Nićifor Dučić

Indeks članaka

 Nićifor Dučić
 Arhimandrit Nićifor Dučić
 Čitulja
 Bibliotekarski život Arhimandrita Nićifora Dučića
 Sve strane
Strana 1 od 4

Nićifor Dučić
1832. - 1900.
Nijesam nikome ništa dužan; a ko meni duguje, opraštam.Ovim rečima
Nićifor Dučić, kaluđer, vojskovođa, arhimandrit, akademik, dobrotvor srpske
prosvete započinje svoj testament koji je napisao u Beogradu 1899. godine.
Da li pamćenje spada u drugovanje i da li nam se zaborav može oprostiti?
U Lugu na Trebišnjici, u Hercegovini, od oca Jevte i majke Soke rodio se 21.
novembra 1832. godine Nićifor Dučić. Kakvo je svetovno ime dobio na
krštenju, nije ostalo ni zapisano ni zapamćeno te ga u spisima nalazimo
samo kao Nićifor.
Knjigu, kako se tada govorilo, počeo je da uči u manastiru Duži kod strica
Jestatija Dučića, arhimandrita duškog. Po želji strica veoma se rano
zakaluđerio, još kao sedamnaestogodišnjak, na dan Sv. Luke, 1849. godine.
Stric je verovatno želeo da na ovaj način savlada i usmeri bujnu i
neobuzdanu prirodu mladog Dučića, a možda je smerao i da na vreme sebi
obezbedi naslednika u manastiru. O tom periodu iz života mladog kaluđera
Dučića nemamo nikakvih podataka.
Nakon zakaluđerenja dolaze godine učenja i sticanja raznovrsnih znanja što
će ga pratiti kroz ceo život.

Na preporuku sarajevskog mitropolita Georgija Nikolajevića, Dučić dolazi u

Beograd gde s neznatnom stipendijom srpske vlade dve godine sluša
bogoslovske nauke u Seminariji beogradskoj a ujedno na Velikoj školi prati i
predavanja Đure Daničića iz slovenske filologije.

Srpska vlada je, naime, u to vreme skromnim stipendijama pomagala

mladiće iz Bosne, Hercegovine, Stare Srbije i Crne Gore da u Beogradu uče
Gimnaziju, Veliku školu ili Bogosloviju. Samo tokom 1871. u Beogradu ih je,
prema pisanju samog Nićifora Dučića, bilo oko 160. Jedini uslov koji je tada
postavljan tim mladićima, blagodejancima, kako su ih zvali, bio je da se po
završenom školovanju vrate u svoj kraj da tamo uče decu i prenose stečena
znanja.

Nakon povratka iz Srbije Dučić izvesno vreme boravi kao monah u manastiru
Duži a zatim se posvećuje prosvetnom radu. Sa drugom iz detinjstva,
Serafimom Perovićem, kasnijim mitropolitom hercegovačkim, 1857. osniva
školu u manastiru Duži za đake i omladinu iz okoline Trebinja, a sledeće
godine u Žitomislićima duhovnu školu za buduće sveštenike. Pomoć za
otvaranje ovih škola obezbedio je od Srbije i Rusije. U školi u Žitomislićima
bio je profesor i upravitelj.

Njegova narav a i tadašnje prilike nisu mu dugo dozvoljavale da živi monaški

smerno i uz svoje đake. Prilike u Hercegovini su postale nesnošljive. Turski
zulumi su tih godina dostigli vrhunac. Nićifor Dučić u dogovoru sa Lukom
Vukalovićem i drugim glavarima napušta školu i preuzima komandu nad
jednim od ustaničkih odreda Hercegovine. Pored borbi protiv Turaka vodio je
tokom 1861. i pregovore s Omer-pašom o boljim uslovima života naroda.
Međutim, tada se Crna Gora umešala u ustanak tako da su ti pregovori
odmah bili prekinuti. Marta 1862. Crna Gora objavljuje rat Turskoj a Dučić
kao hercegovački komandant nastavlja borbu uz vojvodu Petra S. Vukotića.
Borbe u kojima je Dučić učestvovao vođene su najpre u Duži, Banjanima i
oko Nikšića u tzv. Staroj Hercegovini. Ali ratna sreća ubrzo napušta
ustanike. Na Petrovdan 1862. godine turska vojska pod komandom mušira
Derviš-paše prodre iz Nikšića, sjedini se sa ostalom turskom vojskom i uspe
da uguši ustanak. Kako ustanicima nije data amnestija, Dučić uz dozvolu
knjaza Nikole prelazi na Cetinje. Tu preuzima upravu nad školama. Uz
skromna materijalna sredstva uspeo je da otvori deset osnovnih škola po
Crnoj Gori a na Cetinju je 1864. ustanovio Bogosloviju.
Za sve učinjene usluge Crnoj Gori Nićifor Dučić je 1863. godine na Cetinju
proizveden za arhimandrita.

Knjaz Nikola je Dučiću poveravao i druge delikatne poslove. Tako ga 1866.

šalje knezu Mihailu u Beograd. Posle njegove uspešne misije dva kneza
potpisuju ugovor o zajedničkoj akciji i ujedinjenju srpskog naroda. Što do
ispunjenja ovog ugovora nije došlo "zasluga" je atentatora koji su u
Košutnjaku 1868. godine lišili života kneza Mihaila.

Krajem 1868, na poziv Ilije Garašanina, Nićifor Dučić prelazi u Beograd.

Beograđani su bili iznenađeni krupnom pojavom arhimandrita koji neće da
živi u manastiru. Nićifor Dučić je sagradio kuću na uglu današnjih ulica
Francuske i Braće Jugovića. Tu kuću mu je projektovao arhitekta Svetozar
Ivačković kao reprezentativnu, porodičnu, prizemnu zgradu sa renesansnim
motivima i malom baštom, kao i glavnim ulazom prema važnijoj ulici.

Prema opisu jednog od njegovih biografa, Dučić je bio "čovek vrlo visoka
rasta, pravilno razvijene snage, ali glave manje spram veličine tela. Kosa mu
se održala do smrti; i kosu i bradu potkresivao je; pred kraj života obe su ga
bile sedinom ukrasile. Sve to je činilo vrlo lepu fizičku figuru... Glas mu je
bio tanak i slab, a beseda isprekidana... I besedio je i pisao južnim govorom
i jotu... U disputu mogao je vrlo lako ljutiti se, mada je umeo otrpeti nemilu
reč..."

U sačuvanoj prepisci sa Ilarionom Ruvarcem, na Ruvarčevo "Vi ste žustri i

nakraj srca", Dučić mu odgovara: "Dok me ovde, i svuda gde sam bio,
smatraju za tiha i pogodna. Ali nikad za laskavca. Ja imam svoje misli i svoje
uvjerenje, koje branim, dok se ne uvjerim o boljem. Ja sam kadar da
svakom reknem istinu u oči. S tim sam i državnu službu gubio i stratio. Ali
sam uvek ostao svijetla obraza i čvrsta karaktera. A najviše me tješi to: što
nikad nikome nijesam ne samo učinio nego ni pomislio zla, pa ni najžešćim
neprijateljima svojima (20. oktobra 1892. Beograd). Dalje Dučić nastavlja
Što u meni nema koliko bi valjalo kaluđerske krotosti tome se ne treba čuditi
jer sam ja više vojnik nego smerni, prepodobni monah. Ali poštujem i
monaštvo srpsko".

Pod Vukovim uticajem sakuplja i štampa zbirke narodnih pripovedaka,

zagonetki, poskočica i narodnih reči iz rodnog kraja. Piše i istorijska dela gde
opisuje događaje čiji je neposredni učesnik bio.

U periodu od 1868. do 1876. bio je predsednik Odbora za škole u srpskim

oblastima izvan Srbije, predsednik Odbora za Narodnu biblioteku i muzej i
predsednik Komisije za zidanje crkava u vizantijskom stilu u Srbiji.
Političke prilike i njegov vojnički duh ne dopuštaju mu da se duže vremena
bavi kulturnim i prosvetnim radom. Dolazi 1876. godina i Srpsko-turski rat.
Dučić je s nestrpljenjem očekivao da se krene u borbu jer koliko je vešt bio
u baratanju perom još uspešniji je bio sa oružjem.

Knez Milan ga ukazom postavlja za komandanta svih dobrovoljačkih divizija

Ibarske armije. Ova armija je tada u svom sastavu imala oko 3.000 vojnika,
4 laka topa, 24 kavaljerista, koji su sačinjavali neku vrstu garde i
dvadesetak pionira. Dučić odmah formira svoj štab u kome su pored jednog
vojvode bila i dva oficira-ađutanta, oficir instruktor četa, kasir, komesar,
delovođa i tri pisara.

Sa svojim vojnicima učestvuje u borbama oko Nove Varoši, od 25. juna do

7. jula 1876, gde osvajaju turske šančeve i dva reduta, a potom 12. jula
zauzimaju tursku kulu i šanac na Vasiljevićima. Borbe su vođene i na
Borovcu i Suhom Ritu. U borbi 24. jula te godine Turci ubiju konja pod
Dučićem što je kod njega izazvalo samo još veći gnev te on sam preotima
turskog konja na kome nastavlja boj. U bisagama tog konja nalazi odsečenu
srpsku glavu kao i dve turske kubure.

Srbiju u ovom ratu nije pratila sreća. Kada je preko Javora nagrnula turska
vojska pod komandom Memed Ali-paše i Derviš-paše, Dučić je, braneći
položaj sa svojim dobrovoljcima, bio ranjen te se povukao u Ivanjicu radi
lečenja.

Odbio je pukovnički čin kojim je knez Milan hteo da ga nagradi za učešće u

ratu te 1876. godine, jer za činovima i nagradama nikada nije čeznuo.

U ratu 1877-78, opet na osnovu ukaza kneza Milana, bio je komandant

ustaničkih četa Javorske armije. Posle ovog rata Srbija dobija četiri okruga:
niški, pirotski, vranjski i toplički. Dučić je biran za poslanika Narodne
skupštine u sazivu 1877-1880. godine. Na zasedanju Skupštine u tek
oslobođenom Nišu (1879) predlagan je za predsednika Skupštine sa još
četvoricom kandidata. Nije bio izabran ali mu je poverena funkcija jednog od
čuvara ključeva zgrade u kojoj se nalazio pribor za izradu državnih
obveznica. Nićifor Dučić gubi državnu službu početkom 1886. pošto je u
Skupštini, posle Slivničke bitke, glasao za predlog opozicionih poslanika.
Uskoro je vraćen u državnu službu, koju ubrzo na lični zahtev napušta i
odlazi u penziju zbog narušenog zdravlja.

Želja za znanjem ne napušta Dučića ni u poznim godinama. Odlazak u Italiju

nije mogao da ostvari pošto je u to vreme Italiju zahvatila epidemija kolere.
Međutim, on 1886. odlazi za Pariz gde ostaje nešto duže od godinu dana. Na
Sorboni sluša dva semestra opšte istorije kod Ramboa, geografiju kod
Hemlia i filozofiju kod Lavisa. Na "College de France" sluša staru jevrejsku
književnost i tumačenje psaltira kod Renana a francusku književnost kod
Dešanela. U to vreme u Parizu se školuje preko 50 srpskih đaka. Dučić se
druži sa njima i na njegovu inicijativu osniva se Srpska čitaonica, koja je
radila na principu mesečnih pretplata. Od tih sredstava nabavljane su srpske
stranačke novine i časopisi. Provladina štampa kao i mnoge nove knjige
dobijane su iz Srbije na poklon.

Za vreme boravka u Parizu Societe d’historie diplomatique bira 28. jula

Nićifora Dučića za svoga člana.

Svoj boravak u Parizu Dučić je iskoristio da poseti južnu Francusku i Španiju

a sa dozvolom iz Srbije odlazi i u London.

Nakon povratka iz inostranstva nalazimo Dučića na mnogim uglednim i

važnim funkcijama. Određen je za profesora istorije srpske crkve mladom
Kralju Aleksandru Obrenoviću.

Srpsko učeno društvo bira Nićifora Dučića više puta za svog predsednika. Na
njegovo zauzimanje i pod njegovim predsedništvom to Društvo se spaja, 15.
novembra 1892. godine, sa Srpskom kraljevskom akademijom.

Dučić, takođe, privremeno upravlja Žičkom eparhijom i to u vreme kada se u

Žiči i Kruševcu održava petstogodišnji pomen kosovskim junacima. Iste
godine je u Žiči miropomazan Kralj Srbije Aleksandar I Obrenović.

Kao predstavnik srpske vlade neposredno je učestvovao u Narodnoj

skupštini prilikom donošenja Zakona o crkvenim vlastima. Ovim Zakonom
ukinuto je mesto potpredsednika Velikog duhovnog suda koje je Dučić
godinama zauzimao. Mitropolit Mihailo ga je potom postavio za člana tog
suda ali je on to iz zdravstvenih razloga odbio.

Kao nagradu za uspešan rad u rukovođenju Žičkom eparhijom i oko

donošenja Zakona o crkvenim vlastima Arhijerejski sabor mu je 1886.
godine dozvolio da nosi episkopsku mitru pri bogosluženju.

Dana 22. februara 1893. Nićifor Dučić je u Srpskoj kraljevskoj akademiji

pročitao svoju pristupnu besedu pod naslovom "Sv. Sava, srpska crkva i
srpska kraljevina u XIII veku".

Nićifor Dučić je doživeo redak i nesvakidašnji jubilej. Na dan 18. oktobra

1899. proslavlja pedeset godina svešteničke službe i četrdeset godina
književnog rada.

Arhimandrit Nićifor Dučić umire u Beogradu 21. februara 1900. godine.

Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu sa svim vojnim počastima pored
počasti koje mu je ukazala crkva, Srpska kraljevska akademija i
mnogobrojni poštovaoci.