenju. Fatalna je greška ako čovek ne vodi računa o upozorenju Božje reči ili pak nije
rukovođen njome. Što je crkva revnosnija kada ide krivim putem, to je veća šteta koju će
time učiniti.
Apostol Pavle je ukazao na vreme kada će ljudi imati »obličje pobožnosti«, ali će se
odricati »sile njezine«.
Veoma nam je žao što vidimo da je protestantska crkva aktivna u ispunjenju ove
proročanske slike. Božanske sile je nestalo, međutim, spoljni oblici hrišćanskog
bogosluženja se nastavljaju. Pošto su izgubile Božju silu, crkve se sve više i više okreću
državi, kako bi nadoknadile ono što nemaju. A to nam je dokaz kroz celu istoriju, da je
svaka popularna i velika verska organizacija, ukoliko je gubila duh i silu od Boga, tražila
podršku ruke građanske vlasti, i tako na kraju religija postaje deo države. Zato,
proročanstvo, govoreći o izradi ikone zveri, kaže: »I bi joj dano da dade duh ikoni zverinoj,
da progovori ikona zverina, da učini da se pobiju koji se god ne poklone ikoni zverinoj.«
Otkrivenje 13:15.
Ako sada jedna verska organizacija bude osnovana, i ako vlada legalizuje (ozakoni)
takvu organizaciju i da joj vlast da silom nametne narodu dogme, koje razne veroispovesti
mogu da prihvate kao osnovu jedinstva, šta onda dobijamo? Tačno ono što proročanstvo
prikazuje — jednu ikonu papske zveri, kojoj dvorožna zver ponovo vraća život, da govori
i radi koristeći silu.
Žig Zverin. — Dvorožna zver nametnula je svojim podanicima žig prve zveri. Sada
u proročanstvu nalazimo tri sile, koje moramo međusobno pažljivo razlikovati da ne bi
došlo do zbrke.
1. Papska zver je sila označena kao »zver«, »prva zver«, »zver koja imaše ranu
smrtnu i osta živa«, i »zver kojoj se isceli rana smrtna.« Ovi izrazi se odnose na istu silu, i
gdegod se pojavljuju u ovom proročanstvu, isključivo se odnose na papstvo.

2. Dvorožna zver je sila koja je uvedena u Otkrivenje 13:11, a u ostalom delu

proročanstva prikazana je sa zamenicom »ona«. Gdegod se ova za.menica pominje do
sedamnaestog stiha (sa mogućim izuzetkom šesnaestog stiha, koji se verovatno tiče
ikone), ona se uvek odnosi na zver sa dva roga.
3. Ikona zverina se obično u sledećim poglavljima Otkrivenja zove »ikona«, tako
da ne postoji nikakva opasnost da bude pobrkana sa bilo kojim drugim sredstvom.
Delovanje koje se pripisuje ikoni jeste da govori kao aždaja i zahteva obožavanje iste pod
pretnjom smrti. To je jedina zakonska odredba koju proročanstvo pominje kao nametnutu
pod pret-njom smrtne kazne.
Zver sa dva roga je silom nametnula žig zverin, bilo direktno bilo preko ikone. Onaj
ko odbije da primi ovaj znak gubi sve društvene privilegije i lišen je prava da kupuje i
prodaje. Taj žig je žig papske zveri. Najsvečanije i najdirljivije upozorenje protiv klanjanja
zveri i njenoj ikoni, i protiv primanja njenog žiga, daje treća anđeoska vest iz Otkrivenja
14:9—12. Upravo ćemo se s tim, prema proročanstvu, uskoro suočiti.
Ljudske organizacije, kontrolisane i potsticane duhom aždaje, treba da naređuju
ljudima da čine takva dela koja u stvari nisu ništa drugo do klanjanje otpaloj religioznoj sili
i primanje njenog žiga. Onaj ko bi to odbio, gubio bi pravo na građanstvo, i postao bi
izgnanik u zemlji. Čovek mora da se klanja ikoni, ili u suprotnom gubi život. No s druge
strane, B°g je poslao poruku malo pre nego što je ova kriza naišla na ljude, kao što ćemo
videti u Otkrivenju 14:10—12. gde se kaže da će onaj ko se klanja zveri »piti od vina gneva
Božijeg, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva njegova.« Ko odbije da izvrši ove
zahteve zemaljskih sila, izlaže se najstrožim kaznama, koje se čoveku mogu dosuditi. No,
međutim, ko ih izvrši, izložen •je najstrašnijim pretnjama Božjeg gneva, koje nalazimo u
Božjoj reči.
 Pitanje da li treba većma slušati Boga ili čoveka treba da reše ljudi ovog veka i to
pod teškim pritiskom, sa obe strane, kakvom do sada nijedno pokoljenje nije bilo izloženo.
Klanjanje zveri i njenoj ikoni mora da bude nešto što predstavlja najveću uvredu
Bogu, pošto izaziva toliku pretnju gneva protiv toga. To je delo, što je već pokazano, koje
se odvija posleđnjih dana. Kao što nam je Bog dao najbolji dokaz u Svojoj reči, da kada
budemo u poslednjim danima, niko ne treba da bude iznenađen danom Gospodnjim, koji
će doći kao lupež; isto tako nam je dat dokaz na osnovu kojeg možemo da utvrdimo šta
znači primanje žiga zverinog, i da tako izbegnemo užasnu kaznu koja neminovno dolazi
posle primanja žiga zverinog.

Bog se ne poigrava s ljudskim nadama i sudbinama izričući najstrašniju kaznu za

greh i stavljajući je zatim van naše moći da shvatimo šta je greh, i đa nemamo načina da
se za-štitimo od njega.
A sada želimo da skrenemo pažnju na važno pitanje: u čemu se sastoji žig zverin?
Simbol žiga je uzet iz starih običaja. Tomas Njutn kaže:
»Kod starih naroda je bio običaj da sluge prime žig od svog gospodara, vojnici od
svojih generala, a oni koji su posvećeni nekom posebnom božanstvu, od strane toga
božanstva, kome su se posvetili. Ovi žigovi su obično bili utiskivani na desnu ruku ili na
čelo, a sastojali, su se od nekoliko hijeroglifa (slova), ili pak imena izraženih običnim
slovima, ili imena prikrivenih u brojkama već prema mašti onog ko ih je radio.«32
Prido kaže da je Ptolomej Filopater naredio svima Jevrejima, koji su tražili da budu
upisani kao građani Aleksandrije, da daju da im se utisne list bršljana (znak njihovog Boga
Bahusa) vrućim gvožđem, i to pod pretnjom smrti.83
Reč koja se upotrebljava u proročanstvu za žig jeste grčka reč charagma, a treba da
znači »urezana slika«; žig usečen, ili utisnut.« Pojavljuje se devet puta u Novom Zavetu, i
sa izuzetkom Dela 17:29, odnosi se svaki put na žig zverin.
Naravno ne treba da shvatimo da je u ovom simboličnom proročanstvu, doslovno
reč o žigu, već da je davanje žiga, kako se to radilo u starim vremenima, upotrebljeno kao
slika nekih dela koja će se izvršiti u ispunjenju pvog proročanstva. Iz bukvalnog žiga koji
se ranije upotrebljavao, saznajemo nešto o njegovom značenju kako je dato u
proročanstvu, jer između simbola i stvari koju simbol prikazuje, mora biti neke sličnosti. U
bukvalnom smislu žig označava da je osoba koja prima žig sluga ličnosti čiji žig nosi,
priznajući time njegov autoritet i podanstvo. Iz toga proizlazi da je žig zveri ili papstva,
verovatno neko delo ili pak dokaz, kojim se priznaje autoritet te sile. Šta je to u stvari?
Karakteristike papske vlasti. — Bilo bi normalno pogledati neke specijalne
karakteristike papske vlasti. Opisujući ovu silu pod simbolom malog roga, Danilo kaže da
ona vodi osobiti rat protiv Boga, potire svece Višnjega i pomišlja da promeni vremena i
zakone. U vezi toga prorok izričito kaže sledeće: »I pomišljaće da promeni vremena i
zakone.« Danilo 7:25. Ovi zakoni naravno moraju biti zakoni Svevišnjega. Ako bi se izraz
primenio na ljudske zakone, onda bi proročanstvo glasilo: »Govoriće reči na Višnjega i
potiraće svece Višnjega,
S8 Thomas Newton: Disertacije o proročanstvu, Sv. II, str. 296.
33 Humphrey Priđeaux: Novi zavet u vezi sa istorijom Jevreja, Sv.
II, str. 78. 79.

i pomišljaće da promeni ljudske zakone«, ali ovo bi značilo očiglednu povredu

proročkog jezika. No ako ga primenimo na zakone Božje, a u proročanstvu čitamo:
»Govoriće reči na Višnjega, i potiraće svece Višnjega, i pomišljaće da promeni vremena i
zakone Višnjeg«, tada je sve skladno, dosledno i snažno. U jevrejskom jeziku za reč
»zakon« se upotrebljava izraz »dath« a u Septuaginti stoji nomos »zakon« i to u jednim,
što nas više podseća na Božji zakon. Papstvo je bilo u stanju da učini i više nego samo da
»pomišlja« da promeni ljudske zakone ono ih je krojilo po volji. Ono je poništavalo zakone
kraljeva i careva, i oslobodilo podanike potčinjenosti svojim zakonitim suverenima.
Papstvo se upliće u poslove nacija i nateruje vladare da mu ponizno padnu pred noge. Ali
prorok naslućuje veća dela drskosti od ovih.
On vidi papstvo kako pokušava da učini ono zašto nije bilo sposobno, ali je samo
moglo da pomišlja da to uradi; papstvo pokušava da izvrši delo koje nijedan čovek, niti
bilo kakva grupa ljudi nikada ne bi mogli uraditi — da promeni zakon Svevišnjega. Dragi
čitaoče, imaj ovo na umu kada budemo razmatrali dokaz drugoga svetog pisca po ovom
pitanju.
Apostol Pavle govori o istoj sili u 2. Solunjanima 2. glavi. On je opisuje u ličnosti
pape, kao »čovjeka bezakonja«, koji »sjedi u crkvi Božijoj kao Bog«, i koji se podiže »više
svega što se zove Bog ili se poštuje«. Prema ovome, papa se postavlja kao sila koja treba
da predstavlja autoritet za sve crkve, umesto Boga.
Molimo sada čitaoca da pažljivo razmisli o pitanju kako se papstvo može uzdići
iznad Boga. Ako razmotrimo sva ljudska dela i njihov ogroman napor, nameće nam se
pitanje kojim planom, kojim potezom, kojim zahtevom je mogao ovaj uzurpator da se
uzdigne iznad Boga? Mogao je da uvede izvestan broj ceremonija,, mogao je odrediti neki
oblik bogosluženja, mogao je također pokazati izvestan stepen vlasti; a sve dotle dok Bog
ima zahteva, koje narod radije ispunjava nego njegove, on ne može da bude iznad Boga.
Mogao je izdati zakon, i učiti narod da mu se pokorava kao što se pokorava Božijem
zakonu, i tek tada bi bio samo ravan Bogu.
Ali on je trebao da učini nešto više od toga; on je pokušao da se uzdigne iznad
Boga. U tom slučaju mora da objavi zakon, koji bi bio suprotan Božjem zakonu, i da
zahteva od naroda, da se pokorava njegovom zakonu većma nego Božjem. Najdelotvorniji
način kojim bi se mogao postaviti na mesto određeno u proročanstvu bio bi za njega da
promeni zakon Božji. A ako može da natera narod da prihvati ovu promenu umesto
prvobitnog zakona, tada se on postavlja iznad Boga zakonodavca. To je upravo ono delo
za koje je Danilo kazao da će sila predstavljena malim rogom pokušati (pomišljati) da učini.
 I pomišljaće da promeni vremena i zakone . . .« Papstvo je iz Božjeg zakona izbacilo
IV zapovest o biblijskoj suboti
i uvelo svetkovanje nedelje.

VEKOVNA BORBA ZA VERSKU SLOBODU 459

Takvo delo će uraditi papstvo, prema proročanstvu, a proročanstvo ne greši. Kada
ono bude učinjeno, šta ljudi ovog sveta time dobijaju? Oni imaju dva zakona koji zahtevaju
pokornost — jedno je Božji zakon, prvobitno objavljen od strane Boga, otelovljenje
Njegove volje, izraz Njegovih zahteva na Njegova bića; a drugo je revidirano izdanje istog,
koje potiče od rimskog pape i izražava njegovu volju. Kako utvrditi kojoj od ovih sila da se
narod klanja i da joj služi? To određuje zakon kojeg se oni pridržavaju. Ukoliko poštuju za-
kon Božji, ljudi se klanjaju i pokoravaju Bogu; no ako prihvate zakon promenjen od strane
papstva, klanjaju se toj sili.
No nadalje, proročanstvo ne kaže da mali rog, papstvo, treba da odstrani Božji
zakon, i da izda jedan potpuno drugačiji. To ne bi bilo promena zakona, već jednostavno
objav-ljivanju jednog novog zakona .Papstvo je trebalo samo da pokuša da ga promeni,
tako da je zakon koji proističe od Boga i zakon koji dolazi od pape veoma sličan jedan
drugom, izuzev promene izvršene od strane papstva. Oba zakona imaju mnoge zajedničke
tačke. No, međutim, nijedan zajednički propis ne može da razlikuje osobu koja se klanja
jednoj sili od one, koja se klanja drugoj. Ako Božji zakon kaže »Ne ubij«, papski zakon kaže
isto, i nemoguće je na osnovu poštovanja ovog propisa utvrditi, da li neka osoba namerava
da sluša Boga radije nego papu ili pak papu većma nego Boga. No drugačije je kada se
radi o promenjenom propisu; onaj koji poštuje propise prvobitne, date od strane Boga,
jeste čovek koji služi Bogu; a ko ga prihvati izmenjenog, smatra se sledbenikom sile, koja
je izvršila promenu. Ne postoji nijedan drugi način na osnovu kojeg se može praviti razlika
između vernika jedne ili druge sile. Iz zaključka proizlazi, da nijedan iskren čovek neće
ostati u zabludi u tom pogledu, jer nam zaključak pruža opet odgovor na pitanje. »Šta
sačinjava žig zverin? Odgovor jednostavno glasi: Žig zverin je promena koju je zver
pokušala učiniti na Božjem zakonu.
Promena u Božjem zakonu. — Mi sada pitamo: kakva je ta promena? I u čemu se
sastoji? Pod Božjim zakonom podrazumevamo moralni zakon, jedini zakon u Svemiru
nepromenjive i večne obaveze. Dajući definiciju za reč »zakon« u značenju u kojem se
skoro uvek upotrebljava u Hrišćanstvu, Webster kaže: »Moralni zakon je ukratko sadržan
u deset zapovesti, napisanih Božjim prstom na dve kamene ploče, i predatih Mojsiju na
Gori Sinaju«.
U našem komentaru kod Danila 7:25, u pogledu proročkog predskazivanja, da će
papstvo »pomišljati da promeni vremena i zakone«, naveli smo dokaz iz Rimskog
Katekizma zasnovanog na neospornom autoritetu Koncila u Trentu, a objavljenog po
nalogu pape Pija V. u Vatikanskoj štampi u Rimu, u kome piše da crkva ima pravo da menja
subotni dan

— uzimajući prvi dan nedelje mesto sedmog dana. Iako je u tom katehizmu
naveden pun tekst četvrte zapovesti, kako ona glasi u Bibliji, iako je u potpunosti zadržana
u službenoj katoličkoj Bibliji na latinskom jeziku, Vulgati, kao i njihovom zvanienom
prevodu na engleski, Douay Bibliji, ipak katehizmi predviđeni za učenje rimokatoličkih
sveštenika i učitelja novijeg vremena, ispuštaju celu tu zapovest, izuzev prve rečenice:
»Sećaj se dana subotnoga da ga svetkuješ«, i dodaju prošireni dokaz da je promena dana
od odmora sa subote na nedelju izvršena po nalogu katoličke crkve i na temelju apostolske
tradicije.« Bez obzira šta se može reći o tekstu katehizma, koncila iz Trenta, i tekstu rimo-
katoličke Biblije, odnosno zadržavanju čitave zapovesti kako je data u Svetom pismu,
praksa prelata je ipak da samo ukazuju na poštovanje ustanove dana odmora, ali pri tom
ističu prvi umesto sedmog dana u sedmici na osnovu autoriteta crkve.
Ma šta se kazalo o tekstu Katehizisa Trentskog Koncila i rimokatoličke Biblije,
odnosno zadržavanja čitave zapovesti, onako kako ona glasi u Svetom pismu, prelati i
sveštenici u praksi ipak uče samo poštovanju ustanove dana od odmora, i umesto sedmog
ističu prvi dan, autoritetom crkve*.
Valja imati na umu da će, prema proročanstvu, on pomišljati da promeni vremena
i zakone. Ovo jasno izdvaja ideju namere i plana koji su naročito bitni kad je reč o
pomenutoj promeni. Međutim, u vezi sa izostavljanjem druge zapovesti, katolici tvrde da
je ona sadržana u prvoj, pa je stoga ne treba računati kao posebnu zapovest; a kad je reč
o desetoj zapovesti, kažu da je razlika između ideja koje ona sadrži tako jasna da to iziskuje
podelu na dve zapovesti; tako su od zabrane da se poželi žena bližnjega, načinili devetu
zapovest, dok zabrana da se priželjkuju njegova dobra predstavlja desetu.
Pri svemu tome oni tvrde, da zapovesti daju tačno onako kako je Bog nameravao
da one budu shvaćene; i tako, mada bi se mogle naći zablude u tumačenju zapovesti, ipak
ne možemo tvrditi da one sadrže neke izrazito narnerne promene. Međutim, to nije slučaj
i sa četvrtom zapovesti. U vezi sa ovom zapovesti, oni ne tvrde da je njihova verzija
identična onoj koju je Bog dao. Oni ovde jasno govore o promeni, a i o tome da je
promena učinjena od strane crkve. Kako su ovi kasniji katehizisi, uz odobrenje crkve, glasili,
ilustrovano je u daljem tekstu.
U nekim jednostavnijim katehizmima ne pominje se promena religioznih dana, ali
se kategorički navodi da mesto subote iz IV zapovesti crkva uči da se svetkuje nedelja.
Evo primera:

VEKOVNA BORBA ZA VERSKU SLOBODU 461

»Pitanje: Kaži treću zapovest?«
»Odgovor: Seti se dana subotnog da ga svetkuješ«.
 »Pitanje: Što nalaže treća (IV) zapovest?«
»Odgovor: Da se svetkuje nedelja.«84
Drugi katehizmi takođe kažu da je crkva katolička promenila dan bogosluženja. U
Novom katekizmu o hrišćanskom učenju i veroispovesti, nalazimo po pitanju treće
zapovesti (odnosno IV po Bibliji) sledeće:
»Koji dan je bio subota?«
»Sedmi dan, naša današnja SUBOTA.«
»Da li držite subotu?«
»Ne; mi držimo dan Gospodnji.«
»Koji je to dan?«
»Prvi dan; Nedelja.«
»Ko je to promenio?«
»Katolička crkva.«35
U poznatom Baltimorskom katehizmu nalazimo sledeće objašnjenje:
»Pitanje: Koja je treća (IV) zapovest?«
»Odgovor: Treća zapovest je: »Sećaj se dana subotnog da ga svetkuješ.«
»Pitanje: Što nam naređuje treća (IV) zapovest?«
»Odgovor: Treća zapovest nam nalaže da svetkujemo dan Gospodnji.«
»Pitanje: Da li je subotni dan i nedelja jedno te isto?« »Odgovor: Subotni dan i
nedelja nisu isto. Subota je sedmi dan u nedelji, to je dan koji je svetkovan u Starom
Zakonu; nedelja je prvi dan u sedmici, i svetkuje se po Novom zakonu.«
»Pitanje: Zašto nam crkva naređuje da slavimo nedelju umesto subote?«
»Odgovor: Crkva nam naređuje da svetkujemo nedelju umesto subote zato što je u
nedelju Hristos ustao iz mrtvih, i u nedelju sišao Sveti Duh na apostole.«36
U Katoličkoj hrišćanskoj nauci čitamo sledeće:
»Pitanje: Kakvo pravo imate da svetkujete nedelju umesto stare subote, koja je bila
sedmi dan?
34 James Butler: Katehizam, str. 34.
55 Jane Bellorđ: Novi katehizam hrišćanske nauke i prakse, str. 86, 87.

462
■DANILO I OTKRIVENJE
»Odgovor: Mi imamo za to ovlašćenje katoličke crkve, i apostolsku tradiciju.«
»Pitanje: Da li Biblija bilo gde nalaže da se svetkuje nedelja umesto subote?«
»Odgovor: Biblija od nas zahteva da slušamo crkvu (Matej 18:17; Luka 10:16), i da
se čvrsto držimo tradicije apostola (2. Solunjanima 2:15), ali Sveto pismo ne pominje
posebno ovu promenu subote.«37
U Doktrinskom katekizmu nalazimo dalji dokaz po istom pitanju:
»Pitanje: Imate li još koji drugi način da dokažete da crkva ima pravo da propisuje
praznike?«
 »Odgovor: Da nije imala takvo pravo, ona ne bi mogla postići ono u čemu su s njom
saglasni svi savremeni vernici — ona ne bi mogla nametnuti svetkovanje nedelje, prvog
dana u sedmici, umesto svetkovanja subote, sedmog dana, za koju promenu nema nikakve
osnove u Svetom pismu.«38
U Izvodu iz hrišćanske doktrine nalazimo sledeće svedočanstvo:
»Pitanje: Kako dokazujete da crkva ima pravo đa uvodi praznične i svete dane?
»Odgovor: Samim aktom promene subote u nedelju što su i Protestanti odobrili; te
su tako došli u protivrečnost sami sa sobom svetkujući strogo nedelju a prestajući
svetkovati većinu drugih praznika određenih od te iste crkve.« »Pitanje: Čime to
dokazujete?«
»Odgovor: Time, što svetkovanjem nedelje oni priznaju moć i pravo crkve da uvodi
praznike.«39
U Katekizmu jednostavno objašnjenom, stoje ova pitanja i odgovori:
»Koja je treća zapovest? (tj. IV po Bibliji)«
»Treća zapovest jeste ,Sećaj se dana subotnog da ga svetkuješ’.«
»Što nam se naređuje trećom zapovešću?«
»Trećom zapovešću nam se naređuje da svetkujemo nedelju.« »Dan odmora kod
Jevreja bila je subota; mi hrišćani svetkujemo svetu nedelju. Crkva, kroz ovlašćenje koje joj
je dao Gospod, promenila je svetkovanje subote na nedelju.«40
36 Katehizam hrišćanske nauke sa koncila u Baltimoru, str. 65.
37 Richard Challoner: Katolički hrišćanski učitelj, str. 202.
38 Stefen Kenan: Doktrinski katehizam, 174.
39 Henri Tubervil: Izvod iz hrišćanske doktrine, 58.
40 H. Kanon Kaferata: Katehizam jednostavno objašnjen, 89.

To je ono što papska sila traži da bude urađeno u pogledu četvrte zapovesti. Katolici
jednostavno priznaju, da nema dokaza u Svetom pismu za promenu koju su učinili, već,
da ona potpuno počiva na autoritetu crkve. Oni traže, da se prizna kao obeležje ili znak
autoriteta te crkve »sam čin menjanja subotnog dana u nedelju«, i to iznose kao dokaz
njene moći.
»Ali«, neko kaže, »pretpostavljao sam da je Hristos promenio dan odmora.« I velika
većina tako misli jer su tako naučeni. No međutim, mi bismo podsetili takve osobe, da,
prema proročanstvu, jedina promena koja je ikada bila načinjena u Božjem zakonu, bila je
izvršena od strane malog roga iz Danila 7:25, ili čoveka bezakonja iz Solunjanima 2; i da je
jedina promena koja je bila izvršena u istom, promena subote. No ako bi Hristos izvršio
takvu promenu, On bi izvršio dužnost bogohulne sile o kojoj govore i Danilo i Pavle — a
to bi bio zaključak, odvratan svakom hrišćaninu.
Zašto bi se neko trudio da dokaže da je Hristos promenio subotu? Ma ko to bio,
vršio bi nezahvalan zadatak. Papa mu neće biti zahvalan; jer, ako se dokaže da je Hristos
učinio tu promenu, papa će biti lišen simbola vlasti i moći. Nijedan istinski prosvetljen
Protestant neće mu biti zahvalan; jer ako uspe, on samo pokazuje da papstvo nije uradilo
delo koje mu je bilo predskazano da uradi, da je proročanstvo promašilo i da je Sveto
pismo nepouzdano. Stvar bi bila verodostojnija ako se shvati onako kako je data u
proročanstvu, i tvrdnja koju papa besmisleno ističe lakše bi se prihvatila.
Kada čovek dobije neki posao, pa onda istupi i prizna da je posao završio, to se
obično smatra dovoljnim da se stvar reši. Dakle, ako proročanstvo tvrdi da će izvesna sila
promeniti Božji zakon, i ako se ta sila pojavi na vreme, čini prorečeno delo i onda otvoreno
tvrdi da je to uradila, kakav dokaz nam je još potreban? Svet ne treba da zaboravi da se
pojavio otpad, kojeg je Pavle predskazao, i da je čovek bezakonja već godinama držao
monopol nad hrišćanskim učenjem u svetu; da je tajna bezakonja navukla tminu svoje
senke i zablude svog učenja skoro nad celim hrišćanskim svetom; i da je teologija naših
dana proizašla iz toga perioda zablude, mračnjaštva i pokvarenosti. Da li bi tada bilo čudno
kada bi još bilo papskih relikvija, koje bi trebalo odbaciti pre nego što Reformacija bude
kompletna? Aleksander Kampbel, osnivač Zajednice »učenika Hristove crkve«, govoreći o
raznim protestantskim sektama kaže:
»Sve one čuvaju u svojim srcima, u svojim verskim organizacijama, bogosluženjima,
učenjima, i propisima razne papske relikvije. U najboljem slučaju one predstavljaju
reformaciju papstva, ili samo delimičnu reformaciju. Doktrine ljudsketradicije smanjuju i
slabe moć i napredak Evanđelja u njihovim rukama.«41
Priroda promene koju je mali rog pokušao da izvrši u Božjem zakonu je vredna
pažnje. Dosledan u svojoj nameri da se uzdigne iznad Boga, on se trudi da promeni
zapovest koja, između svih drugih, predstavlja osnovnu zapovest zakona, pomoću koje
doznajemo ko je Zakonodavac; i u kojoj se nalazi Njegov carski pečat. To čini četvrta
zapovest; nijedna druga. Četiri druge takođe sadrže reč Bog, a tri od njih reč Gospod. Ali
koji je taj Gospod Bog o kome one govore? Bez četvrte zapovesti nemoguće je to dokazati,
pošto idolopoklonici svake vrste, pripisuju ove reči mnogim predmetima svog obožavanja.
Sa četvrtom zapovešću koja ukazuje na autora Dekaloga (deset zapovesti) poništeni su, u
jednom potezu, svi zahtevi ma kojeg lažnog boga. Bog koji ovde zahteva da mu služimo,
nije stvoreno biće, već je On taj kaji je sve stvorio. Tvorac zemlje i mora, sunca i meseca,
svih nebeskih zvezda, Svedržitelj i Vladar Svemira, jeste Onaj koji zahteva i koji, sa Svog
položaja ima pravo da zahteva, da njemu odamo najviše poštovanje, pre nego bilo kome
drugom.
Mogli bismo stoga pretpostaviti, đa će sila, koja je nameravala da se uzdigne iznad
Boga, pokušati da promeni baš ovu zapovest, koja nas upoznaje sa ovim činjenicama. Bog
je dao subotu u znak sećanja na Njega svake sedmice, kao spomen na Njegovo delo
stvaranja neba i zemlje, i kao prepreku neznaboštvu i idolopoklonstvu. To je potpis i pečat
protiv ateizma i idolopoklonstva. To je potpis i pečat zakona. A to je papstvo u svom učenju
i praksi uklonio sa svog mesta, i zamenilo drugom ustanovom koju crkva ističe kao znak
svog autoriteta.
 Borba između subote i nedelje. — Promena četvrte zapovesti upravo je ona
promena na koju ukazuje proročanstvo, a nedelja kao dan odmora mora da je zverin žig!
Neko ko je dugo učen da odaje duboko poštovanje ovoj ustanovi, možda će se osvrnuti
na ovaj zaključak sa osećanjem gnušanja. Mi nemamo prostora, a možda ovo i nije mesto
da ulazimo u opširno dokazivanje pitanja oko subotnog dana, niti da izlažemo poreklo i
prirodu svetkovanja prvog dana u nedelji. Dozvolite da izložimo sledeće: Ako je sedmi dan
još uvek subota propisana četvrtom zapovesti, ako za svetkovanje prvog dana u sedmici
nema nigde osnove u Svetom pismu, i ako je ovo svetkovanje ubeleženo kao hrišćanska
ustanova, namerno stavljeno na mesto subote iz zakona od deset zapovesti od strane sile,
koja je simbolično prikazana kao zver i ako je to pretpostavljeno kao obeležje i znak njene
moći da donosi zakone za crkvu — nije li onda promena dana svetkovanja sa subote na
nedelju neizbežno zverin žig? Odgovor mora biti pozitivan. Pretpostavke upravo iznete
jesu sasvim izvesne.
Ko prima žig zverin? — Neko će opet reći: onda svi oni koji drže nedelju primaju
žig zverin; svi dobri ljudi iz prošlih vekova, koji su svetkovali ovaj prvi dan imali su žig
zverin; zatim Luter, Vajtfild, Veslej, i svi oni, koji su učinili dobro i uzvišeno delo Reformacije
imali su žig zverin; svi blagoslovi izliveni na reformirane crkve bili su izliveni na one koji su
imali žig zverin, i svi hrišćani danas, koji slave nedelju kao dan odmora, imaju žig zverin.
Mi odgovaramo: Ne, nije tako! Zao nam je što moramo da kažemo, da neki priznati verski
učitelji, mada više puta ispravljani, i dalje nas pogrešno prikazuju po tom pitanju. Mi nismo
nikada tako smatrali; nikada nismo tako učili. Naše pretpostavke ne vode takvim
zaključcima.
Molimo obratite veliku pažnju. Zver sa dva roga silom je nametnula žig i klanjanje
zveri. Primanje zverinog žiga je posebno delo čije izvršenje potstiče dvorožna zver. Treća
anđeoska vest iz Otkrivenja 14. je milosrdna opomena koja je poslata prethodno, da bi se
narod pripremio za dolazeću opasnost. Stoga tu ne može biti klanjanja zveri, niti primanja
njenog žiga kao što prorok predviđa, osim ako to nije silom nametnuto od strane dvorožne
zveri, i svesno prihvaćeno od pojedinaca. Videli smo da je namera bila bitna za izmenu,
koju je papstvo učinilo u Božjem zakonu, da tu promenu učini znakom svoje moći, tako da
namera neophodna pri usvajanju ove promene od strane pojedinca, predstavlja primanje
tog žiga.
Drugim rečima, čovek mora da prihvati promenu znajući da je ona delo zverino i da
je prima po zapovedi te sile, protivno zahtevu Božjem, pre nego što se može kazati da je
pri-mio žig zverin.
Ali kako stvar stoji sa onim napred pomenutima, koji su u prošlosti svetkovali
nedelju, i sa većinom onih koji je svetkuju danas? Da li je oni svetkuju kao jednu ustanovu
papstva? — Ne. Da li su se oni opredelili za nedelju a ne za subotu Gospodnju,
razumevajući zahteve i jedne i druge ustanove? — Ne. Na osnovu čega su je slavili, i na
osnovu čega je još uvek slave? — Oni pretpostavljaju da se drže zapovesti Božje. Oni nisu
imali tu svetlost. Da li takvi primaju žig zverin? Ne ni u kom slučaju. Njihov postupak se
može pripisati zabludi u koju ih je dovela Rimska crkva, a ne aktu klanjanja namerno
nametnutom.
No kako će to biti u budućnosti? Crkva koja treba da bude spremna za drugi Hristov
dolazak, mora da bude sasvim slobodna od papskih zabluda i izopačenosti. Mora se izvršiti
jedna reforma po pitanju subote. Treći anđeo iz Otkrivenja 14 objavljuje Božje zapovesti,
vodeći ljude ka istinskoj suboti umesto imitaciji. Aždaja je potstaknuta, i vodi bezbožne
zemaljske vlade tako da će sva moć ljudske sile biti upotrebljena da se silom nametnu
zahtevi čoveka bezakonja. Na narodu je da slobodno odluči. Božji zakon traži od ljudi da
svetkuju istinsku subotu; zakon katoličke crkve, pseudo-protestantske crkve, i državni
zakon im nalaže da svetkuju lažnu subotu. Onom ko odbije da svetkuje istinsku subotu,
vest preti gnjevom Božjim ne pomešanim sa milošću; no ako odbiju lažnu, tj. nedelju,
zemaljske vlasti im prete progonstvom i smrću. Pošto je na narodu da izabere, šta čini onaj
koji se potčini ljudskim zahtevima? On stvarno kaže Bogu; Poznati su mi Tvoji zahtevi, ali
ja se ne obzirem na njih. Znam da je sila kojoj se priklanjam antihrišćanska, ali ja joj se
klanjam da bih sačuvao svoj život. Otkazujem Ti poslušnost i priklanjam se uzurpatoru ...
Zver je od sada predmet moga obožavanja; ne obazirući se na Tvoj autoritet, ja se stavljam
pod njenu zastavu; uprkos Tvojim zahtevima, ja odsada potčinjavam njoj moje srce i život.
Takav će duh podsticati one, koji se klanjaju zveri — duh, koji se ruga u lice Bogu
vasione i koji samo usled nedostatka moći ne može oboriti Njegovu vladu i uništiti Njegov
presto. Da li je onda čudo što Jehova protiv takve antinebeske drskosti izriče najstrašniju
pretnju, koja je sadržana u Njegovoj reči?
Završno delo. — Mi smo do sada videli šta ustvari predstavlja ikonu zveri, ikonu
koju treba da načini dvorožna zver kao i mogućnost, da se takva jedna ikona, u datom
trenutku, uzdigne u Sjedinjenim Američkim Državama. Isto smo tako naučili šta sačinjava
žig zverin, koji je trebao biti silom nametnut ćelom narodu. Crkvena organizacija
sastavljena od različitih sekti u zemlji, u koaliciji sa Rimokatolicizmom, proglašenjem i
nametanjem silom građanskog zakona o svetkovanju nedelje, to je ono što proročanstvo
iznosi u pogledu ikone i žiga zverinog. Ovi pokreti ili njihovi pravi predstavnici su
predskazani u proročanstvu. Dokazi koji nas vode ka ovim zaključcima su tako direktni i
dobro definisani, da ne možemo nikako da ih mimoiđemo. Oni su jasan i logičan poredak
činjenica koje su nam date.
Kada se Otkrivenje 13:11—17 prvi put primenilo na Ameriku na početku 1850.
godine, mislilo se na ujedinjenje crkve i pokreta o nedeljnom zakonu. U to vreme nije bilo
nikakvog znaka da će do takvog ishoda ikada doći. Ali je tu bilo proročanstvo. Sjedinjene
Države su pružile obimne dokaze svojim položajem, vremenom nastanka, načinom svoje
pojave, svojim jasnim karakterom, da je to sila simbolično prikazana dvorožnom zveri. I
nikako se nije moglo pogrešiti pri donošenju zaključka da je upravo to nacija za koju je
ovaj simbol namenjen. Ali ovde su bila proricanja, koja su ukazivala na ujedinjene crkve i
države, na prisilno nametanje papske nedelje kao žiga zverina. Ali nije bilo ni najmanje
verovatnoće verskog sveta da će Sjedinjene Države voditi takvu politiku.
 Osnivači Američke Republike, pri donošenju osnovnih zakona, nisu nikada mislili da
bi mogao iskrsnuti bilo kakav problem po pitanju savesti. Federalni Ustav i većina saveznih
Ustava imaju odredbe kojima je zagarantovana potpuna sloboda religije. Ali od 1850. god.
razvoj pokreta o nedeljnom zakonu jasno ukazuje da proročanstvo može da bude
ispunjeno uprkos zaštiti od netrpeljivosti, koju su obezbedili osnivači države.
Kako će se upravo razvijati to nasilje nad dušama i telima ljudi nije navedeno u
proročanstvu. Ono će možda poteći od jednog čoveka ili od grupe ljudi — političke, verske
ili neke druge. Međutim, ono kontroliše sve — velike i male. Ono upravlja sa finansijama,
jer bogati i siromašni osećaju njegovu moć, zatim vodi ekonomije, jer niko ne može da
kupi ili proda bez njegove dozvole ili žiga. Ono diktira religiju, jer tera sve pod pretnjom
smrti, da služe Bogu prema zverinim zakonima.
Prirodno, svakom Amerikancu je odvratna i sama pomisao da bi versko progonstvo
moglo uništiti lepi izveštaj o naciji koja se temelji na slobodi za sve. Ali u toku cele istorije
ove zemlje, od samog osnivanja, dalekovidi državnici su uvideli, da je tendencija (sklonost)
za nametanjem verskih dogmi građanskog zakona svojstvena ćelom čovečanstvu, i da
zbog toga dolazi do aktivnih proganjanja na neočekivanim mestima.
Na čast ove nacije može se reći da su tokom njene istorije, plemeniti državnici
obuzdavali u velikoj meri tendenciju za koju su osnivači predvideli da će delovati na
političkom planu. Ali ni jedan Amerikanac ne može da zatvori oči pred činjenicom, da su,
u isto vreme, revnosni ali zavedeni verski vođi pokušavali da građanskim zakonom
nametnu verske običaje.
Proročanstvo predviđa da će nastupiti period proganjanja. Dvorožna zver teraće sve
da prime žig, i narediće da svi oni, koji se ne klanjaju ikoni, budu ubijeni; to znači, ona
hoće, namerava, pokušava, da to učini. Ona daje takav propis, izdaje takav zakon. Ali iz
toga ne proizlazi da će svi, a mi mislimo čak ni mnogi biti osuđeni na smrt. Bog će
intervenisati u korist Svog naroda. Oni koji su održali reč Hristovog trpljenja neće pasti u
ovom času iskušenja. (Otkrivenje 3:10) Oni kojima je Bog bio utočište, biće sačuvani od
svakog zla. (Psalam 91:9.10.) Svi oni koji se nađu zapisani u knjizi, biće izbavljeni. (Danilo
12:1) Kao pobednici nad zveri i njenom ikonom, oni će biti izbavijeni između ljudi i
zapevaće pobedničku pesmu pred Božjim prestoljem. (Otkrivenje 14:2—4).
30*

REŠENJE TAJNE BROJA 666 Papska trostruka kruna (tiara) sa natpisom «VICARIVS
FILH DEI « (Namesnik Sina Božjeg) koji kad se proračuna daje brojku 666.

»Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri: jer je broj čovekov i broj
njezin šest stotina i šezdeset i šest.« — stih 18.
Broj njenog imena. — Broj zveri, kaže proročanstvo »jeste broj čovekov«. Ako taj
broj treba izvesti iz imena ili titule, onda bi normalan zaključak bio da se radi o imenu ili
tituli nekog izvanrednog ili uglednog čoveka. Najprihvatljiviji izraz koji nam je predložen
da sadrži broj zveri, jeste jedna od titula koja se daje Rimskom papi, a to je: Vicarius Filii
Dei, »Namesnik Sina Božjeg«. Vredno je napomenuti da prevod Douay Biblije sadrži sledeći
komentar na Otkrivenje 13:18: »Cifre slova u njegovom imenu čine taj broj«. Ako uzmemo
slova iz te titule, koja se koriste kao rimski brojevi, dobij amo V-5; 1-1/ C-100; I—1; U (ranije
isto što i V) -5; 1-1; L.-50; 1-1; 1-1; D-500; 1-1. Kad ove brojeve saberemo dobijemo 666.
VI CARIVS FILII DEI
5 + 1 1-100 1+5 +1 -50 = 1 4 1+500 + 1-666*)
Bilo je dokazano da se titule papske računaju na osnovu grčke gematrije,** pošto
je Jovan pisao na grčkom jeziku; ali budući da se titula pojavljuje na latinskom, koji je
službeni jezik rimske crkve i jezik njene prihvaćene Biblije, Vulgate, takva procedura bi
poremetila numeričku vrednost ove titule na sopstvenom jeziku. Bilo bi logično kada bi
latinska titula pokazivala svoje latinske numeričke vrednosti radije nego grčke u vidu slova.
U pogledu prakse da se imena prikazuju brojevima, čitamo: »Stari su imali običaj da
označavaju imena pomoću brojki.«42 Prikazivanje brojeva pomoću azbučnih (alfabetskih)
slova navelo je stare narode da i imena prikazuju brojevima. Spisi neznabožaca, Jevreja i
hrišćana, obiluju takvim primerima.«'13
»Stari narodi su koristili metod prikazivanja imena pomoću brojki: na primer ime
Thouth ili egipatski Mercury bilo je označeno brojem 1218 ... Bio je to uobičajeni metod u
svim Božjim periodima kako bi Sveti Duh prilagodio Svoje izraze narodnim običajima,
navikama, stilovima kroz više vekova.
S obzirom da je ova veština i misterija (tajna) primene brojeva mnogo
korišćena kod starih naroda, nije nikakvo čudo što je i zver takođe trebalo da ima svoj broj,
a njen je broj 866. «44
Ova titula, Vicarius Filii Dei, ili neki odgovarajući oblik iste, tako se često pojavljuje
u rimokatoličkoj literaturi i obredima kroz vekove, da je skoro nepotrebno dodavati drugi
dokaz njenog značaja i važnosti. Evo nekoliko varijanti papskih titula: »Namesnik Hrista«,
»Namesnik Isusa Hrista«, »Namesnik Boga«. Nekoliko navoda od Kardinala Manninga
prikazuje ove različite forme-te iste titule:
»Na isti način oni sada govore: Pogledaj ovu katoličku crkvu, ovu Božju crkvu,
iznemoglu i slabašnu, odbačenu čak i od nacija koje se nazivaju katoličke. Tu je katolička
Francuska, katolička Nemačka, katolička Italija, koje se odriču lepršave izmišljotine o
svetovnoj vlasti Namesnika Isusa Hrista. I stoga, pošto crkva izgleda da je slaba, a
Namesnik sina Božjeg obnavlja stradanje svog Učitelja na zemlji, mi smo skandalizirani i
odvraćamo svoje lice od njega.«45
Nekoliko drugih varijanti ove titule upotrebljeno je ovde-onde u ovoj istoj knjizi.
O značaju papskog položaja kako je to pokazano titulom koju razmatramo, ili
njenim uspoređenjima, navodimo iz J. A. Vilija, iz njegovog komentara o Apologiji
Enodiusa, pisanog u odbranu pape Sumahusa:
 »Nalazimo koncil (Rimski, 502. ili 503. g. nove ere), sazvan ođ strane Teodorika, koji
okleva da ispita optužbe izrečene protiv pape Sumahusa, na osnovu tvrdnji iznešenih od
strane njegovog apologete (branitelja) Enodiusa, »da je papa kao Božji Namesnik sudija
svima, a da njemu niko ne može da sudi«. U toj odbrani (apologiji), primećuje Mosheim,
»čitaoc će shvatiti da su tada postavljeni temelji moćnoj sili, koju će kasnije steći rimske
pape.«46
Poslednjih godina, osporavana je vrednost ove titule, ali ostaju istorijski dokazi da
je ova nepravedno prisvojena titula služila kao podrška papskim organima u razvijanju
njihove svetovne prevlasti u srednjem veku, kada je rimokatolička crkva bila na vrhuncu
svoje moći, i u održavanju njihove duhovne vlasti do danas.
Posebna titula Vicarius Filii Dei pojavila se još 752—774. u istorijskom dokumentu
poznatom pod nazivom »Darovanje Konstantinovo«. Iako je kasnije dokazano da je neko
drugi napisao ovaj dokumenat i potpisao ga imenom Konstantina Velikog da bi isti imao
veći autoritet, — praksa uobičajena u srednjem veku — ipak je ovaj takozvani »Dar
Konstantina« bio korišten kao važeći od najmanje devet papa u toku sedam vekova ili više
u učvršćivanju duhovne i svetovne prevlasti rimskih biskupa.
Sama titula je zamišljena kako bi se označila služba Petra kao prvog pape u skladu
sa dobro poznatom tvrdnjom Rimokatoličke crkve da Isusove reči kod Mateja 16:18.19.
daju Petru biskupsko prvenstvo u crkvi — stanovište koje protestanti nikada nisu prihvatili
— i da se ovo poglavarstvo prenosi na njegove naslednike na papskom prestolu, kako je
to navedeno u »Darovanju Konstantina«, što je Rimska crkva do danas zadržala.47
Taj dokumenat, u kojem je korišćena titula, bio je potvrđen od strane crkvenog
koncila, kaže Binius, visoki rimokatolički dostojenstvenik, iz Kolonje, koga pominju Labe i
Kosari;.48
Gracijan je uneo ovu titulu u rimokatolički crkveni kanon, i kada je isti bio revidiran
i objavljen uz blagoslov pape Grgura XIII, titula je zadržana.49 Kada je Lucius Feraris pisao
svoj teološki rad oko 1755, dao je članku »Papa« titulu Vicarius Filii Dei, i citirao je revidirani
kanon kao svoje delo. I kada je ponovo rad Ferarisa bio revidiran i proširen, i objavljen u
Rimu 1890. god., dokumenat i titula su još uvek bili. zadržani.30
O Ferarisovom teološkom radu upravo navedenom, Encyclopedia Catholica
kaže da će on uvek ostati dragoceni izvor informacija.«51
Navodimo citat iz »Dara Konstantina« na latinskom jeziku, kakav je potvrđen od
strane crkvenog koncila, unesen u rimokatolički crkveni kanon, i citiran od Ferarisa:
»Ut sicut Beatus Petrus in terris Vicarius Filii Dei fuit constitutus, ita et Pontifices
eius successores in terris principatus potestatem amplius, quam terrenae imperialis
nostrae serenitatis mansuetuđo habere viđetur.«82 Ovaj citat iz Gracijanovog crkvenog
kanona Kristofer Koleman je preveo ovako:
»Pošto je blaženi Petar određeni Namesnik Sina Božjeg na zemlji, to pontifi (pape)
koji su predstavnici toga istog starešine apostola, treba da dobiju od nas i našeg carstva
pre-vlast već'nego što je visost naše zemaljske carske svetlosti.«53
 47 Christopher Koleman: Konstantin Veliki i hrišćanstvo, str. 178.
48 P. Labe i G. Kosar, »Sacrosansta Concilia«, 1, 1539—1541.
49 Corpus Juriš Canonici, Lion 1622.
50 Lucius Feraris: Prompta Bibliotheca (Rim, 1890), Sv. VI, str. 43.
51 Katolička Enciklopedija, (1913), VI, 48, članak »Feraris«.
52 Lucius Feraris: Promvta Bibliotheca (izdanje iz 1890), članak »Papa«, II, Sv. VI,
str. 43.
53 Kristofer B. Koleman: Rasprava Lorenca Vala o »Daru Konstantina«, str. 13.-

Slobodniji prevod Edvina Li Džonsona, profesora latinskog i grčkog jezika na

univerzitetu Vanderbilt, glasi: »Upravo kao što je blaženi Petar imenovan za Namesnika
Sina Božijega na zemlji, tako izgleda da pape kao njegovi naslednici, drže na zemlji veću
vrhovnu vlast nego što je ima Njegova Ekselencija, Njegovo Carsko Veličanstvo na zemlji.«
Ovim se završava Otkrivenje 13, ostavljajući narod Božji u borbi sa zemaljskim
silama, koje su se silno zaverile protiv njega i sa dekretima o smrtnoj kazni i proterivanju
iz ljud-skog društva, zbog njihovog poštovanja zapovesti Božijih. Spiritizam će u
pomenutom vremenu sprovoditi svoja najveća čuda, prevarivši sve osim izabranih. (Matej
24:24; 2. Solunjanima 2:8.12). To će biti »čas iskušenja« ili probe, koji će doći kao završno
kusanje, u ćelom svetu, da se iskušaju oni što žive na zemlji, kao što je pomenuto u
Otkrivenju 3:10. Kako se završava ovaj sukob? Ovo važno pitanje nije bez odgovora. Prvih
pet stihova sledećeg poglavlja dopunjavaju lanac ovog proročanstva, i ukazuju nam na
slavni triumf branitelja istine.

Poglavlje XIV
POSLEDNJA BOŽJA OPOMENA OVOME SVETU
»I videh, i gle, Jagnje stajaše na gori Sionskoj, i s njim sto četrdeset i četiri hiljade,
koji imahu ime oca njegova napisano na čelima svojima. I čuh glas s neba kao glas voda
mnogijeh, i kao glas groma velikoga; i čuh glas gudača koji guđahu u gusle svoje. I pevahu
kao novu pesmu pred prestolom i pred četiri životinje i pred starešinama; i niko ne mogaše
naučiti pesme osim onijeh sto i četrdeset i četiri hiljade koji su otkupljeni sa zemlje. Ovo
su koji se ne opoganiše sa ženama, jer su djevstvenici, oni idu za Jagnjetom kud god ono
pođe. Ovo su kupljeni od ljudi prvenci Bogu i Jagnjetu. I u njihovim ustima ne nađe se
prevara, jer su bez mane pred prestolom Božjim.« — Otkrivenje 14, 1—5.{DiO 628.1}
DIVNA osobina proročke reči jeste ta što narod Božji nikada nije doveden u
iskušenje i poteškoće, i u njima ostavljen. Pošto ih dovede do prizora opasnosti, proročki
glas ih ne ostavlja tu da nagađaju svoju sudbinu, u sumnji, možda i očajanju što se tiče
konačnog ishoda. Naprotiv vodi ih do kraja, i otkriva konačni triumf vernih.
Primer za to nalazimo u prvih pet stihova Otkrivenja 14. Trinaesto poglavlje se
završilo sa slikom naroda Božjeg, male i očito slabašne i nezaštićene grupe, u smrtnoj borbi
sa najjačim silama na zemlji, koje aždaja može da prikupi u svojoj službi. Izdat je dekret,
podržan od najviše sile u zemlji — da se ljudi moraju klanjati ikoni i primati žig pod
pretnjom smrti, ukoliko to odbiju. Šta Božji narod može da učini u takvom sukobu i u
takvoj nevolji? Što će biti s njima?
Bacimo pogled sa apostolom u napred na sledeći prizor drame koja se odvija pred
nama, i šta vidimo?
Ta ista grupa stoji na gori Sionu sa Jagnjetom, pobednička grupa koja svira na
simfonijskim harfama u nebeskim dvorovima. Stoga smo ubeđeni da, kada dođe vreme da
se sukobimo sa silama tame, izbavljenje će biti ne samo izvesno, nego će odmah biti
doneto Božjem narodu.
Broj od 144 000. — Mi verujemo da 144 000 koji se ovde vide na gori Sionu jesu
sveti, koji su u Otkrivenju 13 pokazani kao predmeti gnjeva zveri i njene ikone.
Oni su istovetni sa onim zapečaćenima koji su opisani u Otkrivenju 7, i koji su već
bili prikazani kao pravednici koji će biti živi prilikom drugog dolaska Hristovog.
Oni su »otkupljeni između ljudi, (stih 4), izraž koji može da bude primenjen samo
na one koji su preobraženi između živih. Pavle se trudio da bi kako dostigao u vaskrsenje
mrtvih (Filibljanima 3:11). To je nada onih koji su zaspali u Gospodu — jedno
vaskrsenje iz mrtvih. Iskupljenje između ljudi, tj. između živih, mora značiti nešto osobito,
i može značiti samo jedno, a to je preobraženje; otuda su 144 000 živi sveti, koji će biti
preobraženi prilikom drugog Hristovog dolaska.. (Vidi komentar kod stiha 13.)
Na kojoj gori Sionskoj je Jovan video ovu grupu da stoji? — Na gori Sionu, gore na
nebu; jer pesma harfista koju oni nesumnjivo tamo pevaju, čuje se sa neba. To je ona ista
gora Sion, sa koje Gospod izgovara Svoje reči dok govori Svom narodu u vezi dolaska Sina
čovečjeg. (Joil 3:16; Jevrejima 12:25—28; Otkrivenje 16:17). Prihvatanje činjenice da na
nebu postoji gora Sion, i gornji Jerusalim, bio je snažan protiv udar za lažno učenje o
nekom drugom vremenu milosti i hiljadugodišnjem carstvu mira na zemlji.
Samo još nekoliko detalja u vezi grupe 144 000 iziskuje našu pažnju pored onih
đatih u Otkrivenju 7. glave:
Oni imaju ime Oca (Jagnjetovog) napisano na svojim čelima. U Otkrivenju 7, za njih
se kaže da imaju pečat Božji na čelu. Na taj način dat je ključ da razumemo Božji pečat, jer
odmah uočavamo da Otac smatra svoje ime Svojim pečatom. Ona specijalna zapovest u
zakonu, koja sadrži Božje ime, jeste pečat zakona. Subotna zapovest je jedina koja sadrži
ispisanu titulu koja razlikuje pravoga Boga od svih lažnih bogova. Gdegod je ona bila
prisutna, prirodno je tu bilo i Očevo ime. (5. Mojsijeva 12:5. 14. 18. 21; 14:23; 16:2. 6; itd.)
Stoga ko god verno drži ovu (četvrtu) zapovest ima pečat živoga Boga.
Oni pevaju novu pesmu, koju nijedna druga grupa ne može da nauči. U Otkrivenju
15:3, ona se naziva pesma Mojsijeva i pesma Jagnjetova. Pesma Mojsijeva, kao što se može
videti iz 2. Mojsijeve 15, bila je pesma iskustva i izbavljenja, što znači da je pesma grupe
144 000 takođe pesma njihovog izbavljenja. Niko im se u toj pesmi ne može pridružiti, jer
nema druge grupe, koja bi imala iskustvo kao što je njihovo.
 Oni se »ne opoganiše sa ženama«. U Svetom Pismu žena je simbol crkve, s tim što
čestita žena predstavlja čistu crkvu, a pokvarena žena otpalu crkvu. Kako vidimo
karakteristično je za ovu grupu, da u vreme svog izbavljenja, oni se ne opoganiše sa palim
crkvama svoje zemlje, niti su bili u bilo kakvoj vezi sa njima. No, ipak ne treba da mislimo
da oni nisu nikada pripadali ili imali bilo kakvu vezu sa tim crkvama, ranije, jer postoji samo
jedno izvesno vreme, kada narod može da se opogani sa njima. U Otkrivenju 18:4 nalazimo
jedan poziv, upućen Božjem narodu, koji se nalazi u Vavilonu, da izađe, kako ne bi postao
saučesnik u njegovim gresima. Slušajući poziv i napuštajući veze sa Vavilonom, oni će
izbeći poganjenje sa njegovim gresima. Tako je i sa grupom od 144 000, mada su neki od
njih bili u vezi sa pokvarenim crkvama, oni prekidaju svaku dalju vezu kada bude opasno i
dalje ostati u njima.
Oni idu za Jagnjetom kud god ono pođe. Mi podrazumevamo ovo rečeno o njima
u njihovom spasenom stanju. Oni su posebni pratioci svog proslavljenog Gospoda u
carstvu. O istoj grupi, u isto vreme čitamo:
»Jer Jagnje, koje je nasred prestola, pašće ih, i uputiće ih na izvore žive vode.«
Otkrivenje 7:17.
Oni su »prvenci Bogu i Jagnjetu«. Izgleda da se ovaj izraz (termin) može primeniti
na razne pojedince označavajući specijalna stanja. Hristos je prvina kao simbolizirani prvi
»snop za obrtanje«. Jakov je nazvao prve primaoce Evanđelja nekom vrstom »novine« ili
prvine. (Jakov 1:18) Tako su i verni iz 144 000 budući pripremljeni za nebesku žitnicu još
ovde na zemlji kroz žalosne prizore poslednjih dana, i preneseni na nebo, ne videvši smrti,
i pošto zauzimaju najistaknutiji položaj, nazvani u ovom smislu, prvencima Bogu i Jagnjetu.
Sa ovim opisom pobedonosne grupe, završava se lanac proročanstva, koji je počeo sa
Otkrivenjem 12. glave.
»I videh drugog anđela gde leti posred neba, koji imaše večno Evanđelje da objavi
onima koji žive na zemlji, i svakome plemenu i jeziku i kolenu i narodu. I govoraše velikim
glasom: bojte se Boga, i podajte mu slavu, jer dođe čas suda Njegova; i poklonite se
Onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene.« — stih 6.7.
Prva anđeoska vest. — Još jedan prizor i jedan drugi lanac proročkih događaja,
prikazan je u ovim stihovima. A to znamo po tome što prethodni stihovi ovog poglavlja
opisuju grupu iskupljenih u besmrtnom stanju — prizor što čini deo proročkog lanca, koji
počinje sa prvim stihom Otkrivenja 12, i sa kojim se lanac događaja završava, jer nijedno
proročanstvo ne ide dalje od prikaza (prizora) besmrtnosti. Kadgod smo u proročkom
lancu dovedeni do kraja sveta, znamo, da se taj lanac tu i završava, i da ono što će zatim
biti uvedeno pripada drugom nizu događaja. Knjiga Otkrivenja se u stvari sastoji od
nezavisnih proročkih lanaca kao što je to već izneto u više primera.
Vest opisana u ova dva stiha je prva od onog što nam je poznato kao »tri anđeoske
vesti iz Otkrivenja 14«. I u samom proročanstvu je opravdano to što smo ih naznačili kao
prva, druga, treća. U stihovima koji slede poslednja vest je jasno nazvana »treći anđeo«, iz
čega možemo da zaključimo da je prethodna bila drugi anđeo; a ona pre nje, prvi anđeo.
 Jasno je da su anđeli ovde simboli, jer delo koje im je povereno jeste propovedanje
večnog Evanđelja narodima. Međutim, propovedanje Evanđelja nije bilo bukvalno
povereno anđelima, već ljudima koji su odgovorni za ove svete dužnosti date im u ruke.
Stoga je svaki od ova tri anđela simbolično predstavljao one koji su predodređeni da uče
bližnje posebnim istinama koje čine breme ovih vesti.
Pravi anđeli su veoma zainteresovani za dela milosti među ljudima, pošto su poslati
na službu onima, koji će naslediti spasenje. Pošto postoji ređosled u svim kretanjima i
službama nebeskog sveta, neće možda biti fantastično ako pretpostavimo, da pravi anđeo
ima za dužnost da nadzire delo svake od ovih vesti. (Jevrejima 1:14; Otkrivenje 1:1; 22:16.)
U ovim simbolima vidimo oštre razlike koje Biblija pravi između nebeskih i
zemaljskih stvari. Uvek kad treba prikazati vlade, pa čak i one najbolje, najpovoljniji simbol
koji se za njih može naći, jeste divlja zver. Međutim, kada je reč o delu Božjem, ono je
simbolično predstavljeno anđelom zaodevenim u lepotu i opasanim snagom.
Važnost dela iznetog u Otkrivenju 14:6—12 biće jasna svakome ko ga pažljivo
proučava. Kad god ove vesti treba da budu objavljene, one predstavljaju već po samoj
prirodi slučaja, predmet velikog interesovanja za tu generaciju. Ne mislimo da kažemo da
će široke narodne mase koje tada budu živele obratiti pažnju na njih, jer u svakom veku
ovog sveta sadašnje istine su veoma često nepopularne i zanemarene. Ali one
predstavljaju predmet kojem će narod obratiti najveću pažnju, ukoliko zna kuda su
usmereni njegovi najuzvišeniji interesi.
Ali kad Bog naredi svojim slugama da objave svetu da je došao čas suda Njegova,
da je pao Vavilon, i da će, ko se god pokloni zveri i njenoj ikoni piti od vina gnjeva Božijega,
koje je nepomešano utočeno u čašu gnjeva Njegova — pretnja užasnija od bilo koje
pomenute u Svetom pismu — nijedan čovek, bez opasnosti za svoju dušu, ne može
smatrati ove opomene nevažnim i proći mimo njih bezobzirno i nemarno. Stoga je bilo
najvažnije da se u svako doba čine ozbiljni napori da se shvati delo Gospodnje, da ne bi
izgubili blagodat sadašnje istine. Ovo je osobito istina danas, kada ima tako mnogo dokaza
koji ukazuju da će uskoro doći poslednja zemaljska kriza.
Ovaj anđeo iz Otkrivenja 14:6 nazvan je »drugim andeiom« radi činjenice što je
Jovan prethodno video jednog anđela kako leti posred neba na sličan način, kao što je
opisano u Otkrivenju 8:13, objavljujući da su poslednje tri trube u redosledu od sedam,
bile trube zla. (Vidi komentar Otkrivenje 8:13.)
Vreme vesti. —• Pre svega treba utvrditi vreme kada je ova vest bila data. Kada se
može očekivati objavljivanje »Dođe čas suda Njegova«? Zbog mogućnosti da se to može
desiti u naše vreme, bitno je za nas da to pitanje razmatramo ozbiljno i pažljivo. Ali još
uverljiviji dokaz da je to baš tako pojaviće se kada pristupimo razmatranju. Svako srce
treba jače da zakuca pri pomisli na uzvišeni značaj vremena u kojem živimo.
Što se tiče vremena pojavljivanja ovog proročanstva postoje samo tri mogućnosti.
Te mogućnosti su: da je vest data u prošlosti, u dane apostola, ili pak u vreme reformatora;
da će biti objavljena u budućnosti; ili da pripada današnjoj generaciji.
 Pre svega da razmotrimo mogućnost da se to desilo u prošlosti. Sama priroda vesti
isključuje i pomisao da je možda bila data u vreme apostola. Oni nisu objavili, da je došao
čas Eožjeg suda. Da su to učinili, stvar ne bi bila istinita, i bila bi žigosana sramnom laži.
Oni su govorili o dolasku suda, ali nisu ukazali na vreme izvršenja u ono doba, predviđajući
njegovo izvršenje u neodređenoj budućnosti. Po Hristovim rečima konačno suđenje
Sodomu i Gomoru, Tiru, Sidonu, Horazinu, Kapernaumu i Vitsaidi, bilo je određeno u
dalekoj budućnosti od toga dana. (Matej 10:15; 11:21—24). Pavle je rekao sujevernim
Atinjanima da je Bog postavio dan u koji će suditi vasionome svetu. (Dela 17:31).
Raspravljao je pred Feliskom »o pravdi i o čistoti i o sudu koji će biti«. Dela 24:25. Pisao je
Rimljanima o danu kada će Bog suditi tajne ljudske preko Isusa Hrista. (Rimljanima 2:16).
Ukazivao je Korinćanima na vreme kada »nam se svima valja javiti na sudu Kristovu«. 2.
Korinćanima 5:10. Jakov je pisao braći rasejanoj po svetu da će im biti suđeno u nekom
Vremenu budućnosti po zakonu slobode. (Jakov 2:12). I Petar i Juda govore o prvoj pobuni
palih anđela, koji se čuvaju za sud velikog dana, koji je u to vreme još pripadao budućnosti,
za koju se bezbožni na ovom svetu također čuvaju. (2. Petrova 2:4.9; Juda 6.) Koliko se ovo
razlikuje od snažnog objavljivanja ovome svetu strahovite vesti da je »došao čas suda
Njegova!« — glasa koji mora da se čuje kada svečana vest bude objavljena.

TROSTRUKA ANĐEOSKA VEST Noseći opomenu o času Božjeg suda, o padu

Vavilona i o držanju Božjih zapovesti, uključujući subotu, ova tri anđela hitaju svakome
plemenu, jeziku i narodu: Otkrivenje 14:6-12.

Od vremena apostola, ništa se nije dogodilo što bi se moglo protumačiti kao

ispunjenje ove prve vesti, sve do Reformacije u šesnaestom veku. Neki tvrde da je Luter sa
svojim saradnicima uputio prvu vest, i da se druge dve objavljuju od njegova vremena. No
ovo pitanje treba utvrditi istorijskim činjenicama umesto argumentom.
Mi tražimo dokaz da li su reformatori uopšte objavili neku takvu vest. Njihova
učenja su u celini zapisana, a spisi sačuvani. Gde i kada su oni probudili svet objavljujući
da je došao čas Božjeg suda? Ne nalazimo nikakav zapis da je takvo bilo breme njihovog
propovedanja.
»Neki tumači pretpostavljaju da se gornji pasus (Otkrivenje 14:6—11) odnosi na
Reformaciju i da je trebalo da se ispuni u učenjima Lutera i ostalih uglednih ličnosti, koje
su se bile podigle u ono vreme, da objavljuju zablude Rimske crkve ... No izgleda mi da se
ovim tumačenjima mogu dati veoma ozbiljne primedbe. Prvi anđeo je propovedao
Evanđelje u mnogo većem obimu nego što su to mogli mnogi reformatori.
Tako su oni bili daleko od propovedanja svim stanovnicima zemlje, pa čak nisu
propovedali ni svim hrišćanima Evrope. Reformaciji nije bilo čak ni dozvoljeno da uđe u
neka najveća područja rimske nadležnosti. Potpuno je bila isključena iz Spanije, Portugalije,
Italije i Austrougarske. Niti se moglo reći u vreme Reformacije, a da to bude istinito, da je
»došao čas suda Božjega« .. . Međutim, čas suda Božijeg je period dobro poznat i tačno
definisan u hronološkim proročanstvima Danila i Jovana.«1
»Ja se nadam«, rekao je Luter, »da poslednji dan Božjeg suda nije daleko, i doista
sam uveren da neće proći ni pune tri stotine godina a da on ne dođe: jer Božja reč će
slabiti i tamniti usled nedostatka istinskih pastira i sluga Božjih. Uskoro će odjeknuti i čuti
se glas: »Eto ženika gde ide«. Bog neće moći dalje da trpi ovaj bezbožni svet; On će se
pojaviti na strašni sudnji dan, i kazniti one koji preziru Njegovu Reč.«2
Ovi podaci treba da su merodavni, kada se radi o reformatorima.
Pošto su prethodna razmatranja dovoljna da onemoguće primenjivanje vesti o sudu
na prošlost, sada ćemo se osvrnuti na postojeće mišljenje, koje tu vest stavlja u budućnost
posle drugog dolaska. Razlog koji nas navodi da ovu vest smestimo u to vreme, jeste
činjenica, što je Jovan video anđela kako leti posred neba, odmah pošto je video Jagnje
gde stoji na gori Sionu sa grupom od 144 000, a to je događaj, koji pripada budućnosti.
Kada bi knjiga Otkrivenja bila uzastopno proročanstvo, bilo bi održivo ovakvo
rezonovanje; ali pošto nju čini niz nezavisnih proročkih lanaca, i kako je već pokazano da
jedan takav lanac završava sa stihom 5. ovog poglavlja, a novi počinje sa stihom 6, prednje
stanovište nije održivo. Dovoljno je da navedemo samo nekoliko činjenica i da pokažemo
da se ta vest ne može ispunjavati posle drugog Hristovog dolaska.
Misija apostola protezala se sve do »žetve«, koja je kraj sveta. (Matej 13:39). Ako bi
zato ovaj anđeo sa »večnim Evanđeljem« došao posle ovog događaja, on bi propovedao
drugo evanđelje i izložio se anatemi (prokletstvu) koje Pavle pominje u Galatima 1:8.
Naravno, druga vest ne može biti upućena pre prve, ali druga najavljuje pad
Vavilona, i glas se čuje sa neba posle ovog, govoreći: »Iziđite iz nje, narode moj«. Koliko je
besmi-sleno odlagati to do vremena nakon drugog dolaska Hristovog! Posle toga oni neće
biti pozvani da izađu iz Vavilona. Hristos ih ne odvodi u Vavilon, već u Očev dom gde
postoje mnogi stanovi. (Jovan 14:2,3.)
Ako posmatramo vest trećeg anđela, koja se mora ispuniti u budućnosti, kao i prva,
onda, i dalje uviđamo neodrživost takvog gledišta. Ova vest opominje ljude da se ne kla-
njaju zveri, što se neosporno odnosi na papsku zver. Ali papska zver je uništena i bačena
da izgori ognjem, prilikom Hristovog dolaska. (Danilo 7:11; 2. Solunjanima 2:8). On odlazi
u jezero ognjeno u to vreme, da više ne muči svece Višnjega. (Otkrivenje 19:20.) I zašto
treba da upadamo u besmislicu određujući vest protiv klanjanja zveri u vreme kada je zver
prestala da postoji, a klanjanje istoj nemoguće?
U Otkrivenju 14:13 izrečen je blagoslov nad mrtvima koji umiru u Gospodu »od
sad«, to jest, od vremena kada se počela objavljivati trostruka vest. Ovim je u potpunosti
izne-sena činjenica da prva vest mora biti objavljena pre prvog vaskrsenja, jer posle toga
događaja svi koji imaju udela u njemu ne mogu više da umru. I stoga prestajemo da
posmatramo ovu vest u budućnosti kao nebiblijsku i nemoguću.
 Čas suda jasno određen. — Sada smo spremni da posmatramo treću mogućnost,
da vest pripada sadašnjem pokoljenju. Dokazi na dva prethodna pitanja mnogo su
doprineli da se iznese ova tvrdnja.
Ako vest nije objavljena u prošlosti, a ne može biti data ni u budućnosti, posle
Hristovog dolaska, gde je onda smeštiti, osim u sadašnji naraštaj, pošto smo očito u
poslednjim danima, koji upravo prethode drugom Kristovom dolasku? I zaista, priroda
same vesti graniči se sa poslednjom generacijom ljudi.
Ona objavljuje da je došao čas suda Božjeg. Suđenje doseže do završnog dela
spasavanja sveta i objavljivanje vesti kojom se nagoveštava Njegovo približavanje, može
se uputiti samo ukoliko smo bliže kraju. Dalje, vidljivo je da vest pripada sadašnjem
vremenu, kada je dokazano, da je ovaj anđeo identičan sa anđelom iz Otkrivenja 10, koji
izgovara svoju vest u ovom naraštaju. Da su prvi anđeo iz Otkrivenja 14 i anđeo iz
Otkrivenja 10 istovetni, vidi izlaganje u poglavlju 10.
Apostol Pavle koji je pred Feliksom, rimskim guvernerom govorio o »sudu koji će
biti«, kazao je svojim slušaocima na Aeropagu da je Bog »postavio dan u koji će suditi
vasionome svetu po pravdi preko čoveka koga odredi.« Dela 17:31.
Proročanstvo o 2300 dana kod Danila 8 i 9 nepogrešivo je mislilo na ovaj čas suda.
Ovaj najduži proročki period u Svetom Pismu traje od 457. god. pre Hrista do 1844. posle
Hrista. A tada, kao što smo videli prilikom proučavanja Danilovog proročanstva, svetinja
treba da se očisti. Ovo očišćenje, prema simbolu u 3. Mojsijevoj 16, je bilo završno delo
pomirenja.
U sledećim navodima videćemo, da delo poslednjeg dana u godini u simboličnoj
službi nije ništa drugo do simbolično prikazan dan suđenja, što će se videti iz sledećih
navoda:
»Veliki dan pomirenja, sa svojim veoma osobitim i impresivnim obredima, padao je
na deseti dan sedmog meseca... To je bio dan kada je svaki čovek pozivan da posti i muči
dušu svoju; u znak žaljenja i pokajanja zbog grešnih puteva i prestupa .. . Čoveku koji bi
propustio pokajanje, bilo je prećeno smrću, kao direktnim pohođenjem od Jehovine
ruke.«3 »A sada da detaljno promatramo stvarni dan pomirenja. Bio je to deseti dan
sedmog meseca. Praznovanje je takođe počinjalo istog dana, a objavljivano je svečanim
trubljenjem u trube; znakom Boga, koji uskoro dolazi da sudi.«4
Pretpostavljalo se da su na dan Jevrejske Nove Godine (Tišri 1) bili napisani božanski
zakoni, i da su zapečaćeni na dan pomirenja (10 Tišrija) tako, da je deset dana poznato
pod imenom »strašni dani« i »Deset pokajničkih dana«. Tako je strašan bio Dan pomirenja
da nam se u knjizi Jevrejskih obreda kaže da su i sami anđeli letili tamo amo i drhteći
govorili: »Gle, dođe čas suda«.6
»Bog je, sedeći na svom prestolu da sudi svetu, otvorio knjigu izveštaja; knjiga se
čita i u njoj se nalazi zapis o svakom čoveku. Čula se velika truba; i tihi glas, i anđeli su
drhteći govorili: »Ovo je dan suda« . ..
3 Albert Whalley: Poslednji dani Izraela, str. 101.
 * Isto, str. 116.

Na dan Nove Godine donet je zakon; a na Dan pomirenja određeno je ko će živeti

a ko treba da umre.«8
Neko bi mogao postaviti pitanje da li je takva vest objavljena svetu? I opet: da li je
vest takvog karaktera data danas svetu? Uvereni smo, da veliki pokret povodom drugog
Hristovog dolaska iz prošlog stoleća tačno odgovara proročanstvu.
Drugi dolazak Hristov ponovo odrbđen. — Već godine 1831, Viljem Miler, iz Low
Hemptona, Njujork, na osnovu iscrpnog i doslednog proučavanja proročanstva, prvi je
došao do zaključka da se period Evanđelja približio kraju. Ovaj kraj, za koji je mislio da će
se desiti po završetku proročkog lanca, postavio je u 1843. godinu a zatim, datum je bio
pomeren na jesen 1844. Ovo njegovo ispitivanje nazivamo doslednom studijom
proročanstava, jer je on primenio pravo pravilo za tumačenje. Ovo leži u osnovi svake
verske reformacije, svakog naprednog pokreta u proročkom poznanju. Ovo pravilo se
sastoji u tome što govor Svetog Pisma treba shvatiti u celosti (bukvalno) kao što bi uradili
sa bilo kojom drugom knjigom, ukoliko kontekst ili jezična pravila zahtevaju da bude
simbolično shvaćen; da jedan citat tumači drugi citat. Doduše, u osnovi je napravio grešku,
kao što će kasnije biti izneseno; ali u principu, i u mnogim pojedinostima, bio je u pravu.
Bio je na pravom putu, i napravio je ogroman napredak u teološkom sistemu svog
vremena. Kada je počeo da iznosi svoje poglede, oni su naišli na opšte odobravanje i
izazvali su velika verska buđenja u raznim delovima zemlje.
Ubrzo, mnogobrojni saradnici okupili su se oko njegove zastave, među kojima
možemo da spomenemo takve ljude kao F. G. Braun, Čarls Fič, Josija Lič, J. V. Haims i drugi
— ljudi znameniti po pobožnosti i uticajni u verskom svetu. Razdoblje između 1840—
1844;. je poznato po velikoj aktivnosti i ogromnom progresu u ovom radu. Svetu je bila
objavljena vest koja je nosila sve osobenosti ispunjenja poruke iz Otkrivenja 14:6.7. Bilo je
to zaista Evanđelje o carstvu za koje je Hristos rekao, da će se propovedati po ćelom svetu
i da će tada doći posledak. (Matej 24:14.) Ispunjenje jednog od ovih citata podrazumeva
propovedanje kraja koji se približio. Evanđelje se ne bi moglo propovedati svim narodima
kao znak kraja, ako se ne bi i shvatilo kao takvo, i kad blizina kraja ne bi bila barem jedna
od vodećih tema. Adventni Herald (Glasnik) je lepo izneo istinu po tom pitanju sledećim
jezikom: »Kao znak da je kraj blizu, bio je štaviše, viđen jedan »drugi anđeo, gde leti posred
neba, koji imaše večno Evanđelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakome plemenu i
jeziku, i kolenu i narodu.« Otkrivenje 14:6, Breme ovog anđela trebalo je da bude isto
Evanđelje koje je prethodno bilo objavljeno; ali u vezi s njim, bio je dodatni motiv o blizini
carstva — »i govoraše velikim glasom: »Bojte se Boga i podajte mu slavu, jer dođe čas
suda Njegova; i poklonite se Onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene.«
stih 7. Samo propovedanje Evanđelja, bez nagoveštavanja Njegove blizine, ne bi moglo
ispuniti ovu vest.«7
 Ličnosti koje su bile angažovane u ovom pokretu, smatrale su da je isti ispunjenje
proročanstva, i tvrdili su da su objavili vest Otkrivenja 14:6, 7.
»Kazao bih vam ove noći: Bojte se Boga, i podajte mu slavu, jer dođe čas suda
Njegova«, u tačnom i bukvalnom smislu. Mi smo sada veoma blizu toga poslednjeg dana
o kome apostol kaže: »Po ovom znamo da je ovo poslednji čas« ... Mi smo upravo uoči
tog dana — mi smo u poslednjem času tog dana; i on je vrlo blizu, vrlo, vrlo blizu, upravo
pred vratima. Dragi moji slušaoci, preklinjem vas da smatrate da je vrlo blizu, na samim
vratima, saglasno svima koji su proučavali ovu stvar, i koji su istraživali Božju nauku; ... da
su oni svi jednodušni da je Hristovo carstvo na pragu.«8
Otkrivenje 14. prikazuje anđela kako leti posred neba, koji imaše večno Evanđelje
da objavi onima koji žive na zemlji, i svakom plemenu i jeziku i kolenu i narodu. Kada
nastupi događaj označen ovim simbolom, dan Božjeg suda je zaista na pragu, jer anđeo
velikim glasom govori ljudima: »Bojte se Boga i podajte Mu slavu; jer dođe čas suda
Njegova.«9
»Dužnost je svih da pozivaju narod i govore: »Bojte se Boga i podajte Mu slavu, jer
dođe čas suda Njegova«, ali je to posebno dužnost Božjih propovednika.«10
Ali opšti pokret u pogledu drugog Hristovog dolaska, i objavljivanje da je došao
»čas suda Njegova«, nije se ograničio samo na zapadnu Hemisferu. Ona je išla širom sveta.
I u tom pogledu objavljena je vest anđela »svakome plemenu, i jeziku, i kolenu, i narodu.«
Mourant Brok, anglikanski sveštenik, jaki vođa adventnog pokreta na Britanskim ostrvima
kaže nam:
»Ne očekuje se samo u Velikoj Britaniji skori dolazak Spasitelja, niti se samo tu
pojavio glas upozorenja, već takođe u Americi, Indiji, i Evropskom kontinentu. Nedavno mi
je kazao jedan naš nemački misionar da u Virtemburgu postoji hrišćanska kolonija sa
nekoliko stotina članova, čija je osnovna karakteristika očekivanje drugog Hristovog
dolaska. Jedan hrišćanski propovednik sa obala Kaspijskog mora, kazao mi je, da je i kod
njegovog naroda prisutno svakodnevno iščekivanje. Oni o tome neprekidno govore kao o
»danu utehe«. U maloj publikaciji pod naslovom »Hiljadugodišnje carstvo«, autor kaže da
u Americi oko 300 propovednika reči Božje propoveda »Evanđelje o carstvu«, dok u ovoj
zemlji, dodaje on, oko 700 njih iz Engleske crkve podiže isti glas.«11
Doktor Josif Wolf je putovao po Arabiji kroz oblast nastanjenu sa potomcima
Jovava, šuraka Mojsijevog (4. Mojs. 10:29; Sudije 4:11.) O knjizi koju je video u Jemenu
kaže sle-deće:
»Arapi ovog kraja imaju knjigu s nazivom »Seera« koja govori o drugom Hristovom
dolasku i Njegovom carstvu u slavi.« U Jemenu... proveo sam šest dana sa sinovima
Ri'havovim. . . . Oni ne piju vino, ne sade vinograde, ne seju nikakvo seme, žive u šatorima,
i sećaju se reči Jonadava sina Rihavova. Sa njima behu sinovi Izrailjevi od plemena Danova,
koji žive blizu Jerima u Hatramautu koji očekuju zajedno sa sinovima Rihavovim skori
dolazak Mesije na oblacima nebeskim.«12
D. T. Tejlor kaže u vezi raširene nade o Hristovom dolasku sledeće:
 »U Wirtembergu je osnovana hrišćanska kolonija od nekoliko stotina članova, koja
očekuje skori dolazak Hristov; takođe postoji jedna druga grupa sa istim ubeđenjem na
obalama Kaspijskog mora; zatim izvesni Molokaneri, jedna, velika zajednica disidenata iz
ruske pravoslavne crkve, koji su nastanjeni na obalama Baltika — veoma pobožan narod,
za koji se kaže da »Uzimaju jedino Bibliju za svoju veru, i norma njihove vere je Sveto
Pismo. Oni se odlikuju »očekivanjem Hristovog skorog dolaska i Njegovom vidljivom
vladavinom na zemlji.« U Rusiji se propoveda, u izvesnom obimu, i prihvata se osobito u
mnogim nižim klasama, doktrina (nauka) o Hristovom dolasku i Njegovoj vladavini. O tome
se naširoko raspravlja u Nemačkoj, a naročito u južnom delu, među Moravskom braćom.
Po Norveškoj kružile su na široko knjige i karte o Adventu (dolasku) a doktrina je bila od
mnogih prihvaćena. Među Tatarima u Tatarskoj, preovladavalo je očekivanje Hristovog
dolaska u to vreme. Američke i engleske publikacije o ovom učenju šalju se u Holandiju,
Nemačku, Indiju, Irsku, Konstantinopolj, Rim, i u skoro sve misionarske stanice na kugli
zemaljskoj ...
»Dr. Josif Wolf je, prema njegovim žurnalima, između 1821. i 1845. godine
propovedao skori Gospodnji dolazak u Palestini, Egiptu, na obalama Crvenog mora,
Mesopotamiji, Krimu, Persiji, Đurđiji, po ćelom Otomanskom carstvu, Grčkoj, Arabiji,
Turskoj, Buhari, Avganistanu, Kašmiru, Hindustanu, Tibetu, Holandiji, Škotskoj, Irskoj,
Konstantinopol ju, Jerusalimu, Svetoj Jeleni, takođe na brodovima Sredozemnog mora
(Mediterana), u Njujorku, među svima veroispovestima. Izjavljuje da je propovedao među
Jevrejima, Turcima, Muhamedancima, Persijancima, Indusima, Haldejcima, Jesedima,
Sircima, Sabinjanima, pašama, šeicima, šahovima, kraljevima Organča i Buhare, kraljici
Grčke, itd. i o njegovim izvanrednim radovima se u časopisu Istraživač (»Investigator«)
kaže: »Nijedan čovek možda nije dao veći publicitet učenju o drugom dolasku Gospoda
Isusa Hrista nego što je to učinio ovaj opšte poznati misionar u svetu. Gdegod ide, on
najavljuje približavanje dolaska Mesije u slavi.«13
Drugi ugledni pisac u velikom pokretu Adventa (drugog Hristovog dolaska) piše:
»Ali ne može se poreći činjenica, da se zaista čulo Božje upozorenje i da je baš u to
vreme poslata vest u crkvu o približavanju Hristovog dolaska. Pouzdano se može tvrditi,
da je u periodu između 1828. i 1833. izašlo u javnosti i objavljeno u vodećim verskim
tadašnjim časopisima mnogo rasprava i članaka o drugom Kristovom dolasku i
najavljivanju njegovog približavanja, više nego tokom celog perioda koji je protekao od
vremena apostola; verovatno više nego ukupno u svim vekovima od toga doba.«14
Ali greška učinjena od strane Adventista godine 1844, nije bila u pogledu vremena
što je vidljivo iz argumenta o sedamdeset nedelja i 2300 dana u Danilu 9. To beše u prirodi
događaja koji su se trebali dogoditi krajem tih dana, kao što je dokazano u argumentu o
svetinji kod Danila 8. glave. Pretpostavljajući da je zemlja svetinja, čije očišćenje treba da
se izvrši vatrom pri pojavi Gospoda sa neba, oni su naravno očekivali dolazak Hrista na
kraju tih dana.
 Kroz njihov nesporazum u ovoj tački, oni su doživeli gorko razočaranje, prorečeno
u samom Svetom Pismu, mada se sve ostalo što je proročanstvo kazalo i što su oni
očekivali, dogodilo sa apsolutnom tačnošću u to vreme. Tada je otpočelo čišćenje svetinje;
ali to nije dovelo Hrista na ovu Zemlju, jer zemlja nije svetinja; i njeno čišćenje nije dovelo
do uništenja zemlje, jer čišćenje je izvršeno krvlju žrtve, a ne vatrom. To je bila gorčina one
male knjižice koju je crkva morala osetiti. (Otkrivenje 10:10) Prorok je video kao dolazak
Sina čovečjeg, ali ne na ovu zemlju, već kod Najstarijega.
13 D. T. Taylor: Glas crkve, str. 343, 344.
u William Cuninghame: Pečati i trube Apokalipse, str. 443.

(Danilo 7:13, 14.) To je bio simbolički dolazak Ženika na svadbu, kao što je kazano
u priči o deset devojaka u Mateju 25.
Lude devojke rekoše tada mudrima: »Dajte nam od ulja svojega, jer naši žišci hoće
da se ugase.« Mudre su odgovorile: »Idite i kupite sebi.« »A kad one otidoše da kupe,
dođe Ženik«. Ovo nije dolazak Hristov na zemlju, jer to je dolazak koji prethodi svadbi; a
svadba, to jest primanje carstva, (vidi komentare o Otkrivenju 22), treba da bude pre
Hristovog dolaska na ovu zemlju da uzme sebi Svoj narod, koji ima da bude gost na
svadbenoj večeri. (Luka 19:12; Otkrivenje 19: 7—9). Dakle, ovaj dolazak u priči mora da
bude isti kao dolazak kod Najstarijega o kome se govori u Danilu 7:13, 14.
»I gotove uđoše s Njim na svadbu i zatvoriše se vrata«. Zatim Ženik dolazi na
svadbu, vrši se pregled gostiju, da se vidi ko je spreman da učestvuje u obredu prema priči
iz Mateja 22:1—13. Kao poslednji čin pre svadbe, ulazi Car da vidi goste, da utvrdi da li su
svi obučeni kako treba u svadbeno ruho; i posle valjanog pregleda, onaj ko je.u odeći i
koga Car prihvati, nikada posle ne gubi tu odeću, nego je siguran u besmrtnost. Istražni
sud svetinje jedino može da utvrdi ko je spreman za carstvo.
Završno delo u svetinji, to jest čišćenje svetinje i služba pomirenja nije stoga ništa
drugo do ispitivanje gostiju da se utvrdi ko ima na sebi svadbeno ruho. Prema tome, sve
dok se to ne završi, ne određuje se ko je »spreman« da ide na svadbu. Samo »gotove
uđoše s Njim na svadbu.«
Ovaj kratak izraz, upućuje nas na vreme kada ženik dolazi na svadbu, u toku perioda
čišćenja svetinje, ili pregledanja gostiju. Kada se to završi, vreme milosti će isteći, i vrata će
se zatvoriti.
Veza između priče i vesti koju posmatramo je sada očigledna: Ona ukazuje na
period pripremanja gostiju, za svadbu Jagnjetovu, što predstavlja delo suđenja na koje nas
vest upućuje rečima: »jer dođe čas suda Njegova«. Ovu vest je trebalo objaviti snažnim
glasom. I ona se zaista silovito prenosila u pomenutom periodu 1840—44, a naročito u
jesen poslednje godine, dovodeći nas do kraja 2300 dana, kada je počelo delo suda i
Hristos započeo delo čišćenja svetinje.
Kao što je već pokazano, ovo delo nas nije dovelo do završetka vremena milosti,
već pre do početka istražnog suda. U tome času suda mi sada živimo.
 Danas, baš kao u napređ pomenutom periodu, vest o sudu je bila objavljena ćelom
svetu. I danas se svečano najavljivanje suda propoveda »svakome plemenu, i jeziku, i
kolenu, i narodu, govoreći velikim glasom: Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas
suda Njegova.« Otkrivenje 14:6,7.

Pre nego što pređemo na razmatranje druge anđeoske vesti, da za trenutak

pogledamo važnost i uzvišeno značenje divne istine koja je ovde tako jasno otkrivena. Mi
stojimo na samom pragu večnoga sveta. Božja poslednja vest je upućena svakome
plemenu i jeziku i kolenu i narodu. Poslednji prizori u velikom planu spasenja još uvek se
odvijaju u nebeskoj svetinji. Mislite na to! Čas Božjeg suda je došao. Istražni sud koji se
tiče svakoga, i koji neposredno prethodi Hristovom dolasku, sada se vrši na nebu.
Svadbeno ruho — besprekorna haljina Hristove pravde — nabavljena je, uz veoma visoku
eenu, za svakog ko je želi prihvatiti. »Kako će biti s tobom i samnom, kad nam dođe Car?«
»Dečice moja! ovo vam pišem da ne grešite; i ako ko sagreši, imamo zastupnika kod Oca,
Isusa Hrista pravednika.« 1. Jovanova 2:1.
»I drugi anđeo za njim ide govoreći: pade, pade Vavilon, grad veliki: jer otrovnim
vinom bluda svojega napoji sve narode.« —stih 8.
Vest drugog anđela. — Vreme ove vesti je velikim delom određeno pomoću prve
vesti. Prva vest može samo da prethodi drugoj; ali prva je ograničena na poslednje dane.
No ipak, druga mora da bude objavljena pre kraja, jer nijedno napred opisano kretanje
nije moguće posle tog događaja. Zato je ova vest deo verskog pokreta koji se odvija
poslednjih dana, sa specijalnim odnosom na Hristov dolazak.
I zato sledi pitanje: Šta se misli pod izrazom »Vavilon«? Šta znači njegov pad? Kako
se on dogodio? Što se tiče značenja ove reči, saznajemo nešto na marginama 1. Mojsijeve
10:10. i 11:9. Početak Nimrodovog carstva bio je Vavilon. Mesto se nazvalo Vavilon, što
znači konfuzija ili »poremećenje«, jer Bog je tu pomeo jezik graditelja kule. Ime je ovde
upotrebi j eno u slikovitom značenju, da se označi veliki simbolični grad iz knjige
Otkrivenja, verovatno u vezi sa značenjem termina o okolnostima njegova nastanka.
No postoje samo tri stvari na koje je moguće primeniti ovu reč. To su otpali verski
svet uglavnom, papska crkva posebno, i grad Rim. Pri proučavanju ovih izraza, najpre ćemo
pogledati šta Vavilon nije. Vavilon se ne svodi samo na rimokatoličku crkvu. Ne poriče se
da ova crkva predstavlja glavni štab Vavilona. Opisi u Otkrivenju 17. glave se posebno od-
nose na tu crkvu. Ali ime koje ona nosi na čelu, »Tajna, Vavilon veliki, Mati bludnicama i
mrzostima zemaljskim«, otkriva i druge porodične veze. Ako je ova crkva mati, ko su njene
ćerke? Činjenica da se o tim kćerkama govori, ukazuje na to da postoje i druge verske
zajednice osim rimokatoličke crkve, koje se pojavljuju pod tim nazivom. I opet treba da se
vratimo na vest »Iziđite iz nje narode moj.« Otkrivenje 18:1—4. Pošto je ova vest upućena
današnjem naraštaju, proizlazilo bi da, ukoliko nijedna druga crkva osim rimokatoličke nije
uključena u Vavilon, Božji narod nalazimo u zajednici sa ovom crkvom, i da ga treba pozvati
da izađe. Međutim, ovaj zaključak nijedan protestant ne bi bio voljan da prihvati.
 Vavilon nije grad .Rim. Dokaz da je grad Rim Vavilon iz Otkrivenja, bio bi u sledećem
tekstu: Anđeo je kazao Jovanu, da je žena koju je on video grad veliki koji vlada nad
carevima zemaljskim, i da sedam glava zveri predstavlja sedam gora na kojima žena sedi.
Ako grad i gore shvatimo bukvalno, i znajući da je Rim sagrađen na sedam brežuljaka,
onda simbol primenjujemo bukvalno na stvarni grad Rim.
Princip za ovakvo tumačenje jeste pretpostavka da objašnjenje simbola mora uvek
biti bukvalno. Ovaj princip otpada u trenutku kada se pokaže da ponekada simboli bivaju
objašnjeni kada se prethodno zamene drugim simbolom. To se može lako učiniti. U
Otkrivenju 11:3. uvodi se simbol dva svedoka. Sledeći stih glasi: »Ovo su dve masline i dva
žiška, što stoje pred Gospodarem zemaljskim.« U ovom slučaju kaže se da je prvi simbol
isti kao drugi simbol, koji je ha drugom mestu jasnije objašnjen. Tako u ovom našem
slučaju. »Sedam glava to su sedam gora«, i »žena je grad veliki«, i neće biti teško dokazati
da su gore i grad upotrebljeni simbolično. Pažnja čitaoca treba da je usmerena na sledeće:
U Otkrivenju 13 videli smo da je jedna od sedam glava ranjena na smrt. A to znači
da ova glava ne može da bukvalno označava goru, jer bilo bi glupo govoriti o ranjavanju
gore na smrt.
Svaka od sedam glava ima krunu. A da li je ikada iko video planinu sa krunom?
Sedam glava se očito uzastopno nižu u vremenu, jer čitamo: »Pet je njih palo, a
jedan jest, a drugi još nije došao.« Otkrivenje 17:10. Ali sedam gora na kojima je sagrađen
Rim, ne nižu se jedna za drugom, i bilo bi besmisleno primeniti na njih takav jezik.
Prema Danilu 2:6 upoređenom sa Danilom 8:8.22, glave označavaju vlade, a prema
Danilu 2:35.44; i Jeremiji 51:25, gore označavaju carstva. Shodno ovim činjenicama, buk-
valno tumačenje Otkrivenja 17:9.10. otklanja sve nejasnoće: »Sedam glava to su sedam
gora na kojima žena sedi, i to je sedam careva.« Dakle anđeo predstavlja glave kao gore,
a onda objašnjava gore kao sedam careva, koji slede jedan drugoga. Značenje je
prenešeno sa jednog simbola na drugi, a zatim je dato objašnjenje za drugi simbol.
Iz gore pomenutog dokaza proizlazi da »žena« ne može da bukvalno predstavlja
grad, jer, pošto su gore na kojima ona sedi simboli, grad u bukvalnom značenju ne može
da sedi na simboličnim gorama. Ponovo, Rim je bio presto aždaje iz Otkrivenja 12, a aždaja
ga predala zveri. (Otkrivenje 13:2).
Time je Rim postao sedište zveri; ali on bi bio jedna čudna mešavina simbola
pretstavljajući presto na kojem sedi zver, i ženu koja sedi na zveri.
Kad bi grad Rim bio Vavilon iz Otkrivenja, kakvu besmislicu bi imali u Otkrivenju
18:1—4. jer u tome slučaju, pad Vavilona bi predstavljao obaranje i uništenje grada, u
stvari, njegovo konačno uništenje vatrom prema stihu 8. No pogledajte šta se dešava posle
pada. Vavilon postaje »stan đavolima, i tamnica svakome duhu nečistome, i tamnica sviju
ptica nečistih i mrskih.« Kako se ovo može desiti u gradu koji je već razoren, čak potpuno
uništen vatrom? A posle ovog opet se čuje glas govoreći: »Iziđite iz nje narode moj«. Da li
je sav Božji narod u Rimu? Ne u najširem smislu. U koliko se misli da ih ima koje treba
pozvati, ali kako, ako je grad uništen vatrom? Nije više potrebno da se dokazuje da Vavilon
ne može biti grad Rim, u njegovom geografskom smislu.
Šta Vavilon znači? — Vavilon predstavlja univerzalnu (sveopštu) svetsku crkvu.
Zaključujemo da to znači, jer smo videli da ne može da bude ni jedna od prethodne dve
stvari na koje bi se mogao primeniti. Ali po tom pitanju ne treba da sami rasuđujemo.
Vavilon je nazvan »žena«. Žena upotrebljena kao simbol, predstavlja crkvu. U Otkrivenju
12 protumačeno je da žena označava crkvu. Nesumnjivo ženu iz Otkrivenja 17, treba uzeti
u značenju crkve. Karakter žene određuje karakter crkve koju simbolično prikazuje: čista
žena znači čistu crkvu, pokvarena žena izopačenu, otpalu crkvu. Žena koja predstavlja
Vavilon je bludnica, i majka je svojih kćeri, koje su kao ona. Ova okolnost, kao i samo ime,
ukazuje da se Vavilon ne odnosi samo na jedno jedino crkveno telo, već mora da se sastoji
od više. Vavilon mora obuhvatiti sve crkve iste prirode i prikazivati u celini izopačenu,
otpalu crkvu na zemlji. Ovim se mogu objasniti reči Otkrivenja 18:24. koje ukazuju na to
da će Bog osuditi Veliki Vavilon jer će se u njemu naći krv svih proroka i svetih mučenika,
koji su bili pobijeni na zemlji.
Vekovima je praktično svaka država u Evropi imala svoju državnu crkvu, i većina tih
država imaju do danas uspostavljene svoje religije, i revnosne disidente (protivnike).
Vavilon je sve narode napojio vinom svog bluda, to jest, svojim lažnim učenjem. I stoga
on ne može da predstavlja ništa drugo do univerzalnu svetsku crkvu.
Veliki grad Vavilon se sastoji iz tri dela. Tako velike religije sveta mogu da budu
svrstane pod tri glave. Prva, najstarija i najrasprostranjenija jeste paganstvo (neznaboštvo)
koje je simbolično i posebno prikazano u vidu aždaje. Druga je glava veliki papski otpad,
simbolično prikazan pomoću zveri. I treća, to su kćerke, potomci prethodne crkve,
simbolično prikazane pomoću dvorožne zveri, mada ih ova ne obuhvata sve. Rat,
ugnjetavanje, ugledanje na svet, verski formalizam, klanjanje mamoni, težnja za uživanjem,
podržavanje mnogih zabluda rimokatoličke crkve, sve to govori sa pouzdanom tačnošću
da je reč o velikoj zajednici protestantskih crkava, kao značajnog sastavnog dela ovog
velikog Vavilona.
Letimičan pogled na neka ponašanja protestantske crkve uveriće nas u to. Kada je
Rim imao vlast, uništio je mnoge milione onih koji su bili proglašeni jereticima. Medu njima
su bili bezbrojni protestanti. Protestantska crkva je pokazala isti duh, što nam svedoči
činjenica da su protestanti iz Ženeve na čelu sa Kalvinom spalili Mihaela Servantesa. To
nam svedoči dugotrajno ugnjetavanje disidenata od strane Engleske (anglikanske) crkve.
O tome svedoči vešanje kvekera i bieevanje baptista čak i od strane puritanskih Očeva
Nove Engleske, koji su i sami bili pobegli ispred sličnog terora sa strane Engleske crkve.
Ali to, mogao bi neko reći, pripada prošlosti. Istina je, ali ipak ukazuje nam da kada osobe
vođene jakim verskim predrasudama, imaju vlast da pritegnu disidente, one ne mogu a da
je ne upotrebe, što je stanje stvari koje vidimo i Americi da se sprema u daljnjem
ispunjavanju završnog proročanstva iz Otkrivenja 13.
 Hristova želja je bila da Njegova crkva bude jedno. On se molio da Njegovi učenici
budu jedno, kao što je On jedno sa Ocem; jer to će dati snagu Njegovom Evanđelju, i
nateraće svet da Mu veruje. Umesto toga, pogledajmo pometnju koja je nastala u
protestantskom svetu, podeljenom na hiljade raznih verskih zajednica i međusobno
nesložnih, upravo kao jezici onih koji su bili rasejani prilikom građenja Vavilonske kule.
Bog nije autor svih tih pokreta. To je stanje stvari koje obuhvata reč »Vavilon«, ili
»poremećenje«, izraz koji označava baš takvo stanje stvari. Verovatno da je taj izraz bio
upotrebljen u tu svrhu, a ne kao prekor. Umesto da oseti mržnju kada se ovaj izraz pomene,
narod bi trebao radije da ispita svoj položaj i utvrdi da li je u veri ili je u stvari kriv za bilo
kakvu vezu sa ovim velikim gradom pometnje. Ako je tako, ljudi treba odmah da se od
njega odvoje, tj. da »izađu iz Vavilona.«
Prava crkva je čista devica. (2. Korinčanima 11:2.) Crkva koja je u prijateljstvu sa
svetom je bludnica. I baš ta nedopustiva veza sa zemaljskim carevima, čini je velikom
bludnicom Otkrivenja (17 glave.). Tako je i jevrejska crkva, najpre bila vezana za Gospoda
(Jeremija 2:3; 31:32), kasnije postala bludnica (Jezekilj 16). Kada je ova crkva otpala od
Boga, dobila je ime Sodom (Isaija 1), kao što je »veliki grad« (Vavilon) nazvan u Otkrivenju
11. Nezakonito sjedinjavanje sa svetom, radi čega je Vavilon okrivljen, pozitivan je dokaz,
da to ne može biti građanska vlast. Činjenica da se Božji narod nalazi usred njega
neposredno pre njegovog pada, jeste dokaz da je versko telo. Iz svih ovih razloga,
očigledno je, da je Vavilon iz Otkrivenja priznata crkva sjedinjena sa svetom.
»Pade, pade Vavilon«. — A sada da obratimo pažnju na pad Vavilona. Pošto smo
saznali šta predstavlja Vavilon, neće nam biti teško da utvrdimo šta se podrazumeva pod
izjavom da je Vavilon pao. Pošto Vavilon ne predstavlja u bukvalnom smislu grad, onda ni
pad istog ne može da bude pad u bukvalnom značenju, kao rušenje grada. Mi smo već
videli do kakvog bi ovo apsurda dovelo. Osim toga, i samo proročanstvo je napravilo jasnu
razliku između pada i razaranja Vavilona. Vavilon »pada« pre nego što je silom bio »bačen»
poput vodeničkog kamena u more, i »potpuno sagoreo u ognju«. Znači ovo je pad u
duhovnom smislu, jer posle pada, bila je upućena vest Božjem narodu, koji je još s njim u
vezi: »Iziđite iz nje narode moj«. A ubrzo je dat i razlog za to »da se ne pomešate u grehe
njezine, i da vam ne naude zla njezina«. No Vavilon još uvek postoji u grehu, i njegova zla
ostaju i posle pada.
Oni koji primenjuju Vavilon isključivo na papstvo, tvrde da Vavilon predstavlja
gubitak građanske vlasti od strane papske crkve. Zbog pada, Vavilon je postao tamnica
nečistih duhova i mrskih ptica; ali isto se ne dešava sa Rimom kada on izgubi građansku
vlast.
Božji narod je pozvan da izađe iz Vavilona radi silnih grehova proisteklih iz njegovog
pada, ali to što su pape izgubile svetovnu vlast ne znači razlog više zbog kojeg bi Božji
narod trebao napustiti crkvu.
 Vavilon doživljava ovaj duhovni pad »jer je sve narode napojio otrovnim vinom
bluda svojega.« Postoji samo jedna stvar na koju se ovo može odnositi, a to su lažna
učenja. On je izopačio čiste istine Božje reči, i napojio je narod dopadljivim pričama.
Vavilon je u obliku papstva zamenio Evanđelje sa lažnim sistemom spasenja.
Vavilon svojim učenjem o bezgrešnom začeću, poriče da je Bog u Hristu nastavao
u ljudskom telu.
Vavilon teži da odstrani posredovanje Hristovo i zameni ga drugim sistemom
posredovanja.*
Vavilon pokušava da Hristu oduzme večno sveštenstvo i da mesto njega uspostavi
zemaljsko sveštenstvo.
* Rimokatolička crkva već odavno priziva Mariju kao glavnog posrednika. —
Prev.

Vavilon uči da izbavljenje zavisi od ispovedanja smrtnom čoveku i na taj način

odvaja grešnika od Hrista jedinog posrednika kroz koga bi njegovi gresi mogli da budu
oprošteni.
Vavilon osuđuje način spasenja verom, kao »mrsku jeres« i zamenjuje je naukom o
spasenju delima.
Vavilonovo vrhunsko bogohulstvo je učenje o pretvaranju hleba i vina u telo i krv
Hristovu, ili pak idolopoklonička žrtva mise, za koju je rečeno đa je istovetna sa onom na
krstu i za koju se kaže da u »nekom smislu čak ima prednost nad onom na Golgoti, jer
njome »se vrši delo našeg iskupljenja«.
Od doktrina koje Vavilon uči, suprotno Božjoj reči, pomenućemo sledeće:
1. Zamenjivanje Biblije sa tradicijom i crkvenim glasom kao nepogrešivim
vođom.
2. Promena subote sedmoga dana iz četvrte zapovesti, na slavljenje nedelje kao
blagdana Gospodnjeg u spomen Njegovog vaskrsenja, spomen koji nikada nije bio
zapoveđen i koji nipošto ne može biti spomen ovom događaju.
Neznaboštvo je stvorilo od nedelje sunčani praznik svih paganskih vremena, i kao
takvu papa je prekrštava u hrišćansku ustanovu evanđelske crkve. Time je učinjen pokušaj
da se uništi spomen koga je Bog postavio za svoje veličanstveno delo stvaranja, i umesto
njega uzdigne drugi dan koji bi podsećao na Hristovo vaskrsenje što je bez osnove, jer se
sam Gospod pobrinuo o spomenu u tom smislu — krštenje kroz zaronjavanje u vodi.
3. Učenje o prirodnoj besmrtnosti duše. Ono je takođe doneseno iz paganskog
sveta i »crkveni oci« su postali poočimi ovog štetnog učenja kao dela božanske istine. Ova
zabluda je anulirala (poništila) dva velika učenja Svetog pisma o vaskrsenju i opštem sudu,
otvarajući vrata modernom spiritizmu. A odatle su se proširile druge opake zablude, kao
što je svesno stanje mrtvih, obožavanje svetaca, kult Marije, čistilište, nagrade prilikom
smrti, molitve i krštenja za mrtve, večne muke, i sveopšte spasenje.
 4. Učenje da sveti, kao bestelesni duhovi, nalaze svoje večito nasledstvo daleko
u nepoznatim predelima, »izvan vremenskih i prostornih granica«. Tako su mnogi bili
odvraćeni od biblijskog shvatanja da ova zemlja treba đa bude uništena vatrom na dan
suda i propasti bezbožnika, i da će iz njenog pepela Svemoćni Bog obnoviti zemlju, koja
Će biti večito carstvo slave, i koju će sveti posedovati kao svoje večito nasledstvo.
5. Krštavanje dece prskanjem, umesto zaronjavanjem obraćenih grešnika, koje
predstavlja jedini biblijski način krštenja, i održavanje spomena sahrani i vaskrsenju našeg
Gospoda, zašto je i bilo namenjeno. Izopačavanjem ovog verskog obreda i njegovim
uništenjem kao spomena na vaskrsenje Hristovo, pripremao se put da se u tu svrhu uvede
nešto drugo — nedelja kao dan za odmor.
6. Da se dolazak Hristov treba shvatiti u duhovnom smislu a ne kao stvarni
događaj, i da se to ispunilo u razorenju Jerusalima, ili je ispunjeno u obraćenju, u smrti ili
u spiritizmu. Zbog ovog učenja mnogi pametni ljudi ne prihvataju biblijsko shvatanje da
je dolazak Hristov budući određeni događaj, stvaran, ličan, vidljiv, a posledica tog
događaja biće uništenje Njegovih neprijatelja, i večan život svemu Njegovom narodu.
7. Učenje o hiljadugodišnjem carstvu, ili hiljadu godina mira, prosperiteta i
pravde na celoj zemlji pre Hristovog drugog dolaska. Ova doktrina je očito sračunata da
narodu za-tvori uši na dokaze o drugom skorom dolasku, i verovatno će uljuljati mnoge
duše u stanje telesne sigurnosti, koja će ih dovesti do krajnje propasti, kao i druge jeresi,
koje je izmislio veliki neprijatelj istine.
'Primena o padu Vavilona. — Da bi detaljnije došli do primene proročanstva u vezi
pada Vavilona, pogledajmo kako se odnosio verski svet prema mogućnosti takve promene
u momentu, kada je došlo vreme za objavljivanje druge vesti u vezi sa prvom, oko 1844.
godine. Neznaboštvo je u svom početku bilo samo otpad i izopačenost, a to je i sada.
Nikakav duhovni pad tu nije moguć. Rimokatolicizam je bio vekovima u palom stanju. Ali
protestantske crkve su počele svoje veliko delo reformacije protiv papske korupcije
(pokvarenosti) i učinile su jedno plemenito delo. Ukratko, one su bile u takvom uzvišenom
stanju da je kod njih duhovni pad bio moguć. I tako je neizbežan zaključak da se vest koja
je najavljivala pad, odnosila u potpunosti na protestantske crkve.
No može se postaviti pitanje: zašto ova vest nije objavljena ranije, ako je veći deo
Vavilona već bio odavno pao? Odgovor glasi: ne bi se moglo kazati da ima mnogo godina
da je ceo Vavilon pao, pošto je jedan deo ostao van pada. I prema tome to se nije moglo
objaviti sve dok ne dođe do pada, ili do promene na gore u protestantskom svetu, i dok
istina pomoću koje se može jedino napredovati, ne bude kompromitovana. I kada se ovo
desilo i došlo do potpunog pada u ovom poslednjem delu Vavilona, tek tada se mogla
dati vest o padu Vavilona u celini, nikako ranije — »Pade, pade, Vavilon«.
A sada bi možda bilo korisno da vidimo kako ovu činjenicu, koja je dovela do pada
Vavilona — da je sve narode opio otrovnim vinom bluda svojega — primeniti na prote-
stantske crkve iz toga vremena. Odgovor glasi: Takva primena je sasvim u redu. Greh
Vavilona sastoji se u njegovom poremećenju, u tome što on meša istinu sa zabludom i
podržava mnoge lažne doktrine. Pošto Vavilon revnosno propagira zablude, držeći se istih,
mada se pojavljuje svetlost istine, koja bi ih mogla ispraviti, zato je Vavilon u jednom palom
stanju.
Sa protestantskim crkvama došlo je vreme napredovanja ka višem verskom
stanovištu. One su mogle da prihvate ponuđenu svetlost i istinu i dođu do viših
dostignuća, ili su je mogle odbaciti, izgubiti duhovnost i naklonost Božju; drugim rečima
doživeti duhovni pad.
Istina koju je Bog smatrao povoljnim sredstvom u ovom delu bila je prva anđeoska
vest. Čas dolaska Božjeg suda sa skorim drugim dolaskom Hrista ■— to je bilo učenje
koje se propovedalo. Pošto su dugo osluškivali da vide kakav je blagoslov pratio učenje,
kao i dobre rezultate nastale iz njega, crkve su je u celini odbacile sa prezirom i uz
podsmeh. One su na taj način bile kušane, jer su tada jasno iznele na videlo činjenicu da
su njihova srca bila sa svetom, a ne sa Gospodom, i da su tako i željele.
Ali vest bi mogla da izleći zla, koja su postojala tada u verskom svetu. Prorok
uzvikuje, misleći na to vreme: »Lečismo Vavilon, ali se ne iscijeli.« Jeremije 51:9. Da li
postavljate pitanje kako znamo da bi to bio rezultat primanja vesti?
Mi odgovaramo: jer je to bio rezultat sa svima koji su je primili. Oni su došli iz raznih
vera i njihove verske barijere bile su uklonjene, verske trzavice i sukobi raspršane su u
atome; očekivanje hiljadugodišnjeg carstva bez osnove u Svetom pismu, je napušteno,
lažna stanovišta o drugom dolasku su bila ispravljena, ponos i prilagođivanje svetu su
nestali, nepravda je zamenjena pravdom, srca su bila sjedinjena u najtoplijem prijateljstvu;
a ljubav i radost su preovladavaii. Ako je učenje to učinilo za manjinu koja ga je primila,
ono bi isto to učinilo i za sve da su ga svi primili; međutim vest je bila odbačena.
Ćelom zemljom čuo se povik: »Pade, pade Vavilon«, i pre pokreta koji je iznet u
Otkrivenju 18:1—4. oni su objavljivali vest dodajući: »Iziđite iz nje, narode moj.« Hiljade
ljudi je prekinulo vezu sa raznim verskim zajednicama. To je bio rezultat vesti.
Navodimo jedan članak iz iskusnog pera I. V. Himesa, koji je objavio »Advent
Herald« u Bostonu (Masačusats) 29. avgusta 1844; koji pokazuje na skladan način vezu,
koju je ovaj pokret imao sa vešću o ponovnom Hristovom dolasku, i koji glasi:
»Kad smo mi 1840. godine započeli zajedno sa bratom V. Milerom objavljivati svetu
»Ponoćni uzvik«, bila je ta istina naučavana već 9 godina. Mi smo kroz to vreme bili skoro
potpuno usamljeni, pa ipak naše neumorno delovanje nije ostalo bez uspeha. Jer nisu se
samo srca pravih vernika ispunila istinskom nadom Božjeg naroda, koja im je davala prilike
da se dobro pripreme za Hristov' dolazak, — nego su i nevernici iz svih slojeva naroda
došli do saznanja svog izgubljenog stanja, kao i do saznanja da se moraju popraviti i
obratiti Bogu, ako se doista hoće dostojno pripremiti, da mirne savesti doče-kaju dolazak
Ženika. To su bili glavni ciljevi Milerovog nastojanja, i pošto on nije imao cilj da pridobija
pristalice (članove) za jednu novu Zajednicu, to je mogao delo vati u svima crkvenim
zajednicama onoga vremena, i svima sektama, bez da dođe u sukob sa njihovim uredbama
i naukama. On je verovao da ljudi mogu i. dalje ostati članovi raznih crkvenih zajednica, a
ipak se u isto vreme pripremiti za dolazak svoga Cara. Zato ih je podstrekavao da u svojim
mogućnostima rade za spas duša svojih bližnjih sve do ispunjenja cilja svoga očekivanja.
I mi smo bili istog mišljenja, kada smo se osvedočili u istinitost skorog Hristovog
dolaska. Zato smo o tome javno svedočili i utirali onaj put koji nam je Božja providnost
ukazala do radnog polja na kome možemo raditi za sve sekte. Mi smo objasnili slugama
reči Božje, kao i crkvama, da nama nije cilj izazivati raspre i cepanje u njihovim redovima,
ili odvajati od njih njihove članove. Ne, mi smo imali samo jedan cilj, da širimo vest, da
nosimo poziv, da objavimo opomenu o dolazećem sudu, koji je blizu, i da uputimo naše
bližnje da se spreme za ovaj veliki događaj. Većina slugu Božjih i crkava, koje su nam
dopustile pristup, kao i naša braća, koja su širila nauku o Hristovom dolasku, radili smo
zajedno sve do prošle godine (1843). Propovednici laici, koji su sve do toga vremena
prolazili, propagirajući našu nauku, iako se nisu bili potpuno opredelili uz nas, spoznali su
sada da je moraju prihvatiti, da je moraju pomagati i objavljivati, ako ne žele svakoga časa
izazvati krizu, nailazeći na otpor odlučnih pristalica. Iz tog razloga ovi su zauzeli stav protiv
istine, nastojeći da ovu stvar nekako zataškaju. Na taj način su naša braća i sestre došli u
težak položaj, ali ipak nisu hteli napustiti svoje crkve, koje su usrdno voleli.
No pošto su morali slušati neprestane poruge, i pošto im se na sve moguće načine
uskraćivala njihova ranije članska prava, i »hrana na obrok«, jer su svake subote morali
slušati sirensku pesmu: »Mir je i nema se šta bojati«, oni su raskinuli sve sveze i prihvatili
uzvik: »Izađite iz nje, narode Moj!«
I šta smo tada mogli činiti? Mi smo bili pri kraju našeg proročkog vremena, i
očekivali smo da će Gospod uskoro doći da sakupi svoj narod. Međutim, mi smo dočekali
suprotno, i kad je cela stvar došla u takvu situaciju, da bi se s naše strane moglo smatrati
nepoštenim kad bi i dalje insistirali na pozivu za odvajanjem, i pomagali cepanje drugih
crkava, koje su primale nas i našu vest. Zato smo u početku oklevali, i ostali na našem
stanovištu, ali kada su crkve i propovednici prisiljavali na odluku, onda nas je strah Božji
pokrenuo u odbranu istine, i mi, kao zlostavljana Božja deca, morali smo se prihvatiti
oružja.
I od toga vremena opazila se jedna velika promena na gore u duhovnom stanju
ovih crkava. A to ne bi nikada nastupilo, da su one ustrajale na tome, da je nagoveštavanje
Hristovog drugog dolaska bilo u skladu sa proročanstvima, i da je ta vest bila »sadašnja
istina.«
I tada je došlo do značajne promene u crkvama u pogledu njihovog duhovnog
stanja. Kada čovek odbije svetlost, neophodno se stavlja u mrak; kada odbija istinu,
neizbežno kuje lance zablude oko sopstvenih udova. Moralo je doći do gubljenja
duhovnosti — do duhovnog pada. To se desilo crkvama. One se odlučuju da prihvate stare
zablude, i još uvek propovedaju narodu svoje lažne doktrine. I zato svetlost istine ih
napušta
Neki od njih su osetili promenu i zbog toga zažalili. Kod njihovih pisaca nalazimo
mali broj svedočanstava o njihovom stanju u to vreme.
 U Christian Palladium. (Hrišćanska zaštita) iz godine 1844, sa tugom je pisalo: »U
svim pravcima čujemo bolan glas, nošen nebeskim povetarcem, hladan poput vetra sa
ledenih severnih bregova; i kao mora pritiskuje grudi plašljivih, ispija energiju slabima, i
vidimo da mlakost, razdori, anarhija, pustoše i povređuju granice Siona.«13
U listu »Religijski teleskop« od 1844. godine, pisalo je sledeće: »Nismo nikada bili
svedoči takvog opšteg propadanja religije kao sada . . . Kada se prisetimo kako ih »malo
ima i kako su retki« slučajevi pravog obraćanja, a gotovo besprimerno nepokajanje i
okorelost grešnika, tada i nehotice uzvikujemo: »Je li Bog zaboravio da bude milostiv ili su
vrata milosti zatvorena?«16
Otprilike u to vreme u verskim novinama su objavljeni postovi i molitve za povratak
Svetog Duha. Čak u filadelfijskom časopisu Sun (»Sunce«) u novembru 1844, pisalo je
sledeće: »Mi dole potpisani, propovednici i članovi raznih veroispovesti u Filadelfiji i
okolini, ozbiljno verujući da današnji »znaci vremena« — nedostatak duhovnosti u našim
crkvama uopšte i krajnja zla u svetu i oko nas — gromko pozivaju sve hrišćane na
upućivanje specijalnih molitava; zato smo se dogovorili da se Božjom pomoći ujedinimo u
jednu sedmicu specijalne molitve Svemogućem Bogu, radi izlivanja Njegovog Svetog
Duha na naš grad, našu zemlju, i na svet.«17
Čarls G. Finney, poznati evangelista, kazao je u februaru 1844: »Imali smo činjenice
pred sobom, da su uglavnom protestantske crkve naše zemlje bile ravnodušne, ili čak
neprijateljski raspoložene skoro prema svim moralnim reformama našeg doba. Postoje
neki izuzeci, no ipak nedovoljni, da ovo ne smatramo opštom činjenicom. Mi imamo još
jedan potvrdan dokaz — skoro sveopšte odsustvo oživljavajućeg uticaja u crkvama.
Duhovna ravnodušnost je sve obuzela i užasno je duboka; to verska štampa cele zemlje
potvrđuje... Crkve su uopšte, nažalost, postale izopačene, degenerisane. Daleko su se
udaljile od Boga, i On se povukao od njih.«
U novembru 1844. pisao je list Oberlin Evangelist u uvodniku sledeće:
»Neki naši verski časopisi oplakuju, a skoro svi potvrđuju činjenicu da je versko
probuđenje skoro nestalo iz naših crkava. I tako je to već dug vremenski period od kako
postoji duhovna oskudica. Politički duh znatno oživljava, revnost vlada u svim granama
poslovne delatnosti: ali avaj! Propadanje i smrt zlokobno pritiskaju grudi hrišćanina
sputavajući ga u njegovoj aktivnosti i božanskoj ljubavi za Boga i za duše. Spoljašnji oblici
religije još postoje, subotne dužnosti i običaji se i dalje održavaju; ali »vremena osveženja
od lica Gospodnjeg« u kojima će »strah spopasti licemere« a grešnik postati svestan svoje
krivice i ponizna srca ostati veran obećanjima i usrdno moliti za preobražaj duša — ta
vremena su ostala samo u prijatnom sećanju — to je prošlost koje više nema.«18
Nedostatak duhovnosti u crkvama nije bio prisutan samo godine 1844, već se
nazadovanje i dalje nastavilo.
List Congregationalist je pisao u novembru 1858: »Oživljavanje pobožnosti naših
crkava nije takvo da čovek može pouzdano da zaključi već iz samog njegovog postojanja
njegove legitimne, praktične plodove. Ono bi trebalo biti, na prirner, tako pouzdano, da,
posle izliva milosti, sve riznice naših dobrotvornih društava budu pune, isto kao što posle
obilne kiše potoci bujaju u svojim koritima. Ali rukovodioci naših društava žale se na
nedostatak ljubavi i pomoći crkvi. Postoji još jedna i još žalosnija slika ove iste opšte istine.
U časopisu Stražar i reflektor nedavno se tvrdilo da nikada među baptistima nije vladao
tako žalostan razdor kao sada . . . Dovoljno je da letimično pogledamo nedeljne novine
naše veroispovesti pa da vidimo da ovo zlo ne vlada samo među baptistima.«19
Vodeći metodistički list, »Njujorški Hrišćanski branič« objavio je 1883 članak, iz
kojeg navodimo sledeće delove:
»1. Ma koliko to krili, crkva u opštem smislu, preživljava nagli duhovni pad. Dok joj
se broj članova povećava, kao i novčana sredstva, u pogledu duhovnosti ona postaje
krajnje slaba i ograničena, kako u pogledu sveštenstva tako u pogledu članova. Po
karakteru i obliku postaje Laodikijska crkva.
»2. ... Ima hiljade i hiljade propovednika, lokalnih i onih u vodstvu, i hiljade laika
(svetovnjaka), koji su mrtvi i bezvredni kao nerodna smokva. Oni ništa ne doprinose, ni u
sveto vnom ni u duhovnom smislu, progresu i pobedi Evanđelja na zemlji. Kada bi sve te
suve kosti u našoj crkvi i u njenim sakupima mogle biti oživljene, i verno i delotvorno
obavile svoju službu, kakve bi se božanske snage onda ispoljile na nov i veličanstven
način.«20
»I crkvi Metodističkoj napiši: Verni svedok ima na nama nešto ...« Naša je velika
nesreća danas u tome, što je spašavanje izgubljenih duša naša poslednja i najmanja briga,
niti mi osećamo teret za njih. Sa mnogim našim sakupima upravlja se kao sa društvenim
klubovima. Pretvoreni su u centre za vršenje društvenog uticaja. Ljudi žele da postanu
članovi samo zbog sopstvenog napredovanja u društvu, poslu ili politici. Traže se
propovednici koji znaju da,
»Oštar tekst učine prijatnim za uho I vešto uklone strah od osude«.
»Bogosluženja nedeljom su postala prilika za pokazivanje elegancije u odevanju po
poslednjoj modi. Čak se i mala deca kite i kvare, čime se u njima potiče ponos. Ako se i či-
taju »pravila«, to je samo da bi se udovoljilo slovu zakona, čiji je duh davno nestao. Crkvene
knjige su pune imena neobraćenih ljudi i žena. Hrišćane možemo sresti u loži, u prvoj
galeriji, u parteru opera i pozorišta. Vernici učestvuju u trkama, daju i posećuju partije
kartanja i plesove. Razlika između onih koji su u crkvi i onih van nje je nejasna, tako da se
ljudi smeju, kada se od njih traži da se sjedine sa crkvom, a ponekad nam kažu, da nalaze
najbolje ljude van nje.
»Mi često prilazimo masama preveć hvalisavo i s visine, tako da se ljudi iz
poštovanja prema sebi, okreću od nas.
»A mi smo se ipak tako povezali sa bogatima i bezbožnima, da su nam oni
neophodni. Primena nepogrešivog slova Discipline samo za jednu godinu prepolovila bi
naše članstvo, dovela do propasti naše misionarsko društvo, zatvorila pomodne crkve,
paralizovala naše zajedničke interese, a naši pastori i biskupi bi ostali neplaćeni i očajni. Ali
činjenica ostaje, da se jedna od ove dve stvari mora da dogodi —• Disciplina mora očistiti
crkvu, ili će Božji duh tražiti druga oruđa. Sekira je stavljena na koren drvetu. Dat je poziv
za pokajanje. Božje delo mora da se uradi. Ako smo mi na putu, on će nas ukloniti.«21
U njujorškom časopisu »Independent« od 3. decembra 1896, objavljen je članak od
D. L. Mudija, iz kojeg navodimo sledeći odlomak:
»U nedavnom izdanju vaših novina video sam članak vašeg saradnika u kojem je
bilo navedeno, da ima preko 3 hiljade crkava u kongregacionalnim i presbiterijanskim
telima ove zemlje, koje nisu prošle godine dobile nijednog člana zahvaljujući svom
ispovedanju vere. Može li to biti istina? Ta misao me toliko obuzela da je ne mogu izbiti iz
glave. Ona može da ispuni užasom dušu svakog pravog hrišćanina.
»Ako je ovo slučaj sa dve velike veroispovesti, kakvo je stanje kod drugih? Hoćemo
li mi svi da mirno sedimo i dozvolimo da se stvar nastavi? Hoće li naše verske novine i
katedre držati svoja usta zatvorena poput »nemih pasa koji ne laju« da upozore narod da
se opasnost približava? Zar ne treba da svi pustimo glasove poput truba po tom pitanju?
Šta može Sin Božji misliti o takvom rezultatu vašeg rada? Što će da misli svet koji ne veruje
u hrišćanstvo, koje više ne donosi rod? I da li se mi brinemo za mnoge duše koje srljaju u
propast svake godine, dok mi mirno sedimo i posmatramo?
I ova naša zemlja, gde će biti za 10 godina, ako se ne probudimo od sna?«22
Stanje duhovnog propadanja u koje su crkve uopšte »pale« zato što su odbacile
prvu anđeosku vest, dovelo ih je do toga da su prihvatile lažna i izopačena učenja. U drugoj
polovini 19. veka došlo je do značajne promene u stavu vođa i naroda protestantskih
crkava u odnosu na osnovne nauke Reči Božje. Pošto su odbacili istinu, prihvatili su laž.
Teorija o evoluciji koju su prihvatile vođe mnogih crkvi, prema rečima jednog velikog
verskog pisca isterala je napolje Stvoritelja«. Jedan verski apologeta za teoriju izjavio je da
je »molitva opštenje sa mojim unutarnjim ja«.
Uticaji evolucionističke teorije na veru u crkvi su toliko očigledni da su svakodnevni
javni komentari o toj situaciji postali uobičajeni. Profesor filozofije na jednom velikom
univerzitetu primećuje: »Velika jevrejsko-hrišćanska moralna tradicija, najstariji deo našeg
nasleđa, kao da se danas raspada u parčiće ispred naših očiju . . . Vera u nauku jača, i toliko
je ona dovoljna sama sebi i duboko ukorenjena u procesu našeg društva, da su mnogi koji
je osećaju izgubili svaku želju da je kombinuju sa bilo kojom drugom... Čovek koji veruje
u fizičke nauke nigde ne nalazi mesto koje bi odgovaralo Bogu. Filozofije koje izražavaju
danas osnovne interese ljudi, ne brane više, kao u 19. veku, verovanje u Boga i besmrtnost.
U ovim idejama propušten je svaki pokušaj da se shvati svet.. . Današnji sukob religiozne
vere sa naukom nije više sa naučnim objašnjenjem sveta, već sa naučnim objašnjavanjem
religije. Stvarni revolucionarni uticaj naučne vere na religiju danas ne predstavlja novi
pogled nauke prema vasioni, već nov pogled prema religiji.«23
Kakav je ovaj novi vid religije, iskreno je rekao jedan govornik modernog
liberalizma:
»Liberalni protestanti ne veruju više u doslovnu nepogrešivost Biblije.«24 Mi
verujemo, da je Hristos bio jedno ljudsko, a ne natprirodno biće, po osobinama, drugačiji
od ostalih ljudi. Ubeđeni smo da je rođen na normalan način, i da se suočavao sa životnim
problemima i poteškoćama bez tajne pomoći čudotvorne sile ... Za nas Hristova smrt se u
suštini ne razlikuje od smrti ostalih heroja.«25 »Staro verovanje da će se Hristos ponovo
pojaviti na nebu, svečano otvoriti dramatični sud sveta, osuditi sotonu i demone na smrt
u paklu, a odvesti anđele i hrišćane u raj, danas je nestalo iz opšte prihvaćenog i veoma
uticaj nog hrišćanskog verovanja i prešlo u tajno učenje manjine. Kada čovek jednom
prihvati ono što mu istoričari kažu o veku vasione, kad jednom prihvati što mu učenjaci
govore o prirodi procesa evolucije, on ne može da veruje da će ikada doći do tako
spektakularnog pada svetskih tekovina kao što je ovaj koji bi trebao da se sada desi po
ubeđenju prvih hrišćana.26
Predlažemo da uzmemo iz hrišćanstva prošlih vremena elemente koji nam se čine
trajne vrednosti, da s njima kombinujemo verska ubeđenja i etička znanja koja su stečena
u poslednja vremena, i da iz tog složenog materijala napravimo nov oblik hrišćanske vesti.
Mi otvoreno priznajemo, da naše evanđelje nije »staro Evanđelje«, niti čak izmenjena
verzija starog, koje se sada propoveda sa konzervativnih propovedaonica. Priznajemo da
imamo neko »novo evanđelje«.

Kada bi protestantizam prihvatio prvu anđeosku vest, crkva bi mogla da postane

svetlost »svim narodima«. Ali izgubivši sveto poverenje odbacivanjem anđelske vesti, ona
je ostavila narode bez dokaza o sadašnjoj istini, koju su mogli imati; zato crkva sada luta
po tami zabluda i sujeverja proisteklih iz opojnih i zaglupljujućih uticaja sistema lažnih
učenja koje je ona izgradila i odbija da ih napusti.
Robert M. Hatčins, predsednik Univerziteta u Čikagu, govoreći o našem duhovnom
stanju, rekao je: »Mi ne znamo kuda idemo, ili zašto, i čak smo odustali od pokušaja da to
saznamo. Očajni smo jer ključevi koji su nam trebali otvoriti vrata neba, ostavili su nas još
u većem ili težem kućnom zatvoru. Mislili smo, da. su ti ključevi bili nauka i slobodan um
čoveka. Oni nas razočaraše. Odavno smo već napustili Boga. Kome se sada možemo
žaliti?«28
Filadelfijski list Inguirer u izdanju od 24. maja 1941. pokušava da analizira naše
stanje: »Izgleda da smo došli u jedan od onih mračnih perioda u istoriji, kada se civilizacija
zaustavlja i suočava sa silama suviše kompleksnim i užasnim u svojim mogućnostima da
bi se mogle proceniti. Suočeni sa problemima koji mogu da previde samo naivna deca ili
lakoumni luđaci, došli smo do raskrsnice, gde svaki znak upućuje na zbunjenost. Godinama
se sve više i više žestoko napada religija. Osetili smo da se to nas ne tiče ako se »stare vere
gube i propadaju«. Moglo bi izgledati da u ovoj, kao i u prošlim civilizacijama, u momentu
kada su se približavale svom neminovnom kraju, mi kao čovečanstvo uopšte, postajemo
sve više samouvereni u sebe ...
»Mnogi od nas su posmatrali sa nepoverenjem razvoj čudnih kultova i ponovo
pojavljivanje neznabožačkih filozofija. Neuznernireno smo bili svedoči razvoja modernog
humanizma koji je poricao silu jaču od naše sopstvene, i uzdizao i izjednačavao čoveka sa
njegovim Tvorcem. A sada kada civilizacija možda umire pod nogama, baražni baloni
našeg samozadovoljstva odlaze u vazduh. Ljudska stvorenja su konačno počela da uviđaju,
da nisu nikakvi mali bogovi — već samo mali ljudi.«59
Ali pošto su se popularne crkve sve više i više odvajale od Boga, došle su na kraju
na takav položaj, da pravi hrišćani nisu više mogli održavati vezu sa njima; i zato će oni biti
pozvani da izađu. Ovo ćemo videti u budućnosti, u ispunjenju Otkrivenja 18:1—4. Mi
verujemo da će to doći, kada crkve pored svoje izopačenosti počnu da ustaju protiv svetih,
dižući svoju ruku ugnjetavanja. (Vidi komentare na Otkrivenje 18).
28 Robert M. Hutchins: »Revolt protiv nauke«, u The Christian Century, 24.
januar 1934.
29 »Da li će se oni vratiti religiji?« Philadelphia Inguirer, od 24. VI 1941.

»I treći anđeo za njim ide govoreći glasom velikim: Ko se god pokloni zveri i ikoni
njenoj, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti od vina gneva Božijega, koje
je nepomešano utočeno u čašu gneva Njegova, i biće mučen ognjem i sumporom pred
anđelima svetima i pred Jagnjetom. I dim mučenja njihova izlaziće u vek veka; i neće imati
mira dan i noć, koji se poklanjaju zveri i ikoni njezinoj, i koji primaju žig imena njezina.
Ovde je trpljenje svetih, koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.« — stihovi 9—12.
Treća anđeoska vest. —Ova vest je od najvećeg značaja. U celoj Bibliji ne može se
naći strasnije pretnje .gnevom Božjim. Greh na koji nas upozorava ova vest, jeste tako
užasan i tako jasno definisan, da ga svi oni koji žele mogu shvatiti, i na taj način saznati
kako da izbegnu kaznu izrečenu protiv takvog greha.
No dalje ćemo videti, da su ove vesti združene tj. jedna vest ne prestaje, kada se
druga objavljuje. To znači, za izvesno vreme, prva vest je bila jedna jedina koja je
objavljivana, zatim je došla druga vest, ali time prvoj nije bio kraj. Od toga vremena su bile
dve vesti. Zatim je usledila treća, ne da potisne ove dve, već jednostavno da im se pridruži,
te sada imamo tri vesti istovremeno objavljivane, ili bolje rečeno, imamo trostruku vest,
koja obuhvata istine svih triju, s tim što je naravno treća anđeoska vest postala vrhovna
poruka. Sve dok se delo ne završi neće nikada prestati istina da je čas suda Božjeg došao,
niti đa je Vavilon pao. Ove činjenice su i dalje bile iznošene zajedno sa istinama objavljenim
u trećoj vesti.
Primetićemo također i logičke veze između samih vesti. Ako posmatramo situaciju
neposredno pre davanja prve vesti, vidimo da je protestantskom religioznom svetu
potrebna reforma. Razdor i pometnje postojale su u crkvama. One su se još uvek hvatale
za mnoge papske zablude i sujeverja. Snaga Evanđelja je bila smanjena u njihovim rukama.
Da bi se ova zla ispravila, uvedena je nauka o drugom Hristovom dolasku i sa silom
propovedana. Trebale su da je prihvate i da zahvaljujući njoj pre uđu u novi život, što bi
bio slučaj da su je primile. Umesto da tako postupe, one su je odbacile i pretrpele duhovne
posledice. I tada dolazi druga vest, i objavljuje rezultat tog odbijanja, iznoseći ono što nije
bilo činjenica sama po sebi, već sudbena osuda Božja zbog njihove izdaje u ovom pogledu;
to jest, da se Bog udaljio od njih, i da su crkve doživele duhovni pad.
No ovo nije bilo dovoljno, da ih probudi i podstakne da isprave svoje zablude, kao
što bi u protivnom bilo, da su bile voljne primiti savet i poći pravim putem. Šta je sledilo?
Put je otvoren za još nazadniji pokret, za veći otpad i još veća zla. Sile tame će ometati
njihovo delo, i ako crkve i dalje nastave da beže od svetlosti i da odbacuju istinu, one će
uskoro da se klanjaju zveri i da primaju njen žig. To bi bila logična posledica niza akcija
započetih neprihvatanjem prve vesti.
Sada se šalje nova vest i objavljuje svečanim glasom, da ako ikoji čovek tako
postupi, on će piti od vina gneva Božijega, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva
Njegova. Drugim rečima, to znači ako odbacite prvu vest, doživećete duhovni pad. Ukoliko
vi nastavite da odbijate istinu i da ne marite za poslate opomene, vi ćete iscrpeti poslednja
Božja sredstva milosti, i na kraju doživeti stvarno uništenje za koje neće biti leka. Ovo je
najozbiljnija opomena, koju Bog može da uputi u ovom životu, i ona je poslednja. Mali
broj će se osvrtati na nju, i biti spašen, a većina će preći preko nje i propasti.
Objavljivanje treće anđeoske vesti je osobiti i poslednji verski pokret do kojeg treba
da dođe pre no što se Gospod pojavi, jer odmah posle toga, Jovan vidi nekog poput Sina
čovečjeg, kako ide na velikom belom oblaku, da požanje žetvu na zemlji. Ovo ne može đa
predstavlja ništa drugo do drugi dolazak Hristov. Stoga, ako je dolazak Hristov na vratima,
onda je nastupilo vreme za objavljivanje ove vesti. Mnogo je onih, koji rečju i perom
ozbiljno uče, da smo u poslednjim danima vremena, i da je dolazak Hristov na vratima; ali
kada ih potsetimo na ovo proročanstvo, oni se odjednom nađu kao pomorci na širokom
moru, bez sidra, karte ili kompasa. Oni ne znaju šta da rade sa tim.
Oni mogu da vide isto tako dobro kao i mi da, ako je istina ono što oni uče o
Hristovom dolasku, i da je Gospod blizu, onda mora negde, upravo po celoj zemlji, da
bude objavljena opomena treće anđeoske vesti.
Argumenti o dve prethodne vesti određuju vreme trećoj, i pokazuju da ona pripada
današnjem vremenu. Ali najbolji dokaz, da se vest sada širi svetom, nalazi se u događa-
jima, koji pokazuju njeno ispunjenje. Identifikovali smo prvu vest kao prvo i najvažnije
objavljivanje u velikom adventnom pokretu 1840—1844. Videli smo ispunjenje druge vesti
u vezi sa ovim pokretom poslednje godine. Pogledajmo sada šta se desilo od tog vremena.
Kada Hristos nije došao 1844. godine, cela adventistička Zajednica se našla u manjoj
ili većoj zbunjenosti. Mnogi su potpuno istupili iz pokreta, ali je većina zaključila da je račun
o vremenu bio pogrešan, i odmah su se potrudili da usklade proročke periode, i da odrede
novo vreme za dolazak Gospodnji — delo koje su nastavili, manje više do danas, utvrđujući
uvek neki novi datum. Nekolicina je tražila iskreno i savesno uzrok ovom propustu i čvrsto
su bili ubeđeni da je karakter adventnog pokreta bio delo Proviđenja, tako da su verovali
u tačnost dokaza o vremenu, ali su uvideli da je greška učinjena u njihovom shvatanju
svetinje, i da se njo-me može objasniti ovo razočaranje. Saznali su da svetinja u Danilu 8:14
nije ova zemlja, kao što se pretpostavljalo, da čišćenje ne treba da bude sprovedene
vatrom, i da proročanstvo, u tom pitanju, nije obuhvatilo uopšte dolazak Gospodnji na ovu
zemlju. Pronašli su u Svetom pismu jasan dokaz da je svetinja o kojoj je reč, hram na nebu,
kojeg Pavle naziva »svetinja«, »istinita skinija, koju načini Gospod a ne čovek«. Dalje su
videli da će se njeno očišćenje, prema simbolu, sastojati od završne službe Prvosveštenika
u drugom odeljenju, ili svetinji nad svetinjama. I tada su shvatili da je došlo vreme za
ispunjenje Otkrivenja 11:19 koje glasi: »I otvori se crkva Božja na nebu i pokaza se čivot
zaveta Njegova u crkvi Njegovoj«.
Obrativši pažnju na ćivot (kovčeg), došli su na ideju da ispitaju zakon, smešten u
kovčegu. A da je u kovčegu bio zakon, bilo je očevidno prema imenu napisanom na njemu.
Nosio je naziv »kovčeg zaveta Njegova«, i naravno ne bi mogao da bude kovčeg »Njegova
zaveta« i ne bi mogao nositi takvo ime, da u njemu nije bio zakon. Tu je dakle bio kovčeg
na nebu, veliki uzor kovčega, koji je, u toku simboličnih vremena, postojao ovde na zemlji.
Prema tome zakon iz ovog kovčega mora da je veliki original, zakon u zemaljskom kovčegu
na kamenim pločama je samo prepis, ili kopija. Oba ova zakona moraju glasiti potpuno
jednako reč po reč, jotu po jotu, titlu po titlu. Kada bi pretpostavili drugačije, to bi bila
samo laž.
Ovaj zakon je još uvek zakon Božje vladavine, i njegova četvrta zapoved, sada kao
u početku, zahteva, svetkovanje sedmog dana u sedmici, a to je subotni dan. Niko ko
prihvati argumenat o svetinji ne osporava ovu tačku.
Tako je subotna reforma bila izneta na videlo i postala je jasna da sve što je bilo
učinjeno suprotno ovom zakonu, a posebno u pogledu uvođenja nedelje kao dana
odmora i bogosluženja, koje je uništilo Jehovinu subotu, mora da je delo papske zveri, one
sile koja je trebala da se suprotstavi Bogu, da pokuša da promeni Njegov zakon i da se
uzdigne iznad Boga. Treći anđeo izriče svoju opomenu upravo u vezi toga dela. I sada su
vernici 1844. godine počeli da uočavaju, da se treća anđeoska vest poklapa sa periodom
čišćenja svetinje, što je počelo po završetku 2300 dana, 1844. godine, i da se objavljivanje
zasniva na velikim istinama, koje otkriva ovaj predmet.
Prema tome crkvi je zasijala svetlost vesti trećeg anđela. Odjednom su uvideli da će
svet imati pravo da zahteva od onih koji tvrde da objavljuju ovu vest, objašnjenje svih
simbola, koje ona sadrži — zver, ikone, klanjanja, i žig. I zato su ova pitanja postala
predmet posebnog proučavanja. Svedočanstvo Svetog pisma je bilo jasno i izobilno, i nije
dugo trebalo da se formira iz ovih otkrivenih istina definitivno stanovište i dokazi u
tumačenju svih' ovih tačaka.
Vest opomene. — Argumenat koji nam pokazuje šta predstavlja zver, ikona i žig,
već je dat u komentarima Otkrivenja 13, gde je rečeno da dvorožna zver, koja je načinila
ikonu i nametnula žig, predstavlja Sjedinjene Američke Države. To je delo i to su oruđa
protiv kojih treći anđeo objavljuje svoju vest opomene, što dalje potvrđuje da je ova vest
sada u toku, i ukazuje na savršeni sklad u ovim proročanstvima. Nije ovde potrebno da
ponavljamo argumente; Biće dovoljno da ukratko iznesemo već izložena pitanja.
1. »Zver« predstavlja rimo-katoličku vlast.
 2. »Žig zverin« je institucija, koju ova vlast postavlja kao dokaz svog autoriteta
da donosi crkvene zakone, i da upravlja savešću ljudi. On se sastoji u izmeni zakona Božjeg,
čime je Carski potpis izbačen iz zakona. To je učinjeno ukidanjem druge i preinačenjem
četvrte zapovesti. Sedmi dan subota, velika uspomena na Jehovino delo stvaranja,
izbrisana je sa svog mesta u deset zapovesti, i na njeno mesto je uvedena lažna,
falsifikovana subota, tj. prvi dan sedmice.
3. »Ikona zverina« je neka crkvena kombinacija, koja će ličiti na zver, zaodevena
vlašću da nametne svoje zakone pomoću kazni građanskog zakona.
4. »Dvorožna zver«, kroz koju je ikoni data moć da govori i deluje, predstavlja
Sjedinjene Američke Države, koje rade na formiranju (stvaranju) ikone zverine.
5. Dvorožna zver nameće žig zverin, to jest, zakonom prisiljava praznovanje
prvog dana u sedmici, ili nedelje, kao dana odmora. Ono što je bilo u tom pravcu urađeno,
već je izneto. Pokret su ubrzavali i podsticali pojedinci kao i organizovane grupe, koji su u
svoje najbolje ciljeve uneli agitaciju za novi verski amandman za donošenje nedeljnog
zakona. Ali ne treba ostaviti narod u tami po toni pitanju. Treća anđeoska vest izriče
svečani protest protiv ovog zla. Ona iznosi delo zverino, pokazujući na koji način se ona
suprotstavlja Bogu; upozorava narod da ne pristaje na njene zahteve, i pokazuje svima put
ka istini. Ovo naravno izaziva probuđenje, navodeći crkvu da sve više i više traži pomoć
ljudske sile za podržavanje svojih dogmi, pošto je nažalost, lišena božanskog autoriteta.
Šta je izvršila ova vest i šta ona danas znači u svetu? U odgovoru na ovo pitanje
mogu se dati iznenađujuće činjenice. Prva publikacija o ovoj vesti »Advent Rewew« je
izašla 1849. godine, a danas se vest objavljuje u knjigama, trakta tima i časopisima, na 200
raznih jezika; a 83 izdavačke kuće, razbacane na obadve hemisfere, izdaju preko 350
časopisa koji govore o ovoj vesti.
Prodajna vrednost ove literature bila je 1942. godine 5,500.000 dolara. Njen
evanđelski rad sprovodi se u 430 zemalja, i propoveda se na preko 850 jezika.*
»Ove brojke pokazuju, da se ne hvalimo, tek samo početak tj. nacrt ili osnovu rada
koji se tek ima izvršiti.« To je isticanje zastave, oko koje se mogu sabrati novodošli. To je
jezgro oko koga se obrazuje slatki plod. To je lađa koja nosi skupoceni tovar za ovaj svet,
imajući isto jedro. Potrebna sredstva su u toku, da se ovo veliko delo ostvari u najkraćem
roku. Šta li bi tek apostoli našega Gospoda učinili, da su živeli i radili u jednom vremenu
kao što je naše, gde nam stoji na raspolaganju ogromna prevozna sredstva, komunika-
cione veze, teleprinteri, radio-veze, i tako moćna sredstva štampe za širenje Evanđelja!
Jedan takav pokret je u najmanju ruku fenomen koji treba objasniti. Našli smo
pokrete koji očevidno i veoma tačno ispunjavaju vesti prvog i drugog anđela. A sada
imamo još jedan koji skreće pažnju sveta kao ispunjenje treće vesti. On tvrdi da je
ispunjenje, i traži od sveta da ispita dokaze na kojima se zasniva ta njegova tvrdnja. Evo
da ih pogledamo:
 1. »I treći anđeo ide za njim, govoreći«. Tako ovaj pokret sledi ona dva
prethodna. On preuzima i nastavlja objavljivanje istina koje su oni izrekli i dodaje im ono
što je predmet treće anđeoske vesti.
2. Karakteristično je za treću vest što ona daje opomenu protiv zveri. To je stoga
jedna od najznačajnijih tema ovog pokreta objašnjavanje ovog simbola, govoreći narodu
šta je zver, iznoseći njegove bogohulne tvrdnje, i zla dela.
3. Treća vest opominje sve da se ne klanjaju zveri. Ustvari, Adventni pokret
objašnjava kako je dotična zver-sila uvela u hrišćanstvo neke ustanove, koje su bile protiv
zakona Svevišnjega, i pokazuje, da ako se pokoravamo tim ustanovama, klanjamo se
dotičnoj sili. »Ne znate li«, kaže apostol Pavle, »da kome dajete sebe za sluge u poslušanje,
sluge ste onoga koga slušate.« Rimljanima 6:16.
4. Treća vest opominje sve da ne primaju žig zverin. I tako ovaj pokret preuzima
kao breme svog dela da pokaže šta je to žig zverin, i da opominje narod da ga ne prima.
1 to je najveća briga pokreta, jer je ova nehrišćanska sila radila tako lukavo, da je većina
naroda obmanuta, i nesvesno se potčinjava njenoj vlasti. Pokazano.je da je žig zverin u
jednoj instituciji, koja se stavila pod hrišćanski pokrivač, i koja se tako lukavo uvukla u
hrišćansku crkvu, da je ukinula vlast Jehove i ustoličila vlast zverinu. Skinuvši sve svoje
maske, ona je jednostavno postavila svoju falsifikovanu subotu na prvi dan sedmice,
umesto Gospodnje subote sedmog dana — što je uzurpacija koju veliki Bog ne može da
toleriše, a od koje se ostatak crkve mora potpuno jasno odreći, pre no što se pripremi za
Hristov dolazak. I zato se daje hitna opomena: Neka se ni jedan čovek ne poklanja zveri
niti primi njen žig!
5. Treća vest podiže svoj glas i ima nešto da kaže protiv klanjanja ikoni zverinoj.
Tako, dakle, ovaj pokret govori i o ovom predmetu navodeći šta će ikona biti, ili konačno
obja-šnjavajući proročanstvo o dvorožnoj zveri. On otkriva gde ikona ima da bude
načinjena. Proročanstvo se tiče ovog pokoljenja i upravo se bliži izvršenju.
Danas ne postoji ni jedan drugi verski poduhvat osim pokreta Adventista Sedmog
Dana, koji tvrdi, da je ispunjenje treće anđeoske vesti — ni jedan drugi koji podržava
istaknute teme i predmete koji ulaze u sastav ove knjige.
Što ćemo činiti sa ovim stvarima? Je li to ispunjenje? Mora da je tako, sem ako se
suprotno ne dokaže, tj. ako se ne može dokazati da se vest prvog i drugog anđela nisu
čule; da stanovišta u vezi zveri, ikone, žiga i klanjanja nisu tačna, i da se sva proročanstva,
znaci i dokazi koji dokazuju da je Hristov dolazak blizu, i prema tome da je ova vest dana
na vreme, ne mogu potpuno da se opovrgnu. A ovo će razuman proučavalac Biblije teško
pređuzeti. Rezultat objavljivanja, kako je rečeno u stihu 12, još više govori u prilog
ispravnosti našeg stanovišta. On ističe grupu o kojoj se može reći: »Ovo su oni koji drže
zapovesti Božje i veru Isusovu.« U samom srcu hrišćanstva vrši se ovo delo, i oni koji prime
vest, postaju poseban narod po tome, što u praksi drže Božije zapovesti.
Koja je razlika u praksi, i koja je jedina razlika među hrišćanima u ovom pogledu?
— Samo ova: neki misle da drže četvrtu zapovest ako posvećuju prvi dan sedmice odmoru
i bogosluženju. Drugi pak tvrde da tome treba posvetiti sedmi dan i njegove časove
provoditi u skladu sa tim zakonom dok prvog dana obavljaju svoj svakodnevni redovni
posao.
Nije se mogla povući jasnija granična linija između ove dve klase. Vreme koje jedna
klasa smatra svetim i posvećuje ga verskim obredima, za drugu klasu je svetovno i
posvećeno običnom radu. Dok se jedna klasa pobožno odmara, druga marljivo radi. I tako
jedna klasa vršeći svoje svetovne obaveze nalazi onu drugu van svih obaveza, čime je
komercijalno opštenje među njima nemoguće tj. prekinuto. Time su dva dana u sedmici
ove dve klase bile odvojene različitom naukom i praksom u odnosu na četvrtu zapovest.
Ni u jednoj drugoj zapovesti ne postoji jedna tako obeležena razlika.
Subota istaknuta u vesti. — Treća anđeoska vest poziva ljude da drže sedmi dan,
jer jedino na taj način postaju osobit narod, kao što s druge strane, svetkovanje prvog
dana neće razlikovati neku osobu od mase, koja već poštuje taj dan u vreme kada je
upućena ova vest.
U ovom nalazimo još jedan dokaz, da je držanje nedelje znak zverin, jer će vest,
iznoseći kao svoju najvažniju tačku opomene protiv primanja žiga zverina, naravno, navesti
svoje sledbenike da odbace ovu praksu koja predstavlja žig, i da prihvate suprotni pravac.
To će ih navesti da odbace svetkovanje prvog dana sedmice, i da drže sedmi dan. Iz ovoga
vidimo, da ima više dokaza, da je držanje nedelje znak zverin protiv čega smo opomenuti,
a da je svetkovanje sedmog dana
— suprotnost ovome. Ovo je u skladu sa dokazom o pečatu Božjem, kako je
već dato u primedbama Otkrivenja 7, gde stoji, da su znak, pečat, žig, obeležje i sinonimi,
i da Bog uzima subotu za Svoj znak, ili pečat u odnosu na svoj narod. Tako Bog ima jedan
pečat koji je Njegova subota. Zver takođe ima svoj žig, a to je nedelja. Jedna je sedmi dan
sed-mice, a druga je prvi dan. Konačno će se hrišćanstvo podeliti u dve klase: oni koji nose
pečat živog Boga — to jest, imaju Njegov znak, ili drže Njegovu subotu; i s druge strane
oni, koji primaju žig zverin, — to jest imaju njen znak, ili drže lažnu subotu tj. nedelju. U
vezi sa ovim, treća anđeoska vest nas prosvetljuje i opominje.
Pošto se toliki značaj pridaje sedmom danu — suboti, ovde ćemo izneti glavne
činjenice u vezi sa institucijom subotnog dana.
1. Subota je bila ustanovljena kod stvaranja sveta, na svršetku prve sedmice po
stvaranju. (1. Mojsijeva 2:1—3.)
2. Bio je to sedmi dan te sedmice, zasnovan na činjenicama, koje su tesno
povezane sa njenim imenom i postojanjem —činjenicama koje nikada ne mogu biti
izmenjene. Bog se odmarao u sedmi dan, i taj dan postaje dan Njegovog odmora, ili
subota (odmor) Gospoda Boga i nikada ne može prestati da to bude, pošto se ova
činjenica ne može promeniti. Bog posvećuje, ili odvaja taj dan, tada i tamo, kaže se u
izveštaju, i to posvećenje ne može nikada prestati, ukoliko ga sam Jehova ne ukine nekim
direktnim i određenim zakonom, koji je on dao za taj dan u početku. Niko ne može tvrditi
da je to ikada učinjeno, i ako je ko i tvrdio tako šta, nije mogao da to dokaže.*
 * U jednom starom traktatu Adventisti su bili ponudili prvom čitaocu koji sa
Biblijom dokaže da je nedelja sedmi dan, a da subota to nije, novčanu nagradu od
1,000.000 dolara. Ali do danas se još niko nije pojavio da podigne obećanu nagradu! (Vidi
traktat: »Koji dan svetkuješ i zašto?«, predratno izdanje). — Prevodilac.

3. Subota nema ničeg u sebi od simbolične i ceremonijalne prirode, jer je

uspostavljena pre nego što je čovek postao grešan, te stoga pripada vremenu, kada po
samoj prirodi stvari simbol ili sen nisu mogli postojati, i nisu imali svrhe.
4. Zakoni i institucije koje su postojale pre čovekovog pada, bile su iskonske po
svojoj prirodi. Nastale su iz veze između Boga i čoveka, čoveka i čoveka, i bile bi takve
kakve bi uvek ostale, da čovek nikada nije postao grešan, i svojim grehom delovao na njih.
Drugim rečima, zakoni su po prirodi stvari bili nepromenjivi i večiti. Ceremonijalni i
simbolični zakoni duguju svoj postanak činjenici što je čovek pogrešio. Ovi su bili od
odseka đo odseka podložni promeni; i oni jedino oni, bili su ukinuti na krstu. Subotna
zapovest je prvobitna i kao takva nepromenjiva je i večna.
5. Svetkovanje subote u Edemu govori o njenom postojanju od stvaranja do
Sinaja. Ovde je ona postavljena u samo središte deset zapovesti, pošto je Bog izrekao
gromkim glasom i zapisao Svojim prstom na kamene ploče — okolnosti kojima je zauvek
odvojena od ceremonijalnih zakona i stavljena među moralne i večne.
6. Subotni dan nije neodređen, ili povremen; on je svaki sedmi dan posle šest
radnih dana. Zakonom sa Sinaja (2. Mojsijeva 20:8—11) definisana je koliko je to moguće
izrazitije. Događaji, zahvaljujući kojima je nastala, (1. Mojsijeva 2:1—3) ograničili su je na
određeni sedmi dan. Preko 6000 subotnih čudesa u pustinji, po tri svake sedmice u toku
četrdeset godina — dvostruka količina mane šestoga dana, očuvanje mane od šestoga
dana za subotu i uskraćivanje mane sedmoga dana (2. Mojsijeva 16) — sve ovo dokazuje
da je to poseban dan, a ne samo vremenska proporcija.
Tvrditi drugačije značilo bi isto kao kada bi se tvrdilo da je Washingtonov rođendan
ili Dan Nezavisnosti bio samo jedan 365-ti deo jedne godine, i da bi se mogao slaviti na
bilo koji drugi dan, podjednako kao i. na dan na koji se to i desilo!
7. Subota je deo onog zakona za kojega je Gospod Isus otvoreno izjavio da nije
došao da ga pokvari. S druge strane, najsvečanije je tvrdio da on treba da ostane u svakom
slovcu i titli dokle god nebo i zemlja stoji. (Matej 5:17—20).
8. Subota je deo onog zakona za kojeg Pavle kaže, da se ne kvari verom, nego
se još utvrđuje. (Rimljanima 3:31). Naprotiv, ceremonijalni ili simbolični zakon, koji je
ukazivao na Hrista i koji je prestao na krstu, kvari se, ili se ukida verom u Njega. (Efescima
2:15).
9. Subota je deo carskog zakona, zakona, koji pripada caru Jehovi, koji Jakov
naziva zakonom slobode i po kojem će nam se suditi poslednjeg dana. Bog ne poseduje
različita merila suda za razna stoleća sveta. (Jakov 2:11.12.)
 10. Ona je »Dan Gospodnji« iz Otkrivenja 1:10. (Vidi komentare o tom stihu.)
11. Ona se pojavljuje kao institucija u vezi koje je predskazana velika reforma
poslednjih dana. (Isaija 56: 1.2. upoređeno sa 1 .Petrovom 1:5.) Ovde spada takođe i vest
koju razmatramo.
12. Subota, verna svome poreklu i prirodi, pojaviće se i u novom stvaranju i otada
će širiti svoj blagoslov na izbavljeni narod Božji kroz svu večnost. (Isaija 66:22, 23.)
To je kratak pregled nekih argumenata, koji nam ukazuju, da zakon subotnog dana
nije nipošto oslabio, i da se institucija nije izmenila; te da čovek ne može da kaže da se
pridržava zapovesti Božijih sve dok ne svetkuje Njegov sveti dan. Velika je čast ukazivati
ljudima na takvu ustanovu. Postojanje njenih zdravih zahteva pokazaće se kao beskrajni
blagoslov. (Isaija 56:1—7; 58:13—14.)
Kazna za poklonike zveri. — Oni će biti mučeni ognjem i sumporom pred anđelima
i pred Jagnjetom. Kada će to mučenje nastupiti? Otkrivenje 19:20 pokazuje da će se
prilikom drugog dolaska Hristovog pojaviti žestoki sudovi i kazne koje možemo nazvati
jezero ognjeno i sumporno, u koje su zver i lažni prorok bili živi bačeni. Ovo se može
odnositi jedino na propast koja ih je snašla u početku, a ne krajem hiljadugodišnjeg
perioda.
Postoji jedan značajan tekst kod Isaije, na koji treba da se pozovemo prilikom
objašnjavanja izraza pretnje trećeg anđela, i u kojem su neosporno opisani prizori koji će
se dogoditi ovde prilikom drugog dolaska i o pustom stanju zemlje za vreme sledećih
hiljadu godina. Da je jezik u Otkrivenju bio uzet iz ovog proročanstva lako se može videti.
Pošto je opisao kako se Gospod gnjevi na narode, veliki pokolj njihove vojske, i kako će se
nebesa saviti kao knjiga, prorok kaže: »Jer će biti dan osvete Gospodnje, godina plaćanja,
da bi se osvetio Sion. I potoci će se njezini pretvoriti u smolu, a prah njezin u sumpor, i
zemlja će njihova postati smola razgorela. Neće se gasiti ni noću ni danju, do veka će se
dizati dim njezin, od kolena do kolena će ostati pusta, niko neće prelaziti preko nje doveka.
Isaija 34:8—10. Pošto je jasno pokazano da će postojati jezero ognjeno u kome će nestati
svi grešnici na kraju hiljadu godina, preostaje nam samo da zaključimo, da su uništenje
živih bezbožnika na početku ovog perioda, i konačna propast svih bezbožnika ista stvar.
Izraz »doveka« ne može ovde da označava večnost. To je očigledno iz činjenice, da
je ova kazna izrečena na ovoj zemlji, gde se vreme meri pomoću dana i noći. A to je zatim
pokazano i u odlomku kod Isaije, na koji smo se već pozvali, i ako je tako kao što je gore
rečeno, to se odnosi na isto vreme.
33

Ove reči su izgovorene o zemlji Edomskoj, međutim bilo đa je on uzet đa označi u

pravom smislu zemlju Edom, sever i jug Judeje, ili da prikaže što nesumnjivo i čini, celu
ovu zemlju, u vreme kada će se Gospod Isus pojaviti sa neba u ognjenom plamenu i godini
plaćanja da bi se osvetio Sion, u oba slučaja to će biti konačan kraj. Ova zemlja će konačno
biti obnovljena i očišćena od svake mrlje greha, od svakog traga patnje i propadanja, i da
postane stan pravde i radosti kroz svu večnost. Grčka reč »aion« ovde prevedena
»doveka«, je definisana od strane .Abota i Smita u Grčkom leksikonu Novog Zaveta:
»Vremensko razdoblje, kao životni vek, generacija (naraštaj) period istorije, neodređeno
dug period.« I tako, bez da oštetimo prihvaćeno značenje grčke reči, možemo je ovde
tumačiti u skladu sa ostalim jasnim navodima iz Svetog pisma.
Period treće anđeoske vesti je vreme trpljenja za Božji narod. O tome nam i Pavle i
Jakov daju savete. (Jevrejima 10:36; Jakov 5:7.8.) U međuvremenu ova čekajuća grupa drži
zapovesti Božje — deset zapovesti — i veru Isuspvu, to jest, sva učenja Hrista i Njegovih
apostola, koja se nalaze u Novom Zavetu. Prava subota, kakva je data u Dekalogu (deset
zapovesti), time je istaknuta u živoj suprotnosti sa nedeljom, žigom zverinim, koja konačno
razlikuje one koji odbacuju treću anđeosku vest.
»I čuh glas s neba gde mi govori: Napiši: blago mrtvima, koji umiru u Gospodu
odsad. Da, govori Duh, da počinu od trudova svojih; jer dela njihova idu za njima. I videh,
i gle, oblak beo, i na oblaku seđaše kao Sin čovječji, i imaše na glavi svojoj krunu zlatnu, i
u ruci svojoj srp oštar. I drugi anđeo izađe iz crkve, vičući velikim glasom Onome što sedi
na oblaku: ,Zamahni srpom svojim i žnji jer dođe vreme da se žnje, jer se osuši žito zemalj-
sko.’ I Onaj što seđaše na oblaku baci srp svoj na zemlju, i požnjevena bi zemlja.« — stihovi
13—16.
Svečana kriza. — Što se više približavamo kraju, događaji postaju sve svečaniji.
Upravo ta činjenica daje trećoj anđeoskoj vesti, koja se sada objavljuje, neobičan stepen
svečanosti i važnosti.
To je poslednja opomena koja se šalje pre dolaska Sina čovječjega, kojeg ovde
vidimo, kako sedi na belom oblaku sa krunom na Svojoj glavi, i srpom u ruci, da požnje
žito zemaljsko.
Mi ćemo ubrzo preći preko proročkog lanca, koji se završava Otkrivenjem Gospoda
Isusa sa neba u plamenu ognjenom, da se osveti svojim nepriiateljima i da nagradi svoje
svete. Ne samo to, već smo tako blizu njegovom ispunjenju da sledeća karika u lancu
predstavlja taj triumfalni i značajni događaj. Vreme se nikada ne vraća. Kao što reka nikada
ne sustaje kada se približava vodopadu, već nosi ploveća tela neumornom snagom; i kao
što godišnja doba nikada ne menjaju svoj tok već leto uvek dolazi iza pupanja smokve, a
zima sledi nakon jesenjeg padanja lišća, tako smo i mi rođeni da idemo napred i napred,
hteli mi to ili ne, bez obzira da \i smo spremni ili ne za neizbežne i neopozive krize. Ah,
kako malo oholi ispovedaoc religije i bezbrižni grešnik sanja o opasnosti koja mu predstoji.
Kako je teško čak i za one koji znaju i ispovedaju istinu, da to shvate kako treba!
Obećani blagoslov. — Glas sa neba je naredio Jovanu da piše: »Blago mrtvima koji
umiru u Gospodu odsad«, a Duh odgovara: »Da, ... da počinu od trudova svojih; jer dela
njihova idu za njima.« »Odsad« treba da znači od neke određene tačke vremena. Ali od
koje tačke? Očigledno se misli na početak vesti, na koju se ovo odnosi. Zašto je blago
onima koji umiru posle ovog vremena? Mora da postoji neki poseban razlog za izricanje
ovog blaženstva nad njima. Nije li to možda zato što se izbavljaju od strašnih opasnosti
koje će susretati svete kada se približe kraju svoga putovanja? I dok su oni tako
blagosloveni skupa sa svim umrlim pravednicima, ovi imaju jednu prednost nad njima u
tome, što nesumnjivo pripadaju onoj grupi koja ustaje na večni život u specijalnom
vaskrsenju kod Danila 12:2.*
Primetićemo da u ovom proročkom lancu tri anđela prethode dolasku Sina
čovječjeg na belom oblaku, i tri su prikazana posle tog simbola. Već je bilo izraženo
mišljenje da su stvarni anđeli angažovani u prizorima ovde opisanim. Prvoj trojici su bile
poverene tri specijalne vesti. Očigledno da je poruka ovog četvrtog anđela trebala biti
izrečena nakon što je Sin Čovječiji završio svoje svešteničko đelo, i zauzeo svoje mesto na
belom oblaku, ali pre nego što se pojavio na nebeskim oblacima. Pošto su reči upućene
Onome koji sedi na belom oblaku, sa oštrim srpom u ruci spreman da žnje, to mora da
označuje vest molitve, od strane crkve, pošto se završilo njeno delo za spasenje
čovečanstva. Iskušenja su prestala, vreme milosti isteklo, i ništa više ne preostaje, osim da
se Gospod pojavi i uzme Svoj narod k sebi. To je nesumnjivo danonoćno molenje o kojem
govori naš Gospod u Luci 18:7.8. u vezi sa dolaskom Sina čovečijeg. Ova molitva će biti
uslišena; izabrani će biti odbranjeni; jer i u priči se kaže: »A kamo li Bog neće odbraniti
izabranih svojih koji Ga mole dan i noć?« Onaj koji sedi na oblaku zamahnuće svojim
srpom, i sveti, simbolično prikazani žitom zemaljskim, biće sakupljeni u nebesku žitnicu.
Skupljanje žita. — »Onaj što sedi na oblaku«, veli proročanstvo, »baci srp svoj na
zemlju, i požnjevena bi sva zemlja«. Ove reči nas upućuju na događaje kod drugog dolaska,
prilikom uništenja bezbožnika i spasenja pravednika. Posle ovih prizora, treba da
potražimo primenu sledećih stihova.
»I drugi anđeo iziđe iz crkve što je na nebu, i imaše i on kosijer oštar. I drugi anđeo
iziđe iz oltara, koji imaše oblast nad ognjem, i povika sa velikom vikom, onome koji imaše
kosijer oštri, govoreći: zamahni kosijerom svojim oštrim, i odreži grožđe vinograda
zemaljskoga; jer već sazreše puca njegova. I baci anđeo kosijer svoj, na zemlju, obra
vinograd zemaljski, i metnu u kacu velikoga gnjeva Božijega. I otoči se kaca izvan grada, i
iziđe krv iz kace tja do uzda konjima hiljadu i šest stotina potrkališta.« — stih 17—20.
Kaca Božijeg gnjeva. — Dva poslednja anđela treba da se obračunaju sa
bezbožnima koji su prikazani na najbolje mogući način, pomoću purpurno crvenih'
zemaljskih grozdova. Nije li možda ovde prikazana konačna propast te klase na kraju
hiljadu godina, kada proročanstvo konačno razvrsta pravedne i bezbožne — pravedne
zaodevene besmrtnošću, i bezbedno smeštene u carstvu, dok bezbožnici propadaju izvan
grada?
Ovo jedva može đa se primeni na vreme drugog dolaska, jer događaji su dati u
hronološkom redu, a propast bezbožnika bi došla istovremeno sa sakupljanjem pravednih.
I ponovo, živi bezbožnici pri Hristovom dolasku ispijaju »čašu« gneva Njegova. Ali ovaj
odlomak nam ne iznosi vreme kada oni umiru u »kaci« Njegova gneva za koji se kaže, da
je otočen »izvan grada«, što u potpunosti odgovara opisu Otkrivenja 20:9, s tim da
poslednji izraz pokazuje njihovu potpunu i konačnu propast.
 Anđeo izlazi iz hrama gde su vođeni izveštaji, i kazna određivana. Drugi anđeo ima
vlast nad ognjem. Ovo bi moglo imati neku vezu sa činjenicom, da je oganj sredstvo
pomoću kojeg će bezbožnici biti konačno uništeni, iako su isti predstavljeni zemaljskim
čokotima vinove loze; i kaže se da će biti bačeni u veliku kacu, koja će se otočiti izvan
grada. Krv izlazi iz kace, čak do uzda konjima. Znamo da je bezbožnicima dosuđeno da
budu na kraju progutani plamenom koji ima da sve uništi, koji dolazi sa neba od Boga; ali
nije nam poznato, do kakvog prethodnog pokolja može doći među bezbožnom vojskom.
Verovatno je da će se ove reči doslovno ispuniti. Pošto su prva četiri anđela iz ove
serije predstavljali značajan pokret kod Božjeg naroda, poslednja dva možda označavaju
isto; jer sveti će učestvovati u izricanju i izvršenju konačne kazne nad bezbožnicima. (Vidi
1. Korinćanima 6:2; Psalam 149:9.)
Triumj svetih. -— Ovaj proročki lanac završava se kao i svi drugi sa potpunim
triumfom Boga i Hrista nad svima njihovim neprijateljima, i sa slavnim spasenjem koje
očekuje sve verne sledbenike Kneza života.

Poglavlje XV
PRIPREMANJE ČASA BOŽJEG GNEVA
OvA GLAVA nam prikazuje sedam poslednjih zala, izraz nebeskog nepomešanog
gneva, izlivenog u punoj meri na poslednju generaciju grešnika. Vreme milosti je za uvek
prošlo.{DiO 681.1}
»I videh drugi veliki znak na nebu i čudo: sedam anđela koji imahu sedam
poslednjih zala, jer se u njima savrši gnev Božji. I videh kao stakleno more smešano sa
ognjem, i one što pobediše zver i ikonu njezinu, i žig njezin, i broj imena njezina, gde stoje
na moru staklenome i imaju harfe Božje; I pevahu pesmu Mojsija sluge Božjega, i pesmu
Jagnjetovu, govoreći: velika su i divna dela Tvoja, Gospode Bože svedržitelju, pravedni su
i istiniti putovi Tvoji, care svetijeh. Ko se ne će pobojati Tebe, Gospode, i proslaviti ime
Tvoje? Jer si Ti jedan svet; jer će svi neznabošci doći i pokloniti se pred Tobom; jer se Tvoji
sudovi javiše. I poslije ovoga videh, i gle, otvori se crkva skinije svedočanstva na nebu; I
iziđoše sedam anđela iz crkve, koji imahu sedam zala obučeni u čiste i bele haljine od
platna, i opasani po prsima pojasima zlatnijem; I jedno od četiri živa bića dade sedmorici
anđela sedam čaša zlatnih napunjenih gneva Boga, koji živi vavek veka. I napuni se crkva
dima od slave Božje i od sile Njegove; i niko ne mogaše doći u crkvu, dok se ne svrši sedam
zala sedmorice anđela.« — Otkrivenje 15:1—8.{DiO 681.2}
Pripremni događaji. — Čitamo petnaestu glavu. Čitajući nailazimo na novu seriju
događaja. Cela glava nije ništa drugo do uvod u najstrašnije sudove Svedržitelja, koji su
ikad pohodili ovu zemlju — sedam poslednjih zala. Ono što se ovde uočava je svečana
priprema za izlivanje ovih nepomešanih čaša. Stih 5. pokazuje da ova zla dolaze posle
završetka službe u hramu (svetinji), jer je hram otvoren pre nego što su se zla izlila. Ona su
data sedmorici anđela obučenih u čiste i bele haljine od platna, pravi simbol čistote Božje
pravednosti i poštenja u donošenju ovih sudova. Oni su dobili čaše od jedne od četiri
životinje ili živih bića. Ova živa bića su prikazana u komentaru Otkrivenja četvrte glave, kao
Hristovi pomoćnici u Njegovoj svetoj službi. Baš ona su pogodna da izvršiocima osvete
predaju čaše gneva da ih izliju na one koji su prezreli Hristovu milost, zloupotrebili Njegovo
dugo strpljenje, obasuli ga pogrdama i razapeli ga iznova dok su proganjali Njegove
sledbenike! Dok se sedam anđela pripremaju za svoju strašnu misiju, hram je ispunjen
slavom Božjom i nijedan čovek — grčki oudeis, »niko, niko živ« — ne može tamo da uđe.
Ovo znači da je vreme milosti završeno, jer nema službe u svetinji za vreme izlivanja zala.
Od tada pa nadalje izliva se Božji gnev bez učešća milosti.{DiO 681.3}
Božji narod nije zaboravljen. — U ovim događajima Božji narod nije zaboravljen.
Proroku je bilo dano da unapred viđi ono što je opisano od 2—4 stiha, vidi ih kao
pobednike na moru koje izgleda kao od stakla pomešanog sa ognjem. Oni pevaju pesmu
Moj sija i Jagnjeta dok stoje nad blistavim prostranstvom slave. Stakleno more na kome
stoje pobednici je isto ono more koje je prikazano u Otkrivenju 4:6, koje je ispred prestola
nebeskoga. Kako nemamo podataka da je (more) izmenilo svoje mesto, ovo nam je sigurni
dokaz, u vezi sa Otkrivenjem 14:1—5 da su sveti uzeti na nebo da bi primili deo nagrade.
Dakle kao što jarko sunce može da se probije i kroz ponoćni oblak, tako su poniznim
sledbenicima Jagnjeta u svakom času iskušenja prikazani neki događaji ili data obećanja
da ih ponovo uvere u Božju ljubav i brigovodstvo i obećanu nagradu koju će na kraju
dobiti. »Recite pravedniku«, piše prorok Isaija, »da će mu dobro biti«, ali, »Teško«
bezbožniku! zlo će mu biti.« Isaija 3:10.11. {DiO 682.1}
Pesma koju pobednici pevaju, pesma Mojsija i Jagnjeta, ovde je data u obliku rezimea:
»Velika su i divna dela Tvoja Gospode Bože Svedržitelju; pravedni su i istiniti putovi Tvoji
Care svetih.« To je pesma beskrajnog mnoštva. Kako je sveobuhvatna u izrazima! Kako
uzvišena u svojoj temi! Ona se poziva na Božja dela koja su otkrivenje Njegove slave. U
svom besmrtnom stanju sveti će moći da vide i shvate ono što sada još nisu u stanju, čak
i ona astronomska otkrića, koja već danas ispunjavaju divljenjem ljudska srca. Od naše
male planete do našeg Sunca vodi nas put dug 150 miliona kilometara, a do njemu
najbližeg susednog sunca trebalo bi preći putanju od oko 40 milijardi kilometara! Zatim
do velike dvojne Polarne zvezde, sa koje svetlost putuje do našeg sveta 400 godina
brzinom od 308.000 km u sekundi. Idući dalje prolazimo sisteme, grupe zvezda i sazvežđa
dok ne dospemo do velike zvezde Rigel, u sazvežđu Orion, koja zrači svetlošću jačom od
petnajest hiljada naših sunaca! Kakav tek treba da je centar oko kojeg se okreće sve ovo
mnoštvo sjajnih nebeskih tela! I samo Bog, Tvorac Svemira zna koliko ima takvih centara i
galaksija u Svemiru, kao i šta se iza toga nalazi! Zato i može da se peva nebeska pesma:
»Velika su i divna dela tvoja.« Ali pesma obuhvata još jedno područje, područje Božjeg
proviđenja i milosti: »Pravedni su i istiniti putevi tvoji, Care svetih.« Svi Božji postupci
prema njegovim stvorenjima u očima otkupljenih i pogledu svih svetova biće zauvek
opravdani. Posle sveg našeg slepila, sve naše zbunjenosti, svih naših pokušaja na kraju
ćemo biti u mogućnosti da u obilju zadovoljstva i sreće uzviknemo: »Pravedni su i istiniti
putevi tvoji, Care svetih.« {DiO 683.1}
 IZLIVANJE SEDMOG ZLA Pogođeni strašnim zemljotresom i pustošnim gradom u
sedmom zlu, izgubljeni hule na Boga

Poglavlje XVI
SEDAM POSLEBNJIH ZALA
»I čuh glas veliki iz crkve gde govori sedmorici anđela: idite, i izlijte sedam čaša
gneva Božjega na zemlju. I otide prvi anđeo, i izli čašu svoju na zemlju; i postaše rane zle i
ljute na ljudima koji imaju žig zverin i koji se klanjaju ikoni njezinoj.« Otkrivenje 16:1—
2. {DiO 684.2}

Vreme zala. — Opis prvog zla jasno otkriva vreme kada će se ono izliti na zemlju,
jer se izliva na one koji imaju žig zverin i klanjaju se ikoni njezinoj — ista obeležja protiv
kojih nas opominje treći anđeo. Ovo je konačni dokaz da se ovi sudovi ne izlivaju dok treći
anđeo ne završi svoj posao, a da će oni koji čuju njegove opomene i odbace ih, biti ti koji
će primiti prve kapi iz prepunih čaša Božjeg gneva. Da se ova zla odnose na prošlost, ikona
zverina i oni koji joj se klanjaju bili bi u prošlosti. Da se ovo odnosi na prošlost, dvorožna
zver koja stvara ikonu i sav njen posao, bila bi u prošlosti. Da se ovo odnosi na prošlost,
onda i treća anđeoska vest, koja nas opominje u vezi sa ovim, pripadala bi prošlosti; a ako
je to vekovima unazad, tada su i prva i druga anđeoska vest koje joj prethode već
objavljene pre mnogo vekova. Po tome je i proročki period, na kome se zasnivaju ove vesti,
naročito 2300 dana i noći okončan pre mnogo vekova. Ako je to tako, sedamdeset nedelja
iz Danila 9. glave se u celosti odnosi na Jevrejski period, a time je obećanje o Mesiji
uništeno. Ali već je dokazano u primedbi na Otkriv. 7:13.14. da su prva i druga vest date u
naše dane i naše vreme; da je treća vest sada u fazi ispunjenja; da je zver sa dva roga izašla
na pozornicu akcije, i spremna je da čini ono što joj je dano, a da formiranje ikone i
prisiljavanje na pokoravanje, pripada budućnosti.
Ima još mnogo razloga zbog kojih sedam zala pripadaju budućnosti a ne prošlosti.
Pod petim zlom ljudi hule na Boga zbog svojih rana, istih rana svakako,
prouzrokovanih izlivanjem prvog zla. Ovo nam govori da se sva zla izlivaju na jednu istu
generaciju ljudi, neki, bez sumnje bivaju pokošeni u toku svakog pojedinog zla, dok neki
preživljavaju sve strahote svakoga od njih.
Ova zla su nepomešano vino gneva Božjega, koje je nagovešteno od strane trećega
anđela. (Otkriv. 14:10; 15:1.) Ovakav način izražavanja ne može da pristaje ni uz jedan sud
koji se desio na zemlji dok Hristos zastupa našu grešnu rasu pred Ocem. Zbog toga
moramo prihvatiti da se ove reči odnose na budućnost, kada će vreme probe biti završeno.
Drugo, mnogo preciznije svedočanstvo o početku i trajanju ovih zala nalazimo u
rečima: »Napuni se crkva dima od slave Božje i od sile Njegove; i niko ne mogaše doći. u
crkvu, dok se ne svrši sedam zala sedmorice anđela« (Otkriv. 15:8.) Hram koji se ovde
spominje je očigledno onaj isti koji je spomenut u Otkriv. 11: 19: »I otvori se crkva Božja
na nebu i pokaza se ćivot (kovčeg) zaveta Njegova.« Kada su sedam anđela sa sedam
zlatnih čaša primili nalog, hram se ispunio dimom od slave Božje i niko nije mogao da uđe
u crkvu ili svetinju, dok anđeli ne završe svoj nosao. To znači da za to vreme u svetinji neće
biti službe. Shodno tome ove čaše se ne izlivaju dok se ne završi služba u nebeskoj svetinji,
ali neposredno slede tome događaju. Hristos više nije posrednik. Milost, koja je tako dugo
zadržavala ruku osvete, više neće moliti. Sluge Božje su sve zapečaćene. Šta drugo može
da se očekuje nego da nastane oluja osvete i zemlja se očisti »metlom« uništenja. Kako je
vreme ove sudove stavilo u blisku budućnost, skupljajući ih za dan gneva, mi ćemo
nastaviti da ispitujemo njegovu prirodu i rezultate, kada će svečani i stra-šni nalog izaći iz
hrama sedmorici anđela govoreći: »Idite i izlijte sedam čaša gneva Božjega na zemlju«.
Ovde smo pozvani da pogledamo u »riznicu« Božju i posmatramo »oružje Njegovog
gneva«, Jeremija 50:25. Ovde su prikazane riznice gradne koje se čuvaju za vreme nevolje,
za dan boja i rata. (knjiga o Jovu 38:22.23.)
Prvo zlo. ■— »I otide prvi anđeo, i izli čašu svoju na zemlju; i postaše rane zle i ljute
na ljudima koji imaju žig zverin i koji se klanjaju ikoni njezinoj.« Otkrivenje 16:2. (vidi takođe
Žaharija 14:12.)
Nema vidnog razloga zašto se na ovo ne bi gledalo onako kako piše. Ova zla su
skoro identična sa onima koje je Bog pustio na Egipćane, kada je želeo da oslobodi svoj
narod od jarma ropstva, a to je stvarnost koja se retko kada, ako se ikada, dovodi u pitanje.
Bog sada želi da nagradi svoj narod konačnim spasenjem i otkupom i Njegova
odluka će se manifestovati na jedan ništa manje doslovan i strašan način. O kakvim ranama
je ovde reč, nismo informisani. To mogu biti iste onakve kakve su pogodile Egipat (2.
Mojsijeva 9:8—12).
»I drugi anđeo izli čašu svoju u more; i posta krv kao od mrtvaca, i svaka duša živa
umre u moru.« — stih 3.
Drugo zlo. — Retko se gde može naći infektivnija i smrtonosnija supstanca od krvi
umrloga; pomisao da će velike vodene mase, koje ovde besumnje znače more, biti
pretvorene u jedno takvo strašno stanje pod dejstvom ovog zla, predstavlia užasnu sliku.
Jasno je da je izraz živa duša upotrebljen za životinje bez razuma, ribe i ostala živa stvorenja
u moru. Ovo je, verujemo, jedini primer ovakve primene ovog izraza u Autorizovanoj verziji
(Engleskoj Bibliji). U originalu, međutim, to se često dešava, pokazujući da izraz koji je
primenjen na čoveka u početku (1. Mojs. 2:7.) ne može da se upotrebi za nematerijalne i
besmrtne stvari takođe nazvane duša.
»I treći anđeo izli čašu svoju na reke i na izvore vodene; i postaše krv. I čuh anđela
vodenoga gde govori: pravedan si, Gospode, koji jesi, i koji beše, i svet, što si ovo dosudio;
Jer proliše krv svetih i proroka, i krv si im dao đa piju jer su zaslužili. I čuh drugoga iz oltara
gde govori: da, Gospode Bože, svedržitelju, istiniti su i pravi sudovi tvoji.« — stihovi 4—7.
Treće zlo. — Ovakav je izveštaj o strašnoj odmazdi, za »krv svetih«, prolivenu od
strane nasilničkih ruku, koja je izvršena nad onima koji su učinili ili žele da učine takva dela.
Iako sav užas trenutka kada izvori i reke postanu kao krv, sada ne možemo da shvatimo,
Božja pravda će biti odbranjena i Njegovi sudovi opravdani. Čak se i anđeli čuju kako
uzvikuju: »Pravedan si Gospode ... jer su zaslužili. Jer proliše krv svetih i proroka ... Da
Gospode Bože svedržitelju, istiniti su i pravi sudovi tvoji«.
Može se postaviti pitanje, kako se za poslednju generaciju grešnika može reći da su
prolili krv svetih i proroka, kada poslednja generacija svetih neće biti pobijena. Objašnjenje
nalazimo u Matej 23:34.35; 1. Jov. 3:15. Ovi sveti izveštaji pokazuju da se krivica nadovezuje
na motiv (nameru), ništa manje nego na delo. Ni jedna generacija nije donela odlučniju
nameru da žrtvuje svete na način koji se ni malo ne razlikuje od pokolja, nego što će učiniti
ova, u najskorijoj budućnosti. (Vidi komentar Otkr. 12:17; 13:15.) U motivu i nameri, oni
zaista prolivaju krv svetih i proroka, a u svakom pogledu su onoliko krivi koliko su bili u
stanju da nose svoje grešne namere.
Izgleda kao da ni jedna ljudska porodica ne može duže da preživi trajanje tako
strašnog zla kao što je ovo. Zato ono u svom trajanju mora biti ograničeno, kao što je bilo
sa sličnim zlom u Egiptu. (1. Mojs. 7:17—21, 25.).
»I četvrti anđeo izli čašu svoju na sunce, i dano mu bi da žeže ljude ognjem. I opališe
se ljudi od velike vrućine, i huliše na ime Boga koji ima oblast nad zlima ovima, i ne
pokajaše se da mu daju slavu.« — stih 8—9.
Četvrto zlo. — Vredno je zapaziti da svako sledeće zlo teži da poveća nesreću
prethodnog zla i uveća mučenje okrivljenih koji pate. Prikazana je odvratna i mučna patnja
koja se spustila na ljude, razbuktavajući njihovu krv, ulivajući groznicu kroz njihove vene.
Kao dodatak ovome, ljudi imaju samo krv da ublaže svoju nesnosnu žeđ. Kao kruna svega,
suncu je data m.oć, i ono sipa na ljude pravu bujicu vatre i žeže velikom vrućinom. Kako
se dalje stvari odvijaju, patnja se prvenstveno izražava u užasnom bogohuljenju.
»I peti anđeo izli čašu svoju na presto zverin; i carstvo njezino posta tamno, i
žvakahu jezike svoje od bola. I huliše na ime Boga nebeskoga od bola i od rana svojih, i
ne pokajaše se od djela svojih.« •— stih 10—11.
Peto zlo. — Jedna vrlo važna činjenica je zapisana u ovom izveštaju. Zla ne
uništavaju odjednom sve žrtve, već neki koji su u početku bili teško pogođeni ranama
(prvo zlo) još uvek žive i u toku izlivanja petog zla i žvaću jezike svoje od bola. Iustracija
ovog zla može se naći i u 2. Mojs. 10:21—23. Ovo zlo se izliva na presto zverin, tj. papstvo.
Presto zverin je onde gde živi papa, a to je do sada bio a bez sumnje će i dalje biti grad
Rim. »I carstvo njezino« obuhvata sve one koji su u duhovnom jedinstvu sa papom ma
gde se nalazili.
Ako neko smatra da se ova zla odnose na prošlost, i ako su se prvih pet zala već u
potpunosti ispunili, moramo zastati za trenutak i zapitati: gde se u prošlosti izvršila osuda
koja se ovde spominje? Može li ovako strašna osuda da se izvrši a da niko za nju ne zna?
Ako ne može, gde je izveštaj o njenom ispunjenju? Kada je mučna i bolna patnja zadesila
jedan posebni i prostrani deo čovečanostva? Kada je more postalo kao krv od mrtvaca, da
je svaka duša živa umrla u moru? Kada su izvori i reke postali kao krv, i kada su ljudi morali
da piju samo krv? Kada je sunce tako peklo, da su ljudi hulili na Boga zbog toga? Kada su
sledbenici zveri žvakali svoje jezike od bola, i istovremeno hulili na Boga u znak protesta
zbog svojih muka? U ovom zlu, kaže nadahnuti prorok, ispunio se gnev Božiji, ali ako bi to
moglo da se obavi a da niko ne zna, ko bi od sada pa u buduće smatrao da je Njegov gnev
strašan, ili se uplašio od Njegovih sudova?
»I šesti anđeo izli čašu svoju na veliku reku Eufrat; i presahnu voda njezina, da se
pripravi put carevima od istoka sunčanoga, I videh iz usta aždajinih, i iz usta zverinih, i iz
usta lažnoga proroka, gdje iziđoše tri nečista duha kao žabe. Jer su ovo duhovi đavolski
koji čine čudesa, i izlaze k carevima svega vasionoga sveta da ih skupe na boj za onaj veliki
dan Boga svedržitelja. Evo idem kao lupež; blago onome koji je budan i koji čuva haljine
svoje da go ne hodi i da se ne vidi sramota njegova. I sabra ih na mesto koje se jevrejski
zove Armagedon. — stihovi 12—16.
Šesto zlo. ■— Šta predstavlja velika reka Eufrat na koju se izliva ovo zlo? Jedni
smatraju da je to doslovno reka Eufrat u Aziji. Drugi da je to simbol nacije koja zauzima
teritoriju kroz koju protiče ova reka. Ovo poslednje mišljenje je prihvatljivije iz više razloga.
Nejasno je kakav bi se rezultat dobio kada bi se reka doslovno isušila, jer ona ne
pruža nikakvu ozbiljniju prepreku armiji koja napreduje. Treba zapaziti da se isušivanje
događa da bi se pripravio put carevima od Istoka, tj. regularnim vojnim organizacijama, a
ne jednoj neopremljenoj i raznolikoj gomili ljudi, žena i dece, kao što su bili sinovi Izrailjevi
na Crvenom moru ili na reci Jordanu. Eufrat ima dužinu 1.400 milja, što iznosi trećinu
dužine reke Misisipi. Prilikom opsade Vavilona car Kir je bez teškoća promenio tok cele
ove reke. Da ne spominjemo brojne ratove koji su se odigrali na obalama reke Eufrata, i
moćne vojske koje su prešle preko ove reke, ali nikada do sada nije bilo potrebno da se
ona isuši da bi iste prošle.
U slučaju isušivanja reke Eufrata, bilo bi isto tako potrebno isušiti i reku Tigar, jer je
i ona isto toliko duga. Njen izvor nalazi se u planinama Jermenije i udaljen je samo 15 milja
od izvora reke Eufrat, i duž celog toka teče na maloj udaljenosti skoro paralelno sa rekom
Eufrat, a prorok i ne spominje reku Tigris.
Bukvalno isušivanje reka događa se u četvrtom zlu, kada je suncu data snaga da
prži ljude ognjem. U toku ovog zla dešava se bez svake sumnje suša i oskudica, tako
slikovito prikazana u Joilovoj knjizi, gde stoji napisano: »jer usahnuše potoci vodeni...« (Vidi
Joilo 1:14—20) Teško da bi reka Eufrat bila pošteđena ovakve suše, jer po svemu sudeći
malo je šta ostalo da se doslovno isuši u toku šestoga zla.
Ovo zlo, po prirodi svoga uzroka, mora biti izraz gneva i osude nad ljudima; ali
ukoliko je to doslovno isušivanje reke Eufrata, onda i sve nevolje koje iz toga proizilaze
nisu od šireg značaja.
Sa ovim primedbama protiv mišljenja da se ovde bukvalno radi o reci Eufrat,
moramo je figurativno shvatiti kao simbol one sile, koja poseduje teritoriju kojom ona
protiče. Sve ovo govori da je ta sila bila Turska. Od sada pa na dalje možemo posmatrati
ispunjenje proročanstva koja se u potpunosti odnosi na Tursku naciju.
 Slično je rečeno i na drugim mestima u Svetom Pismu. (Vidi Isaija 8:7; Otkrivenje
9:14.) Prema ovom poslednjem tekstu svi se moraju složiti da Eufrat predstavlja Tursku silu.
Isušivanje reke u ovom slučaju predstavlja slabljenje moći Turske nacije i postepeno
sužavanje njenih granica. Nešto od toga se već dogodilo.
Na vrhuncu svoje moći Otomanska Imperija se prostirala na istok do Tigra i
Kaspijskog mora; na jug do Ađena uključujući Arabiju, Palestinu, Egipat i Alžir; na severu
do Mađarske, Balkanskih zemalja i Krima. Turska je ratovala uvek iznova sa najmoćnijim
armijama Evrope, Nemačkom, Rusijom i dr. Odnela je pobede duboko u Aziji; Indija joj je
uputila zahtev za saradnju, ali ovaj moćni bič protiv Hrišćanstva nije prešao njene granice.
U događajima koji su se odigrali do 1840. godine, Turska je skoro propala i od tada njena
moć stalno slabi. Razmotrimo samo neke od njenih gubitaka.
Turska je izgubila Mađarsku 1718, Krim 1774, Srbiju 1815, Grčku 1832, Rumuniju,
Crnu Goru i Bugarsku 1878, Tripolis 1912; Makedoniju 1912, Egipat 1914; Mesopotamiju
su uzeli Britanci 1917, Palestinu 1917; Siriju 1918. Po završetku Prvog svetskog rata rnoreuz
i Konstantinopolj (Carigrad) bili su internacionalizovani a Turska prestonica se preselila u
Ankaru. Turska je povratila od Grčke zapadni deo Anadolije uključujući i Smirnu; ponovo
je zauzela zapadni deo Jermenije, teritorije oko gornjeg sliva reke Eufrat; povratila je svoju
staru prestonicu Konstantinopolis sa delom Trakije; ali od ove, nekada moćne imperije,
ostala je samo mala teritorija. Njena dominacija se smanjivala deo po deo, dok nije postala
samo senka nekadašnjih poseda. Sigurno je da se nacija koju simbolizuje reka Eufrat
»isušuje«.
Moglo bi se primetiti da dok smo objašnjavali bukvalno ispunjenje sedam zala, ni
za jedno nismo rekli da je bilo simbolično. Odgovaramo: Ne. Istina je da je jedna sila
navedena u šestom zlu, u njenoj simboličnoj formi, isto kao i u toku petog zla, gde je reč
o prestolu zveri, što je svima dobro poznati simbol papstva, ili kao što čitamo u opisu
prvog zla o žigu zverinom, ikoni njezinoj i njenim poštovaocima, a to su takođe simboli.
Ono na čemu se ovde insistira, jeste doslovnost sudova koji proizilaze iz svakog zla, mada
one organizacije koje podnose ove sudove mogu biti predstavljene simbolično.
Armagedonski rat. — Mogli bi se upitati: Kako će biti pripravljen put carevima od
Istoka sunčanoga jednostavnim »isušivanjem« ili uništenjem Otomanskog carstva?
Odgovor je jasan. Zašto je potrebno da se ovaj put pripremi? Zar ne da bi oni mogli doći
na boj u onaj veliki dan Boga svedržitelja? Gde će se ta bitka održati? Odgovor proroka je,
da će svi oni koji će učestvovati u ovoj bici biti skupljeni zajedno »na mesto koje se jevrejski
zove Armagedon«. Ovo ime je proizašlo iz imena drevne doline Megiddo, gde su se
odvijale mnoge zastrašujuće i odlučujuće bitke u vreme staroga Zaveta. Što se tiče imena
»Armagedon«, Lyman Abbott, u svom Rečniku religioznog znanja, kaže:
»Ovo ime odnosi se na veliko područje centralnog dela Palestine, koje se prostire
od Sredozemnog mora do Jordana, odvajajući planinske lance Karmila i Samarije od onih
u Galileji ... To je drevna ravnica Megiddo, Armagedon iz Otkrivenja 16:16. «*
O važnosti ovog bojnog polja, George Cormack kaže:
 »Dolina Megiddo je bila vojni ključ Sirije. Sa nje se istovremeno ima odličan pregled
severnog puta za Fenikiju i Cele-Siriju, puta koji vodi preko Galileje do Damaska i u dolinu
reke Eufrata .., Dolina Kišon i područje Megiddo su neminovno uvek bili bojna polja. Kroz
celu istoriju zadržali su ove karakteristike; mnogi veliki sukobi jugozapadne Azije su ovde
odlučivani.«2
Prihvatajući da je »Megiddo bio vojni ključ Sirije« i da dominira putevima Bliskog
Istoka, čitalac se može interesovati da sazna, zašto je baš ovaj region, od strane svih nacija
izabran za mesto odvijanja poslednjeg najvećeg sukoba, mada je preko proroka direktno
objavljeno da će se finalna bitka ovde odigrati. Da bi odgovorili na ovo logično pitanje,
siožićemo se sa zaključcima onih koji su dugo godina istraživali socijalne, ekonomske i
političke uzroke nastanka ratova.
»Sa propašću Otomanskog suvereniteta ... ponovo će se pojaviti pitanje položaja
Male Azije. To područje je most između Evrope i Azije, preko kojeg su prešli mnogi osvajači
iz Evrope — izuzimajući Rusiju — osvajajući Aziju i mnogi osvajači iz Azije koji su osvajali
Evropu.«3
* Lyman Abbott and T. J. Conant: Rečnik, religioznog znanja, strana 326, 327.
2 George Cormak, Egypt in Asia, strana 83.
3 J. B. Firth: »Podela Azije« — članak u The Fortnightly Reviev, May, 1915,
strana 795.

Zapazite utisak koji je stekao H. Iluntington Pauers o Konstantinopolju (Carigradu):

»Konstantinovolj sa svojim moreuzima je strategijski najbolje mesto na svetu. .. Kada su
Napoleon i car Aleksandar zasedali u Tilzitu, da bi podelili svet između sebe, car Aleksandar
je hteo da se nagodi sa Napoleonorn: »Hajde uzmi što god želiš, ali nam daj
Konstantinopolj! Za Konstantinopolj moji ljudi su spremni da učine svaku žrtvu!« Napoleon
se nagao nad velikom mapom a onda se uspravio i sa iznenadnom odlučnošću odgovorio:
»Konstantinpolj? Nikada! On — znači vlast nad svetom« ... Trgovački i strategijski, kakav je
još uvek, Konstantinopolj je najdragoceniji teritorijalni poseđ.«4
Ponovo čitamo o važnosti Konstantinopolj a za Azijski deo Turske:
»Problem Konstantinopolj a zbunjivao je i donosio nevolje svetu kroz mnoge
vekove. Mnogi ratovi su vođeni, nebrojeni životi položeni, zbog žudnje nacija da imaju
vlast ili kontrolu nad ovim velelepnim gradom i divnim moreuzom, koji odvaja Evropu od
Azije, povezuje Crno more sa Sredozemljem, Istok i Zapad, Slovenski i Latinogermanski
svet. Do sada se, uglavnom, verovalo, da bi svaki pokušaj postavljanja pitanja
Konstantinopolj a, neizbežno doveo do svetskog rata između zainteresovanih država, jer
je nemoguće da bi one imale jedinstveni stav za rešavanje ovog pitanja. Stoga diplomate
sa strahom misle na pitanje Konstantinopolj a, koje izgleda nerešivo. ... Kako izgleda, dok
se mi veselimo u ubeđenju da je večito gorući problem Konstantinopolj a konačno rešen,
moguće je da jedan drugi, mnogo veći i mnogo opasniji problem iskrsne ovog trenutka
na istom mestu. Pitanje Azijskog dela Turske je sada u prvom planu.«5
 Zato što je ova teritorija, koja je tako dugo pripadala Turskoj, dominirala velikim
trgovačkim putevima tri kontinenta, oni koji su želeli da dominiraju svetom nikada nisu
prestajali da žude za njom. Otkriće velikih nalazišta nafte na Bliskom Istoku uvećalo je želju
nacija da okupiraju Malu Aziju i područje kroz koje protiče reka Eufrat. Zaista, ovo otkriće
čini da zaključimo da reči u Knjizi o Jovu 29:6, »i stena mi točaše ulje potocima«, nisu bile
hiperbola već bukvalna istina, koja je vodila mnoge do saznanja da su nalazišta nafte
dovoljna da bi se izjednačili sa stanovnicima zapadne hemisfere, jer u svojim rukama imaju
blago koje je vrednije od onog koje imaju oni koji dominiraju komercijalnim i vojnim
svetom.
Ali zašto će carevi od Istoka biti zainteresovani za ovo pitanje koje se tiče Bliskog
Istoka? Ne treba zaboraviti da su
4 H. Huntington Powers: Stvari za koje se ljudi bore, strana 74, 77.
5 J. Ellis Barker: Veliki problemi Britanskog državništva, str. 55.

NAPOLEON BONAPARTE PRED MUMIJOM FARAONA Za vreme svog vojnog

pohoda na Istoku, car Napoleon I posetio je egipatske piramide i posmatrao mumije
(balsamovana tela) egipatskih faraona, stara nekoliko hiljada godina.

orijentalni osvajači tri puta u prošlosti vršili invaziju na Bliski Istok, u toku kojih su
odnosili bogati plen. Nije nemoguće da će ceo Istok žudeti za tečnim zlatom iz doline
Eufrata.
U jednom intervju koji je Ser Jan Hamilton, poznati Britanski general, dao Kingsbery
Smitu, dopisniku »Internešenel Njus Servisa«, kada je general Hamilton govorio o
opasnosti po Zapadno Evropsku civilizaciju od prodiranja Azijata, prorekao je da će mesto
gde bi Evropljani mogli da pokušaju zaustaviti prodor Azijata postati poslednje bojno polje
za sva vremena i označiće kraj civilizacije.« Kasnije je dodao »Ja sam pažljivo studirao
mapu, i najbolje mesto gde bi Evropljani mogli da sačekaju i odbiju Azijate natrag prema
Aziji, zove se Megiddo, ili na nekim mapama Armagedon.«6
Iz reči ovih pisaca jasno proizilazi da ukoliko se tako moćne armije, budu sastavile
predvođene od strane »careva svega vasionoga svijeta«, da se bore »na veliki dan Boga
svedržitelja«, to će biti u drevnoj dolini Megiddo, kroz prostranu dolinu reke Eufrat i Male
Azije, što je teritorijalno obuhvaćeno izrazom »Armagedon«, i to će prema proročanstvu
biti potpuni sukob.
Kroz vekove teritorije Palestine i dolina reke Eufrat bile su pod kontrolom
muhamedanskih vladara koji su bili pod direktnim uticajem Turske. Logično je onda da će
Turska nestati pre nego što carevi zemaljski dovedu svoje armije na ovu teritoriju. Kraj
Turske otvara put za Armagedonski rat.
Tri nečista duha. — Treba zapaziti još jedan događaj koji se odigrava u toku ovog
zla, a to je pojava tri nečista duha koji skupljaju narode za veliku bitku. Pokret, sada već
otkriven i u svetu poznat kao moderni spiritizam, u svakom slučaju je pogodan da obavi
ovaj posao. Ali, može se postaviti pitanje, kako posao koji se već odvija može da se označi
ovim izrazom, kada ovi duhovi nisu od strane proroka najavljeni za vreme izlivanja prvih
šest zala, nego će se ispuniti tek u budućnosti? Odgovor je da i u ovom slučaju kao i u
mnogim drugim, institucije koje nebo hoće da upotrebi za dovršenje dela, pre nego što
obave svoj deo posla prolaze kroz proces prethodnih priprema. Prema tome, pre nego što
duhovi budu imali apsolutni uticaj nad narodima da ih skupe na boj protiv Cara nad
carevima i Gospodara nad gospodarima, oni moraju da prokrče sebi put među narodima
na zemlji da ovi njihovu nauku prihvate kao blagosloveni autoritet i njihov savet kao zakon.
Ovaj posao oni sada obavljaju a pitanje je kada će isti zadobiti potpuni uticaj nad narodima
i kakav će sistem biti upotrebljen da narode dovede do tako naglog i beznadežnog
poduhvata?
6 New York Journal and American, Januar 17, 1938, strana 2.

Za mnoge možda izgleda neverovatno da će narodi želeti da se ujedine za ovako

nejednaki rat kao što je borba protiv Gospoda nad vojskama; ali to je područje delovanja
đavolskih duhova, da prevare, jer će oni činiti čuda i tako će prevariti careve zemaljske da
veruju laži. Veliki je uticaj modernog spiritizma u potsticaju naroda na sveopšti rat.
Ramzej Makdonald, dvostruki premijer Velike Britanije, rekao je sledeće:
»To bi izgledalo kao kada bi svi bili začarani, ili smeteni nekom sudbinom koja je
nametnuta od strane đavola, ... Ljudi su počeli osećati da je bilo nešto đavolsko u akciji
koja pokreće kopnenu armiju, mornaricu i avijaciju.«7
Izvori iz kojih potiču ovi duhovi, označavaju da će njihova aktivnost biti unutar tri
najveće verske grupacije među ljudima, predstavljene aždajom, zverju i lažnim prorokom,
odnosno paganskom religijom, katolicizmom i lažnim protestantizmom.
Ali kakva je važnost opomene iznete u petnaestom stihu? Vreme probe je završeno
i Hristos je napustio svoj položaj posrednika pre nego što su zla počela da se izlivaju.
Postoji li mogućnost da propadnemo i posle toga? Treba zapaziti da je ova opomena
izrečena u vezi sa aktivnošću duhova. Zaključak koji iz toga proizilazi je da postoji veza
između početka rada ovih duhova i završetka vremena probe. U Grčkom jeziku se ponekad
sadašnje vreme stavlja u prošlo, tako da bi smo mogli da čitamo: Blago onome koji beše
budan i čuvaše haljine svoje ...«
»I sabra ih«. Ko su ti o kojima se ovde govori kao o »sabiračima« i kakva je to
ustanova angažovana da ih skupi? Ako se reč »ih« (njih) odnosi na careve iz četrnaestog
stiha, onda je jasno da se tog skupljanja ne bi prihvatila ni jedna dobra ustanova; a ukoliko
se reč »on« (»sabra ih«) odnosi na duhove, zašto je rečeno u jednini? Specifičnost ove
konstrukcije može navesti nekoga da ovaj citat pročita ovako: »I (Hrist) sabra ih (svete) na
mesto koje se Jevrejski zove Armagedon (slavni grad ili Novi Jerusalim). Ali ovakva tvrdnja
je neodrživa.
 Zapazimo kako tekst stvarno glasi. Grčka reč za »duhove«, glasi pneumata, imenica
u množini. Prema poznatom pravilu Grčkog jezika, imenica srednjeg roda u množini kao
što je pneumata, zahteva da glagol bude u jednini. Shodno tome i četrnaestom stihu
glagol »koji čine« ide uz predmet »duhovi«, a ta reč je u Grčkom originalu u jednini. U
stihu 15, glagol »skupiti« je takođe u jednini u Grčkom jeziku i u vezi je sa »koji čine« iz
stiha 14, a ova dva glagola imaju isti subjekat »koji« što nije samo dodatna reč, već se
odnosi na reč »dubovi«. Stoga ima rezloga prevesti šesnaesti, stih ovako: »I (duhovi)
sabraće ih (careve zemaljske) na mesto koje se Jevrejski zove Armagedon«. Ovakva
interpretacija 16-og stiha prihvaćena je i u drugim verzijama (prevodima).
»Oni ih skupiše na mesto koje se Jevrejski zove Har-Magedon«, kaže američki
prevod. »Oni ih dovedoše zajedno na mesto koje se Jevrejski zove Armagedon«, kaže novi
prevod Biblije. Stoga je logično zaključiti da su oni koji vrše sakupljanje sotonski sledbenici
a ne sveci; da je to rad zlih duhova a ne Hrista; i da mesto susreta nije Novi Jerusalim u
vreme svadbene večere Jagnjetove, već Armagedon (ili Megiddo) mesto »boja za veliki
dan Boga svedržitelja.«
»I sedmi anđeo izli čašu svoju po nebu, i iziđe glas veliki iz crkve nebeske od
prestola govoreći: Svrši se. I biše sevanja munja i gromovi, i glasovi, i bi veliko tresenje
zemlje, kakvo nikad ne bi od kako su ljudi na zemlji, toliko tresenje tako veliko. I grad veliki
razdeli se na tri dela, i gradovi neznabožački padoše; i Vavilon veliki spomenu se pred
Bogom da mu da čašu vina ljutoga gneva svojega. I sva ostrva pobegoše, i gore se ne
nađoše, I grad veliki kao glava pade s neba na ljude. I ljudi huliše na Boga ođ zla gradnoga,
jer je velika muka njegova vrlo.« — stihovi 17—21.
Sedmo zlo. — Ovako je nadahnuti prorok opisao poslednji sud koji će se izvršiti nad
onima koji su nepopravljivo neposlušni Bogu. Neka zla imaju regionalno dejstvo ali se ovo
izliva po nebu. Atmosfera obavija celu zemlju, i iz toga proizilazi da će ovo zlo obuhvatiti
podjednako sve naseljene delove sveta. Biće univerzalno. Nebo će biti smrtonosno.
U toku šestoga zla narodi su se skupili za boj, i bitka se još uvek bije i u toku
sedmoga zla. Na svetio dana je izneseno oružje kojim će Bog kazniti grešnike. Za ovo
vreme se može reći: »Gospod otvori riznicu svoju i izvadi oružje gneva svojega.« Jeremija
50:25.
U izveštaju stoji, »I biše glasovi«. Iznad svega čuće se i Božji glas. »I Gospod će
zagrmeti sa Siona i iz Jerusalima će pustiti glas svoj, i zatrešće se nebo i zemlja; ali će
Gospod biti utočište svome narodu i krepost sinovima Izrailjevim.« Joilo 3:16. (Vidi takođe
Jeremija 25:30; Jevrejima 12:26) Glas Božji će prouzrokovati snažan zemljotres kakav đo
sada nije bio na zemlji.
»Sevanje munja i gromovi« — još jedno podsećanje na zla koja su pogodila Egipat.
(Vidi 2. Mojs. 9:23.) Veliki grad je podeljen na tri dela; to su tri velika dela lažne religije:
neznaboštvo, rimokatolicizam i lažni protestantizam, koji su izdvojeni da bi svako od njih
primio sopstvenu osudu. Gradovi su propali; univerzalno pustošenje širi se svetom; ostrva
su pobegla i gore se ne nađoše. I Vavilon veliki spomenu se pred Bogom. Čitajmo njegovu
osudu koja je potpunije opisana u Otkrivenju 18. glavi.
»I grad veliki pade s neba na ljude«, ovo je oružje koje je poslednje upotrebljeno u
kažnjavanju grešnika — talog gorčine sedmog zla. Bog se svečano obratio grešnicima
govoreći, »I izvršiću sud po pravilu i pravdu po mjerilu; i grad će potrti lažno utočište i
voda će potopiti zaklon.« Isaija 28:27. (Vidi takođe Isaija 30:30.) Bog je pitao Jova da li je
video riznice gradne koje On čuva »za vreme nevolje i za dan boja i rata.« Knjiga o Jovu
38:22.23.
Za svaki komad grada se kaže da će biti »kao glava« (engleski prevod »težine
jednog talanta«). Prema različitim autorima, talanat odgovara težini pedeset sedam funti
(oko 25 kg). Kakva zaštita može da se preduzme protiv ovog silnog kamenja nenormalne
težine, koje će padati sa neba? Čovečanstvo u to vreme neće imati zaklona. Gradovi su
nestali u snažnim zemljotresima, ostrva su pobegla, a gore ne mogu da se nađu. Grešnici
su ponovo dali oduška svom bolu u bogohuljenju, jer je od ovog zla gradnoga »vrlo velika
muka.«
Približnu sliku o tome koliko je strašna nevolja koja je ovde prorečena, možemo
dobiti iz sledećeg prikaza Commođore Porter-a, koji je opisao kako je jednom izgledalo
padanje grada na Bosforu:
»Imali smo još oko milju i po pred sobom, kada se na zapadu pojavio oblak,
nagoveštavajući kišu. Za nekoliko minuta osetili smo da nešto pada sa neba uz jako
praskanje i rasprskava se u sitne parčiće. Nisam odmah shvatio šta je to, ali posmatrajući
galebove u blizini, pretpostavio sam da to oni rade loveći ribe, međutim, uskoro sam
shvatio đa su to bile ledene lopte koje su padale sa neba. Istovremeno smo čuli i strahovitu
grmljavinu, kao da 10 000 kočija juri preko popločane površine. Ceo Bosfor je bio u magli,
kao da se sva nebeska artiljerija usmerila na nas i naš slabi brodić. Naša sud-bina je bila
neizbežna; kišobrani nisu mogli da nas zaštite, ledene lopte su ih pretvorile u trake.
Konačno smo se setili kabine, puzeći uvukli se u nju i tako sačuvali od prave propasti.
Jednome od trojice veslača ruka je bila smrvljena; drugome je rame bilo povređeno;
gospodina H. je ledena lopta udarila u nogu; moja desna ruka je bila skoro osakaćena, a
bilo je i drugih povreda . . .
»To je bila najužasnija i najstrašnija scena kojoj sam bio svedok, i Bog neka me
sačuva da ikada doživim nešto slično! Ledene lopte, velike kao moje dve pesnice padale
su u čamac, neke od njih su padale sa takvom žestinom da su nam lomile ruke ili noge
ukoliko bi pale na njih. Jedna od takvih lopti je udarila u ivicu vesla i slomila ga. Sve je ovo
trajalo samo oko pet minuta; ali tih pet minuta su bili ispunjeni takvim strahom koji ja
nikada pre nisam osetio. Kada je sve prošlo, videli smo da su okolna brda bila prekrivene
debelim slojem leda, ma da ne bih mogao to da nazovem gradom. Drveće je ostalo bez
lišća i grančica i sve je izgledalo pusto ...
»Sve je ovo izgledalo strasnije nego što je opisano. Bio sam svedok zemljotresa;
munje su sevale iznad moje glave; vetar je urlao; talasi su me bacali prema nebu i vukli u
bezdan. Bio sam u središtu situacije i video sam smrt i uništenje svuda oko sebe, ali nikada
pre nisam osetio takav strah koji me je prosto ščepao i još uvek ga osećam i čini mi se
nikada ga se neću osloboditi.. . Moj nosač, najhrabriji između nas, usudio se da uzme jedno
parče leda ispred vrata, i bio je pogođen jednim komadom grada i da ga nisu uvukli unutra,
vukući ga za noge, bio bi dotučen, do smrti... U višim delovima sela bila su ubijena dva
lađara, a ja sam za mnoge čuo đa su imali prelome .. . Pretpostvite, na primer, da se nebo
iznad vas zaledilo, a zatim iznenada izlomilo u sitne parčiće različite veličine, težine od pola
do jedne funte, koji su padali na zemlju.«8
Čitaoče, ako je ovakvu pustoš napravio grad, čija su zrna bila veličine kao dve muške
pesnice, i težine oko jedne funte, (450 gr) ko može opisati posledice onog grada gde će
»svaki komad« biti težak više od 50 funti? (oko 25 kg). Kao što je sigurno da je Božja reč
istinita, tako je sigurno da će On uskoro kazniti ovaj grešni svet. O, neka bi tada imali, kao
što je obećano, šatore pouzdane i mirna mesta«! Isaija 32:18.19.
»I iziđe glas veliki iz crkve nebeske od prestola govoreći: Svrši se.« Sve je svršeno.
Čaša krivice se prepunila. I poslednja duša je obuhvaćena planom spasenja. Knjige su
zatvorene. Broj spasenih je popunjen. Otkucali su poslednji časovi svetske istorije. Čaše
Božjeg gnjeva su izlivene na pokvareni rod. Grešnici su ih ispili do dna i utonuli u carstvo
smrti za hiljadu godina. Čitaoče, gde bi voleo tada da se nađeš nakon te velike odluke?
U kakvom su stanju sveti dok preti »potop zla«? Oni su pod posebnom Božjom
zaštitom, bez čijeg znanja ni vrabac ne pada na zemlju. Mnoga su obećanja koja daju
sigurnost da će u to vreme imati utočište, sažeta u divnim i uzvišenim rečima psalmiste:
»Govori Gospodu: ti si utočište moje i branič moj, Bog moj, u kojega se uzdam. On
će te izbaviti iz zamke ptičareve, i od ljutoga pomora; perjem svojim oseniće te, i pod
krilima
8 David Porter: Konstantinopolj i njegova okolina, Sv. I, str. 43—47.

njegovim zaklonićeš se; istina je njegova štit i ograda. Ne ćeš se bojati strahote
noćne, strele, koja leti danju, pomora koji ide po mraku, bolesti koja u podne mori. Pašće.
pored tebe tisuća i deset tisuća s desne strane tebi, a tebe se neće dotaći. Samo ćeš gledati
očima svojima, i videćeš platu bezbožnicima. Jer si ti, Gospode, pouzdanje moje. Višnjega
si izabrao sebi za utočište. Neće te zlo zadesiti, i udarac neće dosegnuti do kolibe tvoje.«
Psalam 91:2—10.

Poglavlje XVII
TAJNA VAVILON VELIKI,{DiO 702.1}
»I dođe jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša, i govori sa mnom govoreći
mi: Hodi da ti pokažem sud bludnice velike, koja sedi na vodama mnogima; s kojom se
kvariše carevi zemaljski, i koji žive na zemlji opiše se vinom bludstva. njezina. I uvede me
duh u pusto mesto; i videh ženu gde sedi na zveri crvenoj koja beše puna imena hulnih i
imaše sedam glava i deset rogova. I žena beše obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom
i kamenjem dragim i biserom i imaše čašu u ruci svojoj punu mrzosti i poganštine bludstva
svojega. I na čelu njezinu napisano ime: TAJNA, VAVILON VELIKI, MATI BLUDNICAMA I
MRZOSTIMA ZEMALJSKIM.« — Otkrivenje 17:1—5.
U STIHU 19 prethodne glave čitali smo da se: »Vavilon veliki spomenu pred Bogom
da mu da čašu vina ljutoga gneva svojega.« Prorok sada mnogo detaljnije obrađuje
predmet velikog Vavilona. U cilju da ga što potpunije predstavi on se vraća da nam iznova
nabroji neke detalje iz njegove istorije. Većina Protestanata veruje da je žena, opisana u
ovoj glavi, simbol Rimokatoličke crkve. Između ove crkve i careva zemaljskih postoji
nedopuštena veza. Narodi zemaljski su se opili vinom bluda njezina, njenim lažnim
naukama.
Crkva i država. — Ovo proroštvo je mnogo određenije po svojoj jasnoći nego ostala
koja se tiču odnosa Rima u vezi crkve i države. Ovde nam je predstavljena žena, crkva, koja
sedi na zveri skerletno crvene boje, to jest na građanskoj vlasti koja je podupire, i koju ona
kontroliše i vodi do njenog kraja, kao što jahač ima kontrolu nad životinjom na kojoj sedi.
Odelo i ukrasi ove žene, kao što je opisano u četvrtom stihu, u tesnoj je vezi sa simbolom
koji ona. predstavlja. Purpurna boja i skerlet jesu boje haljina ili pojasa koji nose najveći
crkveni velikodostojnici rimokatoličke crkve, pape i kardinali. Iz zlatnog pehara koji ona
drži u ruci, — simbolom čistoće nauke i verovanja, koje treba da sadrži samo ono što
35

je nepokvareno i čisto, ili samo ono što je u potpunom skladu sa istinom, — dolazi
samo gnusoba i vino njenoga bluda, potpuni simbol njene gnusne nauke i još gnusnije
prakse.
Simbol žene sa peharom u ruci, upotrebljen je prilikom jednog papskog jubileja.
»Prilikom jubileja Pape Lea XII, 1825. god., izrađena je medalja, na čijoj je jednoj
strani bio izrađen njegov lik, a na drugoj, simbol Rimokatoličke crkve: ,Žena’, koja u levoj
ruci drži krst a u desnoj čašu, sa natpisom, Sedet super univerzum, »Ceo svet je njen
presto.«1
Ova žena se izričito zove Vavilon. Da li je Rim onda Vavilon, izdvojen od svih drugih
religija? — Ne, ne može biti, jer je činjenica, kao što je već zapisano da se ona naziva maj-
kom bludnicama, što pokazuje da postoje druge nezavisne religiozne organizacije koje
predstavljaju njene pale ćerke, a koje pripadaju istoj velikoj porodici.
»I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih; i začudih se čudom
velikim kad je videh. I reče mi anđeo: Sta se čudiš? Ja. ću ti kazati tajnu ove žene, i zveri
što je nosi i ima sedam glava i deset rogova.« — stih 6—7.
Uzrok čuđenja. — Zašto se Jovan »začudio čudom velikijem«, kao što čitamo u
originalu, kada je video ženu pijanu od krvi svetih? Da li je u njegovo doba progonstvo
Božjeg naroda bilo nešto nepoznato? Zar Jovan nije iskusio žestoku anatemu Rima protivu
crkve, i zar i on sam nije bio u izgnanstvu od ove okrutne sile dok je ovo pisao? Zašto je
onda bio zaprepašćen unapred videći. kako Rim i dalje proganja svete? Tajna njegovog
čuđenja je u ovome: Sva progonstva kojima je on bio svedok dolazila su od strane
paganskog Rima, otvorenog neprijatelja Hrista. Nije bilo ništa' čudno što su neznabošci
hteli da prognaju Hristove sledbenike. Ali kada je u viziji gledao tobožnju Hrišćansku crkvu
koja progoni sledbenike Jagnjeta i opija se njihovom krvlju, nije mogao drugo nego da
bude začuđen »čudom velikim«.
»Zver, koju si video beše i nije, i izići će iz bezdana i otići će u propast; i udiviće se
koji žive na zemlji, kojima imena nisu napisana u knjioi života od postanja sveta, kad vide
zver, koja beše, i nije, i doći će opet. Ovde je um, koji ima mudrost. Sedam glava to su
sedam gora na kojima žena sedi. I jesu sedam careva. Pet je njih palo, i jedan jest, a drugi
još nije došao; i kad dođe za malo će ostati. I zver koja beše i nije, i ona je osmi, i jest od
sedmorice i u propast ide.« — stihovi 8—11.
Rim u tri faze. — Zver o kojoj anđeo ovde govori je očevidno skerletno crvena zver.
Divlja zver, slična onoj koja je
1 Alexander Hislop: Dva Vavilona, The two Bahylons, strana 6.

već predstavljena, simbol je tiranske vlasti koja progoni. U svojoj dugoj istoriji Rim
je prolazio kroz izvesne faze u kojima ovaj simbol ne bi mogli da primenimo na njega, za
vreme kojih, kao što prorok kaže, nije bilo zveri ili ona nije postojala u današnjem obliku.
U svom paganskom obliku Rim je bio sila koja je proganjala Božji narod i za to vreme se
obrazovala zver. Ali kada je Rimsko carstvo formalno postalo hrišćanska država, postojao
je prelaz od paganstva ka drugoj fazi religije koja je pogrešno nazvana Hrišćanstvo. Za
vreme jednog kratkog perioda, dok se odvijao ovaj prelaz, Rim je izgubio svoj okrutni,
progoniteljski karakter, i može se reći da za to vreme nije bilo zveri. Kako je vreme prolazilo,
razvilo se papstvo i ponovo se pojavio krvožedni i tiranski karakter Rimske zveri.
Sedam glava. — Za sedam glava se prvo kaže da predstavljaju sedam gora a zatim
sedam careva. U desetom stihu se kaže »i ima sedam kraljeva« (engleski prevod) a u
originalu stoji »jesu sedam kraljeva«. Stoga ova rečenica glasi: »Sedam glava jesu sedam
gora ... i jesu sedam careva«; tako su iaentifikovane glave, gore, i carevi.
Anđeo dalje kaže, »pet je njih (careva) palo« ili nestalo. Ponovo kaže, »i jedan (car)
jest«, šesti dakle vlada. »A drugi još nije došao; i kad dođe za malo će ostati.« I na kraju
»zver koja beše i nije, i ona je osmi, i jest od sedmorice.«
Po ovom redosledu sedmorice careva, možemo da razumemo d.a onaj koji »još nije
došao«, u vreme kada je Jovan ovo pisao, sada se pojavljuje na sceni i zove se osmi, ali je
jedan »od sedmorice« u smislu da je apsorbovao u sebe snagu prethodne sedmorice i
uvežbao njihovu vlast i silu. To je onaj čiju pojavu želimo da pratimo. Za njega se kaže da
mu je suđeno da »u propast ide«, što znači sasvim da propadne. Ovde se ponavlja izveštaj
iz osmog stiha: »zver koju si vidio«, jeste »skerletno crvena zver«, na kojoj žena sedi. Videli
smo već da ova zver predstavlja civilnu vlast, i prema ranijim piscima ona prolazi kroz
sedam faza, prikazana je i u Otkrivenju
13. glavi kao leopard, dok se ne pojavi osma i ne propadne do kraja. Kako smo
već prikazali, papski Rim izrasta i sledi paganski Rim, stoga moramo da zaključimo da osma
glava, koja je jedna od sedmorice i u potpunosti ih sledi, predstavlja papstvo, sa svim
karakteristikama mešavine takozvane hrišćanske doktrine, u kojoj su i dalje prisutna
obeležja paganstva, održavanje običaja i sujeverja.
»I deset rogova koje si video, to su deset careva, koji carstva još ne primiše, nego
će oblast kao carevi na jedno vreme primiti sa zveri. Ovi jednu volju imaju, i silu i oblast
svoju daće zveri. Ovi će se pobiti s Jagnjetom, i Jagnje će ih pobeđiti jer je Gospodar nad
gospodarima i Car nad carevima; i koji su s Njim, jesu pozvani i izabrani i vjerni.« — stihovi
12—14.
33'

Deset rogova. — O ovom predmetu vidi komentar kod Danila 7:7, gde je prikazano
deset rogova, koji predstavljaju deset država koje izrastaju iz Rimske imperije. Oni će
primiti vlast od zveri na jedno vreme (grčki, hora, neodređeni deo vremena). To znači, da
za jedno vreme oni vladaju zajedno sa zveri, za vreme kojeg joj daju svoju snagu i moć.
Pisac Kroli daje ovakav komentar za dvanaesti stih. »Proroštvo izjednačuje vreme
papstva sa nastankom deset država iz zapadne imperije.« Oni će primiti sa zveri vlast »na
jedno vreme«. Ovo bi moglo da se prevede i ovako, »u isto doba« (grčki mian horan.)
Deset država će postojati istovremeno, što je u kontrastu sa »sedam glava«, koje su išle
uzastopno, jedna za drugom.«
Ovo se bez sumnje odnosi na prošlost, u vreme kada su države Evrope bile
jednodušne u davanju potpore papstvu. Kakav će na kraju biti odnos ovih država prema
papstvu, opisano je u stihu 16, gde kaže da će omrznuti na bludnicu, opustošiće je i ogoleti,
i meso će njezino pojesti i sažećiće je ognjem. Deo ovoga su zemlje Evrope već učinile.
Potpuno ispunjenje ovog proročanstva: »i sažeći će je ognjem«, biće izvršeno kada se
ispuni proročanstvo iz Otkrivenja 18:8.
»Ovi će se pobiti sa Jagnjetom« stih 14. Ovde nas prorok vodi u budućnost u vreme
velike poslednje borbe, u to vreme Jagnje nosi titulu Cara nad carevima i Gospodara nad
gospodarima, titulu koju je Hristos uzeo na sebe kada je završio službu posredovanja, u
vreme svršetka probe. (Otkrivenje 18:11—16.)
»I reče mi: vode, što si video, gde sedi bludnica, ono su ljudi
i narodi, plemena i jezici. I deset rogova, što si video na zveri, oni će omrznuti
na bludnicu, i opustošiće je i razgolititi, i meso njezino poješće i sažeći će je ognjem. Jer je
Bog dao u srca njihova da učine volju Njegovu, i da učine volju jednu, i da dadu carstvo
svoje zveri, dok se svrše reči Božije. I žena, koju si video, jeste grad veliki, koji ima carstvo
nad carevima zemaljskim.« — stihovi 15—18.
 Sudbina bludnice. — U stihu 15 dato je objašnjenje šta se u Svetom pismu
podrazumeva pod simbolom vode: ljudi i narodi, plemena i jezici. Anđeo je rekao Jovanu,
pozivajući ga da usredsredi svoju pažnju na ovaj predmet, da će mu pokazati osudu koja
će biti izrečena nad bludnicom. Ona je opisana u stihu 16. U ovom poglavlju više je
govoreno o »majci« ili o katoličkom Vavilonu. U sledećem poglavlju će biti više reči o
karakteru i sudbini druge velike grane Vavilona, o ćerkama bludnicama.{DiO 706.5}

Poglavlje XVIII
OSUDA MODERNOG VAVILONA
»I posle ovoga videh drugoga anđela gde silazi s neba, koji imaše oblast veliku; i zemlja
se zasvetli od slave njegove. I povika jakim glasom govoreći: pade, pade Vavilon veliki, i
posta slan đavolima i tamnjca svakome duhu nečistome, i tamnica sviju ptica nečistih i
mrskih, jer otrovnim vinom bludstva svojega napoji sve narode. I carevi zemaljski s njom
blud činiše, i trgovci zemaljski obogatiše se od bogatstva slasti njezine.« — Otkrivenje
18:1—3{DiO 709.1}
U OVIM STIHOVIMA nam je prikazan pokret moćne snage. (Vidi komentar četvrtog
stiha ove glave). Razmatranje samo nekoliko činjenica vodiče nas bez pogreške do cilja. U
Otkrivenju 14 data je vest koja je objavila pad Vavilona. »Vavilon« je izraz koji obuhvata
ne samo pagansku religiju i rimokatoličku crkvu, već i sve religije koje su proizišle iz te
crkve, noseći sa sobom njene zablude i tradicije.
Duhovni pad. —■ Pad Vavilona, koji se ovde spominje, svakako nije doslovno
razaranje, jer se neki događaji odigravaju u Vavilonu i posle ovog pada i oni potpuno
negiraju ovakav stav prema istome. Na prirner, Božji narod se nalazi u Vavilonu i ]3osle
njegovog pada, i njemu je upućen poziv da izađe iz Vavilona, da ne bi primio zla koja
pripadaju Vavilonu, a što uključuje i doslovno razaranje. Zbog toga je ovaj pad duhovne
prirode, jer je rezultat istog da Vavilon postaje stan đavolima, tamnica svakome duhu
nečistome, i tamnica sviju ptica nečistih i mrskih. Ovo su strašni opisi odmazde koji
pokazuju da se kao posledica pada Vavilona nagomilavaju njegova zla čak do neba i
postaju predmet Božje osude, čije izvršenje više ne može da se odlaže.
Kako je pad koji je ovde prikazan duhovne prirode, on se odnosi i na neku granu
Vavilona izvan paganske ili papske oblasti; jer je od samog početka paganstvo bilo lažna
religija a i papstvo je takođe jedna otpala religija. Nadalje, ako je za ovaj pad rečeno da će
se dogoditi kratko vreme pre konačnog razorenja Vavilona, ovo svedočanstvo ne može da
se odnosi ni na jednu drugu religioznu organizaciju već samo na onu koja je proizišla iz
ove crkve. Ona je u početku doživela reformu. Jedno vreme je sve išlo dobro, imali su Božju
potvrdu; ali noseći za sobom neke od svojih pogrešnih doktrina, ona se udaljila od svetla
proročke istine. Ono ih je napustilo i oni će konačno razviti karakter koji je tako mrzak
Bogu kao i karakter crkve iz koje su proizašli.
 Aleksandar Campbel, osnivač crkve Kristovih učenika, kaže: »Jedna papska
reformacija pokušana je u Evropi još pre puna tri veka. Ona se završila u Protestantskoj
hijerarhiji i masovnom odstupanju i neslaganju. Protestantizam se preorijentisao i razvio u
Prezbiterijanizam, zatim u Kongregacionalizam, a onda u Baptizam, itd., itd. Metodizam je
pokušao da se potpuno reformiše ali se samo izđelio na više oblika Veslejizma. .. Sve ove
organizacije su ostale i dalje čvrsto povezane — u svojim crkvenim organizacijama,
bogosluženjima, doktrinama i običajima — kao različiti ostaci papstva. One su u najboljem
slučaju samo reformacija papstva i to samo delimična. Doktrine i ljudske tradicije su
oslabile snagu i progres Evanđelja u njihovim rukama.«1
Mnoga svedočanstva mogla bi se izneti od strane osoba koje su na visokim
položajima u ovim raznim veroispovestima, napisana, ne sa ciljem da se preteruje i da se
pronalaze greške, već da se jasno uoči strašna situacija u kojoj se nalaze ove crkve. Naziv
Vavilon, koji im je dat nije izraz prebacivanja ili ukora, već stanje poremećenja i raznolikosti
osećaja koji vladaju među njima. Vavilon mora đa padne. On je mogao da se izleči,
(Jeremija 51:9) da je prihvatio istinu, ali on ju je odbacio.
Ne prihvatanjein istine o drugom Hristovom dolasku, i odbacivanjem prve
anđeoske vesti uopšte, ove crkve su odbile da hode u rastućoj svetlosti koja je sa Božjeg
prestola osvetljavala njihov put. Rezultat je bio pometnja i razdor u njihovim redovima.
Svetovnost i oholost ubrzo su ugušili svaku biljku nebeskog porekla.
U ovoj glavi ponovo se spominje pad Vavilona. Prema ranijim izveštajima on sledi
trubljenju ili objavljivanju prve anđeoske vesti, i Božanska objava glasi: »I drugi anđeo za
njim ide govoreći: pade, pade Vavilon.« Sada poslednja objava sa neba glasi: »I povika
jakim glasom govoreći: Pade, pade Vavilon veliki, i posta stan đavolima.« Ovo je poslednja
stepenica u razviću otpada, i u sledećih nekoliko stranica biće otkrivena sva veličina ove
poslednje faze pada Vavilona.
' Alexander Campbell * Hrišćanski baptizam, strana 15,

Vreme pada. — Na koje se vreme odnose ovi stihovi? I kada možemo očekivati
nastup ovog događaja? Ako je naš stav tačan da ove crkve ili ogranci Vavilona u naše dane
doživljuju svoj duhovni pad, jer su odbacile prvu vest iz Otkrivenja 14, to onda nije mogla
ni Jasna vika biti objavljena pre toga vremena. Postoje samo dve mogućnosti: ili se to
događa istovremeno sa objavljivanjem vesti o padu Vavilona iz Otkrivenja 14. glave, ili taj
događaj pripada jednom kasnijem periodu vremena. Oba ova događaja ne mogu se
odvijati istovremeno, jer objavljivanje pada Vavilona uključuje još neke pojedinosti koje se
ranije nisu mogle ispuniti, niti su bile u procesu ispunjenja. Štaviše, na njihovo zbivanje
niko nije mogao ni pomisliti u ono doba. Setimo se ponovo 1844. godine, kada je
objavljena božanska vest, vest izneta u ovoj glavi. Nameće se jedno pitanje: Da li je od
tada pa do danas objavljena još koja vest? Odgovor je: Da. Danas slušamo objavljivanje
treće anđeoske vesti, a to je poslednja koja se daje pre dolaska Sina čovečijega. Kako u
religioznom svetu sve više dolazi do pada, širi se opomena iz Otkrivenja 18: 1—4, koja krči
put objavljivanju treće anđeoske vesti, koja se sada najavljuje sa silom i obasjava svet
svojom slavom.
Spiritizam. —Sledeća faza vesti koja je izneta u drugom stihu je sada u procesu
ispunjavanja i biće dovršena radom spiritizma. Ono što se u Otkrivenju 16:14, naziva
»duhovi đavolski koji čine čudesa« to tajanstveno ali sigurno krči sebi put među
religioznim sektama. Njihova verovanja je trebalo da se formiraju pod uticajem vina
(zablude) Vavilona. Jedna vrsta takvog »vina« je i verovanje da su duše naših mrtvih
prijatelja svesne, razumne, inteligentne i aktivne svuda oko nas. Za spiritizam je danas
karakteristično da se skriva iza plašta religioznosti. Držeći u tajnosti svoje osnovne principe,
koje je nekada isticao u prvi plan, spiritizam teži da postane priznata religija, kao što su to
druge verske zajednice u zemlji. Spiritisti govore o grehu, kajanju, spasenju kroz Hrista,
skoro o svemu kao i pravi Hrišćani. Pod plaštem ovakvog verovanja zar ima prepreke da
se spiritizam uvuče u skoro svaku versku zajednicu, među hrišćanstvom? Videli smo da je
osnovno verovanjć spiritista, besmrtnost duša, a to je fundamentalna dogma u verovanju
skoro svih crkava. Sta onda može spasiti Hrišćanstvo od njegovog zavodljivog uticaja?
Ovde je prikazan još jedan žalosni rezultat odbacivanja istina koje su ponuđene
svetu kroz vest iz Otkrivenja 14. glave. Da su crkve primile ovu vest, ona bi im bila štit
protiv zabluda; jer među velikim istinama koje su se razvile u toku religioznog kretanja u
vreme velikog adventnog buđenja spadaju i takve važne nauke kao: verovanje da ljudska
duša po svojoj prirodi nije besmrtna; da je večni život dar Isusa Hrista i može se dobiti
jedino kroz Njega; da mrtvi nisu svesni; da će se nagrade i kazne dodeliti po delima tek
posle uskrsnuća i dana suda.
Ove istine zadaju smrtni udarac prvom vitalnom učenju spiritizma. Kakvo uporište
može sebi da osigura ova doktrina kod duša koje su utvrđene na ovakvim istinama? Na
primer: dođe duh i tvrdi da je bestelesna duša ili duh umrloga. Ova se tvrdnja pobija
činjenicom da on nije duša ili duh koji je taj čovek posedovao, jer Biblija uči »da mrtvi ne
znaju ništa«. Stoga je učenje spiritizma laž a svedočanstva koja ono pruža ukazuju da
pripada sotonskoj zbornici. Zato ga treba odmah odbaciti, a zlo koje nanosi efektno
preduprediti. Ali velika masa religionista ostaće suprotna istini koja bi ih štitila, i tako će
sami sebe izložiti poslednjoj manifestaciji sotoninog lukavstva.
Moderni liberalizam. — I dok spiritizam tako deluje, iznenađujuće promene dovode
do njegovog isticanja u same vrhove nekih veroispovesti. Neverovanje se danas skriva iza.
izraza »nauka«, »visoka kritičnost«, »evolucija«, »moderni liberalizam«, koji su prihvaćeni
od strane mnogih teoloških škola u zemlji, a u velikoj većini ovoj ozbiljnoj opasnosti su
izložene i protestantske crkve.
»Protestanti danas gledaju na katolizam mnogo lepšim očima nego u ranijim
stolećima. U mnogim protestantskim zemljama gde su katolici u manjini, i zauzimaju
pomirljiv stav, da bi zadobili povoljniji uticaj, primećuje se sve veća ravnodušnost u
pogledu nauka koje rastavljaju protestante od Rima. Sve više preovlađuje mišljenje da
razlike u važnim pitanjima i ni.su tako velike kako se ranije smatralo, i da samo malo
popuštanja od strane protestanata može dovesti do sondiranja odnosa sa Rimom. Bilo je
vremena kada su protestanti visoko cenili slobodu vere i savesti, koja je bila skupo plaćena
mučeničkom krvlju. Oni su učili svoju decu da se gnušaju papstva, i smatrali su svaku težnju
za približavanje Rimu kao neverstvo prema Bogu. Ali koliko su liberalnija osećanja koja
protestanti sada ispoljavaju prema Rimu!
»Mnogi tvrde da je katolička crkva bila oklevetana, protestanti su skloni da prihvate
ovu tvrdnju. To što je ona činila, bilo je u vekovima neznanja i tame. Oni opravdavaju njenu
strahovitu okrutnost i krvoločnosti time što je prikazuju kao rezultat divljaštva i varvarstva
onog vremena, tvrdeći da je uticaj modernog vremena promenio njena osećanja.
»Ali papstvo je i danas upravo ono što je proroštvo objavilo da će i biti: otpad
poslednjeg vremena. (2. Solunjanima 2:3.4.) Njegov je plan i taktika da najbolje iskoristi
priliku koja odgovara njegovim ciljevima. Jer pod lažnim izgledom kameleona, ono uvek
krije nepromenjivi otrov zmije. Papstvo je tvrdilo i danas još tvrdi, đa se »ne mora održati
reč data jeretiku ili osumnjičenom za jeres.« (Lensant, I, 516) Da li se ona sila čija je istorija
u toku vekova bila poprskana krvlju svetijeh, može danas smatrati jednim delom Hristovog
tela?
»Ne ističe se bez razloga u protestantskom svetu da se sada katolizam mnogo ne
razlikuje od protestantizma kao ranije. Došlo je do promene, ali ne kod papstva. Katolizam
je stvarno postao vrlo sličan današnjem protestantizmu, zato što je protestantizam postao
sličan katolizmu!« (V. B. str. 455— 462.)
Rezultati otpada. — Sa stanovišta ovako žalosnog izgleda stvari, i pod
rukovodstvom ovakvih ljudi koliko je vremena potrebno da se Vavilon napuni nečistim
duhovima i nečistim i mrskim pticama? Šta je već učinjeno u ovom pravcu! Kako bi pobožni
očevi i majke, generacije koja je živela neposredno pre objavljivanja prve anđeoske vesti,
stajali zaprepašćeni pred zastrašujućim kontrastom koji postoji između njihovog vremena
i našeg, i oplakivali tu tužnu izopačenost, samo kada bi mogli da čuju učenje i vide rad
religioznog sveta danas! Ali nebo neće dozvoliti da sve ovo prođe u tišini. Data je snažna
vest koja pažnju sveta upravlja na jednu od najstrašnijih tačaka optužbe protiv religija bez
prave vere, tako da će osuda koja sledi biti jasna.
Treći stih ukazuje na veličinu uticaja Vavilona i zla koja proizilaze i koja će proizaći
iz njegovog učenja, kao i na pravednost kazne koju će primiti. Trgovci zemaljski su se obo-
gatili od bogatstva slasti njezine. Ko preuzima vodstvo u nastranostima ovog vremena? Ko
postavlja njene stolove bogatom i probranom hranom? Ko predvodi u nastranostima u
oblačenju i skupocenoj odeći? Ko prednjači u aroganciji i ponosu? Ne čine li to članovi
crkve, pre svega oni koji teže za materijalnim i oholim stvarima ovog života?
Ali u ovom slikovitom prikazu postoji i jedna ohrabrujuća crta. Iako je Vavilon kao
celina izopačen, postoje izuzeci; Bog još uvek ima jedan narod u njemu i on mora do
izvesne mere biti respektovan radi toga naroda, sve dok svi koji su pozvani da izađu iz
njega ne odgovore. Ne će biti potrebno da se dugo čeka na ovo. Uskoro će Vavilon biti
potpuno prožet uticajem ovih zlih oruđa, tako da će njegovo stanje u potpunosti biti jasno
svima koji. su pravedna srca i time će biti pripravljen put za izvršenje dela o kome nam
apostol ovde govori.
»I čuh glas drugi s neba koji govori: iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u
grehe njezine, i da vam ne naude zla njezina. Jer gresi njezini dopreše čak do neba, i Bog
se opomenu nepravde njezine. Platite joj kao što i ona plati vama, i podajte joj dvojinom
onoliko po delima njezinima: kojom čašom zahvati vama, zahvatajte joj po dva put onoliko.
Koliko se proslavi i nasladi, toliko joj podajte muka i žalosti; jer govori u srcu svojemu:
„Sedim kao carica, i nisam udovica, i žalosti ne ću videti.« Za to će u jedan dan doći zla
njezina: smrt i plač i glad, i sažeci će se ognjem; jer je jak Gospod Bog koji joj sudi.« —
stihovi 4—8.
Glas koji dolazi sa neba označava da je to vest sile i snage, praćena nebeskom
slavom. Kako značajna postaje intervencija neba, i kako su mnogobrojna oruđa.
Ovaj glas dolazi sa neba, pokazujući da se istome mora pokloniti najveća pažnja.
Kroz ovaj »drugi glas« se dovodi jedan novi borac na bojno polje. To je peti, izričito
naglašeni nebeski borac koji će u poslednjoj verskoj borbi imati istaknuto učešće.
Nabrojaćemo ovih pet vesnika-boraca: To su prvi, drugi i treći anđeo iz Otkrivenja 14, zatim
moćni anđeo iz prvog stiha 18-te glave, i na kraju peti borac, koji se u navedenom tekstu
označava rečju »drugi glas«. Tri prva već su se pojavila na bojnom polju: »Prvi anđeo«, sa
kojim se usko-ro spojio i »drugi«, najavljujući pad Vavilona. Obadva su bila u polju, na
delu, kada im se pridružio kasnije i »Treći anđeo«. Zatim dolazi anđeo iz Otkrivenja 18:1.
Koliko nam je poznato, anđeo iz prvoga stiha nije još nastupio u svoju misiju. Ali taj
događaj ne može više biti daleko, pošto su se ispunili svi uslovi potrebni za njegovo
nastupanje ili pojavljivanje. Nastup ovog poslednjeg, petog borca, dovodi proročanstvo u
tesnu vezu sa prethodnima.
»Iziđite iz nje narode moj«. — Već su izneti razlozi koji pokazuju da je vest iz 1. i 2.
stiha ove glave u vezi sa trostrukom anđeoskom vešću, koja se sada objavljuje. Saznanje o
njenoj veličini i snazi može se naći u ranijem opisu ovih anđela. Za prvu anđeosku vest se
kaže da se objavljuje »velikim glasom«. Isto se kaže i za treću vest, ali za anđela iz
Otkrivenja 18:1, se ne kaže da »leti posred neba« kao ostali anđeli, nego on »silazi sa
neba«. On dolazi sa vešću mnogo oštrijom i direktnijom. Ima »veliku oblast« i zemlja se
»zasvetli od slave njegove«. Ni na jednom drugom mestu u Bibliji ne može se naći ovakav
opis poruke koja je čoveku poslata sa neba. Ovo je poslednja vest, i kao što joj dolikuje,
ona dolazi sa iznenađujućom slavom i snagom. To je strašan čas, kada se odlučuje sudbina
sveta — najsvečaniji trenutak kada jedna savremena generacija ljudske porodice treba da
pređe granice probe, dok odzvanjaju poslednji časovi milosti.
«Izađite iz nje, narode Moj.« — Već je bio iznet dokaz da su stihovi 1—2 iz 18. glave
dati u vezi sa sadašnjom trostrukom anđeoskom vešću. Ideja o njenoj veličini i sili može se
steći iz opisa ovde najavljenog anđela. Za prvu anđeosku vest je rečeno da je objavljena
sa »jasnim glasom«, a isto se kaže i za treću vest, ali ovaj anđeo iz 18:1 umesto da
jednostavno leti »posred neba« kao i ostali, za njega se veli da »silazi sa neba«. On dolazi
sa jednom vesti koja je oštrija i odlučnija. On ima »veliku moć«, i zemlja se rasvetli od
»slave njegove.« Nigde se u Bibliji ne nalazi sličan opis jedne vesti date ljudima. Ona je
poslednja vest, i kao što joj dolikuje, ona dolazi sa čudesnom slavom i neobičnom silom.
Odista će biti strašan čas u kome će se odlučiti sudbina sveta — najozbiljnija kriza kroz
koju prolazi cela savremena generacija ljudske rase, kada će se vrata milosti zauvek
zatvoriti i iščeznuti poslednji glas vesti izmirenja.
I zar može jedan takav događaj proći bez opomene milostivoga Boga?
Nikako! Ove velike činjenice biće glasno objavljene, da se niko ne može izgovoriti
neznanjem u vezi đolazećeg suda. Pravednost, dugo trpljenje i milost Božja otkrivaju se u
odlaganju strašnoga suda kojim se odavno preti, dok svaki ne dobije mogućnost da
upozna volju Božju i da se pokaje i obrati. Jedan anđeo je poslan sa neba, zaodeven
nebeskom silom i sjajem koji okružuje Božji presto. On silazi na Zemlju i ona se rasvetli.
Dok njegova prisutnost rasteruje senke, njegov prodirući glas objavljuje poslednju
opomenu. Samo duhovno mrtvi i oni koji su »dvaput umrli i iz korena iščupani«, ne mogu
primetiti prisutnost ovoga anđela, jer po ćelom svetu izlazi svetlost istine i rasteriva gustu
tamu. On to ne čini tihim glasom i nerazumljivim govorom, niti se javlja samo pojedinim
velikanima, nego korača u sili i viče velikim glasom ćelom svetu. On »viče jakim glasom.«
To nije samo strašna vest, već »vika«, jasna vika, jedan poklič sa jakim glasom.
Još jednom on upozorava na zloupotrebe i zablude svetski nastrojenih crkava.
Poslednji put ukazuje na njihove zablude i grehe; nemoć današnjeg merila pobožnosti da
se suoči sa poslednjom krizom sasvim je očigledna. U međuvremenu gresi Vavilona
dostižu do neba i bezakonje njegovo spomenu se pred Bogom. Tmurni oblaci gneva se
skupljaju. Uskoro će se sručiti nepomešani gnev Božji na grad poremećenja i ponositi
Vavilon će potonuti kao što tone vodenički kamen kad ga se baci u dubinu mora.
Iznenada se čuje i drugi glas sa neba: »Iziđite iz nje narode moj!« Ponizna, iskrena,
posvećena Božja deca, koja su još ostala, koja plaču i ridaju nad gnusobom koja je učinjena
na zemlji, slede glas, peru ruke od greha njezinih, izdvajaju se, izbegavaju nesreću i bivaju
spaseni, dok Vavilon postaje predmet pravednog Božjeg suda. Ovo su uzbudljivi časovi za
crkvu. Budimo spremni za ovu krizu.
Činjenica da je Božji narod pozvan da izađe iz Vavilona da ne bi imao udela u
njegovim gresima, pokazuje, da tek nakon određenog vremena ljudi postaju krivci ako su
povezani sa Vavilonom. Time objašnjavamo činjenicu da se o 144.000 može reći da se »ne
opoganiše sa ženama« (Otkrivenje 14:4), premda će mnogi od njih biti izazvani u to vreme
iz Vavilona, da se ne oskvrne sa ženama, tj. otpalim crkvama koje čine Vavilon.
Stihovi 6 i 7 su proročka potvrda da će Vavilon primiti nagradu ili kaznu zavisno od
svojih dela. Treba imati na umu da se ovaj izveštaj odnosi na onaj deo Vavilona koji je
predmet duhovnog pada. Kao što je već spomenuto on se posebno odnosi na »ćerke«,
razne protestantske religije, koje se ne udaljavaju mnogo od karakternih crta »majke«, i
istrajne su u familijarnoj sličnosti. One će, kao što je ranije rečeno pokušati sveobuhvatno
proganjanje istine i Božjeg naroda. Od njih će se formirati »ikona zverina«. To su oni koji
će imati novo iskustvo u upotrebi civilne vlasti u prisiljavanju na držanje njihovih dogmi.

Ovo je bez svake sumnje početak iskvarenosti sile koja predvodi ovu granu Vavilona
da u svom srcu gaji ponositost: »Sedim kao carica i nisam udovica,« tj. nisam više
»ucveljena« (grčki: chera), tj. »lišena« vlasti ili siromašna u sili kao što sam nekada bila. Ona
izjavljuje: »Sada vladam kao carica
i žalosti ne ću videti«. Ona se bogohulno hvališe Ustavom kao bogom; crkva
je ustoličena i sada ima vlast.
Izraz »platite joj kao što i ona plati vama« želi da ukaže da će vrhunac ove vesti i
vreme izlaska svetih biti kada crkva otpočne progonstvo Božjeg naroda. Kada prevrši čašu
nasilja protiv svetih, tada će »anđeo Gospodnji da je udari.« (Psalam 35:6; 137:8.) Sud sa
visine će pasti na nju u dvostrukoj meri, (»dva puta onoliko«) tj. u dvostrukoj meri će se na
nju izliti sva ona zla koja je ona spremala za ponizne sluge Božje.
Dan u koji će doći njena zla, spomenut u stihu 8, mora biti proročki dan, u svakom
slučaju ne vremenski jedan dan od 24 časa, jer je nemoguće da se glad pojavi u tome
vremenskom intervalu. Zla koja će pogoditi Vavilon su bez sumnje sedam poslednjih zala
koja su već opisana. Jednostavan zaključak koji iz ovoga proizilazi, a u vezi sa Isaijom 34:8,
jeste da je za ovo strašno pohođenje potrebna cela jedna godina.
»I zaplakaće i za jauka ti za njom carevi zemaljski koji s njom blud činiše i besniše,
kad vide dim gorenja njezina, iz daleka stojeći od straha muka njezinih i govoreći: jaoh!
jaoh! grade veliki Vavilone, grade tvrdi, jer u jedan čas dođe sud tvoj! I trgovci zemaljski
zaplakaće i zajaukati za njom, što njihovih tovara niko više ne kupuje.« — stihovi 9—11.
Pravedna odmazda. — Ispunjenje prvog zla uslovilo je potpuni prestanak svakog
prometa i ukrasnih artikala raskoši po kojima je Vavilon bio poznat. Kada-su trgovci, koji
su u velikoj većini stanovnici ovog grada, i koji su se obogatili trgujući ovim stvarima,
iznenada zajedno sa svojim susedima bili pogođeni strašnim ranama, trgovina je prestala,
prostrane radnje bile su bogato snabdevene ali nije bilo nikoga da kupuje i trgovci su
počeli da jadikuju nad sudbinom ovog velikog grada. Ako postoji nešto što bi ljude
današnje generacije navelo da stvarno jadikuju to je onda diranje u njihova bogatstva.
Postoji opravdanost za ovu odmazdu. Kratko vreme pre izdavanja dekreta da oni koji
veruju u Boga niti šta mogu da kupe niti da prodaju, došlo je do mnogo efektnije restrikcije
(ograničenja).
Može se pojaviti pitanje, kako to da osobe koje su se našle u nesreći stoje izdaleka
i jadikuju. Moramo se podsetiti da je ovo pustošenje simbolično, kao i grad nad kojim se
ono vrši. Ukoliko bi nesreća stvarno pogodila neki grad bilo bi logično da njegovi
stanovnici pobegnu iz njega, ukoliko imaju priliku za to, i izdaleka žale njegovu propast.
Koliko bi daleko oni stajali od njihovog omiljenog grada zavisi od straha i zaprepašćenja
od izlivenog zla. Opis koji je apostol dao ne bi bio potpun bez ovog izraza zato ga je on i
upotrebio, ne da bi nam stavio do znanja da će ljudi stvarno pobeći iz simboličnog grada,
što bi bilo nemoguće, već da bi istakao njihov užas i zapanjenost nad osudom koja se
spustila.
»Tovara zlata i srebra i kamenja dragoga i bisera i finog platna i porfire i svile i
skerleta, i svakoga mirisnog drveta i svakojakih sudova od slonovače i svakojakih sudova
od najskupljega drveta, mjedi i gvožđa i mermera. I cimeta i tamjana i mira i livana i vina i
ulja, i finog brašna i pšenice, i goveda i ovaca, i konja i kola, i telesa i duša čovečijih.« —
stihovi 12—13.
Trgovačka roba Vavilona. — U ovim stihovima dat je spisak Vavilonske trgovačke
robe, koji sadrži sve stvari koje su u vezi sa raskošnim životom, sjajem i luksuzom. Prikazan
je sav trgovački materijal. Spisak sadrži i »telesa i duša čovečijih«, što se više odnosi na
duhovnu oblast, na one crkve koje lišavaju ljude slobode vere i savesti, koje je u nekim
slučajevima mnogo teže nego fizičko robovanje, ali se odnosi i na raniju trgovinu robljem
u nekim hrišćanskim zemljama Evrope i Amerike.
»I voća želja duše tvoje otidoše od tebe, i sve što je masno i dobro otide od tebe, i
više ga nećeš naći.« — stih 14.
Ukoravanje proždrljivosti. — Voće koje je ovde prikazano prema originalu
predstavlja »jesenje voće«. Ovde prorok ističe da će uskoro nestati »ono što je najlepše za
određeno doba godine«, a za čime teže mnogi gurmani sa svojim razmaženim apetitima.
To je, naravno i deo gladi, koja će nastati kao rezultat izlivanja četvrtog zla: Otkrivenje 16:8.
„Trgovci koji se ovijem tovarima obogatiše od nje, staće iz daleka od straha mučenja
njezina, plačući i jaučući. I govoreći: jaoh! jaoh! grade veliki, obučeni u svilu i portiru i
skerlet, i nakićeni zlatom i kamenjem dragijem i biserom; jer u jedan čas propade toliko
bogatstvo! I svi gospodari od lađa, i sav narod u lađama, i lađari, i koji god rade na moru,
stadoše iz daleka, i vikahu, videvši dim gorenja njezina, i govorahu: Ko je bio kao ovaj grad
veliki? I baciše prah na glave svoje, i povikaše plačući i ridajući, govoreći: jaoh! jaoh! grade
veliki, u kome se obogatiše svi koji imaju lađe na moru od bogatstva njegova, jer u jedan
čas opustje!” — stihovi 15—19. {DiO 706.5}
Uzbuđenje bezbožnika. — Čitalac može lako da zamisli uzrok koji je doveo do ovog
jedinstvenog žaljenja, jadikovanja i bola. Zamislite zla u kojima su, zle rane došle na ljude,
reke postale krv, more kao krv od mrtvaca, sunce žeže ljude ognjem, trgovina prestala, a
zlato i srebro ne može da spasi ljude. Zato ne treba da se čudimo njihovom bolnom urliku
niti tome što su se lađari i mornari pridružili opštem naricanju. Različita su i osećanja svetih,
kao što je prikazano u sledećem svedočanstvu:
»Veseli se nad njim nebo, i sveti apostoli i proroci, jer Bog pokaja sud vaš na njemu.
I uze jedan anđeo jak kamen veliki, kao kamen vodenični, i baci u more govoreći: tako će
sa hukom biti bačen Vavilon grad veliki, i neće se više naći; i glas gudača i pjevača i svirača
i trubača ne će se više čuti u tebi; i nikakav majstor ni od kakva zanata ne će se više naći u
tebi, i huka kamenja vodeničnoga ne će se čuti u tebi; vidjelo žižka ne će se više svetliti u
tebi, i glas ženika i neveste ne će više biti čuven u tebi; jer trgovci tvoji bejahu boljari
zemaljski, jer tvojim čaranjem prevareni biše svi narodi. I u njemu se nađe krv proročka i
krv svetijeh i sviju koji su pobijeni na zemlji.« — stihovi 20—24.
Osećanja pravednih. — Apostoli i proroci su pozvani da se raduju nad propašću
velikog Vavilona, jer je u uskoj vezi sa ovom propašću njihovo spasenje od snage smrti i
groba u toku prvog vaskrsenja.
I kao što je vodenični kamen bačen u more tako je Vavilon potonuo da se više
nikada ne pojavi. Različite umetnosti i zanimanja koja su se razvila u njegovoj sredini i koja
su upravljala njegovim željama, neće više obavljati svoj posao. Velelepna muzika koja se
nekada čula u impozantnoj ali formalnoj i beživotnoj službi, zamrla je za uvek. Prizori ve-
selja i radosti, prilikom stupanja mladoženje i mlade pred oltar, neće se više videti.
Njegova čaranja sačinjavaju vodeći zločin Vavilona, a vračanje je danas sastavni deo
spiritizma. »I u njemu se nađe krv sviju koji su pobijeni na zemlji«. Iz ovoga se jasno vidi
da je Vavilon postojao u vreme javljanja lažnih religija u svetu. U njemu je uvek bilo onih
koji su se suprotstavljali Božjem delu i koji su proganjali Njegov narod. O krivici poslednje
generacije vidi komentar na Otkrivenje 16:6

VOJSKE NEBESKE NA KONJIMABEUM Otkr. 19,14.

Prate svog božanskog Zapovednika kad bude došao da kazni one koji ostanu
uporni u nepokajanju

Poglavlje XIX
CAR NAD CAREVIMA
»I posle ovoga čuh veliki glas mnoštva naroda na nebu gde govori: »Aliluja! Spasenje i
slava i čast i sila Gospodu, Bogu našemu, jer su istiniti i pravedni sudovi Njegovi, što je
osudio veliku bludnicu, koja je pokvarila zemlju bludstvom svojim, i osvetio krv sluga svojih
od ruke njezine!« I po drugi put rekoše: »Aliluja!« I dim njezin izlažaše na vek veka.« —
Otkrivenje 19: 1—3.{DiO 725.1}
ASTAVLJAJUĆI predmet iz Otkrivenja 18. glave, stari apostol ovde prikazuje
trijumfalnu pesmu koju spaseni pevaju i sviraju na svojim harfama, pošto su videli potpunu
propast sistema velikog Vavilona, koji je bio u suprotnosti sa Bogom i njegovim vernim
sledbenicima. Razorenje je već obavljeno i ova pesma se peva it vezi sa drugim Hristovim
dolaskom i početkom hiljadugodišnjeg perioda.{DiO 725.2}
»Na vek veka«. — U vezi sa ovim svetim tekstom može da se pojavi sumnja: Kako
može da se kaže da će njen dim izlaziti na vek veka? Ne pokazuje li ovaj izraz da će patnja
trajati večno? Setimo se da je ovaj izraz uzet iz Starog zaveta, i da bi ga pravilno shvatili
moramo utvrditi kakvo je značenje imao pri prvoj upotrebi. U knjizi proroka Isaije 34, može
se naći izraz koji po svoj prilici ima isto značenje. Pod simbolom Edoma, data je slika
potpunog uništenja. Za ovu zemlju se kaže da će se njeni potoci pretvoriti u smolu, i prah
njezin u sumpor, da će zemlja postati smola razgorela i neće se gasiti ni danju ni noću, i
da će se dim njezin dizati doveka. Ovde se govori ili o jednoj zemlji koja je nazvana
Edomska ili o Zemlji uopšte. U prvom slučaju evidentno je da se fraza »na vek veka«' mora
vremenski ograničiti. Verovatnije je da se sve ovo odnosi na Zemlju kao planetu, što
proizlazi iz činjenice da prorok započinje ovu (34) glavu obraćajući se celoj Zemlji: »Neka
čuje Zemlja i što je u njoj, Vasiona i sve što se rađa u njoj« ... »jer se Gospod razgnevio na
sve narode.«
Ukoliko se ovo odnosi na ispražnjenje i opustošenje Zemlje prilikom drugog
Hristovog dolaska, ili na vatru očišćenja, koja će očistiti zemlju od svih posledica
prokletstva na kraju hiljadu godina, i tada se mora postaviti granica; jer posle svega ovoga
dolazi obnovljena zemlja, da kroz večnost bude mesto stanovanja spasenih. Tri puta se u
Bibliji spominje da će se dim dizati vekovima: prvi put u knjizi proroka Isaije 34-oj glavi, sa
Edomske zemlje koja je simbol zemaljske kugle; u Otkrivenju 14-oj glavi (kao što smo već
videli) od onih što se klanjaju zveri i ikoni njezinoj; i po treći put u glavi koju sada
proučavamo, u opisu razaranja velikog Vavilona. Svi ovi događaji dešavaju se skoro u isto
vreme i opisuju iste scene, tj. događaje koji će se odigrati pred drugi dolazak našeg
Gospoda i Spasitelja: uništenje zemlje, poštovaoca zveri i slave velikog Vavilona.{DiO
725.3}
»I padoše dvadeset i četiri starešine, i četiri živa bića, i pokloniše se Bogu koji seđaše
na prestolu, govoreći: »Amin, Aliluja!« I glas izađe od prestola koji govori: »Hvalite Boga
našega sve sluge Njegove, i koji Ga se bojite, mali i veliki.« I čuh kao glas naroda mnogoga,
i kao glas voda mnogih i kao glas gromova jakih, koji govore: Aliluja! jer caruje Gospod
Bog Svedržitelj. Da se radujemo i veselimo, i da damo slavu Njemu; jer dođe svadba
Jagnjetova, i žena njegova pripravila se!« I dano joj bi da se obuče u svilu čistu i bijelu, jer
je svila pravda svetih« — stihovi 4—8.{DiO 726.1}
Pobedonosna pesma. — »Jer caruje Gospod Bog naš Svedržitelj«, tako glase reči
ove pesme. On vlada jednako sada kao i u prošlim vekovima, iako zlo nije bilo odmah
kažnjeno. Ali On sada vlada javno, otkrivenjem Njegove sile u savlađivanju svih Njegovih
neprijatelja. {DiO 726.2}
»Da se veselimo .. . jer dođe svadba Jagnjetova, i žena njegova pripravila se«. Ko je
ta »nevesta, žena Jagnjetova« i kakva je to svadba? Zena Jagnjetova je Novi Jerusalim, koji
je gore. O ovome će više biti reči u Otkrivenju 21-oj glavi. Svadba Jagnjetova predstavlja
Njegov ulazak u ovaj grad. U ovaj grad On ulazi kao u slavnu metropolu svog carstva; sto-
ga, primajući carstvo, On prima i presto svog oca Davida. Ovo bi bio događaj koji je opisan
kao svadba Jagnjetova.
Sigurno je da se venčanje i brak često upotrebljavaju kao slike jedinstva između
Hrista i njegovog naroda, ali svadba o kojoj se ovde govori je poslednji događaj koji će se
odigrati. Ako izjava, da je Hristos glava crkve, kao što je muž glava ženi, (Efescima 5:23)
pokazuje da je crkva već sada žena Jagnjetova, onda to znači da se svadba Jagnjetova već
odavno obavila. To nije moguće, jer prema ovom svetom izveštaju ona treba da se obavi
u budućnosti. Pavle, obraćajući se vernima u Korintu kaže da ih je venčao za muža tj. Hrista.
To je iskustvo svih obraćenih. Ali ako je ovaj izraz upotrebljen da označi vezu kojom su
vezani za Hrista, znači li to da se svadba Jagnjeta odigrala u Korintu u Pavlovo vreme?
Dalja objašnjenja o ovom predmetu data su u komentaru Otkrivenja 21. glave.
Ukoliko grad predstavlja nevestu, može se postaviti pitanje: kako se je ona sama
pripravila? Mi odgovaramo: Izrazom oličavanja, animiranja, personifikacije, koja daje život
i mogućnost akcije neživim stvarima. (Vidi primer u Psalmu 114). Ponovo može da se pojavi
sumnja u vezi sa osmim stihom; kako grad može da se obuče u pravdu svetih, ali ukoliko
možemo da zamislimo kako bi grad bez stanovnika bio dosadno i sumorno mesto, onda
ćemo razumeti i ovo. Opis se odnosi na nebrojeno, mnoštvo njegovih stanovnika,
obučenih u sjajna odela. Odeća je bila dana nevesti. Šta joj je to darivano? Objašnjenje
nalazimo u Isaiji 54-oj glavi i Galatima 4:21—31. Novozavetnom gradu je darivano više
dece nego starozavetnom. Ona su njegova sreća i radost. Prekrasna odeća ovoga grada,
prema izveštaju, sastoji se od mnoštva otkupljenih i besmrtnih, koji šetaju zlatnim ulicama.
»I reče mi: napiši: blago onima koji su pozvani na večeru svadbe Jagnjetove. I reče
mi: ove su reči istinite Božje. I padnuvši pred nogama njegovima poklonih mu se; i reče mi:
Gle, nemoj, ja sam sluga kao i ti i braća tvoja koja imaju svedočanstvo Isusovo. Bogu se
pokloni! jer je svedočanstvo Isusovo Duh proroštva.« — stih 9—10.
Svadbena večera. — U novom zavetu postoji mnogo aluzija na ovu večeru.
Spominje se u priči o svadbi careva sina, Matej 22:1—14, i ponovo u Luci 14:16—24.
Svadba je vreme kada ćemo jesti hleba u carstvu Božjemu, vreme kada ćemo primiti
nagradu o vaskrsenju pravednih. (Luka 14:12—15) To je vreme kada ćemo sa našim
Spasiteljem piti čistog vina u Njegovom nebeskom carstvu. (Matej 26:29; Marko 14:25;
Luka 22:18) To je vreme kada ćemo u Njegovom carstvu sedeti za trpezom (Luka 22:30) a
On će se zapregnuti da nam lično služi. (Luka 12:37) Zaista su blagosloveni oni koji će imati
privilegiju da uzmu udela u ovoj svečanoj gozbi.
Jovanov drug u službi. — Nekoliko reči o desetom stihu, za one koji misle da su
ovde našli dokaz da i mrtvi imaju znanje. Greška koju takve osobe čine sa ovim svetim
izveštajem je u pretpostavci da je anđeo, koji se javio Jovanu, ustvari jedan od starih
proroka koji je došao da razgovara sa njim. Ličnost koja je Jovanu dala otkrivenje nazvana
je anđelom, a anđeli nikako nisu iščezli duhovi mrtvih. Ovo je kamen temeljac teorije
spiritista koji tvrde da su i ova bića spiritisti. Ali anđeo ne govori ništa o tome. On samo
kaže da je na službi Jovanu, kao što je bio sluga i njegovoj braći prorocima. Izraz »Sluga
kao i ti«, pokazuje da su svi oni, na bilo kom položaju, duge velikog Boga; stoga anđeo
nije predstavljao predmet <oji je Jovan trebao da obožava. To što anđeo govori o proroma
kao o »braći« pokazuje da svi oni zajedno pripadaju istoj ' rupi u službi Bogu. (Vidi
komentar Otkrivenja 1:1, »Njegov nđeo«),
»I videh nebo otvoreno, i gle, konj beo i koji sjedaše na njemu zove se veran i istinit,
i sudi po pravdi i vojuje. A oči su mu kao plamen ognjeni, i na glavi njegovoj krune mnoge,
i imaše ime napisano, koje niko nezna do on sam. I beše obučen u haljinu crvenu od krvi,
i ime se njegovo zove: reč Božja. I vojske nebeske iđahu za njim na. konjima belima,
obučene u svilu bijelu i čistu. I iz usta Njegovih iziđe mač oštar, da njime pobije
neznabošce; i On će ih pasti s palicom gvozdenom; i On gazi kacu vina srdnje i gneva Boga
svedržitelja. I ima na haljini i na stegnu svome ime napisano: Car nad carevima i Gospodar
nad gospodarima. I videh jednoga anđela gde stoji na suncu i povika glasom velikim
govoreći svima pticama koje lete ispod neba: »Dođite i skupite se na veliku večeru Božiju,
da jedete mesa od careva i mesa od vojvoda, i mesa od junaka, i mesa od konja i od onijeh
koji sede na njima, i mesa od sviju slobodnjaka i robova i od malih i velikih.« I videh zver i
careve zemaljske i vojnike njihove skupljene da se pobiju sa Onim što sedi na konju i s
vojskama njegovim. I bi uhvaćena zver, i s njom lažni prorok, koji učini pred njom znake
kojima prevari one koji primiše žig zverin i koji se poklanjahu ikoni njezinoj: živi biše bačeni
oboje u jezero ognjeno, koje gori sumporom. A ostali pobijeni biše mačem Onoga što sedi
na konju, koji iziđe iz usta Njegovih: i sve se ptice nasitiše od mesa njihova.« — stihovi
11—21.
Hristov ponovni dolazak: — Sa jedanaestim stihom počinje prikaz novih događaja.
Prikazan je drugi Hristov dolazak, ovoga puta pod simbolom ratnika koji jaše spreman za
borbu. Zašto je Hristos ovako predstavljen? — Zato, što kreće u boj, đa se sretne sa
»carevima zemaljskim i vojskama njihovim«, i ovo je najpogodnija slika da ga prikaže u
ovakvoj misiji. Njegova haljina je crvena od krvi (Vidi opis istog događaja u Isaija 63:1—4).
Prate ga nebeske vojske i anđeli Božji. Stih 15 nam pokazuje da On narodima koji su mu
dati u nasledstvo, upravlja gvozdenom palicom, kao što je rečeno i u drugom psalmu, za
koji savremeni teolozi kažu da prikazuje obnavljanje sveta.
Ne daje li izraz »i on gazi kacu vina srdnje i gnjeva Boga Svedržitelja« — jedinstven
opis delovanja milosti na srca bezbožnika u cilju njihovog obraćenja? Poslednje veliko
prikazivanje »kace Božjeg gnjeva« i »ognjenog jezera« odigrava se na kraju hiljadu godina,
kao što je opisano u Otkrivenju 20-oj glavi; a dotada mora u potpunosti da se ispuni opis
iz Otkrivenja 14:18—20. Dakle u stihovima koju su pred nama spomenuti su i kaca gnjeva
i ognjeno jezero.
Hristos je u to vreme već završio svoju posredničku misiju, skinuo je svoje
svešteničke haljine da bi obukao carske; jer On na svojim haljinama i stegnu ima napisano
ime Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima. To je u skladu sa ulogom u kojoj se
ovde pojavljuje, jer je u prošlosti postojao običaj da se na odeći ratnika ispisuje zvanje
onoga koji je nosi. (stih 16).
Kako da razumemo da jedan od anđela stoji na Suncu? U Otkrivenju 16:17, čitali
smo, da je sedmo zlo izliveno po nebu i iz toga smo izvukli zaključak, da kao što vazduh
obavija zemlju, tako će i to zlo biti univerzalno. Zar ne može isti princip da se primeni i
ovde, i pokaže, da anđeo koji stoji na Suncu i šalje poziv svemu što leti pod nebom da
dođe na veliku večeru Božju, označava, da će se ova vest odneti svuda gde god sunčevi
zraci padaju na zemlju? Ptice će biti obuhvaćene pozivom, da se nasite mesa od careva,
vojvoda, i junaka. I tako, dok sveti uzimaju učešća u svadbenoj večeri Jagnjeta, grešnici
svoja tela pripremaju za večeru pticama nebeskim.
 Zver i lažni prorok su nestali. Lažni prorok je onaj koji čini čuda ispred zveri i
identičan je sa zveri koja ima dva roga iz Otkrivenja 13. glave, kojoj se pripisuje isti posao,
sa istim ciljem. Činjenica da će zver i lažni prorok biti živi bačeni u jezero ognjeno, govori
da oni neće nestati zajedno sa ostalima, već da će biti živi u vreme Hristovog drugog
dolaska.
Papstvo je dugo postojalo i sada je došlo do kraja svoje karijere. Ovaj njegov pad
je u drugim proročanstvima snažnije opisan nego u ovome, kao na primer u Danilu 7:11,
gde prorok kaže da je gledao dok zver nije bila ubijena i telo joj se raščini i dade se da
izgori ognjem. Ova sila je vrlo blizu kraju svog postojanja. Ali ona neće propasti dok Hristos
po-novo ne dođe, jer će tek tada biti živa bačena u jezero ognjeno.
Vidimo da i jedna druga sila, koja je u vezi sa ovom, zver sa dva rogta, brzo dostiže
vrhunac u poslu koji treba da obavi, jer će takođe biti bačena živa u jezero ognjeno. Kako
je impresivno saznanje, da pred sobom gledamo dve velike institucije koje su po svemu
sudeći skoro na kraju svoje istorije, ali neće nestati pre nego što se Gospod pojavi u svoj
svojoj slavi.
Iz stiha 21 saznajemo da postoje ostali koji nisu ubrojani zajedno sa zveri ili sa lažnim
prorokom. Oni su pobijeni mačem Onoga što sedi na konju, mačem koji izlazi iz usta nje-
govih. Ovaj mač je bez sumnje »duh usta Njegovih« i »dah usana Njegovih« kojim će
Gospod pobiti bezbožne kada se bude pojavio i objavio svoje carstvo. (2. Sol. 2:8; Isaija
11:4.) {DiO 731.3}

VASKRSENJE
Odazivajući se na glas svoga iskupitelja, vemici iz svih vremena ustaju na večni život

Poglavlje XX
SVETSKA HILJADUGODIŠNJA NOC (Prvo i drugo vaskrsenje)
»I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i veliki lanac u ruci svojoj.
I uhvati aždaju, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina. I baci je u
bezdan i zatvori je, i zapečati nad njom, da više ne zavodi narode, dokle se ne navrši hiljada
godina; potom treba da bude odrešena za malo vremena.« — Otkrivenje 20:1—3.{DiO
732.1}

-TzGLEDA, da se događaji sa kojima počinje ova glava hronološki povezuju sa

događajima iz prethodne glave. Pitanja koja se nameću jesu: ko je taj anđeo koji dolazi s
neba? Sta predstavljaju ključ i lanac u njegovim rukama? Šta je to bezdan? I šta znači
vezivanje sotone na hiljadu godina?
Je li taj anđeo Hristos, kako neki misle? Mnogi su tumači toga mišljenja, ali je ono
neodrživo s razloga što se po usporedbi sa starozavetnom službom u zavetnom šatoru
vidi, da je Hristos Prvosveštenik u nebeskoj svetinji, u toku cele hrišćanske ere. U Starom
Zavetu na Dan pomirenja, prvosveštenik je uzimao dva jarca i bacao za njih žreb (kocku),
jedan za Gospoda, a drugi za Azazela. Jarac, koji bi žrebom bio određen za Gospoda,
prinošen je na žrtvu, i njegova se krv unosila u svetinju kao žrtva pomirenja za sinove
Izraelove. Posle toga gresi naroda su bili ispovedani nad glavom onog drugog grehovnog
jarca, koji je zatim po jednom određenom čoveku oteran u pustinju, u jedno nenastanjeno
mesto. Pošto je Hristos prvosveštenik u nebeskoj svetinji, to ćemo sledećim dokazima
ustanoviti da je onaj drugi grehovni jarac predstavljao sotonu.
Sotona je grehovni jarac. — Jevrejska reč za ovog grehovnog jarca zabeležena je u
3. Mojsijevoj 16:8, gde se kaže »Azazel«. O ovome stihu Wiliam Jenks primećuje: »Grehovni
jarac. Vidi razna mišljenja Bocharta. Spenser misli prema starijim mišljenjima Jevreja i
Hrišćana, da je Azazel ime đavola.1 Isto mišljenje deli i Rozenmiler. U sirijskom prevodu se
naziva Azzail, što znači: »jaki anđeo, koji se pobunio.« Ovaj izraz se očito odnosi na đavola,
i mi nalazimo da je pojam biblijskog izraza u dva stara jezika sa najstarijim mišljenjem
Hrišćana u prilog gledišta da je grehovni jarac pretslika sotone.
Čarls Beker kaže: »Ono što potkrepljuje ovo mišljenje jeste činjenica da najveći broj
starih parafraza i prevoda najbolje potvrđuju da je Azazel osobno ime. Haldejski spisi i
targumi (Aramejski tumači Starog zaveta) Onkelosa i Jonatana, sigurno bi preveli ovu -reč
da ona nije osobno ime, ali to nisu učinili. U Septuaginti, najstarijem, grčkom prevodu
Biblije* ovde je upotrebljena reč apopompaios, koja se u grčkom jeziku odnosila na. zlo
božanstvo, kome su nekiput morali prinositi žrtve da bi ga umilostivili. Dalju potvrdu
nalazimo' u Enohovoj knjizi, gde je ime Azalzel, očigledno pogrešno prevedeno od Azazel,
dato jednom palom anđelu, što jasno pokazuje kako su Jevreji u to vreme dobro razumeli
i preveli ovaj izraz. U Arapskom jeziku nalazimo još jedan dokaz, da su i oni Azazela
smatrali zlim duhom.«2
U ovom razmatranju nalazimo još nekih dokaza ako kažemo da je isto mišljenje
vladalo i u prelaznom periodu od jevrejstva na hrišćanstvo. Origen, kao najugledniji crkveni
pisac, i najugledniji tumač jevrejskih sekti, kaže: »Osoba koja se u Septuaginti označuje sa
rečju Apopompaios, a na jevrejskom sa Azazel, nije niko drugi do sotona.«
U pogledu teškoća koje izazivaju druga tumačenja, i s obzirom na veliki broj
svedočanstava u prilog našeg mišljenja, navodimo još jedno jevrejsko tumačenje koje
glasi:
»Pre nego što je prihvaćeno da Azazel predstavlja nekakvo božanstvo, slanje jarca
je, prema Namaniđesu, simbolički izraz pojma da su ljudski gresi i njihove zle posleđice
bile poslate natrag na duha pustošenja i razaranja, izvora svake nečistoće.«3
Jevrejska reč Azazel, označava u prvom redu onoga koji se protivi zahtevima više
vlasti. Pošto bi se protivilo našim najdubljim osećajima da se ovaj izraz primeni na Hristov
veličanstveni karakter, to ga možemo primeniti jedino na sotonu, za koga je on uostalom
i prikladan atribut, pošto ga i samo sv. Pismo naziva opadačem, buntovnikom, anđelom
bezdana, Velzevulom, Veliarom, aždajom, neprijateljem, zlim duhom, ocem laži, prvim
krvnikom ljudskim, ubicom, poglavarem đavola, zmijom, kušačem, itd.
 * William Jenks: Opširno tumačenje, Sv. I, str. 410, primeđba na 3 Mojsijevu
16:8.
Charles Beecher: Izbavitelj i izbavljeni, str. 67—68.
1 Jevrejska Enciklopedija, Sv. II, str. 366 — članak »Azazel«.

Drugi razlog za naše shvatanje leži u činjenici što je ono sasvim u skladu sa
događajima koji nastupaju pre čišćenja nebeske svetinje, kako nam je ta stvar otkrivena u
Božjoj reči.
Mi naime vidimo u simboličkoj svetinji stvari kako su se odvijale: 1) Kako se gresi
prenose na žrtvu. 2) Kako se posredstvom sveštenika i krvi žrtvene životinje unose u
svetinju. 3) Kako onda desetoga dana sedmoga meseca prvosveštenik čisti svetinju krvlju
žrtvovane životinje, prinesene radi naroda, i budući je očistio svetinju od greha, polaže sve
te grehe na glavu grehovnog jarca, i konačno 4) Kako se Azazelov jarac izgoni u pustinju,
u nenaseljeni kraj.
Ovi događaji u simboličkoj svetinji odgovaraju onima koji se vrše u nebeskoj. 1)
Velika žrtva pomirenja prinesena na Golgoti. 2) Prenošenje greha onih koji veruju u zasluge
krvi Isusa Hrista u nebesku svetinju posredstvom nevinog Božjeg Jagnjeta. 3) Odstranjenje
greha Božjeg naroda iz nebeske svetinje službom Prvosveštenika u originalnoj svetinji,
(Jevrejima 8:2) i prenošenje greha na glavu uzročnika, simboličkog jarca, ili đavola. Đavo
će sa svim tim gresima biti proteran u pusto i nenastanjeno mesto.
To su po našem mišljenju prizori prikazani u predloženim stihovima. Iz njih se vidi
da je vreme Kristove posredničke službe pri kraju. Hristos sada polaže grehe, koji su bili
pre-neseni u nebesku svetinju, na glavu grehovnog jarca, tj. sotone, koji će zatim biti
prognan u jedno pusto i nenastanjeno mesto, koje se naziva bezdanom; i to će se sprovesti
ne ru-kom prvosveštenika, nego jedne druge ličnosti, upravo onako kako je to bilo u
simboličnoj službi zemaljske svetinje. Prema svemu napred rečenom, ovaj anđeo nije bio
Hristos (prvosveštenik), već jedan određeni anđeo.
Razmišljamo o sceni Hristovog povratka na zemlju. Crkva je bila suđena; Izrailj je
bio suđen; neznabožački narodi su bili takođe suđeni.. . Sada je vreme da se i sotoni sudi:
red je da i on dođe na sud. I naš Prvosveštenik je stavio moralnu sramotu tamo gde joj je
pravo mesto; osuđujući velikog zavodnika na .kaznu zatočeništva na pusto mesto, gde će
biti izoliran od ljudi.«4
Engleski izraz »scape-goat«, ili: »onaj koji nosi tuđe grehe«, strana je reč, i u našem
prevodu se odnosi na Azazela, koje po Vulgati dolazi od reči »hircus emissarius«, koje znači
i »otpadnik« — koje ime sotona i zaslužuje, i koje je on, izgleda, doneo među Jevreje.
Sotona je taj koji je doneo greh u svet; i ovo zavođenje čoveka pripisuje se njemu u greh,
* Septuaginta je grčki prevod Biblije sa starojevrejskog jezika, koji su po želji
cara Ptolomeja Filareta (285—246 god. pre Hrista) preveli sedamđesetorica najboljih
prevodioca onoga doba, zato je dobila naziv Septuaginta, ili »prevod sedamclesetorice«,
a beleži se sa LXX. — Prevodioc.
 ‘ Albert Whalley: Praznični dani Izraela, str. 125.

pa prema tome i kaznu. Greh je sada oprošten Božjom milošću. Jedan jarac je bio
prinet na žrtvu za greh; njegova krv je bila uneta u svetinju i njome poprskan presto milosti.
Greh je time bio ukinut i prolivanjem krvi postignuto oproštenje. Ali greh kao takav, iako
oprošten, i dalje je bio mrzak Bogu, i ne može postojati u Njegovoj svetinji, nego je odnet
daleko u pustinju Azazelu, i stavljen je na sotonu, prvog čovečjeg zavodnika. Gresi
verujućih ljudi su uzeti od njih i vraćeni natrag na sotonu, njihovog prvog vlasnika i
uzročnika. Iako je kazna bila oproštena vernicima, ona nije oproštena onome koji ih je
zaveo u otpad i upropastio. Zavedeni su povraćeni, ali sva kazna se sručila na
arhizavodnika. Pakao je »pripremljen đavolu i anđelima njegovim.«5
Ovime smo, verujemo, opisali sve događaje koji se odnose na napred navedene
stihove koji su citirani. U vreme koje je ovde označeno, služba u svetinji je završena. Hristos
je položio na glavu sotone grehe koji su bili preneti na svetinju, i koji se više ne pripisuju
svetima.
Ključ i lanac. — Ne može se zamisliti da su ključ i lanac bukvalni. Pre će biti da su
isti uzeti kao simboli sile i vlasti sa kojom je ovaj anđeo zaodeven u izvršavanju ove svoje
misije.
Jama bezdana. — Originalni izraz kaže bezdan, ambis, nešto što je bez dna, duboko,
i upotrebljava se da bi označio mesto tame, pustoši i smrti. U Otkrivenju 9:1—2, ovaj izraz
je upotrebljen u opisu besplodnih mesta Arabijske pustinje, a u Rim. 10:7 u opisu groblja.
Ali objašnjenje koje najviše baca svetla na značenje ove reči nalazimo u 1. Moj. 1:2, gde
čitamo da je »tama bila nad bezdanom«. Pojam »bezdan« u ovom tekstu ima isto značenje
sa izrazom »jama bez dna« (engleski: »Bottomless Pit«) tako da ovaj stih možemo da
čitamo: »I tama beše nad bezdanom ili nad dubinom.« Poznato nam je da je izraz bezdan
ovde upotrebljen za zemlju u njenom haotičnom stanju. To isto značenje ova reč ima i u
trećem stihu 20. glave Otkrivenja. Prenesimo se u mislima u vreme kada anđeo obavlja
ovaj posao: zemlja je ogromna mrtvačnica, kuća pustoši i smrti. Božji glas ju je potresao iz
temelja, ostrva i planine su se pomerile sa svojih mesta; veliki zemljotresi sravnili su sa
zemljom i najveće ljudske rukotvorine; sedam poslednjih zala ostavili su svoje tragove
uništenja; slava koja prati dolazak Sina čovečijega dovršila je opšte uništenje; grešnici su
pobijeni i od jednog do drugog kraja zemlje leže njihove kosti i tela koja se raspadaju, ne
pogrebena i neoplakana.
5 John Eađie: Biblijska Enciklopedija, str. 577, članak »Grehovni jarac«.

Tako je zemlja postala prazna i pusta i okrenuta naopačke (prevrnuta) Isaija 24:1.
Tako se delimično vratila u svoje originalno stanje haosa i konfuzije. (Vidi Jeremija 4:19—
26; posebno stih 23) Može li se upotrebiti bolji izraz od izraza bezdan ili jama bez dna, da
bi se opisala tama i pustoš na zemlji koja će vladati hiljadu godina? Za to vreme sotona će
biti zatvoren u ruševinama koje su prouzrokovale njegove ruke, bez mogućnosti da se
oslobodi iz svog stana bola ili da ponovi svoje gnusno razaranje.
 Vezivanje sotone. — Dobro znamo da sotona u cilju obavljanja svog posla, mora
da ima subjekat nad kojim će raditi. Bez njega on ne može da radi. Ali dok on bude
zatvoren na zemlji hiljadu godina, sveti će biti na nebu, izvan domašaja njegove moći
kusanja, a grešnici u grobovima izvan domašaja njegove varalačke moći. Domen njegovog
delovanja je ograničen, i zato je on svezan, osuđen da ovaj period vremena provede bez
nade na aktivnost. Za um koji je bio tako aktivan kao što je bio njegov u toku proteklih
šest hiljada godina, u varanju stanovnika ovog sveta iz generacije u generaciju, ovo mora
da je najstrožija kazna.
Prema ovom objašnjenju »vezivanje« sotone znači jednostavno uklanjanje svih
subjekata (podanika) nad kojima bi on imao uticaja, izvan njegovog domena. Neki kažu
da ovde pravimo grešku, jer bi trebalo da su umesto đavola vezani grešnici. Ali koliko smo
puta do sada u svakodnevnom razgovoru čuli kako neko kaže: Kretanje mi je bilo sasvim
ograničeno. Ruke su mi bile potpuno vezane. Ali kada nam neka osoba kaže nešto slično,
da li mi odmah zamislimo neku nepremostivu prepreku koja se isprečila na putu kojim su
se kretali ili da su im ruke stvarno bile vezane konopcem ili užetom? — Ne; mi razumemo
da je splet okolnosti onemogućio njihovo kretanje. Ista je situacija i sa ovim tekstom. Zašto
ljudi ne dozvoljavaju da i u Bibliji postoji ista sloboda u govoru kao što je daju sebi ne
postavljajući nikakva pitanja?
Još više od toga, ovde je u mnogome ograničena snaga sotone, što se takođe može
označitikao »vezivanje«. On više neće imati moć da putuje Svemirom, i posećuje druge
svetove, već će kao sada čovek biti ograničen na ovu zemlju, koju više nikada neće moći
đa napusti. Mesto koje je on opustošio postaje njegov sudski zatvor sve do vremena
izvršenja kazne, na kraju hiljadu godina.
»I videh prestole, i seđahu na njima, i dade im se sud, i duše isečenih za
svedočanstvo Isusovo i za reč Božju, koji se ne pokloniše zveri ni ikoni njezinoj, i ne primiše
žiga na čelima svojima i na ruci svojoj; i'oživeše i carovaše s Hristom hiljadu godina. A ostali
mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet
onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti, nego će biti
sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s njim hiljadu godina.« — stihovi 4—6.
Unošenje svetih. — Od sotone, koji se nalazi u sudskom zatvoru, Jovan upravlja
našu pažnju na pobedonosne svete, koji su ušli u slavu; na svete koji vladaju zajedno sa
Hristom na nebu. Njihova je uloga da sudeluju u odmeravanju kazne za grešnike prema
delima istih. Od mnoštva spasenih Jovan izdvaja dve grupe koje su vredne naše pažnje:
mučenike, koji su bili isečeni za svedočanstvo Isusovo, i one koji se nisu poklonili zveri i
ikoni njezinoj. Ova druga grupa, to su oni koji su odbili da prime žig zveri i ikone njezine;
to su svakako oni koji su čuli i držali treću anđeosku vest iz Otkrivenja 14. glave. Ali to nisu
oni koji su isečeni za švedočanstvo Isusovo, a svi oni koji smatraju da će poslednja
generacija svetih biti sva pobijena, moraju nam verovati da se to neće dogoditi. Reč »koji«
u rečenici »koji se ne pokloniše zveri« pokazuje da je to druga grupa svetih. Ova reč je
gramatički u zavisnom odnosu, hostis, »ma ko«, »koji god«, a ne u prostom, hos, »ko«, i
jasno je definisana od strane Lidel-a i Skot-a: »bilo ko, koji god, ma ko, bilo koji.« U jednoj
grupi Jovan vidi mučenike a u drugoj one koji se nisu poklonili zveri i ikoni njezinoj.
Istina je da se reč hostis, ma ko, ponekada može upotrebiti i u prostom odnosu,
kao u 2 Korin. 3:14; Efes. 1:23; ali nikada u takvom sastavu kao ovde, gde joj prethodi sveza,
kai, »i«.
Možda će neko reći da ukoliko prihvatimo izraz »i koji se ne pokloniše zveri«, mi
time u ovu grupu ubrajamo i milione grešnika koji se nisu poklonili zveri i time im
obećavamo da će vladati sa Hristom hiljadu godina, ali sve takve pozivamo da obrate
pažnju na činjenicu da u prethodnoj glavi stoji da će svi grešnici biti pobijeni i na njih je
stavljen pečat smrti za hiljadu godina. Jovan ovde vidi samo one koji će uzeti učešća u
prvom vaskrsenju.
Da bi izbegli učenje o postojanju dva vaskrsenja, neki smatraju da je pasus, »a ostali
mrtvaci ne oživlješe dok se ne svrši hiljada godina«, naknadno ubačen, da se ne nalazi u
originalu, te da stoga nije izvoran. Čak da je i to tačno, ne može da se opovrgne činjenica,
da su pravednici koji su umrli, ustali u »prvom vaskrsenju« i da postoji drugo vaskrsenje
nakon hiljadu godina u kome će svi grešnici biti podignuti iz grobova.
Mišljenje da je deo teksta naknadno ubačen nije tačno a i svi naučnici su protiv
njega. Engleska Revisirana Verzija (Biblija) ne daje nikakav podatak u vezi ovog teksta da
se isti »ne nalazi« u starim rukopisima. Američka Revidirana Verzija ne daje čak ni neznatan
nagoveštaj da je izostavljen neki deo teksta. Rotherhamsov prevod ne pominje da je ovaj
tekst krivotvoren. On se nalazi i u Tischendorfovom osmom izdanju grčkog Novog zaveta,
i u grčkom tekstu Westkota a i Horta. Ova rečenica se nalazi u svim grčkim Novim zavetima
koji potiču od svetski poznatih kritičara, Grizbacha, Wordsvorta, Lachmana, Tregelesa i
Alforda. Samo tri ili četiri grčka rukopisa ne sadrže ovu rečenicu; dok 1697 od njih ukoliko
sadrže Otkrivenje uopšte, sadrže istu.
Dva vaskrsenja. — »A ostali mrtvaci ne oživlješe dokle se ne svrši hiljada godina.«
Bilo šta da se kaže protiv ovog teksta, nikakvim jezikom nije moglo jasnije da se nagovesti
da će biti dva vaskrsenja. Prvo vaskrsenje je vaskrsenje pravednika, na početku hiljadu
godina. Drugo je vaskrsenje grešnika, na kraju milenijuma.* Nad onima koji su uzeli učešća
u prvom vaskrsenju, druga smrt ne će imati sile. Oni prolaze nepovređeni kroz sve one
pojave koje uništavaju grešnike kao plevu. Oni će biti u stanju da opstanu kod ognja koji
proždire i kod večne žege. (Isaija 33:14.15.) Oni će biti u stanju da prolaze i gledaju mrtva
telesa onih koji su se odmetnuli od Boga, čija se vatra ne gasi i čiji crv ne umire ha-rajući
nad njima. (Isaija 66:24) Razlika između pravednika i grešnika vidi se iznova i u ovom citatu
u činjenici da dok je Bog za bezbožne oganj koji proždire, dotle je svome narodu sunce i
štit.
Grešnici ustaju na život. — Grešnici koji ustaju posle hiljadu godina, stvarno žive
ponovo, kao što su nekada živeli na zemlji. Poricati ovo znači činiti nasilje nad ovim svetim
stihom. Nismo obavešteni u kakvom fizičkom stanju će ustati. Obično se u ovakvoj prilici
kaže da ono što smo bezuslovno izgubili u Adamu bezuslovno nam se vraća u Hristu. Što
se tiče fizičke kondicije ona se ne može neograničeno povećavati, jer je ljudski rod najviše
izgubio u spoljašnjem uzrastu i vitalnosti, ali se ona neće obnoviti na grešnicima. Što se
tiče mentalnih i fizičkih sposobnosti, ukoliko bi se grešnici vratili u osrednju mentalnu i
fizičku kondiciju koju su imali za vreme života ili perioda probe, to bi svakako bilo dovoljno
da pravilno shvate sud koji im pripada za sva ona zla koja su počinili za života na ovoj
zemlji.
»I kad se svrši hiljada godina, pustiće se sotona iz tamnice svoje, I izići će da vara
narode po sva četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi na boj, kojih je broj kao
pesak morski. I iziđoše na širinu zemlje i opkoliše oko svetih, i grad ljubazni: i siđe oganj
od Boga sa neba, i pojede ih. I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito,
gde je zver i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć vavek veka.« — stihovi 7—10.
* Milenium, na latinskom znači Hiljadugodišnje carstvo. — Prev.
37

Propast bezbožnik ljudi. — Na kraju hiljadu godina, sveti grad Novi Jerusalim, u
kome su sveti boravili na nebu za vreme hiljadu godina, silazi na zemlju. On je postao
»oko« ili boravište svetih, i oko njega se okupljaju vaskrsli grešnici, bezbrojno mnoštvo,
kao pesak morski. Đavo ih je prevario i doveo do ove bitke, Oni su nagovoreni da otpočnu
jedan bezbožnički napad na sveti grad, u nadi da će ga zauzeti, ratujući protiv svetih.
Sotona ih je besumnje ubedio da će oni moći pobediti svete, isterati ih iz njihovog grada
i preuzeti vlast na celoj zemlji. Ali oganj dođe od Boga sa neba i pojede ih. Za izraz »pojede
ih«, Mojsi'je Stjuart kaže da znači »progutati«, što označava potpuno eliminisanje,
uklanjanje sa lica zemlje.«6
Ovo će biti »vreme propasti bezbožnih ljudi«, za koje piše apostol Petar, vreme u
koje će se »stihije (elementi) od vatre rastopiti i raspasti, a zemlja i dela što su na njoj,
izgoreće.« 2. Petrova 3:7.10.
U svetlosti ovih stihova vidimo kako će grešnici primiti »platu« na zemlji. (Priče
11:31.) Vidimo da ova »plata« nije večni život u mukama, već »potpuno uklanjanje«,
potpuno i sveukupno uništenje bezbožnih.
Grešnici nikada neće stupiti na Novu zemlju. — U ovoj tački postoje dva gledišta
koja zahtevaju da se uzgred spomenu. Prvo je, da je zemlja obnovljena prilikom drugog
Hristovog dolaska i postala mesto stanovanja svetih za period od hiljadu godina. Drugo
je, da će Hristos, kada po drugi put dođe, uspostaviti svoje carstvo u Palestini i zajedno sa
svetima otpočeti osvajanje naroda koji su na zemlji i potčiniće ih sebi.
Jedna od mnogih primedbi na prvo gledište jeste, da u tom slučaju grešnici
vaskrsavaju i sa sotonom na čelu gaze svojim bezbožnim nogama po čistoj i svetoj zemlji,
u toku hiljadu godina, za koje vreme su sveti kao posednici iste prinuđeni da se sklone u
sveti grad. Mi ne verujemo da će nasledstvo svetih ikada više biti tako poniženo, i da će
Nova Zemlja biti oskrnavljena nogama vaskrslih grešnika. Sem povrede svih pojmova
pristojnosti, ne postoji nikakav tekst iz koga bi se izvukao takav zaključak.
 Sto se tiče drugog gledišta, jedan od mnogih njegovih apsurda je đa će Hristos i
sveti vladati zemljom hiljadu godina, da bi na kraju ovog perioda grešnici ustali, preuzeli
vlast, a sveti izgubili svoju teritoriju, hiljadugodišnje delo ostalo nedovršeno, a sveti bili
prisiljeni da se sramno povuku u grad radi zaštite, ostavljajući zemlju neospornoj vladavini
njihovih neprijatelja.
• Moses Stuart: Tumačenje Apokalipse, Sv. II, str. 369.

Hiljadu godina na nebu. — U kontrastu sa ovim teorijama evo jednog mišljenja u

kome vlada harmonija.. Za period od hiljadu godina sveti se nalaze na nebu sa Hristom,
dok zemlja leži opustošena. Nakon hiljadu godina sveti i grad Novi Jerusalim silaze na
zemlju, mrtvi grešnici vaskrsavaju i ustaju i skupljaju se protiv njih. Tu grešnici primaju svoj
sud. Iza goruće vatre koja sve uništava, pojavljuje se novo nebo i nova zemlja, da bude
domovina pravednima kroz svu večnost.
Predmeti mučenja. — U desetom stihu neki nalaze dokaz da će đavo sam biti mučen
dan i noć, ali izveštaj u ovom stihu sadrži nešto više od toga. Glagolski oblik »i biće
mučeni« je u množini, i tako nam daje potvrdu da se odnosi i na zver i lažnog proroka, jer
ukoliko bi se odnosio samo na đavola ovaj izraz bi bio u jednini. Treba zapaziti da u rečenici
»gde je zver i lažni prorok« (u Engleskom prevodu: »gde su zver i lažni prorok«) to su je
dodatna reč. Bilo bi mnogo pogodnije da se upotrebe reči »behu bačeni« a koje su u vezi
sa onim što je rečeno o đavolu neposredno pre toga. Još tačniji prevod bio bi ako bi se
dodala reč »takođe« posle reči »gde«. Tada bi rečenica glasila: »I đavo bi bačen u jezero
ognjeno, gde takođe behu bačeni zver i lažni prorok«. Zver i lažni prorok behu bačeni u
jezero ognjeno i uništeni na početku hiljadu godina (Otkrivenje 19:20) Osobe koje su
sačinjavale njihovu organizaciju ustaju u drugom vaskrsenju i na njih dolazi isto konačno
uništenje pod imenom Goga i Magoga.*
Ognjeno jezero. — Neko od čitalaca bi možda zaželeo da sazna definiciju ognjenog
jezera. Kao šira definicija ne može li se ono nazvati simbolom sredstva koje će Bog
upotrebiti da bi okončao parbu sa živim grešnicima na početku hiljadu godina i sa svom
vojskom bezbožnika na kraju toga perioda? Prava vatra će svakako biti upotrebljena u
ovom delu. Mi bolje možemo da opišemo efekte njenog dejstva nego nju samu. Pri
drugom Hristovom dolasku, Gospod Isus će se pojaviti u plamenu vatre, i duh usta
njegovih i svetlost Njegovog dolaska, uništiće mnoge grešnike, a veliki Vavilon će biti
poslednji spaljen. (Otkrivenje 18:8) Na kraju hiljadu godina doći će dan »koji gori kao peć«
(Malahija 4:1); to će biti vatra koja će rastopiti sve na zemlji i sagoreti sve što je na njoj; to
je oganj. »Tofet pripravljen za cara« (đavola i njegove anđele, Matej 25:41) načinjen je
dubok i širok i »dah Gospodnji kao potok sumporni upaliće ga«. (Isaija 30:33) Ukratko, to
je vatra koja dolazi od Boga sa neba. (Za izraz »I biće mučen dan i noć va vijek vijeka.« vidi
komentar kod Otkrivenja 14:11.)
* Gog i Magog su biblijski nazivi nekih drevnih zavojevača mongolskog
porekla, o kojima čitamo kod proroka Jezekilja u 38 i 39 glavi. Oni su navedeni kao
simbolička pretslika onih koji će biti pobijeni u Armagedonskom ratu, i dodatna pretslika
konačnog uništenja bezbožnika posle drugog vaskrsenja. — Prevodilac.
37*

»I videh veliki beli presto, i Onoga što seđaše na njemu, od čijeg lica bežaše nebo i
zemlja, i mesta im se ne nađe. I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige
se otvoriše; i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci kao što je
napisano u knjigama, po delima svojima. I more dade svoje mrtve i smrt i pakao dadoše
svoje mrtve; i sud primiše po delima svojima. I smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno.
I ovo je druga smrt. I ko se ne nađe napisan u knjizi života, bačen bi u jezero ognjeno.« —
stihovi 11—15.
Sudski presto. — Sa stihom jedanaestim Jovan nam daje prikaz još jednog događaja
koji je u vezi sa poslednjim sudom nad bezbožnima. To je beli presto oko koga oni stoje
čekajući da prime deo strašne osude i smrt. Nebo i zemlja su pobegli ispred ovog prestola
i ne može im se naći mesto. Događaji u vezi sa promenama koji će se odigrati na zemlji
izneće na videlo svu jačinu ovih reči. To je dan ognja koji je Petar video, kao dan »pogibli
bezbožnih ljudi« u kome će se i stihije od vatre raspasti. (2. Petrova 3:7—13.)
Vatra dolazi od Boga sa neba. Dela koja su na zemlji izgoreće a grešnici će biti
uništeni. To je ognjena Gehenna, koja sadrži sve elemente neophodne da uništi i poslednje
smrtno biće koje joj se nađe na putu. (Marko 9:43—48) Tada će se ispuniti reči iz knjige
proroka Isaije 66:24, »da se oganj njihov neće ugasiti«, i reči iz proroka Malahije: da će
»izgoreti i koren i grane«. Koren je sotona, a grane su njegove sluge. (Vidi Malahija 4:1.)
Tada će se takođe ispuniti i reči iz Isaija 33:14; »Ko će od nas ostati kraj ognja koji
proždire? Ko će od nas ostati kod večne žege?« Odgovor na ovaj stih je da će to biti pra-
vednici. Na ovo vreme se odnose Isaijina pitanja i odgovori.
Pri svem ovom ognju nije bilo uništenja Zemlje. Odigralo se samo rastapanje i
prečišćavanje od zaraze greha i svakog znaka prokletstva. Svedržitelj izdaje sledeću
naredbu; »Evo sve novo tvorim ... svrši se.« Otkrivenje 21:5.6. U toku prvog stvaranja
»zajedno su pevale sve zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovali.« Jov. 38:7. U toku ovog
drugog stvaranja ova pesma i poklici biće pojačani prijatnim glasovima otkupljenih. Tako
će ova planeta skrenuta za jedno vreme usleđ greha sa svoje određene orbite (putanje)
radosti i mira, biti vraćena natrag i obnovljena u harmoniji sa vernim Svemirom, da bude
večni dom spasenih.
Knjige izveštaja. — Ljudima je suđeno na osnovu podataka zapisanih u knjigama, iz
toga saznajemo jednu svečanu činjenicu, da se na nebu čuva izveštaj o svim našim delima.
Anđeli zapisničari pišu verne i istinite izveštaje. Grešnici od njih ne mogu sakriti ni jedno
delo tame. Oni ih ne mogu podmititi da u izveštajima propuste neka nezakonita dela. Oni
ih moraju ponovo sresti i biti osuđeni saglasno sa izveštajem.
Izvršenje presude. — Grešnici će biti kažnjeni prema njihovim đelima. Sveto pismo
kaže da će biti nagrađeni prema svojim delima. Stepen patnje koju će svako od njih morati
da podnese dat je u izveštaju samo kao deo kazne za njihove grehe i glasi: »A onaj sluga
koji zna volju gospodara svojega i nije se pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo
bijen; a koji ne zna pa zasluži boj, biće malo bijen. Kome je god mnogo dano mnogo će
se iskati od njega; a kome predaše najviše, »najviše će iskati od njega«. Luka 12:47.48.
Knjiga života. — Možda će neko upitati, zašto je sada iznesena knjiga života, kada
su svi koji su ustali u drugom vaskrsenju već osuđeni na drugu smrt? Postoji jedan
očevidan razlog a taj je da svi mogu da vide da u knjizi života nije zapisano ni jedno ime
od sveg tog mnoštva koje umire po drugi put, i razlog zbog čega nije upisano; i ukoliko je
nečije ime nekada bilo upisano u knjizi života zašto je izbrisano. Tako sva razumna bića u
Svemiru mogu da vide da Bog radi pravedno i da nije pristrasan.
U izveštaju stoji, »i smrt i pakao bačeni biše u jezero ognjeno. I ovo je druga smrt«.
Ovde je kraj svim silama, od prve do poslednje, koje su se podigle protiv Božje volje i rada.
Sotona je otpočeo i vodio ovaj sramni posao. Deo nebeskih anđela mu se pridružio u
njegovom padu i u njegovom ubilačkom poslu, i za njih i njega pripremljena je večna vatra.
(Matej 25:41) Ljudi su bili uvučeni samo zato što su mu se pridružili u njegovoj buni. Ali
borba se ovde završava. Vatra je za njih večna jer niko ne može da pobegne od nje, i neće
se gasiti dok svi ne budu uništeni. Druga smrt je njihova kazna i to je ta »večna muka«
(Matej 25:47) jer se nikada neće osloboditi njenog strašnog zagrljaja. »Jer je plata za greh
smrt« a ne večito mučenje. Rimljanima 6:23.
A rezultat svega biće: »I ko god se ne nađe napisan u knjizi života bačen bi u jezero
ognjeno.« Čitaoče, da li je tvoje ime zapisano u knjizi života? Da li si se trudio da što se
tebe tiče odvratiš strašni sud koji čeka sve bezbožnike? Nemoj zastati dok ne budeš imao
siguran razlog da veruješ da je i tvoje ime među onima koji će na kraju naslediti večni
život.{DiO 747.2}

SVETI GRAD JERUSAL1M [ja Jovan videh grad, Novi Jerusaiim, gde silazi od Boga s
neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svojemu. Otkrivenje 21:2.

Poglavlje XXI
NOVI JERUSALIM
PREDMET ove glave počinje sa drugim stihom a to je Novi Jerusalim, ali pre nego što
će nam ga predstaviti Jovan nam opisuje šta se desilo sa sadašnjim nebom, zemljom i
morem. {DiO 748.1}

»I videh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora više
nema.« — Otkrivenje 21:1.{DiO 748.2}

Novo nebo i nova zemlja. — Kada govori o prvom nebu i prvoj zemlji, Jovan bez
sumnje misli na sadašnje nebo i zemlju, kako Petar kaže: »Sadašnja nebesa i zemlja«. 2.
Petrova 3:7. Neki zaključuju da kada se u Bibliji govori o trećem nebu u kome je raj i drvo
života (2. Kor. 12:2 i Otkrivenje 2:7) da se to odnosi na budućnost, i ne dokazuje da na
nebu i sada postoji raj i drvo života. Oni zasnivaju svoje teorije na činjenici da Petar govori
o tri zemlje i tri neba: ono pre potopa, ono koje je sada i ono koje će doći. Ali ova teorija
potpuno otpada sa prvim stihom Otkrivenja 21. glave: jer Jovan ovde navodi samo dva
neba i dve zemlje. Nebo koje sada postoji on naziva prvim, tako da će buduće novo nebo,
prema ovom redosledu biti drugo, a ne treće kao što se misli da je Petar računao. Dakle,
sigurno je da Petar nije imao nameru da uspostavi jedan brojni poredak na osnovu koga
bi mi mogli da govorimo o pivom, drugom i trećem kao poslednjem. Jednostavan razlog
ovakvog njegovog zaključka je bio da nam pokaže da kao što su se nebo i zemlja pojavili
posle uništenja zemlje potopom, tako će doslovno nastati nebo i zemlja nakon obnavljanja
sadašnjeg sistema vatrom. Nema dokaza da kada Biblija govori o trećem nebu da se to
odnosi na treći stadijum sadašnjeg neba i zemlje, jer bi tada svi pisci Biblije jednako govorili
o tome. Tako padaju u vodu argumenti svih onih koji nastoje da opovrgnu doslovno
postojanje raja i drveta života danas.

Biblija svakako po današnjoj konstituciji stvari razlikuje troja nebesa, naime, prvo
nebo ili atmosfersko nebo, čiji su stanovnici ptice i vazduh, drugo, planetarno nebo predeo
sun-ca, meseca i zvezda; i treće visoko iznad ovih gde je raj i drvo života, (Otkrivenje 2:7)
gde je Bog, Njegov stan i presto, (Otkrivenje 22:1.2), do koga je Pavle bio odnesen u viziji
(2. Korinćanima 12:2), gde se Hristos uzneo kada je napustio zemlju (Otkrivenje 12:5) i gde
sada sedi na prestolu kao Car i Sveštenik, sa svojim Ocem. (Zaharija 6:13) i gde se nalazi
sveti grad, čekajući svete da uđu u život (Otkrivenje 21:2). Blagosloven da je Bog, koji je sa
te tako daleke i sjajne zemlje* poslao vest na ovaj naš daleki svet! Hvala neka je Njegovom
svetom imenu, što nam je otvorio put, koji nas iz ove suzne doline kao jasna i sjajna svetlost
vodi do ovog blagoslovenog stana!
Mora više nema. — Pošto Jovan kaže »I mora više nema«, ponekad se postavlja
pitanje, da li to znači da na Novoj Zemlji neće biti mora? To ne možemo da zaključimo iz
ovog stiha, jer Jovan ovde govori samo o sadašnjem nebu, zemlji i moru. Zbog toga ovaj
stih treba ovako čitati: »Jer prvo nebo i prva zemlja prođoše i more (grčki: ouk estin eti —
»više nema«) takođe prođe, to jest, stara mora i okeani više ne postoje«, kao što ne postoji
staro nebo i zemlja. Ali može da postoji novo more, kao što će postojati nova Zemlja.
Adam Clark daje komentar na ovaj stih i kaže: »More se više neće pojaviti kao ni
prvo nebo i prva zemlja. Sve je postalo novo, i verovatno se novo more nalazi na drugom
mestu i drugačije je raspoređeno ođ starog mora.«1
Reka života o kojoj čitamo u sledećoj glavi, izlazi od prestola Božjega i teče po
sredini ulice grada. Ona mora negde da preda svoju vodu, i gde bi to moglo da bude nego
u more na Novoj zemlji? Da će na Novoj zemlji postojati more ili mora, nalazimo i u rečima
proroka koji govori o Hristovoj budućoj vladavini: »I vlast će mu biti od mora do mora i od
reke do krajeva zemaljskih.« Zaharija 9:10. Ali teško je poverovati da će i tada kao danas
vodena prostranstva zauzimati tri četvrtine globusa. Nova zemlja gde će Božji verni narod
stanovati imaće sve što doprinosi srazmeri, koristi i lepoti.
»I ja Jovan vidjeh grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen
kao nevesta ukrašena mužu svojemu. I čuh glas veliki s neba gde govori: »Evo skinije Božije
među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima, Bog
njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće više biti, ni plača, ni bolesti
neće biti više; jer prvo prođe.« — stihovi 2—4.
* Pod izrazom »sjajna zemlja«, autor ima u vidu presjajne zvezde iz sazvežđa
Orion, u oblasti »trećega neba«, gde se, prema nekim tumačima Biblije nalazi Božji presto
i sveti grad Novi Jerusalim, koji je Jovan (a verovatno i apostol Pavle) video i opisao u
poglavlju koje ovde proučavamo. — Prevodilac.
1 Adam Clarke: Komentari Novoga Zaveta, Sv. II, str. 1058.

Očev dom. — U vezi sa gradom koji je Jovan video da silazi od Boga sa neba je i
glas koji je čuo da govori, »Evo skinije Božije među ljudima i živeće s njima.« Veliki Bog
stanuje na ovoj zemlji ali to nam ne daje povoda da zaključimo da Bog time postaje
ograničen, On ili bilo koje od Njegovih stvorenja. Njegov presto je ovde i zemlja ima
mnogo koristi od Njegovog prisustva, jer On živi sa ljudima i to na način koji se razlikuje
od svih dosadašnjih. Zašto bi onda ovo bilo čudno? Božji jedinorodni Sin je ovde kao
Vladar u svom carstvu. Sveti grad će biti ovde. Nebeski stanovnici su zainteresovani za ovaj
svet možda više nego što osećaju za bilo koji drugi; da, jer iz jedne Spasiteljeve priče
znamo da je na nebu veća radost nad jednim izbavljenim svetom, nego za devedeset i
devet svetova kojima ne treba izbavljenje.
Uzrok suzama. —■ »I Bog će otrti svaku suzu sa očiju njihovih«. To ne znači da će
Bog doslovno brisati suze sa očiju svoga naroda, jer u tom carstvu neće biti suza koje treba
otirati. On će otrti suze uklanjajući uzroke koji ih izazivaju.
»I reče Onaj što seđaše na prijestolu: »Evo sve novo tvorim.« I reče mi: »Napiši, jer
su ove riječi istinite i verne.« I reče mi: »Svrši se. Ja sam Alfa i Omega, početak i svršetak.
Ja ću žednome dati iz izvora vode žive za badava.« — stih 5—6.
Novo stvaranje. — Onaj koji sedi na prestolu je isti Onaj koji se spominje u
jedanaestom i dvanaestom stihu ove glave. On kaže: »Evo sve novo tvorim;« a ne kaže:
evo stvaram nove stvari. Stara zemlja nije razorena, uništena i stvorena druga nova, već je
na staroj sve obnovljeno. Radujmo se što je to istina. Kada se ovo izvrši sve će biti spremno
da čuje izricanje uzvišene rečenice: »Svrši se«. Mračna senka greha zauvek je iščezla.
Grešnici, i koren i grane (Malahija 4:1) su likvidirani iz zemlje živih, a kao sveti zavet Bogu,
od strane pravednih svetova i očišćenog mnoštva, diže se sveopšta himna slave i
zahvalnosti.
»Koji pobedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti Moj sin. A strašljivima, i
nevernima, i poganima, i krvnicima, i bludnicima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima
lažama, njima je deo u jezeru što gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga.« — stih
7—8.
Slavno nasledstvo. — Pobednici su »seme Avramovo, i po obećanju naslednici.«
Galatima 3:29. Obećanje obuhvata ceo svet (Rimljanima 4:13), i sveti će ući u Novu zemlju
ne kao sluge ili stranci, već kao zakoniti naslednici nebeskog imanja i vlasnici zemlje.
Strah koji muči. — A strašljivi i neverni imaju deo u jezeru što gori ognjem i
sumporom. Reč »strašljivi« zadavala je problema onima koji su savesni u svemu, jer su
manje-više svi u svom hrišćanskom iskustvu imali trenutaka kada ih je bilo strah. Zbog
toga bi bilo dobro razjasniti o kakvoj je vrsti straha ovde reč. To nije strah zbog naše
slabosti ili zbog snage mučitelja. To nije strah od greha ili odvajanja od pravog puta, ili da
ćemo u duhovnom smislu na kraju biti s nedo-statkom. Ovakav strah nas nagoni da
zatražimo pomoć od Boga. Ali strah o kome je reč u ovom citatu u vezi je sa nevernicima,
strah od ismejavanja i odbacivanja od strane ovog sveta, strah od verovanja Bogu i
njegovim obećanjima, strah da neće ispuniti ono što je obećao, pa će sledstveno tome
onaj koji veruje biti osramoćen i izgubljen. Ko u srcu gaji ovakav strah, taj služi Bogu samo
sa pola srca. Ovo je najveća sramota učinjena Bogu. Ovo je strah koji ne želimo da imamo
(Isaija 51:7). Ovo je strah koji dovodi do osude, a sve koji su pod njegovom kontrolom
odvešće u jezero ognjeno, koje je druga smrt.
»I dođe k meni jedan od sedam anđela koji imahu sedam čaša napunjenih sedam
zala poslednjih, i reče mi govoreći: hodi da ti pokažem nevjestu, Jagnjetovu ženu. I odvede
me u duhu na goru veliku i visoku, i pokaza mi grad veliki, sveti Jerusalim, gde silazi s neba
od Boga, i imaše slavu Božiju; i svetlost njegova bejaše kao dragi kamen, kao kamen jaspis
svetli. I imaše zid veliki i visok, i imaše dvanaestora vrata ,i na vratima dvanaest anđela, i
imena napisana, koje su imena dvanaest kolena Izrailjevih. Od istoka vrata troja, i od severa
vrata troja, od juga vrata troja, i od zapada vrata troja. I zid gradski imaše dvanaest temelja,
i na njima imena dvanaest apostola Jagnjetovih.« — stihovi 9—14.
Nevesta, žena Jagnjetova. — Ovaj izveštaj nam sa sigurnošću kaže da je Novi
Jerusalim, nevesta, žena Jagnjetova. Anđeo je jasno rekao Jovanu da će mu pokazati
nevestu, ženu Jagnjetovu. Možemo biti sigurni da ga nije prevario, već je u potpunosti
ispunio svoje obećanje. Pokazao mu je samo Novi Jerusalim, i stoga on mora biti žena
Jagnjetova. Bilo bi nepotrebno reći ijednu reč više u prilog dokazu da ovaj grad ne
predstavlja crkvu, da moderni teolozi nisu zamaglili ovaj sveti izveštaj i dali mu drugo
značenje. Ovaj grad ne može biti crkva, jer bi bilo apsurdno govoriti o crkvi koja leži na
četiri strane i ima severnu, južnu, istočnu i zapadnu stranu. Bilo bi nepodesno govoriti o
crkvi koja ima zid veliki i visok i ima dvanaestora vrata, po troja na sve četiri strane sveta.
Svakako, ceo opis grada koji je dat u ovoj glavi bio bi manje ili više nejasan u koliko bi se
odnosio na crkvu.
Pišući Galatima, Pavle govori o istom gradu i naziva ga majkom svih nas, misleći na
nas kao crkvu. S toga crkva nije grad sam po sebi, već deca koja se nalaze u njemu. Stih
24. ove glave govori o spasenim narodima koji hodaju u videlu ovog grada. Ovi spaseni
narodi, koji su na zemlji sačinjavali crkvu, razlikuju se od grada, u čijoj svetlosti hode. Iz
toga proizilazi da je grad koji je ovde opisan stvarno fizički grad, izgrađen od dragocenog
materijala koji je ovde naznačen.

Ali kako onda grad može biti nevesta, žena Jagnjetova? Ovaj simbol se prvi put
spominje u Bibliji u knjizi proroka Isaije u 54. glavi. Tu je opisan novi sveti grad. U vreme
staroga zaveta, kada su Jevreji i stari Jerusalim bili poseban predmet Božjeg brigovodstva,
Isaija ga opisuje kao napuštenog. Kaže se da će »pusta« imati više dece, nego li »ona koja
ima muža«. Dalje se kaže da je njen »muž tvorac« a konačno Božije obećanje ovom gradu
koje se nalazi u ovom opisu slično je sa obećanjem koje čitamo u Otkrivenju, naime, »Evo
ja ću namestiti kamenje tvoje na mramoru porfirnom, i osnovaću te na safirima. I načiniću
ti prozore od kristala i vrata od kamena rubina, i sve međe tvoje od dragoga kamenja. A
sinovi će tvoji svi biti naučeni od Gospoda. Isaija 54:11—13.
Na isto obećanje se poziva i Pavle i o njemu govori u svojoj poslanici Galatima kada
kaže, »A gornji Jerusalim slobodna je, koji je mati svima nama« (Galatima 4:26), jer se već
u sledećem stihu poziva na proročanstvo iz knjige proroka Isaije, da bi time potkrepio
svoje kazivanje. Ovde Pavle navodi Isaijino proročanstvo u kome nema pogreške i time
pokazuje da pod simbolom »žene«, »supruge« čija će »deca« biti umnožena, Bog preko
proroka govori o Novom Jerusalimu, gradu koji je gore, stavljajući ga nasuprot
ovozemaljskom Jerusalimu koji se nalazi u Palestini. Bog sebe naziva »mužem« ovog
grada. Sa ovim imamo pozitivan dokaz da se u Otkrivenju 21. glavi govori o istim
činjenicama.
Sa ovakvim shvatanjem sve postaje skladno. Hristos je otac svog naroda (Isaija 9:6),
Jerusalim koji je gore je naša majka a mi smo deca. U prikazu svadbe, Hristos je mladože-
nja, grad njegova nevesta a mi, crkva, zvanice. Nema zbrke oko ličnosti. Dok savremeni
komentatori, koji smatraju da je grad crkva, a crkva nevesta, čine da crkva u isto vreme
predstavlja i majku i decu i nevestu i zvanice!
Shvatanje da svadba Jagnjetova predstavlja proglašenje Hrista za Cara na prestolu
Daviđovu, i da se priče iz Mate ja 22:1—14; 25:1—13; Luka 12:35—37; 19:12—27, odnose
na ovaj događaj, dokazano je dobro poznatim starim običajima. Kaže se da kada jedna
osoba postane vladar, i kada joj se da vlast, to se naziva svadbom, a događaji koji obično
idu uz nju nazivaju se svadbenom večerom. Adam Klark, u svom komentaru Mateja 22:2,
kaže:
Svadba Njegovog Sina. — Svadbena svečanost, to je pravo značenje grčke reči
gamous. Ili svečanost proglašenja kada sin postaje vladar i tada on i njegovi podanici
bivaju venčani (Vidi 1. Carevima 1:5—9.19.25. itd., gde se govori o sličnoj svečanosti.)2
Mnogi eminentni kritičari shvataju ovu parabolu kao nagoveštaj Očevog uvođenja Sina u
Mesijansko carstvo.
Hrišćanski grad. — Imena dvanaest apostola u temeljima grada pokazuju da će to
biti hrišćanski grad a ne Jevrejski. Imena dvanaest plemena na kapijama grada
predstavljaju sve spasene iz svih generacija, koji su ubrojani kao pripadnici dvanaest
plemena, jer svi moraju ući u grad kroz jednu od dvanaest kapija. Ovo objašnjava primer
u kome se hrišćani nazivaju duhovnim Izrailjem, i članovima dvanaest plemena kao što je
to slučaj u Rimljanima 2:28.29; 9:6—8; Galatima 3:39; Efescima 2:12.13; Jakov 1:1;
Otkrivenje 7:4.
»I onaj što govoraše sa mnom, imaše trsku zlatnu da izmeri grad i vrata njegova i
zidove njegove. I grad na četiri ugla stoji i dužina je njegova tolika kolika i širina. I izmeri
grad trskom na dvanaest hiljada potrkališta (stadija): dužina i širina i visina jednaka je. I
razmjeri zid njegov na sto i četrdeset i četiri lakta, po meri čovječijoj, koja je anđeoska. I
beše građa zida njegova jaspis, i grad zlato čisto, kao čisto staklo. — stihovi 15—18.
Dimenzije grada. — Prema ovom izveštaju grad je u obliku četvorougla, čije su
strane potpuno jednake. Dimenzije grada koje Jovan navodi su dvanaest hiljada
potrkališta. Ako je osam potrkališta jedna milja (1609 m) onda dvanaest hiljada potrkališta
iznosi 1500 milja (približno 2415 km). Treba da se razume da ova mera predstavlja obim
grada a ne dužinu jedne strane. To se vidi kod Kitto-a, koji kaže da je to bio stari metod
merenja gradova. Uziman je ceo obim grada i izražavan kao veličina grada. Prema ovome
je dužina svake strane grada Novog Jerusalima 375 milja (oko 605 km). Dužina, širina i
visina su jednake. Iz istog teksta može da se javi pitanje kako to da je grad isto toliko visok
koliko dugačak i širok? Reč »jednak« potiče od grčke reči isos. Prema Lidelu i Skot-u, ona
može da se upotrebi da bi označila postojanje proporcije: visina je srazmerna dužini i širini.
Grinfild, definišući srodnu reč isotes, daje joj žnačenje »jednakost srazmere« i poziva se na
2. Kor. 8:13.14, kao na primer gde je ova definicija pravilno primenjena. Ova ideja je
pojačana činjenicom da je zid bio visok oko 144 lakta (oko 80 m). Ako je dužina jednog
lakta 22 inča (55,88 cm) — mera koja se najčešće upotrebljava za staru meru lakat — onda
visina zida iznosi 264 stope (oko 80 m).
Ukoliko bi grad bio visok koliko je dugačak i širok, a to je 375 milja, ovaj zid od
nešto manje od 300 stopa izgledao bi mali. Zbog toga će verovatno visina zgrada u gradu
biti određivana prema visini zida, koja je jasno određena.
Zid je izgrađen od kamena jaspisa. Boja ovog dragog kamena se opisuje kao »divna
jasno zelena, mestimično beličasta ili žućkasta«. Ovo će biti materijal od koga će biti
izgrađen zid, koji počiva na dvanaest temelja, koji su nešto kasnije takođe opisani u ovoj
glavi. Setimo se da je jaspis bio »čist kao kristal«, providan kao čisto staklo«, (stih 11)
otkrivajući tako svu slavu koja je unutar grada.
»I temelji zidova gradskih bejahu ukrašeni svakim dragim kamenjem: prvi temelj
bejaše Jaspis, drugi safir, treći halkidon, četvrti smaragd, peti sardoniks, šesti sard, sedmi
hrisolit, osmi viril, deveti topaz, deseti hrisopras, jedanaesti jacinit, dvanaesti ametist.« —
stih 19—20.
Stvarni grad. — Ako smatramo da je ovaj opis isključivo metaforičan (slikovit) kao
što smatraju mnogi koji se nazivaju Biblijskim učiteljima, i ako dalje poduhovimo ovaj grad,
smatrajući da tako nešto može da postoji samo u mašti, onda ovaj opis postaje beznačajan.
Ali ako ga prihvatimo u njegovom prirodnom i jasnom značenju, i ako gledamo na grad
kao što ga je prorok jasno video, kao stvaran, opipljiv stan, naše slavno nasledstvo, kao
lepotu koju ćemo gledati svojim očima, onda se sva slava ovog prizora još povećava.
Iako smrtni čovek nije u stanju da zamisli veličanstvene stvari koje je Bog pripravio
za one koji Njega ljube, ipak bukvalno gledano, ljudi mogu sa ushićenjem razmišljati o
slavi svoga budućeg prebivališta. Želeli bi da se zadržimo na ovom opisu, koji našim
mislima dočarava lepotu i divotu koja će karakterisati naš večni stan. Ako se potpuno
udubimo u razmišljanje o opipljivom i sigurnom nasledstvu, odvažnost se ponovo aktivira,
oživi nada, vera dobije krila. Sa osećanjem zahvalnosti Bogu, što nam je pružio mogućnost
da u okviru naše moći gledamo dom iskupljenih, i da se iznova odlučimo, da uprkos svetu
i svim preprekama budemo među onima koji će imati udela u ponuđenoj sreći.
Pogledajmo sada temelje grada, načinjene od dragog kamenja, kroz čija će biserna vrata
Božji narod uskoro proći. Dok mnogi koji se bave proučavanjem dragog kamenja izjavljuju
da je teško iđentifikovati drago kamenje koje se pominje u Bibliji, sledeća interesantna
tabela, koju je dao Mojsije Stjuart, daće nam približnu sliku lepote i raznovrsnosti boja ovih
temelja.
Krasota temelja. — Reč »ukrašen« (iskićen) može izazvati sumnju đa je pisac ovde
želeo da kaže da je drago kamenje bilo samo mestimično ubačeno u različite slojeve
temelja. Ali posmatrajući ceo opis nemam osećaj da je tako mislio. Upravo je ceo temelj
grada od sledećeg dragog kamenja:
»Jaspis kao što smo već videli, to je kamen zelene boje, providan, sa crvenim
venama. Ali postoji više podvrsta.« »Safir je divne ažurne boje, ili nebo-plave boje, skoro
providan, i blistav kao dijamant.«
»Halkidon je vrsta agata (ukrasni kamen) ili oniksa. Oniks je plavičasto beo, i
poluprovidan.«
»Smaragd je jasno zelene boje i po tvrdoći dolazi odmah iza rubina.«

»Sardoniks je mešavina halcedona i korneola (vrsta prozračnog agata) od kojih je

ovaj drugi boje mesa.«
»Sard je verovatno kornelion. Ponekad je svetlocrvene boje.« »Hrisolit, kako i samo
ime kaže je žute ili zlatne boje i providan. Verovatno je odavde uzeta koncepcija (zamisao)
o providnosti zlata koje sačinjava glavni materijal grada, »kao čisto staklo.« «
»Viril (beril) je zeleno-plave boje, kao more.«
»Topaz danas ima žutu boju ali je u staro vreme, izgleda, ovaj dragi kamen bio
bledo-zelene boje.« (Plinije 38:8). »Hrisopras je svetlo-žute ili zelenkaste boje, kao mlada
trava, danas se ponekad ubraja u vrstu topaza.«
»Jakint je tamnocrvene ili ljubičaste boje.«
»Ametist, mešavina velike tvrdoće i sjaja ljubičaste boje, obično se nalazi u Indiji.
»Gledajući ove različite primerke dragog kamenja, vidimo da su prva četiri zelene
ili plave boje; peti i šesti crvene ili skerletne; sedmi žut; osmi deveti i deseti različitih nijansi
svetio zelene boje; jedanaesti i dvanaesti skerletne ili jasno crvene. Ovo je klasiranje u
jednom poretku koji se mnogo ne razlikuje od rasporeda boja u dugi, sa izuzetkom što je
mnogo raznovrsniji.«3
»I dvanaest vrata, dvanaest zrna bisera: svaka vrata bejahu od po jednoga zrna
bisera: i ulice gradske bejahu zlato čisto, kao staklo presvetlo.« — stih 21.
Biserna vrata. — Divni Božji grad je izgrađen od materijala koji je najđragoceniji od
svega što može da se nađe na zemlji, stoga je prirodno da su i vrata u njemu napravljena
od bisera. Šta više, sveti izveštaj kaže da su svaka vrata načinjena od po jednog zrna bisera.
Zračeći prekrasnim bojama, koje se od temelja prelamaju na njima, ova vrata se otvaraju
da otkupljeni kroz njih prođu u večni dom.
Ulice od čistog zlata. — U ovom stihu kao i u 18, kaže se da je grad načinjen od
čistog zlata kao čista kristala, providnog stakla. Zamislite na trenutak kako će izgledati
ulice popločane zlatom! Veličanstvene palate koje se nalaze sa obe strane ulica, ogledaće
se na njima a takođe i beskonačno prostranstvo neba; tako da će osobe koje šetaju ovim
zlatnim ulicama imati utisak, da se i one i grad zajedno, nalaze između beskrajnih visina
gore i neizmernih dubina, dok će se palate sa svake strane ulice, koje se takođe ogledaju
na njoj, čudno odsjajivati kao i ljudi koji šetaju, i zar neće čitav taj prizor izgledati čudan,
prijatan i divan i veličanstveniji nego što uopšte možemo da zamislimo.
Živa crkva. — Hram se uvek dovodi u vezu sa pojmom posvećenosti i posredničkog
dela, ali kada grad bude na No~ yoj Zemlji, neće postojati potreba za ovakvom vrstom
posla. Žrtve i prinosi i posrednička služba, za uvek će prestati. Stoga neće biti potrebno da
postoji vidljivi simbol ove vrste posla. Ali hram u starom Jerusalimu, pored toga što je bio
mesto gde se obavljala služba posvećenja, bio je divna i svečana palata. U vezi sa ovim
može se pojaviti pitanje šta je to što će davati veličanstvenost ovom gradu, kada u njemu
neće postojati hram? Prorok daje odgovor: »Jer je njegova crkva Gospod Bog svedržitelj, i
Jagnje.«
»I grad ne potrebuje sunca ni meseca da svetle u njemu; jer ga slava Božja prosvetli,
i žižak je njegov Jagnje. I narodi koji su spaseni hodiće u videlu njegovu i carevi zemaljski
doneće slavu i čast svoju u njega. I vrata njegova ne će se zatvarati danju, jer onde noći
neće biti. I doneće slavu i čast neznabožaca u njega. I ne će u njega ući ništa pogano, i što
čini mrzost i laž, nego samo koji su napisani u životnoj knjizi Jagnjeta.« — stihovi 23—27.
I noći neće više biti. — U samom gradu verovatno ne će biti noći. Svakako da će na
Novoj Zemlji postojati dani i noći, ali to će biti dani i noći nenadmašive slave. Govoreći o
tom vremenu, prorok kaže: »I svetlost će mesečeva biti kao svetlost sunčana, a svetlost će
sunčana biti sedam puta veća, kao svetlost od sedam dana, kad Gospod zavije ulom
narodu svojemu i isceli rane koje mu je zadao.« Isaija 30:26. Ali ako je svetlost meseca iste
jačine kao i sunca, kako onda može da se kaže da će na Novoj zemlji postojati noć? Svetlost
sunca će biti sedam puta jača, tako da će svetlost meseca biti kao što je svetlost sunca
danas, dan će biti sedam puta svetliji, čineći tako kontrast između dana i noći, kao što je
napisano, ali verovatno ne kao što je to danas. Oboje će biti nenadmašivo ve-ličanstveni.
 Stih 24. govori o narodima i carevima. Narodi su oni koji su spaseni, a na Novoj
Zemlji svi ćemo biti carevi u pravom smislu. Mi ćemo imati »carstvo« i »carovaćemo« kroz
svu večnost.
Ali iz nekih Spasiteljevih priča, kao na primer u Mateju 25:21.23, proizilazi da će na
Novoj zemlji neki zauzimati, u posebnom smislu, položaje vladara, i možda se zato u vezi
sa spasenima govori i o carevima zemaljskim. Oni donose slavu i čast u grad, kada od
subote do subote i od mladine do mladine dolaze da se poklone pred Bogom. (Isaija 66:23)
Čitaoče, da li želiš da uzmeš učešća u večnoj slavi ovog nebeskog grada? Onda učini
sve da i tvoje ime bude zapisano u Jagnjetovoj knjizi života, jer će samo oni čija imena
budu zapisana u nebeskoj knjizi života moći da uđu u grad.

Poglavlje XXII.
KONAČNI MIR!
»I pokaza mi čistu reku vode života, bistru kao kristal, koja izlazaše i tecijaše od
prestola Božijega i Jagnjetova. Nasred ulica njegovih, sa obe strane reke beše drvo života,
koje donosi dvanaest vrsta plodova, dajući svakoga meseca svoj rod; a lišće od drveta beše
za iscelivanje narodima.« — Otkrivenje 22:1.2.{DiO 763.1}
ANĐEO nastavlja da pokazuje Jovanu divne stvari u Božjem gradu. U sredini
gradske ulice nalazilo se drvo života. {DiO 763.2}
Široka ulica. — Iako je ovde reč »ulica« upotrebljena u jednini, nesmemo
pretpostaviti da je u svetom gradu bila samo jedna ulica, jer ako postoje dvanaestoro vrata
(kapija), onda prirodno mora postojati po jedna ulica koja vodi prema svakoj kapiji. Ali
ulica o kojoj je ovde reč, jeste glavna avenija, ulica velike širine.{DiO 763.3}
Reka života. — Drvo života je nasred ove ulice, ali i sa obe strane reke života. Za to
se kaže da je drvo života na sred ulice, jer reka života teče sredinom gradske avenije. Ova
reka izvire ili teče od Božjeg prestola. Slika predstavljena pred našim umom je ovakva:
slavni Božji presto u pročelju ove široke avenije; od prestola teče reka života, protičući
sredinom cele ulice, sa drvećem života sa obadve strane, obrazujući tako jedan
veličanstven i uzvišen slavoluk nad veličanstvenom rekom, šireći svoje životvorne grane
daleko na obe strane. Koliko je dugačka ova prostrana ulica to mi ne možemo odrediti, ali
to se može shvatiti ako znamo da je sveti grad širok i dugačak tri stotine sedamdeset pet
kvadratnih milja (oko 600 kvadratnih kilometara!) u svakom pravcu, onda možemo stvoriti
sliku o širini i dužini njegove glavne ulice-avenije. {DiO 763.4}
Drvo života. — Ali kako može drvo života biti samo jedno, i još biti sa obe strane
reke? Dokazano je da postoji samo jedno drvo života. Od knjige Postanja do Otkrivenja
govori se samo o jednom drvetu života. Da bi bilo odjednom na obadve strane reke,
moralo bi imati više nego jedno stablo, u kome bi slučaju bilo odozgo sjedinjeno, da bi
obrazovalo zajedničku krunu u obliku samo jednog drveta. Jovanu, dok je bio u duhu,
prikazan je u trenuću oka ovaj divni predmet, i on kaže da je drvo bilo sa obe strane
reke.{DiO 764.2}
 Drvo života donosi dvanajest vrsta plodova, donoseći svakoga meseca svoj rod. Ova
činjenica baca svetlost na izjavu Isaije 66:23, da će svako telo dolaziti »od mladine do
mladine« da se pokloni pred Gospodom nad vojskama. Grčki izraz u stihu koji je pred
nama glasi hata mena hekaston, tj. svakoga meseca izbavijeni će dolaziti u grad od da
uživaju plodove drveta života. Njegovo lišće služiće za iscelenje narodima, što ne znači da
će neko dolaziti u grad u bolesnom ili deformisanom stanjd, da bi trebao iscelenje; jer bi
tada sledio zaključak da će tamo uvek biti osoba u takvom stanju, kao što nemamo razloga
da mislimo da će lišće drveta života služiti uvek u tu svrhu, kao i korišćenje ploda. Jer ideja
o bolesti i unakaženosti u besmrtnom stanju je suprotna izjavama Svetoga Pisma da
»bolesti više neće biti«, i da »niko neće reći: Bolestan sam.« Otkrivenje 21:4; Isaija
33:24.{DiO 764.2}
»I više neće biti nikakvog prokletstva, jer će presto Božji i Jagnjetov biti u njemu, i
sluge Njegove posluživaće Ga.« — stih 3.{DiO 767.1}
Ove reči dokazuju da se veliki Bog, Otac, spominje isto kao i Sin. Znakovi
prokletstva, smrtonosne klice, i prizori užasa, pustošenja i raspadanja, neće se više viđeti
na zemlji. Svaki povetarac će biti blag, mirisav i životvoran, svaki prizor lep, i svaki glasak
muzikalan.{DiO 767.2}
»I gledaće lice Njegovo, i ime Njegovo biće na čelima njihovim.« -— stih 4.{DiO
767.3}
Reč »Njegovo«, u ovom stihu: »I gledaće lice Njegovo«, odnosi se na Oca, jer je On
taj čije ime je napisano na njihovim čelima. Da je to Otac, vidimo iz Otkrivenja 14:1. To će
biti ispunjenje obećanja kod Mateja 5:8, koje glasi: »Blago onima koji su čistoga srca, jer
će Boga videti.« {DiO 767.4}
»I noći tamo neće biti, niti će im trebati žiška ili svetlosti sunca, jer će ih obasjavati
Gospod Bog; i carovaće u vek vekova. I reče mi: Ovo su verne i istinite reči, i Gospod Bog
svetih proroka posla anđela svog đa pokaže slugama svojim šta će biti skoro. Evo ću doći
brzo: blago onome koji drži reči proroštva ove knjige.« — stihovi 5—7. {DiO 767.5}
Ovde ponovo imamo izjavu da u svetom gradu neće biti noći, jer će Gospod Bog
biti svetlost toga mesta. Sam Hristos, kako iz ovog celog otkrivenja proizlazi, ponavlja
obećanje koje je bilo nada ljudima u svima vekovima: »Evo, doći ću brzo!« Držanje reči
ovoga proroštva znači pokoravati se naredbama koje su u vezi sa ovim proročanstvom,
kao naprimer u Otkrivenju 14:9—12.{DiO 767.6}
»I ja Jovan videh ovo i čuh; i kad čuh i videh, padoh da se poklonim pred noge
anđela koji mi ovo pokaza. I reče mi: Gle, nemoj to činiti, jer i ja sam sluga kao i ti (uslužitelj
tvoj i braće tvoje proroka, i onih koji drže reči ove knjige). Bogu se poklanjaj. I reče mi: Ne
zapečaćavaj reči proroštva ove knjige: jer je vreme blizu. Ko je nepravedan, neka i dalje
bude nepravedan, ko je nečist, neka i dalje bude nečist; a ko je pravedan neka i dalje bude
pravedan, i ko je svet, neka još bude svet. I evo ću doći skoro, i plata Moja sa mnom, da
dam svakome po delima njegovim.« — stihovi 8—12.{DiO 767.7}
 Za objašnjenje 8 i 9 stiha vidi komentare na Otkrivenje 19:10. U stihu 10 Jovanu je
rečeno da ne zapečaćava reči proroštva ove knjige. Popularna teologija naših dana kaže
da je Otkrivenje zapečaćena knjiga. Jedna od dve stvari proizlaze iz ovoga: ili se Jovan ne
pokorava svojim uputstvima, ili teologija gleda stvar sa zatvorenim očima u »duhu tvrdoga
sna.« (Čitaj Isaija 29:10—14). Stih 11 dokazuje da je vreme milosti zaključeno i da su svi
slučajevi nepromenjivo odlučeni pre dolaska Hristova; jer u narednom stihu Hristos govori:
»I evo ću doći brzo!« Kakva je drskost tvrditi, kao što neki čine, da će milost postojati i
posle ovog slučaja! Hristova je plata sa Njim, da dadne svakome po delima njegovim. Ovo
je još jedan dokaz da posle ovog slučaja vremena milosti ne može biti. Svi živi grešnici, oni
»koji ne poznaju Boga«, neznabošci i oni »koji se ne pokoravaju Evanđelju našeg Gospoda
Isusa Hrista«, grešnici iz hrišćanskih zemalja (2. Solunjanima 1:8). biće pohođeni naglim
uništenjem od Onoga koji dolazi u ognju platnenome, da se osveti svojim neprijateljima.
{DiO 768.1}
Izjava iz 11 stiha označava svršetak vremena probe i milosti, kojim je završeno Hristovo
delo kao posrednika. Ali mi smo naučeni iz predmeta o svetinji da se ovo delo završava sa
ispitivanjem slučajeva živih u istražnom sudu. Kada se to izvrši, neopoziva odluka može da
se objavi.{DiO 768.2}
»Ja sam Alfa i Omega, početak i svršetak, prvi i poslednji. Blago onima koji drže
zapovesti Njegove, da imaju pravo na drvo života, i da mogu ući kroz vrata u grad.« — stih
13.14.{DiO 769.1}
Hristos ovde naziva sebe Alfa i Omega, početak i svršetak, prvi i poslednji. Stih 14,
koji snio napred naveli, izgovara sam Hristos. Zapovesti o kojima govori, jesu zapovesti
Njegovog Oca.
Držanje Njegovih zapovesti. — To se sigurno odnosi na deset zapovesti koje su
date na gori Sinaju. Gospod izgovara blagoslov nad onima koji ih drže. Ovo je završno
poglavlje reči Božje i jedno od poslednjih svedočanstava koje verni i istiniti Svedok ostavlja
svome narodu, svečano izričući svoj blagoslov nad onima koji drže Božje zapovesti. Neka
oni koji veruju u ukidanje zakona dobro promisle, pre nego što donesu odluku o ovoj tako
važnoj činjenici. {DiO 769.2}
Umesto ovog teksta: »Blago onima koji drže zapovesti«, neki prevodioci, uključujući
i engleski prevod Revidiranu Verziju, stavljaju: »Blaženi su koji peru haljine svoje.« Na ovo
Alford daje sledeću primedbu: »Razlika u tekstovima je retkost, pošto u originalu toga nije
bilo«.1 Greške su nastale većinom kod prevodilaca. Tako sirski Novi Zavet, kao jedan od
najranijih, prevedenih sa grčkog originala govori kao i Autorizovana Verzija. I Kiprijan, čiji
su spisi još pre poznatih grčkih rukopisa, navodi sledeći tekst: »Blago onima koji tvore
zapovesti Njegove.«2 Za to mi sigurno smatramo ovo kao originalan tekst. {DiO 769.3}
»A napolju su psi, vračari (čarobnjaci), bludnice i ubojice, idolopoklonici i svi koji
ljube i čine laž.« — stih 15. {DiO 770.1}
Pas je po Bibliji simbol besramnog, drskog i nepažljivog čoveka. Ko bi želeo da bude
prepušten u društvu onih čija je sudbina izvan Božjeg grada? Ipak koliko njih će biti osu-
đeno za idolopoklonstvo, koliko će ih mnogo biti osuđenih za to što čine laž, a još više
onih koji vole da slušaju i šire tek proizvedene laži!{DiO 770.2}
»Ja Isus poslah anđela svojega da vam ovo posvedoči u crkvama. Ja sam koren i
rod Davidov, i sjajna zvezda Danica.« — stih 16.{DiO 770.3}
Isus svedoči ovo crkvama, pokazujući da je cela knjiga Otkrivenja data na ime
sedam crkava, koje je još jedan uzgredni dokaz da su sedam crkava predstavnice Crkve
kroz celo evanđelsko razdoblje. Hristos je šibljika (izdanak) Davidov, i pojavljuje se na
zemlji kao naslednik Davidove dinastije. On je koren Davidov, ukoliko je bio velika
predslika Davidova, i tvorac i podržavaoc svih stvari.{DiO 770.4}
< Henry Alford: Novi Zavet za engleske čitaoce, primedba na Otkrivanje 22 :14, Sv.
U, str. 1100.
a »The Treatises of Cyprian«, XII: Pred-Nikejski Oci, Sv. V, str. 525.

»I Duh i nevesta govore: Dođi. I koji čuje neka govori: Dođi. I ko je žedan neka dođe,
i ko hoće neka uzme vodu života za badava.« — stih 17.{DiO 770.5}
Poziv na dolazak. —Ovde su svi pozvani da dođu. Božja ljubav za čovečanstvo ne
bi bila zadovoljena time da samo pripravi radost i blagoslove večnog života, da mu otvori
put i objavi da tamo može doći svaki koji god hoće da dođe; već je On poslao svakome
jedan osobiti, lični poziv, da dođe. On čak smatra to za čast koja Mu se ukazuje kada ljudi
dolaze i učestvuju u beskrajnim blagoslovima koje je On predvideo za njih u svojoj
bezgraničnoj Ijubavi. O, kako je milostiv, kako ljubazan, izobilan i sveobuhvatan taj poziv!
Niko od onih koji će konačno biti izgubljeni neće imati razloga da se žali, da za njegovo
spasenje nije bilo uloženo dovoljno truda i pažnje. Oni neće moći da kažu da svetlost koja
im je bila data da im pokaže put života, nije bila dovoljno jasna. Oni se nikada neće moći
izgovoriti da poziv milosti za pokajanje i obraćenje nije bio svima blagovremeno upućen.
Od samog početka je Božja očinska ruka pomagala čoveku, koliko je to bilo moguće, a da
se ne ograničava njegova slobodna volja,
— da se izdigne iz bezdana u koji je sam upao, i da se vine u visine duhovne
svetlosti. »Dođi!«, to je bio poziv Duha, sa usana samoga Gospoda Boga, sa usana
Njegovih proroka, apostola i Njegovog jedinorodnog Sina, čak i onda kada se u svom
beskrajnom stradanju radi nas bio toliko ponizio, da bi isplatio sve dugove naših
prestupa.{DiO 770.6}
Poslednja vest milosti koja nam se sada upućuje, jeste poslednja poruka milosti i
Božjeg đugotrpljenja i sažaljenja. Božji poziv glasi: Dođi! Dođi, jer je sve već gotovo! Dođi!
to je poslednji poziv koji će se čuti sa usana milosti i odzvanjati u ušima grešnika, pre nego
što zagrmi nad njim strašni glas Božje kazne. Dođi, ah, dođi! Tako je velika ljubav i dobrota
jednog milostivog Boga prema pobunjenom ljudskom rodu.
Ipak mnogi neće doći. Oni postupaju nezavisno i slobodno, ustručavajući se da
dođu k prestolu milosti. Tako kada vide Avrama, Isaka i Jakova u carstvu nebeskome, a
sebe napolje isterane, neće imati nikakvog izgovora, niti će imati koga da optužuju, osim
sami sebe. Oni će to duboko osetiti u svoj svojoj gorčini, jer vreme će doći, kako pesnik to
dirljivo opisuje, kada će ih duboko probosti mač osvete, jer je vreme
i čas propasti za bezbožnike došao:
»I kada svugde grmi strašni glas,
Iz tame svud se čuje Božja reč:
»Da, vi ste znali šta vam činit’ treba,
Ali ste vikali grešno protiv neba!«
Ah, strašne reči, i bez izgovora!
Pred Božjim sudom kad se stati mora.«3
a Robert Pollok: Tok vremena, knjiga IX. {DiO 771.1}

»I nevesta govori: Dođi!« Ali nevesta je sveti grad, pa kako može da govori: Dođi? Kada
bi bili u stanju da gledamo živu Slavu toga grada i da posmatramo njegovu blistajuću
lepotu, i da budemo sasvim sigurni da imamo pravo ući u njega i uživati večno u njegovoj
slavi, zar nas to ne bi privlačilo i govorilo: Dođi, sa ubeđivanjem kome se ne bi moglo
odoleti? Ko bi se od nas, u pogledu svega ovoga, mogao okrenuti i reći: Ja ne žudim za
jednim takvim nasledstvom?{DiO 771.3}
Ali i ako mi sada ne možemo videti taj grad, nepogrešiva reč Božja ga je obećala, i to je
dovoljno da nas nadahne razumljivom i živom verom. Kanalima ove vere mi smo pozvani
sa rečima: Dođi! Dođi, ako hoćeš da naslediš dvore gde više nema bolesti, briga, bola, ni
smrti; ako hoćeš da imaš pravo na drvo života, i da bereš njegove besmrtne plodove, da
ih jedeš i živiš; ako hoćeš da piješ vode iz reke života, koja teče od Božjeg prestola, čista
kao kristal. Dođi, ako hoćeš da uđeš kroz ova blistava biserna vrata u bogati večni grad;
ako hoćeš da hodiš njegovim ulicama od prozračnog zlata; ako hoćeš da gledaš njegove
sjajne temelje od dragog kamenja; ako hoćeš da vidiš Cara u Njegovoj krasoti, na
INTjegovom prestolu. Dođi, ako hoćeš da pevaš jubilarnu pesmu miliona, i da učestvuješ
u njihovoj radosti. Dođi, ako hoćeš da zajednički pevamo himnu sa iskupljenima, uz njihove
melodične harfe, i znaj da je tvoje izgnanstvo zanavek prošlo, i ovde je tvoj dom, tvoj večni
zavičaj. Dođi, ako hoćeš da primiš palmu pobede, znajući da si zauvek slobodan. Dođi, ako
hoćeš da zameniš bore sa svoga čela za krunu od dragulja. Dođi, ako hoćeš da vidiš
oslobođenje mirijada otkupljenih sa ove zemlje, proslavljeno mnoštvo koje ni jedan čovek
ne može izbrojiti. Dođi, ako hoćeš da piješ sa čistog izvora nebeske sreće, ako hoćeš da
blistaš kao zvezde nebeske večno na svodu slave, ako hoćeš da sudeluješ u neiskazanom
ushićenju koje će ispunjavati triumfalne čete, kada budu posmatrale pred sobom beskrajne
vekove slave, uvek sjajnije, radosnije i sve novije.{DiO 773.1}
Tako nas i nevesta zove i govori: Dođi! Ko od nas može odbiti taj poziv? Reč istine nam
jemči da ako držimo zapovesti Božje i veru Isusovu, imaćemo pravo na drvo života, i ući
ćemo kroz vrata u grad. Mi ćemo se osećati kao da smo u svome domu, u Očevoj kući, u
stanovima koji su za nas pripravljeni, i shvatićemo puni smisao ljubaznih reči: »Blago onima
koji su pozvani na večeru svadbe Jagnjetove.« Otkrivenje 19:9. {DiO 773.2}
 »I koji čuje neka kaže: Dođi!« Mi smo čuli o slavi, o lepoti, o blaženstvima, o toj dobroj
zemlji, i za to kažemo svakome: Dođite! Mi smo čuli o reci sa njenim bujnim obalama, o
drvetu sa njegovim isceljujućim lišćem, o sjajnim i srebrnastim šumama, o cvetnim
senicama u raju Božjem, i kličemo: Dođi! Ko god hoće neka dođe, i uzme vode života za
badava.{DiO 773.3}
»Svedočim svakome koji čuje reči proroštva ove knjige: ako neko dometne ovome, Bog
će nametnuti na njega sva zla napisana u ovoj knjizi; i ako neko oduzme od reči knjige
ovoga proroštva, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od svetoga grada, i od
svega onoga što je napisano u ovoj knjizi.« — stihovi 18.19.{DiO 774.1}
Šta znače reči: ako ko doda, ili ako oduzme od knjige ovoga proroštva? Treba imati
na umu da je ovde reč o knjizi ovoga proroštva, tojest o Otkrivenju, koje je predmet pažnje;
i da se reči o dometanju ili oduzimanju odnose isključivo na ovu knjigu. Nesme biti
nikakvog dodatka koji bi se smatrao kao sastavni deo knjige Otkrivenja. (To se ne odnosi
na komentare ili tumačenja ove knjige.) Oduzeti od ove knjige značilo bi skraćivati neki
njen deo kao nevažeći. Nekada se smatralo da je Otkrivenje apokrifna ili suvišna knjiga. Ali
kao što se knjiga Otkrivenja ne može nazvati jednim dodatkom Danilove knjige, tako i ako
bi Bog našao za shodno da nam dadne daljna otkrivenja kroz svoga Duha, to ne bi bio
nikakav dodatak knjizi Otkrivenja, izuzev ako bi se tako šta tvrdilo. Mi verujemo, ipak, da
sa knjigom Otkrivenja Bog nije rekao svoju poslednju reč i time zapečatio svako dalje
proroštvo svoga Duha, jer stoji napisano kod proroka Avakuma: »Jer će još biti utvara do
određenoga vremena, i govoriće šta će biti do posletka, i neće slagati; ako i okleva, čekaj
je, jer će začelo doći, i neće odocniti.« (Avakum 2:3.){DiO 774.2}
»Govori Onaj koji svedoči ovo: Da, dolazim brzo! Amin! Da, dođi, Gospode Isuse!«
—• stih 20.{DiO 774.3}
Reč Božja je data da nas uputi u odnosu na plan spasenja. Drugi dolazak Hristov je
vrhunac i završetak toga plana. Za to je najpogodnije da se ova knjiga završi svečanom
izjavom: »Da, doći ču brzo!« Neka se i mi sa žarkim srcem sjedinimo sa apostolom u
odgovoru: »Amin! Da, dođi, Gospode Isuse!« {DiO 774.4}
Time se završava knjiga nadahnuća — završava se sa nečim što sačinjava najlepše
od svih obećanja, i srž celokupne hrišćanske nade, dolaskom Hrista. Tada će izbor biti za-
vršen, izbranici sakupljeni, oprostiće se zauvek od svih bolesti i nevolja smrtnog života..
Kakvo bogatstvo se nalazi u ovim dragocenim obećanjima za hrišćanina! Hodeći kao
prognanik u ovom zlom svetu, odvojen od nekolicine dragih istomišljenika u veri, čeznući
odavna za društvom pravednika, za zajednicom svetih. Ovde će on to sve imati, jer će svi
dobri tamo biti skupljeni, ne samo iz jedne zemlje, nego iz svih zemalja sveta; ne samo iz
jednog veka i stoleća, nego iz svih vekova, — to će biti najveća žetva svega dobrog, svih
pravednika, koji će ići u dugoj i slavnoj povorci, dok će anđeli klicati žetvene pesme, a
nebeski instrumenti će zaoriti u radosnom koncertu. Jedna pesma, dosad nečuvena i
nepoznata u Svemiru, pesma spasenih, dopuniće svojom dir-ljivom notom ushićenje i
melodiju univerzalnog jubileja. Tako će sveti biti sakupljeni zajedno, da bi se radovali u
zajedničkom društvu za uvek veka:{DiO 774.5}
»Kad Mihail, knez Arhanđel, skupi verne čete svoje,
Prozvaće se sva imena, — i moje!
Kada stanu izbavljeni nad zvezdama pevati,
Anđeli će svi u harfe svirati!«
Ovo sakupljanje svetih trebalo bi da bude naša najveća čežnja; za njega se sveti mole
sa uzdisanjem neiskazanim. Oni poput Jova čeznuše za Božjom prisutnošću, i kao David,
kad god se probude bili su siti Njegove prilike. (Psalm 17.15.) U ovom smrtnom stanju mi
uzdišemo, budući otežali, »da se obučeni, a ne goli nađemo.« Mi moramo biti stalno na
oprezu, dok se ne izbavimo od ovog smrtnog tela. Naše su oči otvorene za Njegova
viđenja, naše uši čekaju da čuju zvuke nebeske muzike, i naša srca kucaju brže pri pomisli
na beskrajno blaženstvo. Pri pomisli na svadbenu gozbu nama sve više raste apetit. Mi
vapimo živome Bogu, želeći da dođemo u Njegovu prisutnost. Dođi, Gospode Isuse, dođi
skoro. Nijedna vest nam nije većma dobrodošla kao ona da će Gospod poslati svoje anđele
»da sakupe izabrane Njegove od četiri vetra nebeska.«{DiO 775.1}
Nije ništa manje privlačno ni mesto sakupljanja. Isus, najlepši između deset hiljada, biće
tamo. Presto Božji i Jagnjetov, u čijoj slavi sunce nestaje i iščezava kao što zvezde blede
na svetlome danu, takođe je tamo. Grad od jaspisa i zlata, čiji je zidar i tvorac Bog, nalazi
se tamo. Reka života koja blista od slave Božje, i teče od Njegovog prestola, u beskrajnoj
čistoći i tišini, prolazi tamo. Drvo života sa svojim isceljujućim lišćem i životodavnim
plodom je tamo. Avram, Isak i Jakov, Noje, Danilo i Jov, proroci i apostoli i svi mučenici,
savršeno nebesko društvo, biće takođe tamo. Tamo je divna panorama: polja su jasno
zelena, cveće koje nikada ne vene, potoci koji nikad ne presušuju, razni proizvodi koji nikad
ne prestaju, voće koje se nikad ne kvari, zlatne krune koje nikada ne tamne, harfe koje
neznaju za nesklad u harmoniji, sve što je pročišćeno i osvećeno od greha i uzvišeno do
stepena besmrtnosti, što se samo može zamisliti i poželeti: sve će se to nalaziti tamo,
spašenima na raspoloženju.{DiO 775.2}

Blagoslov. — Mi moramo biti tamo. Mi ćemo se zagrevati na milostivom osmehu

Božjem, sa kojim smo se pomirili i kome više ne grešimo. Pristupaćemo nepresušnom
izvoru života, uživaćemo plodove od drveta života, te da nikada ne umiremo. Možemo se
odmarati pod senkom njegovog lišća koje će služiti za isceljivanje narodima, da se više
nikad ne razbolemo. Tamo ćemo piti sa životodavnih izvora, da nikada više ne žednimo.
Disaćemo vazduh po srebrnoj šumi i bićemo osveženi; hodićemo po zlatnome pesku i
osećati se da više nismo izbeglice. Tamo ćemo zameniti krst sa slavnom krunom, i osetiti
da su prošli dani našeg poniženja. Odložićemo svoj putnički štap i uzeti palmove grane, i
osetiti da je naše putovanje završeno. Tamo ćemo zameniti naše poderano ruho borbe i
obući odelo pobede, osetivši da je borba dovršena i pobeda izvojevana. Skinućemo pojas
nevolja i ljutog stradanja, i opasati se pojasom večnog spasenja i besmrtnosti, osećajući
da greha više nema i da nas više neće prljati. O, dane pokoja i triumfa, i svega dobra, dođi
brzo, ne oklevaj sa svitanjem! Neka anđeli budu što pre poslani da sakupe izabrane. Neka
se ispuni obećanje koje nam donosi neiskazanu slavu!
DA, DOĐI, GOSPODE ISUSE! {DiO 776.1}

INDEKS
Prema engleskoj abecedi
Mrzost opustošenja, Hristos govori o tome: str. 204—206 kroz papstvo: str. 206.
207 Abubekir (naslednik Muhameda): 377. 378.
Akcijum (u Grčkoj), bitka kod: 194—195.
Advent (prvi dolazak Hr.): 417. Drugi Advent: 393. 400. donosi kraj rata: 352.
verhunac plana spasenja: 599. suprotno prvom dolasku: 260. uništenje bezbožnih: 261.
pustoš zemlje: 574. izvršenje suda: 573. lažne nauke o dolasku: 495. Advent sledi
zapečačenje: 350. uspostava Božjeg carstva: 49. u sedmom pečatu: 357—358. radost crkve
zbog toga: 261. način dolaska Hristova: 260. blizina istog: 514. u periodu Sardske crkve:
285. u protestantskim crkvama: 495. 496.
odbacivanje vesti prouzrokovalo pad Vavilona: 553. odnos Otkrivenja prema tome:
255.
znaci dolaska: 382. spiritistička nauka o Adventu (Hr. dolasku): 444. 445. simboli
Adventa: 288. triumf svetih kod dolaska Hr. 565
»Advent Herald« u citatu: 565. Adventni pokret: 246.
Alarik I (vođ Visigota) Arijevac: napada Rimsko carstvo: 95. simvoliziran u prvoj trubi:
360. Alarik II, arijevac: 241.
pobeđen od Klovisa: 243. Albigenzi: 90. 100. 206. 207. Aleksandar Veliki: 50. 180.
214. pobeđuje Medo-Persiju: 41. 115. datum početka vladavine: 114.
116.
njegova smrt: 41. 84. 85. neuspeh obnove Vavilona: 37. brzina njegovih pobeda: 84.
simboliziran znamenitim rogom:
140.
Aleksandrija (Egipat): pokolj Jevreja u njoj: 180.
Napoleon isteran iz Aleksandrije: 218.
Oltar petog pečata: 104. 105.
o tamjanu zemaljske svetinje: 358.
u nebeskoj Svetinji: 358. Američko Biblijsko Društvo: 408.
409.
Amurat II, turski sultan, prihvata pokornost Istočnog Rimskog carstva: 383.
Anastasije I, car, potvrđuje titule franačkog kralja Klovisa:
243. 244.
ekskomuniciran (anatemisan) od pape Simahusa: 201.
Anastasije II, papa: 241.
 Najstariji po danima: 87.
Anđeo sa otvorenom knjigom (u otkrivenju 10 gl.): 317. anđeo iz bezdana: 379. 380.
anđeo sa pečatom: 344. sa ključem i lancem da veže sotonu: 571. 574.
Anđeli će svi doći sa ilsusom Hristom: 568.
zabrana obožavanja istih: 137. 138.
četiri anđela drže vetrove: 342. 344.
četvorica svezanih na reci 'Eufratu: 382. 383.
u pripremi zemaljskih vesti: 476. 514. 515.
priroda anđela: 567. broj anđela: 315. 316. trećina palih s Luciferom: 416.
417.
u izlivu sedam zala: 519. brzina njihovog leta: 148. njihova služba ljudima: 63. Simbol
istih u Otkrivenju 14:
476.
Antihrist: 51.
prema tvrdnji Gregora Velikog: 203—204.
Antioh II Teos, grčki kralj Sirije:
237.
Antioh nx Veliki 178.
potčinjen Rimskom carstvu: 179. Antioh IV Epifan: 118. 119.
Antioh XIII Azijaiik, pobeđen od Rima: 183.
Antipa: 277. 278.
Antipater Idumejac: 186.
Antonije, Marko, rimski državnik: 189.
njegov savez sa Avgustom: 194. zaluđen za Kleopatrom: 193—195. intrige sa
Kleopatrom: 185—187. njegova smrt: 194.
Apokalipsa, značenje te reči: 251. Arabija, kao bezdana: 376.
deo Ptolomejeva carstva: 175.
3?

604
Arbela, bitka kod: 40.
Arhanđel je Hristos: 137.
Aristovul II, jevrejski vladar: 184.
Areta (arabljanski kralj) 184.
Arije, arijanizam, prihvaćen od strane varvarskih osvajača Rima: 120, 123, 124, 268,
324. u sukobu sa paptsvom: 93—97. nadvladani od Klovisa: 243—245.
Armagedon, bitka; rat: 533—539.
Artakserks I, Longimanus, car opunomoćava Nemiju: 155. 156. datum njegove
vladavine: 155. njegov dekret Jezdri: 155—157. početak 70 nedelja i 2300 dana: 153—155.
Atila, vođ Huna) i papa Leo I: 365.
 242.
napad na Rimske carstvo: 363—
365.
simbol treće trube: 363—365. 374. »bič Božji«: 365.
Aurelije Kasiodorus, senator Rima 159.
Azazel, ime sotonino: 572.
Vavilon (grad), osvojen od Medopersijanaca: 41—33. datum Kirovog prodora: 39.
75. opis osvajanja Vavilona: 34—37. prorečeno opustošenje: 37. 39. opijanje izazvalo pad:
35. osvojen vojnom strategijom: 34. 35.
osnovan od cara Nimroda: 29. centar zemlje: 63. značenje imena Vavilon: 489.
Vavilon kao carstvo: 50. 55. 89. pad vavilonskog carstva: 69—74. osnovano od
Nabupolasara: 29. slava njegova: 31—33. položaj: 435. obaranje: 34-—37. simbol lava: 82.
83. simbol zlatne glave: 29—33.
Vavilon (simbolički): 409. sa čašom u ruci: 546. kćeri njegove: 489. 490. progonitelj
prave crkve: 559. 560. razlika između pada i kazne:
493.
osuda Vavilona: 491. 541. 545. pijan od krvi svetih: 548. 549. pad duhovnog
Vavilona: 477.
489. 493—495. 551—553.
Božji narod pozvan da izađe (iz Vavilona): 474. 481. 489. 491. 493. 496. 503. 553.
554. 557. istorija Vavilona: 544. 492. znači više nego papstvo: 492. 493. značenje imena:
489. 552. trgovina Vavilona: 555. 561. prikladnost odeće i boje: 545. vino Vavilona: 491—
495. 545— 553.
Valam: njegova doktrina: 279.
Varvari razaraju zapadno Rimsko carstvo: 197—199.
Medved (iz Danila 7): 83. 84.
Četvrta zver (iz Danila 7) simbolizira neznabožački Rim: 85.
odgovara nogama lika: 50. 51. 55. 85. 86.
kraj iste: 87.
Crvena zver iz Otkrivenja 17, sedam glava iste: 489—491. simbolizira crkvu
podržanu od civilne vlasti: 545.
Zver (simbolična): 404.
Zver (sa deset rogova iz otkrivenja 13): 270. 271. 350. 425—433. 549.
čudo celog sveta: 427. nastala pre* dvorožne zveri: 427. izašla iz mora: 436.
postojala 1260 godina: 427. carstvo njeno potamnelo: 527. osuda iste: 481. 539. 540. 569.
i njenih poklonika: 513—514. najavljena kroz treću anđeosku vest: 507. 508.
istovetna sa malim rogom (iz Danila 7): 427. 429. uključuje i rimokatoličku i
pravoslavnu crkvu: 430—433. nije dvorožna zver: 435. progonilačka crkva: 426. 427.
zadobija smrtnu ranu: 111. 207. 431. 573.
prima silu i presto od aždaje: 427.
 sedam glava: 490. 491. huli na Boga: 427. simbolizira papstvo: 427. 429. 431. deset
rogova iste: 436. obožavanje izdejstvovano pomoću dvorožne zveri: 505. 465.
477.
Dvorožna zver (iz Otkrivenja 13): 426.
promena prirode zveri: 441. 442. božansko oruđe u njenom usponu: 448. 449. osuda
zveri: 569. nametanje žiga zverina: 455. istovetna sa lažnim prorokom: 443, 444.
identitet i delo (rad): 507. 508. lokalitet (mesto) zveri: 435. 436. čini ikonu zverinu:
523. 524. način njenog nastanka: 436. 437. značenje rogova: 435. 439. 441. nije deo
papskog Rima: 427. sada je u akciji: 523. činjenje čudesa: 443. progonitelj Božje crkve: 426.
427. nabrajanje dokaza: 441, 442. simbolizira protestantsku naciju: 441.
uglavnom protestanizam: 491. Sjedinjene Države direktno: 433—443.
vreme nastanka: 434—435. mladost ove sile: 435. 436. Velizar (vojvoda) opsednut
u Rimu: 205. 206. osvaja Italiju: 367. 369. pobednik nad Arijevcima: 98.
99.
Valtazar (Vavilonski car) suvladar sa svojim ocem: 34.

605
datum prve i treće godine: 113. 143.
Valtazarova gozba: 69. njegova smrt: 37. 73.
Veronika (Egipatska princeza): 178. 179.
Bertier (Francuski general) zaposeda Rim: 214—215. vodi papu u zarobljeništvo:
430. Biblija, odnos papstva prema njoj:
198. 199.
odnos spiritizma prema Bibliji: 445.
spaljivanje Biblije u Franc.: 211.
katolička nauka o Bibliji: 199. proširenje Biblije: 445. 446. podignuće Biblije: 407. 408
umnožavanje bibl. poznanja: 238.
Septuaginta: 109. 171. 122.
Biblija, Aleksanđrijska: 223. Aldinsko izdanje: 123.
komplutenzijsko izdanje: 123. 2300 dana u tim izdanjima: 123. Vatikansko izdanje,
citat: 123. Sirijska Biblija: 572. 597. Tišendorfov grčki prevod: 577. Bogohulstvo, velike reči:
430. izgovorene od malog roga: 98.
99.
i zveri sa 10 rogova: 429. 430. 431. Papa Martin V pustoši Češku: 103. 104.
Papa Bonifacije VIII: 381.
Knjiga Enohova, citirana: 572. Knjiga života: 581.
Knjige izveštaja (u nebu): 163. 580.
zaključene u sedam zala: 542. Britanija, pobeđena od pagana: 96.
Napoleonovi planovi o njoj: 215. progonstva u Britaniji: 103. Reformacija u
Engleskoj: 207. Britansko i inostrano biblijsko: Društvo: 409.
 Bunian, Jovan, spomenut: 262. Burgundi, kao Arijanci: 241.
pobeđeni od Klovisa: 244.
Cezar Avgust, Rimski imperator: 189.
njegov savez s Antonijem: 189. 263.
borba sa Antonijem: 194—196. Cezar, Julije, Rimski diktator: 187. njegov sukob sa
Pompejem: 185. delovanje u Egiptu: 185. 186. postaje diktator: 187. rat u Siriji: 187. smrt
Julija Cezara: 188. 189. Kalvin Jovan, spomenut: 492. Kambis II, sin Kirov, car: 40.
odnosi idole iz Egipta: 179. Sedam svetnjaka: 257.
Roblje (Jevrejsko) u Vavilonu: 13. okušani u ognjenoj peći: 55—59. postupak sa
njima: 14. sedamdeset-godišnje ropstvo' 143—144.
datum početka:il.
prorečeno preko Jeremije: 11. 143.
razlog ropstva: 13. 144. obnova posle ropstva: 39. 145— 143.
Kartagena, pomorski rat sa Rimom : 267.
Kasander, Makedonski car: 234— 235.
Kato Mlađi, rimski filozof: 187. Haldejski jezik kod Danila: 22. 113. Haldejci u
Pergamu: 278.
Karlo Veliki, frac. kralj, upotpunjava uniju crkve i države: 244. sanja da uspostavi
univerzalno evropsko carstvo: 46.
Karlo V, želi ujedinjenje Evrope: 46.
progonstva pod Karlom V: 100 Šaumete, franc. revolucionar: 211. »Kitim«
označavanje ostrva: 198. Kosroes II, car Persije u borbi sa Rimskim carstvom: 373—337.
Muhamed, simboliziran kao zvezda: 373. 375.
Hristos, Alfa i Omega: 595. 261. javio se Danilu: 168. javio se Jovanu na Patmosu:
253—266.
kao Arhanđel: 137. 170.
datum Njegovog krštenja: 157—
161.
početak vladavine: 224. 225. rođenje Hristovo: 189.
Njegov karakter krivo predstavljen: 168. 169.
Hristovo raspeće: 247. 158. svršetak ceremonijalne službe:
123.
zamračenje: 159. pod Rimskim carstvom: 120. smrt, vaskrsenje, uznesenje: 417.
uznesen k Božjem prestolu: 299. Hristos u ognjenoj peći: 58. Njegova radost za spasene:
231. Njegovo carstvo na novoj zemlji: 89. 90.
i primanje toga carstva: 89. 40. kuca na vrata: 297—298.
Hristos jagnje Božje: 313.
pripada Mu hvala kao Bogu: 317.
kao zaklano jagnje: 314. otvara sedam pečata: 321. prizori obožavanja u nebu: 316.
sedam očiju i sedam rogova:
 314.
Njegov život i smrt: 251.
Lav od kolena Judina: 312. 313. Njegova ljubav: 359.
On je Mihailo: 137. 168. 170. knez koji će se podignuti: 223,
224.
zvezda Danica: 283. 596. 299. izdanak Davidov: 596. 597. meta malom rogu: 119.
120. Njegovo sveštenstvo: 87. 131. 132. 152. 161. 162. 247. 248. 289. 299. 300.
314. 395.
Hristos odbačen od Jevreja: 195.
196.
39*

606
ima pravo otvoriti pečate: 313. šibljika, koren Davidov: 300. 596.
sedam zvezda u ruci: 256. simboliziran kao sin čovečji: 549. 550. 551. kao sudi ja,
budući: 283. pobednik nad sotonom: 314. saradnik sa Gavrilom: 170. Hiišćanska era: 417.
421.
datum početka iste: 157—158. simbolizirana kroz sunce: 415. 416.
Hrišćanska nacija: 451. 452.
Crkva, nazvana vojska: 172. nije svetinja: 171—173: progonjena od aždaje: 425—
426. od zveri sa 10 rogova: 425—426. i od dvorožne zveri: 425—426. Crkva i država,
ujedinjeni u vreme kralja Klovisa: 244. 245. konačno sjedinjeni: 466—469. odnosi u vezi
mučenika: 101. 102. odvojeni u Ustavu SAD.: 439—
441,
simbolizirana kroz merila: 325. unija civilne i crkvene vlasti: 279. 280.
Božja zajednica uvek gonjena:
426.
aždaja, progonilačka sila: 426.
427.
u Evropskim državama: 491. 492.
Aždaja u liku zveri: 447, 448. u obliku zveri sa 10 rogova: 427. u obliku papstva: 447.
427. u obliku dvorožne zveri: 422. 465. u obliku žene na crvenoj zveri: 545.
Crkva u pustinji: 417. 421.
Crkva Efeska: 269—274. opomena istoj: 272. vek njenog trajanja: 374. optužba
protiv iste* 372. značenje njenog imena: 371. obećanje pobednicima: 373 upozorenja na
pažnju: 373. Crkva Laodikija: 291—301. opomena istoj : 293—299. vreme njenog trajanja:
291. optužbe protiv nje: 291—293. značenje njenog imena: 291. obećanje pobednicima:
299—301. ljubav i karanje: 396.
Crkva Pergamska: 277—281. opomena istoj: 281, vreme trajanja: 278. 281.
preporuka crkvi: 278. žalbe na nju: 279. značenje imena: 278.
 Crkva Filadelfijska: 285—290. opomena istoj: 290. vek trajanja: 285. značenje imena:
285. obećanje pobednicima: 286.
Crkva Sardska: 287—290.
period njenog trajanja: 287. 289. obećanje pobednicima: 290. značenje imena: 287.
obećanje pobednicima: 290.
prestavljanje u slavi: 287. propovedanje drugog dolaska Hrista u ovom razdoblju:
289. Crkva Smiranska: 274—277. opomene toj crkvi: 272. vek njenog trajanja: 277. dobri
kvaliteti te crkve: 274. značenje njenog imena: 277. obećanje pobednicima: 277. nevolje u
toj crkvi: 275.
Crkva Tijatirska: 281—283. vreme njenog trajanja: 281. opomena istoj: 283. njena
adventna nada: 283. preporuka istoj :281. 282. tužba na istu: 282. značenje crkve: 281.
obećanje pobednicima: 283. Crkve protestantske: njihovo stanje posle odbacivanja prve
anđeoske vesti: 295. 296. budući progonitelji: 503. okušane prvom vešću: 504. 505. Sedam
crkava: 256. 257.
celo Otkrivenje upućeno istima: 256. 596.
anđeli istih: 256. tumači, komentatori: 269. 207. značenje njihovih imena: 257.
Kleopatra kraljica Egipta: 185. 186. Kleopatrina smrt: 196. intrige sa Antonijem: 189 193—
195.
intrige sa Julijem Cezarom: 186. 187.
»Obučeni u belom«: 286. 295. Klovis, franački kralj: njegov savez sa papstvom: 244.
varvarski savez protiv njega:
242.
karakter i karijera: 242—246. uspoređen sa Teodorikom: 242.
243.
obraćenje istog: 242. poražava Visigote: 243. prvi katolički princ: 241. njegovo
mesto u istoriji: 244. pobeđe nad svim neprijateljima: 201.
Cele—Sirija, osvojena od Antioha Velikog: 182. 183.
pobeđena od Skopasa: 183. deo Ptolomejevog carstva: 175. Konstantin XIII,
Vazantijski car: poslednji hrišćanski vladar Carigrada (Konstantinopolja): 383.
384.
Konstantin Veliki (Rimski car): 323—325.
saziva Nikejski Sabor: 93. obraćenje Konstantinovo: 201. 323.
prvi hrišćanski car: 323. sinovi dele Rimsko carstvo: 361. spajanje crkve i države: 325.
Konstantinopolj turski Stambol, ili Carigrad: 217. 218. napadnut od Saracena: 378. postaje
Rimska prestonica: 121. 122. 197. 198. 366.

607
cpsednut i zauzet od Turaka: 385—387.
opsednut od Kosroesa: 373. 374. osnovan od Konstantina Velikog: 586.
Jeretici iskorenjeni iz: 201. 202. njegova važnost u istočnom pitanju: 535.
 Koncil (peti Lateranski): 99.
Koncil Ćesarijski, o datumu Hristova raspeća: 159.
Koncil Kalcedonski: 202.
Koncil Nikejski (Sabor): 93.
Koncil Trentski: 104.
potvrđuje rimski katehizam: 104. autoritet i važnost istog: 105. naredba protiv
čitanja Biblije:
199.
Koncil Vatikanski, 1870 god.: 109. 110,
Štrosmajerov govor protiv dogme o papskoj nepogrešivosti:
112.
Koncil ekumenski, vlast istog: 104. Četiri živa bića: 306. 307.
daju čaše gneva anđelima: 520. 521.
njihovo interesovanje za spas ljudi: 324. 325.
služe kao sveštenici s Hristom: 314. 315.
hvale i slave Boga: 314. 315. biće takođe i carevi: 314. 315. Krimski rat: 220. 221.
Kijaksers, zvani »Darije Midijanin« : 34.
Kir Veliki, car Persijski: 114. postaje jedini monarh: 173. 75. osvaja Vavilon: 34—37.
prorečeni pobednih Vavilona: 35. Kirova naredba (dekret): 39. uključena u Artakserksovu :
156. 157.
da se obnovi hram: 153—155. razmer njegovih pobeda: 39. 40. premeštanje
prestonice u Sušan, ili Suzu: 39.
Kirovi naslednici: 40. iskoristio Valtazarevu gozbu: 69. upotrebio strategiju protiv
Vavilona : 35.
»Svagdašnja«, razmatranje: 123.
124.
kako je uzeta, uklonjena: 201— 203.
uključenje Medo-Persije, Grčke i paganskog Rima: 181—182. značenje tog izraza:
199. 201. simbol paganizma: 120—122. uklonjena kroz mali rog: 120. Danilova knjiga
postaje gorka: 487. 488.
Haldejski deo iste: 22. 113. glava 2 paralelna sa 7: 42—43. glava 8 paralelna sa 2 i 7:
120 glava 2 i 7 Upotpunjene Otkri: vanjem 8 i 9 glavom: 359. okolnosti pisanja: 7. 8. 9. veza
između 8 i 9 glave: 147. veza izmeđb 8 i 12 glave: 147. 182.
davanje velikog prostora Rimu: 182.
Jevrejski deo Danilove knjige:
113.
Jevreji zabranjuju studiranje Danilovih proročkih perioda: 8. 9.
mala knjiga u ruci anđela: 238. najzapaženije i najdalekosežnije proročanstvo: 7—9.
pripovedački deo knjige: 11. 79. proročanski deo iste: 11. namera ili svrha: 75. zapečaćenje
jednog dela: 231. »do poslednjeg vremena«: 399. kada će biti otvorena: 393. 394. Danilo,
veran učenik Biblije: 143. njegova starost u vreme Valtazareve gozbe: 113.
Danilo u Susanu: 114. njegovo rođenje i mladost: 7. zarobljenik u Vavilonu: 11.
njegov karakter: 75. 76. 248. njegovo stanje u utvari: 171. datum snoviđenja lika: 21. dani
njegovog života: 7. 13—15. 19.
uzvišen od Navuhođonosora: 51—53.
uzvišen od strane Darija: 79. post i molitva da bi razumeo značenje utvare: 167.
Gavrilo poslan Danilu: 147. veoma mio čovek: 149. poštovan od Boga: 8.
Danilo u Elamu: 113. tumači san o liku: 29—51. tumači san o drvetu: 63. 64. 65.
tumači pismo na ziđu: 73. Danilo u lavljoj jazbini: 75—79. poslednja vizija: 167. 173. 149.
pouke iz njegovog života: 8. krivo shvaćanje 2300 dana: 147— 149.
zavera protiv Danila: 76. 77. Danilova molitva i odgovor na istu: 144—147. 169. 170.
prvi ministar Vavilona: 8. 75. 76.
premijer Medo-Persije: 75. savremenik proroka Jezekilja: 7. 8.
priznat od Hrista kao prorok: 7.
pripovedanje sna o liku: 28. molitva za svoj narod: 171. ostati do kraja svojih dana:
246. 248.
okrepi jen od anđela Gavrila: 168—170.
viđenje Hrista: 168. viđenje četiri zveri: 81—111. vizija ovna i jarca: 113—142.
Danilova premudrost: 7.
Darije I. (Histaspes) persijski car:
173.
Vavilon osvaja: 37. 39. njegov dekret uključen u Artakserksov: 157.
nastavak zidanja hrama: 153. 154.

808
Darije III, (Kođomanus) Persijski car: njegov karakter, sudbina i smrt: 40.
poražen ođ Aleksandra Velikog: 115.
njegovo strašno stanje: 115. 117. odbijena ponuda mira: 177. Darije Midijanin: 37.
115. 117. prvi Midopersijski vladar: 37. naziv Kijakseres: 37.
David, car Izraela: pretslika Hrista: 313.
ključ i presto Davidov: 288. Dan pomirenja: 571—574.
pretslika istražnog suda: 567. 568.
Dan (simbolički) kod raznih tumača: 151.
otkriven u ispunjenju proročanstva Danilova: 150—152. načelo: dan za godinu:
109—111. Mrtvi: molitva za iste: 493. 494. blaženi koji su umrli pod tre ćom anđelskom
vešću: 514. 515. Smrtna kazna za one koji se ne budu hteli pokloniti ikoni: 442. 443. 473.
Druga smrt: 277.
 Stanje umrlih: 226—228. 327. 328. Dekret cara Artakserksa: 152—157. Dekret
Valtazarov, proglašava Daila kao trećeg u carstvu: 73. Kirov dekret o izgradnji hrama u
Jerusalimu: 152—157.
Dekret Darija Histaspesa o nastavku izgradnje hrama: 152—
157.
Dekret Darija Midijanina o zabrani obožavanja Boga: 79. uzvišavanje pravoga Boga:
79. Dekret cara Justinijana o uspostavljenju papstva: 97. 109. 198. 199. 203.
Dekret Navuhodonosora o pogubljenju mudraca: 23.
o zabrani omalovažavanja Boga: 59.
o veličanju Boga pred narodima: 63.
o obožavanju zlatnog lika: 61. Dekret o ubijanju držaoca subote: 473. 474.
473—476.
Dekret o obnovi Jerusalima: 39. Dijeta (ishrana) Danilova: 17. zašto je Danilo odbio
carsku hranu: 17.
Dioklecijan, rimski car: 275. Razočarenje u 1843 i 1844. g.: 247. Domicijan, rimski
car: 362. 363. Crvena aždaja: 409. 426.
pokušava da uništi Hrista: 416—
418.
oborene zvezde: 416.
daje silu, presto i vlast crvenoj
zvezdi sa deset rogova: 427.
izbor između Boga i nje: 455.
456.
buni svet protiv Boga: 466. progoni crkvu: 425—427. 442. 443. predstavlja Rim: 417.
simbol neznaboštva: 491. 492.
Simbol poganskog Rima: 120— 122.
simbol samog sotone: 417—419. deset rogova aždaje: 409. 425. 435. 436.
ratuje protiv zajednice ostatka:
422.
povećanje njenog gneva: 419. Danilovi snovi o metalnom liku:: 25.
i o četiri zveri: 81—111. Navuhodonosorov san o liku: 28— 53.
i o velikom drvetu: 61—67.
Drus, rimski vojvoda: 190. 191. Zemlja, očišćena vatrom: 127. 128. pustošenje iste
kod Hristovog drugog dolaska: 575.
Zemlja pomaže ženi: 282. 422. Nova zemlja: 89. 91. 126. 411—413. 783—791.
nikad neće biti gažena nogama grešnika: 578.
noć na Novoj zemlji: 591. vladaće na njoj starešine i živa Bića takođe: 315—317.
Zemljotres u sedmom zlu: 339. 539—542.
u Lisabonu: 331.
Milanski edikt: 323.
 Egipat, sukob s Francuskom: 214. 215.
pobeđen od Rima: 185. prva intervencija Rima: 181—183. carstvo Juga: 175. 176.
Napoleonovi uspesi u Egiptu: 215. 216.
simbol ateističke Francuske: 405. Egipat pod Ptolomejem: 175. 177.
Elam, provincija Vavilona: 114. Dvadeset četiri starešine: 304. 305. 306. 307. 312.
313. u službi kao sveštenici: 315. hvale i slave Boga: 316. 317. budući carevi: 316. 317.
San kneza od Saksonije: 422,
Enoh, hodio s Bogom: 149.
Eufrat, reka: 168.
presahnuće Eufrata: 529. 531. simbol Otomanskog carstva: 383. Egzarh od Ravene:
94. 366.
Očna mast, značenje: 295.
Jezekilj prorok, savremenik Danila: 7.
Jezdra i naredba Artakserksa:: 153—156.
Lažni prorok: 442. 443.
sud (osuda) istog: 554. 568. 569. identičan sa dvorožnom zveri:
443. 444.
simbol otpalog protestantizma:: 538.
Vatreno oružje prvi put upotrebljeno od Turaka: 383—385. Prvine u simbolu: 475.
Vavek, dužina trajanja istog: 513.
514. 567, 568.
Francuska: sukob sa Egiptom 1798 g.: 214—215.

609
rat sa južnim i severnim carem: 214—219.
poništavanje braka u Francuskoj 210.
odricanje postojanja Boga: 209— 211.
odbacivanje Biblije: 211. podela velikih poseda: 213. neznabožačka orijentacija:
209—
214.
mučeništva u Francuskoj: 103. jedan od deset rogova četvrte zveri iz Danila 7: 409.
jedan od deset rogova crvene aždaje: 409.
jedan od deset rogova crvene zveri: 409.
jedan od deset delova zapadnog Rimskog carstva: 409. jedan od deset delova
simboliličnog Vavilona: 409. jedan od deset prstiju Navuhodonosorovog lika: 409. ona
zbacuje papstvo: 207. 215. ponovo uvodi religiju: 213. 214. duhovni pad u Francuskoj: 409.
410.
simbolizirana kroz Egipat (Misir) i Sodom: 404. 405.
Francuski car Francis I, progonstvo pod njim: 103. Francusko-nemački rat: 351.
Franci apsorbuju Ostrogote i Burgunde: 244.
 njihov savez sa papstvom: 242. papski prvoborci protiv Arijanaca: 241—246.
prvi var vari postaju rimokatolici: 241—242.
Francuska Revolucija: 209—214. Gavrilo (anđeo): 125. 168.
sudeluje u carstvu Persijskom:
169. 170.
objašnjava poslednju Danilovu utvaru: 173.
poslan da pouči Danila: 147. krepi Danila: 168. 169. radi sa Persijskim carem: 169.
Gavrilov susret sa Marijom i Zaharijem: 137.
Gehena, ognjena masa: 581. Genzerik i papa Lav I: 242. kralj Vandala: 361. 362.
simboliziran kao gora ognjem zapaljena: 361—362. ratuje protiv Rima: 197—199.
Germanik, rimski vojvoda: 190. Reformacija u Nemačkoj: 207. verski rat započet od Pape:
103. 104.
Boginja Razuma: 209. 210. 212. 213. 405.
Gog i Magog: 579.
Zlatna glava lika: 29. lik sav od zlata: 55—59. zlato duhovno: 293. 294. 304. 305.
Granik (Mala Azija), borba kod reke Granika: 115.
Gracijan, pisac kanona: 471.
Grčko carstvo: 40. 41. 87. 89. 114— 117. 140.
kraj sa smrću Aleksandra: 140.
84. 85.
potpuno zauzeto od Rima: 186. širina grčkog carstva: 119. 140. 175.
podela na četiri dela: 175. simbolizirano kroz jarca: 114— 117.
triumf nad Medo-Persijom: 115.
117.
dva dela istog: 177.
Grčka pripojena Trakiji: 177. u Kasanderovom carstvu: 175. invazija Kserksova: 173.
175. Gregor Veliki (papa) o Antihristu: 203—205.
Papa Gregor XIII: 471.
Prorok Avakum, savremenik Danilov: 7.
Prorok Agej, sledbenik Danila: 7. Grad (led) u sedmom zlu: 539. simbol prve trube:
359. riznice gradne: 524.
Četiri glave leoparda: 84. 85. Sedmoglava zver-leopard: 425. Sedmoglava aždaja:
425. Sedmoglava crvena zver: 489—490. Sedam gora (simbol): 490.
Rat na nebu: 418. 419.
Nebesa u simboličnom smislu: 415 —416.
Troja nebesa ili treće nebo: 583. 584.
Jarac, kod Danila 8 glave: 115—118. postaje vrlo veliki: 117. ima četiri roga: 117.
118. mali rog jarca: 118. 119. brzina, simbol Grčke: 115. 140.
141.
Heraklije, vizantijski car: 362. 374. 375.
 poražen od Saracena: 375. pobednik nad Persijom: 374. Irod pokušava uništiti
Hrista: 417.
pokrenut od sotone: 419.
Heruli: 86. 95.
Arijanci: 95. 199. likvidiraju Rimsko zapadno carstvo: 369.
nadvladani od Ostrogota: 369. Car Jezekija, prorečeno ropstvo: 13.
Reka Hidekel: 168.
Mali rog iz Danila 7: 51. 81. 90.
202. 206.
sudbina istog: 89. istovetan sa zverom iz Otkrivenja 13 glave: 427. 429. značenje reči
»padoše pred njim«: 86. 95. 96. simbol papstva: 427. jedina sila koja je prorečena da će
promeniti zakon i subotu: 459—460.
period njegove prevlasti: 109— 111.
podiže se iznad Boga: 429. 430. govoriće velike reči: 99—101. pokoriće tri cara: 94.

610
pomišljaće da promeni vremena
i zakohne: 104.
ratuje sa svetima: 90. 91.
Mali rog jarca: lift—121.
postaje vrlo veliki: 119. 120. bestidan i lukav: 141. oboriće zvezde s neba: 120.
oboriće istinu na zemlju: 121. sudbina istog: 121. 122. nije to Antioh Epifan: 118. 119.
papsko učenje o istom: 120. delovanje i uspeh: 121. simbol papskog i paganskog Rima:
120—122. 141. 142. uzima »svagdašnje«: 121. ustaje protiv Hrista: 119. poraste do vojske
nebeske: 120. prema istoku krasnoj zemlji i prema Jugu: 120.
Rog znamenit se lomi: 115. 117. simbol Aleksandra Velikog: 115.
Vojska nebeska, , simbol Božjeg naroda: 120.
Hladan ili vruć, značenje: 292.
Hugenoti, rat protiv njih: 405. 407.
Sto četrdeset četiri hiljade: 346.
350, 353—355.
Husiti: papa Martin V naređuje njihovo istrebljenje: 103.
Hydesviile, rodno r^iesto modernog spiritizma: 444.
Hirkan (jevrejski car): 184.
Idolatrija (duhovno idolopoklonstvo: 278. 279.
Lik zlatni, Navuhodonosorov: 55— 59.
Lik metalni, iz carevog sna: 21—53.
Ikona zverina: 447. 448. 450. 453— 455.
definicija iste: 466.
načinjena od Vavilonskih kćeri:
 555.
oživljavanje ikone zverine: 454.
455.
u bliskoj budućnosti: 623. 624. treća anđeoska vest opominje protiv klanjanja zveri:
508. jedinstvo crkve i države u vreme ikone zverine: 447. 448. poklonjenje istoj iziskivano
pod pretnjom smrtne kazne: 473. 477. poklonici zverine ikone trpe sedam zala: 523.
obožavanje ikona u vreme Konstantina: 104. 105. 325.
Dogma o papskoj nepogrešivosti:
110. 111. 493.
Besmrtnost duše (nauka): 444. 445.
Period gneva: 139. 140.
Indulgencija (oprost grehova): 100.
Papa Inocentije III objavljuje krstaški pohod protiv Albigenza
i Valdenžana: 100.
Inkvizicija: 103.
Međubračni odnosi kao sredstvo za ujedinjenje Evrope: 46. 47.
Međunarodni Reformni Biro: 451.
Poslednji poziv Evanđelja: 597—
599.
Gvozdene noge lika odgovaraju simbolu četvrte zveri: 85.
Duhovni Izrael: 274. 275. 347. 353. nasleđuje starog Izraela: 139. 140.
plemena uključena u Izrael: 353. 354.
Borba kod Isa u Kilikiji: 115. Mučeništva u Italiji: 103.
Janusov hram zatvoren: 189. Joakim, car Judin i pad Jerusalima: 11—12.
poražen od cara Navuhođonosora: 31.
plaća danak Navuhodonosoru: 11.
Jeremija prorok, savremenik Danila: 7. 143.
proricanje 70 god. ropstva: 8. Jerusalim i mrzost opustošenja:
200.
osvojen od Iroda: 416.
i od Pompeja: 184. triput osvajan od Vavilonaca: 11—13.
Danilo se molio za Jerusalim: 145.
datum osvajanja Jerusalima od strane Navuhodonosora: 31. dekret o obnovi grada:
153—154. opustela svetinja: 129.
Jerusalim zauzet od Rima: 141.
158.
obnovljen za 49 godina: 165.
70 nedelja određenih za zidanje grada: 151.
opsada Jerusalima od Tita: 196. 197.
 gažen od neznabožaca: 239. Novi Jerusalim: 538. 271. 288. 353. 578. 583—591. 593.
598. 600. imena apostola u temelju: 588. dimenzije (obim): 533. 588. njegove zlatne ulice:
590. zidovi od jaspisa: 588. nevesta Jagnjetova: 586. detalji stvarnog grada: 589. crkve
nema u njemu: 586. 590. 591.
sad se nalazi na nebu: 474. biserna vrata (kapije): 590. hram u njemu: 591. ko je
izvan grada: 596.
Jezuiti kao progonitelji: 100—102. Svršetak vremena za Jevreje: 153. Jevreji rasejani
po svetu: 120. 140. Jevreji čine savez s Rimom: 120.
184. 192.
pomažu Cezaru da osvoji Egipat: 186.
pokolj za vreme Ptolomeja Filopatora: 180—182. pritešnjeni od Sirije: 192.
progonstva od Antioha Epifana: 119.
pokoreni od Rimljana: 141. 197. Jezavelja, simbolična: 281. 282. Jovan na Patmosu:
262.
Josif Flavije (istoričar): 63. 120. 193.
Istražni sud: 109—111. 163—165. 247. 248. 488. 289. 573. 595. najavljen: 476—482.

611
pretslika dana pomirenja: 476—
482.
opis događaja: 86. 87. 91. zasedanje u nebeskoj svetinji: 316.
vest nije objavljivana od apostola Pavla, niti od Reformatora: 394. 395. 477.. 478.
objavio je prvi anđeo: 394. 395. 475—483.
sveti sudelueju na sudu: 283. vreme istražnog suda: 477—479. viđenje u utvari: 305.
306.
Sud za vreme hiljadugodišnjeg carstva (izvršni sud): 411. 554. 576. 580. 581.
Justinijan Veliki (Rimski imperator): 97.
datum početka Gotskih ratova: 98.
dekret o uspostavljanju papstva: 97. 98. 111. 199. 203. 448. uništenje poslednjih
ostataka Zapadnog Rimskog carstva: 367. carev san o Vandalskom ratu:
98. 99.
utemeljitelj papske prevlasti: 325.
njegov rat s Vandalima: 202.
Car, izraz za carstvo: 39. 43. 81. 82. Car severni: 175—178.
dolazi svome kraju: 221. njegov rat sa Francuskom: 214. 215.
rat sa carem južnim: 214. posta viče dvore svoje među morima na krasnoj gori: 221.
Seleuk Nikator postaje jak: 177. glasovi sa severa i istoka će ga smesti: 220. 221.
Turska je car severa: 218. 219. Car južni: 177. 214. 218.
pobeđuje pomoću Rima: 181— 187.
u borbi sa severnim carem: 180. 217. 218.
 suprotstavljanje Francuskoj: 217. 218.
Carstvo Božje: 111.
sveti ga preuzimaju: 89—91. Sedam careva: 547—549.
Carevi od Istoka: 529—537. Umnožavanje biblijskog znanja:
238.
u naučnim stvarima: 232—238. Napoleon o Koranu: 215.
Ognjeno jezero: 89. 568. 569. 579— 581.
na početku mileniuma: 513. na kraju mileniuma: 578—581. ko će biti u njemu: 585.
586.. Carica Laodikeja: 178. 179. Latinski jezik prorečen od Mojsija: 141.
Ceremonijalni zakon različit od moralnog: 107. 108. papsko učenje o tome: 105—
108. Zakon Božji (Dekalog): 163. 165. 265. 288. 350. 413. 422. 423. 514. 596. analiziran u
vezi pečata: 346. 347.
kako je dat u Bibliji: 106. kakav je u katoličkoj veronauci (katehizisu) 106. pokušaj
promene istog: 104. odbrana protiv zlog duha: 447. zahteva život prestupnika: 135.
meračka palica (aršin): 401. 402. moralna priroda zakona: 511—
513.
priroda četvrte zapovesti: 463. 464.
nije ukinuta kroz Hrista: 511—
513.
papa je pokušao izmeniti: 459.
460.
papstvo tvrdi da je ovlašteno promeniti subotu: 104.
Pavle izjavio da se zakon ne kvari verom: 512. pečat božiji u zakonu: 346—349.
zakon viđen u nebu: 506.
144.000 drže zakon: 354. 355. značenje zapečaćenja: 344—346. Društvo Naroda: 47.
Versko zakonodavstvo u SAD: 467. protestantske organizacije to žele sprovesti: 450.
Rimokatolička crkva takođe:
450.
Nedeljni zakon: 466.
sredstvo za ujedinjenje Crkve
i države: 452.
organizacije koje to traže: 450—
451.
Kongres SAD o poštanskoj pauzi nedeljom: 452. 453.
Papa Lav I. i Genzerik: 242.
Car Leo I. poražen od Genzerika: 198 199 Papa Lav XII: 546.
Zver kao Leopard kod Danila: 84.
85.
četiri krila iste: 84. četiri glave: 85. simbol grčke: 84. 85. 175. Religiozna sloboda:
422. 425—472. branjena kroz USA-Kongres: 453.
 nepriznata od Vavilona: 561. 562. temelj protestantizma: 441. 442. zagarantovana
Ustavom SAD: 439—441.
označena kroz prve pionire: 466 —467.
papski stav o slobodi vere: 104. nepriznata od protestanata: 452. 503.
borba za versku slobodu: 449. 450.
Libija u Ptolomejevom carstvu: 175.
Lav iz Danilovog proroštva: 50. 51. 82. 83.
Lombardi kao Arijanci: 93—96.
Dan Gospodnji-subota: 263—265. »Savez Dana Gospodnjeg« u SAD: 450.
Luj XIV hteo jedinstvo Evrope: 46.
Mučeništva u Holandiji: 100. 101.

612
Lisimah pobeđen od Seleuka Nikatora: 177.
pobednik Kasandrovog carstva: prvi car severa: 177. njegova teritorija: 175.
Kraj dinastije Makabeja: 416 Makedonija pripojena Trakiji: 177. osvojena od strane
Rima: 185. deo Zapadnog carstva: 175. Vavilonski vrači u Pergamu: 278. Muhamed II
opseda Carigrad: 383— 387.
Majorian (rimski car) poražen od Genserika: 198. 362.
Malahija: datum njegove službe:?. Mameluci poraženi od Napoleona: 217.
2ig zverin: 350. 473. 504. 514.
prisiljen od dvorožne zveri: 465. 507.
sedam zala na one sa žigom: 523.
treća anđeoska vest opominje protiv primanja žiga: 508. 509. kada još nije primanje:
465. 466.
ko prima žig: 465. 466. Poništenje braka u Francuskoi:
210.
Svadba Jagnjetova: 565.
Papa Martin V naređuje istrebljenje Husita: 103.
Mučenici osvećeni u 7 zala: 526. 527.
njihov karakpter: 224. 225. njihov broj: 103. 104. pobediše sotonu svoiom smrću:
419.
obećanje im dato: 274. u delimičnom vaskrsenju. 329. pod 4. i 5. pečatom: 327—
330. Marija Tudor (kraljica); progonstvo pod njenom vladavinom: 103.
Misa — Rimokatolična doktrina: 430. 494.
Pokolj Vatrolomejske noći: 405. 407.
Mirii ratuju protiv Vavilona: 34. 35.
Midopersijsko carstvo: 37 — 40. 140. 173. 174. početak istog: 84. njegovo
prostranstvo: 114. 115. 119.
 lošije od Vavilona: 83. 84. simbol ovna: 114—117. simbol srebra: 84. simbol
medveda: 84.
Megido,. pozornica Armagedonskog rata: 534—539.
Mehmed Alija, egipatski paša: 388. Vest prvog anđela: 475—489.
rezultat odbacivanja iste: 503—
505.
proširenje vesti: 485. dobri rezultati iste: 496. kako je objavljivana: 394. 395.
istovetna sa vešću anđela iz Otkrivenja 10: 394.
odbacivanje iste prouzrokovalo pad Vavilona: 552. 553. kamen kušnje za
protestantske crkve: 496.
vreme vesti: 394. 477.
Vest drugog anđela: 489—503.
Vest trećeg anđela: 504.
protest protiv izmene Božjeg zakona: 508. 509. praćena sa sedam zala: 523. njene
karakteristike: 508—514. važnost vesti504. 505. 514. poslednja vest pred drugim dolaskom
Hrista: 350. 505. 514. 597. sadašnja vest, u toku: 351. njeni rezultati: 509. statistika njene
objave: 508. simboli u istoj: 506. 507. vreme vesti: 481—482. 505. 508. 523. 524.
Vesti triju anđela: 399. 402. 475. 476. skupne i savremene: 504. 758. rezultati
odbacivanja istih: 553. Mesija — pomazanje istog: 157. pojava na kraju 69 sedmica: 153.
biće pogubljen: 153. 158—161. 190—192.
učiniće zavet za nedelju dana: 158—161.
Srednji vek: 245.
Milenium (1000 godina): 87. 91. 225. 260. 513. 5!6. 571—581. događaji na početku
i do kraja milenijuma: 89. 568. 569. drugi dolazak na početku: 565. 566.
oganj na kraju: 566. gde će biti sveti: 579.
Wiliam Miler: 278. 483. 496. Mitriđat Eupator (kralj Pontski):
184.
Modernizam: 554.
verovanja i uticaji istog: 499. rezultati modernizma: 555. 557. Muhamed po rečima
Napoleona:
215.
Muhamed kao istorijska pojava:
373—376.
Muhamed u Medini: 379. Muhamedovo pismo Kosrosu: 373. Muhamedova smrt:
377. Muhamedanstvo: 380.
njegove pobede omogućene ratom između Persije i Konstantinopolja: 374. 375.
Dim iz studenca bezdana: 376. objašnjenje kod Danila 11 i Oktavijana 9 glave: 433.
Mesec kao krv: 334.
simbol Mojsijevskog perioda: 415.
simbol Rimskog senata: 366. Biblijski meseci: 402—403.
 Gora Sion na nebu: 474.
Sedam gora, simbol vlade: 547. Adventni pokret: 346. 347. 287. 288. Tajna Božja,
definicija: 398.
svretak iste: 397—399.
Tajna pobožnsti: 441.

613
Nabonid (Vavilonski car), napadnut od Kira: 34. otac Valtazarov: 34. Nabopolasar,
Vavilonski car: 29. 31.
Napoleon Bonaparte: 353. njegove ambicije: 215. imenovanje za konzula: 213.
ratovanje protiv Turske: 217— 219.
plan protiv Britanije: 215. plan protiv Egipta: 215. 217. proterivanje iz Egipta: 219.
220. hteo da uspostavi svetsko carstvo: 47.
ponovo uveo religiju u Francuskoj : 214.
Narsis (Vizantijski vojvoda) pobeđuje Rim i Ostrogote: 369. Nacionalno Reformno
Društvo: 451. Narodi se progneviše: 411. Navuhodonosor, car Vavilonski, priznaje Božju
vrhovnu vlast: 63.
priznanje pravoga Boga: 59. njegov karakter i obraćenje: 27. 31. 61.
iskren u postupanju sa robljem 17.
dobar prema Jevrejskim mladićima: 57.
njegovo obraćanje: 66. datum sna o liku: 21—59. vreme njegove vladavine: 31. on
je razorio Tir: 198. uzvisio je Danila: 53. prvi akt vraćenog razuma: 66. slobodan od verskog
fanatizma: 17.
Božje postupanje sa njim: 67. zlatni lik: 55—59. carska veličina: 62. 65. njegova
umobolnost: 66. intervjuiše svoje zarobljenike: 19.
vraćanje njegovog carstva: 66. njegova oholost i poniženje: 65. njegovi naslednici:
31. 34. nauka poniznosti: 63. kršenje religiozne slobode: 59. Admiral Nelson uništava
francusku flotu: 217.
Nikolajevci: 272. 273. 277.
Nimrod, osnivač Vavilona i Ninevije: 29.
Ninevljanska bitka: 374.
»Broj zveri 666«: 469.
Avdija prorok, savremenik Danila: 7.
Odoaker ukida zvanje imperatora Zapadnog Rimskog carstva: 369.
pobednik nad Rimom: 200. datum zauzeća Italije: 95. diktira izbor pape: 96. prvi
varvarski vladar Italije:
366.
upravlja pod Istočnim Rimskim carstvom: 96. 97. pobeđen od Teodorika: 369.
simbol četvrte trube: 366.
Ostrogoti: 86.
 kao Arijanci: 199. 200. pobednici Zapadnog Rima: 366.
367.
vreme njihovog sloma: 369. njihov poraz u 538 godini: 200. smetnja za
uspostavljanje papstva: 205.
pozvani u Italiju: 96. 97. poslednji rog iščupan: 206. uzaludna opsada Rima: 206.
savladani od Velizara: 205. 206. od Klovisa: 244. poraz Herula: 96. 97. pustošenje Rima: 200.
Otomansko carstvo: 217—221. karakter istog: 380. osnovano od Otomana: 380.
381. četiri sultana: 382. 383. pokornost Istočno-rimskog car stva 382. 383.
podpada pod Evropske sile: 388 —391.
vreme njegove nezavisnosti: 389 —391.
prodor u Istočno-rimsko carstvo: 380—381.
Pobednici, čija imena neće biti izbrisana: 353. 354. obećanje pobednicima: 273. 274.
277.
plata istima: 585. viđeni u viziji: 304.
Paganstvo (neznaboštvo): 574.
pokršteno u crkvi: 201. 202. 323. 325.
osuda istog: 539. 541. u Francuskoj Revoluciji: 213. 214.
obuhvata preko pola sveta: 433. u vezi pada Vavilona: 495. savladano kroz pobede
Klovisa: 245.
progonstva od neznabožaca: 103. zamenjeno papstvom: 103. 426.
427.
simbolizirano kroz aždaju: 491. 492.
Paleolog Jovan VII, vladar Vizantije: 382. 383.
Paleolog Mihailo IX: 381.
Palestina, centar odakle se računaju četiri carstva: 177. pobeđena od Antioha
Velikog: 181—183.
u Ptolomejevom carstvu: 177. postaje Rimska provincija: 185. to je »krasna zemlja«:
118. 219. pod vladavinom Muhamedanaca: 537.
Papstvo (Rimokatolicizam): 546. 547. 551. 552. gnusoba pustošna: 200. prihvata
Justinijanov predlog: 203. 205.
podržano od Klovisa: 245. savez sa Francuzima: 242. 244. prihvata hulne titule: 201.
pokušava promeniti Božji zakon: 104—108.
odnosi prema Bibliji: 199—200.

614
Vavilon iz otkrivenja 17: 489. karakter papstva: 141. 456. 457. tvrdnja da ima pravo
menjati božanske zakone: 99. datum uspostavljanja papstva:
94. 98. 110. 206. ogromna vlast papstva: 470. uzdizanje iznad Boga: 98—100.
456. 457.
smrtna rana zveri: 207. 215. 429. 480.
 izobličeno kroz Reformaciju: 330.
velike reči koje govori: 98—100. porast uticaj a papstva u Sjedinjenim Državama:
451. papstvo u Francuskoj: 209. u odnosu na pad Vavilona: 495. u srednjem veku: 245. 421.
udruženo sa Istokom protiv jeretizma: 200.
Justinijanovo pismo za papu:
203.
čovek greha, sin pogibli: 278. 395.
Saraceni protiv papskih kaluđera »koji briju teme«: 377. »tajna bezakonja«: 121. 278.
421. nije Vavilon iz Otkr. 14: 489. 490. nije »car severni«: 218. 219. period papske prevlasti:
109—
111. 200—201. 238—241. 394. 395. progonilačka sila uklonjena: 207. 209.
u vezi Evropskih nacija: 549. verski ratovi potsticani od papstva: 95. 96. 103.
potpisivanje konkordata sa Italijom: 111.
insistira na obožavanju nedelje i nedeljnog zakona: 452. simbolizirano otpalom
ženom: 545. 546.
petim pečatom: 326. 327. zverom kao leopard: 426—429. 442. malim
rogom: 429.
obnova papske vlasti: 111. borba sa svetima: 90. 100. 103. savez crkve i države: 441.
448. sjedinjenje sa protestantizmom:
450. 451.
priznato od protestanata: 443. Priča o svadbi: 488. o žetvi: 481. o deset devojaka:
488.
Raj i mesto istog: 583. 584.
Pasha, uspoređena sa delom zapečaćenja: 349.
Trpljenje svetih: 509. 514.
Patmos, ostrvo: 252. 262.
Pergam, mesto obožavanja sunca:
278.
seđište Vavilonskih maga: 278. Proročni periodi: od 3i/2 dana: 407. od deset dana:
274. 275. od 1260 dana: 109—110. 238. početak toga perioda: 241. trajanje istog: 246. 247.
kraj istog: 246. period papske prevlasti: 207. od 1290 dana: 246. 247.
od 1335 dana: 246. 247. od 2300 dana: 122. 123. 134. 142. 149—171. 238. 332. 333.
289. 488. 506.
523.
u vezi sa Svetinjom: 125. svršetak 2300 dana: 225.
Danilo vo neshvatanje utvare: 147.
neobjašnjeno Gavrilovom prvom posetom: 125.
70 nedelja (uključivši 7 nedelja, 62 nedelje i 1 nedelja kod Danila 9:24—27): 143.
149—161. određeno za Jevereje: 151. početak istih: 153—157. prvi deo: 153. 154. ključ za
razumevanje 2300: 150 —152.
 poslednji deo istih: 153. 161. 192. sedamdeset sedmica: 153—161. harmoničnost
podele: 157. 158. period od 5 meseci: 378. 379. 382. početak i kraj istog: 380—382.
70 godina: 143.
Cas, dan, mesec i godina: 382. 383.
Religiozno progonstvo je uvek bilo od strane lažne vere: 426. od papstva i
protestanata: 491. 492.
od engleske (državne) crkve: 492.
od kćeri Vavilona: 559. 560. od strane ikone zverine: 454. 455. od strane Luja XIV:
408. od paganskog Rima: 103. 104. 322. 426.
od strane papstva: 91. 100. 326. 327.
za vreme i posle Reformacije: 330.
od strane crvene aždaje: 426.
442.
od simboličnog Vavilona: 546. 547.
kroz zver sa 10 rogova: 426. 442. kroz dvorožnu zver: 426. 442. prestanak
progonstva usled smrtne rane zveri: 110. 111. u carstvo Božje kroz progon-stva: 49. 50.
lažna tvrdnja da papstvo to nije činilo: 101.
Božje brigovodstvo za Njegov narod u vreme progonstva: 124. 125.
licemerstvo u izručivanju jeretika civilnim vlastima: 100—101. 102.
u Tamnom veku: 100. u Britaniji: 103. u Francuskoj: 103. u Italiji: 103. u Holandiji:
103. u Spaniji: 103.
u Pergamskom periodu: 278. u Sjedinjenim Državama nije bilo: 467. 468.
poslednja generacija kažnjena za sve: 525.

615
spomeni (progonstava) uništeni:
100. 101.
više (pobijenih) od papstva nego od ma koje druge sile: 100. 101. 238. 239.
progonstvo svih pravih vernika: 238.
baptista i kvekera u Novoj Engleskoj : 492.
vernika Smiranske crkve: 224. progonstvo za vreme papskog perioda: 207.
biće skraćeno kroz Reformaciju: 207.
odnos crkve i države: 100. 101. rezultati toga sjedinjenja: 450. Duhovni Vavilon će
biti kažnjen za svu krv, prolivenu na zemlji: 491.
Persepolis spaljen od Aleksandra Velikog: 117.
Persija pod carem Kosroesom II: 373.
Petrovo prvenstvo (učenje): 471. Filip, kralj Makedonski: 181. 182. Farnak (kralj)
poražen od Juli ja Cezara: 187.
Bitka kod Farsala (u Tesaliji): 185. Vizantijski car Fokas nije bio inicijator papske
prevlasti: 203. Pijemont-dolina, utočište vernih: 421.
 »Put poklonikov« od Jovana Bunjana: 262.
Jama »bezdana«: 375. 376.
anđeo bezdana: 380.
Arabija kao bezdan: 375.
ključ od studenca bezdana: 375. dim iz studenca bezdana: 376. simbol ateizma u
Francuskoj: 405—406.
različito značenje istog: 375. Papa Pije V i katekizam: 108— 109.
Sedam poslednjih zala: 523—543. ista će pasti na ovu generaciju:
506.
zauzima vreme jedne godine: 560.
nakon vremena probe: 224. 225.
523.
sledi treću anđelsku vest: 523—
524.
zla neće biti sveopšta: 527—528. zlo se izliva na Vavilon: 560. na liuđe sa žigom
zverinim: 523 —525.
na one koji se klanjaju ikoni: 523.
padaće u skoroj budućnosti: 524. vino Božjeg gneva: 523—524. Pompej opseda
Jerusalim: 184. zaštitnik Kleopatre i Ptolomeja: 185.
Pompej u zavadi s Cezarem:
185.
Pompejeva smrt (umorstvo):
185.
Porfirije, grčki filozof, protiv Danila: 8.
Danilova vernost u molitvi: 77.
170.
molitva za carev san: 25. nevidljivo delovanje Boga i anđela oko uslišenja i
odgovora: 169.
Molitve svetih prinete s tamjanom: 358.
Svršetak vremena probe: 22 poglavlje.
Umnožavanje znanja u proroštvima: 232.
u odnosu na knjigu Danilovur
174.
simboli objašnjeni ličnošću: 328. kad nacije postanu predmetom proročanstva: 433.
Protestantizam: pad i osuda: 551— 553.
simboliziran lažnim prorokom:
538.
osnovan na verskoj slobodi: 448. postaje slično papstvu: 448. simboliziran ćerkama
Vavilona: 492.
u odnosu na Sjedinjene Države:
 451.
nastojanje za religiozno zakonodavstvo : 450—455. početak protestantizma: 422.
423. njegov odnos prema Bibliji: 408. sličnost sa simboličnim Vavilonom: 494.
simboliziran dvorožnom zveri: 492.
treći kontrolni sistem religije: 432—433.
sjedinjenje sa papstvom: 451. razne protestantske vere: 522. Protestanti progonjeni:
103.
izrugivani od katolika radi svetkovanja nedelje (papske): 106—
107.
korišćenje papskih argmenata u prilog nedelje: 108.
Ptolomej, Aleksandrijski astro: nom; nejgov kanon: 154. daje početak Aleksandrove
vladavine: 117.
Ptolomej I (Soter, grčko-egipatski kralj Juga): 85. 117. 118. 175. Ptolomej II Filadelf,
krali: 178. Ptolomej III Euergetes: 179. Ptolomej IV Filopator: 181—182. Ptolomei V Epifan:
182—183. vaspitan od Rimljana: 183. zaštićen od Rima: 181—2. Ptolomej XI Auletes,
njegova poslednja volia: 185.
Ptolomej XII, njegova smrt: 186. Piramide u Egiptu — borba kod piramida: 214.
August, ustanovitelj poreza: 189. Ovan, simbol Medopersije: 117. Borba kod Rafije
u Palestini: 180. Ravena, prestonica Herula: 490. Teodorikov grob u Raveni: 98.
366.
Koncil u Trentu izaziva suprotstavljanje: 109.

616
Ostatak (naroda Božjeg) protiv koga sotona ratuje: 422. istovetan sa 144.000:474—
475. pobednik u konačnoj borbi: 474. Vaskrsenje: 170. 223. 246. 258. 266— 267. 274. 275.
277. 329. 444. 474. 494. 553.
prvo vaskrsenje: 91. 411. 482. prvo i drugo: 576. 577. opšte vaskrsenje: 226. 227.
drugo vaskrsenje: 579. specijalno (delimično) vaskrsenje: 226. 227. 238. 260. 261. 515.
Otkrivenje (knjiga) i dodavanje istoj: 599.
blago čitaocima (i slušaocima) knjige Otkrivenja: 253—255. karakter knjige: 253—
255. okolnosti pisanja: 261. 262. sastavljeno od više proročanstava: 475. 476.
bez poretka (redosleda): 481. datum: 262—264. posvećeno crkvama: 255—256. nije
zapečaćeno: 254. 595. svrha Otkrivenja: 251. 254. 303. Francuska Revolucija: 209—214.
404.
vladavina terora: 209. 214. 405. Reka života: 584. 593. 600.
Rim, razoren u Gotskim ratovima: 369.
prestonica preseljena u Konstantinopol j: 121. opustošen od varvara: 371. opljačkan
od Ostrogota; Vandala i Visigota: 200. 359. 360. prestonica zmije, aždaje: 489.
490.
sedište zveri sa deset rogova:
 490. 527.
Rim kao imperija, pokušava da uništi Hrista: 141. 142. 417—419. glavno sotonsko
oruđe protiv prve hrišćanske crkve: 419. pobeduje Egipat: 120. 185—187. 193—197.
Rim pokorava Judeju: 120. 197. osvaja Makedoniju: 120. 185. zauzima Trakiju: 185.
Rim osvaja Siriju: 120. 185.
Rim stupa u proroštvo: 120. 183.
184.
posrtanje i pad: 197. 198. razorenje Jerusalima: 197.
Rim podeljen na deset delova: 42. 43. 85. 90. 91. 359. 435. 549. podeljen u tri dela:
361. 369. poslednje svetsko carstvo: 46— 49.
Rimski savez s Jevrejima: 120. 192.
lukave metode Rima 193. deo »svagdašnje«: 123. 124. prorečeno od Mojsija: 140—
141. proročko vreme prevlasti: 193— 195.
zaštita maloletnog Antioha Epifana: 181. 182. 183. opustošenje kroz Saracene: 376.
potčinjavanje Antioha Velikog: 119.
Rim, crvena aždaja: 415: 417—
419.
Rim, četvrta zver: 85. mali rog jarca: 120. 121. 122. Istočno Rimsko carstvo: 244.
sukob sa Persijom: 373—375. Otomanska invazija: 380—382. poraženi od Turaka: 383—
387. plaćanje danka Otomanskom carstvu: 382—383. mučenje pet meseci: 380—383.
saradnja s papstvom protiv jeresi: 200.
Zapadno Rimsko carstvo, podeljeno na deset delova: 409. 410. pad istog: 197. 198.
365—371. prva truba simbolizira prvi varvarski napad: 359. 360.. ratovi sa varvarima: 198.
Romulus Augustus ,poslednji Zapadnorimski car: 366. 369. Rusko-turski sukob: 221. 351.
Subota: »dan Gospodnji«: 263. 422.
514.
ukinuta u Francuskoj: 405. subota i mana u pustinji: 512. subota između Edema i
Sinaja: 512.
promenjena od strane papstva:
494.
papski dokazi protestantima:
108. 109.
papske tvrdnje: 105. 107. papski razlozi za promenu: 108. cena svetkovanja subote:
228. imitacija kroz žig zverin: 350. 509.
subota u raju: 512.
subota na Novoj zemlji: 512. 513.
razlika između subote i nedelje:
464.
ona je Dan Gospodnji: 263. 264. svetkovanje subote znak: 34&— 351.
svetkovana u svim vekovima: 377.
 istaknuta u trećoj vesti: 511—513. znak razlike od sveta: 509. 511. subotni skup u
Troadi: 256. poseban dan sedmice: 513. subota nije ceremonijalna: 512. nije promenjena
od Hrista: 463. jedina promena prorečena u Bibliji jeste pokušaj papstva: 463— 464.
poreklo subote: 512—513. papsko učenje o suboti: 104. 105. ona je deo večnog
zakona: 513.
514.
svrha i značenje subote: 463,464. nagrada za držaoce subote: 228. reforma
svetkovanja subote: 350.
423. 465—466.
subota jasna kroz svetinju: 506. prorečena za poslednje dane: 512.
subota po Svetom Pismu: 109. subota, pečat Božji: 347—349. 474. značaj promene
subote: 464. prekršaj subote vodio u ropstvo: 20.

617
Sveti uzneti za vreme hiljadu godina na nebo: 576. zaštićeni u vreme sedam zala:
542.
vladavina svetaca: 315—318. sveti preuzimaju carstvo: 89. triumf svetih: 473. 474.
triumf nad duhovnim Vavilonom: 563. 565.
Salamis (na Kipru) bitka kod: 175. Svetinja, zemaljska: 288. 289. kovčeg sa zakonom
u: 349. svećnjak svetinje: 267. simbol istog: 305. 306. čišćenje svetinje: 134—138. 289.
483.
kopija nebeske: 129—133.
Danilo se moli za opustelu svetinju Božju: 145. 146. svetinja razorena od Rima: 120.
služba svetinje završena raspećem Hrista: 123. 124. 158. gresi preneseni u svetinju: 135.
godišnja služba u istoj: 137. 138. Svetinja (nebeska): 131. 288. 289. pomazanje iste: 152—
153. služba sveštenika u njoj: 304. 305. 314. 315. 520. zvanje najsvetijega: 152. očišćenje
nebeske svetinje: 122.
125. 134—139. 148. 149. 163. 247. 248. 288. 399. 400. 482. 488. 505. 506. 573.
zatvorena pred 7 zala: 519. završetak Hristovog dela u nebeskoj svetinji: 89. 224. 225.
istražni sud počeo u njoj: 86.. 87. 111. 112.
vreme gaženja svetinje: 140. Jovan je video istu: 303. 306. 315.
315. 358.
Razumevanje stvari svetinje objašnjava razočarenje Adventista 1844. godine: 505—
506. Saraceni; karakter istih: 379.
njihov prvi prodor u Istočno-rimsko carstvo: 375. ispunjenje pete trube: 373. bič za
otpalo Hrišćanstvo: 391. simbolizirani kao skakavci:
374—382.
kao škorpije: 378—382. mučenje ljudi pet meseci: 382. Sotona pokušava da uništi
Hrista:
418.
 sotona kao Azazel: 571—572. vezivanje u bezdanu: 572. 574. 575.
bačen sa neba: 418. 419. poražen od Hrista: 418. 419. osuda sotone: 574. simbol
grehovnog jarca: 571— 574.
Stakleno more: 306.
simbol mora: 425.
Pečat, definicija: 343. 344. 463. 464. pečat Božji — subota: 344—350. 377. 511—
513.
Sedam pečata: 321—341.
Seleuk I Nikator zida novi Vavilon: 39.
osvaja carstvo Lisimahovo: 177. Prvi »car istočni«: 85. 117. 118.
175.
Seleuk II Kalinik: 179.
Seleuk III, Keraunus: 179. Servetus Mihael spaljen: u 2enevi: 492.
Sedam, broj, simboličan: 256. 257. 314.
Sedmog dana Adventisti: 508—509. Sušan (Suza) u Elamu: 113. 114. Tišina na nebu:
357.
Srebrne grudi i mišice lika: 39. Smerdis lažni Persijski car: 173. Smitfild u Engleskoj,
mučilište:
100.
Sodom, simbol pale crkve: 493. simbol ateističke Francuske: 405.
Pesma Mosjiseva i Jagnjetova: 474. Duše živih u nižim stvorenjima:
525.
Duše pod oltarom: 327. 328. Mučeništvo u Španiji: 103. Spansko-američki rat: 351.
352. Spiritizam: 444—447. 553. 554.
početak modernog spiritizma:
444.
napredak spiritizma: 444—447. u pripremi za Armagedon: 537—
539.
fenomen (pojava) spiritizma: 447.
štit protiv spiritzma: 554. nauke modernog spiritizma: 445. 553.
Duhovi đavolski čine čudesa: 443. 447.
pomažu u klanjanju zverinoj ikoni: 447.
Sedam duhova, značenje: 257. Zvezda Danica-Hristos: 283.
Zvezde svučene od aždaje: 120. 121. zvezde simbolizuju anđele: 416. pretstavljaju
apostole: 415. isto i jevrejske vođe: 416. vođe Božjeg naroda: 120. Rimske konzule: 366.
367. 369. 371. Padanie zvezda: 335—338.
veličnia, rastojanja i slava nebeskih zvezda i sunaca: 229. 231. 520.
Sedam zvezda u Hristovoj .ruci:
256.
Stefanova mučenička smrt: 159. njegovo nebesko viđenje: 303, 304.
 Kamen bez ičije ruke: 28. 49. 52. Beli kamen, šta znači: 279. 280. Suevi kao Arijevci:
95.
Suza (u Persiji) prestonica Kira: 37.
Pomračenje sunca 1780. 333. 334. Sunce — simbol Rimskih careva: 366—371.
Obožavanje sunca u Pergamu: 278. Sunce — simbol Evanđelja: 415. 416. Nedelja
po katoličkom katehizmu:
461. 462.

618
kao falsifikat subote: 350. žig zverin: 511. nije dan Gospodnji: 263—265. poreklo
nedelje: 104. 105. papski argumenti o nedelji prihvaćei i od protestanata: 108. papsko
učenje o prenosu subote na nedelju: 104. 105. nedelja — proizvod paganizma i papstva:
350.
Kako je Simahus postao papa: 470.
201.
Hram u Jerusalimu zauzima Pompej: 184.
prvi put razoren od Vavilonaca: 131.
drugi put od Rimljana: 120. 131. 197.
nije »svetinja« iz Danila 8: 14. 131.
premeštanje stare svetinje: 130. plen hrama odnet u Rim: 197. sudovi odneti u
Vavilon: 13. Teodorik Veliki, Ostrogot: 470. 243. postaje vladar Rima: 366. 367. naređuje
papi: 97. upoređen sa Klovisom: 242. propustio da obuzda Klovisa:
244.
nastavlja oblike Rimskog carstva: 367.
pobeđuje Odoakera: 369. papska osveta nad njim: 97. 98. tolerantan prema
katolicima: 242.
Teodorik je bio Arijevac: 125. Teodosije I, Rimski car: 359. Teodot, prevodilac Starog
zaveta,
o Danilu 8:14 piše: 122—123. Termopilski klanac u Grčkoj: 175. Trakija,
osvojena od Rima: 214.
185.
Grčka i Makedonija pripojene Trakiji: 177.
»severno carstvo«: 117. 118. Presto Božji i Hristov: 258. 299..301. Hristos, car i
sveštenik: 584. Jagnje nasred prestola: 313. Presto milosti i slave: 262.
Presto suda: 580.
prestoli se postaviše: 86. 305. zauzimaju ih 24 starešine: 305. sveti će sesti na
prestole: 575. Sedam gromova: 395.
Tiberije, Rimski car, u proroštvu:
191.
 Vreme, naziv za 1 godinu: 63. 109. proročko vreme 360 godina: 195. »vremena više
neće biti«: 395. 397.
Vreme posletka: 207. 217. 231. 238. 246/7.
početak posletka: 214. 215. 217. Vreme nevolje (žalosno vreme):
225. 515.
Božji narod oslobođen od: 226. 227.
biće zaštićen u nevolji: 542. 543. neće biti nevolja iz Mat. 24: 225. 144000 će proći
kroz nevolju: 354. Tišendorfov grčki Novi zavet: 577.
Tit opseda Jerusalim: 196. 197. Deset prstiju lika: 409.
odgovaraju rogovima zveri sa deset rogova: 43.
Tofet, neugasivi oganj: 579. Mučenje bezbožnih: 228. 328. 494
515. 513. 565. 578—581.
Prestup (mrzost) opustošenja: 123.
124.
simbolizuje papstvo: 124. Preobraženje 144000 prilikom drugog Hristovog dolaska:
354. 474. 475.
Drvo života: 583. 584. 593. 594. 598
600.
njegovo mesto: 273. 274. Triumvirat u Rimu: 189. 194. Sedam truba: 357—371. prva
truba: 359—361. druga truba: 361—363. treća truba: 363—365 . četvrta truba: 366—371.
peta truba: 373—382. šesta truba: 382—391. sedma truba: 165. 371. 397—398.
410. 411.
Turska u istočnom pitanju: 535. dolazi svome kraju: 537. sukob sa Francuskom:
214—220. ispunjeno proroštvo: 387—390. pomoć od Engleske i Francuske: 221.
period turske nezavisnosti: 387— 391.
»bolesnik na Bosforu«: 221. Turska i upad u Rimsko carstvo:
385.
njihov broj kod napada na Istočno Rimsko carstvo: 385. ispunjenje šeste trube: 373.
bič za otpalo Hrišćanstvo: 391. mučenje istočnog Rimskog car-stva,: 382.
upotreba vatrenog oružja kod opsade Konstantinopolja: 383— 387.
konji-simbol turske vlasti: 387. Ulfila, jedan arijanski misionar:
95.
Sjedinjene Države: karakter vlade: 439.
Božja ruka u njihovom osnutku: 434.
ispunjenje proročanstva: 466. republikanski oblik vlasti: 441. Revolucionarni rat: 433.
434. simbolizirana kroz dvorožnu zver: 433.
Američki Ustav: 439. 440. božansko oruđe u početku: 448. 449.
verska sloboda zagarantovana: 453.
rezultati stavljanja religije u Ustav: 559. 560.
Vandali: 86. 94. 367.
 kao Arijevci: 199. 241. napadaju Rim: 361—363. osvajaju Afriku: 361. 362.
Justinijanov rat s Vandalima:
202.

619
pobeđeni od Velizara: 98. progonili Rimokatolike u Africi
i Evropi: 97.
Vandali pljačkaju Rim: 200. ratuju protiv Rima: 199. 168. šte: 112.
»Veni, vidi, vici« (»Dođoh, videh, pobedih«) reči Julija Cezara:
197.
Vespazijan zauzima Judeju: 197. Papska titula »Namesnik Hristov:
99. 469.
;>Vicarius Filii De«i: 470.
Ova titula ulazi u papski kanon 469—471.
Vigilius papa, izbor: 206.
»Loš čovek« na carsko mesto: 190—
192.
Visigoti kao Arijevci: 124. poraženi od Klovisa: 243. značaj ove Klovisove pobede:
244.
upad u Zapadno-rimsko carstvo: 359—361.
Vitiges protiv Velizara: 206.
Volter i francuska Revolucija: 209. Vulgata (Biblija) o IV zapovesti: 460.
o broju zveri (666): 469.
Valdenzi, progonjeni: 91. 100. 206. »Dekada«, desetodnevna nedelja za vreme
francuske Revolucije:
211. 405.
Vesleji, Jovan i Karlo: 465.
Jakov Vajt, citiran: 215.
Uništenje bezbožnih: 578—581.
na početku mileniuma: 574. 575. na kraju mileniuma: 411. 516. 517.
Vetrovi, simbol rata: 81. 344. 425. Četiri anđela drže vetrove: 344.
351.
primirje — deo zadržavanja vetrova: 352.
Vino Božjeg gneva: 545.
pretnja treće anđeoske vesti: r-45.
Kacn Božjeg tfneva: 516. 517.
Krila (simbolična): 82. 84.
Mudraci Vavilonski (klasa): 21. 22. dekret (naredba) protiv istih:
23.
 Danilo nagoveštava rešenje: 25. Danilo spasava stvar: 26. prvi neuspeh mudraca: 22.
23. drugi neuspeh: 62. 63. treći neuspeh: 70.
Dvn svedoka: 402. 403.
značenje imena: 490.
Wolf Joslf. misionski rad: 486. 487. 2ena lz Otkrivenja 12: 109. 207. 415. »pomaže
zemlja ženi«: 207. 422. simbol prave Zajednice: 207. progonjena od sotone: 419. 420. Zena
Iz Otkrivenja 17: simbol otpale crkve ili zajednice: 409. 415. 475. 491. 492. 545—546.
Delo zapečaćenja: 349—353. upotpunjeno: 351. 352. to je poslednje delo pred
drugim Kristovim dolaskom: 350.
352.
sada se vrši zapečaćenje: 351. zla dolaze nakon zapečaćenja: F20.
pod šestim pečatom: 357. 358. Obožavanje razuma u Francuskoj: 209. 210.
Obožavanje moštiju (relikvija): 325.
Obožavanje svetaca: 325. 493. Smrtna rana papstva: 111. 112. 427 — 430.
smrtna rana isceljena: 112. 429. 430.
Kserks (Asvir) prostranstvo njegovog carstva: 114. njegov upad u Grčku: 173. 175.
opljačkao Vavilon: 37. 173. 175. Godina (kalendarska): 111.
Zaharija prorok posle Danila: 7. Sedekija, car Judin: 13.
Zeno, vizantijski car: 366. 96.

SADRŽAJ
I. KNJIGA PROROKA DANILA:
I. ZAROBLJENIK NA VAVILONSKOM DVORU . . 11
II. CAREVI SANOVI O SVETSKIM CARSTVIMA . 21
III. VERNOST OKUŠANA U OGNJU 55
IV. VRHOVNI VLADAR 6!
V. RUKOPIS NA ZIDU 69
VI. DANILO U LAVOVSKOJ JAMI 75
VII. BORBA ZA SVETSKU PREVLAST 81
VIII. SVET PRED NEBESKIM SUDOM 113
IX. PROROČKO MERILO KROZ VEKOVE .... 143
X. BOG INTERVENISE U SVETSKIM STVARIMA 167
XI. OTVARANJE KNJIGE BUDUĆNOSTI 173
XII. ISTORIJSK1 VRHUNAC 223
II. OTKRIVENJE JOVANOVO:
I. BOŽANSKI METOD PROROČKOG OTKRIVENJA 253
II. ISUSOVA PISMA CRKVAMA 269
III. »EVO STOJIM NA VRATIMA I KUCAM« ... 285
IV. PRED BOŽJIM PRESTOLOM 303
V. IZAZOV ZAPEČAĆENE KNJIGE . • 311
 VI. SEDAM PEČATA 321
VII. PEČAT ŽIVOGA BOGA 343
VIII. PROPAST RIMSKOG CARSTVA 357
IX. MUSLIMANSKI SVET U PROROČANSTVU . . 373
X. OBJAVLJIVANJE DRUGOG ADVENTA .... 393
XI. DVOJICA SVEDOKA 401
XII. POREKLO RELIGIOZNE NETRPELJIVOSTI . 415
XIII. VEKOVNA BORBA ZA VERSKU SLOBODU . . 425
XIV. POSLEDNJA BOŽJA OPOMENA OVOME SVETU 473 XV. PRIPREMANJE ČASA
BOŽJEG GNEVA .... 519
XVI. SEDAM POSLEDNJIH ZALA 523
XVII. TAJNA, VAVILON VELIKI 545
XVIII. OSUDA MODERNOG VAVILONA 551

.622
XIX. CAR NAD CAREVIMA 565
XX. SVETSKAHILJADUGODIŠNJANOĆ 571
XXI. NOVI JERUSALIM 583
XXII. KONAČNI MIR 593