BIBLIOTEKA GRIFON

Savet biblioteke

David Albahari
Vladislav Bajac
Jovan Ćirilov.
Vera Kolaković
Aleksandar Kothaj
Milan Vlajčić

Urednik
Radoslav Mirosavlјev

Likovno-grafička oprema
Zoran Branković

Slika na omotu i crteži u knjizi

Aleksandar Deroko

ISBN 86-331-0170-X
 Aleksandar Deroko

A ONDAK JE
LETIJO
JEROPLAN
NAD BEOGRADOM

Sećanja

MMXIX

NARODNA KNјIGA
BEOGRAD
DEROKOV VEK
Zvučno i „stranski“ zagonetno, uz to slučajno poklapajući se jednom
krivulјom slogova s imenima opštepoznatih stilova i epoha kao što su barok
ili rokoko, prezime Derokovo znalo je često, makar samo i privremeno, da se
„poigra“ s kakvim bezazlenim i lako zbunjivim studentom Arhitektonskog
fakulteta. Dođe tako brucoš u aulu i na oglasnoj tabli gde se ističe raspored
predavanja pored naziva predmeta (istorije arhitekture) ono „Deroko“ ni pet
ni šest protumači kao naziv specifičnog stila, određeni period valјda u
graditelјstvu... Pravo iznenađenje, pa i zaprepašćenje, usledilo bi, naravno,
u učionici, u susretu sa ovim živopisnim čovekom. Markantne pojave,
impulsivan, varoški meraklija i „rustikalan“ u isti mah, prof. Deroko je
višestruko zanimlјiv i radoznao: slikar i neumorni hodočasnik, avijatičar i
arheolog, fotograf i restaurator, jedan iz stroja onih čuvenih 1300 kaplara i
„hilandarac“, naposletku akademik i družbenik pesnika i sportista. Pa i u
svojim predavanjima najuže stručnim, i još više u knjigama, uživao je, reklo
bi se, više u onom verodostojnom ličnom osvedočenju pa i prostodušnoj
opservaciji negoli da ogrezne u silne graške znoja sve samih knjiških i
kabinetskih fusnota i pretencioznosti. Takav je i danas u svojoj osamdeset i
devetoj, šarmantni razgovornik širokog jednog radijusa tema i
interesovanja, mada se, tvrdi, „rodio mutav“! Pa kada se sve zbere, ispada,
bogme, da se poneki onaj bezazleni student njegov i nije mnogo prevario:
Aleksandar Deroko znači osvedočenu originalnost, i to ne samo u prilazu
umeću i umetnosti neimarstva; više od toga, on je dragocena kopča što
dohvata i povezuje „uživo“ sad već gotovo tri veka!
Činjenica da je A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom knjiga
doživlјaja, sećanja i autobiografskih pribeleški jednog „izrađenog“ arhitekte
i istoričara umetnosti građenja, navodi na pomisao kako ona možda i nije
morala biti napisana, baš kao što i sam ovaj njen lepršavi naslov preuzet sa
potpisa jednog njegovog zvonko kolorisanog akvarela, opet novijeg datuma,
kazuje dovolјno o nekakvoj sprezi sa jednom od onih sijaset rabota kojima se
Aleksandar Deroko bavio uzgred, više za svoju dušu (i prijatelјe) negoli za
javno prikazivanje. Izrazito praktičan i za sve prijemčiv duh, Deroko
svakako u mladosti i nije naročito goreo želјom da se izrazi samo perom,
samo „kao svedok“, kao što to nije ni danas danji, makar što u nizu novina i
časopisa još ranih dvadesetih godina, mimo čisto naučnih priloga, nailazimo
na ostrvca njegovih umetničkih ekstaza, pregršt zapisa, članaka, eseja i
nadahnutih putopisa.
 Sa stajališta uvaženih spisatelјskih konvencija ovi memoari ili
antimemoari, kako hoćete, nisu, dakle, imali velikih izgleda da se „slože“,
ponajmanje ne u ovom obliku, obimu i s ovim redosledom pripovedanja.
Zahvalјujući isklјučivo izvesnom broju današnjih časopisa i publikacija
zainteresovanih za „nove starine“, a koji su se poput „neumolјivih“ pijavica
prilјubile uz to dugoživeće predanje, gotovo neosetno i dosta neočekivano
formiralo Se grumenje ovih tekstova jednog lako uočlјivog rukopisa,
naravno uvek u pratnji čitavog „konvoja“ crteža i sličica, što je dakako
sastavni deo Derokove ruke, njegovog dugogodišnjeg bavlјenja plastičnim i
dekorativnim umetnostima, pa ako hoćemo da zavirimo i dublјe,
nastavlјanje one srednjovekovne, manastirske književne tradicije kad su
iluminacije sa strane obavezno ukrašavale i pojašnjavale svetačko štivo.
Na čast ovom „novopečenom“, „nedelјnom“ spisatelјu služi zacelo to što
su svi njegovi tekstovi ovde zbrani — bili naručivani, nastali na „nagovor“,
čak prigodom, i time već u samom svom začetku bili i kolektivna potreba
(kao što je to, na primer, danas rasprostranjena književna vrsta intervjua) a
ne tek odblesak samoprobuđene ambicije, ili skribentskog narcizma nekog
još uvek mrdajućeg stogodišnjaka i njegove puke dokolice. Naravno, i u
drugim ravnima i aspektima ove knjige naći ćemo istu tu nezaboravlјenu
derokovsku pasiju i lјubavi, sve odreda doživlјene i proživlјene, baš kao što
ih je s vremenom i zavređivao i osvajao onaj koji ih je u životu imao podosta,
i to baš raznih.
Aleksandar Deroko, rođeni Beograđanin (1884) u čijim žilama paralelno
teku četiri „različite krvi“ (venecijanska, dubrovačka, bečka i bečkerečko-
mokrinska), dilјem proteklih dekada bavio se barem četrdesetinom
raznoraznih poslova i zanata. Baš tako: zanata! Potekao iz viđene
građanske i umetničke porodice i sredine, Deroko je u sam rano osetio
smisao za lepo i estetsko, za to što će kasnije nazvati „najplemenitijim
lјudskim uzbuđenjem“. Umetnost koju je Deroko celog svog veka bez
prestanka istraživao i upijao poslužila mu je da se predanije bavi i njenim
„materijalnim dokazom“ i građom, u svoj različitosti oblika i zanata koji
sudeluju u njenom izvođenju.
A u početku bio je plivač. Čak i neku zlatnu medalјicu isplјusnuo je tamo
pri dnu veka ondašnji krakati, vižlјasti dečak — „za preplivavanje Save“!
Čim je to ustrebalo, samo nekoliko leta docnije, poleteo je u nebesa, dakako
među prvima, pa bogme ozgo i pucao. U kakvu se vratolomiju upustio
vidimo po tim kabinama sada muzejskih aeroplančića sa Solunskog fronta:
bile su otvorene sasvim tako da se pilot u njima, kao neka živa meta, izlagao
skoro ceo, u svakom slučaju od pasa pa naviše! Ali, to je tada bilo i te kako
uzbudlјivo! Međutim, nova i dotle nepoznata uzbuđenja po najrazvijenijim
evropskim prestonicama tek su usledila za naše još od baruta garave momke,
pristigle tamo pravo s bojnog polјa, s Albanijom i Krfom za sobom, odbegle
iz same ratne grobnice. Nacionalna biblioteka i Luvr u Parizu, „Rotonda“ i
muzej Gime, Pon-Nef i Sakr Ker...
Nije, međutim, tek Gabrijel Mije sa Ecole des Hautes Etudes prvi
ukazao beogradskom mladom arhitekti i istoričaru-početniku na značaj
srpskog umetničkog i graditelјskog srednjeg veka. Dah tih tamo „sijedih
zemana“, istinskih početaka naših, u stvari, Deroko je poneo još s onih lirsko
ponesenih, vilovnjačkih tumaranja sa Rastkom Petrovićem po šturinama i
besputima kosovskim, sandžačkim, crnogorskim, makedonskim. Talјigajući
najprimitivnijim ondašnjim podvozom i dobro bruseći tabane od belega do
belega, sve od zova do zova, njih dvojica su, poput nekih pionira, razgrtali u
nehaj, korov i paučinu skrajnute prilaze i odavna zarđale vratnice poloma
vekova gotovo zaboravlјenih gradova, kula, negda dičnih manastira. Jedna
takva čudesna, istinska vrata („drvo kao ćilibar zlatno i rumeno“)
pronađena u Plavu — sada naslonjena negde u kutu dnevne sobe Ivanke i
Aleksandra Deroka — stajala su ih čitave tadašnje njihove poputnine. Svoje
skicenbuhove i sveščice punili su sve samim novim ekstazama, dirnuti
neodolјivo nekim likom sa zida, davno naslikanim „al fresco“ ili tek tu uz
put, iz mehane. Ova putopisanja njihova ostaće zauvek nenaknadivi susreti
s vremenom u hodu, pa čak i onda kada skoro „ništa ne pronađu“. Kao što će
Deroko 1929. godine upisati pred Drivostom: „Varoš je u ruševinama,
kamen je pao s kamena, gore iznad je visoka tvrđava a dole okolo duboka
klisura i vode. Sve prazno, sve mrtvo, sve spira kiša, mrvi sunce i mrazevi i
sve se pretvara opet u stenu i krš!“ Rastkova i Derokova zabeležja i
opservacije nisu bile tek „egzotika“ i „moda“, kako se ponegde mogao čuti
neumestan komentar. Ta njihova strasna potreba za otkrivanjem,
beleženjem, pa i izveštavanjem „sa lica mesta“ je zapravo više od toga —
traženje duboke, one maternje melodije sred poništenih ukućja, pokleklih
utvrda, zaborava. Jednoga će ono skrenuti pocve „ponoćnom damaru“, dok
će drugi, što okom što s metrom u ruci, pokazati i dokazati da nije sve u
mermeru i zlatu, da velika arhitektura nisu samo Partenon i Aja Sofija nego
i oni građom i obimom skromniji oblici, makar tom svojom „estetskom
stranom“, kao što je to i neki prosti, domaći naslon, kolibarak, neka kućica
pod brdom ili manastirić u svoj jednostavnosti i lepoti svog časnog
deminutiva.
Najčešće, pa time i najlakše, zakida se piscima kao što je Deroko
usredsređivanjem pažnje samo na njihovu dokumentarnost, vremenski
zahvat ili snagu erudicije i stručnosti. Skup tekstova što pred nama s
nekoliko munja u pravoj jednoj baklјadi uspomena prešpartava bezbolno
tolika desetleća, ističe sav, i bez ikakve sumnje, iz snažnog piščevog bila i
temperamenta. Između povelikih „knjigana“ Derokovih, prepoznatlјivog,
svojevrsnog inkunabulnog grafizma, bilo da su one istorijskog ili umetničko-
monografskog karaktera, ova knjižica je, međutim, „najmanja“,
„neplanirana“, lična, nešto slično „pitinom detetu“, prizidu, možda travi
samonikloj iz inata u sastavcima teških kamenih blokova. Ona je unekoliko
ornament tih drugih knjiga i istorije jednog veka. Najsličnija njoj je, biće,
Derokov nezaboravni „putovoditelј“, knjiga o Svetoj Gori. Ovde je, dakako,
još više dato maha pustolovini doživlјaja, s gotovo erotskim detalјisanjem
prekjučerašnjih proputovanja i svakodnevice. Tako vedar i prepun je i njegov
Beograd, presvučen sav u rođake i likove poznatih, takav je uveliko i Pariz
koji je sa svojim drugom na sve strane žudno iskao. Drukčiji već su košmar
Soluna, vrv Carigrada ili strašni nespokoj Banjice. Mnogo je toga
polupanog, raskrhanog i rastočenog tragom ovih sećanja i decenija, pa ipak,
najviše je u njima „lepog“. A celo je, valјda, samo ono što su oči videle i
dohvatile, „probile pogledom u mah“, pred čim se na časak s divlјenjem stalo
i natenane otprhnulo dalјe. U epifanijskoj jednoj trenutačnosti, Derokova
rečenica (njegovo pripovedanje), razigrana i nabreklih voluta, s bezbroj
uputnica „taj“, „tu“, „onaj“, „ovde“, „tog“, „tamo“ i sl. leže sva u prostor i
navoje vremena. Nauk je to valјda iz arhitekture, da nešto mora uvek biti
na nečemu i nekad. Deroko sazdava svoju rečenicu uvek u čulno opiplјivom
prostoru, naležući je tamo jednostavno kao što se kuća postavlјa, kao
spomenik, prosto, za svakog i za uvek.
Zadržimo se još trenutak na tom karakterističkom pletaru od suvog
prokušanog pruća baš kao što su to suvim žilama uvezane i ruke njihovog
kazivara kad zatitraju i razmahnu se naglo za poletelim prepletom reči. Zar
neimar ne kazuje najviše svojim rukama? Seća me ta rečenica dugo već na
temelјitost i pitominu starinskih duboreza. Reč tu pada svaka razložno i
nasušno kao što kujundžija odmerenim i poslednjim bočnim udarcima iskiva
sudić, još čvrsto ga pri tom stežući kolenima.
Najbolјi naš poznavalac arhitekture starih selјačkih i varoških kuća, i u
tome dostojni sledbenik znamenitog Sretena Vukosavlјevića, sam Deroko
neimar malo je toga sagradio. Desetak izvedenih objekata većinom
ornamentalnog karaktera, najčešće u kanonu „srpsko-vizantijskog“ stila.
Biće da je i to deo njegovog otpora, njegove mudrosti i intuicije pred silama
što su ga za onih mladalačkih balkanskih skitnji kosnule, pred vremenom
sverušitelјem. Ko zna, da se više bavio ciglom, malterom i betonom, možda
bi tamo, pod nekim temelјima sasvim utihnuo njegov glavni „motor“:
radoznalost i otvorenost prema svemu. Videti sve i ne očajavati, to je moto
koji lično deli sa jednim Zorbom i, nek mi bude oprošteno poređenje, s
Tolom; sva trojica, zbilјa, nisu se ustručavala da okuse baš od svega „po
mnogo“. Možda je stoga i najbolјe da ovaj zapis svedemo tipičnom
dogodovštinom ovakvih „gubitnika“.
Negde tamo pred rat, naš arhitekt domogao se jedne pristojne svote i
sagradio skromnu porodičnu kuću, vilu na Topčiderskom brdu. Za priču je
potpuno nevažno što je ovaj „dvor“ od najbolјih naših graditelјa ocenjen kao
jedinstven umetnički eksperiment, izvanredan asamblaž, suštastvena
„arhitektura bez arhitekata“ (architecture without architects) itd. Odmah,
dakle, posle rata, pedesetih, naglo izađe zakon o ograničenom posedovanju
stambenog poseda većeg „od dozvolјenog“ (o čemu je Deroko bio pročitao
nešto malčice u „Politici“) i, poplašen, a uz to i poštujući zakon, šta će, brže-
bolјe nađe kupca i za bagatelnu cenu — ondašnjih dvesta hilјada — proda je.
Sto trideset hilјada odmah je uložio u foto-aparat marke „Lajka“ a sa
ostatkom, i suprugom, pođe na prvo posleratno putovanje. Šta dalјe biva?
Švajcarska im je bila prva stanica, siđu u Lozani. I samo što voz pođe,
hvatajući već brzinu, sad već bivši vlasnik „Lajke“ (i još davnašnjiji posednik
vile) pođe rukom nervozno prema čelu i, pogađate, seti se da je aparat ostao
na sedištu, u kupeu. Nerado, ali već „kad se mora“ i kad je počeo, Deroko
sam nam kazuje taj doživlјaj, sa osmehom i bez žalјenja.
A čemu bi to i bilo drukčije?!
Moma DIMIĆ
 BEOGRAD

NA SUSRETU DVA VEKA

Pođimo hronološkim redom: Rodio sam se mutav. To su mi, razume se,
pričali posle, ali ono čega se prvog u životu sećam jeste neko mlako i
blјutavo lјubičasto mastilo koje sam morao da mućkam u ustima (celog
veka sam posle mrzeo lјubičasto mastilo). U stvari, sve je teklo ovako
nekako: Kad je dete već uveliko trebalo da progovori, a ono nikako da
promuca ni „ba“ ni „bu“ a kamoli „mama“ ili „tata“, zvali Dragu
Ljočićku, čuvenog, a tada valјda i jedinog dečjeg lekara u Beogradu.
Gurnula ona onu kašičicu ili prst detetu u usta, pogledala, nasmešila se i
rekla: „Iskuvajte mi dobro ove makazice“... I posle, kvrc, presekla je
malo Nešto ispod jezika (i danas vidim rezku kad zinem i pogledam u
ogledalce). Dete se, valјda, dralo, i posle ceo dan plјuvalo to lјubičasto
mastilo kojim su ga terali da ispira usta; to je, u stvari, bio
hipermangan, za dezinfekciju. A kad je već reč o takvim raznim
intervencijama, trebalo bi se svakako setiti i jedne druge znamenite, ili
bar dobro poznate, žene iz tog starog Beograda. I ona mi je, a pri tom i
mojoj majci, mnogo pomogla u jednom važnom trenutku života. Inače,
viđala se po ceo dan, pa i noću, po svim krajevima varoši kako žuri sa
malom crnom torbicom u ruci. Na plehanoj tabli pored vrata na njenoj
kući bila je naslikana Bogorodica sa anđelčićima okolo, a dole je pisalo
„Opštinska babica“. I izvan svoga posla svraćala je ona po beogradskim
kućama, tako, na kafu. Mi deca smo je zvali „gospa Cvečnmajka“, a u
stvari se zvala Cvečenmajerka. — No ja sam, izgleda, pošao pogrešnim
putem jer bi reč, pre svega, trebalo da bude o starome Beogradu...
Pred sam kraj XIX veka Beograd je bio više no upola manji od
današnjeg, i to ako se izuzmu predgrađa a računa samo varoš. Ona sa
savske strane nije tada išla dalјe od Bare Venecije i železničke stanice,
zatim se pružala do kraja Sarajevske ulice (kafana „Tri klјuča“), pa je
dalјe izlazila gore na plato sa malom starom crkvom Svetota Save.
Obuhvatala je još „Englezovac“ (tadašnju Makenzijevu ulicu), a na
Carigradski drum je izlazila kod „Staroga đerma“. Zatim je uklјučivala
još Palilulu i Hadži-Popovac i najzad silazila na Dunav kod klanice.
Izvan toga jezgra bila su neuređena predgrađa, Čukarica, Senjak,
Čubura, Bulbulder i dunavska Jalija nizvodno od Dorćola.
Tu sam se rodio i ja šest godina pre kraja prošloga veka. To je bilo na
spratu više „Perola“, u Knez-Mihailovoj ulici. (Ne hvalim se što sam se
rodio u glavnoj ulici tadašnjeg Beograda već ovo pominjem kako bih
mogao reći i reč-dve o nekim prilikama stanovanja i da bih pomenuo i
neke događaje i lјude). Kuća je bila na sredini bloka preko puta današnje
„Albanije“. Na uglu ka Terazijama bila je apoteka „Delini“ a na drugome
kraju, gde je danas robna kuća „Beograd“, bila je kafana „Hajduk
Velјko“. Između ta dva ugla, na sredini, bila je kuća na sprat s velikim,
uvek otvorenim kolskim prolazom, kroz koji se ulazilo i u baštu kafane.
Desno od toga prolaza bio je, s ulice, lokal Karla Perola. Unutra
mermerni stočići sa livenom nogom u secesion šari. Tu su trgovci iz
Knez-Mihailove ulice svraćali pre ručka na pivo i meze. Prodavane su
sardine, ringlice, maslinke, strani sirevi, ajvar i strana pića u flašama. To
su bile takozvane „delikatesne radnje“.
Iz onog kolskog prolaza vodile su stepenice na sprat. Prvo, na pola
puta, bio je, da tako kažemo, klozet (tada se to drukčije zvalo). Klozeti
nisu smeli biti u samome stanu, jer kanalizacije, tada, još nije bilo. Bila
je tu lepo oribana daska sanduka, a da bi bila žuta u ceđ je dodavan
šafran (inače, u samome stanu su za noć bile predviđene i neke druge
manje, pomoćne zgode).
Gore u stanu Uja, Jovan Đorđević, onaj koji je, pored ostalog, bio i
osnivač Narodnog pozorišta, profesor Velike škole, a koji je napisao i
prvi latinski rečnik (od koga je na tavanu bilo još knjiga, pa smo ih mi
deca krali i prodavali knjižari Valožića na Varoš-kapiji u pola cene).
Sećam se, dolazi kod njega profesor Jovan Turoman i oni se s vrata
pozdravlјaju „Amice“... „Amice“... i dalјe sve latinski, ceo razgovor, a mi
deca zinuli, gledamo. Dolazio je tu i Tona Hadžić iz Novog Sada i uvek
imao crnu svilenu pantlјiku oko glave preko čela, jer je patio od
glavobolјe. Tu je stanovao, dakle, Jovan Đorđević, samac, neženja, koji
je doveo svoju rodbinu iz Sente, Bečkereka i Mokrina. Nije se ženio, a
mrzelo ga je da živi sam. Bila je puna kuća. Tako je tu bila i moja majka,
kćerka njegove sestre. Tu se ona i udala za moga oca i tako sam se i ja tu
rodio (a izgleda da sam se mogao roditi i u Bagdadu jer su mu Francuzi,
koji su gradili našu prvu železnicu i kod kojih je moj otac bio u službi,
ponudili da pođe sa njima dalјe i na građenje bagdadske pruge, gde su
Francuzi posle Beograda pošli).
Bilo je puno soba. Uja je imao svoju sobu sa stelažama punim knjiga.
Mi deca tu nismo imali pristupa, samo smo ga viđali u Dugačkom
šlafroku, a sa Zelenim štitom na čelu, pored velike petrolejske lampe na
stolu. Tu je bio i jedan teleskop kuplјen u Beču, kroz koji smo, kada se
iznese na tavan, smeli da vidimo četiri meseca, mislim Jupiterova, ali
nam je veće zadovolјstvo činilo kada smo mogli da vidimo preko Save
kravu u nekom seoskom dvorištu ili da pročitamo sat na zvoniku crkve.
U kujni se ložio „šporet“ još jutrom. Kuvalo se mleko, a da ne zagori
stavlјano je u šerpu nešto kao levak izvrnut nagore, kroz koji se mleko
prelivalo, valјda hladilo, i tako nije zagorevalo. U kujni je bila „devojka“,
služavka, razume se, uvek iz „preka“, a tu su u kući bila i dva „đaka“
Velike škole. To su bili Radisav (i Ljubomir. Svaka beogradska kuća koja
je to iole sebi mogla dozvoliti, držala je „đake“. (I mnogi, posle
najugledniji lјudi počinjali su kao takvi „đaci“). Oni su jeli s nama za
stolom, imali svoje sobičke i nešto pomoći za odevanje i najpreče
potrebe. Imali su dovolјno vremena za predavanja, učenje i polaganje
ispita, a u kući su pomagali u mnogo čemu, pa su podučavali i nas decu,
a bilo nas je u kući troje za to. (Inače, pored ovakvih „đaka“ postojali su
tada i tzv. „blagodejanci“, đaci koji su primali „blagodejanije“ —
stipendiju).
Radisav nije više važan za ovo o čemu pišemo, ali Ljubomir
(Jovanović) je, posle, postao poznat — to je čuveni Ljuba Čupa. Sećam
se, tako, jedne večeri dolazi on i kaže nešto kao: „Oprostite, moram da
vas ostavim, moram da bežim.“ (To je bilo pred 1900. godinu). „Pa kuda
ćeš... i zašto?“ Kuća je bila obrenovićevska. (Uja je bio i vaspitač
Aleksandra Obrenovića i vodao ga je, kao dete, u Rusiju; na zidu je bio
uramlјen jedan list a dole je pisalo: „List sa platana pod kojim je Puškin
pisao“, bilo je to sa Jalte). Ali, eto, Ljubu, kaže, hoće policija da uhapsi.
„Moram još noćas preko Save, prvo do sela Bežanije, posle ću videti šta
ću dalјe...“ Otišao je te noći. Posle, mnogo kasnije, vratio se i sa Mošom
Pijade osnovao list „Pijemont“.
Nego da se vratimo kući. Zapamtio sam jedan dugačak hodnik i u
njemu dole uza zid poređane petrolejske lampe, pet-šest, sve jedna do
druge. Dužnost je „đaka“ bila i da ih uredno održavaju, da im
„mumakazama“ poravnjuju fitilјe, da ih pune, obrišu počađavela stakla i
stave onu savijenu „harnadlu“ gore da staklo ne puca. To su bile
pomoćne lampe, a u nekim sobama bilo je lampi koje su visile sa
plafona, a pomoću tega su se mogle spuštati i podizati. S druge strane
hodnika, uza zid, na jednom kao banku, stajale su kupe šećera. Šećera
nije još bilo u kockama ni u prahu, već samo u „glavama“. To su bile
velike, bele kupe koje je posle trebalo lomiti ili tucati u avanu, kako za
šta. Kafa se kupovala kod Dajmaka ili u bakalnici Dušana Todorovića na
Terazijama, u zrnu, zelena. Pržena je u „pržulјima“ na otvorenoj ringli
od šporeta (mirisala je cela kuća), pa je posle mlevena u onim
mesinganim ručnim „vodenicama“, koje su držane u krilu. Kad je već
reč o „domazluku“, da pomenemo i zimnicu za koju su pripremane
velike tegle. Za krastavce je trebalo, pored salicila, staviti jednu bakarnu
paru da sve lepo pozeleni, a za paradajz su flaše zatvarane specijalnom
spravom kojom su nabijani kuvani zapušači, a grlić je, potom, zamakan
u smolu rastoplјenu u jednom lončetu.
Inače, na šporetu se neprekidno kuvalo, prvo doručak, zatim ručak,
najzad i večera. Skoro da se nije ni gasio, a najviše su se ložila drva. Ko
može, osigura još u jesen vagon bukovih cepanica. Deset kubnih
metara, to je dosta za zimu, za kujnu i za sobe. Ugalј se uopšte nije
trošio. Na ulicama su se videle grupe od po dva-tri „Turčina“, kako su ih
tada zvali, u njihovim odelima od beloga sukna i sa testerama i
nogarima preko ramena. Oni su testerisali bukove cepanice „na četiri
reza, pet parčeta“ ili „na tri reza, četiri parčeta“, već kako se pogodiš.
Testerisalo se na ulici pa posle cepalo i ubacivalo u podrume, kroz
prozorčiće.
Pored ovih „testeraša“, na ulici su viđani i Cigani („Gospa, da
čupame trave?“). Kaldrma je bila „turska“, saobraćaja malo, i između
kamenja je brzo izbijala trava. Stanovnici kuća su bili dužni da je čiste, a
Ciganke su to noževima obavlјale za male pare ili „za staro“; naročito su
bili traženi muški prsluci. Neki put su „za staro“ nudili kupine, od kojih
se kuvalo slatko. Slatkim i kafom su redovno služeni gosti. Slatko se
kuvalo od trešanja, višanja, dunja, lubenica, smokava, čak i od ruža, a
najfinije je bilo ono od oraščića. Šlјive su mogle biti i filovane bademom.
Ono od kupina bilo je „cigansko“ slatko.
Nego da se vratimo na one „glave“ šećera tamo uza zid. Uja je imao
dva psa. Jedan se zvao Tambel, drugi ne znam kako, zaboravio sam. To
ime sam zapamtio baš zbog toga što je jednog jutra bilo veliko
uzbuđenje u kući, ali je sve moralo biti primlјeno takvo kakvo je i brzo
zaboravlјeno, jer je Tambel bio lјubimac Ujin. Pas je, inače, bio lepo
vaspitan, ali se zaboravio i digao zadnju nogu redom uz sve te kristalno
bele glave šećera, što je na njima ostavilo nemio žut trag. Toga dana Uja
nije više izlazio iz svoje sobe a niko sve to nije smeo više ni da pomene.
Uja je voleo nas decu i neki put nas je izvodio na Kalemegdan.
Sećam se, jednom, na ulasku u park stoji jedan gospodin sa velikim
fotografskim aparatom na nogarima i presreće prijatelјe. Bila je dugo u
kući, pa izgublјena, jedna žuta fotografija staroga gospodina sa dvoje
dece koje drži za ruke. Gospodin sa aparatom bio je Marko Stojanović,
poznati advokat (njegova je kuća ona u kojoj je danas Akademija
likovnih umetnosti, na ćošku ispred Kalemegdana). On je bio jedan od
prvih amatera fotografa u Beogradu.
Sve ovo je bilo pre 1900. godine, kada je Uja umro. Zaboravio sam
mnogo štošta iz toga vremena. Ipak, sećam se još ponečega. Tako, na
primer, venčanja kralјa Aleksandra i kralјice Drage. Gledao sam
povorku sa prozora. Bio je tu i fijaker i sve ostalo, ali sve što mi je još
jasno ostalo u pamćenju bila je slika komandanta garde kako napred
jaše, debelјuškast, nakićen, sa „dušankom“ preko ramena, sa
perjanicom, sa sablјom i celim dekorom, na konju koji se poigrava i
propinje... i, odjednom, kolan puče ili se smaknu i konjanik sede na
kaldrmu. Garans-čakšire su mu pukle niz celu butinu i gromko je sve
tresnulo... To sam najbolјe zapamtio.
 STEVAN SREMAC

Da ne bih propustio ili da se posle ne bih vraćao, ispričaću još ponešto

što je vezano za kuću Jovana Đorđevića. Iz Sente je Uja doveo i tri svoja
sestrića, koji su ostali bez roditelјa. Dao ih je u školu, ali dvojici škola
nije išla te je jedan morao otići u šnajderske a drugi u limarske šegrte.
Treći je učio dobro; to je bio Stevan Sremac. Možda bi bilo korisno da se
Ovde zabeleži i neki još nepoznat detalј o njemu. U vreme o kome je
ovde reč Sremac je stanovao sa Miletom Krpom kod neke žene koja je
izdavala sobe za samce, u Kući na uglu Jevremove ulice, ispod zgrade
Klasne lutrije. Sremac je voleo moju majku, koja mu je bila sestra od
tetke, i dolazio je na supu Sa rezancima, kakve je valјda zapamtio iz
detinjstva u Senti ili Bečkereku, a zatim bi išao dalјe na ručak u kafanu,
jer je „kafanski kost bolјi od svakog domaćeg“. Jednom tako, dok se
supa kuva, on zavija cigaretu. O, to je bio čitav ritual. Prvo se otvori
crna lakovana kutija sa inkrustacijama od sedefa u kojoj je žut svileni
duvan, a ozgo knjižica papira „Žob“. Odvoji se jedan listić i zalepi za kraj
usne, zatim se knjižica vrati, a listić savije između palca i kažiprsta,
napuni se duvanom, zavije, papir olizne a vrhovi cigarete otkinu. Palilo
se upalјačem iz koga je virio dug žut gajtan sa kićankom na kraju, pa
kad se kresne, vrh mu se samo zažari. To je sve traaajalo, a ako bi (ko iz
predusretlјivosti pokušao da mu šibicom pomogne, pokvario bi mu celo
zadovolјstvo. Nego, da se vratimo supi sa rezancima: kuva se ona na
šporetu, a moja majka će tek: „Dakle ćeš tako, Stevo, imala bih dobru
priliku, što se ne bi ože...“
 Nije moja majka stigla ni da dovrši rečenicu, a on je već zgrabio šešir
i štap (imao je svoj naročiti štap, običan, jak, ali od višnjeva drveta koje
se pod šakom grejalo i mirisalo i to je on naročito voleo) i bez reči
nestao. „Čekaj Stevo... evo supa...“ Ode on.
Odlazili smo ponekad do njega. Davao nam je papir i bojice, one
male školske, u dugmićima. Sam ih je nekad upotreblјavao, pa valјda
više nije hteo. Bilo je leto, vrućina. Prostrana avlija sa kaldrmom i
prkosom između kamenja. Na sredini veliki dud. Pod dudom sto, a pod
stolom šafolј sa vodom, a u njega Sremac spustio noge. Piše. Piše i sam
se smeje sećajući se, valјda, nekih starih detalјa iz svoga Banata. Sremac
je dobro i crtao. Dugo je u kući bila jedna sveska na čijim je koricama
pisalo: „Bal u Elemiru ili čovekova tragedija.“ To je bio rukopis u
stihovima a sa originalnim crtežima perom pa akvarelisanim. (Gde li je
sada ta sveščica?) Moja majka se lјutila jer je, kaže, on tu ismevao
banaćanske devojke, njene starije rođake i prijatelјice. Kod Sremca je,
valјda kao još sasvim mlad gimnazijalac, dolazio i Milutin Bojić,
možebiti da mu pokaže svoje prve pesme. On je Sremcu bio rod po Maci,
ženi Sremčevog brata Joce, koja je, opet, bila sestra Bojićevog oca.
Odlazio sam sa majkom i u njihovu kuću, tu je, s desne strane u
Sremskoj ulici, bila njihova papudžijska radnja, a ostrag u dugačkoj
avliji, soba do sobe, njihov stan.
Jednom je vodio nas decu šetnom lađom do Smedereva i natrag.
Prolazili smo pored Ritopeka. Tu jedan visok obronak pada u Dunav, a
na njemu staro seosko groblјe, mali krstovi pod ogromnim lisnatim
drvetom: „Eto“, kao za sebe reče, „kad čovek umre, najbolјe bi bilo tako
tu... pa se pretvori u ono zeleno lišće... ptičice ozgo pevaju...“
 GOSPOĐA PAULINA I NјENO DVADESET
ČETVORO DECE

Na Dorćolu je stanovalo više značajnih lјudi u sobama za samce, pa se i

selјakalo. Idu, tako, talјige natovarene knjigama, i ponečim još. Za
talјigama, ostrag, ide polako čovek ćelav a sa bradom (liči na Sokrata).
Na ruci mu visi kao neki krug opšiven crvenim somotom. Bio je to
Milovan Glišić, a ono što nosi stavlјa prvo ozgo na onu izribanu dasku,
jer nema poverenja, a nosi ta sam u ruci jer je od izuzetne važnosti.
Kad smo već dotakli i privatni živog nekih istaknutijih lјudi
tadašnjeg Beograda, dodajemo reč-dve i o Vladanu Đorđeviću, za koga
svakako nije potrebno podsećati ko je i šta je značio baš za sam razvoj
Beograda kao varoši, ali iz čijeg se života možda nedovolјno poznaju
neki detalјi koje beležim. Nešto sam video, a nešto iz razgovora roditelјa
tada čuo. Vladan je venčao moga oca i moju majku i dolazio je tako
poneki put pred podne u našu kuću. Nosio je cilindar, išao polako, sa
rukama na leđima i sa abonosovim štapom sa srebrnom drškom.
Jednom ga pita moja majka: „Kako je kuma?“ Kaže on: „Eno je, čeka
opet prinovu.“ „Pobogu, kume, pa koje je to već po redu? O, sirota
žena.“ „E, kumo, šta bi htela?... da ga, valјda, držim zaklјučanog u
verthajm kasi...“ Bio je korpulentan, krupan u glasu i u izrazima.
Docnije sam tek, iz razgovora starijih, doznao da je, dok je studirao u
Beču, upoznao gospođicu Paulinu, a jednoga dana, po povratku u
Beograd, zvao ga ujak, ili stric, koji je o njemu vodio brigu i školovao ga,
i kazao mu: „Hajde, obuci se lepo, idemo.“ „Kuda ćemo to?“ „Videćeš.“ I
pravo u Zemun, a u zemunskoj Donjoj crkvi čeka mlada i drži dete u
pelenama na ruci. Tako se Vladan venčao, a (posle (mu je supruga
Paulina darovala još dvadeset i Troje dece. Gospođa Paulina je bila
puna, flegmatična osoba; pričalo se da ni sama nije tačno znala koliko je
kada dece bilo i da čak poneko nije ni razlikovala. Poneko je brzo
zaboravlјala. Mnogo ih je rano pomrlo. Nјihova kuća (u Makedonskoj
ulici) bila je prostrana, na sprat. Dole su bile prostorije za prijem (divio
sam se u „turskom“ salonu — Vladan je bio i poslanik u Carigradu —
persijskim ćilimima i jednom velikom fenjeru, valјda iz kakve stare
džamije). Tu je bila i njegova soba za rad u kojoj je napisao sve ono i
onoliko mnogo koliko je napisao. Tu je bila i velika trpezarija, a pozadi
kujna i ostale prostorije domaćinstva, kao i one za poslugu. Dalјe dole
bila je velika bašta, u kojoj su takođe ponekad pravlјeni prijemi. Cela ta
kuća je rasturena tek za vreme prvog svetskog rata.
 U ŠKOLI

Godine 1900. umro je Jovan Đorđević i moji roditelјi su ostavili Knez-

Mihailovu ulicu. Preselili smo se negde u blizinu Saborne crkve. Pošto
tada još nisam bio napunio sedam godina, nisu hteli da me prime u
osnovnu školu. Zato su me dali u luteransku, u ulici Vuka Karadžića. Tu
je bila jedna velika avlija (do današnje zgrade Akademije nauka), sa
ulice je bila crkva a u dvorištu su bile dve učionice, za mlađe i starije.
Mlađima se bavila „Tantika“ i učila nas da pevamo „komt ajn fogel
geflogen sect zih nider auf majn fus“... itd. (ne pišem nemački jer nas
slova nisu ni učili nego samo kako se peva), a pored pesme pravili smo i
slike od „čupaka“ za koje je svaki od kuće donosio stare vunice raznih
boja pa se posle to čupkalo i od rastresene vunice lepile šarene
kombinacije presovane na hartiju — skoro kao neko apstraktno
slikarstvo. To je bio tzv. „kinderšul“.
Iduće godine pošao sam u osnovnu školu. Škola je bila na ćošku
tadanje Dubrovačke i Gračaničke ulice, gde je danas velika zgrada škole
„Braća Ribar“. Tada je tu bila samo jedna prostrana ograđena avlija sa
dve prizemne zgrade, odvojeno za muške prema Sabornoj crkvi, a za
ženske prema Kalemegdanu (gde je danas Francuska ambasada). Čak i
imena učitelјice se još sećam. Zvala se Živka Bujdićka. Bili smo, razume
se, kao sva dečurlija sveta i dobro se sećam da su jednom najzaslužnijeg,
ne sećam se više šta je učinio, dobro opalili po turu prutom i da je slinio.
To je obavio „famulus“. Bio je jedan muški i jedan ženski („tetkica“). Bili
su to muž i žena. Stanovali su u kući usred dvorišta i bili domari škole.
Za kaznu se, inače, stajalo u ćošku razreda ili sedelo u „magarećoj
klupi“. Pored ostala dva-tri osnovna predmeta, predavana je
„veronauka“ i razredi su naizmenice nedelјom išli u crkvu. Na nas je bio
red svakih osam nedelјa. Zadaci su pisani „križulјom“ na crnoj tablici, a
brisalo se malim sunđerčetom koje je visilo sa strane na kanapu. Ne
znam kako, tek jednom sam progutao poveliku takvu pisalјku i posle
morao da jedem samo gust kašast krompir dva-tri dana dok opasnost
nije prošla.
Za Vrbicu su sve osnovne škole išle u povorkama do Saborne crkve
gde je bila završna svečanost. Tu su majke dovodile i ostalu mlađu decu.
Ko god je to mogao, za Vrbicu je oblačio decu u nove halјine. Celo po
podne i veče kroz Beograd su zvonila mala zvonca okačena trobojnim
pantlјikama deci o vrat.
 UBILI KRALjA

Preko puta škole (docnije je tu dozidan donji deo zgrade Narodne

banke), do dućana Vase duvandžije i jedne berbernice u čijem je izlogu
stajao natpis: „Vadim zube, bez bola“, a u jednom uglu se nalazila i
jedna tegla od onih „za slatko“ i u njoj je bila voda i jedne male
merdevine na koje se pela prava živa žabica predskazujući kakvo će
vreme biti, bilo je uredništvo lista „Dvadeseti vek“ (pisalo je, čini mi se,
„XX vek“). Jednom pred veče čujemo mi „ua“„,dole“ itd. i pridružimo se
niz ulicu velikoj povorci demonstranata. Kad gde će? Oni pred
„Dvadeseti vek“ i tu sve razlupaše. Bilo je tada demonstracija ulicama, a
posle se pričalo da je i atentat spreman u cirkusu „Henri“, koji je svoj
veliki šator bio razapeo na čistini gde je danas onaj parkić ispred kafane
„Proleće“. Taj cirkus, pravi, veliki, evropski, bio je, razume se, senzacija.
Pred podne je išla kroz varoš povorka sa muzikom i klovnovima napred,
a pozadi je išao niz slonova sve držeći surlom rep prethodnoga, a na
kraju je bio jedan sasvim mali. Uveče su predstave bile „veličanstvene“.
Jedno jutro dođemo mi u školu. Kažu, danas nema škole. Zašto?
Kažu, ubili kralјa. Bilo je to 1903. godine. Ura, divno što nema škole.
Idemo da vidimo. Ali tamo vojska, sve zelene grančice zadenute u
puščane cevi. Ne puštaju prolaz. Prolaze. ipak samo tramvaji. Bio je to
još onaj stari „konjski“ tramvaj, električni je uveden godinu dana
docnije. Karta je koštala „marjaš“, koliko su nam svako jutro davali za
pogačice, ratluk ili bozu leti, a salep zimi. I tako smo se provezli pored
dvora i videli levo na travi ispred zgrade koja je bila u sredini parka, a
koje više nema, belim čaršavima pokrivena tela, valјda bačena sa
prozora ozgo.
Zatim sam video i povorku kada je kralј Petar posle krunisanja izišao
iz Saborne crkve i sa celom paradom prošao pored dvora. Beloga konja
su mu vodila dva gardista sa perjanicama. Imao je veliki purpurni plašt
sa belim hermelinom, a na glavi mu se klatila suviše velika i teška
kruna, koja mu je bila spala duboko na uši. Pričali su da je tu krunu
trebalo izraditi od Karađorđeva topa. Nacrtao ju je Juza, Čeh, crtač u
Ministarstvu vojnom (koji je inače u slobodnom vremenu ispisivao
rukom, kaligrafski, posetnice Beograđanima, jer štampanih još nije
bilo), a kruna je bila izlivena u topolivnici (Zavodu) u Kragujevcu, zato i
tako nezgrapno teška.
Dolaze nova uzbuđenja. Rusko-japanski rat. Tada su na
Kalemegdanu priređivani kermesi sa dobrovolјnim prilozima koje su
prikuplјale beogradske devojke prodajući cveće u naročito
improvizovanim pavilјonima, sve za ruski Crveni krst. Tamo gde je sada
onaj kameni lav Sretena Stojanovića bila je od letava i kartona
sagrađena ogromna (bar se meni tako činilo) oklopnjača „Retvizan“
koju su Japanci potopili u Port Arturu. Inače, Takozvani Gornji
Kalemegdan je već bio isti kao i danas, samo je umesto Roksandićevog
„Ribara“ („Ribar“ je tu postavlјen 1908. godine) bio običan mali
vodoskok sa vrteškom. Okolo su ukrug bile stolice koje je iznajmlјivao —
opet za marjaš — jedan visoki, mršavi invalid iz nekog od ranijih ratova
(imao je medalјe na grudima). Docnije je podignut, na mestu gde je
danas spomenik zahvalnosti Francuskoj, jedan kitnjast spomenik
Karađorđu, čitava jedna figura. Nјega su razbile austrijske granate u
prvom svetskom ratu.
 IZLETIŠTA

Nego, da se vratim opet malo školi: ko je mogao, poneo je bio od Kuće

„groš“ (to je bilo 20 „dinarskih“ para, dok se 20 „čaršijskih“ zvalo
„dvajespara“ i na njima je pisalo 10, najmanja para je bio marjaš, na
kome je pisalo 5) i išli smo u Topčiderski rasadnik, gde je svaki kupio po
jednu sadnicu kestena. Zatim smo se peli na Topčidersko brdo (danas
„Hajd park“) koje je bilo tada još potpuno golo i tu smo, duž puta koji je
tek bio trasiran, posadili te sadnice u rupe koje su bili iskopali robijaši.
Kad smo pomenuli Topčidersko brdo, da kažemo reč-dve i o samom
Topčideru: tramvaj (prvi električni posle onog konjskog u varoši)
polazio je od česme na Terazijama i išao do samog restorana u
topčiderskom parku. Park i restoran su bili posećenija izletišta
Beograđana nego danas. Pored ovog restorana bio je još i jedan drugi,
zvani „Burdelј“, ali taj je bio lošeg renomea.
Košutnjak je bio dvorsko lovište, ali otvoreno i za Beograđane. Sve
do 1903. godine Košutnjak je bio ograđen ogradom od hrastovog prošća,
onako kako su ograđivana seoska dvorišta u Šumadiji. Ta ograda je
uklonjena posle te godine i prodata kao građevinski materijal. Mnoge
beogradske kuće dobile su zatim parkete od te hrastovine. Pre toga u
Košutnjaku su slobodno živela čitava krda jelena sa košutama i srndaća
sa srnama, a bilo je i zečeva, fazana, pa i lisica. Zimi je pod naročite
nastrešnice stavlјano seno za hranu, a vodu je davala dole Hajdučka
česma. Zimi su nama deci davali po rukovet sena da nosimo u one jasle
gore. Srne nas se tada skoro nisu ni bojale. No ubrzo posle uklanjanja
ograde sva krda su uništena i Beograđani su dugo jeli mladu srnetinu
koju su selјaci donosili na pijacu. Dole, kod ulaza, postojala je lovačka
kućica i u njoj čuvari, a tu su bili i lovački psi. Železnička pruta je tada
imala samo jedan kolosek, a veliku slobodnu polјanu pored nje
upotrebio je zatim fudbalski klub „Soko“ kao svoje igralište. Danas sav
taj prostor zauzimaju železničke šine i skretnice.
Drugo izletište Beograđana bilo je Kijevo. Donde su išli šetni vozovi.
Tu je bio i restoran u parku, a na kraju druge aleje bilo je i jezero sa
čamcima, već odavno zatrpano. Gore na brdu bila je vila čuvenog
beogradskog trgovca Moše Avra Mace, sa plehanim ambrelom na krovu
kao simbolom njegove trgovine.
Išlo se pešice i na Avalu. Stari put nije išao kao danas, već kraće,
preko Voždovca i Torlaka (18 kilometara). Na Avali su još bile ruševine
starog Porčinog grada, koje su porušene docnije radi podizanja
spomenika Neznanom junaku.
Tramvajska pruga do Topčidera bila je samo jednostruka i na njoj su
bile skretnice, gde su se tramvaji sačekivali i mimoilazili. Oni su leti
imali po dvoja kola, napred motorna a pozadi otvoren „remonker“.
Sedišta na ovim zadnjim kolima bila su bez prolaza po sredini, u
dvostrukim naspramnim redovima među koje se ulazilo sa strane, a
kondukter je za sve vreme vožnje išao spolјa, daskom pridržavajući se za
ogradu, i naplaćivao karte koje su virile iz jedne valјkaste limene kutije
koja mu je visila na grudima. Karte su bile raznobojne, prema dužini
vožnje.
Tramvaji i osvetlјenje varoši pripadali su belgijskom društvu.
Električna centrala je bila na Dorćolu. Tu je bila jedna velika dinamo-
mašina sa ogromnim točkom i širokim kaišem kao transmisijom, a kada
taj kaiš sklizne sa točka (i to se dešavalo) onda osvetlјenje u varoši
pričeka, pa i tramvaji stanu dok se kaiš opet ne namakne.
Miloševa ulica, kojom je išao tramvaj za Topčider, u delu između
Vojne akademije i kafana „Guberevac“ i „Lepi izgled“ zvala se
„Šetalište“ i imala je levo i desno staze ispod drveća. Docnije, kad je
sredina ulice prvi put proširivana, drveće nije sečeno, već je Belgijanac
Leže strplјivo postavlјao za svako stablo naročite šine i tako prenosio
cela stabla sa korenjem i zemlјom nekoliko metara u stranu.
 RAZONODE I UZBUĐENјA

Sem pomenutih izletišta Beograđani su imali razonoda i u samoj varoši.

Na primer, tu su bili i prvi bioskopi. Jednoga dana je na čistini gde se
danas nalazi pavilјon „Cvijeta Zuzorić“ na Malome Kalemegdanu
nekakav putujući bioskop podigao veliki šator. Ispred šatora, a pored
ulaza sa reklamom uokvirenom šarenim sijalicama koje su trčale okolo,
tutnjala je velika parna lokomotiva, sva u izglancanome mesingu; ona je
pravila struju za bioskop i okretala vergl za muziku. Unutra se davao
aktuelan ratni film: Japanci, iseckanim pokretima, trče i skaču u vodu
prelazeći reku Jalu.
Kad smo već kod bioskopa, podsetimo se na one kasnije i već
savršenije. Na primer, na onaj u „šupi“ u Kolarčevoj ulici, gde je neki
Savić bio podigao veliku drvenu dvoranu. Bioskopa je bilo i docnije i u
više kafana. Interesantno rešenje bilo je ono kod „Pariza“ (ili „Takova“)
na Terazijama. Kako je tu „sala“ bila improvizovana od dotadanjeg
dugog uzanog dvorišta, platno je bilo stavlјeno da visi po sredini
prostorije, tako da se gledalo sa obe strane, a da bi slika bila jasnija,
platno je kvašeno prskalicom. Gledaoci su sedeli za kafanskim
stolovima, jeli i pili (s prednje strane bila je samo kafana a sa zadnje se
večeralo), muziku je davao jedan klavir, a docnije i mali orkestar od dva-
tri instrumenta. Uz tragične prizore sviralo se nešto ozbilјno, a uz šale
brzo i veselo. Filmovi su, razume se, bili nemi.
No preteča svega, mnogo ranije, bio je „panoptikum“ improvizovan
u jednom dućanu, negde na Terazijama. To je bio kao jedan kružni zid
na kome je okolo bilo dvadesetak otvora za oči. Ispred svakog takvog
otvora bilo je sedište. Sedne se i gleda kao kroz dogled i vidi unutra
jedna nepokretna stereoskopska fotografija. To tako stoji valјda jedan
minut, zatim zvonce — „cin“ — i slika ode dalјe a dođe nova, i tako
redom dok svi ne prođu.
 Nešto docnije uveden je bioskop i u Salu gostionice „Kolarac“, „Prve
beogradske pivnice“, kako je spolјa krupno pisalo. Ta sala je bila
zanimlјiva i zbog toga što su na jednom dugom zidu bile naslikane u
stojećem stavu i u punoj odori, sa pištolјima za pojasom, srpske vojvode
iz ustanka. U isto zgradi bila je na strani prema Makedonskoj ulici i
prva i jedina pošta za ceo Beograd.
Velika senzacija za dečurliju bilo je raskopavanje beogradskih ulica
koje je za izradu kanalizacije početo 1905. godine. Tu je bilo dubokih
rovova osiguranih drvenim skelama u više spratova po čijim lavirintima
se dalo igrati „lopova i žandara“, što je bila jedna od omilјenih igara.
Tada još fudbala nije bilo. Bilo je sokolskih vežbi na spravama, naročito
švedske gimnastike. Bila su dva konkurentna društva, „Soko“ i „Dušan
silni“. Biciklizam je takođe bio razvijen. Pera Selaković je bio „domaćin“
u velosipedskom klubu na placu ispod Narodnog pozorišta. Tamo je,
danas, zgrada Doma armije. Okolo kružna pista, a u sredini zaravan koja
je za mrazeva polivana vodom i služila kao klizalište.
Što se tiče života na vodi, Sava i kupanje bili su veoma privlačni za
omladinu, pa i za odrasle. Ali pre nego što bismo na to prešli i da ipak ne
bismo izgubili izvestan hronološki red, zadržimo se još malo na jednom
trenutku iz vremena uzbudlјivih istorijskih zbivanja kakvih je uvek bilo
mnogo u Beogradu.
Veliko uzbuđenje Beograđana izazvala je aneksija Bosne i
Hercegovine. Dosta je već pisano o mitinzima kod „Spomenika“ i o
Nušićevim govorima sa belog konja. Mi dečaci, tada već u gimnaziji,
pokušali smo to da doživimo i nešto bliže. Voja Tankosić nam je dao
neke stare puške vezane kanapom i vodio nas u neki potok kod
Rakovice, gde nas je učio da bacamo bombe. On poneku pravu, mi
prazne. Ali od svega bilo je najprivlačnije što smo, umorni, uveče u
Donjem gradu dobijali čorbu od krompira sa pravog vojničkog kazana i
po četvrt crnog vojničkog tajina. Savom su tada demonstrativno
prolazili austrijski monitori, a mi dečurlija plivali smo do pola reke
njima u susret i vikali „abcug Austrija“. Oni na lađi su se smejali, a
ložači su nas gađali uglјem, a mi, da izbegnemo udarac, gnjurali glavu
pod vodu... Eto tako, i to je bilo uzbudlјivo.
 Intenzivan je bio život na rekama oko Beograda. Na Dunavu je (na
tzv. Dunavskom šteku) bilo pristanište za austrijsku „Belu lađu“, koja je
od Beča išla dva puta nedelјno do Oršave i natrag. Na Savi je pak bilo
sedište Srpskog brodarskog društva sa njegovih osam lađa. Čudna jedna
igra obuzela je onda bila beogradske dečake. Zvalo se to „skuplјanje
lađa“: takmičilo se ko će više raznih lađa videti i zabeležiti u svoj spisak.
Za dokaz morala se dati tačna karakteristika, tj. da li je lađa „pašažer“ ili
„remorker“, koliko odžaka ima, da li je na točkove ili na propeler itd. Po
mogućstvu da se skicira i silueta. Prava groznica nastala je kad, pred
mraz i led, brodovi hitaju u zimovnike. Onda ih prolaze čitave povorke
pored Beograda. Austrijsko parobrodsko društvo bilo je DDSG,
mađarsko METR, rumunsko NFR, itd. Svako je imalo svoje boje i
oznake oko vrlo visokih crnih odžaka. Svi su brodovi bili na paru i
gotovo svi su imali bočne točkove sa loparima; jedan austrijski je imao
čak veliki točak pozadi, kao brodovi na Misioipiju. Srpsko brodarsko
društvo je imalo osam brodova: putnički su bili „Deligrad“ (najstariji),
„Car Nikola II“, „Šumadija“, „Mačva“ i „Morava“; a teretni „Takovo“,
„Beograd“ (oba sa po dva odžaka) i mali „Stig“, a bilo je posle i prinova
toj floti: jeftino su kuplјena na Temzi u Londonu dva brodića, „Purcel“ i
„Boydel“ i trebalo ih je nekako dovesti u Beograd. Izgleda skoro
neverovatno, ali su oni ipak uspeli da obiđu, ploveći sve uz obalu, celu
Evropu i da preko Gibraltara, Dardanela, zatim Crnim morem i
Dunavom dođu do Beograda. Kad su se pojavili kod Višnjice, dočekale
su ih sa beogradske strane prangije od crkve Ružice, koje su inače uvek
na dan Svetoga Nikole označavale slavu brodarica, dok su ih ostale lađe,
okićene zastavicama, pozdravlјale sirenama. Ti su brodići zatim
prekršteni u „Vardar“ i „Neretvu“. Svih tih deset brodova završilo je
herojski, posle, u prvom svetskom ratu, u pesku i mulјu na dnu dveju
velikih reka.
Nekad je Beograd mnogo više nego danas bio okrenut rekama, mada
je s one strane bila druga zemlјa — Austrija. Ili je to bilo može-biti baš
zbog toga. Sa savskog pristaništa su polazile mnoge lađe. Šetne za Šabac
i za Smederevo, a dva puta nedelјno i za Gradište i za Radujevac.
Omilјena je bila šetnja malim brodom „Morava“ do Zemuna i natrag.
Naizmenično, svako pola sata, išli su srpska „Morava“ i austrijski „IV“
(što smo mi čitali kao „IV“). U Zemunu se nije moglo izlaziti, jer je
trebalo imati pasoš; ostajalo se na lađi i vraćalo natrag. Mogla se, pak,
dobiti i neka propusnica, pa se sa roditelјima išlo kod Kapamadžije, u
„srpsku radnju“, i kupovalo jeftino konfekcijsko odelo, pošto je
konfekcije tada još malo bilo u Beogradu (Toša Đorđević u Knez
Mihailovoj ulici i posle čuveni „Mi, Talvi i Mandilović“). Carinici su se
pravili da šverc ns vide, mada se moglo lako primetiti da smo imali po
dva odela obučena jedno preko drugog. Te su lađe mirisale na gulaš, koji
se uz pivo služio iz kujnice pored odžaka malog broda.
Kad smo pomenuli prelaske Beograđana u Zemun, da ne zaboravimo
i Pančevo. Za Pančevo je, takođe, išao redovno, čak mislim dva puta
dnevno, jedan brod, austrijski. On je ulazio duboko u Tamiš do samoga
Pančeva i, kako se tu nije mogao okretati za povratak, morao je ići
natraške. Zbog toga je imao dve krme, jednu pozadi a drugu spreda, što
je smešno izgledalo. U Pančevu je bila Vajfertova pivara i tamo se
odlazilo na dobro pivo i čuvene „krenviršle“. Ne sećam se koje je godine
to bilo kada je veliki deo Beograđana bio prešao u Pančevo da vidi
najveći tadašnji cirkus sveta „Bufalo Bil“ (Vilijam Kodi) koji je tako hteo
da izbegne suviše veliku carinu i taksu za predstave u Beogradu. Za tu
priliku Beograđani su mogli da pređu u Pančevo bez pasoša ili objave.
Možda bi bilo interesantno ispričati i to kako je izgledala utakmica
između dveju „belih“ lađa na Dunavu, na liniji Beograd — Oršava. Pri
povratku uz vodu sticali su se srpski „Car Nikola P“ i austrijski „Tausig“,
jedan polazeći iz Kladova, drugi iz Oršave, a zatim su oba pristajala uz
put u svim pristaništima duž Dunava. Autobusa tada nije bilo i putnički
saobraćaj rekama bio je vrlo intenzivan. Trudilo se stići pre onog drugog
broda u svako pristanište uz put i pokupiti mu putnike ispred nosa. Bila
je to prava trka, u kojoj su učestvovali i sami putnici. „Tausig“ je bio
noviji i brz a „Car Nikola“ već pomalo zamoren. Kad dođu paralelno
jedan prema drugome nastaje uzbuđenje. Putnici bodre ložače da
pojačavaju vatru u kotlovima, šalјu im ozgo flaše piva, nastaje
urnebesno dovikivanje s lađe na lađu... i „Car Nikola“ je često tako
odnosio trku do Beograda.
Pri polasku svake lađe, a tako je bilo i na polasku svakog voza sa
železničke stanice, bila je ceremonija od tri zvona. Prvo, na desetak
minuta pre da putnici budu spremni, drugo valјda na pet minuta za one
zakasnele da potrče i tek na treće je sama lađa (ili lokomotiva) pisnula i
polazila.
Međutim, kad smo već pomenuli i zvono na polasku voza, da se
setimo kako je izgledalo jedno putovanje železnicom od Beograda do
Niša. Bio je samo jedan kolosek. Vozovi iz suprotnih pravaca su se
ukrštali na određenim stanicama i tu se neki put beskrajno sačekivali.
Sem toga, lokomotive su morale uz put da „piju vodu“. Zbog svega toga
je i putovanje do Niša trajalo skoro ceo dan. U oba pravca bio je samo
po jedan putnički voz i on je polazio ujutru. U podne su se vozovi
mimoilazili u stanici Lapovo i tu je bila pauza od jednog sata za ručak.
Tu u restoraciji ručavali su i vozovođe i mašinovođe; i kad oni ustanu od
stola to je bio znak da svi putnici požure natrag svaki u svoj voz.
Što se tiče saobraćaja na vodama ne bi trebalo zaboraviti ni
„dereglije“. To su bile velike drvene lađe koje su u Bosni tovarene
cepanicama za grejanje i puštane bez ikakvog pogona nizvodno do
Beograda (u Bosni su iz nazivali i „đemijama“). Iz Vukovara su donosile
bostan, odnekud pesak a kad su nosile žito tada su mogle biti ozgo i
pokrivene (i zvale se „garancije“). Sve je to lako išlo niz vodu, prosto
strujom reke. Uz vodu su ih morali vući konji ili i sami lјudi, na dugom
konopcu. Upregnu se tako i stazom uz obalu tegle danima. Interesantni
su bili oblici tih brodova. Prastari, ko zna koliko stotina godina
nepromenjeni. Pramci su im bili obrađeni u divne ukrase u obliku puža.
Sve teška hrastovina. Još od srednjeg veka pa nadalјe u istoriji su bili
poznati Srbi „šajkaši“ na austrijskoj strani u borbi protiv Turaka,
sigurno na drvenim brodovima sličnim ovim. Gvozdeni šlepovi parnih
brodova su ih vremenom potpuno istisli.
Niz Savu su se mogli videti i dugi nizovi splavova sa splavarima, koji
su ih čak sa Drine spuštali tako niz vodu do strugare Prometne banke,
na Dunavu nešto više od beogradske klanice. Plivali smo nasred reke do
njih i peli se na balvane, a splavari nas jurili, jer smo im smetali.
U vezi sa tim dereglijama mogla bi se možda ovde ubaciti i jedna
pričica iz mnogo ranijih vremena, a ja sam samo za nju čuo, međutim,
koja ipak ima veze sa doselјavanjem u Beograd. Tako su se i moj
pradeda i njegova ćerka, majka moga oca, doselili u Beograd. Pradeda se
zvao Vuković i bio je iz Novog Pazara, ali se nekako sa Seobama obreo u
Beču (on, ili je to možda bio njegov otac?), tamo se oženio Švabicom i
na kraju rešio da dođe u slobodnu Srbiju. Bio je, valјda, trgovac. Tek,
kupio je ovakvu jednu deregliju, malu, natovario je olovom, jer je ono
najviše cenjeno bilo u ta ratna vremena, i spustio se niz Dunav,
nedelјama putujući do Beograda. Tu je prodao prvo olovo, zatim i lađu, i
nastanio se. Baba se ovde udala i stigla posle još da i nama unučićima
ispriča i ovu pričicu. Lila se, kaže, zvona za Sabornu crkvu. U porti neki
majstor stranac napravio kalupe i spremio sve za livenje bronze. Tri
dana je vatra buktala, a Beograđani prolazili i dodavali u rastoplјenu
bronzu svoje priloge. Ko kašičicu, ko čirak, ko brazletnu, ko makar malu
paru... važno je samo da je sve čisto srebro. To je, prvo, merio stručnjak
i davao potvrde, a darodavac je svojeručno ubacivao u rastoplјenu
bronzu svoj dar, i, sve to kako bi zvona imala što srebreniji zvuk. Sva su
ta zvona posle u Prvom svetskom ratu Austrijanci skinuli i pretopili u
oružje.
 JAVNA KUPATILA

Kad smo već bili sišli na reke Beograda, da kažemo reč-dve i o

kupatilima, jedinim kupatilima beogradskim tada na Savi (ona kod „Šest
topola“ i na Adi Ciganliji su nastala mnogo docnije, a ni na Dunavu ih
nije bilo). No ova prva nisu važna samo kao kupatila već više zato što su
tu bili čitavi mali centri jednoga dela života tadašnjega Beograda.
Tramvaj br. 2 nije išao tada od savskog pristaništa direktno ka
železničkoj stanici. Na pola puta bio je tada Paranosov han i još nenasut
deo Bare Venecije, gde su deca plovila u koritima veslajući daščicama.
Tu je tramvaj obilazio udesno, izbijajući skoro do Save, pa tek odatle
kroz drvare izlazio na železničku stanicu. Ovde na obali Save bio je
mostić preko kanala kojim je Bara Venecija bila vezana sa Savom i ispod
koga se moglo proći čamcem. (Cela ta prostrana Bara Venecija je posle
nasuta i postavlјeni železnički koloseci.)
Malo dalјe na obali Save bila su dva kupatila. Prvo, zeleno
Dimitrijevićevo (ili popularno „Flizerovo“ jer je sopstvenik njegov
nekada bio berberin), a drugo, više njega, plavo, „Orijent“, inženjera
Jeftimijadisa. To su bile velike platforme od greda i dasaka, postavlјene
na buriće, koje su plivale na vodi. (Peščanih plaža na ovoj obali reke
uopšte nije bilo.) Na tim platformama su bili baseni kao kakve velike
korpe od dasaka spuštane u vodu. Iznad nekih je bio i krov od
razređenih dasaka kao zaštita od suvišnog sunca. Oko svakog takvog
basena bile su kabine i jedna prostorija sa tuševima, gde se smelo
sapunjati. Bilo je basena za muške i za ženske. Za decu sa mamama bio
je basen zvani „školica“. Tu je neki švimajster Pera poučavao plivanju (a
kažu sam nije umeo da pliva). Imao je jednu dugu motku na čijem je
drugom kraju visio učenik obešen oko grudi. Švimajster Pera je polako
vukao motku duž ograde basena s kraja na kraj i komandovao „ajnc“,
„cvaj“. Drugi način učenja bio je sa dve tikve levo i desno vezane
kanapom ispod grudi a bilo ga je i sa jastučetom od nepromočivog
platna na leđima (za naduvavanje bio je na uglu pisak od starog kalema
za konac zatvoren čepom). Plivalo se samo „žablјe“, tj. prsno, niko ni za
kakav „kraul“ nije još bio ni čuo. Iz „školice“ je jedan „tunel“ vodio
direktno u otvorenu Savu da bi kupačice mogle i tamo da plivaju a da se
uz put ne mešaju sa muškarcima, jer su tu spolјa bile kabine samo za
plivače muškarce. Bile su tu i dve trambuline, velika i mala. Bilo je i
manguparije koja je ronila ispod burića da zvirne u ženski basen i
njegove kabine. Na krovu zelenog kupatila Dimitrijević bila je i terasa sa
pivom i prženim ribama.
Sava je bila čuvena i kao lekovita protiv reumatizma, zato su tu
postojale i kade, a vodu je zagrevao jedan veliki crn kazan sa visokim
tankim sulundarem koji je blјuvao dim. Na vreloj lopati kojom se ložio
taj kazan fino su se mogle pržiti ribice „bucovi“ koji se pecaju na muvu,
na maloj udici na kraju običnog konca. O, ti mali prženi bucovi bili su
delikatesa za uvek gladnu dečurliju izmorenu praćakanjem po vodi i
suncu!
S donje strane kupatila, nizvodno, sedeli su na klupici ili sandučiću i
pravi pecaroši. Tu je reka duboka i na dnu ima raznih otpadaka iz
pristaništa, pa i podobrih somova, i tu su pecaroši spuštali svoje
strukove. („Najlon“ nije još postojao nego samo konjska struna i to od
repa konja a ne kobile.) Možda još nekoga može interesovati kako su to
stari majstori radili. Skuvaju se „valјci“, naročito čvrsto skuvano testo i
uveče pred mrak spuste se polako pregršti takvih valјaka u fišeku od
starih novina, kanapom na dno. Kad se novine raskisele i popuste,
izvuče se kanap a dole ostane gomilica, čitava gozba za ribe. Tako dve-
tri noći da se ribe primame i naviknu a zatim se tu spusti i struk sa
udicama. I veliki iskusni stari somovi se prevare. Inače som ide „na
bućkalo“. I dan-danas vide se na ušću Save u Dunav, kao valјda i pre sto
godina što je bilo, čunovi (ne čamci) staroga oblika, ribara „samaca“
kako se polako sredinom spuštaju niz vodu i čuju se kroz suton
ravnomerni udarci „buć“, „buć“…
Zimi su ti veliki splavovi kupatila demontirani kako ih led ne bi
odneo i smeštani su u velike šupe na obali. Nešto više ova dva kupatila
bilo je još i jedno vojno, za vojnike beogradskog garnizona. Ono zimi
nije demontirano jer nije bilo na burićima već na vojnim pontonima, i
dovlačeno je u zimovnik gore uz Adu Ciganliju.
Na izlasku mostića koji je spajao kupatilo sa obalom bile su s jedne
strane vruće pogačice a s druge su plivale u vreloj masti mekike, kao
neke slane krofne. Nešto bliže varoši bila je uz obalu kafanica pred
kojom su na žaru pržene najmirisnije ribice na svetu („sitna riba
plјuckavica“). Daleko je i opojno mirisalo.
Sve je to zbrisala, posle, regulacija obale koja je tu izvedena a sa
njom i nov ozidan kej, naročito onaj deo sa gvozdenim talpama, gde je
sada teretno pristanište sa dizalicama. Tako je to učinjeno zatim i sa
dunavske strane, sa još većim teretnim pristaništem, i Beograd je ostao
odsečen od svojih dveju lepih reka, bogatstva kakva malo još varoši
imaju, a samo sa nekim dalekim obećanjima da će se nešto popraviti.
 ZABAVE NA VODI

Gore uz vodu više železničkog mosta (tada uopšte i jedinog mosta na

obe reke) bio je mali „veslačko-pecački klub“. Tu su docnije, 1911.
godine, priređivane i plivačke utakmice. Priredio ih je Olimpijski klub,
jer je tada Srbija već imala svoj internacionalno uklјučen Olimpijski
komitet i slala svoje takmičare na Olimpijadu u Stokholm. Na plivačkoj
trci niz Savu od Umke do Beograda prvi je stigao Dragi Milićević a na
drugoj od vrha Ade Ciganlije Hugo Štok „ obojica dobili zlatne medalјe;
na stazi preplivavanja Save zlatnu medalјu je dobila moja malenkost.
Bilo je tada „ skokova sa mosta, pa „ u vojničkoj uniformi. Taj most je
posle u dva svetska rata tri puta rušen i ponovo građen. Sa gornje ivice
mosta, sa oko 26 metara visine, skakao je tada „ Mustafa Golubić,
docnije poznati politički borac, koga je Gestapo strelјao za vreme
Drugog svetskog rata. Na kraju je bila „ veslačka trka čunova
profesionalnih alasa. Pobedio je, sećam se, neki Imbra Vanjur a za
nagradu je, umesto zlatne medalјe, dobio veliki balon od deset litara
rakije. Druga nagrada bio je manji balon, treća... itd.
Pomenuli smo pobednika jedne od tih utakmica Huga Štoka pa da
ispričamo sada uzgred i jednu njegovu nezgodu a naš veliki zort tu na
Savi. Sve smo mi tu leti bili po ceo dan. (Bio je i jedan dobri čika doktor,
Voja Kujundžić, osnivač društva „Oganj“, koji nam je pravdao
neopravdane školske izostanke.) Leva obala Save bila je austrijska. Od
obale pa do Zemuna samo pesak i baruštine. Na obali su bile straže,
jedna na samome ušću Save u Dunav, druga na pola puta do železničkog
mosta, treća kod samog mosta. Između tih stražara polako su išla
stazom pored vode, ukorak, dva mađarska stražara sa puškama i velikim
zelenim perjem na kalpacima kao čitavim petlovskim repovima. Između
njihovih prolaza bilo je po oko pola sata slobode. To smo mi koristili,
preplivavali i išli u bare da beremo lokvanj. No jednom su stražari
pokvarili red, iznenadili nas i uhvatili Huga koji je bio najdalјe otišao i
onako goluždravog oterali ga peške čak u Zemun. Tamo su ga držali sve
do noći a onda doveli natrag na obalu i pustili ga da prepliva.
 Bilo nas je tu i duboko uveče kad smo izdaleka videli da na
peščanom sprudu alasi kuvaju riblјu čorbu za večeru. O tri ukrštena
vesla (ona duga tzv. „zavozna“) visio je na lancu bakrač. Unutra samo
sitna riba koja nije za prodaju, krupna se nosi ujutru na pijac. Pošto su
oni dobro jeli i još bolјe pili rakije, ostavlјali su nam gustiš na dnu
kazančeta. Nikada ništa slađe nismo jeli. Inače poznato je da se prava
riblјa čorba kuva samo od savske ili dunavske vode, nikako od
česmenske.
Da kažemo nešto i o tadanjim kupaćim kostimima, koji su bili čitava
garderoba: muškarci su imali poprečno štraftaste trikoe zakopčane
spreda dugmićima, sa kratkim rukavčićima na mišicama, sa nogavicama
često do kolena. Jedino baš sasvim dečurlija imala je samo gaćice. No,
ko nije imao svoje mogao ih je dobiti i na kasi kupatila a za svaki slučaj,
da ih posle ne bi odneo, pisalo je pozadi krupno crnom masnom bojom
„Ukradeno iz kupatila Vlajka Dimitrijevića“. Žene i devojke su najčešće
nosile šešire protiv suvišnog sunca a kostime od listera ili druge tkane
materije i to iz dva dela, sa donjim delom i nogavicama do ispod kolena
dok je gore bila široka bluza sa rukavima do lakata i sa pojasom oko
struka. Na nogama su obično bile patike ušnirane pertlama, često preko
visokih čarapa.
U Beogradu nije tada bilo fotografa koji bi snimili i prizore sa ovih
savskih kupatila ali bilo ih je na jednom drugom mestu gde su
Beograđani, kojima je to džep dozvolјavao, odlazili na godišnji odmor i
kupanje u moru. To je bilo u ondašnjoj Abaciji (Opatiji) i po porodičnim
albumima mnogih beogradskih kuća čuvaju se i danas te stare
fotografije. Interesantno je ovde napomenuti da su Beograđani sve do
Prvog svetskog rata išli na more samo tu na severni Jadran a ne recimo
u Dubrovnik ili gde drugde na jug. To je tako bilo, verovatno, zbog lakše
železničke veze.
 TOPLI AMAMI

Kad smo već poklonili toliko mesta kupatilima na hladnoj vodi, možda
treba nešto reći i o toplim zimskim amamima, na primer o onom
Krsmanovićevom u Dušanovoj ulici. Tu se, posle skidanja u kabinama,
išlo pokriven samo jednom kecelјicom spreda („peštemalјem“), prvo pod
tople tuševe (čistoće radi) a zatim silazilo u opšti, kružni, topao basen,
gde su svi mirno sedeli okolo na jednom banku. Posle ovoga išlo se tek u
pravi amam, gde su okolo bili mali mermerni basenčići, nešto veći i
dublјi od današnjih lavaboa, sa toplom i hladnom vodom, i tu se svaki
sapunjao do mile volјe spirajući sapun kalajisanim bakarnim čankom
dok je voda slobodno oticala. Bila je i jedna zasebna prostorija sa parom.
Kupanje se završavalo raznim hladnim tuševima u jednoj velikoj
prostoriji. Odatle se, najzad, izlazilo u jednu odaju gde se skidao
peštemalј i dobijale slamne papuče. Tu vas je jedan ogrtao toplim suvim
čaršavom a drugi istrlјao kosu i zavio je peškirom. I na kraju svega
dolazilo se u jednu veliku prostoriju, gde se odmaralo desetak minuta
ležeći na divanima. Tu je bio i majstor koji je sekao žulјeve. Sve je ovo
valјda bilo neko daleko nasleđe starih rimskih terma ili još bolјe prvo
vizantijskih a posle turskih amama. Kupatila po kućama u Beogradu
bilo je tada vrlo malo, te se tu dolazilo jednom ili dvaput mesečno, a za
ostalo bilo je dovolјno korito ili veći lavor kod kuće.
Amam je bio otvoren naizmenično, jednog dana za muške a drugog
za ženske. Slušao sam da su ga mogli zakupiti i za jevrejska, u neku
ruku ritualna kupanja pred venčanja, pri kojima su se jedne nedelјe
kupali muškarci iz porodice mladine — sa mladoženjom, a druge nedelјe
žene iz porodice mladoženjine — sa mladom, verovatno kako bi se sve
proverilo. Tu se pevalo i služila limunada.
 NA ULICAMA I JAVNIM MESTIMA

U Savamali je bio, na prelasku između dva veka, glavni centar za

trgovinu na veliko (žito, so, kože itd.) i mnogi veliki trgovci beogradski
imali su tu svoje kuće (Krsmanović, Luka Ćelović, Popović i drugi). Tu je
bila i zgrada „Đumrukana“ (skoro monumentalna, šteta što je više
nema, srušena je u Drugom svetskom ratu). Tu su bili i hoteli:
„Kragujevac“ i nešto dalјe „Bosna“, a gore na vrhu Velikih stepenica bio
je „Nacional“, pa i hoteli „Srpska kruna“ i „Grčka kralјica“, najzad i
najstariji i najveći među njima hotel „Jelen“, nisu bili daleko od
pristaništa.
Ulicama se još nisu videli automobili. Mislim da je prvi doneo (oko
1905. godine) neki Andrejević zvan „Džoni“, direktor jedne male banke
u Knez Mihailovoj ulici, zatim inženjer Andra Ristić, pa trgovac Paja
Mijatović itd. Bilo je samo fijakera, talјiga i teretnih kola (tzv.
„špediterskih kola“). Noći su bile mirne, sem što se leti ponegde
razlegala pesma iz kafanskih bašta. Tišinu su još mogle remetiti samo
ponegde bučne pumpe koje su praznile kućevnu kanalizaciju, jer ulične
još nije bilo. Rano pak u zoru turskom kaldrmom počinjao je topot
potkovica i tandrkanje gvozdenih šina na točkovima čeza kojima su
selјaci iz okoline donosili mleko u limenim kantama i raznosili ga po
kućama. A kad je već reč o larmi, možda bi ovde trebalo pomenuti i onu
koju su čavke pravile u aleji kestenova ispred dvora, naročito pred veče
kad se ptice spremaju na spavanje. Ta je larma bila jednom postala
tolika (a beli tragovi od ptica dole toliko obilni) da su morali biti
angažovani lovci da svojim puškama raščiste situaciju i oslobode ulicu i
prolaznike od čavki. Tih dana pred veče to je bila posebna atrakcija za
Beograđane.
U „Gornjem gradu“ (danas tvrđavi koja se nepravilno naziva i
„Kalemegdan“, dok bi ovaj naziv trebalo da ostane samo za park ispred
tvrđave jer prema turskom „kale“ znači tvrđava a „megdan“ polјe —
dakle gradsko polјe) bio je mali vojni muzej, kao pavilјon na samome
svodu „Rimskoga bunara“. Bio je prilično siromašan eksponatima,
međutim gore pored nekadašnjeg pašinog konaka (već odavno
srušenog) bio je jedan banak sa desetak najlepših primeraka starih
ukrašenih, bronzanih topova koje su sve Austrijanci odneli i pretopili u
vreme Prvog svetskog rata.
U „Donjem gradu“ su bile tri velike kasarne (odavno im traga više
nema). U varoši ih je bilo na raznim mestima, takođe.
Leti u 9 a zimi u 8 uveče svirano je povečerje. U tihe večeri razlegala
se sa gradskog bedema i sa raznih kasarni po varoši ona razvučena,
nostalgična melodija, pa taman jedna završi onim visokim, za oktavu
višim zvukom trube koji se dodaju na kraju, a počne druga ili se po dve
prepliću. Beograd je bio manji a i miran noću, pa se nadaleko čulo.
Jednu paradnu zvučnu povorku kroz varoš obrazovala je vojska
svake nedelјe pred podne. To je bila smena straže pred dvorom.
Naizmence, jedanput od tvrđave, a drugi put od Slavije (iz kasarni u
Gradu i na Banjici), kretao je odred vojske sa muzikom na čelu, i tako
kroz varoš do dvora. Pored „vojne bande“ trčala je dečurlija. Tu je zatim
na onoj uzvišici u sredini parka, gde je do 1903. godine bio dvor, zatim
bio koncert možda od čitavog časa, dok se čete straže ne smene. Svet se
skuplјao ispred visoke dekorativne ograde i slušao.
Naročito čarobnim činio se Beograd, bar nama tada, uveče uoči
valјda nekih naročitih praznika ili praznovanja, kad su priređivane
„baklјade“ i „iluminacije“. Sve su tada tzv. javne zgrade (državne i
opštinske uprave) dobijale po dve upalјene sveće u čiracima u svaki
prozor, a to isto i sve privatne kuće po glavnijim ulicama ili bar onim
kroz koje će povorka sa upalјenim baklјama proći. Bilo je pak takvih
„iluminacija“ varoši i bez povorki.
U samoj tvrđavi bilo je pak i nemilih stvari i prizora. Tu su, u onim
kazamatima u rovovima između bedema, bile još i robijašnice. Robijaši
su nosili prlјava beličasta suknena odela sa velikim slovom R na leđima.
Oni koji su bili na to osuđeni nosili su lance, bukagije, okove na nogama
a da bi se mogli kretati lanci su im bili po sredini privezani za pojas. Nije
bila retka slika da kroz varoš sprovode čitave grupe takvih robijaša a na
daleko se čuje zveket njihovih lanaca.
Različite po atmosferi bile su pogrebne povorke kroz varoš. One iz
Saborne crkve išle su Knez Mihailovom ulicom sve do raskrsnice na
Terazijama na početku tadanje Aleksandrove ulice. Tu su održani
govori, zatim je rodbina sedala u fijakere, a za bliže porodica je
zakuplјivala ceo tramvaj (tzv. groblјanski tramvaj je odatle i polazio),
dok su se drugi tu razilazili. Dotle pak išlo se polako a na čelu js obično
bilo pevačko društvo (ako ne i muzika) ispred koga je, koračajući
natraške, išao horovođa i davao takt zatvorenim kišobranom. Kola,
konji i kočijaš bili su pokriveni crnim a konji su na glavama imali visoke
crne perjanice.
U Knez Mihailovoj ulici bila je radnja u čijem su izlogu bili mrtvački
sanduci (jedan je čak i spolјa bio kao firma) i pogrebni venci. A odmah
tu malo dalјe bila je radnja sa ženskim šeširima nad kojom je umesto
imena „mašamode“ (kako su se tada zvale prodavačice ts robe) bila
obešena jedna velika zvezda od lima obojena roza bojom: mašamoda se
zvala Roza Štern.
 ULIČNI PRODAVCI

O „čaršiji“ i dućanima neće biti više govora. Ipak, možda samo reč-dve
još o uličnim prodavcima, vrlo karakterističnim za ono vreme. Bilo je
prodavaca šećerlema, sa lušama od šećera, pereca, đevreka, simita, boze
(„hladna ledena, usta sladi dušu ladi“). Doldrma (sladoled) je prodavana
iz kolica na kojima je bio sanduk sav ukrašen lagirušama, u kome je u
ledu bio plehan sud sa doldrmom. Leti je ulicama cirkulisao pekar koji
je imao belu kecelјu, često i belu kapu i korpu pokrivenu belom krpom,
a privlačio je pažnju kupaca svirajući u malu trubicu „tu-tu“. Bozadžija
je nosio u jednoj ruci drvenu kantu okovanu besprekorno izribanim
mesingom, a u drugoj ibrik sa vodom kojom je ispirao čaše, bile su dve i
visile su sa strane. Pred jesen se kuvao kukuruz tu na ulici („vrući
kuvani“) ili pekao na žaru i to su bili „purenjaci“. Zimi se peklo kestenje
na furunicama. Salebdžija je nosio salep u bakarnoj kalajisanoj kanti
ispod koje je bila žar, da drži toplo. Salep se pio iz malih šolјica, a
salebdžija je pitao „sakaš da ti ga natreskam?“ (to se ozgo posipalo malo
lјutim isiotom). I škembići su nošeni u velikim kao doboš sudovima,
ispod kojih je bila žar a sve se kaišem preko ramena oslanjalo na
stomak, zbog čega je čovek uvek išao zavalјen unazad. Škembići su se
najviše služili kao meze uz pivo, pred kafanama. Prodavci su nudili i
slan badem, semenke i kikiriki. („Malo slano, malo badem, kikiriki
malo“). Bila su i braon jaja pečena u pepelu, koja su se jela sa biberom.
Razume se da je svih tih prodavaca bilo i na Malom Kalemegdanu.
Tamo se nalazilo kao neko stalno vašarište sa strelištem, „Kuku
Todore“, pozorištem lutaka (Ilije Božića), šatrom sa „Meluzinom malom
vilom pola devojka pola riba“, ringišpilom itd. Ringišpili su još bili, da
tako kažemo, na „ručni pogon“, tj. ozgo jedna platforma po kojoj su u
krug išli (kao ono mazge na suvači) bosi mangupčići i gurali ispred sebe
žbice pomoću kojih se okretao drveni stožer i vozio dole u krug konjiće
za jahanje i kolica sa upregnutim labudima. Oni gore koji su okretali
imali su prava da se, umesto honorara, za tri ture okretanja voze
jednom dole fraj, a gazda je okretao vergl muzike i udarao u zvono na
početku svake ture. „Suvozemno moreplovstvo“ su pak činile lјulјaške
sa čamcima.
Badnji dan je ispunjavao varoš cikom prasića koje su donosili selјaci
u džakovima preko ramena (a veće su terali ivicom trotoara, prutom,
vezane kanapom za zadnju nogu). Tako do određenih pijaca gde su
prodavani živi, a kupac je mogao odmah tu da ih da da se zakolјu i
očiste. Na pijaci je prasića bilo na biranje. Prase nije smelo biti muško ni
crno, već žensko i belo. Mnogi beogradski gurmani su čak za Božić
tražili mlado jagnje a prase tek za Uskrs.
Cika i groktanje prasića niz ulice izmešani su bili sa pucnjavom.
Slobodno je pucao čime je ko stigao a dečurlija je imala neke kao male
ručne prangije, na dugoj žici, pa kad se napune nekim praškom koji se
kupovao po bakalnicama i udari o zid ono tresne. Naročito su birane
kućne kapije sa hodnicima, gde je najviše odjekivalo.
U varoši je na sve strane bilo „furuna“, koje su tada pekle svu noć do
zore, a prasići su donošeni u „plehovima“, odignuti na po dva položena
drvca, sa jabukom u njušci (a ponekad i sa fišecima od hartije na ušima
kako tu ne bi pregoreli). Razume se da smo i mi dečurlija u svemu tom
učestvovali i čast je bila nositi pleh na furunu.
Još jedan od karakterističnih prizora sa ulice bili su amali. Oni su na
leđima imali „samare“ ispunjene slamom i na njima nosili preteške
tovare pod kojima su noge klecale.
 NEMILE TEME

Kučića je bilo mnogo i po ulicama i po avlijama odakle su lajali po svu

noć, naročito kad je mesečina. One divlјe, bez gazde, hvatali su bosi
„šinteri“, zamkom od žice na kraj štapa i trpali ih u kola sa rešetkama.
Iza rešetaka kučići su žalosno gledali decu koja su za kolima trčala. A
bilo je dece koja su trčala i daleko ispred kola, rasterujući i spasavajući
kučiće od opasnosti.
Kad smo kod nemilih tema, da dodirnemo uzgred još jednu takvu, ali
i to je bila realnost. Reč je o tzv. „javnim kućama“. One su bile na
samome kraju Dorćola prema Dunavu (spolјa je krupnim slovima pisalo
na zidu zum Urosh ili zum Dragutin, valјda tako za strance), a bilo je
još nekih po drugim krajevima varoši. Zvanična taksa bila je dva dinara.
I u centru je bilo toga u ponekom hotelu. Tu su bile po dve sobarice,
jedna obično ružna ali vredna, koja je spremala sobe, a druga lepa, kojoj
spremanje soba nije bio posao. Tako je ona u hotelu „Makedonija“ (na
tadanjem „Velikom pijacu“, današnjem Studentskom trgu), krupna, sa
crvenom plišanom suknjom, zaslužna što je uvela u život dobar deo
moga šestog razreda Realke kod Kalemegdana.
 O KUĆAMA I STANOVIMA

U Beogradu je bilo i „curbingerskih“ radnja. To su bili posrednici pri

zapošlјavanju prvenstveno kućne posluge. Jedna od glavnih bila je na
Velikim stepenicama, jer je tu iz prve ruke mogla da prihvata one koji
su dolazili lađom iz Zemuna i Pančeva i tražili posao. Nјih su već prema
vrsti posla slali na odgovarajuće adrese domaćinstvima koja su tražila
poslugu.
Možda bi trebalo nešto reći i o tadanjoj arhitekturi. Zidalo se
relativno mnogo, ali mora se istaći da nikakav naročito nov momenat
nije tada nastupio. Glavni prelom bio je još u vreme prestanka turske
vlasti, nastankom velike aktivnosti na tome polјu od vremena kneza
Miloša pa naovamo. Tada je već napuštan orijentalni stil građenja
(pogrešno nazvan „balkanski“, jer ga ima, isto tako, pa čak i više, i u
Maloj Aziji) i uveden, polako, tadanji savremeni evropski. Tako je
Beograd još pre kraja prošloga veka već imao dvadesetak
najmonumentalnijih svojih građevina, među kojima su zgrade Narodne
banke, Staroga dvora, Kapetan-Mišinog zdanja, Železničke stanice,
nekadašnjeg Ministarstva pravde i još mnoge druge... koje i danas
postoje. Kuće, pak, orijentalnog stila, zidane manje solidno i manje
pogodne za savremen način života, brzo su počele nestajati još u
prošlome veku, pogotovu posle prvog svetskog rata. One na Dorćolu su
se još neko vreme držale, ali ni tamo ih danas više nema, i samo kao
muzejski objekti postoje još tri-četiri primerka, kao Milošev konak u
Topčideru, onaj kneginje Ljubice kod Saborne crkve, tzv. Dositejev licej.
Manakova kuća, kafana „?“ — i to je, valјda, sve. Ali pošto je ovde reč o
ličnim sećanjima a ne o prikazivanju raznih aspekata razvoja Beograda
uopšte, to o arhitekturi neće dalјe biti reči. Ipak, pomenimo samo još
jednu od bogatijih privatnih kuća, onu Hadži-Tominu, odmah na
prvome ćošku ispod Pozorišta. Poznato je da su nekada među
najistaknutije beogradske porodice spadale one Bata-Lakića, Baba-
Dudića i Hadži-Tomića. Ta Hadži-Tomina kuća bila je prizemna sa
dekorativnim stubovima, malo povučena, u zelenilu i cveću, sa
raznobojnim staklenim kuglama na ružama, a na travi pletena
baštenska garnitura, i sećam se dobro kako tu sede oboje starih, a pored
njih veliki zlatan kavez sa papagajem i služi ih nečim pravi crnac (valјda
od onih naših iz Ulcinja?) Ibro. Dvoje starih gledaju, a prolaznici
prolaze ispred bogate gvozdene ograde.

No ako ne o arhitekturi, možda bi ipak trebalo pomenuti reč-dve o

urbanizmu, i to u vezi sa najznačajnijim centrom Beograda —
Terazijama, Nјihov je izgled izmenjen 1911. godine. Dotle je saobraćaj
(tramvaj i ostalo) išao sredinom, dok su levo i desno bili zeleni skverovi.
Te godine su skverovi postavlјeni po sredini, a dve trake saobraćaja
sprovedene su levo i desno od njih. U sredinu je došla fontana, a stara
česma je preselјena u Topčider. Tramvaj za Topčider, koji je dotle
polazio od te česme, produžen je do Pozorišta, gde je obilazio oko
Kneževog spomenika, pa je išao jedno vreme čak i delom Knez-
Mihailove Ulice. Taj raspored na Terazijama ostao je takav sve do posle
drugog svetskog rata, kada su skverovi uklonjeni. Za vreme okupacije, u
prvom svetskom ratu, Nemci su odneli mermer koji je bio spremlјen za
Meštrovićev spomenik na mestu te fontane, i od njega sagradili na
vojničkome groblјu, na Banovom brdu, spomenike svojim i srpskim
vojnicima palim u borbama oko Beograda.
Najzad nešto i u vezi sa stambenim prilikama u tadanjem Beogradu.
Mi smo stanovali u Savamali, u velikoj kući Luke Ćelovića. Kirija je bila
20 dinara mesečno i, mada su postojale one plave novčanice na kojima
je pisalo „u zlatu“, gazda Luka je tražio da kirajdžije donose, svakog
prvog, njemu lično u njegovu banku, jedan zlatnik, i to po mogućstvu
austrijski, jer je bio od žutog, čistijeg zlata nego, na primer, francuski,
koji je bio više crvenkast, zbog malo bakra koji je sadržavao.
Kao ilustraciju ekonomskih prilika i vrednosti novca, interesantno je
napomenuti i ovo: Moj otac je bio ono što se tada zvalo „državni
činovnik“, ni niži ni viši — tako, srednji. Sećam se, jer se u kući dosta
natezalo te dosta o novcu i govorilo, da je u jednome trenutku plata bila
120 dinara mesečno. E, od te jedne plate je živela cela porodica — muž,
žena, troje dece i jedna „služavka“ koja je tu u kući stalno živela pa
imala i platu — dakle, nas šestoro. Živelo se skromno, ali se ipak nekako
hvatao kraj s krajem. Dosta retko su tada u Beogradu bili jednovremeno
zaposleni i muž i žena. Sećam se da je docnije čak postojao i jedan
zakon po kome je u državnoj službi mogao biti zaposlen ili samo muž ili
samo žena, nikako jednovremeno oboje.
Inače, lјudi su se češće selili iz stana u stan, i to samo prvoga maja i
prvoga septembra. Tih dana su se od jutra do mraka videla tzv.
špediterska kola i obične talјige, sve visoko natovarena i pritegnuto
konopcima. Pored kola ide ko od domaćih i nosi u ruci lampu, ogledalo,
ili kavez sa pticom.
 NAŠI PRVI VAZDUHOPLOVCI

U prvoj deceniji XX veka Beograd se brzo prilagođavao svemu što se

zbivalo u naprednijem svetu. Tako je probuđeno, naročito među
omladinom, i veliko interesovanje za vazduhoplovstvo. Čitalo se po
novinama o aeromitinzima u svetu, gde su lјudi u masama dolazili da
vide to novo čudo, čoveka koji leti. Dolazili su u Beograd „avijatičari“ iz
raznih zemalјa, prvo Austrijanac Simon, zatim Rus Maslјenikov pa Čeh
Čermak. Oni su letuckali, jer su sve to bili samo kraći letovi, na Banjici.
Nјihove mašine su bile krhke, od letava. platna i mnogo žica. Jedva su
mogle podići u vazduh jednog jedinog čoveka, ređe još i jednog
saputnika. Imale su veoma slabe motore, koji su kašlјucali i često se
zaustavlјali. Na polasku su ih dugo zagrevali dok su aeroplane (jedino
tako su se dotle nazivale te sprave, dok je naziv „avion“ uveden tek za
vreme Prvog svetskog rata) držali za rep samo neki naročito odabrani,
među kojima je bilo i moje društvo, a to se smatralo osobitom čašću.
Kad se motor dobro zagrejao, pilot je dizao ruku, svi su puštali rep, a
zatim je drvena ptica dugo još poskakivala dok nije uspela da se odlepi
od trave.
Bilo je to poslednjih dana 1910. godine kada je u Beograd došao
Slovenac Eduard Rusjan. I on je želeo da ovde priredi takav jedan
aeromiting. Banjica je bila daleko i on je izabrao Donji grad, koji je bio
Beograđanima pristupačniji, pa se mogla očekivati i veća poseta. Na
žalost, jaka košava mu je skrhala slaba krila. On se srušio na gradski
bedem, na samoj obali Save. Pogreb mu je bio veličanstven, kroz celu
varoš, sve do groblјa. Sa balkona „Moskve“ Branislav Nušić mu je držao
govor: „Ko ti polomi krila, sokole moj?“ ... „Evo, i nebo plače“ ...Nebo je
zbilјa bilo tmurno, decembarsko. Danas te letačke egzibicije izgledaju
skromne. Međutim, to su bili pravi pionirski podvizi.
Pomenuto moje društvo je već duže pre toga bilo obuzeto strašću za
svim što je u vezi sa letenjem, koje je u svetu dotle već prilično
napredovalo. Mladi Beograđani su se iz početka morali zadovolјiti
pravlјenjem malih aeroplančića od štapića i flispapira koji su leteli
pomoću uvrćenog elastiša, a dve manje grupe su čak pokušale da
naprave i velike „planere“, jedrilice bez motora ali već za prave letove sa
čovekom, na povolјnom vetru. Tako je Ban Nušić, sin Branislava Nušića,
sa Srbobranom Stanojevićem (obojica su poginuli, posle, u Prvom
svetskom ratu) probao sreću skačući sa jednog brežulјka u Košutnjaku,
a moja malenkost je sa mlađim bratom to htela da proba na
Topčiderskom brdu.
Drugujući u to vreme sa Banom Nušićem bio sam često u domu
njegovog oca Branislava Nušića. Oni su stanovali u Dobračinoj ulici,
odmah dole na prvome ćošku levo. Tu smo u jednom sobičku iz avlije
pravili te male letilice sa pogonom na elastiš, dok se iz srednje sobe čuo
kreštavi glas velikog starog papagaja koji je vikao svoje ime Lora. On je
bio u jednom velikom kavezu kome se nije smelo suviše blizu prići.
Papagaj je imao opasan klјun kad je bio neraspoložen. Mene Nušić nije
naročito interesovao. Zapazio sam, samo, da pije strašno mnogo crne
kafe i da u džepu drži jednu okruglu kartonsku kutiju iz koje, umesto
kašičicom, poklopcem zahvata poveću porciju sode bikarbone, uz čašu
vode, kaže zbog gorušice.
Ratovi su prekinuli ceo taj bezbrižni dečački život.
Za vreme balkanskih ratova 1912. i 1913. godine mnogo beogradske
omladine je otišlo u dobrovolјne pomoćne bolničare. Ratnih bolnica je
bilo više i u Beogradu. Bilo je dosta stranih misija i lekara. Škole nisu
radile, u većini su bile bolnice. Zatim je bilo zatišje do Prvog svetskog
rata. Tada je opet moglo biti škole. Bili smo već i odrasli. U mnogim
višim razredima srednjih škola postojale su razne družine. Neke su se
bavile književnošću i poezijom, ona iz moga razreda pevala je i svirala u
tamburice, nekako mešovito. Išli smo i davali „koncerte“ po Smederevu,
Obrenovcu, Aranđelovcu, i okolo (za Beograd nismo imali kuraži). Po
kafanama smo sami improvizovali bine od pivskih burića i dasaka.
Dolazila je „elita“ mesta da nas sluša. Bilo je uvek puno. Razume se
gosti su sedeli za kafanskim stolovima, jeli i pili, a za vreme pauze
kelneri su se muvali i nosili špricere, pivo i šnicle.
 Najzad smo stigli i do mature. Matematika, recimo, nekom nije pa
nije išla. Učionica gde se polagao pismeni bila je u prizemlјu, upravo u
visokom parteru, ali se prozor mogao dohvatiti. Preko puta bila je
kafana i tu je čekao jedan mator student. Ugovoreno je bilo sa
prodavcem pogačica da dođe pod prozor učionice. Oni unutra kobajagi
ogladneli i pitaju nastavnika smeju li da kupe pogačice. Tako doture
onome u kafani cedulјče s pitanjima. On napiše rešenje i istim putem ga
vrati kad posle nekog vremena drugi tamo unutra ogladni i zatraži
dozvolu da kupi pogačicu. Slično se moglo i preko klozeta u avliji no to
je bio stari poznat trik i tu je već mogla biti postavlјena u zasedi i
kontrola. Eto, bilo je i toga.
No, postojale su i kazne, i to: opomena, ukor, dva i četiri sata
zatvora, isklјučenje za tu godinu i, najzad, isklјučenje zasvagda iz te
škole. Ja sam imao iskustvo samo sa srednjom od tih kazni, onom od
dva sata, i to „na pravdi boga“, zbog nekog čiviluka za đačke kapute u
hodniku koji je jednom profesoru nekako pao na glavu. A zatvor je
izgledao ovako: Morao sam se javiti jedne subote po podne, kad škola
nije radila, famulusu čika-Toši, koji me je zatim zaklјučao u jednu
praznu učionicu, gde sam bio poneo da izradim domaći zadatak, a čika
Toša je posle dva sata došao da me pusti i uz put me i sa svoje strane
izgrdio „što brukam familiju“. On je bio bliski rođak moga oca.
Što se tiče ocena, prelazna ocena bila je tek trojka. Sa dvojkom u
toku godine se padalo, sa dve dvojke na kraju se na jesen posle raspusta
naknadno polagalo, a sa tri dvojke na kraju ponavlјao se ceo razred. Ja
lično imao sam (a moji roditelјi zbog toga takođe), kako se to danas
kaže, dosta „problema“ sa svim tim. Sedmi razred je bio poznat kao
težak razred, a ja sam više od svega voleo Savu i čamac ili lavirinte
bedema beogradskoga grada (tvrđave). Tako se desilo da sam na kraju
školske godine nekako „nanizao“ čak sve tri dvojke. Srećom mi je u
poslednjem trenutku neki dobar čika profesor poklonio trojku te nisam
morao da ponavlјam ceo razred već da na jesen polažem dva popravna
ispita. Mnogo mi je teško bio pao taj letnji raspust. Otac mi je morao
angažovati jednog starijeg studenta koji je „davao kondicije“ i koji mi je
Svakog dana po dva sata sedeo nad glavom dok sam rešavao zadatke iz
matematike, a kao za inat se tamo kroz prozor nazirala daleka Sava u
suncu pod plavim nebom. Nije me sramota sve ovo pričati jer me ni tada
nije bilo sramota. Među mojim drugarima, mangupima, možda je veća
sramota bila biti suviše odličan đak. Govorilo se „onaj bubalo“. Dika je
bila ipak nekako se na kraju izvući, i ja sam se tako nekako i provukao (i
da ovde u tajnosti poverim: posle, mnogo posle, prošli su ratovi i sve
njihove teške posledice, i najzad sam diplomirao, ne smem ni da kažem
sa koliko dobrom ocenom).
Dok je još reč o školama uopšte, nije zgoreg ipak podsetiti i na to da
su sve osnovne i srednje škole bile potpuno odvojene, čak i zgradom, za
muške i ženske đake. Za devojke je dugo postojala samo tzv.
„Višeženska“ (valјda Viša ženska) škola u ulici kralјice Natalije (danas
Narodnog fronta).
 MODA

Kad se matura položi prvo se kupi štap i „žirardi“ slamni šešir (pogrešno
nazvan „žirado“). Sa štapom se postajalo akademski građanin. Štapove
je nosila, tada, većina odraslih muškaraca, a bez šešira se nije dalo ni
zamisliti. (Kao ilustraciju da citiramo rečenicu iz jednog pisma sa
početka Prvog svetskog rata 1914. godine, gde jedna mama, koja je sa
decom na brzu ruku izbegla u Niš, piše u Beograd i moli da joj hitno
pošalјu zaboravlјene dečje šešire jer, kaže, „kako će deca bez njih međ
svet na ulicu“.) Kao što smo već rekli, mnoge se dame nisu bez šešira ni
kupale u Savi ili u moru. U Beogradu se tada još na ulici mogao videti,
ponegde, i pravi cilinder od zečje dlake, koja se uvek morala gladiti da bi
bila sjajna (tako, recimo, profesor Milan Andonović, doktor Danić,
glumac Milorad Gavrilović, rukavičar Valek i još poneko). Inače se često
viđao i tzv. „halbcilinder“.
U opis odela koje je tada nošeno nećemo se upuštati. Ima za to
dovolјno fotografija, počev od anterija i libadeta pa do redengota,
geroka i svih docnijih moda. Ipak, da podsetimo na ponešto što je posle
potpuno nestalo. Tako, na primer, mnogi su muškarci nosili krute
štirkane kragne i manžetne, što se sve zakopčavalo naročitim
dugmetima na uvek beloj košulјi. Malo je ko nosio meku košulјu u boji
sa mekom kragnom oko vrata. Postojali su naročiti „puceraji“ koji su sve
to štirkali i glancali. Muškarčići su nosili dugo još i u gimnaziji kratke
pantalone a gore su imali najčešće matroske bluze i matroske kape. Kod
ženske nošnje karakteristični su bili šeširi kojih je bilo malih ali i veoma
velikih oboda a mogli su čak biti pretrpani perjem i veštačkim cvećem.
Za kosu su bili utvrđivani dugim iglama. Za izlazak na ulicu žene su
često stavlјale preko lica tanak veo „šlajer“. Devojke to nisu činile. Ispod
gornjeg dela ženske odeće nosio se „mider“ sa „fišbajnima“, ušniran na
leđima. Žene su volele da imaju što tanji struk. I muške i ženske cipele
su najčešće bile visoke i to „na šnir“ ali i na dugmad kojih je bilo čitav
niz i koja su se zakopčavala pomoću naročitih malih „kukica“. Stariji
komotniji muškarci nosili su cipele „na feder“, to jest sa elastišem sa
strane tako da se noga prosto sama uvlačila. Ljudi izvesnih „uglednijih“
zanimanja i poziva nosili su i „gamašne“ od filca preko cipela.
Mlade devojke su nedelјom pred podne izlazile na Kalemegdan a
glavno šetalište bila je knez Mihailova ulica i to od kafane „Albanija“ do
raskrsnice gde je danas Srpska akademija nauka. Tu je bio takozvani
„korzo“, i tu se lagano, obično zasebno muški a zasebno ženski svet,
šetalo u redovima, bezbroj puta gore-dole, svako prepodne i svako
predveče. Svaki je tu mogao da nađe koga bilo ako bi mu za šta
zatrebao, jer je tu bilo opšte sastajalište Beograđana.
Kad mladići obuku prve svoje dugačke pantalone onda je bilo važno i
održati im spreda ispeglanu oštru ivicu — „bug“, jer igralo se i preko
dana još „krpenjačom“ na polјančetu ali je već pred veče trebalo izaći i
na korzo. Zato se onda pred spavanje vlažio krpom taj bug i pantalone
su stavlјane da se presuju ispod krevetskog dušeka. Trebalo je misliti i
na spolјni izgled, jer su već počinjala i vremena prvih ozbilјnih
zalјublјivanja, a bila je tada tu neka Matilda Figura, ćerka poslovođe u
pekarskoj radnji Grubera (ujutru je cela Varoš-kapija opojno mirisala na
čuvene rumene hlebove „ko na suncu pečene“). Matilda je bila mnogo
lepa devojka sa „korzoa“ u Knez Mihailovoj ulici, o čijem su sudu i
mišlјenju svi tadanji beogradski maturanti morali voditi računa.
Odrasli muškarci su obično nosili brkove, brade samo baš stariji
lјudi. Ako su to bili oni brčići uvijeni pa ufitilјeni na vrhu onda su
mazani „brilјantinom“, a noću se spavalo sa „brkovezom“ koji je na
potilјku bio zategnut elastišem (kao što žene spavaju sa „papilotnama“ u
kosi).
O modi oblačenja moglo bi se, malo uprošćeno, reći da se ugledala
više na Beč nego na Pariz. Pa i što se tiče stranih jezika koji su u
Beogradu preovlađivali do Prvog svetskog rata, moglo bi se reći da je
nemački bio ispred francuskog (mada su u gimnazijama već od drugog
razreda postojala obavezna predavanja iz nemačkog i francuskog jezika
paralelno). Trgovci su se služili pretežno nemačkim jezikom jer su zbog
nabavke robe najčešće morali ići u Austro-Ugarsku. Tako su i stranci
najbolјe mogli u Beogradu proći sa nemačkim jezikom. Engleski se
skoro uopšte nije čuo. Francuski je uticaj preovladao tek posle Prvog
svetskog rata.
Beograd je imao širok, kako se to danas naziva, „kulturno-zabavni“
život od čijih sam manifestacija, razume se, ja još bio daleko, ali bih se
ipak usudio da kažem reč-dve o „zabavama“ u Beogradu iz vremena pre
dva balkanska rata. To bih mogao jer sam imao stariju sestru udavaču
koju su izvodili već i na balove. Za ove poslednje ne znam kako su
izgledali, znam samo da ih je bilo, i to raznih. Na primer, bilo je i
„maskenbala“, a jedan je bio samo „tet-pare“, zapamtio sam da se to
tako zvalo. Kako je tada leteo prvi aeroplan nad Beogradom, to sam ja,
od tanke žice i bele svile, napravio čitav mali aeroplan koji je bio
pričvršćen na vrh visoke frizure moje sestre, a mali propeler mu se pri
kretanju okretao kao vrteška. Kroz vrata balske dvorane nisam privirio,
ne znam ni gde je bila, ali sam to jednom uspeo u „Građanskoj kasini“.
Zgrada je bila na uglu Knez-Mihailove i tadanje Kralјa Petra ulice. Tu su
izvesnih dana bile popodnevne zabave. Na jednome kraju duge dvorane
bila je muzika, a na drugome kraju su u grupi stojali „kavalјeri“. Duž
obe strane bile su uza zid pozlaćene stolice sa crvenim plišem i na njima
su sedele mame sa svojim kćerkama. Kavalјeri su prilazili i poklonili bi
se pred majkom, a kćerka je ustajala i polazila na igru. Igrale su se
polke, valceri, a na kraju su bili kadril i lans. To su bile vrlo
komplikovane igre za koje je sa strane stajao jedan stručnjak aranžer i
izvikivao šta ko i kada treba da radi, sad dame ovo, sad gospoda ono...
Devojke su imale lepeze (na sklapanje), a na svilenoj pantlјičici
privezane majušne knjižice u kojima je bio „red igara“ gde su one
upisivale imena kavalјera kojima su koju igru obećale. Pored sale bio je
bife sa limunadom i kolačićima.
U varoši su postojali i „tancšuli“ gde su se sve te igre mogle učiti. Po
kućama su tada postojali i „žurevi“ („žur fiks“) na koje su gospođe
pozivale svoja društva, ženska i muška. Pio se čaj i jeli kolačići. I
devojke su takođe imale svoje odvojene žureve, za svoje društvo, žensko
i muško. Tu je bilo i sviranja na klaviru. Mnoge kuće su imale pijanine, a
sa mesinganim svećnjacima i svećama („milihkerc“) koje su kapale, a
postojao je i jedan „klavirštimer“ za ceo Beograd, koji je obilazio kuće da
te klavire s vremena na vreme štimuje.
Devojke su (to po sestri znam) brižlјivo vodile i svoje „poezije“. To su
bili lepo ukoričeni albumčići u koje su prijatelјice i prijatelјi upisivali
svoje posvete (od... „Po Dunavu plovi lađa puna sreće i veselјa, a iz lađe
kliče vila živela nam... mila“, to tako još u Višeženskoj školi pa sve do
već sasvim ozbilјnih, recimo... „Nada... ah, kad i nje ne bi bilo“ — i
potpis dotičnog).
 DEČACI ODLAZE U RAT

... I kao iz vedra neba grom, ceo taj ustalјeni način života prekinuo je i iz
osnova srušio rat. Prvi svetski rat. 1914. Već od avgusta meseca
mobilisani su, prvo, svi muškarci od 20 a zatim docnije postepeno i oni
od 19 i 18 godina. Tako sam i ja tamo pošao, ali to već više nije imalo
direktne veze sa samim Beogradom. Bio sam jedan od onih iz Đačkog
batalјona u Skoplјu, pa posle odatle izabran sa jednom manjom grupom
da učimo za pilote u ratnoj školi u Francuskoj. Pre no što smo tamo bili
upućeni bili smo neko vreme na Banjici više Beograda, gde je bila prva
aeroplanska eskadrila srpske vojske. Leteli smo kao izviđači i bacali,
sećam se, letke iznad Zemuna sa pobedonosnom objavom o velikoj
pobedi ruske vojske — da je pala austrijska tvrđava Pšemisl. Inače,
silazili smo sa Banjice i u Beograd, naročito da bismo jeli sutlijaš sa
domaćim slatkim od dunja, tu negde kod Cvetnog trga. Austrijanci su
bombardovali varoš ali njihove granate iz topova sa Bežanijske kose
nisu u početku dosezale dalјe od Slavije, pa i to dotle nije bilo baš tako
strašno. Teško će varoš stradati tek u velikoj neprijatelјskoj ofanzivi u
jesen iduće godine.
Već prvih dana rata Beograd je u žurbi napustio ko je god mogao.
Posle pak, naročito u delovima varoši koje ni topovi sa austrijskih
monitora nisu mogli uznemiravati, život se nekako ipak uspeo
organizovati. Naši rovovi bili su iskopani iza samih železničkih šina
pruge za klanicu, sve obalom Save i Dunava a preko puta su Austrijanci
s one strane reka bili podalјe u vrbacima i barama. Tako smo mi, budući
avijatičari, inače trenutno besposleni, čekajući polazak na put, stigli još
da izvedemo poneki nestašluk tu na obali Save. Napravili smo bili zmaj
od letvica i hartije, ali ne onu običnu „alu“ već veliki kutijast, čitav mali
aeroplan. Kako je duvala košava od Beograda pa preko Save, puštali smo
ga na dugačkom kanapu visoko čak do iznad polovine reke.
Neprijatelјski vojnici su mislili da je to bogzna šta, nešto valјda za
izviđanje, i ubili su se pucajući iz pušaka.
I jedan „mongolfie“ balon od flispapira smo napravili, sa malo vate
natoplјene zapalјenim špiritusom ispod otvora ozdo. Tako je balon
podignut toplim vazduhom i nošen košavom odleteo daleko preko reke,
dok se nije ugasio. Noću je to izgledalo čarobno. Bili smo još samo sitni
kaplari i neki naši strogi oficiri su nas izveli na „raport“ i strašno
izgrdili, jer je neko ovde mogao od te pucnjave i poginuti. Taj raport
nam je bio prvi veliki zort u velikom ratu u kome smo bili tek početnici.
Posle ih je bilo, bogami, i suviše.
Najzad su sve formalnosti bile obavlјene i mi smo mogli poći za
Francusku, u pilotsku školu.
U Beograd smo se vratili (ko se uopšte vratio) posle ratovanja na
Solunskom frontu, tek posle 1918. godine.
 KAKO NISAM BIO

JEDAN OD 1300 KAPLARA

Čini mi čast što me ratni drugovi računaju kao jednoga od 1300 kaplara,
mada to nisam bio, ili bar nisam ostao do kraja. Upravo, ja sam bio ušao
u „plavu kasarnu“ Đačkog batalјona u Skoplјu još 4. septembra 1914,
godine kao i ostale starije klase koje su bile odložile odsluženje vojske
zbog škole, mada sam rođen 1894. godine. Tako sam, bar, počeo ovaj
„đački rok“ zajedno sa njima.
Pre toga sam bio dobrovolјac i sa teškim topovima, tzv. „gradlijama“,
pošao sam iz Niša odmah, prvih dana rata. Iskrcali smo se iz voza,
mislim u Markovcu, i pošli dalјe peške preko Aranđelovca i Lajkovca. O,
nije to lako bilo. Beskrajno dugi prašnjavi drumovi. Sparina. Noge,
nenavikle na glomazne artilјerijske čizme od sirove kože, bile su ubrzo u
plikovima, skoro u krvi. Grozno su pekle. Srećom tu su bili i stari
iskusni ratnici-selјaci: „More baci ti te čarape. Imaš li kakvu krpu? Daj
te maramice. Natopi ih u vruć loj. Stavi stopalo u sredinu, prikupi
krajeve, i uguraj sad nogu u čizmu.“ Posle je sve išlo „kao po loju“,
„floć... brloć“... Prošli smo Ub i našli se usred bitke na Ceru. Popeli su
me na visoko drvo. Preda mnom je bio ceo front. U plavom nebu gore,
svuda oko mene, bogami prilično blizu, crveno-beli oblačići austrijskih
šrapnela. U zubima sam držao „regletu“ i preko kanapa sa čvorićima
odmeravao i na milimetarsku hartiju ucrtavao ceo horizont
neprijatelјskih položaja. Bio sam student tehnike prve godine i umeo
sam to. Po tim crtežima su onda, dole, gađale naše baterije, svaki top
svoj sektor.
Posle, dalјe, polјa su bila pokrivena plavim uniformama, i vazduh je
bio otužno sladunjav od nepokopanih leševa na avgustovskom suncu.
Pred jednom drumskom mehanom bilo je puno oficira. Jedan je sedeo,
sa nogom opruženom na drugoj stolici. Neko reče da je to đeneral
Bojović, komandant armije, kažu ranjen je u nogu. Dalјe, Šabac je celu
noć goreo i ja sam pri sveći napravio jedan mali akvarel sa mnogo
crvenog plamena na crnoj pozadini. Te noći su naši topovi zapalili tamo
preko, u Klenku valјda, nekakav magacin ili voz sa municijom. Ličilo je
na vatromet. Posle smo prešli i u Srem. O, mnogo čemu sam se ja tu
divio. Prvo, kako „Vla“ smota uz put gusku da malo ko to može da
primeti, pa joj zavrne šiju pre no što ona i grakne i doturi je nekom
usred kolone u maršu. A ovaj je zatim brzo kovitla, držeći je za šiju, sve
dok ne ostane potpuno bez perja a meso joj se ne ukrti za večeru na
prvom bivaku... Video sam i veštinu kako se, sve uz put, može i prase
nataći na nož puške, a da to ni kaplar ne primeti... a valјda i primeti, iz
istog su sela... Svašta sam ja tu video, ili o tome čuo. Tako i neke
ozbilјnije stvari. Na primer, kako je tamo neko više voleo bolnicu nego
juriš, pa prosvirao sam sebi kuršum, pazeći da ne zakači ni kost ni kakav
damar ni krvni sud, ali samo kroz kokošku ili, baš u krajnjem slučaju,
kroz tajin, kako se ne bi video trag baruta. A čuo sam i kako pričaju da
je neko video paniku posle nekog povlačenja, pa nikako da se zaustave
lјudi nagli preko strnjika, te podoficiri dobili naredbu da pucaju, no
kako ni to nije pomoglo, prešlo se na nešto psihološki, izgleda
ubedlјivije: „motkom po glavi“, i unezvereni lјudi su stali, okrenuli se i
pošli napred... Čudo. — Eto, ponešto sam video, a ponešto i čuo. Ponešto
sam i sam iskusio. Tako, još na tom prelasku u Srem, ja, valјda da se
pravim važan, šta li, preplivao sam Savu pored splavova načinjenih sve
od po dva pontona, na kojima su prevozili topove preko reke. Skupili se
vojnici, gledaju, smeju se. Kad, eto ti jednog oficira na konju. Grozno
viče: „Kakav je to cirkus... ko si ti... šta si?“ Pokušao sam da objasnim
da sam bio šampion plivanja u svome razredu u gimnaziji... „Ti si
vucibatina, razumeš li?“... „Razumem, gospodine kapetane!“ stojim ja,
ukrutio se u stavu „mirno“ u onom blatu, a voda se cedi... „Kapetan sam
ja bio još pre dvaes godina“... I na tom se, srećom, i svrši. Tako sam
naučio da i kapetan druge klase i pukovnik imaju po tri zvezdice, ali
nekako različito.
Ona nesreća na Čevrntiji izmenila je iz osnove situaciju, te ti mi
ubrzo opet natrag preko Save. Tu nas sačeka naredba da se iz svih
jedinica izdvoje „đaci“ (nije bilo specifikovano kojih godišta) i upute u
novoformirani Đački batalјon u Skoplјe, gde treba da se, na brzu ruku,
obuče za oficire, a zatim upute na front. Tako upute tamo i mene. Sve
peške, prašnjavim jarkom pored druma zakrčenog vojskom i
izbeglicama, natrag do Lajkovca. Svuda „krklјanac“. Zatim onaj mali
voz, pa posle i onaj pravi. Sve bez voznog reda. Satima čekanje ovde ili
onde... i najzad Skoplјe.
Tu nije bilo baš lako. Pored ostalog, bio sam visok skoro jedan i
devedeset i, sa Šaletom Kneževićem, slikarem Nikolom Beševićem, i ne
znam još s kim, jedan od četvorice „čelnih“, samo ona dva mala
podoficira, podnarednika, napred, te tako i na prvom udarcu, pa i za
stražarčenje i požarčenje (srećom, bili su tu tzv. „čarapani“, neki regruti
selјaci, koji su tu nekako upali i koji su nas zamenjivali za paklo duvana,
jer u onoj gužvi nisu nas starešine razaznavale). Grozno su nas muštrali.
„Zategni ramenice... opusti kolence... leva, desna, jedan, dva.“ Inače,
spavali smo poluobučeni sve po trojica na po dve slamnjače. Menjali
smo se, jer je onaj u sredini više bio na daskama no na slami, a te daske
poda natoplјene petrolejem (valјda protiv stenica). Vaške su već uveliko
počele mileti i tifus se već nagoveštavao. Uveče smo silazili u varoš.
Pravo na železničku stanicu. Tu je uvek bila cela varoš. Dolazilo se,
odlazilo. Jedine vesti bile su tu. Čekala se i ruska vojska. Ona nije
dolazila. Samo neke misije i bolnice. Svejedno. „Obilić“ je tu bio
kompletan. I Sreta, prvi i najglasniji tenor, i Aćim bas, i Janjuš, i svi
ostali... Stanica se sva tresla od jednog veličanstvenog Glinkinog „Bože
carja hranji“... Za početak, stigle su ruske puške sa dugim tankim
„štihima“. Mi smo gore u kasarni imali gardijske „mauzerke“ sa kratkim
noževima, pa „kad čuješ komandu: O desno ram’he! — ima kaiš da
prekineš i da ti ostane u ruci“.
No kako nije bilo lako navići se ono na artilјerijske čizme, tako je
teško išlo i sa kazanom. Više sam se hranio grožđem, salepom i
šećerlemama, kod prodavaca tu ispred kapije zatvorenog kasarnskog
kruga, i uhvatio jednu dizenteriju, ama pravu. Prvo sam ležao u bolnici,
posle me pustili kući na bolovanje jer su bolnice bile prepune. Kad sam
se vratio u kasarnu, godište 1892 (i ona ranija s njim) otišlo je bilo već
na Suvobor. Tako nisam postao jedan od 1300 kaplara. Nastavio sam sa
sledećom generacijom, no ubrzo su izdvojili nas šestoricu studenata
tehnike (od četrdeset regruta, koliko se dobrovolјno bilo prijavilo) i
odredili nas da učimo za pilote-avijatičare.

Šezdeset i pet godina docnije, maja 1980. godine, primio sam, ipak
poštom jednu dopisnu kartu. Tekst je više nego potresan: to je poziv na
godišnju skupštinu Udruženja 1300 kaplara, na kojoj će se doneti
odluka, o „prestanku rada Udruženja i njegovoj likvidaciji zbog duboke
starosti preostalih živih naših drugova“.
I ova godišnja skupština bi tako i prođe, tiho, nečujno, nezapaženo
— jer ih više skoro i nema. A bilo ih je 1300 mladih lјudi koji su
mobilisani u jesen 1914. godine. Na brzu ruku, za dva meseca, savladali
su vojnu obuku u Đačkoj četi u Skoplјu, i u poslednjem trenutku bačeni
su pred neprijatelјa, daleko nadmoćnijeg u broju i naoružanju, koji je
nadirao preko Save i Drine, preko Mačve i valјevske podgorine.
Trebalo ga je zadržati i po drugi put. Vojska je bila tada već
proređena velikim borbama na Ceru, Mačkovom Kamenu i Beogradu, a
teško iscrpena tifusom. Naročito niži komandni kadar, onaj koji ide prvi
na juriš pred svojim desetinama i vodovima — podoficiri — bio je
nedovolјan. Moral je bio pokoleban. Bačen je tada alarm. Trebalo je lјudi
sposobnih da brzo savladaju obuku, lјudi čija bi mladost i oduševlјenje
zamenili iskustvo prekalјenih ali već zamorenih boraca iz ratova 1912. i
1913. godine. Mobilisani su svi đaci i studenti, počev od onih sa 18
godina, i svi ostali stariji.
U Skoplјu su, na brzu ruku, kako-tako, obučeni i proizvedeni u čin
kaplara da bi ipak imali kakav bilo autoritet starešine među svojim
vojnicima... i bačeni su u susret neprijatelјu koji je nadirao. Ovaj je već
bio prešao plodne nizije Kolubare i Tamnave, dolinu Jadra, i prodirao
nezadrživo na poslednji planinski lanac iza koga ne bi više bilo ozbilјnih
prepreka. Bio je već izbio na samo bilo Malјena i Suvobora... i tu su ga
dočekali ovi mladi lјudi ispred svojih desetina, vodova i četa. Okršaj je
bio strahovit. Preveliki broj ih je ostao u kišnoj travi, jesenjoj, među
borovima i jelama, ali istorijska kolubarska bitka bila je dobijena. Veliki
udeo u njoj pripao je đacima kaplarima. Ali nije na tome sva zasluga i
ostala. Prešli su oni zatim i Albaniju. Borili su se oni i tri godine zatim
na Kajmakčalanu, Gorničevu, Gruništu, Čukama, Kravici, Sokolu i
Dobrom Polјu.
Posle svega, koliko ih je još bilo ostalo, skuplјali su se s vremena na
vreme.
Ne bi ih trebalo zaboraviti...
 NEKE NEHEROJSKE PRIČE

Otud ide jeroplan,

jeroplan.
Ja u rovu čučim sam,
čučim sam.
Uzmem pušku, dignem gajku,
... li ti milu švapsku
majku ja...1

Što se tiče ratovanja, bilo ih je, hvala Bogu, dosta u moje vreme. Ne bih tu
mnogo pričao jer na to posle u životu nisam više mnogo ni mislio (mnogi i
kasnije ostanu preokupirani tim delom svoga života). Ipak, samo da
pomenem (kad je već u ovoj knjizi toliko prisećanja) da je atmosfera u Srbiji
i Beogradu, naročito od aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrije, bila
naelektrisana i krajnje romantično patriotičeska. Svi u dobrovolјce, za
svašta. Neki za komite, mi srednjoškolci za dobrovolјne bolničare, tamo
1912. godine. Tako i 1914. Još nemobilisan, bio sam i ja dobrovolјac i usred
bitke na Ceru čuo od nekog starog vojnika selјaka, u opancima, pesmicu koja
je evo sad stavlјena gore kao moto ovome odelјku. Inače, malo šta sam od
svega toga ikada beležio. Eto, ponečega sam se posle ipak setio. Nerado onog
suviše „ozbilјnog“. Možda pre onog malo manje mučnog.
Sam početak 1915. Mi još uvek na Banjici. Tifus svud već uveliko.
Teško je bilo odbraniti se od vašaka. U Skoplјu, kad smo ono u staroj
turskoj kasarni ležali na podu sve po trojica na dve slamnjače, tada smo
već vezivali na golo telo, oko pojasa, kanap natoplјen u loj, pa se tu
nakupe vaške i onda smo celu nisku stavlјali iznad vatre u peći (bila je
već zima) i to polako, pa kako ih vatra zahvati, a vaške puckaraju kao
kokice. Zatim se vezuje nov kanap oko pojasa…
Na Banjici smo se smestili u kuće koje su beogradski lјubitelјi konja i
trka tu imali uz svoje ergele. Nas šestorica đaka, budućih pilota,
nagurali smo šest vojničkih kreveta u jednu sobicu u kući doktora
Koena (bila je na zidu jedna slika kako smrt vuče na jednu stranu
polugolu devojku, a s druge strane je ne da doktor u belom mantilu sa
crvenim krstom na mišici).
Kreveti su nam bili zbijeni, i da bismo došli do svog, još od vrata smo
preskakali jedan drugoga. Jedne noći jedan od nas poče da bunca. Sav
crven. Pipnem mu čelo. Vatra. Ujutru se setim da je dole u varoši
upravnik Vojne bolnice (dotle granate nisu dosezale i bolnica je radila)
naš stari kućni lekar, pukovnik Radovanović (dolazio je on kad nam što
fali, kaže „isplazi jezik“, izvadi kašičicu i prepiše „prvo dan-dva ispiraj
gušu ovim — a posle govance u mleku“). Odvedemo nas dvojica tog
trećeg. Upravo, snesemo ga jer jedva stoji na nogama, i ja pravo pa
upravniku. Ono tamo sve kvake omotane gazom natoplјenom u
sublimat. Otvorim vrata, a doktor sedi za pisaćim stolom, i kad nas vide
viknu: „Šta ćete ovde!?“ Poznade me i ja mu objasnih. Viče: „Ne
prilazite! Raskopčaj mu košulјu i gaće razgrni.“ Učinimo mi to, a ono
sav trbuh išaran zagasito crveno. „Što ste mi to doveli. Izlazite brzo.
Naredniče, vodi ovoga neka ga odmah prime.“ I zalupi vrata za nama.
Kad smo se nas dvojica vratili na Banjicu u našu sobu, šta ćemo
najefikasnije da preduzmemo nego donesemo na onu furunu
„bubnjaru“ jednu praznu kantu od benzina, naguramo unutra žar i
nabijemo ozgo nisku onih dugih crvenih suvih paprika. Bili smo
zadovolјni kad smo kroz prozor videli da je u sobi beo dim gust kao
testo i da štipa oči i ovde, izbivši napolјe kroz pukotine oko prozora.
Mislili smo — e, sve su vaške sad morale pocrkati. Kad smo posle to
pričali onom istom doktoru, dole u bolnici, kad smo došli po
prizdravelog druga, on je odmahnuo glavom: „Nisu njima ni oči dobro
zasuzile od te vaše dezinfekcije.“ Kako je tu bilo puno onih kanti sa
benzinom (od „8 litara), otvorili smo ih nekoliko i ugurali unutra i sav
veš naš i sva vojnička odela takođe (posle smo ih teglili da dođu sanćim
manje izgužvana). No sem ovih dugulјastih belih vašiju sa crnom pegom
na leđima, koje su prenosile taj trbušni tifus pegavac, bilo je i onih
običnih koje su volele našu kosu. Ne samo da smo se ošišali do glave
nego smo se i obrijali pa ozgo namazali tinkturom joda (jer sem aspirina
i ricinusa obično u ratu ništa drugo u ambulantama nema). Bilo je i
gore: bile su neke male, latinski nazvane „pedicula pubis“, koje su se
zavlačile pod kožu, pa kad se isteraju odande gde im je obično mesto,
one se popnu lјudima pod brkove, pa i u obrve. Sve se to moralo brijati i
mazati svačim. Izgledali smo smešno. Smejali smo se kako smo se
smejali mnogo koječemu uopšte u tome ratu, i malo šta smo uzimali
ozbilјno. Bilo nam je dvadeset godina, a sve još novo i neobično, ništa
još tragično ni teško.
Bilo je to u leto 1915. godine kad je „Srpska aeroplanska eskadra“
bila smeštena na vašarištu kraj Požarevca i odande su ona dva „blerioa“
(jedan sa kapetanom Stankovićem, drugi sa poručnikom Tomićem)
letela tamo malo dalјe preko Dunava i izviđala logore austrijskih trupa,
zemlјana utvrđenja po ostrvima na reci i smeštaj lađa „ šlepova po
vrbacima tih ostrva. Izviđači smo bili mi, nas šestorica đaka, sada već
podnarednika. Čekali smo da nas pošalјu u Francusku da učimo za
pilote.
Tu nam je iz Kragujevca dolazio pukovnik Vasić i mi smo iz
aeroplana (naziv „avion“ je došao tek docnije, u ratu) bacali njegove
bombe. Neke čudne bombe koje su se rasprskavale u vazduhu i palile
žito na ogromnim prostranstvima. Tako je trebalo da bude spalјeno ono
u Banatu. Za to smo se vežbali.
U međuvremenu, dolazio je tu još i major Tankosić. On nam je dao
karabine sa dum-dum mecima da ih nosimo pri tim izviđanjima.
Mitralјeza tada još nije bilo (sem nekog neuspelog usamlјenog
pokušaja). Jednom smo s njim pošli do obale Dunava gde su bili njegovi
Bosanci. Što je još ostalo od „Mlade Bosne“, izbeglo je posle atentata.
Rovovi su bili na samoj obali, u vrbaku. Preko puta isti takvi, austrijski.
U Tankosićevom šatoru, umesto vojničkog kreveta, slamarica na
sanducima, a na sanducima piše „ne tumbaj — dinamit“. Tu nedaleko i
ona kafanica bivšeg pristaništa u Dubravici. Bosanci sede u njoj i igraju
karata. Popiju ponešto. U rovu ostavili samo „dežurnog“ da predstavlјa
celu četu. I to ovako: na grudobran poređali daske i na njih učvrstili
puške, metar-dva daleko jednu od druge. Obarače im povezali žicom, a
„dežurni“ sedi pozadi u ladovini pod vrbom „ s vremena na vreme okine
tako po nekoliko. Kad se isprazne, zađe i polako ih opet napuni, i
Austrijanci znaju da nema šale, da su svi na straži.
Inače, vežbali smo da i na aeroplanu uredimo kao neke nišanske
sprave za bacanje bombi. Bomba, najveća teška 10 kila, bacana je tako
što bi je, obešenu na dršci od žice, držao izviđač rukom spuštenom
spolјa pored sedišta, pa kad odoka oceni da treba, samo je pusti.
Prikivali smo spolјa na trup ekserčiće, preko njih nišanili. Ali bilo je
prostije samo okom, osećajem oceniti. Tako smo gađali jednu divlјu
krušku na nekoj livadi pa, bogami, potrefili.

U tim „blerio-biplasima“ (pilot i izviđač) sedelo se otvoreno do

pojasa. Motor od 70 konjskih snaga, a brzina aeroplana oko 60 do 80
kilometara na sat. Motor pali mehaničar pokrenuvši rukama elisu, a dok
se ne zagreje i dobije punu snagu vojnici drže aeroplan za rep i puste ga
kad pilot podigne ruku.
Učili smo se i na tzv. „pingvinima“, malim blerioaparatima sa
skresanim krilima i sa slabim motorima, koji su mogli samo brzo trčati
po polјani, ali ne i poleteti. No i to je bilo teško jer su se aparati zanosili
i prevrtali, te smo brzo polomili oba, koliko ih je i bilo.
Zato su nas poslali u Francusku (u leto 1915. godine) gde je obuka
bila sa dvojnim komandama, tako da je učenik sledio pokrete i uputstva
učitelјa. U međuvremenu, srpska se vojska povukla preko Albanije na
Krf, a mi smo iz Francuske došli na Solunski front, u tamošnje
francuske eskadrile.
 NEHEROJSKE PRIČICE I DALjE,

ALI SA SOLUNSKOG FRONTA

Ratni avijatičari se najčešće zamišlјaju kao heroji koji ginu slavno, a

stranice istorije pune su njihovih vrlina. Ali taj slavni život ima i svojih
neherojskih dana. Tako je to bilo i u eskadrilama na Solunskom frontu.
To veliko ratište je bilo jedna čudna mešavina desetak nacija, čak i rasa;
pored raznih belih evropskih zakrvlјenih naroda, bili su tu i žuti
Anamiti i mrki „Bikoi“ iz francuske Afrike. Više stotina hilјada lјudi
koje je trebalo snabdevati opremom, oružjem, pa i hranom, jer na maloj
teritoriji okoline Soluna nije rađalo ništa. Ali Nemci su potapali
transporte frigorifiranog mesa iz Argentine i „dorned-bifa“ i nedelјama
nije bilo mesa. Tada su Francuzi počeli gajiti ogromne farme pitomih
zečeva i u menažama, pod šatorima su se počela pojavlјivati bela zečija
pečenja. No, i s tim je išlo teško u početku. Dovolјno je da neko s kraja
stola vikne „mijau...“ i zalogaj je zastajao u grlu. Dugo je trebalo da se
pitoma zečevina primi kao — zec.
Eskadrile su bile u polјu između Vardara i Soluna. Krajem 1916.
godine nije tu bilo neke veće aktivnosti. Cela organizacija avijatičke
službe tek se polako formirala. S vremena na vreme išlo se na neko
manje izviđanje, artilјerijsku reglažu ili bombardovanje. Grupa
Voazena, tri eskadrile, obavlјala je ovaj poslednji posao. Letelo se samo
sasvim rano ujutro. Motori su zagrevani još po mraku a na izmaku noći
startovalo se. Oko šest ili najdalјe sedam sati ujutru svi su, ili obično svi,
bili opet tu i sve je bilo mirno do sutra ujutru. Mehaničari su pregledali
motore; pravili crvene kružiće i pisali datume oko poneke rupe od
šrapnela na krilima, a zatim su igrali dame (nešto između mice i šaha)
pod polјskim hangarima i šatorima.
 Početkom proleća kornjače su na sve strane izmilele na sunce i to je
podsetilo Anamite i Afrikance na njihove daleke otadžbine. Začas se u
njihovim menažama počela pojavlјivati supa od kornjače pa i čitava
prava pečenja. Čak su i zmije proglašene za delikates. Neke naročite
zmije iz trave, kažu izvanredno ukusne, okretale su se nanizane na
pruće pobodeno oko žeravice na zemlјi; onako otprilike kako alasi na
Dunavu peku poneki put „protfiše“ nabijene na grančice vrbe oko vatre,
okrećući ih polako kao na ražnju.
Mehaničari su išli i u lov („na lajm“) na čvorke i ševe po strnjikama i
žbunjacima daleke puste polјane, pa čak i na vrapce. Pleh, onaj obični
crni pleh (na kome se, recimo, i prase inače peče) ispuni se stotinama
majušnih očerupanih vrabaca (a vrabac kad se očerupa nije veći od
ćevapčeta) i sve se zalije ozgo margarinom ili kokosovom mašću, pa se
posle, ispečeno, seče nožem skroz kao testo, u parčiće.
Noću se išlo do obližnjeg jezera Amatova (sat-dva donde, a toliko i
natrag) naoružani karbidskim lampama i dugim motkama (od starih
avionskih krila) sa žicom na vrhu. Lampa se ostavi na obali obrasloj
rogozom; iskusni strelci, sakriveni u mraku, nabadaju svojim dugim
koplјima stotine ogromnih žabaca koji su se okupili i pilјe svojim
bulјavim očima u svetlost; prebacuju ih preko glave u pozadinu gde ih
organizacija dočekuje, seče velikim kasapskim nožem napola, gornji deo
baca ustranu, a sa zadnjih bataka dere kožu vešto kao da svlači rukavicu
s ruke — i trpa u torbu. Kažu da pečenje nije ništa gore od ma kog
pilećeg.
Lov je postao veliko zanimanje u vreme izvan službe (a dani rđavog
vremena, recimo sa kišicom ili niskim plafonom oblaka, bili su takvi).
Izmišlјana su stalno nova i sve ukusnija pečenja. Krećući ka severu, na
jezero Amatovo naišla su, s juga, jata divlјih pataka i gusaka. Ali pucati
se nije smelo. Za pucanj u pozadini fronta kazne su bile drakonske.
Podoficiri, piloti i mehaničari bili su u zajedničkoj menaži. Brzo je
napravlјen plan. Inicijativu su dali mehaničari lovci (žaba). Piloti
podoficiri u francuskim eskadrilama su obično bili regrutovani
(dobrovolјno) iz pariskih fabričkih predgrađa, bicikliste, bokseri,
sportiste. Sve mlado — pa i ludo. Tadanji aeroplani su nazivani u
razgovoru „kokošarnicima“; i zbilјa bilo je tu motaka, letvica i žica kao
na pravom kavezu. Pilot je sedeo napred u otvorenom čamcu, kao na
kakvom balkonu, a „eteve,“ jedan mali vetrokaz pored njega napolјu na
vetru, nije smeo pokazivati brzinu veću od 60 km na sat, zbog opasnosti
od „angažovanja“ (kad komande postaju nedovolјne), ni manju, zbog
opasnosti od gubitka brzine. Dakle, pogled je za lovca kao na dlanu. Pa i
izgovor je lako nađen: motori se preko dana retuširaju, ćelije regulišu.
To sve predveče treba i isprobati. Jezero je iza brda, ne vidi se sa mesta
gde su stari sanduci raspakovanih aeroplana služili oficirima umesto
šatora.
Prvi je pokušao jedan mali kaplar. Došao je bio iz rovova gde je bio
zaradio već Ratni krst sa zvezdicom oko nekog nemačkog mitralјeza na
Marni pred Parizom. Probao je svoj regliran avion i — zamakao tamo
malo i iza brda. Bio je već pomalo sumrak (preko dana se nije letelo
zbog toplotnih vrtloga), a aterirao je u dnu polјane, a mehaničari su sa
žica „kokošarnika“ poskidali nešto celih pataka, ili samo odsečenih šija
ili krila, zapetlјanih u žice. Drugi su, u noć, doneli drugih nekoliko
pobijenih, koje su čamcem pokupili iz rita.
Bila je to tajna, raskošna gozba. Jednom, dvaput, ali treći put umesto
gozbe veliki zort; istrage; kazne. Svima je preselo. Naš kaplar se bio
osmelio u svome letu pri kome je samim točkovima dodirivao površinu
vode, kako bi ispred sebe digao jato pataka ili gusaka koje je bilo već
leglo za spavanje — a jedno, nekako baš tvrdoglavo, nije htelo poleteti
na zvuk toga bauka koji se približavao — te je on malo više pikirao i
zakačio točkovima visoku trsku ševara. Prevrnuo se sa „punim
motorom“, nije stigao ni da ga ugasi. Mehaničari koji su u čamcu čekali
da pokupe debele ptice iz bare, jedva su stigli na vreme da ga za noge
izvuku iz mulјa. Usta, uši, nos, sve je bilo puno blata. Veštačko disanje
itd. i nekako se izvukao — ali je nedelјu dana kasnije bio „kasiran“ tj.
degradiran od visokog kaplarskog čina na prostog redova — i poslat u
pešadiju, u rov (vratio se u eskadrilu posle nekoliko nedelјa, ovoga puta
sa palmom na Ratnome krstu, opet valјda zbog nekog, sada bugarskog,
uništenog mitralјeskog gnezda).
Na frontu nije bilo kažnjavanja zatvorom. Čemu bi to služilo? Ako je
eskadrila bila blizu kakve varoši, kažnjavalo se zabranom izlaska
nedelјom, ili kada je već padao red. Ako je prestup bio teži, išlo se i do
„kasiranja“ i slanja u rov. Nije ni to bilo retko. A bilo je uvek raznih
povoda za nestašluke — i za kazne. Bilo ih je i na frontovima zatim.
Puno raznih. Tako je opet neko izmislio, tamo dole na Vardaru pred
Solunom, da kad duva jak vetar „vardarac“ (nešto slično beogradskoj
košavi), mali kodron može da ide i natraške. Preleti se prvo aerodrom, s
vetrom u lice, pa na kraju aerodroma oduzme gas do minimuma a avion
se malo propne tako da brzina vetra postane veća od brzine aviona.
Vetar polako nosi avion unazad i ovaj onda ceo aerodrom preleti idući
natraške — na zaprepašćenje šefa eskadrile koga bi neobičan zvuk
motora podigao iz njegovog aeroplanskog sanduka, sa popodnevnog
spavanja. Jedva su to iskorenili pre no što je prvi mali kodron (inače
veoma stabilna mašina) skliznuo na krilo, pod gubitkom brzine, sa te
male i nedovolјne visine na kojoj su se obično prikazivale razne cirkuske
veštine.
I mnogi naši piloti takmičili su se često sa svojim kolegama
Francuzima, sa kojima su bili izmešani u istim eksadrilama. Nije tu bilo
samo nestašluka, bilo je, pokatkad, i raznih nezgoda svih vrsta. Umešao
bi se čak i alkohol. U francuskoj vojsci spadao je u obavezno sledovanje
„kar d’ pinar“ — četvrt litra vina — uz svaki obrok. Preko toga, kako je
ko vešt da nabavi. Sedeli, tako, jednog dana pod šatorom neki naši piloti
u jednoj francuskoj eskadrili, na nekom pustom polјu, pred Bitolјem.
Tek će se pojadati kapetan Petrašković: „Danas mi je slava, a kakva je to
slava, do đavola, kad ne mogu da vas počastim vinom ni mastikom!“ U
taj čas pade mu na pamet spasonosna ideja. Nagovorio je mehaničara da
odredi neki „farman“ za probu. Uzdigao se iznad prevoja Gorničeva i
uputio ka Soroviću do koga nije bilo više od dvadesetak minuta leta. To
je bilo malo grčko selo, no bila je tu i kafanica.
Drugovi su ga čekali dva-tri sata. Trebalo je da se već odavno vratio.
Zavladala je nervoza. Francuz, šef eskadrile, pobesneo je. Kad odjednom
tamo na drumu nešto dalјe od polјa gde tutnje kamioni ka frontu i
natrag pomažu nekom da se izvuče, i eto ti ga preko polјane sav iscepan
kapetan Petrašković, mrtav pijan i natoplјen benzinom, mastikom i
krvlјu, dovuče se nekako do eskadrile. Kapetan je u Soroviću isprobavao
rakiju u nekom podrumu sve dok se nije napio, pa je onda natovario
vina, rakije i pršute u aeroplan i krenuo natrag. Zakačio je malo o liticu
Kajmakčalana („Otkud tu da se ispreči na sred puta!?“) i jedva je ostao
živ. Posle je govorio kako mu nije žao onog uništenog aparata, bogata je
francuska država — napraviće drugi, nego žao mu je onih šest flaša što
odoše u paramparčad. Zbog nediscipline bilo je ono „pojeo vuk
magarca“, ali je kapetan Petrašković (bio je to inače valјan oficir, i na
grudima je nosio zvezdu sa mačevima, iz pešadije) ipak skupo platio. Ne
odmah. Tek posle rata, povređena kičma je izdala i on je od posledica
povrede umro deset godina docnije.
I jednom se Francuzu nešto slično desilo. Manje tragično, više
tragikomično. Opet iz neke od eskadrila pred Bitolјem. Bila je to grozna
pustinja. Nigde ni sela niti kakve razonode, mesecima. Ali Francuzi
moraju da prave „revejon“ i doček Nove godine. I udešeno je da jedan
podoficir, kad bude vozio prvi dotrajali avion u depo, u Solun, i odande
dovozio nov za eksadrilu — tamo kupi sve što treba. Otišao on lepo
donde. Kupio sve što treba i pošao natrag. Međutim, tu je bilo puno
planina, jezera, magle, snega i vetra. I sve je to zahvatilo našeg pilota.
Uz to još i zima. On baš zato poneo i bidon (plehanu vojničku čuturicu)
„njola“ (vojničkog ruma iz sledovanja), te se zagrevao uz put. U
eskadrilu nije nikada stigao. Promašio je nekako i Kajmakčalan i
Pelister, i da nije bilo italijanskih novina (a Italijani su držali front u
Albaniji), ne bi se nikad znao završetak. Ovako su one donele sliku
jednog razbijenog „farmana“ na aerodromu kod Elbasana, a iz ruševina
na sve strane rasute lorfe od kartona, lampioni od hartije, brkovi i brade
od kučine, konfeti, i ceo karneval — a oni bili pretrnuli očekujući
neprijatelјske bombe.
Pored toga depoa u Solunu, gde su pristizali kao delovi u sanducima
i tu montirani novi avioni, bilo je tu i centara za treniranje. U Mikri i
Sedesu bila je srpska škola. Mnogi piloti i izviđači, posle heroji iz
Vertekopa i Vrbena, prošli su kroz njen trening. Letuckalo se tu po
okolnim polјanama i čistinama. Takozvani „raz-mot“ (letenje uza samu
zemlјu) bilo je osobito zadovolјstvo, pri brzini ne većoj od automobilske
a pri preglednosti koju je davalo otvoreno sedište ispred aparata (motor
je bio pozadi krila). No političke prilike bile su čudne na tome delu
neutralne grčke teritorije. Grčka u početku još nije bila u ratu (zato su
Bugari i Nemci odmah i zastali bili na samoj granici kod Đevđelije i
Bitolјa). Grčka vojska je bila još neutralna. Bio je tako i nekakav njen
logor s te strane izvan Soluna. Odatle je svakog dana išla u Solun četa
straže s vojnom muzikom i tambur-mažorom na čelu, i posle smene
vraćala se otud. Dosadi nekome od naših da ih gleda u punoj
mirnodopskoj paradi, u maršu drumom, i pritera jednom svoj „farman“
do nad sam drum. Daleko ispred vojne bande spusti krilo do visine
telegrafskih čašica na banderama, jer u drum nije smeo ni gledati da se
ne bi ošamutio. Ovako je, uostalom, najbolјe udesio visinu da točkovi
dođu jedno dva do tri metra iznad površine druma te da nema opasnosti
da poseče glave muzikantima — a da ovima ipak izgleda da
će ala naleteti na njih. I zbilјa, i tambur-mažor prvi, i trumpete i
bubnjevi, sve je to začas bilo po jendecima levo i desno od druma i cela
parada i disciplina otišli do đavola. Ovo se posle dopalo kolegama, na
susednom francuskom trening-letilištu, pa je najzad morao, na grčki
zvanični protest da interveniše i sam glavnokomandujući general Saraj
(koji se u sebi ipak morao slatko smejati) da „krivci budu primerno
kažnjeni“.
Međutim, tu odmah malo dalјe bio je engleski aerodrom (engleski
deo Solunskog fronta bio je s te strane, a ni sam front nije bio naročito
daleko) i ujutru zorom pri prvim zracima sunca mogao se videti njihov
dugački blagajnik kako, sa čantrom kakvu imaju tramvajski kondukteri,
šeta polјanom i čeka povratak svojih, koji su pošli još pre dva-tri sata, po
mraku. Kako koji avion aterira, pilot se izvlači iz kombinezona prilazeći
blagajniku, a ovaj upisuje u svoj blok broj sati i minuta za svakoga i
isplaćuje mu — u zlatu — koliko je zaslužio. Uveče će to kod „Tour
Blanche“ u Solunu biti usitnjeno, uz piće i pesmu.
Pominjući ovde taj znameniti dansing, ne mogu a da se ne setim
kako je sam Solun bio tada jedan fantastičan centar svega i svačega. Bio
je pozadina, živa i bučna, daleka od fronta, a tada varoši u pozadini nisu
ni znale šta je to bombardovanje iz vazduha, kako je to bilo posle u
Drugom svetskom ratu po celoj Evropi. Svih ovih nekoliko stotina
hilјada Francuza, Engleza, Srba, Grka, Italijana, pa i Rusa, prošlo je
tuda, zadržavajući se duže ili kraće. Tu su bili štabovi, bolnice, glavno
snabdevanje — a pored svega zabava. Iako aerodromi nisu bili baš tamo
u planinama, blizu rovova, već ovamo dublјe u pozadini, pa neki i blizu
Soluna, ipak je život i tu bio samo onakav kakav je rat dopuštao. Veliko
iskušenje bio je onaj noćni Solun koji je izdaleka svetlucao kao
vatromet. Samo, on je sa svim svojim privlačnostima bio nama teško
dostupan. Trebala je naročita dozvola koja se teško dobijala, i uz sasvim
izuzetan razlog. Pa i sa tom dozvolom, noćni barovi i zabave, bar nama
nižima u vojsci, bili su zabranjeni. Patrole su krstarile svuda i
proveravale dozvole i papire.
Srbi su se najtešnje družili sa Francuzima. Mi podoficiri sa
francuskim podoficirima. Po eskadrilama je bilo mnogo pilota i
mehaničara iz fabrika u pariskim predgrađima, sve veselih i dovitlјivih
mladića. Ubrzo su oni pronašli rešenje: Lako je bilo nabaviti u Solunu
civilno odelo. To su svršavali oni koji su išli tamo službenim poslom, za
snabdevanje. Onda se u prvi mrak izlazilo na drum za Solun gde su
prolazili kamioni (najčešće engleski) i na kakvoj okuci, gde kola
usporavaju, kačilo se pozadi i uskakalo, a pred Solunom iskakalo i u
pomrčini, u kakvom žbunjaku, presvlačilo u civilnu odeću. Tako se
slobodno mogla provoditi noć u velikome i sjajnom baru i dansingu
„Tour Blanche“ kod Beas-kule. Pred samu zoru, opet na periferiji grada,
presvlačilo se u uniforme i kačilo ostrag na kamione. U eskadrili nije
bilo preterane strogosti, najgore su bile one patrole u varoši i njihove
drakonske kazne.
A za dansing kod „Tour Blanche“ vršene su i od naših sasvim stručne
pripreme: đak-narednik (evo gde smo već avanzovali u narednike)
Proka, koji je sa Krfa došao iz pešadije, sa Medalјom Obilića na grudima
i sa violinom u vojničkom sandučetu, bio je verziran u uan-stepu i
fokstrotu, koji su se tada baš pojavili u dalekome svetu, iza frontova. U
duge kišne dane sakuplјao je on ostale neupućene i početnike pod veliki
hangar od cerade i tu je, ispod visokih krila „farmana“, crtao kredom
stope po nabijenoj zemlјi i numerisao brojevima. Onda je on svirao ariju
na svojoj violini i brojao glasno takt a đaci „tančula“ su kao medvedi
trupkali svojim cokulama po obeleženim stopama i brojevima, i grešili.
Kod Grkinja se, posle, kod „Tour Blanche“, završavalo perfeksioniranje.
No, kiše su prolazile, trening se završavao. Odlazilo se na front — i
ginulo.
 TAKO JEDNO,

PA JOŠ JEDNO BOMBARDOVANјE

Solunski front. Špijuna Grka ima i s one strane linija. Dostavlјeno je

tako da će u Ksanti, na krajnjoj liniji bugarskoga fronta, doći u
inspekciju glavnokomandujući feldmaršal Makenzen. Uveče je izdato
naređenje. U tri sata ujutru zasvirala je u logoru truba, ono sitno brzo
buđenje i ustajanje. Pale se karbidske lampe. Na polјani već tutnje
motori koje mehaničari zagrevaju. U nervozi se oblačimo, doručkujemo
na brzinu. I po dva-tri puta se trčka iz šatora među masline u mrak.
Nervoza steže stomak do grčeva. Najzad se polazi. Tu su tri eskadrile
bombardera, ukupno oko dvadeset „voazena“ i pratnja od šest lovaca
„njepora“.
Avioni se sporo vuku hvatajući visinu, kako ko može. Sa mnom je
Francuz Morenas. Oko sto kila on, a toliko i ja. Obučeni onako teško; to
je više nego mnogo. Jedva dostižemo visinu od 1200 metara. Više ne
može, što više vučeš nagore, avion zastaje i propada. Naš avion je
najniži u grupi.
U avionu otvoreno, kao u čamcu ili na balkonu. Sveže. Prijatno.
Nervoza je zaboravlјena. Sunce izlazi tamo negde iznad Svete Gore.
Desno dole je more, levo, sasvim blizu, neka planina. U šumi uglјari
peku ćumur. Mašu nam rukama. Kavala dole na steni kao rt duboko u
moru. Beli avioni se polako sustižu i prestižu. Kako ko može održava
visinu i brzinu, da se ne bismo rasturili. Tri sata tako. Daleko je to tamo,
preko 200 kilometara, a mi idemo brzinom od najviše 80 kilometara.
U otvorenom čamcu aviona, tu među nogama, nešto trčkara, malo,
sivo, levo-desno. Miš. Avioni su bili na polјani, bez hangara, i on se
uvukao, valјda, da liže onaj zejtin ispod motora. Najzad je našao malu
rupu. Nesrećnik, vidim ga kroz staklo na podu kako, sa raširenim
šapicama, nestaje u dubini.
Najzad se u dolini, ispred prvih aviona, pojavlјuju crni oblačci. Znači
stižemo. Takozvana brizantna zrna sa crnim dimom, izmešana sa belim
šrapnelima. Kroz urlik motora čujem tresak, trgnem se i stignem da
vidim kraj samog desnog krila kako je šrapnel sručio snažan snop
kuglica, a košulјica skliznu dole u dubinu. Kad čoveka gađaju
pojedinačno onda smo u školi učili da treba menjati visinu i pravac da bi
se zavarao onaj dole, ali kad ovako biju nasumce u gomilu, nema šta da
se pokušava.
Bombe su nošene, uspravno poređane, sa spolјne strane trupa na
jednoj improvizovanoj dasci, pritegnute kaišem. Po šest sa svake strane
(bile su to granate za polјske topove samo sa dodatnim limenim repom).
Prvo se kukicom izvuku osigurači ispod upalјača, zatim otkači kaiš i
onda rukom gurne, jedna po jedna ili više odjednom. One se prvo
tumbaju dok im rep ne usmeri pravac. Smanjuju se brzo i nestaje ih u
izmaglici dole, i tek neko vreme zatim pojave se buketi dimova i
eksplozija. Dole su kuće, železnička stanica, nekakav manastir, šta li7
Rekli su nam da je možda baš tu Makenzen. Bombe otpušta kako ko
nailazi, onako odoka (nišanskih sprava nije bilo). Zatim oštar zaokret pa
natrag. Okolo kruže naši lovci. Neprijatelјskih nema.
Ipak, odjednom, gura me u leđa Morenas: „Un Boshe“, Švaba. Gde?
Još je nisko dole. Da, avion sa dugim trupom. Krstovi se, razume se, ne
vide. Treba što pre izmaći. Vičem kroz tutnjavu motora, kome sam dao
pun gas, da mi svom snagom pritisne ramena i leđa, jer su ti „voazeni“
bili čudne mašine, ako hoćeš brže, moraš ga, uz pun gas gurati nadole, a
tu je tvrd i treba ti sva snaga ruku i ramena da savladaš palicu. Zato
treba i onaj otpozadi da pomogne. Zort je, bogami, veliki. Sami smo, jer
smo, preteški, bili i najsporiji i najniži. Zveram uokolo, gore-dole,
nesvesno osećam nešto više glave u plavome nebu... no to je samo
mesec, bled, veliki, zaronio tu u kasno jutro. Vreme užasno sporo
prolazi…
Ipak je prošlo. Izmakli smo. Lakše se diše (treba objasniti da, iako je
i „voazen“ imao mitralјez, on onako spor i teško okretan nije imao
nikakvu šansu protiv jednog lovca. Uz to ni padobrana tada još nije bilo
— dakle, stvar je tu bila potpuno jasna).
Na vidiku levo je ostrvo Tasos. Rečeno nam je da se tu nalazi jedan
mali pomoćni aerodrom. Srećom, ne treba nam. Ipak kažem Morenasu
da proveri koliko još imamo benzina jer nam treba leteti još tri sata, a
kazalјka na satu za benzin nešto nisko pada. On ustaje, dreši opasač
pantalona i spušta ga u rezervoar koji mu je tu iza leđa (sve je to onda
bilo eto tako, veoma primitivno). Kaiš se savio i ne dohvata dno. Suv je.
Nema, dakle, šale. Tasos smo već izgubili. Hajdemo sad, pa dokle
stignemo. No uskoro evo i motor nešto „kašlјuca“ (motori su tada još
bili veoma nepouzdani, svaki čas im ponešto fali). Evo i na onom satu
njegovom opada mu broj obrta. Gledam dole ima li gde ako se budemo
morali spustiti. Odjednom vidimo dole na ravnome pesku uz more
jednog našeg lovca gde se spustio. Znači, tu može, a i prema karti
izgleda da je već izvan bugarskih linija. Hajde da ne rizikujemo dalјe.
Lakše je spustiti se dok još motor kako-tako radi nego posle bez njega,
ako stane. Biramo teren.
Sad izbliza ne izgleda tako pogodan kao ono ozgo. Neke močvare.
Kratki smo i avion se nabija u neke trske, šta li, i uspravlјa na nos.
Dobro smo, ali su točkovi iskrivlјeni…
Seli smo na pesak. Sunce peče. Preko mora u dalјini plava Sveta
Gora. Gde li smo, Bože, zapravo? Gde mi, a gde Bugari? Na tome delu
fronta bili su Englezi, ali linije njihovih i bugarskih rovova nisu bile
blizu. Između njih je bila prostrana „ničija zemlјa“ kojom su krstarile
patrole. Odjednom tamo kroz trsku neki konjanici, ko ono u vestern
filmovima. Prišli, njih trojica-četvorica. Na glavama šeširi sa širokim
obodima, oko vrata marame kao skauti. Puške na konju u futroli. Kao
ono kauboji — engleska konjička patrola. Dali nam konzerve. Čudne
neke, probušiš nožem i sipaš vodu u rupicu (ili u nuždi, gde nema vode
čak i „ma šta bilo“)… a ono prokuva, ili se smrzne piće u drugoj, recimo
za tropske prilike. To su, u stvari, po dve kutije jedna u drugoj, a između
njih smesa koja, kad se okvasi, prokuva ili se smrzne. Tako smo i ručali.
Oni odoše dalјe. Nađosmo se i sa onim Francuzom čiji smo videli avion
ozgo, tamo dalјe na pesku. Na trupu aviona piše krupno „Ninočka“
lepom ćirilicom. On i ja u francuskim uniformama objašnjavamo se na
rđavom francuskom. Onaj treći, jedini Francuz, ispravlјa nas i smeje se.
Bio je to Rus, dobrovolјac kod Francuza, a devojka, koju je ostavio
negde tamo u dalekoj Rusiji, zove se Nina — Ninočka.
Sklonili se mi dalјe od aviona u trsku i šiprag, za slučaj da naiđe
kakva bugarska patrola, i čekali. Moraju naši nekog poslati da vidi šta je
s nama, jer su nas morali ipak videti, mada smo bili poslednji. Vreme je
prolazilo. Sunce peklo. Osmelili smo se i okupali u mlakom moru i...
čekali. Bogami, nije bilo veselo... Tek pred sumrak se začu zujanje
dalekog motora. Srećom — sa strane od Soluna, inače je mogao biti i
nemački. Spustio se jedan lovac „njepor“ sa dva sedišta. Došao po
Francuza-Rusa i odveo ga. Za nas dvojicu, kaže, ne zna ništa. Nјemu su
rekli samo za svog čoveka, a za nas se valјda brine naša eskadrila. Ostali
smo da čekamo. Smračilo se. Pošli smo malo uokolo ne bismo li našli
kakvu napuštenu kolibu ili kakav bilo zaklon. Nigde ništa, niti ikoga.
Čak ni lavež pasa u dalјini, samo žabe u trsci i barske ptice. Po karti smo
već ranije razabrali da se nalazimo u prostranoj pustoj delti reke Strume
na ušću u more. Sklonili smo se, najzad, u šiprag na parče nekog toplog
suvog peska. Pojeli ostatak onih engleskih konzervi. Navukli ponovo
letačke kombinezone i nekako prodremali noć. Komarci su nesnosno
ujedali.
Ujutro rano ipak su došli po nas. Bio je to mali kaplar Žirar. Uspelo
mu je da nađe bolјe mesto za spuštanje nego ono mi. Zbili smo se nas
dvojica na zadnjem sedištu za mitralјesca i tako preopterećen avion
jedva se odlepio od peska. Kažu da je posle do našeg oštećenog aviona
otišla torpilјerka sa mehaničarima da skinu motor i još ponešto, a ostalo
da poliju benzinom i spale…
Bombardovanje Ksantija Makenzen je ipak preživeo. No jednom
drugom prilikom je tako javlјeno da se neka visoka komanda
neprijatelјskog sektora nalazi u selu Bogorodici, tu negde između
Dojrana i Đevđelije. E, tu je sve bilo nešto drukčije. Tu su rovovi bili
gusto isprepletani i sasvim blizu jedan drugome (tako da je jednom moj
nesrećni kolega Seržan Kaban bio optužen da je bombe sručio u naše
sopstvene rovove i ubio osam afričkih „šasera“). Tu se pozadi otvarala
dolina Vardara i prolaz kroz Demir-Kapiju dalјe ka Skoplјu. Taj prolaz je
čvrsto branjen. Na brdima više Đevđelije bilo je postavlјeno više
protivavionskih baterija (tada nije još bilo baš pravih protivavionskih
nego su to bili obični polјski topovi, samo podešeni da mogu cevi
upravlјati naviše). Te su baterije svojom brzom palјbom stvarale ispred
aviona čitavu jednu crnu gustu zavesu od metaka koji su se rasprskavali.
Obići se nije moglo, nego prosto zažmuriti i proći pravo kroz nju. Da ne
pričam baš sve pojedinosti, priznajem da je bilo „srce u petama“ a strah
stegnuo grlo, mozak prestao da radi a kroz stakla pilotskih naočara ne
vidi se više ništa jer se niz njih sliva znoj sa čela. Da sam sam, okrenuo
bih se i pobegao, ovako iz grupe — nikud. Doduše, bili smo rastureni po
visini, koliko je ko mogao svoj avion da izvuče u visinu. Ispod nas bio je
samo avion-kanon (avion sa topom) onog istog kaplara Žirara iz epizode
bombardovanja Ksantija. Slučajno baš kad sam pogledao dole, posred
njegovog aparata blesnu plamen. Mali plamen i mali oblak dima.
Pogodili su ga. Nije se raspao, niti buknuo. Nekako kao mrtav list
skliznuo je nadole. Ispod njega je bilo prostrano plavo oko Dojranskog
jezera. Kao kakav veliki beli cvet zadržao se jedno vreme na površini
vode, a zatim je tonući poplaveo i polako nestao…
Sručili smo naše bombe onako kako smo naišli, i ne gledajući gde i
kako, na to seoce malenih blatnjavih kućica, kakva su bila sva
makedonska sela iza linije rovova, i sunovratno se okrenuli nazad.
Oni dole u eskadrili na polјani (jer pravih aerodroma nije ni bilo
nego samo ravnih livada) sačekuju avione koji se vraćaju, rastureni,
sleva-zdesna, leteći visoko ili nisko... i nagađaju jesu li svi tu... ko je
izostao. Ovoga puta bio je to mali kaplar Žirar. Alzašanin koji je jedva
govorio francuski kad je došao u eskadrilu. A došao je na čudan način.
Bio je šofer nekog nemačkog generala i u onoj opštoj gužvi bitke na
Marni, gde nije bilo rovova nego često i izmešanih strelјačkih strojeva,
prosto je pritisnuo nogom pun gas i doveo generala u francuske redove.
Za nagradu je tražio i došao u avijaciju. Škrti Francuzi nisu mu dali veći
čin od kaplarskog, kažu ne može biti preskakanja već treba po redu.
Nije taj dalјi red dočekao.
Jednom tako čekamo, nema samo još De-Lupija. Kad eto ti ga najzad
sasvim nisko, kao da se jedva vuče, i kako je dostigao kraj polјane nabio
je nos aviona u travu. Mitralјezac se već izvukao iz zgužvanog platna i
žica. De-Lupi mrtav. Kako, pa sve je oko njega skoro čitavo? Kad dole —
krv niz nogavice kombinezona. Bio je to sasvim mali komadić čelika od
granate koji mu je pokidao creva. Pilot je ipak imao snage da dovede
avion natrag, ali samo do početka polјane.
Kad sam već počeo, evo da dodam samo još, tako, jedan-dva detalјa,
tek potpunije ilustracije radi:
Najgori posao koji čovek može da dobije nije bombardovanje nego
artilјerijska reglaža. Nјu su vršile eskadrile „farmana“ (oni su mogli da
ponesu manje tereta te nisu išli u bombardovanje). Obično se nadleće
neka neprijatelјska baterija koju treba da tuče neka naša baterija. Sve je
to u planinama. Dole razne provalije, kamenjari i šume. Ponegde neko
bivše selo razoreno i pusto tu odmah iza spleta rovova i bodlјikavih žica.
Neprijatelјske baterije su obično skrivane u nekoj urvini, ali se poznaju
po tome što se razaznaju zemunice za posadu i municiju i staze koje
vode ka ukopanim topovima.
Posao je ovakav: Čovek se tu gore okreće po deset-dvadeset minuta,
sve ukrug, i gleda gde padaju granate naših topova. U to doba nije još
bilo bežičnih telefona ni „toki-vokija“ nego samo telegraf sa Morzeovom
azbukom. Izviđač njome otkucava ozgo onima dole šta treba da rade:
toliko metara levo ili desno, bliže ili dalјe... sve dok se ne pogodi cilј. Da,
ali su oni dole već pozvali u pomoć svoju avijaciju i eto ti lovca sa
velikim crnim krstovima na krilima. Borba je tu uvek neravnopravna…
Evo samo jednog slučaja. Pilot je bio moj drug Siniša Stefanović
(docnije je poginuo), a izviđač kapetan Hođera. Metak iz Švabinog
mitralјeza razneo je list na nozi kapetana Hođere. Krv je obilato lila.
Ventilator motora ju je raspršio tako da su i krila bila crvena. Siniša je
uspeo da pobegne i čak da nađe neko previjalište tu negde blizu, u
dolini. Polomio je samo točkove na nekom uskom polјančetu, ali je
ranjenika doneo skoro do samog operacionog stola gde je, tada mladi,
hirurg Koen u poslednjem trenutku spasao čoveku život.
Ovo nisam video. Ispričao mi je Siniša. Završiću, pak, kazivanje o
tom prvome ratu samo još jednom malom uzbudlјivom slikom koju sam
video (a video sam ih mnoge): Bili smo jednom tako na nekoj reglaži.
Nedaleko od mene u vazduhu bio je opet jedan moj drug, Francuz
(Pitansije de Montinji), kad mu je nemački lovac pogodio rezervoar i
zapalio benzin. Izbio je dim. Kad mu se plamen približio, video sam
kako se pilot izvukao na ivicu trupa aviona i skočio... Izabrao je lakšu
smrt. U to doba padobran još nije postojao.
Eto tako, bilo je svega toga tamo. I još mnogo čega drugog.
 DVADESETAK GODINA DOCNIJE

No godine su prošle zatim, i pošao sam i u Drugi svetski rat. Pitala me

žena: „Zar ti nemaš svoj oficirski sanduk?“ Poneo sam ruksak i u njemu
civilno odelo, za svaki slučaj, šta ja znam, može opet trebati za nešto. I
poslužilo je.
Zarobili su nas Nemci u Sarajevu. Bilo nas je tu, kažu, pet-šest
hilјada oficira (bio sam rezervni major). Nјih Nemaca malo. Suviše su
brzo išli i oni prvi odoše dalјe, a Gestapo još nije bio stigao. Nekoliko
dana nije imao ko ni da nas negde smesti ni da nas hrani. Nikakve naše
vojne organizacije nije više bilo. Bili smo, doduše, prikuplјeni u nekoj
velikoj kasarni, ali smo slobodno išli u varoš za ručak i večeru, pa i na
spavanje. Nekako se sprijatelјim ja sa jednim našim marinskim oficirom
i rešimo nas dvojica da ne pođemo u zaroblјeništvo. On poskida širite i
sjajnu dugmad sa svoje uniforme, ja izvučem svoj civil, a uniformu
polijem gasom i spalim u šporetu jedne napuštene kuće (Sarajevo su bili
bombardovali italijanski avioni i mnoge kuće su bile napuštene), i
uzmemo ti mi lepo, nas dvojica, sobu u hotelu „Evropa“.
Čujemo da su u tadašnjoj Većnici počeli davati objave izbeglicama.
Umešamo se i mi kroz jedno prozorče ostrag, tamo iza zgrade, dobijemo
za po pet stotina dinara „ausvajse“ sa pravim nemačkim štambilјima.
Nemci još nisu imali svoje osoblјe ni one „blic-medl“ pa su angažovali
domaće daktilografkinje iz Opštine, koje su znale nešto nemački, a ove
se snašle te pomogle i narodu i sebi.
Taman mi tako udesili, kad po zidovima izlepiše velike objave: ko se
bude presvukao u civil biće strelјan. Ono ERSCHOSSEN baš crno i
krupno. Dakle, nema šale, ipak ćemo morati sa ostalima. Moj prijatelј
počne opet prišivati ona sjajna dugmeta i širite, a ja šta ću„ Vidim neke
naše oficire da nešto kupuju kod Tilera. To je bila jedna radnja za sve
oficirske potrebe naše dotadanje vojske. Uđem i ja tamo, kad tamo puno
nemačkih oficira, kupuju i oni. Pitam ja imaju li kakvu gotovu uniformu
za mene. Kažu, nema, ali može za 24 časa da se nešto sašije. Te sad,
verovao mi ko ili ne, stojimo mi, barabar nemački oficir i ja, pred onim
trodelnim ogledalom i šnajca nam uzima meru... Odelo će kao sutra biti
gotovo i bez probe, nose ga radnici kući da se sašije prekonoć.
I uniforma mi je (kakva-takva, bez probe) zbilјa bila sutradan
gotova. Obučem je ja i pođemo obojica u onu kasarnu. Tamo strašna
slika. Haos i gužva. Ljudi utučeni. Atmosfera krajnje deprimirajuća.
Prospavamo mi tu noć na podu i slami. Ujutru se formira prvi transport
za stanicu. Viču, ko nije iz Srbije neka se izdvoji. Pogledamo se nas
dvojica, zaboravimo ono erschossen. Pred očima nam još stravična slika
Beograda u noći šestoga aprila kad smo pošli pa se pod Avalom još
poslednji put okrenuli, a ono ceo horizont u plamenu. Šta je sa mojima
koje sam ostavio da iz kuće beže nekuda usred bombardovanja? Kad
bismo mogli prvo da vidimo šta je i kako je, pa ćemo se i tamo već
prijaviti, valјda i tamo kupe. To nam ne gine. U nekom mračnome
hodniku, podrumu, šta li je, presvučemo se mi opet u civil i sa onim
švapskim ausvajsima na kapiju. Ustaša (jer su stražu čuvali oni) vrti
glavom, ali su štambilјi sa onim krilcima ipak dovolјno ubedlјivi te ti mi
uhvatimo prvi „pajton“ (fijaker) i trkom na stanicu. Čuli smo da će, zbog
rasterećenja varoši od silnih izbeglica, biti vozova. Prenoćimo mi tu
negde u gužvi, i zbilјa se u ranu zoru nekako kroz prozor ubacimo u
vagon. Ne sećam se kad smo pošli, znam samo da smo dva dana i dve
noći putovali onim malim vozom, „ćirom“, preko Vardišta i Užica do
Beograda. Bilo nas je u kupeima i hodnicima, klozetu, kao u kutiji
sardina, čak i na krovu. Kako smo izdržali, ne znam, tek pred
Čukaricom pronese se glas: „Ne u Beograd, tamo sa stanice sve
muškarce odmah odvode, ne zna se kuda“, te ti mi preko Banovog i
Topčiderskog brda, sve kroz zelenilo i žbunje, stignemo ipak nekako
kućama i pronađemo svoje, razbežane na sve strane.
Posle sam video da je i tu haos i da se ne moramo prijavlјivati, mada
je stroga naredba za to i ovde postojala, ali sam se grdno pokajao jer
sam se najzad ipak našao u logoru na Banjici, a tu više nije bilo zaštite
Ženevske konvencije. Moj prijatelј je prošao još gore, odveli su ga u
Mathauzen, no i on je nekako ostao živ. Živ je i danas, zove se Herman, i
ako bi trebalo, mogao bi sve ovo i da potvrdi, jer zbilјa može izgledati
prilično neverovatno, a na časnu reč — sve je baš ovako bilo. No sve
dalјe bi bila druga priča koja sa ruksakom i civilnim odelom u njemu
nema već više nikakve veze.
Eto kako se ratovi i zbivanja u njima mogu uzimati i sa skoro šalјive
strane, mada je i tu bilo mnogo trenutaka u kojima nikome nije bilo do
smeha. No sve se kroz duge godine sliva najzad u jednu daleku
uspomenu, ukupno ipak dragu jer je mnogo štošta od toga ispunilo život
intenzivnim sadržajem i učinilo da je čovek čak i zadovolјan što je sve to
doživeo, razume se, samo ako se na kraju sve dobro svrši.
 TAOCI U LOGORU NA BANјICI

NOVEMBRA 1941. GODINE

To hapšenje taoca se odigralo otprilike ovako: Hitler je video da mu

pokušaj sa umirenjem i pridobijanjem Srbije na saradnju ne ide. Ni
marionetski „komesari“ posle aprila, ni marionetska vlada sa
„ministrima“ posle avgusta, nisu predstavlјali Srbiju. Komunisti su
poveli borbu u šumi i na planini i narod im je prilazio. Nemci su ginuli.
Kad saradnja nije uspela, pokušalo se sa zastrašivanjem masovnim
strelјanjem — Kragujevac, Kralјevo, Šabac, Niš, i tako dalјe. U varošima
gde je vlast Gestapoa i kvislinga bila jača osećao se sve više podzemni
otpor i prkos. General Gestapoa Majsner, onaj isti čiji se potpis nalazio
na velikom plakatu sa slikom druga Tita i ucenom od 100 000
rajhsmaraka u zlatu za njegovu glavu, rešio je da i u Beogradu postupi
slično kao u drugim zemlјama koje je pokorio, i još energičnije, to jest
da udari pravo u glavu, na inteligenciju, jer nije pomogao ni sav trud
Ljotićevaca ni Jonićevog „Ministarstva prosvete“ koje je, pod pritiskom,
prikupilo čitavu listu potpisa mnogih istaknutih intelektualaca — koji
verovatno, u naknadu za to, nisu posle ušli u jedan drugi spisak, onaj za
Banjicu — na proglas protivu komunista, koji je štampan i kao veliki
plakat izleplјen takođe po zidovima kuća Beograda.
Čija je bila inicijativa, bar za Beograd, nije ovde važno. I Hitler je tu
učestvovao, Majsner naredio, a „Ministarstvo prosvete“, preko Dragog
Jovanovića i zloglasnog policajca Vujkovića, sprovelo. Sve je bilo
pripremlјeno u najvećoj tajnosti. Maleš, načelnik „Ministarstva“,
načinio je bio celu listu. Pretekst su bili masoni. U stvari, tu je bio izbor
nepokornih intelektualaca Beograda. Kao pomoć poslužila je i unapred
pripremlјena i štampana poverlјiva nemačka knjiga sa spiskom lica na
koje okupator ne može računati.
O samom tom masovnom hapšenju u Beogradu sećam se:
Noću su često san prekidali pucnji ulicom. S vremenom se na to
skoro i počelo navikavati. Pucale su patrole na prozore, koji nisu bili
dovolјno zamračeni. Te noći, kućna kapija se zatresla od udaraca…
Dok sam se digao iz postelјe i izašao na vrata stana, naleteo sam na
švapski šlem i šmajser uperen u grudi: „Ihr Name?“
Promucao sam.
Umiren valјda mojim bezopasnim izgledom u pižami i papučama,
spustio je šmajser i pogledao u cedulјu: „Stimmt. Sie sind festgehalten!“
Jedan od agenata iza njegovih leđa preveo je: „Obucite se i pođite s
nama.“ Zatim: „Gde vam je telefon?“ Jedan je pritrčao i iščupao gajtan
iz aparata... Drugi je pitao: „Radio?“ Uzeo ga odmah ispod miške i
poneo: plјačka.
Uzeo sam ćebe i ruksak i sišao. O ličnom osećanju i o zaprepašćenju
i očaju ukućana i da ne govorim. Napolјu je čekao automobil. Ja pored
šofera, cev šmajsera iza leđa. Popeo sam se uza stepenice Prvog kvarta,
tada zvanog Varoški, kuda su me odveli. Tu je već bilo dvadeset do
trideset poznatih i nepoznatih. Sedeli smo u jednoj, valјda za to
ispražnjenoj sobi, uza zid, na podu, i zagledali se. Okolo žandarmi. Kada
se nakupila puna soba, ušao je jedan Nemac i dreknuo nešto. Pokupili
smo se i sišli na ulicu. Tu su stajali kamioni i oko njih nemački vojnici sa
šlemovima i naperenim šmajserima.
Vreme oko ponoći. Magla. Sve mokro. Ulice puste: policijski čas je
tada počinjao još u 8 sati. Utovarili su nas i gurnuli na gomilu. Dvojica-
trojica, s oružjem seli su pozadi na ogradu. Feldvebel je, dok su kola
polazila, viknuo: Ako ma šta primetite, ne čekajte, pucajte odmah…
... Mrak. Ispod proreza cerade razaznao sam ivice trotoara Terazija,
Londona, Slavije. Naslutio sam nizbrdicu pored Karađorđevog parka.
Zatim uzbrdicu Avalskog druma. Pojam Jajinaca mi je bio još
nedovolјno jasan pojam. Evo, sad je sve jasno. Vode nas tamo. Međutim,
kočnice su zaškripale. Nabijeni jedan preko drugoga zaneli smo se u
stranu. Kola kao da su skrenula. Kroz otvor ispod cerade video sam
vlažnu šarenu drvenu ogradu, osvetlјenu farovima kamiona koji je išao
iza nas: Šarena ćuprija. Znači, nisu Jajinci.
Ubrzo smo stali. Neka gvozdena kapija je zaškripala. Dvorište.
Reflektori u oči. Brzo istovarivanje. Silazak u suteren neke bele kasarne.
Ruke uvis. Svi džepovi prevrnuti. Agenti pipaju po telu, po svakom šavu.
Nemci se oštro nešto deru. Vujković nadgleda i smeši se. Zatim, jedan
za drugim, dalјe kroz mračan hodnik. Ispod kraka stepenica velika
gomila kaputa i cipela. To je od onih što su jutros strelјani, objašnjava
folksdojčer koji nas sprovodi, da bi nas, valјda, bolјe uveo u atmosferu.
Kad sam ušao u neku veliku, praznu sobu kasarne, na podu je, duž
zidova, na retkoj slami, sedelo i ležalo već stotinak lјudi. Neko ruksak,
neko koferčić kraj nogu. Na sredini velika „kibla“ od starog benzinskog
bureta. Celu noć se posle, valјda od nervoze, čekalo na red pre njom.
Stari profesori Nikola Vulić, uvek vedar, Aleksandar Belić, Aca Leko,
neke sudije, starokatolički biskup Kalođera, valјda zato što nije
priznavao Stspinca, Đoka Tasić. Miku Ilića su doveli posle dva dana. Tu
su bili i Vlada Ribnikar, Velјko Petrović, Rista Stijović, Voja Mišković,
Viktor Novak, Velibor Gligorić, Sveta Marodić, Vasa Čubrilović, Siniša
Stanković, doktor Đukić Pijade... i tako dalјe. Ko će sve navesti? Spisak
je, uostalom, dobro poznat. Tri velike sobe. Neki su već bili tu
odnedavna, drugi tu noć prikuplјeni svaki u svome kvartu. Oko tri
stotine ukupno.

… Hoću da izbegnem da pominjem i lična osećanja i psihička stanja.

Ipak, teško je to obići jer, najzad, sve je onako kako ga čovek doživlјuje.
Izvan toga, nije ni lepo ni ružno, ni izdržlјivo ni neizdržlјivo. Ipak je,
izgleda, jedno od najneizdržlјivijih osećanja — čovekovo osećanje
osujećenosti u vezi sa najintimnijim neophodnostima: U poređenju sa
idejom smrti, nekome bi izgledalo, možda, nevažno poniženje ona kibla
nasred sobe prepune nepoznatih, a naročito poznatih lјudi, kibla koju
treba, posle svega, mada je to sada već skoro nevažno prema onom
najgorem, ujutru još i iznositi, prepunu, i prati... i plјuvaonicu isto tako
prepunu iz sobe prozeblih, pa i bolesnih lјudi... koju treba isto tako prati
golim rukama. Međutim, pre svega, ovo drugo je neposredno tu.
Neodložno, a fizički sasvim neizdržlјivo... dok su ono prvo, bili oni
heroji, hrabri, ili kukavice, morali gledati već toliko puta svi oni koji su
bili, na primer, godinama na Solunskom frontu nekada, ili u Beogradu
6. aprila... ili, najzad, u ono nekoliko dana od Beograda do Sarajeva. U
ratovima se ipak nekako, bar do sada, ginulo kao čovek, ma i u blatu,
rovu, vodi... ipak kao čovek od čoveka. A sa samom idejom smrti čovek
bi, nekako, trebalo da se pomiri još od rođenja. „Krčag ide na vodu
dok...“ itd. Sada, ovde, suočen sa tom izvesnošću, čovek je možda
najviše pomišlјao na to kako će biti onima, ili onoj, koje je ostavio kod
kuće. Zbog toga i jeste, posle svih bombardovanja, u Sarajevu i pobegao
iz one velike kasarne, posle zaroblјavanja, presvukao se i kupio
„ausvajs“ za male pare... samo da bi što pre video šta je sa onima kod
kuće... Međutim, kako bi mu sada, čini mu se, izgledala privlačnija
svaka baraka nekog zamišlјenog zaroblјeničkog logora, „pod zaštitom
Ženevske konvencije“, od ove zagušlјive i mračne sobetine u suterenu,
sa kiblom na sredini... a iz koje će izvoditi, po spisku ili na
odbrojavanje... svakog petog ili desetog. Zar nije tako rekao doktor
Pijade, da je gledao kako su mu i sina odbrojali, pa kad je on hteo da
pođe umesto sina, folksdojčer ga je umirio, smejući se: „Ništa se ne
brinite, doći će i na vas red...“ i tamo će negde u studi i noći kopati rov u
smrznutoj zemlјi ašovom... zatim skidati sa sebe odelo i cipele „da bi
bilo poslato postradalima od bombardovanja u Nemačku“... i osetiti
gvozdenu žicu kako se urezuje u zglavke ruku ukrštenih na leđima, tako
da će se zbog tog neizdržlјivog bola i onog zbog bosih nogu u smrznutoj
novembarskoj oranici poželeti da se sve samo što pre svrši... da bi posle
oni iz druge ture zatrpali ovaj i kopali za sebe nov rov... Dakle, i tu, pre
svega, uniženje svega onog najosnovnijeg čovečanskog u čoveku.
 Duga je bila ta prva noć. Čovek se osećao beskrajno umoran,
psihički, ali se nije spavalo. Smenjivali su se osećaji straha od „najgoreg“
i pobune što to baš mora da bude kad je tako bez povoda i tako
nepravedno, tako ni zbog čega i tako nepotrebno — i razmišlјanje o
tome na koji način će do toga doći, i o svemu onome pre „toga“. I opet
revolt protiv sveg ponižavanja i telesne i duševne ličnosti
čoveka. „To nije više tvoje, to je sada državno.“ To je bilo moje
telo, to sam bio ceo ja, a onaj koji mi je prvi put u životu osporio pravo
ličnosti, pravo da i to telo pripada meni, bio je podoficir koji nas je u
Đačkoj četi u Skoplјu, oktobra 1914. godine (u čuvenoj četi od „1300
kaplara“) obučavao na brzu ruku egzerciru i ratnoj službi. „Švabe“ (tada
Austrijanci) već su bili pred Suvoborom i tih su dana uzeli Beograd, i za
koji dan trebalo je da idemo na front kao vodnici. Kiša je lila, a mi smo
jurišali u razvijenom lancu na imaginarnog neprijatelјa na brdašcu iza
starih turskih kasarni. Ispred brdašca bio je blatnjav potok. Primicali
smo se pretrčavanjem. Trk. Lezi. Brza palјba. Ustani. Trk. Lezi...
Odmerio je baš kad smo bili usred blata. Lezi. Brza palјba. Preskočio
sam kalјugu i legao. Natrag, lezi tamo gde si bio kad sam viknuo da
legneš. „To više nije tvoje, to je sad državno.“ To sam bio ja koji nisam
više imao da pripadam sebi. Prvi gubitak prava na svoju sopstvenu
ličnost, na svoje telo... Zatim je došla druga lekcija: Kujna je bila pod
trulim krovom turske šupe. Po gredama su jurili pacovi. Ko zna kad je
jedan upao u kazan, tek, kad smo jedan za drugim prilazili sa porcijama
u ruci, na lopati kojom se iz kazana vadi meso pojavio se raskuvan,
rozikast, naduven pacov. Neko je Cokulom prevrnuo kazan. Komandant
je pitao ko je to bio.
Nismo hteli reći. Postrojio je celu četu u karu i uzeo je sa svake
strane po jednog. Podoficiri su im skinuli gaće i udarili po 25 batina. U
toj četi bilo je lјudi svih vrsta koji dotle nisu služili vojsku, starijih
studenata, činovnika, advokata... Ovo sada već nije bio samo gubitak
prava na svoju ličnost, na svoje telo. To je bilo totalno ponižavanje svega
najosnovnijeg u čoveku, bez čega kao da nema života... pa ipak. U dugoj
noći, tu na podu, setio sam se tih prvih lekcija. Evo gde se ponavlјa, i to
kombinovano i sa onim „najgorim“.
A kad sve prođe i čovek ne samo nekako ostane živ već mu se dozvoli
da opet postane on sam, svoj, onda mu dođe u prvi mah da se štipa,
skoro ne verujući da je to stvarnost a ne samo san. Tako sam se bar ja
osećao u onom prostranom Rimu, pod mirnim plavim nebom, kad su
nas tamo 1918. godine, na kraju rata, pustili sa Solunskog fronta, nas
nekolicinu nesvršenih a bolesnih studenata da nekako dovršimo školu
pre povratka u zemlјu. Ta zar je moguće da i kafanice postoje? Da i
devojke i žene idu ulicama?... „O, da vidim makar samo žensku pticu!“
što kukao jedan stari ratnik, tamo pod Čukama, koji je godine proveo
više u rovu a manje u zemunici, u kamenjaru, pustom, usijanom od
sunca, sa tropskom malarijom u krvi. Ni do Soluna nikad nije stigao, a
kamoli ženu video u onim granatama izoranim gomilama mrke zemlјe
koje su nekada bile skromne kućice davno napuštenih sela, do kojih je
najdalјe stizao povlačeći se u pozadinu „na odmor i popunu“.
... Tako, ipak nešto drukčije, u Beogradu, kad smo oko 20. oktobra u
zoru promolili glave iz podrumskih prozorčića, a ono — neverovatno —
na ulicama nema više Švaba i sve one višegodišnje more…
Međutim, one 1941. godine na Banjici, ipak me je nekako umirilo
jedno parče električne žice, baš meke i pogodne, koje sam našao u
klozetu, posle, ujutru, kad su nas pustili da se malo umijemo. Izabrao
sam, u mislima, čak i neku gvozdenu rešetku, dovolјno visoku da se
moje noge odvoje od poda…
... Ostalo je sve bilo sasvim nevažno. Pa ipak, preokupiralo je,
ispunjavalo ceo dan: čanak čorbe, bez mesa, i malo parče hleba, koje
smo jeli stojeći u hodniku, i to samo jednom dnevno. Zatim se smelo
hodnikom malo i prošetati gore-dole, nekoliko minuta... Inače, čekalo se
nešto... ma šta... I to nešto je došlo najzad, isprva možda jedino u obliku
samoobmanlјivog osećaja, a zatim su počeli neke puštati kućama…
… Ostalo je poznato. Hitler se predomislio. Ko mu je to savetovao?
Možda se i to zna. Tek, on lično rešio je da odustane od masovnog
strelјanja. Pribeglo se ucenjivanju. S vremenom, zatim, polovina je
postepeno puštana; drugi su izdvajani i odvođeni u Jajince; treći su
ostajali godinama tu, do kraja, u zloglasnom Banjičkom logoru...
IZ FAMILIJARNIH SEĆANјA

I STARIH PISAMA
Eto, i ja sam jedan od još živih rođaka Stevana Sremca, pa zato sve ovo
dalјe i pišem. Samo zato. Nemam drugih pretenzija nego da, onome što
se već zna o Balu u Elemiru i njegovome piscu, dodam nekoliko
podataka, verovatno još nedovolјno šire poznatih ali možda zanimlјivih
jer bi mogli dopuniti sliku o samome piscu, njegovoj bližoj i dalјoj
okolini, o sredini i o atmosferi u kojima je ovo malo delo nastalo i,
najzad, objasniti kako je došlo do njegovog poslednjeg izdanja.
Prva ličnost koju bi, pored samoga pisca, odmah na početku trebalo
spomenuti jeste Jovan Đorđević, pored ostalog možda i zbog toga što je
on prvi pomenuo ovaj spev. U jednom pismu svojoj sestričini („nećaci“)
a Sremčevoj sestri od tetke Desanki (od 2. jula 1892. godine), on
pominje kako je „Steva u pesmi proslavio njen Elemir“. Znači da ga je
tada, to jest dve godine pošto je spev bio napisan, već poznavao. No i
inače bi teško bilo govoriti o Stevanu Sremcu a ne govoriti odmah i o
njegovome ujaku Jovanu Đorđeviću koji ta je, kao dečaka od trinaest
godina, u neku ruku usinio.
Poznato je već da je Đorđević bio neženja i samac i da je, pošto je „iz
preka“ (došao u Beograd (1868), tu doveo više članova mnogobrojne
svoje bačvanske i banaćanske rodbine. Sve je to bio svet kome je trebalo
pomoći. Nekima od sestara direktno. Decu drugih trebalo je prihvatiti i
školovati. Tako je doveo dve od svojih sestara: Mariju (Mariku), njenoga
sina Voška i kćerku Anđu, zatim Martu (Macu), kćerku treće sestre
Sofije (Sofike) Desanku, i tri sina četvrte sestre Ekatarine ili Katarine
(Katice). Ova su deca ostala bez matere, koja je umrla, a otac im se
oženio drugom, no i on sam je naskoro umro. Jedan od te trojice bio je
Stevan Sremac.
Ali nisu svi ovi mnogobrojni članovi te porodice bili baš |u isto vreme
tu, pod tim istim krovom: sam Đorđević je jedno kraće vreme službovao
u Šapcu. Boško je poslat u neku trgovačku školu u Peštu, a dva brata
Steve Sremca u Pančevo i Peštu na zanat. Steva se odselio iz kuće kad je
završio Veliku školu. Sestra Maca se udala, a Marika je umrla. Ipak, bila
je to uvek prilično mnogobrojna obitelј.2 Nekako sam se i ja tu našao,
kao sin Anđe koja se Udala za moga oca te je i on sa njom ostao tu u
kući, i tu se pored mene rodilo još dvoje dece. Moglo bi na prvi pogled
izgledati kao da je domaćin te kuće bio kakav imućan gazda, međutim,
iz nekih njegovih pisama koja ćemo malo dalјe pomenuti vidi se da nije
baš tako bilo. Naprotiv, Ja sam imao šest godina kada je Jovan Đorđević
(u kući „Uja“) umro; dakle, mogu se ponečega i sećati. Nјega se, na
primer, sećam već kao sedamdesetogodišnjaka kad više nije izlazio iz
kuće nego sedeo i radio u svojoj sobi. Imao je na sebi dug „šlafrok“ od
kamilјe dlake, na nogama „botuše“, a na čelu uvek zelen štit za oči
protiv svetlosti petrolejske stolne lampe. Ujka-Steve se, pak, sećam
daleko bolјe jer sam imao već dvanaest godina kad je on umro. Više nije
stanovao kod nas i mi smo kao deca odlazili njemu da nam da farbice
kojima je bojio svoje male kompozicije u knjižici Bala. Tada je već, posle
povratka iz Niša u kome je službovao kao profesor gimnazije, stanovao
u tzv. „nameštenoj sobi za samca“, u jednoj kući u ulici Kneginje
Ljubice, ispod tadanje „Klasne lutrije“. Pre toga, dok je bio u Beogradu,
on je povremeno stanovao kod ujaka Jovana Đorđevića, povremeno,
pak, kod svoje tetke Marte-Mace, koja je takođe stanovala jedno vreme
kod Jovana Đorđevića. Uzgred, sećam se da je tamo tada dolazio I
Milutin Bojić. Bio je još dečak i verovatno je donosio svoje prve
gimnazijalske pesmice. On je Sremcu bio rod preko Mace, žene Stevinog
brata Joce koja je bila mislim, sestra Bojićevog oca. Tako je i moja mati
bila neki rod sa njima i vodila je nas decu, jednom, k njima. Bojićev otac
je imao papudžijsku radnju u Sremskoj ulici, a iza radnje je bila jedna
od onih dugih avlija beogradskih sa sobama i kujnama pod tremom, u
nizu s jedne strane. Tu je posred avlije bila česma, a u dnu nužnik.
Avlija, pak, kuće u kojoj je Sremac stanovao (tada sa Miletom
Pavlovićem) nije bila od tih dugih, zajedničkih. Ona je bila manja, okolo
je bio trem iza koga su bile sobe, a nasred avlije je bilo veliko lisnato
drvo, dole kaldrma sa prkosom među kamenjem. I česma i nužnik su
bili tu.
 No, vratio bih se osnovnoj temi, tom Balu u Elemiru. Original
rukopisa je bio neko vreme u našoj kući. To je, možda, moglo biti u
vreme posle smrti ujka-Steve, kad je njegov brat Joca dao štampati tu
sveščicu u zasebnom izdanju, i sećam se da smo kao deca gledali njene
sličice i sricali njene stihove. Ali sve to je bilo davno, pa zaboravlјeno.
Ipak, evo sedamdeset i više godina docnije u jednom svom malom
napisu (u knjizi Beograd u sećanjima) setio sam se i zapitao: „Gde li je,
bože, sada ta sveščica?“ računajući da je verovatno izgublјena. To je
pročitao sin Desankin Jovan Sremac,3 ugledan advokat, i sam već
osamdesetogodišnjak koji živi u Kikindi sa suprugom, a ima kćer
Desanku — ona nosi ime po svojoj babi — koja je danas sopstvenik
originala — i javio mi je da se sveščica nalazi kod njih, čak mi je i poslao.
Dotle evo, iako smo rođaci, skoro nismo ni znali jedni za druge. Ja sam
zatim o svemu napisao jednu belešku u „Politici“. Srpska književna
zadruga se zainteresovala za celu stvar (književnik Milan Đoković je tu
mnogo pomogao), i eto, to bi bio istorijat ovog današnjeg izdanja.
 Ali pored istorijata, možda bi ovde moglo biti mesta još za pokoji
detalј koji bi mogao dopuniti sliku i objasniti ponešto iz cele ove male
sredine. Iz razgovora starijih, tamo nekada, čuo sam takođe i ja da su
povod za pisanje ovih stihova bile šale i zadirkivanja između Steve i
Desanke i njene mlađe sestre Vide koje su išle na te „balove“, a na
jednome od njih je, zna se, i sam Sremac bio očevidac događaja koji je
zatim ovako ovde opevao. Izgleda da su sva lica, naročito ona iz IV
pesme, autentična i verovatno je samo Desankino ime promenjeno. U
tekstu i na slici se pominje i Vida koja je u Elemiru dočekala goste u ime
Odbora te koja bi možda imala još više povoda i prava na lјutnju,
međutim, poznato je da se samo Desanka naročito lјutila na takvo
predstavlјanje ove zabave u njenom Elemiru i sećam se (samo iz tih
pričanja po kući) da mu je šalu uzvraćala pričajući jednu njegovu
nepriliku: naime, poslali Stevu da kupi lubenicu. Jednu poveliku. Nosio
ju je on, onako visoko na dlanu oslonjenom na rame, kad se na drugom
kraju šora pojavi cura koja se njemu potajno naročito dopadala, a on
kud će, brzo prebaci lubenicu preko tarabe bašte ili dvorišta pored koje
se zatekao. Zrela lubenica tresnu o zemlјu i raspade se, a kere iz celog
komšiluka zalajaše.
A da bih dopunio ovo svoje malo evociranje raznih prilika i
neprilika, navešću još ponešto manje poznato, a što sam našao u nekim
starim, požutelim pismima Jovana Đorđevića istoj toj Desanki.4 U
jednom pismu (pisanom „Na Badnji dan 1893.“), koje počinje sa „Drago
moje dete“, pored ostalog stoji: „Steva nije premešten, nego se premestio
on sam. Nije bio zadovolјan sa novim kvartirom i otišao je početkom ovog
meseca po svom običaju, bez Zbogom ostaj. I bolјe, jer njegovo durenje i
arnautsko ponašanje dogrdilo je i meni samome. On je samo za meanu, a ni
za kakvo društvo, a najmanje za porodično...“ Sećajući se prilično dobro
ujka Steve, mislim da se pre moglo reći da bi istina bila u tome što se
boemsko-umetnička priroda Stevina nije mogla, naročito ni posle devet
godina slobodnog samačkog života u Nišu, lako pomiriti sa atmosferom
tog uskog, ustalјenog, svakodnevnog života jedne mnogobrojne
porodice, u malom stanu gde su se brinule pretežno domaće brige, jelo
u tačno određeno vreme, gde se cela kuća okretala najviše oko dece koja
su se počela rađati i kmečati, i oko Ujinih pasa (Tambela i Blondela) i
gde se suviše osećao autoritet domaćina... te je on prosto „izabrao
slobodu“, doduše na način koji se, evo, Uji nije dopadao.
Inače, koliko se sećam, Steva nikako nije u toj meri bio mrzešlјiv i
zatvoren čovek (bar se takav nije pokazivao ni prema Desanki, ni prema
mojoj majci, koja mu je bila, takođe, sestra od tetke, a ni prema nama
deci) samo je bio ono što se kaže „osobenjak“ i nije voleo baš svačije
društvo, tako, na primer, ni svojih kolega profesora u gimnaziji jer su
bili „suvi i dosadni1*. U Beogradu je on imao svoje društvo kod
„Dardanela“, kod „Orača“, kod „Ginića“ i ostalim kafanama gde su
dolazili umetnici i intelektualci a gde je „izdavan kost“ (a on je taj „kost“
više voleo od domaćeg i jedno vreme je išao onim groblјanskim
tramvajem koji je (polazio od Terazija, svakog podneva čak do one
kafanice na uglu preko puta Novoga groblјa, jer je tada tu bio najbolјi a
atmosfera samoga lokala valјda najprijatnija). Živeo je, pak, kao samac,
soba do sobe, u jednom dvorištu i u dobrom društvu Mileta Pavlovića
Krpe i njegove matere. Dok je bio sa službom u gimnaziji u Nišu, prisan
prijatelј mu je bio nastavnik crtanja Stevan Nikšić Lala, koji mu je,
pored ovih stihova ovde, izgleda i Ivkovu Slavu, a možda još i neke druge
stvari (po nekoj zabelešci i Robinjicu Zlatu i Od srca srcu), ilustrovao
svojim crtežima. Imao je on i dobar i širok krug prijatelјa i među njima
je bio verovatno drukčiji. Ovde bi se moglo primetiti, u poređenju sa
njegovim ujakom, da je Steva imao svakako daleko manje razvijen
osećaj prisnosti sa širom (porodicom. Ujak je, pak, nemajući svoje dece,
imao taj osećaj do bolećivosti razvijen prema deci i unučićima svojih
sestara (naročito prema Marijinoj kćeri Anđi i njenoj deci, kao i
Sofikinoj kćeri Desanki, koji su svi živeli u njegovoj kući). A kad je reč o
deci u ovoj prostranoj porodici, dopunićemo malo tu atmosferu i
sećanjem na pesmice koje su te žene (pevale toj deci. Jedna je, valјda,
još iz 48. godine, nešto kao:

Košut reče materi: propali su Mađari…

Sa ženom, sa decom, put gledaj pa begaj.

Ili druga, trogatelnija:

Car Dušane, tebe Srpstvo budi,

Ustaj, care, oslobodi hudi.

No, možda ne bi bilo naodmet opet se malo vratiti i dati još pokoji
podatak o tome kako je i zašto Uja prikupio te svoje Bačvane i Banaćane
kod sebe u Beograd. Evocirao bih samo jednu malu, više sliku nego
kakvu anegdotu. To bi bila priča moje matere iz njenoga detinjstva.
Imala je petnaest godina kada su je doveli u Beograd. Otac joj je bio
žitarski trgovac, upravo, uzimao je pod zakup komplekse žitnih polјa, a
zatim ih davao napoličarima da obave sav rad. Ako žetva uspe, on dobija
pola. E, al’ nije uvek bilo tako. Mati se sećala stravične slike. Kaže, usred
noći ispuni se avlija vikom lјudi, plačem žena, mukanjem stoke.
Pomrčina, samo poneki fenjer jedva osvetlјava. Begej provalio nasip.
Napoličari nisu imali vremena ni da odreše stoku već su sekli štrange,
pa ko uzjahao vola, ko kravu, ko (pešice, bežeći ispred visokog talasa
vode koji je tutnjao ravnicom za njima. Sklonili se nekako ovde u selo,
na Suvo. Tako tri godine uzastopce. Otac joj je presvisnuo. Ujak je
prihvatio sestru i decu bez igde ičega.
A što se tiče Sremčevih, ni tu nije bilo bolјe. Mati Katarina umrla je
u svojoj dvadeset četvrtoj godini (tuberkuloza). Došla je zatim maćeha,
no i sam otac Avram, „šnajder“ u Senti, dosta materijalno oronuo, umro
je ubrzo zatim. Steva je tada imao dvanaest, a dva mlađa brata deset i
devet godina.
Ali da se vratimo na odnos staroga Uje i njegovih nećaka. Najzad je,
izgleda, „pukla tikva“ jer se Steva, eto, jednom poneo onako kako je u
pismu Desanki opisano, a drugoj braći, još ranije, nije išla škola za
rukom, te je Joca bio dat na „klonferski“ (limarski) a Andrija na
„šnajderski“ (krojački) zanat (i otac Avram bio je šnajderski kalfa kad se
oženio njegovom materom Katarinom). O samom odlučnom trenutku, o
sudbonosnoj odluci, postojala je u familiji sledeća priča, otprilike
ovakva: zgrešili nećaci nešto te ih Uja ili koja od tetaka zatvore u „špajz“
(„špajzevi“ su bili za takve stvari zgodni: bili su tu pri ruci i pod klјučem
te su služili i kao pritvor za decu — i ja ih se kao takvih sećam). Kad je
određeno vreme kazne prošlo, otvore oni vrata, kad tamo sedi Steva,
nesrećan, skrušeno u ćošku i čita knjigu, a ona dvojica do ušiju umazani
slatkim koje su našli u tegli na polici, kažu: „Molićemo lepo i sutra opet,
samo ako je moguće u vreme kad ima škole.“ Tu se, kažu, čaša prelila i
sudbina ove dvojice bila je zapečaćena. Andrija je docnije otišao čak u
Ameriku. A u vezi sa ovim poslednjim priča se takođe kako se Andrija
tamo oženio Švabicom Hedvigom i, mislim, četvoro dece krstio tamo, ne
znam kako, ali se posle dužeg vremena setio i doveo ih u Sentu, gde ih je
sve četvoro odveo u crkvu, povezao ujedno crveno-plavo-belom
trobojnicom pa ih je tako, već povelike, krstio senćanski popa po
pravoslavnome obredu. No Uji se, izgleda, nije dopalo to što Andrija
hoće opet da ih vodi natrag u Ameriku te (u pismu od 24. februara
1895. godine) piše Desanki: „S Andrijom smo svi nakalјali osramotili se.
Najpre sam ga hvalio i ponosio se njim; a sad kad vidim da onoj sebičnoj
ženturini podleže, sad mi je da ne čujem ništa o njemu. Pisao sam mu da mi
praga više ne prelazi ni on, ni iko od njegovih, i neka ide kud mu drago kad
je taka kukavica. On misli da je dosta učinio sa onom komedijom u
senćanskoj crkvi i da je posrbio onu kukavnu dečicu što ih je naučio da se
prekrste. Ona su deca sad izgublјena i za Srpstvo i za pravoslavlјe.“ Tako je
najzad došlo i do toga da on, u jednom pismu od 28. marta 1895. godine
(uvek Desanki), pored ostalog, napiše i ovu rečenicu: „Nagrajisao sam sa
sva tri moja nećaka.“
Radi ilustracije raznih tadanjih prilika, u ovom slučaju materijalnih,
dopisao bih ovde još dve rečenice iz istog tog svežnja starih pisama.
Jednu iz pisma datiranog jula 1892. godine, koja glasi: „Steva će doći dok
dobije platu, jer s platom ide isto tako tralјavo u Nišu kao i ovde u
Beogradu“... i drugu, iz pisma septembra 1893. godine, gde kaže:
„Prazna državna kasa, iz koje još nisam primio ni prebijene pare penzije evo
već peti mesec“... a dotični penzioner nije dotle bio baš kakav bilo mali
administrativni činovničić već, znamo, pored ostalog i upravnik
Narodnog pozorišta, profesor Velike škole, ministar prosvete i član
Srpskog učenog društva — preteče Srpske akademije nauka i umetnosti.
To su, eto, bile neke zanimlјivosti, više privatnog karaktera, koje se
još mogu naći po tim starim pismima, no pored tih čisto familijarnih
ima tu i drugih koje bi, pak, mogle pripadati i široj javnosti kao neka
vrsta dokumentacije, i to ne samo o porodičnoj grani samoga pisca nego
i o junacima iz njegovih priča. U ovome slučaju reč bi bila o jednom
podatku koji bi možda mogao dovesti u vezu junake iz maloga speva Bal
u Elemiru sa onima iz velike priče o Pop-Ćiri i pop-Cnupu. Naime,
tragajući za zbivanjima u celoj toj prošlosti uopšte, pronašao sam kod
još živih rođaka jednu staru, već požutelu fotografiju na kojoj se u
sredini vidi jedan ugledan „pulger“, a njegovo ime i imena ostalih iz cele
grupe razaznaju se još ispisana na poleđini: To je Josif Popović, trgovac
u Elemiru i unuk pop-Ćire (baš tako piše izbledelom olovkom tu pozadi).
Uz njega je njegova žena Sofika, sestra Jovana Đorđevića, levo, pak,
stoje dve kćeri, Desanka i Vida, one iz Bala u Elemiru, a desno sinovi,
možda i oni junaci Sremčevoga speva. Raspitao sam se bliže u Kikindi,
Senti i Novom Sadu, gde ima još živih savremenika Sremčevih, već
osamdesetogodišnjaka. Tu se neki čak sećaju priče da je kuća pop-Ćirina
bila baš preko puta, s druge strane šora, od ove u kojoj je bio dućan
Josifa Popovića (dali su mi nešto i tih starih fotografija, samo na firmi
stoji već ime Bogdana, sina Josifovog).
Kažu čak da postoji verzija da je u dotično vreme bio u Elemiru i
onaj drugi sveštenik, samo se nije zvao Spira već je to ime Sremac zbog
slikovitosti izmenio. Od još živih I svežih svedoka, Desankinog sina
Jovana Sremca i njegove žene, saznao sam da je Jovan od svoje matere
čuo verziju po kojoj su kao uzor za pop-Ćiru i pop-Spiru Sremcu
poslužili sveštenici iz Čeneja, sela danas u Rumuniji, ali da su mu
pomogli neki detalјi iz života popadija u Elemiru.
No sve su ovo razna nesigurna „predanja“. Ničeg zabeleženog nema.
Ipak, ona potvrđuju već postavlјenu tezu o mestu Elemiru u širem
Sremčevom delu. Tako kažu da je baš u Elemiru bila poznata i priča o
onome kako su krave pojele „trotoar od tulaje“ (tj. gladne krave šašu od
kukuruza prostrtu pred kućom, zbog blata). Izgleda tako da je Elemir
bio u neku ruku centar raznih zbivanja i podsetnik Sremčevoj mašti.
... Nikad kraja anegdotama. Ipak, evo samo još jedne, zasada
poslednje: u Dolovu su bili učitelјi „tetka“ Saveta (jedna od sestara
Jovana Đorđevića, a tetka Stevana Sremca) i njen muž „tetak“ Svetozar.
Oni su imali četiri sina. Jedan je bio sveštenik, a ostala tri učitelјi. Ali
nije to ovde važno, zanimlјivija bi možda bila priča kako je ta tetka
Saveta, ne znam tačno koje od onih godina kada je Svetozar Miletić bio
osuđivan od mađarskih vlasti (1878. godine čak na pet godina tamnice),
stavila uveče u prozor njegovu veliku uramlјenu sliku povezanu okolo
širokom srpskom trobojnicom i sa svećom u srebrnom čiraku levo i
desno sa svake strane. Pa se skupio narod pred prozor te došli najzad i
panduri i odveli tetka-Savetu u „arište“. Tamo je dočekala jutro sedeći
na klupi dok nije došao tetak Svetozar, platio toliko i toliko forinti
kazne, i odveo je kući (zli jezici su govorili da je on to mogao još isto
veče učiniti, al’ eto tako...). No tetka Saveta je pronalazila uvek i druge
značajne događaje i datume za manifestacije svojih osećanja. Ako ništa
drugo, ona bi na Vidovdan aranžirala sličan dekor sa onim poznatim
„lagirušama“ sa Kosovskom devojkom ili sa zakletvom Miloševom na
večeri uoči boja, a sve na muke i nevolјe svoga daleko mirolјubivijeg
muža. — Pored ovoga tetka, Svetozara, bilo ih je još u toj mnogobrojnoj
porodici sestara Jovana Đorđevića i tetaka Stevana Sremca. Tako je
jedan tetak, ne znam tačno koji, bio ćopav. On se time ponosio jer mu se
nevolјa dogodila kad su ga „vukli konji“, ali je dokazao da ima najbolјe
čilaše u selu. A dika i ponos gazda u Selu bilo je da se imaju što bešnji
konji, pa kad se napiju, onda ih još i šibaju da trče što više mogu,
sredinom šora s kraja na kraj sela. Jednom su se konji izbezumili i oteli,
talјige se naprosto raspale preko neke džombe, a pijan se kočijaš upleo u
dizgine i hamove, pa su ga konji vukli sve dok se nije zaustavio u
jendeku, tamo već izvan sela. Eto, tako je taj tetak ostao ćopav.
No najzad, da bismo zbilјa već jednom završili, vratimo se glavnoj
ličnosti svih tih priča — Stevanu Sremcu: jedna možda nevažna
stvarčica, ali kako je nedovolјno poznata, da dodirnemo i nju. Trebaće
nam za to da se vratimo još malo na Pop-Ćiru i pop-Spiru. Iako je tamo
celo vreme reč o sveštenicima, smeje se ipak samo lјudima i situacijama.
U religiju se ne dira. A u vezi sa tim, dalјe, prepričavam priču kad nas je
kao decu Sremac vodio šetnom lađom do Smedereva i natrag, pa
prolazili pored Ritopeka, a tamo, na obronku više široke vode, seosko
groblјe pod senkom bogato razlistalog, valјda, hrasta — a on kaže nešto
kao: „Eto, kad čovek pođe sa ovog sveta, najbolјe tako tu pod drvo, pod
zemlјu, bez sanduka, pa se sve pretvori najzad u to prostrano zeleno lišće... u
cvrkut ptičica“... ili nešto slično. Dakle, Sremac nije bio religiozan. Leži,
ipak, pod kamenom sa krstom, ali na pogrebu su, sećam se, bili neki
lјudi u crnom koji su nosili neke čudne znake (kao trougao, kao šestar,
kao mistrija?). A deca sve vide i za sve pitaju. Nisu nam baš sve
objasnili, ali smo razaznali da su to izaslanici nekakve „lože“ i razumeli
docnije da je bio mason. S druge, pak, strane, njegov ujak Jovan
Đorđević, u jednom pismu (5. oktobra 1893) piše zabrinut za vreme
bolesti kćeri njegove sestričine Anđe, koja je bila mezimica tu u kući:
„Stoga nisam smeo od kuće micati nego mi je gorela u sobi voštanica u
subotu celo pre podne.“
Dodirnuto je ovde i ponešto iz intimnog života Stevana Sremca. O
tome je inače malo pisano te mislim da bi sada mogla biti prilika da se
doda još poneki podatak, recimo — šta je Sremac voleo a šta ne: Voleo
je, na primer, da vidi lepu, mladu, rasnu Ciganku, sa belim zubima i
šarenim cvetom u kosi. Od muzičkih instrumenata voleo je da čuje
harmoniku. A kad bismo se vratili na Bal u Elemiru, svakako da bismo se
morali setiti pića kao glavnog krivca za ceo onaj nesporazum tamo. E,
pa Sremac, iako je bio ono što se, u širem smislu, naziva „kafanskim
čovekom“, izgleda, ipak, da je pio veoma umereno. Pokoju čašicu, ali
dobru (poznato je već ono njegovo da dobru rakiju treba tražiti u
kafanicama pred čijim se vratima vide samari amala prislonjeni uza zid).
Lumperaje nije voleo, za razliku od mnogih svojih kolega pisaca i
umetnika iz tadanje Skadarlije. Najzad, uzgred još i ova nevažna opaska:
Sremac je bio rastom i stasom, ne preterano, ali ipak, snažan, zdrav
čovek. Umro je od jedne banalne i glupe infekcije. Mi smo tamo nekad
čuli verziju kao da je krivac bio nekakav bolestan Turčin koji je sedeo
pored njega u basenu u banji.
Čeprkajući po svoj toj prošlosti da bih dopunio celu ovu sliku, kad
sam već počeo, pokušao sam da razjasnim i mnoge od tih rodbinskih
odnosa kako sam znao i umeo, i grafički sam to složio u jednu sliku kao
nekog „rodoslova“, pa se tu mogu naći i ličnosti vezane za naš Bal, ili
one same ili njihovi bliži ili dalјi, od kojih su, pak, opet mnogi
prodefilovali, za kraće ili duže vreme, kroz beogradski dom Jovana
Đorđevića. Hajde još gde je bilo čega već poznatog ili zapisanog, ali gde
je nečije čak i zbilјa dobro pamćenje trebalo da tačnije objasni ko je bio
ko i kako je ko kome bio rod pre sedamdeset i više godina, tu nije baš
sve bilo ni prosto ni lako. Da je sačuvana skica koju je sam Sremac bio
sastavio a koju pominje Mile Pavlović u svojoj knjižici o Stevanu
Sremcu, bilo bi lakše.
Sremac je svoj spev Čovekova tragedija ili Bal u Elemiru ilustrovao sa
svojih pet malih crteža oživlјenih akvarel-bojom. No on nije bio pisac
samo zabavno-vedroga humora. On je zadirao i dublјe u stvarnost ovoga
našeg svakojakog života. Verovatno bi on umeo i „ozbilјno“ da crta i
slika da se samo i na to u životu ozbilјno bio dao. Ovako se samo može
naslućivati šta je on tu, možda, mogao dati. Poznato je da je u
Sremčevoj zaostavštini bilo dosta raznih malih crteža likova skiciranih
uz put i nadohvat, ali da je ceo taj materijal propao ili bar zaturen sa
svim ostalim beleškama Sremčevim, tako da Sremca kao slikara
poznajemo danas samo po ovih nekoliko kolorisanih crteža. U vezi s tim
slikarstvom još je u svoje vreme podsetio Mile Pavlović na slikarski
talenat jednog drugog Vojvođanina — Đure Jakšića, najbližeg komšije tu
iz banatske Srpske Crnje. No Đura je bio pravi, školovan slikar i to je po
svojoj profesiji na prvome mestu u životu bio pa i isticao. Nije moje sada
da navodim ovde da je jedan poznat likovni kritičar, još pre mnogo
godina, pokrenuo pitanje nije li Đura bio „bolјi“ sa slikarskim kistom ili
„s perom u ruci“, da zloupotrebim rečnik samoga Đure, i ova mala
asocijacija sada ne ide ni do kakvog konkretnog poređenja već samo
podseća, kao što bi to mogla i na bilo kog drugog pisca koji je bio i
slikar. I Zmaj je bio dobar crtač i mnoge je one svoje stvari za decu sam
ilustrovao.
No da bismo ipak najzad završili, vratimo se konkretno i samom
kraju Sremčeva rukopisa: On je tu stavio: Niš, 30, Avg. (uveče) 1890. To
su verovatno dan i čas kada je svoju prvu verziju stihova „načisto“
prepisao. A ja, evo, ovaj mali osvrt pišem takođe jednog 30. avgusta, ali
1978. godine, možda na stogodišnjicu Sremčevog dolaska u Niš, gde je
on svoj Bal u Elemiru i napisao.
 MESEC DANA

S RASTKOM U PARIZU

I JOŠ PONEKA SEĆANјA

Kad mi je Letopis krajem 1978. lјubazno ponudio da, kao savremenik i
prijatelј Rastka Petrovića, evociram nešto čega se u vezi sa njim sećam
iz tih davnih dana, učinila mi se pogodnom tema za koju sam predložio
prvi deo gornjeg naslova. Zatim sam video da bi ova tema neminovno
morala prerasti u pokušaj da zabeležim još ponešto interesantno i izvan
tog užeg vremena, te sam tako taj naslov proširio. Razume se, ne
pretendujem na to da sam mogao obuhvatiti ni sve čega je tu bilo a
vredelo je setiti se, niti na kakvu nesumnjivu tačnost, jer godine su tu
svakako učinile svoje. Sem ovog objašnjenja dodao bih i osnovnu
primedbu da su ta sećanja vezana samo za Rastka kao čoveka i
prijatelјa, a ne i kao pisca (pesnika i književnika), i da ceo napis nema,
sem ovde pomenutih, nikakvih drugih motiva, a naročito ne književnih
pretenzija.
Bilo bi već ono što se zove „opšte mesto“ podsećati da je šteta što se
sam život mnogih istaknutih lјudi tako malo poznaje. Kako bi bilo dobro
da je ko od savremenika zapisao i nešto više, makar i nevažno ali ipak
karakteristično, iz života, Na primer, Brankovog ili koga drugog pesnika
ili umetnika uopšte. Takođe bih još primetio da će se ovde možda naći i
ponešto što sam već rekao na nekom drugom mestu, a isto tako da će se
u tekstu naći pokoja francuska reč ili rečenica, možda i kakav stih.
Rastko i ja smo taj jezik govorili dozlaboga rđavo, ali je on voleo da
upotreblјava njegove gotove fraze, citate i stihove, te sam se i ja sada
ovde vratio na celu tu staru atmosferu. Najzad, da objasnim i podelu
naše materije na pet delova: ona mi se prosto nametnula kad sam razna
sećanja prikupio da ih nekako sredim i povežem.
S Rastkom sam jedno vreme bio često zajedno. Vezivali su nas
najviše srednjovekovna umetnost, naši manastiri i mnoga putovanja, a
sigurno i sve ono drugo neodređeno što uopšte stvara prijatelјstva i
drugarstva. Poznato je da su lјudi kao radio-aparati sa raznim elektro-
magnetskim talasima koje odašilјu i primaju. Kad se talasne dužine
raznih stanica podudaraju, uspostavlјa se veza i bez nekih naročitih,
spolјa vidlјivih razloga i objašnjenja. Od Rastka sam bio stariji četiri
godine.
Upoznali smo se po njegovom povratku u Beograd, posle završetka
prvog svetskog rata, a takođe i njegovih studija u Parizu. To se dogodilo
posredstvom njegove drugarice Ivanke Ivanić sa kojom je prešao
Albaniju, sa njom i Agom, sinom kompozitora Mokranjca, deleći kocku
šećera i čaj skuvan u praznoj limenoj kutiji od konzerve. Sa ovom
devojkom Rastko je bio u jednom dugom pravom prijatelјstvu bez ičeg
dalјeg (potrebno je i to reći). Iz Pariza je Rastko došao sav oduševlјen
legendama o starim Slovenima koje je najbolјe upoznao iz knjiga učenog
Čeha Niderlea, i vizijama iz srednjovekovne srpske umetnosti, i to ne
samo arhitekture i zidnog slikarstva već i stare književnosti, poezije,
narodnoga eposa, pa i svega drugog nasleđenoga, zabeleženoga i
sačuvanoga do današnjih dana, kroz priče, bajke, pesme, nošnju, nakit,
itd. Predano je studirao tu srednjovekovnu srpsku umetnost i kod
njenog velikog poznavaoca, profesora Gabrijela Mijea (Millet) na
pariskoj Eoole des Hautes Etudes. Burleska boga Peruna je već bila
gotova ako ne u rukopisu ono sigurno u njegovoj glavi. Ja sam slično bio
raspoložen. I ja sam bio opsednut čarima te stare umetnosti, posle
završetka ratovanja na Solunskome frontu i započetih a još nedovršenih
studija arhitekture u Rimu i Pragu. I ubrzo smo nas dvojica zajedno
nestrplјivo pošli da sve to izbliza vidimo i doživimo. Tako bi sada ovde,
možda, bilo zgodno ispričati štošta o tim raznim putovanjima i, mada će
biti teško držati se dalјe nekakvog određenijeg hronološkog reda, ipak
će razni momenti koje ćemo uz put dodirnuti tako biti razumlјivije
povezani.
Po povratku iz Pariza u Beograd Rastko je stanovao u njihovoj staroj
kući u Ratarskoj ulici (posle nazvanoj Kralјice Marije, pa najzad 27.
marta). Kuća je bila prizemna. Sa dve ulice, tri sobe. Sa strane kolski
prolaz u avliju, a iz avlije ulaz u stan: predsoblјe, još jedna soba, i tamo
u krilu kujna, itd. Dalјe, pak, u produžetku, još neke Kirajdžije, a nasred
avlije, sve do uvođenja kanalizacije, jedan drveni pavilјon sa više
zajedničkih klozeta. Pozadi, u dnu već iza tog dugog dvorišta, bila je, sve
tamo do iduće ulice, jedna zapuštena bašta. Prava mala prašuma od
korova i kiselog drveta, u kojoj je Rastko, još kao mali, slobodno razvijao
svu maštu izmišlјenog pustolova. Pola Palilule je bilo takvo. Danas je tu
čitavo neko saće od oblakodera. U toj kući se Rastko rodio kao, mislim,
sedmo dete svojih roditelјa. U porodici su ga zvali Raja i bio je lјubimac
još živih svojih sestara. Kad sam ga ja poznavao, stanovao je tu sa
sestrom Zorom. Jedan veliki deo svoga vremena tu u Beogradu, tih
prvih godina, proveo je on sa drugovima i prijatelјima, najviše pred
kafanom „Moskva“, a do koje je od kuće išao, često i noću, preko
Staroga groblјa i pored one ogromne, ili se ona to takvom tada činila,
pećine na pustome Tašmajdanu. U toj pećini su nekada priređivani
kermesi i koncerti pevačkih horova. U međuvremenu, polazio je on tada
i na svoja česta i veoma intenzivna putovanja, u nekim od kojih sam i ja
učestvovao te bih ipak njima prvo dao nešto više prostora, kao jednoj
celini, izdvojivši ih iz svega ostalog čega se još sećam. Dakle, prvo o
nekim od tih mnogih putovanja, i neka mi se pri tom ne zameri možda i
poneka nedoslednost u hronološkome redu. Dosta godina je prošlo od
svega toga, ko će se baš svega tačno setiti?
 PUTOVANјA

Putovali smo vozom dokle god je voz išao, no, neki put i poštanskom
„diližansom“, a to su bile talјige sa arnjevima (ličile su skoro na ona
pokrivena kola iz vestern-filmova, samo u manjim razmerama. Tako se,
na primer, išlo Ibarskom dolinom od Kralјeva ka Raškoj (uz put i ka
Studenici) i Pazaru, a odatle peške do Sopoćana. Tako i od Užica preko
planine do „na Drini ćuprije“, i posle ka moru, ili ovamo levo na
Mileševu i dalјe uz Lim. Nigde tu još železnice nije bilo. Sećam se, tako
uz put, ručka pred Balјevačkom mehanom. Sela tu tada nije ni bilo, a
zastali smo zbog prastare neke crkvice, tu nedaleko uz reku, čije je
freske spirala kiša jer svodova već odavno više nije bilo. Putnika
prolaznika malo. Mehandžija nam je obećao pile za ručak i uzeo lovačku
pušku pa pošao iza nekih plastova sena po strnjici iza kuće, za
kokoškama. Oborio najzad jednu i doneo. Kažemo mi: „Pa ti ćeš nas,
bre, nahraniti i olovom.“ „Ne bojte se“, kaže on, „kukuruz je to bio. A
kako bih inače stigao i uhvatio. Divlјe je to.“
Još je diližansom bilo relativno lako. Mogao je tu čovek sedeći pored
kočijaša, da se zavali među neke džakove, korpe i sandučiće i da
odrema, monotono se truckajući (na raskrsnici u Raškoj bile su čuvene
vruće lepinje pa rasečene, a unutra ćevapčići utoplјeni u kajmak, onaj
planinski — prste da poližeš, što kažu), ali gde puta više nije bilo tu se
pelo na drvene samare na leđima brdskih konjića i satima premeštale
noge, kako bi ono drvo samara dole što manje žulјalo. Tako konjić za
konjićem (ti kiridžijski konjići su godinama ustalili svoj red, raspored i
tempo hoda, i nikada ne bi jedan pošao brže ni prešao ispred drugoga).
Tako i mi, na svakome po jedan, a treći konjić nosi na svom samaru ono
malo naših stvari. Baš sasvim malo. Vodič ide napred ili zalazi sa strane
i tera grančicom one dosadne zeleno-zlatne muve oko nozdrva i repova
konjića koji frkću i traže po rupčagama kamenjara mesto gde će spustiti
nogu.
Tako satima preko planina i voda. Lim smo tako gazili, a voda
konjićima do kolana na trbuhu. Nasred vode oznojene životinje zastale
da ohlade zamorene noge i polako piju. Kroz kristalnu vodu dole vidi se
pesak i beli obluci na dnu. Promakne i pokoja mala srebrna ribica. Mi
digli noge (Rastkove su bile baš poprilično duge) na samar da ih ne
ukvasimo, i mučimo se da održimo ravnotežu. Neka (vodenica klepeće
tu negde i veliki joj točak škripi. Lepota jedna. Najzad, s druge strane
vode seli smo na vreo pesak i spustili noge u vodu. Dotle je dva dana
nismo ni videli. Zanoćili smo bili gore na nekim bačijama, spavali
umorni u toploj slami pokriveni ovčijim runom, pa kad smo ujutru
protrlјali oči, pitamo: „Snašo, ima l’ malo vode da se umijemo“ (o
brijanju, razume se, ni govora). Kaže ona: „E, moji varošani, nisam ja
vode videla od Đurđeva, nego ima tople varenike (mleka) i ladnoga
mleka (a to je kiselo), da se malo prihvatite pred polazak.“ Ne ide nama
u glavu kako to ovce bez vode, a razumeli smo posle, kad smo pošli;
konji su gazili kroz jutarnju rosnu travu kao kroz vodu. Visina je tu
preko 1500 metara.
Zatim smo kroz pustu planinu počeli silaziti u kanjon Tare. Tu negde
naišli smo na ruševine stare crkve. Priča nam vodič da je to bio manastir
Dovolјa, pa kad su Turci silovali na oltaru neku čobanicu, ceo kraj se
podigao, pobio Turke, a crkvu razorio jer nikakvo osvećenje tu više ne bi
pomoglo. Zastali smo dole na reci da se odmorimo. Preko vode se
prelazi mostićem od brvana. Tara je tu uska, a zatim se odmah dalјe
probija kroz litice tesne, tamne klisure. Zastali tu i neki splavari koji
spuštaju građu, tamo gore od Mojkovca pa niz reku. Tu rasturaju veće
splavove, pa vezuju sve po dva teška brvna čvrsto jedno uz drugo, a u
sredinu uglave visoku motku i uz nju, gore, vežu u maramu ono malo
stvari i odela. Ostanu samo u gaćama jer dalјe dole, niz vodu, voda
klјuča u bukovima i preliva sve, te se splavovi svode na te od samo po
dva trupca, koji su jedini u stanju da se probiju maticom između stena,
dok bi veće ona sila sigurno rasturila. I umalo da se s njima pogodimo
da nas tako, na svakom po jednog, spuste do Foče ili bar do Šćepan-
polјa. Toliko je to bilo primamlјivo da je Rastko ushićeno odmah
prihvatio. Odustali smo, ipak, jer nam je plan bio da izađemo na more, a
ovako, i kad bismo ostali čitavi, što nije baš moralo biti sigurno jer bi tu
trebalo držati ravnotežu i skoro jahati kao na onoj dasci po talasima
(surf board) čitave sate kroz taj vratolom, vratili bi nas opet na sever,
skoro onamo odakle smo pošli. Napravili smo dve-tri lađice od novina u
koje nam je bilo uvijeno ono malo sira, spustili ih da odu niz maticu ka
onim brzacima između gorostasnih stena, i kao deca preslišali se iz
geografije: „Tara i Piva u Drinu, Drina u Savu, Sava u Dunav baš pod
Beogradom. Potražimo neki viši zgodan kamen da s njega opkoračimo
one naše visoke samare, a Rastko peva na sav glas Trubača: „I nek Drina
jekne Savi, Sava Dunavu, Dunav bujni Tisi, Dravi...“ i završava: „Hej, na
more, na Adriju...“ Ipak, posle mi je još mnogo gunđao, kao da sam
samo ja bio kriv što nismo otišli niz Taru u tu pustolovinu, u onu
klisuru, među one vrleti.
Kad se reka prelazi na Lever-Tari, tu se silazi prvo više stotina
metara, a zatim se toliko opet penje, kao uza zid okomito s druge strane
na Pirlitor. Konj izvija grbaču pentrajući se skoro bez staze, a čovek ne
sme da se osvrne i pogleda nadole iza sebe, toliko izgleda stravično a
ipak veličanstveno. „Vivre dangereusement“, viče Rastko.
A što se tiče samara, pošli mi tako jednom drugom prilikom do
Manastira Morače. I tu se, gore od Crkvina, silazi osam stotina Metara,
a posle penje isto toliko natrag. Kad smo uveče sjahali, upravo kad su
nas na rukama skinuli, stajali smo dugo, onako raskrečenih nogu kako
smo ih devet sati toga dana grčevito držali... Nismo se mogli ispraviti.
Bukvalno smo plakali od bola, nenavikli. Zato se često vide selјaci kako
poprečke sede na samaru, a noge im vise s jedne strane. I Hristos, tamo
na freskama, tako je ušao u Jerusalim.
No, nije sve baš uvek bilo tako jednostavno na svim tim
putovanjima. Baš ono tamo kad smo se posle Tare popeli na plato
Jezera, udari neka kiša, beskrajna, a put je još dug do Žablјaka. Curila
voda niz vrat, kičmu, samar i nogavice, sve u plitke varoške cipele.
Curila satima baš hladna, a juli je mesec bio. Jedva se najzad, tamo.
daleko, ukazale žiže svetlosti prozorčića na brvnarama sela. Stigli smo
nekako, skinuli sve ono natoplјeno sa sebe, ogrnuli se ponjavama i
krparama i okupili oko usijane plehane bubnjare. Došli smo sebi tek
posle prve kašike (drvene) jednog božanstvenog kačamaka na kajmaku
(opet iz drvene karlice).
Dva dana smo, tu oko te bubnjare, čekali da vidimo Durmitor. Prvu
noć smo spavali, što kažu, „kao zaklani“. Ujutru smo se čudili što su
nam košulјe malo kao krvave. Tek drugu noć, već ispavani, videli smo u
čemu je stvar: sve nas je štipalo i svrbelo, pa smo obukli kišne kapute
(već osušene), zakopčali ih oko vrata i svuda dobro nasuli praškom.
Konstatovali smo da čak i ozgo, sa tavanica stenice padaju (neko nam
posle objasnio da se orijentišu po čovekovom dahu koji se penje nagore i
tu onda ozgo „pikiraju“, što se kaže). Pa mi raširili novine preko lica, a
ono „tap, tap“ ozgo, baš se lepo čuje. Tužimo se mi posle. Smeju se lјudi
i kažu: „Ako, ako, znači da ste zdravi, na bolesne one ne idu.“ Utešili se
mi time i setili se slične priče sa drugoga kraja i drugih nekih putovanja.
Moram i to da ispričam; Rastko i ja uživali smo dugo sećajući se
svega toga. Kad nešto prođe, a čovek je mlad bio, ne izgleda mu ništa
više tako strašno, pa čak ni neprijatno. Dakle, bilo je to u Prištini. Onoj
staroj, divnoj Prištini odmah posle rata (prvog, razume se). Zanoćili mi
u nekom hanu. Topla je bila noć Ramazana (pred Bajram). Daleko
orijentalna neka pesma se razleže. Ko bi zaspao. Pitam Rastka: „Spavaš
li?“ „Ko bi zaspao od ovog čuda“, kaže „sveg me pojedoše.“ „I mene“,
kažem ja. Te ti mi ustanemo. Pod prozorom odmah širok krov, valјda
nekih dućana dole. Istresemo mi dobro ćebad i prostremo ih po toploj
ćeramidi. Pred nama basnoslovan prizor od bezbroj kandila na isto tako
bezbroj minareta. Kao zvezde da su pale, i to gusto, ozgo sa indigo-
tamnog svoda na ovu prostranu varoš svu u jablanovima — a sve u ritmu
dalekih zurla i gočeva. Lepota jedna, ko će zaspati? Iznesemo tako jednu
prezrelu, kao sunce zlatnu dinju. Raspolutimo je nekako, a miris joj se
rasprostire po onoj toplini okolo. Pojedosmo je, obrisasmo usta prstima,
a prste o pantalone, i zaspasmo blaženi, opijeni scenarijem ovog
neverovatnog prizora. — Probudilo nas je najzad, tu na krovu, vrelo i
presvetlo sunce, ko zna već kad, a ono dole žagor pijace, lјudi, magarići,
pazar, paprike, mirišu vruće mekike... Ko bi to do kraja života
zaboravio?
E sad dalјe, neko će s pravom reći da ne idem redom već nekako
„zbrda-zdola“ i da skačem s predmeta na predmet, ali zbilјa ne bih umeo
prvo napraviti plan celine pa se posle, sve redom, sećati pojedinosti.
Najzgodnije mi je ovako, po asocijacijama. Jedna reč budi tamo nešto
daleko, čega se inače nikada više ne bih setio. Te tako i sa Prištinom — a
do Prištine tu odmah Gračanica; jedini ostatak nekadanje prestonice
Uroša II Milutina, koji je tu (gde tu?... traga više ni od čega nema)
dočekao vizantijskog „ministra spolјnih poslova“ Teodora Metohita da
ugovaraju brak sa Simonidom, devetogodišnjom nevestom. Sve mi je to
vezano, u sećanju, sa Rastkom. Jer smo zajedno tu u Gračanici stavlјali
paus-papir preko ovalnoga lika Simonidinog i ogromne krune sve u
dragom kamenju, na njenoj glavi. Ja sam pridržavao hartiju, a Rastko je
kopirao ozgo olovkom baš one oči koje je zidarski čekić (ili nešto drugo
četvrtasto) udario dva-tri puta, a srećom promašio te ne sasvim i
uništio. Posle sam ja to akvarelisao i poklonio Milanu Rakiću. A vezuje
me ta ista Gračanica i za Pariz i Mijea jer sam ovoga, još kao student, tu
jednom dopratio. Nјega i gospođu Sofiju. Gračanica je tada bila nekako
mnogo napuštena. Jedan jedini kaluđer je tu bio u jedinom više nego
oronulom konaku. U drugom, samo nešto malo manje oronulom, ostali
smo da prenoćimo jer smo se bili zadržali. Pajton (fijaker) bio se vratio
u Prištinu, a u selu nikakvog drugog prevoznog sredstva. Tek, ponela
gospođa Sofija svećicu, onu malu manastirsku, krivu, voštanu i pošla da,
ono što se „engleski“ kaže „opere ruke“, kad tamo, a ono samo dve
daščice na podu, a između, dole duboko, pravi pravcati pacovi trčkaraju
i gledaju nagore...
I još nešto, ali ovo dalјe već nije više neprijatno. Prešli mi da
spavamo, iduće noći, u onaj tada jedini hotel u Prištini. Tamo ipak sve
drukčije. Nije više „ala turka“ nego skoro „evropski“. U sobi lavabo, pa i
topla voda. No te tople vode nešto nestade, te ja brže potegnem gazdu.
Kažem: „Stranci, bre, nemoj da se brukamo.“ S’g će sve da bidne u redu,
ič se ne beri gajle“, i on jednim bokalom iz kujne napuni jednu kanticu,
tu spolјa, na zidu u hodniku, i s druge strane u sobi procuri voda. —
Dobra su ta stara vremena bila. Voleo ih je bio i Mije.
No gde smo ono stali? — Vratimo se Durmitoru. Pitamo mi dakle, za
Durmitor. Kažu: „Eto ga tu odmah, rukom da ga dohvatiš.“ Međutim,
napolјu sve u ledeno vlažnoj, sivoj magli. Ipak, prestala je bila kiša te ti
mi rešimo da odemo do Crnog jezera. Kažu nam: „Za sat ćete donde i
natrag, ali se ne zadržavajte, brzo će i noć.“ Krenemo mi tamo. Jezero
zbilјa crno, kao crno oko u gustoj crnoj borovoj šumi. Pođemo mi
obalom okolo, a zatim stazom kroz šumu natrag. Jest, ali bile dve-tri
staze, sve iste, a šumi nikad kraja. Pođemo natrag jezeru, ali ni njega
nema više... Ni sela, ni naše mehane. Sve šuma, vlažna i sve hladnija.
Bilo nas je svuda tamo-amo po njoj, a osećanje i raspoloženje i da ne
opisujem, razume se. Najzad se ipak ču neko kao daleko dovikivanje, a
posle i zračak nekog fenjera kroz granje. Pronašli su nas i vratili u suvo i
toplo. A bilo je i vreme. Posle uz onu malu bubnjaru i lonče vruće rakije
na njoj, setio se ja i pričam Rastku pouku moga starog profesora Pere
Popovića (koji me je prvi poveo po manastirima, ali nije voleo avanture).
„Čovek ti je kao stenica, domaća životinja, odavno je poslednji njegov
predak napustio granu drveta i pećinu i izmislio sebi udobnost između
topla i suva četiri zida sobe.“
Najzad nismo mogli čekati dalјe. Oni se prvi konjići i selјak vodič
vratiše u Plјevlјa odakle su bili pošli. Ovde smo našli druge i krenuli smo
Šavniku i dalјe moru. Dugo smo išli tako kroz tu zimu usred leta. Tek
tamo pred veče, na kraju Bukovice, kaže Rastko: „Hej, pogledaj nazad“...
Kad tamo, kroz poderotine magle, u zlatu večernjeg sunca, jedan do
neba ogroman „cauberberg“, sav u snegu i ledu. Kao priviđenje.
Veličanstven.
Eto, bilo je i toga. Išli smo po tim manastirima ne samo zbog njih
nego i zbog svega sličnog ovome što smo doživlјavali. Tu je Rastko
valјda i izmislio onaj moto: „Mi ne stvaramo nikakvu umetnost, mi
samo doživlјavamo (velike ekstaze“, ili nešto slično, i derao se s konja
promuklo: »Mais les vrais voyageurs sont ceux-la seules qui partent
pour partir... de leur fatalité jamais ils ne s’ecantent...“ itd.
 …Tako smo nekako stigli i do mora. Kad tamo, tu nas uhapsili. Pošli
smo bili iz Kotora obalom, peške. U Perastu, divnom mestašcu sa onim
malim kamenim kapetanskim palatama (koje su tada skoro sve odreda
bile bez krova, jer kad kuća nema krov, onda se ne plaća poreza), nas je
nasred ulice izgrdio jedan pop, ali će o tome događaju biti više reči
docnije. A u Herceg-Novom nas je, kako smo naišli na varošicu dolazeći
od strane Savine, sačekao žandar i odveo u policijski komesarijat, gde su
nas prvo pustili da čekamo, a zatim saslušali: ko smo, šta smo i odakle
smo. Bilo je malo komplikovano jer u to doba nisu postojale lične karte
niti je ko morao imati kakvih isprava. I ovde je, pak, bio posredi cop,
kome smo se u manastiru Savini, tu kraj Herceg-Novog, učinili sumnjivi
što smo se raspitivali za bogato ukrašen zlatan Krst svetoga Save, koji se
čuva tu u riznici, a za koji smo znali da postoji iz engleske publikacije
Džeksona, te je telefonom javio ovamo da nas sačekaju. Jedva smo se
objasnili.
Zatim smo odatle morali poći brže kući jer su finansije to nalagale i
tako ću preskočiti sve što je dalјe bilo (a nije bilo ničeg naročito
zanimlјivog) i zabeležiti samo kakav je tada bio prelaz preko Ivan-
planine: Na sam vrh se onaj mali voz peo uz najstrmiji uspon, kažu, u
Evropi, zato je imao zupčaste točkove koji su se kačili o isto tako
zupčaste šine. Išao je uzbrdo kao puž, a posle nizbrdo grozno tandrkao,
kočeći. Satima je to trajalo. Ljudi su silazili i peške išli pored voza, a za
ručak je čovek mogao poručiti po kondukteru bečku šniclu da ga vruća
sačeka kad stigne u Konjic. Ostali deo puta ćemo sad ovde preskočiti sve
do Vardišta, gde se stiže drugom, ali sličnoj ovoj, malom železnicom
(100 kilometara — 100 tunela). Ta pruga nije dalјe išla, i do Užica se
moralo talјigama preko Mokre gore. Tu mrak crn kao mrkla noć.
Provalija pored uskog, izlokanog puta, a odmah dole rečica stravično
huči. Rastko i ja naizmenice idemo ispred konja i nosimo u ruci fišek od
novina i u njemu, da je vetar ne bi ugasio, gori sveća. Kočijaš kaže,
sigurnije je tako jer konji ne poznaju put.
U Užice smo stigli još pre zore. Tu onaj stari hotel. Jedva
probudismo portira. Kaže, nema soba, al’ biće oko šest sati jer neki
putnici tada odlaze. U kafani dole sve raspremlјeno. Skinemo mi stolice
sa jednog stola i odremamo tu nalakćeni ta dva-tri sata, dok nas, zbilјa,
onaj ne odvede gore. Kad tamo, kreveti onako kako su ih oni raniji
ostavili, još vrući. Probudimo mi sobaricu da ih presvuče. Kaže ona, što
da ih presvlači, pa to su bili fini gosti iz Beograda, a i inače, kreveti se
presvlače dvaput nedelјno, to je baš dosta. Skinemo mi samo cipele,
stavimo na jastuk džepne maramice i, umorni, onako obučeni, do večeri
se nismo budili.
 Drugom prilikom pošli smo u manastire, Pećku patrijaršiju i Dečane.
U krajevima naselјenim albanskim živlјem bilo je još posle završetka
prvog svetskog rata dosta pobuna i pobunjenika. Prvo Isa Bolјetinac,
zatim još Salih Balјkovi, Husein Bošković i — najčuveniji, Azem Bejta.
To su bili lјudi koji se nikako još nisu mogli pomiriti s novim redom i
povremeno su čitavi krajevi bili u vrenju. O Azemu Bejti su nam tamo
na terenu s divlјenjem pričali stvari koje su Rastka mnogo uzbuđivale.
Kažu, na primer on nema levu šaku, raznela mu bomba, ali naslanja
martinku preko lakta i bije nepogrešivo u cilј, a stara martinka je bila
više cenjena nego brzometka. Kažu, dobar strelac brže iz nje opali pet
metaka, morajući svaki metak da stavlјa posebno, nego što drugi to
može brzometkom. Martinka, pak, ima olovne, kao palac debele
kuršume, pa gde ovaj s druge strane izađe iz tela, tu napravi čudo. Sam
Azem Bejta nikada ne zanoći na jednom mestu, stalno ide s planine na
planinu, a samo mu žena jaše posred družine, svi ostali idu peške.
To je pričala jedna Engleskinja koja ga je srela na putu čak pod
Čakorom. Kaže, videvši ženu, naredio je svojima da se okrenu ka steni
kako bi ona slobodnije prošla, međutim ona je zastala, fotografisala ga
za tamo neki njen žurnal, i intervjuisala sa ono malo naših reči kojima je
raspolagala, dok ju je on, ne znam čime, i počastio. Inače, Azem Bejta je
bio samo protiv vlasti, i kažu da je, nepogrešivo, skidao s visoke planine
žandara koji je sedeo na boku pajtona dole na drumu, a da kočijaša i ne
okrzne. Sve su to pričali. a Rastko je bio očaran, i pošli smo u Drenicu
da tražimo kačake. Drenicu je „umirivala“ vojska, i bilo je tu pola
Moravske divizije. Nisu hteli s nama ni da razgovaraju, i ispratili su nas
dalјe. Rastko je bio razočaran, ali se utešio kad su mu neki drugi tamo
rekli da bi bilo sasvim dovolјno uzbuđenja ako čitavi pođemo kroz Keč-
potok, a to je na putu za Peć. Prošli smo i taj takozvani „Krvavi potok“ i
nije se desilo baš ništa neobično. U Peć smo došli zbog Patrijaršije, a
naročito zbog Visokih Dečana. Tada još nije postojala ova invazija
turista na manastire, i bilo je kaluđera čak i želјnih da s kime
porazgovaraju. Tako nas je i ovaj iguman ovde hteo počastiti svežim
pastrmkama, a samo smo pitali ima li ribe u jazu Bistrice koja protiče
kroz dvorište i okreće manastirsku vodenicu, a on tu pred nama zvao
sina „kuma“ manastirskog, jednog visokog kao bor derana koji je imao
uže kukove nego ramena, i poslao ga je preko vrhova Prokletija čak u
Plav po pastrmke. Ovaj mu je samo tražio pušku da je ponese, za svaki
slučaj, ako naiđe na vuka ili medveda, i krenuo je, sa torbicom hrane
preko ramena, najkraćim putem, upravo, ne putem nego s kamena na
kamen, kao divokoza, preko visokih grebena, gde je još bilo i snega. I
ujutru smo za doručak imali sveže pastrmke. Disale su još kad ih je
doneo u korpici od kore drveta, pa sve poređane u mokru mahovinu.
Častili smo ga, a očevi i dedovi tog derana su, ko zna iz koliko davne
prošlosti, bili kumovi manastirski, a pričao nam je otac Leontije (mislim
da se tako zvao) da ih je njegov prethodnik, kad su Bugari nailazili u
manastir, tamo za vreme prvoga rata, zvao i dao im ona dva velika
zlatna krsta sa oltara, jedan Dečanskog a drugi Dušanov, i da su ih oni
prosto stavili pod one njihove jeleke i izgubili se u planinu, a kad se rat
završio, doneli ih i bez reči stavili ih na oltar. Besa je tada još bila
najsvetija reč.
Posle smo, zbog priče onog derana o Plavu, i sami pošli tamo, ali
sada već putem koji je tada baš prosecan preko visoke planine. Rastko je
bio u ekstazi. Kakva Švajcarska! Borovi se tamo dižu visoko u nebo iz
pukotina vertikalnih litica, a voda se lomi duboko dole kroz provaliju.
Na pola puta Jusuf-han, gde je još veliko crno jezero koje je nastalo
jedne noći za vreme provale oblaka kad je obližnji potok naneo u
Bistricu, ozgo sa Prokletija, silno drvlјe i kamenje i pregradio je visokom
branom. Tu dole je u baraci pod vodom tada ostalo nekoliko radnika
koji su baš radili na prosecanju ovoga puta, a uz njih i dva medveda,
osam vukova i ne znam koliko ovaca i koza, sve gore sa planine. Rastko
je pričao (tu smo se vozili već nekim starim kamionom koji je služio za
prenos pošte) kako je sve to izgledalo, desetak godina ranije, kad je
istim tim putem, tada samo stazom, išao peške, promrzao i gladan, tu
odmah malo dalјe gde počinju „Kotlovi“ i staza se, ako je i nje svuda
bilo, penje hilјadu metara na sam vrh Čakora. Tada je, valјda, u glavi
počeo da piše, ili već i pisao, svoju veliku Albaniju — tako se prvo zvao
roman posle nazvan Dan Šesti.
Zatim smo sišli u Lim. Tu smo slučajno našli, pred mehanom, neku
krntiju od staroga forda koji je išao za Plav. Pošli smo bili d l’avanture
pa, eto, da vidimo i to. Možda je još dovolјno divlјe i malo pristupačno.
Puta malo, šofer poterao prečicom preko neke trave, kad zadnji točkovi
upadoše u jarak pun vode. Mali ali dovolјan da se dalјe ni maći ne može.
Bilo nas je trojica sem šofera. Okolo nigde ni sela, ni volova koji bi nas
izvukli, čak ni živa čoveka. Vukli mi, gurali, dizali, a točkovi sve dublјe u
blato. Ovamo preko polјane bandere sa telefonskom ili telegrafskom
linijom. Jedina veza čitavoga kraja sa svetom. Setio se šofer, valјda,
Arhimeda i onog „daj mi polugu i oslonac pa ću celu zemlјu da
pokrenem“, pa kaže: „Uhvatiće nas noć u ovoj pustinji, nego, jes’ da se
za to ide i na robiju, al’ to nam je jedini spas.“ Te ti mi lјulјaj levo-desno,
i izvalimo nekako jednu banderu iz zemlјe, podmetnemo je pod kraj
kola i, dok dvojica leže svom težinom na onom dužem kraju bandere,
dvojica pokupiše neko kamenje po okolini i ispuniše jarak ispod
točkova. Posle smo pošteno vratili banderu na njeno mesto i stigli
podnoć u Plav. A tu — izuzetno lep prizor: Više krovova od šindre
polako se lelujaju dimovi, a glas mujezina sa vitkog drvenog minareta
gubi se u večernjoj magli visokih okolnih plavičastih planina. No priča
još nije gotova. Ujutru vidimo: tamo nakraj sela visoka kamena kula, a
gore na kuli čardak od brvana i visok drven krov od šindre. Naslikao se
tu kao za pozorišni dekor. Kula pusta, sva oronula, kažu, porodice
Redžep-agića, no nešto se iselilo u Malu Aziju, nešto kojegde, jedva ima
još koga, poslednji još žive tu negde. A na kuli prekrasna vrata, sva
rukom izrezbarena, te lozice, te cvetići. Drvo kao ćilibar zlatno i
rumeno. Čudo jedno. Pitam ja: gde je gazda? Kažu čuva ovce tamo pod
planinom. Okolo puno dečurlije skupilo se i bleji. Pošalјemo jednoga po
„gazdu“. Eto ti njega, sekirče mu na ramenu (valјda zbog vukova). „Bi li
mi prodao ova vrata?“ Mislim da mu ne trebaju, vise na pola šarke, pa
unutra promaja. On kao da ne razume. Gledamo se tako. Najzad mu
tutnem u šaku novčanicu od sto dinara. On pogleda i samo razmahnu
sekirčetom po onoj još držećoj šarci. Prepolovi je, diže krilo vrata i
gurnu preda me. Sve bez reči. Posle je vrata rasklopio na daske (jer je
sve, kao najbolјi stilski nameštaj, bilo bez tutkala i gvozdenih klinaca)
jedan selјak koji je to umeo, upakovao u sargiju od džaka, i predali smo
taj paket na poštu koja jednom nedelјno ide za ostali svet, pa i za
Beograd (slično smo radili jednom drugom prilikom sa nekim divnim
„stolovacima“, sve rukom rađenim, za koje čovek traži dugo u šumi i
obara čitavu ogromnu bukvu koja ima tako neku krivu granu pogodnu
da se iz nje isteše naslon). Mi smo dotle sedeli pred mehanom, pili
šerbet s medom i čekali da nam naši pošalјu, telegrafskom uputnicom
(preko one iste bandere odmalopre) novih sto dinara umesto onih koje
smo dali za vrata, kako bismo mogli da produžimo put.
Produžili smo zatim niz Lim, pa tako i do Bijelog Polјa. Tu jedna od
najstarijih crkava još očuvanih. Bila je dugo i džamija. Iznad portala je
bilo debelo prekrečeno polјe, a kad ga je profesor Vlada Petković (tamo
posle 1912. godine) lepo očistio, pojavila su se slova: „Ja sin Zavidin a
imenom rab božji Stepan Miroslav knez hlmski sazidah ovu crkvu
svetoga Petra.“ Dakle, Miroslav (onaj inače poznat po čuvenom
Jevanđelјu) imao je oca Zavidu, i tako je istorija prvi put sigurno čula ko
je bio otac i Nemanjin, jer je Miroslav bio brat Nemanjin, najmlađi.
Srećom, Turci su sve samo prekrečili, a mogli su i uništiti. Unutra na
fresci (dok je zgrada bila džamija freska je bila prekrečena, sad je već
bila očišćena) velika stojeća figura Uroša Prvog, onoga koji je, kao jedan
od prvih srpskih vladara u Brskovu kovao svoje novce, bio oženjen
Jelenom Anžujskom i zidao Sopoćane. Na plećima mu kolasta azdija“, a
Rastko sa njenoga brokata kopira zlatne vizantijske dvoglave orlove.
Tu pored Bijeloga Polјa, jednoga od najpitoresknijih pejzaža, sa
kućicama drvenih krovova nadnesenim nad zelene vode Lima, nalazi se
i Nikolјac, a na ikonostasu s unutrašnje strane, u oltaru pored dveri, visi
puška. Kaže stari kaluđer: „To mi je tako ostalo još od turskog vremena
ovde, a trebalo je tada. A bio sam ja i komita.*’ Međutim, neki zli jezici
nam posle, tamo u kafani, pričali i drukčiju priču. Kažu: „More, laže
pop, nikakav komita nije on bio, bio je kafedžija, pa kad mu umrla žena,
zakaluđerio se.“ Neki, pak, treći kažu: „Ama nije, u nekoj svađi su oni s
njim, pa tako govore.“ A Rastko uživa i sve to beleži na nekom
zgužvanom papiriću.
Bezbroj je još bilo trenutaka koji su dugo posle tih putovanja po
bespućima planina i reka ostali u sećanju. I mnoge od njih je već sam
Rastko bolјe opisao i naslikao. Prisetio bih se samo još jednoga ili dva
koji su nas duboko bili uzbudili. Na primer, još tu u klisuri Lima,
između Bijelog Polјa i Prijepolјa, tamo ako Grobnica i Brodareva (gde
smo išli do ruševina manastira Davidovice), pošli smo i na slavu
manastira Kumanice. Manastirić je to bio ko zna kad, sada je tu, pod
stenom svom u bršlјanu i puzavicama, bila samo jedna mala ruševina,
izgublјena u dalekoj divlјini. Visoko gore pod sjajnim nebom (dole je
bila duboka senka), na samoj vertikalnoj litici, koso su visili usamlјeni
borovi, a iznad njih polako je kružio par orlova krstaša.
Bilo se već sakupilo nešto naroda, ko zna odakle pristiglog preko
planina, a sve sa malim, tankim žutim svećicama u ruci. Kad se miris
tamjana razastro, pojaviše se više oltara na visokoj steni dve male
„nevestice“ (nešto kao lasice) sa šilјastim njuškicama, napunjenim
ušima i živim crnim okicama. Sleteše tiho i dve gugutke. Sve to bez
straha, skoro se umeša u malu ceremoniju. „Ovde fali još samo sveti
Franja Asiški sa svojim malim životinjskim rajem i frate sole, suncem
ozgo“, ushićeno šapće (da ne bi pokvario sklad) Rastko.
I ribe samo što nisu došle da dopune ovu fresku sa nekog zida
Đogovog. No, i do njih su nas odveli neki novi prijatelјi koje smo tu
stekli. Rastko je brzo sklapao poznanstva. Skinuli smo bili cipele i
čarape i visoko podvrnuli pantalone, pa sve kroz belu penu vode, s
kamena na kamen, stigli do nekog tamo čuvenog vira u samoj klisuri.
Okolo buka vratolomne reke, a tu među vertikalnim stenama mir
duboke vode koja se bešumno okreće ukrug; na dnu, valјda deset
metara duboko — pesak, i velike mladice tamnih leđa, tiho krstare.
Jedan od tih naših novih prijatelјa čučnuo gore na oblu stenu i polako
zavija cigaru. Liznuo, otkinuo vrh vlakana onog zlatnog kačak-duvana, i
zapalio. Ne žuri se, gleda dole. Kad je cigara dogorela dopola, prisloni je
uz štapin fitilјa za dinamit i polako spusti paketić vezan kanapom za
mali kamen, i sve tiho siđe dole na dno. Ovaj gore čuči i skoro
nezainteresovano gleda i mirno puši do kraja. Sve je to proračunato kao
kakav obred... Kad je prošlo određeno vreme, u dubini potmulo
zatutnja. Sve se zamuti i do površine izbi veliki klјuč i klobuk vode, a
zatim polako ribe ranjene i ošamućene, sa belim trbusima nagore, a
visoke sure stene okolo dugo su još odjekivale.
Onaj što je bacio dinamit skide one svoje plitke kozje opanke i dugu
grubu košulјu. Ostade samo u belim nogavicama dugim do članaka,
podvezanim dole. Gledamo mi šta će. Kaže on: „Pa, najbolјe su ostale
dole.“ I zbilјa, dve tri najveće mladice su poluizvrnute ležale na pesku
dna. Od silnoga potresa im je prsnuo mehur, i ležale su još žive, ali
bespomoćne.
Čovek je, na kraju, skinuo belo keče sa temena, uzeo pod svaku
mišku veliki plјosnat kamen. Snažno je huknuo da izbaci sav vazduh iz
pluća, i skočio u dubinu. Bez toga kamenja a sa punim plućima nikako
ne bi uspeo sići do dna. Na dnu je odbacio kamenje i pod svaku mišku
zgrabio po jednu od najvećih riba, odbio se nogama o dno i ubrzo je bio
opet na površini. Zatim su naložili vatru od suvoga granja, sušili se
okolo i pekli ribu, onako nasuvo, samo raspolućenu pa nataknutu na
štapiće pobodene uspravno oko vatre, i okretali je da se dobro
zarumeni. Nas dvojica smo im bili počasni, a i dobro počašćeni gosti.
Jednom drugom prilikom smo pošli za Sopoćane, razume se, peške,
pa tamo dole gde je bila Nemanjina prestonica od koje su samo na
strmome brdu (sa pećinom u kojoj su, kažu, braća držala Nemanju
zatvorenog) ostale ruševine grada Rasa, neki ovčari prevodili su stado
ovaca preko rečice Raške, koja tu više manastira izbija iz planine i
survava se nadole. Prvo treba preko vode prevesti ovna predvodnika, pa
će posle i sve ovce za njim. Zato su njega gurnuli sa visoke obale, a za
njim je skočio jedan snažan čobanin, ščepao ga obema rukama oko
polovine i počeo se rvati s njim po onom brzaku. Voda mu do pojasa, ali
ga snažan ovan lako obara i oboje se valјaju niz brzu vodu. Čas jedan čas
drugi potone ili diže glavu iznad pene, ali nijedan ne popušta. Kažu
nam, pere mu tako runo pred strižu. A kad ovan najzad iskoči na drugu
obalu, za njegovom klepetušom se celo stado sjuri u vodu. — Kaže
Rastko: „Ima u Parizu, u crkvi Sen Silpis, jedan veliki Delakroa, na zidu.
Freska li je, šta li je, nije važno, tek tu je jedan džinovski Jakov kako se
rve sa snažnim krilatim anđelom, a ozgo se nadkrililo ogromno
tamnozeleno drvo. Nјegova krošnja zahvata pola slike. Pa i to drvo se
razbesnelo, i ono kao da se rve. To me sve nekako podseća baš na ovo.
Čovek se, evo, uhvatio ukoštac sa prirodom.“
Rastko mi je pričao o jednom detalјu sa svoga putovanja po
Jadranskome primorju, u kome ja nisam učestvovao (bio sam bolestan
od posledica svega onog na Solunskom frontu, i bio sam dugo po nekim
sanatorijumima izvan Beograda). I danas imam jedan njegov akvarel iz
Velaluke sa Korčule i na njemu se vide neke ribarske „jarbolice“ i među
njima jedna koja se zvala „Sveti Nikola“, ali kraće i „Pobuk“. Ostrag piše
da pripada braći Jurković, sa kojima je „gangao celu noć“. Rastko nije
voleo da lumpuje. Uopšte nije pio alkohol. (Vina malo, tek uz jelo.
Rakiju nikako. Nije ni pušio). Ali tom prilikom, svi se mnogo razveselili
i setili se sveca zaštitnika. Videli, valјda, kako Rastko crta, ili im je on
prvi predložio, tek ujutru, čim se otvorio jedini dućan na rivi, donesu
oni kantice one dve-tri boje kojima su bojili svoje lađe. Rašire veliko
jedro po kamenu mola i Rastko im velikom četkom naslika, preko celog
platna, jednog velikog svetoga Nikolu kako obema rukama diže više
glave vrč rumenoga vina i sipa ga sebi u grlo. Kažu da je bilo veoma
uspelo. Šteta samo, kaže, neće smeti mnogo kiša da ga bije jer će ga
raskvasiti i sprati.
Rastko je mnogo putovao, ali najviše po krajevima vezanim za
istoriju srednjovekovne Srbije. No nisu ga privlačili samo manastiri i
stare tvrđave već i stare kuće, pa i cele stare varoši, one s uskim, krivim
i strmim uličicama, duž kojih ima više belo okrečenih zidova ograda
nego fasada kuća, a ispod tih zidova, kroz sve komšijske avlije teče neki
potočić pa ga i ulica preskače. Na zidovima velike kapije, pa kad se teško
krilo sa zvekirom odškrine, vide se osmanluci sa lozom preko cele avlije
i dole među pločama kaldrme raznobojan tepih od prkosa. A na kraju
ulice česma za ceo kraj, i tu devojke sa kikama zavijenim oko glave, u
šalvarama i nanulama. I evo, najzad, iz tih južnih krajeva jedne slike
koju smo još zajedno gledali. Bilo je to na slavi manastira Svetoga
Nikite. Tu se slegla cela Skopska Crna gora. Zurle i tupani na sve strane.
Bio je tu i kompozitor Kosta Manojlović i pokušavao da zabeleži ritam.
Kaže, nemoguće je. Svaki put pomalo drukčije, a sve muzički savršeno.
Bezbroj varijacija i improvizacija. Selјaci podskakuju visoko, svi u belim
košulјama, utegnuti oko pojasa do grudi širokim, kao krv crvenim
tkanicama, a dole kao suknjica bela, do kolena, košulјa. Žene po travi
razastrle tepsije sa pitama. Sve u dugom redu s jedne i druge strane se
sedi, jede, pije... i uživa. I mi s njima...
Ali, Rastko je naročito voleo suprotnosti, pa i devičanstvo netaknute
prirode. Bila su to još ona srećna vremena kad turizam nije oskrnavio
svojim automobilima, kampovima, reklamama, praznim kutijama od
konzervi i tetrapaka i svim ostalim, iskonsku prirodu, vekovima
nepromenjenu. Izgleda malo verovatno, ali ovo nam se zaista dogodilo
pod gradom Jelečom, tamo u Starom Ibru, Gornjem Kolašinu. Sedeli
smo umorni, u podne, uz jedan potok i jeli malo suvog belog sira i hleba
iz torbe, kad tu nedaleko naiđe i leno preskoči potok jedan poveći pas, i
otkasa dalјe u šiprag. Odjednom s brda neka daleka vika. I sve bliže.
Čobani neki trče zadihano: „Niste li videli vuka?“ kažu. „Zar ono vuk“,
pitamo se mi, „pa ono je neka olinjala psina.“ Odoše oni dalјe alaučući.
No Rastku nigde nije bilo dovolјno te najosnovnije prirode.
Raspitivao se ima li gde u našoj zemlјi prave prašume, gde nema lјudi.
Čak i sekira goroseče da se ni izdaleka ne čuje. Tako da se u njoj čovek
potpuno izgubi. Razume se, samo na izvesno vreme, dovolјno dugo da bi
se osetio baš kao potpuno izgublјen, a zatim, naravno, da se ipak nekako
vrati svojoj kući, svome krevetu. Tek koliko da ima i tu senzaciju,
dovolјno ubedlјivu. Tako je hteo da ide da traži „prašumu“ negde u
Bosni, gde je čuo da je ima. Kažem mu ja: „More, sedi s mirom, čoveče,
zar ti nije bilo dosta ono na Crnom jezeru kad su nas oni dobri lјudi
spasli u poslednjem trenutku da ne provedemo noć u onoj „prašumi“
pod Durmitorom i uhvatimo neku od onih baš podobrih kijavica, ako ne
i što više — ne bi nas tamo spasle ni ona zažarena bubnjara ni one vruće
rakije.“
Razume se da su sva ova putovanja, bar ova po našoj zemlјi, postala
sve ređa, pa su skoro i izostala kad se Rastko zaposlio i stupio u stalnu
službu.
 NEŠTO O SLIKARSTVU

Ta putovanja su bila vezana sa umetnošću, srednjovekovnom, i sa

umetnošću uopšte. Kod Rastka prvenstveno sa ovim njegovim užim
umetničkim preokupacijama, ali i sa slikarstvom. Pomenuli smo to već
u više mahova, i možda bi trebalo reći nešto više baš i o tome slikarstvu.
Po manastirima smo beležili i crtali sve što smo stigli. Rastko najviše
cele kompozicije fresaka sa zidova i čitave blokove dao je posle Mijeu u
Parizu, jer ovaj, iako je dolazio u našu zemlјu nije ni polovinu manastira
još bio video, a u svakome ima, po tim potamnelim zidovima, nečeg
novog i drugojačijeg. Inače, Rastko se nikada nije naročito aktivno bavio
sklikarstvom. Nije, pak, mogao a da jednako sve oko sebe ne beleži, tako
i grafički, na listićima hartije. Najviše što bi se potrudio, to je da na put
ponese mali skicenbuh, neku olovku i pokoju od onih akvarel bojica u
„dugmićima“, ili pisalјke u boji. Inače, često je bio i bez olovke i gume,
pa je tako samo, improvizovano, ma čim beležio, čisto uživajući u sličici.
Nije to mnogo cenio niti čuvao. Ja sam prikupio nešto sasvim malo tih
sličica i ustupio ih Muzeju savremene umetnosti, a bio sam sačuvao i
jedan skicenbuh u tvrdim crnim koricama sa desetak listova crteža koji
je, mislim, danas u Muzeju njegovom i Nadeždinom. Postoje i dve
sveske njegove Afrike, koje je, na belim stranicama ali i preko teksta, on
sam ilustrovao olovkama u boji i akvarelom. U Otkrovenju je dao
nekoliko izvanrednih malih klišea, usečenih nožićem u drvetu. Izvukao
sam od njega, nekako indirektno, misao kao da svakako ne bi bio slabiji
slikar od Nadežde samo da se tome od početka i potpuno bio posvetio.
Već su drugi primetili da su mnogi Rastkovi stihovi, a toga ima mnogo i
u prozi, čiste vizuelne slike izrazitoga kolorita.
Kad smo se upoznali, ja sam bio došao iz Beča (posle nekog
bolovanja tamo) sav zanesen Egonom Šileom, pa i Oskarom Kokoškom.
Crtao sam sve „za inat“ onom klasičnom. I sećam se, bilo je to u Herceg-
Novom, sedi on gore u širokom udublјenju prozora i crta i akvareliše
lađu koja ulazi u pristanište tamo duboko dole i ostavlјa dug luk bele
penušave vode za sobom... a ja crtam njega pri tom. Kad je bilo sve
gotovo, komplimenti jedan drugom, ali sam odmah video da on misli da
sam ja na potpuno pogrešnom putu sa svojom koncepcijom gledanja i
izražavanja. I ja, pod njegovim inače neprimetnim uticajem, zbilјa to i
napustim. To mi je i danas krivo. On je došao iz Pariza u svemu opčinjen
Sezanom (a ko kroz to uopšte nije prošao?), pa i u crtanju. Tako je i
Pikaso crtao dirigenta Dansermea kao Leonardo da Vinči što bi, sa
svakom dlakom u zavojcima brade. Voleo je i Rastko tako da crta, ili kao
Engr takođe. Govorio je da linija treba „da živi već i samom lepotom
svoga poteza“, ali je liniju isto tako upotreblјavao i kao konturu koja
treba da istakne plastiku površine beloga polјa koje okružuje. Čudno je
to, on koji je bio toliko revolucionaran, pa i ekstreman u mnogo čemu,
bar u vremenu u kome je živeo, u slikarstvu se držao klasike i nije
eksperimentisao sa neobičnostima koje su u svetu likovnih umetnosti
tada već odavno vladale. Jedina prava škola koju je on imao (sem one
kod sestre Nadežde, ako je i nje ozbilјnije bilo) bio je kurs crtanja
„večernjeg akta“ koji je vodio Petar Dobrović pri Akademiji za
primenjenu umetnost u Beogradu, a koji smo zajedno neko vreme
posećivali, no ni to nije dugo trajalo. Gospođa Krista Đorđević je imala
od njega jednu kompoziciju, rađena je samo u olovci, ali je bila kao
kakva persijska minijatura, sa bezbroj figurica i raznih čuda, povezanih
kao na kakvom orijentalnom tepihu. Na žalost, izgorela je aprila 1941.
godine, sa celom kućom i mnogo drugih umetničkih dela, naročito Save
Šumanovića i Sretena Stojanovića.
Po manastirima smo često i noćivali. Tek pod tamnim nebom noći
delovale su njihove siluete i oronuli zidovi tajanstveno i uzbudlјivo.
Uveče se i sam čovek opusti i zbrka nabacanih utisaka se povezuje i
smiri. Rastko kaže: „Treba, apsolutno, prenoćiti u svakoj novoj varoši
kroz koju čovek prođe, ako ona, razume se, vredi veće pažnje. Onda je
čovek tek doživi.“ (O, kako sam se ja docnije kajao što nisam video,
recimo, El Grekov most u Toledu, noću po mesečini kako se ogleda u
onom dubokom mirnom Tahu). Tako smo, kad noć padne, sedeli negde
u pomrčini, gledali, ćutali, i tek bismo pokoju reč izmenjali.
 U Mileševi smo prvi put zaklјučili da je kod nas slikarstvo fresaka iz
XIII veka daleko iznad onog svih ostalih vremena ranijih i docnijih.
Dotle je obično, ono manje monumentalno a više živopisno i narativno
slikarstvo XIV veka bilo naročito cenjeno i isticano. Otkrovenje su bili
oni portreti „Save Oca Bosonogog“, kralјa Vladislava i Nemanje (ovog
poslednjeg lik je presečen zidarskim keserom, uzduž baš preko pola lica,
kad je trebalo, ko zna kad još tamo, srušiti zid i proširiti prostor —
kakva šteta!). Neki od tih likova su rađeni kao pravi portreti još za
života tih lјudi (Sava, na primer, još nije bio „sveti“). Pažlјivo smo
kopirali ono golubije oko, svaku zlatnu vlas ili malјu brade — a sve je to
tako fantastično precizno i fino dato. Svaki detalј je negovan, a sve se
ipak uklopilo u jednu harmoničnu celinu, ostajući joj podređeno i ne
oduzimajući joj ništa od one veličanstvene monumentalnosti. I docnije,
onaj tako čuveni Beli anđeo mirno nas je gledao sa svoje visine (njega će
tek mnogo godina docnije tamo gore dostići visokom skelom i kopirati
pesnik Sveta Mandić, kopirati i opevati).
Ali i mnoga smo pitanja postavlјali tu jedan drugome baš povodom
tih već pomenutih portreta, a i inače, povodom mnogo čega drugog u
vezi sa tim slikarstvom uopšte. Kaže Rastko, otprilike, sledeće: „Zidno
slikarstvo u srednjovekovnim srpskim zemlјama pripada svakako
vizantijskome stilu. No tu u osnovnoj koncepciji postoje izvesna pitanja.
Eto, kaže se obično da ono nije ni htelo da daje iluziju jednog što
realnijeg isečka iz zemalјske stvarnosti (kako je to bilo, npr. docnije u
slikarstvu renesanse) već, pre svega, jednu vanzemalјsku viziju, mada
pri tom i konkretnu priču o jednom događaju. Zato su tu istaknute same
figure, a sve ostalo okolo je svedeno na najmanju meru. Perspektiva je
čak i izostavlјena. Slikar tu nije hteo ni onaj model crkve, koji ktitor
obično drži u ruci, da naslika prosto prirodno, mada mu je sama
građevina bila tu pred očima, nego je to činio nekako više simbolično.
Međutim, na portretima lјudi je poštovao stvarnost, pa je tu ispolјio i
svu čisto slikarsku virtuoznost kad te likove nije senčio zagasitom već
svetlozelenom bojom. Pa ta igra toplih i hladnih tonova je prava
preokupacija mnogih slikara kroz razne vekove.“ Tako nekako rezonuje
Rastko.
„A kad bismo sad poveli razgovor o slikarima Sopoćana, kud bi nas
to tek odvelo? O, da li će se jednom znati i njihova imena, ko su, kako su
se zvali i odakle su bili? Kako su izgledale te njihove družine, tajfe, ko je
šta tu radio, majstori, šegrti? Kako se sve to pripremalo, crtalo,
uveličavalo, na zid prenosilo?“ pitam se ja.
„No, dosta o svemu tom“, prekida Rastko, „idemo da spavamo. Ili
sedi pa ćuti malo.“ Kad je vreme bilo lepo i srebrna mesečina ocrtavala
siluetu visokoga kubeta na tamnom zvezdanom nebu, dugo bismo još
tako slušali popce u travi koja se već jesenje žutela i toplo mirisala, i
daleke bulјine negde u planini. Samo su nevidlјivi slepi miševi lepršali
okolo i puštali svoje jedva čujne „ci-ci“, glasiće koji im, kažu, kao neki
radari omogućavaju orijentaciju u tami.
Jednom smo pokušali i sami sebe da naslikamo. Bilo je to pod
Crkvom svetoga Petra kraj Novog Pazara, onom prastarom koja u podu
ima i krstionicu, kao neko malo kupatilo, u koju je silazilo valјda i po
nekoliko starih srpskih paganaca pa ih je sveštenik ozgo krštavao,
obraćao u hrišćanstvo. Po starom predanju, u ovoj je crkvi i Nemanja
kršten po pravoslavnom obredu, jer su mu roditelјi došli iz primorske
Zete ovamo u Rašku.
E, na jednom kartonu namolovali smo masivnu siluetu te crkve, a
više nje, baš kako je to i u prirodi, visoko gore na brdu prema nebu, i
siluetu razvalina Đurđevih Stupova. I sad ono glavno: prvo naslikao ja
njega kako sedi s jedne strane crkve, a zatim on mene, s druge. Taj sam
karton video mnogo docnije čak u arhivu Narodnog muzeja — ko zna
kako je tu zalutao.
Pa kad smo ovako rekli nešto više o slikarstvu, hajde da ispričam još
nešto — a sve u vezi sa ovim putovanjima. Bilo je već reči o Prištini i o
Kosovu. Tamo navrh Kosova nalazi se malo selo i kraj njega crkva
Sokolica. O tome je Rastko pisao u jednom od onih svojih putopisa
(mislim Sveta selјanka na Kosovu), nije, pak, ispričao sve šta je bilo uz
put, od Kosovske Mitrovice dotle. A tu je bilo i ovo: išlo se tu kroz neka
sela neprijatelјski raspoložena (bilo je to oko Vremena pobune Ise
Bolјetinca). No brzo se uspostavlјao kontakt i pila sa domaćinom iz
krčaga voda i (mada nespretno) pušila cigareta kačak-duvana koju bi
domaćin zavio, oliznuo, zalepio i ponudio gostu, a to su jedine dve stvari
koje su ti siromašni lјudi gostolјubivo mogli ponuditi, a što bi, ako se
odbije, značilo smrtnu uvredu. Pa su se tu, najzad, i žene skuplјale, i
deca okolo, a Rastko je vadio skicenbuh i farbice i pravio im portrete. A
kad bi se svi odobrovolјili, davao bi im „plajvaz“ i boje da i oni slikaju
njega. Iz profila je lakše, te ti i oni probaju nekako i nešto i učine.
Nacrtaju čak i oko. Ali čovek ima dva oka, gde bi bio drugo? Ne može
bez njega, te ture i njega onako u vazduh ispred profila nosa. Ličilo je to
na oko sa pravog egipatskog crteža jer je lakše nacrtati oko spreda nego
iz profila. Svi su se smejali. Najviše je uživao sam Rastko.
No još će biti reči o slikarstvu, uzgred, u raznim dalјim sećanjima.
Ovde bi, možda, bilo interesantno pomenuti samo još onaj moj zapis o
Rastku kao slikaru Nabačen poprilično davno, tek nekoliko godina
nakon njegove smrti i, uz dva njegova „afrička“ crteža (Mej iz plemena
Baule trudi se da moj put bude ugodan i Kovači Sikasoa i lјubav crnih
naroda) publikovan u beogradskim Književnim novinama (1956.). Dakle,
uz nekoliko ovde već iznesenih sećanja, tamo sam bio zapisao:
„Nikada nije imao slikarskog pribora, čak ni zaoštrene olovke — ali
nikada mu ruka nije mirovala: uz razgovor, bacao je male emocije na
hartiju. Nisu to bile skice, to su uvek bile (ma kako ovlašne) studije.
Konstrukciju (akta, predmeta) je mrzeo. Nikada to nije bila ilustracija.
Uvek ista emocija, koja se inače kristalizovala kroz pisani oblik, ovde je
transponovana grafički. Ali je emocija (velika ili mala — svejedno) bila
ono glavno: „Nije važna umetnost — važna je emocija.“
Cenio je Rodenov crtež, povučen ovlašnom linijom (cenio je samo
liniju koja živi svojim sopstvenim životom i bez obzira na ono što
predstavlјa — sam, pak, liniju ni konturu nije upotreblјavao): i još više,
takav crtež ovlaš preliven mrlјam prozirne boje — a ponajviše Sezanov
akvarel. Celu svoju Afriku iluminirao je na jednom primerku, preko
slojeva teksta, plavilom širokih reka, tamnim telima i nebom — gde je
nebo, i nedotaknuto, postajalo oslikan deo slike, u odnosu sa ostalim
delovima. I sve to olovčicama u boji koje su mu se zadesile pod rukom.
Tako je i sve nepotpuno uokvireno i određeno (i baš time potpuno
određeno, ipak čvrsta slika (,slika ne fiksira deo prirode, ona je jedna
nova realnost za sebe‘). Tako je radio čak i kad je hteo nešto sasvim
verno da zabeleži — na primer, anđela sa portala Studenice.
Nije lako crtao, upravo ,slikao‘, jer je i njegova grafika sugerirala
boju (kao što lako nije ni pisao). Nije bio lako zadovolјan sobom.
Bilo je od njega nekih čudnih kompozicija srednjovekovnih anđela sa
fresaka, koji sleću sa svih strana kao Šagalovi, izbijajući iz krupnih očiju
jedan drugome; gusto protkani u ornamentalan ćilim. Ostavio je i
drvoreze Otkrovenja, više finih portreta olovkom ili akvarelom bez
olovke. Nešto je rastureno, nešto propalo u ratu.
Duhom je bio ekstreman (njegovo je parisko društvo crtalo Mona
Lizi brkove i uzvikivalo ,treba li spaliti Luvr?‘). Ali se divio velikim
majstorima prošlosti. Ne svima, već veoma malom broju njih. Kada je po
muzejima prolazio pored ostalih, zatvarao je oči. Možda je bio najbolјi
poznavalac pravih vrednosti slikarstva uopšte, kod nas.
(...)
Doživlјavao je i kubizam i Pikasa i dadaizam na samome izvoru,
onda kad je to klјučalo tamo. Da je živ, sasvim sigurno da bi (za
današnju ,apstraktnost’ rekao da je ,pompijerizam‘.
„Uvek je bio daleko ispred svih.“
 MESEC DANA U PARIZU

I tako, idući ipak približno hronološkim redom, došli bismo i do

vremena kad smo se našli u Parizu. Tu su stvari tekle nekako ovako: Ja
sam tamo došao na naknadno školovanje. Posle diplome u Beogradu
dobio sam bio francusku državnu stipendiju za studente iz Srbije,
savezničke zemlјe u prošlome ratu, i došao sam bio da kod Gabrijela
Mijea u „École des Hautes Études“ pokušam da pripremim doktorat.
Rastko je već bio pisar poslanstva u Rimu, a poslanik (tada još nije bilo
ambasadora) bio je Milan Rakić, koji mu je bio naklonjen i verovatno
mu je izmislio neki posao ili tako nešto da svrši u pariskoj Nacionalnoj
biblioteci. Došao, dakle, i on tamo, u isti hotel u ulici Campagne
Premnere, a u tome Latinskome kvartu je stanovao i dok je tu škole
učio. Posle tri dana kaže on: „Slušaj, ovde je dosadno i nije to više pravi
Pariz, a ni mi nismo više studenti, nego da idemo u neki drugi kraj i
hotel u kojima još ima i onog drugog pariskog života. Da vidimo malo i
to kako sad izgleda.“ I pređemo tako u jednu uličicu koja se od Pigala
penje ka Monmartru. Tamo isuviše života. Celu noć devojke po
hodnicima. Belci, crnci, „svakojake vere“. Kroz tanke zidove sve se lepo
u jednoj sobi čuje šta se u drugoj događa. Rastku valјda sve to treba za
nešto što će pisati, šta ja znam. Jeste da je bilo interesantno i živo, čak
isuviše. Posle nekoliko dana našli smo neku sredinu i skrasili se ipak u
starom umetničkom kraju s ove strane Sene.
Ja sam privremeno bio digao ruke od škole. Mije mi je bio ispisao
čitavu listu svega što je trebalo da pročitam u Nacionalnoj biblioteci i
što sam ja već uveliko počeo da radim. Prisustvovao sam njegovim
časovima, i još nekim drugim na toj staroj školi sa onim starinskim i već
izlizanim klupama. On je svojim slušaocima, koji su tu došli iz raznih
krajeva sveta, najviše otuda sa Bliskog istoka, davao da i sami spreme
projekcije sa spomenicima srednjovekovne umetnosti iz svojih dalekih,
još nedovolјno proučenih zemalјa, i da uz njih drže neku vrstu
predavanja. I ja sam bio spremao nešto slično, a već sam pomalo i
pričao. Svi smo govorili onaj jezik koji Francuzi nazivaju petit nègre
(doduše, ja sam na Solunskome frontu bio u francuskoj eskadrili, ali kao
podoficir naučio sam od mehaničara i majstora rečnik koji ne bi baš
„pasovao“ za Sorbonu), no tu su bile projekcije i slike i to je bilo
dovolјno da se razumemo, što je glavno.
Naša stara umetnost nije više mogla, u tom fantastičnom Parizu,
imati draž koju je imala u onim gorama našim u kojima su „šumeli
borovi“ i gde su „grebeni zahvalјivali“ Gijomu Apolineru, pesniku
pariskome, možda i Rastkovom poznaniku. Tu je sada bio Luvr, mnogi
drugi muzeji, pa i atelјei umetnika iz svih krajeva sveta. Išli smo
neumorno, ali ne onako kako lјudi obično idu po muzejima, da vide baš
sve. To je najgori način. Umori se i sve na kraju ostavi neželјen utisak.
Rastko je komandovao: „Zažmuri i polazi dalјe, interesovanje ostavi
samo za ono za šta Se vredi uzbuđivati. Ne može čovek olako rasipati
svoju rezervu osetlјivosti.“ U Muzeju Gime (Musée Guimet) dozvolio mi
je da je rasipam. I zbilјa, vredelo je to učiniti zbog onih kmerskih
nasmešenih maski sa poluzatvorenim očima, od kojih je naš Risto
Stijović toliko mnogo primio. U Muzeju Klini (Musée Cluny) smo,
razume se, išli da vidimo one „pojaseve čednosti“ koje su krstaši
katancem zaklјučavali kako bi im žene ostale verne do njihovoga
povratka iz Svete zemlјe. Ali odavno su već ti pojasevi povučeni iz
vitrina, ne znam zašto, a bili su tako interesantni.
Što se, pak, tiče lјudi u Parizu, mnoge je Rastko lično poznavao.
Vodio me je tako, k starom Despiou, tamo negde više onog lava na
Danfer-Rošerou. O, kako je to za mene bilo uzbudlјivo! Jedna oronula
taraba, ostrag, iza ove, šuma neke napuštene bašte, i u dnu niska, široka
kućica od crvenih cigala. Jedan stari čika i, u prostranoj kujni, jedna
stara gospođa sa šarenom kockastom kecelјom. Pored kujne isto tako
prostran, stari nizak atelјe. Po podu — puno glava u glini, gipsu i bronzi.
Jednu po jednu stari majstor diže na stalak i okreće prema polusvetlosti
koja tu vlada. Rastko hoće da mu pomogne I diže jednu bronzanu glavu.
„Ne, ako boga znate“, dreknu čiča. „Pa trag vaše znojave šake na
njenom nosu ne da se više ničim popraviti. Ceo izraz lica to menja.“ A
Despio je bio tada, i ne samo tada, najveći majstor lјudskog portreta u
bronzi. Tu na podu je i jedna figurina odlivena u srebru. Kaže maestro:
„Eto, to mi je poručio knez od Luksemburga“ (ili Lihtenštajna, ne sećam
se više, uostalom svejedno), „i evo, nikako da mu je dovršim, a siromah
čovek platio već. Piše mi, star je, boji se, kaže, i umreće a neće dočekati.
A treba još sve fino cizelirati. Minijatura je to. Srebro je to, nije bronza.
Nije tu dovolјan efekat celine. Stajaće na pisaćem stolu, svaki detalј tu
mora biti dovršen.“ I zbilјa, Despio je dao relativno malo stvari, ali sve
remek-dela. Stara gospođa nas je poslužila sidrom (jabukovačom) koji je
sama pravila, a mačak je dremao ispod šporeta.
Vodio me je Rastko i kod jednog drugog velikog majstora. Taj nije
modelisao glinu za odliv već klesao kamen, i to taille directe, tj. bez
ikakve prethodne pripreme, direktno dletom i macolom. Video sam tu
onog čuvenog zelenog fauna, satira, šta li je, bez koga nema publikacije
o savremenoj skulpturi. Bilo je to kod Bernara.
Od slikara sam tada upoznao Vlamenka. Ogroman, glasno i duboko
govori. Bili smo na njegovom imanju, negde podalјe od Pariza, ne sećam
se više tačno gde. Dočekao nas je sa klompama na nogama i pokazao
krave i svinje koje gaji. Svirao je u harmoniku i pravio se važan kako bi
obrlatio Gena (Guenne) i Florana Felsa (oni su takođe bili tu) da o
njemu napišu povolјnu kritiku u „L‘Art Vivant“.
Sa Savom Šumanovićem smo za to kratko vreme bili veoma često
zajedno. Hranili smo se u istom malom restoranu (i Sava mi je prvo veče
dosta mrzovolјno primetio da sam kelneru dao suviše mali bakšiš, kaže,
treba petnaest, a ne deset odsto). Sava, inače, nije bio naročito vedar
čovek, retko je bio nasmešen. On je tada radio kartone za dekoraciju
kafane La Coupole na bulevaru Monparnas. Možda je tada slikao i Pijani
brod, ali ga ja nisam video. Nisam nikada bio u njegovom atelјeu; ipak,
poklonio mi je jedan mali karton (neke kupačice). Posle, u Beogradu,
dolazio je da mu pomognem da na Savi kupi jednu staru ručnu mašinu
za krunjenje kukuruza. On je posle iz nje izdvojio sve što mu je trebalo i
prepravio je u mašinu za mlevenje boje. To mu je trebalo jer je slikao
veoma mnogo (na izložbi u Beogradu 1939. godine izložio je oko 400
slika, od kojih nekoliko baš velikog formata). Sa bojama kuplјenim u
tubama to bi bilo preskupo, a Sava je bio praktičan, ekonomičan, pa i
ekonom. On je gajio vinograd i pravio vino traminac, točio ga u buriće i
prodavao. Tome poslu posvećivao je po celo prepodne; posle podne je
slikao. Više dana prvo je sam pripremao boje (mleo, mešao, punio u
tube koje je prazne dobijao iz Minhena, zatim je na njima lepio etikete
sa nazivima i ređao tube na police, sve vrlo metodično). Zimi je više
dana samo crtao aktove, za šta mu je pozirala Betica — on je govorio
„gospođica Betica“, — mislim tamburašica ili pevačica iz kafane u Šidu.
Potom je tek dolazilo na red samo slikanje.
Pomogao sam mu da za izložbu u Beogradu dobije besplatno sve
prostorije nove zgrade Univerziteta na Studentskom trgu. Rektor mi je
bio prijatelј. To mu je bila poslednja izložba. Usred otvaranja (bilo je to
3. septembra 1939. godine) ušao je neko i doneo vest da su Engleska i
Francuska objavile rat Nemačkoj. Ubrzo su Hitlerovi saveznici u našoj
zemlјi, ustaše, ubili Savu.
U atelјee Sutina, Tereškoviča i Savitrija smo takođe išli. Kod Šagala
ne, ali je Rastko i sa njim bio poznat i imao od njega jednu dosta veliku
litografiju. A pod njegovim uticajem napravio je jednom jednu malu
kompoziciju, akvarel, sa nekim Bogorodicama i anđelima, sve
isprevrtano, ali izvanredno ukomponovano u četvorougaonu površinu
hartije. Upoznao sam i Rastkove prijatelјe Mila Milunovića, Ristu
Stijovića i Sretena Stojanovića.
I sa Pikasom je Rastko bio prijatelј te me je i tamo odveo u Rue de la
Boetie. Pikaso je stanovao na spratu iznad prodajne galerije Rozanber.
On tada, razume se, još nije bio tako slavna ličnost kao što će postati
docnije. Nije imao svoj poseban atelјe već je slikao u salonu sa
starinskim nameštajem od crvenog pliša. Paleta je ležala na jednom
taburetu, a platno je bilo nasred sobe, samo poduprto, bez štafelaja.
Levo i desno su bila dva velika jaka reflektora, a na prozorima su bile
navučene zavese. Pikaso je tada bio oženjen bivšom igračicom iz Ruskog
baleta Olgom Hohlavom, koja je imala brata ruskog oficira izbeglicu u
Beogradu i pitala nas je kako bi se dalo nešto učiniti pa da on bude
primlјen u jugoslovensku vojsku. Ja sam poznavao đenerala Hadžića
koji je tada bio ministar vojni, i posle sam u Beogradu, preko đeneralove
kćerke, to i pokušao. Đeneral je, pak, dobio obaveštenje da Hohlov nije
politički proveren te da ne bi mogao biti primlјen kao oficir, ali ga je
Primio u neku konjičku školu u Subotici kao „štalmajstora“ jer je bio
dobar jahač, no, razume se, samo u civilu. Pikaso je već pre toga, dok
smo još bili u Parizu, dao Rastku i meni po jednu svoju litografiju u boji
i sa posvetama, a meni još i jedan mali pastel. Za gospođu Hadžić dao
nam je crtež u tušu sa jednim Arablјaninom na razigranom konju. Samo
nas je molio da, kad prolazimo dole pored portira, sakrijemo te slike, jer
on tada još nije bio nezavisan već je od Rozenbera imao stalnu mesečnu
sumu a sve što bi naslikao pripadalo je trgovcu.
Sa Pikasom smo išli i u jednu prodavnicu gramofonskih ploča
(gramofoni su se tada još navijali rukom), gde nam je on odabrao neke
fados. To su bile portugalske melodije, beskrajno nostalgične.
Rastko me je vodio i drugim nekim prijatelјima i poznanicima. Tako
smo bili i u uredništvu lista „L‘Art Vivant“. Rastko je, video sam, bio
tamo cenjen. Vodio je tamo, tom prilikom, i Savu Šumanovića da ga
preporuči za neki povolјan prikaz njegovih slika, i sećam se da je Fels
primetio Savi da bi mogao da unese više erotične senzibilnosti, ili nešto
slično, u svoje aktove, što je začudilo i samoga Savu, a i Rastka, jer je
Sava svakako bio dovolјno senzualan. Tada je Rastko pomogao da se u
tome listu štampa i nekakav moj člančić o srpskom srednjovekovnom
slikarstvu, uz koji sam priložio neke crteže koje smo Rastko i ja
napravili kopirajući freske po našim manastirima.
Ne ulazeći u pitanja literature, a da tu ipak ne bi ostala neka vidna
praznina, dotaći ću se ukratko Rastkovog odnosa prema toj oblasti,
onakvog kakav se meni „sa strane“ učinio. Na primer, reč-dve o
Rastkovome odnosu prema tadanjem pariskom nadrealizmu (kažem
tadanjem, jer je docnije, tamo od 1932. godine, već bio nešto drukčiji).
Mislim da bih smeo reći da ga je Rastko cenio, kao što je voleo i svaku
novinu u umetnosti, ali da mu sam nije bliže prišao. Voleo je on još
Tristana Caru i dadaizam, jer je dadaizam oslobodio umetnost svih
okova konvencionalnosti i dotadanjeg robovanja nekim ustalјenim
kalupima i zakonima tradicije. Iz istog razloga voleo je, na primer, i
Korbizjea, koji se tada još zvao Žanere i sa Ozenfanom uređivao časopis
L‘Esprit Nouveau a propovedao L‘Esthétique des paquebots — estetiku
tada modernih prekookeanskih brodova. (Pa i ja lično, ako smem da
kažem i o sebi reč-dve, i danas cenim Korbizjea samo po njegovoj
zasluzi one vrste kakvu je imao i dadaizam, inače veoma malo). Tako je
Rastko voleo i Maksa Ernsta i još mnoge druge razne, da kažem
revolucionare u umetnosti. Sa Rastkom nisam nikada diskutovao o
pitanjima poezije i književnosti, prosto — nisam se u to mešao, to me je
manje interesovalo; ipak, čini mi se da bih ovde smeo reći da je od
pesnika cenio naročito Vijona, Remboa, Lotreamona, Verlena i
Apolinera. Bodlera manje. Od prozaista, pak, naročito Prusta i Džojsa,
možda i Žida. Veliki Nemci, Rusi i Englezi čini mi se da su mu nekako
bili manje bliski srcu. Da li to samo zbog jezika? On je sve pisce na
jezicima koje nije znao čitao samo u francuskom prevodu.
Jednom smo bili na večeri kod Filipa Supoa, jednoga od pokretača
nadrealizma. Sa njim i njegovom gospođom, koja je, kažu, imala isto
toliko istaknutu ulogu koliko i njen muž, bili smo, zatim, i na dansingu
u jednom bolјem lokalu. Ceo pod bio je od debelog stakla osvetlјenog
ozdo raznobojnim reflektorima u pokretu. To pričam kako bih dodirnuo
i tu osobenost tadanjeg Pariza, naime, igralo se tada mnogo. U tim
lokalima su svirala obično po dva orkestra, jedan crnački, za džez, a
drugi južno-američki, za tango i tome slično. Prostori su često bili mali.
Bilo je i mnogo prilagođenih dućana. Svuda je, pak, trebalo smestiti po
dva orkestra. Dovolјno je bilo da bude makar svega dva ili tri svirača u
svakom. I onda su izmislili „korbeje“, tj. kao kakva gnezda u uglovima
prostorije, podignuta skoro pod plafon tako da dole ostane više prostora
za igru. Ti mali orkestri su svirali, naizmenično, gotovo bez prestanka.
Tako je bilo i u baru Džozefine Beker, tada najmondenskijem lokalu te
vrste u Parizu. Tu je, razume se, trebalo imati smoking, a i bolјi džep.
Rastko i ja smo tuda samo prolazili i jednom videli jedan preskupi rols-
rojs doslovno sav od zlata. Svi su ga zagledali, a Rastko hteo i da ga
pipne, u čemu ga je sprečio jedan tip sa burnusom koji je tu čuvao
stražu. Unutra, u lokalu, bio je valјda Aga Kan, ili koji drugi od
poglavara sa Istoka, čiji je godišnji prihod meren sa onoliko kilograma
zlata koliko je iznosila te godine njegova telesna težina, merena tačno
na velikome kantaru pred celim njegovim narodom.
U vezi sa igranjem ne bih smeo ovde prećutati ni jednu našu malu
bruku: pokušavali smo se mi nekako ubaciti u te dansinge, ali smo tu
bili potpuni dunsteri, te rešimo da postanemo kulturni i upišemo se u
jednu školu igranja kakvih je tamo sijaset. Uplati se šest lekcija za
jednu, ili dvanaest za dve nedelјe unapred, i onda se jedna lepa devojka
muči sa vama dok neki „taper“ udara u dirke klavira, razume se,
raštimovanog. Soba je puna parova. Danas samo jedna igra, sutra druga,
tako na kraju kursa čak i valcer. Crtala nam ona kredom na parketu
kako i gde da stavlјamo stopala, i objašnjavala pri tom kako nju da
držimo, čvrsto, ali ne previše. Pevušila i ona vodila i pokušavala da se
pusti voditi... ne ide pa ne ide. Ja sam još nekako uhvatio onaj najlakši
osnovni korak za uanstep, ali Rastko ni to. Izdržali smo tako celu prvu
nedelјu, ali na drugu, iako smo uplatili, nismo više došli.
I na kulu Ajfelovu smo se peli (lift je bio pokvaren, pa sve peške do
vrha). Na vrhu čeka i fotograf, a tu su i dva velika kartona. Na jednom
je naslikana sama kula, a na vrhu su dve rupe kroz koje se promole
glave, ostalo je naslikano ispod, i raširene ruke sa francuskim zastavama
i ceo Pariz dole, a onim secesion-slovima kakva su još tada bila na
stanicama metroa piše „Pozdrav sa vrha Ajfelove kule“. Na drugom
kartonu je naslikan aeroplan, onaj starinski sa otvorenim sedištima, pa
kad se stane iza njega, izgleda sve baš kao pravo, a ima i propeler koji se
okreće tako da leprša šal oko vrata letača. Rastko i ja smo se slikali na
oba. Fotografije su gotove za pet minuta, a tu je odmah i pošta sa
specijalnim štambilјem. Ne sećam se kame smo sve poslali slike. Uživali
smo. Sličan aeroplan ima, valјda, još samo onaj fotograf u parku
Vrnjačke Banje.
Tu gore, na vrhu Ajfelove kule, sada je bio mali bife. Sedimo,
pijuckamo nešto, dole se prostire ceo Pariz, a preko puta se na
horizontu ocrtava bela silueta Sacre-Coeur-a. Pričam ja Rastku kako je
ovde gore za vreme rata, pred kraj 1915. godine, kad sam ja u
francuskoj ratnoj školi učio za pilota, bila straža sa dogledom koja je
beležila numere napisane na repu svakog aviona koji tu blizu obleće. A
to je moralo biti zbog ovoga: Kad se polaže ispit, leti se tu negde
nedaleko od Pariza, na onim školskim avionima (a to su bili stari avioni
škartirani sa fronta, i često sve izrešetani mecima iz neke borbe).
Nadletanje samoga Pariza bilo je najstrože zabranjeno. E, baš zato bili
su podvig i slava doleteti dovde i obleteti sasvim blizu oko samoga vrha
kule. U početku je to prolazilo nekažnjeno jer nikoga nisu mogli uhvatiti
na delu, zato su posle postavili čoveka sa durbinom da identifikuje
brojeve i krivce. Za Francuze kazne su bile strašne: izbacivanje iz škole i
vraćanje na front u pešadiju. Nama raznim „saveznicima“ nisu mogli
ništa, te smo mi to sa zadovolјstvom zloupotreblјavali. Francuzi su nam
zavideli. I da dovršim priču, bio je tu s nama, u toj školi, i neki Japanac,
mislim da se zvao Iši Baši. Pokušao i on, ali naišla iznad Sene i Marne
ona gusta jesenja magla te on zalutao, potrošio benzin I morao se
spustiti — ali bilo je to već g druge strane linija. Posle su se Nemci, u
kominikeu, hvalili da su zarobili jednog čuvenog i opasnog japanskog
pilota na frontu. Nemci su tada bili nadomak Pariza. Tutnjali su topovi
tu blizu, od Šato-Tijerija, a eksplozije granata „Debele Berte“ su
odjekivale po preplašenoj varoši. Pitam ja Rastka gde je on bio tada.
Kaže: „E, to su bili valјda najteži dani u mome životu. Bili smo gladni i
promrzli, na nekim albanskim planinama, na zavejanim stazama. Možda
ću jednog dana pisati nešto veće o tame.“ Ja se opet vraćam na svoja
sećanja, kako smo mi tada bili valјda u najlepšem kraju Francuske,
nedaleko od onih zamkova u dolini Loare, i da smo dotle leteli vežbajući
se. I od svega neratnoga što je bilo u tim ratovanjima, ispričao bih samo
jednu malu priču i o tim zamkovima na Loari. To je dolina najlepših i
najluksuznijih malih palata na svetu, i tu su se za vreme onog rata bili
sklonili svi njihovi tada još prebogati sopstvenici sa porodicama i
drugim izbeglicama. I onda Francuzi izmislili trik: Kao pokvari se motor
(a na onim krntijama to nije bilo ništa neobično) i čovek je primoran da
se Spusti, a potrefi da se to desi baš nad onom zelenom peluzom u
parku ispred zamka. O, tu ga dočekaju kao pravog ratnika. A dok on
nađe telefon da komandi javi gde je, pa dok posle dođu kolima majstori-
mehaničari da poprave kvar te i oni tu produže opravku dan-dva... Tu se
svi goste i dobro staro vino iz podruma piju — ukupno bar tri četiri
dana. I svi su zadovolјni, i „ratnici“ i porodice, koje misle na iste takve
svoje mlade sinove tamo na frontu. A bilo je tu, pričaju Francuzi, i
pomalo sentimentalnosti (i veza bez sentimentalnosti): mlade žene, pa
valјda i manje mlade, muževi im negde po štabovima „embusque“,
zabušanti a ovde naišli mladi lјudi, sutra će na front i možda poginuti
kao heroji, itd. To su bili tada čuveni „panne de châteaux“, koji su bili
strogo kažnjavani, ali malo ko je bio uhvaćen na delu. Ja nisam ni
pokušao. Nama Srbima se žurilo (posle smo se kajali) da što pre pođemo
natrag u Srbiju, koju smo ostavili pred Makenzenovu veliku ofanzivu, a
o tome šta se dalјe tamo zbivalo nismo ništa više znali.
 Neka mi se ne zameri što sam se na ovome ovoliko zadržao, jer nije
baš u direktnoj vezi sa Rastkom, sem što sam i njemu to pričao, tu na
vrhu Ajfelove kule. Bilo mu je žao što se nije rodio koju godinu ranije.
Bio je pustolov. Ali vratimo se opet ovom našem sada mirnodopskom
Parizu. Obično se kao tipična znamenitost Pariza pominje Monmartr.
Međutim, otkako je Monparnas postao nov centar umetničkog života
(najviše slikarskog i vajarskog) oko one tri čuvene kafane „Kupol“,
„Rotond“ i „Klozeri de Lila“, i slikarske škole Grand Šomjer, Monmartr
je ostao samo jedna turistička atrakcija sa veštim, da tako kažem,
komercijalnim slikarima, koji odmah tu, na licu mesta prodaju još
polusuve slike sa svojih štafelaja pod vedrim nebom. Reda radi, videli
smo i to, koliko da bismo popili nešto za „cinkom“ gde su nekada pili svi
oni tada još pravi boemi a posle slavni slikari.
Prosto smo hteli da prođemo sve za šta se kaže da vredi videti.
Naročito smo voleli cirkus Medrano. To je jedan od onih starih cirkusa,
sa izlizanom, nekada sjajnocrvenom bojom i lažnim zlatom, pa ipak sa
pravom atmosferom (koja je i tolike slikare očaravala), na samoj ivici
kiča, no neskrivenog u igri pravog i lažnog, u blesku šlјokica,
orkestarskih „tuševa“, cilindara i ufitilјenih brčića dresera sa bičevima,
krezubih lavova dresiranih da izigravaju krvožedne zveri, ali sa često još
uvek potresnom igrom tragičnih klovnova... Sve ovo za razliku od onog
pozorišta u kome se teži atmosferi što potpunijeg „poistovećivanja“ sa
svakodnevnim zbivanjima u životu. Razume se, i ne moram to ovde
naročito isticati, da je Rastko neobično cenio Čarlija Čaplina (u Parizu
je on bio „Šarlo“), potpuno ga izdvajajući kao umetnika iznad plejade
ostalih tada popularnih komičara. Cenio je, možda, još samo Harolda
Lojda i Bastera Kitona, za razliku od Maksa Lindera i njemu sličnih koje
je Pariz tada voleo.
Zatim su tu bili i stari Lotrekov „Mulen Ruž“, „Foli Beržer“, najzad i
„Olimpija“, ali sve to tek koliko da se vidi. U „Mulen Ružu“ je trebalo
ipak videti stari „frenč kankan“ u kome se u slobodi došlo najdalјe do
pokazivanja šlingeraja na gaćicama devojaka i sa nogom dignutom
visoko više glave, a u „Olimpiji“ je striptiz već imao i tačku u kojoj se
jedna lepa devojka polako, uz igru svlačila i, kad bi ostala skoro bez
ičega, skinula bi i periku i na sceni bi ostao jedan prilično ružan
muškarac. Kako se ipak nismo mogli razbacivati, išli smo samo na
„promenoare“ (stajanje ostrag u parteru) u tim lokalima. Ali tu su nam
francuski prijatelјi skrenuli pažnju da taj polumračni promenoar u
„Olimpiji“ uživa specijalni renome, te da nam ne bi bilo prijatno ako se
tim gostima tamo učini da smo došli da im se pridružimo.
„Večitu“ Sesil Sorel i Morisa Ševalijea nismo tražili. Nekako nismo
imali smisla za tu vrstu pariskog ukusa. „Violetera“ je tada bila šanoona
Pariza. Na ozbilјnu muziku išli smo, pak, u salu „Plejel“ ili „Gavo“, i
slušali Erika Satija i kompozicije članova „Grupe sedmorice“. Ništa
nismo razumeli niti nam se što dopadalo, ali smo hteli da vidimo, baš
izbliza, šta je to.
No, pošto sve ovo tu po Parizu neće moći još dugo trajati, išli smo da
vidimo što više baš od svega. Onaj često tako pretrpani metro vodio nas
je zujeći pod zemlјom skraja-nakraj prostrane varoši, s prelascima na
„correspondences“, kroz one duge hodnike sve u belim pločicama, u
kojima je ponegde sedeo kakav slepi siromašak i svirao. Tako od za nas
praznog Pasija do divnog Belvila sa ulicama prepunim života,
prodavnica pod vedrim nebom, gde svi razgovaraju sa svakim i prodavci
sa svima. Ulazili smo tu u male bistroe pa bismo, stojeći, popili po čašu
vina i išli dalјe, držeći pod miškom i lomeći po parče onih dugih pariskih
veknica zvanih baguettes ili flûtes i jedući uz put. Tako i do pokretnih
cirkusa koji se sele skraja-nakraj varoši i gde gutači vatre zadivlјuju
decu (pa, bogami, i nas matore) ispred svojih kola i šatri. A nezaboravni
će ostati kejovi pariski, i zbog bukinista i zbog tih šetnji, dole uza samu
reku, ispod onog starog drveća koje je već prosulo svoje jesenje rujavo
lišće, onom stazom pored vode ispod mostova, a ti mostovi su delovi
čitave istorije Pariza („O, sous les ponts de Paris...“). Crtali smo ih i
zamišlјali kako to izgleda kad klošari razastru svoje skromne prnje i tu
spavaju. A već kad je Sena visoka, onda svi idu da Vide kako zuavi na
mostu Aleksandra Trećeg stoje u njoj, tj., da li im je voda do članaka, do
kolena, ili još više. I s respektom i uzbuđenjem (kakvo čovek ima i u Aja
Sofiji i u onoj prastaroj džamiji bez kubeta a sa prostranom tavanicom
na teškim drvenim stubovima u Konji u Maloj Aziji, ili u kojoj od naših
srednjovekovnih crkava — ali ne i u Svetome Petru u Rimu ili Svetome
Pavlu u Londonu) peli smo se na kule Bogorodičine crkve i crtali
iskežene garguje, i prisećali se Kvazimoda i Esmeralde. I onom čudu od
kamene čipke Sent Šapelu, prilazili smo s istim osećanjem. Najzad smo
dolazili i na Plas de Vož, najharmoničnije skloplјen kutak Pariza.
Razume se da je slikarstvo bilo u prvome redu. Onda Že de Pom još
nije postojao u ovom obliku, a u samo jednom delu Luvra, spolјa
nekako, bili su impresionisti. No, da ne idemo više u širinu, to bi bilo
prepričavati Guide Bleu. Tako neće biti reči ni o velikom Luvru. Jedva
da smo u njega i zavirili. Bili smo tu dovolјno i ranije, svaki za sebe, a
ako smo sada na slična mesta i odlazili, to je bilo samo zbog kakvog
podjednako nam dragog dragulјa. Tako, prolazeći onom dugom
galerijom, da bismo tamo na kraju pogledali zajedno ne sećam se više
šta, čudili smo se onolikom broju lјudi koji su blejili u Mona Lizu, tu na
levom zidu. Odavno smo se, svaki za sebe, tome čudili. Sad smo zajedno
prokomentarisali sliku. To je svakako jedna vrhunska veština i
prefinjenost — uzbuđenja tu nema mnogo, bar ga mi nismo uspeli da
doživimo. (Kaže Rastko: „Da bi čovek gledao sliku, mora prvo usvojiti
,klјuč‘. Shvatiti šta je umetnik hteo, a ne samo koliko je slikarski uspeo.
Što se ovog primera tiče, tada je važno bilo da sve bude verno stvarnosti
a takođe i da se ne vidi „faktura“, slikarska ruka. Tadanjoj publici bi se
dopadala veština današnjih umetničkih fotografija u boji. Tek su
impresionisti raskinuli sa ovim i počeli slikati ne objektivan izgled
realnosti već kako to oni sami hoće da predstave, i ne krijući pri tom
potez četkice. Pa sve tako dalјe, dok najzad i sam pretekst, tj. predmet,
nije bio izostavlјen. E, skulptori nisu mogli pratiti slikarstvo, Malјevič je
mogao naslikati beo kvadrat Na belom, dakle skoro „ništa na ničemu“.
Skulptori, pak, nisu mogli dati ništa u praznoj sredini, „vazduh u
vazduhu“. Ovo me je, pak, podsetilo na jednu paralelu u poeziji. Milo
Milunović recitovao nam je jednom svoju pesmu koja nije imala uopšte
nikakvih reči nego prosto jedan rimovani ritam, sastavlјen od raznih
sprega samoglasnika i suglasnika, kraćih i dužih, i to je, malo izdalјe
slušano, izgledalo kao kakva poezija čitana na stranom jeziku, čoveku
koji o tom jeziku pojma nema.
No, ostavimo ove akademske diskusije. Rastko me je odveo da vidim
jednu sliku koju je on voleo. To je bio onaj Ruso gde cela Evropa odaje
počast Francuskoj, pa tačno prema veličini pojedinih država stoje i
predstavnici svake od njih, jedan pored drugoga, najveći je ruski car, a
na kraju sasvim mali kralј Petar (precrtan, valјda, iz Ilistrasiona)
predstavnik male Srbije. A što se tiče same ličnosti Anrija Rusoa, on
nikada nije bio „carinik“, kako se kod nas piše, nego trošarinac, jer mu
je to bila prava služba na jednoj od periferijskih kapija pri ulasku u
Pariz. U podrumu Luvra smo, pak, dugo stajali pred onim divnim parom
mladih, ofarbanih, drvenih, malih figura faraona i faraonke (inače brata
i sestre, kako je to kod njih bio red) koji se drže za ruke. I Rodena smo
išli da vidimo, ne zbog skulptura nego zbog onih njegovih crteža (dok su
mu se goli modeli šetali po kući), onako jednim potezom vrhom olovke
data kontura pa ozgo samo preliveno akvarelom. Veoma lepo.
U Parizu nismo išli u pozorišta. Jednom samo u veliku operu, i to
samo da bismo videli kako to izgleda kad je tu ono što se zove grand
gala. To je izuzetno svečana predstava kada uz one paradne stepenice,
po kojima levo i desno stoje, sa sjajnim pancirima i šlemovima, delije iz
Garde républicaine, sa isukanim sablјama, a sredinom se polako penju,
valјda, predsednik republike, ili bar vlade, sa gospođom, ili šta ja znam
ko, i pozadi dostojanstveno mnogi frakovi i dame u hermelinima, a
dijamanti (pravi, od Kartjea iz Ri de la Pe, pa i drugi) blistaju na sve
strane u bleštavoj svetlosti. Mi smo, razume se, sve to mogli samo
skromno posmatrati iz pristojne dalјine, ali je prizor bio veoma
dekorativan, u toj raskošnoj arhitekturi Garnijea, i ipak je i to, ako ništa
drugo, ono kao čudo trebalo jednom u životu videti.
Odatle smo zatim išli pred Hale (Halles), gde su snažni kasapski
momci istovarivali i na leđima unosili raspolućene volove, a posle,
onako još krvavih kecelјa i čizama, ulazili sa uličnim devojkama, kojih je
u to doba sijaset tu okolo, u zadimlјene, tople kafanice. Ulazili smo i mi
za njima. Još od vrata je opojno mirisala soupe a l’oignon, koja je, kažu,
tu najbolјa u celom Parizu. Za neke je već bilo jutro i doručkovali su,
kašikom iz velike bole, svež hleb udroblјen u pola litra rumenoga vina.
Rastko se ushićivao prizorom. Ipak, iako nije smeo da prizna možda ni
samom sebi, više je bio impresioniran onim malopređašnjim.
Imponovao mu je. Bio je grdan snob (ali sam Rastko je mislio da
snobizam može neki put biti i deo kulture).
Šta smo još videli zajedno i doživeli tada u Parizu? Pa, kad su već
pomenute one stvari oko pariskih Hala, pređimo malo neke
konvencionalne granice pa priznajmo da smo išli da gledamo i majmune
u Jardin des plantes, i to specijalno zbog nečega što su nam neki
prijatelјi Francuzi rekli da vredi videti. A to je prizor zbog koga brzo
odatle udalјuju decu koju su doveli iz škole, sa časa zoologije, da im
pokažu životinje. Majmuni... kao majmuni. Skoro kao lјudi. Šta ćete?...
Ali ima još i gore. Vodili su nas ti prijatelјi i u pravu jednu specijalnu
vrstu kuća, da se tako izrazim. I to baš usred Pariza, skoro kod same
Opere: salon sav u crvenom plišu, zlatnim kićankama i ogledalima. Pije
se šampanj (i to mu dođe kao cena za ulazak). Nјime se časte i damice,
njih valјda desetak, koje prođu, kao ono na modnoj reviji, tepihom.
Obučene vrlo oskudno kao u neke hitone, u stilu igračica sa onih grčkih
vaza iz najbolјega doba (Durisa Brigosa i Eufroniosa). Biranje i
izdvajanje nije, razume se, obavezno. Tako se malo priča i smeje, ali na
rastanku „Madam“, domaćica, manje je lјubazna jer, sem na šampanjcu,
nije bilo veće zarade. Sve baš kako se opisuje u jeftinoj literaturi.
Eto tako smo se rastali od Pariza i njegovih najznamenitijih
atrakcija, ali videli smo uglavnom sve... Sedeli smo još dugo poslednjeg
dana pred veče, kad sunce zalazi, na Pont des Arts i gledali kako Senom
klize one teške peniše, utonule do krova pod robom koju sa pola
Francuske, kanalima, dovoze u Pariz. Ostrag se preko reke pružao dugi
stari Pont Neuf, a više krovova nazirala su se dva zvonika Bogorodičine
crkve i ona oštra visoka strela na krovu između njih. Pri predvečernjem
suncu i jednoj skoro idealnoj tišini, prizor je zbilјa nezaboravan. I kad
god sam posle dolazio u Pariz, poslednje večeri sedao bih tu na jednu od
onih drvenih klupa i prepuštao se, bez misli, prizoru. I najzad još nešto:
pri oproštaju bacili bismo (nisam bio sam, obično sa svojom ženom)
paru u reku i uvek gledali za njom dok ne plјusne, srebrna, o površinu
vode, i rekli: „Pa do viđenja, i da opet dođemo.“ Tako se to valјa.
E, da je divni onaj Rista Stijović živ, mislim da bi voleo da pročita
ove redove. Možda bi mu, i njegovoj Madleni, bili bliski.
 IZ ŽIVOTA U BEOGRADU

Najzad je ovakvom našem životu u Parizu došao kraj. Rastko se morao

vratiti u Rim, a ja u školu na ozbilјan rad. Inače, lep je to život bio. Život
je uvek lep u Parizu, sa iole dovolјno para, razume se, a ja sam tih para
trenutno imao jer su mi dali stipendiju za ceo semestar unapred. No ta
stipendija je bila studentska, a ja sam već bio suviše mator da bih se
mogao zadovolјiti samo studentskim jelovnikom. To sam konstatovao
kad je Rastko otišao, a ja se vratio u školu. Ubrzo je već nastala i zima.
Na terasama ispred onih kafana na Bulevaru Monparnas grejali su
„braseroi“, gvozdene korpe pune užarenog uglјa. Okolo su sedeli
umetnici i pili kafu i jeli kroasane, za mnoge jedini obed. Osetio sam se
tu malo usamlјen. Iz Beograda sam dobio vest da mi se otvara
mogućnost za jedno dobro mesto. Jedna izuzetna prilika. Tako sam
zahvalio francuskoj vladi na lјubaznosti — i ostao do kraja života bez
doktorata.
Vratio sam se, dakle, u Beograd, i time bih mogao završiti celu ovu
priču u kojoj je bilo i onoga što već piše u naslovu, ali i koječega drugog
iz vremena pre i posle toga. Pa kad sam već prekoračio taj postavlјeni
okvir, a kako smo ono rešili da evociramo što više detalјa u vezi sa
životom Rastka Petrovića, onda ću dodati još ponešto od onoga što
mislim da znam kako je bilo.
Naveden je već podatak o tome gde je Rastko u svojoj mladosti
stanovao u Beogradu. Pošto se zaposlio i došao do malo više sredstava,
napustio je svoju Ratarsku ulicu i preselio se u jednu od onih
„nameštenih soba za samce“, prvo u Dobrinjskoj ulici, odmah ispod svog
Ministarstva, a zatim u Skoplјanskoj ulici (posle Pašićevoj, danas
Nušićevoj) blizu Terazija. Hranio se, pak, još uvek kod sestre Zore. On
nikako nije bio ono što se zove „kafanski čovek“, ali kad je reč o kafani,
onda ipak treba pomenuti jednu, kafanu „Moskva“ na Terazijama. — To
je bilo u vreme i pre a i posle boravka u Parizu. Kad god su to doba
godine i vremenske prilike dozvolјavale, sedelo se napolјu. Trotoar. tada
nije bio ovako širok kao danas, a stočića je bilo samo u jednom redu, uza
zid. Oni veliki stakleni prozori su tada spuštani nadole i sve se otvaralo
skroz. Prolaznici su zastajkivali, često samo porazgovarali stojeći, i
odlazili dalјe.
Društvo je bilo raznoliko; ipak, sastojalo se pretežno od pisaca,
pesnika, skulptora, slikara i novinara. Glumci su bili tamo u drugim
lokalima, bliže Pozorištu. Zadirkivalo se tu i koškalo, ali se nije svađalo
(kao, „ne daj bože“, danas). Kaže, na primer, Sibe: „Zašto se vi, Rastko,
uopšte mučite s tim stihovima, kad vam to ne leži, što se ne bavite samo
slikarstvom, to bi vam, valјda, lakše išlo?“ Ne sekirajući se mnogo i više
kroz osmeh, Rastko mu odgovara: „Pa to bih i ja lično vama mogao
savetovati, samo obrnuto, zašto ne ostanete samo pri poeziji, kad vam
slikarstvo ne ide?“ A Sibe je grdno polagao na svoje slikarstvo.
Ni Ujević se nije svađao. On čak nije mnogo ni govorio. Često po
koju duhovitu upadicu. Nije se tu uopšte baš suviše mnogo „uže
profesionalno“ ni diskutovalo. Najoštriji je bio Crnjanski. On je, što bi se
ono beogradskim jezikom reklo, više džangrizao, zajedao. Rastko ga je
nažderao jednom kad ga je pitao da li je on zbilјa rođen u Ilondži,
otežući ono „o“. Crnjanski je bio iz Ilandže. Inače, ako bi se smelo biti
malo i trivijalan (a šta ćete, lјudi su u izvesnim trenucima bili takvi, i
ako je nešto karakteristično za koga od njih, prećutati to ili izbegavati
bilo bi isto što i ne iznositi celu istinu), dodao bih da sam čuo
Crnjanskog kako kaže da lirsku poeziju mogu stvarati lјudi samo dok još
imaju mladićkih sokova u krvi (on je to nazvao drukčije), a to me
podseća i na jezik slikara Dobrovića, koji je govorio: „Ja ne slikam
kistom, ja slikam...“ itd. — da prostite. A evo nešto i uzgred, kad je već
reč o Dobroviću u tim prvim godinama posle prvog rata. Sećam ga se
tako kako, u otvorenom fijakeru, a u fraku i sa cilindrom, dolazi kao
predsednik Baranjske Republike, u onu kuću na Terazijama u kojoj je
danas Protokol a u kojoj je tada bio regent Aleksandar jer se njegov dvor
popravlјao. Bili smo tada Rastko i ja tu na trotoaru.
Jedanput sam samo, tu pred „Moskvom“, video i ovo: rekao Stanislav
Vinaver Ljubomiru Miciću, „zenitisti“, ne znam šta, nisam čuo (uzgred
budi rečeno: malo ko da je tada taj zenitizam i njegovog beogradskog
predstavnika Ljubomira — onaj drugi brat „Polјanski“ nije bio često
ovde — suviše ozbilјno uzimao), a ovaj njemu čujno i sočno plјunuo u
lice. Vinaver je mirno obrisao obraz i prezrivo prešao preko svega.
Najblagorodnije naravi bio je skulptor Pera Palavičini, uvek se samo
smešio, a malo govorio. Onaj koji je, pak, govorio mnogo, i gustirao
svaku reč pri tom, a bio je isto toliko dobre ćudi, bio je doajen Toša
Manojlović. Pila se tu po šolјica crne kafe, ređe pojeo i po kolač.
Alkohola vrlo malo, samo Ujević ili Bijelić po čašu vina.
Bilo je tu više onih koji su stalno ili povremeno dolazili, i nikako ih
ne bih sve ovde nabrajao. Moraću ipak samo još, i to uvek u vezi sa
Rastkom, pomenuti Stanislava Krakova, koji je bio njegov prijatelј (na
njegovim vizit-kartama latinicom je pisalo (De Crakow jer je, navodno,
bio polјski plemić). Prvo je bio aktivan oficir, pa je izišao iz vojske jer se
mnogo zalјublјivao, najčešće nesrećno, a ponekad se zbog ovog i ubijao,
čak i više puta (nos mu je bio otišao ukrivo jer je pucao sebi u usta pa
skliznulo, valјda, nekako u stranu). Na kraju se oženio sa Rastkovom
drugaricom Ivankom Ivanić. O toj Ivanki se ipak mora ovde reći nešto
više jer je to zbilјa zaslužila. S Rastkom je ona, za vreme prvoga rata,
bila u Parizu i tamo studirala medicinu. Nije je završila, ali je posle
imala sa majkom, na Terazijama, zubnu ordinaciju. Tu se kod njih
skuplјalo pred veče jedno malo društvo. Upravo, svi oni mladići nedavno
došli iz Pariza i svi ostali iz onoga „kluba“ pred „Moskvom“. Te večeri
tamo ličile su, (samo, razume se, „toute proportion gardée“) na one
čuvene, istorijske salone pariske, nekada. Vredi to i ovde zabeležiti, a
sve u vezi i sa Rastkom, jer je on tu bio jedna od centralnih ličnosti.
Dolazio je i Krakov i tako se tu zalјubio pa posle i oženio. On je bio tada
jedan od urednika Vremena, lista koji je bio po tiražu odmah za
Politikom. Rastko je jedno vreme imao stalnu rubriku prikaza likovnih
izložbi i, sećam se, morao je na sve ići, a bilo ih je mnogo. Često je
mrzovolјno govorio: „Uf, boga mu (inače, pravu psovku Rastko uopšte
nikada nije izustio), što je to dosadno morati jednako, cele nedelјe,
misliti samo na to, šta da napišeš, a za mnoge nema ama baš ništa da se
kaže.“
Krakov je najzad završio time što je postao ubeđen (ili neubeđen?) u
nešto što bi se danas moglo svrstati u fašizam, mada je u isto vreme
pisao najvatrenije članke protiv Musolinija i italijanskog fašizma (npr.
onaj članak Kapopeto) u tom istom Vremenu. (Koliko se sećam, tada se
još pravila razlika u nazivima: ono u Italiji je bio fašizam, u Nemačkoj
nacional-socijalizam, a u Španiji falanga). On me, inače, nije voleo jer je
uobražavao da stojim nekako između njega i Ivanke, a najmanje sam bio
s njim u kontaktu po liniji politike jer se nikakvom politikom uopšte
nisam bavio. Ipak sam tu s njim imao jedan doživlјaj koji ne bih
pominjao da nije povezan i sa Rastkom, a takođe i sa Crnjanskim. Bilo je
to još vreme onih telefona na kojima su brojevi traženi i dobijani samo
preko centrale. Tako zvoni telefon i zove me Krakov da dođem na neki
mali razgovor u podne kod „Gajgera“ gde će me čekati on, Crnjanski i
Rastko. Rastko je tada bio u Beogradu, posle Rima a pre Amerike, a
takođe i Crnjanski, koji je, mislim, tada bio ataše za štampu pri
poslanstvu u Rimu ili Berlinu. Bilo je lepo vreme i sedelo se napolјu
pred kafanom, na tadanjem Pozorišnom trgu, tamo gde je danas
Gradska kafana. Bila su tada na tome trgu dva lokala gde se oko podne
okuplјalo na čuvene „ajnšpenere“ (što su bile tople hrenviršle u rolni od
testa) i na pivo.
Elem, sede ova dvojica već tamo, a nailazi baš i Rastko i, posle nekog
uvoda, Krakov iznosi svoj predlog da mu Rastko i ja izmislimo, a ja da
nacrtam, simbol za valјda nekakav nov pokret ili nešto tako. Kaže:
„Hitler ima kukasti krst, Musolini rimski snop pruća sa sekirom, falanga
u Španiji tri strele uvezane po sredini...“ Smeje se Rastko: „A šta ćemo ti
mi tu? Nas sve to uopšte ne interesuje.“ Kaže Krakov: „Pa vas dvojica
poznajete srednjovekovnu heraldiku našu. Mora da tu ima nešto zgodno
i za ovo. Recimo nešto kao tri potkovice, nekako ukomponovane, ili
tako nešto.“ Sležemo mi ramenima, kao ne sećamo se, razmislićemo,
možda, videćemo još, itd... Crnjanski je sve samo prećutno odobravao.
Mi posle nismo ničega ni pokušavali da se setimo, i sve je na tome i
ostalo.
Što se tiče listova Politike i Vremena, Rastko je sarađivao i u jednom i
u drugom, mada je Politika važila kao levičarska, a Vreme bilo režimski
list. Rastko je govorio da ga ne interesuje nikakva politika nego koliko
ko od lјudi ima prave vrednosti kao ličnost, i koliko vredi da mu čovek
poklanja pažnju. A to što sam spomenuo Politiku podsetilo me je
slučajno i na Pjera: Trebalo je da Pjer spremi za list Rastkovu karikaturu
te Liza pozvala na večeru, uzgred, i mene. Pjer nije lako ni brzo radio.
Pravio je više istih crteža jedan preko drugog, sve savršenije. Najbolјi je
išao za štampu, ali one ranije nije hteo nikome da da, ni Rastku.
Uništavao ih je. Posle večere je hteo da igra šaha. On je bio poznat
majstor i do toga je mnogo držao, a mi tek tako neki „paceri“, te nam
dao da igramo zajedno protiv njega i da se među sobom dogovaramo.
Čak je pokušao da nas iznenadi onim „šuster-matom“ ali se, pri tom,
izleteo suviše sa kralјicom te ti mu je mi nekako smotamo. Porušio je
odmah figure. „Puj pike“, kaže, „ne važi, igramo novu.“ Međutim, mi
ostadosmo na svojoj velikoj slavi. Nismo dalјe hteli, i posle smo se svuda
hvalili, a on se bio ozbilјno sekirao.
O čemu bih još drugom mogao pričati? Čega se još sećam? Bilo bi tu
još mnogo čega, samo teško je sve povezati tako da ima izvestan logičan
kontinuitet. Na primer, Rastko nije bio ono što se zove „pozorišni
čovek“. Jedno vreme se oduševlјavao Hudožestvenim teatrom
Stanislavskog, tada je, razume se, redovno išao u pozorište, inače dosta
retko. Mnogo smo, pak, bili iza kulisa uz Batu Vukadinovića, kada je on
sa Rakitinom postavlјao i probao onaj Neverovatni cilindar, a u operi,
takođe, tu oko garderoba, kada je Klaudija Isačenko spremala svoj mali
ansambl sa balerinicama sve od petnaest godina, koje smo crtali (jer je
to radio i Pikaso sa balerinama Đagilјeva). Upravnik Narodnog
pozorišta bio je tada Grol i on nas je više puta odatle izbacivao.
Što se tiče muzike, Rastko nije imao mnogo osećanja ni za melodiju
ni za ritam; ipak, oduševlјeno bi poneo da peva, tako po suncu i na
planini, na samaru konjića ili u čamcu na Savi. Pevao je „falš“, ali na sav
glas, i uživao je. Sećam se i jedne pesme: „Blažena postelјa na kojoj
počivaš i pribili lancuni kima se pokrivaš...“ valјda tamo sa nekih ostrva
na Jadranu. Dok još nije bio zaposlen, pa često i posle, slobodno vreme
provodili smo na vodama oko Beograda. Naročito kad se Sava izlije pa se
može čamcem ići duboko kroz šume vrba koje su spustile grane sve do
vode, na onim adama koje smo tada zvali Zimovnik i Zanoga (što je
danas Međica). Tu se već i na vesla provlači kroz granje vrba koje mokro
mirišu. A bilo nas je obično po četvoro u čamcu jer smo imali i društvo
mladih devojaka. I evo jedne teme o kojoj nije bilo dosta reči, a koja je
igrala značajnu ulogu u Rastkovom životu.
To je bila žena. Žena uopšte, jer je Rastko voleo društvo, pa i društvo
ženskog sveta. Tu, međutim, Rastko nikako nije bio ono što se banalno
naziva „ženskarošem“. No, počeću malo izdalјe: to su bila vremena, ili
smo bar mi bili u takvoj jednoj sredini, kada još mladići nisu imali
„svoju devojku“, niti devojke „svoga momka“, bar ne zvanično i ne baš
sa tim nazivom, kao danas što je. Uopšte, devojčice su mnogo docnije
postajale devojke nego danas. A već polјubiti se značilo je mnogo više
nego danas. Doduše, sve je to bile pre ove „seksualne revolucije“. Te
beogradske ondašnje devojke odgovarale su nekadanjim Prustovim
jeunes filles en fleurs, u čijim smo mi senkama kao mladići dugo još bili
i vrlo se idilično osećali. Pavilјon „Cvijete Zuzorić“ imao je, pored svog
upravnog odbora koji je vodilo nekoliko uglednih beogradskih gospođa,
još i Akcioni odbor u kome je bilo oko dvadeset beogradskih devojaka.
One su dežurale (ceo rad u „Cvijeti“ bio je, razume se, dobrovolјan) na
svim izložbama, a izložbi je bilo gotovo stalno sem, valјda, tokom letnjeg
perioda. Jedna grupa mladih lјudi ih je u tome pomagala. Priređivane su
i mnoge priredbe, pa i balovi, a takođe i kućni prijemi i igranke. I
Rastko je bio često u toj sredini. Konkretno, pak, koliko ja znam, dok je
bio u Beogradu, tri su devojke ozbilјno bile ušle u njegov život. Dve kao
prolazne lјubavi i jedna treća, veoma ozbilјna. Ceo jedan deo života
njegovog zatim je bio ispunjen njome. Ona je i u mnogim stihovima
njegovim, ona je i u Danu šestom čitavim baš svojim rečenicama. Ona
mu je pomagala da prevede Bateau Ivre, a prevela mu je na francuski i
Ljudi govore (ostalo, na žalost, neštampano). Ona mu je ispravlјala u
tekstovima sva ona „ć“ i „č“ jer Rastko nikada nije imao osećaja ni sluha
da ih razlikuje. (U šali smo mu izmišlјali burgije, recimo slične ovoj, da
napiše: „jedna mačka trči a četiri ćorava i ćaknuta čavčića čuče na
ćoškiću četvrtastog Ćirinog čardačića“... Slučajno bi potrefio da pravilno
napiše svega dva ili tri „č“ ili „ć“ od svega toga). Dugo su njih dvoje bili
nerazdvojni i sve je to tako trajalo više godina, međutim, Rastko je do
kraja ipak ostao neženjen.
 U Rastkovu filozofiju ili shvatanje života ne bih sebi dozvolio ni da
se upuštam; ipak, čini mi se da je on sam, i nehotice, isticao da mu je
osnovni životni interes — poezija. Ostalo je sve moglo biti interesantno,
ali ne i presudno. Na primer, politiku nije mogao da smisli, ni onu užu,
unutarnju, politiku raznih stranaka, što nije bio slučaj sa mnogim
piscima i pesnicima njegove epohe. Nisu ga interesovale ni ideje raznih
„usrećitelјa čovečanstva“, kako ih je on nazivao. Filozofe nije čitao. Kao
francuski đak pominjao je, ipak, Bergsona. Kod Frojda ga je naročito
interesovalo sve ono u vezi sa podsvešću, ali nije prihvatao tumačenje
svega i svačega uticajem seksa ili nekih tamo trauma iz najranije
mladosti. Više od svega ga je, ipak, interesovala suštinska neobjašnjivost
života, njegovog početka i kraja, ne baš biološki, naučno, nego svojom
mističnom tajnom. Interesovale su ga magija i one razne „sile
nemerlјive“. Išao je i u ludnicu da gleda crteže ludaka nacrtane po
okrečenim zidovima ili po sveščicama. Donekle kao Vinaver, sa kojim je
bio blizak, verovao je u mnogo štošta, ali i ni u šta.
Rastko je bio i mason. Kad je pošao u Ameriku, ostale su tu, uz još
neke druge stvari, i jedna kecelјica i rukavice. Međutim, to on nije
uzimao suviše ozbilјno. Sigurno je tamo ušao pod uticajem jednoga od
svojih najintimnijih prijatelјa još iz detinjstva, a možda i dva svoja
docnija prijatelјa iz Ministarstva: Ivana Franteša iz Zagreba i Alberta
Ilića iz Splita.
Bilo je tu još raznih stvari, ali se trenutno sećam ovih „najvažnijih“.
Tako bih još mogao dodati da je Rastko bio religiozan, možda pre
sujeveran. Nikad ga nisam video da se prekrstio, ali smo sveće „za žive i
za mrtve“ po manastirima redovno palili. Imao bih da kažem i nešto
bliže u vezi sa tim: Jednom — on je tada službovao u Italiji — bio ja u
nekakvom mnogo sentimentalnom sosu, i pišem ja njemu o tome. On
video da je baš nešto ozbilјno, pa piše otprilike ovako (nisam sačuvao
pismo); „Znaš, kad je kod mene tako nešto, ja odem u neku malu
crkvicu. pred veče, svetluca samo poneko kandilo ili sveća, i sedim tako
tamo sam po pola sata. Učini i ti tako.“ Nije mi kazao šta misli pri tome.
Dugo: posle njegove smrti dobio sam paketić iz Amerike, u kome je bila
jedna od onih malih jeftinih ikonica izlivenih u mesingu, i njegov
prijatelј i izvršilac testamenta mi je napisao da je Rastko celoga života,
pa i preko Albanije, nosio tu ikonicu na sebi (da li samo kao fetiš?), a
ostavio je poruku u nekom testamentu, šta li, da se ta ikonica pošalјe
meni. U svakome slučaju, voleo je mistiku, koja je, kako je govorio,
davala izvesnu poeziju životu.
Rastko je bio veoma sujeveran, ali je sve to povezivao i sa igrom.
Evo, na primer, šta je „valјalo“ a šta ne: odžačar, razume se, nosi sreću,
još kad se iščupa dlačica iz četke, a ne propusti se da se drži dugme,
onda je najbolјe. Isto tako, treba se očešati o grbavog čoveka, ali grbavu
ženu ne valјa ni sresti, a kamoli dodirnuti. Trudnu da. Za popa važi ono
već poznato, da ne pređe put, a razume se, ne treba zaboraviti da se
ruka na vreme podublјe zavuče u levi džep. Jao, što je bilo bruke jednom
zbog toga: bila je prilično pusta ulica, nekako oko podne, mislim u
Perastu. Kad, ide otud pop (katolički, razume se, ali isto važi za sve
vere, za hodže ne znam, nismo tako daleko išli). Kaže Rastko: „Trči brže
da nam ovaj baksuz ne pređe put.“ I mi ruku u levi džep pa trči preko
ulice. Jest, al’ Rastko je to suviše glasno i suviše nezgrapno izveo, a ja za
njim... Kad ti pop dreknu: „Sramota jedna. I vi ste mi neka omladina...“ i
nastavi dok se ne počeše otvarati kapci na prozorima i počeše izlaziti na
vrata od kuća. Šta smo mogli, pokunjili se i spustili noseve pa između
lјudi i mnogih još „lepih“ reči, naročito onih izgovorenih od žena, koje
su se uspešno pridružile popovima... Posle smo to sveli na mačke i pazili
da nam ne prelaze put a popove smo izbegavali. A zbog mačke smo
jednom izgubili voz. Išli smo na stanicu. Zadocnili već, što se kaže —
„knap“. Kad — mačka pretrča preko ulice, i to još crna. Bilo je veče.
Kaže Rastko: „Ja ni živ ni mrtav ovuda, nego okolo ovom drugom
ulicom.“ Bilo je to, mislim, u Skoplјu. Nismo dobro znali sve te uličice.
Zalutali malo, taman toliko da voz ode. No protiv mačaka je postojalo
sigurno sredstvo: trebalo je samo, tu na trotoaru okrenuti se oko sebe i
plјucnuti triput. A protiv svih tih „viših sila“ uopšte postojao je takođe
jedan univerzalan lek: Trebalo je samo načiniti „rogove“ od prstiju na
jednoj šaci (a ako je ozbilјno onda i na obe) i ustremiti na tu stranu, to
jest, trebalo je izbaciti kažiprst i mali prst u šilјak a ona dva srednja
prsta i palac podviti unutra. No nije to još sve. Znalo se još i to da se
ispod merdevina, naročito onih prislonjenih uza zid, ne sme proći. Šešir
se ne sme stavlјati na krevet, niti cipele na stolicu; cipele, takođe,
moraju ležati pravilno, leva levo a desna desno. Čarapa niti što od
donjeg veša ne sme se obući prevrnuto. Kad ko iz kuće polazi da nešto
važnije svrši, na primer kad pođe na put ili na polaganje ispita u školi i
slično, tada se za njim prospe čaša vode i otvori slavina da malo curi
voda iz česme. Već je šire poznato i ono „mrdni se s mesta“. Utornikom
i petkom ništa se ne započinje, a takođe ni trinaestog u mesecu (ja sam,
međutim, baš u petak, a bio je i 13. uspeo da od drugog prepišem
rešenje za zadatak iz matematike i da tako položim maturu).
Svega se toga Rastko držao, ponavlјam, više praveći od svega toga
neku vrstu igre i ublažavanja suviše velike strogosti, prozaičnosti i
suvoparnosti svakodnevnog života. I, u vezi sa svim tim, sećam se da je
govorio da bi hteo da piše o starim alhemičarima i životnoj mudrosti
đavolovog repa, i da je tražio po muzejima one sobe sa tajanstvenim
laboratorijama sa retortama, sovama, slepim miševima i paučinom po
zamračenim ćoškovima. Da je parapsihologija onda bila u modi kao što
je to danas, ubeđen sam da bi se Rastko svakako pozabavio njome.
Inače, razume se, u proricanje sudbine nije verovao.
Smrti se bojao. Kao životna opasnost, sunce mu je bilo opsesija, što
se, uostalom, vidi i u njegovim pesmama, a i u Africi se to u više mahova
pominje. Na tom putovanju po Africi nosio je onaj tropski šlem sa
maramom koja mu je štitila potilјak. Međutim, ipak se rado kupao u
Savi i u moru, gde se od sunca nije naročito mogao štititi. Kao što se
zna, umro je ipak od sunčanog udara. Prelazak iz svetlosti u mrak
podsećao ga je na smrt, zato nije samo žmurio nego je još i levom šakom
pokrivao oči dok je desnom gasio električnu svetlost u sobi.
Nikad kraja dodavanju novih detalјa, te zbilјa treba već jednom
završiti. Učiniću to, ipak, osvrnuvši se još samo na poneku Rastkovu
crtu. Na primer, za onog ko ga uopšte nije znao dodaću da je, još u
vreme kad smo se upoznali, imao svetloplavu kosu sa pramenom preko
čela, koju je u toku godina relativno brzo gubio, tako da je kad je pošao
u Ameriku, bio prilično bez kose. Oblačio se, što bi se reklo, pristojno,
normalno. Tada se niko od umetnika nije naročito isticao spolјnim
izgledom (ni boemi kao što je jedno vreme u Beogradu bio Tin Ujević).
Ni dugu kosu nisu nosili, ni šešir sa većim obodom, kako su često činili,
recimo, glumci. Tada niko nije išao ulicom bez šešira. Inače, kako je
Rastko bio visok i krupan, kretao se malo lјulјajući se. Trčati nije umeo.
Slično je bilo i sa plivanjem i skakanjem u vodu. U Beogradu smo leti
mnogo vremena provodili — sa istim onim i drugim devojačkim
društvom — na splavovima „Bob-kluba“ i ostalih kupatila kod „Šest
topola“ na Savi. Plivao je dobro ali sa skakanjem sa trambuline išlo je
teško: „pauflek“ pa „pauflek“. Na boks-mečeve išao je rado. Kad smo,
pak, prvi put išli zajedno na fudbalsku utakmicu, pitao je: zašto onaj
tamo sme loptu da hvata rukama kad svi ostali igraju samo nogama?
Rastko je bio vedar čovek. Voleo je da čuje duhovite viceve, ali ih
nije ni pamtio niti umeo da prepriča. Za tih petnaestak godina dok smo
bili često zajedno, ne sećam se da se i sa kim posvađao, niti da je ikome
želeo zla (za razliku od nekih drugih njegovih tadanjih prijatelјa i
poznanika). Za porodicu je bio jako vezan, naročito za decu svojih
sestara. Napisao je dve duboko osećajne pesme iz žalosti za sestrićem.
Ni zlopamtilo nije bio. Voleo je lјude, ne onim danas tako često
zloupotreblјavanim osećanjem saučešća sa svima koji pate tamo širom
čovečanstva, nego prosto svoje neposredne bližnje, ali samo lјude
iskrene i sa kojima je mogao uspostaviti prisan kontakt. Bili smo tako
prijatelјi i sa nekim Rifatom čamdžijom, koji nas je često prevozio preko
Save, gde je bila jedna baraka na pesku pred kojom su se na žaru pekle
mirisne ribice. Sa svima okolo je tu odmah bio spreman da razgovara.
Za novac nije bio zainteresovan. Nikad ga nije mnogo ni imao, a
umro je sa dosta velikim dugom. Zarađivao je prvo pišući članke, pesme
i knjige, posle je imao svoju činovničku platu. Pisci su tada manje
zarađivali, mogućnosti i izvora bilo je daleko manje nego danas. Bile su
to redakcije časopisa i ona dva-tri izdavača (Cvijanović, Stefanović —
„Sveslovenska knjižara“ — i Geca Kon). Cvijanović je tu bio
najpristojniji, a Geca Kon najgori škrtac: da bi izdao knjižicu Ljudi
govore, morali smo mu jedan Rastkov prijatelј i ja potpisati blanko
menicu, kako bi pokrio svoje troškove u slučaju da se knjiga ne isplati u
prodaji.
Rastko nije bio uobražen, upravo nije to pokazivao. Verovao je, pak,
u sebe. Sećam se da sam ga jednom uvredio. Nešto sam bio lupio o
Rembou. Nije ništa rekao, ali sam osetio da sebe nije smatrao manjim
od njega. A kad sam već ovde dodirnuo pesništvo, mislim da znam da je
od naših pesnika, starijih, voleo Lazu Kostića (verovatno najviše zbog
pesme Među javom i med snom i zbog Santa Marije a od tada novijih
Disa, Mimu Dedinca i Vinavera. Ostale manje. O Crnjanskom nisam, bar
ja, čuo da govori. Bili su direktni takmaci te je valјda zato izbegavao da
ga pominje. Nije mi prijatno da ovde sada kažem da nije o tadanjem
Andriću imao neko naročito povolјno mišlјenje. Uostalom, Andrić je
dotle bio dao samo one prve dve zbirke pesama i prve priče. Sa Krležom
bilo je nešto slično. Zatim još, Dučić-Rakićeva poezija mu je bila daleka.
Rakića je, pak, neobično cenio kao čoveka, a ovaj ga je isto tako voleo
kao mlađeg kolegu i prijatelјa (u Rimu je Rastko bio prvo u poslanstvu
pri Vatikanu, pa ga je Rakić odatle preuzeo u svoje poslanstvo). Rastko
mu je iz Afrike doneo majušnog majmuna „babua“, koji je postao
Rakićev lјubimac i sedeo mu na ramenu ili gore na karniši zavese na
prozoru više njegovog pisaćeg stola. A kad sam već dodirnuo Rastkovo
službovanje u diplomatiji, morao bih ovde reći (a to su već neki učinili,
gledajući to ovako ili onako) reč-dve i o njegovom ulasku u tadanje
Ministarstvo inostranih dela. Situacija je tada bila takva, kao uostalom i
danas što je, kao i uvek što je kad mladi lјudi svrše škole i treba da se
zaposle. Rastko je mogao ući, sa svojom diplomom pravnika, u kakvu
bilo administrativnu činovničku službu. On je bio umetnik, ali ne i
boem takve vrste da bi odbio okove svake službe. Pričekao je zato da
nađe službu, nekako, što „snošlјiviju“. Ukazala se prilika da uđe u jednu
takvu, koja bi njemu, želјnom putovanja i širokoga sveta, to
omogućavala. Vladao je francuskim jezikom i ispunjavao sve ostale
uslove, te je bio primlјen bez ikakve naročite protekcije. Službovao je,
razume se, prvo u Beogradu, zatim u Rimu i posle ponovo u Beogradu.
Najzad je otišao u Ameriku. Drugi svetski rat ga je zatekao u poslanstvu
u Vašingtonu. Šef mu je bio čovek koji se nije poneo kao što je trebalo.
Rastko nije za to bio kriv jer u tom pogledu ni u čemu nije sa njim
sarađivao. Pisao je više nego dirlјiva pisma o tome. Međutim, sve mu je
to ipak smetalo da se, u pogodnom trenutku, vrati u zemlјu (kao
Crnjanski). Nije to dočekao. Imao je pedeset i jednu godinu kada je
umro.
I završiću preštampavanjem jednog malog teksta, objavlјenog u
Politici — „u nedelјu 1. septembra 1968. godine“.
 ZA KAMEN NA GROBU JEDNOG PESNIKA

Vašington, avgusta 1968.

Bio je to isto tako dan nepodnošlјive vrućine kao ono pre skoro
dvadeset godina kada je Rastku Petroviću pozlilo na ulici i kada je,
zatim, posle dva dana i umro (celog veka se baš sunca bojao i u Africi
nije skidao tropski šlem).
Trebalo je sad potražiti njegov grob. Vašington ima više groblјa.
Ipak, bilo je dovolјno naći ih u telefonskoj knjizi i pitati redom. Odgovor
je bio brz i tačan. Na Rok Krik groblјu je. Jedan službenik groblјa
proveo nas je svojim kolima dugim stazama. Park je ogroman, zelen i
tih. Na samome kraju, skoro već uz ogradu, pokazao nam je u travi
nekoliko malih kamenih ploča. Na jednoj je gore urezan krst a ispod
njega stoji Rastko Petrovich, i dole još 1898—1949. Groblјa u Americi
nisu pravilno išpartana u ulice i prepuna, zbijena kao kod nas. To su
parkovi sa slobodnim stazama među drvećem, a grobovi su skoro rasuti
u ravnoj travi, neizdignuti i vidni samo po ploči ili spomeniku. Ima i
malih kapela, ali retko. Rok Krik je katoličko groblјe, no ima malo
krstova. Najčešće samo kameni blok sa imenom, čak i bez godine.
Rastkov grob je tu, na kraju, mali, najmanji što biti može. Sasvim
mala kamena tablica u travi. Izgublјena u zelenilu već i danas. S
vremenom će morati nestati. Koliko se vremena tu čuvaju takvi mali
prosti grobovi u zemlјi? Rastko to ne bi zaslužio. U jednom od
poslednjih pisama iz Vašingtona pisao je: „O, kako ste srećni što možete
živeti u svojoj zemlјi.“ Nije to dočekao.
Da li sada sve ostaviti ovako? I Bojić i Dis i Dučić, možda još neko od
velikih, umrli su u inostranstvu. Gde sve čiji ostaci leže? Da li je možda
već vreme da se pomišlјa na neku vrstu Panteona? Ne zgrade već nekog
kutka na groblјu. U zelenilu. Velike kulture ne ostaju zabeležene samo
u knjigama i u sećanju. Svuda u kulturnom svetu o njima svedoče i na
njih podsećaju i vidni spomenici. Oni govore i o postojanju i o razvoju te
kulture i o priznanju koje se zaslužnim za nju odaje. Već i sami
spomenici uopšte takva su priznanja. Spomenici na grobovima su još
nešto više. Nјegoš i Branko leže „na svojim izabranim mestima, ali zar
da ovi drugi, rasuti i izgublјeni grobovi, budu sasvim predati zaboravu?
U vezi sa Rastkovim grobom dve se ideje sada ovde nameću. Jedna,
preneti posmrtne ostatke u zemlјu, druga, obeležiti grob u tuđini na
dostojniji način. Obeležiti ga onako kako bi, možda, sam Rastko voleo
da to bude.
Nekada, pre više od četrdeset i pet godina, kada je Rastko kao svršen
student, došao iz Pariza posle prvog svetskog rata, sav zanesen poezijom
najdavnije prošlosti svoje zemlјe, kada je smišlјao Burlesku Peruna i
mnoge stihove u istom uzbuđenju — lutao je tada manastirima (onda
kada njihove freske nisu još bile „u modi“ kao danas) od Studenice do
Sopoćana, od ruševina Banjske do male i u planini izgublјene Sokolice...
i prepisivao je već vremenom izbrisane natpise sa prastarih, teških,
nakrivlјenih i u travu zaraslih nadgrobnih Spomenika oko Petrove
crkve, u starome Rasu: „I zemlјa izgubi cvet — i nebo dobi zvezdu.“ Da li
mu takav jedan kamen dati da, neuko ali iskreno, narodski isklešu
(„iskuju“, jer su kamen klesali „kovači“) majstori-selјaci iz radočelskog
mermera više Studenice, koji to tako već vekovima rade, i najbolјe rade?
5 — Ili mu isklesati jedan od onih visokih, vitkih „belega“, sa naivno
uklesanim cvetom, vinovom lozicom ili pticom kukavicom, kakvi se još
vide duž dugih naših prašnjavih drumova čačanskog kraja (Rastko je
poreklom Čačanin).
Realno gledano, sa tačke praktične mogućnosti, ili bar prvih
mogućnosti, ovo bi bilo najlakše ostvarlјivo’ Isklesati kamen, predati ga
(preko preduzeća) našem brodu na Rijeci. Više brodova pristaje svakog
meseca u luci Baltimora na nepun sat od Vašingtona (jedan kapetan
broda je čak rekao da bi to mogao učiniti i besplatno, jer je to sitnica
kad se već prenose hilјade tona raznog tereta). Odatle bi ga, lako, ataše
za kulturu, ili ko drugi iz naše ambasade, mogao kolima preneti i dati da
se postavi na groblјu Rok Krik. Sve bi to stajalo srazmerno malo dinara i
veoma malo dolara.
To bi pak bilo najmanje što bi njegova zemlјa (pevao je: „divna je ovo
zemlјa, jedina na svetu...“), za čiju kulturu ime ovog pesnika i
književnika tako mnogo znači, mogla da učini. Imalo bi ko bi se
postarao da da sve potrebne skice i nacrte i da nadgleda tehničko
izvođenje. Ko bi se, pak, prihvatio da stvarno i sve ostalo izvede do
kraja?... I ovi redovi su apel u tom smislu.
Po sećanju, možda i nepotpuno, evo nekih reči iz jedne davne pesme
njegove:

Umrećemo tiho i mirno

———————————
Za jedan osmeh devojački
Ili za ma šta bilo
———————————

Bez glasa, tiho, mirno

Kroz tihu noć srebrnu,
A po jezeru zaspalu,
Otploviće
Smrti čun.

A sve je ovo zapisano kraj tog malog, izgublјenog groba, sasvim na

kraju jednog dalekog groblјa, jednog od najvrelijih dana avgusta u
Vašingtonu, kakav je valјda bio onaj dan pre skoro dvadeset godina…
 POVRATAK RASTKA PETROVIĆA6

Evo, i od mene, jednoga od poslednjih još živih tvojih prijatelјa, da ti u

ime ovih njih i ja uputim jedan tužan pozdrav dobrodošlice na tvome
povratku u rođenu zemlјu. Kažem, tužan jer je zadocneo da bude na
vreme, još za tvoga života.
Pevao si: „Divna je ova zemlјa, jedina zemlјa na svetu...“ Voleo si da
putuješ, da vidiš i sve te druge, manje divne zemlјe na svetu, pa ipak,
evo ispunila ti se, najzad, želјa i tvoja i nas tvojih prijatelјa: ležaćeš
najzad mirno U njoj.
A punila ti je pluća nekada njena rosa i sveže zelenilo i pisao si mi
kada smo ono bezbrižno i oslobođeni ovih ne samo obaveza nego i
pogleda, lutali planinama Srbije i manastirima skrivenim među
njihovim uvalama... I sve to „naročito radi zeleno-šumske avanture i
lutanja i dubokog disanja...“

***

Svim tim duboko odiše i jedna od prvih Rastkovih tvorevina, još iz

Pariza „Burleska Peruna boga Groma“. Rastko je bio duboko obuzet
zbivanjima u srpskom srednjevekovnom dobu i dalekim vremenima pre
ovoga. Dok će dve godine pred svoju smrt, 1947. u jednom časopisu na
engleskom jeziku objaviti: „Questi Schiavoni“ („Ti Sloveni“), opet
odajući duboku poštu i deleći duboko umetničko uverenje s narodom iz
kojeg je potekao.
Postoje, takođe, i dve velike pesme u stihu koje je Rastko, francuski
đak, naročito voleo: prva je ona Bodlerova koja nosi naslov „Putovanje“,
a druga ona Remboova čiji je naslov „Pijani brod“. Obe su vrhunac
svega što bi jedan pesnik mogao da stavi u svoj testament sa osnovnim
odnosima prema svetu i čovečanstvu uopšte.
I kad je, evo, o ukusu reč, dodajmo još samo da je Rastko i mimo
toga radoznalo upijao poeziju i kulture drugih naroda i to s toliko strasti
kao retko ko drugi. Cenio je Bergsona, a u psihoanalizi Frojda i Adlera.
Nije ubrajao sebe u nadrealiste, cenio je više njihove prethodnike
Lotreamona i Apolinera. Čudno je ipak to da je, iako Pikasov lični
prijatelј, cenio više pedanteriju jednoga Engra.

***

Tako, evo, skoro četiri decenije vremena posle smrti pesnika i

književnika Rastka Petrovića, preneseni su njegovi posmrtni ostaci iz
dalekog inostranstva u njegovu domovinu, i tako je najzad ispunjena
jedna dugo očekivana obaveza prema srpskoj i opštejugoslovenskoj
kulturi.
Mislim da je uvek dobro, a pogotovu danas ovde prigodno, istaći i
pored onoga već znanog još ponešto i manje poznato, a u ovome slučaju
dozvolјavam sebi da govorim jer sam još jedan od retkih lјudi koji je u
blizini Rastkovoj živeo. Pokušaću tako da još samo malo kažem ponešto
u vezi sa njegovim životom i to ne kao pesnika i književnika već samo
kao svakidanjeg čoveka.
Možda su tako neki momenti u njegovome životu ostali nedovolјno
istaknuti: prvo, recimo, i samo njegovo opredelјenje za diplomatsku
službu. Zatim, pitanje ispravnosti njegovoga držanja u toj službi u
inostranstvu za vreme drugog svetskog rata. Najzad i pitanje njegovog
povratka u zemlјu, još za života, posle toga rata i oslobođenja zemlјe.
No, takođe nije možda dovolјno raščišćeno ni pitanje onog kao nekog
„(nesporazuma“ njegovog sa Srpskom pravoslavnom crkvom — i tako
još ponešto...
Što se tiče njegovoga opredelјenja za službu u diplomaciji, neko mu
je, a s obzirom na njegov stav prema mnogo čemu konvencionalnom u
umetnosti, primetio ako ne i zamerio, što nije ostao boem, kao recimo
Tin Ujević ili Raka Drainac. Bio sam s njim blizak u to vreme. Rastko
nije bio snob, ali kako je svršio škole i stao pred život, trebalo je naći od
čega dalјe živeti. Teško su tada živeli ti mladići koji su se pred veče
skuplјali oko onih mermernih kafanskih stolova na trotoaru ispred
„Moskve“. Jednim delom bili su još studenti, drugi novinari ili samo
slobodni pisci. Crnjanski je postao profesor gimnazije, ostali kako ko,
improvizovano. Rastka je pomagala njegova starija sestra Zora, kod koje
je i stanovao u Ratarskoj ulici iza Tašmajdana. Ranije već u
diplomatskoj službi bili su Dučić i Rakić a odnedavna i Ivo Andrić. Evo,
pak, gde mu se ukazala prilika da se sredi i stabilizuje, a škola i sprema
bile su baš pogodne: svršio je bio prava u Parizu pa vladao i francuskim
jezikom. Odlično je položio traženi ispit i, umesto da se zaposli u kakvoj
bilo administraciji, ovde mu se dala još i mogućnost da putuje svetom, a
Rastko je voleo da putuje više od svega. Imam i danas njegovu
fotografiju sa posvetom: „Rastko putnik“. I zbilјa, u toj službi mu se
posle dala prilika da vidi dosta sveta, pored Evrope, Afrike, Azije i
Amerike, i da ostvari one fantastične putopise, a da je duže živeo sve bi
to bilo još i bogatije.
Rat je Rastka zatekao sa službom u Americi i što se tiče pitanja
njegovoga povratka u zemlјu posle oslobođenja, imam njegova pisma u
kojima me uverava da se nikada nije angažovao u bilo čemu u svome
stavu i radu protiv svoje zemlјe, niti za pokret Draže Mihailovića, mada
je činjenica da ga je njegov šef, poslanik u Vašingtonu Fotić, na to
navodio. Ipak, prilike odmah posle rata i oslobođenja nisu još zadugo
bile potpuno raščišćene i nekakav Rastkov brzi povratak svakako ne bi
bio lak. Crnjanski se u zemlјu vratio pak mnogo godina docnije. Znam
da je Rastko to želeo i imam njegova pisma sa rečima: „Kako ste srećni
što možete da živite v svojoj zemlјi!“ Poznato je takođe da se obraćao i
svom, bar nekadanjem, prijatelјu Marku Ristiću, tada ambasadoru u
Parizu — ali bez odgovora. Ipak, da ga prerana smrt nije pretekla,
mislim da bi mu se želјe bile već odavno ostvarile.
Još je jedan momenat iz Rastkovoga života ostao šire manje poznat i
rasvetlјen: to je pitanje njegove religioznosti. Još u ono najranije doba
posle Rastkovog povratka iz Pariza, posle prvog svetskog rata, izbio je
kao neki „nesporazum“ između njega i Srpske pravoslavne crkve. Kažem
„nesporazum“ jer se tu stvarno govorilo raznim jezicima: Rastko, onako
obuzet krajnje snažnim načinom izražavanja u pesništvu, preterao je bio
u nekim svojim vizijama i slikama i sasvim nezgodno umešao i lik
Hristov međ svoje reminiscencije crnačke skulpture. Stvar je svakako
ispala bar u najmanju ruku neukusna, ali je s druge strane ozbilјno
osuđena — međutim, kategorički mogu da tvrdim da je Rastko bio i
religiozan. To izgleda možda i neverovatno jer se zna da je Rastko zatim
bio i mason (ali svakako ne iz kakvog dubokog ubeđenja već više pod
uticajem i nagovorom dvojice-trojice najbližih prijatelјa iz njegovoga
ministarstva). Evo nekih mojih primera i dokaza: kad mi je jednom u
životu nešto bilo teško. pisao sam mu i odgovorio mi je: „Slušaj, idi pred
veče u sumrak u neku malu crkvicu, praznu i još sa po kojom
nedogorelom svećicom, sedi u uglu i ne misli ništa — možda će ti biti
lakše.“ Posle njegove smrti, izvršilac testamenta, naš zajednički prijatelј
Frangeš (nekadanji savetnik poslanstva u Vašingtonu), poslao mi je
jednu sasvim malu ikonicu od livene bronze, bezvrednu inače ali koju
je, kaže, Rastko uvek nosio. na sebi pa i na prelazu preko albanskih
gudura u ratu. Testamentom je tu ikonicu ostavio meni. Ako ništa
drugo, sigurno je da je Rastko bio složene prirode. U životu je u mnogo
čemu voleo i mistiku, a voleo je da se igra i sa magijom i sujeverjem.
Smrt je Rastka zatekla 1949. godine. Služba mu je tada već bila
prestala i živeo je skromno, da ne kažem i teško, od pisanja po
umetničkim časopisima. Naročito o umetnicima, vajarima i arhitektama
koji su u vreme renesanse i baroka radili po Dalmaciji i Italiji, a
dovršavao je i jednu studiju o Mikelanđelu. Od toga se teško dalo živeti,
naročito za jednoga stranca, te je iza njegove smrti ostao poveći dug.
Umro je naprečac, od sunčanoga udara, jednog prevrelog dana. Pozlilo
mu je na ulici pri povratku sa rada u biblioteci u Vašingtonu. Sahranjen
je skromno u katoličkom groblјu Rok krik. Nјegov mali grob, samo sa
jednostavnom pločicom u travi, ostao je zaboravlјen a opasnost je bila
da, tako napušten, bude posle izvesnog vremena i prosto prekopan.
Sahranu je na sebe, dakle i brigu o grobu, bio uzeo Frangeš, međutim, i
on je zatim umro. Postojale su dve mogućnosti: ili da se umesto te male
pločice podigne kakav veći i dostojan kamen, spomenik možda u obliku
krajputaša koje je Rastko toliko voleo, ili da se posmrtni ostaci prenesu
u Jugoslaviju i sahrane tu, možda i uz grob njegove sestre Nadežde.
Postoji pak već na Novome groblјu u Beogradu i grobnica porodice
Petrović. U svakom slučaju, ovo rešenje je najbolјe i Rastkov duh može
najzad biti zadovolјan.
Rastko se uvek osećao Srbinom ali bez šovinizma. Bio je svom
dušom pre svega umetnik. Politika ga, ni spolјna ni unutarnja zemlјe,
nije mnogo preokupirala. Sebe je na prvom mestu smatrao pesnikom, a
zatim i šire književnikom, tek na kraju stavlјao je i svoju užu profesiju
diplomatskog činovnika. U krvi je imao i slikarstvo, ali za njega nije
imao dovolјno vremena te se bavio pretežno crtežom i ostavio je niz
izvanrednih ilustracija uz svoje putopise. Nikoga u životu nije mrzeo.
Imao je veliki broj prijatelјa ali i prijatelјa koji su ga izneverili. Mnogi
njegovi prijatelјi, i drugi koji su ga kao umetnika cenili, pokušavali su,
evo ima već više godina, da reše pitanje tog maloga groba izgublјenoga u
travi uza zid dalekoga groblјa u tuđini. Najzad je evo stiglo olakšanje i
Rastko će ležati mirno u svojoj volјenoj zemlјi boga Peruna... „gde točak
razgliba glinu žutu... u pokoj...“
 ZA SPOMENIK JEDNOM PESNIKU

Što se pak tiče spomenika pesniku Rastku Petroviću i to je uvek

aktuelno pitanje. Spomenici velikanima prošlosti jedne sredine su tapija
te sredine i jedino još materijalno živo svedočanstvo stare kulture.
Varoš bez spomenika je kao varoš bez duše. Gotovo da se već ogrešismo
što Beograd još nema spomenik Branislavu Nušiću i Ivi Andriću. Hajde,
Andrić nije bio rođeni Beograđanin ali je u ovome gradu proveo svoj vek
i tu napisao sva svoja dela. Rastko Petrović je rođeni Beograđanin,
Palilulac, i zapisao je sećajući se Tašmajdana kao „nečega najlepšeg“,
kad je tu preko tog Staroga groblјa svaki dan prolazio, idući prečicom,
od Terazija i „Moskve“ ka svojoj staroj kući u Ratarskoj ulici, u Paliluli.
I evo sada pitanja: zar ne bi bilo logično i zasluženo tu na tom
starome kraju, koji je dakle pretvoren u park, podići spomenik tom
starom zaslužnom Beograđaninu!?
Beograd je nekada, a reč je o vremenima odmah posle prvog
svetskoga rata, bio u svemu prestonica zemlјe. Ne osećajući se
strancima tu su se sjatili, izmešano, i Beograđani, da navedem bar neke
od tadanjih savremenika, likovnih umetnika, pesnika i književnika:
Rastko Petrović, Mima Dedinac, Marko Ristić, Dušan Matić, Aca Vučo,
Stanislav Vinaver, Živorad Nastasijević, Žika Vukadinović, Žika Lukić,
Boža Kovačević i još više drugih. Od Hrvata tu su stalno živeli Augustin
Ujević, Sibe Miličić, Toma Rosandić, Marino Tartalјa, Pera Palavičini i
još neki. Od Bosanaca i Hercegovaca su tu bili Ivo Andrić, Sreten
Stojanović, Mirko Kujačić i Jovan Bijelić. Od Crnogoraca Milo
Milunović, Petar Lubarda, Risto Stijović; od Vojvođana Miloš Crnjanski,
Petar Dobrović, Mika Petrov, Velјko Petrović, Toša Manojlović; od
Makedonaca Ličenoski. Zatim su tu bili Raka Drainac i zenitista
Ljubomir Micić... ko bi ih sve nabrojao.
 Nije tu bilo nikakve regionalne podvojenosti. Tu se pred „Moskvom“,
po galerijama pozorišta i u „Skadarliji“ sedelo, diskutovalo,
nadmudrivalo — ali sve u jednoj obuhvatnoj opštoj atmosferi, izvan
svake politike i podvojenosti. Svi su ti lјudi, ako se nisu baš družili, ono
bar prisno komunicirali među sobom, drugarski. Postojala je jedna
opšta zajednička atmosfera.
Tu je na skveru Kopitareve gradine u Paliluli, Kotoranin arhitekta
Milan Zloković nazidao Korčulaninu Petru Palavičiniju divnu malu
kućicu sa atelјeom. Domaćica je bila Perina žena koju smo iz milošte
zvali skraćeno „Palačinka“. Nјih dvoje su bili složan par. Pera je bio
direktan prostosrdačan čovek. Rastko i on su bili najprisniji prijatelјi.
Tada je Pera baš zbog te bliskosti, prijatelјstva načinio bistu Rastkovu u
belome mermeru u prirodnoj veličini. Onako intiman i senzibilan tako
je tu bistu i zamislio, više stilizovano a bez akademskog realizma.
Donekle kao i kod glave Don Kihota koju je Pera izmodelovao i izlio u
bronzi.
Postoji velika razlika pri načinu izrade jedne skulpture. Ona se može
prethodno izmodelovati u glini a zatim izliti u bronzi, a može se, što je
teže, i direktno isklesati u kamenu. Rastkova je tako i rađena,
izmodelovana je u mramoru. Ona se danas nalazi u Narodnome muzeju.
Moja bi ideja sada bila da, kad već postoji potreba a postoji i gotov
objekat, da bi sada trebalo ovu bistu postaviti negde na javno mesto.
Možda na grob Rastkov na Novome groblјu a možda i u
tašmajdanskome parku, koje je mesto tako vezano za Rastkovu mladost.
Original je prirodne veličine. Razume se da original ne bi trebalo
postavlјati nego duplikat-kopiju (i Mikelanđelov „David“ nalazi se u
Akademiji a na trgu u Firenci je verna kopija). Danas se kopije, pa i
uveličanja, savršeno izvode uz pomoć instrumenata. Poznato je da
skulpture izložene na otvorenome prostoru izgledaju i manje nego što
su. Zato bi i za ovu Rastkovu glavu, koja je zamišlјena za sobu, trebalo
imati pri odabiranju mesta za postavlјanje i to u vidu, tj. po potrebi
izraditi i nešto malo veću kopiju — u svakome slučaju ove date
mogućnosti trebalo bi iskoristiti sada kada se parkovi Beograda
oblikuju, a sem Kalemegdana i Studentskoga trga Beograd nema
parkova sa spomenicima.
DRUGA PUTOVANјA
 Que le monde est grand
a la clarté des lampes!
Aux yeux du souvenir
que le monde est petit!

... pa baš i nije tako, jer, ipak, i nije baš tako mali taj svet koji je ostao
tamo daleko u sećanju. I ja sam, evo, pokušavao da iz izmaglica mnogih
tih davnih dalјina izvučem i dovučem na „svetlost lampa“ današnjice
pokoju još živu sličicu. Sve tamo iz vremena kad sam ih možda prvi put
jasno imao u dužici svojih detinjih očiju... pa nadalјe. Neke od tih sličica
iskrsnu žive i ocrtaju se oštro... za neke druge ima opasnosti da ona
ćudlјiva fantazija, kojom čovek ne može da upravlјa, ubaci tu i neku
svoju, privlačnu ali nesigurnu, viziju.
Možda bi za moto ovog odelјka mogao da posluži jedan drugi navod
iz pisma Rastka Petrovića (pisanog valјda pre 1920. godine, dok smo još
bili na „vi“):
 Ove reči podsećaju na tu pasiju lјudi da putuju, pa da putuju čak i
bez težnje da nekud određeno stignu i nešto određeno vide. Mada sam i
sam imao tu pasiju, ipak sam je povezivao sa onom drugom, a to je da
vidim baš ovo ili ono ili da budem baš ovde ili onde.
Kako sam u školi imao da govorim o spomenicima iz vremena starog
veka, to se nisam zadovolјavao time da ih upoznam samo iz priče drugih
i sa fotografija već sam išao da ih bar rukom opipam tamo u njihovome
Egiptu i njihovoj Heladi. Za srednji vek, koji mi je svojom izvesnom
mistikom bio bliži od onog više racionalnog starog veka (valјda tu i
razlika u religijama?), išao sam da ga dublјe razumem svuda tamo gde je
on ostavio svoje, meni najdraže, vrednosti.
Naš srednji vek me je fascinirao još u školi. Nešto sam ga produbio u
Parizu kod staroga Gabrijela Mijea, a zatim je ostalo da se tom
materijom bavim celog veka. Razume se da je tu sve trebalo videti, i
štošta još uvek iznova gledati na samome „licu mesta“, dakle putovati.
Stare kuće su me vodile duboko u Malu Aziju, a umetnost uopšte
kroz mnoge muzeje sveta (evropske skoro sve, pa i mnoge preko
Atlantika). Moram ovde da priznam da sam u svemu tome bio
jednostran. Azija me, na primer, nikada nije privlačila.
... No više svega i iznad svega, ipak je dobar deo objašnjenja bio u
izreci onog velikog francuskog putnika: „Mais les vrais voyagereurs sont
ceux-là seuls qui partent pour partir...“ i u tome što sam sa ushićenjem
jahao na tvrdom drvenom samaru na grbini brdskih konjića, preko
plavih planina i livada u rosi; na bačijama, sedeći na panju ili kamenu,
drvenom kašikom slatko kusao kačamak; čarobno se osećao u sumraku
duboko tamnih šuma, teškog opojnog mirisa, gde sunce jedva i dopire;
udisao slane kaplјice u prah razbijene pene morskih talasa, ili se,
prolećem, veslajući provlačio, starim trošnim čamcem, onim ustajalim
vodama, kroz rascvetane vrbake, po preplavlјenim adama Save... Upravo
je, možda, čas da kažem kako nikad nisam ni pomišlјao da se bavim
književnošću, a što se tiče poezije, mada sam se s mnogim pesnicima
družio i mnogo pesama znao napamet, tu nikada (ni kao mnogi
srednjoškolci po đačkim družinama) nisam bio sposoban da sročim ni
jedan jedini stih. Međutim, baveći se svim tim gore rečenim, a putujući
uz to dosta, osetio sam potrebu da ponešto, od svega što sam uz put
video i doživeo, zabeležim, i to najčešće prvo crtežom, zatim da zapišem
rečima, i najzad, da to „pridodam“ čitavoj jednoj maloj arhivi, u kojoj
ima i već dobro požutele štampane hartije tamo valјda još iz 1920.
godine.
 SA ŠARLOM DILOM

KROZ XII, XIV I XX VEK

Šarl Dil ima preko sedamdeset godina i proputovao je sve krajeve sveta,
sve kontinente sem Australije. Prolazio je već i tri puta Bosnom, silazio
Primorjem, a peo se i do Cetinja. Pošto je video sve starohrišćanske i
vizantijske tvorevine po Italiji, Grčkoj, Rumuniji, Maloj Aziji, Siriji i
Egiptu — pošto je zalazio duboko u Aziju, obilazio Afriku, prelazio
Pacifik-ekspresom od Nјujorka do Holivuda a pampama od Rio de
Žaneira preko Kordilјera silazio u Santijago de Čile — pošto je počeo kao
istoričar i dao publikacije najsuvoparnije po predmetu ali sjajne po
erudiciji, kao ona o Administraciji u Ravenskome Egzarhatu, pa zatim
prešao na istoriju umetnosti i najzad se specijalizovao u vizantijskome
slikarstvu — Šarl Dil je došao da vidi i naše srednjovekovne freske.
 Naročito ga interesuje XIV vek o kome je već toliko pisao, a čije je
kompozicije video u Carigradu i Grčkoj. Vizantijski XII vek isto tako
poznaje već, ali o XIII veku srpskome, najveličanstvenijem živopisu
našem, ne zna ništa i, na žalost, neće ličnim iskustvom ništa ni saznati
jer ima tako malo vremena na raspolaganju te u Mileševu i Sopoćane ne
može.
 *

Pošli smo, s proleća te 1929. godine, prvo na Skoplјe. Staro

Nagoričino7 ga je zadivilo. Crkva je bila puna sunca, žive boje XIV veka
su prosto drečale: „Zbilјa ništa ne vredi studirati staro slikarstvo i pisati
dela iz Pariza samo prema tuđim snimcima. Dok se ne vide ove boje, ne
može se uopšte shvatiti ni stil ni imati predstava o celini i odnosu prema
drugim tuđim umetnostima.“ Inače, Nagoričino je utvrdilo Dila u
ranijem mišlјenju njegovome da je srpski živopis XIV veka grana
bogata, živa i relativno originalna, ali ipak samo grana, carigradskoga
slikarstva paleološkoga, kao, uostalom, i Mistra što je.
Zatim smo požurili Skoplјu. U jednome selu devojke su nam pevale
divne piskave i duge pesme, sve po dve ukrštenih ruku i oči u oči,
visokim falcetom koji vodi ariju i za tercu višim upadicama i pratnjom
grlenom, kao jodlovanjem nekim. Još jedan par nije ni svršio strofu, a
drugi nastavlјa odgovarajući, i tako dugo, otegnuto i jednoliko u
polutonovima neke južnjačke game, kao beskrajna najmelanholičnija
jadikovka. Divio.
Sveti Spas sa onim primitivnim i iskrenim figuricama selјaka u
jelecima, anđela i bogova krupnih naivnih očiju, brdskih konjića sa
samarima i proždrlјivih ptica, sav u baroknim zavojcima i ružicama —
nije ga interesovao: „C’est évidemment fort intéressant... fort
intéressant“ ponavlјao je ne baš mnogo ubedlјivo. Više ga je kopkalo
tvrđenje Okunjeva da je u Nerezima našao novo slikarstvo na osnovu
koga otima Italijancima renesansu umetnosti i daje ga ovamo, Balkanu
XII veka.
Dan je već bio na izmaku kad smo se uspeli do seoceta poput gnezda
visoko u planini, sve je već postajalo magličasto, a više jablanova i
ćepamide crkvice, u snežnom zelenom šarplaninskom nebu, treptala je
krupna večernja zvezda od hilјadu karata. Uzeli smo ceo snop voštanica,
sve što smo našli, i sa tom buktinjom išli od freske do freske. Crkvica je
niska, videli smo dobro.
„Eh bien, sve je to zbilјa vanredno lepo za vas i za jedan XII vek, ali
ja tu ipak još ne vidim ma šta što bi nagoveštavalo već ono novo
slikarstvo koje u XIV veku Vizantinci imaju u današnjoj Kahrije-džamiji
u Carigradu, Grci u Mistri, a vi Srbi u Nagoričinu i Gračanici. Međutim,
baš se ta uloga prelaza iz staroga u novo — iz srednjega veka u
renesansu — htela dati ovoj crkvici. Očevidno da je, na primer, Skidanje
s krsta daleko patetičnije nego što se može očekivati od jednog
prosečnog dobrog rada iz XII veka, ali ja zbilјa ne vidim čime bi se inače
ovde toliko izmicalo ispred toga vremena. Ljudi su obično suviše
ikonografi, nikad dovolјno slikari; njima je pre svega važno da li je jedna
figura levo ili drži ruku onako; međutim, freska je pre svega delo rađeno
bojama od ruke slikara...“ dovršavao je sedi kritičar umetnosti, dok su se
kola — možda kakav stari beogradski fijaker koji je, istisnut sitroenom,
došao da dotraje svoje dane ovde — spuštala dole u noć i Skoplјe koje je
ležalo kao crno jezero sa hilјadu treperavih žiža zvezdanoga neba koje
se u njemu ogledaju.
Bilo je i manje poetičnih uzbuđenja. Na primer, sutradan smo hteli
dalјe na Kosovo automobilom. Na jednome zastanku primetili smo da
nema više kofera koji je ostrag bio vezan. Prošli natrag odmah sva sela,
pitali — nigde ništa. To je, međutim, bilo sve što su putnici uopšte sa
sobom bili poneli. Vratili smo se u Skoplјe, javili vlastima i počeli se
raspitivati kad ima slobodnih mesta u spavaćim kolima za Beograd.
Ipak, jedan energični veliki župan, kome smo pokvarili prvi dan Uskrsa,
pokazao se revnostan, i već sutradan ujutru žandarm kaplar iz patrole
doneo je izgublјeni kofer u Skoplјe. Ali je drška bila iščupana.
Ipak, mogli smo nekako dalјe, dublјe u slavnu prošlost. Automobila
nam je bilo dosta, zadovolјili smo se starinskijim ali sigurnijim
prevozom, i dok je voz vijugao Kačanikom, gospođa Margerita Dil je
govorila: „Čudno kako se kod vas stranaca mnogo čitaju Prust, Žirodu i
Moran, a malo, na primer, Kesel i Moroa. Ja ću vam priznati da nikada
nisam do kraja pročitala večeru kod gospođe de Germant... a propos,
Šarl, znate da mi je preksinoć na večeri gospodin Dar priznao da je i on
bio u jednome izvesnom trenutku ‘drajfusovac’, i to potpuno.“
Voz je negde nešto čekao, i jedan je Ciganin pod prozorom među
Arnaučićima lupao u daire i kroz nos pevao: „ajd pokaži kara-Marko,
kako se cura rumeniše kad ide na vašaru da igra“, a olinjali medved
dizao je jednom šapom parče razbijenoga ogledala dok se drugom trlјao
oko halke na njušci.
Kosovo ih je podsećalo na Malu Aziju a Gračanica je samo potvrdila
Dila u mišlјenju koje je o našem živopisu XIV veka on već imao i pre
Nagoričina. Inače, „neosporno je da su majstori Gračanice, mada iz iste
škole iz koje. i oni Nagoričina, slabiji od onih“.
Prve stenice, ali džinovske, u Prištini i jedna divna deveta simfonija
iz Beča, uveče pred jednom turskom kafanicom sa antenom vezanom
između čardaka i bagrema, dok je metr Dil, blaženo smešeći se, starački,
zatvorenih očiju, pratio basnoslovne horove i orkestar utoplјen u
kašlјucanju „lautšprehera“, kao kakav dirigent, čačkalicom (po jedna
čačkalica bila je zabodena u svako parče ratluka na tacnici pred nama).
Napravili smo novu dršku za kofer kod samardžije, popeli se
automobilom u Drenicu i sišli pred veče u Metohiju. (Šumarci i trnjaci
puni žandarma sa puškama; muku sam imao da objasnim ko su i šta su
kačaci i smisao cele stvari. Mada je sve to prošlost, kačaka nema,
žandarmi su tu samo da se zna, reda radi, itd. Ipak se zaćutalo, i sve do
pod Prokletije, koje su svojim „Alpenglienom“ u zalasku sunca iza Peći i
Dečana malo raskravile veličanstvenim ledom zamrznuta srca, nije se
više smejalo). Zanoćili smo u Dečanima. Slavuji su pevali. Bistrica se
lomila i hučala svu noć. Sutra zorom divno sunce, gore sneg, dole
rascvetane trešnje, između svega toga visoki olovni krovovi manastira.
Najdublјi utisak što se da zamisliti. Očarani. Arhimandrit predusretlјiv.
Rakija mu užasno lјuta gospođi. Arhitektura interesantna. Živopis
interesantan. „Interesantno je na njemu što se, mada je nastao posle
živog i naprednoga Nagoričina i Gračanice, ipak donekle vraća tradiciji
vizantijskoga slikarstva. Nagoričino i Gračanica su, mada u istoj grupi,
ipak nešto izmakli Kahrije-džamiji. — Dečani kao da su, pak, bliži njoj.
A sami majstori slabiji od nagoričanskih.“
Gola ruka Dečanskoga, kao suvi prsti njihove Tais iz muzeja Gime,
sa divnim debelim prstenom na članku, od lupana zlata u koje su kao
ekserima zakovana krupna zrna bisera, smaragdi i rubini — zadivila je
gospođu.
Pri povratku, u Peći, opet je sve interesantno, ali, razume se, posle
Dečana tako je teško ma šta razgledati. Zatim smo išli ka Čakoru u
tesnac Rugova gde se stene više stotina metara nadnose široko nad put i
reku a glas se ne čuje od loma; samo se rukom mogu pokazati visoke
pećine isposnice nekadašnjih kaluđera. Do njih su se oni, ko zna kako,
jedan jedini put u životu peli, da bi im mrtva tela snosili dole tek kad
primete da ih odavno već nema gore na otvoru da spuste korpu na
konopcu radi parčeta proje i malo vode.
Vratili smo se i proveli noć u Mitrovici. Ujutru rano opet u
automobil, mada smo već nekoliko dana sedeli po nekoliko sati u njemu
i unapred se ježili na svaki udar džombe na drumu u točkove. Sinoć smo
večerali u kratkim svetlostima pauza između osam činova Zalјublјenog
tigra sa Hutom Džipsonom, kroz kišu grebotina prastaroga filma
praštali su revolveri kauboja i teško je bilo objasniti da naslove ne
umem prevesti jer im čudne izraze ni sam ne razumem.
Prošli smo dolinom Ibra do Kralјeva. Zvečan nas je pustio na ulasku,
Maglič propustio na izlasku ispod namrštenih kula. „Tu je, dakle, župan
Vukan tukao 1093. Jovana, sinovca Aleksisa Komnena.“ Uvukli smo se
u klisuru Studenice. Rečica dole više stotina metara, a okolo miriše luč
zasenčenih borova.
Velika Nemanjina crkva je najuspelija naša arhitektura iznutra.
Dečani su impozantni spolјa, iznutra su arhitektonski slabi. Živopis
Studenice je jedan dobar XII vek. Živopis „Kralјeve crkvice“ je, pak,
čitavo otkriće.
Rođenje Bogorodice i Vavedenje su dve zaista uzbudlјive slike.
Naročito grupa žena na Vavedenju je nešto nenadmašno, u kompoziciji
grupe, izrazitosti detalјa i boji, pre svega i više svega u boji. Ovo je čak,
možebiti, sjajnije i od Pričešća apostola u oltaru Nagoričana. Razume se,
sve ipak ostaje u carigradskom stilu Kahrije, ali je toliko izašlo iz žanra i
konvencionalnosti da čoveku pada na pamet Đoto Arene u Padovi...
Gotovo da se zapita ko je na koga imao uticaj... „Ah, c’est charmant,
c’est charmant, charmant...“ ponavlјao je ushićeno naučnik beležeći
utiske dok je auto silazio zelenom studeničkom provalijom,
basnoslovnim pejzažem Srbije.
Poslednja noć u Kralјevu. Ujutru napuštena ideja o Žiči, jer se treba
u Beogradu odmoriti i ipak malo pregledati beleške Za predavanja, a
predavanja su zakazana za nedelјu i ponedelјak. „E, kad bi u Žiči bilo
živopisa iz XII veka! Mileševa i Sopoćani mi fale, veza između XII i XIV
stoleća; ja je nigde ne vidim, verujem vam na reč da je tamo ima.“ Mada
smo proteklog dana prešli dve stotine kilometara sa rđavim drumom
pod točkovima automobila, ipak sedamo opet ne bismo li u Stalaću
uhvatili direktni atinski brzi voz i njegov vagon-restoran. Dosta je bilo
nedelјu dana eksperimenata svih vrsta; treba najzad jednom dobro jesti
i okupati se, pa se ispavati.
 HILANDARSKI PUTOPIS

Nije zgoreg, pre svega, podsetiti šta je to uopšte Hilandar. Šta je za nas
bio, — a šta je još? Atonska Sveta gora je poluostrvo u moru, na oko 100
km jugoistočno od Soluna. Celom dužinom poluostrva pruža se greben i
završava se na južnom delu vrhom Atosom, koji kao kakva oštra
piramida štrči iz mora 2033 metara u maglu i oblake. Kraj potpuno
besputan, krševit, pust, bio je u srednjem veku sklonište kaluđera
podvižnika i pustinjaka. U X veku je sveti Atanasije sagradio i prvi veći
manastir, Lavru, a zatim su ponikli i ostali manastiri. Oko 20 velikih, sa
bezbroj takozvanih skitova (a ima skitova koji su veći i od pravih
manastira), kelija, isposnica itd. Većinom su bili grčki, no bilo ih je i
ruskih, bugarskih, vlaških, gruzijskih — tako su i Srbi dobili svoj
Hilandar.
Najmlađi Nemanjin sin Sava se zamonašio u ruskom manastiru
Pantelejmonu-Rusikonu (1191. godine), prešao je zatim u Vatoped i tu
pozvao i staroga oca Nemanju, koji se već bio povukao s prestola i
zakaluđerio, da i on dođe. Nemanja je došao u Vatoped 1197. godine, a
zatim su on i Sava zatražili i dobili od vizantijskog cara Aleksija III
dozvolu da sagrade sebi svoj manastir (postoji originalna povelјa sa
potpisom carevim). Izabrali su Hilandar, koji je već postojao ali je bio
razoren od gusara, i obnovili su ga. (Ime kao da potiče od nekog Grka,
trgovca Hilandariosa, čija se lađa, navodno, na obali u buri razbila, a on
je iz zahvalnosti što je spasao život tu podigao prvobitni manastir.
Nemanja je u Hilandaru ubrzo zatim umro (1200. godine). Sava je
ostao u manastiru, a sem toga podigao je u Kareji, centralnome mestu
cele Svete Gore, i svoju isposnicu. Nemanja i Sava su počeli, a zatim su
svi ostali srednjovekovni srpski vladari materijalno pomagali gotovo sve
svetogorske manastire. U jednom trenutku većina manastira bila je
nastanjena pretežno srpskim kaluđerima. Veliki je broj povelјa na
pergamentu sa crvenim potpisima i zlatnim pečatima srpskih vladara —
ipak je najuzbudlјivije videti skromni voštani pečat na kome je, u krst,
četiri puta otisnut prsten sa Savine ruke i krupna čitka slova potpisa na
pergamentu SVEPOSLEDNјI SAVA GREŠNI.
Šta je, pak, od autentičnog do danas sačuvano?
U jednoj udolјici guste zelene šume diže se prsten zidina
srednjovekovnog grada načičkan ozgo čardacima manastirskih konaka.
Dve odbrambene kule ga natkrilјuju. Usred dvorišta je crkva. Svuda
visoki vitki kiparisi. Nemanjine i Savine crkve više nema, Milutin ju je
zamenio svojom u razdoblјu XIII i XIV veka, a knez Lazar je dogradio
pripratu.
U riznici i biblioteci ima oko 130 srpskih, toliko i grčkih povelјa
gotovo svih srednjovekovnih srpskih vladara i (više vizantijskih careva.
Tu su i Ivan Grozni, vlaške vojvode i turski sultani. Rukom pisanih
knjiga ima oko 800, mnoštvo minijatura, 170 ikona, rukom vezena
Jefimijina oltarska zavesa i njena bogata ikonica... Ukratko, Hilandar
ima više srpskih istorijskih dokumenata nego cela Srbija ukupno. On je
postao zajedno sa srednjovekovnom srpskom državom. Svi koji su vodili
Srbiju vodili su i njega, dolazili, brinuli se... Samo, dok je države nestalo
u XV veku, on ju je nadživeo za još šest vekova, kao neprekidno
svedočanstvo do danas.
Ceo Atos je takav. Lavra i Vatoped, grčki manastiri, još su veći i
puniji. Sve zajedno, to čudno poluostrvo je muzej sa predmetima koji
žive u svojoj živoj sredini a nisu ni fosili ni mumije u naftalinu.
Put kojim se danas ide do tih dalekih muzeja je sledeći: Traži se
pasoš — i dobije. Traži se viza — i ko je dočeka taj i krene; čeka se neki
put veoma dugo; međutim, neki studenti Amerikanci nisu uopšte
ostavlјeni da čekaju, pokazali su samo pasoše i to je bilo dovolјno.
Od Soluna se do početka Svete Gore putuje autobusom oko šest sati.
Stiže se u ribarsko selo Jerisos. Tu prestaju svi utvrđeni redovi vožnje.
Dan-dva više ili manje, sve zavisi od vremena. Jerisos se nalazi na
početku drugog poluostrva, tamo gde je ono vezano sa kopnom. More je
desno i levo, pa ako duva istočni vetar, onda je desno, zapadao more,
zaklonjeno te njime ide barka. Ako, pak, duva vetar sa zapada, druga
jedna barka plovi istočnom stranom poluostrva. Ako su bure velike,
barke se uopšte ne usuđuju da zaplove. Tada se čeka ili se, po nuždi,
putuje jašući na samaru mazge.
Ako se ne ide prvo u Kareju već pravo u Hilandar, onda je povolјno
kad plovi istočna barka od Jerisosa do same hilandarske arsane —
Pristaništa. Ako se, pak, ide prvo u Kareju, najpre se iz Jerisosa kolima
prelazi na zapadnu stranu do malog pristana Tripiti, (pa odatle barkom
do karejskog pristaništa — Dafnija. Od Dafnija se, na mazgama ili peške,
posle izlazi gore do Kareje. Najzad, može se i sa te strane prvo direktno
u Hilandar, ali onda treba izaći u arsani manastira Zografa pa odatle
dalјe, preko brda, za jedno tri do četiri sata, na leđima mazge, do
Hilandara. Barke su obični veći ribarski čamci sa motorom. Sedi se gore,
u otvorenom čamcu, na čemu bilo. A na mazgama se vrlo neugodno
sedi, raskrečenih nogu na širokim tvrdim drvenim samarima. Mazge
gaze sporo i put izgleda beskrajno dug.8
Pod Hilandarom je već predvečerje. Velika, gvožđem okovana kapija.
U svaki manastir na Svetoj Gori dolazi se na isti način. Portar vuče za
konopče. Zvono negde zvoni. Dolazi otac za strance. Pregleda papire i
prema nahođenju vodi u kujnu ili u salon. Posluženje. Slatko, lokum,
rakija, kafa. Posle se tek razgleda i razgovara. U Hilandar se, razume se,
dolazi kao u svoj dom. Čuveno je gostoprimstvo Hilandaraca.
Bez dozvole policije za strance u Kareji, kojoj se posetilac mora
obratiti lično, ni u jednom se manastiru ne sme ostati duže od jedne
noći. Ka Kareji se dalјe ide opet mazgama preko vrleti ili nešto od toga
puta barkom. Obala je od Hilandara na tri kilometra, i ako talasi suviše
ne zaplјuskuju žalo, tu nailazi barka. Ako dođe, ide se njome do
manastira Pantokratora (slatko, lokum, rakija, kafa) i opet na mazgama,
uzbrdo, jedno dva i po sata. U Kareju se stiže pred veče. Varošica visoko
u gori. Kao neka prestonica Svete Gore (celo poluostrvo broji danas oko
2500 stanovnika-monaha). Retki prolaznici ulicom, skoro sami monasi.
(Monasi-obućari, monasi-krojači). Tu svaki manastir ima svoj konak.
Svog predstavnika u opštini, kao nekom parlamentu gde svaki od 20
manastira ima svog poslanika. Iznad toga tela je Sveta epistasija, sa
četiri predstavnika četiri prva manastira Svete Gore: Lavre, Vatopeda,
Ivirona i Hilandara. To je vrhovna uprava. (Glavni pečat, bez kota
rešenja ne važe, rasečen je na četiri dela i svaki epistat ima po jedan
deo. Kad se slože, spoje sva četiri dela i udare pečat.) Tu je nekoliko
dućana odakle se manastiri snabdevaju (sva roba je bez carine). Ima i
jedna gostionica. Stranci odsedaju, razume se, svaki u svom konaku. No
tu je i ono glavno: policija za strance. Ona dozvolјava bavlјenje u Svetoj
Gori, a Sveta epistasija daje pismo-preporuku za posetu manastira. Kad
se sve to dobije, uz plaćanje izvesne takse izgleda se opet (a more se vidi
daleko dole) beli li se pena uz obalu. I čeka. Dok se odobrenje policije ne
dobije i ne sačeka povolјno vreme (kako bi se izbegle mazge i tegoban
put preko vrleti i što više iskoristila lađica) živi se u varošici.
U sredini je velika, dosta skromna crkva koju je dao živopisati kralј
Milutin. Tu je i Isposnica svetog Save. Mala crkvica sa najstrožim
„tipikom“ službe: večernja, ponoćna, jutarnja i liturgija — pet časova
bez prekida. Sve služi jedan jedini čovek, isposnik; jede se samo jednom
dnevno i to posno, što znači bez zejtina, a samo se subotom i nedelјom
ne posti (nije retko da se pod najstrožim postom razume nekuvano jelo,
samo raskvašeno u vodi). Tako je i sveti Sava tu živeo i, kažu, do drugih
manastira i bos išao.
Najzad, kad se vidi da se tamo dole žalom ne beli pena, siđe se opet
mazgama do barke, kad ona naiđe (ako ne dođe do podne, to znači da
neće tog dana ni dolaziti). Na lađici go „dek“. Otvor u sredini, valјda
prvobitno za ribu, kao na svim barkama, roba, koji džak cementa,
majstori, trgovci, kaluđeri, masno gvozdeno bure sa naftom i motor koji
pukće — ali glavno je da je lađa a ne mazga i da najzad vodi ka
Hilandaru.
 Ceo se put do Kareje i natrag može iskoristiti za usputni obilazak i
kog drugog značajnog manastira. A ima ih više sa značajnim crkvama,
konacima i pirgovima, ikonama, povelјama. Neocenjivim muzejskim
vrednostima. Većina ih je pored mora. Utvrđeni i sa „arsanama“ na
vodi, gde se pod teške svodove izvlače drvene šajke na opravku ili pod
zaštitu kule, od gusara. Zovu se: Vatoped (Sava, Nemanja, Uglјeša),
Pantelejmon-Rusikon (Sava), Lavra, Pantokrator (Sava, Nemanja,
Dušan, Uglјeša), Esfigmen (despot Đurađ), Iviron (despot Đurađ),
Karakalu (Sava), Simopetra (Uglјeša), Ksiropotam (srpski likovi na
živopisu), Sveti Pavle (despot Đurađ), Kastamonit (Radič)... da
navedemo samo veće ili one koji su u vezi sa srpskom prošlošću.
Mnoge su od tih manastira srpski vladari i vlastela pomagali, gradili
u njima i ostavlјali tragova, poznatih već, i drugih, nauci još nepoznatih.
Samo, za sve treba vremena — i sreće ili bar dobre volјe. Na primer, u
manastiru Esfigmenu, teško je doći do povelјe Đurđa Brankovića koji je
tu na njoj naslikan sa ženom i decom na izvanrednoj minijaturi na
pergamentu. Nјen čuvar je slučajno na putu, klјuča trenutno nema...
U Hilandaru je sve to drukčije. I njegov rizničar ima čime da se
pohvali. Ugled, pak, koji ovaj manastir uživa veoma je veliki. Kad se
putuje sa pratnjom jednoga od monaha iz Hilandara, sve ide lako i
svuda je čovek najlepše primlјen (inače kako bi se i sporazumeo na
jeziku na kome reč „ne“ i pokret glavom levo-desno znači „da“).
Jedne večeri se tako, najzad, pred zalazak sunca, stigne u osenčenu
dolinu manastira. Zraci su još na dalekim visokim borovima. Sa
zalaskom se zaklјučavaju dvostruka vrata. Noću se više ne otvaraju.
Tišina. Za službu se samo razlegne zvuk klepala. Zvona zvone retko. Pa i
nekada u dalekoj prošlosti ona su bila retka.
Ponoćna zvona u Hilandaru — to je veliki doživlјaj, veliko
uzbuđenje: prvo se čuju dva srebrna tona, sitna, visoka. U ritmu koji je
sve brži. Zatim upada postepeno čitav hor. Cela oktava, i najzad zabruji
najdublјi zvon. Nјega zvonar udara teškom nožnom pedalom za koju je
vezan lanac. Ceo karion onih srednjih izvodi udarcima leve šake po
jednoj arhaičnoj klavijaturi od konopaca. Desna ruka drži, povezana
skroz, ona dva najviša tona, tin-tan. Žuta svetlost fenjera. Rasplašeni
brujanjem stare zelene bronze izleću slepi miševi u plavu noć. Mlečni
put iznad tamnih kiparisa. Kad završi, zvonar ostaje dugo na teškim
konopcima prastare naprave, zadihan. Sve je to jedan zaista veliki
doživlјaj.
Inače, život u manastiru teče kao pre mnogo vekova. Ponegde se još
pročita na zidu godina zabeležena starim načinom, slovima a ne
brojevima. Vreme dana se, pak, i danas još najčešće računa satima koji
se broje od časa kada sunce uveče zađe i kad ujutru svane. Jedan
manastir, odvajkada, označava taj čas po kome se ostali ravnaju.
Hilandar je nekada bio jedan od manastira sa najviše zemlјe i šume.
Zemlјu je oduzela agrarna reforma, a šuma je često gorela. Ipak, ostalo
je nešto. Svaki manastir na Svetoj Gori je prvenstveno privredna
ustanova. Treba voditi svu tu ekonomiju: žito, šume, masline, grožđe,
stada volova, jaraca (krava, koza ni ovaca nema na Svetoj Gori),
baštovanluk, pretakanje vina, drvo za ogrev, so itd.
Kad je slava manastirska, dođe u goste pola Svete Gore. Služba u
crkvi traje po osamnaest sati. Služe se po tri „šihte“ ručka, svaka za po
dvesta gostiju (svaki dobije i svoje ćupče vina, to je mera, a potroši se do
petsto oka zejtina, skuva mnogo oka kafe). Dođe i poneko od pustinjaka
koji žive po brdima, pored nekog izvora, ni od čega (režu krstiće od
šimšira i kiparisa pa jednom mesečno snesu trgovcu u Kareju i za to
odnesu gore džak dvopeka — pa dok im traje). To su „kelioti“. Svaki ima
svoju keliju i nezavisan je. Ako ga nema duže vremena, popne se neko u
planinu, opoje ga i sahrani.
Inače, u manastiru nije „opštežiće“. Svaki monah ima svoju ćeliju
(sobu, kujnu i šta još hoće, stambene krize nema jer mesta je bilo za
dvesta do dvesta pedeset kaluđera nekada, sada ih je dvadeset četvorica,
pa i od toga polovina je na poslu izvan manastira ili iznemogla već i
ostarela, u bolnici), sam sebi kuva na prostranom ognjištu, prastaroj,
monumentalnoj odžakliji.
Hilandarom upravlјa Sabor od osam članova. Svi su oni proigumani.
Vode dva epitropa koji se biraju na godinu dana (inače, i ovde je pečat
rasečen na četiri dela koja drže četiri člana).
Konaci kao obruč štite unutarnje dvorište sa starom crkvom. Donjim
spratovima svojim oni su prema šumi zatvoreni kao tvrđava. Teške je
borbe nekada trebalo voditi sa gusarima, pa i pravom vojskom
Katalonaca, koji su plјačkali manastire i prodavali monahe u roblјe.
Dramatičan je opis, u srednjovekovnoj našoj književnosti, jedne takve
borbe u XIV veku kada je manastir branio arhiepiskop Danilo, opkolјen
u pirgu uz koji su napadači upalili oganj ne bi li ga spalili. Konaci su
zato unutra ka dvorištu i visoko gore na zidinama.
Ulazi se kroz dve uzastopne teške kapije, okovane gvozdenim
pločama. Od jedne, noću, klјuč čuva portar, od druge epitrop. Konaci su
drveni i goreli su mnogo puta u toku vekova. Mnogi manastiri na Svetoj
Gori stradaju od požara. Mnogo je i ovde već obnovlјeno. Samo su
podrumi prastari. U jednome stoje ogromni ćupovi za zejtin, ukopani u
zemlјu kao ono u Konososu i Faestosu na Kritu pre pet hilјada godina.
U drugom kace i burad za vino (visoki do svodova, a kad ih peru, uđu po
tri čoveka unutra). U trećem prastari mlinovi koje su okretale mazge. Za
žito i za masline, za so. U četvrtom, bez vrata, samo sa trapom ozgo,
leže duboko dole kosti i lobanje ko zna čije (oubliettes).
Inače, gde su kosti monaha pomrlih u toku vekova? Izvan manastira
je mala crkva na groblјu. Ali groblјa skoro i nema. Ispod crkve je
kosturnica. Tu je sve, jer postupak je ovakav: Svaki monah ima svog
duhovnog oca. Ovaj ga je uveo u svet bogougodnika. Kad stariji umre,
sahrane ga prosto u zemlјu, bez ičega („zemlјa jesi...“). Posle tri godine
onaj mlađi otkopa grob. Dotle su već kosti ostale potpuno čiste. Prelije
ih vinom i spusti u zajednički podrum ispod kosturnice (a kosturnica je
već sama podrum crkvi). Lobanje su, pak, poređane na police jedna do
druge i na zlatno-žutom čelu im piše ime i godina. U kosturnici su tako
svi zidovi okolo pokriveni. Prozora nema. Gledaju tamne oči: Memento
mori!
Konaci manastira su prostrani. Hodnici beskrajni. Spratovi se
natkrilјuju. Ukraj dvorišta je crkva. Najstariji konaci su oko nje. Tu su i
stara cisterna i stari bunar. Više bunara, u sam oltar crkve gleda mali
prozor. Po predanju, to je Nemanjina ćelija. Mala. Tamna. Kamene
ploče na podu. Tu, u ovome uglu, zaklopio je, kažu, Sava oči starome
Nemanji. Na hasuri. Sa kamenom pod glavom. Gostinskih soba ima više.
Gost, razume se, ne plaća ni za šta (red je da da prilog „za sveću“). Sedi
koliko ima da sedi, već prema tome zbog čega je došao. Jedan od „otaca“
se brine celo vreme za sve što mu je potrebno (postan manastirski
pasulј je za priču, more je blizu a mreže pune ribe, izvuče se i pokoji
ogroman zeleni jastog). A kada pođe, ispraćen je od svih, pa ako je
zaslužio, i sva ga zvona pozdravlјaju. Svi su oci na kapiji. No
gostoprimstvo se ni na kapiji ne završava. Ako čovek nije imao sreće da
izabere mesec maj, kada je jedino siguran za mirno more, i uhvate ga
vetar i kiše jeseni, onda nema drugog načina do uzjahati opet mazgu — i
dug karavan krene preko vrleti, bez puta, gore-dole urvinama iznad
mora i ponora, kroz vodu do trbuha mazge preko nabujalih potoka... I
tako osam, devet sati, od mraka do mraka, od Hilandara do Jerisosa. Po
kiši i vetru koji skroz prodiru. U Jerisosu (kod Vanđela, pola gostionica
pola privatna kuća) suši se nekako do jutra. Tu se oprosti sa ocem
hilandarcem koji je dotle došao da pomogne i isprati. Pa onda istim
onim autobusom (više šofera leluja se kandilo sa malom crkvenom
sijalicom pred štampanom ikonicom) — iz srednjega veka u svet
današnjice.
Bakonja fra Brne bi se rđavo proveo u svetogorskom manastiru.
Prvo, što se tiče jela: mesa tamo skoro uopšte nema. Ribe malo (sem za
goste), zimi usolјene. Ostalo: krastavac, kupus, pasulј, luk. Kad se posti,
nema ni zejtina. Gde to tipik traži, (jede se samo jedanput dnevno. Kad
je strog post, onda čak i nekuvano. Što se tiče spavanja, spava se kad se
ima kad. Služba traje po pet do šest časova dnevno, a isti ti lјudi i ostalo
vreme provedu u radu: jedan pere i sprema crkvu, sve sveće i sva
kandila; drugi kuva i služi goste (a gostiju uvek); treći vodi ceo
baštovanski posao; četvrti podrum zejtina, podrum usolјene ribe,
podrum vina…
 Kad dođe riba za ostavlјanje, onda je to čitava klanica. Desetine
noževa paraju, odvajaju ikru; desetine ruku peru, slažu u so. Treba
raditi brzo. Po hilјadu oka treba složiti za nekoliko sati jer se riba brzo
kvari. Uvek ima posla za sve. Neko treba da ide kilometre daleko zbog
šume koja se seče i drvo svlači na more u barke. Drugi treba da to čine
zbog sena (za mazge), koje se kosi daleko negde na metohu. Treći
opravlјa vodovod koji se zapušio: treba otvoriti kilometre olovnih cevi
kroz šumu, razbijati nataložen kamenac i opet lemiti cevi. Četvrti mora
uvek da je na raspolaganju gostima, strancima. Ceo beli svet tu prolazi.
Svako traži sve da vidi, da jede, da spava. Manastir je pre svega jedna
velika privredna ustanova. Treba pregovarati o maslinama, o zejtinu,
drvima, vinu. Voditi ekonomiju, obezbediti manastiru prihod bez koga
nema egzistencije. Tu ima posla za bar dvadesetak aktivnih, vrednih,
preduzimlјivih i sposobnih lјudi. Bez toga minimuma dolazi se u krizu.
Hilandar je skoro u takvoj krizi. On trenutno nema ni desetak takvih
lјudi Svaki radi za trojicu. Ali dokle će tako moći? Da bi opstao,
Hilandaru treba bar desetak novih snaga. I tu je sad ono glavno?
Monaštvo je uopšte u krizi. I grčki manastiri u tome liče na
Hilandar. Ali njih je bezbroj. Hilandar je, kao starina koja nam leži na
srcu — jedan. Treba ovde raščistiti neke pojmove: Grci se, sasvim
bezrazložno, boje toga što Hilandar leži na srcu i nekom drugom osim
njih. Šovinizmu ne bi trebalo da bude mesta. Ni srpskom. Nikakve takve
pretenzije na Hilandar nema niko. On je bio „carski namastir“ — ali pre
svega cara Alekseja Komnena, a tek uz to i Dušana, i to nije smetalo
Komnenima ni Paleolozima. On i danas, kao i uvek što je bio, ostaje pre
svega jedan znameniti grčki manastir, na grčkoj teritoriji. To što su ga
Srbi obnovili, naselili (dobili da ga urede i održavaju kao svoj na, i tada,
grčkoj teritoriji), to je bila jedna manifestacija saglasnosti. Ti glavni
uslovi ostali su skoro nepromenjeni. Zašto isti oblik saglasnosti ne bi
mogao i dalјe ostati? Srbi bi imali zadovolјstvo neprekinute tradicije od
toliko vekova, a Grci renome kulturnih, širokih i superiornih pogleda.
Rekli smo da je monaštvo uopšte u krizi. Nije ovde u pitanju samo
verski motiv. Pored osnovnog razloga za postojanje, manastiri su, sa
gledišta kulture, umetnosti i nauke, dragocene riznice i muzeji.
Hilandar u svemu tome ima za nas poseban značaj. Za njega su vezana
imena najkulturnijih naših lјudi srednjega veka, svetoga Save,
Domentijana, Teodosija, Danila drugog, i još mnogih drugih. Važno je
da i danas tamo bude lјudi sposobnih da ga održe. I tu možemo biti
mirni. Ima ih.
 A sad još ponešto i o ostalim manastirima na Svetoj Gori i o načinu
kako se do njih dolazi i od jednog do drugog prolazi.
Na ponjavi ribarske barke koju trese čađavi mali dizel i koja čini
jedinu vezu sveta sa ovim krševitim poluostrvcem, dalekim šest sati
autobusom od Soluna i branjenim pomoću mnogo dozvola i formalnosti,
puno je zbijenih lјudi. Jedni imaju crne siluete i brade a duge su im kose
zavezane u punđe; drugi imaju egzistencijalističke dlakave aureole oko
lica. Oni što nešto znaju objašnjavaju drugima, na nemačkom,
francuskom, engleskom, italijanskom, svi pomalo na grčkom, nagnuti
oko majušne karte poluostrva, precrtane iz nekog gida ili bedekera. U
međuvremenu zagledaju u lihtenmesere i navlače sonenblende na lajke i
rolejflekse koji im vise na grudima. Svuda samo kolor, malo ko,
siromah, još namotava svoj crno-beli film. U sandalama i sa ruksacima,
oni zatim pešače dugim satima (jer ovde vreme teče usporeno) po
kamenjarima; kroz masline, kiparise i trnje — od manastira do
manastira. Pokazuju pasoše sa štambilјima iz Australije i Brazila;
upisuju se u knjige posetilaca i traže da im se pokažu kodeksi sa
minijaturama iz toga i toga veka, za koje znaju unapred iz svojih
knjižica. Tako od manastira do manastira.
Poluostrvo je dugo oko četrdeset pet kilometara. Lađica vodi samo
do pola te dužine. More je svuda okolo široko do horizonta i retko
mirno. Pristaništa nema, tu je samo pesak malih plaža u zalivima ili
oštro stenje, tako da se dalјe, tamo pod litice gde uvek ima vetra, lađica i
ne usuđuje (Kserkses je zato prokopao kanal za svoju flotu galija da ne
bi morao obilaziti taj opasni rt; to se mesto danas zove, slovenskim
imenom, Provlaka).
Zato je teško doći do Velike Lavre, najstarijeg svetogorskog
manastira, koji je na samome kraju. Od poslednjeg pristajanja treba
dalјe, peške ili mazgom, još pet-šest sati. A Lavru vredi videti. Čitava
stara utvrđena varoš. Okolo zidine; unutra velike stare zgrade; u sredini
više crkava i crkvica. Retko da koji manastir ovde nije goreo. Konaci su
drveni čardaci, kao ono kod nas u Prizrenu i Ohridu. Povezani su kao
prsten oko unutrašnjeg dvorišta. Osvetlјenje daju petrolejke i sveće.
Uređaja za gašenje požara nema. Kad bukne ili počne da tinja ispod
podova, tavanica i kroz zidove, onda... onda prosto sve izgori. I sve
starine koje se unutra zateknu. Zida se novo. Opet isto kao ono ranije.
Tako kroz vekove.
Lavra nije gorela. U njoj zato ima podruma koji su videli svetoga
Savu, ako ne i svetog Atanasija. Ogromni zemlјani ćupovi puni zejtina
ukopani u zemlјu, kao pre više hilјada godina na Kritu. Stare kujne sa
otvorenim ognjištima natkrilјenim odžaklijama, kao svodovima
katedrala. Gvožđem okovane porte, sa prastarim katancima. Krupna
zlatna zrna grožđa u suncu na čardacima. — Srednji vek u potpunom
vidu.
Lavra je poslednji pravi manastir na kraju poluostrva. Pravi, jer sem
manastira Sveta Gora ima i bezbroj skitova, kao nekih filijala manastira,
koje neki put mogu prevazići i samu maticu veličinom i brojem. Ima,
najzad, i usamlјenih kelija. Težnja za usamlјeničkim životom, za
podvizanjem, terala je odvajkada lјude u pustinje. Upravo tako je ovde
na Atosu i počelo. Zato je ovaj kraj i izabran, jer je oduvek bio
nepristupačan. Od isposnica su se zatim razvili manastiri. Iz manastira
su se, onda lјudi ponovo izdvajali u samoću.
Kapsokalivija je strma litica Atosa nad morem. Kao gnezda bele se
kelije usamlјenika pribijene uz zelene uvalice. Ipak su to kućice,
crkvice, cisterne, ako ne i izvori. U pojedinim kelijama ima i po više
monaha. Oni su nezavisni i snabdevaju se kako umeju.
Ima jedan stepen dalјe: To je Karulјa. Jedna još nepristupačnija,
skoro vertikalna litica. Tu su pravi usamlјenici. Često su to samo
podzidane pećine u karstu. Izvora nema. Male cisterne prikupe preko
zime kišnicu koja, za piće i ono malo hrane, ima da traje do iduće zime.
Jede se bilјe (kod nas je rđavo prevedeno da se sveti Jovan hranio u
pustinji skakavcima, u originalu je pomenuto neko bilјe), pitomi kesten,
retko smokva. Jedanput godišnje, najmanje udalјeni manastiri pošalјu
lјude sa malo peksimita, suve ribe, zejtina, pasulјa, nešto odela —
najnužnijeg. Radi uspinjanja do pojedinih isposnica, u stenu, iznad
ambisa su zabijeni gvozdeni klinovi i načinjeni zaseci. Iz poneke niže
delije visi do talasa konopac od paviti sa korpicom. Poneki ribar tu što i
ostavi u prolazu. Tuda, inače, morem niko i ne prolazi. Turisti moraju
najmiti naročitu barku (takozvanu „angaze“).
 No, ima i najviši stepen; Te lјude turisti uopšte ne mogu uznemiriti.
Retko da ih je ko i od isposnika iz Karulјe video. Oni žive dalјe u
urvinama ispod Atosa. Ima tu nepristupačnih udolјica, pećina, možda
poneki skroman izvor. Poneka poludivlјa smokva ili maslina. Srne — i
šakali. Kažu da ima još oko desetak isposnika izgublјenih tamo (jedan
bivši iguman manastira čak). Sklanjaju se i jedan od drugoga. Žive
potpuno „kao ptice nebeske“. Ni od koga ne primaju ni hranu ni odelo,
niti ikakvu pomoć. Bez vatre su. Ne zna se ni kako žive ni kada umru.
Kad je već reč o lјudima izuzetno duboke religioznosti, ispričaću
ovde susret sa jednim takvim hilandarcem, ocem Nikiforom —
Hadžijom. On je opsluživao Isposnicu svetoga Save u Kareji. Sam je sve
radio, malo spavao, sve dnevne i noćne službe služio, prao pod crkvice,
gajio povrtnjak. Za vreme velikoga posta jeo samo jednom dnevno, i to
samo pasulј potoplјen u vodi da nabubri. I, tako iznemogao, onesvesti se
jednom služeći ponoćnu službu. Ko zna koliko je tako ležao na onom
mermernom podu, kad ga probudi velika svetlost, a tu sveti Tiron, i kaže
on njemu to i to... O, hvala ti, oče Tirone, nego ček’, niko nije odavde
otišao neposlužen — i otrči on gore, brzo skuva kaficu i snese dole
lokum i rakijicu. Kad — crkva prazna... istrči on napolјe... zora već bledi,
sunce još daleko iza snega Atosa... E, e, ode on neposlužen. Hadžija je
sve to prosto doživlјavao kao svaki drugi ovozemalјski susret.
A isti taj Hadžija je za vreme drugoga rata živeo u nekoj pustoj
kelijici, u planini, iznad puta Solun—Atina. I tu on noću siđe, između
dve masline zategne žicu, dovolјno visoko iznad druma, pa kad naiđe
nemački motociklist koji nosi valјda, neku važnu poštu, ona ga prekolјe.
Hadžija ga tom žicom čvrsto spakuje zajedno sa motociklom, izvesla na
širinu i spusti u more. Posle dođe engleski sumaren i pokupi poštu.
Čovek ne bi priči verovao da nije povelјe sa potpisom
glavnokomandujućeg celoga fronta, lorda Aleksandera, kojom se odaje
najveće priznanje monahu Nikiforu — Hadžiji. „A dolaze svi ti noću pa
me dave. Ako, sve sam ja to radio za Srbiju“ (među hilandarcima je bilo
više starih ratnika sa Kumanova i drugih vojišta). Eto gde su i religija i
patriotizam ispreplitani i izmireni.
Prema ovakvom pustinjačkom životu, veliki manastiri Svete Gore su
prave komforne palate, gde ima i tekuće vode i kuvane hrane, čak i
„bolnica“, soba sa jednim kaluđerom koji može u ponečemu da
pomogne bolesniku. Među takvim manastirima, sa istočne strane
poluostrva, kad se ide ka Lavri, ističu se Hilandar, a zatim jedan od
najvećih i najuvaženijih posle Lavre — Vatoped (rang-lista starešinstva
ide ovim redom: Lavra, Vatoped, Iviron, Hilandar). Ruski Pantelejmon
je čitava varoš, nova i potpuno neinteresantna.
Kad se obiđe rt sa Kapsosalivijom i Karulјom, naročito su slikoviti
Dionisiju i Simonopetra, sa svojim bezbrojnim spratovima konaka i
kelija, nadnesenim jedno iznad drugoga i poduprtim kosnicama, visoko
iznad ambisa. Spavati na takvom jednom doksatu iznad šuma beskrajno
dubokog mora, zbilјa je doživlјaj za koji je vredno — onom za koga takav
doživlјaj nešto može značiti — potegnuti ko zna s kog kraja sveta.
 DO CARIGRADA I BRUSE

O svemu ovome što ćemo ovde dotaći pisao je već Stojan Novaković, pre
pedeset i više godina, kada je fijakerom prešao preko tadanje turske
granice kod Ristovca i Zibevče ka Carigradu, ali je sve to ponovo i uvek
uzbudlјivo za svakog kota iole interesuju istorija, umetnost, Orijent — i
putovanje.
Kada čovek i danas sedne u voz za put ka Solunu i Carigradu, on je,
pre no što će u voz sesti, listao staru Jiriček-Radonjićevu Istoriju Srba, a
naročito Novakovićeve Srbe i Turke u XIV veku i on već gleda sve krajeve
kroz koje prolazi drugačijim očima nego ostali njegovi saputnici u
kupeu. Već umesto slike Niša, dok voz zastaje u onoj bezličnoj stanici,
čovek se seća rečenica sa stranica istorije: Tu se rodio prvi rimski
imperator hrišćanin Konstantin; tu se naš Nemanja dva puta sastajao sa
vizantijskim carem Manojlom (jednom čak i pokajnički, bosonog i sa
konopcem oko vrata), tu je Nemanja zatim dočekao krstaše Fridriha I i
samog nemačkog cara — a dok voz juri pored Jagodin-male čoveku i
nehotice, umesto današnjih austrijskih i turskih bedema iz XVIII veka,
izlazi na oči slika borbe oko stare tvrđave još 1375, kada je Murat,
zajedno sa sinom Bajazitom, uskoro posle maričke bitke, napadao Niš.
On ga je tada zauzeo posle borbe koja je trajala 25 dana i koja je bila
tako uporna da su Turci u više mahova već uspevali da provale gradske
zidine, ali su Srbi breše zatvarali džakovima sa zemlјom. Ipak su Turci
najzad pobedili.
Dalјe na jug: pod Kurvingradom (nekadašnjim Koprijanom kaznaca
Bogdana), čije se ruševine vide levo nad prugom, sačekao je 1413.
godine, u prostranome Dobrič-polјu, despot srpski Stefan Lazarević, sa
svojim oklopnicima, svoga tadanjeg suverena — ili saveznika — sultana
Mehmeda, da bi odande zajedno krenuli na Mehmedova brata Musu.
 Malo zatim se, desno kroz prozor kupea, ukazuje u dalјini Vranje i
više njega, u plavoj izmaglici, srednjovekovni grad „Markovo-kale“.
Vranje, doduše, nema ničega sa Kralјevićem Markom, ali je ipak bilo
značajno srednjovekovno srpsko mesto. Kod njega je 1454. godine
vojvoda Nikola Skobalјić jednom razbio Turke, da bi ga oni zatim,
pobedili i nabili na kolac.
Granice kod Ristovca odavno već više nema. Nešto dalјe, postament
srušenog spomenika na Zebrnjaku više Nagoričina opominje na
sudbonosnu kumanovsku bitku koja je te granice 1912. godine izbrisala.
Dalјe. Čovek i ne vidi moderan staklen peron skoplјanske stanice jer
su pred očima isuviše žive slike koje mu se preko današnjice prosto
nameću. Scupi, Justiniana Prima? Najsilniji vizantijski imperator
Justinijan se možda rodio tu negde u selu Tavrisionu? Milutin je Skoplјe
preoteo od Vizantinaca 1282. godine, da bi u njemu Dušan 1346.
proglasio carstvo, a 1349. objavio Zakonik, jedan od retkih dokumenata
feudalnog državništva toga vremena uopšte u svetu. Vukašin je, zatim,
tu kralјevao posle Dušanove smrti, dok najzad, posle Markove pogibije,
1394. godine, grad nisu poseli Turci.
Voz ide dalјe. Čovek uzalud pogledom traži na hridinama klisure u
Demir-Kapiji ostatke Strezovog grada Proseka, odakle je ovaj krvoločni
feudalac survavao lјude u ponor Vardara sa neke estrade koja se danas
navodi kao prva zabeležena pozornica u srednjem veku kod nas. U grad
Prosek je dolazio sveti Sava da pridobije Streza, a kad u tome nije
uspeo, našli su, sutradan, Streza mrtvog u šatoru. Istorija kaže da su ga
ubili njegovi lјudi.
Najzad Solun. Sveti Dimitrije, zaštitnik grada, sa ikona, probada
koplјem zgrčenu figuru pod kopitima konja. To on spasava grad od nas
Slovena u VI veku. Dušan je takođe pokušavao da uzme grad — bez
uspeha. Ranije još sveti Sava je pet puta prolazio ovuda idući za Svetu
Goru, Sinaj, Nikeju i Carigrad. I on je sa ove iste obale gledao, tamo
preko plave izmaglice mora, siluetu snežnog dalekog Olimpa — prestola
bogova.
Dug je put do Carigrada. Već je 24 časa prošlo od Beograda. Ostaje
još 24 — ali i mnoštvo reminiscencija da ih ispune; pomene i slike
prošlosti i istorijske i bliže lične prošlosti se mešaju: Tri godine
solunskog fronta, tri godine borbe, umiranja, čekanja, malarije — i
nade. Zejtinlik, malo kube usred kiparisa, a oko deset hilјada krstača.
(„Na humkama u tuđini srpsko cveće neće nići... pozdravite“ itd.).
Poznata imena okolnih položaja. Gde ono beše naša eskadrila 1916. i
1917. godine — tu negde u polјu? Sada više nema polјa. Sve kućica do
kućice — kolonisti iz Male Azije. Pa i sam Solun je ovih pedesetih
godina XX veka sasvim drukčiji. Izgoreo je gotovo ceo 1917. godine.
Sada su tu sve nove široke ulice i trgovi. Divna stara bazilika Svetog
Dimitrija unakarađena je „obnovom“ posle požara. Srećom, stare
mozaike u Svetom Đorđu i Svetoj Sofiji nisu „obnavlјali“. Ali su zato
Galerijev slavoluk preko Vija Egnacije (koja je vojske, poslanike i
trgovce vodila od Drača do Carigrada) nadzidali kako su samo umeli i
mogli. Svejedno. To je tako bilo oduvek. Ljudi su umetnost stvarali — i
upropašćavali je, dušmanski ratom, dobronamerno u miru. Kad se pođe
od Svetog Đorđa ulicom ka Svetom Dimitriju vide se u trotoaru
fragmenti ploča sa tragovima vizantijskih ornamenata. To, doduše, nisu
muzejski komadi, ali je ipak malo neuobičajena kaldrma. Pohvalno je,
pak, što Grci sopstvenom dobrom volјom i prilozima sve opravlјaju.
Idemo dalјe. Voz prolazi podnožjem planine Belasice. Eto tu negde,
na tim padinama, valјda, pobedio je Vasilije „Bulgarokton“
(„Bugaroubica“) Samuila Prespanskog, zarobio mu vojsku, oslepio, a
ostavio samo svakog stotog sa jednim okom, da slepce može vratiti kući.
Kažu da je Samuilo, kada ih je ugledao u Prilepu (docnijem gradu
Kralјevića Marka), od tuge umro. To je bilo 1014. godine.
Zatim Serez. Stari grad „Ser“, u plodnoj ravnici, sa još očuvanim
zidinama srednjovekovnog grada na brežulјku više današnje varoši.
Drama je u ravnici skoro, nigde brežulјka koji bi indicirao
srednjovekovni grad. Serez i Dramu zauzeo je Dušan od Vizantinaca još
1345. godine. Ovaj kraj držao je despot srpski Uglјeša. Posle smrti
careve velika feudalna zajednica, labilna, raspala se. Lazar
Hrebelјanović držao je Pomoravlјe. Vuk Branković Prištinu i Metohiju.
Vukašin Prilep i Skoplјe. Dejanovići Ćustendil. Hrelјa i Oliver Štip.
Simša Epir i Meteore. Uglјeša je držao Ser i Dramu. On je iz Sera
istisnuo caricu udovu, koja je kao monahinja Jelisaveta tu imala svoj
dvor. On je sebi prisvojio vladarsku titulu, a da bi sa Vizantincima
utvrdio savez protiv Turaka, odrekao se Dušanove nezavisne patrijaršije
i vratio je srpsku crkvu pod upravu Carigrada.
Ovaj kraj je bio prvi na udaru Turcima. Uglјeša je pozvao, valјda, i
ostale u pomoć. Možda se nisu na vreme odazvali. Tada su on i njegov
brat Vukašin pošli samopouzdano u susret opasnosti: pogibija na Marici
1371. No nismo još na Marici. Ima do nje još dosta. Ovo je
trećerazredna pruga. Ide se polako. Direktna linija Simplon-ekspresa
Pariz — Istambul, preko Sofije, zatvorena je za nas. Treba ići okolo.
Utoliko bolјe, inače ne bismo sve ovo videli.
Prelazimo Strumu. Ksanti. Još i danas upola turski grad, sa belim
minaretima. Nešto dalјe, od padina brda na severu do zaliva Porto-
lagosa na jugu, ravnica je presečena beskrajnim starim vizantijskim
kamenim zidom sa kulama, koje se gube unedogled. Voz ga probija. Taj
zid je nekad pokušavao da prepreči put svima koji bi, neželјeni, hteli
nadreti ka Carigradu.
Najzad stižemo do Marice i idemo dugo uz nju. Široko razlivena
reka. „Marica“, velika pogibija i kraj srpske vlasti i veličine na Balkanu u
srednjem veku. No to nije bilo baš ovde. To je bilo nešto severnije, iznad
Jedrena na Černomenu. Izgleda da su Uglјeša i Vukašin bili lakomisleni.
Zaspali su s vojskom u logoru, neobezbeđeni. Evrenos ih je, sa šakom
Turaka, iznenadio, zbunio bunovne, sanjive posekao do jednoga. Posle
toga su Turci prošetali obezglavlјenom i nebranjenom zemlјom, sve do
Šare. Marko i Dejanovići pognuli su glave. Postali su turski vazali. Emiri
turski (sultana još nije bilo) zadovolјili su se time. Turaka je bilo još
malo da bi ceo plen mogli apsorbovati. Bili su zato oprezni.
Novoosvojene zemlјe držali su preko dotadanjih, pokornih feudalaca.
Zatim sve polako i postepeno. Tako su i gestapovci radili 1941. godine.
Pre no što ćemo preći most na Marici (s jedne strane mosta —
sasvim slično igračkama sa kulama i vojnicima od olova — bela kula sa
emajl-plavom zastavom i grčki vojnik u engleskoj uniformi pozdravlјa
voz na „pred persi“; na drugom kraju ista takva bela kula. ali sa emajl-
crvenom zastavom i belim polumesecom, a nepomičan vojnik u
američkoj uniformi pozdravlјa voz)... dakle, pre no što ćemo preći
Maricu, desno divna srednjovekovna vizija grada na brdu opkolјenog
kulama i starim zidinama: Dimotika. Dimotika se mnogo pominje u
staroj srpskoj istoriji. Tu su negde u ovim polјima Turci razbili
Dušanovog kaznaca Borilovića, a u Dimotiku je dolazio s vojskom i
despot Stefan Lazarević. Turci su Dimotiku uzeli već 1362. godine, to
jest pre Marice, a skoro sto godina pre Carigrada.
Najzad brežulјci Čataldže (gde su Turci Bugare zaustavili 1912.
godine pred samim Carigradom)... San Stefano (tu je potpisan mir posle
turskog poraza na Plevni i Šipci, 1878. godine, mir koji je odmah zatim
revidiran na Berlinekom kongresu jer su se Engleska, Nemačka i
Austrija bile uplašile od ruske prevlasti)... i najzad, evo nas pred
Carigradom. Carigrad — čudo na svetu. Čudo i kao položaj i kao izgled, i
kao lepota, i kao utisak, i kao istorija, i kao... kao sve. Carigrad je
jedinstven na svetu!
Opisi Teofila Gotjea i de Amičisa su bledi. Izlišno je i pokušavati:
ogroman, rasut na nekoliko brežulјaka između kojih su plave vode
Bosfora i Zlatnog roga presečene mostovima i penušavim trakama iza
elisa feribota. Sve magličasto, plavičasto i srebrno — u jesen. Načičkano
vitkim strelama minareta i pritisnuto oblinama bezbrojnih kubeta
džamija. Uskovitlano jatima golubova. Zaglušnom drekom prodavaca
svega i svačega, sirena, nosača aviona Šeste američke flote usidrenog
usred tog blistavog i zanosnog haosa oblika, boja i zvukova... tako se
čini danas prva vizija večitog grada.
Raskrsnica Evrope i Azije. Prestonica sveta od trenutka kada je
Konstantin video da je Rim, „večiti grad“ — u stvari „mrtav grad“.
Centar jedne hilјadugodišnje istorije, kulture i životne sile koja je dala
univerzitet (na kome su predavani filozofija, retorika i prirodne nauke,
a uz koji je stvorena i enciklopedija istorije, prava, administracije i
gramatike)... koja je dala Aja Sofiju, arhitekturu efekata kojima nema
ravnih ni pre ni posle toga... koja je dala srebrne orgulјe što su svirale
pod vedrim nebom za sto hilјada slušalaca (ovi ih, valјda, nisu ni slušali
u vrevi trka hipodromskih)... koja je dala džamije Mehmeda II, osvajača
Carigrada, Sulejmana, osvajača Beograda... Bezistan (čitavu varoš pod
svodovima, gde se uz bioskopski dekor svetlosnih i zvučnih efekata
prodaje ama baš sve)... koja je dala hipodrom u kome je nekada po sto
hilјada lјudi urlalo nad pobedama i porazima „plavih“ i „zelenih“ vozača
trkačkih kvadriga (a u kome je Belizar, vojvoda Justinijanov, pobio
trideset hilјada pobunjenih građana — a hilјadu godina docnije tu je
neki sultan pobio trideset hilјada pobunjenih janičara)... Vizantion —
Konstantinopolis, gospodar sveta od Dunava do Nila i od Kavkaza do
Gibraltara... Poslednje uporište Evrope pred Turcima, a zatim centar
turske slave i sile kroz nove stotine godina.
Izlišno je nabrajati i evocirati. Na malo kome mestu sveta
koncentrisano je toliko intenzivnog života — lepog i strašnog. Za naše
srednjovekovne pretke i velikog i mučnog. Dodirnimo danas ovde bar
to:
Nemanju je ulicama Carigrada vodio kao trofej u svom trijumfalnom
defileu (dok-mu je masa zviždala, ali i divila se visokoj figuri ponosnoga
„varvarina“) imperator Manojlo 1172. godine. (Nemanja je tu, u
carskom dvoru, štošta i video i naučio, divio se freskama i mozaicima... i
posle iskoristio taj nauk). Sava je tu u Carigradu u dva maha boravio,
tako i na svom poslednjem putu od Nikeje za Trnovo (sa koga se više
nije ni vratio). Milutin je tu, zatim, na mestu zvanom „Prodrom“,
sagradio bolnicu sa mnoštvom postelјa i sa „veštim lekarima“ za sve
bolesne koji naiđu — besplatno. Isti taj Milutin zatvorio je u manastir
carigradski Pantokrator (pod kontrolom svoga tasta vizantijskog cara,
jer mu nikakav zatvor u samoj zemlјi nije, valјda, izgledao dovolјno
siguran) svoga pobunjenog sina Dečanskog (koga je prethodno dao i
oslepiti) sa unucima Dušanom, potonjim carem, i Dušicom, koji je tu i
umro i bio sahranjen. O toj bolnici njegovoj se danas ne zna više ništa
(ili bar još zasada), a crkva Pantokratora (turska Zajrek-džami) pretvara
se sada u muzej i ispod trulog drvenog patosa pojavlјuje se divan stari
pod od raznobojnog mozaika i inkrustacija mermera.
No nisu to sve veze stare naše Raške i Carigrada. Videćemo ih još.
Vratimo se sada začas samome Carigradu: imao je on svoju slavu i
veličinu, ali i vrtoglava survavanja. Slavu su mu za trenut (trenut od
nekih šezdeset godina) prekinuli krstaši, koji su pošli bili da isteraju
nevernike sa Hristova groba, pa se zadovolјili, uz put, ovom prebogatom
varoši koju su oplјačkali i tu ostali.
No Carigrad se opet digao. Turci mu zatim otimaju imperiju u Maloj
Aziji, najzad i u Evropi. Napadaju ga i opsedaju. Godine 1453. krvavo ga
pokorava Mehmed II „El Fati“, i preko tela poslednjeg vizantijskog
imperatora Konstantina XII (upola Srbina, po materi „Dragacesa“ —
Dragaša) koji se s mačem u ruci borio na samim bedemima tako da su
mu posle jedva leš poznali po purpurnim carskim čizmama, pod
gomilom ostalih leševa... El Fati — Osvajač — ulazi na konju u Aja
Sofiju, na čijem je podu krv liptala do članaka od pobijenih koji su tu
pokušali naći poslednje utočište. Pred oltarom umače on šaku u krv i
udara njome na zid svoj purpurni pečat. Od toga znaka ostao je posle
onaj kitnjasti monogram njegov i ostalih sultana. Kemal Ataturk prešao
je u XX veku preko mnogih predrasuda — Aja Sofija je danas muzej.
Amerikanac Vitmor otkrio joj je sve očuvane stare mozaike koji su bili
pokriveni lepom i krečom. I ona danas blista kao nijedan enterijer koji
su ikada duh, srce i osećaj čoveka stvorili. Nema se tu osećaj svodova
nad glavom već šatora od svilenog i zlatnog brokata razapetog pod
nebom. Turci su docnije pokušavali da kopiraju ovu arhitekturu.
Najviše su joj se približili u džamiji Sulejmana Veličanstvenog. Zatim u
onoj sultana Ahmeta II — ali sve je to ostalo daleko ispod velikog uzora,
mada su i Turci bili umetnici, punoga srca, duše i osećaja (inače ne bi
stvorili onu najuspeliju i najpoetičniju kombinaciju kakva je u zelenom
okviru čempresa bela vitka strela minareta kao kontrast onom
prostranom kubetu džamije). Pa ipak, efekat unutrašnjosti Aja Sofije
nikada nisu mogli dostići (nije mu se približio ni Mikelanđelo u
rimskom Svetom Petru). Nјihovi su enterijeri virtuozni, ali ne i zanosni.
Tamo se veština približila umetnosti. Ovde se umetnost približila
vrhuncu.
Nego, vratimo se još malo srpskoj srednjovekovnoj istoriji: pre no
što je Osvajač udario krvavom šakom svoj pečat na oltar Aja Sofije, za
mnogo koje srpsko ime Carigrad je još čuo...
U arheološkom muzeju, tu iza Aja-Sofije. nalazi se na zidu izložena
jedna kamena ploča. Grčki njen tekst kaže: Obnovi se ova kula i ovo
gradsko platno od Đurđa Despota Srbije 6956 godine (kad se odbije 5508
godina od „postanka sveta“ do rođenja Hristova dobija se 1448. godina).
Znači, te je godine despot Đurađ pomogao vizantijskome caru da utvrdi
Carigrad protivu turskih napada. On je dao novac da se grad pojača sa
obalske strane. Zna se, pak, za još jednu njegovu sličnu ploču koja je
bila na kuli sa suhozemne strane kod Jedrenske kapije, koju je Đurađ
takođe utvrđivao. (Te ploče nema u muzeju niti na kulama gde smo je
svuda tražili. Kule, pak, bar mnoge, uveliko su već u ruševinama). Sve
ovo dešavalo se je oko 1448. godine, dakle svega koju godinu pre
definitivnog pada Carigrada u turske ruke. Carigrad je najzad ipak pao,
a tri godine docnije i Đurđevo Smederevo. Turke je u njihovom usponu
bilo nemoguće zadržati. Oni su na kraju stigli i do Beča.
No reč je o Srbima. Na muci pred takvom silom, srpski vladari i
velmuži lavirali su i prilagođavali se. Prethodnik Đurđev, despot Stefan,
morao se pokoriti Bajazitu. U to feudalno doba slabiji je vladar ili
vlastelin često bio vazal jačega. Pojmovi nacionalne države i vladara koji
„služi svome narodu“ su pojmovi koji će se tek mnogo docnije pojaviti i
razviti. Tada je još bio najvažniji opstanak i prestiž pojedinaca na
prestolu. Tako se i Stefan borio, ne samo lojalno već i svesrdno, uz
Bajazita. U bici kod Nikopolјa on je lično u jurišu oborio zastavu
hrišćanskog kralјa i rešio time bitku u korist Turaka. U bici, pak, kod
Angore činio je čuda od junaštva, da se i sam Timur-lenk zadivio, ne bi li
spasao istog tog Bajazita (koji mu je na Kosovu ubio oca, kneza Lazara).
Kada nije u tome uspeo, povukao se preko Bruse, a Đenovlјani su ga
zatim (za teško zlato) prevezli u Galatu. U Carigradu mu je tadanji
bazileus onda izdao titulu despota, najviše zvanje posle carskog.
Čitavu grupu srpskih prinčeva dovele su pod Carigrad međusobne
borbe sinova Bajazitovih posle njegove smrti. Tu su bili sa vojskama i
despot Stefan i njegov brat Vuk, a i Đurađ Branković je bio tu. Jedni su
pomagali jednog od pretendenata, drugi drugoga. Bitka se vodila pod
zidinama carigradskim. Čak se, bežeći od Turaka koji su ga hteli ubiti,
Vuk sklonio u sam grad (no Turci su ga ipak zatim ubili). Posle bitke
Stefan se, pak, sklonio u Galatu. To je bilo 1410. godine.
Carigrad je pao 1453. godine. Nјegovome padu pripomogli su i naši
rudari iz Novog Brda koji su Turcima kopali minske galerije pod
zidovima i kulama grada. Od Konstantinopolisa postao je „Istambul“. Tu
je zatim bila prestonica svih sultana, pa i Sulejmana, onoga koji je
najzad (posle bezuspešnih pokušaja svojih prethodnika 1440. i 1456.
godine) zauzeo Beograd.
Kada je 1521. godine Sulejman zauzeo Beograd, on je sve Srbe iz
grada preselio u Carigrad. Jedan deo naselio je izvan varoši, severno od
grada, da čuvaju i održavaju izvore odakle se Carigrad, akveduktom,
snabdevao vodom. Tamošnja šuma se i danas zove „Beogradska šuma“,
ali Stojan Novaković već 1899. godine nije tamo više našao Srba. Drugi
deo naselio je Sulejman u sam grad više Jedi-kule. Ta se mahala i danas
zove Beligrad-mahala a vrata na gradskom zidu Beligrad-kapu. Pri
preselјenju, Beograđani su dobili dozvolu da ponesu sa sobom i svoje
svetinje, i oni su u Carigrad, pored ostalih relikvija, doneli i jednu
čuvenu ikonu Bogorodice. Carigradski Grci dočekali su tada svečano
celu povorku, što je iskoristio sultan i zatražio otkup od 1200 dukata da
ne bi sve te relikvije bacio u more. Patrijarh grčki mu je tu sumu isplatio
tako da je sve sačuvano. Ikona je bila smeštena u crkvi Bogorodice, koja
i danas postoji (mada novija — prezidana) i zove se Teotokos Beligradiu
— Beogradska Bogorodica. Stojan Novaković je video tu ikonu (i ostale
uz nju). Danas se na ikonostasu nalaze tri velike ikone. Dve „prestone“ i
još ikona svetog Nikole. Jedino ova poslednja ima srpski natpis „Sv.
Nikola“, a dole je od drugog reda ostala samo polovina, i to sasvim teško
čitlјiva. Na kraju je godina ZMZ, što znači 1539. I stil ikona slagao bi se
sa ovim vremenom. On je na sve tri ikone isti, a ova ikona Bogorodice
svakako da nije ona koju Danilo pominje da je bila u Beogradu u
početku XIV veka. Ipak, sve ovo je značajno i trebalo bi bolјe proučiti i
rasvetliti.
No nije samo Carigrad za našu istoriju tako značajan. I u Malu Aziju
je kročila noga mnogog našeg pretka, i koja kap krvi je tamo ostala, i
koji grob. I dok ne pređemo u Brusu, staru prestonicu Osmana, osnivača
trećeg turskog carstva, zatim Orhana, Murata, Bajazita (i celog niza
imena vezanih za srpsku istoriju, a sa kojima onako zvučno počinju prvi
stihovi „Gorskog vijenca“), zadržimo se još malo u Carigradu, onom
današnjem.
Onaj ko je poznavao nekadašnju čuvenu carigradsku Peru —
današnji Bejoglu — kao evropsku ulicu sa dva reda raskošnih magazina
uveče u blistavoj svetlosti i vatrometu raznobojnih reklama, taj je ovih
dana nikako ne bi mogao poznati. Uveče 6. septembra (1955), ogromna
masa demonstrirala je protiv ustupanja Kipra. Na tome bi i ostalo da
nepripravna policija nije ispustila kontrolu iz ruku. Za nekoliko časova,
od šest uveče do ponoći, više hilјada grčkih dućana, pa i stanova,
demolirano je. Roba je uništena, razbijena u paramparčad ili spalјena.
Gvozdene roletne i rešetke isečene su kao poklopci kutija od sardina.
Čitavi spratovi zjape kao posle bombardovanja. I nije to samo u
Bejogluu. On je najgore prošao, ali stihija je stigla i daleka predgrađa.
Gde god su nepoželјna prezimena na firmama mogla razdražiti masu. Ni
neke crkve grčke pripadnosti nisu bolјe prošle. U Carigradu ih je, kažu,
dvadeset devet razoreno i spalјeno. Izgleda da ovog puta lјudskih žrtava
nije bilo već da je sve bilo kao neka vrsta upozorenja, drastična
opomena, ako policija spreči dalјi razvoj. Ovoga puta ona to nije uspela.
Morala je doći vojska. Na velikom trgu kod Bajazitove džamije i
Univerziteta ulogorila se cela jedna kolona tenkova. Patrijaršiju na
Fanaru čuvaju vojnici sa šlemovima i noževima na pušci. Ima, međutim,
ponečeg što se neće moći popraviti ni nadoknaditi: u starim crkvama na
Fanaru bilo je vizantijskih portativnih ikona u mozaiku, umetničkih i
drugih dragocenosti. U crkvi Bogorodice Beogradske bila je jedna ikona
neprocenjive vrednosti. Tako je sve to i nas Beograđane direktno
pogodilo.
Iako sam dalјi bučni život nekadašnje velike prestonice sveta na
Bosforu nije bitno izmenjen i pored sveg „opsadnog stanja“ koje je bilo
zavedeno za mesec dana — dok ogromni mravinjak desetina hilјada
limuzina, autobusa i kamiona i stotine hilјada prolaznika zakrčuje ulice
sve do ponoći, dok hilјade lađa, lađica i čamaca krstare Vogazičijem
(Bosforom) i Haličem (Zlatnim Rogom) — dok sirene i reflektori krče
put kroz sav taj splet saobraćajnog meteža i vrtloga na moru, dok
dizalice istovaruju i utovaruju vagone sanduka i denjkova iz utroba
morskih teretnjaka (tu je u šumi odžaka i jarbola i plavi dimnjak sa
crvenom zvezdom na belom polјu naše „Hercegovine“) — slika varoši
ipak je jako izmenjena. Dugo će još trebati pa da nestane sve one srče
kristalnih izloga među kockama kaldrme. Između zakovanih dasaka
vide se gomile zgužvanih krpa iz kojih lјudi pokušavaju da izvuku koju
tubu cica ili koju košulјu. Uveče nekada blistava „Grande rue de Pera“
zjapi mnogim mračnim rupama. Trgovci sa neonskim reklamama
napraviće pare. Da li će se koji Grk, pak, iseliti iz Istambula i Smirne, pa
i iz kog drugog manjeg mesta zasvagda — ili će se usuditi da u
obnovlјenom dućanu pokuša da nadoknadi štetu i izgublјenu dobit... i
čekati dalјi razvoj?
Ukrcavamo se kroz najveću vrevu pod samim mostom preko Zlatnog
roga za koji kažu da je jedna od najprometnijih raskrsnica na svetu.
Turci imaju danas veoma lepe i moderne lađe. Sirene. Polazak. Ovde
galebi ne prate lađe kao ono kod nas na Jadranu, a more, isto onako
bistro, nije ni zeleno ni plavo — ono je zbilјa modro, „mramorno“. Posle
tri časa vožnje i prolaza između čuvenih ostrva Prinkipo stiže se na
maloazijsku stranu u Jalovu, a odatle, dalјih osamdeset kilometara,
autobusom u Brusu.
Predeo Anadolije je ovde bogato zelen iako je duboka jesen. Sve je
pitomo i obrađeno (Turska je uopšte bogata, ona danas čak snabdeva
ceo ovaj kraj sveta žitom). Ovim je putem (samo tada još
neasfaltiranim) prolazio sveti Sava idući iz Nikeje sa povelјom o
autokefalnosti, a tu su negde na ovim polјima i Srbi vojvode
Milutinovog Novaka Grebostreka prvi put u istoriji uopšte ukrstili
koplјa, mačeve i šestoperce sa Turcima i pobedili ih. To je bilo 1313,
kada su pošli u pomoć Vizantijcima. Najzad, valјda je ovim putem bežao
posle poraza Bajazitova na Angori i srpski despot Stefan Lazarević.
Nikeja se ne vidi. Ona je nakraj tamnoplavog jezera koje, onako
među planinama liči na Ohridsko jezero.
I najzad, Brusa pod gorostasnim Vitinijskim Olimpom, planinom
nekad punom prvo vizantijskih pustinjaka a zatim muslimanskih
derviša, i svetaca i jednih i drugih. Brusa, prestonica i kolevka
Osmanlijskog Carstva. Osman, Orhan Murat I, Bajazit, Mehmed I,
Murat II... koliko je od ovih imena duboko u srpskim letopisima, u
staroj istoriji i sudbini! Mora biti da je to bio divan neki grad kad ga je
Osman deset godina držao opsednutog i kada je, čuvši pred smrt da ga je
najzad osvojio njegov sin Orhan, naredio da ga tu sahrane. Sahranili su
ga u staroj vizantijskoj crkvi Svetog Ilije pretvorenoj u džamiju. Tu je
zatim sahranjen i Orhan, no crkvu su razorili anadolski zemlјotresi.
Sagrađena su novija turbeta, ali ima još mnogo i divnih, starih. Cela
Brusa je jedan veliki mauzolej osmanlijskih sultana sve do Osvajača
Carigrada.
 Jedna od najveličanstvenijih džamija ne samo Bruse već možda i
celog islama je stara Ulu-džamija („velika“). Ono što je Aja-Sofija u
svojoj vrsti, to je u drugoj jednoj ova džamija. Koncepcije su skoro
suprotne: tamo je jednostavna šuplјina prostora pod džinovskim
svodom — ovde je jednoliki ali harmonično skloplјeni skup dvadeset
kubeta koji nosi šuma teških stubaca. No ovakvom prostom i
ubedlјivom rasporedu ništa ne smeta što nije prostorno čist. I široka
čipka je motiv složen, pa može biti i isto tako uspeo kao ornament sa
jednom centralnom dominantom. Tako i ovde. Ta široka rasutost
motiva, uokvirena čvrstim kvadratom u jednu celinu, deluje
monumentalno. No nije to sve. Ovde i poezija ulazi u opšti efekat: ceo
prostor pokriven je ozgo bezbrojem svetlih kubeta a zastrt je dole starim
ćilimima (jedan sasvim svetlo zelen, ne zna se da li je lepši s lica ili,
zavrnutoga kraja, s naličja, sa milionima najsitnijih čvorića rukom
vezanih negde pod šatorom nomadskim u pustinji)... I usred toga
prostora jedna je kupola izostavlјena a ozgo ostavlјen krug plavoga neba
kroz koji se prosipaju zraci sunca i rasipaju dole po šedrvanu, sve u
tihim mlazevima kaskada i vodopada — a kroz svu tu raskoš kaplјice
svetlosti i vode slobodno lepršaju i sedaju na vreže zelenila sive gugutke
i golubovi. Vrt usred bogomolјe! — Valјda samo u mavarskoj Španiji —
Granada i Alhambra — postoji nešto zanosnije.
Rekli su nam: „O, pa vi još niste videli ono najlepše!“ — Videli smo i
to: Ješil-džamiju („zelenu“) „najlepšu u islamu!“ — da li baš najlepšu? U
svakom slučaju veliku lepotu. Mada su joj zemlјotresi rastresli divne
pločice sa zidova, ipak ih je još ostalo dovolјno da uzbude čoveka kad
uđe u noć, po akšamu. A ne zna se, neki put, kada je efekat veći — danju
ili noću pod kandilima? Tada se zidovi, pokriveni kao tirkiz
bledozelenim emajlom pločica fajansa prošaranog teškim zlatom,
doslovno „upale“. U toj svetlozelenoj polutami sve tada treperi kao
bezbroj onih kandila i tankih mlazeva šedrvana koji se nalazi usred ove
bogomolјe.
Na Orijentu se tek oseti šta znači plemenitost samog materijala u
umetničkom delu i koliko je ćilim izrazit baš svojim tkanjem, a emajl ili
mozaik materijom rastoplјenog stakla ili gleđi. No ostavimo zanos
umetnosti i vratimo se opet realnosti istorije.
 Brusa! Odavde je Murat I pošao na Kosovo — i tu su posle doneli
njegovo mrtvo telo (a turbe kraj Sitnice čuva njegovu utrobu i obeležava
mesto podviga Miloša Obilića). U staroj, još vizantijskoj banji Čekirge
kraj Bruse nalazi se njegovo nadgrobno turbe. Tu se čuva i njegov bojni
šlem zavijen turbanom i njegova pancirna košulјa. No pored njegovog
sarkofaga pokazuju i dva druga „nekih pogublјenih srpskih velikaša“,
kažu, onih koji su morali da doprate mrtvo telo sultanovo sa Kosova.
Pri povratku iz Čekirge, na ulasku u Brusu, nalazi se, u gustim
kiparisima, džamija i nadgrobno turbe Murata II, u čiji je harem bila
dovedena Mara, kći Đurđa Brankovića. Još je Stojan Novaković
zabeležio, tu ukraj vrata, jedno turbe sa dva groba, „dveju srpskih
kneginjica“. On nije mogao rasvetliti pitanje koje bi to Srpkinje bile.
Najprirodnije bi bilo da je jedna od njih Mara. No za nju se zna da se, po
smrti Muratovoj, prvo vratila ocu u Smederevo, a da je zatim, po smrti
Đurđevoj, pobegla natrag Mehmedu II, koji joj je dao zemlјu u Ježevu
kod Sereza, gde je živela skoro kao prava vladarka, a umrla i sahranjena
u manastiru Kosinici. Stojan Novaković se domišlјa da bi drugi grob
mogao biti njene sestre Kantakuzine. No za ovu se zna da je sahranjena
u Konči kod Radovišta.
 Najzad, i Olivera, kći Lazareva, bila je udata u harem sultana
Bajazita. No ona se posle smrti Bajazitove (i pošto ju je brat Stefan
otkupio od Timur-lenka, koji je ceo sultanov harem bio zarobio kod
Angore) vratila Stefanu i živela u Beogradu. Ne zna se kad je umrla i
gde je sahranjena.
Brusa je i inače vezana za staru srpsku istoriju više no mnoge srpske
varoši, ali posebno je zanimlјivo ovo: u Carigradu se, valјda tek sa
svakim stotim čovekom na ulici čovek može sporazumeti našim jezikom
— u Brusi, pak, sigurno svaki deseti ili dvadeseti govori srpski. Posle
1912. godine mnogi su se naši muslimani preselili u Malu Aziju.
Nekada, pak, i veliki Mehmed II govorio je srpski.
Idući tragom stopa svetoga Save čovek mora i do Nikeje. Jedva se
nekako u Brusi objasni na prašnjavoj autobuskoj stanici, tamo skoro
izvan varoši, i ujutro se smešta u već prepunu neku krntiju, među
zavežlјaje i bebe što plaču u pelenama iz kojih curi po sedištima. Posle
dugog trangalјanja šofer ga istovaruje na jednoj skoro pustoj raskrsnici i
objašnjava rukom da će tu doći drugi autobus, onaj koji ide za Nikeju
(Nikeja se turski zove Iznik). Tu nekakvo turbe sred puste polјane i neki
Bošnjak, kojih ima svuda, objašnjava da je to grob Nasredin-hodže, O,
pa to je čuveni Sremčev Nasradin-hodža. Bože, kako je svet mali.
Nailazi ipak i taj drugi autobus... i najzad se dole kraj prostranog plavog
jezera ukazuje Nikeja.
Nekada ogromna krstaška tvrđava, valјda najveća srednjovekovna
tvrđava uopšte, danas prostrane ruševine zarasle u zelenilo, sa sasvim
malim seocetom u sredini. Carigrad su bili zauzeli krstaši. Vizantisko
Carstvo se bilo raspalo na ovaj deo u Nikeji i onaj drugi u Mistri, u
Grčkoj. Sveti Sava je bio došao ovamo da dobije pristanak za potpunu
samostalnost srpske crkve — i dobio je. A velika bazilika u kojoj je
obavlјen taj svečani čin evo je sad, u ruševinama do temelјa.
Već je veče. Autobus polazi natrag sutra u zoru. Nasred seoceta od
svega nekoliko kuća, kafana. Pred njom po prašini šetaju dve pitome
rode. Gore nad mehanom jedna jedina velika soba i u njoj sedam
kreveta. Prstima se sporazumevam s mehandžijom. Plaćam duplo, ili
koliko god hoće, ali da žena i ja spavamo zasebno. I posle večere
penjemo se mi, kad ispred one sobe već spavaju tu na podu neki lјudi a
sve im bose noge vire ispod ponjava. Mehandžija nas sa svećom u ruci
dopratio, smeje se i kaže nešto kao „eto, sve je u redu“. U našoj sobi sa
sedam praznih kreveta pod od dasaka između kojih dole iz mehane
probija svetlost. Stenica nije bilo a to je glavno.
Autobus polazi u samu zoru. U avliji duga vodovodna cev sa
nekoliko slavina. Turci goli do pojasa zaplјuskuju se. Moja žena i ja
umivamo se i peremo zube, barabar s njima. Svi se smeju. Častim celo
društvo šerbetom. Penjemo se u autobus. Svi veseli. Neko tamo ostrag
peva baš ono naše poznato „aših aša, konja jaše subaša“... razume se,
nekim turskim rečima. Eto tako, svet je ipak mali, a nas u ovom
njegovom deliću vezuje neka tamo daleka prošlost koja već bledi, ali se
ovde-onde još nazire.

Vraćali smo se lađom iz Male Azije ka Carigradu. Noć je bila

zvezdana. Zvezdana u indigo-tamnom svodu gore („Ponire more više
moje glave — i nebom dane ribe od kristala...“), zvezdana kao odblesak u
fluorescentnom crnom moru dole, zvezdana, najzad, daleko na
horizontu gde je, isprva kao neki daleki mlečni put, rasla da se na kraju
pretvori u krupne (vangogovske) zvezde osvetlјenog Carigrada koji nam
je dolazio u susret... I najzad smo uplovili u to blistavo sazvežđe. Pristali
smo.
Samo jedna vizija bila je još blistavija od ove. To je bilo onoga dana
kad smo, opet lađom, pošli Bosforom tamo do kraja, ka Crnom moru.
Opet je bila noć i odjednom se brod našao pred kulisom jednog
pozorišnog dekora koji je predstavlјao tri visoke kitnjaste kule nekog
srednjovekovnog grada, povezane izupčanim zidovima. Sve navrh stene
i sve u aureoli bengalske vatre, sa dubokim plamenim refleksom kroz
tamno more sve do broda. To je bio Rumeli-Hisar, koji je sagradio
Mehmed II da bi presekao moreuz i potpuno ugušio Carigrad pre no što
će ga zauzeti. Danas su ga Turci osvetlili reflektorima i načinili za
mornare sa nosača aviona američke šeste flote — i za nas sve — jednu
zbilјa feeričnu viziju.
Dalјe tamo, na kraju Bosfora iza koga se crni još samo prostrano
Crno more, moreuz su preprečila tri reda sijalica na vodi. To su tri reda
teških čeličnih mreža spuštenih vertikalno sve do dna: U Bosfor se ne
može ući iz Crnoga mora.

Prefekt Carigrada na rastanku je rekao: „Vi Srbi i mi Turci bili smo i

prijatelјi i neprijatelјi... ali vekovi su tu... kako god da je bilo, svi smo mi
vezani za tlo Balkana. Ono je naše, pa ga ni danas, zajednički, nećemo
dati nikome kome ne pripada!“
 ZAPIS IZ VOZA „TALGO“

ILI ŠPANIJA KAKVA SE NAJČEŠĆE VIDI

Izgleda izlišno pisati o koridi i toreadorima, posle Blaska Ibanjesa,
Hemingveja, Rastka i tolikih drugih. Pa ipak, to su stvari koje svaki
čovek vidi i doživi na svoj način. Pikaso i danas, šezdesetih godina ovog
veka, sa najvećim uzbuđenjem prati svaki gest El Kordobesa. On to čini
kao znalac. I zbilјa, samo tako vredi gledati koridu, veštinu sa kojom
torero namami bika i sprovede ga purpurnom muletom tik oko svoga
kuka, a da i ne pomeri svoja stopala. To isto izvede klečeći na jednom ili
oba kolena („adorno“), a ima tu i drugih finesa i bravura. Još mi je
uzbudlјivije videti „banderilјera“ kad namami bika da jurne na njega i
sam mu pođe pravo u susret, pa u poslednjem delu sekunde, kad se
susretnu, odskoči u stranu, zabivši životinji u grbinu dva kratka koplјa
sa lepršavim pantlјičicama.
Sve ostalo, pa i samo ubijanje na kraju — već su rutina i čovek se
uvek mora setiti koliko je sve podešeno da se bik postepeno ošamuti, a
naročito da se izmuči i pusti da što više krvari, kako bi životinja skoro
malaksala kad pred nju stane matador da joj između lopatica zarije
estok (po mogućstvu) pravo u srce. Tu je sad sva veština tačno pogoditi
vrat između kičme i leve plećke. Zariti mač i odskočiti u stranu. Mač
treba da otprve prođe ceo, skroz do balčaka. Bik, kako se zaleteo, pođe
još nekoliko koraka, klekne i opruži se u stranu. „Olee.“ Trijumf. Torero
ide ukrug oko arene i pozdravlјa publiku. U ruci mu je odsečeno uvo
bika. Bacaju mu cveće, cigarete, šešire (koje vraća bacajući ih natrag).
Sve je ovo veoma, veoma mučno, i da nije onih bravuroznih veština sa
„pasovima“, ne bi vredelo gledati. Jedanput ipak treba videti da bi se
skinula romantika sa cele te privlačnosti. Samo veliki majstori čine od
svega ovoga još nešto izuzetno, ali i finese njihovih virtuoznosti treba
umeti poznavati i osećati. Ostalo je rđav i jeftin cirkus.
Slično je, donekle, sa čuvenim španskim igrama. Gore, više Granade,
živeli su u pećinama izdublјenim u obronku zemlјe, čak doskora, pravi
Cigani, koji su kao svi Cigani umeli da se vesele, da sviraju i da igraju. I
to su bile jedine autentične španske igre na svetu. Pravi „flamenko“ i
„segidilјa“. Posle je došao turizam, i danas organizovane družine
nakićenih Hitana, u još nakićenijim pećinama, sačekuju u deset sati
noću autobuse pune grupa sa vodičem na čelu, i odigrava se rutinska
predstava. Pozorište, cirkus. Sve je uplaćeno u Nemačkoj ili
Skandinaviji.
Nešto drugo je u Barseloni. Tamo svake nedelјe uveče svira muzika
na velikom trgu ispred gradske kuće. I tu se iskupi sva mladež toga
grada (od skoro dva miliona stanovnika), podeli u dvadeset, trideset
grupa. U sredini svake skinu se cipele i obuku narodske platnene
espadrile (to tamo nose selјaci umesto naših opanaka). Zatim se uhvate
za ruke. Visoko ih uzdignu. Izdignu se i sami na vrhove prstiju. Igraju
neka čudna kola. Spora i ritmična. Prastara narodska. Ritam je skoro
kao ono „teškoto“ makedonsko. Dvadeset, trideset prstenova mladića i
devojaka. Svi mirna lica, ozarena samo uličnim svetilјkama. Bez ijednog
vriska, satima... Lepo. Veoma lepo. Folklor je tako autentičan da
podseća na vekove prošlosti nepromenjene.
I najzad, nevezano sa svim ovim ranijim, nešto neočekivano ali
spektakularno. Nedelјa je. U Kordobi je postojala najveća džamija na
svetu, mavarska Meskita: osamsto stubova nosilo je divne šarene
mavarske lukove. Sve kao ogromna polumračna šuma. Posle su u
jednom delu njenom izgradili džinovsku katedralu. I evo, u nedelјu pre
podne bila je služba. Nije se moglo ući jer je ispred crkve bila parada.
Postrojen veći vod vojnika sa noževima na puškama. Nasred muzika
trube, doboši. Generali, raport, trube. I sve to najzad ulazi u crkvu.
Ispred crkve divan plato, vrt narandži u plodu. Kroz njega silan narod
ulazi za vojskom u crkvu. Sve pred oltarom. Služba, orgulјe. Odjednom
truba, ječi kroz visoke svodove. Redovi postrojene vojske kleče pred
oltarom. Noževi na puškama svetle u polutami kandila. Tišina. Nov zvuk
trube. Svi se dižu. Muzika i vojska u dvojnim redovima, izlazi iz crkve
sva u ratnoj opremi. I generali skidaju bele rukavice, izlaze. Narod.
Gužva. Čudo!
Čuje se šklјocanje foto-aparata. Ručne kino-kamere tiho zuje. Turisti
neumorno fotografišu.
U Španiji je razvijen vazdušni saobraćaj. Malih „daglasa“ (DC—3)
uopšte nema, nego samo aviona tipa „konver“ i još više „karavela“. Let
iznad Španije omogućava da se uoči jasna razlika između severnog
platoa (na kome je Madrid) i južne nizije. No, mada je obrađena,
zasejana i zasađena (masline i pomorandže na jugu), odozgo gledana,
zemlјa izgleda siva i siromašna. Šuma malo. Sela retka. Zbijene kućice
pokrivene ćepamidom okreću svoje sure kamene zidove bez ikakvih
otvora polјu. S mesta na mesto vide se polјoprivredna gazdinstva sa
svim zgradama zatvorenim u pravilan četvorougao, sa otvorenim
„patiom“ u sredini. Čoveku koji je očekivao da u Španiji uvek vidi, na
primer, zvonik crkve usred sela pašće u oči da u ovoj zemlјi seoskih
crkvenih zvonika ima malo.
Na jugu, kuće se bele od kreča, na suncu. Tu se vide ogromne kapije,
drvene, a ukrasno okovane spolјa, neverovatno slične kapijama sa
Kosova i iz Metohije. Uopšte, na jugu je jak odblesak duha mavarskoga.
Duha srodnog orijentalnome duhu naših balkanskih kuća.
Što se tiče železnica, u svim „bedekerima“ i „guides bleues“ piše da
one u Španiji nisu na visini. Možda je tako i bilo. Međutim, čoveku se
danas može desiti i sledeće. Izgleda skoro neverovatno, ali je
autentično. Kad voz „talgo“ (to nije voz najvišeg ranga jer iznad njega
Stoji „puerta del sol“, a ispod njega „taf“) ujutru krene iz Madrida
prema Irunu (granica Francuske), stjuardesa prvo poželi putnicima
srećan put, a dva kelnera u belom postave ispred svakog putnika (cela
kompozicija je sastavlјena od vagona sa pulman-fotelјama, odvojenih
kupea nema) naročiti stočić i serviraju besplatan, baš bogat doručak.
Tiha muzika se čuje za sve vreme puta, a vazduh je klimatizovan. U WC-
y topla voda. I sve to u drugoj klasi.
Klimatizovan vazduh je normalna stvar u sobama svih bolјih hotela i
restorana u većim varošima. Po hotelima i restoranima bakšiš je
uračunat (10 odsto) i niko ne očekuje ništa preko toga.
Beč ima svoje kafane i poslastičarnice. U Francuskoj se sedi svuda
napolјu za stolovima — na Monparnasu se zimi postavlјa, između
stolova, nešto poput velikih mangala sa raspalјenim ćumurom. U
Španiji se pred ručak i večeru mezeti s nogu (bezbroj vrsta hladnih i
toplih predjela, sve otvoreno i vidno), uz čašu vina, pred dugim pultom.
Tu se svi traže i susreću, pozdravlјaju, zadržavaju malo, i odlaze. Ipak,
za sat-dva, oko podne i uveče, teško se može naći mesto. Nigde više toga
nema. Bar ne u Evropi.
Lepote Španije su i prirodne i umetničke. Pomenimo samo Granadu.
Tu u otvorenome patiju Alhambre cveta mirta, a usred nje, u ogromnom
basenu, kao u ogledalu, beli se sneg na liku visoke Sijere Nevade.
Alhambra je čudo za sebe. Umetnost muslimana ima svojih čuda širom
kontinenata. Preko carigradskih džamija i Samarkanda, čak do Indije.
Već i sama koncepcija siluete jedne džamije, sa plitkom oblom masom
kubeta i visokim vitkim usklikom minareta uz njega je, u osnovi, nešto
najpoetičnije što je ijedna arhitektura stvorila. Ovde je reč o palati svoj
sazdanoj od tremova, čipke cizeliranih ornamenata i šedrvana — sve
protkano šarenim cvetom. Zbilјa jedinstveno na svetu. Tako i Meskita,
velika džamija u Kordobi. Tako i minare iščezle džamije Hiralde u
Sevilјi.
Toliko o arhitekturi. No slikarstvo je posebna vrednost stare Španije.
Dovolјno je pomenuti tri imena: El Greko, Velaskes, Goja. Dovolјno je
biti pola dana u muzeju Prado u Madridu. Prado je jedan od najbogatijih
muzeja sveta. Tu se počinje sa fra Anđelikom, a završava sa Gojom.
Uzgred više Ticijana — od koga dve velike, neuporedive Venere, ravne, u
najmanju ruku, onim dvema iz Uficija u Firenci. Samo bogatije,
raskošnije. Više Leonarda, Rubensa, Rembranta... Ali sve bledi prema
onih valјda dvadeset sala sa El Grekom, Velaskesom i Gojom.
Prvo El Greko. Dugo zaboravlјen, danas u modi. Gde je njegovo
pravo mesto? Čini se da treba prvo videti Tintoreta u Veneciji. Samo,
dok je Tintoreto bacao uskovitlana tela (u svim mogućim skraćenjima)
kroz prostor, puna zemalјska, lјudska tela, trudeći se da da, ipak,
prirodne zemalјske predstave, dotle El Greko vitla isto tako
uskovitlanim ali već zamišlјenim nezemalјskim vizijama pa mu ni tela
lјudska nisu anatomski korektna već prilagođena opštem efektu vizije.
Tako i kompozicija. Tako i boja. Tako i pejzaž (onaj veličanstveni
„Toledo“ u Americi). I najzad, cela logika „prirodnosti“ uopšte. U boji, a
naročito u igri osvetlјenjem, on je isto tako „nadrealan“, pa i kada daje,
naoko, isečak iz prirodnog zbivanja, kao u Sahrani grofa Orgasa. On to
ne čini prosto, prirodno i direktno već uvek drastičnim, najuzbudlјivijim
efektima. Sahrana je nesumnjivo jedna od najvećih slikarskih
dragocenosti svih vekova. Ima mnogo velikih slikara sveta koji
zadivlјuju, malo ih ima koji ovako uzbuđuju.
Velaskes ostaje na liniji prirodnog predstavlјanja realnih zamisli.
Veliki majstor kompozicije, boje, fantastične igre, u kojoj se titra
suprotstavlјajući čas osvetlјenu figuru, ili deo, prema tamnom, i
obratno, hladnu partiju prema toploj, dajući izvanrednu dinamiku
kompoziciji. Predaja Brede je veličanstveno platno, ali su Meninas ipak
vrhunac kompozicije u volumenu, boji i svetlosti. Pravo je čudo kako taj
čovek sa nekoliko poteza četkicom daje iluziju detalјa, i nakita, i
karaktera najraznovrsnije materije. No ovo je samo jedna od njegovih
vrednosti.
I najzad, najveći Goja. To je čudo kako je i šta taj čovek sve radio.
Stotine malih crteža i bakropisa (akvatinta) sa najoštrijim kritikama,
podsmehom, duhovitošću, a i rezignacijom. Desetine velikih platna sa
najvrednijim sižeima, namenjenih da se izvedu kao dekorativni zidni
tepisi. Tu ima takve radosti, bezbrižnosti, ne samo u sižeu već i u
anđeoskim bojama i ozarenosti lica u senci pod suncobranima. Pa onda
veliko, dramatično i potresno Strelјanje. Ne samo po sižeu, kompoziciji,
gestovima i izrazima lica već i kroz strašne one boje varoši u mraku,
pozadi, i užasa osvetlјenog onim velikim fenjerom sa zemlјe. Ovo je,
svakako, takođe jedna od najubedlјivijih slika svekolikog slikarstva
sveta.
Uzgred, možda bi trebalo već jednom razbiti onu priču nekih
neistoričara umetnosti, da se Goja podsmevao kralјevima i kralјicama,
prinčevima i princezama, karikirajući ih. On je bio plaćen dvorski slikar
i izleteo bi iz službe da se „gazdama“ nije dopalo kako ih je slikao. A vidi
se da su svi na dvoru baš takva lica imali (na primer Marija Lujza je na
pet raznih portreta uvek ista i baš takva). Nјima verovatno nije izgledalo
da nama danas mogu biti smešni — i to je sve. Što se tiče famoznih Maja
(„vestida“ i „desnuda“) one mogu biti i prilično razočaranje, ako ih čovek
unapred precenjuje. Goja je toliko raznovrstan i toliki majstor svega i
svačega da sebi sme dozvoliti da se (kao ono Renoar, na primer) poigra i
na granici kiča. Ima deset punih sala Goje u Pradu.
Jedna opaska u vezi sa starim slikarstvom uopšte. U vreme kada nije
bilo fotografskih aparata, i naročito ne filmova u boji, trebalo je „što
prirodnije“ predstavlјati. Danas se od slikarstva ne traži ni da priča,
objašnjava, čak ni da bilo šta predstavlјa; ono se svelo na mali format.
Otišlo je suviše u analizu i sažetost i odbacilo sve što nije čisto slikarska
vrednost. A ko je danas u stanju i da napravi onako velika i slikarski
bogato ispunjena platna?

Turizam nije samo površna preokupacija. U njegove sfere ulazi i

velika, ozbilјna umetnost, a nje i te kako ima u Španiji.
 DVADESET DANA NA POLUTERETNјAKU

ILI NAŠIM BRODOM DO NјUJORKA I NATRAG

Više naših poluteretnih-poluputničkih brodova polazi svakih desetak
dana iz jadranskih ka atlanskim pristaništima na obali severne Amerike.
Prenose raznu robu tamo i ovamo, ali primaju i do dvadesetak putnika.
Takvi su i brodovi „Jugolinije“ koji polaze sa Rijeke.
Put od Rijeke do Nјujorka traje oko dvadeset dana. Prednost je nad
čisto putničkim brodovima u tome što ima malo putnika, mirno je, bez
gužve, muzike i igre. Pristaje se u mnogim pristaništima uz put
(Veneciji, Napulјu, Đenovi, ponekom pristaništu Španije i Afrike). Uz to
je i jeftinije, s ipak osetnom razlikom u ceni A-klase i one turističke.
Kabine su prostranije nego na mnogim putničkim brodovima, imaju i
„erkondišening“, nema kreveta jednih nad drugima. Postoji i salon i dek
sa promenadu. Hrana dobra, posluga pažlјiva...
Kad je more mirno, sve je u redu, inače pomažu pilule. Gleda se
utovar i istovar iz dubokih skladišta broda. Dani prolaze. Razume se,
novina nema, a više dana, nasred okeana, ni radija ni televizije. Poneki
izveštaj „Tanjuga“ se uhvati, i to je sve. Skoro nikakve veze (bar za
putnike) sa događajima i zbivanjima u ostalom svetu. No, i to ima svojih
dobrih strana, ako se sve uzme i kao odmor.
Na brodu je putnika svakojakih. Kada se plovi odavde, onda su to
većinom Jugosloveni koji idu rođacima i prijatelјima. Ređe pokoja cela
emigrantska porodica. Kad se brod vraća ka Evropi, onda sam
Amerikanac. Jedan par uopšte nema stalnoga mesta stanovanja već ima
dolare koje troši malo u Švajcarskoj, malo u Hongkongu, malo u
Honoluluu. Drugi par putuje od Amerike do Evrope i natrag ne silazeći
sa broda; i kažu — tako svake godine, evo već petnaestak puta, razume
se, ne uvek na istu stranu, ali uvek poluteretnim „frejterima“. U jednoj
kabini prve klase putuju, sa svojim čuvarem, dva psa, i za njih se plaća,
razume se, posebna karta. Tu su uvek i čupavi „hipici“. Muški i ženski,
ne zna se tačno ko je šta. To nisu oni mladi lјudi koji su se ovog proleća
1968. podigli u Parizu, Berlinu ili Londonu na dosad nezapamćene
demonstracije. Šlјapkaju bosi po salonu broda i, srećom, ćute (skoro
zagonetno ćute kao kakvi trapisti — takva im je, valјda, filozofija), a
kažu da to dolazi, možda, i od marihuane. Jugoslovenski brodovi su
jeftiniji, a pročulo se i da su udobniji od mnogih drugih. Naši veoma
drže do svoje „bele flote“ i sve se na palubi, od katarki do linije talasa,
farba belo, a drvenarija lakira pre svakog putovanja. Kažu, tako smo
sada već treći po dobrom glasu u svetu.
Po Mediteranu se pristaje ovamo i onamo. Naši brodovi rade najviše
sa Italijom, Španijom i pokojim pristaništem severne Afrike. Galebi
neumorno mašu krilima iza krme broda jer su, valјda, kroz generacije
već zaklјučili da je lakše loviti lјuske od krompira koje kuvar baca u
more nego brze ribice. Zatim i oni nestaju. Kroz Gibraltar, „Herkulove
stubove“ (i zbilјa, stene njegove s jedne, i još više, stene Seute, s druge
strane, „podupiru nebo“), izlazi se na okean. Danima se tu više ne
sretne nikakav drugi brod. Samo dalek, beskrajni krug horizonta (evo
zašto su stari Grci mislili da je zemlјa kao čanak). S vremena na vreme,
ima i malih senzacija: pojavilo se trougaono peraje morskog psa, ili čitav
kit kako visoko pušta mlaz vode i pare, ili jato delfina opkolilo ribu
ukrug, pa se sve beli od gužve. Čak je proplovio nedaleko od broda i
prednji deo nekog malog razlupanog čamca. Ko zna, možda posle nekog
brodoloma. Bolјe ne misliti na takve stvari. Žute alge plove dalјe
Golfskom strujom...
Na palubama jedni leškare, čitaju, piju koka-kolu, drugi kleče,
ribaju, stružu, farbaju, vuku neke lance... Duboko dole nema više ložača
ni kazana, temperatura je nepodnošlјiva, a isparenja od nafte ubistvena.
Brod ima četiri ili pet skladišta, dubokih kroz čitave spratove (samo
pod vodom je oko osam metara, a toliko i nad vodom). Ozgo se nadnosi
šuma dizalica, koje na dno spuštaju i izvlače neshvatlјive količine tereta:
čitave vagone rude, blokove mermera iz Karare, burad sa korama od
pomorandže, pisaće mašine, traktore, limuzine... Vide se, čak, i
sandučići u kojima gmižu žive kornjače, spakovane u vlažnu mahovinu.
Posao dokera koji sve to pakuju, spuštaju, prevlače i izvlače, svakako je
najteži fizički napor koji čovek uopšte može zamisliti. Dizalice nose, čak
se i čitavi mali traktori i elevatori spuštaju na dno da pomognu u
prenošenju preteških predmeta, ali treba hilјade tona prihvatiti i
smestiti, u znojnoj vrućini, u vazduhu koji se jedva udiše, u paklenoj
larmi mašina, lanaca i neartikulisanih glasova i u stalnoj opasnosti
(doduše, nadnica može izneti i do 70 dolara, pa i više). U Ligornu je
pukla čelična kuka na pola puta, i jedan mermerni blok od šest hilјada
kilograma pao je sa velike visine, srećom, samo na jedan kamion koji je
prepolovio, a ne na lјude u skladištu. Bio je to jedan veliki relјef sa
kopijom Leonardove Tajne večere, izrađen u Karari za neku crkvu u
Baltimoru. Tako se iz našeg Bora vuče bakar u Ameriku; iz Amerike
bakarna žica u Jugoslaviju; iz Jugoslavije drvo u Ameriku; iz Amerike
drvo... ko zna kuda. Trgovina. Inače, za trgovce i špeditere, koliko da
znaju: niko ne ferma ono „ne tumbaj“, „pazi staklo“ itd. Sanduci, bale i
kutije, sve to leti, prevrće se, tumba, pa, bogami, poneki put i razlupa.
Valјda je to tako već predviđeno i u kalkulacijama osiguravajućih
društava.
 U svakom pristaništu tovare samo domaći radnici. U Ankoni se
desilo da su po keju letele neke mandoline, a u Valensiji je na nekim
velikim balama krupno pisalo „ne tovariti kukama“, pa su ipak velike,
oštre kuke nemilice cepale platno džakova i roba se prosipala, pomalo,
na sve strane. Kažu da na kraju ipak tako ispadne jeftinije nego da brod
izgubi jedan dan. Najbolјe se radi u italijanskim lukama. I u Nјujorku
rade Italijani (kažu, čak, obično pripadnici nekog „mafija-sindikata“).
Oni prosto nabacaju stvari jedne preko drugih. Brodu se žuri. Teški
gvozdeni poklopci skladišta se zatvore, i tek sutradan posada mora da
silazi i sve da sredi, jer sve mora biti čvrsto složeno radi ravnoteže
broda, naročito pri nevremenu kada stvari lete skraja nakraj. U
Nјujorku se svaki prekovremeni čas rada plaća trostruko; u Tangeru, na
obali Afrike, radnici se zadovolјavaju već i time što imaju posla.
 Na putu preko Atlantika časovnik se postepeno pomera jer je razlika
u vremenu između Rijeke i Nјujorka pet časova. I tako, posle dvadeset
dana plovidbe, ulazi se najzad, ispod visećeg mosta raspona više od
jednog kilometra, i prolazi pored velike „Slobode“ u zabačen i prlјav
„pir“ Bruklina.
Nјujork je svet za sebe. I po izgledu i po životu koji se vidi. Sve
velike varoši Evrope nekako su, bar donekle, slične kategorije.
Manhatan začudi i zadivi. Kao kakav ogroman spomenik, zbijena šuma
blokova kuća, prema čijoj su visini ulice ipak ostale uske. Saobraćaj u
njima nekako skladan, čak ne ni suviše bučan. Ljudi vrve, gamižu, rade
— rade mnogo. Nije lako zaraditi dolar. Jedan naš čovek kaže: „Ja ovde
imam da radim u jednom danu, koliko sam na Rijeci radio celu nedelјu.“
Tempo je nezadrživo zahuktan. Mora se zaraditi da bi se živelo. Ko se ne
bori, taj potone. Na drugi način se ne može „snaći“.
Ovo što se „spolјa“ vidi, to je visok materijalni i tehnički nivo
civilizacije. Većina biroa, prodavnica, pa i autobusa rashlađuju se preko
leta. Između varoši drumovi imaju i po tri paralelne trake u jednom i
drugom pravcu. Automobili su većinom velika, duga kola. Železnicom se
sve manje putuje. Autobusi („Grey hound“, „Marc“ itd.) brzi su,
prenatrpanosti nema, niti stajanja u prolazu između redova sedišta.
Sama ukupna silueta Manhatana je već svojevrstan spomenik. Kao
Giza sa svojim piramidama. Noću to sve izgleda kao jedna ogromna
svetleća reklama na horizontu. Arhitektura? Poznata je već iz svih
ilustracija i publikacija. Ipak, reč-dve o današnjem momentu: doskora je
bilo građeno sve u čeliku kao nosećoj konstrukciji, pa su spolјa leplјene
maske od kamena ili bronze, no kako je bilo dugih štrajkova zbog kojih
je čelik poskupeo, pa se čak nije ni mogao dobiti dovolјno brzo, to je
uveden beton, koji je dotle bio skuplјi jer je zahtevao vremena, a
naročito skupe radne snage. Sada se radi sa standardnim kalupima i
samo jednom skelom, koja se pomera u visinu, pričvršćena uz
prethodno izgrađeni sprat. Spolјa se ipak oblaže — i laže. Gugenhajmov
muzej moderne umetnosti je pre svega ekstravagantnost
ekstravagantnosti radi. Da ne bi izgledali zastareli i konzervativni, lјudi
se boje da priznaju da se slike ne gledaju spuštajući se niz jedan
tobogan, već mirno, u sedećem stavu ili stojeći prirodno i neusilјeno.
Zgrada nove Metropoliten-opere spolјa liči na varijete-mjuzikhol.
Iznutra je konvencionalna. Dva ogromna Šagalova panoa u foajeu ne
spasavaju stvar. Inače, i dalјe se grade stakleni oblakoderi, išpartani
lenjirom. Grade ih poslovna preduzeća, najčešće osiguravajuća društva.
Grade i zarađuju dajući novac na zajam uz osam, pa i deset odsto
kamate.
Predgrađa su od crvene cigle, sa spolјa montiranim gvozdenim
pomoćnim stepenicama za slučaj požara. Razume se, tu je i standard
života niži. Ima čitavih kvartova kasarni i mravinjaka, ali sve su to ipak
stanovi, ponekad i sa sandučićima uređaja za rashlađivanje ispod
prozora. Treba videti crnačke krajeve „siromašnih“ u Vašingtonu. Tu su,
u stvari, male vile u zelenilu, koje bi mirno mogle stojati i na
Topčiderskome brdu.
U Sjedinjenim Američkim državama ima svega oko deset odsto crnih
lјudi. Međutim, oni su vidni i čujni, te izgleda kao da ih ima mnogo više.
Nјujork ima ne samo Harlem već su i čitavi krajevi u samome centru
Manhatana puni tamnoputih lјudi (Vašington skver i Lafajet skver, na
primer). Prestonica zemlјe, Vašington, međutim, ima šezdeset odsto
crnog stanovništva, pa je i sam predsednik opštine crnac. U Klivlendu i
još nekim mestima takođe. Harlem vri od veselog sveta. Ulice vrve od
dečurlije. Debele mame, tetke i babe sede okolo po stepenicama kuća.
Jedu se lubenice, korneti sladoleda. Fantastično kombinuju boje odela:
žut slamni šeširić, svetloružičasta košulјa, lјubičaste pantalone. Sve to
dobro stoji na tamnoj boji kože. Otvorena usta kao crven cvet. Dlanovi i
stopala braon. Kako se kratka, oštra, kovrdžava kosa ne da ukrotiti
(silne pare plaćaju imućni da im se kosa ispegla i ispravi), to se često
vidi brijačem načinjen veštački razdelјak, kao kakva brazda.
Harlem je na severu Nјujorka, više Central-parka. U celom Harlemu
se ne može sresti ni jedno jedino belo lice, sem na uglovima ulica po
jedan beo i jedan crn policajac zajedno (policajci, ne samo tu nego
uopšte, nose velike revolvere marke „kolt“, starinske ali sigurne, sa
burencetom, kao u vestern-filmovima). Trenutno je sve mirno, ali se
vide mnoge spalјene kuće i radnje, a u Vašingtonu je ograđen ceo onaj
ogromni park ispred Kapitola, na kome su logorovali učesnici pohoda
siromašnih. Sada se ceo taj prostor preorava buldožerima (to košta,
kažu, mnoge milione dolara), kako bi mu se vratio prvobitan izgled.
Hteli mi, moja žena i ja, da sve to vidimo izbliza. Kažu nam prijatelјi:
Vi ili ste naivni ili ste preterano hrabri. Zadovolјite se da pogledate kroz
prozor autobusa, ima ih koji prolaze skroz, tamo i natrag, i ne silazite.
Dobro, seli mi, u autobusu beli i crni, kad — pred Harlemom ostali samo
crni i nas dvoje belih. U Harlemu divota jedna. Žene se smeju i dovikuju
preko ulice, sedeći na onim visokim stepenicama ispred kuća od crvene
cigle, deca zakrčila ulicu jureći se i vrišteći. Na jednoj stanici autobusa
četiri policajca, stoje u grupi, kaubojski revolveri, duge palice do zemlјe,
razgovaraju. More, vidiš sve fino i bezbrižno i sigurno, hajde da siđemo.
I mi siđosmo. Žena ipak osta uz one policajce, ja malo-pomalo među
onaj smeh i igru. Debele crnkinje se nameštaju pred aparat, deca se
plaze i prave „rogove“ u objektiv... Kad me prodrma jedna teška šaka na
ramenu, i jedan promukli glas: „Šta to radite?“... Noge mi se odsekle;
žena džin, veća i snažnija od mene. Mucam ja, zaboravio i ono malo
engleskog. Izvadio pasoš. Kažem ja: „Jugoslavija, komunisti, prijatelјi...“
Grmi ona: „Je l’ za novine?“ „Bože sačuvaj“, kažem ja, „profesor,
etnografija... za uspomenu... i sve čega sam se setio i umeo da kažem,
samo da odobrovolјim aždaju. „Dobro“, kaže ona najzad, i nešto kao
„Samo se ipak gubi, i to što pre“. Razume se da nisam čekao. Žandari
me nisu ni pogledali. Pričam ja to sve prijatelјima. Trebalo je da
natrapaš na nekog pravog crnca iz Harlema, premlatio bi te, a oni
policajci sa ćoška jedva da bi se tu i umešali, možda tek, reda radi, pred
kraj.
Unutrašnjost zemlјe izvan velikih gradova izbrazdana je širokim
asfaltiranim putevima. Jeste da su trake „hajveja“ već umnogome
iskasapile čitave krajeve varoši, a ponegde i unakazile lepotu slikovitih
pejzaža, naročito svojim elipsastim i spiralnim raskrsnicama i
„petlјama“ raznih podvožnjaka i nadvožnjaka (no to je, izgleda, nužno i
neizbežno) jer se sve žrtvuje brzini i sigurnosti saobraćaja — ali je
činjenica, takođe, da se izvan toga u velikoj meri poštuje zelenilo. Štošta
izvan tih puteva je pravi park. Sve šuma, ničija šuma, i zelena trava koju
država kosi i održava joj uređenost. Na mnogo mesta natpisi: „Pazi,
prelaz za srne.“ I zbilјa, pred mrak srne silaze na vodu i mirno prelaze
put ispred automobila, koji zastaju i pritaje se da im ne bi smetali (lov je
dozvolјen samo dva meseca u godini, a na više mesta je sasvim
zabranjen).
Sela i selјaka, u evropskom smislu uzeto, uopšte nema. Ima varošica
i ima farmi u polјu između njih. Ima i magacina za snabdevanje uz
drumove. Ceo svet ima kola i snabdeva se iz dalјine. Po manjim mestima
kuće su bez izuzetka drvene (od gredica i dasaka, obojene masnom
bojom), razdvojene zelenilom. Ograda nema. Sve imaju u prizemlјu
tremove. Veverice mirno preskaču s grane na granu. Poneki put i iz
sobe ukradu što za jelo (veverica ima i po parkovima i skverovima usred
samoga Nјujorka). U Pensilvaniji, relativno nedaleko od Nјujorka, desi
se čak da medved uveče dođe (kuća je uz samu šumu) i gleda kroz
staklena vrata u sobu. Doduše, to su već samo poludivlјi medvedi, ali
ipak...
Po manjim mestima kuće se greju naftom. Peć je u podrumu, a naftu
spolјa doliva snabdevačko preduzeće, automatski i ne pitajući. Pali se i
reguliše prosto dugmetom, iz sobe. Prozori soba u prizemlјu, pa i u
polјu, nemaju nikakve rešetke ni osiguranja, a vrata se često preko dana
i ne zaklјučavaju (što se već primećuje i na američkim filmovima).
Nedaleko od većih varoši mogu se videti čitave polјane prosto
pretrpane automobilima, nabacanim jedan preko drugog, kako ih je
dizalica dovukla. Samo u Filadelfiji, na primer, nađe se godišnje do
20.000 automobila napuštenih po ulicama, oštećenih, ali i potpuno
čitavih, bar naoko. Sa starim modelima, kad se što pokvari, niko ne zna
šta će, jer nema više rezervnih delova. Donedavno su ih presovali i
sabijali u četvrtaste pakete i slali u livnice. Sada već livnice traže čisto
gvožđe, bez primesa farbe, laka, masti, tapacirunga, raznih izolacija itd.
Na jednome mestu iskopan je ogroman rov pod brdom i tu ih
zakopavaju. U Švedskoj ih, kažu, već bacaju i u more. Sve je to posledica
nezadrživoga tempa razvoja — a s druge strane, i nestajanje sitnih
zanata i zanatlija (kad se pokvari bravica na kuferu, kupuje se nov).
Ostaje samo industrija. Štaviše, samo velika industrija.
Revolveraša sa mamuzama i širokim šeširima ima još samo na —
vestern filmovima malih bioskopa po predgrađima. Kao što nema više ni
starih Apača i Komanči-Indijanaca. I rančevi Teksasa, kažu, sada već
sasvim drukčije izgledaju nego nekada. Ne teraju se više stada za pašom
ili na prodaju. Svako mesto ipak još ima svog šerifa i na njegovim
kolima je ispisano skraja-nakraj, ogromnim slovima. Evo još nekoliko
zanimlјivih detalјa: na primer, u SAD ne postoji pretplata i naplata za
radio, niti za televiziju. Sve to plaća reklama. Zato se i vesti, i radio-
drame, i sport, prekidaju, i to u najnemogućijim trenucima (zamislite,
Pele ili Džajić taman izbija na čistinu i ostaje još samo bespomoćan
golman), da bi se ubacila duga slavopojka nekoj pasti za zube. (Mada
naš brod na ovom putovanju nije dodirivao engleska pristaništa, ipak se
nameće sećanje da londonski Bi-bi-si, na svojoj televiziji, uopšte nema
reklame; kod nas je, pak, nekakva sredina — mi i skupo plaćamo
pretplatu i moramo da gledamo... ili možda ne moramo... ali kad bi bar
ona muzika uz te reklame bila, pokatkad, malo manje kakofonična).
Inače je na američkoj televiziji veći deo programa ispunjen bejzbol
utakmicama koje, uzgred budi rečeno, nama izgledaju dozlaboga
monotone i neuzbudlјive. Pa ni internacionalnoj politici ni zbivanjima u
svetu uopšte ne daje se u programu onoliko mesta koliko smo mi to u
Evropi navikli da imamo. Važnije su vesti o uspeloj operaciji Elizabet
Tejlor, o ubistvima u predgrađu, o predsedničkim izborima, što
kandidati dobro plaćaju. Međutim, kažu, od dvesta miliona
Amerikanaca u Sjedinjenim Državama, desetak miliona je za
republikance, a otprilike toliko i za demokrate; onom, pak, ostatku od
sto i osamdeset miliona je, manje-više, svejedno. Relativno manje mesta
zauzima Vijetnam. Samo veći listovi donose nešto opširnije vesti i o
događajima u dalјem svetu.
Crkava mnogo ima i po varošima i između njih. Bezbroj varijanata.
Mnogo je motela i restorančića, uz put, na drumovima. Kafana sa
evropskim dugim sedenjem uopšte nema. Pojede se, popije, i ide — ide
na posao. Nјujork ima bezbroj malih restorana, limunadžinica i
sladoledžinica („ajskrim-soda“). Za relativno male pare ruča se sendvič
od „frankfurter“-kobasice ili „hamburger“-plјeskavice. Ima besmislenih
naziva: sendvič sa sirom se, na primer, zove „čizberger“. Postoje čak
restorančići koji imaju računa da puste gosta da, za dolar i devedeset i
pet centa, pojede koliko god može. Inače, na mnogošta se u jelovniku
treba navići, ako se može: slatko, slano, kiselo, masno — sve to može ići
u isti tanjir uz čašu mleka, za ručak. Jede se salata od slatkog voća sa
slanim, mekim sirom ozgo, lubenica sa maslinkama i majonezom. Pijan
se čovek retko vidi na ulici. Piće je skupo (takse velike).
Još se poneko poređenje nameće, možda i kao primer za ugled:
„mušterija uvek ima pravo“ (naročito u velikim radnjama). Nјega treba
stalno zadovolјavati i pridobijati, i on ne mora uz dobre da primi i rđave
jabuke (krupne i rumene u izlogu, a kojekakve unutra, na kantaru);
tako i banane, žute, zrele — i posle one crne, skoro trule („šta ćete, tako
ih i mi dobijamo“). Ili, kad se kupi meso, onda pola kosti i žile („gde ste
vi videli vola bez kostiju“?)... Pa i za ugostitelјe bi bilo zanimlјivih
podataka: nije najvažnije strancu pre svega uzeti dolar ili marku, a
prodati mu, pre svega, sunce, plavo nebo i bistro more. Treba mu dati i
od svega ostalog približno kako je navikao ili bar koliko očekuje, pa ma
on i ne bio baš uvek u pravu. U svetu već i osrednji hoteli menjaju bar
peškire (ne samo jedan ili dva) svakog dana — u jednom od prvih hotela
u Vrnjcima sobarica kaže: „Pa mi menjamo rublјe kad se isprlјa.“
Pitanje rashlade po sobama u vrela leta („erkondišening“) sada je već
sasvim lako rešiti. Tako ga rešavaju i sve starije kuće i hoteli i ustanove
u Americi: kupi se aparat, koji nije veći od televizora, i ugradi ispod
prozora. To košta oko sto dolara — dakle, polovinu cene jednog
televizora — a neophodno je. Doduše, samo za jednu prostoriju.
Sjedinjene države nisu nikada imale mnogo evropskih turista (iz
Meksika i Južne Amerike gosti su već češći i ništa im za taj turizam nije
spremno. Stranac mora znati engleski, i to bar razumeti i američko-
engleski, inače je bespomoćan. U Evropi se sluša o olakšicama i o
potrebi privlačenja stranih turista u SAD, međutim, ništa od toga „na
licu mesta“ (avionske kompanije daju popust jer im se let ne rentira ako
bar polovina sedišta nije iskorišćena).
No, posle svega, treba se vratiti. I najzad, iza brda ostaje zbilјa
veličanstvena panorama raznobojnih svetlosti Manhatana; iznad broda,
u tamnom nebu, venac sijalica ogromnoga luka Veracano-mosta, a
ispred pramca sedam dana okeana do Evrope.
Bilo je reči, uglavnom, o brodu, o putovanju, i o nekim utiscima iz
Amerike. Međutim, brodovi, („Viševica“ pri odlasku i „Goran Kovačić“
pri povratku, od po 7800 tona) pristaju i zadržavaju se i u Veneciji,
Ankoni, Mesini, Livornu, Đenovi, odnosno u Tangeru, Valensiji, Đenovi,
Napulјu i Trstu. Putnici su bili, dakle, preko deset dana, od ukupno
četrdeset dana plovidbe, i na kopnu, po svim tim raznim pristaništima i
varošima, pa i dalјe od njih, na primer u Portofinu, na italijanskoj
rivijeri, u čuvenoj Pizi sa njenim nakrivlјenim tornjem, nedaleko od
Livorna, u Pompeji i Sorentu, pored toga što su videli lepote Venecije,
Napulјa i živopisnost stare „kazbe“ u Tangeru. Razume se, sve to i
košta, čak ako se ne kupuju ni suveniri... Ako, pak, čovek neće da silazi
na kopno dok brod u pristaništu tovari i istovaruje, može prosto ostati
na palubi i tu satima nalaziti razonodu gledajući šta se sve u jednoj
velikoj luci dešava. Mali „tagovi“, sa velikim dimnjacima koji se jako
puše, uvlače i izvlače velike, teške brodove. U pristaništa se ulazi samo
tako, sa pilotom. Ima tu i putničkih i teretnih brodova i tankera sa
naftom. U Nјujorku stoji uz svoj pir najveći brod sveta „Frans“. I mi mu
se divimo, spremajući se za svoj brod poluteretnjak koji će nas vratiti
natrag, u naš Stari svet.
I NE BAŠ KAO PAS KROZ ROSU
 NAŠE STARINE9

Toplo podne pretproleća oko Spomenika. Redovi automobila, stolova,

čaše crna piva, vermuti, komadići gušče džigerice, prasetine. Dame u
novim toaletama, pod nakrivlјenim šeširićima, glumice, metrese, mladi
elegantni činovnici, dva bivša i dva sadašnja ministra. Dvojica za koje se
šapće da će biti. Nad stolovima bife Milanovića nisko jedan veliki,
tromotorni avijon, ubeđuje Beograd da svaki dan ne pada.
Visok, kao neki antički atleta, sa zelenim očima, bivši avijatičar u
ratu, mladi profesor univerziteta g. Deroko ulazi i naručuje limunadu.
„Očekujete li još neke senzacije na polјu Vaše stručne nauke?“ to je
prvo pitanje koje mu postavlјamo.
— Nauka ne ide više, po mome mišlјenju, ni desno ni levo. Stara
arhitektura, moja struka, mislim da je dovolјno stišana i poznata. Bar
crkvena. Možda bi, zaista, otkopavanje u profanim spomenicima, u
gradovima, u kulama kojih ima dosta u južnim krajevima, dala neke
senzacionalne rezultate, ali po mome ličnom mišlјenju više bi samo
dočarala prošlost. Uzbudlјivo bi, po meni lično, bilo pri tome naići na
bliže tragove tog prošlog života. Ni Beograd zapravo nije prekopan. I
ovde, u gradu, kad bi se malo dublјe zašlo, možda bi se došlo do
senzacionalnih rezultata. Nije prošlost Kalemegdana samo u onim
kapijama i onom tulbetu.
„Vaša glavna ideja, koje se držite pri svojim predavanjima, koja je?“
— Da ne delim mišlјenje onih koji smatraju da je direktno
produženje srednjovekovne umetnosti i prošlih shvatanja moguće.
Savremena arhitektura ne može biti direktan nastavak srednjovekovne.
Beograd, kao centar područja naše stare umetnosti, neka bude i centar
njenog proučavanja, ali ne i primenjivanja. Neka se ta arhitektura
studira ozbilјno, ali kao istorija, kao nauka, ali neka se po njoj ne zidaju
objekti. Zar nije apsurdno prema savremenom životu udešavati
srednjovekovnu arhitekturu? Zidati železničku stanicu kao neku
srednjovekovnu građevinu, hteti napraviti poštu kao neki pirg. Žensku
gimnaziju, dakle školu, kojoj treba svetlosti, moderne prostorije, kao
neki manastir za bolesnike, ili kulu za odbranu. Zidati, na primer,
moderne bolnice po srednjovekovnom receptu? Hteti silom ono što je
nepraktično i skuplјe?
„Kako se slaže onda sa tim shvatanjem Vaš rad na projektu koji je
pobedio za zidanje velikog hrama Sv. Save u Beogradu?“

— Ako se bolnica i medicina promenila od srednjeg veka naovamo,

mislim da se pravoslavlјe nije promenilo. Smatram da je, valјda,
katedrala u Beogradu jedini objekt na kome treba primeniti i na kome
se može primeniti slika naše stare arhitekture, umetnosti i
srednjovekovnih shvatanja.
„Čini mi se da ste Vi, dakle, za jedno hladno shvatanje te prošlosti,
prosto kao nauke?“
— Da, kao nauke. Potrebno je prosto njeno stručno proučavanje.
Nedavno je, u Francuskoj, prof. Šoazi dao jednu odličnu studiju o tome
kako su Vizantijci stvarno gradili. To treba i kod nas proučavati.
„Zar neće cela stvar, tako, izgubiti mnogo od svog dosadašnjeg
značaja?“
— Ni najmanje. Bez šovinizma, može se reći da smo mi i kao
pokrajina vizantinizma najoriginalniji, da smo od njenih umetničkih
shvatanja najdalјe odstupili. U nauci to ne znači malo.
„Zar ne smatrate da u našem srednjovekovnom slikarstvu ima
momenata koji se mogu tumačiti kao podloga renesansi, pre nego ona u
Italiji?“
— Poštujem to gledište, ali moje je lično mišlјenje da je naše
srednjovekovno slikarstvo, naprotiv, baš barokni završetak
vizantinizma. Barok, a ne početak.
„A da li su Vam godine, provedene u radu na proučavanju starina,
donele i radosti duhovne?“
— Više ogorčenja nad lјudskom glupošću. Ta slušali ste dosta o
upropašćavanju naših starina. Inače, arheolog, kao što su Vam već rekli
stariji od mene, može doživeti divne vizije. Zamislite samo da ste
prisustvovali otkriću groba Teodore, majke cara Dušana. Posle šest
stotina godina, za jedan sekund pojavila se, vidlјiva, u svom raskošnom
sarkofagu. Netaknuta, vanredna, hermetički zatvorena, iako je bila
prah, jedna kora, lјuska od plave svile, zlata, ona je ipak postojala.
Razume se, kad je grob otvoren bez stručnog znanja, sve to divno
priviđenje raspalo se u trenutku.
Izlazeći, sav još u zamisli tog otkrića groba, mladi erudit sa
nehatnom učtivošću mora da se klanja onima što uokolo, sa rumenim
obrazima, guckaju i žvaću. I kaže nam da je, za ovih deset godina posle
rata, doživeo dosta neprijatnosti, dok je pokušavao da radi na
proučavanju naših starina, i da misli da se toga mahne i da mu je svega,
oko tih starina, dosta.
UMETNOST JE NAJPLEMENITIJE
UZBUĐENјE10
Arhitekta, istoričar umetnosti, profesor Beogradskog univerziteta, član
Srpske akademije nauka i umetnosti Aleksandar Deroko imaće u
septembru ravno 80 godina. Još kao student počeo je da proučava staru
srpsku arhitekturu, da otkriva malo poznate spomenike, da ispituje
crkve i manastire. Pre 45 godina je kao saradnik arh. Pere Popovića
počeo restauraciju Sopoćana koji su dotle bili u ruševinama. Autor je
desetak knjiga i više od 100 naučnih radova. Napisao je prve istorije
arhitekture u srednjovekovnoj Srbiji, među prvima je dao
dokumentovani pregled razvoja srpske seoske i građanske kuće,
nameštaja i drvorezbarstva. Nјegove knjige odavno se više ne mogu naći
u knjižarama: rasprodate su — Narodno neimarstvo, Srednjovekovni
gradovi u Srbiji, Arhitektura starog veka, Spomenici arhitekture IX do
XVIII veka u Jugoslaviji, Folklorna arhitektura u Jugoslaviji, Sa starim
neimarima, Srednjovekovni gradovi na Dunavu, Sveta Gora i dr. Sve su to
značajna dela, mnoga među njima pionirska i kapitalna. Od
mnogobrojnih priznanja zabeležimo da je nosilac Sedmojulske nagrade
za životno delo...
U mladosti se bavio i sportom: pok. Jova Ružić je u svojoj nedavno
objavlјenoj knjizi naveo podatak da je Srpski olimpijski komitet, negde
još 1911. godine, gimnazijalcu Deroku dodelio svoju prvu zlatnu
medalјu... U prvom svetskom ratu bio je jedan od prvih naših pilota... U
drugom je bio i banjički logoraš. Pisao je, crtao, slikao, tragao za
prošlim, učio buduće arhitekte... Nјegova radna soba u Beogradu, na
Topličinom vencu, pretvorena je u improvizovani atelјe. Otkako je u
penziji, bavi se pretežno— slikarstvom! I dok smo razgledali mnoge
šarene kartone, mnoga duhovita platna, zabeležismo ove njegove reči:
Rodio sam se u Beogradu i tu proveo ceo život. Otac mi je bio
činovnik, a njegov otac je u Beograd došao iz Dubrovnika, u vreme kada
su, valјda na poziv, došli i ostali, kao Matija Ban, Sondermajer, Vagner,
Čižek i još neki. Taj deda je bio profesor „načertanija i kras opisanija“ u
tadanjem Liceju. Majka mi je bila iz Banata; ujak joj je bio Jovan
Đorđević, osnivač Narodnog pozorišta, a brat od strica Stevan Sremac...
Ne navodim to kao nešto posebno pozitivno za sebe, ali, valјda, ipak
„krv nije voda“ i možda moja skromna ličnost i moja dalјa opredelјenja
u životu imaju neke veze sa tim što je po očevoj i po majčinoj liniji bilo i
naučnika i umetnika među precima.
Odrastao sam u kući tog Jovana Đorđevića, na spratu iznad „Perola“,
preko puta današnje „Albanije“ i odatle s prozora gledao i venčanu
povorku Aleksandra Obrenovića i krunidbenu Petra Karađorđevića. I
mnogo štošta drugo gledao sam i video u životu... Kad čovek poživi malo
duže, može svašta da vidi — samo ako dobro otvori oči, a još više kad ga
pri tome mnogo štošta i interesuje.
Imao sam i neke sreće: mogao sam da radim ono što me je zbilјa
zanimalo, ali i mogućnosti da to što radim ne radim samo za golu
egzistenciju, razume se sem ratova — tu izbora nije bilo... U doba prvog
rata bio sam pasionirani avijatičar zbog čega nisam sa ostalim đacima
od onih 1300 kaplara iz Skopskog batalјona pošao u bitku na Suvobor
već u francusku vojnu školu za ratne pilote... Posle sam, na Solunskom
frontu, ostao nekako živ, mada priznajem da nisam nikakav heroj, ali
me je valјda i sreća poslužila... U drugom svetskom ratu najpre sam bio
zaroblјenik a potom sam imao čast da budem talac u Banjičkom logoru,
po onoj okupacijskoj — pedeset Srba za jednog nemačkog vojnika.
Imao sam, dakle, prilično uzbuđenja u životu... Ta uzbuđenja su
svojevrsni uticaji na lјudsku ličnost. Uzbuđenja ističu, ako ne vrednost
ono — najviše interesantnosti života... Ali, ima različitih uzbuđenja;
može se čovek uzbuđivati i u nauci. Na primer: da se dokaže da uopšte
ne postoji „stara balkanska arhitektura“, može se poći čak do kraja Male
Azije, tamo gde se već počinju viđati tovarne kamile na putevima, da bi
se i tamo našle kuće istovetne sa onima u Ohridu, Prizrenu, Sarajevu ili
zgradom „Znaka pitanja“ u Beogradu, pa čak iz jedne kafanice čuti
pesmu istu kao „Na Bembaši“, naravno, na turskom jeziku... Nekoga i to
može uzbuditi isto kao, na primer, kada pri arheološkom otkopavanju
zaboravlјene vizantijske varoši kojoj nije sačuvano ni ime, čovek nađe
sasvim zarđalu bravu bez klјuča pa je treba dešifrovati, utvrditi kako je
funkcionisala.
S druge strane, veliko uzbuđenje može biti za nekoga i ovo: držati u
ruci stari pergament s voštanim pečatom i izbledelim slovima...
„sveposlednji Sava grešni...“ Osam stotina godina prošlosti, tu, živo!...
Ne istorijsko, ne „naučničko“, nego čisto lјudsko uzbuđenje: razgovarati
s čovekom koji je živeo pre osam vekova! Kako to može ne uticati na
čoveka?
Kao student, zajedno sa Rastkom Petrovićem, po šumama i brdima
(„... šume gore borova i bregovi ti zahvalјuju“), pronalazio sam ruševine
srednjovekovnih manastira, i gradova takođe... Zbog tih starih gradova
studirao sam posle stare puške i topove i zbog njih obišao sve vojne
muzeje od Madrida do Moskve i od Edinburga do Istambula, da bih
pronašao najstarije primerke pa uzgred utvrdio, recimo, i to da li je na
Kosovu bilo vatrenog oružja... Ali, umetnost je stajala uvek iznad svega i
to — tada još uvek malo poznata naša srednjovekovna umetnost.
Dobro, neka to zazvuči i kao nedozvolјeno „romantičarski“, ali
srednjovekovna umetnost prevazilazila je pojam velikih veština i
pripadala je, u mnogo čemu, onome što zovemo velika poezija. Da ta
uzbuđenja nisam tada doživeo, bio bih neuporedivo siromašniji u
životu. Uzbuđenja ima svuda gde ima ma i malo umetnosti i čoveka koji
je spreman da se preda tom uzbuđenju. Ne mora to biti El Grekov most
na Tahu u Toledu i sećanje na isti prizor zapisan na platnu u
Nјujorškom muzeju. Ne mora to biti ono široko platno u Pradu sa onim
strašnim Gojinim grimasama u tamnoj umbri i okeru. Može to biti i
izlizana ploča na podu crkve u Stratfordu na Evonu na kojoj ima samo
nekoliko stihova ali nema imena; to može biti i kamen pod čempresima
uvrh groblјa na Korčuli sa imenom divnog, vedrog Petra Palavičinija, ili
sasvim mala ploča sa imenom Rastka Petrovića, u travi na groblјu u
Vašingtonu. Ne mora to biti poslednji stav Devete ni onaj iz Mesije
Georga Fridriha Hendla, može to biti jedan tihi Bokerini ili poluosmeh
na kmerskim maskama ili sličan sa lica žene na bronzi Frančeska
Laurane u Barđelu. I dugi prsti Botičelija i široka lica i prostrane
zadnjice Brojgelovih selјaka i selјanki, sve što može uzbuđivati, i
početak Vijonovog Testamenta i tužna strofa Disova. Sve to — kako koga
i kako u kom trenutku...
Ipak, najuzbudlјivije je uvek ono što je najiskrenije, pa ma kako
nesavršeno bilo. A različiti su lјudi i različito davali, različiti lјudi su —
različito primali... Kada je poslednji klјuč razlivene bronze potekao,
ohladio se, i Čelini ugledao Perseja, uzviknuo je: „Stvorio sam zaista
veličanstveno delo...“ Drugi su stvarali manje uzbuđeno, a uzbuđivali su
svet... Pikaso se neosporno uzbuđivao, možda čak i za pedeset odsto
onih svojih „čuda“, Šagal možda i za devedeset odsto — on je mnogo
iskreniji i neposredniji, on je skoro pesnik. Kod Pikasa bi se možda
polovina onoga što je stvorio moglo „baciti u vodu“, to je više hladno
eksperimentisanje ili rad koji je trebalo da „opseni građanina“. Kod
Korbizjea sigurno još mnogo više. Ipak, ova dva čoveka, velikana raznih
dveju umetnosti — ukoliko je arhitektura uopšte umetnost — imala su
velike zasluge. Oni su savladali i prevazišli dotadanji zastoj i učmalost
njihovih respektivnih umetnosti, oslobodili ih i gurnuli dalјe u život i
razvoj...
Ostaje, dakle, dvostrukost: uzbuđenje i hladno rezonovanje.
Uzbuđenje umetnosti i rezonovanje nauke. Po Ajnštajnu, i jedno i drugo
su jedini putevi koji vode „velikoj istini“, za čoveka još uvek
nedokučivoj. Razum uravnotežuje uzbuđenje kad ovo treba da se
konkretizuje i fiksira, ali ga ne može zameniti. Umetnost može bez
hladnog razuma, ali ne može bez uzbuđenja, mašte, intuicije, fantacije...
U poverenju i uzgred da vam kažem: bio sam zadovolјan kada sam
Sedmojulsku nagradu dobio „za umetnost“, ne za delo u nauci, mada u
Akademiji nauka sedim dvadesetak godina bez velike fajde i za nju i za
mene...
Može izgledati malo i neozbilјno, ali sam se, dok sam učio škole,
opredelјivao za razne nauke... Prvo sam počeo sa mašinskim fakultetom
jer sam hteo da konstruišem aeroplane. Posle sam u Rimu studirao
građevinarstvo jer su me tamo negde posle ratova bacili. Ipak sam,
najzad, u Beogradu završio arhitekturu jer mi se činila bliža umetnosti...
Kao arhitekt, ja se nisam bavio projektovanjem već pretežno estetskom
stranom arhitekture, i to najpre srednjovekovne, a zatim tzv. narodne,
tj. arhitekture starih varoških i seoskih kuća. Naročito u ovoj
poslednjoj, tzv. folklornoj arhitekturi sela, ima mnogo lepote, one
narodske, kakvu imaju odelo, vezovi, delovi nameštaja, pa i stvaranje
izvan materijalnog, kao što su melodije, igre. Sve je to narod spontano
stvorio i stvara, sada, doduše, mnogo manje — naročito se stara
arhitektura brzo gubi i uskoro će se moći videti samo na fotografijama i
crtežima... Ja sam se tu dosta trudio, koliko sam mogao, mada sam i ja
dockan stigao... Nove prilike, novi životni uslovi, donose nove kuće,
nova odela. Starog uopšte skoro da više nema. A bilo je tu zbilјa vrlo
značajnih stvari. Sve se tu bilo tokom vekova kristalisalo i proverilo kroz
jedan definitivan osećaj koji se obično naziva — dobar ukus, jer narod
nije stvarno pomodarski, on je samo stvarno osećao potrebu da ono što
stvara bude skladno, a naročito — izrazito. Ja hotimice ne kažem lepo,
jer može biti i sumnjivog ukusa, bliskog „kiču“ i „šundu“ kao što su na
primer današnje „narodne“ pesme sa popularnih festivala itd. Ne samo
na ovom polјu već uopšte gde god sam mogao, pokušavao sam da
studente navodim da što niše osete potrebu razvoja svog ličnog dobrog
ukusa, a to, razume se, uvek ide ne samo uz razvoj zanatske i stručne,
već i uz sticanje jedne opšte kulture...
Možda sam se malo zaneo iznoseći svoja uzbuđenja, ono što me je
uzbuđivalo i što je, prema tome, na mene uticalo... Neka od tih
uzbuđenja nisu bila, za mene, nimalo životno sporedna i kada ih se
danas prisećam nalazim nešto kao utehu da kroz život ipak nisam
prošao „kao pas kroz vodu“...
KUĆE I DRUGI NEIMARSKI DANI11
U senoviti stan Derokovih na već drevnom Topličinom vencu, tačno
preko puta hotela Palas, dovela me je ponajpre znatiželјa da još nešto,
nepoznato, pa možda i ono prećutno, dočujem o Rastku, svakako
najdublјoj pesničkoj strasti i ponoćnom zanosu ovoga veka i ovog kutka
zemlјinog tla. Znao sam, dakako, sve Derokove zapise (objavlјene) o
pesniku i njihovom drumovanju i drugovanju. O nepresušnom Rastku
ćemo, dakle, razgovarati docnije čak i prisno, neskriveno, on će biti
česta i neizbežna tema — profesor Deroko će „emitovati“ rado svoje
crteže Rastka, čak i one koje su „zajednički“ radili, pisma, dopisnice,
knjige sa posvetama, neke prevode i uspomene, uzgred ćemo ga tu i
tamo pominjati, no on nikad neće biti naša jedina, „celodnevna“ i
centralna tema. Pod navalom kojekakvih obzira odustajaće od toga
najpre jedan od nas, pa onda i onaj drugi. Interesovanje za Rastka,
jednog od ona tzv. „tri mrtva pesnika“, podgrevano je uvek bilo, u stvari,
želјom za njegovim intenzivnijim prisustvom. Naposletku, pred nama je,
pa i za nama ostaje, njegovo delo, taj gotovo nepogrešivi a, sigurno je,
bezgrešni govor lјudi — i ako se čemu valјa vraćati, neka to bude ono.
A pred nama je, evo, i taj negdanji Rastkov drug, nimalo
zanemarivog stvaralačkog iskustva i životnog doba. „Imam osamdeset i
šest godina plus dve štake — znači osamdeset i osam“, veli već pri prvom
susretu Deroko s bodrošću i nekakvom dovitlјivošću srećnog,
ostvarenog „kamenara“ i klјučara bezbrojnih zapretanih brava. Makar i
uz pripomoć još uspravni, nasmešeni i britki stari neimar prestao je,
doduše, da obilazi manastirske i kolibarske zabiti i zemane, sva ona
bleštava čuda istorije Istoka i Zapada, odložio je, kaže, ali samo u šali,
čak i laku kičicu-razbibrigu, oprostio se od tolikih studenata. Ipak,
prijatelјi različitih zanimanja i interesovanja, negdašnji đaci, poštovaoci
i poznanici, sve u svemu jedan širi krug — ima tu i pesnika — navraćaju
redovno (sredom i subotom oko podneva, a i inače) na neumorne, uvek
podsticajne razgovore. Sa tih razgovora u dnevnoj sobi za starinskim
elipsastim stolom nekako spontano „odvalјena“ su sva ona dragocena
sećanja i uspomene koje je Aleksandar Deroko poslednjih godina
publikovao u mnogim, ne usko „stručnim“, listovima, časopisima i
knjigama.
U ovaj stan-salon ulazi se kad pritisnete električno zvonce, ali i
povučete ono drugo, starinsko, na ručku. Unutra još nekoliko zvona-
klepetuša, okačenih o ragastov vrata. Nečeg planinskog i šumskog ima u
sebi i sam Derokov vrtložni glas; njegove upadice i „tirade“ odzvanjaju
poput samotoka starog, odležalog vina. Tapete po zidovima (ne jedini
miraz supruge Ivanke — i ona je, između ostalog, dobijala na dar knjige
od Rastka sa posvetama, crtežima i onim dragocenim iluminacijama,
tako da ih imaju „u paru“) nisu menjane još od 1903. godine. Povrh
probranog posuđa, staklarije i nameštaja, znamenja jednog burno i
bogato prohujalog veka, stoje platna prijatelјa. Šumanovića, Bijelića,
Nadežde Petrović, Milunovića, Vujaklije. Statue Palavičinija, Stijovića,
Rosandića. Crnačke maske koje je Rastko doneo iz Afrike. Jedan Pikaso.
Litografija sa posvetom: A Sacha Derocco, bon souvenir et amities,
Picasso. Paris, Decembre 1927. A svud oko njih i domaćinove slike,
sveže, „lične, sasvim lične“: Na Savi mog detinjstva, Ringišpil, Kupanje
ovaca, Proleće u Studenici, Pesnik R. P., Autoportret, Ribarska barka, Po
fresci Strašnog suda, Crnci igraju, A ondak je prvi jeroplan letijo nad
Beogradom, Hilandar, Akt u fotelјi...
Izazov za ovaj razgovor našao sam i u tome što niste baš „svakodnevno“
lice pozornice našeg javnog i umetničkog života. Privlači me to Vaše
dosledno poricanje značaja formalnostima (npr. kad ste se ono u Akademiji
pojavili u žutim čarapama), titulaciji, priznanjima, prestižu, „stalnom
smišlјenom pojavlјivanju“. Budući da ste tako s te strane „nedovolјno
iskorišćeni“, počnimo onim ipak konvencionalnim pitanjem: Ko ste Vi,
kakav je Vaš životni put bio, druže Deroko?
Nije važno šta sam sve bio i šta sam sve radio u životu. Važnije je,
bar za mene, to da nisam kroz život prošao nekako samo upola,
zatvorenih očiju, skoro uprazno, ili, što kažu, „kao pas kroz rosu“.
Mnogi lјudi tako prolaze, ili „vide samo drveće najbliže sebi, a ne
ogromnu šumu okolo“. Pretpostavlјam da ovom prilikom niste izabrali
baš mene kao nekoga koji je bio ovo ili ono nego kao čoveka koji je
aktivno proživeo jedan vek od 86 i nešto više godina dosta burnog i
interesantnog vremena te bi, možda, imao tako još ponešto zanimlјivo
da zabeleži i kaže. Znate, čitao sam, i na radiju i televiziji slušao, pa i
sam sam imao do sada poneki takav „javni“ razgovor, što kažu
„intervju“. Ima takvih razgovora gde čovek priča sam o sebi, ko je bio i
šta je kad u životu radio, ali ređe se čuju širi pogledi i stavovi čoveka
izvan njegove uže profesije, o svemu što ga okružuje. Razume se da kod
takozvanih „velikih“ lјudi, takve njihove ispovesti doprinose mnogo
bolјem razumevanju njihovog rada. Ali, takvih ima malo. Ne lјudi, nego
njihovih intimnih ispovesti. Ne mislim ovde samo na kakvog Andrića ili
Crnjanskog, ili bilo kog određenog nego, recimo, na sve velike naučnike,
vojskovođe, vladaoce... i mnoge druge lјude iz javnog života uopšte. Ne
mešam se ja među takve. Znam ja dobro svoje mesto. Nije ono toliko
visoko, ali ipak, a s obzirom na sve što sam već rekao, predlažem da u
ovom razgovoru sada ovde ostanemo na tako jednoj široj priči o svemu i
svačemu okolo, a ne samo na odgovorima na vaša uža pitanja koja ste
pripremili.
Rođeni ste usred Beograda. Znamo, između ostalog i iz Vaših sećanja,
nedavno objavlјenih, da Vam je ujak (ili „Uja“ kako su ga zvali) bio Jovan
Đorđević, osnivač Narodnog pozorišta, profesor Velike škole i pisac prvog
našeg latinskog rečnika. Po istoj, majčinoj liniji u srodstvu ste sa Stevanom
Sremcem, a kum venčani Vaših roditelјa bio je Vladan Đorđević... U svojim
sećanjima daleko manje bacate svetla na očevu lozu. Ko su, odakle dolaze
Vaši preci, Deroko?
Pradeda mi je bio Italijan. Zvao se Marco de Rocco i bio je negde iz
Venecije. Odande je došao u Dubrovnik i tu se oženio jednom
Konavokom. Nјihov sin Jovan došao je u Beograd i tu je bio nastavnik
„načertanija“ u Kutlikovoj školi crtanja. Interesantno bi, možda, ovde
bilo pomenuti da njegov talenat crtača nije prešao i na njegovog sina,
moga oca, Evžena (Evgenija, valјda po babinom izboru imena, po
njenom Bečliji Evgeniju Savojskom), koji „plajvaz“ nije umeo čestito ni
da drži. Tu su geni ponovo preskočili, oni zamotulјci spirala
dezoksiribonukleinske kiseline, i ja sam nasledio dedu te volim da
crtam. Taj je deda bio oženjen Bečlikom, pola Srpkinjom a pola
Švabicom (otac joj je, izgleda, bio iz Novog Pazara). Otac mi se, pak bio
oženio Banaćankom. Tako ja imam i italijanske i dalmatinske i švapske i
banaćanske krvi. Prezime je, pak, ostalo ono prvobitno, italijansko. Eto.
U mladosti ste imali brojna interesovanja: sport, putovanja, avijaciju,
umetnost... Šta je presudno uticalo da se na kraju opredelite za arhitekturu?
Šta je Vas iz Knez-Mihailove i zagovornika modernih stremlјenja duha
uputilo na izučavanje, da tako kažemo, i najmanjih pojedinosti narodne,
folklorne arhitekture, svih onih toliko trošnih, ubogih seoskih kućeraka,
„bondručara“, brvnara, koliba?
Ta raznovrsnost mojih životnih preokupacija ponekad mi se čak i
svetila. Tako, kad sam tamo jednom biran za neku višu i izuzetniju
ustanovu, neki naklonjeni „prijatelјi“ govorili su „pa on je neozbilјan, on
je svaštar“. Zbilјa ima lјudi koji su od definitivnog opredelјenja za ovo ili
ono još iz mladosti ostali ili samo sudije ili profesori samo ove ili one
struke, ili samo oficiri ili šta ja znam još šta. Ja nisam bio „svaštar“, ali
me je mnogo štošta u životu interesovalo. Sve što sam sakupio mudrosti
i znanja trudio sam se da prenesem mlađima. Napisao sam i desetak
knjiga, ali to je najmanje što jedan nastavnik za 42 godine toga posla
može mlađima da pruži. Pisao sam nešto i u publikacijama naše
Akademije. Pa i o starim narodnim bravama i kvakama po napuštenim
vodenicama, a izrađenim samo britvom od drveta (i nalazio im slične
čak na Tibetu i u Mauritaniji). Pisao sam o najstarijem vatrenom oružju
kod nas, pa i najstarijim nekim ogromnim turskim topovima koji su
palјeni fitilјem a kakvi su bombardovali Dardanele i naše Novo Brdo
tamo u XV veku, i zbog kojih sam putovao od Carigrada do Londona jer
ih ima svuda rasutih po vojnim muzejima. O, pisao sam ja o mnogo
čemu, pa i o mnogim nekorisnim stvarima za privredu danas. Nije
nauka baš uvek neposredno korisna, kako bi se to danas htelo. A u školi
meni samom je bilo neprijatno što sam i sebe i studente zamarao sasvim
nepotrebnim stvarima, ali mnogo toga je bilo u starim školskim
programima. Menjalo se, uz put i ponešto, nabolјe, ali da li će ikada
naše večite reforme tu dovesti do onog pravog, što treba?
Kad smo kod ovoga, po kakvoj ste „reformi“ Vi učili, kako je teklo Vaše
školovanje koje je započelo, znamo; prvih decenija ovog veka?
U mladosti, kao sportista, zanemario sam bio potpuno školu. Ceo
dan sam bio na Savi, u vodi, na utakmicama u plivanju. Jedva sam se
provukao do mature i jedva nekako i tu maturu položio (1913. godine).
Docnije, ipak, kad sam se ceo bacio samo na školu, diplomirao sam (i
skoro me sramota ovde to reći) sa, kažu, mnogo dobrom ocenom od
9,66, ali se sećam da dva meseca pred ispit nos iz kuće nisam pomolio.
Jedva oko ponoći, pred spavanje, obišao bih nekoliko puta tada sasvim
puste ulice tu oko kuće, tek koliko da smirim živce. Siromah moj otac,
ja sam to tek docnije shvatio, zaduživao se jer od svoje skromne
činovničke plate nije mogao obezbediti školovanje, već klipanu od preko
30 godina. Doduše, bili su ratovi, prvo tzv. balkanski, zatim beskrajno
dugi onaj prvi svetski rat u kome sam četiri godine proveo.
U ovom „beskrajno dugom ratu“, koji je svetu naneo toliko zla, ipak
postali ste i jedan od prvih naših pilota na avionima. Sve negde do tog
vremena ova najnovija „čuda tehnike“ nazivala su se prosto aeroplanima i
predstavlјala su zapravo krhke mašine od letava, platna i mnogo žica sa
kojima se pomalo letuckalo nad Beogradom...
Onaj stari dotadašnji i još tadašnji srpski romantičarski, patriotski
duh je celu tadanju omladinu bio odveo u dobrovolјce. I sa
zadovolјstvom sam učestvovao u bici na Ceru 1914. godine. Posle su nas
iskupili u Đački batalјon u Skoplјu da nas spreme za oficire, što nikada
nismo postali jer se tada u toku samoga rata skoro nikako nije ni
„avanzovalo“. Tamo sam postao samo jedan od onih „1300 kaplara“, no
kako me je stari neki sportski entuzijazam ponovo bio uhvatio, to sam
uspeo da budem uzet u avijaciju i da zatim kao pilot upadnem u onu
paklenu gužvu Solunskog fronta. To je tamo dugo trajalo. I sve nas je
đavolski preokupiralo. Nije to više bio sport. Ginulo se, ali nije to bilo
glavno, mnogo štošta drugo je bilo psihički teško izdržati. U opštoj
euforiji oslobođenja sve se, pak, zaboravilo ili je bar drukčije izgledalo.
Što se mene lično tiče, ipak sam nekako uvek voleo da ostanem živ,
mada sam tu pored sebe imao divne drugove koji nisu samo tome težili.
Na primer, dvojica baš mojih najbližih prosto su „tražili đavola“. Bili su
pravi heroji, ali teško je u avijaciji, a pogotovu u ratu, biti suviše dugo
heroj. Nisu doživeli da se vrate u Beograd. Ja sam ipak to doživeo i
(pored one tropske malarije i tuberkuloze posle nje, kao posledice svega
onoga tamo) brzo sam zaboravio vojsku. Setio sam se ponovo škole i
završio je.
I tako od tog surovog, ratnog, okrenuli ste se naglo i svim žarom onom
„večitom“ i „lepom“ koje su Vam otkrivali umetnost, arhitektura... U to
vreme pada i Vaše mladalačko drugovanje sa Rastkom Petrovićem, još
jednim našim „bosonogim“ znatiželјnikom pred „skrivnicama vremena“
starih nam manastira i manastirčića, crkvi i odbrambenih kula i zidina
uveliko već nagriženih „zubom vremena“...
Opredelio sam se nekako za arhitekturu jer mi je umetnička strana
njena bila privlačnija nego, recimo, pravo ili medicina ili šta drugo za
docniji poziv. Dakle, nov entuzijazam. Entuzijazam za ono što je
umetničko u arhitekturi. Cela, takva kakva je, arhitektura je samo
delom umetnost. Manjim delom. Ostalo je samo veština graditi
odgovarajuće praktične građevine. No i to treba spolјa da izgleda lepo.
Ali šta je „lepo“? Često je to samo prolazna moda. Nekada su se tako u
arhitekturi razvili određeni stilovi. Posle (od pokreta „Bauhaus“ pa
naovamo) lјudi su se zasitili te lepote ukrašavanja spolјašnosti zgrada i
prešli su u suprotnu krajnost, golih, četvrtastih, jednoličnih kaveza od
čelika, betona i stakla. Mene je to malo interesovalo. Interesovao me je
naš srednji vek. Arhitektura starih manastira. Godinama sam obilazio
ruševine, a mnoge tek „otkrivao“ po planinama, izgublјene u zelenilu, sa
ovcama u travi među zidinama. Ne, ta se pasija ne da rečima opisati. To
je kao kad bi vam za rečnik neko definisao šta je to pojam zalјublјenosti,
te neću dalјe definisati.
Zatim me je uhvatio jedan drugi entuzijazam. Nisam onaj
„srednjovekovni“ napustio nego sam — putujući preko brda i dolina,
preskačući potoke i prelazeći zelene reke na samaru malih brdskih
konjića, noćivajući po kolibama šumskim, između čijih su brvana noću
treperile zvezde u tamnoplavoj noći a sve je mirisalo na borovu smolu —
otkrio lepotu starih seoskih kuća. Prastarih oblika kroz stoleća
usklađenih, proizišlih iz golih potreba i načina života, a sve najzad
složeno u skladnu celinu. Ništa tu siromašno, ali ništa ni suvišno. A
tako je to i sa starim varoškim kućama. Kod ove me je pasioniralo da
raščistim pitanje porekla. Išao sam zbog toga duboko u tursku Malu
Aziju i svuda nalazio iste kuće kao naše u Prizrenu ili Ohridu. Dakle,
nije to nikako neka „balkanska“ specifičnost nego se prosto kroz stotine
godina istog ekonomskog, materijalnog i društvenoga života u turskoj
carevini, bila razvila ista, ili bar vrlo slična, varoška arhitektura. Sada se
ona brzo menja i napušta jer se osnovni uslovi menjaju.
U vezi sa svim ovim što govorite, vratimo se, za trenutak, još jednom
pojmu lepog. Očigledno je to kategorija koja Vas zaokuplјa živo i danas. U
čemu se, po Vama, dakle, ogleda „lepo“, posebno „umetničko lepo“ — u
jednostavnosti, uzdržanosti, možda u samoj žudnji za lepotom?
To je pojam koji ja ne volim. Više puta sam to ponegde rekao, i preko
40 godina đacima govorio, da je „lepo“ relativan pojam i da je slično sa
„dobrim“ ukusom. Bolјe je težiti što potpunijem „izrazu“. Stvar treba da
je što jasnije izrazita. I ovo dalјe što ću reći, rekao sam već negde.
Sećam se, tako, jednom večeramo mi u starom konaku Patrijaršije,
ovome koji nedavno zapališe. Stari buđavi zidovi manastirske trpezarije.
Na stolu miriše posna čorba od praziluka. Kad skoči iguman, i on je bio
već star, Viktor Gizdavić se zvao... Skoči on i iza mojih leđa zgnječi
nogom stolice na krečnome zidu ogromnog tamnomrkog škorpiona.
Presede nam čorba. Posle, spremimo se mi gore u sobi na spavanje.
Napolјu, tu preko uske Bistrice, miriše šuma jorgovana, ali mi nikako da
zaboravimo ono odmalopre. Odmakli krevete od zida, sveću ne gasimo.
Kaže Rastko: „Jesi l’ poznavao ti onog ludog Momu? Polagao on u
Parizu državni doktorat, državni, ne onaj mali, obični, malo ko ga od
naših ima, i u njemu razvio tezu da je jednom krastavom žapcu njegova
krastava žaba najlepše nešto na svetu! I zbilјa, pazi šta je to ,lepo’, bar
nama? Zar nekog tamo ne bi na primer, dugi vitki prsti neke mlade
devojke na žicama harfe mogli da podsete na odvratne žute malјave
krake onog čudovišta kad trči po onom memlјivom zidu, jer verovatno
da je mnogo šta u toj našoj estetici zasnovano na seksualnoj zavaranciji,
pa i lepota žene za čoveka životinju, u najbolјem smislu reči uzeto?
Tako i kod šarene ptice i ribe.“ Da, ali zašto muzika može čoveku da
bude „lepa“, ili pejzaž, zalazak sunca, ili šarene fasade od patinirane
pečene cigle ovih naših manastira? Tu bar nema mogućnosti za
životinjsko-seksualni kakav podsvesni osećaj i takvu logiku.
Filozofirali smo tako o mnogo čemu uz put po tim putovanjima i
manastirima.
Naše čuveno srednjovekovno slikarstvo u priličnoj meri zanimalo je, pa
čak i opčinjavalo Rastka i Vas. Pisao je on nadahnuto o freskama, a i o
drugim mnogim slikarima i školama, pravio docnije zbirke slika, skulptura i
maski, a bio je vešt ponekad da načini i sam koji dobar crtež, skicu. Vi ste,
pak, prekalјeni ilustrator knjiga, vlastitih i tuđih (od Rastkovih, Otkrovenje
i Ljudi govore) — vazda u duhu drevnih pergamenata i iluminacija. Vaša
poslednja, velika slikarska izložba početkom 1980. u Kulturnom centru
otkriva posve modernu radoznalost linije kao u mekotu paste iskušane
dalekim vremenima...
Kad je reč o slikarstvu, ono nas je zbilјa obojicu strasno interesovalo.
I on i ja smo već tada poznavali dobro celu Italiju, a to znači pola
slikarstva sveta. I sad, evo, ovde ću ubaciti, pokušavajući da to kažem a
da ne izgleda kao da se nekako hvalim, da sam posle, možda najviše
zbog toga, obišao maltene sve muzeje od Nјujorka, Londona,
Amsterdama i Lenjingrada, na severu, do Madrida, Rima, Atine, i Kaira,
na jugu. Skulptura me je manje uzbuđivala. Ipak, tamo nedaleko od
piramida ima na zidovima podzemne grobnice nekog faraona Tija tako
basnoslovnog slikarstva, a to su, u stvari, plitki relјefi u meksim
alabasteru ispevani, da je čovek u nedoumici šta je sve to, zapravo. Ja
sam, da bih dokraja osetio svu lepotu relјefa, pokušao da imitiram
Mikelanđela, za koga kažu da je uživao da vrhovima prstiju dodiruje
plastiku „torza belvederskog“, kad dreknu tamo jedan čuvar i umalo nas
ne izbaciše. Bili smo studenti i vodio nas je Branko Popović koji nam je
predavao istoriju umetnosti. A znao je taj čovek stvari i istinski se
uzbuđivao. Tako kaže on, setno: „Ta šta lјudi još pokušavaju da prave
posle ovoga ovde? Sve je već ovde rečeno!“
Pored izučavanja naše i svetske drevne arhitekture, bavili ste se i
samostalnim projektovanjem. Koju biste od tih do sada izvedenih građevina
izdvojili kao najsamosvojniji i najpotpuniji, kako velite, izraz vlastitog
poimanja neimarstva?
Što se tiče mog praktičnog rada kao „graditelјa“ (kako to naziva moj
kolega, nekada najbolјi moj đak, Bogdan Bogdanović) da, bio sam i to,
ali ne baš naročito plodan. Tako nekih desetak objekata, razume se,
pretežno dekorativnih. Milo mi je ipak što sam učinio (što smo učinili,
upravo, profesor Dušan Smilјanić, sarajevski trgovac, mislim da se zvao
Prnjatović, i ja) tamo na starome groblјu na Koševu. Bilo je to ovako:
rešili selјaci Srbi da se oduže sarajevskim atentatorima. Sve ih tu
preneli, izmolili od vlasti kamen sa neke napuštene austrijske tvrđave tu
na nekom brdu više Sarajeva, sa kog su kamen po kamen na konjićima
snosili kada silaze u varoš na pazarni dan ili nedelјom u crkvu. I ne
samo to, nego i vola ili kravu dovezu, a kako je sabajle te još nikog
nema, oni prosto vežu sidžimkom za vrata i odu. Anonimni darodavci. I
tako nazidasmo spomen-kosturnicu i upisasmo dole svih jedanaest
imena. Veličanstveno je što su fasade spomen-kosturnice ozidane
kamenjem sa staroga groblјa pa se tu čitaju sva ona imena i natpisi
uklesani starim pravopisom i već poluistrveni, i tu su sad sačuvani za
večnost, koliko je uopšte sve večno, jer, pazite šta je uskoro posle bilo:
Odmah posle drugog rata, kad je fudbal izrastao iznad svih drugih
obzira i interesa, zamalo pa da se sve to rasturi i tu sagradi nov stadion.
Šta se čudite, i mi smo u Beogradu tako uništili staro groblјe kod
Markove crkve! Kako je to moglo drukčije da se reši?
Mnoga stara i arhitektonski vredna zdanja poslednjih decenija tako su
upravo i nestala, dokrajčila ih je opšta nebriga, trenutna graditelјska nužda
ili moda. Šta bi, pitam Vas kao arhitektu koji „ume da ratuje sa
urbanistima“ i lјubitelјa drevnog neimarstva, valјalo preduzeti pa da se i
ovaj preostatak istorijskih zdanja i spomenika duhovne kulture jednog
naroda što je moguće bolјe i trajnije sačuva za „buduća neka pokolenja“?
Da, velike smo grehe mi ovde u Beogradu počinili, i još ih činimo.
Šta smo sve staro bez nužde uklonili! I evo, doživeli smo da jedan od
najstarijih gradova Evrope, još keltski Singidunum, nema danas (osim
tvrđave) skoro nikakvih vidnih svedočanstava svoje duge prošlosti. Dok,
na primer, Zagreb, koji se rodio od spoja Griča i Kaptola daleko docnije,
ima svoj stari „Gornji grad“. Gde je taj stari Beograd? Zbrisan je bez
ikakve potrebe kada su se, valјda, tadašnji urbanisti zastideli starine i
danas su njihove kolege primorane da skoro falsifikuju neku novu
„staru“ Skadarliju, maltene pozorišnim kulisama. I doživeli smo da nam
jedan od najinteresantnijih spomenika bude, trećerazredna po
folklornoj vrednosti u poređenju sa mnogim iščezlim, kafana kod
„Znaka pitanja“
Ništa manje urbanisti nisu osakatili i Niš, onda delimično Skoplјe,
Prištinu i mnoge druge gradove u Srbiji i Makedoniji koji su odavno
izgubili svoju pravu fizionomiju. U Čačku je, na primer, spasen samo
Amidžin konak. Đakovica je imala jednu divnu staru čaršiju gde su
konaci građeni od skupocene hrastovine. Upravo ti konaci su rušeni, a
hrastovina je upotreblјavana kao materijal za građu i izgradnju
nameštaja. Nadajmo se da će bar Prizren i Ohrid biti delimično
pošteđeni od rušilačkih ambicija urbanista.
A tek koji su gresi sa ovim novim što sada gradimo? Znate, onoga
Korbizjea trebalo je obesiti, još tamo na vreme, dok nije bio zarazio svet
svojom idejom o kući „mašini za stanovanje“. Svakako da je savremena
arhitektura ne samo morala da odgovori savremenim potrebama
društva, nego je, umnogome, trebalo tom razvoju društva i da prednjači.
Ali kako? Još nedavno čuo sam na radiju, pri nekoj diskusiji (kad
izgovorih tu reč „diskusija“ — pa još sa strašnim naglaskom na ono dugo
„u“ — ne mogu a da ovde ne ustanem protiv onoga „ja sam u svojoj
diskusiji rekao“... diskusija je razgovor između dvoje ili više njih, a
nikako govor samo jednoga; izvinite za ovu upadicu), dakle, čuo sam da
neki misle da bi prikuplјanjem selјaka u jednu opštu kuću štošta u
razvoju sela moglo da se uprosti, usavrši i reši. Da, to je tako sa
Korbizjeovim lјudima pretvorenim u šrafove njegove „kuće-mašine“, ali
lјudi su lјudi, oni imaju dušu i žive vezani za sve oko sebe, a nisu ni
mravi ni pčele da žive kao po kazamatima tih kasarni... A o spratovima
preko deset u visinu da i ne govorimo. Sve je to nehumano.
Nisam ja ni zastareo ni reakcionaran. Ja mislim da je najkorisniji
pokret bio onaj „Dada“ Tristana Care i drugova. Trebalo je izaći iz
učaurenosti i raščistiti sa svim prevaziđenim i nepodesnim. Tako se
može gledati i na osnovni doprinos jednoga Pikasa ili Henrija Mura.
Opasno je, pak, kad se sve izvrgne samo u težnju ka neobičnome, a još
gore gad ode u pomodarstvo.
Ovo što govorite očigledno je da se posredno odnosi i na naše tzv.
„svetske“ slikare koji su se pročuli po svom „surovom nadrealizmu“?
Dobro, može se izbegavati otužna i banalna „lepota“ ali ne mora sve
baš biti što odvratnije, sa skoro smrdlјivim pacovima i raščerečenim
utrobama. Neka bude i toga ako ko u tome uživa. Pa i ako ne uživa,
neka pravi eksperimente, pa i čitave eksperimentalne pravce i škole, ali
ne da svetu nameće kao jedino kako i šta sme danas da bude. A glupost i
snobizam sve to prihvataju; i ustoličuju. Tako je to, izgleda, zahvatilo i
pozorište. Šta tu svega sada nema?
Svakako, pak, da treba uvek novoga u umetnosti uopšte. Evo u
muzici, recimo, ogroman doprinos predstavlјaju atonalna i
dodekafonska muzika. I džez, razume se. Ali bez veze sa gornjim, a kad
je već reč o muzici, ne mogu a da kao običan građanin, stanovnik ovoga
grada, ne izlijem svoj protest protiv jedne more koja postaje sve teže
izdržlјiva: Mislim na ovu besomučnu ciku, pisku, talambase
instrumenata i svakovrsnih zemlјotresa i dernjave neartikulisanih
grlenih i grlatih muških i ženskih glasova. I to više nego od jutra do
mraka. To je tako uhvatilo i radio i televiziju da čak muziku „trpaju“ i uz
tekstove raznih govora, pa se često ni osnovna reč govornika ne
razaznaje.
Neka se mladež zabavlјa sa disko-džokejima i po disko klubovima
ali, pobogu, postoji i ostali svet. Pazite šta mi se nedavno desilo: Skrhao
ja nogu. Odneli me u bolnicu. Tamo sve prepuno, kao svuda po
bolnicama (i kamo lepe sreće da su, umesto mnogih drugih stvari u koje
su otišle milijarde a služe samo za prestiž i paradu, sagrađene makar
samo baraka do barake, ali da svaki bolesnik dobije svoj krevet a ne da
ih ponekad bude po dvoje u jednom). Ljubazni doktori izbacili nekog
prezdravelog i smestili me u šesti krevet u jednoj sobi (inače
predviđenoj za dva-tri kreveta). Manjih soba nema. Ništa, zadovolјan ja.
Bolovi. Nagutao se praškova i prevrćem se celu noć, ukoliko mi noga u
gipsu do kuka to dozvolјava, kad ujutru, ne jedan nego pet tranzistora,
baš onih povelikih: prvo „Dobro jutro, Beograde“, sve u redu, ali posle,
odatle pa sve do, valјda, devet uveče kad počinje noćni mir, tranzistori
udariše na sav glas, prema tome odakle je ko i ko šta voli. Te razne
beogradske stanice, te Novi Sad, te Sarajevo, te Skoplјe... Izdržao ja
tako dan-dva, trećeg dana sami doktori videli šta je i poslali me kući da
dovršim svojih šest nedelјa noge u gipsu, na svom krevetu, u svojoj
mukloj sobi (nisam verovao koliko je, pored sve muke, to prijatno).
Ovakav Vaš temperament i živo polemičko raspoloženje podsetili su me
opet na te uboge i jadne „skrivnice vremena“ koje su u gotovo sličnom
položaju nestajanja kao i ti nesrećni bolesnici po našim bolnicama... Na
žalost, a i srećom, knjige poput Vaših s vremenom će postajati sve
dragoceniji trag mnogih arhitektonskih građevina koje će, bez sumnje, što
zbog nebrige a što usled „zuba vremena“ neminovno i lagano nestati.
Međutim, Vi ste više puta „stupali u akciju“ i preko štampe odlučno ustajali
protivu ne samo maloumnih dokonjaka nego i „školovanih maloumnika“,
kako ste ih jednom prilikom nazvali (i zbog toga pred sudom odgovarali, pa
čak zbog „oštrine izraza“ bili i osuđeni), koji nadobudno i neodgovorno
„pretresaju i tako narušavaju neprocenjivo vredne arhitektonske spomenike
zarad nekog blaga cara Radovana“…
Da, bilo je i toga. Bavio sam se i zaštitom starina (čak sam i počasni
član Društva, što nije malo priznanje). I sam sam vodio više većih
arheoloških proučavanja na terenu i otkopavanja ostataka prastarih
spomenika. To je uzbudlјiv posao. Pored čisto naučne zainteresovanosti,
tu je i uzbuđenje kad se tamo pod zemlјom otkrije što novo, ne samo
nepoznato nego i neslućeno. Ne mogu ovde da odolim a da se malo ne
udalјim od samog pitanja i da zabeležim šta se jednom desilo čuvenom
starom uvaženom istoričaru i arheologu Nikoli Vuliću (a zar nije to
povod, pa i cilј, mnogog zapisivanja i pisanja uopšte — a celokupnog
mog svakako i sigurno — da ne ostane nezabeleženo za nekoga koga to
docnije može interesovati?): elem, kapao on tamo negde kod sela
Trebeništa, nedaleko od Ohrida, jer je imao indicija da tu „nečega“
ima... i odjednom, a bilo je već veče, skoro pred noć, zasija tu ozdo silno
zlato. Te vaze, te one fantastične maske koje su pokazivale lica nekih
davno tu sahranjenih ratnika, poglavica ili samih njihovih kralјeva...
Noć pada. Okolo kopači, okolni selјaci. Šta će? Kaže: „Idite u obližnju
žandarmerijsku stanicu i donesite mi ćebe i nekakvo oružje.“ I tako,
umota se on u ćebe, leže u grob i prigrli onaj stari „naganov“ ogroman
narednički revolver. Kako je spavao, ne znam. Svakako nije smeo
nikome to ostaviti na čuvanje do zore jer bi bar pola razneli selјaci. Nije
imao poverenja ni u nas šegrte koji smo mu tu asistirali (pokojni
profesor Svetozar Radojčić i ja).
No pre no što bismo se vratili na sam ovaj moj slučaj, ne mogu a da
ne ispričam samo još jedan iz te posebne prakse, za nekoga možda i
dosadan, ali za nas zainteresovane više nego uzbuđujući: Raskopali
tamo neki ostatke mermernih ploča u podu ruševina zaraslih u džunglu
vekova, na ruševinama crkve manastira Banjske, više Kosovske
Mitrovice, koju je davno nekada sagradio srpski kralј Uroš II — Milutin
sebi za grob i mauzolej... Raskopali to neki „istraživači“ (tražeći čuveno
„banjsko zlato“, jer baš tako piše u knjigama starostavnim), i kada su
otvorili jedan olovni kovčeg, koji je vekovima bio hermetički zatvoren...
ukazala se vizija, skoro sačuvana. Tu je bilo i lice, tu i odežde... tu je sve
to bilo, ali bilo samo nekoliko trenutaka tako živo i skoro opiplјivo... a
onda se sve, pod udarom svežeg vazduha i sunca, pretvorilo u pepeo...
Ostao je dole u prahu samo jedan zlatan prsten na kome piše „Tko ga
nosi pomozi mu Bog“...
 Bar da je tu bilo nekog da to stručno snimi, fotografiše, možda
fiksira nekim sprejom da se ne raspadne!...
Bili su to tako neki čak ne ni „nadriistraživači“ nego prosto neki lјudi
koji su tražili zlato, te ti ja napišem jedan člančić i bude štampan u
tadanjem (a bilo je to 1932. godine) listu Vreme, i oštro ustanem protiv
te manije razrivanja ostataka starih spomenika u cilјu traženja nekog
zakopanog i skrivenog zlata.
Konkretno, ovo je bio slučaj čoveka koji je tražio dozvolu da sme
raskopati temelјe Dušanove zadužbine Svetog Arhanđela u Bistrici kraj
Prizrena, da bi otkopao „krunu i blago Cara Dušana“.
Na moju nesreću, taj čovek je bio po zanimanju sudija i „znao
znanje“ o paragrafima u Zakonu o štampi. Potegne on tužbu te me
Okružni sud u Beogradu osudi za delo klevete (napisao sam bio nešto
kao „ne čudi me kada to rade prosti i neupućeni selјaci, ali kada to radi
jedan „školovani maloumnik“... a on podneo psihijatrijsko uverenje da je
mentalno normalno uman...) na dva meseca zatvora. Još ozgo za delo
uvrede („nekakav tamo sudija iz Prizrena“ — a on nije „tamo nekakav“
već takav i takav, uvažen itd.) — 2000 dinara. U presudi je pisalo i da
imam da je celu objavim, o svome trošku, u istome listu, na istome
mestu, istim slovima, itd.
I sve sam ja to lepo i izvršio, a kaže mi sudija (bilo je tu čitavo veće i
publika i novinari — morao sam čak i da sedim na „optuženičkoj klupi“
a ne da stojim, kako sam ja hteo): „Znaš, da si ga najpogrdnije opsovao,
platio bi samo novčanu globu kao ono za uvredu. Međutim za klevetu
nikako ne može drukčije nego aps, razume se, makar i uslovno...“ Tako
mi je posle svega objasnio predsednik Okružnog suda koji je ovom
suđenju predsedavao, čuveni stari Beograđanin Fića — inače moj školski
drug.
Godinu dana, koliko je trajalo ono „uslovno“, nisam smeo ništa
slično ni da napišem ni da štampam. Ipak, s vremenom sam nastavio
kad god je gde „dara prevršila meru“. Tako sam i trideset godina docnije
uz neku anketu (u listu Politici 1974. godine) objavio sledeće:
„Posle nedavne posete Lepenskom viru, slegao sam ramenima. Ne
zato što sam uobražen da stvari u svetu treba da idu onako kako se meni
čini da bi bilo najbolјe, nego iz mnogih drugih objektivnih razloga,
mislim da nauka (i sve to bliže oko nje) ne bi smela da ide
spektakularnim i senzacionalnim rešenjima. Da, tehnika danas može
sve, ali ono što je učinjeno sa Trajanovom tablom u Đerdapu i ovo na
Lepenskom viru, mislim da nije baš moralo biti tako učinjeno. Ovo može
biti samo moje mišlјenje. Neko je, za sve to tamo, čak uzviknuo: „Ta ovo
je najveći arheološki masakr dvadesetog veka.“ Možda su upotreblјeni
teški izrazi, ali je činjenica da je tamo na terenu ostala pustoš koja, sa
naučne strane gledano, nema više mnogo veze sa originalnom
autentičnošću starine.
Tako su, tamo malo dalјe niz Dunav, izgublјeni potoplјeni ostaci
Trajanova puta kroz tesnace Đerdapa, a „tabla“, koja je jedino radi toga
puta i bila postavlјena, izmeštena je na drugo mesto. uz to budi rečeno,
još i sa unakaženim i razrivenim onim divnim prirodnim stenjem ispod
sebe. Možda je ovo i bio jedan izuzetno vredan tehnički pothvat, ali, sa
gledišta čuvanja autentičnog momenta koji nalaže nauka —
nedozvolјen.
Nije važno sačuvati, ma i improvizovano. samo spolјni izgled stvari,
ali ovo je pokušano i na Lepenskom viru, pa su na novo mesto preneseni
trošni ostaci od zdroblјene ilovače (i ponovo postavlјeni na betonske
podloge!) jednog praistorijskog, za koje se ne zna da li ribarskog naselјa
ili svetilišta, ili šta je već bilo Hoće li sada tu neki drugi još što moći
naknadno proučavati. proveravati, i u šta će imati poverenja? A što se
tiče estetske strane stvari, ako se tu sad ozgo natakne i još jedno novo
„čudo“ savremene pomodne tehnike — šatorast krov od plastike obešen
o konopce — to će biti zaista vrhunac celog „šoua“.
Vratimo se još jednom našem Rastku Petroviću. Ovog puta neka bude
reč samo još o njegovom grobu. U Vašem članku iz 1968. pokrenuli ste
pitanje prenosa njegovih kostiju iz vašingtonskog groblјa Rok Krik natrag u
domovinu ili barem dostojnijeg njegovog obeležja tamo u tuđini. Pri tom ste
izneli zanimlјiv predlog. „Na Radočelu više Studenice“, pišete, „pod kojom je
i Rastko započeo svoja prva putovanja, samouki selјaci majstorski klešu beli
mermer iz majdana u planini. Nјihove bi ruke i dleta najbolјe mogli isklesati
i ovaj spomenik za Rastkov grob. Rastko je strasno voleo te krajputaše.
Ushićeno ih je beležio i crtao onako poređane duž dugih drumova a sa
zamišlјenim pogledima u večnost...“ Do danas ništa, na žalost, nije
učinjeno, grob je još uvek „s malom pločom u travi“. Šta bi, po Vama,
valјalo preduzeti pa da se u svet tragično zalutali Pesnik napokon ponovo
vrati svojoj grudi, i svome narodu, ovim poslednjim svojim obeležjem?
Svi koji me intervjuišu uvek ponešto pitaju o Rastku. Pa nisam ja
jedini koji o tom čoveku nešto još može da kaže. Ima još u Beogradu
živih njegovih prijatelјa umetnika koji znaju više od mene. Ipak,
iskoristiću ovu priliku, sada baš u razgovoru sa Vama, jer ste Vi objavili
jedan mali ali skoro potresan članak o Vašem pokušaju da posetite taj
grob tamo u dalekoj tuđini, i reći ću ipak samo još reč-dve u odgovor na
Vaše pitanje.
Ja sam tamo bio bolјe sreće i posle sam napisao ona dva apela koja
pominjete. Rastkova sestra, profesorka i slikarka Ljubica Luković, bila
je konkretnija, ali evo prošlo je već toliko godina a niko ni prstom nije
mrdnuo, i ja sada posle svega otvoreno kažem da će dobar glas o
staranju za sve što je kulturno u ovoj zemlјi doživeti veliku sramotu što
se, zbog nebrige i nezauzimanja nekih ili nekoga ko bi bio dužan da to
spreči, možda više neće znati ni za grob jednog, ako ništa drugo ono
sigurno za umetnost i kulturu Srbije značajnog čoveka, jer se na svim
groblјima sveta mali neznani grobovi o kojima baš niko ne vodi brigu,
posle izvesnog vremena prekopavaju a kosti bacaju u neku zajedničku
raku, ili se čak spalјuju bez traga. A o tome tamo zaboravlјenom grobu,
jedva u travi obeleženom prostom sasvim malom pločom, niko evo već
više od trideset godina nije poveo računa. A taj čovek nije to zaslužio od
svoje zemlјe za koju je pevao: Divna je ovo zemlјa, jedina zemlјa na
svetu...
Nego, dragi moj Dimiću, izgleda da tu ne vredi više ni Vaš ni moj
glas. Ipak, da učinim poslednje što je u mojoj moći: Dajem Vam ovde
plan groblјa, čak i sa beleškom činovnika da se grob nalazi u parceli „N“
sa još bližim oznakama 16 i 10... Možda će ovo ipak nekoga na nešto
opomenuti. Te bi tako ceo ovaj naš razgovor ipak bio i od šire koristi.
Sa izuzetnom lјubavlјu i gotovo pesničkim poklonstvom izučavali ste
veličanstvenu arhitekturu kao i priličan broj drugih kulturno-istorijskih
dragocenosti svetogorskih manastira, posebno našeg Hilandara. Onamo, na
Atosu, boravili ste tri puta sa svojom neumornom „Lajkom“ (foto-
aparatom), crtačkom beležnicom, uvek znatiželјnog, tragalačkog duha. U
knjizi Sveta Gora, tamo gde govorite o količini tog neprocenjivog blaga,
navodite i reči jednog opreznog monaha da se „ne mora javno baš znati čega
sve ima u manastiru“. Kakve sve senzacije u Vama budi danas još
neotkriveno duhovno blago najstarijih duhovnih belega ove kulture?
U manastire ne idem više uopšte. A i kad bih mogao, zbog godina i
snage, od kojih prvih imam već mnogo a drugog još malo, ne bih tamo
išao otkako je svetom ovladao ovaj bučni turizam. Izgublјen u
besomučnoj gužvi, čovek više ne može ništa ni da vidi ni da pristojno
doživi.
A što se tiče kaluđera, i oni bi voleli više mira, i baš ti svetogorski
manastiri bore se sada koliko god mogu protiv te najezde turista, i
uspeli su da se dozvole za posete turista svedu na minimum. S tim je
donekle u vezi i ono sa nepoverenjem pri čuvanju starina po
manastirima, i svakako da su one utoliko bolјe čuvane ukoliko se o
njima manje priča i zna.
Ponekad ste očito na strani onog konzervativnijeg dela lјudi. Neka jedno
od poslednjih pitanja bude u vezi s tim. Jednom ste čak citirali, verovatno
malo i ironično, jednu francusku izreku koja, otprilike, kaže da kad mlad
čovek nije revolucionaran to znači da nema „srca“ (temperamenta), a kad
taj isti čovek u svojoj starosti nije postao barem donekle konzervativan — to
znači da nije dovolјno pametan, ili tako nekako.
I tu ću se malo vratiti onome o „modernizmu“, koliko samo da bih
ipak objasnio da nisam baš starački najkonzervativniji... Na primer,
posle dadaizma, ne samo da mi je najbliži nego mi je i najrazumlјiviji
nadrealizam (da sam ikada bio pravi slikar, pokušao bih da me primi u
svoje redove beogradska „Medijala“, protežirao bi mi valјda moj đak,
tada još živi Šejka).
Ja sam se trudio da, kad sam već tu, bar sve što bolјe vidim, pa
ponegde i da što intenzivnije učestvujem (ne „filozofirajući“ suviše
zašto smo uopšte tu i zadovolјavajući se da je to tako kao sa svakim
gmizavcem, mikrobom, travkom ili drvetom). Međutim, ima u životu
svega. I prijatnoga i neprijatnoga. I dobroga i rđavoga. Kroz mnogo šta
sam i ja prošao (ako ništa drugo, ono šest puta sam ležao na
operacionom stolu — i to tri puta čak pod punom anestezijom — i posle
svega se budio i kroz polusvest o podsvesti možda više naslućivao i od
samog Frojda, a da ne pominjem ona ratovanja ili ono malo Banjičkog
logora koji se za mnoge završio na Jajincima). Sve su to bili ne baš
najprijatniji trenuci. Ne hvalim se njima, mnogi su i mnogo gore
doživeli i preživeli, ali ja sam ipak zadovolјan što sam, eto tako, štošta iz
pravoga života bar izbliza video.
Govorili smo ovde o mnogim Vašim poslovima i danima, o
zadovolјstvima, ali i tegobama. Pasije i uzbuđenja, čini se, preovlađuju, a
tražili ste ih svuda: u vazduhu, po zemlјi, u vodi, po manastirima, stihovima
odmetnika kakav je bio, na primer, Vijon... Od svega toga, šta biste izdvojili
i opisali kao ipak najuzbudlјivije časove u Vašem životu?
Na pitanje o trenutku najvećeg uzbuđenja u mome životu — šta da
kažem? Kad čovek dugo živi pa je učestvovao u tolikim ratovima, počev
od onih 1912. i 1913, zatim u onom 1914—18. i najzad u onome 1941—
45. godine... onda je svakako morao doživeti i dosta uzbudlјivih
trenutaka. Ima raznih uzbudlјivih trenutaka. Najopasniji trenuci nisu
uvek i najuzbudlјiviji. Često se u trenucima najveće opasnosti po život
stvari dešavaju tako munjevito da čovek nema vremena ni da
instinktivno shvati, a kamoli smisli šta se dešava. Tu refleks jedino brzo
reaguje, a svest ga prati tek delić sekunde zatim.
Prava uzbuđenja ipak mogu da traju dovolјno dugo da bi ih čovek
mogao biti potpuno svestan i da bi čak imao vremena i za strah. O
strahu nema prava da govori onaj ko nije imao dovolјno prilike da se i
sam boji. Herojstvo je vrlina samo kad je čovek svestan sve ozbilјnosti
opasnosti pa ipak savlada i osećaj straha. Ima pak lјudi koji su po
prirodi svoga živčanog sistema neosetlјivi na taj osećaj straha, kao što
ima lјudi rođenih bez osećaja muzikalnosti ili čega drugog. Nije
jednostavna stvar ceniti unutarnji mehanizam „jačine“ i „slabosti“ kod
lјudi. O, gledao sam to na sebi i na drugima. Na primer, na Solunskom
frontu... Gledao sam lјude, tu nadomak ruke iznad provalija
Kajmakčalana, kako iskaču iz zapalјenog aeroplana da bi izabrali lakšu
smrt nego što je od vatre. Padobrana tada još nije bilo... A video sam i
heroje sa grudima pokrivenim odlikovanjima — kako plaču od straha.
Štošta tu zavisi od prilika. Kad sam najzad pošao, posle toga rata, u
Italiju da nastavim studije, stanovao sam na nekoj mansardi. Kuća je
imala šest spratova. Bio sam propao od tropske malarije i tuberkuloze,
ali sam se vukao beskrajno dugo i mučno uz strme stepenice — jer
nisam smeo sesti u lift. Nisam smeo ni u tramvaj. Popustili su bili
nervi...
A što se tiče drugih raznih uzbuđenja, evo, samo uzgred, onog
trenutka kad su nas one noći, nas oko 300 talaca, pokupili u logor na
Banjici. „Biće strelјano pedesetoro za jednog Nemca.“ Odmah su se
potrudili da, u ćošku hodnika, pokažu gomilu kaputa strelјanih u
Jajincima... da nam objasne da lјude skidaju, po ciči zimi, u donji veš i
da ovi bosi prvo kopaju veliki rov u koji će ih zatim, ruku vezanih na
leđima žicom, baciti strelјane. Zatrpaće ih sledeća tura, a zatim kopati
nov veliki rov za sebe. Ležali smo danima u toj psihozi, zaklјučani u
„sobi smrti“ u suterenu, sa praznim benzinskim buretom kao „kiblom“
na sredini sobe. Noću u košmarima iste strave bio sam srećan kad sam
pronašao komad telefonske žice, ne bih li uspeo da se obesim pre no što
me povedu „tamo“. Nisu me poveli. Mnoge druge jesu.
Da li biste bili lјubazni, na kraju, da makar u najkraćem izložite do
kakvih ste najopštijih ali i najtemelјnijih saznanja o životu došli u svom
dugom i plodnom stvaralačkom veku, naime, da li ste pri tom došli i do neke
svoje filozofije o smislu i cilјu života, pa i svetu uopšte?
Pretenciozno bi od mene bilo da idem i do takvih deformacija. Ja
sam slab filozof; ipak, onako „na zdravu pamet“, čini mi se da ne bi bilo
ni potrebno tražiti ni određivati cilј i smisao svemu što se oko nas
događa u vasioni. Ono što se u nama samima događa, to je već Darvin
osvetlio. Iako nam „produženje“ nije baš cilј, ono je bar objašnjenje za
mnogo šta u našem malom zbivanju ovde dole. A što se tiče onog
najopštijeg oko nas, ove do ubeskraj prostora i vremena, ja tu, onako
laički, vidim jasno samu materiju, ali teško shvatam onu gravitacionu
silu koja kovitla tom materijom kroz prostor i vreme raznoseći je od
osnovne eksplozije (velikoga „banga“), od najveće gustine, do gasa i
pare. a zatim sažimajući je do najveće zbijenosti, do nove eksplozije... i
tako bez kraja i konca, a obrćući se pri tom vrtoglavo oko raznih osovina
i raznih ekliptika. Kažu, pak, da se slično kovitlanje dešava i u
najmanjim česticama materije. Ali sad, gde je tu ona dezoksiribo- i tako
dalјe kiselina koju sam, čini mi se, već pomenuo, to jest šta nju od mrtve
hemijske materije čini živom da se udvaja, ustostručuje,
umilijardostručuje, sa svim onim beskrajnim kombinacijama i
komplikacijama koje čine živo biće i život uopšte? Mi se samo u svem
tom koprcamo i zabavlјamo našim idejama, idealima, interesima,
obavezama, ubeđenjima, sujetama, uobraženjima, lјubavima, mržnjama,
strastima i mnogo čime još drugim — onako šekspirovski. Meni se bar
tako čini.
Aleksandar Deroko rođen je septembra (4. po starom, 16. po novom
kalendaru) 1894. godine u Beogradu. Studirao je arhitekturu u Rimu,
Pragu, Brnu i Beogradu, gde je i diplomirao 1926. godine.
(Specijalizacija srpske srednjevekovne arhitekture kod profesora
Gabrijela Mijea u Parizu). Preko četiri decenije, sve do 1974. godine, bio
je profesor Arhitektonskog i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Član je
više naučnih društava, instituta, a od 1956. godine i SANU.
Iz raznih oblasti objavio je preko stotinu stručnih i naučnih radova, a
kao posebne publikacije sledeće knjige: Narodno neimarstvo / (mapa —
1939); Narodno neimarstvo II (mapa — 1940); Srednjevekovni gradovi u
Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori (1950); Monumentalna i dekorativna
arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji (1953); Rimski spomenici u Đerdapu
(1959); Arhitektura staroga veka (1962); Spomenici arhitekture IX—XVIII
veka u Jugoslaviji (1964); Folklorna arhitektura u Jugoslaviji (1964);
Srednjevekovni gradovi na Dunavu (na pet jezika — 1964); Sveta Gora
(1967); Athos (na engleskom — 1967); Sa starim neimarima (1966); Avec
les Maitres d’autrefois (na francuskom — 1966); Stara seoska kuća
(Narodno neimarstvo I — 1968); Stara varoška kuća (Narodno neimarstvo
II — 1968).
 Aleksandar Deroko
A ONDAK JE LETIJO
JEROPLAN NAD BEOGRADOM
1987 — treće, dopunjeno izdanje

Izdaje
NARODNA KNјIGA
Beograd, Šafarikova 11

Za izdavača
Radomir Nikolić, direktor

Recenzent
Bogdan Bogdanović
Tehnički urednik
Đorđe Dragosavac

Lektor
Ivana Šćepanović

Korektor
Mirjana Josić

Tiraž
5000 primeraka
 Štampa
GRO „KULTURA“ OOUR „Slobodan Jović“
Beograd, Stojana Protića 52
 Napomene

1 Pesmica koju su pevali srpski vojnici u prvom svetskom ratu (prim.

A. D.)
2 Kao podsetnik mogao bi poslužiti i natpis na Novom groblju u
Beogradu. Grobnicu je bio zakupio još sam Jovan Đorđević. I danas se
na tabli skromnog spomenika čita: Jovan Đorđević, 1828—1900. Marija
Mihajlović, 1828—1890. Marta Dušanović, 1828—1891. Stevan Sremac,
1855—1906. Anđa Deroko, 1863—1937. itd., a tamo se dalje, preko
pančevačkog mosta i Dunava, može sa uzvišice na kojoj je groblje videti
kako se prostire sve do plavoga horizonta beskrajna ravnica njihovoga
Banata. Eto, tako su ti Bačvani i Banaćani najzad ipak ostali zajedno u
svojoj „večnoj kući“ s ove strane Dunava.
3 Desanka, rođena Popović, 1895, godine udala se za Fedora Sremca,
koji slučajno ima isto prezime kao Stevan, ali nije bio u srodstvu sa
njim, bar ne u kakvom bližem.
4 Sva pisma iz kojih su uzeti citati u celom ovom napisu Đorđević je
pisao Desanki („Desanci“, kako je on to pisao), ima ih preko pedeset i
danas su sopstvenost porodice Sremac u Kikindi.
5 Jedan njihov krajputaš se i danas čuva u Etnografskom muzeju u
Beogradu. Predlažem da se sličan spomenik iskleše ovde, prenese u
Ameriku i postavi na Rastkov grob u Vašingtonu. — To je bio krajputaš
valjda nekog učitelja ili čoveka od knjige, a drži i štap u ruci te možda
predstavlja čoveka koji je i drumovima putovao i sveta video. Na
Radočelu više Studenice, pod kojom je i Rastko započeo svoja prva
putovanja, samouki seljaci majstorski klešu beli mermer iz majdana u
planini. Njihove bi ruke i dleta najbolje mogli isklesati i ovaj spomenik
za Rastkov grob. Rastko je strasno voleo i krajputaše. Ushićeno ih je
beležio i crtao onako poređane duž dugih drumova a sa zamišljenim
pogledima u večnost...
6 Ova dva teksta (drugi je „Za spomenik jednom pesniku“) pridodata
su knjizi tek u njenom trećem izdanju, budući da su nastala povodom
presahranjivanja kostiju Pesnikovih iz vašingtonskog groblja Rok krik
na beogradsko Novo groblje 18. VI 1986. godine.
7 U novije vreme ovaj spomenik češće se naziva makedonskim
imenom Staro Nagoričane (prim. ur.)
8 Ovako je to bilo nekada. Danas se više ne dolazi autobusom do
Jerisosa već do Uranopolisa, u poslednje vreme jako razvijenog
mestašca i pristaništa na zapadnoj strani poluostrva, a odatle se ne ide
više običnom barkom već pravom udobnom lađicom. I štošta drugo se
promenilo. Od pristaništa Dafni se do Kareje ide sad već autobusom.
Ostalo je, pak, da se dozvola za boravak i posetu manastirima mora
potražiti prvo u Kareji kod verskih i policijskih vlasti.
9 Ovaj intervju objavljen je u Listu Vreme 1934. godine, a vodio ga je
Miloš Crnjanski koji je tada sarađivao u tome listu kao spoljni saradnik.
Intervju je bio deo celine koju su sačinjavali razgovori Crnjanskog sa
nekoliko beogradskih naučnika, akademicima Nikolom Vulićem
(arheologija), Milojem Vasićem (preistorija) i Vladimirom Petkovićem
(istorija umetnosti). Od mlađih, tu su još bili muzealac Đorđe Mano-Zisi
i arhitekt Aleksandar Deroko.
Opšta tema za sve bila je zaštita istorijskih spomenika u Srbiji. Neke
je od intervjuisanih Crnjanski posetio u njihovim kućama ili radnim
kabinetima. Sa Derokom je imao sastanak kod Gajgera, u bifeu koji je
bio u staroj kući na mestu gde je danas Gradska kafana. Tada su se tu,
obično pred podne, sastajali umetnici i intelektualci na čašu piva; sa
ovim poslednjim u vezi, Deroko je naknadno primetio malu grešku
Crnjanskog da je „naručio limunadu“, jer to. je, u stvari, bio „štuc“ piva
uz koje je obavezno išao i „ajnšpener“, „kremviršla“ u rolni testa, onoj
kao za poslastičarske „diaumrolne“ — sve vruće i sočno (prim. A. D.).
 10 Odgovor na anketu „Politike“: „Ko je na vas presudno uticao i
zašto“ koju je vodio novinar Dragoslav Adamović. Odgovor je objavljen
u nedelju, 4. avgusta 1974.
11 Ovaj razgovor Mome Dimića sa Aleksandrom Derokom vođen je
aprila 1981. god. i objavljen u časopisu Gradina br. 8—9 iste godine.