O putnim odredištima

1.

Na ravnom, jednoličnom zemljištu, iznad autoputa koji povezuje London i Mančester, nalazi
se jednospratna zgrada drumske kafane, sva od stakla i crvene cigle. Na pročelju zgrade okačena je
velika oglasna tabla koja vozačima i ovcama sa obližnjeg polja pokazuje jedno jaje na oko, dve
kobasice i brdo zapečenog pasulja.
Stigao sam do kafane pred sumrak. Nebo se na zapadu obojilo rumenilom, a iz krošanja
drveća pokraj zgrade mogao se čuti poj ptica nasuprot neprekidnom potmulom brujanju motora.
Putovao sam već dva sata, tokom kojih su mi društvo pravili oblaci koji su se skupljali na obzorju,
svetla gradova koji su promicali s druge strane travnatih ograda, nadvožnjaci i siluete automobila i
vozila u prolazu. Izašavši iz kola, koja su pri hlađenju ispuštala zvuke kao kada se hartija provlači kroz
pisaću mašinu, osetio sam laku nesvesticu. Moja čula su morala da se prilagode na čvrsto tlo, vetar i
prigušeni huk nadolazeće noći.
Restoran je bio blještavo osvetljen i preterano topao. Na zidovima su visile velike fotografije
šoljica za kafu, slatkiša i hamburgera. Konobarica je dopunjavala aparat za pića. Sa poslužavnikom u
ruci, krenuo sam duž metalnog šanka, kupio štanglicu čokolade i sok od pomorandže i seo do prozora
koji je prekrivao čitav jedan zid. Velika prozorska okna bila su obložena trakama mrkog mekanog gita,
koji me je mamio da u njega zarijem nokte. S druge strane prozora, travnjak se spuštao sve do
autoputa, na kojem su vozila prolazila u nečujnoj, elegantnoj simetriji u šest traka, dok je pomrčina
sve više zamagljivala razlike u obliku i boji automobila, tako da su se u oba smera mogli videti samo
beskrajni nizovi crvenih i belih dijamanata.
Osim mene, u restoranu je bilo svega nekoliko mušterija. Jedna žena je lenjo vrtela vrećicom
čaja u šolji. Jedan čovek i dve devojčice jeli su hamburgere. Stariji muškarac s bradom rešavao je
ukrštene reči. Niko nije govorio. U vazduhu se osećala izvesna misaonost, čak i tuga, koje su samo
bile pojačane stišanim zvukom muzike veselog ritma i glaziranim osmehom žene koja se na fotografiji
iznad kase spremala da zagrize sendvič sa slaninom. U sredini prostorije, nervozno poskakujući na
vazduhu koji je strujao iz otvora za ventilaciju, sa plafona je visila kartonska kutija, koja je uz svaki
hotdog nudila besplatne kolutove crnog luka. Kutija je bila nikakva, obrnuta naopačke, pa je delovala
kao grub prikaz uzora koji je poslovođa svakako hteo da postavi, kao što je u udaljenim krajevima
Rimskog Carstva oblik onih kamenova kojima su se označavale milje odstupao od forme koju su imali
u centru carstva.
Zgrada je u arhitektonskom pogledu bila bedna, smrdelo je na prženo ulje i sredstvo za
čišćenje podova sa mirisom limuna, hrana je bila nezdrava, stolovi umazani krupnim flekama kečapa
koji se skorio nakon što su putnici odavno otišli dalje, pa ipak me je nešto u ovom prizoru dirnulo.
Bilo je nečeg poetičnog u ovoj zaturenoj drumskoj kafani, smeštenoj na ivici autoputa, daleko od
svakog naselja. Njena draž me je podsetila na još neka odredišta putovanja koja su jednako
neočekivano poetična – aerodromi, luke, železničke stanice i moteli – kao i na jednog pisca iz
devetnaestog veka i na jednog slikara iz dvadesetog veka na koga je ovaj uticao, koji su, na različite
načine, bili neuobičajeno osetljivi na moć graničnih tačaka putovanja.

2.

Šarl Bodler rodio se 1821. godine u Parizu. Još od malih nogu osećao se nelagodno kod kuće.
Otac mu je umro kada mu je bilo pet godina, a samo godinu dana kasnije njegova majka se udala za
čoveka koga on nije voleo. Potom su ga slali u više internata iz kojih je on redom bio izbacivan zbog
neposlušnosti. Kao odrastao čovek, nije mogao da pronađe svoje mesto u buržoaskom društvu. Svađao
se sa majkom i očuhom, nosio crne pozorišne ogrtače i u spavaćoj sobi kačio reprodukcije litografije
Hamleta Ežena Delakroa. U dnevniku se žalio da pati od “one grozne bolesti koja se zove Užas
Doma” kao i od “osećanja usamljenosti, još od najranijeg detinjstva. Uprkos porodici – a naročito
među školskim drugovima – osećao sam da je moja sudbina život večne usamljenosti”.
Sanjao je o tome da napusti Francusku i da ode negde, negde daleko, na drugi kontinent, gde
ništa ne podseća na “svakodnevicu”, što je bila reč koja je za pesnika značila užas, negde gde je klima
toplija, mesto na kojem će sve biti ordre et beauté / Luxe, calme et volupté, kako glase legendarni
stihovi iz L’Invitation au voyage. Ali, bio je svestan poteškoća. Jednom je napustio olovno nebo
severne Francuske, ali se vratio utučen. Pošao je na put u Indiju. Nakon tri meseca plovidbe, brod je
upao u oluju, pa je morao da pristane na Mauricijusu kako bi se izvršile popravke. Bilo je to ostrvo sa
bujnim rastinjem, oivičeno palmama, o kakvom je Bodler sanjao. Međutim, nije mogao da se oslobodi
osećanja letargije i tuge, a sumnjao je da će u Indiji biti išta bolje. Uprkos tome što je kapetan nastojao
da ga ubedi da nastavi put, Bodler je insistirao da se brod vrati nazad u Francusku.
Iz ovoga je nastao ambivalentan odnos prema putovanjima koji je imao do kraja života. U
pesmi Le Voyage, sarkastično je zamišljao izveštaje koje bi putnik doneo sa dalekog puta:

Videsmo zvezde
I talase, i videsmo pesak,
I uprkos mnoštvu muka i nepredvidljivih nedaća,
Često nam je bilo dosadno, baš kao i ovde.

Pa ipak, i dalje je osećao želju za putovanjima, koja ga je neumoljivo pritiskala. Tek što se sa
svog putovanja na Mauricijus vratio u Pariz, počeo je da mašta o tome da se ponovo zaputi negde
drugde, zapisavši: “Život je bolnica u kojoj je svaki bolesnik opsednut menjanjem kreveta. Jedan hoće
da leži pokraj radijatora, dok drugi smatra da bi mu bilo bolje kad bi bio pored prozora.” Bodler se nije
stideo da i sebe uvrsti među bolesnike: “Oduvek mi se činilo da će mi biti dobro negde drugde, i ovim
pitanjem promene mesta mogu bezgranično da zabavljam svoj duh.” Ponekad je Bodler maštao o tome
da ode u Lisabon. Tamo bi mu bilo toplo, a on bi, poput guštera, skupljao snagu izležavajući se na
suncu. To je grad vode, mermera i svetlosti, koji pogoduje misaonosti i spokoju. Ali već u trenutku u
kojem je zamislio ovu portugalsku fantaziju, počeo bi da se pita ne bi li bio srećniji u Holandiji. A
zašto ne i na Javi ili na Baltiku ili čak na Severnom polu, gde bi mogao da se kupa u senkama i
posmatra kako komete preleću preko Severnog neba? Krajnje odredište putovanje i nije bilo bitno.
Suština želje je bila u tome da se pobegne, da se ode, kako je završio, “Bilo kuda! Bilo kuda! Samo da
je izvan ovog sveta!”
Bodler je maštarije o putovanjima smatrao znakom onih plemenitih duhova koji tragaju i koje
je on nazivao pesnicima, duhova kojima je premali horizont njihovog doma mada uviđaju granice
drugih zemalja i čija se narav njihala između nade i očaja, između detinjeg idealizma i cinizma.
Sudbina pesnika jeste da, poput hrišćanskih hodočasnika, žive u posrnulom svetu, ali ne odričući se
svoje vizije drugačijeg, neukaljanog carstva.
Protivno ovakvim idejama, u Bodlerovoj biografiji se ističe jedan detalj: njega su čitavog
života snažno privlačile luke, dokovi, železničke stanice, vozovi, brodovi i hotelske sobe, i više se
osećao na svome u ovim prolaznim putnim odredištima nego u sopstvenoj kući. Kada bi osetio da ga
guši pariska atmosfera, kada bi mu se svet činio “jednoličan i mali”, Bodler bi otišao, “tek da bi nekud
otišao”, i zaputio se do neke luke ili železničke stanice, gde bi u sebi kliknuo:

Vagoni, povedite me sa sobom! Brodovi, ponesite me odavde!

Odvedite me daleko, daleko odavde. Ovde se od naših suza pravi blato!

U jednom eseju o Bodleru, T. S. Eliot je rekao da je on bio prvi umetnik devetnaestog veka
kod kojeg je došla do izraza lepota mašina i modernih putnih prostora. “Bodler je izmislio novu vrstu
romantične nostalgije,” napisao je Eliot, “poésie des départs, poésie des salles d’attente.” Moglo bi se
još dodati: poésie des stations-service i poésie des aéroports.

3.

Kada bih kod kuće osetio tugu, često bih se ukrcao na voz ili seo u aerodromski autobus koji
vozi do Hitroua i smestio se na osmatračnicu Terminala 2 ili na poslednji sprat hotela Renesans koji se
nalazi duž severne piste, gde bi mi utehu pružio prizor aviona koji neprestano uzleću i sleću.
Godina 1859. bila je teška za Bodlera, nakon suđenja zbog Cveća zla i raskida sa ljubavnicom
Žanom Dival, Bodler je posetio majku u njenoj kući u Onfleru i, tokom svog dvomesečnog boravka,
vreme uglavnom provodio u stolici na doku, posmatrajući kako barke pristaju i otplovljavaju. “Ti
veliki i divni brodovi, koji neprimetno poigravaju (lebdeći) nad mirnom vodom, ti snažni brodovi koji
izgledaju tako bajno i dokono, zar se ne čini kao da nam nečujno šapuću: Kada ćemo odjedriti prema
sreći?”
Sa parkinga pored 09L/27R, kako piloti nazivaju severnu pistu, boing 747 najpre izgleda kao
malo sjajno belo svetlo, kao zvezda koja pada na zemlju. U vazduhu je proveo dvanaest sati. Uzleteo
je u zoru u Singapuru. Preleteo je preko Bengalskog zaliva, Delhija, Avganistanske pustinje i
Kaspijskog mora. Nadleteo je Rumuniju, Češku i severnu Nemačku, a onda, iznad sivomrke, nemirne
vode holandske obale, počeo da se spušta, tako nežno da je samo nekoliko putnika moglo da primeti
promenu u zvuku motora. Potom je iznad Londona pratio Temzu, okrenuo na sever blizu Hamersmita
(tamo gde zakrilca počinu da se orvaraju), uhvatio pravac nad Aksbridžom i ispravio se iznad Sloua.
Posmatrano sa zemlje, belo svetlo se postepeno zadobija oblik ogromnog dvospratnog aviona sa četiri
motora zakačena kao minđuše ispod neverovatno dugačkih krila. U sitnoj kišici, oblaci vode obrazuju
zavesu iza aviona koji se dostojanstveno približava aerodromu. Ispod njega su predgrađa Sloua. Tri
sata popodne. Po okolnim vilama zagrevaju se čajnici. U dnevnoj sobi je uključen televizor, ali je zvuk
sasvim utišan. Zelena i crvena svetla tiho prelaze preko zidova. Svakodnevica. A iznad Sloua je avion
koji je nekoliko sati ranije leteo nad Kaspijskim morem. Kaspijsko more-Slou: avion je simbol
prostranstva sveta, noseći u sebi tragove svih zemalja kroz koje je prošao, a njegova večna
pokretljivost služi kao maštovita protivteža osećanju ustajalosti i zatočeništva. Jutros je avion bio
iznad Malajskog poluostrva, mesta u čijem se imenu još oseća miris guave i sandalovine. A sada,
nekoliko metara iznad zemlje koju je izbegavao toliko dugo, avion deluje nepokretan, sa kljunom
izdignutim uvis, kao da je na čas zastao pre no što sa šesnaest zadnjih točkova bude dodirnuo asfaltnu
pistu, uz kovitlac dima kao vidljivi trag njegove brzine i težine.
Na paralelnoj pisti, avion tipa A340 poleće za Nju Jork i uvlači, u prostoru iznad rezervoara
tipa Stejns, zakrilca i točkove, koji mu neće biti potrebni sve dok ne počne sletanje, iznad kuća sa
belom oplatom na Long Biču, 3000 milja i osam časova oblaka i mora dalje. Kroz vrelu paru mlaznih
motora mogu se primetiti drugi avioni koji se spremaju da krenu na put. Na sve strane, avioni se
nalaze u pokretu, pa se šareni repovi ocrtavaju naspram sivog horizonta kao jedra na nekoj regati.
A kod staklene i čelične konstrukcije Treminala 3 odmaraju se četiri džina, čije livreje svedoče
o njihovom različitom poreklu: Kanada, Brazil, Pakistan, Koreja. Provešće nekoliko sati na svega par
metara jedan do drugog, gotovo se dodirujući vrhovima krila, a onda će svako krenuti na novo
putovanje u predele stratosfere. I dok se vrata na avionima otvaraju, započinje ples sa precizno
utvrđenom koreografijom. Kamioni se uvlače ispod trbuha aviona, crna creva kojima se dovodi gorivo
prikačinju se za krila, gumena četvrtasta usta hodnika sklapaju se oko trupa aviona. Prtljažnici otvaraju
svoja vrata iz kojih se istovaruju izlupani aluminijumski tovarni sanduci, u kojima se možda nalazi
voće koje se pre svega par dana ljuljuškalo na granama tropskog drveća ili povrće koje je svojim
korenjem zadiralo u tlo po planinskim visoravnima. Dva čoveka u kombinezonima postavljaju male
merdevine uz motor jednog aviona i otvaraju poklopac ispod kojeg se ukazuje zamršeno klupko žica i
čeličnih cevčica. Iz prednjeg dela jedne kabine iznose se čaršavi i jastuci. Putnici se iskrcavaju. Za njih
će ovo sasvim obično englesko popodne imati primesu natprirodnog.
Nigde se draž aerodroma ne pokazuje u zgusnutijem obliku nego na televizijskim ekranima
koji u nizovima vise sa plafona aerodromskih terminala, najavljujući polaske i dolaske aviona, a čiji
emocionalni naboj i imaginativna privlačnost nisu ni najmanje prikriveni nedostatkom svake estetske
samosvesti, kabastim držačima i tipiziranim grafikonima. Tokio, Amsterdam, Istambul. Varšava, Sijetl,
Rio. Na ekranima se ponavlja sva poetičnost poslednjeg reda iz Džojsovog Uliksa: podatak o tome gde
je roman napisan ali, u isti mah, i od ne manje važnosti, simbol kosmopolitskog duha koji se krije u
njegovoj kompoziciji: Trst, Cirih, Pariz. Neprestani pozivi sa ekrana, koje povremeno prati nestrpljivo
treptanje kursora, nagoveštavaju nam s kakvom lakoćom bi se naši naizgled ukalupljeni životi mogli
izmeniti, samo kad bismo učinili nekoliko koraka niz hodnik u pravcu aviona koji će nas za par sati
spustiti na neko mesto za koje nas ne vezuju nikakve uspomene i gde nam niko ne zna ni ime. Kako je
samo ugodno pomisliti, u tri sata popodne, kada smo u sumornom raspoloženju, kada nam zaprete
klonulost i očajanje, da uvek ima neki avion koji uzleće nekuda, koji sledi Bodlerovo “Bilo kuda! Bilo
kuda!”: Trst, Cirih, Pariz.