Komatina, Slavica i Kaplanović Jelena. (2019).

„Izazovi socijalizacije u savremenom društvu

i perspektive u obrazovanju darovitih”. U: 24. Okrugli sto o darovitosti: Dostignuća i
perspektive u obrazovanju darovitih. Vršac: visoka škola strukovnih studija za vaspitače
“Mihailo Palov”. (u el formi).

Postindustrijski period, odnosno naučno-tehnička revolucija, nastala u drugoj polovini 20.

veka, nastavljajući svoj zamah u 21. veku, naročito na poljima informatike, elektronike,
robotike i bioinženjeringa svojim intenzitetom i kompleksnim uplivom u svakodnevni život
ljudi, dovodi do sveobuhvatnih promena u načinu života s kojim se ljudsko društvo u svojoj
istoriji još nije suočavalo.

Porodica kao primarna društvena zajednica koja, kako sociolozi često s pravom naglašavaju,
predstavlja most između društvenog sistema i ličnosti, ima u ovom procesu najznačajniju
društveno-kulturnu ulogu: da prenese poželjne društvene vrednosti, stavove, ponašanja i
odgovarajuće običajne, moralne i pravne norme sa roditelja na dete, kao i da u odlučujućoj
meri utiče na formiranje ličnosti deteta. Porodica svoju ulogu u većini slučajeva vrši stihijski,
dok se promišljeno i plansko delovanje na oblikovanje karaktera deteta sreće retko i samo u
zemljama sa visokim kulturnim standardima

Porodica je pred velikim izazovima da odgovori potrebama sve dinamičnijeg društvenog

okruženja i da ih uskladi sa sopstvenim vrednostima, pa institucionalni sistem nije uvek
komplementaran sa individualnim porodičnim potrebama. Savremeno roditeljstvo suočava se
sa brojnim protivrečnostima: između moći i bespomoćnosti, individualizacije i
profesionalizacije, represije i tolerancije, romantične ideologije samoostvarenja i žrtvovanja.
Porodice u Srbiji takođe su zahvaćene savremenim trendovima, s tim što u našem slučaju, kao
i u našem okruženju (zemlje Zapadnog Balkana) taj trend nije bio uvek istog intenziteta i nije
tekao pravolinijski.

Trebješanin, Žarko i Jovanović, Goran (2014). Promene u svhatanju deteta u srpskoj kulturi u
poslednjih 25 godina. Primenjena psihologija. Vol 7 (4), 549-563. str. (u el. formi)

Makroekonomske, krupne socijalne promene, novi putevi, nove informatičke tehnologije,

prodor sredstava masovne komunikacije u seosku sredinu, urbanizacija, radikalno su izmenili
način života (stanovanje, ishrana, oblačenje) i način privređivanja u selima Srbije. Ove
promene svakako su donele i promene u načinu gledanja na svet, u stavovima, vrednostima,
pa i u shvatanju dece i u odnosu prema deci.

Nenadić, Mile (2011). Sociologija detinjstva, hrestomatija. Sombor: Pedagoški fakultet. (u

elektronskoj formi)

Dete i detinjstvo kao društveno konstruisana praksa

Detinjstvo je ranije posmatrano kao „prirodna" stvar i uparvo stoga je ostajalo izvan naučne
pažnje. Naprosto, detinjstvo je smatrano za posledicu univerzalnih bioloških zakonitosti, pa
otuda neizbežno, ali privremeno i prolazno stanje u ljudskom životu. Otuda i marginalizacija
deteta i detinjstva, jer zapravo ono stoji na ivici između prirode i društva.
„Nova paradigma detinjstva" nastoji da ove zdravorazumske postavke preispita, odbaci i
konstruiše nov pogled na dete i detinjstvo. Dominantno viđenje dece i mladih u društvenim
naukama definisalo ih je kao „bića u nastajanju (becomings) a ne kao ljudska bića" (J. Qvrort-
rup, 1992:132). Sociologija detinjstva kao nova institucio-nalizovana disciplina razvija pristup
detetu i detinjstvu kao tvorevini određenog društveno-kulturnog i istorijskog konteksta,
odnosno kao socijalnoj strukturi koja je u interakciji sa drugim strukturalnim segmentima.
Proces odrastanja deteta nije isključivo automatski proizvod internih bioloških i fizioloških
procesa već zavisi od specifičnih društveno-kulturnih uslova, od saznanja i ideologija koje
vladaju u datoj društvenoj sredini. „Način artikulisanja detinjstva u pojedinim društvima
definiše detetov društveni položaj čime je određen njegov identitet" (Smiljka Tomanović-
Mihajlović, 1997:10).
Detinjstvo može biti posmatrano u statičnoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar kojih se
odvija život deteta i konstituiše njegova socijalna pozicija. Ovde je naglasak na ukazivanju na
promenljive socio-kulturne aranžmane i normiranje očekivanja od deteta, postavljanje granica
njegovom ponašanju i defmisanje njegovih potreba a sve iz perspektive odraslih. Odgovor
deteta na ova očekivanja, koja su manje ili više sputavajuća ili otvorena proizvodi dete kao
aktera sui generis.
Drugi dinamičniji pristup prilazi detetu kroz svakodnevicu doživljaja i iskustava koja ono
stiče u svetu koji ga okružuje. Ovaj pristup želi da detinjstvo definiše iz detetovog vidokruga,
iz autentičnog vidokruga njegove prakse. Ali se taj pristup suočava sa preetabliranim
predstavama o detetu koje treba da razobliči kako bi došao do autentičnog detetovog doživ-
ljaja sebe i svog sveta. To stvara ozbiljne epistemološke teškoće za koje sociologija detinjstva
nije uspelajoš uvek da nađe adekvatmja rešenja. Moglo bi se utvrditi da sociologija detinjstva
u novom ključu polazi od sledećih postvaki:
1. Detinjstvo posmatra samo za sebe i naročito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija i
ideologija budućnosti.
2. Detinjstvo posmatra kao aktuelnu prezentnu stvarnost koju dete živi i kroz koju for-
mira sopstveni identitet.
3. Osmatra dete kao aktivnog subjekta i objekta vlastite prakse odrastanja kojom konsti-
tuiše svoju subjektivnost i transformiše objektivni svet relacija i značenja koje zatiče.
Nova paradigma sociologije detinjstva ujedinjuje u sebi dve paradigme koje su do sada
opstajale nezavisno jedna od druge: stanovište Žana Pijažea da „društvo ima odgojni karakter"
(1966:245) ali istovremeno nastoji da pokaže da je dete „roditelj čoveka" (M. Mead), pa u
tom smislu dovoljno kompetentan akter koga bi valjalo ozbiljno proučavati.
U novom ključu koncept detinjstva se problematizuje u tri aspekta (Igor Kon, 1991):
1. Ideja detinjstva - simboličke predstave o detetu, normativni modeli deteta i odrastanja
i stavovi o detetu i njegovim potrebama koje ga razlikuju od odraslih.
2. Praksa detinjstva - stvarni položaj deteta u porodici i društvu, odnosi dete-odrasli,
postupci prema detetu u same aktivnosti deteta.
3. Kultura detinjstva - dete u dečjem svetu, unutrašnji svet detetovog doživljaja i slika
sveta samog detinjstva, kao i interaktivne aktivnosti među samom decom.
Zahvaljujući pionirskom doprinosu Ph. Ariesa, istraživanja koja pripadaju ovom novom
diskursu najviše su se koncentrisala na prvu oblast - rasprave na idejnosimboličkom i ideo-
loškom planu u vezi sa „otkrićem detinjstva" kao društvenog i kulturnog fenomena. Valja
upozoriti da u ovim studijama postoji realna opasnost od ideologizacije deteta i detinjstva.
Umesto da služe otkrivanju istine o prošlosti, tj. zabluda prošlosti, dešava se da ova
istraživanja služe davanju legitimiteta savremenim vladajućim ideološkim predstavama
nudeći nam „navodno proverene iskustvene istorijske činjenice" (A. Milić, 1988:31). U tom
smislu ideja o modernoj društvenosti koja je detecentrična, a koja mora biti ozbiljno
proveravana, često se legitimiše idejom o prošlosti koja je prema detetu bila ravnodušna ili
čak neprijateljska.
Na nivou prakse, sociolozi ukazuju na prelaz od prakse „integrisanog" detinjstva u difuznom i
šarolikom svetu srednjevekovnih domaćih zajednica u kome je dete stalno prisutan ali
istovremeni i nezapažen i sporedan deo tog sveta u potpuno novu situaciju „segregacije"
deteta i njegovog sveta od sveta odraslih i života zajednice. Ovaj proces izdvajanja deteta koji
istovremeno vodi ka „detecentričnom" diskursu i organizaciji svakodnevnog života odvija se
uporedo ili je sastavni deo procesa formiranja moderne porodice, koja se i sama, sa jedne
strane povlači u svoju intimnu osobenost, a sa druge odvaja od sveta javnih, privrednih i
političkih zbivanja i odnosa. Centar nove porodičnosti koja je svedena na najuži reproduktivni
srodnički krug postaje dete kome se posvećuje celokupna porodica: ukupnost porodičnog ži-
vota - ekonomske aktivnosti privređivanja vrše se u ime zasnivanja nove buržoaske loze
nalsednika, koja se mora dokazati svojim radom umesto aristokratske tradicije prenošenja
privilegija; na drugoj strani, ukupan unutrašnji život porodice organizuje se oko brige, rasta i
razvoja budućih naslednika. Pri tom žena dobija „povlašćeni" zadatak da orgamzuje iznutra
ovaj novi porodični pogon orijentisan ka detetu.
Od kraja XVIII veka i početkom XIX veka delom i kao posledica slabljenja religiozne
moralnosti dolazi do glorifikacije deteta u okviru romantičarske vizije porodičnog doma, žene
posvećene materinstvu i deteta kao simbola dobrote, nevinosti, neiskvarenosti i prirodnosti.
Pri tom, naročito Arije insistira na prodoru „nove osećajnosti", kao potpuno nove perspektive
kroz koju se odvijaju i doživljavaju odnosi između deteta i njegove porodične okoline u
građanskoj klasi. Tu novu praksu odlikuju sve snažniji izlivi nežnosti prema detetu, iskaziva-
nje topline i ljubavi prema njemu, u specifičnoj vrsti govora koji odrasli neguju u odnosu
prema detetu (tepanje), ljubljenje i milovanje deteta, zabavljanje sa detetom te dozvoljavanje
detetu da se uključi u svakom momentu u komunikaciju odraslih.
Međutim, dokazivanje promene u emocionalnom odnosu i postupanju roditelja prema deci u
ovim istorijskim studijama predstavlja izuzetno težak i ozbiljan metodološki problem.
Postavlja se pitanje da li su zaista roditelji u srednjem veku bili neosećajni i ravnodušni prema
svojoj deci, kakvim ih opisuju neki istraživači (Lloyd de Mause), za razliku od novovekovnih
roditelja? Ili, pak, savremenim istraživačima koji polaze od gotovo „opsesivne" potrebe za
iskazivanjem ljubavi kod savremenih roditelja, nekadašnji uzdržaniji stav roditelja izgleda kao
hladna bezosećajnost ili čak i surovost prema deci? Drugo, postavlja se pitanje na temelju
kakvih saznanja, kakvih znakova se može uopštavati o nastupanju „nove osećajnosti",
odnosno o postojanju „bezosećajnosti" u odnosima prema deci i mladima u prošlosti.
Dokazivanje „osećajne klime" je veoma težak i složen, a u nekim slučajevima i nemoguć
zadatak i za savremena društva, a nekmoli za istraživača prošlosti koji raspolaže sa veoma
suženom i fragmentarnom emprijskom evidencijom, pogotovu u ovoj sferi društvenih odnosa.
Osim toga, istorijska istraživanja pate od jednog ozbiljnog sociološkog nedostatka. Ona se u
prvom redu bave detetom i porodicama viših i najviših društvenih slojeva u prošlosti iza kojih
je ostala bogata istoriografska građa. Postoji opasnost da se na osnovu ove delimične slike
generalizuje za društvo u celini, da se najavljuje „novi", „moderni", „generalni" obrazac
prakse detinjstva i ponašanja prema detetu. Opštost tog novog obrasca upravo mora biti dove-
dena u pitanje iz jednog specifičnog ugla. Naime, većina dosadašnjih studija detinjstva ne ba-
vi se očiglednim raskorakom u pristupu i shvatanju detinjstva i deteta koje postoji između
„osećajne" porodice i „brutalne" škole u eri nastupanja modernosti. To se može pripisati
nedovoljnoj sociološkoj diferenciranosti pristupa novom fenomenu detinjstva koji je očito
oblikovan od samog početka od različitih društvenih nosioca i sa različitim interesima i name-
rama u vidu.
Postavlja se pitanje koje su društvene snage nosioci ovog društvenog prevrata u odnosu prema
deci i prema porodici u celini? U ime kakvih i čijih interesa one nastupaju, kakva su njihova
shvatanja društva, čemu teže i nadaju se u budućnosti? Dok Arijes ili Stoun (L. Stone, 1960)
prve začetke promena lociraju u aristokratske krugove kasnog feudalizma, dotle drugi autori
isključivo ukazuju na buržoaziju kao nosioca tih kretanja (Demos, 1970, Donzelo, 1979 i dr.)
Podjednako ostaje nejasno koji se procesi nalaze u osnovi ovih kretanja: da li su to
urbanizacija i industrijalizacija, migracije, nuklearizacija porodice, skolarizacija života dece,
religijske reformacije i transformacije?
Najmanje je, ipak do sada, postignuto na planu razumevanja „dečjeg sveta" ili „kulture deteta"
i zakonitosti na kojima se oni konstituišu. Ovde u najvećoj meri nedostaju saradnja sociologa,
psiholga, pedagoga i antroploga. Veoma malo su proučavane dečije predstave o svetu, stavovi
prema okolini koja ih okružuje: porodici, vršnjacima, školi, nastavnicima. Ovde, takođe,
spadaju proučavanja dečijeg vremenskog budžeta, kao i dečijeg prostora, načina odmaranja,
zabave, druženja, komunikacije, te naročito u savremenim društvima ogromne mas-medijske
produkcije namenjene isključivo ili prvenstveno deci; ispitivanje dečijih „moda" i stilova
života i načina kako ove prakse bivaju proizvedene i prihvaćene od same dece. (J. Zinnecker
und R. Silberreisen, 1996).
Studije detinjstva bez obzira na teorijske razlike dokazuju, međutim, značaj povezanosti
novog koncepta deteta i moderne nuklearne porodice. Pokazuje se da već od proto industri-
jskih oblika porodične modernizacije, nuklearna porodica predstavlja jedinstvenog idejno-
ideološkog i vrednosno-kulturnog posrednika u uspostavljanju, prihvatanju i širenju nove
organizacije i načina života koji sobom nosi procvat kapitalizma na evropskom tlu a u okviru
koga dolazi i do širenja prostora i razumevanja za potrebe deteta i detinjstva. Upravo tu tezu
nastojaćemo da preispitamo sa raznih strana u narednom odeljku.

https://www.scribd.com/doc/284462315/Sociologija-detinjstva-skripta-3-doc

Dete – biće igre

Igra je učestvovanje u nečemu u šta se može verovati potpuno i do kraja; ona predstavlja
istinsku komunikaciju i olakšava ophođenje među ljudima. Mada se često prenaglašava njena
instrumentalna i utilitarna funkcija, bitno obeležje igre jeste da ona nema drugi smisao izuzev
nje same. Igra je naseljena ljudskom slobodom. Ona je krajnji cilj a ne sredstvo. Igra teži da
ostvari sebe. Ona je nagon za oslobađanjem, sjedinjavanjem i ponavljanjem jer predstavlja
oazu mira. Igra je uvek kreiranje novog i u funkciji je razvoja. Ona nema krajnji cilj izuzev
zadovoljstva koje pruža. Ona je velika etička laboratorija. „Čovek se igra samo kad je čovek u
pravom smislu reči, a u potpunosti je čovek samo ako se igra“ (Šiler). U našem jeziku postoji
samo jedna reč za igru dok se u engleskom pravi razlika između igre koja pretpostavlja
pravila (game) i igre bez pravila (play). Igra (game) odnosi se na takmičenje i povezana je sa
motivom postignuća, rezultatom, rekordom. Igra (play) nudi polje slobode, zanimljiva je i
predstavlja neku vrstu obrasca za društvene igre. Igra bez pravila nema drugih ciljeva izuzev
nje same. Ona je nepredvidljiva i neraskidivo povezana sa postojanjem i suštinom čoveka.
Mnogi istraživači je upoređuju sa estetskim aktivnostima, ističući njenu nesvrhovitost. Ne
upoređuje se igra samo sa umetnošću nego i sa celokupnom kulturom za koju se smatra da je
proistekla iz igre. Takav pristup je karakterističan za holandskog teoretičara i istoričara kulture
Johana Hujzingu, koji je pokušao da identifikuje igračke elemente u kulturi. On je
apsolutizovao pojam igre u pokušaju da sve ljudske delatnosti svede na obrazac igre. Po
njegovom mišljenju može se uočiti sledeća pravilnost: što je kultura arhaičnija ona je bliža
igri. Ali, udaljavajući se od svojih izvora, slično načinu na koji se čovek udaljava od svog
detinjstva, kultura gubi igračke elemente i sve se više okoštava.
U definisanju igre možda je svrhovitije poći od negativne definicije, tačnije rečeno šta igra
nije.
● Igra se ne može smatrati privilegijom dece - potreba za igrom je autentična ljudska
potreba.
● Igra nije ne-ozbiljnost; u istoriji čovečanstva igra i ozbiljnost znatno kasnije su razdvojene.
Termin homo ludens nastao je zahvaljujući negativnom vrednovanju ozbiljnosti (da bude
smrtno ozbiljna stvar): ozbiljno nastoji da isključi igru, dok igra može mirne duše da u sebe
uključi ozbiljnost, a igrač da bude ozbiljniji u igri nego u poslu.
● Igra nije podražavanje života. Velika greška teorijske misli bilo je gledanje na igru kao na
imitaciju života.
● Igra nije nadopuna radu niti se njen kulturni značaj iscrpljuje u razonodi i rekreativnim
mogućnostima; ona ne može biti kompenzacija nestvaralačkom radnom procesu.
● Igra nije luksuz, već središte i suština ljudskog bića.

Afirmativna definicija igre pretpostavlja sledeće dimenzije:

● Igra je oblik komunikacije i ljudskog dijaloga. Možda se jedino u igri ogleda autentičnost i
punoća verbalne i neverbalne komunikacije, bez obzira na to što se za igru kaže da je i
primitivni oblik opštenja (javlja se i kod životinja).
● Igra je idealan oblik socijalizacije, pod kojom se najčešće podrazumeva svaki proces
učenja tokom kojega dete prihvata pravila igre koja vrede u dotičnoj kulturi. Uostalom, nije li
slogan „igranje uloga“ postao uobičajen u našem svakodnevnom životu.
● Igra uprošćava život, ali ga, u strogom smislu te reči, ne podražava; ona ima svoja pravila
izražavanja, od kojih je najvažniji taj da sve predstavlja na shematizovan način.
● Igra je neka druga stvarnost, delo mašte i slobode. Hujzinga je napravio podelu kulture na
osnovu igara. Arhaičnim kulturama pripadaju igre podražavanja (mimicry) i igre zanosa
(ilinix), dok moderne kulture karakterišu igre takmičenja (agon) i igre na sreću (alea).

Igra ne može biti poligon koji nas priprema za život. Ako se ovako shvati, onda se igra
instrumentalizuje. Ona se ne može svesti samo na pripreme za ozbiljne životne uloge.
Pokreti koji se uvežbavaju u igri, iako slični, nisu kao oni u životu. Igra je temelj i suština
ljudskog života. Igra je ponekad beskorisna i nemotivisana, pre fenomen postojanja nego
stremljenja, krajnji cilj pre nego sredstvo. Ona je zadovoljstvo, aktivnost po sebi, besciljno
naprezanje. Ovakvo vrednovanje igre leži u tradiciji romantizma, nemačkog pre svega.
Postoje podaci o igrama dece iz raznih socio-kulturnih slojeva iste društvene zajednice koji
govore o značajnim razlikama. Kod dece iz nižih klasa, igre su manje složenije, pri čemu se
koristi realistička i igrovna imitacija da bi se imitiralo ponašanje svojih roditelja. Pri tom, oni
koriste manje reči, kraće iskaze (dodaj mi to, daj mi ovo, itd.). U takvim kulturama deca se
igraju uglavnom paralelno ili jedno dete zapoveda drugima, pri čemu se igra često prekida
zbog konflikta. U njihovim porodicama postoji stroga kontrola. Roditelji deci postavljaju
jasne i stroge zahteve bez objašnjenja. U kulturama koje su tehnološki, društveno i ekonomski
složenije, kod dece su i igre složenije.
„Polazeći od toga da je igra otvorena, spoljašnja (praktična) aktivnost deteta, istraživači ističu
sledeće njene karakteristike:
● Igra je simulativno ponašanje sa sledećim odlikama:
- divergentnost (organizacija ponašanja na nov i neobičan način);
- nekompletnost (ne obuhvata dostizanje specifičnog cilja, sažeto i skraćeno ponašanje);
- neadekvatnost (ponašanja koje nije u skladu sa datom situacijom);
● Igra je autotelična aktivnost, iz čega sledi:
- da poseduje sopstvene izvore motivacije;
- da je proces igre važniji od ishoda akcije;
- dominacija sredstava nad ciljevima;
- odsutnost neposrednih pragmatičnih učinaka;
● Igra ispunjava privatne funkcije igrača, tj.:
- oslobađa od napetosti, rešava konflikt;
- reguliše fizički, spoznajni i socijalno-emocionalni razvoj;
● Igra se izvodi u stanju optimalnog motivacionog tonusa, iz čega sledi:
- igra se javlja u odsutnosti neodložnih bioloških prisila i socijalnih pretnji;
- u stanju umerene psihičke tenzije

Dosada – najgori pedagog

Dosada se javlja zbog promena u načinu života, promena u tehnici, u trajanju dokolice i
načinu na koji se ljudi odmaraju. Ogleda se u nezadovoljstvu, neprijatnosti, a u klasičnom
jeziku znači veliki zaokret duše, veliku muku („osećati napad dosade“). Za dosadu se često
kaže da je „moralni premor izazvan neradom“ i da je propraćena nedostatkom
interesovanja, monotonijom i nelagodnošću („dosada je loš pedagog“). Ako dosada raste, to
znači da postoji ozbiljna greška u društvu ili kulturi kao instanci koja daje smisao. Smisao se
mora razumeti kao celina. Mi se socijalizujemo u smisao celine (kakav god da je), koji daje
smisao pojedinačnim sastavnim delovima u našem životu. Jedan drugi, tradicionalni izraz za
takav smisao celine jeste „kultura“. Mnogi teoretičari modernosti zaključili su da je kultura
nestala, i da je na primer zamenjena „civilizacijom“. Dosada je izrazito ljudska emocija.
Ponavljanje i monotonija su najdublji uzrok dosade.
● Nema sadržaja koji bi učinio svojim.
● Suprotnost između sadašnjeg trenutka i nekih drugih prijatnih trenutaka, koji se neodoljivo
nameću mašti.
Izvor dosade leži u nezaposlenosti naših čula. Dosada je prigušena želja za doživljajima, ne
obavezno prijatnim, ali takvim koji dovode do iskustva razlike. Suprotnost dosadi nije
prijatnost već uzbuđenje. Mi se manje uzbuđujemo od naših predaka, ali se više plašimo
dosade. Osećanje dosade je vrsta frustracije (prepreke) u zadovoljavanju želja subjekta. Njena
svrha je da pokrene pojedinca na akciju. Dosada je čežnja za nadređenim objektom. Ona je
izvanredni prestanak životnosti, „psihička prehlada“, obamrlost, praznina, odsutnost i
odsustvo ličnog smisla. Osećanje dosade je vrsta frustracije koji subjekt doživljava u onim
situacijama za koje procenjuje da mu ne nude mogućnost zadovoljavanja bilo koje njegove
želje. Svrha dosade je da se subjekt pokrene na akciju kako bi napustio situaciju u kojoj ne
može zadovoljiti svoje želje (Z. Milivojević, Emocije). Ima mišljenja da dosadu ne treba
posmatrati kao potpuno zlo. Zbog toga neki istraživači razlikuju dve vrste dosade:
● plodonosna i
● zaglupljujuća.
Plodonosna nastaje iz odsustva opojnih sredstava (pića) a zaglupljujuća iz odsustva životnih
aktivnosti.101 S druge strane, pravi se razlika između situacione i strukturalne dosade.
Prva je povezana sa onim momentima kad je pojedinac svestan svojih želja i potreba ali iz
nekog razloga ne može da napusti datu situaciju. Strukturalna dosada se oseća bez obzira na
situaciju u kojoj se subjekt nalazi. Moglo bi se reći da je današnjoj generaciji sve dosadno u
životu (dosadni su roditelji, dosadna je škola, dosadni su prijatelji, jednostavno rečeno svet je
dosadan). Potrebno je praviti razliku između strukturalne dosade i strukturalne ravnodušnosti
(apatije). Kod ravnodušnosti želja ne postoji, dok je kod dosade ona vidljiva čak i onda kad
subjekt ne može da je definiše. Dosada se povezuje sa zjapećim vremenom praznine.
Jednolična industrijska proizvodnja stvara patologiju dosade. Pored vremenske oskudice
(nedostatka vremena), javlja se i višak vremena koje nije upotrebljivo za delanje; njegova
subjektivna, afektivna, propratna pojava je dosada. Dosada se može ispoljavati u
nezaposlenosti, samoći, premoru, u nekoj mešavini očaja, teskobe i duboke uznemirenosti.
Smatra se da aktivnost, rad, zabava, razonoda, sport i rekreacija predstavljaju suprotnost
dosadi, odnosno područje za njenu negaciju. I po narodnom verovanju, lek protiv dosade je
rad (kralj koji se smrtno dosađuje nauči da seče drva i izleči se). Ipak, smatra se da sredstvo
protiv dosade nije prosto rad, a ni bezuslovno zahtevana delatnost, već delatnost puna smisla,
koja omogućava razvitak ljudskih sposobnosti. Ukoliko je rad prožet smislom dostupan
pojedincima nekog datog društva i ukoliko oni više znaju da iskoriste te mogućnosti, utoliko
će se manje dosađivati. Osećaj praznine života izražen je gotovo svaki put kad se pojavi
dosada. Često se za dosadu kaže da je čamotinja, teskoba (anksioznost), depresija, klonulost,
učmalost, pustoš, malodušnost, melanholija, apatija itd. Svi ovi oblici dosade su svojstveni
čoveku. Dosadu je teško pobediti, pogotovo kad je čovek apatičan, jer je apatija nedostatak
reakcije na pritisak koji organizam trpi. Kad jednom zapadne u apatiju organizam postaje
inertan i takav ostaje sve dok ne nastupe neki spoljni stimulansi koji će ga spasiti.

Milić, Andjelka (2007). Sociologija porodice. Beograd: Čigoja štampa.

Porodica se smatra za jednu od retkih ili tačnije jedinu i jedinstvenu konstantu ljudskog
društva. Takav stav ima i T.Parson koji porodicu posmatra kao ,,univerzalni prerekvizit
socijalnog sistema.“ Na drugačiji način ali istu misao izražava Margaret Mid kada tvrdi da je
porodica ,,kolevka ljudskosti.“ Porodica je univerzalna socijalna grupa koja ,,egzistira kao
posebna i strogo funkcionalna grupa u svakom poznatom društvu“ jer obavlja četiri
univerzalne funkcije: seksualnu, ekonomsku, reproduktivnu i obrazovnu.
41
Ono što danas nazivamo porodicom u prošlosti ili nije postojalo ili je postojalo na bitno
drugačiji način. Moderna porodica jeste sažet izraz vekovnih promena koje su u evropskim
društvima uobličavale zajednički život pojedinaca međusobno srodnički povezanih. Moderna
porodica jeste nešto novo i osobito u odnosu na sve prethodne oblike. Kada govorimo o
porodici u premodernom dobu onda bi trebalo da se trudimo da upotrebljavamo termin
domaća ili kućna zajednica imajući pre svega u vidu oblike radnog i rezidencijalnog
ujedinjenja grupe ljudi u čijem okviru se smeštaju i porodični odnosi i funkcije, dok bi u
slučaju moderne epohe govorili o porodici ili precizinije modernoj porodici.
43
Američki sociolog V. Gud u svojoj čuvenoj komparativnoj studiji naziva ,,svetskom
revolucijom“ prodiranje i prihvatanje modernog porodičnog obrasca na svetskom planu kroz
tokove industrijalizacije i urbanizacije kao globalnih procesa. Ti procesi se odigravaju 60 – ih
i 70 – ih godina prošlog veka pa se možemo zapitati nije li činjenica svetske ekspanzije
moderne porodice i modernih shvatanja porodice neka vrsta preteče ili predigre, prvi suštinski
znak procesa koji danas nazivamo globalizacijom?
44
,,Otkriće detinjstva“ i deteta označilo je radikalan zaokret u odnosu prema deci u procesu
socijalizacije. Od neautonomnog, imitacijskog, nasilnog i autoritarnog koncepta vaspitne
prakse koja treba da preoblikuje spoljašnju i unutrašnju sirovost dečje prirode prelazi se na
rafinirane socijalizacijske mehanizme internalizacije i personalizacije pojedinca. Sve je više
prisutan sudar moderne porodične ideologije detecentričnosti i stvarnosti koja dete prerano
izlaže neplanskim štetnim uticajima preko masovnih medija i kulture vršnjaka.
55
U najvećem delu dosadašnje istorije, dete i detinjstvo bili su u zasenku roditelja i roditeljstva.
Deca su bila u inferiornom društvenom statusu a dominacija roditelja nad decom smatrana je
očiglednom i po sebi razumljivom činjenicom. Sve do početka 70-ih teško je bilo naći
posebno razmatranje tema o detetu ili detinjstvu u sociologiji. O deci se govorilo isključivo u
kontekstu odnosa roditelj – deca, pri čemu je uvek u prvom planu bilo izučavanje ponašanja i
vrednosti roditelja, dok bi se o detetu govorilo kao o ,,zavisnoj“ varijabli ili posledici. Deca su
posmatrana kao ,,sirovi materijal procesa socijalizacije.“
157
Druga novina koju donosi proučavanje deteta i detinjstva izvan konceptualnog polja
socijalizacije jeste odustajanje da se o detetu govori samo sa stanovišta budućnosti, tj.
roditeljskih projekcija, očekivanja, ciljeva i vrednosti koje nastoje da usade u detetovu ličnost.
Koncept detinjstva upućuje na proučavanje življene stvarnosti deteta u svakodnevnici
savremenih društava. Detetu i njegovoj praksi pristupa se iz subjektivne perspektive deteta
kao glavnog aktera detinjstva.
158

Detinjstvo je ranije posmatrano kao ,,prirodna“ stvar i upravo stoga je ostajalo izvan naučne
pažnje. Detinjstvo je smatrano za posledicu univerzalnih bioloških zakonitosti, pa otuda
neizbežno, ali privremeno i prolazno stanje u ljudskom životu. Otuda i marginalizacija deteta i
detinjstva jer upravo ono stoji na ivici između prirode i društva.
,,Nova paradigma detinjstva“ nastoji da ove zdravorazumske postavke preispita, odbaci i
konstruiše pogled na dete i detinjstvo. Dominantno viđenje dece i mladih u društvenim
naukama definisalo ih je kao ,,bića u nastajanju (becomings) a ne kao ljdska bića.“
160
Detinjstvo može biti posmatrano u statičnoj perspektivi struktuiranih odnosa unutar kojih se
odvija život deteta i konstituiše njegova socijalna pozicija. Ovde je naglasak na ukazivanju na
promenljive socio – kulturne aranžmane i normiranje očekivanja od deteta, postavljanje
granica njegovom ponašanju i definisanje njegovih potreba a sve iz perspektive odraslih.
Odgovor deteta na ova očekivanja, koja su manje ili više sputavajuća ili otvorena proizvodi
dete kao aktera sui generis.
Drugi dinamičniji pristup prilazi detetu kroz svakodnevnicu doživljaja i iskustava koja ono
stiče u svetu koji ga okružuje. Ovaj pristup želi da detinjstvo definiše iz detetovog vidokruga,
iz autentičnog vidokruga njegove prakse. U tom slučaju sociologija detinjstva polazi od
sledećih postavki:
1. detinjstvo posmatra samo za sebe i naročito nezavisno od bilo kakvih prekoncepcija i
ideologija budućnosti,
2. detinjstvo posmatra kao aktuelnu prezentnu stvarnost koju dete živi i kroz koju
formira sopstveni identitet i
3. osmatra dete kaoaktivnog subjekta i objekta vlastite prakse odrastanja kojom
konstruiše svoju subjektivnost i transformiše objektivni svet relacija i značenja koje
zatiče.

U novom ključu koncept detinjstva se problematizuje u tri aspekta:

1. ideja detinjstva – simboličke predstave o detetu, normativni modeli deteta i odrastanja
i stavovi o detetu i njegovim potrebama koje ga razlikuju od odraslih,
2. praksa detinjstva – stvarni položaj deteta u porodici i društvu, odnosi dete – odrasli,
postupci prema detetu u same aktivnosti deteta i
3. kulrura detinjstva – dete u dečijem svetu, unutrašnji svet detetovog doživljaja i slika
sveta samog detinjstva, kao i interaktivne aktivnosti među samom decom.
161

Moderna porodica od početka 20. veka biva postepeno rasterećivana od nekadašnjih brojnih
funkcija koje su članovima uzimale najviše energije i vremena (proizvodnja, odbrana, zaštita,
staranje) pa može objektivno da se daleko više posveti svom najslabijem članu – detetu. Dete
je u modernoj porodici imalo značenje ,,životnog projekta“ roditelja: deca su postala naš
ljudski kapital, naša budućnost“, odnosno ekonomskim jezikom rečeno naša ,,investicija u
budućnost.“ Ovakav koncept deteta na strani roditelja podrazumeva bezgranično podređivanje
roditelja interesima deteta, odnosno žrtvovanja za dete. Na strani deteta ovakav koncept deteta
predstavlja zavisnost deteta od roditelja, večnu zahvalnost roditeljima, detetovu pasivnost i
prezasićenost.
164
Faza baba i deda: u ovoj fazi često se uspostavlja veće razumevanje između prve i treće
generacije, dok se druga generacija obično nalazi u procepu i konfliktu isa jednom i sa
drugom. Srednja generacija se još nalazi pod pritiskom svoje karijere i borbe za statusnu
poziciju i društveni prestiž. Faza razumevanja između baba, deda i unuka nije dugog veka.
Čim deca pođu u školu, babe i dede prestaju da budu važni staratelji ali i modeli. Tada se
stariaj generacija ponovo okreće i jače vezuje za svoje direktne potomke očekujući u prvom
redu od njih pomoć i podršku u odmakloj starosti.
182