Jan Amos Kamenski

Životni put. Jan Amos Kamenski(1592-1670) rođen u Nivnici u Češkoj, u porodici mlinara, koja
je pripadala socijalno opredeljenoj verskoj sekti “češka braća”. Sudbina je htela da Komenski u
dvanaestoj godini ostane bez roditelja, a staraoci se nisu brinuli o njegovom obrazovanju, tako da
je tek u šesnaestoj godini stupio u latinsku školu u Prerovu, koju je završio za 3 goine.
Zahvaljujući uspehu u učenju verska opština ga je, o svom trošku, poslala na Univerzitet u
Herbornu I Hajdelbergu da izučava teologiju. Po povratku u zemlju, Kamenski preuzima
upravljanje latinskom školom u Prerovu I započnje reformatorsko-pedagoški rad. U
međuvremenu ga bratstvo bira za sveštenika “češke braće” . S obzirom na to da je ova sekta
odbacivala veći deo crkvenih dogma I borila se protiv katoličke crkve, bilo je prirodno da je
žestoko gonjena od katoličke reakcije(jezuita) I carske vlasti. Tako je Kamenski 1628, sa više od
30 hiljada čeških porodica, napustio Češku I nastanio se u Poljskom gradu Lešnu.

Za vreme tih proganjanja, on je izgubio ne samo svoju kuću, imovinu, rukopise I knjige već usled
epidemije kuge, I deo pordice. U Lešnu Kamenski postaje rukovodilac gimnazije I piše 1631.
godine udžbenik “Otvorena vrata jezicima” , knjigu koja je bila prevedena na mnoge strane jezike
I doživela mnoga izdanja, svoje glavno delo “Velika didaktika” (Didactika magna), koje je
kasnije prevedeno na latinski jezik. Ma poziv engleske vlade jedno vreme provodi u Londonu, a
zatim u Švedskoj I Mađarskoj. Za vreme boravka u Mađarskoj napisao je čuveni “Orbis pictus”
( Svet u slikama), prvu ilustrovanu čitanku ukrađenu sa 302 drvoreza. Komenski se 1654. godine
vratio u Lešno, ali ubrzo dolazi do rata Poljske I Švedske. U kome je potpuno stradalo Lešno, a
Komenski po srugi put ostaje bez imovine, rukopisa I biblioteke. Poslednje utočište našao je u
Amsterdamu, gde je živeo do smrti. Tu su mu ištampana njegova celokupna dela.

Pedagoški pogledi KOmenskog bili su pod uticajem različitih idejnih strujanja njegovog doba,
pre svega nosily su pečat religijskog shvatanja sveta, što se naročito vidi u Komenskovom
postavljanju vaspitnog cilja (“ Krajnji cilj čoveka je večito blaženstvo bogom”), ali je Komenski
uspeo da se izdigne iznad okvira religijske ideologije, pa su ideje humanista, filozofije Bekona I
napredni pedagoški zahtevi epohe renesanse odredili progresivnu sadržinu pedagoškog sistema
Komenskog ( Tabaci, 1947).

Pripadnost sekti “češka braća” imala je za budući razvoj Komenskog “trojaki značaj: verski,
socijalno-filozofski I pedagoški. Verski značaj manifestvovao se njegovim duboko religioznim
vaspitanjem, stečenim na najčuvenijim teološkim studijama, a produbljenim pastorskim I
biskupskim radom. Socijalno filozofski značaj je u njegovoj demokratskoj opredeljenosti,
socijalnoj I humanističkoj, a pedagoški- u fanatičkoj posvećenosti školskom radu I pedagoškom
stvaranju”.

Buran život J. A. Kamenskog, praćen putovanjima I proganjanjima, ostavio je duboke tragove u

strukturi njegove ličnosti. To manifestuje u njegovoj demokratskoj viziji, humanističkoj prednosti
vaspitnom radu I potpunoj posvećenosti pedagoškoj misli. Prema tome, celokupna njegova
pedagoška miisao može se grupisati u dve velike celine: usmerena ka korenitoj reorganizaciji
školskog rada I usmerenost na područje didaktike, koja se odnosi na nastavne principe I metodde,
učitelje I udžbenike.

Školski sistem. Pogled Kamenskog na vaspitanje I prirodu deteta. U definisanju vaspitnog cilja
Komenski polazi od shvatanja “univerzalnog čoveka” u renesansnoj epohi I od svoijih verskih
pogleda. Prema njemu, čovek je prirodno biće I zato ga treba vaspitavati za ovozemaljske životne
potrebe. Pa upak, najviši vaspitni cilj se svodi na pripremu čoveka za većni život I njegovo
blaženstvo na drugom svetu. Ovaj kompromis između ovog I onog sveta bio je uslovljen
društvenim potrebama epohe I ličnim pogledima Komenskog . Da bi se to postiglo, bilo je
neophodno usvajanje nauke, morala I verskog osećanja, koje se moglo postići samo umnim ,
moralnim I verskim vaspitanjem. Njegova pedagoška misao utemeljena je na bezgraničnoj
ljubavi prema čoveku, jer prema KOmenskom “čovek je najviši stvor, koji bez vaspitanja postaje
najdivlja zver”... Vaspitanje nije potrebno samo bogatima, darovitima I lepima, već I
siromašnima, glupima I ružnima.

Da bi čovek postao čovek, potrebno je držati se najopštijeg principa da vaspitanje treba da bude u
skladu sa prirodom deteta. Ovim principom Komenski je izvršio veliki uticaj na kasnije klasike
pedagogije, ali se misao o skladnosti vaspitanja I prirode deteta delimično razlikuje. Kada se
govori o principu prirodnosti , on često prirodnost upoređuje sa zanatskim radom. Na primer,
funkcionisanje mehaničkih uređaka služi mu kao ugled za organizaciju nastave (štamparija I
nastava imaju zajedničke elemente; hartija I učenici; slova I knjige, itd.). Kao deo prirode, čovek
se razvija po njenim zakonima, pa je prirodno da I zakonitosti u vaspitanj budu u skladu sa
prirodom. Na primer, priroda se razvija postepeno I škola se razvija postepeno; priroda je
podeljena na doba, škola je podeljena na prirode; I u prirodi I u pordici deluju principi
postupnosti I sistematičnosti.

Kao alternative u četiri godišnja doba u prirodi, imamo: dečje, dečačko, mladićko I muževno
doba. U gledanju na dete Komenski iskazuje optimizam I duboko uverenje “ da se od svakog
deteta može izgraditi čovek”. Na primedbe da neki učenici imaju sposobnosti, ali ne I volju za
učenjem, Komenski odgovara da je problem u nesposobnim učiteljima I pedagozima, jer njegova
podela dece prema obdarenosti I karakteru upućuje na zaključak das u učitelji dužni da se
upoznaju sa psihofizičkim sposobnostima dece s kojima rade I uspeh neće izostati.

Sistem obrazovanja I nastave za Komenskog je ključno pitanje njegove pedagoške delatnosti.

Због тога је реорганизацији система образовања и васпитања поклонио највећу пажњу.
Коменски је школу схватио као неопходну институцију, јер никакво индивидуално
васпитање не може да обезбеди резултате као школско учење у већим групама, које „тече
боље, пријатније и подстиче рад“.

Својом поделом васпитног доба ма четири периода по шест година живота Коменски је
поставио темеље модерног школског система. Сваком периоду живота он је замислио
шестогодишње школовање, и то: за детињство, од рођења до 6. године, он предвиђа
материнску школу, где се деца васпитавају у породици под непосредним утицајем мајке; за
дечаштво, од 6. до 12. године Коменски препоручује школу матерњег језика која би радила
у свакој општини и месту; за младост од 12. до 18. године, он предвиђа школу латинског
језика или гимназију, која би радила у сваком граду, и за зрелост, од 18. до 24. године,
Коменски препоручује академију за студије која треба да постоји у свакој држави.

Оваквом периодизацијом и институцијама за образовање, Коменски је покушао да оствари

своју омиљену идеју пансофије. Попут осталих ренесансних мислилаца, изразито
хуманистичке оријентације, Ј.А. Коменски је био опседнут пансофијском идејом, идејом
учења свих у свему.

Материнска школа треба да обезбеди детету у раном детињству најосновније представе о

свету који га окружује и појавама у природи. Ту су представе о природи ( вода, земља,
ваздух, дрво,..); из географије ( планина, река, село, град,...); из астрономије( Сунце, Месец,
небо,..); из аритметике (мало, много,..); из геометрије (дужина, ширина,..). Дете треба да
научити да правилно говори и навикнути га на рад, али му дати и основе моралности.
Навикавати дете на послушност, правдољубље, вредношћу, љубав према ближњима,.. На
овом узрасту неопходно је и религијско схватање,

Коменски је први у историји педагогије образложио потребу предшколског образовања,

иако ова идеја потиче из античке епохе. У том смислу он је написао „Материнску школу“,
упутство за родитеље и дадиље, како треба поступати са децом у периоду до 6. године.

Проблемима основне школе Коменски је посветио изизетан значај. Основна његова тежња
је да спаси свет помоћу пансофије и да га приближи богу као извору целокупне мудрости.
Коменски сматра да ће нестати неспоразума међу људима, уколико буду образовани, да ће
престати ратови и ишчезнути разлике. Да би се то постигло треба отварати школе у које
„треба узимати... сву децу подједнако ... богаташку и сиротињску, дечаке и девојчице по
свим градовима, варошима, селима и засеоцима“.

Ово потврђује да школа није сталешка, да је намењена и нижим слојевима друштва. Тиме
се истиче елементарност основне школе коју треба да посвећују сви, али и њени
демократски карактер, јер је основна школа одиста намењена свакоме. Није без разлога
Коменски основну школу назвао школом метерњег језика, што је у оно време када је
званични језик био латински , било веома прогресивно. Тако се препорука за учење
матерњег језика слагала са његовим захтевом за масовност основне школе.

Школа мстерњег језика требало је да даје елементарна знања из читања и писања на

матерњем језику, рачунања с мало геометрије, природних наука, ручног рада и певања и
веронауке. Матерњем језику посветио је највише пажње.

У гимназији или латинској школи, поред седам слободних уметности. Коменски у наставни
садржај унео оне предмете који су под утицајем наука све више продирали у више
образовање. То су, осим граматике, реторике, дијалектике, астрономије и музике , још и
историја, земљопис, етика, физика и математика. У вези са наставом језика залагао се да се
поред матерњег, латинског и грчког језика, изучава и један од живих језика. Према замисли
његове латинске школе, види се покушај спајања старога с новим, као и прирпемање људи
способних за практичан живот.

У академију се уписују најспособнији младићи који су претходно завршили латинску

школу. Овде се изучавају теологија и филозофија као науке које представљају круну
образовања. Академија, према Коменском, треба да има теолошки, правни и медицински
факултет.

У време стварања грађанског друштва, Коменски је гледао на науку са практичког

становижтва. Ученици би требали да науче оно што ће им користити у животу. Због тога се
у његовим наставним садржајиа осећа реалистички дух, за разлику од схоластике,
филозофске и теолошке мисли, која се темељила на ортодоксној хришћанској догматици,
систему учења који је искључиво полазио од непромењених догми и аподиктичких тврдњи.

Детаљна организација школског рада и наставе, која се, у великој мери и данас користи,
чини Коменског у најпознатијим педагошким мислиоцрем у читавој историји педагогије.
Његова заслуга је што је дефинисао школску годину, школску неделју, радни дан, наставни
час, узајамно смењивање рада у одморам летњи распуст, као и дефинисање разреда као
колектива у коме ће се остваривати непосредан рад учитеља и ученика.