8.7.2019.

Sećanje na sedamdesete | Nebojša Katić - Iz drugog ugla

Sećanje na sedamdesete

19/05/2014 od Nebojša Katić

Preturajući po starim papirima, našao sam par putopisnih tekstova koje sam objavio kao student, pre više od
35 godina. Tekstovi po sebi nisu bitni i imaju sentimentalnu vrednost samo za mene. Bitan je, verujem čak
veoma bitan samo društveni kontekst u kome su tekstovi pisani, i to je jedini razlog zbog koga sam želeo da ih
podelim sa čitaocima.

Svaki letnji studentski raspust od 1974. do 1977. sam koristio za velika InterRail putovanja po Evropi koja su
trajala po mesec dana. Jedini izuzetak je bila 1976. godina kada sam otišao u SAD, radio dva meseca, a potom
dva meseca putovao po Americi i Meksiku.

Jugoslovenski pasoš je omogućavao da se bez vize putuje po zapadnoj Evropi i samo je Španija (pod Frankom)
zahtevala vize, i dosta teško ih davala. (Ta politika se nastavila i par godina posle Frankove smrti).

Najveći deo paprenih troškova putovanja sam finansirao sam, baveći se raznim studentskim poslovima.
Najveći broj mojih prijatelja je takođe zarađivao i putovao. Za nekoga ko je hteo da radi, posla je uvek bilo.
Podrška roditelja je bila pre svega psihološki važna.

Oko 100 InterRail karata je prodavano godišnje u Srbiji tih godina, a otprilike desetina je otpadala na moje
gimnazijske prijatelje. Mali broj studenata je pravio ovu vrstu putovanja jer su troškovi bili visoki, putovanja
su bila naporna. Jadransko more je tada bilo lepša i lakša alternativa. Svejedno – ko je želeo, imao je i slobodu i
mogućnost da putuje.

Na prvo putovanje sam krenuo noseći zeleni, lovački ranac koji sam pozajmio od Nenada. Ranac je bio loš,
težak i napravio mi je rane na ramenima, pogotovo što je bio pun konzervi koje sam nosio iz Beograda. Po
Nenadovoj dozvoli ranac sam bacio kada sam u Londonu, koji je tada bio vrlo jeftin, kupio „pravi“ putni ranac
sa metalnim šipkama.

Ironija je htela i da sam na put po Evropi, ja, deklarisani rusofil, krenuo sa rancem na kome je, između ostalog,
pisalo i „Ja mrzim Brežnjeva“. Nenad je bio sin visokog državnog funkcionera, veoma inteligentan i veoma
duhovit. Nažalost, Nenad je preminuo i ovo je moje malo sećanje na njega – ranac je poslužio kao povod.

Najveći deo svojih putovanja sam prošao sam, i veoma retko sam sretao putnike iz Jugoslavije. Par susreta koje
sam imao, pomogli su mi da bolje razumem smer političkih procesa u Jugoslaviji, sa jedne drugačije strane.

Na Iberijskom poluostrvu, na jednoj železničkoj stanici, sreo sam dva hrvatska studenta. Bili su pristojni
mladići, ali sam uočio neobičan fenomen. Za razliku od mene koji sam na pitanje odakle dolazim uvek govorio
da sam iz Jugoslavije, oni su uporno govorili da su iz Hrvatske. U dlaku isti fenomen sam video i kada sam u
https://nkatic.wordpress.com/2014/05/19/secanje-na-sedamdesete/ 1/3
Beču8.7.2019. Sećanje na sedamdesete | Nebojša Katić - Iz drugog ugla
sreo par devojaka iz Slovenije koje su bile na kraju svog InterRail putovanja. Ni one nisu dolazile iz
Jugoslavije, dolazile su iz Dežele.

U političkom smislu sam bio daleko od naivnog, ali mi se nacionalno izjašnjavanje na stranim železničkim
stanicama činilo besmisleno narcisoidnim, tim pre što se i za „veliku“ Jugoslaviju nedovoljno znalo.

Evropa je bila preskupa za nas, i u pravilu sam bio gladan tokom najvećeg dela putovanja. Spavao sam
nekomforno, gde se moglo ili gde sam se zatekao. Sve to nije bio veliki problem i nikada nisam pomišljao da
odustanem. Možda najvažnije iskustvo koje nosim i koje je i povod za ovaj tekst, vezano je za našu
integrisanost, ili bar za mogućnost integrisanosti u Evropu i svet.

Tokom ovih putovanja osećao sam se potpuno ravnopravno, zapravo „ravnopravnije“ od zapadnjaka koje sam
sretao. Bio sam informisaniji, bolje obrazovan i zainteresovaniji za svet od njih, iako su oni bili deo tog velikog
sveta.

Slušali smo istu muziku, gledali iste filmove i čitali smo iste knjige. Senzibilitet i ukusi su nam bili slični. Život
između istoka i zapada mojim je sunarodnicima davao i specifičnu vrstu lucidnosti i otvorenosti na „obe
strane“. U polemikama i razgovorima na putovanjima, baratali smo sa mnogo manje stereotipa i klišea i imali
smo više polemičke okretnosti. Bar je to meni tako izgledalo.

Dobro školsko obrazovanje, Politika, NIN, Književne novine, Književna reč, zagrebačko Oko, Džuboks
magazin, televizijski programi kulturnih sadržaja, itd. davali su nam odličan pregled globalne scene.
Informacije su bile fokusirane na „važno“, na pozitivnu selekciju sadržaja koji su iz sveta stizali do nas.
Jugoslavija je tih godina, u vremenu pre Interneta i kablovske televizije, bila bolje i kvalitetnije integrisana u
svet no što je to danas.

Tekstovi u prilogu su pisani za omladinski komercijalni nedeljnik Zdravo. To je bilo Politikino izdanje koje je
izlazilo nekoliko godina, a potom se ugasilo. Možda će se stariji čitaoci setiti simpatičnog reklamnog slogana
koji je glasio ovako:

– Hej čoveče, šta to radiš?

– Zar ne vidiš, čitam Zdravo!

– E, pa onda imaš pravo.

Nenad je našao „tezgu“ u ovim novinama, pa smo povremeno objavljivali svoje amaterske putopise. Zdravo je
to odlično plaćao, zapravo, plaćali su fantastično, bar iz studentskog ugla. Naravno, pisao sam pre svega za
pare, ali sam pisao i sa željom da podstaknem mlade na putovanja.

Objavio sam, ako me sećanje ne vara, samo četiri teksta. Prvi je bio ponajviše o Londonu, ali je taj tekst po svoj
prilici izgubljen. Dva teksta sam sačuvao u celini, dok reportaži iz SAD koja je bila najduža, na četiri strane,
dve poslednje strane nedostaju. (Videti post scriptum.)

https://nkatic.wordpress.com/2014/05/19/secanje-na-sedamdesete/ 2/3
 8.7.2019. Sećanje na sedamdesete | Nebojša Katić - Iz drugog ugla
Postojao je i peti tekst – sa putovanja u SSSR. Napisao sam ga, predao redakciji, ali je posle dugog oklevanja
redakcija odlučila da ga ne objavi. Tekst je bio previše afirmativan, previše proruski obojen. Redakcija se
nikada nije mešala u tekstove koje sam pisao, nikada nisu ni reč u njima promenili, ali taj poslednji tekst nije
mogao da prođe. Nisam se ljutio, a redakcija je možda bila u pravu što ga nije objavila. SSSR sam tih godina
gledao kroz ružičaste naočare, i bio slep za ono što se nije uklapalo u moju idealizovanu sliku.

Putovanja su mi veoma pomogla da se osetim građaninom sveta i da ga bolje razumem. Možda su ta iskustva
odlučujuće odredila moj pogled na svet i dala mi veliku slobodu kretanja u njemu. Gotovo sve što sam želeo
da vidim, video sam na vreme, i na najlepši način. Beogradski student iz socijalističke zemlje je tih,
sedamdesetih godina, mogao da putuje gde je želeo i da se svugde oseća kod kuće. Zato je i povratak sa
putovanja bio lep.

Zdravo_Amsterdam_28_06_1976

Zdravo_Amerika_07_03_1977
Zdravo_Korzika_Portugal_20_02_1978

P.S. Jedan čitalac bloga je našao ceo tekst o mom putovanju po SAD i digitalizovao ga. Ako nekoga interesuje,
tekst je na adresi h p://yugopapir.blogspot.fr/2014/06/nebojsa-katic-dozivljaji-studenta-iz.html. Dve strane
koje su nedostajale sam dodao i u izvornom obliku i dopunio link vezan za američki tekst.

https://nkatic.wordpress.com/2014/05/19/secanje-na-sedamdesete/ 3/3